Datasets:

procesaur

/

STARS

like 1

ANALIZA INDIKATORA PROIZVODNJE VAŽNIJIH RATARSKIH USEVA U REPUBLICI SRBIJI

Vučković, Dejana

Selo i poljoprivreda - zbornik radova

ratarski usevi;proizvodni indikatori;Srbija

agrif.bg.ac.rs-123456789-6135.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/23922/ANALIZA_INDIKATORA_PROIZVODNJE_pub_2021.pdf

<s>Na oraničnim površinama gaje se raznovrsne ratarske kulture koje imaju važno mesto u našoj poljoprivredi zbog upotrebe u ishrani stanovništva, stočnog fonda, i kao sirovine za industrijsku preradu.</s><s>Cilj rada je analiza kretanja proizvodnih indikatora važnijih ratarskih useva u Republici Srbiji u vremenskom periodu od 2010. do 2019. godine.</s><s>Obrada podataka izvršena je korišćenjem metoda deskriptivne statistike u koje spadaju aritmetička sredina, interval varijacije, koeficijent varijacij, i godišnja stopa promene.</s><s>Svi podaci za izračunavanje indikatora proizvodnje preuzeti su sa zvaničnih internet stranica Zavoda za statistiku Srbije.</s><s>Rezultati pokazuju da je došlo do smanjenja oraničnih površina u posmatranom desetogodišnjem periodu.</s><s>Od žita najveće prosečne površine, proizvodnja i prinos zastupljeni su kod kukuruza.</s><s>Kod posmatranog industrijskog bilja, uljana repica ima najveći prosečan godišnji rast površina i ukupne proizvodnje.</s><s>Lucerka preovladava u površinama pod krmnim biljem, ali je kukuruz za krmu ostvario najveću prosečnu stopu rasta površina.</s> <s>Proizvodnja hrane, prehrambena bezbednost zemlje, proizvodnja sirovina za druge privredne grane, spoljnotrgovinska razmena, društveni, demografski i drugi aspekti determinišu višestruki značaj i ulogu poljoprivrede u društveno-ekonomskom razvoju Republike Srbije.</s><s>S obzirom na raspoloživost značajnih prirodnih i ljudskih potencijala, kao i 1 Dejana Vučković, BSc, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, Beograd, Srbija, Tel: +381 63 1881 455, E-mail: dejanavuckovic5.5Žgmail.com 162</s> <s>Uvod na dostignuti nivo proizvodnje i prerade, poljoprivredna proizvodnja predstavlja jednu od najznačajnijih privrednih delatnosti u Srbiji.</s><s>U Republici Srbiji, biljna proizvodnja ima dominantno učešće u strukturi poljoprivredne proizvodnje (70%).</s><s>U okviru biljne proizvodnje, najzastupljenija je ratarsko – povrtarska proizvodnja, i to sa više od 50% ukupne biljne proizvodnje (Đoković i sar., 2018).</s><s>U ovom radu analiza je usmerena na proizvodnju važnijih ratarskih useva u našoj zemlji.</s><s>Značaj ratarske proizvodnje ogleda se u raznovrsnim proizvodima koji se koriste za ljudsku ishranu, stočnu hranu ili kao sirovine za industrijsku preradu (Nedeljković i sar., 2019).</s><s>S obzirom da ratarska proizvodnja predstavlja osnovu celokupne poljoprivrede, rezultati ostvareni u ovoj biljnoj proizvodnji značajno utiču na opšti bilans poljoprivredne proizvodnje (Živković, Munćan, 2014).</s> <s>Cilj rada je kvantitativna analiza kretanja proizvodnih indikatora važnijih ratarskih useva u Republici Srbiji, odnosno površina, proizvodnje i prinosa pojedinih ratarskih kultura u vremenskom periodu od 2010. do 2019. godine.</s><s>U okviru ratarskih useva, od žita su analizirani pšenica, kukuruz, ječam, ovas, raž, od industrijskog bilja uljana repica, suncokret, soja, duvan, i od krmnog bilja detelina, lucerka i kukuruz za krmu.</s> <s>Kao izvori podataka u radu korišćeni su Statistički godišnjaci za period od 2010. do 2019. godine koje je publikovao Zavod za statistiku Republike Srbije.</s><s>Prikupljeni podaci analizirani su u programu Microsoft Office Excel.</s><s>Podaci su prikazani tabelarno i grafički.</s><s>Prilikom analize podataka, primenjene su metode kvalitativne i kvantitativne analize.</s><s>Deskriptivna analiza, kao kvalitativna metoda, korišćena je za opis posmatranih pojava.</s><s>Od kvantitativnih metoda, primenjene su statističke metode, odnosno mere deskriptivne statistike u koje spadaju prosečna vrednost pojave, interval varijacije (minimum i maksimum), koeficijent varijacije (CV) i prosečna godišnja stopa promene.</s> <s>Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku Srbije za 2019. godinu, površina korišćenog poljoprivrednog zemljišta iznosila je 163</s> <s>3.481.567ha.</s><s>U strukturi poljoprivrednih površina dominiraju oranice i bašte sa učešćem od 74,07%, dok su stalni zasadi najmanje zastupljeni sa 5,92% (Tabela 1).</s><s>Udeo stalnih travnatih površina u korišćenom poljoprivrednom zemljištu je 19,40%, što ukazuje na postojanje potencijala za dalji razvoj stočarske proizvodnje.</s><s>Tabela 1. Struktura korišćenog poljoprivrednog zemljišta prema kategorijama u Republici Srbiji (2019)</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS U vremenskom periodu od 2010. do 2019. godine, došlo je do smanjenja oraničnih površina za 74.704 ha.</s><s>Najveći iznos promena desio se između 2011. i 2012. godine kada je došlo do smanjenja površina pod oranicama i baštama za 77.906ha (Grafikon 1).</s><s>Korišćenje poljoprivrednih površina u nepoljoprivredne svrhe (izgradnju stambenih, privrednih objekata, izradnju saobraćajnica i sl.) dovodi do smanjenja oraničnih površina, odnosno ukupnih obradivih površina (Božić i sar., 2011).</s><s>Grafikon 1. Dinamika kretanja oraničnih površina u Republici Srbiji u periodu 20102019. godine</s> <s>tradicionalno, najzastupljenija je biljna proizvodnja žita koja obuhvata 65,88% ukupnih oranica (Grafikon 2).</s><s>Na drugom mestu po zastupljenosti je industrijsko bilje sa učešćem od 18,97% od ukupnih oraničnih površina.</s><s>Krmno bilje 164</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS Analiza kretanja indikatora u proizvodnji žitarica Zbog svojih nutritivnih svojstava (visokog udela ugljenih hidrata, belančevina, celuloze, vitamina, minerala, enzima i masti) koje poseduju, žitarice čine temelj ljudske ishrane, dok je široka lepeza njihove upotrebe i u stočnoj ishrani (Nedeljković, 2018).</s><s>Značaj žita za našu zemlju ogleda se u tome što imaju glavni udeo u izvozu agrarnog sektora (Božić, Od ukupne površine oranica pod žitima, najzastupljeniji je kukuruz za zrno, čija je prosečna površina za period od 2010. do 2019. godine 995.214ha.</s><s>Druga po zastupljenosti je pšenica sa prosečnom površinom od 604.041ha (Tabela 2).</s><s>Usled strateškog značaja i povoljnih agroekoloških uslova za gajenje, pšenica i kukuruz zajedno imaju učešće od 92,62% u ukupnim površinama, odnosno 95,35% u ukupnoj proizvodnji posmatranih useva.</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS Površina, prinos i ukupna proizvodnja posmatranih žita u Srbiji su dosta ujednačeni, na šta ukazuju izračunati koeficijenti varijacije u periodu od 2010. do 2019. godine.</s><s>Vrednosti koeficijenta varijacije kreću se u intervalu od 4% do 23%, što ukazuje na slab varijabilitet (Tabela 3).</s><s>U analiziranom periodu od deset godina, prosečno godišnje smanjenje površina prisutno je kod svih značajnijih žita osim ječma.</s><s>Prosečno godišnje povećanje površina pod ječmom iznosilo je 1,08%.</s><s>Prezentovani podaci pokazuju da je kod svih useva ostvareno povećanje prinosa od 2010. do 2019. godine.</s><s>Najveći prosečan godišnji rast prinosa zabeležen je kod pšenice po stopi od 2,61%.</s><s>Ostvarena proizvodnja žita u Srbiji povećana je kod većine analiziranih vrsta.</s><s>Smanjenje obima proizvodnje uočeno je kod ovsa po stopi -3,29%.</s><s>Opadanje proizvodnje ovsa je, pre svega, rezultat smanjenja površina u analiziranom periodu.</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS Analiza kretanja indikatora u proizvodnji industrijskog bilja U Evropi, Republika Srbija je među najvećim proizvođačima uljarica (Živanović, Popović, 2016).</s><s>Od ukupnih površina pod industrijskim biljem, najveće površine nalaze se pod suncokretom od 193.751ha (Tabela 4).</s><s>U poslednjih deset godina, na prosečno 180.695ha ostvaren je prosečan prinos soje od 2,79 t/ha, što Srbiju svrstava ne samo u red značajnijih proizvođača soje u evropskim razmerama, već i u red zemalja sa višim prosečnim prinosima soje u svetskim razmerama.</s><s>Pored toga što se uljarice koriste za proizvodnju ulja za direktu upotebu u ishrani stanovništva, koriste se i kao input u stočarskoj proizvodnji i različitim industrijskim granama (Đurić, Njegovan, 2016).</s><s>167</s> <s>Tabela 4. Prosečna površina, prinos i proizvodnja značajnijeg industrijskog bilja u Republici Srbiji u periodu 2010-2019. godine Vrsta useva</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS Vrednosti koeficijenta varijacije veće od 60% ukazuju da je kretanje površina i proizvodnje uljane repice veoma nestabilno u periodu od 2010. do 2019. godine.</s><s>Kretanje površina, prinosa i ukupne proizvodnje ostalih useva karakteriše slab varijabilitet.</s> <s>U posmatranom desetogodišnjem periodu, uočava se prosečno godišnje povećanje površina pod uljanom repicom po stopi od 9,88% (Tabela 5).</s><s>Rast proizvodnje uljane repice u Srbiji u poslednjim godinama iniciran je otvaranjem fabrike za proizvodnju bio-dizela i povećanjem ekonomske isplativosti gajenja ove kulture (Popović i sar., 2010).</s><s>Kod suncokreta zabeležen je najveći prosečan godišnji rast prinosa od 4,14%, dok je kod duvana zabeležen trend pada prinosa po stopi od 4,81%.</s><s>Kada je u pitanju soja, i pored blagog smanjenja prinosa, uočava se povećanje ukupne proizvodnje iz godine u godinu po stopi 2,62% u posmatranom periodu.</s> <s>Tabela 5. Dinamika kretanja površina, prinosa i proizvodnje značajnijeg industrijskog bilja u Republici Srbiji u periodu 2010-2019. godine Pokazatelji</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS Analiza kretanja indikatora u proizvodnji krmnog bilja Proizvodnja krmnog bilja je višenamenska.</s><s>Pored pozitivnog dejstva, koji ispoljava pri konzumaciji, ispoljava i kvalitativna dejstva na zemljište na kom se uzgaja, odnosno zemljište ostaje rastresito, nezaraženo bolestima, obogaćeno oraganskim ostacima i mineralnim materijama (Jovanović i sar., 2014).</s><s>Po vrstama krmnog bilja najzastupljenija vrsta u Srbiji je lucerka, sa prosečnom površinom od 106.522ha u periodu od 2010. do 2019. godine.</s><s>Pored lucerke, značajne površine u našoj zemlji zauzimaju detelina i kukuruz za krmu.</s><s>Prosečna površina deteline za posmatrani period je 73.004 ha, a kukuruza za krmu 33.519 ha (Tabela 6).</s><s>169</s> <s>Izvor: Sopstvena izračunavanja na osnovu podataka RZS Analizirajući dinamiku kretanja krmnog bilja, uočava se da su najveće oscilacije prisutne kod površina pod kukuruzom za krmu (CV=16,24%).</s><s>Međutim, i pored prisutnih oscilacija, ostvarena je najveća stopa rasta površina pod kukuruzom za krmu od 3,12% (Tabela 7).</s><s>Površine pod detelinom se smanjuju u periodu od 2010. do 2019. godine, po stopi -2,28%, što uzrokuje i pad obima proizvodnje prosečno godišnje po stopi -2,16%.</s><s>Kada je lucerka u pitanju, iako je najzastupljeniji krmni usev, možemo uočiti da posmatrani pokazatelji dinamike kretanja izražavaju tendenciju pada, od kojih se najviše ističe pad obima proizvodnje.</s> <s>Tabela 7. Dinamika kretanja površina, prinosa i proizvodnje značajnijeg krmnog bilja u Republici Srbiji u periodu 2010-2019. godine Pokazatelji</s> <s>Ratarske kulture imaju važno mesto u poljoprivredi naše zemlje.</s><s>Iz tog razloga u ovom radu izvršena je analiza površina, prinosa i ukupne proizvodnje</s> <s>korišćenog poljoprivrednog zemljišta Republike Srbije, tradicionalno, dominantna je površina oranica i bašta.</s><s>Na oraničnim površinama u Srbiji, najzastupljenija je biljna proizvodnja žita.</s><s>Na drugom mestu po zastupljenosti je industrijsko bilje, a krmno bilje je rangirano na treće mesto u strukturi oraničnih površina.</s> <s>Od žita najveća prosečna površina, proizvodnja i prinos zastupljeni su kod kukuruza.</s><s>U analiziranom periodu od 2010. do 2019. godine, prosečno godišnje smanjenje površina prisutno je kod svih značajnijih žita osim ječma.</s><s>Najveće prosečno godišnje smanjenje površina, kao i obima proizvodnje, uočeno je kod ovsa.</s> <s>Kod posmatranog industrijskog bilja, najveću prosečnu površinu ima suncokret, kod koga je zabeležen i najveći prosečan godišnji rast prinosa.</s><s>Uljana repica, pored izraženog varijabiliteta, ima najveći prosečan godišnji rast površina i ukupne proizvodnje.</s><s>Lucerka preovladava u površinama pod krmnim biljem, ali kod kukuruza za krmu zabeležena je najveća prosečna godišnja stopa rasta površina.</s><s>Površine pod detelinom se smanjuju u posmatranom periodu, što uzrokuje i pad obima proizvodnje prosečno godišnje.</s><s>Zemljište kao prirodni resurs nedovoljno je iskorišćen u našoj zemlji.</s><s>Obim agrarne proizvodnje, međutim, nije određen samo površinom na kojoj se ostvaruje.</s><s>Pored zemljišta, na obim poljoprivredne proizvodnje utiče čitav niz drugih faktora.</s> <s>Današnje stanje poljoprivrede Republike Srbije, njeni potencijali i ograničenja, i dalje pokazuju da se u poljoprivredu manje ulaže nego što je njoj neophodno i da se, shodno tome, od nje dobija manje nego što je to moguće.</s><s>Sve pomenuto se javlja kao rezultat nedovoljno efikasnih mera poljoprivredne politike.</s> <s>Srbije, poljoprivrede, Beograd, Poljoprivredni fakultet, str. 370. analiza važnijih indikatora proizvodnje povrća u Republici Srbiji, Zbornik radova sa naučnog skupa „Selo i poljoprivreda“, Bijeljina, str. 329-341.</s>

Uloga medija u informisanju stanovništva donjeg srema o problemu otpada

Marčetić, Anđela

Научни скуп са међународним учешћем "Село и пољопривреда", зборник радова

mediji;informacije;otpad;stanovništvo;Donji Srem

agrif.bg.ac.rs-123456789-6051.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24140/Uloga_medija_u_pub_2021.pdf

<s>Usled sveopšteg prisustva medija u svakodnevnom životu, racionalno je očekivati da oni uzimaju određeno učešće u ukupnom informisanju stanovništva o aktuelnim temama.</s><s>Problem otpada, koji je prisutan u svim ruralnim i prigradskim naseljima Donjeg Srema, stanovništvo može različito tumačiti, pod uticajem stavova formiranih na osnovu informacija o navedenom problemu.</s><s>Kako bi se ispitao kvalitet informacija koje bivaju pružene i konstruisala moguća rešenja za problem otpada u Donjem Sremu, neophodno je ispitati uticaj različitih tipova medija na informisanost stanovništva.</s><s>Sprovođenjem ankete i „desk-research“ metodom, uz analizu navedene literature, ustanovljen je značajan uticaj medija na informisanost stanovništva.</s><s>Kako je ovaj rezultat i očekivan, treba uzeti u obzir mogućnost zloupotrebe medija u cilju prikrivanja problema otpada, te raditi na sprečavanju ovakvih postupaka.</s><s>Ključne reči: mediji, informacije, otpad, stanovništvo, Donji Srem.</s> <s>Problem otpada, usled aktivnosti ekonomija, neminovno prožima svakodnevnicu stanovništva u različitoj meri.</s><s>Ophođenje lokalknog stanovništva Donjeg Srema, u urbanim i ruralnim naseljima, i njihove prakse upravljanja otpadom umnogome zavise od različitih faktora.</s><s>Opšta informisanost stanovništva o problemu otpada, nivo obrazovanja i navike samo su neki od faktora koji direktno mogu uticati na njihove stavove o ovom problemu.</s> <s>Prisustvo medija neminovno prožima sve segmente svakodnevnog života u 21. veku, te njihov uticaj, u zavisnosti od tipa medija, može varirati, u kombinaciji sa goreimenovanim faktorima.</s><s>Ako se uzme u obzir da će se određene starosne grupe drugačije opredeljivati za korišćenje različitih izvora informacija, onda se mora sagledati i njihov pojedinačni kvalitet, obim i relevantnost.</s><s>Dalje, sklonost stanovništva ka proveravanju („factchecking“-u) informacija koje usvajaju putem medija, istinitost pruženih informacija i sam izvor informisanja mogu direktno uticati na ukupnu ulogu medija u informisanju stanovništva.</s><s>Stoga je cilj istraživanja da se analizira uloga, značaj i uticaj medija na informisanost lokalnog stanovništva Donjeg Srema o problemu otpada2, i time izvedu relevantni zaključci, koji mogu biti od koristi i za dalje istraživanje.</s><s>Analiza ovog uticaja podrazumeva i analizu navedenih faktora i stavova lokalnog stanovništva, što se može postići sprovođenjem adekvatne ankete i deskresearch metodom.</s><s>Anketa je sprovedena na uzorku od 40 ispitanika – 20 iz prigradskih područja (Batajnica i Dobanovci) i 20 iz ruralnih oblasti (Karlovčić i Šimanovci).</s><s>Dovođenjem u vezu ovih faktora i stavova, uz konsultovanje</s> <s>Stavovi lokalnog stanovništva o problemu otpada u Donjem Sremu Radi kreiranja što boljeg uvida, odvojeno su sagledana stanja životne sredine u ruralnim (Grafikon 1) i prigradskim područjima (Grafikon 2).</s><s>Razlog razdvajanja jeste taj da se aktivnosti koje se svakodnevno odvijaju u navedenim područijma većinski ne podudaraju, usled činjenice da je „tržište rada u Srbiji polarizovano i segmentirano u većoj meri nego ikada pre“ (Arandarenko, 2011).</s><s>Kao proizvod različitih aktivnosti u područjima Donjeg Srema, generišu različiti tipovi otpada.</s><s>Osim toga, prihodi koje uživaju stanovnici ruralnih i prigradskih predela se, takođe, razlikuju, što dodatno doprinosi diverzifikaciji aktivnosti (poslovnih i svakodnevnih) u ovim naseljima.</s><s>Kako bi se ispitao problem otpada i izveštavanje o njemu, neophodno je sačiniti početnu sliku o stanju životne sredine.</s><s>Ona se može kreirati na osnovu stavova stanovništva o istoj, koji 2 Pod „problemom otpada“ podrazumevaće se nagomilavanje ambalažnog otpada na mestima za odlaganje i slični problemi nastali usled negativnog uticaja ambalažnog otpada i otpada iz domaćinstava na životnu sredinu Donjeg Srema.</s><s>319</s> <s>Grafikon 1. i Grafikon 2. Stavovi lokalnog stanovništva ruralnih (levo) i prigradskih područja (desno) Donjeg Srema o stanju životne sredine Izvor: Ilustracija autora na osnovu ankete.</s><s>Stanovništvo je, nezavisno od tipa naselja u kom živi, svesno problema otpada u njegovom okruženju.</s><s>Većinski je stanje životne sredine ocenjeno kao pretežno zagađeno otpadom, što implicira da postoji prostor za rešavanje i dalje sprečavanje ovog problema u budućnosti.</s><s>U ruralnim predelima ispitanici teže levoj (nezagađenoj) strani skale, dok je u prigradskim predelima stanje poput slike u ogledalu, odnosno, mišljenje ispitanika teži ka definisanju životne sredine kao „značajno zagađena Grafikon 3. i Grafikon 4. Najzastupljeniji problemi izazvani otpadom u ruralnim (levo) i prigradskim područjima (desno) Donjeg Srema, prema zapažanjima ispitanika Izvor: Ilustracija autora na osnovu ankete Nezavisno od tipa područja, stanovništvo Donjeg Srema istaklo je da je, kako u ruralnim (Grafikonh 3), tako i u prigradskim područjima (Grafikon 4) najzastupljeniji problem otpada njegovo nagomilavanje na mestima za odlaganje.</s><s>U ruralnim sredinama razlog ovome može biti to što je „sakupljanje otpada kompleksan problem“, kako je navedeno u Lokalnom planu upravljanja otpadom za optštinu Pećinci (sepa.gov.rs).</s><s>Kako autori Lokalnog plana navode, „osnovni problem je zastarela, često neispravna mehanizacija, kao i nedovoljan broj kontejnera odgovarajuće 320</s> <s>osnovu ličnog iskustva stanovništva. zapremine, nepostojanje posebnih kontejnera za medicinski otpad, nedostatak kontejnera za razdvajanje sekundarnih sirovina“.</s><s>Zbog toga, jasno je zašto je lokalno stanovništvo Karlovčića i Šimanovaca navelo da je nagomilavanje otpada na mestima za odlaganje vodeći problem.</s><s>U prigradskim pordučjima Donjeg Srema (Dobanovcima i Batajnici), ispitanici su, takođe, istakli da je najzastupljeniji problem u vezi sa otpadom njegovo nagomilavanje na mestima za odlaganje.</s><s>Ovi rezultati stoje nasuprot onome što je istaknuto u Lokalnom planu upravljanja otpadom za Grad Beograd, u kom autori tvrde da je „sakupljanje i transport komunalnog otpada u Gradu Beogradu generalno na zadovoljavajućem nivou“ (sepa.gov.rs).</s><s>Ono što dodatno razlikuje teritoriju Grada Beograda (te tako i prigradska područja) od ruralnih sredina u Donjem Sremu, jeste mogućnost reciklaže, odnosno, prisustvo kontejnera za reciklažu ambalažnog i drugog otpada iz domaćinstava.</s><s>Kako je ovo dodatna mogućnost razdvajanja otpada i sprečavanja njegovog nagomilavanja, nameće se zaključak da je, najverovatnije, izvor problema u nedovoljnoj frekvenciji sakupljanja otpada, ili neadekvatnom rasporedu mesta za njegovo odlaganje, odnosno, sakupljanje.</s><s>Uticaj starosne grupe stanovništva Donjeg Srema na izbor izvora medijskog informisanja</s> <s>Stil života, koji je u direktnoj korelaciji sa uzrastom stanovništva, može diktirati preferencije prilikom odabira izvora za informisanje o aktuelnim temama.</s><s>Osim starosne grupe, odabir medija može zavisiti i od tipa ličnosti, pola, vrednosti, kulturoloških običaja i drugih socioloških i psiholoških karakteristika stanovništva (Vyncke, 2002).</s><s>Podela medija (na online i ostale medije – televizija, radio, pisani mediji i slično) prvi je korak ka segmentaciji stanovništva i osnova za svaku dalju analizu važnosti medija.</s> <s>Racionalno bi bilo očekivati da će se mlađe starosne grupe, zbog „bržeg stila života“, radije opredeliti za online medije, uz lakše praćenje i prilagođavanje trendovima koje oni sa sobom nose.</s><s>Osim toga, kako u savremenom društvu svaka nova generacija dece odrasta u okolini koja je sve bogatija novim medijima i njihovim sadržajima, menja se i potencijalni uticaj medija na njihovu informisanost o problemu otpada (Ilišin et. al., 2001).</s><s>Kod starijeg uzrasta stanovništva, međutim, mnogo 321</s> <s>osnovu ličnog iskustva stanovništva. različitih faktora može uticati na lakoću prilagođavanja različitim medijima, te i na sam način informisanja o problemu otpada.</s><s>Grafikon 5. Disperzija ispitanika prema starosnoj grupi kojoj pripadaju Izvor: Ilustracija autora na osnovu ankete.</s><s>Kako bi rezultati istraživanja bili relevantni, u anketi su obuhvaćene tri starosne grupe ispitanika (Grafikon 5) – najmlađoj grupi pripada njih 19, grupa ispitanika od 31 do 60 godina obuhvata njih 12 i 9 ispitanika stariji su od 60 godina.</s><s>U okviru ovih starosnih grupa ispitane su preferencije prilikom izbora medija za informisanje o temi otpada, pri čemu treba imati u vidu i svrhe u koje određene starosne grupe koriste pojedine medije.</s><s>Dok „deca medije najčešće koriste za zabavu” (Labaš i Marinčić, 2016), kod stanovništva starijih starosnih grupa ovo nije slučaj.</s><s>Pod uticajem različitih faktora, oni češće biraju da se služe medijima zarad ispunjavanja svojih potreba za informisanjem (Car et. al., 2015).</s><s>U tom smislu, očekivano bi bilo da su starije grupe stanovništva bolje, ili bar temeljnije informisane o problemu otpada od mlađih starosnih grupa.</s><s>322</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu ankete.</s><s>Prema rezultatima ankete (Grafikon 63), stanovništvo Donjeg Srema se, o problemima otpada, pretežno informiše pomoću Internet portala i društvenih mreža.</s><s>Tradicionalni mediji (radio, televizija i časopisi) izgubili su na svom značaju, ali su i dalje prisutni u informisanju o navedenoj temi.</s><s>Kako je prisustvo novih medija sve zastupljenije u svakodnevnom životu, očekivani su rezultati koji bi ukazali na njihovu zastupljenost i potvrdili hipotezu o njihovoj vodećoj ulozi u informisanju stanovništva o problemu otpada.</s> <s>Na osnovu rezultata, jasno je da mediji (i tradicionalni i novi) imaju značajnu ulogu u informisanju stanovništva.</s><s>Zbog specifičnosti problema otpada, koji je usko povezan i sa političkim pitanjima, može doći do zataškavanja u izveštavanju o navedenom problemu, kao i lažnog predstavljanja realnog stanja životne sredine.</s><s>Ovakvi postupci mogu negativno uticati na zdravlje stanovništva i kvalitet životne sredine i u kratkom, ali i u dugom roku, na različite načine koji direktno zavise od tipa otpada koji je prisutan.</s><s>Dalje, ovakvo oblikovanje medijskog izveštavanja može direktno uticati na stvaranje nepovoljne klime nepoverenja u odnosu između medija i korisnika medijskih informacija.</s><s>3 Prilikom odgovaranja na ovo pitanje, ispitanici su imali mogućnost zaokruživanja više odgovora, kako bi se detaljno utvrdila zastupljenost tradicionalnih i novih medija u ukupnom informisanju.</s> <s>Grafikon 7. Stavovi ispitanika o ulozi medija u informisanju javnosti o problemu otpada Izvor: Ilustracija autora na osnovu ankete Kada je reč o ulozi medija u informisanju stanovništva o problemu otpada u Donjem Sremu, mišljenja teže zaključku da mediji imaju veliki, ili bar delimično značajan uticaj na celokupno informisanje (Grafikon 7).</s><s>Podeljena mišljenja mogu biti rezultat raznovrsnosti medija kojima se ispitanici služe, ali i posledica očekivanja samih ispitanika.</s><s>Ukoliko stanovnici imaju prevelika očekivanja, koja ne bivaju u potpunosti ispunjena prilikom korišćenja nekog od medija, jasno je da stanovništvo neće objektivno sagledati primljene informacije.</s><s>Isto važi i za suprotan slučaj – ukoliko su očekivanja stanovništva premala, te bivaju lako nadmašena, stanovništvo bi moglo oceniti ulogu medija značajnijom nego što ona zapravo jeste, te ove rezultate treba uzeti „sa rezervom“.</s><s>Faktor koji dodatno može uticati na stavove stanovništva u ovom slučaju jeste tačnost informacija koje im bivaju pružene.</s><s>Ukoliko se ustanovi da su pružene informacije netačne ili zataškavaju realno stanje životne sredine, stanovništvo može oceniti medije nevažnim vidom informisanja o problemu otpada.</s><s>Kako slučaj zataškavanja u Republici Srbiji, te, samim tim, i u Donjem Sremu, nije stran, uvek se preporučuje provera informacija iz više različitih medija ili drugih izvora.</s><s>U prilog factchecking-u govori i činjenica da su društvene mreže i Internet portali istaknuti kao najkorišćeniji mediji za informisanje stanovništva o problemu otpada (Grafikon 6).</s><s>Informacije se, ovim putem, plasiraju 324</s> <s>323 brže od onih koje bivaju plasirane putem tradicionalnih medija, što predstavlja dobar preduslov za lažno informisanje javnosti.</s><s>Grafikon 8. Stavovi ispitanika o kvalitetu informacija koje im mediji pružaju o problemu otpada u Donjem Sremu</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu ankete Ocena kvaliteta informacija o problemu otpada u Donjem Sremu zavisi od njihovih korisnika.</s><s>Stanovništvo Donjeg Srema se, prilikom odgovaranja, izjasnilo kao većinski nezadovoljno kvalitetom informacija o problemu otpada, koje bivaju prikazane u medijima (Grafikon 8).</s><s>Ovakav rezultat može predstavljati dobru podlogu za dalje istraživanje, jer nezadovoljstvo može biti prouzrokovano netačnim, nepotpunim, neblagovremenim informacijama, neadekvatnim temama ili drugim faktorima.</s><s>U prilog ovome govori i vrlo mali procenat zadovoljnih ispitanika – svega 7,5% izjasnilo se kao “zadovoljno”, što ne predstavlja dobar rezultat.</s> <s>Društvene mreže – novi vid edukacije ili problem današnjice?</s><s>Edukacija stanovništva svih uzrasta veoma je važna za širenje svesti o ekološkim temama, kao i informisanje javnosti o problemima u njihovom neposrednom okruženju.</s><s>Informisanje i edukovanje najmlađih starosnih grupa ne bi trebalo da predstavlja značajan problem, jer mladi svakako prolaze kroz obrazovni sistem, te je neminovno da će se susresti i sa ekološkim temama.</s><s>Sa druge strane, edukacija stanovništva u uzrastu od 325</s> <s>Najmlađe starosne grupe, danas, najčešće bivaju informisane o problemu otpada na dva načina – kroz rad NVO4, ili putem Interneta i društvenih mreža.</s><s>Doprinos medija u neformalnom vidu obrazovanja dece, dakle, svakako igra značajnu ulogu.</s><s>Sa druge strane, u okviru formalnog obrazovanja, „digitalni mediji nalaze široku primenu u predavanjima, učenju, u programima za vežbu, bazama podataka, alatima, igrama, u pokusima simulacije za kompleksnu komunikaciju i kooperativno okruženje” (Nadrljanski et. al., 2007).</s><s>Sve češće se društvene mreže, zbog njihove lake primene i mogućnosti da zadrže i privuku pažnju, koriste i u formalnom obrazovanju, kako bi olakšale usvajanje gradiva kod dece i mladih.</s><s>Ovakva primena društvenih mreža, prilikom informisanja i edukovanja o problemu otpada, predstavlja značajan korak u obrazovanju najmlađih u Donjem Sremu i pruža mnoge benefite, sve dok se preventivno proveravaju i uređuju informacije kojima oni, koji bivaju učeni, imaju pristup.</s> <s>Problem edukacije stanovništva Donjeg Srema i njihove informisanosti o problemu otpada vidljiv je kod najstarijih grupa stanovništva.</s><s>Oni najčešće ne uviđaju značaj ekologije i ekološke probleme, te tako i probleme otpada, koji su u njihovom neposrednom okruženju.</s><s>Ovo može biti posledica postupanja na osnovu navike, na isti (tradicionalan) način, ili odsustva motivacije za učenjem.</s><s>Dodatni problem nastaje onda kada, zbog dominantne upotrebe društvenih mreža u odnosu na druge medije, najstarije grupe stanovništva, koje nisu vične u njihovoj upotrebi (mada ih svakako koriste), koriste neistinit i nekvalitetan sadržaj kao primarni vid informisanja.</s><s>Zbog toga, kvalitet primene digitalnih medija zavisiće od kombinacije individualnih, subjektivnih uslova učenja i informisanja, ali i od spoljnih, objektivnih faktora (Rodek, 2011).</s><s>Rešavanje ovog problema mora imati polaznu tačku u informisanju najstarijih grupa stanovništva (po potrebi i drugih) o pravilnoj upotrebi medija zarad informisanja o problemu otpada, ali i drugim temama koje su prisutne u njihovom okruženju i svakodnevnici.</s> <s>Uloga medija u informisanju stanovništva Donjeg Srema o problemu otpada svakako je, dokazano, značajna.</s><s>Mediji imaju neosporivo prisustvo i veliki uticaj na ukupno informisanje o ovom problemu, pri čemu se najviše ističu novi, digitalni mediji.</s><s>Uloga Interneta i društvenih mreža sve više odmenjuje tradicionalne medije i njihovu primenu, mada je utvrđeno i kombinovanje tradicionalnih i digitalnih medija prilikom informisanja o ovom problemu.</s><s>Ovi rezultati su očekivani i racionalni, jer su mediji neizostavan segment svakodnevnice stanovništva i prožimaju je, te se prožimaju i međusobno.</s> <s>Stanovništvo je saglasno sa tvrdnjom da mediji imaju veliki značaj u informisanju stanovništva o problemu otpada u Donjem Sremu, ali, većinski (70%) ističu svoje nezadovoljstvo kvalitetom pruženih informacija.</s><s>Kako bi se dalje nezadovoljstvo predupredilo, kao i rešili problemi ciljnog oblikovanja plasiranih informacija, neophodno je raditi na obrazovanju stanovništva o pravilnoj upotrebi medija.</s> <s>1. Arandarenko, M. (2011): Pomoćne strategije za oporavak od krize u jugoistočnoj Evropi – studija procene: Srbija, Tim za tehničku podršku dostojanstvenom radu i Kancelarija za centralnu i istočnu 2. Hrnjić Kuduzović, Z. (2015): Evaluiranje kredibiliteta online vijesti među generacijom Y, Akademski pregled sa konferencije Regionalna znanstvena konferencija Vjerodostojnost medija, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo, Bosna Hercegovina,</s> <s>(dostupno mediji – Uloga medija u svakodnevnom životu djece, Zagreb, Republika Hrvatska, Državni zavod za zaštitu obitelji, materinstva i mladeži i Institut za društvena istraživanja u Zagrebu, str. 9 327</s>

Pomološke osobine novijih sorti trešnje u gustoj sadnji

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Đorđević, Boban;Vulić, Todor;Zec, Gordan

Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.

trešnja, sorta, cvetanje, zrenje, rodnost, kvalitet ploda;sweet cherry, cultivar, flowering, maturing, productivity, fruit quality

agrif.bg.ac.rs-123456789-5781.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22794/bitstream_22794.pdf

<s>Izvod.</s><s>Proučavane su osobine 10 novijih sorti trešnje kalemljenih na podlozi Gizela 5 na području Mačve u periodu od tri godine (2008-2010).</s><s>Kao standard je uzeta sorta Van.</s><s>Istraživanja su obuhvatala vreme cvetanja i zrenja, rodnost, kao i najvažnije fizičke, hemijske i organoleptičke osobine plodova.</s><s>Veću rodnost u odnosu na standard ostvarila je jedino sorta Regina, dok je značajno veću krupnoću ploda imalo pet sorti: Peni, Samit, Noar de mečed, Kristalina i Kordija.</s><s>Bolje organoleptičke osobine od standarda su imale sorte Kordija, Kristalina i Noar de mečed.</s><s>Ukupno posmatrano, najbolje osobine pokazale su pozne sorte Regina i Kordija, koje se mogu preporučiti za komercijalno gajenje.</s><s>Pored njih, za gajenje se takođe mogu preporučiti i rana sorta Erli lori, kao i srednje pozna sorta Kristalina.</s><s>Ključne reči: trešnja, sorta, cvetanje, zrenje, rodnost, kvalitet ploda.</s> <s>Proizvodnja trešnje u Srbiji je pretežno ekstenzivnog tipa i skoro u potpunosti se zasniva na koričćenju generativnih podloga (divlja trešnja i magriva).</s><s>Stabla su velikih dimenzija, što otežava izvođenje pomotehničkih mera, naročito berbe i čini proizvodnju manje ekonomičnom.</s><s>Intenziviranje proizvodnje trešnje može se ostvariti korišćenjem slabo bujnih vegetativnih podloga.</s><s>Od tih podloga u svetu je trenutno najznačajnija Gizela 5. Ona je slabe bujnosti, što omogućava veću gustinu sadnje, ranije stupanje u rod i veće prinose po jedinici površine u odnosu na generativne podloge (Lang, 2001).</s> <s>Pored podloge, značajan preduslov za unapređenje proizvodnje trešnje je i izbor sorti sa dobrim biološko - proizvodnim osobinama.</s><s>Kod nas je sortiment trešnje dosta zastareo.</s><s>U proizvodnji dominiraju starije sorte kao što su: Germersdorfska, Hedelfingenska, Lionska rana, Napoleonova i dr. (Nikolić et al., 1999).</s><s>Da bi se proizvodnja trešanja u narednom periodu povećala, potrebno je introdukovati nove sorte, koje se u odnosu na postojeći sortiment odlikuju boljom rodnošću, atraktivnijim izgledom i boljim kvalitetom ploda.</s><s>163</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Cilj ovog rada je bio da se prouče osobine novijih sorti trešnje različitog vremena zrenja, da bi se najbolje od njih preporučile za gajenje u komercijalnim zasadima.</s> <s>Ispitivanja su obavljena u zasadu trešnje koji se nalazi u selu Mrđenovac, opština Šabac, u periodu od 2008-2010. godine.</s><s>Zasad je podignut 2004. godine.</s><s>Ispitivano je 10 novijih sorti: Erli lori, Čelan, Samit, Kristalina, Silvija, Noar de mečed, Kordija, Samersan, Regina i Peni.</s><s>Kao standard je uzeta sorta Van.</s><s>Sve sorte su kalemljene na podlozi Gizela 5. Uzgojni oblik je vitko vreteno, a razmak sadnje 4 Cvetanje je praćeno prema preporukama Međunarodne radne grupe za polinaciju (Wertheim, 1996): početak cvetanja – kada se otvori 10% cvetova, puno cvetanje – kada se otvori 80% cvetova, a kraj cvetanja – kada otpadne 90% kruničnih listića.</s><s>Obilnost cvetanja je ocenjivana prema skali od 1 (bez cvetova) do 5 (obilno cvetanje).</s><s>Kao vreme zrenja uzeti su datumi početka berbe.</s><s>Rodnost je ocenjivana prema skali od 1-5. Osobine ploda određivane su na uzorku od 25 plodova po sorti.</s><s>Indeks oblika ploda izračunat je po formuli: dužina2 / širina x debljina.</s><s>Rastvorljive suve materije određivane su refraktometrom, šećeri po metodi Luff - Schoorl, a ukupne kiseline (izražene kao jabučna kiselina) titracijom sa 0,1N NaOH.</s><s>Organoleptičke osobine (spoljašnji izgled ploda, ukus i čvrstoća mesa) ocenjivao je tročlani žiri, poentiranjem sa ocenama od 1 do 5. Podaci za masu ploda su obrađeni statistički metodom analize varijanse za dvofaktorijalni ogled.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti je utvrđena pomoću Dankanovog testa višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s> <s>Poznavanje vremena cvetanja kod trešnje je značajno zbog kombinovanja sorti u zasadu u cilju uspešnog oprašivanja i oplođenja.</s><s>Prosečno vreme cvetanja trešnje na području Šapca u periodu 2008-2010. godine je bilo u I i II dekadi aprila (tabela 1).</s><s>Ispitivane sorte se prema vremenu cvetanja mogu podeliti u tri grupe: ranocvetne (Erli lori, Van i Čelan), srednjecvetne (Samit, Noar de mečed, Samersan, Silvija i Kordija) i poznocvetne (Regina i Peni).</s><s>Prosečna amplituda početka cvetanja između sorti sa najranijim i najkasnijim cvetanjem iznosila je 11 dana.</s><s>Razlike u vremenu cvetanja su bile izražene i između godina ispitivanja.</s><s>Najranije cvetanje je bilo u 2008. godini, kada je ono počelo za 9-10 dana ranije u odnosu na ostale dve godine.</s> <s>Prosečno trajanje cvetanja je bilo 15 dana, sa variranjem 14-17 dana.</s><s>Cvetanje je bilo najkraće u 2010. godini, kada je prosečno trajalo 11 dana (sa variranjem po sortama od 10 do 12 dana), a najduže u 2008. godini kada je prosečno trajalo 20 dana (sa variranjem 16-24 dana).</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Tabela 1. Fenološke osobine i rodnost sorti trešnje (prosek, 2008-2010. god.) Phenological properties and productivity of sweet cherry cultivars (average 2008-2010) Cvetanje / Flowering</s> <s>Obilnost cvetanja je bila najmanja kod sorte Samit (2,5), a najveća kod sorte Regina (4,8).</s><s>U 2010. godini obilnost cvetanja je bila znatno manja u odnosu na ostale dve godine.</s><s>To se može objasniti time što je u ovoj godini u toku zimskog mirovanja došlo do izmrzavanja cvetnih pupoljaka.</s><s>Stepen izmrzavanja je varirao od 43% kod sorte Kordija do 95% kod sorte Silvija (Milatović, 2011).</s><s>Prosečno vreme zrenja sorti trešnje je bilo u periodu od 16. maja (Erli lori) do 20. juna (Peni).</s><s>Prema vremenu zrenja ispitivane sorte se mogu podeliti na: rane (Erli lori), srednje rane (Čelan), srednje pozne (Samit, Van i Kristalina), pozne (Noar de mečed, Kordija i Samersan) i vrlo pozne (Pegina i Peni).</s><s>Razlike u vremenu zrenja za iste sorte između različitih godina ispitivanja nisu bile velike i iznosile su 2-6 dana.</s><s>Redosled zrenja proučavanih sorti je u skladu sa podacima koje navodi Bassi (2010).</s><s>Veću rodnost od standard sorte (Van) ispoljila je samo sorta Regina.</s><s>Kod još pet sorti rodnost se može okarakterisati kao dobra i to su sorte: Kordija, Kristalina, Silvija, Čelan i Samersan.</s><s>Preostale četiri sorte su pokazale slabu do umerenu rodnost i to su: Samit, Erli lori, Peni i Noar de mečed.</s><s>Ocene rodnosti dobijene u ovom radu su približne onima koje navode Meland i Frøynes (2008) u uslovima Norveške.</s><s>U njihovom istraživanju od sedam sorti koje smo i mi proučavali najmanju rodnost su imale sorte Erli lori i Peni.</s><s>Masa ploda ispitivanih sorti trešnje varirala je u rasponu od 7,0 g kod sorte Čelan do 10,5 g kod sorte Peni (tabela 2).</s><s>U odnosu na sortu standard (Van sa masom ploda od 7,5 g) pet sorti je imalo statistički značajno veću masu ploda i to su: Peni, Samit, Noar de mečed, Kristalina i Kordija.</s><s>Dobijeni rezultati o masi ploda u našem 165</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. istraživanju su slični ili nešto manji u odnosu na rezultate koje navode Lugli et al. Tabela 2. Osobine ploda sorti trešnje (prosek, 2008-2010. god) Fruit properties of sweet cherry cultivars (average 2008-2010) Dimenzije ploda (mm)</s> <s>* Proseci označeni istim slovom se ne razlikuju značajno prema Dankanovom testu višestrukih intervala za P=0,05 Means followed by the same letter do not differ significantly according to Duncan’s multiple range test at P=0,05 Dimenzije ploda su bile u korelaciji sa masom.</s><s>Na osnovu dimenzija je izračunat i indeks oblika ploda, koji je imao vrednosti od 0,81 kod sorte Erli lori do 1,16 kod sorte Samit.</s> <s>Masa koštice je bila najmanja kod standarda, sorte Van (0,42 g), a najveća kod sorte Peni (0,66 g).</s><s>Udeo koštice u masi ploda je varirao od 5% (Noar de mečed) do 7% (Regina).</s><s>Prema podeli koju su dali Toth et al. (1996) pet sorti je imalo mali udeo koštice u masi ploda (ispod 6%), a pet sorti je imalo srednji udeo koštice (6-7,5%) Dužina peteljke je značajna osobina kod trešnje, jer se kod sorti koje imaju dužu peteljku lakše obavlja ručna berba, a u manjoj meri se javlja truljenje plodova.</s><s>Kod ispitivanih sorti dužina peteljke je bila od 3,2 cm kod sorte Van do 5,1 cm kod sorte Regina.</s><s>Najveći broj sorti (šest) je imao srednje dugu peteljku (3,6-4,5 cm).</s><s>Pored standard sorte, kratku peteljku su imale i sorte Erli lori i Samersan, dok su sa druge strane dugu peteljku imale sorte Regina i Kordija.</s><s>Kvalitet ploda sorti trešnje je određivan na osnovu hemijskih i organoleptičkih osobina ploda, a dobijeni rezultati su prikazani u tabeli 3. 166</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Tabela 3. Parametri kvaliteta ploda sorti trešnje (prosek 2008 - 2010. god.) Fruit quality properties in sweet cherry cultivars (average 2008 - 2010) Chemical composition</s> <s>Prosečan sadržaj rastvorljive suve materije u plodu ispitivanih sorti je bio od 14,3% kod sorte Erli lori do 17,8% kod sorte Kordija.</s><s>Sorte kasnijeg vremena zrenja imale su više suve materije u odnosu na rane sorte.</s><s>Dobijeni podaci o sadržaju rastvorljive suve materije u skladu su sa rezultatima koje navode Lugli et al. (2007) i Sadržaj ukupnih šećera varirao je od 11,9-14,2%.</s><s>Od toga su najveći deo činili invertni šećeri (11,6-13,7%), dok je saharoza bila neznatno zastupljena (0,2-0,7%).</s><s>Dobijeni podaci u ovom istraživanju u skladu su sa dosad objavljenim rezultatima, prema kojima su dominantno zastupljeni šećeri u plodovima trešnje glukoza i fruktoza, dok je saharoza prisutna u vrlo malim količinama (Ninkovski, 1984; Girard Sadržaj ukupnih kiselina je bio najniži kod sorte Erli lori (0,40%), a najviši Organoleptička ocena kvaliteta ploda predstavlja važan parametar za opštu ocenu sorti zbog toga što su plodovi trešnje uglavnom namenjeni za stonu potrošnju.</s><s>Sa izuzetkom sorte Čelan, sve ostale nove sorte dobile su veće ocene za izgled ploda od sorte standard (Van).</s><s>Čvrstoća mesa je bila najviše izražena kod sorti Kordija, Kristalina, Noar de mečed, Regina i Samersan, koje su dobile ocene približno na nivou standarda, dok su ostale sorte dobile niže ocene.</s><s>Po ukusu mesa bolje ocenjene sorte u odnosu na standard su bile Kordija, Noar de mečed, Kristalina i Samit.</s><s>167</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Ukupna organoleptička ocena kvaliteta ploda je bila najviša kod sorti Kordija, Kristalina i Noar de mečed, koje su dobile veću ocenu od standard sorte.</s><s>Najnižu senzoričku ocenu dobile su sorte Erli lori, Silvija i Čelan.</s><s>Ostale sorte su ocenjene približno na nivou standarda.</s> <s>S obzirom da su sorte ispitivane u ovom radu relativno nove i kod nas malo poznate, dajemo njihov kratak opis i preporuke za gajenje.</s><s>Erli lori (Early Lory, Earlise) potiče iz Francuske.</s><s>Vrlo rana sorta, sazreva oko 3 dana pre sorte Burlat.</s><s>Ima krupan plod, okruglasto-pljosnatog oblika, intenzivno crvene do tamnocrvene boje.</s><s>Meso je srednje čvrsto i osrednjeg je kvaliteta.</s><s>Umereno je osetljiva na pucanje ploda.</s><s>Interesantna je zbog vrlo ranog zrenja i krupnih plodova.</s><s>Mane su joj: umerena rodnost, slabiji kvalitet i manja čvrstoća mesa.</s><s>Bez obzira na mane, zaslužuje pažnju kao trenutno jedna od najboljih ranih sorti trešnje.</s> <s>Čelan (Chelan) potiče iz SAD.</s><s>Sazreva srednje rano.</s><s>Plod je srednje krupan do krupan, srcastog oblika, tamnocrvene boje.</s><s>Meso je čvrsto, kvalitetno.</s><s>Kvalitet je bolji ako se berba izvede kasnije, kad plodovi dobiju tamnocrvenu boju.</s><s>Interesantna je zbog ranog zrenja, dobre rodnosti, čvrstog mesa i male osetljivosti na pucanje ploda.</s><s>Zbog manje krupnoće ploda u odnosu na druge novije sorte ne preporučujemo je za gajenje</s> <s>Samit (Summit) potiče iz Kanade.</s><s>Sazreva srednje pozno, oko dva dana pre sorte Van.</s><s>Plod je vrlo krupan, srcastog oblika, intenzivno crvene boje.</s><s>Meso je srednje čvrsto, visokokvalitetno.</s><s>Ova sorta odlikuje se veoma privlačnim izgledom i dobrim kvalitetom plodova.</s><s>Međutim, ona ima i dosta mana: bujna je, kasnije prorodi i slabije rađa, a plodovi su manje čvrstoće i osetljivi su na pucanje.</s><s>Kristalina (Cristalina, Sumnue) potiče iz Kanade.</s><s>Sazreva srednje pozno, približno kad i Van.</s><s>Rano stupa u rod i srednje je do dobre rodnosti.</s><s>Plod je vrlo krupan, okruglastosrcastog oblika, intenzivno crvene boje.</s><s>Peteljka se lako odvaja od ploda, pri čemu ne dolazi do curenja soka, tako da je pogodna i za mehanizovanu berbu.</s><s>Meso je čvrsto i kvalitetno.</s><s>Ova sorta se ističe po veoma atraktivnom izgledu plodova.</s><s>Mana joj je velika osetljivost na pucanje ploda.</s><s>Silvija (Sylvia) potiče iz Kanade.</s><s>Pozna sorta, sazreva približno kad i Bing.</s><s>Ima uspravan rast grana i slabije razgranavanje.</s><s>Rodnost je dobra, ali prinos varira po godinama.</s><s>Plod je krupan, srcastog oblika, intenzivno crvene do tamnocrvene boje u punoj zrelosti.</s><s>Meso je čvrsto i kvalitetno.</s><s>Odlikuje se krupnim plodovima, privlačnog izgleda.</s><s>Osetljiva je na pucanje ploda.</s><s>Noar de mečed (Noire de Meched).</s><s>Potiče iz Irana, a selekcionisana je u Francuskoj.</s><s>Poznog je vremena zrenja.</s><s>Plod je vrlo krupan, okruglastosrcastog oblika, intenzivnocrvene boje.</s><s>Meso je čvrsto, visokokvalitetno.</s><s>Ova sorta je interesantna zbog kvaliteta ploda.</s><s>Međutim, zbog slabije rodnosti ne preporučujemo je za gajenje.</s> <s>Kordija (Attika) potiče iz Češke.</s><s>Sazreva kasno, približno kad i Germersdorfska.</s><s>Plod je vrlo krupan, srcastog oblika, tamnocrvene boje.</s><s>Meso je čvrsto, visokokvalitetno.</s><s>Jedna je od najboljih poznih sorti trešnje.</s><s>Njene dobre 168</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. osobine su privlačan izgled i dobar kvalitet ploda.</s><s>Pored toga, nije mnogo osetljiva na pucanje ploda.</s><s>Mana joj je neredovna rodnost, odnosno slabiji prinos u pojedinim godinama.</s> <s>Samersan (Summersun) potiče iz Engleske.</s><s>Sazreva kasno, približno kad i Kordija.</s><s>Plod je krupan, srcastog oblika, intenzivno crvene boje, sjajne pokožice i vrlo privlačnog izgleda.</s><s>Meso je čvrsto, visokokvalitetno.</s><s>Odlikuje se privlačnim izgledom i dobrim kvalitetom plodova, kao i dobrom rodnošću.</s><s>Mana ove sorte je velika osetljivost na pucanje ploda.</s> <s>Regina potiče iz Nemačke.</s><s>Sazreva vrlo pozno.</s><s>Plod je krupan, okruglastosrcastog oblika, tamnocrvene boje.</s><s>Meso je čvrsto, kvalitetno.</s><s>Jedna je od najboljih sorti u svojoj epohi zrenja.</s><s>Obilno rađa, a plodovi su krupni, privlačnog izgleda i čvrstog mesa.</s><s>Pored toga, manje je osetljiva na pucanje ploda.</s><s>Kao njene mane se mogu navesti velika bujnost i kasnije stupanje u rod, koje posebno dolaze do izražaja ako se gaji na generativnim podlogama.</s><s>Bolje rezultate daje ako se kalemi na slabo bujne podloge.</s> <s>Peni (Penny) potiče iz Engleske.</s><s>Jedna je od najpoznijih sorti trešnje.</s><s>Plod je vrlo krupan, okruglasto srcastog oblika, intenzivno crvene boje.</s><s>Meso je čvrsto, dobrog kvaliteta.</s><s>Osetljiva je na pucanje ploda.</s><s>Interesantna je zbog vrlo poznog zrenja i veoma krupnih plodova.</s><s>Nedostatak ove sorte je osrednja rodnost.</s> <s>Na osnovu trogodišnjeg ispitivanja važnijih pomoloških osobina novijih sorti trešnje, kalemljenih na podlozi Gizela 5 gajenih na području Mačve mogu se izvesti sledeći zaključci:</s> <s>1. Ispitivane sorte su prosečno cvetale u prvoj i drugoj dekadi aprila, a cvetanje je trajalo od 14-17 dana.</s><s>Najranije je cvetala sorta Erli lori, a najkasnije Peni.</s><s>2. Prosečno vreme zrenja je bilo od 16. maja (Erli lori) do 20. juna (Peni).</s><s>3. Visoku rodnost, veću od standard sorte (Van) imala je samo sorta Regina.</s><s>4. Masa ploda ispitivanih sorti je varirala u rasponu od 7 g (Čelan) do 10,5 g (Peni).</s><s>Značajno veću masu ploda od standarda imale su sorte Peni, Samit, Noar de mečed, Kristalina i Kordija.</s> <s>5. Sadržaj rastvorljive suve materije varirao je od 14,3% (Erli lori) do 17,8% (Kordija) i bio je u korelaciji sa vremenom zrenja.</s><s>Sadržaj ukupnih šećera je 6. Ukupna organoleptička ocena kvaliteta ploda je bila najveća kod sorti Kordija, Kristalina i Noar de mečed.</s> <s>7. Ukupno posmatrano, najbolje osobine među ispitivanim sortama pokazale su pozne sorte Regina i Kordija, koje se mogu preporučiti za komercijalno gajenje u većem obimu.</s><s>Pored njih, za gajenje se takođe mogu preporučiti i rana sorta Erli lori, kao i srednje pozna sorta Kristalina.</s><s>169</s> <s>Pomological properties of 10 sweet cherry cultivars grafted on Gisela 5 rootstock were studied in the region of Macva during a three-year period (20082010).</s><s>Standard cultivar for comparison was ‘Van’.</s><s>Studies have included time of flowering and maturing, productivity, and important physical, chemical and organoleptic properties of fruits.</s>

Pear and quince breeding achievements in the world

Milatović, Dragan

Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.

kruška, dunja, oplemenjivanje, sorta;pear, quince, breeding, cultivar

agrif.bg.ac.rs-123456789-5786.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22786/bitstream_22786.pdf

<s>Izvod: U radu su prikazani programi oplemenjivanja evropske kruške (Pyrus communis L.) i dunje (Cydonia oblonga Mill.) u svetu, uključujući ciljeve oplemenjivanja i postignute rezultate u poslednjih trideset godina.</s><s>Najveći broj progama oplemenjivanja kruške se nalazi u Evropi, a najviše novih sorti je stvoreno u Rusiji, Ukrajini, Češkoj, Italiji, Francuskoj, Rumuniji i Nemačkoj.</s><s>Van Evrope, značajni programi oplemenjivanja postoje u SAD, Kanadi, Južnoj Africi, Brazilu, Australiji i na Novom Zelandu.</s><s>Za razliku od kruške, dunja ima znatno manji ekonomski značaj, pa je i broj novostvorenih sorti mnogo manji.</s><s>Najviše novih sorti dunje je stvoreno u zemljama istočne Evrope.</s> <s>Po proizvodnji u svetu kruška zauzima drugo mesto među listopadnim voćkama iza jabuke.</s><s>Prema podacima FAO (2008) prosečna proizvodnja u svetu u periodu 2003-2007. godine iznosila je 19 miliona t. Glavni proizvođač je Kina sa 11,4 miliona t, što čini čak 60% od ukupne svetske proizvodnje.</s><s>Za njom slede Italija, SAD, Španija i Argentina.</s> <s>Za sortiment kruške je karakteristično da nije tako dinamičan u odnosu na druge vrste voćaka, naročito jagodu i breskvu, ali i u odnosu na jabuku, trešnju i kajsiju.</s><s>U proizvodnji u svetu danas dominiraju sorte koje su stvorene u XVIII i XIX veku, kao što su: Vilijamovka, Konferans, Fetelova, Društvenka, Boskova bočica i druge.</s><s>Razlozi za to su što juvenilni stadijum sejanaca kruške traje dugo, a većina značajnih osobina se nasleđuje poligenski.</s><s>Najveći problem u oplemenjivanju kruške je da se u jednoj sorti spoje visok kvalitet ploda i otpornost prema patogenima (Mratinić, 2000).</s><s>To je zbog toga što su nosioci otpornosti divlje vrste ili sorte lošeg kvaliteta, tako da je potrebno više povratnih ukrštanja da bi se dobilo potomstvo dobrog kvaliteta.</s><s>Dunja u odnosu na krušku ima daleko manji ekonomski značaj.</s><s>Proizvodnja dunje u svetu u periodu 2003-2007. godine bila je oko 461.710 t i u odnosu na proizvodnju kruške je manja više od 40 puta (FAO, 2008).</s><s>Najveći proizvođači su * Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Nemanjina 6, 11080 Beograd – Zemun.</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Turska (sa 22% od ukupne svetske proizvodnje) i Kina (19%).</s><s>U odnosu na druge vrste voćaka dunja ima mali broj sorti, svega oko 500 (Stančević et al., 1993).</s> <s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja kruške su stvaranje novih sorti dobrog kvaliteta ploda, visoke rodnosti i otpornosti prema patogenima i nepovoljnim činiocima sredine.</s><s>Poboljšanje kvaliteta ploda je jedan od najvažnijih ciljeva u svim programima oplemenjivanja kruške u svetu.</s><s>Standard za kvalitet ploda kruške je sorta Vilijamovka.</s><s>Iako je ona nastala pre više od dvesta godina, i dalje se smatra neprevaziđenom sortom u pogledu kvaliteta ploda.</s><s>Poželjno je da nove sorte imaju sočno, topljivo meso, skladan odnos između šećera i kiselina i prijatnu aromu.</s><s>Poboljšanje kvaliteta je naročito važno kod ranih letnjih sorti, kao i kod poznih zimskih sorti.</s><s>Nove sorte treba da imaju srednje krupan do krupan plod.</s><s>Dužina ploda trebalo bi da bude veća od 7 cm, a širina veća od 6 cm (Bell et al., 1996a).</s><s>Poželjan je kruškast oblik ploda, mada su i drugi oblici prihvatljivi.</s><s>Značajna osobina je ujednačenost plodova po krupnoći i obliku.</s><s>Zreli plodovi treba da imaju glatku pokožicu, zlatno žute boje, sa ili bez dopunske crvene boje.</s><s>Takođe postoji veliko interesovanje za stvaranjem stonih sorti sa dopunskom crvenom bojom na čitavoj površini ploda.</s><s>Većina crveno obojenih sorti kruške nastala je putem spontanih mutacija.</s><s>Zbog nestabilnosti dopunske boje i pojave reverzibilnosti (vraćanja na ishodne forme) bolje su crvene sorte koje su dobijene hibridizacijom, jer poseduju veću genetičku stabilnost za ovu osobinu (Bellini i Nin, 2002).</s><s>Rđasta prevlaka na plodu nije poželjna, osim ako je glatka i uniformna i prekriva čitavu površinu ploda.</s><s>Nove sorte treba da imaju dobru transportabilnost, odnosno da nisu osetljive na pritiske i uboje.</s><s>Meso treba da bude krem bele boje i sitnozrnaste strukture.</s><s>Kamene ćelije nisu poželjne, naročito ako se nalaze u mesu ploda ili ispod pokožice, dok su prihvatljivije ako se nalaze oko semene kućice.</s><s>Semena kućica treba da bude relativno mala u odnosu na plod.</s><s>Plodovi treba da ujednačeno sazrevaju i da imaju dobru skladišnu sposobnost, što je naročito važno kod sorti poznog vremena zrenja.</s> <s>Nove sorte treba da rano stupaju u rod, a zatim da dobro i redovno rađaju.</s><s>Poželjno je da one budu slabe do umerene bujnosti, da imaju širi ugao grananja i da su pogodne za gajenje u gustoj sadnji.</s><s>Osobine koje su takođe poželjne su srednje pozno ili pozno vreme cvetanja, kompatibilnost sa sortama oprašivačima, sklonost ka partenokarpiji, dobro zametanje plodova i njihovo održavanje do berbe.</s><s>Bellini i Nin (2002) navode da je jedan od fundamentalnih ciljeva oplemenjivanja kruške stvaranje samooplodnih sorti putem prenošenja samooplodnosti sa P. pyrifolia na P. communis.</s><s>Na ovom problemu zajednički rade tri fakulteta u Italiji (Bolonja, Firenca i Ankona).</s><s>Važan cilj u oplemenjivanju kruške je i dobra adaptivnost prema ekološkim uslovima.</s><s>U severnijim područjima gajenja veoma je značajna otpornost prema mrazevima, a u južnim otpornost prema visokim temperaturama, suši i toplim vetrovima (naročito u vreme cvetanja).</s><s>Otpornost prema prouzrokovačima bolesti i štetočinama je jedan od imperativnih ciljeva oplemenjivanja.</s><s>Kod kruške, najopasniji patogen je Erwinia amylovora koja izaziva bakterioznu plamenjaču.</s><s>Kao izvor otpornosti prema ovom patogenu koriste se divlje vrste Pyrus pyrifolia i Pyrus ussuriensis.</s><s>Takođe je značajan patogen i Venturia pirina koji prouzrokuje čađavu krastavost.</s><s>Od štetočina, Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. najopasnija je kruškina buva (Cacopsylla spp.).</s><s>Ona nanosi direktne štete usled sisanja sokova i indirektne štete usled lučenja medne rose i pojave čađavice, kao i usled prenošenja mikoplazme koja izaziva propadanje kruške (Pear decline).</s><s>Od metoda stvaranja novih sorti kruške najviše se primenjuje planska hibridizacija, a znatno manje klonska selekcija i indukovane mutacije.</s> <s>Klonska selekcija kao metoda stvaranja novih sorti kruške je manje korišćena nego kod jabuke.</s><s>Najčešće se izdvajaju klonovi standardnih sorti kruške koji imaju crveno obojenu pokožicu ploda.</s><s>Kod sorte Vilijamovka izdvojen je veći broj klonova crvene boje ploda.</s><s>U SAD su otkriveni klonovi Max Red Bartlett i Rosired Bartlett, u Francuskoj Williams Rouge (Homored), u Australiji Sensation Bartlett i Red Princess, a u Južnoafričkoj Republici Bon Rouge.</s><s>Kod sorte Društvenka izdvojeni su crveno obojeni mutanti: Regal Red Comice i Crimson Gem (u SAD), Rode Doyenne van Doorn i Sweet Sensation (u Holandiji).</s><s>Kod sorte Anžu u SAD su otkriveni crveno obojeni mutanti Gebhard Red Anjou i Columbia Red Anjou (Gliha, 1997).</s><s>Jednu grupu klonova sorti kruške čine oni kod kojih rđasta prevlaka prekriva najveći deo površine ploda.</s><s>Kod sorte Vilijamovka u SAD je otkriven klon Bien (Cinnamon) koji sazreva oko dve nedelje posle ishodne sorte, a kod sorte Boskova bočica klonovi Golden Russet Bosc i Bronze Beauty (ASHS, 1997; Okie, 1999).</s><s>U Australiji je otkriven mutant kod sorte Pakhams trijumf pod imenom Bingo, a kod sorte Boskova bočica mutant Tichbon.</s><s>Na Novom Zelandu je pronađen klon sorte Društvenka, koji je nazvan Taylors Gold.</s><s>Kod svih gore navedenih klonova pokožica je skoro u potpunosti prekrivena sa rđastom prevlakom.</s><s>Kod sorte Konferans u Holandiji su pronađena tri tetraploidna klona koji imaju krupnije plodove: Novi Conference, Conference Grootvruchtige Saels i Super Conference (Gliha, 1997).</s><s>U Australiji je patentiran klon Vilijamovke Sophia’s Pride koji se odlikuje kasnijim zrenjem i krupnijim i čvršćim plodom.</s><s>U Belgiji je izdvojen klon sorte Conferans pod imenom Corina koji se odlikuje ranijim zrenjem.</s> <s>Proizvodnja kruške u Evropi iznosi oko 3,2 miliona t. Vodeće zemlje su Italija, Španija i Francuska koje proizvode 50% ukupne evropske proizvodnje (FAO, 2008).</s><s>Sansavini i Ancarani (2008) navode da su u periodu 2006-2007. godine tri vodeće sorte kruške u Evropi bile Konferans (učešće u proizvodnji više od 30%), Vilijamovka i njeni mutanti (14%) i Fetelova (13%).</s><s>Najveći broj novih sorti kruške stvoren je u Rusiji, Ukrajini, Češkoj, Italiji, Francuskoj, Rumuniji i Nemačkoj.</s><s>Italija je vodeća zemlja u Evropi po proizvodnji kruške, a takođe i jedan od lidera u stvaranju novih sorti.</s><s>Najveći program oplemenjivanja kruške nalazi se u okviru Istituto Sperimentale per la Frutticoltura (ISF), odeljenje u mestu Forli.</s><s>U periodu 1994 – 2000. godine priznato je pet sorti kruške: 1994. godine sorta Tosca (Košija x Vilijamovka), 1996. godine Bohème (Konferans x Gijova), a 2000. godine tri nove sorte: Turandot, Norma i Carmen, koje se dobijene ukrštanjem sorti Gijova x Junska lepotica (Rivalta i Dradi, 2002).</s><s>Ovo su letnje sorte koje sazrevaju u II polovini jula i Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. odlikuju se atraktivnim izgledom plodova.</s><s>Sansavini i Ancarani (2008) ističu da se poslednjih godina u Italiji naročito širi sorta Carmen, zahvaljujući visokoj rodnosti, atraktivnom izgledu i dobrom kvalitetu ploda.</s><s>U 2003. godini priznata je sorta Aida (Košija x Gijova) koja sazreva krajem avgusta.</s><s>Sorte Bohème i Aida su tolerantne prema Erwinia amylovora (Castagnoli et al., 2007).</s><s>Pored ovih sorti stvoreno je i više perspektivnih selekcija koje imaju sledeće osobine: otpornost prema bakterioznoj plamenjači (tri), otpornost prema kruškinoj buvi (jedna), kompakt habitus (četiri), crvenu boju (jedna).</s><s>Takođe su stvorene i dve selekcije koje su interspecies hibridi P. communis x P. pyrifolia (Rivalta et al., 2002).</s><s>Na institutu ISTEA CNR u u Bolonji za stvaranje novih sorti korišćena je tehnika indukovanih mutacija (mutageneza in vitro pod uticajem gama zraka).</s><s>Stvorene su dve sorte slabije bujnosti: Conference Light mutacijom sorte Konferans, i Abate Light mutacijom sorte Fetelova (Predieri, 1998).</s><s>Istim postupkom dobijen je mutant sorte Vilijamovka - William Ramada sa rđastom prevlakom.</s><s>Na Univerzitetu u Bolonji (Dipartimento di Colture Arboree) postoji program oplemenivanja čiji su osnovni ciljevi: produžetak raspona sazrevanja, crvena boja pokožice, otpornost prema Erwinia amylovora i Cacopsylla pyri i stvaranje sorti sa čvrstim mesom kao rezultat međuvrsne hibridizacije P. communis i P. pyrifolia (Musacchi et al., 2005).</s><s>Na Univerzitetu u Firenci stvorene su sorte Etrusca (Santa Marija x Društvenka), koja sazreva sredinom jula i Sabina (Košija x Đentile), koja sazreva u drugoj polovini avgusta (Bellini, 2002).</s><s>Od ostalih sorti stvorenih u Italiji interesantna je Rosada, koja ima dopunsku crvenu boju na većem delu površine ploda i sazreva oko 25 dana posle Vilijamovke (Bellini, 1993).</s><s>Sorta Ercole d’Este interesantna je zbog toga što je kod nje najveći deo površine ploda prekriven sa rđastom prevlakom, ima krupan plod i dobre je rodnosti.</s><s>Sazreva oko nedelju dana posle Vilijamovke U Francuskoj postoje dva veća programa oplemenjivanja kruške.</s><s>U Institutu za oplemenjivanje voćaka INRA u Anžeru stvorene su tri nove sorte kruške.</s><s>U toku 1990. godine uvedene su u proizvodnju sorte Bautomne (Serenade), koja je nastala ukrštanjem Konferans x Zimska dekantkinja i Bauroutard (Dairain), nastala ukrštanjem Krasanka x Madamme Ballet (Gliha, 1997).</s><s>Sorta Angelys nastala je ukštanjem Zimska dekantkinja x Društvenka (Le Lézec et al., 2002).</s><s>Ove tri sorte spadaju u grupu zimskih sorti, beru se od kraja septembra do sredine oktobra, a čuvaju do marta – aprila u hladnjačama sa normalnom atmosferom.</s><s>Sorta Angelys u Francuskoj poslednjih godina sve više zamenjuje Krasanku u novim zasadima, jer nema sekundarno cvetanje i manje je osetljiva prema patogenu Erwinia amylovora.</s><s>Ona se odlikuje prisustvom rđaste prevlake na čitavoj površini pokožice, a ima i dobar kvalitet ploda.</s><s>Novi ciljevi oplemenjivanja kruške u institutu INRA su otpornost prema čađavoj krastavosti i kruškinoj buvi (Lespinasse et al., 2008).</s><s>U privatnom programu oplemenjivanja rasadnika Delbard stvoren je veći broj sorti kruške.</s><s>Delfercò, Delwini, Delbard délice (Déléte) i Super comice Delbard (Delbias) su jesenje sorte, dok su Péradel (Delbuena), Fertilia Delbard (Delwilmor), Delbard Gourmande (Delsavor), Delbard d’automne (Delsanne) i Delbarexquise d’hiver (Delmoip) zimske sorte.</s><s>Program oplemenjivanja kruške u Češkoj je počeo 1955. godine u Institutu za pomologiju u mestu Holovousy, a kasnije je premešten u mesto Těchobuzice.</s><s>U periodu od 1987. do 2005. godine priznato čak 40 novih sorti kruške (Paprštein i Bouma, 2000; Richter, 2004; Klemšova i Krška, 2007; Paprstein, 2008).</s><s>Novostvorene sorte kruške u Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Češkoj prema redosledu priznavanja su: Diana, Vila (1987), Radana (1994), Alfa, Laura, Amfora, Jana, Erika, Beta, Delta, Nela (1995), Dita (1996), Dicolor, Bohemica Alice, Manon, David (2001), Hardyho, Astra, Milka (2002), Milada, Monika, Bodra, Vladka (2003), Karina, Blanka, Gracie (2004), Denisa, Konvert, Luna, Petra, Harbo (2005) i Omega.</s><s>Po atraktivnosti ploda, odnosno dopunskoj crvenoj boji koja prekriva veći deo površine ističu se sorte: Dicolor, Karina, Elektra, Radana i Astra.</s><s>Skoro čitava površina ploda prekrivena je rđastom prevlakom kod sorti Vonka, Manon i Diana.</s><s>Po odličnom kvalitetu ploda ističu se sorte Armida, Karina i Jana.</s><s>Po dobroj skladišnoj sposobnosti ističu se sorte Omega (plodovi se čuvaju do maja), Beta i Bohemica (čuvaju Program oplemenjivanja kruške u Nemačkoj započet je 1961. godine u Naumburgu, a od 1971. godine program je premešten u Drezden – Pilnic.</s><s>Deo selekcionog materijala je prenesen u Češku (Holovousy), gde je takođe obavljena selekcija.</s><s>Fisher i Mildenberger (2000) navode da je kao rezultat ovog programa stvoreno 12 novih sorti.</s><s>Od toga su tri letnje sorte: Herman, Isolda i Gräfin Gepa, pet jesenjih sorti: Thimo, Armida, Hortensia, Gerburg i Graf Dietrich, a četiri su zimske sorte: Graf Wilhelm, David, Eckehard i Uta.</s><s>Ove sorte su relativno otporne prema čađavoj krastavosti (Bellini et al., 2003).</s><s>Po atraktivnom izgedu plodova (krupnoća preko 220 g i pretežno crvena boja) ističu se sorte Gräfin Gepa, Graf Dietrich i Gerburg.</s><s>Odličan kvalitet ploda imaju sorte Gerburg, Graf Wilhelm, Thimo i Uta.</s><s>Od sorti stvorenih u ovom programu oplemenjivanja posebno se ističe Uta (Madame Verté x Boskova bočica).</s><s>Pored dobrog kvaliteta, ova sorta ima vrlo krupan plod (280 g), površina ploda je potpuno prekrivena sa rđastom prevlakom, dobro se čuva (do februara - marta) i najmanje je osetljiva prema bakterioznoj plamenjači (Fisher i Mildenberger, 1998).</s><s>U Istraživačkom institutu Gazenhajm stvorene su dve nove sorte: Schöne Helene i Superior, koje se odlikuju malom osetljivošću prema bolestima, posebno bakterioznoj plamenjači.</s> <s>U Rumuniji je oplemenjivanje kruške počelo 1960. godine i do sada su priznate 24 nove sorte (Branişte et al., 2008).</s><s>U institutu Piteşti – Mărăcineni stvorene su sorte: Triumf, Argessis, Carpica, Daciana, Monica, Getica i Ervinia.</s><s>Osim sorti Monica i Ervinia, ostale su letnje sorte.</s><s>Sorta Monica je otporna prema čađavoj krastavosti, a tolerantna prema bakterioznoj plamenjači i kruškinoj buvi (Sansavini i Ancarani, 2008).</s><s>U Voćarskoj istraživačkoj stanici Kluž - Napoka stvorene su sledeće sorte kruške: Haydeea (1993), Ina Estival (1999), Virgiliu Hibernal (2001), Jubileu 50 (2003), Milenium (2003), Rosioara de Kluj (2005) i Arvena (2007).</s><s>Sorta Haydeea ističe se po otpornosti prema kruškinoj buvi (Ghidra et al., 2004; Sestras et al., 2007).</s><s>U Voćarskom istraživačkom institutu Voinesti stvorene su sorte: Euras, Corina i Orizont.</s><s>Sorta Euras je otporna prema bakterioznoj plamenjači (Andreies, 2002).</s><s>U zemljama bivšeg SSSR veliki broj instituta i oglednih stanica se bavi oplemenjivanjem kruške.</s><s>Najviše novih sorti stvoreno je u Rusiji.</s><s>U poslednjih trideset godina u Državni registar sorti Rusije upisano je 97 sorti, od čega je 36 sorti patentirano (Gosudarstvenij reestr selekcionih dostiženij, 2008).</s><s>Najznačajnije ustanove koje se bave oplemenjivanjem kruške u Rusiji su: Sveruski institut genetike i selekcije voćaka u Mičurinsku, Timirjazevska poljoprivredna akademija u Moskvi, Sveruski selekciono tehnološki institut voćarstva i rasadničarstva u Moskvi, Južno - uralski institut u Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Čeljebinsku i Sveruski institut selekcije voćarskih kultura u Orelu.</s><s>Od sorti stvorenih u Mičurinsku ističe se Krasavica Černjenko po otpornosti prema čađavoj krastavosti i kruškinoj buvi, dobroj rodnosti i kvalitetu ploda (Bellini et al., 2003).</s><s>U institutu u Orelu stvoreno je više sorti koje se odlikuju visokim stepenom otpornosti prema mrazu, kao i prema čađavoj krastavosti.</s><s>Od letnjih sorti ističu se Orlovska lepotica, Orlovska letnja i Pamjatnaja, a od jesenjih sorti Pamjat Paršina, Muratovskaja i Lira (Dolmatov i U Ukrajini je u poslednjih trideset godina stvoreno 46 novih sorti kruške (Katalog sortiv roslin Ukraini, 2008).</s><s>Najviše sorti stvoreno je u institutima za voćarstvo u Kijevu i Melitopolju.</s><s>U Belorusiji na oplemenjivanju kruške se radi na Institutu za voćarstvo – Samohvaloviči, gde je stvoreno 15 sorti kruške.</s><s>Od toga su četiri nove sorte koje se odlikuju dobrom otpornošću prema zimskim mrazevima: Lagodnaja i Duhmjanaja (letnje), Zabava (jesenja) i Beloruska kasna (zimska sorta).</s><s>U Moldaviji u Insitutu za voćarstvo u Kišinjevu stvorene su sorte kruške Sokrovišče, Vistavočnaja, Nojabrskaja, Moldovanka i Zorica (Pasat, 2004).</s><s>Od njih se ističe sorta Nojabrskaja po rodnosti, krupnoći ploda i skladišnoj sposobnosti.</s><s>Ona se gaji u Holandiji i Belgiji pod imenom Xenia (Sansavini i Ancarani, 2008).</s><s>U ostalim evropskim zemljama stvoren je manji broj novih sorti kruške.</s><s>U Velikoj Britaniji u HRI East Malling stvorene su sorte Concorde (Društvenka x Konferans), Anniversary (Vilijamovka x Konferans) i Celebration (Konferans x Pakams Trijumf), a u Institutu John Innes u Norwick-u sorta Dolacomi (Jowil).</s><s>U Švajcarskoj su stvorene sorte Valérac i Champirac, koje se odlikuju dobrim kvalitetom ploda (Egger et al., 2005) i sorta Benita (međuvrsni hibrid P. communis x P. pyrifolia).</s><s>U Holandiji su nastale sorte Condo (Konfererans x Društvenka), Verdi (Sweet Blush), dobijena ukrštanjem Dobra Lujza x Društvenka i Gold Sensation (Madam Verte x Boskova bočica).</s><s>U Poljskoj u Institutu za voćarstvo – Skierniewice stvorene su sorte Bojniczanka i Hnidzik, koje su slabije bujnosti i veće rodnosti u odnosu na sortu Konferans (Kruczynska i Czynczyk, 2002).</s><s>U severnoevropskim zemljama takođe su dobijene nove sorte kruške: u Estoniji: Pepi, Kadi i Polli Punane, u Letoniji: Jumurda i Paulina, u Norveškoj Anna, u Švedskoj Ingeborg i Fritjof.</s><s>U Bugarskoj se oplemenjivanjem kruške bave Institut za voćarstvo u Plovdivu, gde su nastale sorte Trapezica, Hebar (Iliev et al, 1984), Rana Boljarka (Komitov et al., 1989), Kasna Vilijamova maslovka i Slaborastiasta maslovka, kao i Institut za voćarstvo u Ćustendilu, u kome su stvorene sorte Progres i Ćustendilska maslovka.</s><s>U Srbiji su do sada priznate tri nove sorte kruške: Šampionka (1977), Junsko zlato (1978) i Trevlek (1984), koje su stvorene u Institutu za voćarstvo u Čačku Programi oplemenjivanja kruške u Severnoj Americi Oplemenjivači u Severnoj Americi kao primarni cilj oplemenjivanja postavljaju otpornost prema bakterioznoj plamenjači, a u severnijim krajevima i otpornost prema niskim temperaturama (Bell et al., 1996a).</s><s>SAD sa proizvodnjom od oko 800.000 t su treća zemlja po proizvodnji kruške u svetu (FAO, 2008).</s><s>Oko 98% komercijalne proizvodnje kruške u SAD se nalazi u tri države na zapadnoj obali: Vašingtonu, Kaliforniji i Oregonu.</s><s>Elkins et al., (2008) Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. navode da su najzastupljenije sorte Vilijamovka (51%), Anžu (36%) i Boskova bočica (11%), dok na sve ostale sorte otpada 2%.</s><s>Glavne sorte gajene u SAD su vrlo osetljive prema bakterioznoj plamenjači.</s><s>S obzirom da ova bolest nanosi velike ekonomske štete proizvodnji kruške, glavni cilj oplemenjivanja kruške u SAD je otpornost prema njenom prouzrokovaču (Erwinia amylovora).</s><s>Bakteriozna plamenjača je otkrivena oko 1780. godine u državi Njujork.</s><s>Prve sorte otporne prema ovoj bolesti nastale su još u XIX veku kao rezultat spontane međuvrsne hibridizacije među sortama evropske kruške (P. communis) i kineske peščane kruške (P. pyrifolia), a najpoznatija među njima je Kiefer U poslednjih trideset godina u SAD je stvoreno više sorti kruške koje su otporne prema bakterioznoj plamenjači.</s><s>U stvaranju ovih sorti je učestvovao veći broj naučnih ustanova, ali je većina programa oplemenjivanja kruške u SAD okončana.</s><s>Najznačajniji aktivni program nalazi se u USDA ARS Appalachian Fruit Research Station u mestu Kearneysville u Zapadnoj Virdžiniji.</s><s>Na Univerzitetu Purdue program je u završnoj fazi evaluacije manjeg broja hibrida.</s><s>Novostvorene sorte kruške u SAD koje su otporne prema Erwinia amylovora su: Honeysweet (Janick, 1977), Spalding (Daniell et al., 1982), Summercrisp (Luby et (Janick, 2004) i Ambrosia (Janick, 2006).</s><s>Kao izvor otpornosti pri stvaranju ovih sorti uglavnom su korišćene sorte kruške koje potiču od vrste P. communis, kao što su Seckel, Old Home i Maxine.</s><s>U stvaranju sorte Summercrisp učestvovala je i vrsta P. ussuriensis, a kod sorte Gourmet vrste P. pyrifolia i P. ussuriensis.</s><s>Od ostalih novih sorti stvorenih u SAD putem planske hibridizacije ističu se sorte Canal Red, California, Cascade (Lombocad), Reimer Red i Rogue Red.</s><s>Ove sorte imaju dopunsku crvenu boju na većem delu površine ploda, a sazrevaju 7 - 30 dana posle Vilijamovke (Gliha, 1997).</s> <s>U Kanadi program oplemenjivanja kruške je počeo u Istraživačkoj stanici Harou u Ontariju 1963. godine.</s><s>Glavni cilj je bio stvaranje sorti za svežu potrošnju sa kombinovanim osobinama otpornosti prema bakterioznoj plamenjači i visokim kvalitetom ploda (Hunter, 1993).</s><s>Prve dve sorte su priznate 1981. godine: Harvest Queen koja sazreva nedelju dana pre Vilijamovke i Harrow Delight, koja sazreva dve nedelje ranije (Quamme i Spearman, 1983).</s><s>Sorta Harrow Sweet je priznata 1990. godine i sazreva oko 23 dana posle Vilijamovke (Hunter et al., 1992).</s><s>Od 1995. godine program je premešten u Istraživačku stanicu Vineland, Ontario.</s><s>Nakon toga, stvorene su sorte: Harrow Gold i Harrow Crisp, koje su priznate 2002. godine (Okie, 2008), Harrow Delicious, kao i sorta Harovin Sundown, koja je priznata 2008. godine.</s><s>Ostali programi oplemenjivanja kruške u svetu Na južnoj zemljinoj hemisferi najznačajniji programi oplemenjivanja kruške nalaze se u Južnoafričkoj Republici, Novom Zelandu, Australiji i Brazilu.</s><s>U Južnoj Africi oplemenjivanjem kruške se bavi ARC Infruitec - Nietvoorbij koji se nalazi u mestu Stellenbosh.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: stvaranje sorti adaptiranih na lokalne klimatske uslove, sorti sa crvenom bojom i dobrom skladišnom sposobnošću, zelenih krušaka atraktivnog oblika, međuvrsnih hibrida evropskih i Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. azijskih krušaka i minijaturnih krušaka (Human, 2005).</s><s>Stvorene su sorte Rosemarie Na Novom Zelandu program oplemenjivanja kruške je počeo 1983. godine u Institutu HortReseach.</s><s>Glavni cilj je stvaranje novog tipa kruške putem interspecies hibridizacije, kojom se nastoji kombinovati aroma evropskih krušaka sa čvrstim i sočnim mesom japanskih krušaka.</s><s>Takođe se nastoji da nove sorte imaju crvenu boju, različite oblike ploda, dužu skladišnu sposobnost, kao i otpornost prema bakterioznoj plamenjači (White i Brewer, 2002).</s><s>Priznate su dve sorte: Crispie i Maxie, koje su međuvrsni hibridi i odlikuju se atraktivnim izgledom, čvrstim mesom, slatkim ukusom i prijatnom aromom.</s> <s>U Australiji je stvoreno nekoliko sorti kruške putem klonske selekcije.</s><s>Manji broj sorti nastao je putem planske hibridizacije.</s><s>U Brazilu na oplemenjivanju kruške se radi u Instituto Agronomico de Campinas (IAC).</s><s>Osnovni cilj oplemenjivanja je stvaranje sorti prilagođenih za gajenje u uslovima suptropske klime, sa manjim potrebama za relativno niskim temperaturama u toku zimskog mirovanja (oko 100 „chilling units“).</s><s>Stvorene su sledeće nove sorte: Centenaria, Primorosa, Seleta, Triunfo, Princesinha (Chagas et al., 2008a) i Culinaria (Chagas et al., 2008b).</s><s>Kod svih sorti jedan od roditelja je Pakhams trijumf, koja je jedna od vodećih sorti u Južnoj Americi (Čile, Argentina, Brazil).</s><s>Najveći svetski proizvođač krušaka je Kina sa učešćem od skoro 60% u ukupnoj svetskoj proizvodnji (FAO, 2008).</s><s>Procenjuje se da čak 95% krušaka koje se gaje u Kini vode poreklo od azijskih vrsta (P. pyrifolia, P. ussuriensis, P. bretschneideri i P. pashia) i njihovih međusobnih hibrida (Bell et al., 1996a).</s><s>Najveći broj sorti je nastao od vrste P. pyrifolia i one su poznate kao „Nashi“ a kod nas kao japanske kruške.</s><s>Ove sorte imaju čvrsto, hrskavo meso, često sa dosta kamenih ćelija.</s><s>Meso im je slatko i sočno, a aroma slabo izražena.</s><s>Oblik ploda je najčešće okruglast, a površina ploda je često prekrivena sa rđastom prevlakom.</s><s>Za razliku od evropskih krušaka one se mogu jesti odmah nakon berbe.</s><s>Sansavini i Ancarani (2008) navode da su u periodu 19912007. godine stvorene 103 nove sorte japanske kruške.</s><s>Od toga je najveći broj sorti (više od 60) stvoren u Kini, a zatim slede Japan i Južna Koreja.</s><s>Poslednjih godina sve više se radi i na međuvrsnoj hibridizaciji azijskih krušaka sa vrstom P. communis.</s> <s>Plodovi dunje se uglavnom koriste za industrijsku preradu.</s><s>Pri stvaranju novih sorti se teži da one imaju srednje krupan do krupan plod, pravilnog, okruglastog oblika, sa što manje neravnina na površini ploda (radi lakšeg mašinskog ljuštenja pokožice).</s><s>Meso ploda treba da bude čvrsto, sočno, sa što manje kamenih ćelija, da sadrži dosta šećera i pektina i ima prijatnu aromu.</s><s>Poželjno je da se plodovi mogu dugo čuvati i da pri tome ne dolazi do „prozuknjavanja“ (pojava braon boje, gubitak sočnosti i arome).</s><s>Pored toga, poželjno je da nove sorte dunje imaju i sledeće osobine: samooplodnost, dobra rodnost, ranije sazrevanje (radi proširenja areala gajenja), otpornost na niske zimske temperature i otpornost prema prouzrokovačima bolesti.</s><s>Najznačajniji patogeni dunje su Erwinia amylovora koja izaziva bakterioznu plamenjaču i Monilinia spp. koje izazivaju sušenje grančica i trulež plodova.</s><s>S obzirom na manji ekonomski značaj dunje u odnosu na jabuku i krušku, u svetu se mnogo manje radi na njenom oplemenjivanju.</s><s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Najveći broj novih sorti dunje stvoren je u Ukrajini.</s><s>U Nikitskoj botaničkoj bašti koja se nalazi u Jalti na Krimu stvorene su sorte: Otličnica (1976), Mir (1981), Krimska aromatična (1981), Krimska rana (1982), Sedobna (2001) i Skazočna (2001).</s><s>U toku 1999. godine priznato je pet novih sorti stvorenih u Nacionalnoj botaničkoj bašti Ukrajine u Kijevu i to su: Akademična, Darunok onuku, Kašenka No 18, Marija i Studentka.</s> <s>U Rusiji oplemenjivanjem dunje se bavi Severno – kavkaski institut voćarstva i vinogradarstva koji se nalazi u Krasnodaru.</s><s>U ovom institutu stvorene su nove sorte: Rodna kubanska (2000), Aurora (2001), Zoloto skifov (2002) i Podaročnaja (2002).</s><s>Ove sorte imaju plodove srednje krupnoće (250 - 300 g), sa izuzetkom sorte Rodna kubanska koja ima krupne plodove (300 - 400 g) (Isačkin i Vorobjev, 2003).</s><s>U Krimskoj ogledno selekcionoj stanici VNIIR u Krimsku stvorena je sorta Solnječnaja (1999).</s><s>U Rumuniji se kolekcionisanjem i stvaranjem sorti dunje bavi Voćarska istraživačka stanica Târgu Jiu.</s><s>U toku 1982. godine priznate su tri nove sorte dunje: Aromate, Aurii i Moldoveneşti.</s> <s>U Bugarskoj, u Insitutu „V. Kolarov“ u Plovdivu su stvorene tri nove sorte dunje: Trijumf (1970), Asenica (1971) i Hemus (1976).</s><s>Sve tri imaju vrlo krupan plod, prosečne mase preko 400 g. Asenica je samooplodna, a Hemus i Trijumf su samobesplodne sorte (Iliev et al., 1984).</s><s>U Institutu za voćarstvo u Gazenhajmu u Nemačkoj je stvorena sorta dunje Cydora Robusta ukrštanjem sorti Konstantinopoljska x Ronda.</s><s>Ova sorta je otporna prema bakterioznoj plamenjači, bujna, rodna, srednje krupnog ploda (230 g) i visokog kvaliteta.</s><s>U Švajcarskoj je stvorena sorta Ronda, a u Francuskoj sorta Bourgeaud.</s><s>U SAD je selekcionisana sorta dunje Cooke’s Jumbo (sinonim Jumbo).</s><s>Nastala je mutacijom sorte van Deman 1972. godine u Kaliforniji.</s><s>Ova sorta ima vrlo krupan plod (preko 500 g), kruškastog oblika, sazreva rano, slabije je bujnosti i samooplodna je (Okie, 1997).</s><s>U SAD je 1986. introdukovano nekoliko sorti dunje iz Turske: Ekmek koja se ističe po velikoj sočnosti mesa, Limon koja ima plod u obliku limuna, kao i sorte Seker Gevrek i Tekkes koje su pretežno slatkog ukusa, sa malo kiselina i bez oporosti u ukusu, tako da se mogu koristiti za stonu potrošnju (Okie, 1997).</s><s>U Brazilu je selekcionisana sorta dunje Provence u Instituto Agronomico de Campinas (IAC).</s><s>Cilj selekcije je bilo stvaranje slabo bujne podloge za krušku.</s><s>Međutim, kasnije je utvrđeno da ova dunja ima dobru rodnost, a plodovi su dobrog kvaliteta i pogodni su za preradu (Campo Dall’Orto et al, 1985).</s><s>U Srbiji je do sada priznata jedna sorta dunje – Morava.</s><s>Nastala je u Institutu za voćarstvo u Čačku ukštanjem sorti Rea’s Mammoth x Leskovačka i priznata je 1987. godine (Stančević, 1990).</s><s>U Čačku je takođe selekcionisan jedan perspektivni hibrid dunje I/25.</s><s>Nastao je ukrštanjem sorti Leskovačka x Češka.</s><s>Plodovi su dobrog kvaliteta, pogodni za potrošnju u svežem stanju, a mogu se čuvati do kraja marta (Ogašanović et Zaključak</s> <s>U poslednjih trideset godina u svetu je stvoren veliki broj novih sorti kruške, najviše u Evropi i Severnoj Americi.</s><s>Oplemenjivači u Evropi u prvi plan stavljaju visok kvalitet, krupnoću i atraktivan izgled ploda, dok oplemenjivači u Severnoj Americi daju Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. veći značaj otpornosti prema prouzrokovačima bolesti (posebno bakteriozne plamenjače) i otpornosti prema niskim temperaturama.</s><s>Najveći broj novih sorti kruške nastao je metodom planske hibridizacije, a znatno manji broj metodama klonske selekcije i indukovanja mutacija.</s><s>Klonskom selekcijom izdvajaju se uglavnom klonovi sa dopunskom crvenom bojom ili sa rđastom prevlakom na pokožici.</s><s>Indukovane mutacije dale su najbolje rezultate u stvaranju sorti manje bujnosti (kompaktnog habitusa).</s><s>Hibridizacijom je stvoren veliki broj sorti koje predstavljaju poboljšanje u odnosu na postojeći sortiment u pogledu kvaliteta i izgleda ploda, rodnosti, vremena zrenja, skladišne sposobnosti, otpornosti prema bolestima i štetočinama i prilagođenosti ekološkim uslovima.</s><s>U oplemenjivanju kruške sve više se koristi i međuvrsna hibridizacija (sa vrstama P. pyrifolia i P. ussuriensis).</s><s>Za razliku od kruške, broj novostvorenih sorti kod dunje je znatno manji, što je u skladu sa manjim ekonomskim značajem ove vrste.</s><s>Najveći broj novih sorti stvoren je u istočnoevropskim zemljama.</s>

Pomološke osobine novijih sorti jabuke

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Đorđević, Boban

Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.

jabuka, sorte, vreme zrenja, prinos, kvalitet ploda;apple, cultivars, time of maturation, yield, fruit quality

agrif.bg.ac.rs-123456789-5785.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22788/bitstream_22788.pdf

<s>Dragan Milatović, Dejan Đurović, Boban Đorđević* Izvod: U periodu od tri godine (2006. – 2008.) na području centralne Šumadije proučavano je osam novijih sorti jabuke: Galaxy, Regal Prince (Gala Must®), Tenroy (Royal Gala®), Daliest (Elista™), Golden Reinders®, Florina, Imperatore Dallago i Cripps Pink (Pink Lady®), uporedo sa sortom Idared, koja je uzeta kao standard.</s><s>Proučavane su sledeće osobine: vreme zrenja, rodnost, kao i važnije fizičke, hemijske i organoleptičke osobine ploda.</s><s>Od jesenjih sorti jabuke najbolje osobine pokazale su sorte Galaxy i Gala Must, a od zimskih sorti Golden Reinders.</s><s>Ključne reči: jabuka, sorte, vreme zrenja, prinos, kvalitet ploda.</s> <s>Jabuka je posle šljive najznačajnija voćka u Srbiji.</s><s>Prosečna godišnja proizvodnja u periodu 2003 – 2007. godine iznosila je 222.657 t (Republički zavod za statistiku Srbije, 2008).</s><s>U istom periodu izvezeno je prosečno 28.850 t plodova jabuka.</s><s>Naročito veliki rast izvoza zabeležen je u poslednje dve godine (2006. i 2007.), od čega je najveći deo izvezen u Rusiju.</s><s>U 2007. godini je izvezeno 74.189 t plodova jabuke (što čini oko 30% ukupne proizvodnje u toj godini) i ostvaren je devizni prihod od preko 17 miliona evra.</s><s>Ovi podaci ukazuju na sve veći značaj koji jabuka ima u voćarskoj proizvodnji i privredi Srbije.</s> <s>U sortimentu jabuke u Srbiji dominira sorta Idared, koja ima visoku rodnost, krupan plod i dobru skladišnu sposobnost, ali se odlikuje lošijim kvalitetom ploda.</s><s>Radi bolje snabdevenosti domaćeg tržišta plodovima jabuke visokog kvaliteta, kao i konkurentnosti na stranom tržištu, nameće se potreba osavremenjavanja našeg sortimenta jabuke putem intodukcije novih sorti stvorenih u svetu.</s><s>Jedan od načina poboljšanja postojećeg sortimenta jabuke je klonska selekcija, koja se u svetu dosta primenjuje.</s><s>Naročito je veliki broj klonova izdvojen kod sorti Delicious, Golden Delicious, Gala, Fuji, Jonagold i Braeburn.</s><s>White (1991) navodi da se sorta Gala naglo širi u svetu, zahvaljujući čvrstom, sočnom mesu i prijatnoj osvježavajućoj aromi.</s><s>Isti autor ističe da je ova sorta veoma sklona mutiranju.</s><s>Greene i Autio (1993) su proučavali pet klonova sorte Gala od kojih je najbolje osobine pokazala Regal Gala.</s><s>Sturm et al. (2003) su proučavali kvalitet * Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Nemanjina 6, 11080 Beograd – Zemun.</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. ploda kod pet klonova Gale i kao najbolje po kvalitetu izdvojili sorte Royal Gala i Galaxy.</s> <s>Pre uvođenja novih sorti u proizvodnju, potrebno je ispitati njihovo ponašanje u našim agroekološkim uslovima.</s><s>Klimatski uslovi značajno utiču na prinos i masu ploda jabuke (Blažek i Hlušičková, 2003), kao i na kvalitet ploda (Paprštein et al., Cilj ovog rada je bio proučavanje novijih sorti jabuke gajenih u gustoj sadnji na području centralne Šumadije, da bi se najbolje od njih preporučile za proizvodnju u rejonima sa sličnim agroekološkim uslovima.</s> <s>Proučavano je osam novijih sorti jabuke.</s><s>Četiri sorte pripadaju grupi jesenjih sorti, od čega su tri sorte klonovi Gale i to: Galaxy, Regal Prince (Gala Must®) i Tenroy (Royal Gala®) i one potiču sa Novog Zelanda, a sorta Daliest (Elista™) je klon Elstara, poreklom iz Francuske.</s><s>Četiri sorte pripadaju grupi zimskih sorti jabuke: Golden Reinders®, klon Zlatnog delišesa pronađen u Holandiji, Florina, francuska sorta otporna prema čađavoj krastavosti, nastala višekratnim ukrštanjem (Malus floribunda, Delicious, Golden Delicious, Jonathan i dr.), Imperatore Dallago, italijanska sorta, nastala mutacijom pupoljka sorte Morgenduft (Imperatore) i Cripps Pink (Pink Lady®), australijska sorta nastala ukrštanjem Golden Delicious x Lady Williams.</s><s>S obzirom da su navedene sorte kod nas poznatije pod njihovim trgovačkim nazivima, oni će biti korišćeni dalje u radu.</s><s>Kao standard je uzet Idared kao najviše gajena sorta jabuke u Srbiji.</s> <s>Zasad je podignut u proleće 2004. godine u selu Krćevac (opština Topola).</s><s>Podloga je M9, uzgojni oblik vitko vreteno, a razmak sadnje 3,6 x 1 m (2.777 stabala/ha).</s><s>U zasadu su primenjene standardne agro- i pomotehničke mere, bez primene navodnjavanja i proređivanja plodova.</s><s>Ispitivanja su obavljena u periodu od tri Proučavane su sledeće osobine: vreme zrenja, rodnost, kao i važnije fizičke, hemijske i organoleptičke osobine ploda.</s><s>Prinos je određivan merenjem mase svih plodova na stablu.</s><s>Masa i dimenzije ploda su određivani na uzorku od 25 plodova po sorti.</s><s>Rastvorljive suve materije su određivane refraktometrom, šećeri metodom po Luff-Schoorl-u, a kiseline titracijom sa 0,1M NaOH i izražene kao jabučna kiselina.</s><s>Indeks slasti je izračunat kao odnos sadržaja ukupnih šećera i ukupnih kiselina.</s><s>Organoleptičko ocenjivanje kvaliteta ploda obavljeno je poentiranjem ocenama od 1-5 i to za spoljašnji izgled, kao i za ukus ploda.</s><s>Podaci za prinos i masu ploda su obrađeni statistički metodom analize varijanse za dvofaktorijalni ogled.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću Dankanovog testa za verovatnoću 0,05.</s><s>Za masu ploda je izračunat i koeficijent varijacije (CV).</s> <s>Prosečno vreme zrenja ispitivanih sorti za period od tri godine, kao i prinos po godinama ispitivanja prikazani su u tabeli 1. 140</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Tabela 1. Vreme zrenja i prinos sorti jabuke (2006 - 2008. god.) Time of maturation and yield of apple cultivars (2006-2008) Sorta</s> <s>* Proseci označeni istim slovom se ne razlikuju značajno prema Dankanovom testu za P=0,05 Means followed by the same letter do not differ significantly according to Duncan’s test at P=0,05 Proučavane sorte jabuke na osnovu vremena zrenja mogu se podeliti u dve grupe.</s><s>Prvu grupu čine sorte Galaxy, Gala Must, Royal Gala i Elista, čije je prosečno vreme zrenja između 20. i 23. avgusta.</s><s>Po vremenu zrenja one se mogu svrstati u jesenje sorte.</s><s>Drugu grupu sorti čine Golden Reinders, Florina, Imperatore Dallago i Pink Lady i one predstavljaju zimske sorte.</s><s>U odnosu na standard sortu (Idared), koja je prosečno sazrevala 23. septembra samo dve sorte imaju kasnije zrenje i to Imperatore Dallago i Pink Lady.</s> <s>Najranije zrenje kod svih sorti je bilo u 2007. godini, a najkasnije u 2006. godini.</s><s>Razlika u vremenu zrenja u okviru iste sorte po godinama ispitivanja je bila najmanja kod sorte Golden Reinders (7 dana), a najveća kod sorte Elista (22 dana).</s><s>S obzirom na veoma kasno sazrevanje sorte Pink Lady treba obratiti pažnju na izbor lokaliteta pogodnih za njeno gajenje.</s><s>Cripps et al. (1993) navode da se u Australiji ona bere 8-9 nedelja posle sorte Delicious, odnosno 2-3 nedelje posle sorte Granny Smith.</s><s>Durham (1998) preporučuje gajenje ove sorte u toplijim područjima, sa dnevnim temperaturama od oko 20°C u periodu pred berbu.</s><s>Crassweller et al. (2007) ističu da sorta Pink Lady ima vrlo dug vegetacioni period, tako da je prosečan broj dana od punog cvetanja do berbe za veći broj lokaliteta u SAD iznosio 183 (oko mesec dana više u odnosu na Golden Delicious).</s> <s>Prosečan prinos ispitivanih sorti u periodu od tri godine kretao se od 6,1 kg po stablu kod sorte Imperatore Dallago do 10,3 kg po stablu kod sorte Royal Gala.</s><s>U odnosu na standard sortu (Idared) dve sorte su imale statistički značajno niži prinos i to su Imperatore Dallago i Florina.</s><s>Prinos ostalih sorti je bio približno na nivou standarda (razlike u prinosu nisu bile statistički značajne).</s><s>Prosečan prinos za sve sorte se kretao od 14 t/ha u trećoj godini nakon sadnje do 36 t/ha u petoj godini nakon sadnje.</s><s>Ovi prinosi su bili niži u odnosu na prinose ostvarene kod drugih sorti u istom zasadu u periodu 2004-2006. godine, koji su iznosili 17-43 t/ha (Milatović i Đurović, 2007).</s><s>Pored genetičkih razlika između sorti, dobijene 141</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. razlike se mogu objasniti i nepovoljnim meteorološkim uslovima u periodu ispitivanja, a naročito izraženom sušom u toku letnjih meseci u 2007. i 2008. godini.</s><s>Podaci dobijeni za prinos sorti Galaxy i Golden Reiders su vrlo slični rezultatima koje su dobili Milošević et al. (2007) za stabla iste starosti, na istoj podlozi i sa sličnom gustinom sadnje.</s> <s>Tabela 2. Fizičke osobine ploda sorti jabuke (prosek, 2006 – 2008. god.) Fruit physical properties of apple cultivars (2006-2008 average) Masa ploda</s> <s>* Proseci označeni istim slovom se ne razlikuju značajno prema Dankanovom testu za P=0,05 Means followed by the same letter do not differ significantly according to Duncan’s test at P=0,05 Tri sorte su imale krupan plod, sa masom ploda na nivou standarda i to: Imperatore Dallago, Florina i Golden Reinders (tabela 2).</s><s>Ostalih pet sorti je imalo srednje krupan plod, čija je prosečna masa bila statistički značajno manja u odnosu na standard sortu.</s><s>Najujednačeniju krupnoću plodova imala je sorta Golden Reinders, što pokazuje relativno nizak koeficijent varijacije za masu ploda (16,4%).</s><s>Sa druge strane, dosta neujednačenu krupnoću plodova imale su sorte Florina, Idared i Imperatore Dallago (sa koeficijentima varijacije od 21,7-29,9%).</s><s>Ova osobina nije poželjna u komercijalnom gajenju jabuke.</s> <s>Prosečna dužina ploda ispitivanih sorti varirala je u intervalu od 5,6 - 6,6 cm, a širina (prečnik) od 6,5 - 7,6 cm.</s><s>Najizduženiji plod imala je sorta Pink Lady (indeks oblika 0,95), dok je najviše spljošten plod imala sorta Imperatore Dallago (indeks oblika 0,79).</s><s>Dugu peteljku imale su sorte Golden Reinders i Imperatore Dallago (3 cm), dok su sve ostale sorte imale srednje dugu peteljku (2,1 – 2,6 cm).</s><s>Jesenje sorte jabuke imale su manju masu ploda u odnosu na zimske sorte.</s><s>Od zimskih sorti jedino je Pink Lady imala srednje krupan plod sa prosečnom masom od 136,2 g. Crassweller et al. (2007) su u uslovima SAD dobili nešto veću masu ploda kod ove sorte (148,9 g).</s><s>Naši podaci o masi ploda za četiri sorte jabuke su vrlo slični podacima koje su dobili Blažek i Hlušičková (2007) u uslovima Češke.</s><s>Kvalitet ploda sorti jabuke određivan je na osnovu važnijih hemijskih i organoleptičkih osobina ploda (tabela 3).</s><s>142</s> <s>Sve ispitivane sorte imale su veći sadržaj rastvorljive suve materije u odnosu na standard (Idared sa 12,4%).</s><s>Po visokom sadržaju suve materije (preko 15%) istakle su se sorte Golden Reinders, Pink Lady i Florina.</s><s>Sadržaj šećera je bio u korelaciji sa sadržajem suve materije i varirao je u sledećim intervalima: ukupni šećeri 10,4 – 13,6%, invertni šećeri 7,9 – 10,8% i saharoza 2,1 – 3,2%.</s><s>Po godinama ispitivanja, kod većine sorti najviši sadržaj suve materije i šećera je bio u 2007. godini, a najniži u 2006. godini.</s><s>Ova osobina je u negativnoj korelaciji sa količinom padavina, jer je u godinama sa manje padavina sadržaj suve materije i šećera u plodu veći.</s><s>U strukturi šećera kod svih sorti dominirali su invertni (redukujući) šećeri, što je u skladu sa prethodnim istraživanjima (Ninkovski et al., 1991; Milatović i Đurović, 2007).</s><s>Sadržaj ukupnih kiselina je varirao od 0,24% kod sorte Gala Must do 0,63% kod sorte Pink Lady.</s><s>U odnosu na standard (Idared sa 0,45%) samo dve sorte su imale viši sadržaj kiselina (Pink Lady i Elista).</s><s>Indeks slasti kod dve sorte (Pink Lady i Elista) je bio na nivou sorte Idared (23), što ukazuje na pretežno nakiseo ukus ovih sorti.</s><s>Sa druge strane, visoke vrednosti (iznad 40) su imale sorte Golden Reinders i klonovi sorte Gala, što ukazuje na pretežno sladak ukus ovih sorti.</s><s>Organoleptičke ocene za izgled ploda kod većine novijih sorti su bile na nivou standarda ili nešto niže.</s><s>U pogledu ukusa sve ispitivane sorte su bolje ocenjene od standarda.</s><s>Nešto niže ocene dobile su samo sorte Florina i Imperatore Dallago.</s><s>Sve ostale sorte odlikuju se visokim kvalitetom.</s><s>Ukupna organoleptička ocena, koja je dobijena sabiranjem ocena za izgled i ukus je bila najveća kod sorti Golden Reinders i Galaxy.</s> <s>Sve ispitivane jesenje sorte imale su dobru rodnost i visok kvalitet ploda.</s><s>Iz ove grupe za gajenje se mogu preporučiti sorte Galaxy i Gala Must, u prvom redu zbog dobre obojenosti ploda.</s><s>Sorta Royal Gala pokazala je slabiju obojenost u uslovima centralne Šumadije, dok je Elista imala nešto sitniji plod i ispoljila je alternativnost u rađanju.</s><s>Iz grupe zimskih sorti najbolje osobine je pokazala sorta Golden Reinders.</s><s>Ona 143</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. se može preporučiti za gajenje u proizvodnim zasadima zbog dobre rodnosti, krupnoće plodova i kvaliteta mesa.</s><s>Berra et al. (2007) navode da ova sorta ima manje izraženu sklonost ka pojavi rđaste prevlake na pokožici u odnosu na standardni Zlatni delišes i klon B. Sorta Florina se ne preporučuje za gajenje na većim površinama zbog toga što je ispoljila slabiju rodnost.</s><s>Slično našim rezultatima, Beber (2009) navodi slabiju rodnost sorte Florina u odnosu na Zlatni delišes u uslovima severozapadne Slovenije.</s><s>Pored toga, stepen obojenosti i kvalitet ploda ove sorte nisu bili na zadovoljavajućem nivou.</s><s>Zbog otpornosti prema čađavoj krastavosti ona može biti interesantna za gajenje na okućnici i u organskoj proizvodnji.</s><s>Sorta Imperatore Dallago imala je krupne i dobro obojene plodove.</s><s>Međutim, pokazala je slabiju rodnost i osrednji kvalitet, pa je zbog toga ne preporučujemo za gajenje u našim agroekološkim uslovima.</s><s>Sorta Pink Lady poslednjih godina privlači pažnju zbog dobrog ukusa i pogodnosti za čuvanje u hladnjači (Corrigan et al., 1997).</s><s>U našem ispitivanju imala je nezadovoljavajuću krupnoću ploda.</s><s>Veća krupnoća bi se mogla dobiti uz primenu navodnjavanja i proređivanja plodova.</s><s>Zbog vrlo kasnog zrenja treba biti obazriv pri izboru lokaliteta za njeno gajenje.</s> <s>Prosečno vreme zrenja ispitivanih sorti jabuke u periodu od tri godine (2006 2008. godine) je bilo od 20. avgusta (Galaxy i Gala Must) do 25. oktobra (Pink Lady).</s><s>Prinos je kod dve sorte (Imperatore Dallago i Florina) bio statistički značajno manji u odnosu na standard sortu (Idared), dok je kod ostalih sorti bio na nivou standarda.</s><s>Tri sorte su imale prosečnu masu ploda na nivou standarda (Imperatore Dallago, Florina i Golden Reinders), dok je kod ostalih sorti ona bila signifikantno manja.</s><s>Nove sorte su imale veći sadržaj rastvorljive suve materije i šećera u odnosu na Idared, dok je sadržaj kiselina bio niži, sa izuzetkom sorti Pink Lady i Elista.</s><s>Ukupno posmatrano, najbolje osobine pokazale su sorte Golden Reinders, Galaxy i Gala Must, koje se mogu preporučiti za komercijalno gajenje na području centralne Srbije.</s>

Osetljivost novijih sorti trešnje na pucanje ploda

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Đorđević, Boban

Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.

Prunus avium L., indeks pucanja ploda, masa ploda, rastvorljiva suva materija;Prunus avium L., fruit cracking index, fruit weight, soluble solids

agrif.bg.ac.rs-123456789-5782.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22791/bitstream_22791.pdf

<s>Izvod.</s><s>Kod 15 novijih sorti trešnje kalemljenih na podlozi Gizela 5 proučavana je osetljivost na pucanje ploda.</s><s>Ona je određivana na osnovu indeksa pucanja ploda, kao i na osnovu pucanja plodova u voćnjaku.</s><s>Između ispitivanih sorti utvrđene su značajne razlike u pogledu mase ploda, sadržaja rastvorljive suve materije, indeksa pucanja ploda i broja ispucalih plodova u voćnjaku.</s><s>Razlike su takođe utvrđene i između godina ispitivanja.</s><s>Najveću osetljivost na pucanje ploda pokazale su sorte Samersan, Skina i Kristalina, dok su najmanje osetljive bile sorte Čelan i Regina.</s><s>Ključne reči: Prunus avium L., indeks pucanja ploda, masa ploda, rastvorljiva suva materija.</s> <s>Pucanje plodova usled pojave kiše pred berbu je jedan od najvećih problema u gajenju trešnje širom sveta.</s><s>Ispucali plodovi nisu pogodni za potrošnju u svežem stanju i veoma su podložni pojavi truleži.</s><s>Ekonomska šteta od pucanja plodova može biti veoma velika, uzimajući u obzir da u pojedinim godinama kod osetljivih sorti trešnje može biti čak i do 90% ispucalih plodova (Christensen, 1996).</s><s>Na pucanje ploda trešnje utiče veliki broj faktora.</s><s>Pre svega to su osobine ploda, kao što su krupnoća, čvrstoća mesa, anatomska građa pokožice, osobine kutikule, sadržaj rastvorljive suve materije.</s><s>Osetljivost na pucanje zavisi i od faze razvoja ploda.</s><s>Utvrđeno je da osetljivost na pucanje počinje 10 - 25 dana pre berbe u zavisnosti od sorte i povećava se do optimalnog datuma berbe (Christensen, 1973).</s><s>Značajan uticaj imaju i faktori spoljašnje sredine, naročito količina padavina i temperatura.</s> <s>Određivanje osetljivosti sorti na pucanje ploda može se obaviti u poljskim i laboratorijskim uslovima.</s><s>Najčešće korišćena metoda je određivanje broja ispucalih plodova u voćnjaku.</s><s>Nedostatak ove metode je u tome što se pomoću nje mogu porediti samo sorte trešnje istog vremena zrenja, obzirom da osetljivost plodova na pucanje direktno zavisi od faze razvoja ploda i meteoroloških uslova.</s><s>Druga metoda 223</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. je potapanje plodova u vodu u laboratoriji i određivanje broja ispucalih plodova nakon određenog vremenskog perioda.</s><s>Pri tome se određuje tzv. indeks pucanja ploda.</s><s>Prednost ove metode je u tome što omogućava poređenje sorti različitog vremena zrenja.</s> <s>Cilj ovog rada je bio da se utvrdi osetljivost većeg broja novijih sorti trešnje različitog vremena zrenja na pucanje ploda.</s><s>Značaj ovih istraživanja je u tome što mogu doprineti da se pri podizanju novih zasada odaberu sorte koje su manje sklone pucanju ploda.</s> <s>Ispitivanja su obavljena u zasadu trešnje koji se nalazi u selu Mrđenovac, opština Šabac.</s><s>Zasad je podignut 2004. godine.</s><s>Ispitivano je 15 novijih sorti: Erli lori, Erli star, Čelan, Vandalej, Samit, Van, Kristalina, Silvija, Glacijer, Sanberst, Kordija, Samersan, Skina, Regina i Peni.</s><s>Podloga je Gizela 5, uzgojni oblik vitko Indeks pucanja ploda je određivan prema metodi Christensena (1996).</s><s>Za određivanje je uzeto po 50 uniformnih, dobro razvijenih plodova.</s><s>Oni su potopljeni u 2 l destilovane vode na temperaturi od oko 20°C. Pregled plodova je obavljen 2, 4 i 6 časova nakon potapanja u vodu, pri čemu su prebrojani i odvojeni ispucali plodovi.</s> <s>100 gde je: a – broj ispucalih plodova posle 2 h, b - broj ispucalih plodova posle 4 h, i c broj ispucalih plodova posle 6 h. Indeks pucanja ploda je određivan u periodu od tri Osetljivost sorti na pucanje ploda je određivana i na osnovu broja ispucalih plodova u voćnjaku na uzorku od oko 200 plodova.</s><s>Ova ispitivanja su obavljena u periodu od dve godine (2009-2010).</s> <s>Kod plodova izdvojenih za određivanje indeksa pucanja ploda je izmerena masa.</s><s>Takođe je određen i sadržaj rastvorljive suve materije refraktometrom.</s><s>Podaci za indeks pucanja, masu ploda i suvu materiju su obrađeni statistički metodom analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između sorti i godina ispitivanja je utvrđena pomoću Dankanovog testa višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s><s>U grafikonu 1 prikazane su prosečne mesečne količine padavina za period sazrevanja trešnje, odnosno za mesece maj i jun. U 2008. godini količina padavina u periodu maj - jun je bila najmanja i iznosila je 77,8 mm.</s><s>U 2009. godini u maju je bilo malo padavina, dok je jun bio vrlo kišovit.</s><s>Najveća količina padavina u ova dva meseca zabeležena je u 2010. godini, ukupno 310,6 mm, što je daleko iznad prosečnih vrednosti za ovo područje.</s><s>224</s> <s>Ispitivane sorte prosečno su sazrevale u periodu od 16.05. (Erli lori) do 20.06. (Regina) (Tabela 1).</s><s>Raspon zrenja od najranije do najpoznije sorte iznosio je 35 dana.</s><s>Prosečna masa ploda ispitivanih sorti trešnje je varirala od 6,5 g (Vandalej) do 10,4 g (Peni).</s><s>Razlike između sorti su bile statistički značajne.</s><s>Dobijeni podaci o masi ploda u skladu su sa rezultatima koje navode Meland i Frøynes (2008).</s><s>Prosečan sadržaj rastvorljive suve materije u plodu ispitivanih sorti bio je od 14,2% (Erli star) do 18,0% (Skina).</s><s>Razlike između sorti su bile statistički značajne.</s><s>Sorte kasnijeg vremena zrenja su imale veći sadržaj suve materije u odnosu na rane sorte.</s><s>Sve sorte su dostigle prag za prihvatljivost kvaliteta trešanja od 14,2% rastvorljive suve materije koji navodi Vangdal (1980).</s><s>Prosečna vrednost indeksa pucanja ploda za tri godine je bila najmanja kod sorte Čelan (15,3), a najveća kod sorte Samersan (63,9).</s><s>Razlike između ispitivanih sorti su bile statistički značajne (Tabela 2).</s><s>Značajne razlike su utvrđene i između godina ispitivanja.</s><s>Prosečan indeks pucanja je bio najmanji u 2008. godini (26,8), zatim u 2010. godini (38,5), a najveći u 2009. godini (42,0).</s><s>Najmanji indeks pucanja ploda u 2008. godini može se objasniti najmanjom količinom padavina u ovoj godini u periodu maj-jun u odnosu na ostale dve godine.</s> <s>Prema podeli koju su dali Milatović i Đurović (2010), nijedna sorta nije pripadala grupi sorti koje imaju malu osetljivost na pucanje ploda (indeks pucanja manji od 10,0).</s><s>Ispitivane sorte trešnje su prema ovoj podeli svrstane u tri grupe: 1. Umereno osetljive (indeks pucanja 10,1-30,0): Čelan, Regina, Kordija, Erli lori.</s><s>2. Osetljive (indeks pucanja 30,1-50,0): Erli star, Vandalej, Silvija, Peni, Glacijer, Van, Sanberst, Samit.</s> <s>3. Veoma osetljive (indeks pucanja > 50,1): Kristalina, Skina, Samersan.</s><s>Pucanje plodova u prirodnim uslovima je određivano u periodu od dve godine koje su se odlikovale velikom količinom padavina u vreme sazrevanja plodova trešnje.</s><s>Ovaj pokazatelj je ispoljio veću varijabilnost u odnosu na indeks pucanja ploda.</s><s>On je varirao od 9,1% kod sorte Čelan u 2009. godini do 81% kod sorte Skina, takođe u 2009. godini.</s><s>Razlike su ustanovljene i po godinama ispitivanja.</s><s>Kod ranih sorti pucanje je bilo veće u 2010. godini, a kod srednje poznih i poznih uglavnom u 2009. godini.</s> <s>Između indeksa pucanja ploda i prirodnog pucanja ustanovljena je korelacija.</s><s>2009. godini kod većine sorti pucanje je bilo više izraženo u prirodnim uslovima, što se naročito odnosi na sorte Samersan, Samit i Kordija.</s><s>U 2010. godini sorte ranijeg 226</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. vremena zrenja su više pucale u prirodnim uslovima, a sorte kasnijeg vremena zrenja prilikom potapanja u vodu.</s> <s>Tabela 2. Osetljivost sorti trešnje na pucanje ploda (2008-2010. god.) Susceptibility of sweet cherry cultivars to rain induced fruit cracking (2008-2010) Indeks pucanja ploda</s> <s>Christensen (1995) je proučavao indeks pucanja ploda kod 20 sorti trešnje na podlozi F 12/1 u Danskoj i dobio vrednosti od 4-83.</s><s>Naše dobijene vrednosti za dve sorte (Sanberst i Van) su bile manje u odnosu na rezultate koje je dobio navedeni autor.</s> <s>Roser (1996) je proučavao osetljivost na pucanje ploda kod 82 sorte trešnje u Nemačkoj.</s><s>Od proučavanih sorti, samo je pet imalo malu osetljivost na pucanje, a da su pri tome imale i zadovoljavajući kvalitet ploda.</s><s>Među njima je bila i sorta Regina, koja je i u našem ispitivanju bila jedna od najmanje osetljivih sorti na pucanje ploda.</s><s>Wustenberghs (1998) je u Belgiji kod 16 sorti trešnje kalemljenih na podlozi Damil dobio vrednosti indeksa pucanja ploda od 13-59.</s><s>U našem radu je dobijena približna vrednost indeksa pucanja za sortu Silvija, nešto niža vrednost za sortu Regina, a znatno viša vrednost za sortu Samit.</s><s>U uslovima južne Italije Greco et al. (2008) su određivali indeks pucanja ploda kod 30 sorti trešnje kalemljenih na sejancu magrive i dobili su vrednosti u rasponu 0,5-91,6.</s><s>Naše vrednosti za indeks pucanja ploda za sorte Summit i Sunburst su bile 227</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. znatno više, a za sortu Silvija nešto niže u odnosu na vrednosti dobijene u njihovom istraživanju.</s> <s>U uslovima Norveške Meland i Frøynes (2008) su ispitivali pucanje plodova u voćnjaku kod 39 sorti i selekcija trešnje i dobili su vrednosti 10-72%.</s><s>Među ispitivanim sortama je bilo sedam koje su proučavane i u ovom radu.</s><s>Naše vrednosti za prirodno pucanje plodova su bile uglavnom više.</s><s>To se delimično može objasniti time što su navedeni autori dali prosek za 10 godina, dok je u ovom istraživanju određivano pucanje plodova samo u toku dve godine, koje su se odlikovale velikom količinom padavina u vreme zrenja trešnje.</s><s>Vercammen et al. (2008) su u Belgiji proučavali prirodno pucanje plodova kod osam sorti trešnje na podlozi Gizela 5 i dobili su vrednosti 18-74%.</s><s>Najosetljivije sorte na pucanje ploda su bile Samersan (74%) i Skina (65%).</s><s>U našem ispitivanju ove dve sorte su takođe pokazale najveću osetljivost na pucanje ploda od svih 15 proučavanih sorti.</s> <s>Razlike u podacima koje se sreću u literaturi za indeks pucanja ploda kod istih sorti mogu se objasniti različitim agroekološkim uslovima.</s><s>Pored toga, razlike mogu nastati i usled korišćenja različitih podloga, jer je utvrđeno da podloga može značajno uticati na osetljivost sorti na pucanje ploda (Granger, 2005; Duralija et al., 2007).</s><s>Milatović i Đurović (2010) su ispitivali pucanje plodova kod 17 sorti trešnje kalemljenih na sejancu divlje trešnje.</s><s>Vrednosti za indeks pucanja ploda za sorte Van i Samit su bile više u ovom istraživanju u odnosu na iste sorte kalemljene na divljoj trešnji.</s><s>To se može objasniti manjom lisnom masom i većom izloženošću plodova vlaženju usled kiše pri korišćenju slabo bujne podloge Gizela 5. S obzirom na to da su u klimatskim uslovima Srbije dosta česte padavine u periodu zrenja trešanja (maj-jun) i da je jun najkišovitiji mesec u godini, dosta je izražena opasnost od pojave pucanja plodova.</s><s>Jedan od načina za smanjenje potencijalne štete je izbor sorti koje su manje sklone ovoj pojavi, čemu mogu doprineti i rezultati ovog rada.</s> <s>Na osnovu trogodišnjeg ispitivanja osetljivosti na pucanje ploda kod 15 sorti trešnje kalemljenih na podlozi Gizela 5 i gajenih na području Mačve mogu se izvesti sledeći zaključci:</s> <s>Prosečan indeks pucanja ploda za tri godine je imao najmanju vrednost kod sorte Čelan (15,3), a najveću kod sorte Samersan (63,9).</s><s>Prirodno pucanje plodova u voćnjaku je ispoljilo veće variranje u odnosu na Na osnovu indeksa pucanja ploda, ispitivane sorte trešnje su podeljene u tri grupe: umereno osetljive (4 sorte), osetljive (8 sorti) i veoma osetljive (3 sorte).</s><s>228</s> <s>Christensen, J.V. 1996.</s><s>Rain-induced fruit cracking of sweet cherries: its causes and prevention.</s><s>In: Cherries: crop physiology, production and uses, Webster A.D., Looney osjetljivost plodova trešnje na pucanje.</s><s>Pomologia Croatica 13(2): 97-106.</s><s>Granger, A.R. 2005.</s><s>The effect of three rootstocks on yield and fruiting of sweet cherry.</s><s>Acta Horticulturae 667: 233-238.</s>

Proučavanje poznih sorti nektarine u gustoj sadnji

Zec, Gordan;Čolić, Slavica;Vulić, Todor;Milatović, Dragan;Đorđević, Boban

Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.

nektarina, gusta sadnja, rodnost, masa ploda;nectarine, high density planting, yield, fruit weight

agrif.bg.ac.rs-123456789-5777.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22798/bitstream_22798.pdf

<s>Izvod.</s><s>Ispitivan je uticaj guste sadnje na osobine pet poznih sorti nektarine: Venus, Vinčanka (klon sorte Stark Redgold kasnijeg vremena zrenja), Orion, Morsiani 51 i Vega.</s><s>Sejanci vinogradske breskve su posađeni na rastojanju 3,5 x 1m (2800 stabala/ha).</s><s>Kalemljenje je obavljeno na stalnom mestu na visini od 50 cm.</s><s>U oglednom zasadu je primenjen novi uzgojni oblik, nazvan kosa vođica, koji se karakteriše time da je centralna vođica povijena pod uglom od 25° u odnosu na zamišljenu vertikalu.</s><s>Ispitivani su parametri bujnosti, prinos, masa i organoleptičke osobine ploda u trogodišnjem periodu.</s><s>U trećoj godini rodnosti sorte Venus, Vinčanka i Orion su postigle visoke prinose.</s><s>Manji razmak sadnje je ispoljio negativan uticaj na masu ploda sorti Vega i Max 7, dok su plodovi ostalih sorata bili u kategoriji krupnih plodova.</s><s>Sistem guste sadnje nije ispoljio negativan efekat na organoleptičke osobine plodova ispitivanih sorata.</s><s>Ključne reči: nektarina, gusta sadnja, rodnost, masa ploda.</s> <s>Breskva je jedna od najznačajnijih kontinentalnih vrsta voćaka i po proizvodnji se nalazi na trećem mestu u svetu, iza jabuke i kruške.</s><s>U svetskim razmerama naša zemlja spada u male proizvođače, ali je breskva za Srbiju privredno značajna voćka (Mišić, 2002).</s><s>Jedan od osnovnih preduslova za postizanje redovnih i visokih prinosa breskve i nektarine je uvođenje novih sistema gajenja, a u okviru njih i uzgojnih oblika uz primenu specifične agrotehnike i pomotehnike.</s><s>Intenziviranje voćarske proizvodnje se postiže i povećanjem gustine sadnje radi ostvarenja ranijeg stupanja u punu rodnost, olakšanog izvođenja agro i pomotehničkih mera i postizanja većih prinosa.</s><s>Ispitivanjem proizvodnje breskve i nektarine u gustoj sadnji se bavilo više autora (Ninkovski, 1986; Loreti and Pisani, 1992; Costa and Testolin, 1996).</s><s>Pri podizanju novih zasada uvek se postavlja pitanje izbora sorte, podloge, uzgojnog oblika i razmaka sadnje voćaka, koji će u datim uslovima omogućiti najbolje proizvodne, a time i ekonomske rezultate (Gvozdenović, 1996, Veličković i Radivojević, 1998).</s><s>Raznolikost velikog broja gajenih sorti breskve i nektarine, daje mogućnost izbora onih, koje bi u sistemu guste sadnje postigle dobre proizvodne Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 218</s> <s>Istraživanja su obavljena u ogledno–proizvodnom zasadu Instituta PKB Agroekonomik u Padinskoj Skeli, na površini od 1 hektara.</s><s>Podizanje zasada u sistemu gustog sklopa je obavljeno sadnjom kontejnerskih sejanaca vinogradske breskve na rastojanju 3,5 x 1 m (2800 st/ha).</s><s>Zasad je formiran okuliranjem podloge na stalnom mestu na visini od 50 cm.</s><s>Primenjen je uzgojni oblik kosa vođica (kosa kordunica) koji se karakteriše time da je centralna vođica povijena pod uglom od 25° u odnosu na zamišljenu vertikalu.</s><s>Povijanje je obavljeno vezivanjem vođice za deblo susednog stabla.</s><s>Planirana visina stabala je bila 2,8 m i većina stabala je dostigla zadatu visinu u drugoj godini formiranja zasada.</s><s>Tokom ispitivanja svake godine je primenjivana zimska rezidba (kraj februara) i letnja rezidba (kraj juna).</s><s>Ogled je postavljen po potpuno slučajnom planu.</s><s>U ogledu su tokom tri godine praćene sorte nektarine Venus, Vinčanka (pozni klon sorte Stark Redgold), Orion, Morsiani 51 i Vega.</s><s>Ispitivani su sledeći pokazatelji: bujnost, prinos, masa ploda, organoleptički parametri ploda.</s><s>Bujnost je definisana merenjem prečnika debla epibiota, visine stabla i širine krune.</s><s>Prinos po stablu i masa ploda su utvrđeni merenjem svih plodova sa stabla.</s><s>Organoleptičke osobine je ocenjivala grupa potrošača.</s><s>Statistička obrada podataka je vršena u programu SPSS for Windows Release 7.5, standardna verzija u paketu ANOVA.</s> <s>Najveću prosečnu vrednost prečnika debla (osnovni parametar bujnosti stable breskve) su imala stabla Vinčanke (48,3 mm) a najmanju stabla sorti Orion i Vega (41,3 mm).</s><s>Stabla sorti Vinčanka i Venus u gustoj sadnji su imala statistički vrlo značajno veću srednju vrednost prečnika debla od ostalih sorti (tabela 1).</s><s>Nejednake vrednosti prečnika debla, ispitivanih sorti nektarine se mogu pripisati uticaju genotipa.</s><s>Stabla nektarina Venus i Vinčanka su imale značajno veću širinu krune, dok su stabla Venusa imala značajno veću visinu od ostalih sorti u ogledu.</s><s>Razlike u visini stabla i širini krune mogu biti rezultat uticaja genotipa.</s><s>Na osnovu ispitivanja 22 sorte breskve sa istim razmakom sadnje Rakonjac (2002) navodi da postoje statistički veoma značajne, genetički uslovljene razlike, u visini stabla i obimu debla, što je u skladu sa dobijenim rezultatima.</s><s>Mićić (2008) opisuje sortu Venus kao bujnu a Orion kao sortu umerene bujnosti.</s><s>Štampar (2009) navodi da su nektarine Stark Red Gold (čiji je klon Vinčanka, koja je ispitivana u ovom radu) i Orion srednje bujnosti.</s><s>Dobijeni rezultati su u skladu sa literaturnim navodima.</s> <s>Tabela 1. Parametri bujnosti stabala sorti nektarine u gustoj sadnji (3,5 x 1 m) Parameters of tree vigor of nectarine cultivars in high density planting Sorta</s> <s>U trećoj godini praćenja ogleda, stupanjem zasada u punu rodnost, ostvareni su i optimalni prinosi kod sorata Venus, Vinčanka i Orion (28, 27 i 26 t/ha).</s><s>Upoređujući sorte nektarine u gustoj sadnji (tabela 2) najveći prosečni prinos (15.733 kg/ha) i najveću prosečnu masu ploda (149 g) je imala sorta Venus.</s><s>Kod nektarine Morsiani 51 je zabeležen najmanji prosečan prinos (10.920 kg/ha), dok su plodovi sorte Vega imali najmanju prosečnu masu ploda (117 g).</s><s>Sorte Venus,Vinčanka i Orion su imale statistički značajno veću srednju vrednost prinosa od ostalih sorata u gustoj sadnji.</s><s>Masa ploda nektarina Venus, Orion, Vinčanka i Morsiani 51 se nije značajno razlikovala.</s><s>Plodovi sorte Vega su imali značajno manju masu od ostalih sorti nektarine u ogledu.</s> <s>Tabela 2. Prosečan prinos i masa ploda sorti nektarine u gustoj sadnji Yield and fruit weight of nectarine cultivars in high density planting Sorta</s> <s>Dobijeni rezultati ukazuju da su pojedine sorte postigle odlične rezultate u gustoj sadnji, dok su neke sorte imale osrednji prinos i masu ploda.</s><s>Kod gajenja nektarine u gustoj sadnji, došle su do izražaja sortne specifičnosti.</s><s>Sorte Vinčanka, Orion i Venus su se bolje prilagodile gustoj sadnji i ostvarile bolje proizvodne rezultate.</s> <s>Prinos i masa ploda su bili pod veoma značajnim uticajem spoljašnje sredine (godine), što je bilo ispoljeno i zbog rastuće rodnosti mladog zasada.</s><s>Vrednosti koeficijenta varijacije pokazuju da su prinos i masa ploda ispitivanih sorti u gustoj sadnji umereno varirali.</s><s>Zec et al. (2009) navode da se sorta Orion ističe po odličnim proizvodnim rezultatima u Beogradskom regionu.</s><s>Najveću ocenu za ukus ploda (tabela 3) ispitivanih sorti nektarina u gustoj sadnji su imale Vinčanka i Vega (3,93), dok je najslabije ocenjen ukus nektarine Venus (3,56 ).</s><s>Conte et al. (1994) navode da je sorta Venus osrednjeg ukusa.</s><s>Plodovi nektarine Morsiani 51 su dobili najveću prosečnu ocenu za boju i atraktivnost (4,33 i 4,56), dok je najniže ocene za boju i atraktivnost plodova u gustoj sadnji imala nektarina Vega (3,43 i 3,46).</s><s>Nenadović-Mratinić et al. (1998) su ispitivali kvalitet nektarina srednje poznog zrenja u standardnom razmaku sadnje i navode da su prosečne ocene ukusa bile od 3,2 do 4, a boje od 3,5 do 4,5.</s><s>Nektarine u gustoj sadnji su imale slične prosečne ocene ukusa i boje.</s><s>Visoke ocene boje i atraktivnosti ploda u gustoj sadnji je dobila i sorta Orion koju Sansavini et al. (2006) ističu kao najzastupljeniju sortu nektarine u oblasti Emilia- Romanja, jer je karakterišu dobra rodnost i obojenost plodova.</s> <s>Tabela 3. Ocene organoleptičkih svojstava plodova sorti nektarine u gustoj sadnji Sensory evaluation of nectarine cultivars in high density planting Sorta</s> <s>Rezultati LSD testa su pokazali da je postojalo značajno variranje ispitivanih sorti u pogledu ocena ukusa, boje i atraktivnosti.</s><s>Razlike u ukusu i boji su očekivane jer predstavljaju sortno obeležje, dok je atraktivnost subjektivna ocena.</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 221</s> <s>Ukus, boja i atraktivnost plodova ispitivanih sorti nisu značajno varirale po godinama ispitivanja, što se može objasniti istom tehnologijom gajenja tokom trajanja ogleda.</s> <s>Sve ispitivane nektarine osim sorte Vega su imale visoke ocene boje i atraktivnosti ploda, što predstavlja pozitivan rezultat obzirom da se radi o zasadu guste sadnje.</s> <s>Ispitivane sorte nektarine su pokazale različitu bujnost stabala u sistemu guste sadnje.</s><s>Ispoljene razlike su nastale pod uticajem različite genetske osnove analiziranih sorti.</s> <s>Na osnovu dobijenog prinosa i mase ploda, sorte se mogu podeliti u dve grupe.</s><s>U prvu grupu spadaju sorte Venus, Vinčanka i Orion koje su postigle visok prinos i vrlo dobru masu ploda.</s><s>Sorte druge grupe Morsiani 51 i Vega su imale osrednji prinos i masu ploda.</s><s>Sorte prve grupe su se dobro prilagodile uslovima guste sadnje što je rezultat sortne specifičnosti.</s><s>Primenjeni razmak sadnje nije negativno uticao na organoleptičke osobine većine ispitivanih sorata.</s><s>U početnim godinama rodnosti postignuti su dobri rezultati u gajenju većine isptivanih sorti nektarine u gustoj sadnji.</s><s>Da bi primenjeni sistem gajenja sa uzgojnim oblikom kosa vođica mogao sa sigurnošću da se preporuči, neophodno je pratiti ispitivane sorte u dužem vremenskom periodu.</s> <s>Istraživanja u ovom radu su deo projekta TR-31063 “Primena novih genotipova i tehnoloških inovacija u cilju unapređenja voćarske i vinogradarske proizvodnje”, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Gvozdenović, D. 1996.</s><s>Izbor oblika krune za podizanje savremenih zasada breskve.</s><s>Zbornik naučnih radova Instituta PKB Agroekonomik, 2(2), 13–18. 1994.</s><s>Monografia di cultivar di pesco, nettarine, percoche.</s><s>Istituto Sperimentale per la frutticoltura, Roma.</s> <s>The influence of high density planting on the properties of five nectarine cultivars: Venus, Vinčanka (clone of Stark Redgold with later ripening), Orion, Morsiani 51, and Vega, was studied.</s><s>In high density planting, seedlings of vineyard peach were planted at 3.5 x 1m (2800 trees ha-1) and grafted at the height of 50 cm above ground level.</s><s>The trees were trained as the Sloping Leader.</s><s>That is new training system characterized by central leader bended at an angle of 25° with respect to an imaginary vertical axis.</s><s>The following characteristics were studied: tree vigour, yield, fruit weight, and sensory properties for three consecutive years.</s><s>A small row spacing had negative influence on yield and fruit weight of nectarine cultivars Morsiani 51 and Vega.</s><s>High-density planting system did not show negative effects on fruit sensory characteristics.</s> <s>Based on obtained results, studied cultivars can be divided into two groups.</s><s>The first group consists of cultivars Venus, Orion, and Vinčanka that are suitable for this system of high density planting.</s><s>The second group consists of cultivars Vega and Morsiani 51, that are less suitable for this system.</s><s>Further long-term study is required to obtain more reliable conclusions.</s>

Dostignuća u oplemenjivanju kajsije u svetu

Milatović, Dragan

Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.

Prunus armeniaca, oplemenjivanje, sorte, hibridizacija, klonska selekcija;Prunus armeniaca, breeding, cultivars, hybridization, clonal selection

agrif.bg.ac.rs-123456789-5780.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22795/bitstream_22795.pdf

<s>Izvod.</s><s>U radu su prikazani ciljevi i metode oplemenjivanja kajsije (Prunus armeniaca L.), kao i najznačajniji rezultati na stvaranju novih sorti u poslednjih 20 godina.</s><s>U navedenom periodu u svetu je stvoreno oko 500 novih sorti kajsije.</s><s>Najveći broj novih sorti kajsije je stvoren u SAD, a zatim slede Francuska, Italija, Rusija, Španija, Rumunija, Ukrajina i Češka.</s><s>U stvaranju sorti kajsije dominira javni sektor (državne institucije), dok je privatni sektor manje zastupljen.</s><s>Privatni programi oplemenjivanja zastupljeni su u SAD, Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj, Izraelu i Australiji.</s><s>Ključne reči:Prunus armeniaca, oplemenjivanje, sorte, hibridizacija, klonska selekcija.</s> <s>Kajsija je jedna od najcenjenih voćaka koje se gaje u uslovima umerene klimatske zone.</s><s>Njeni plodovi imaju veliku upotrebnu vrednost i koriste se za potrošnju u svežem stanju, kao i za smrzavanje, sušenje ili preradu u različite proizvode, kao što su: sok, kompot, džem, pekmez, marmelada, bebi kaše, žele, slatko, sirup, voćni jogurt, voćne salate.</s><s>Takođe se prerađuju i u rakiju, koja se zbog specifične arome smatra jednom od najkvalitetnijih voćnih rakija.</s><s>Plodovi kajsije predstavljaju bogat izvor biološki aktivnih materija, koje blagotvorno deluju na zdravlje ljudi.</s><s>Najveći značaj među njima imaju karotenoidi, mineralne materije, vitamini, dijetetska vlakna i fenolna jedinjenja (Milatović, 2013).</s><s>Kajsija se po proizvodnji nalazi na petom mestu u svetu među kontinentalnim voćkama, iza jabuke, kruške, breskve i šljive.</s><s>Prosečna proizvodnja kajsije u svetu u periodu 2008-2010. godine iznosila je 3,6 miliona t (FAOSTAT, 2012).</s><s>Od toga, proizvodno područje je rejon Mediterana, gde se proizvede više od 50% svetske proizvodnje kajsije.</s><s>Drugo značajno proizvodno područje je Centralna Azija, gde se proizvede više od 30% od ukupne svetske proizvodnje.</s><s>Vodeća zemlja po proizvodnji kajsije u svetu je Turska sa prosečnom proizvodnjom od 640.690 t. Njeno učešće u ukupnoj svetskoj proizvodnji iznosi 17,7%.</s><s>Slede Iran sa učešćem od Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s><s>U svetu postoji više od 2.000 sorti kajsije.</s><s>Sortiment kajsije nije tako dinamičan kao što je to slučaj kod drugih vrsta voćaka, naročito jagode i breskve.</s><s>Međutim, tokom poslednje dve decenije stvorene su mnogobrojne nove sorte kajsije.</s><s>Cilj ovog rada je da prikaže ciljeve i metode oplemenjivanja kajsije, najznačajnije oplemenjivačke programe i novostvorene sorte u svetu u periodu nakon 1990. godine.</s> <s>Adaptivnost na različite klimatske uslove.</s><s>Glavni faktor koji ograničava proširenje areala gajenja kajsije je slaba adaptivnost sorti van klimatskog područja u kom su one stvorene.</s> <s>Jedan od najznačajnijih ciljeva u oplemenjivanju kajsije je stvaranje sorti koje imaju dug period biološkog (dubokog) zimskog mirovanja, odnosno velike potrebe za relativno niskim temperaturama u toku zime („chilling requirements“).</s><s>To im omogućava da bolje podnesu kolebanja temperature u toku zime.</s><s>Takođe je poželjno da nove sorte zahtevaju veću količinu toplote („heat requirements“) za početak cvetanja nakon što je završeno njihovo biološko zimsko mirovanje.</s><s>Kombinacija ove dve osobine ima za posledicu kasnije cvetanje, što novim sortama može omogućiti izbegavanje poznih prolećnih mrazeva (Layne et al., 1996).</s><s>Otpornost na zimske mrazeve je ograničavajući faktor gajenja kajsije u mnogim područjima sa hladnijom klimom, kao što su severnija područja Rusije, Kanade i SAD.</s><s>Zato je u oplemenjivačkim programima ovih zemalja jedan od primarnih ciljeva stvaranja novih sorti povećana otpornost na zimske mrazeve.</s><s>Ograničavajući faktor gajenja kajsije u područjima sa toplijom klimom je nedovoljna suma relativno niskih temperatura (ispod 7°C) u toku zime.</s><s>Zbog toga se nastoji da se stvore sorte pogodne za gajenje u ovim područjima, koje će imati male potrebe za niskim temperaturama u toku zimskog mirovanja (150-400 h).</s><s>Samooplodnost.</s><s>U poslednjih 20 godina značajno je povećan broj novostvorenih samobesplodnih sorti kajsije.</s><s>To se može objasniti korišćenjem samobesplodnih azijskih ili severno-američkih sorti u oplemenjivačkim programima u cilju dobijanja potomstva sa osobinama kao što su: otpornost na virus šarke šljive (Badenes i Llácer, 2006; Karayiannis, 2006; Krška et al., 2011), otpornost na mraz (Benediková, 2006; Krška et al., 2006), povećanje sadržaja šećera (Ledbetter et al., 2006), produžetak vremena zrenja (Topor et al., 2010).</s><s>U cilju obezbeđenja redove rodnosti teži se da se stvore samooplodne sorte.</s><s>One se mogu gajiti u jednosortnim zasadima, bez potrebe za gajenjem oprašivača.</s><s>Rodnost.</s><s>Poželjno je da nove sorte kajsije što ranije stupaju u rod i da daju visoke i redovne prinose.</s><s>Sa ekonomskog aspekta, sorta koja redovno rađa i ima osrednji kvalitet ploda je generalno profitabilnija za gajenje od visokokvalitetne sorte koja rađa neredovno.</s><s>Na rodnost kajsije utiče više faktora, kao što su: adaptivnost na klimatske uslove, pre svega otpornost na zimske i pozne prolećne mrazeve, udeo normalno diferenciranih cvetova, samooplodnost, zametanje plodova i dr. Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s><s>Otpornost na prouzrokovače bolesti.</s><s>Kajsiju napada relativno mali broj patogena, ali neki od njih mogu prouzrokovati veoma značajne štete.</s><s>Zbog toga je veoma važan cilj oplemenjivanja kajsije otpornost na prouzrokovače bolesti, od kojih su najznačajniji: virus šarke šljive (Plum Pox Virus), sušenje cvetova i grančica i trulež plodova (Monilinia spp.), bakteriozni rak (Pseudomonas syringae) i fitoplazma ESFY (European Stone Fruit Yellows).</s> <s>Produžetak raspona sazrevanja.</s><s>Raspon sazrevanja sorti kajsije evropske ekološko-geografske grupe je relativno kratak i iznosi oko mesec i po dana.</s><s>Oplemenjivanjem se nastoji da se period sazrevanja produži.</s><s>U tu svrhu se koriste sorte iransko-kavkaske i srednjeazijske grupe koje imaju duži raspon sazrevanja.</s><s>Kvalitet ploda.</s><s>Važan cilj pri stvaranju novih sorti kajsije, naročito onih koje se koriste za stonu potrošnju, je atraktivan izgled ploda.</s><s>Poželjno je da nove sorte imaju krupan plod, čija je masa veća od 60 g, pravilan oblik i privlačnu boju pokožice.</s><s>U nekim programima oplemenjivanja cilj je dobijanje sorti koje imaju dopunsku crvenu boju na najvećem delu površine ploda.</s><s>Jedan od značajnih zahteva pri stvaranju novih sorti kajsije je da one imaju čvrsto meso.</s><s>Takve sorte su bolje prihvaćene od strane potrošača i bolje podnose klasiranje, pakovanje i transport.</s><s>Za kvalitet mesa je važno da ukus bude slatkonakiseo, harmoničan, sa skladnim odnosom šećera i kiselina, kao i da plodovi imaju prijatnu aromu.</s><s>Sve veći značaj se daje i nutritivnim svojstvima ploda, pre svega visokom sadržaju karotenoida i polifenola.</s><s>Koštica treba da bude relativno sitna, sa što manjim udelom u masi ploda, i da se lako odvaja od mesa.</s><s>Sorte koje su namenjene za preradu treba da imaju plodove koji su ujednačene i srednje krupnoće, pravilnog oblika i narandžaste boje pokožice i mesa, koja se ne menja pri sečenju.</s><s>Meso treba da ima dobru teksturu, bez vlakana i provodnih snopića i da nije sklono posmeđivanju oko koštice („pit burn“).</s><s>Koštice treba da su sitne i da nemaju izražen vrh koji se lako lomi pri preradi.</s><s>Takođe je poželjan visok sadržaj rastvorljive suve materije, dobar odnos šećera i kiselina i izražena aroma.</s><s>Kod sorti namenjenih za sušenje važno je da imaju visok sadržaj šećera.</s> <s>U oplemenjivanju kajsije najčešće se primenjuju sledeće metode: selekcija iz prirodnih populacija, hibridizacija i klonska selekcija.</s><s>Selekcija iz prirodnih populacija.</s><s>Genetička varijabilnost postojećih sorti kajsije u svetu je dosta ograničena, naročito kada su u pitanju sorte evropske ekološko-geografske grupe.</s><s>Znatno veća varijabilnost je izražena kod sorti srednjeazijske i iransko-kavkaske grupe, kao i kod kineskih sorti.</s><s>Kina, kao centar porekla kajsije, se odlikuje velikom varijabilnošću germplazme.</s><s>Poznato je više od 2.000 lokalnih sorti, koje su nastale selekcijom iz prirodne populacije.</s><s>Većina ovih sorti je samobesplodna, a kod mnogih su u velikoj meri izražene i anomalije tučka.</s><s>One uglavnom imaju dobar ukus i jako izraženu Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. aromu, ali je često spoljašnji izgled manje privlačan, a meso nedovoljno čvrsto.</s><s>Neke od sorti imaju veoma krupan plod, čija masa može biti i do 180 g (Liu et al., 2010).</s><s>Turska se odlikuje bogatom germplazmom kajsije, koja pripada iranskokavkaskoj grupi i u okviru koje postoji velika varijabilnost u pogledu vremena zrenja, krupnoće i hemijskog sastava ploda (Balta et al., 2002; Asma et al., 2007).</s><s>Kod selekcionisanih tipova sadržaj rastvorljive suve materije je bio 11-26%, a sadržaj kiselina 0,2-2,9%.</s> <s>U južnoj Italiji, naročito u području planine Vezuv postoji bogata germplazma kajsije.</s><s>Selekcionisano je više sorti koje se odlikuju dobrim kvalitetom za preradu (visok sadržaj šećera, dobra tekstura, izražena aroma).</s><s>Od toga, 11 sorti ima zaštićeno geografsko poreklo pod nazivom “Albicocca vesuviana”.</s><s>To su sorte: Barracca, Boccuccia Liscia, Boccuccia Spinosa, Ceccona, Fracasso, Monaco Bello, Palummella, Pellecchiella, Portici, San Castrese i Vitillo (Rao et al., 2009).</s><s>U Srbiji se kajsija u prošlosti često razmnožavala generativno, tako da postoji brojna populacija sejanaca iz koje se mogu izdvojiti genotipovi koji se odlikuju pozitivnim osobinama, kao što su visoka rodnost, dobar kvalitet ploda, dobro zdravstveno stanje, otpornost na nepovoljne ekološke činioce.</s><s>Od devet sorti kajsije koje su do sada stvorene u našoj zemlji sedam je stvoreno selekcijom iz prirodne populacije (Paunović, 1996; Đurić et al., 2005).</s><s>Hibridizacija.</s><s>Planska hibridizacija je najznačajnija metoda za stvaranje novih, boljih sorti kajsije, jer omogućava rekombinaciju gena.</s><s>Iako je rad na planskoj hibridizaciji započeo Mičurin još početkom XX veka, ovaj metod oplemenjivanja dobija veći značaj tek u poslednje tri-četiri decenije.</s><s>Postupak pri hibridizaciji zavisi od toga da li su sorte samooplodne ili samobesplodne.</s><s>Kod samooplodnih sorti je neophodna emaskulacija (kastracija), dok je kod samobesplodnih sorti potrebno obaviti izolaciju grančica sa cvetnim pupoljcima.</s><s>Pošto kajsija rano cveta, emaskulacija i oprašivanje se često obavljaju na nižim temperaturama nego kod drugih voćaka, što otežava rad selekcionara i utiče na slabije zametanje plodova.</s> <s>Pored ukrštanja u okviru vrste Prunus armeniaca, kod kajsije se primenjuje i međuvrsna hibridizacija.</s><s>Obična kajsija se lako ukršta sa drugim vrstama kajsije, kao što su: sibirska kajsija (P. sibirica), mandžurska kajsija (P. mandshurica) i japanska kajsija (P. mume).</s><s>Pri tome je moguće i recipročno ukrštanje, a dobijeni sejanci su vitalni i fertilni.</s><s>Sibirska i mandžurska kajsija se koriste kao donori otpornosti na zimske mrazeve, a japanska kajsija kao donor adaptivnosti na uslove humidne klime.</s><s>Kajsija se može ukrštati i sa raznim vrstama šljive.</s><s>Pri tome je ukrštanje uspešnije ako se šljive koriste kao ženski roditelji.</s><s>Najbolji rezultati se dobijaju pri ukrštanju sa džanarikom (P. cerasifera).</s><s>Dobijeni hibridi podsećaju na crnu kajsiju (P. dasycarpa) koja je prirodni hibrid ove dve vrste.</s><s>Odlikuju se nešto kasnijim cvetanjem i većom otpornošću na gljivične bolesti.</s><s>Njihova fertilnost je varijabilna, ali generalno mala.</s> <s>Hibridi kajsije sa japanskom šljivom (P. salicina) se relativno lako dobijaju, ali su uglavnom samobesplodni.</s><s>Ovi hibridi su poznati pod nazivom „plumcot“ i Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. odlikuje ih velika sočnost ploda.</s><s>Prve hibride je stvorio američki selekcionar Luter Berbank još krajem XIX veka.</s><s>Ovi hibridi se mogu povratno ukrštati sa oba roditelja.</s><s>Povratnim ukrštanjem sa šljivom dobijeni su hibridi poznati kao „pluot“, a povratnim ukrštanjem sa kajsijom hibridi poznati kao „aprium“.</s><s>Klonska selekcija nema tako veliki značaj kod kajsije kao kod nekih drugih voćaka.</s><s>Veći broj klonova selekcionisan je u Mađarskoj kod sorte Mađarska najbolja (Magyar kajszi), u Češkoj kod sorte Velkopavlovicka, a u Ukrajini kod sorte Krasnošćekij.</s><s>U SAD su otkriveni mutanti sorti Blenheim, Royal, Moorpark i Tilton.</s><s>U Turskoj su Akça i Askin (1995) selekcionisali 17 klonova sorte Hacihaliloglu, koja se u ovoj zemlji najviše gaji i čiji se plodovi koriste za sušenje.</s><s>Oni se odlikuju krupnijim plodom (40-54 g) i visokim sadržajem rastvorljive suve materije (20-25%).</s><s>Akça i Asma (1997) su selekcionisali 13 klonova sorte Kabasi, kod kojih je krupnoća ploda bila 32-61 g, a sadržaj suve materije 22-30%.</s> <s>Na stvaranju novih sorti kajsije se intenzivno radi širom sveta.</s><s>Fideghelli i Della Strada (2010) navode da je u periodu 1980-2007. godine u svetu stvoreno 545 sorti obične kajsije.</s><s>Najveći broj sorti nastao je u SAD (78), zatim u Francuskoj (74), U stvaranju sorti kajsije dominantno mesto zauzima javni sektor (više od 60%), dok je udeo privatnog sektora manji.</s><s>Privatni programi oplemenjivanja se nalaze uglavnom u SAD, Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj, Izraelu i Australiji.</s><s>SAD.</s><s>Najveći broj novih sorti kajsije je nastao u SAD.</s><s>Od 1990-2009. godine je patentirano 36 novih sorti (U.S. Plant Patents, 2012).</s><s>Najveći deo američke proizvodnje kajsije (oko 86%) skoncentrisan je u Kaliforniji, a u njoj se nalazi i najveći broj programa oplemenjivanja.</s><s>Od sredine devedesetih godina privatni programi oplemenjivanja postaju dominantni u odnosu na državne.</s><s>Trenutno su aktivna samo dva državna programa, jedan u Kaliforniji, a drugi u Nju Džersiju.</s><s>Program oplemenjivanja u ARS (Agricultural Research Service) u mestu Parlier u Kaliforniji je počeo 1955. godine i u početku ga je vodio John Weinberger, a danas ga vodi Craig Ledbetter.</s><s>Osnovni cilj ovog programa je bio stvaranje sorti pogodnih za uslove vrele i suve klime u dolini San Joaquin, koja je glavno proizvodno područje kajsije u Kaliforniji.</s><s>Kao roditelj je u početku najviše korišćena sorta Perfection zbog krupnog ploda i čvrstog mesa.</s><s>Kasnije, glavni cilj programa postaje stvaranje sorti visokog kvaliteta ploda.</s><s>Za stvaranje sorti sa većim sadržajem šećera je korišćena i germplazma iz Azije (Ledbetter i Peterson, 2004; Ledbetter et al., 2006).</s><s>Ostali ciljevi oplemenjivanja obuhvataju produžetak perioda sazrevanja i uvođenje novih osobina, kao što su bela boja mesa i glatka pokožica (bez malja).</s><s>Nove sorte stvorene u okviru ovog programa su Helena (1994), Robada Primarosa (2009)(Okie, 1997, 1999, 2004; Ledbetter i Peterson, 2005; Ledbetter, Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 2010a).</s><s>Sve nove sorte su namenjene za stonu potrošnju, sa izuzetkom sorte Nicole, koja je namenjena za preradu.</s><s>Od ovih sorti u Evropi je najviše raširena Robada.</s><s>Sazreva srednje rano, ima krupan plod, privlačnog izgleda i dobrog kvaliteta.</s><s>U Kaliforniji postoji i veliki broj privatnih programa oplemenjivanja kajsije.</s><s>Najproduktivniji program je “Zaiger’s Genetics”, koji se nalazi u Modestu.</s><s>Ovaj porodični program vodi Floyd Zaiger od kraja pedesetih godina XX veka.</s><s>U okviru njega je patentirano u SAD više od 100 sorti koštičavih voćaka.</s><s>U periodu 19902003. godine patentirano je deset sorti kajsije: Earlicot, Junecot, Jordanne, Gold Brink, Poppy, Earlisunrise, Autumn Glow, Early-Autumn, Bonny i Brittany Gold Ciljevi oplemenjivanja kajsije su bili: stvaranje “low chill” sorti (sa malim potrebama za niskim temperaturama u toku zime), manja bujnost stabla, produžetak raspona zrenja, atraktivan izgled i dobar kvalitet ploda, pogodnost za preradu i sušenje.</s><s>Najznačajnije sorte iz programa Zaiger’s Genetics su Poppy i Earlicot, koje imaju rano vreme zrenja i najviše su gajene stone sorte kajsije u Kaliforniji.</s><s>Program “Zaiger’s Genetics” je poznat i po međuvrsnim hibridima između kajsije i šljive (plumcot, pluot i aprium), kao i kajsije, šljive i breskve (peacotum).</s><s>Do sada je patentirano više od 60 ovih hibrida, od čega je najveći broj tipa pluot.</s><s>Naziv “pluot” je registrovana trgovačka marka firme “Zaiger’s Genetics”.</s><s>Drugi značajan privatni program oplemenjivanja kajsije u Kaliforniji je u okviru firme “Sun World” u mestu Bakersfield.</s><s>U periodu od 1991-2006. godine patentirano je sedam sorti kajsije.</s><s>Četiri sorte iz ove serije (Suapriseven, Suaprieight, Suaprinine i Suapriten) su zaštićene kao brend “Honeycot”.</s><s>Ove sorte se odlikuju time što imaju vrlo krupan plod, atraktivnog izgleda, tamno narandžaste boje mesa, odličnog ukusa i arome i veoma dobre transportabilnosti.</s><s>Pored toga, one su samooplodne i imaju manje potrebe za niskim temperaturama u toku zime (Okie, Treći značajan privatni program oplemenjivanja kajsije u Kaliforniji je u okviru Bradford Farms u mestu Le Grand.</s><s>Program je vodio Norman Bradford.</s><s>Stvorene su tri nove sorte kajsije, koje su patentirane: Goldensweet (1994), pozna sorta kombinovanih svojstava; Goldenblush (2004) i Golden May (2009), rane stone sorte.</s><s>U okviru ovog programa radi se i na stvaranju međuvrsnih hibrida kajsije i japanske šljive.</s> <s>U SAD van Kalifornije je značajan još jedan javni program oplemenjivanja kajsije, koji se odvija u Poljoprivrednoj eksperimentalnoj stanici Nju Džersi koja pripada Univerzitetu Rutgers.</s><s>Ovaj program oplemenjivanja je počeo 1950. godine.</s><s>Osnovi cilj je bio da se stvore sorte prilagođene uslovima lokalne klime, koja je drugačija u odnosu na Kaliforniju (hladnija i vlažnija).</s><s>Specifični ciljevi su bili: poboljšanje zdravstvenog stanja debla (otpornost na pruzrokovače raka – gljivica Leucostoma spp. i bakterija Pseudomonas syringae), poboljšanje kvaliteta ploda, redovna rodnost (otpornost na zimske mrazeve i nepovoljne vremenske prilike u fazi cvetanja) i otpornost na prouzrokovače bolesti koje napadaju list i plod, kao što su Xanthomonas campestris pv. pruni i Monilinia fructicola (Mehlenbacher i Hough, Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 1985).</s><s>U cilju poboljšanja varijabilnosti korišćena je germplazma poreklom iz srednje Azije, kao što su npr. sorte Samarkandska najranija kao donor ranog vremena zrenja i Zard kao donor kasnog cvetanja i visokog sadržaja šećera.</s><s>U okviru ovog programa stvoren je veliki broj selekcija.</s><s>Pored starijih sorti Orangered i Jerseycot, stvorene su tri nove sorte: vrlo rana sorta Early Blush (NJA 53), rana sorta Sun Gem (NJA 54) i srednje kasna sorta Sugar Pearls (NJA 150) (Goffreda et al., 1995a, 1995b; Ledbetter, 2010b).</s> <s>Francuska.</s><s>Od evropskih zemalja najveći broj novih sorti kajsije je stvoren u u Francuskoj.</s><s>U ovoj zemlji postoji jedan značajan državni program oplemenjivanja kajsije, kao i nekoliko privatnih programa.</s><s>Oplemenjivanje kajsije u INRA (Institut National de la Recherche Agronomique) se obavlja u mestu Avinjon u pokrajini Provansa na jugu Francuske i počelo je 1960. godine.</s><s>Program vodi Jean-Marc Audergon.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: visoka i redovna rodnost, samooplodnost, dobar kvalitet ploda (krupnoća, boja, čvrstoća i ukus), produžetak raspona zrenja, otpornost na prouzrokovače bolesti (šarka šljive, fitoplazma ESFY, bakterijski rak i sušenje grančica).</s><s>Kao rezultat prve faze oplemenjivanja stvoreno je jedanaest novih sorti kajsije To su: Ivresse (Avikloe), Mariem (Avignel), Malice (Avicot), Sortilège (Avilara), Comédie (Avilor), Avikaline, Gâterie (Avikandi), Frenesie, Royal Roussillon, Fantasme (Avikour) i Héléna du Roussillon (Aviera).</s><s>Sve navedene sorte su srednje poznog vremena zrenja, sa izuzetkom dve poslednje, koje su poznog sazrevanja (Audergon et al., 1995).</s><s>Kasnije su priznate još tri sorte: Solédane, koja je ranog vremena zrenja, kao i dve srednje pozne sorte: Bergarouge (Avirine) i Florilége (Audergon et al., 2006).</s><s>Značajno dostignuće u oplemenjivanju kajsije predstavljaju tri nove sorte iz ovog programa: Ravicille, Ravilong i Ravival.</s><s>One se odlikuju time što imaju pretežno crvenu boju, odnosno dopunska crvena boja prekriva oko 80% površine ploda.</s><s>Ove sorte predstavljaju posebnu liniju sorti koja je zaštićena pod zajedničkim trgovačkim nazivom “Rubisco” (Audergon et al., 2010).</s><s>Novije sorte iz ovog programa su Solimar (Torraviun), Bergeval (Aviclo), Aramis (Shamade), Anegat, Bangat i Congat.</s><s>Sorta Aramis (Shamade) je značajna zbog toga što je otporna na virus šarke šljive i to sojeve M i D (Audergon et al., 2012).</s><s>Nove sorte stvorene u INRA se distribuiraju preko udruženja rasadnika “CEP Innovations”.</s><s>Veliki privatni program oplemenjivanja kajsije vodi firma “International Plant Selection” u mestu Montelimar, koje se nalazi u departmanu Drom na jugoistoku Francuske.</s><s>On se odvija u okviru rasadnika Darnaud, a selekcioner je Marie-France Bois.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: produžetak raspona sazrevanja, visoka i redovna rodnost, samooplodnost i dobar kvalitet ploda (posebno krupnoća, boja i čvrstoća).</s><s>Stvoreno je više od 20 novih sorti kajsije, poznatih kao “Carmingo” serija.</s><s>Glavno dostignuće ovog programa je produžetak raspona zrenja kajsije.</s><s>Stvorene su vrlo rane sorte Primando, Pricia i Primarel, koje sazrevaju 3-5 dana pre sorte Early Blush.</s><s>Po vremenu zrenja slede rane sorte Primaya, Primius, Primaris, Rubista, Primarina i Priabel, srednje rane sorte Mediabel i Medaga i kasna sorta Faralia.</s><s>Posebno je značajno stvaranje sorti vrlo kasnog vremena zrenja, koje sazrevaju 20-50 Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. dana posle sorte Bergeron, kao što su: Farely, Fartoli, Farbaly, Farfia, Farhial, Farius, Farlis, Fardao i Farclo.</s><s>Time je sezona berbe kajsije produžena na četiri meseca.</s><s>U uslovima jugoistočne Francuske berba se odvija od sredine maja do sredine septembra.</s> <s>U Francuskoj postoji još nekoliko privatnih programa oplemenjivanja kajsije, koji se uglavnom nalaze u okviru rasadnika, kao što su Escande, Cot International, Star Fruits i dr. U rasadniku Escande su stvorene vrlo rane sorte Tsunami, Spring Blush i Sweet Red (Red Silver), srednje rane sorte Pinkcot (Cotpy), Sylred i Big Red, kao i srednje kasne sorte Kioto i Silvercot (Cotsy, Versyl).</s><s>U okviru firme Cot International patentirane su vrlo rana sorta Wonder Cot, rane sorte Magic Cot i Lilly Cot, srednje rane sorte Sweet Cot, Perle Cot i Flavor Cot, kao i srednje kasne sorte Sunny Cot, Vanilla Cot i Lady Cot.</s><s>Mnoge od novih francuskih sorti se ističu po atraktivnom izgledu ploda, velikoj krupnoći i dobroj obojenosti.</s><s>Međutim, pretežno su samobesplodne, pa ih treba gajiti sa odgovarajućim oprašivačima.</s><s>Italija.</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja kajsije su locirani u Pizi i Bolonji.</s><s>Pored toga, manji broj sorti stvoren je u Firenci, Palermu i Kazerti.</s><s>Najveći broj sorti stvoren je na Univerzitetu u Pizi (Dipartimento di Coltivazione e Diffesa delle Specie Legnose).</s><s>Oplemenjivanje kajsije je počelo početkom 80-ih godina, a program vodi Rolando Guerriero.</s><s>Ciljevi ovog programa su poboljšanje kvaliteta ploda (kombinacija organoleptičkih i komercijalnih karakteristika sa povećanom otpornošću na rukovanje i transport), produžetak vremena zrenja, adaptivnost na ekološke uslove (posebno kasnije cvetanje i manja osetljivost na pozne prolećne mrazeve), visoka rodnost i otpornost na prouzrokovače bolesti (Monilinia laxa, Monilinia fructigena, Pseudomonas spp. i Plum Pox Virus).</s><s>Kao roditelji u ukrštanjima su najviše korišćene sorte: Reale d’ Imola, Goldrich, Rival, Harcot, Portici i dr. U ovom programu stvorene su rane sorte Salambo, Cabiria i Angela; srednje rane sorte Ardenza, Claudia, Kinzica, Bona, Gheriana, Maharani, Sillari i Ammiraglia; kao i pozne sorte: Pisana, Dulcinea, Marietta (Milady), Piera i Silvana (Bassi et al., 1995; Guerriero et al., 2006a, 2006b).</s><s>Od ovih sorti u Italiji se najviše gaji Pisana, koja se ističe po krupnoći i kvalitetu ploda.</s><s>Drugi značajan program oplemenjivanja kajsije u Italiji se nalazi na Univerzitetu u Bolonji.</s><s>On je počeo početkom 80-ih godina, a vodi ga Daniele Bassi, koji sada radi na Univerzitetu u Milanu.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja obuhvataju: adaptivnost na klimatske uslove severne Italije (naročito na kolebanje temperature krajem zime i početkom proleća), dobar kvalitet ploda (izgled, čvrstoća, ukus, sporije dozrevanje ploda), samooplodnost, otpornost na prouzrokovače bolesti (virus šarke šljive, Monilinia spp.), produžetak raspona sazrevanja, otpornost na pucanje pokožice usled kiše.</s><s>U ovom programu su stvorene sledeće sorte: Cora, Ninfa, Boreale, Bora, Ardore, Pieve, Maia, Petra i Pieve Tardiva (Bassi et al., 1995; Bassi i Rizzo, 2004; Missere, 2008; Bassi et al., 2010).</s><s>Od sorti stvorenih u ovom programu najznačajnije su Ninfa i Bora.</s><s>Ninfa je jedna od najranijih sorti kajsije, samooplodna je i vrlo rodna.</s><s>Pored Italije, ova sorta se dosta gaji i u Grčkoj, Španiji i Turskoj.</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s><s>Bora je interesantna zbog otpornosti na šarku šljive, ima krupan plod, privlačan izgled i čvrsto meso.</s> <s>Oplemenjivanje kajsije na Univerzitetu u Firenci vodi Elvio Bellini.</s><s>Ciljevi stvaranja novih sorti su: rano sazrevanje, visoka rodnost, dobar kvalitet ploda i izražena dopunska crvena boja pokožice.</s><s>Stvorene su dve sorte srednje ranog vremena zrenja: Giada i Perla.</s><s>Od 2000. godine počela je nova serija ukrštanja i izdvojen je veći broj perspektivnih selekcija (Bellini et al., 2010).</s><s>U novije vreme u južnoj Italiji su započela dva nova programa oplemenjivanja kajsije.</s><s>Prvi je na Univerzitetu u Palermu, na Siciliji, gde su 2003. godine stvorene dve nove sorte: Nella i Dora.</s><s>Obe su nastale ukrštanjem sorti Titynthos i Ouardi, ranog su vremena zrenja, samooplodne, imaju srednje krupan plod i čvrsto meso (Calabrese et al., 2010).</s><s>Drugi program se odvija u Centru za voćarstvo u mestu Kazerta u regionu Kampanija.</s><s>On je počeo 1986. godine, a 2007. godine realizovane su prve dve sorte: Ischia i Procida.</s><s>Obe su nastale ukrštanjem sorti Sabelle x Ouardi i odlikuju se ranim zrenjem (Pennone et al., 2010).</s><s>Španija.</s><s>U Španiji se oplemenjivanjem kajsije bave dva državna programa (u Mursiji i Valensiji) i jedan privatni program (u Mursiji).</s><s>Oplemenjivanje kajsije u CEBAS-CSIC (Centro de Edafologia y Biologia Aplicada del Segura, Consejo Superior de Investigaciones Científicas) u Mursiji je počelo 1991. godine.</s><s>Rukovodilac programa je Jose Egea.</s><s>Osnovni ciljevi olemenjivanja su: rano zrenje, samooplodnost, otpornost na virus šarke šljive, visoka rodnost, dobar kvalitet ploda (atraktivan izgled, čvrstoća, pogodnost za čuvanje i preradu), otpornost na pucanje pokožice i smanjenje troškova proizvodnje, kao što je proređivanje plodova.</s><s>U ukrštanjima su korišćeni različiti roditelji, uključujući tradicionalne sorte koje se odlikuju visokim kvalitetom (Moniqui, Pepito del Rubio) ili ranim zrenjem (Currot), kao i strane sorte kao donore atraktivnog izgleda ploda i otpornosti na virus šarke šljive (Goldrich, Orangered).</s><s>Do sada je stvoreno 13 novih sorti: Rojo Pasion, Selene, Murciana, Dorada, Toñi, Sublime, Estrella, Rosa, Maravilla, Valorange, Mirlo Blanco, Mirlo Anaranjado i Mirlo Rojo (Egea et al., Ove sorte karakterišu se malim do srednjim potrebama za niskim temperaturama u toku zime (Ruiz et al., 2007).</s><s>Ranog su vremena zrenja (sa izuzetkom sorte Dorada), imaju visoku rodnost, privlačan izgled ploda, dobru transportabilnost i pogodne su za preradu (Egea et al., 2010).</s><s>Sorte Mirlo Blanco, Mirlo Anaranjado i Mirlo Rojo su otporne na Plum Pox Virus.</s><s>Drugi javni program oplemenjivanja kajsije u Španiji nalazi se u IVIA (Instituto Valenciano de Investigaciones Agrarias) u Valensiji.</s><s>On je počeo 1993. godine sa prvenstvenim ciljem stvaranja sorti otpornih na virus šarke šljive.</s><s>Ostali ciljevi su obuhvatali dobru adaptivnost na klimatske uslove južne Evrope, rano zrenje i dobar kvalitet ploda.</s><s>Kao roditelji su uglavnom korišćene sorte Goldrich, Sunglo, Harcot i Lito.</s><s>Do sada su realizovane tri sorte otporne na Plum Pox Virus: Moixent, Rafel i Belgida (Martínez-Calvo et al., 2010, 2011).</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s><s>Privatni program oplemenjivanja kajsije odvija se u okviru „P.S.B. Produccion Vegetal S.L.” koja se nalazi u Mursiji.</s><s>To je firma porodice Buffat, specijalizovana za oplemenjivanje breskve i kajsije.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja obuhvataju: poboljšanje osobina ploda (veličina, okrugao oblik, atraktivna dopunska boja, čvrstoća i ukus), dobru transportabilnost i sposobnost čuvanja plodova, redovnu rodnost, kao i stvaranje “low chill” sorti.</s><s>Do sada je stvoreno više novih sorti, kao što su: vrlo rane sorte Mogador, Colorado i Madison, rane sorte Mambo, Mirandela, Megatea, Maravita, Flodea, Margotina i Marvinka, srednje rane sorte Flopria i Latica, kasna sorta Milord i vrlo kasna sorta Sherpa.</s><s>Većina ovih sorti je patentirana ili su u postupku dobijanja patenta.</s><s>Njihov raspon zrenja iznosi oko tri meseca, u uslovima južne Španije od početka maja do kraja jula.</s><s>Dominiraju sorte ranijeg vremena sazrevanja, a najpoznija sorta (Sherpa) sazreva oko mesec dana posle sorte Bergeron.</s><s>Grčka.</s><s>Oplemenjivanje kajsije se odvija u Institutu za pomologiju u mestu Naoussa na severu Grčke.</s><s>Program vodi Irene Karayiannis.</s><s>Prvi kriterijum selekcije je otpornost na virus šarke šljive.</s><s>Pored toga, ostali ciljevi su: samooplodnost, visoka i redovna rodnost, dobar kvalitet ploda, pogodnost za preradu (kompot), rano vreme zrenja, adaptivnost na lokalne klimatske uslove.</s><s>Kao donori otpornosti na Plum Pox Virus su korišćene severnoameričke sorte kajsije: Stark Early Orange, Stella, NJA 2, Veecot, Sunglo, Harlayne, Orangered, Goldrich i Early Blush.</s><s>One su ukrštane sa lokalnim grčkim sortama koje se odlikuju dobrim kvalitetom ploda (Bebecou) ili ranim zrenjem (Tirynthos).</s><s>Prve dve sorte – Lito i Pandora priznate su 1991. godine i nastale su ukrštanjem sorti Stark Early Orange i Tirynthos.</s><s>Sledeća serija od devet sorti priznata je 2001. godine.</s><s>Nju čine sledeće sorte: Neraida, Niobe, Nastasia, Nina i Nereis, koje su pogodne za stonu potrošnju i sorte Nausika, Nomia, Nostos i Nefele, koje su pogodne za preradu (Karayiannis et al., 2006).</s><s>Češka.</s><s>Najznačajniji program oplemenjivanja kajsije nalazi se u mestu Lednice, a na stvaranju sorti se radi i u mestima Valtice, Holovousy i Šakvice.</s><s>Na Fakultetu za hortikulturu iz Lednica (koji pripada Mendelovom univerzitetu za poljoprivredu i šumarstvo iz Brna) rad na oplemenjivanju kajsije je počeo 1960. godine sakupljanjem i proučavanjem germplazme.</s><s>U narednom periodu je rađena klonska selekcija sorte Velkopavlovicka.</s><s>U prvom ciklusu selekcije je izdvojeno pet klonova, a u drugom ciklusu je kao najbolji odabran klon Velkopavlovicka LE-12/2 (Vachůn et al., 1999).</s><s>Rad na stvaranju sorti putem hibridizacije je počeo 1981. godine, a njega je vodio Zdenek Vachůn.</s><s>Osnovni ciljevi prve faze ovog programa su bili produžetak raspona sazrevanja i povećanje otpornosti cvetnih pupoljaka na mrazeve.</s><s>Mnogi hibridi koji su korišćeni za ukrštanje u tom periodu potiču iz programa oplemenjivanja koji je vodio F.L. Hough na Rutgers univerzitetu u Nju Džersiju u SAD.</s><s>Kao rezultat ove faze, u periodu 19992005. godine su nastale sorte: Ledana, Lejuna, Leskora, Leala, Lebela, Lerosa, Legolda i Lenova (Vachůn, 1999; Vachůn et al., 1999).</s><s>Glavni ciljevi druge faze oplemenjivanja su bili otpornost na virus šarke šljive i povećanje krupnoće ploda.</s><s>U toku 2005. godine priznato je pet novih sorti: Lemeda, Marlen, Minaret, Palava i Svatava (Krška et al., 2006).</s><s>Ciljevi treće faze oplemenjivanja, koja je u toku, su Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. usmereni na izgled ploda, čvrstoću mesa i otpornost na šarku.</s><s>U ovoj fazi izdvojen je veći broj selekcija otpornih na šarku šljive, od kojih se po otpornosti posebno ističe U oplemenjivačkoj stanici u mestu Valtice (sada firma “Seva Flora”) stvorene su nove sorte Jitka, Radka i Nora.</s><s>Jitka (2003) je srednje rana sorta, krupnog ploda i kombinovanih svojstava.</s><s>Radka (2005) je rana stona sorta (sazreva oko 20 dana pre Mađarske najbolje).</s><s>Nora (Vestar x Harlayne) je priznata 2011. godine i otporna je na virus šarke šljive.</s> <s>U Institutu za voćarstvo i oplemenjivanje Holovousy stvorene su dve sorte kajsije: Darina i Kompakta, koje su priznate 1999. godine.</s><s>Obe su srednje kasnog vremena zrenja i kombinovanih svojstava.</s><s>Sorta Kompakta se odlikuje slabijom bujnošću (kompaktni habitus strabla).</s> <s>U privatnoj firmi “Lyvana” u mestu Šakvice stvoreno je pet novih sorti kajsije.</s><s>To su srednje kasne sorte Alfons, Beta i Gama i srednje rane sorte Delta i Zetka.</s><s>Slovačka.</s><s>Oplemenjivanje kajsije u Slovačkoj se odvija u istraživačkooplemenjivačkoj stanici Veselé – Pieštany.</s><s>Program je počeo 1964. godine, a vodi ga Daniela Benediková.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja su: otpornost na mraz, kasno cvetanje, redovna rodnost, visok kvalitet ploda, velika čvrstoća mesa, pogodnost za preradu, produžetak raspona zrenja i otpornost na prouzrokovače bolesti (Monilinia, Gnomonia, PPV).</s><s>Kao roditelji su korišćene sorte različitih ekološko-geografskih grupa (evropske, srednjeazijske i kineske).</s><s>Kao rezultat ovog programa do sada je registrovano deset sorti kajsije: Vesna, Vegama, Veharda, Velbora, Vesprima, Barbora, Vestar, Veselka, Vemina i Velita (Benediková, 2006).</s><s>Nove slovačke sorte kajsije odlikuju se produženim rasponom sazrevanja, kasnijim vremenom cvetanja i dobrim kvalitetom ploda.</s><s>Otpornost na mraz je ostvarena kasnim početkom cvetanja (Veharda) ili dužim trajanjem cvetanja i postepenim otvaranjem cvetova (Vegama).</s><s>Sorte Veharda i Vemina odlikuju se otpornošću na virus šarke šljive (soj M).</s><s>Po visokom kvalitetu ploda ističu se Vesna, Vestar i Veselka, a po velikoj čvrstoći ploda Veharda i Vemina.</s><s>Mađarska.</s><s>Oplemenjivanje kajsije u Mađarskoj je počelo posle drugog svetskog rata.</s><s>Prva faza obuhvatala je selekciju iz prirodne populacije, kao i klonsku selekciju unutar sorti Mađarska najbolja i Kečkemetska ruža.</s><s>Programi bazirani na hibridizaciji su počeli krajem 60-ih godina u institutima za voćarstvo u Cegledu i Budimpešti, kao i na Univerzitetu za hortikulturu u Budimpešti.</s><s>U Institutu za voćarstvo u Cegledu međusobnim ukrštanjem mađarskih sorti dobijeno je pet novih sorti kajsije.</s><s>Sorte Ceglédi Piroska i Ceglédi napsugár su namenjene za stonu potrošnju, Ceglédi kedves je pretežno namenjena za preradu, a sorte Ceglédi arany i Nyujtó Ferenc emléke su kombinovanih svojstava (Pedryc i Na Fakultetu za hortikulturu Korvinus Univerziteta u Budimpešti u oplemenjivanju su korišćene sorte iransko-kavkaske i srednjeazijske ekološkogeografske grupe, sa ciljem povećanja diverziteta u potomstvu, naročito vremena zrenja.</s><s>Stvorene su dve sorte ranog sazrevanja: Harmat i Korai zamatos.</s><s>Tri nove Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. sorte: Corred, Corfirm i Corlate su prijavljene za priznavanje.</s><s>Sorta Corred je srednje kasna i dobro obojena, Corfirm je kasna i ima veoma čvrsto meso, a Corlate je veoma kasna (sazreva u prvoj polovini septembra) i ima krupan plod, spljoštenog oblika (Pedryc i Herman, 2012).</s> <s>U Istraživačkom institutu za voćarstvo i ukrasne biljke u mestu Érd u blizini Budimpešte stvorena je sorta Pannónia.</s><s>Ona je srednje poznog vremena zrenja, male bujnosti, visoke rodnosti i kombinovanih svojstava (pogodna za potrošnju u svežem stanju i preradu).</s> <s>Rumunija.</s><s>Oplemenjivanje kajsije u Rumuniji ima dugu tradiciju i do sada je stvoreno više od 40 novih sorti.</s><s>Trenutno su aktivna tri programa oplemenjivanja, koja se nalaze u mestima Baneasa, Konstanca i Oradea.</s><s>Istraživačka stanica Baneasa, koja se nalazi u jugoistočnom delu Rumunije, počela je sa oplemenjivanjem kajsije 1967. godine, a program je vodila Viorica Balan.</s><s>Ciljevi su bili produžetak raspona zrenja (pre svega stvaranje ranih sorti), dobra adaptivnost na klimatske uslove, visoka rodnost, dobar kvalitet ploda i otpornost na prouzrokovače bolesti.</s><s>U periodu 2002-2006. godine stvoreno je osam novih sorti: Rares, Carmela, Viorica, Valeria, Nicosur, Adina, Andrei i Alexandru.</s><s>Po velikoj krupnoći ploda (oko 100 g) ističu se sorte Viorica i Carmela (Branişte et Oplemenjivanje kajsije u Konstanci je počelo 1971. godine sakupljanjem germplazme, koja sada ima više od 630 genotipova.</s><s>Rukovodilac programa je Elena Topor.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: produžetak sezone sazrevanja, povećanje kvaliteta ploda (krupnoća, boja, čvrstoća, veći sadržaj šećera, ukus i aroma), visoka rodnost i otpornost na bolesti, kao što je šarka šljive.</s><s>Kao rezultat oplemenjivačkog rada stvoreno je 14 novih sorti: Traian, Tudor, Auras, Cristal, Danubiu, Fortuna, Amiral, Orizont, Augustin, Ceres, Euxin, Histria, Elmar i Ovidius (Topor et al., Najmlađi program oplemenjivanja kajsije u Rumuniji odvija se u Istraživačkoj stanici Oradea, koja se nalazi na severozapadu ove zemlje.</s><s>U toku 2006. godine priznate su četiri nove sorte stvorene u ovoj stanici: Monica, Bihoreana, Iona i Iulia.</s><s>Sve ove sorte su srednje kasnog vremena zrenja.</s><s>Ioana se preporučuje za stonu potrošnju, Bihoreana i Monica za preradu, dok je Iulia sorta kombinovanih svojstava Rusija.</s><s>Najveći deo Rusije nema pogodne klimatske uslove za gajenje kajsije.</s><s>I pored toga, u većem broju naučnih instituta i oglednih stanica se odvija značajan rad na oplemenjivanju ove voćke.</s><s>U Državni registar selekcionih dostignuća Rusije nakon 1990. godine upisano je 35 novih sorti, a pet od njih je patentirano Najpogodniji klimatski uslovi za gajenje kajsije su na području severnog Kavkaza.</s><s>U Dagestanskoj selekciono-oglednoj stanici u Bujraksku stvorene su sorte Uncukuljskij pozdnij, Uzdenj, Džengutajevskij, Tamaša i Esdelik, a u Stavropoljskoj oglednoj stanici sorte Orlik Stavropolja, Reklamnij i Stavropoljskij molodežnij.</s><s>Ove sorte imaju srednje krupan plod (30-50 g).</s><s>U Krimskoj selekciono-oglednoj stanici u Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. gradu Krimsku stvorene su dve sorte: Černij barhat i Kubanskij černij, koje su nastale kao sejanci crne (purpurne) kajsije (Prunus dasycarpa).</s><s>Ove sorte su srednje kasnog vremena zrenja, samobesplodne su i imaju sitan plod (oko 25 g).</s><s>Relativno povoljni uslovi za uspevanje kajsije su i u donjem toku reke Volge.</s><s>U Institutu za voćarstvo i lekovito bilje u gradu Samara stvorene su četiri sorte kajsije koje su patentirane.</s><s>To su: Kujbiševskij jubilejnij, Pervenec Samari, Samarskij i Jantar Povoložja.</s><s>Ove sorte odlikuju se otpornošću na mrazeve i dobrom rodnošću, ali imaju sitan plod (20-25 g).</s><s>U glavnoj botaničkoj bašti u Moskvi stvoreno je osam novih sorti kajsije: Ajsberg, Aleša, Vodolej, Grafinja, Lelj, Monastirskij, Favorit i Carskij.</s><s>Ove sorte karakteriše povećana otpornost na mraz, dobra rodnost i sitan plod (15-20 g).</s><s>One su pogodne za preradu i preporučuju se za gajenje na okućnici (Kramarenko, 2006).</s><s>U Južnouralskom institutu u Čeljabinsku, koji se nalazi istočno od Urala radi se na stvaranju sorti za uslove veoma hladne klime.</s><s>Kao donor otpornosti na niske temperature se koristi mandžurska kajsija.</s><s>Nove sorte Snežinskij, Pikantnij, Kičiginskij i Čeljabinskij ranij karakteriše velika otpornost na mrazeve, ali i vrlo Ukrajina.</s><s>U Državni registar sorti biljaka Ukrajine od 1990. godine upisane su 23 nove sorte kajsije, od kojih je 14 sorti zaštićeno (Anonymous, 2012b).</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja se nalaze u mestima Jalta i Melitopolj.</s><s>Jedan od najstarijih programa oplemenjivanja kajsije u svetu nalazi se u Nikitskoj botaničkoj bašti, u gradu Jalta na Krimu.</s><s>Program je počeo još 1925. godine, a vodila ga je K.F. Kostina.</s><s>Od velikog broja stvorenih sorti, 16 je upisano u državni registar, a od toga 14 je patentirano.</s><s>U cilju povećanja adaptivnosti u stvaranju sorti je korišćena germpazma različitog geografskog porekla.</s><s>Zaštićene sorte kajsije su: Krimskij amur, Aviator, Autok, Aljans, Aljtair, Hamlet, Divnij, Krokus, Kostinskij, Naslaždenije, Pamjat Ahejevoj, Južanin, Jaltinec i Iskorka Tavridi.</s><s>Ove sorte su različitog vremena zrenja i krupnoće ploda (30-60 g).</s><s>Drugi značajan program oplemenjivanja kajsije u Ukrajini se nalazi u Institutu za navodnjavanje u voćarstvu (Institut orošaemogo sadovodstva) u Melitopolju.</s><s>U Državni registar sorti Ukrajine upisane su nove sorte stvorene u ovom institutu: Melitopoljskij lučistij, Dar Melitopolja, Zorjanij, Kumir, Sadovij i Tašćenakskij.</s><s>Nemačka.</s><s>Na Univerzitetu Halle-Wittenberg selekcionisane su tri sorte kajsije otporne na virus šarke šljive.</s><s>Sorte Brevira i Virosia ispoljavaju kvantitativnu otpornost, dok je sorta Kuresia imuna (Fuchs et al., 2001).</s><s>Firma „Artevos“ je patentirala sortu Kuresia 2007. godine.</s><s>Pored toga u toku je postupak zaštite još tri sorte kajsije: Clarina, Hilde i Mino.</s><s>Ove sorte su veoma tolerantne na mrazeve, imaju visoku i redovnu rodnost i krupne do vrlo krupne plodove.</s><s>U Nemačkoj je stvoren i hibrid između kajsije i trešnje pod nazivom Aprikyra.</s><s>On je samooplodan, cveta rano, ali posle kajsije.</s><s>Plod je okruglog oblika, tamnocrvene boje, po veličini između šljive i kajsije.</s><s>Da bi se dobio dobar ukus potrebno je proređivanje plodova.</s> <s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s><s>Kanada.</s><s>Značajan program oplemenjivanja kajsije nalazio se u istraživačkom centru Harou u provinciji Ontario u Kanadi (Agriculture and Agri-Food Canada, Harrow).</s><s>Ovaj program je počeo 1964. godine, a selekcioner je bio R.E.C. Layne.</s><s>Najznačajniji ciljevi oplemenjivanja su bili: otpornost na zimske mrazeve, otpornost na prouzrokovače bolesti (Leucostoma spp., Xanthomonas campestris pv. pruni, Monilinia fructicola), dobar kvalitet ploda (krupnoća, izgled, čvrstoća mesa, tekstura, ukus i odvajanje od koštice), visoka i redovna rodnost, produžetak vremena zrenja, uniformno zrenje, otpornost na opadanje plodova pred berbu i pucanje pokožice.</s><s>U periodu 1974-2000. godine realizovano je 11 sorti kajsije (Hunter i Layne, 1998).</s><s>Novije sorte iz ove serije su: Harojoy, Haroblush i Harostar, koje su srednje kasnog vremena zrenja i odlikuju se vrlo privlačnim izgledom ploda (Layne i Hunter, 2003a, 2003b, 2003c).</s><s>Ovaj program je 1995. godine premešten u istraživački centar Vineland.</s><s>Evaluacija perspektivnih sejanaca je nastavljena u drugim područjima (SAD i Evropa).</s><s>Zastupnik ovih sorti za Evropu je francuska firma Star Fruits.</s><s>Dve sorte - Harobig i Harrow Red su zaštićene i introdukovane za komercijalnu proizvodnju u Evropi (Hunter i Layne, 2004).</s><s>Novi Zeland.</s><s>Najznačajniji program oplemenjivanja kajsije na južnoj hemisferi nalazi se u institutu HortResearch (sada Plant and Food Research) u mestu Havelock North.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su produžetak sezone zrenja, visoka rodnost, dobar kvalitet ploda i dobra sposobnost čuvanja (Hofstee et al., 1999).</s><s>U periodu 1988-1993. godine realizovano je šest sorti tzv. “Clutha” serije: CluthaGold, CluthaStar, CluthaLate, CluthaSun, CluthaGem i CluthaEarly.</s><s>One su nastale ukrštanjem sorti Moorpark i Sundrop.</s><s>Od ovih sorti je najznačajnija CluthaGold koja se dosta komercijalno gaji na Novom Zelandu.</s><s>U periodu 1997-1998. realizovano je sedam novih sorti.</s><s>Serija sorti “Riwaka” je nastala slobodnim oprašivanjem sorte Cluthagold i čine je sorte: Alex, Benmore, Dunstan, Gabriel, Vulcan i Cluthafire.</s><s>Mascot je srednje rana sorta, nastala ukrštanjem Valleygold x Earliril.</s><s>Australija.</s><s>U Australiji postoje dva značajna programa oplemenjivanja kajsije.</s><s>Jedan je u okviru instituta SARDI, a drugi u okviru kompanije ANFIC.</s><s>SARDI (South Australian Research and Development Institute) se nalazi u mestu Loxton u Južnoj Australiji.</s><s>Osnovni cilj oplemenjivanja kajsije u ovom institutu je stvaranje sorti pogodnih za sušenje.</s><s>One treba da imaju visok sadržaj suve materije, poželjno iznad 20%.</s><s>Važne osobine su i randman sušenja, koji predstavlja odnos sveže i suve mase mesa ploda, kao i dužina čuvanja.</s><s>Pored toga, cilj oplemenjivanja je da nove sorte imaju dobru krupnoću, boju i čvrstoću, kao i visoku i redovnu rodnost.</s><s>Prva sorta iz ovog programa realizovana je 1998. godine i to je Rivergem.</s><s>U toku 2005. godine realizovane su još tri sorte: Riverbrite, River Ruby i Rivergold (Graetz, 2006).</s><s>Nove sorte odlikuju se visokim sadržajem suve materije na standardnu sortu Moorpark (6 : 1).</s> <s>Kompanija ANFIC (Australian Nurseryman’s Fruit Improvement Company) je patentirala seriju sorti kajsije “Solar”.</s><s>Oplemenjivač je Henry Franklin.</s><s>Ovu seriju čine sorte: Solar Glow, Solar Fire, Solar Nugget, Solar Flair, Solar Blaze, Solar Gem, Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s><s>Solar Sweet i Solar Mate.</s><s>Ove sorte karakterišu se time što imaju narandžasto-žutu do tamno narandžastu boju ploda, bez dopuske crvene boje.</s><s>Njihov plod je uglavnom krupan i ima vrlo dobar ukus i aromu.</s><s>To su sorte ranog ili srednje ranog vremena zrenja, sa izuzetkom sorte Solar Mate, koja sazreva kasno.</s><s>Tunis.</s><s>Program oplemenjivanja kajsije je počeo 1954. godine u INRAT (Institut National de Recherche Agronomique de Tunisie) u mestu Ariana na severu Tunisa.</s><s>Ukrštanja su obavljana između lokalnih sorti, koje imaju dobru adaptivnost i rano sazrevanje sa introdukovanim sortama kao donorima samooplodnosti, redovne rodnosti i pogodnosti za preradu.</s> <s>Nova serija ukrštanja je počela 1974. godine i od dobijenih sejanaca odabrano je šest novih sorti, koje su registrovane 1995. godine.</s><s>To su srednje rane sorte Asli i Raki, i srednje kasne sorte Atef, Meziane, Ouafir i Fakher.</s><s>Ove sorte su samooplodne, imaju visoku rodnost i dobar kvalitet ploda (Lachkar i Mlika, 2006).</s><s>Turska.</s><s>Poslednjih godina u Turskoj je intenziviran rad na oplemenjivanju kajsije.</s><s>U ranijem periodu se uglavnom radilo na selekciji kajsije iz prirodne populacije, dok se kasnije počelo i sa hibridizacijom.</s><s>Program oplemenjivanja kajsije putem hibridizacije je počeo 1989. godine na Alata hortikulturnom istraživačkom institutu u gradu Mersin, koji se nalazi u severoistočnom delu Turske, na obali Sredozemnog mora.</s><s>Ukrštane su lokalne turske selekcije (Alyanak, Sakit-1, Sakit-2, Sakit-6, 07K11) sa stranim sortama (Cafona, Canino, Fracasso, Jaubert Foulon, Precoce de Colomer).</s><s>Cilj je bio da se dobiju nove stone sorte ranog vremena zrenja i dobrog kvaliteta ploda.</s><s>Stvoreno je pet novih sorti: Dr Kaşka, Çağataybey, Çağribey, Şahinbey i Alatayıldırzı.</s><s>Kod ovih sorti masa Izrael.</s><s>Poljoprivredna istraživačka organizacija u mestu Beit Dagan, koja radi u okviru Ministarstva poljoprivrede Izraela, realizovala je dve sorte kajsije Tarog i Daniel.</s><s>Sorta Daniel je patentirana i u SAD.</s><s>Ona je ranog vremena zrenja, samooplodna, dobre rodnosti i kvaliteta ploda.</s><s>Privatni program oplemenjivanja kajsije postoji u okviru firme „Ben Dor Fruits and Nurseries“.</s><s>Oni rade na kreiranju nekoliko novih linija sorti kajsije.</s><s>Linija „Aromacot“ se karakteriše jako izraženom aromom, narandžastom bojom mesa i visokim sadržajem suve materije (15-20%).</s><s>Liniju „obojene kajsije“ čine sorte koje imaju ljubičasto crvenu ili crnu boju pokožice i crvenu ili žutu boju mesa (Blackot, Tiger, Vaiolet, Emesh-peachcot).</s><s>Takođe se radi na stvaranju sorti bele boje pokožice i mesa, kao i sorti kasnog vremena zrenja.</s><s>Srbija.</s><s>U poslednjih 20 godina priznato je sedam novih sorti kajsije, koje su uglavnom nastale putem selekcije iz prirodne populacije.</s><s>Na Agronomskom fakultetu u Čačku stvorene su tri sorte: Biljana, Vera i Aleksandar (Paunović, 1996).</s><s>Na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu stvorene su četiri sorte: NS-4, NS-6, Novosadska rodna i Novosadska kasnocvetna (Đurić et al., 2005).</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.</s> <s>Tokom poslednje dve decenije u svetu je stvoreno oko 500 novih sorti kajsije.</s><s>Najviše sorti je nastalo u SAD, Francuskoj, Italiji, Rusiji, Španiji, Rumuniji, Ukrajini i Češkoj.</s><s>Najveći broj novih sorti nastao je metodom planske hibridizacije, a znatno manji broj putem klonske selekcije i selekcije iz prirodnih populacija.</s><s>Najznačajnija dostignuća u oplemenjivanju kajsije su: produžetak raspona sazrevanja (više od tri meseca), otpornost na virus šarke šljive, otpornost na zimske mrazeve, povećanje krupnoće ploda, privlačniji izgled ploda (naročito prisustvo dopunske crvene boje na većem delu površine ploda), poboljšanje kvaliteta ploda (veća čvrstoća mesa, veći sadržaj šećera).</s><s>Mnoge nove sorte kajsije ističu se dobrim biološko-proizvodnim osobinama i predstavljaju značajno poboljšanje u odnosu na postojeći sortiment u pogledu prilagođenosti ekološkim uslovima, izgleda i kvaliteta ploda, rodnosti, otpornosti na prouzrokovače bolesti.</s><s>Njihovo uvođenje u proizvodnju doprineće povećanju ekonomskih efekata gajenja kajsije.</s> <s>Anonymous 2012a. Gosudarstvennij reestr selekcionnih dostiženij, dopušćennih k ispoljzovaniju. http://www.gossort.com/docs/rus/REESTR_2012.pdf.</s><s>Datum pristupa Anonymous 2012b. Deržavnij reestr sortiv roslin pridatnih dlja poširenja v Ukraini. http://sops.gov.ua/uploads/files/documents/reyestr_sort/ReestrEU-2012.pdf.</s> <s>The majority of new cultivars was obtained by controled hybridization.</s><s>Much smaller number was obtained by clonal selection or selection from natural populations.</s>

Oplemenjivanje trešnje i višnje u svetu

Milatović, Dragan;Nikolić, Dragan

Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.

Prunus avium, Prunus cerasus, oplemenjivanje, sorte, hibridizacija, klonska selekcija, indukovane mutacije;Prunus avium, Prunus cerasus, breeding, cultivars, hybridization, clonal selection, induced mutation

agrif.bg.ac.rs-123456789-5784.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22789/bitstream_22789.pdf

<s>Izvod.</s><s>U radu su prikazani ciljevi i metode oplemenjivanja trešnje (Prunus avium L.) i višnje (Prunus cerasus L.), kao i najznačajniji rezultati na stvaranju novih sorti.</s><s>U poslednjih 30 godina u svetu je stvoreno preko 500 sorti trešnje i preko 200 sorti višnje.</s><s>Najveći broj novih sorti trešnje je stvoren u Ukrajini, a zatim slede SAD, Rusija, Rumunija, Kanada, Francuska, Italija i Mađarska.</s><s>Najveći broj novih sorti višnje stvoren je u Rusiji, Ukrajini, Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Nemačkoj.</s><s>Ključne reči: Prunus avium, Prunus cerasus, oplemenjivanje, sorte, hibridizacija, klonska selekcija, indukovane mutacije.</s> <s>Trešnja je uz jagodu najranije sezonsko voće.</s><s>Plodovi trešnje se pretežno koriste za stonu potrošnju, a u manjoj meri i za preradu u domaćinstvu ili industriji u: slatko, kompot, džem, voćne salate, sokove.</s><s>Trešnja se po proizvodnji nalazi na šestom mestu u svetu među kontinentalnim voćkama, iza jabuke, kruške, breskve, šljive i kajsije.</s><s>Prosečna proizvodnja trešnje u svetu u periodu 2004-2008. godine iznosila je 1,87 miliona t (FAOSTAT, 2010).</s><s>Od toga, najveći deo se proizvede u Evropi (41%), zatim u Aziji (40%) i Severnoj Americi (14%).</s><s>Vodeća zemlja po proizvodnji trešnje u svetu je Turska sa prosečnom proizvodnjom od 314.351 t. Njeno učešće u ukupnoj svetskoj proizvodnji Za razliku od trešnje, plodovi višnje se uglavnom koriste za razne vidove prerade.</s><s>U industriji se od plodova višnje spravljaju sokovi, džem, marmelada, kompot, slatko, voćni jogurt, čokoladne bombone.</s><s>Pored toga, oni se mogu koristiti i za smrzavanje i sušenje.</s><s>Od plodova se mogu spravljati i alkoholna pića, kao što su likeri i rakija višnjevača.</s><s>Plodovi nekih sorti, koje se odlikuju manjim sadržajem kiselina se mogu koristititi i za potrošnju u svežem stanju.</s><s>Višnja se po proizvodnji među kontinentalnim voćkama nalazi na sedmom mestu u svetu, iza trešnje.</s><s>Prosečna proizvodnja u svetu u periodu 2004-2008. godine iznosila je 1,13 miliona t. Višnja se skoro isključivo gaji na severnoj zemljinoj hemisferi (99,9%).</s><s>Najveći proizvođač je Evropa sa 70% ukupne svetske Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. proizvodnje.</s><s>Za njom slede Azija sa 20% i Severna Amerika sa 10%.</s><s>Vodeća zemlja po proizvodnji višnje je Rusija, gde se proizvede oko 200.000 t, što čini 17% ukupne svetske proizvodnje.</s><s>Za njom slede Poljska sa učešćem od 15%, Turska sa 13%, Ukrajina sa 12%, SAD sa 10% i Srbija sa 7% od ukupne svetske proizvodnje.</s> <s>U svetu postoji više od 2.000 sorti trešnje.</s><s>Sortiment trešnje nije tako dinamičan kao što je to slučaj kod nekih drugih vrsta voćaka, naročito jagode i breskve.</s><s>Tokom poslednje tri decenije u svetu su stvorene brojne nove sorte trešnje, koje se ističu dobrim biološko-proizvodnim osobinama.</s><s>Ove novostvorene sorte sve više se šire u proizvodnji, posebno u zemljama sa intenzivnim voćarstvom.</s> <s>Manja bujnost stabla je jedan od prioriteta u oplemenjivanju trešnje.</s><s>Do sada je stvoren veći broj sorti trešnje koje odlikuje tzv. kompakt habitus stabla, odnosno manja bujnost.</s><s>Takve su npr. sorte Compact Stella, Compact Lambert, Starkrimson, Early Van Compact, Burlat C1 i druge.</s><s>Ipak, manje dimenzije stabla se lakše mogu postići korišćenjem podloga slabije bujnosti.</s><s>Poželjno je da nove sorte trešnje što ranije stupaju u period rodnosti zbog ranijeg vraćanja sredstava uloženih u podizanje zasada.</s><s>Takođe, nove sorte treba da imaju visoku i redovnu rodnost.</s> <s>Jedan od najznačajnijih ciljeva oplemenjivanja trešnje je stvaranje samooplodnih sorti.</s><s>One se mogu gajiti u jednosortnim zasadima, bez potrebe za gajenjem dodatnih sorti oprašivača.</s><s>Pored toga, one mogu da posluže i kao univerzalni oprašivači za druge sorte.</s><s>Do sada je u svetu stvoreno 45 samooplodnih sorti trešnje (Milatović et al., 2011a).</s><s>Otpornost na zimske mrazeve je ograničavajući faktor gajenja trešnje u mnogim zemljama sa hladnijom klimom, kao što su Rusija, Poljska, Kanada i druge.</s><s>Zato je u oplemenjivačkim programima ovih zemalja jedan od primarnih ciljeva u stvaranju novih sorti povećana otpornost na zimske mrazeve.</s><s>Pored toga, cilj je i stvaranje sorti kasnijeg vremena cvetanja, koje će izbeći pozne prolećne mrazeve.</s><s>Ograničavajući faktor gajenja trešnje u područjima sa toplijom klimom je nedovoljno izlaganje relativno niskim temperaturama (ispod 7°C) u toku zime.</s><s>Da bi se taj problem rešio pokušava se sa ukrštanjem P. avium sa vrstama koje imaju male potrebe za hladnoćom u toku zime, kao što su P. campanulata ili P. pleiocerasus.</s><s>U tome se najdalje otišlo na Univerzitetu Florida, gde su putem interspecies hibridizacije stvorene selekcije trešnje koje zahtevaju manje od 200 h sa relativno niskim temperaturama (Sherman i Lyrene, 2003).</s><s>U Kaliforniji su takođe stvorene sorte koje imaju male potrebe za niskim temperaturama u toku zimskog mirovanja Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Veoma značajan cilj oplemenjivanja trešnje je otpornost na prouzrokovače bolesti, od kojih su najznačajnije: bakteriozni rak (Pseudomonas syringae), sušenje cvetova i grančica i trulež plodova (Monilinia spp.), pegavost lista (Blumeriella jaapii) i rupičavost lista (Stigmina carpophila).</s><s>Raspon sazrevanja sorti trešnje traje oko šest nedelja, a oplemenjivanjem se nastoji da se on produži.</s><s>Sa jedne strane, cilj je da se stvore nove sorte ranog vremena zrenja, koje će uz to imati krupan plod i dobar kvalitet.</s><s>Posebno je značajno stvaranje sorti koje sazrevaju pre standardnih sorti Burlat i Suvenir (Moreau).</s><s>Sa druge strane, dosta se radi i na stvaranju vrlo poznih sorti, koje bi produžile ponudu trešanja na tržištu.</s> <s>Pucanje ploda trešnje, koje nastaje usled pojave kiše u vreme sazrevanja, može prouzrokovati velike gubitke u proizvodnji.</s><s>Da bi se to izbeglo, nastoji se da se stvore sorte koje su otporne ili manje osetljive na ovu pojavu.</s><s>Obzirom da se plodovi trešnje pretežno koriste za stonu potrošnju, važan zahtev pri stvaranju novih sorti je atraktivan izgled ploda.</s><s>Poželjno je da nove sorte imaju krupan plod, čija je masa veća od 7 g. Sorte namenjene za stonu potrošnju treba da imaju tamnocrvenu boju pokožice, a poželjno je i da im pokožica bude sjajna.</s><s>Sorte za preradu treba da imaju žutu boju pokožice (sa ili bez dopunske crvene boje).</s> <s>Jedan od značajnih zahteva pri stvaranju novih sorti trešnje je da one imaju čvrsto (hrskavo) meso.</s><s>Takve sorte su bolje prihvaćene od strane potrošača, imaju bolju transportabilnost i mogu se duže čuvati u hladnjači.</s><s>Nove sorte trešnje treba da imaju dobar kvalitet mesa.</s><s>Jedan od najvažnijih pokazatelja kvaliteta mesa je sadržaj rastvorljive suve materije.</s><s>Vangdal (1985) kao graničnu vrednost za dobar kvalitet navodi vrednost od 14,2%.</s><s>Kod poznih sorti je poželjno da sadrže 16-18% rastvorljive suve materije.</s><s>Za kvalitet mesa je važno i da odnos sadržaja šećera i kiselina bude skladan, kao i da plodovi imaju prijatnu aromu.</s><s>Glavni ograničavajući faktor za veće gajenje trešnje su visoki troškovi ručne berbe, koji mogu da iznose i do 70% od ukupnih troškova proizvodnje.</s><s>Zbog toga je selekcija u nekim programima oplemenjivanja usmerena na stvaranje novih sorti koje se mogu brati mehanizovano.</s><s>Da bi sorte bile pogodne za mehanizovanu berbu potrebno je da se plodovi lako odvajaju od peteljki, kao i da se na mestu odvajanja formira plutasto tkivo koje će sprečiti curenje soka, oksidaciju ili prodor patogena koji prouzrokuju trulež plodova (Milatović et al., 2011a).</s> <s>U oplemenjivanju trešnje najčešće se primenjuju sledeće metode: hibridizacija, klonska selekcija i indukovane mutacije.</s><s>Sansavini i Lugli (2008) navode da je u periodu od 1991-2004. godine u svetu stvoreno 230 novih sorti trešnje.</s><s>Od toga je najveći broj (62%) nastao metodom planske hibridizacije, zatim slobodnim oplođenjem (17%), klonskom selekcijom (16%) i putem indukovanih mutacija (4%).</s><s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Planska hibridizacija je najznačajnija metoda za stvaranje novih, boljih sorti trešnje, jer omogućava rekombinaciju gena.</s><s>Trešnja ima relativno stabilan genotip, tako da su varijacije u klonskom potomstvu relativno retke, a ako se i pojave najčešće se manifestuju po vremenu sazrevanja i boji pokožice ploda.</s><s>Zbog toga klonska selekcija kod trešnje nema tako veliki značaj kao što je to slučaj kod nekih drugih voćaka (npr. jabuka, kruška, višnja).</s><s>Na ovaj način kod trešnje je stvoren relativno mali broj sorti.</s><s>U SAD je mutacijom sorte Bing nastala sorta Sunset Bing (Brown), koja sazreva 22-24 dana kasnije u odnosu na matičnu sortu (Clark i Finn, 2006).</s><s>U Mađarskoj je selekcionisan veći broj klonova sorte Germersdorfska, od kojih su najznačajniji klonovi koje nose oznake 1, 3, 57 i 92.</s><s>U Italiji (Univerzitet u Bolonji) je selekcionisan klon sorte Suvenir (Bigarreau Moreau) koji je nazvan Moreau clone B. On ima nešto krupniji plod i veću rodnost u odnosu na matičnu sortu.</s><s>Trešnja je osetljiva na jonizujuće zračenje (X-zraci i γ-zraci).</s><s>Primenom zračenja indukovane su brojne mutacije kod trešnje, a na taj način su stvorene i neke sorte.</s><s>Najznačajnija dostignuća postignuta primenom ove metode oplemenjivanja kod trešnje su stvaranje samooplodnih formi (sejanci JI 2420 i JI 2434 stvoreni u Institutu John Innes u Engleskoj), kao i sorti slabije bujnosti (kompakt mutanti).</s><s>Na stvaranju kompakt mutanata putem zračenja najviše se radilo u Italiji i Kanadi.</s> <s>Na stvaranju novih sorti trešnje se intenzivno radi širom sveta.</s><s>U ovaj posao uključen je veliki broj državnih i privatnih institucija.</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja trešnje nalaze se u Kanadi, SAD, Italiji, Francuskoj, Češkoj i Mađarskoj.</s> <s>Kanada.</s><s>Po mnogima najznačajniji program oplemenjivanja trešnje u svetu nalazi se u mestu Summerland u Britanskoj Kolumbiji, u instituciji Agriculture and Agri-Food Canada, Pacific Agri-Food Research Centre.</s><s>Oplemenjivački program započeo je 1936. godine sa ciljem stvaranja sorti koje bi po osobinama bile slične sortama Bing i Lambert, ali bi sazrevale ranije i bile otpornije na pucanje pokožice.</s><s>Kasnije su kao ciljevi dodati otpornost na mraz, samooplodnost, manja bujnost, povećanje krupnoće i poboljšanje kvaliteta ploda.</s><s>Ovaj program vodi F. Kappel.</s><s>U okviru njega su stvorene mnoge značajne sorte trešnje, kao što su Van, Stella (prva samooplodna sorta) i Samit.</s><s>U poslednjih 30 godina stvoreno je 20 novih sorti, od čega je 13 sorti samooplodno.</s><s>Mnoge od ovih sorti se ističu po krupnoći i kvalitetu ploda.</s><s>Sve nove sorte imaju tamno crvenu boju ploda, sa izuzetkom sorte Stardust, koja je žute boje, sa dopunskim rumenilom sa sunčane strane.</s><s>U tabeli 1 je dat pregled novijih sorti stvorenih u Istraživačkom centru Summerland (Kappel i Lane, Drugi program oplemenjivanja trešnje u Kanadi odvija se u Istraživačkoj stanici Vineland (University of Guelph), u provinciji Ontario.</s><s>Ovaj program je počeo još 1915. godine sa ciljem stvaranja sorti različitog vremena zrenja, krupnog ploda, Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. čvrstog mesa, otpornih na pucanje ploda.</s><s>Kasnije je kao cilj dodato i stvaranje samooplodnih sorti.</s><s>U okviru ovog programa stvoreno je ukupno 13 sorti trešnje.</s><s>Od toga su tri sorte stvorene u poslednje tri decenije: 1983. godine stvorena je sorta Viscount, a 1996. godine sorte Tehranivee i Vandalay.</s><s>Ove dve sorte su nastale ukrštanjem Van x Stella i samooplodne su (Kappel, 2008).</s><s>Tabela 1. Osobine novih sorti trešnje stvorenih u Samerlendu u Kanadi Characteristics of new sweet cherry cultivars created in Summerland, Canada Sorta</s> <s>1o.p. – slobodno oplođenje/open pollination 2Samooplodnost/Self-compatibility: SB – samobesplodna/self-incompatible, SO – samooplodna/self-compatible 3Krupnoća ploda/Fruit size: SK – srednje krupan/medium, K – krupan/large, VK – vrlo krupan/very large SAD.</s><s>U SAD postoji nekoliko značajnih državnih i privatnih programa oplemenjivanja trešnje.</s><s>Od državnih programa, najznačajniji su oni na univerzitetima Vašington i Kornel.</s> <s>Oplemenjivanje trešnje na Univerzitetu Vašington odvija se u istraživačkom centru IAREC (Irrigated Agriculture Research and Extension Center) u mestu Prosser i traje od 1949. godine.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: stvaranje sorti krupnog ploda, vrlo čvrstog mesa i dobre arome, produžetak vremena zrenja (naročito stvaranje ranih sorti, koje se beru pre Binga), kasno cvetanje, samooplodnost, otpornost na prouzrokovače bolesti (posebno na pepelnicu) i manja osetljivost na pucanje ploda.</s><s>Od stvorenih sorti najviše se raširila Chelan zbog ranog zrenja i male osetljivosti na pucanje ploda.</s><s>Pregled sorti stvorenih na Univerzitetu Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Tabela 2. Osobine novih sorti trešnje stvorenih na Univerzitetima Vašington i Kornel u SAD Characteristics of new sweet cherry cultivars created at Washington and Cornell in USA Sorta</s> <s>1o.p. – slobodno oplođenje/open pollination 2Samooplodnost/Self-compatibility: SB – samobesplodna/self-incompatible, SO – samooplodna/self-compatible 3Krupnoća ploda/Fruit size: SK – srednje krupan/medium, K – krupan/large, VK – vrlo krupan/very large Program oplemenjivanja trešnje na Univerzitetu Kornel (država Njujork) se odvija u eksperimentalnoj stanici u mestu Geneva (New York State Agricultural Experiment Station).</s><s>Ovo je jedan od najstarijih programa u svetu, koji je započeo još 1911. godine.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja su visok kvalitet ploda, otpornost na pucanje, samooplodnost, kao i stvaranje sorti pogodnih za preradu.</s><s>U okviru ovog programa se ne obavljaju dalja ukrštanja, već se samo vrši ocenjivanje postojećih selekcija (Kappel, 2008).</s><s>U poslednjih 30 godina je stvoreno 10 novih sorti, čije su osobine prikazane u tabeli 2 (Anonymous, 1997; Okie, 2002; Andersen et al., 2003; U novije vreme su patentirane četiri nove sorte trešnje stvorene na Kornel univerzitetu: Black Pearl (NY 8139), Radiant Pearl (NY 7669), Ebony Pearl (NY 32) i Burgundy Pearl (NY 38L).</s> <s>U Kaliforniji postoji nekoliko privatnih programa oplemenjivanja trešnje, a postojao je i jedan državni program na Univerzitetu Kalifornija, ali on nije više aktivan.</s> <s>Oplemenjivanje trešnje na Univerzitetu Kalifornija u Dejvisu je počelo 1935. godine i u okviru ovog programa je stvoreno sedam sorti.</s><s>Poslednja sorta koja je Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. stvorena u ovom programu je Brooks, koja je uvedena u proizvodnju 1988. godine.</s><s>Nastala je ukrštanjem sorti Rainier x Burlat, sazreva oko nedelju dana posle sorte Burlat, dobre je rodnosti, ima vrlo krupan plod (oko 9 g) i dobar kvalitet, ali je dosta osetljiva na pucanje (Albertini i Della Strada, 2001).</s><s>Od privatnih programa oplemenjivanja trešnje u Kaliforniji, najznačajniji su oni koje su vodili Floyd Zaiger u mestu Modesto, zatim Norman Bradford u mestu Le Grand i Marvin Nies u mestu Lodi.</s> <s>Zaiger’s Genetics je privatni porodični program oplemenjivanja, koji obuhvata uglavnom koštičave vrste voćaka.</s><s>Prva sorta trešnje iz ovog programa - Starkrimson je nastala 1980. godine, samooplodna je i odlikuje se manjom bujnošću (kompakt habitus).</s><s>Kasnije su stvorene i druge sorte: Earlisweet (1995), Royal Rainier (1997), Minnie Royal (2000), Royal Down (2001) i Royal Kay (2002).</s><s>Poslednjih godina stvorene su i sorte: Rosie Rainier, Royal Ansel, Royal Edie, Royal Hazel, Royal Helen, Royal Lee, Royal Lyn, Royal Tenaya.</s><s>To su sorte ranog ili srednje ranog vremena zrenja.</s><s>Neke od njih (Minnie Royal, Royal Lee, Royal Lyn) odlikuju se malim potebama za relativno niskim temperaturama u toku zimskog mirovanja (200300 chilling hours).</s> <s>Norman Bradford je osnovao i vodio jedan od prvih privatnih programa oplemenjivanja voćaka još od 40-ih godina prošlog veka na farmi u mestu Le Grand u Kaliforniji.</s><s>U okviru ovog programa stvorene su sorte trešnje: Tulare, koja je nastala 1988. godine, Glenred (2000), dok su sorte Glenare, Glenrock i Sequoia (Glenoia) nastale 2003. godine.</s> <s>Treći značajan privatni program oplemenjivanja trešnje vodi Marvin Nies u mestu Lodi u Kaliforniji.</s><s>U okviru ovog programa stvorene su sorte: Ruby, Garnet, Early Red (Early Garnet), Firm Red (Late Garnet), Giant Red (Giant Ruby), Large Italija.</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja trešnje u Italiji su locirani u Veroni i Bolonji.</s><s>Pored toga, manji broj sorti stvoren je u Rimu i Firenci.</s><s>Najstariji program oplemenjivanja trešnje u Italiji počeo je 1956. godine u Veroni (Istituto sperimentale per la Frutticoltura, Provincia di Verona).</s><s>Ovim programom, koji nije više aktivan, je rukovodio Giorgio Bargioni.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su bili: smanjenje troškova proizvodnje, produžetak sezone berbe, samooplodnost, otpornost na pucanje ploda.</s><s>Posebna pažnja je posvećena stvaranju sorti pogodnih za mehanizovanu berbu, kod kojih se plod lako odvaja od peteljke (Corinna, Francesca, Enrica i Bargioni 137).</s><s>Osobine sorti trešnje stvorenih u Veroni su prikazane u tabeli 3 (Bargioni, 1996; Bargioni et al., 1997; Bargioni i Bassi, Oplemenjivanje trešnje na Univerzitetu u Bolonji počelo je 1983. godine, a program vode Silviero Sansavini i Stefano Lugli.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: samooplodnost, produžetak sezone zrenja (posebno ranije zrenje), rano stupanje u rod, visoka i redovna rodnost, krupnoća, čvrstoća i kvalitet mesa i tolerantnost na pucanje ploda.</s><s>Do sada je stvoreno sedam sorti tzv. „Star“ serije, čije su osobine prikazane u tabeli 3 (Sansavini i Lugli, 2005; Lugli et al., 2008).</s><s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Tabela 3. Osobine novih sorti trešnje stvorenih u Italiji Characteristics of new sweet cherry cultivars created in Italy Sorta</s> <s>1o.p. – slobodno oplođenje/open pollination 2Samooplodnost/Self-compatibility: SB – samobesplodna/self-incompatible, SO – samooplodna/self-compatible 3Krupnoća ploda/Fruit size: SK – srednje krupan/medium, K – krupan/large, VK – vrlo krupan/very large Oplemenjivanje trešnje u Institutu za voćarstvo u Rimu (Istituto sperimentale per la Frutticoltura) je počelo 1968. godine.</s><s>Za stvaranje novih sorti je korišćena metoda indukovanih mutacija, a osnovni cilj je bio stvaranje sorti manje bujnosti (Fideghelli et al., 1984).</s><s>Stvorene su četiri nove sorte trešnje kompakt habitusa: Burlat C1, Durone Nero II C1, Durone Compatto di Vigniola i Ferrovia Spur.</s><s>Na Institutu u Firenci (Istituto sulla Propagazione delle Specie Legnose) stvorene su dve nove sorte trešnje: Benedetta i Carlotta.</s><s>Sazrevaju krajem četvrte nedelje, imaju srednje krupan plod (oko 7 g) i pogodne su za mehanizovanu berbu (Albertini i Della Strada, 2001).</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Francuska.</s><s>U Francuskoj postoje dva značajna programa oplemenjivanja trešnje.</s><s>Jedan je državni program u okviru INRA, a drugi je privatni program koji vodi Paul Argot.</s> <s>Oplemenjivanje trešnje u INRA (Institut National de la Recherche Agronomique) se obavlja u mestu Bordo i počelo je 1978. godine.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: dobre osobine ploda (krupnoća, čvrstoća i ukus), otpornost na pucanje ploda, rano i kasno zrenje, rano stupanje u rod i visoka rodnost.</s><s>U periodu od 1985. godine do sada je stvoreno 16 novih sorti trešnje.</s><s>To su rane sorte: Ferprime (Primulat), Ferpin i Folfer, srednje pozne sorte: Fercer (Arcina), Fermina, Ferrador, Ferdouce, Ferlizac i Fertille, kao i pozne sorte: Ferbolus (Verdel), Fernier, Fernola, Ferdiva, Fertard, Ferpact i Feria (Saunier, 1996; Claverie et al., 2008).</s><s>Privatni program oplemenjivanja trešnje koji vodi Paul Argot nalazi se u mestu Lorette blizu Liona u Francuskoj.</s><s>Osnovni ciljevi ovog programa su stvaranje sorti ranijeg vremena zrenja i veće krupnoće ploda.</s><s>Najznačajnije sorte stvorene u ovom programu su Early Lory (Earlise, Rivedel) i Early Bigi (Bigi Sol), koje sazrevaju 2-5 dana pre sorte Burlat i imaju krupan plod (7-8 g).</s><s>Pored toga, stvorene su i druge sorte ranog ili srednje ranog vremena zrenja: Bellise (Bedel) koja sazreva 2-4 dana posle sorte Burlat, kao i sorte: Lory Bloom, Lory Strong i Coralise (Gardel), koje sazrevaju 8-12 dana posle sorte Burlat.</s><s>Interesantne sorte iz ovog programa su i Big Lory (Bigalise, Enjidel), srednje poznog zrenja i vrlo krupnog ploda (prosečne mase 10,7 g) i Late Lory, vrlo poznog vremena zrenja (Albertini i della Strada, 2001).</s><s>Češka.</s><s>Oplemenjivanje trešnje u Češkoj se odvija u Institutu za voćarstvo i oplemenjivanje (Research and Breeding Institute of Pomology) u mestu Holovousy.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: poboljšanje kvaliteta ploda, tolerantnost na pucanje ploda, tolerantnost na pozne prolećne mrazeve, otpornost na prouzrokovače bolesti, samooplodnost.</s><s>Najčešće korišćeni roditelji u hibridizaciji su sorte Van i Kordia.</s><s>Najznačajnija sorta stvorena u ovom programu je Kordia, koja se dosta gaji u Evropi i SAD (pod imenom Attika).</s><s>To je sorta poznog vremena zrenja, krupnog i veoma čvrstog ploda odličnog kvaliteta.</s><s>Osobine novih sorti trešnje stvorenih u Institutu Holovousy u Češkoj prikazane su u tabeli 4 (Blažková, 1996; 2004).</s><s>Mađarska.</s><s>Program oplemenjivanja trešnje u Mađarskoj je započeo 1950. godine u Istraživačkom institutu za voćarstvo i ukrasne biljke u mestu Érd u blizini Budimpešte.</s> <s>ciljevi oplemenjivanja su: produžetak raspona sazrevanja, poboljšanje kvaliteta plodova za stonu potrošnju i preradu, stvaranje samooplodnih sorti i poboljšanje otpornosti na prouzrokovače bolesti (Blumeriella jaapii, Monilinia spp., Leucostoma cincta).</s><s>Kao roditelji su najviše korišćene sorte Germersdorfer, Burlat i Stella.</s><s>Osobine novostvorenih sorti prikazane su u tabeli 5 (Albertini i Della Strada, 2001; Albertini Sve nove sorte stvorene u Mađarskoj imaju tamnocrvenu boju ploda.</s><s>Samooplodne su četiri sorte: Early Magyar, Alex, Peter i Pàl.</s><s>Za mehanizovanu berbu su pogodne sorte Negus i Kavics.</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Tabela 4. Osobine novih sorti trešnje stvorenih u Republici Češkoj Characteristics of new sweet cherry cultivars created in Czech Republic Sorta</s> <s>1o.p. – slobodno oplođenje/open pollination 2Samooplodnost/Self-compatibility: SB – samobesplodna/self-incompatible, SO – samooplodna/self-compatible 3Krupnoća ploda/Fruit size: SK – srednje krupan/medium, K – krupan/large, VK – vrlo krupan/very large Tabela 5. Osobine novih sorti trešnje stvorenih u Mađarskoj Characteristics of new sweet cherry cultivars created in Hungary Sorta</s> <s>Trusenszkaja 2 x H3 (Germersdorfer o.p.) 1o.p. – slobodno oplođenje/open pollination 2Samooplodnost/Self-compatibility: SB – samobesplodna/self-incompatible, SO – samooplodna/self-compatible 3Krupnoća ploda/Fruit size: SK – srednje krupan/medium, K – krupan/large, VK – vrlo krupan/very large Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Nemačka.</s><s>U Nemačkoj postoje dva programa oplemenjivanja trešnje, koji su locirani u institutima Jork i Drezden-Pilnic.</s><s>U istraživačkom centru za voćarstvo koji se nalazi u mestu Jork na severu Nemačke, blizu Hamburga, oplemenjivanje trešnje je počelo 1953. godine.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja su bili produžetak sezone zrenja, visoka rodnost, dobar kvalitet plodova i otpornost na pucanje ploda.</s><s>U periodu 1981-1993. godine stvoreno je pet novih sorti: Oktavia, Viola, Regina, Johana i Karina.</s><s>Sve ove sorte su nastale iz iste kombinacije ukrštanja (Schneiders Späte Knorpelkirsche x Rube) i poznog su vremena zrenja, osim sorte Johana, koja je srednje rana.</s><s>Od sorti koje su stvorene u okviru ovog programa najznačajnija je Regina, koja je jedna od najviše gajenih sorti u novim zasadima trešnje u mnogim evropskim zemljama.</s><s>Ona sazreva veoma pozno, ima redovnu i visoku rodnost, krupan plod i tolerantna je na pucanje ploda Drugi program oplemenjivanja trešnje u Nemačkoj je počeo 1963. godine u mestu Naumburg u bivšoj Istočnoj Nemačkoj.</s><s>Početkom sedamdesetih godina prošlog veka program je preseljen u Dresden-Pillnitz.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja su bili produžetak raspona zrenja, poboljšanje kvaliteta ploda, manja osetljivost na pucanje ploda, otpornost na pozne prolećne mrazeve i na prouzrokovače bolesti (Leucostoma cincta i Pseudomonas syringae).</s><s>Imena sorti stvorenih u ovom programu počinu sa „Na“, što označava njihovo poreklo iz Naumburga.</s><s>Stvorene su sledeće sorte: rane Nafrina, Nalina, Namosa, Nanni, Naprumi, srednje pozne: Nabigos i Naresa i pozne: Nadino, Namare i Namati (Fischer i Fischer, 2004).</s><s>Australija.</s><s>Od 1986. godine u South Australian Research and Development Institute u mestu Lenswood počeo je program oplemenjivanja trešnje.</s><s>Program vodi Andrew Granger, a glavni ciljevi oplemenjivanja su: velika krupnoća ploda, otpornost na pucanje, samooplodnost i produžetak sezone zrenja (Kappel, 2008).</s><s>U periodu od 1998. do 2002. godine stvoreno je šest novih sorti trešnje: Sir Don, Sir Tom, Dame Roma, Dame Nancy, Sir Douglas i Sir Hans (Granger, 2003).</s><s>Kod svih ovih sorti kao jedan od roditelja je korišćena Stella.</s><s>Sve sorte su opisane kao samooplodne, ali je kasnije utvrđeno da je sorta Sir Tom samobesplodna i da ima genotip S3S13 (Schuster et al., 2007).</s> <s>Velika Britanija.</s><s>Oplemenjivanje trešnje u Velikoj Britaniji ima dugu tradiciju i počelo je u Institutu John Innes u mestu Norvich.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su bili dobar kvalitet ploda, visoka rodnost i otpornost na bakteriozni rak (Pseudomonas syringae).</s><s>U ovom institutu stvoreni su i prvi samooplodni sejanci trešnje (JI 2420, JI 2434 i JI 2538), koji su kasnije korišćeni za stvaranje samooplodnih sorti.</s><s>Kao rezultat ovog program oplemenjivanja, koji više nije aktivan, stvoreno je ukupno 19 sorti.</s><s>U periodu posle 1980. godine stvoreno je pet sorti: srednje rane sorte Inge i Pat, srednje pozna sorta Hertford, kao i pozne sorte Colney i Summersun.</s> <s>Po prestanku programa oplemenjivanja trešnje na Institutu John Innes, rad je nastavljen na Institutu East Malling.</s><s>Kao novi ciljevi su dodati stvaranje sorti manje Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. bujnosti i pozno vreme zrenja.</s><s>Do sada je priznata jedna sorta, Penny, 2001. godine.</s><s>Ona ima vrlo krupan plod i veoma pozno vreme zrenja.</s> <s>tri naučnoistraživačke ustanove: Stanici za voćarstvo Bistrita, Institutu za voćarstvo Pitesti-Maracineni i Stanici za voćarstvo Iasi.</s><s>Najstariji program oplemenjivanja trešnje u Rumuniji je lociran u Istraživačkoj stanici za voćarstvo Bistrita.</s><s>U periodu 1994-1999. godine priznate su nove sorte: U periodu 1983-2006. godine registrovano je 14 sorti trešnje koje su stvorene u Istraživačkom institutu za voćarstvo Pitesti-Maracineni.</s><s>To su sledeće sorte: Silva, Amara (1983); Cerna (1984); Ponoare, Izverna, Colina (1989); Severin, Daria (2008).</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su bili produžetak sezone zrenja, tolerantnost na prouzrokovače bolesti (Monilinia spp., Blumeriella jaapii), samooplodnost, poboljšanje kvaliteta ploda, veća otpornost na pucanje ploda, manja bujnost i visoka U Istraživačkoj stanici za voćarstvo Iasi u periodu 1999-2007. godine priznato je 13 novih sorti trešnje: vrlo rana sorta Cetatuia, rane sorte Catalina i Oana, srednje pozne sorte Maria, Golia, Bucium, Iasirom, Stefan, Tereza, Lucia i Radu, i pozne sorte Marina i George.</s><s>Maria je prva samooplodna sorta trešnje stvorena u Rumuniji.</s><s>Sve navedene sorte imaju crvenu boju ploda, osim sorte Marina koja je šareno obojena.</s><s>Pored pomenutih sorti, u ovoj istraživačkoj stanici su selekcionisana i dva biotipa gorkog ukusa: Amar Maxut, crne boje pokožice i Amar Galata, žuto-crvene boje pokožice, koji su pogodni za industrijsku preradu (Petre et al., 2007).</s><s>Bugarska.</s><s>U Bugarskoj je stvoreno 14 novih sorti trešnje.</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja su locirani u institutima u Ćustendilu i Plovdivu.</s><s>Oplemenjivanje trešnje u Institutu za poljoprivredu u Ćustendilu je počelo 1953. godine.</s><s>Glavni ciljevi oplemenjivanja su stvaranje sorti krupnog ploda, tamnocrvene boje i dobrog kvaliteta, visoke rodnosti, dobre otpornosti na zimske i pozne prolećne mrazeve, umerene bujnosti, pogodnih za mehanizovanu berbu.</s><s>Takođe je rađeno na stvaranju interspecijes hibrida između trešnje i višnje koji bi imali dobru rodnost.</s><s>Novije sorte stvorene u ovom programu su: Ćustendilska hruštjalka, Bugarska hruštjalka, Mizia, Danelia i Stefania.</s><s>To su sorte srednje poznog ili poznog vremena zrenja, sa krupnoćom ploda 6-8 g. Sorte Bugarska hruštjalka i Stefania su pogodne za mehanizovanu berbu (Georgiev, 1985; Borovinova et al., U Institutu za voćarstvo u Plovdivu na oplemenjivanju trešnje se radi od 1987. godine.</s><s>Glavni ciljevi oplemenjivanja su: stvaranje samooplodnih sorti, produžetak raspona zrenja, poboljšanje kvaliteta ploda, manja bujnost stabla, otpornost na prouzrokovače bolesti i pucanje ploda.</s><s>Kao roditelji su najviše korišćene sorte Van i Stella.</s><s>Prva sorta stvorena u ovom programu je Kossara.</s><s>Nastala je ukrštanjem sorti Rana černa x Burlat, sazreva oko 10 dana pre sorte Burlat, i ima prosečnu masu ploda od 7,8 g (Zhivondov i Gercheva, 2009).</s><s>Nakon toga, priznate su još tri sorte: Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. vrlo rana Rosita, srednje rana Rosalina i kasna Trakijska hruštjalka (Zhivondov, Ukrajina.</s><s>Na osnovu dostupnih podataka iz Kataloga sorti voćaka Rusije (Isačkin i Vorobjev, 2003) i Državnog registra sorti biljaka Ukrajine (Anonymous, 2010a) broj novostvorenih sorti trešnje u Ukrajini u poslednjih 30 godina je veći od 100, što ovu zemlju svrstava na prvo mesto u svetu po broju novih sorti trešnje.</s><s>Od ukupnog broja stvorenih sorti 54 sorte su upisane u Državni registar, a devet je patentirano (Anonymous, 2010a).</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja se nalaze u naučnim institucijama koje se nalaze u mestima: Melitopolj, Artemovsk, Jalta, Mliev Najproduktivniji program oplemenjivanja trešnje u svetu nalazi se u Institutu za navodnjavanje u voćarstvu (Institut orošaemogo sadovodstva) u Melitopolju.</s><s>U ovom programu je stvoreno oko 60 novih sorti trešnje, od kojih je 40 upisano u Državni registar sorti Ukrajine.</s><s>Selekcionari su bili M.T. Oratovski i N.I. Turovcev.</s><s>Većina novostvorenih sorti ima krupan ili vrlo krupan plod.</s><s>Vrlo krupan plod (mase ≥ 9 g) imaju sledeće sorte: rane sorte Miraž, Semejnaja i Elektra; srednje rane sorte Vipusknica i Obešćanie; sorte srednje epohe zrenja Kosmičeskaja, Krupnoplodnaja i Prazničnaja; srednje pozne sorte Zagadka i Meotida; pozne sorte Vsplesk, Iskra i Temporion (Isačkin i Vorobjev, 2003).</s><s>Pet novostvorenih sorti je patentirano: Anšlag, Divna, Lasunja, Ljubimica turavceva i Šansa.</s><s>Drugi program oplemenjivanja trešnje se nalazi u Donjeckoj oglednoj stanici voćarstva u gradu Artemovsk.</s><s>U okviru njega je stvoreno 18 sorti trešnje, od kojih je sedam upisano u Državni registar sorti.</s><s>Selekcionar je bio L.I. Taranenko.</s><s>Sorte stvorene u ovoj stanici kao što su Aelita, Anuška, Valerija, Donjecki ugolek, Donjecka krasavica, Dončanka, Jaroslavna su rasprostranjene u jugoistočnom delu Ukrajine.</s><s>Dve nove perspektivne sorte – Vasilisa i Prošćaljnaja odlikuju se veoma U Nikitskoj botaničkoj bašti, koja se nalazi u gradu Jalta na Krimu stvoreno je 14 sorti trešnje, od kojih je 11 upisano u Registar sorti Ukrajine, a tri sorte su predate komisiji za priznavanje (Lukičeva, 2009).</s><s>To su sorte različitog vremena zrenja: od treće dekade maja (Patriotka krima, Uslada, Prizerka) do prve dekade jula (Ijuljskaja).</s> <s>U centralnom delu Ukrajine nalaze se dva instituta za voćarstvo.</s><s>Kao rezultat selekcionog rada Mlijevskog instituta voćarstva stvoreno je sedam novih sorti trešnje, od kojih su dve sorte patentirane: Dar mlieva i Legenda mlieva.</s><s>U Institutu za voćarstvo Ukrajinske poljoprivredne akademije nauka u Kijevu stvoreno je pet sorti trešnje, od kojih je jedna (Nježnost) patentirana.</s><s>Rusija.</s><s>U Rusiji se odvija značajan rad na oplemenjivanju trešnje u većem broju naučnih instituta i oglednih stanica.</s><s>Kao rezultat tog rada u poslednjih 30 godina stvoreno je oko 50 novih sorti trešnje (Isačkin i Vorobjev, 2003).</s><s>U Državni registar selekcionih dostignuća Rusije upisane su 32 sorte, a 10 od njih je patentirano Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>U severnijim rejonima gajenja osnovni cilj oplemenjivanja je povećanje otpornosti na niske zimske temperature.</s><s>Pored toga, poželjno je da nove sorte imaju dobar kvalitet ploda, visoku rodnost i da su otporne na prouzrokovače bolesti.</s><s>Najveći broj sorti pogodnih za gajenje u severnijim područjima je stvoren u institutima u Mičurinsku i Brjansku, a manji broj i u Orelu, Moskvi, Voronježu i Rosošu.</s><s>U Sveruskom institutu genetike i selekcije voćaka u Mičurinsku stvorene su sorte Ariadna, Venera, Dana, Desertnaja, Italijanka, Pridonskaja, Priusadebnaja žoltaja, Rubinovaja nikitina, Slava žukova.</s><s>U Sveruskom naučnom institutu u Brjansku stvorene su sorte Brjanočka, Brjanska rozovaja, Iput, Ovstuženka, Radica, Revna, Rečica, Teremoška, Tjutčevka.</s><s>Ove sorte uglavnom imaju sitan ili srednje krupan plod, prosečne mase 4-6 g.</s> <s>U južnijim rejonima Rusije, kao što je područje severnog Kavkaza ciljevi oplemenjivanja su povećanje krupnoće ploda, veća otpornost na mraz, sušu, pucanje ploda i prouzrokovače bolesti, manja bujnost stabla, visoka rodnost, pogodnost za mehanizovanu berbu.</s><s>U Severno-kavkaskom institutu voćarstva i vinogradarstva u Krasnodaru stvorene su sorte Alaja, Barhatnaja, Veda, Kavkaskaja, Kubanskaja, Mak, Južnaja.</s><s>U Dagestanskoj selekciono oglednoj stanici u Bujraksku stvorene su sorte Bereket, Dolores, Lezginka, Ljubimica korvackogo.</s><s>Većina ovih sorti ima krupan plod, sa prosečnom masom od 6-9 g. Ostale zemlje.</s><s>Na oplemenjivanju trešnje u Evropi se radi i u drugim zemljama, kao što su: Belorusija (Institut za voćarstvo u mestu Samohvaloviči kod Minska), Estonija (Polli istraživački centar za hortikulturu u mestu Karksi), Letonija (Institut za voćarstvo, Dobele), Litvanija (Institut za hortikulturu u mestu Babtai), Švedska (Balsgard), Švajcarska (Istraživačka stanica za voćarstvo, vinogradarstvo i hortikulturu u Vedensvilu) i dr.</s> <s>Oplemenjivanjem trešnje u Srbiji se bavi Institut za voćarstvo u Čačku.</s><s>Stvorene su dve nove sorte trešnje.</s><s>Sorta Asenova rana priznata je 1984. godine i nastala je ukrštanjem sorti Droganova žuta x Majova rana.</s><s>Sorta Čarna priznata je 1988. godine i nastala je kao rezultat ukrštanja Majova rana x Šreken bigaro (Stančević i Nikolić, 1994).</s> <s>U Aziji se na oplemenjivanju trešnje radi u Japanu, Kini i Turskoj.</s><s>Oplemenjivanjem trešnje u Japanu se bave sledeće naučne ustanove: Hortikulturna istraživačka stanica Yamagata, Hokkaido centralna poljoprivredna eksperimentalna stanica, Kennan voćarski istraživački centar i Yamanashi voćarska eksperimentalna stanica (Sansavini i Lugli, 2008).</s><s>Oplemenjivanjem trešnje u Kini se bavi više ustanova: Institut za šumarstvo i pomologiju Pekinške akademije poljoprivrednih i šumarskih nauka, Poljoprivredni univerzitet Šandong i Dalian poljoprivredni institut.</s> <s>Tačan broj sorti višnje u svetu nije poznat, ali je on znatno manji u odnosu na trešnju.</s><s>Prema nekim procenama postoji oko 500 sorti obične višnje.</s><s>Sortiment višnje je manje dinamičan u odnosu na većinu drugih vrsta voćaka, pa čak i u odnosu Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. na trešnju.</s><s>Takođe je broj novih sorti koje se stvaraju u svetu relativno mali.</s><s>U poslednjih 30 godina stvoreno je više od 200 novih sorti višnje.</s><s>Oko polovine novih sorti je stvoreno u Rusiji, a po broju novostvorenih sorti slede Ukrajina, Poljska, Rumunija, Mađarska i Nemačka.</s> <s>Glavni ograničavajući faktor za stvaranje novih sorti višnje je pronalaženje genotipova koji imaju sličan prinos kao vrlo rodne sorte, kao što su Montmorensi u SAD ili Krupna lotova u Evropi.</s><s>Većina sejanaca višnje daje slab prinos i to uglavnom zbog slabog zametanja plodova (Iezzoni, 2008).</s><s>Za postizanje visokih prinosa kod višnje je potrebno da se pri obilnom cvetanju zametne oko 30% plodova od ukupnog broja cvetova (Nyeki et al., 2003).</s><s>Zametanje je sa jedne strane uslovljeno genetičkom osnovom sorte, a sa druge strane vremenskim prilikama u periodu cvetanja.</s> <s>Za intenzivno gajenje i gustu sadnju su pogodnije sorte višnje manje bujnosti, tako da je jedan od ciljeva oplemenjivanja stvaranje slabo bujnih sorti.</s><s>Pored toga, za proizvodnu praksu su poželjnije sorte koje pretežno rađaju na majskim buketićima, jer su manje sklone ogoljavanju grana i prenošenju rodnosti na periferiju krune.</s><s>Sorte višnje koje se danas gaje su pretežno samooplodne (autokompatibilne).</s><s>Međutim, sreću se i mnoge samobesplodne sorte, naročito u istočnoj Evropi, koja je centar diverziteta ove voćke.</s><s>Najpoznatije od njih su autohtone sorte Kereška (Pandy, Crisana), Maraska, Černokorka.</s><s>Takođe postoje i delimično samooplodne sorte, kod kojih zametanje plodova veoma zavisi od vremenskih prilika u fenofazi cvetanja i pokazuje veliko variranje po godinama.</s><s>Ove sorte moraju se gajiti u kombinaciji sa sortama oprašivačima.</s><s>Zbog toga se nastoji da se stvore samooplodne sorte, koje se mogu gajiti u jednosortnim zasadima, bez oprašivača.</s> <s>Otpornost na zimske mrazeve je jedan od najznačajnijih ciljeva oplemenjivanja u područjima sa hladnom klimom, kao što je Rusija.</s><s>Sorte višnje se dosta razlikuju u pogledu otpornosti.</s><s>Kod nekih ruskih sorti, cvetni pupoljci podnose temperature do -38°C, dok je kod nekih evropskih sorti kritična temperatura od -20°C (Iezzoni et al., 1991).</s><s>Otpornost na pozne prolećne mrazeve se može povećati stvaranjem sorti kasnijeg vremena cvetanja.</s><s>Otpornost na prouzrokovače bolesti je jedan od prioritetnih zadataka pri stvaranju novih sorti višnje.</s><s>Najznačajniji patogen višnje je gljivica Blumeriella jaapii, koja izaziva pegavost lišća.</s><s>U Rusiji je kao donor otpornosti na ovaj patogen korišćena amurska višnja (Prunus maackii).</s><s>Mičurin je prvi ukrštao P. maackii sa višnjom Plodorodnaja Mičurina i stvorio je hibrid koji je nazvao Padocerasus.</s><s>On je dalje oprašivan sa smešom polena trešnje i višnje, a dobijeni hibrid je ponovo ukršten sa sortom Pamjat Vavilova.</s><s>Kao rezultat je dobijena sorta Almaz.</s><s>Ona je imuna na prouzrokovača pegavosti lišća, a po krupnoći i kvalitetu ploda je slična sorti Vladimir.</s><s>Sorta Almaz je dalje ukrštana sa sortom trešnje Valerij Čkalov i dobijena je otporna sorta Atlant, koja ima krupan plod (Brown et al., 1996).</s><s>Prema Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. ispitivanjima Schuster-a (2004) novostvorene nemačke sorte Karneol i Morina pokazuju visok stepen otpornosti na Blumeriella jaapii i mogu se koristiti u oplemenjivanju kao donor otpornosti na ovaj patogen.</s><s>Drugi značajni patogen višnje je Monilinia laxa, koji prouzrokuje sušenje cvetova i grančica.</s><s>U Nemačkoj su samooplođenjem sorte Krupna lotova stvorene četiri sorte koje su delimično otporne na ovaj patogen: Cerella, Nabella, Successa i Bonnie.</s> <s>Produžetak sezone zrenja je značajan u manjoj meri zbog duže ponude svežih plodova na tržištu, a u većoj meri zbog efikasnijeg korišćenja radne snage i mehanizacije za izvođenje berbe i prerade.</s><s>Posebno je značajno stvaranje ranih sorti, koje sazrevaju pre sredine juna.</s> <s>Kod sorti višnje čiji su plodovi namenjeni za stonu potrošnju poželjno je da krupnoća ploda bude velika (6-8 g).</s><s>Kod sorti za preradu važno je da imaju dobar kvalitet mesa, koji se ogleda u visokom sadržaju suve materije, skladnom odnosu šećera i kiselina i visokom sadržaju antocijana (kod sorti sa obojenim sokom).</s><s>Nove sorte višnje treba da imaju relativno sitnu košticu, čije je učešće u masi ploda što manje (poželjno je da bude ispod ispod 7%).</s><s>Takođe je važno da se koštica što lakše odvaja od mesa.</s><s>S obzirom da se izbijanje koštice obavlja mašinski, bitan je i oblik koštice.</s><s>On treba da bude okruglast ili blago ovalan, da bi se sprečilo lomljenje koštice pri iskoštavanju.</s> <s>Obzirom da su troškovi ručne berbe veliki, kao i da su plodovi višnje uglavnom namenjeni za preradu, u intenzivnoj proizvodnji se uglavnom primenjuje mehanizovana berba pomoću tresača.</s><s>Da bi sorte trešnje bile pogodne za mehanizovanu berbu potrebno je da poseduju sledeće osobine: uspravan rast grana, ujednačeno sazrevanje plodova na stablu, lako odvajanje ploda od peteljke, odsustvo curenja soka pri odvajanju ploda od peteljke, dobra transportabilnost plodova Metode oplemenjivanja višnje</s> <s>U oplemenjivanju višnje primenjuju se sledeće metode: hibridizacija, inbriding, klonska selekcija, indukovane mutacije.</s><s>U toku nekoliko poslednjih decenija se primenjuju i nove biotehnološke metode, koje mogu doprineti skraćenju selekcionog procesa.</s> <s>Inbriding predstavlja ukrštanje u kome su roditelji genetički srodni.</s><s>U oplemenjivanju višnje je korišćeno samooplođenje, kao najviši stepen inbridinga.</s><s>U Nemačkoj su iz potomstva dobijenog samooplođenjem sorte Krupna lotova (Schattenmorelle) stvorene četiri nove sorte višnje: Nabella, Cerella, Successa i Bonnie.</s><s>Od njih je sorta Bonnie slabije bujnosti u odnosu na matičnu sortu, što je posledica inbridne depresije.</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Višnja, za razliku od trešnje, ima dosta nestabilan genotip i sklona je mutiranju.</s><s>Somatske mutacije se najčešće ispoljavaju u vremenu cvetanja i zrenja, krupnoći i kvalitetu ploda, rodnosti, karakteru rasta i plodonošenja.</s><s>Promene nastaju naročito na starijim stablima i na pojedinim granama, a retko na celom stablu.</s><s>Mutacijama su naročito sklone stare, široko rasprostranjene sorte kao što su Montmorensi, Kereška, Cigančica, Krupna lotova, Stevnsbär, Kütahya, Oblačinska i druge.</s> <s>Sorta Montmorensi, koja je vodeća sorta višnje u SAD, je sklona mutacijama pupoljaka i kod nje je izdvojen veliki broj klonova.</s><s>Najveći broj klonova se odlikuje krupnijim plodom od standardne sorte, kao što su: Bell Montmorency, Gilbert Montmorency, McClain Montmorency (Montmammoth), Musselman Montmorency, Fernwood Montmorency.</s><s>Takođe su izdvojeni i klonovi manje bujnosti (Starkspur Montmorency), ranijeg zrenja (Jordan) i kasnijeg zrenja (Montlate) (Anonymous, U Mađarskoj je dosta rađeno na selekciji sorti Kereška (Pandy) i Cigančica (Cigany meggy).</s><s>Brozik (1996) navodi da je kao rezultat selekcionog rada izdvojen veći broj klonova sorte Kereška, koji se međusobno razlikuju u pogledu bujnosti stabla, vremena cvetanja, vremena zrenja i rodnosti.</s><s>U Nemačkoj je Engel (1986) izdvojio tri klona sorte Krupna lotova (Schattenmorelle): Rheinland, Bockelmann i Römer.</s><s>Oni su se od matične sorte razlikovali po krupnoći ploda.</s><s>Pejkić et al. (1997) su takođe radili na klonskoj selekciji ove sorte.</s><s>Izdvojili su tri klona koja sazrevaju 15-20 dana kasnije od matične sorte, kao i dva klona sa krupnijim plodom.</s><s>U Danskoj je Christensen (1986) izdvojio 20 klonova sorte Stevnsbär, koji su se najviše razlikovali u pogledu rodnosti.</s><s>U Turskoj je dosta rađeno na klonskoj selekciji njihove autohtone sorte Kütahya.</s><s>Izdvojena su 22 klona, koji su se međusobno razlikovali u pogledu prinosa, krupnoće ploda, randmana, boje soka, ukusa, odnosa šećera i kiselina (Burak et al., U Srbiji je u proizvodnji dominantno zastupljena Oblačinska višnja.</s><s>Ona se ne može smatrati sortom, jer obuhvata veliki broj tipova različitih biološko proizvodnih osobina.</s><s>Velika raznovrsnost Oblačinske višnje nastala je usled njenog masovnog razmnožavanja izdancima, koji se uzimaju iz rodnih zasada.</s><s>Pri tome se verovatno uzima i određen broj sejanaca, što doprinosi većoj heterogenosti.</s><s>Na klonskoj selekciji Oblačinske višnje radio je veći broj autora (Milutinović et al., 1980; Ogašanović et al., 1985; Nikolić et al., 1996; Pejkić et al., 1997; Milutinović i Nikolić, 1997; Nikolić et al., 2005; Miletić et al., 2008; Fotirić, 2009; Rakonjac et al., Za razliku od trešnje, kod višnje su indukovane mutacije relativno malo korišćene kao metoda za stvaranje novih sorti.</s><s>U SAD je zračenjem grančica sorte Montmorensi dobijena sorta Galaxy koja se odlikuje manjom bujnošću.</s><s>Za razliku od matične sorte ona ima tendenciju da formira veći udeo plodova na majskim buketićima.</s><s>U Rusiji su primenom γ-zračenja kod sorti Samorodka, Orlovska rana i Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Turgenjevka dobijeni mutanti manje bujnosti.</s><s>Sorta Pamjat Ščerbakova dobijena je zračenjem sorte Žukovskij γ-zracima.</s> <s>Rezultati stvaranja novih sorti višnje su relativno skromni i u tom pogledu višnja znatno zaostaje za trešnjom.</s><s>Najveći broj programa oplemenjivanja višnje je lociran u Evropi.</s><s>Najznačajniji programi se nalaze u Mađarskoj, Nemačkoj, Rusiji, Ukrajini i Poljskoj.</s><s>Van Evrope na oplemenjivanju višnje se radi u SAD i Kanadi.</s><s>Mađarska.</s><s>Oplemenjivanje višnje u Mađarskoj se odvija u dve ustanove: Institutu za voćarstvo i ukrasne biljke u mestu Erd (kod Budimpešte) i Centru za voćarstvo u mestu Ujfeherto.</s> <s>Program oplemenjivanja u Budimpešti je počeo pedesetih godina prošlog veka.</s><s>Prvi selekcionar je bio Paul Maliga, a kasnije je rad nastavio Janos Apostol.</s><s>Ciljevi oplemenjivanja su: produžetak raspona zrenja (posebno stvaranje ranih sorti), samooplodnost, visok prinos, dobar kvalitet ploda i otpornost na prouzrokovače bolesti (Blumeriella jaapii i Cytospora spp.).</s><s>Kao roditelj je najčešće korišćena sorta Kereška (Pandy).</s><s>Osobine sorti stvorenih u ovom institutu prikazane su u tabeli 6 (Brózik i Kállay, 2000; Apostol, 2005b; 2011).</s><s>Tabela 6. Osobine novih sorti višnje stvorenih u u Mađarskoj Characteristics of new sour cherry cultivars created in Hungary Sorta</s> <s>Oplemenjivanje višnje u Centru za voćarstvo Ujfeherto počelo je šezdesetih godina prošlog veka.</s><s>Rukovodilac ovog programa je Tibor Szabó.</s><s>Oplemenjivanje se zasniva na klonskoj selekciji višnje (pretežno Kereške) na području severoistočne Mađarske.</s><s>Ciljevi selekcije su odabiranje klonova koji su samooplodni, imaju visoku rodnost, dobar kvalitet ploda i pogodni su za mehanizovanu berbu.</s><s>Izdvojen je veći broj klonova, od kojih su neki priznati kao sorte: Debreceni bőtermő, Kantorjanosi, Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Petri i Eva.</s><s>To su sorte poznog vremena zrenja, krupnog ploda i kombinovanih svojstava, pogodne za stonu potrošnju i preradu (Szabó, 1996; Szabó et al., 2008).</s><s>Nemačka.</s><s>Oplemenjivanje višnje ima dugu tradiciju u Nemačkoj.</s><s>Ono je počelo još 1928. godine u Kaiser Wilhelm institutu za oplemenjivanje u mestu Müncheberg (u blizini Berlina).</s><s>Zbog izbijanja Drugog svetskog rata oplemenjivački rad je prekinut.</s><s>Nakon rata, oplemenjivanje je nastavljeno odvojeno u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj.</s> <s>U Zapadnoj Nemačkoj oplemenjivanje višnje je nastavio Max Zwintzscher u Institutu Max Planck u Kelnu.</s><s>Kao rezultat tog rada u toku šezdesetih godina prošlog veka stvoreno je pet novih sorti (Mailot, Cerella, Nabella, Successa i Bonnie).</s><s>Ovaj program nije više aktivan.</s><s>U Gazenhajmu je stvorena sorta Gerema, koja je nastala u slobodnim oprašivanjem sorte Keleris 14.</s><s>Ova sorta sazreva kasno, ima krupan plod (6 g), pogodna je za mehanizovanu berbu i relativno je otporna na Monilinia laxa.</s><s>U Istočnoj Nemačkoj oplemenjivanje višnje je počela Brigitte Wolfram 1965. godine u mestu Müncheberg.</s><s>Od 1971. godine program je premešten u DrezdenPilnic.</s><s>Od 2000. godine program vodi Mirko Schuster.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: dobar kvalitet ploda, visoka rodnost, samooplodnost, otpornost na prouzrokovače bolesti (Blumeriella jaapii, Monilinia laxa i Prunus necrotic ringspot virus), tolerantnost na pozne prolećne mrazeve i pogodnost za mehanizovanu berbu.</s><s>Kao roditelj je najčešće korišćena mađarska sorta Kereška kao donor kvaliteta ploda i tolerantnosti na bolesti.</s><s>Iz ovog programa je do sada priznato osam novih sorti višnje, čije su osobine prikazane u tabeli 7 (Schuster i Wolfram, 2008).</s><s>Tabela 7. Osobine novih sorti višnje stvorenih u Institutu Drezden-Pilnic u Nemačkoj Characteristics of new sour cherry cultivars created at Dresden-Pillnitz, Hungary Sorta</s> <s>Sve ove sorte su samooplodne.</s><s>Rodnost im je uglavnom nešto lošija u odnosu na sortu Krupna lotova, ali su znatno otpornije na prouzrokovače bolesti.</s><s>Rusija.</s><s>Rusija je vodeća zemlja u svetu u pogledu broja novostvorenih sorti višnje.</s><s>Kao rezultat oplemenjivačkog rada u velikom broju naučno-istraživačkih instituta i oglednih stanica u ovoj zemlji u poslednjih 30 godina stvoreno je više od 100 novih sorti obične višnje (Isačkin i Vorobjev, 2003).</s><s>U državni registar sorti Rusije za 2010. godinu je upisane su 64 novostvorene sorte, od kojih je 21 sorta patentirana (Anonymous, 2010b).</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su: otpornost na Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. mrazeve, otpornost na prouzrokovače bolesti (Blumeriella jaapii, Monilinia laxa), samooplodnost, visoka rodnost i dobar kvalitet ploda.</s><s>Krupnoća ploda nije prioritet u oplemenjivanju i kod većine novih sorti iznosi 3-4 g. Vodeća institucija u oplemenjivanju višnje je Sveruski institut selekcije voćaka u Orelu.</s><s>U njoj je stvoreno više od 30 sorti višnje, od čega je 14 sorti upisano u državni registar.</s><s>Patentirano je 11 sorti: Turgenjevka, Rovesnica, Šokoladnica, Gurtjevka, Livenskaja, Novela, Orlica, Mcenskaja, Konkurentka, Prevashodnaja kolesnikovoj i Podarok učiteljam.</s><s>Vodeći selekcionar je A.F. Kolesnikova.</s><s>Sveruski selekciono tehnološki institut voćarstva i rasadničarstva u Moskvi je takođe značajna institucija koja se bavi oplemenjivanjem višnje.</s><s>U njoj je nastalo 10 sorti koje su upisane u državni registar, a šest je patentirano: Brjunetka, Bulatnikovskaja, Pamjat enikejeva, Rastorguevskaja, Rusinka i Sanija.</s><s>Vodeći oplemenjivač je H.K. Enikeev.</s> <s>Ostale značajne institucije koje se bave oplemenjivanjem obične višnje u Rusiji su: Tatarski institut poljoprivrede u Kazanju, Sveruski institut voćarstva u Mičurinsku, Niže-volški institut poljoprivrede, Sveruski institut genetike i selekcije voćaka u Mičurinsku i Rosošanska ogledna stanica voćarstva.</s><s>Pored oplemenjivanja obične višnje (Prunus cerasus) u Rusiji se radi i na oplemenjivanju stepske višnje (Prunus fruticosa).</s><s>Sorte koje vode poreklo od stepske višnje odlikuju se većom otpornošću na mrazeve, pa se preporučuju za gajenje u uslovima surovije klime, kakva je naprimer u Sibiru.</s><s>Ove sorte su u odnosu na obične višnje manje bujnosti (visina stabla manja od 2 m), ranije prorode, otpornije su na prouzrokovače bolesti i skromnijih su zahteva u pogledu zemljišta i agrotehnike.</s><s>Međutim, one imaju sitniji plod, a ukus je izrazito kiseo, često sa malo trpkosti ili gorčine.</s><s>U državni registar sorti Rusije za 2010. godinu su upisane 24 sorte stepske višnje.</s><s>Od toga je najveći broj sorti (devet) stvoren u Institutu voćarstva Sibira u gradu Barnaul.</s><s>One imaju krupnoću ploda od 1,5-3,5 g. Nešto krupniji plod imaju samo sorte Maksimovskaja (4,2 g) i Želanaja (3,7 g).</s><s>Ukrajina.</s><s>Na osnovu dostupnih podataka iz Kataloga sorti voćaka Rusije (Isačkin i Vorobjev, 2003) i Državnog registra sorti biljaka Ukrajine (Anonymous, 2010a) broj novostvorenih sorti višnje u Ukrajini u poslednje tri decenije je veći od 30.</s><s>U pogledu broja novostvorenih sorti Ukrajina je na drugom mestu u svetu, iza Rusije.</s> <s>Najznačajnija ustanova koja se bavi oplemenjivanjem višnje je Institut za navodnjavanje u voćarstvu, koji se nalazi u gradu Melitopolj.</s><s>Vodeći selekcionar je N.I. Turovcev.</s><s>Osnovni ciljevi selekcije su stvaranje novih sorti visoke rodnosti, pogodnih za gajenje u sušnim uslovima južne Ukrajine, sa plodovima različitog vremena zrenja i kombinovanih svojstava (Turovcev et al., 2008).</s><s>Posebno se radi na stvaranju sorti tipa marela, odnosno hibrida između trešnje i višnje.</s><s>U državni registar sorti biljaka Ukrajine je upisano 17 sorti stvorenih u ovom institutu.</s><s>Od toga su tri sorte patentirane: Vidrodženja, Zgoda i Zminšćicja.</s><s>Za razliku od ruskih sorti, ukrajinske sorte višnje su manje otporne na mraz, ali imaju veću krupnoću ploda.</s><s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Skoro sve novostvorene sorte imaju masu ploda veću od 5 g. Po vrlo krupnom plodu Poljska.</s><s>U Poljskoj se najviše gaji sorta višnje Krupna lotova (Lutowka), kao i njen spontani sejanac Nefris.</s><s>U novije vreme dosta se radi na stvaranju novih sorti putem planske hibridizacije.</s><s>Kao roditelj se najviše koristi sorta Krupna lotova.</s><s>U Institutu za pomologiju u mestu Skierniewice 1997. godine stvorene su sorte: Wanda (Nefris x Volyńska), Sabina i Lucyna (Krupna lotova x Shirpotreb), a 2006. godine i sorta Koral (slobodno oprašivanje sorte Nefris).</s><s>Pored ovih sorti, u toku 2009 i 2010. godine priznato je još sedam novih sorti: Skierka, Wisok, Wiblek, Wifor, Winer, Wilga i Wilena.</s> <s>Na Univerzitetu za hortikulturu u Poznanju stvorene su sorte: Agat i Ametyst (Krupna lotova x Nefris), Diament (Nortstar x Krupna lotova) i Dradem (Krupna lotova x Nortstar).</s><s>Sve ove sorte su samooplodne i imaju krupan plod (5-6 g).</s><s>Rumunija.</s><s>Na oplemenjivanju višnje se pretežno radi putem selekcije iz prirodne populacije.</s><s>Na taj način je odabran veći broj sorti.</s><s>U Institutu za voćarstvo Pitesti-Maracineni oplemenjivanje je počelo 1971. godine sa ciljem stvaranja sorti koje će biti otporne na Blumeriella jaapii, samooplodne, imati dobar kvalitet ploda i biti pogodne za mehanizovanu berbu.</s><s>Stvorene su sorte Dropia (sejanac sorte Vladimirskaja) i Tarina (Anglaise native x Visin Tufa).</s><s>Švedska.</s><s>Program oplemenjivanja višnje je počeo u Institutu za oplemenjivanje Balsgard sedamdesetih godina prošlog veka.</s><s>Osnovni cilj je bio stvaranje sorti patuljastog rasta pogodnih za gajenje na okućnici, kao i u komercijalnim zasadima.</s><s>Ukrštanjem sorti Brysselska Bruna x Heimann’s Rubin stvorene su dve sorte: Kirsa i Pernilla, koje su u proizvodnji od 1988. godine.</s><s>Nekoliko godina kasnije stvorena je i treća sorta Nordia ukrštanjem (Černokorka x BPr 24179) x (Vladimir O-241 x Brysselska Bruna).</s><s>Ove sorte se gaje na sopstvenom korenu i imaju malu visinu stabla (manju od 2 m).</s><s>Sve tri su otporne na mraz, a Nordia je pored toga otporna i na Monilinia laxa (Trajkovski, 1996;</s> <s>Belorusija.</s><s>Rad na oplemenjivanju višnje se odvija u Institutu za voćarstvo u mestu Samohvaloviči kod Minska.</s><s>Osnovni ciljevi oplemenjivanja su otpornost na zimske mrazeve, visoka rodnost, dobar kvalitet ploda i otpornost na prouzrokovače bolesti (Blumeriella jaapii i Monilinia laxa).</s><s>Stvoreno je ukupno 11 sorti višnje.</s><s>Ističu se rane sorte Živica i Zaranka i srednje kasna sorta Vjanok.</s><s>Sve su otporne na zimske mrazeve, dobre rodnosti, imaju srednje krupan plod (3,7-4,5 g) i tamnocrvenu boju pokožice, mesa i soka.</s> <s>SAD.</s><s>Najveći broj novih sorti je nastao klonskom selekcijom sorte Montmorensi.</s><s>Na stvaranju novih sorti putem hibridizacije se vrlo malo radi.</s><s>Na Univerzitetu Cornell, u eksperimentalnoj stanici u mestu Geneva stvorena je sorta Surefire.</s><s>Nastala je ukrštanjem Borchert Black Sour x NY 6935 (Richmorency x Schattenmorelle) i u proizvodnji je od 1993. godine.</s><s>Interesantna je zbog vrlo kasnog cvetanja (oko nedelju dana posle sorte Montmorensi), tako da Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. izbegava pozne prolećne mrazeve.</s><s>Ova sorta je samooplodna, sazreva kasno, ima krupan plod i dobar kvalitet.</s> <s>Od 1983. godine na Univerzitetu Mičigen je počeo novi program oplemenjivanja višnje.</s><s>Osnovi ciljevi su visok kvalitet ploda (bolji od sorte Montmorensi), visoka rodnost (zametanje od najmanje 20%), kasno cvetanje u cilju izbegavanja poznih prolećnih mrazeva i otpornost na Blumeriella jaapii (Iezzoni et Kanada.</s><s>Oplemenjivanje višnje se odvija na Univerzitetu Saskačevan u gradu Saskatoon.</s><s>Oplemenjivački rad je započeo L. Kerr ukrštanjem P. fruticosa sa P. cerasus.</s><s>Osnovni ciljevi ukrštanja su bili stvaranje kržljavih stabala pogodnih za mehanizovanu berbu, dobar kvalitet ploda i otpornost na mrazeve.</s><s>Stvoren je veliki broj međuvrsnih hibrida koji su se odlikovali malom bujnošću, formiranjem brojnih izdanaka, sitnim plodom (ispod 3 g) i izrazito kiselim i trpkim ukusom.</s><s>Prva sorta iz ovog programa je realizovana 1999. godine i nazvana je SK Carmin Jewel.</s><s>Nastala je ukrštanjem Kerr’s Easypick x Northstar.</s><s>Ovo je sorta ranog vremena zrenja, male bujnosti (visina stabla 2,1 m), formira malo izdanaka (prosečno 4 po stablu) i ima srednje krupan plod (4 g).</s><s>Pored ove sorte izdvojen je i veći broj selekcija, od kojih se ističe 7-21-16.3.</s><s>Ova selekcija nastala je ukrštanjem Kerr’s Easypick x Čačanski rubin, ima krupan plod (5,5 g) i nije sklona formiranju izdanaka (Bors, 2005).</s><s>Srbija.</s><s>U Srbiji su stvorene tri nove sorte višnje.</s><s>U Institutu za voćarstvo u Čačku su stvorene sorte Čačanski rubin (Shasse Morello x Kereška), koja je priznata 1973. godine i Šumadinka (Kereška x Hajmanova konzervna), koja je priznata 1984. godine.</s><s>U Institutu PKB Agroekonomik u Beogradu je stvorena sorta Lara (Keleris 14 x Reksele), koja je priznata 1993. godine.</s><s>Nekoliko hibrida je u postuku priznavanja, a od njih je najinteresantniji hibrid XII/57 krupnog ploda i otporan na Blumeriella jaapii (Cerović et al., 1998).</s> <s>Anonymous 2010a. Deržavnij reestr sortiv roslin pridatnih dlja poširenja v Ukraini. http://sops.gov.ua/ uploads/files/R2010.pdf.</s><s>Datum pristupa 28.08.2010.</s><s>Anonymous 2010b. Gosudarstvennij reestr selekcionnih dostiženij, dopušćennih k ispoljzovaniju.</s>

Osetljivost sorti kajsije na zimski i pozni prolećni mraz

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Zec, Gordan

Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.

Prunus armeniaca, zimski mraz, pozni prolećni mraz, cvetni pupoljci, plodići, prinos;Prunus armeniaca, winter frost, spring frost, flower buds, fruitlets, yield

agrif.bg.ac.rs-123456789-5778.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22797/bitstream_22797.pdf

<s>Izvod.</s><s>U radu je ispitivan je uticaj zimskog i poznog prolećnog mraza na izmrzavanje generativnih organa kod 33 sorte kajsije na području beogradskog Podunavlja u toku 2012. godine.</s><s>Apsolutna minimalna temperatura od -20,7°C zabeležena je 9. februara, dok je 10. aprila došlo do pojave poznog prolećnog mraza intenziteta -3,0°C. Prosečno izmrzavanje cvetnih pupoljaka od zimskog mraza iznosilo je 32,8%, sa variranjem od 12,1% kod sorte NS-6 do 98,8% kod sorte Mary Lady.</s><s>Pozni prolećni mraz, koji se javio nakon završetka cvetanja, doveo je do prosečnog izmrzavanja od 61,4% plodića, sa variranjem od 18,1% kod sorte Bergarouge do 93,0% kod sorte Silvercot.</s><s>Iako su zimski i pozni prolećni mraz uticali na značajno smanjenje roda, 11 sorti je i pored toga dalo zadovoljavajući prinos (više od 10 kg po stablu).</s><s>Najviši prinos su dale sorte Harcot, Litoral i Re Umberto.</s><s>Ključne reči: Prunus armeniaca, zimski mraz, pozni prolećni mraz, cvetni pupoljci, plodići, prinos.</s> <s>Niske temperature u toku zime i proleća su jedan od ograničavajućih faktora za uspešno gajenje kajsije, naročito u zemljama sa hladnijom klimom.</s><s>One mogu izazvati izmrzavanje cvetnih pupoljaka, cvetova i zametnutih plodića, a time i smanjenje ili potpuni gubitak roda.</s><s>Otpornost kajsije na mrazeve je pre svega genetski uslovljena, odnosno zavisi od sorte.</s><s>Pored toga, na nju utiču i drugi faktori, kao što su vreme pojave, dužina trajanja i intenzitet niskih temperatura, pripremljenost voćaka za mirovanje (bujnost, rodnost, agrotehničke mere, zdravstveno stanje), podloga na kojoj su voćke kalemljene, starost voćaka.</s><s>Kajsija je najotpornija na zimske mrazeve u periodu dubokog (biološkog) zimskog mirovanja, koji se u našim klimatskim uslovima odvija u decembru i prvoj polovini januara.</s><s>Layne i Gadsby (1995) su kod 27 sorti i selekcija kajsije u uslovima Kanade utvrdili da je prosečna LT50 (temperatura na kojoj izmrzava 50% organa) za cvetne pupoljke u periodu dubokog mirovanja bila -28,7°C. Szalay et al. (2006) su kod 20 sorti kajsije u uslovima Mađarske utvrdili da je vrednost LT50 za cvetne pupoljke u toku dubokog zimskog mirovanja iznosila od -18 do -25°C. Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 240</s> <s>Ispitivanjem osetljivosti cvetnih pupoljaka sorti kajsije na zimske mrazeve u našoj zemlji se bavilo više autora.</s><s>Đurić (1987) je u uslovima Fruške Gore u toku dve zime ispitivao uticaj temperature od oko -20°C, koja se javila krajem januara, na izmrzavanje cvetnih pupoljaka kod 60 sorti kajsije i utvrdio je stepen oštećenja od 15-80%.</s><s>Najveću otpornost pokazale su sorte Alfred i Nikitskij.</s><s>Pejkić et al. (1987) su ispitivali osetljivost sorti kajsije na zimske mrazeve intenziteta od -20°C do -24°C, koji su se javili tokom januara i februara u tri lokaliteta (Subotica, Beograd-Krnjača i Čačak).</s><s>Oštećenja su varirala od 3-95%.</s><s>Najveću otpornost ispoljile su sorte Kečkemetska ruža i Krupna rana, dok su najosetljivije bile sorte Blen Ril, Nugget i Stark Early Orange.</s><s>Miletić et al. (2006) su ispitivali uticaj zimskog mraza intenziteta -18°C, koji se javio krajem januara na izmrzavanje cvetnih pupoljaka kajsije u okolini Čačka i utvrdili su prosečno oštećenje od 67,9%.</s><s>Jaki zimski mrazevi predstavljaju značajan limitirajući faktor za podizanje zasada kajsije, jer se u većem delu naše zemlje mogu javiti sa verovatnoćom 30% do 40%.</s><s>Najmanja verovatnoća pojave ovih mrazeva je u beogradsko-smederevskom Podunavlju, koje je i najznačajnije proizvodno područje kajsije u Srbiji.</s><s>U ovom području se može očekivati da će u dve od deset godina doći do pojave jakih zimskih mrazeva.</s><s>U ostalim proizvodnim područjima kajsije, kao što su Vojvodina, dolina Zapadne i Južne Morave i južna Srbija verovatnoća pojave jakog zimskog mraza je nešto veća i on se može očekivati tri puta u deset godina (Radičević et al., 2011).</s><s>Stupanjem kajsije u ekološko zimsko mirovanje povećava se njena osetljivost na mraz.</s><s>Szalay et al. (1999) su utvrdili da postoji značajna korelacija između stadijuma mikrosporogeneze i stepena otpornosti cvetnih pupoljaka kajsije na mraz.</s><s>Nastupanjem mejoze u materinskim ćelijama polena otpornost na mraz se značajno smanjuje.</s><s>U početnom periodu ekološkog zimskog mirovanja temperature od -18°C mogu izazvati značajna oštećenja, dok su u kasnijoj fazi kritične temperature od -10 U našim klimatskim uslovima kajsija je najosetljivija na mraz u periodu pred cvetanje, u fenofazi cvetanja ili neposredno nakon cvetanja.</s><s>Pozni prolećni mrazevi u su najznačajniji činilac neredovne rodnosti kajsije i oni nanose veće štete proizvodnji u odnosu na zimske mrazeve.</s><s>Đurić i Keserović (2007) navode da zatvoreni cvetovi kajsije izmrzavaju na -3 do -4°C, otvoreni cvetovi na -2 do -3°C, a mladi plodići na 1 do -2,5°C. Szabo (2003) navodi da su generativni organi najosetljiviji na prolećni mraz u periodu od punog cvetanja do neposredno nakon zametanja.</s><s>Kod mladih plodića najosetljivije su njihove semenke zbog visokog sadržaja vode.</s><s>Pozni prolećni mrazevi umerenog i jakog intenziteta u vreme cvetanja kajsije su uobičajena pojava u klimatskim uslovima Srbije.</s><s>Rizik od pojave mraza umerenog intenziteta (-2,1 do -4,0°C) je najmanji na području Beograda i Vranja, jer se tu umeren mraz može javiti jednom u deset godina.</s><s>Verovatnoća pojave umerenog mraza u većem delu Vojvodine i Podunavlju je 20%, u centralnoj Srbiji, Negotinskoj Krajini i dolinama Morave i Ibra 30%, dok je u istočnoj i zapadnoj Srbiji 40%.</s><s>Jak prolećni mraz (ispod -4,1°C) u vreme cvetanja kajsije u većem delu proizvodnog Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 241</s> <s>Materijal i metode područja Srbije javlja se jednom u deset godina, dok se u istočnoj Vojvodini i delu istočne Srbije javlja svake pete godine (Radičević et al., 2011).</s><s>Cilj ovog rada je bio da se na utvrdi stepen osetljivosti na zimski i pozni prolećni mraz kod većeg broja sorti kajsije.</s><s>Dobijeni rezultati će biti od koristi za izbor sorti za gajenje na području beogradskog Podunavlja, kao i u drugim područjima sa sličnim klimatskim uslovima.</s> <s>Meteorološki podaci su korišćeni sa automatske meteorološke stanice koja se nalazi na Oglednom dobru „Radmilovac“, na nadmorskoj visini od 112 m i udaljena je oko 200 m od oglednog zasada.</s> <s>U prvoj polovini februara 2012. godine na području Srbije je zabeleženo ekstremno hladno vreme i obilne snežne padavine, koje su uslovile formiranje visokog snežnog pokrivača.</s><s>Na OD „Radmilovac“ apsolutna minimalna temperatura od -20,7°C zabeležena je 9. februara (Grafikon 1).</s><s>Grafikon 1. Temperature vazduha na OD „Radmilovac“ u februaru 2012. god.</s><s>Air temperatures at Experimental farm „Radmilovac“ in February 2012 Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 242</s> <s>Početkom marta, od svake sorte je uzeto po 10 dugih (mešovitih) rodnih grančica.</s><s>One su stavljene u tegle sa vodom na sobnu temperaturu.</s><s>Posle deset dana određen je stepen izmrzavanja prebrojavanjem izmrzlih i neoštećenih cvetnih pupoljaka.</s><s>Broj analiziranih cvetnih pupoljaka je bio u proseku oko 300.</s><s>U drugoj polovini marta 2012. godine je bilo relativno toplo vreme, sa maksimalnim dnevnim temperaturama od 15-25°C. To je uslovilo rano cvetanje kajsije, koje je bilo u periodu od 22. marta do 2. aprila.</s><s>U prvoj polovini aprila u dva navrata su zabeleženi pozni prolećni mrazevi (Grafikon 2).</s><s>Prvi mraz se javio 2. aprila i bio je intenziteta -1,9°C, a drugi mraz se javio 10. aprila i imao je intenzitet od -3,0°C. Pored jačeg intenziteta, drugi mraz se odlikovao i znatno dužim trajanjem, koje je iznosilo osam časova (od 23 sata uveče do 7 sati ujutro).</s><s>Grafikon 2. Temperature vazduha na OD „Radmilovac“ u aprilu 2012. god.</s><s>Air temperatures at Experimental farm „Radmilovac“ in April 2012 Nakon pojave poznog prolećnog mraza, od svake sorte je analizirano po 300 zametnutih plodića.</s><s>Plodići kod kojih su semeni zameci imali braon boju, evidentirani su kao izmrzli.</s><s>Prinos je određivan merenjem mase ubranih plodova i izražen je u kg po stablu.</s> <s>Dobijeni podaci su obrađeni statistički metodom analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću LSD testa.</s> <s>Tabela 1. Osetljivost cvetnih pupoljaka na zimski mraz (-20,7°C, 9. februar 2012) i plodića na pozni prolećni mraz (-3,0°C , 10. april 2012) kod sorti kajsije Susceptibility of flower buds to winter frost (-20.7°C, 9 February 2012) and fruitlets to spring frost (-3.0°C, 10 April 2012) in apricot cultivars Sorta</s> <s>Prosečno izmrzavanje cvetnih pupoljaka usled pojave zimskog mraza (-20,7°C od 9. februara) za sve ispitivane sorte kajsije je iznosilo 32,8%.</s><s>Izmrzavanje je bilo najveće kod italijanske sorte Mary Lady (98,8%), a najmanje kod domaće sorte NS-6 (12,1%).</s><s>Razlike između sorti su bile statistički veoma značajne.</s><s>Na osnovu osetljivosti cvetnih pupoljaka na zimski mraz ispitivane sorte kajsije su podeljene u četiri grupe:</s> <s>Posmatrano po zemljama porekla, može se reći da su najveću otpornost na zimske mrazeve pokazale sorte koje potiču iz Kanade.</s><s>Takođe, dobru otpornost su ispoljile sorte koje potiču iz Srbije i Rumunije, kao i većina sorti iz Mađarske i Francuske.</s><s>Najveću osetljivost su pokazale sorte poreklom iz Italije i SAD.</s><s>Usled izmrzavanja cvetnih pupoljaka kod pojedinih sorti je značajno smanjena obilnost cvetanja (Mary Lady, Palstein, Aurora, Ninfa, Pinkcot, Tomcot).</s><s>Međutim, treba istaći da razlog manje obilnosti cvetanja kod nekih sorti, kao što su Magyar kajszi C.235 i Sylred, nisu bila oštećenja od zimskog mraza, već drugi razlozi (slabije diferenciranje cvetnih pupoljaka ili prevelika rodnost u prethodnoj godini).</s><s>Naši rezultati o otpornosti pojedinih sorti kajsije na zimski mraz u skladu su sa rezultatima koje su dobili drugi autori u laboratorijskim uslovima.</s><s>Layne i Gadsby (1995) su ispitivali otpornost na zimske mrazeve kod 27 sorti i selekcija kajsije, a kao standard su koristili sortu Goldcot, koja ima visoku otpornost.</s><s>Veću otpornost u odnosu na standard je imala sorta Harlayne, približno istu sorte Harcot i Harogem, a nižu sorta Veecot.</s><s>Takođe, Szalay et al. (2006) su ispitivali osetljivost cvetnih pupoljaka na niske temperature kod 20 sorti kajsije u toku dubokog zimskog mirovanja.</s><s>U otporne sorte su svrstali Bergeron, Harlayne i Veecot, u srednje otporne Litoral, a u osetljive Ceglédi biborkajszi.</s><s>Naši podaci o oštećenjima cvetnih pupoljaka kod sorti kajsije Bergeron, Roxana, Magyar kajszi C235 i Ceglédi biborkajszi su bili neznatno niži u odnosu na podatke koje navodi Đurić (1987).</s><s>Od navedenih sorti najveću otpornost je pokazala Bergeron, a najveću osetljivost Ceglédi biborkajszi, što su potvrdili i rezultati našeg istraživanja.</s> <s>Prosečno vreme cvetanja ispitivanih sorti kajsije je bilo od 22. marta do 2. aprila.</s><s>Usled visokih temperatura u ovom periodu cvetanje je bilo eksplozivno i trajalo je 5-6 dana.</s><s>Nakon završetka cvetanja, 10. aprila je došlo do pojave poznog mraza sa temperaturom od -3,0°C. U momentu pojave ovog mraza zametnuti plodoći kajsije su imali prečnik od 5-12 mm.</s> <s>Prosečno izmrzavanje plodića usled pojave poznog prolećnog mraza je bilo 61,4%.</s><s>Najmanje oštećenje je bilo kod sorte Bergarouge (18,1%), a najveće kod sorte Silvercot (93,0%).</s><s>Razlike između sorti su bile statistički veoma značajne.</s><s>Iako je otpornost na pozni prolećni mraz genetički determinisana (Rodrigo, 2000), veći uticaj na stepen oštećenja ima intenzitet i dužina trajanja mraza, kao i fenološka faza u kojoj se nalaze reproduktivni organi.</s><s>Iako se smatra da su sorte kajsije koje cvetaju ranije osetljivije na pozne prolećne mrazeve, u nekim istraživanjima nije utvrđena korelacija između vremena cvetanja kajsije i oštećenja od ovih mrazeva (Bassi et al., 1995; Szabo, 2003).</s><s>U našem istraživanju takođe nije utvrđena korelacija između vremena cvetanja i oštećenja plodića kajsije od mraza.</s><s>Đurić (1983) je u uslovima Vojvodine ispitivao osetljivost plodića većeg broja sorti kajsije na mraz koji se javio krajem aprila u toku dve godine.</s><s>Mraz jačine 2,4°C uticao je na izmrzavanje 18-100% plodića, dok je mraz jačine -1,1°C uticao na izmrzavanje 0-56% plodića.</s> <s>Izmrzavanje cvetnih pupoljaka usled pojave zimskog mraza, kao i izmrzavanje plodića usled pojave poznog prolećnog mraza uticalo je na znatno smanjenje prinosa kajsije u 2012. godini.</s><s>Kod četiri sorte je praktično izostao rod u ovoj godini (Mary Lady, Palstein, Aurora i Silvercot).</s><s>Prosečan prinos u ovoj godini za sve sorte je iznosio 7,2 kg po stablu (ili 5,3 t/ha).</s><s>U poređenju sa prethodnom godinom (2011), kada je prosečan prinos bio 16,6 kg po stablu ili 12,3 t/ha, to je smanjenje od 57%.</s><s>Ipak, treba istaći da je, uprkos pojavi zimskog i poznog prolećnog mraza, dobijen prinos veći od 10 kg po stablu kod 11 sorti kajsije.</s><s>Najviši prinos su dale sorte Harcot, Litoral i Re Umberto.</s> <s>Dobijeni podaci o prinosu su u skladu sa rezultatima koje navode Szabó et al. (1995).</s><s>Oni ističu da se pri dobrim uslovima za oprašivanje i oplođenje kod kajsije može dobiti visok prinos ako u toku zime izmrzne 30-40%, a prosečan prinos ako izmrzne 50-80% od ukupnog broja cvetnih pupoljaka.</s> <s>Zimski mraz intenziteta -20,7°C koji se javio 9. februara 2012. godine uslovio je prosečno izmrzavanje cvetnih pupoljaka od 33% za sve ispitivane sorte kajsije.</s><s>Izmrzavanje je bilo najveće kod sorti Mary Lady (99%) i Palstein (95%), a najmanje Pozni prolećni mraz intenziteta -3,0°C koji se javio 10. aprila 2012. godine, nakon završetka cvetanja, doveo je do prosečnog izmrzavanja od 61% zametnutih plodića.</s><s>Najmanje oštećenje je bilo kod sorte Bergarouge (18%), a najveće kod sorte Usled pojave zimskog i poznog prolećnog mraza, došlo je do značajnog smanjenja prinosa kajsije.</s><s>Kod četiri sorte je praktično izostao rod (Mary Lady, Palstein, Aurora i Silvercot).</s><s>Najviši prinos imale su sorte Harcot, Litoral i Re Umberto.</s> <s>Ovaj rad je realizovan u okviru projekta »Istraživanje klimatskih promena na životnu sredinu: praćenje uticaja, adaptacija i ublažavanje« (43007) koji finansira Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije u okviru programa Integrisanih i interdisciplinarnih istraživanja za period 2011-2014. godine.</s>

[The impact of climate change on the water requirement of grasslands in serbia] [Uticaj klimatskih promena na potrebe prirodnih travnjaka za vodom u Srbiji]

Stričević, Ružica;Simić, Aleksandar;Vujadinović Mandić, Mirjam P.;Sokolović, Dejan R.

Journal of Agricultural Sciences (Belgrade)

Climate change;Drought;Irrigation;Permanent grasslands

agrif.bg.ac.rs-123456789-5971.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/23361/Uticaj_klimatskih_promena_pub_2021.pdf

<s>Ružica J. Stričević1*, Aleksandar S. Simić1, Mirjam P. Vujadinović Mandić1 i Dejan R. Sokolović2 1Univerzitet u Beogradu - Poljoprivredni fakultet, Beograd - Zemun, Srbija 2Institut za krmno bilje, Kruševac, 37251 Globoder, Srbija Sažetak: Usled povećanja temperature vazduha sve dužeg vegetacionog perioda i promenljivih količina padavina poslednje dve decenije, livade i pašnjaci Srbije sve češće ostaju bez dovoljno vode za regeneraciju.</s><s>Cilj ovog rada je da preko pet reprezentativnih lokaliteta sagleda uticaj klimatskih promena na raspoloživost vode za prirodne travnjake na području Srbije.</s><s>Za analizu buduće promene klimatskih uslova na teritoriji Republike Srbije korišćeni su rezultati ansambla od devet regionalnih klimatskih modela iz baze EURO-CORDEX.</s><s>Za svaki od 9 modela je izračunat deficit/suficit vode, na kraju za najverovatniju vrednost deficita vode uzeta je medijalna vrednost za svaki proučavani vremenski period.</s><s>Referentni period je 1986–2005, budući periodi su: 2016–2035 (bliska budućnost), 2046–2065, (sredina veka) i 2081–2100 (kraj veka).</s><s>Analize su urađene za dva izabrana scenarija emisija gasova staklene bašte: RCP4.5 i RCP8.5. Vegetacija prirodnih travnjaka će biti izložena povećanom riziku od suša.</s><s>Nedostatak vode se očekuje već krajem maja, kada se iscrpe zalihe vode u zemljištu, i trajaće sve do prvih značajnijih kiša u septembru.</s><s>Po oba scenarija, očekuje se smanjenje raspoloživih voda do 7% u bliskoj budućnosti.</s><s>Po scenariju RCP4.5 od sredine do kraja veka očekuje se povećanje deficita vode između 10,7% i 24,2%.</s><s>Nepovoljniji, mada verovatniji scenario RCP8.5, prikazuje da će povećanje nedostatka vode sredinom veka varirati od 4% do 14%, a do kraja veka između 28,4% i 41,9%.</s><s>Otpornost na sušu će se razvijati prirodnom raznolikošću i širenjem vrsta otpornih na visoke temperature i oskudicu vode na uštrb osetljivih trava, pogotovo u sušnijem delu Srbije na plićim zemljištima.</s><s>Ključne reči: prirodni travnjaci, navodnjavanje, klimatske promene, suša. *Autor za kontakt: e-mail: sruzicaŽagrif.bg.ac.rs Ružica J. Stričević et al.</s> <s>Travnjaci su najčešći tip korišćenja zemljišta u mnogim evropskim zemljama, posebno u zapadnoj Evropi ili u planinskim zemljama srednje i južne Evrope, zauzimajući 30–40% evropskog poljoprivrednog područja (Simić et al., 2019).</s><s>Travnjaci pokrivaju manje produktivna zemljišta na centralnom Balkanu, koja predstavljaju veliki udeo u ukupnim poljoprivrednim površinama u Srbiji (19,5%), Crnoj Gori (80%), Bosni i Hercegovini (> 50%).</s><s>Prema važećim statističkim podacima iz 2019. godine, trajni travnjaci u Srbiji pokrivaju 676,36 hiljada hektara (livade se nalaze na 350, a pašnjaci na 326 hiljada hektara), dok se površine pod sejanim livadama procenjuju na oko 50.000 ha (Sokolović et al., 2018; Republički zavod za statistiku, 2019).</s><s>Prema dostupnim statističkim podacima produkcija livada na nivou Srbije je u proseku svega 2,3 tha-1 suve materije, a pašnjaka oko 2 tha-1.</s><s>Uočava se konstantno smanjenje površina pod travnjacima u Srbiji uz veoma nizak prinos krme.</s><s>Uz socio-ekonomske razloge za ove promene, veliki uticaj imaju i klimatske promene kroz smanjenje padavina i neregularnost distribucije tokom vegetacione sezone.</s> <s>Travnjaci su neizmerno značajni za očuvanje kvaliteta zemljišta i vode.</s><s>Višegodišnje trave formiraju gusti pokrivač sa žiličastim korenovim sistemom koji poboljšava stopu infiltracije više od drugih gajenih ratarskih kultura, a efikasnom potrošnjom smanjuje ispiranje azota.</s><s>Takođe, svojim gustim sklopom travni pokrivač smanjuje gubitak vode isparavanjem i površinsko oticanje, a samim tim sprečava pojavu vodne i eolske erozije (Suttle et al., 2007).</s><s>Generalno, produkcija travnjaka, uključujući pašnjake i livade, ograničena je sunčevim zračenjem, temperaturom, stresom vode, dostupnošću hranljivih sastojaka i upravljanjem ispašom/kosidbom.</s><s>Većina ograničenja vezanih za vodu, hranljive sastojke i upravljanje može se poboljšati – iako to nije uvek ekonomski isplativo – ali sunčevo zračenje i spoljne temperature ne mogu, što su vrlo važni aspekti klimatskih promena (Hutchinson et al., 2000).</s><s>IPCC (2014) predviđa značajne klimatske promene koje mogu imati velike uticaje na vodne resurse, a samim tim i na upravljanje vodama i poljoprivrednu proizvodnju.</s><s>Klimatske promene uzrokuju lanac problema, koji zahtevaju integrisani pristup utvrđivanja faktora koji ograničavaju prinos, a koji će verovatno imati veliki uticaj na ukupnu poljoprivrednu proizvodnju u budućnosti.</s><s>Gotovo da nema sumnje da će klimatske promene zahtevati kratkoročno i dugoročno prilagođavanje korišćenja zemljišta i upravljanja vodama (Hansen et al., 2006).</s><s>Nažalost, na to ukazuju činjenice da je već uočen trend povećanja srednje godišnje temperature vazduha tokom poslednje dekade (2007–2016. godine) za 0,87–0,92°C u odnosu na predindustrijsku eru prošlog veka.</s><s>Ovo povećanje je izraženije na severnoj hemisferi u odnosu na južnu.</s><s>Projekcije porasta globalne srednje temperature vazduha su od 1,4°C do 1,8°C u zavisnosti od scenarija emisije gasova Uticaj klimatskih promena na potrebe prirodnih travnjaka za vodom u Srbiji 293</s> <s>Ružica J. Stričević et al. sa efektom staklene bašte.</s><s>Na području Srbije, izmerene promene daleko prevazilaze globalne i iznose 1,2°C za period 1996–2015, u odnosu na 1961–1980.</s><s>Najveći porast, od 1,8°C, zabeležen je tokom letnje sezone.</s><s>U budućnosti se mogu očekivati dalja povećanja koja, u zavisnosti od scenarija emisije GSB, mogu dostići do 1,0°C u bliskoj budućnosti, 2,0°C sredinom veka i čak 4,3°C, krajem veka (prema scenariju RCP8.5) u odnosu na referentni period 1986–2005. godine (Vuković et al., 2018).</s><s>To sve ukazuje na neophodnost proučavanja uticaja klimatskih promena na sadašnje prirodne travnjake (Olesen et al., 2011).</s><s>Tome u prilog idu rezultati istraživanja u kojima je ustanovljeno da toplotni talasi i suše veoma negativno utiču na prirodne travnjake na području kontinentalne klime u Panonskoj niziji, koja uključuje Mađarsku, Srbiju, Bugarsku i Rumuniju.</s><s>Stoga je povećanje proizvodnje biomase uz održavanje ili smanjenje količine vode koja se koristi, tj. povećanje efikasnosti korišćenja vode (EKV), od najvećeg interesa.</s><s>Kombinovanje vrsta trava različitih funkcionalnih grupa i sa različitim funkcionalnim osobinama moglo bi da igra ključnu ulogu u ovom pogledu (Hofer Craine et al. (2013) su u svojim istraživanjima ustanovili da se fiziološka tolerancija na sušu deseterostruko razlikovala među 426 vrsta trava.</s><s>Trave su dobro raspoređene i klimatski i filogenetski, što ukazuje da većina prirodnih travnjaka verovatno sadrži veliku raznolikost tolerancije na sušu.</s><s>Shodno tome, lokalne vrste mogu pomoći u održavanju funkcionisanja ekosistema kao odgovor na promenljive režime suše, a da ne zahtevaju migracije vrsta trava na velike razdaljine.</s><s>Dalje, fiziološki tolerantne vrste na sušu imale su veće stope razmene vode i ugljendioksida od netolerantnih vrsta, što ukazuje da ozbiljne i dugotrajne suše mogu promeniti floristički sastav prirodnih travnjaka.</s><s>Istraživanjima uticaja ektremnih klimatskih pojava (suše, toplotnih talasa, promene u topljenju snega, itd.) na travnjake u različitim ekosistemima Italije, došlo se do zaključka da je suša imala najozbiljniji efekat na biljke, pogotovo u zajednicama sa mnogo vrsta dok su toplotni talasi imali manji efekat ako su biljke bile dobro snabdevene vodom.</s><s>Preklapanje različitih ekstremnih klimatskih pojava (npr. suša povezana sa toplotnim talasima) je najčešće sinergijski negativno delovalo, što se ispoljava i na povećano propadanje biljaka (Orsenigo et al., 2014).</s><s>Kako su prirodni travnjaci sačinjeni od velikog broja različitih biljnih vrsta u kojima dominiraju predstavnici trava, najverovatnije se mogu očekivati različite reakcije na suše u budućnosti.</s><s>Cilj ovoga rada je da se ustanovi uticaj klimatskih promena u Srbiji na potrebu prirodnih travnjaka za vodom, kao i da se predvidi verovatnoća pojave trajanja ekstremnih temperaturama (Tmax > 30°C) u periodu dužem od 30 dana, kao i verovatnoća pojave dâna bez snega i ekstremno niskih temperatura (Tmin < -17°C) koje mogu negativno uticati na pojedine vrste trava.</s> <s>Izabrano je pet reprezentativnih lokaliteta koji predstavljaju veće agroekološke makroceline Srbije (Rimski Šančevi, Valjevo, Kragujevac, Negotin i Leskovac) za analiziranje uticaja klimatskih promena na potrebu prirodnih travnjaka za vodom na području čitave Srbije.</s> <s>Za izračunavanje parametara vezanih za buduće klimatske promene korišćen je multi-model ansambl rezultata 9 regionalnih klimatskih modela iz baze EUROCORDEX, čija je rezolucija 0,1 po geografskoj dužini i širini.</s><s>Rezultati modela su sa statistički korigovanom greškom modela (engl. bias) na dnevnom nivou za srednje, maksimalne i minimalne dnevne temperature i dnevne sume padavina.</s><s>Detaljan opis korekcije je opisan u Vuković et al. (2015).</s><s>Korišćeni scenariji budućih emisija gasova sa efektom staklene bašte (GSB) izabrani su u skladu sa Petim izveštajem Međuvladinog panela o klimatskim promenama – Representative Concentration Pathway (RCP) (IPCC, 2014).</s><s>Izabrana su dva scenarija za koje se pretpostavlja da obuhvataju najverovatniji opseg mogućih budućih ishoda: RCP4.5 po kome će emisije GSB doseći maksimum oko 2040. godine, posle čega će se porast stabilizovati, i scenariju RCP8.5, po kome se porast emisija gasova staklene bašte nastavlja kroz 21. vek.</s><s>Veza emisije GSB i deficita vode se ogleda preko porasta temperature vazduha a samim tim i porasta potencijalne evapotranspiracije tj. potrebe travnjaka za vodom i smanjenja padavina.</s><s>Za svaki od 9 modela je izračunat deficit vode, a na kraju za najverovatniju vrednost deficita vode uzeta je medijalna vrednost za svaki proučavani vremenski period.</s><s>Kao ilustracija velikih varijacija u modelu, pored medijane biće prikazane i maksimalne i minimalne vrednosti koje daju pojedini modeli.</s><s>Odabir perioda za analizu budućih promena klime je u skladu sa Petim izveštajem Međuvladinog panela o klimatskim promenama.</s><s>Referentni period je 1986–2005, a budući periodi su: 2016–2035 (bliska budućnost), 2046–2065 (sredina veka) i 2081–2100 (kraj Potrebe prirodnih travnjaka za vodom, odnosno nedostatak vode ili neto norma navodnjavanjem (In) su izračunati metodom vodnog bilansa.</s><s>Metod vodnog bilansa je podrazumevao izračunavanje referentne evapotranspiracije (ETo) metodom FAO Hargreaves–Sammani (HS) (Allen et al., 1998), i evapotranspiracije travnjaka (ET), gde je uzet u obzir koeficijent kulture (kc) i padavina (P) na mesečnom nivou.</s><s>U proračunu vodnog bilansa, uzeta je u obzir i sposobnost zemljišta da zadrži vodu (θ) koju trave mogu koristiti u beskišnom periodu, dakle: Uticaj klimatskih promena na potrebe prirodnih travnjaka za vodom u Srbiji 295</s> <s>Poznato je da metoda HS u klimatskim uslovima Srbije daje veće vrednosti i do 28% kada se za proračun koriste mesečne vrednosti minimalne i maksimalne temperature vazduha (Trajković, 2005), i da je bolje primenjivati korigovanu metodu za područje Srbije (Trajković, 2007).</s><s>Novija pak istraživanja zasnovana na dnevnim vrednostima ulaznih podataka pokazuju da su odstupanja manja, pogotovo u vegetacionom periodu (Marković, 2012).</s><s>Uzimajući u obzir izveštaje o osmotrenim promenama klime u Srbiji i buduće projekcije klimatskih uslova (Djurdjević et al., 2018), koje ukazuju da će područje Srbije biti toplije i aridnije (sa ekstremnim temperaturama preko > 30°C u trajanju preko mesec dana), tako da se opravdava primena metode HS za izračunavanje vodnog deficita, što potvrđuju istraživanja Todorović et al. (2013).</s><s>Dakle, izvesne greške pri proceni ET početkom veka su moguće, ali se one minimiziraju krajem veka.</s><s>Vodni bilans je izračunat za svaki model ponaosob za svaku godinu istraživanja (1986–2100), a zatim je kao najverovatnija vrednost uzeta medijana dobijenih rezultata za svaki posmatrani lokalitet.</s><s>Pored medijane, takođe su prikazane i maksimalne i minimalne vrednosti koje daju pojedini modeli, koje služe kao ilustracija o odstupanju između pojedinih modela.</s><s>Na ovakav način se izbegava favorizovanje blažeg ili oštrijeg uticaja klimatskih promena na potrebe useva za vodom i opstanak travnatih vrsta uopšte.</s><s>Pored vodnog bilansa izračunata je verovatnoća pojave ekstremnih temperatura vazduha u trajanju dužem od 30 dana u toku vegetacionog perioda promena da bi se utvrdio mogući uticaj na opstanak pojedinih vrsta u izmenjenom temperaturnom režimu.</s><s>Ukoliko se toplotni režim naruši, neke višegodišnje trave u kombinaciji sa dugotrajnom sušom teško opstaju.</s><s>Na primer, trave tipa C3 mogu lako podneti niske temperature, ali svega nekoliko dana mogu podneti ekstremno visoke (Tmax > 30°C), a ukoliko one potraju 3–4 nedelje može doći do propadanja Rezultati i diskusija</s> <s>Na slici 1 su prikazani deficiti vode za prirodne travnjake na pet proučavanih lokaliteta po scenariju RCP4.5. Jasno se uočavaju velike varijacije u vrednostima koje daju pojedini modeli od devet proučavanih.</s><s>Na svim područjima razlika između minimalnih i maksimalnih vrednosti može dostići od 30% do 50% vrednosti deficita (povoljniji rezultat) u istom posmatranom periodu.</s><s>Na primer, na Rimskim Šančevima deficit vode sredinom veka bi iznosio 303 mm po jednom modelu, a po drugom čak 453 mm.</s><s>Kao verovatna vrednost zbog toga je uzeta medijalna vrednost devet modela koja za taj period iznosi 347 mm.</s> <s>Na svim lokalitetima se uočava trend povećanja deficita vode.</s><s>U referentnom periodu prosečan deficit prirodnih travnjaka za vodom iznosi 312 mm, s tim što je najniža vrednost dobijena na području Valjeva (180 mm), a najviša na području Negotina (413 mm).</s><s>U bliskoj budućnosti i sredinom veka uočava se trend povećavanja za po jednu normu zalivanja, dakle povećanje za prosečno 24 mm i 51 mm, redom.</s><s>S obzirom na to da je po ovom scenariju povećanje emisije GSB sporije, temperaturni i padavinski režim se neće bitnije menjati od sredine veka, a samim tim i neto norme navodnjavanja.</s> <s>Iako se na prvi pogled čini da se norme navodnjavanja neće značajnije menjati, treba napomenuti da nedostatak vode u Negotinu od 470 mm vode ukazuje na redovnu pojavu dugotrajnih suša, što predstavlja rizik po prirodne travnjake da se ne oporave posle obilnih jesenjih kiša, što posebno važi za one vrste trava čiji je uobičajeni period letnje dormancije na travnjaku kraći.</s><s>Na slici 2, prikazane su procentualne promene neto norme navodnjavanja u odnosu na referentni period (1986–2005).</s><s>U bliskoj budućnosti povećanje varira od 4,7% u Valjevu do 8,7% u Negotinu, što se smatra uobičajenom standardnom varijacijom.</s><s>Međutim, sredinom veka, povećanje deficita će biti najmanje na Uticaj klimatskih promena na potrebe prirodnih travnjaka za vodom u Srbiji 297</s> <s>2081-2100 području Leskovca (10,7%), a najveće na području Kragujevca (24,2%).</s><s>Nešto manje vrednosti će se javiti do kraja veka (7,7% u Negotinu do 23,9% u Kragujevcu).</s><s>Na prvi pogled se može reći da povećanje od, na primer, 10,7% nije veliko za područje Negotina, ali ako su tamo deficiti znatno veći nego u drugim područjima, onda je jasno da će se situacija značajno pogoršati u i ovako najsušnijem delu Srbije.</s> <s>Promene u odnosu na referentni period (%) Change in comparison with referece period Lokalitet/Area</s> <s>Na slici 3 prikazane su neto norme navodnjavanja za prirodne travnjake po scenariju RCP8.5. Kao i u prethodnom scenariju (RCP4.5), uočavaju se značajne razlike u neto normama navodnjavanja po modelima.</s><s>Na primer, u referentnom periodu deficit vode na području Valjeva po jednom modelu je 66 mm, a po drugom 223 mm, dok je medijalna vrednost 168 mm, što se podudara sa osmotrenim vrednostima deficita vode u pomenutom periodu (Avakumović et al., 2005).</s><s>Nešto manje razlike se dobijaju na ostalim područjima.</s><s>Na primer, na lokalitetu Negotin najniža vrednost je 385 mm, dok je najviša 447 mm, a medijalna 410 mm.</s><s>Iz dobijenih podataka jasno je da je medijalna vrednost merodavna za dalje prognoze potreba prirodnih travnjaka za navodnjavanjem.</s><s>Medijalne vrednosti deficita vode po svim modelima na posmatranim područjima iznose 333 mm, 343 mm i 430 mm u bliskoj budućnosti, sredinom i krajem veka, redom.</s><s>Najniži deficiti se očekuju na području Valjeva 182 mm, 190 mm, 290 mm, a najveći na području Negotina 438 mm, 443 mm i 535 mm, u bliskoj budućnosti, sredinom i krajem veka, redom.</s> <s>Naime, kad su veliki deficiti vode, onda i malo povećanje je mnogo veće nego na nekom području gde su deficiti u referentnom periodu mnogo manji.</s><s>Na primer, na području Negotina se deficit povećava za 125 mm, dok se na lokalitetu Valjevo povećava za 121 mm.</s><s>Dakle, posmatrati samo relativno povećanje nije dovoljno da bi se ocenio negativan uticaj suše na neko područje, već je neophodno šire, sveobuhvatnije posmatranje.</s><s>U svakom slučaju, promene deficita vode za 41,9%, na primer za Valjevo, svakako će izazvati ozbiljnu reakciju ekosistema travnjaka.</s> <s>Dužina sušnog perioda je od velikog značaja za održivost ekosistema prirodnih travnjaka, ali i broj dana sa ekstremnim temperaturama, kako sa visokim tako i sa niskim, kao i izostanak snežnog pokrivača, itd.</s><s>U tabeli 1 su prikazane verovatnoće pojave broja sušnih dana po lokalitetima.</s><s>Iz podataka se vidi da će broj sušnih dana početkom veka biti najmanji na području Valjeva (97), a najveći na lokalitetu Negotin (107).</s><s>Sredinom i krajem veka po scenariju RCP4.5 doći će do povećanja broja sušnih dana za 2 na svim područjima.</s><s>Sličan broj dana se može očekivati i po scenariju RCP8.5, s tim što se krajem veka broj sušnih dana povećava 9 dana za Valjevo i od 5 do 7 dana na ostalim lokalitetima.</s><s>Tabela 1. Simulirani broj sušnih dana po lokalitetima.</s><s>Table 1. The number of days without rain.</s> <s>Veza uticaja ekstremnih vremenskih pojava ekstremnih temperatura (verovatnoće pojave ekstremno visokih temperatura > 30°C u trajanju dužem od 30 dana), suše i broja sušnih dana su prikazane na slici 5. U referentnom periodu vidimo da je verovatnoća da ovako ekstremne temperature traju preko mesec dana variraju od 30% za lokalitet Valjevo, do 60% na lokalitetu Leskovac.</s><s>U bliskoj budućnosti verovatnoće da će se ovako visoke temperature javiti rastu na svim područjima i variraju od 55% za Valjevo do 90% za Negotin i Leskovac, da bi sredinom i krajem veka praktično to postala redovna pojava (verovatnoća od 95% do 100%), pogotovo po scenariju RCP8.5.</s> <s>Verovatnoća pojavljivanja veoma niskih temperatura u toku zimskog dela godine je na istraživanim lokalitetima u referentnom periodu varirala od 15% za Rimske Šančeve, Valjevo i Kragujevac do 25% za Leskovac.</s><s>U bliskoj budućnosti mogu se očekivati samo manje promene ovih verovatnoća po oba scenarija.</s><s>Polovinom i krajem veka se po scenariju RCP4.5 može očekivati smanjenje verovatnoće na 5% do 10% na svim lokalitetima.</s><s>Prema scenariju RCP8.5 polovinom veka verovatnoća pojavljivanja niskih temperatura će biti 10% na svim lokalitetima, dok se krajem veka takvi događaji ne očekuju (tabela 2).</s><s>Verovatnoća pojavljivanja veoma niskih temperatura koje su u isto vreme praćene golomrazicom, odnosno pojavljuju se bez formiranja snežnog pokrivača je očekivano manja (tabela 3).</s><s>U Valjevu ovakvih događaja nije bilo u referentnom periodu, jer su obično niske temperature bile praćene formiranjem snežnog pokrivača, što se očekuje i u budućnosti, dokle god se tako niske temperature budu javljale.</s><s>Na ostalim lokalitetima verovatnoća pojavljivanja niskih temperatura sa golomrazicom u referentnom periodu i bliskoj budućnosti je oko 5%, dok se do sredine i kraja veka očekuje da se ovakvi događaji više ne javljaju, naročito prema scenariju RCP8.5.</s> <s>Dobijeni rezultati jasno ukazuju na to da će vegetacija prirodnih travnjaka biti izložena promeni klimatskih uslova, čestoj suši i čestoj pojavi ekstremno visokih temperatura.</s><s>Nedostatak vode se očekuje već krajem maja, kada se iscrpe zalihe vode u zemljištu, i trajaće sve do prvih značajnijih jesenjih kiša, odnosno kada priliv vode bude dovoljan da se ostvari proces regeneracije biljaka i proces evapotranspiracije.</s> <s>Proučavanjem trendova osmotrenih klimatskih parametara u periodu 19612017, uočeno je da se temperatura vazduha povećava za 0,36°C po deceniji, ali da akumulirane padavine nemaju izraženi i jednoznačan trend u prostornoj i sezonskoj analizi.</s><s>Uočeno je povećanje padavina za 7 mm, ali ovi rezultati nisu statistički značajni.</s><s>Međutim, analizom sezonskih padavina došlo se do rezultata da se one smanjuju tokom letnjih meseci (Djurdjević et al., 2018).</s><s>Iako će biti padavina tokom leta, one često neće biti dovoljne da prokvase zemljište do potrebne dubine kako bi se travnjaci održavali u životu i obezbedila regeneracija pojedinih vrsta.</s><s>Opšte je poznato da padavine manje od 8 mm nisu Ružica J. Stričević et al.</s> <s>302 efektivne ako se jave posle sušnog perioda, jer se najveći deo tih padavina zadrži na lišću (čak i suvom lišću) i u površinskom delu zemljišta odakle pri visokim letnjim temperaturama ispare istog ili sledećeg dana (Doorenbos i Pruitt, 1984), dok su padavine od 25 mm do 30 mm efektivne svega oko 60% (što znači da u zemljište dospe svega 15–18 mm), i one mogu prokvasiti zemljište do desetak centimetara.</s><s>Ukoliko su padavine učestale, i manje količine mogu biti efektivne.</s><s>S obzirom na to da se očekuje povećani broj sušnih dana i povećanje ekstremno visokih temperatura vazduha, opstanak travnjaka će u mnogome zavisiti od visine padavina u toku leta koje će obezbediti održavanje korenovog sistema u periodu prinudne hibernacije.</s> <s>Istraživanja na globalnom nivou (Stuart-Haëntjens et al., 2018) ukazuju da je otpornost prirodnih travnjaka na ekstremne suše i njihov oporavak u korelaciji sa srednjim godišnjim sumama padavina.</s><s>S obzirom na to da se sume padavina neće bitnije menjati na području Srbije, po ovim istraživanjima se može očekivati opstanak prirodnih travnjaka i pored povećanja deficita vode.</s><s>Mogući uticaji klimatskih promena na prirodne travnjake u Srbiji U budućnosti se mogu očekivati dalja povećanja temperatura vazduha i to od 1,0°C, 2,0°C i 4,3°C, u bliskoj budućnosti, sredinom i krajem veka redom u odnosu na referentni period 1986–2005, po scenariju RCP8.5 (Vuković et al., 2018).</s><s>Ovakve projekcije porasta temperature mogu imati i dobre i loše strane.</s><s>Dobre strane se mogu očekivati samo na višim nadmorskim visinama, kada se usled otopljavanja može očekivati duži vegetacioni period.</s><s>Uz nepromenjene varijacije padavina mogu se očekivati i viši prinosi biomase (Orsenigo et al., 2014).</s><s>Međutim, više pokazatelja po ovim istraživanjima ukazuje na to da se usled klimatskih promena mogu očekivati negativni uticaji.</s><s>Na primer, suša u kombinaciji sa toplotnim talasima utiče na produkciju biomase u letnjem periodu, ali ne i u prolećnom.</s><s>Takođe, utiče i na mortalitet mladih biljaka, biljaka u razvoju, pa čak i stasalih (razvijenih) biljaka.</s><s>Stepen uvenuća svakako zavisi ne samo od stepena suše već i od biljne vrste i njene tolerantnosti na ekstremne uslove (C3 ili C4), kao i plodnosti zemljišta.</s><s>Porast temperature može povećati fotosintezu trava tipa C3 za 30%, ali ne i C4, kojima veće temperature mogu pogodovati većem rastu (Volenec i Nelson, 2017), ali će im lišće i stabla biti slabijeg kvaliteta.</s><s>Povezanost sa vodnim stresom će kod biljaka na travnjaku uticati na izduženje korena, u potrazi za vlagom.</s> <s>Verovatnoća pojave ekstremnih temperatura vazduha u dužem trajanju u sadejstvu sa sušnim uslovima, što se očekuje u Srbiji može dovesti do ugrožavanja opstanka travnih biljnih vrsta (McDowell et al., 2011; Craine et al., 2013; GriffinNoland i Knapp, 2018), a posebno vrsta severnog umerenog klimata kao što su: Lolium perenne (engleski ljulj), Lolium multiflorum (italijanski ljulj), Phleum Uticaj klimatskih promena na potrebe prirodnih travnjaka za vodom u Srbiji 303</s> <s>302 pratense (mačji rep), Dactylis glomerata (ježevica), Festuca pratense (livadski vijuk), Poa pratensis (prava livadarka), Bromus inermis (bezosni vlasen), Alopecurus pratensis (lisičji rep) i druge, koje su izuzetno osetljive na ovakve klimatske prilike.</s><s>Sve ove višegodišnje travne vrste čine veoma brojne komponente, neretko edifikatore, biljnih asocijacija prirodnih trajnih travnjaka, odnosno glavne komponente i nosioce prinosa sejanih travnjaka za proizvodnju kabaste stočne hrane na livadama i oranicama Srbije (Sokolović et al., 2013).</s><s>Istovremeno, one se veoma razlikuju prema otpornosti na hladnoću, pa je mačji rep otporniji od bezosnog vlasena, a on je otporniji od ježevice.</s><s>Prema otpornosti na izmrzavanje, trave tipa C3 se razlikuju, od ekstremno otpornih, kao što su rosulje, koje izdržavaju i temperature ispod -30°C, preko prave livadarke, koja izdržava u zavisnosti od sorte i uslova sredine, od -20 do -30°C, do nešto osetljivijeg visokog vijuka, koji izdržava do -15°C i relativno osetljivog engleskog Bezosni vlasen je tolerantniji na sušu od ježevice i prave livadarke, jer je dubljeg korena i ima pristup većoj zapremini zemljišta (Volenec i Nelson, 2017).</s><s>Višegodišnje trave tipa C3 se takođe razlikuju i po odgovoru na toplotni stres, pa visoki vijuk pokazuje visoku tolerantnost, prava livadarka dobru, dok engleski ljulj i rosulje imaju zadovoljavajuću otpornost.</s><s>S druge strane, obična livadarka (Poa trivialis) je neotporna na toplotni udar (DaCosta i Huang, 2013).</s><s>Duži sušni periodi uslovljavaju letnju dormanciju trava, tako da slabije štite zemljište od erozije i bujica koje mogu nastati usled jakih letnjih kiša.</s><s>Pored toga, podložno je uticaju požara, a samim tim i ubrzanoj potencijalnoj sukcesiji biljnih asocijacija i izmeni prirodnog sintaksona.</s><s>Višegodišnja izloženost nepovoljnim klimatskim uslovima može čak dovesti i do dezertifikacije (Kosmas et al., 2003), što se sve može očekivati u Srbiji s obzirom na očekivanu dugotrajnost sušnog perioda i visokih tempeatura.</s> <s>Istraživanja sprovedena na više ekozona ukazuju na to da će klimatske promene na područjima umerenih stepa (u koje se po prikazanoj klasifikaciji nalazi i naša zemlja) uticati na smanjenje produkcije biomase, pre svega zbog suše i povećane evapotranspiracije (Hossain i Li, 2020).</s><s>Ovi podaci su u saglasnosti s dobijenim rezultatima o povećanju potreba travnatog pokrivača za vodom.</s><s>Eksperimentalna istraživanja sprovedena u mediteranskim uslovima potvrđuju da uticaj suše u kombinaciji sa visokim temperaturama negativno utiče na preživljavanje nekih trava.</s><s>Naime, Severmutlu et al. (2011) su ustanovili da visoki vijuk, kao trava koja pripada tipu C3 ulazi u period dormancije sredinom jula, a oporavak se ostvaruje na 70% biljaka na jednom području, dok se na drugom području ne oporavlja uopšte.</s><s>S obzirom na to da će sušni period početi već u maju, a trajaće do septembra na svim područjima Srbije, po pitanju suše klima sve više nalikuje mediteranskoj.</s> <s>S druge strane, i pored mogućnosti pojave niskih temperatura od -17°C, sa ili bez snežnog pokrivača, očekivanja su da će travnjaci dobro podnositi takve niske temperature, usled fiziološke osnove dominantnih vrsta na travnjaku – trava.</s><s>Inače, na području Srbije se javljaju trave tipa C3 koje skladište u ćelijskim vakuolama ugljeni hidrat fruktan, što im daje značajnu otpornost na oštećenja od niskih temperatura.</s><s>Uz takve trave se javljaju i prilično tolerantne višegodišnje leguminoze dobro razvijenog korena (lucerka, crvena detelina, esparzeta...), koje akumuliraju skrob u hloroplastima i smanjuju disanje, dočekujući niske temperature spremne za preživljavanje.</s><s>Veće probleme od veoma niskih temperatura mogu imati u proleće, kada se često smenjuju pozitivne dnevne temperature sa niskim noćnim, što može provocirati metaboličke procese u biljkama i izazvati oštećenja osetljivih vrsta.</s> <s>Ova istraživanja su nagovestila velike promene koje će uslediti do kraja veka, ako se obistine projekcije date preko 9 klimatskih modela.</s><s>Povećanje deficita vode, kao i ekstremnih temperatura i dužina sušnog perioda nagoveštava da su moguće promene u ekosistemu, što otvara niz pitanja kako prilagoditi korišćenje prirodnih travnjaka u budućnosti i kako zadržati/sačuvati floristički sastav trava.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na neophodnost obavljanja višegodišnjih eksperimentalnih istraživanja uticaja dužine sušnog perioda i ekstremnih temperatura na održivost prirodnih travnjaka.</s> <s>Više temperature će uticati na skraćivanje perioda od nicanja do cvetanja.</s><s>U toplijem klimatu sa manje padavina, biljke će na travnjacima imati ubrzano razviće.</s><s>Biljke će biti kraće i težiće da cvetaju ranije.</s><s>Radi očuvanja kvaliteta krme, to će zahtevati češće košenje.</s> <s>Niske temperature ni do sada nisu imale značajniji uticaj na prirodne travnjake, ali će se rizik od stresa izazvanog niskim temperaturama ili opasnost od izmrzavanja još smanjivati.</s> <s>S ozbirom na izvesno povećanje deficita vode, proizvodnja biomase uz povećanje efikasnosti korišćenja vode biće od najvećeg interesa u budućnosti, posebno za oplemenjivače.</s><s>Kombinovanje vrsta trava različitih funkcionalnih grupa i sa različitim funkcionalnim osobinama, kao i tolerantnih sorti, moglo bi da igra ključnu ulogu u obezbeđenju dovoljno hrane za ispašu.</s> <s>Ovaj rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2020. godini između Poljoprvrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116.</s><s>Uticaj klimatskih promena na potrebe prirodnih travnjaka za vodom u Srbiji 305</s>

Biološke osobine stonih sorti šljive u beogradskom Podunavlju

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Zec, Gordan;Boškov, Đorđe

Zbornik naučnih radova PKB Agroekonomik

Prunus domestica;cvetanje;zrenje;prinos;kvalitet ploda

agrif.bg.ac.rs-123456789-6127.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/23893/bitstream_23893.pdf

<s>BIOLOŠKE OSOBINE STONIH SORTI ŠLJIVE U BEOGRADSKOM PODUNAVLJU Izvod: U periodu od pet godina (2013-2017) na području Beograda proučavane su fenološke osobine, bujnost, rodnost i kvalitet ploda 14 stonih sorti šljive.</s><s>Kao standard za poređenje je uzeta sorta Čačanska lepotica.</s><s>Cvetanje ispitivanih sorti je bilo krajem marta i u prvoj polovini aprila, a zrenje plodova od kraja juna (Boranka) do početka septembra (Pozna plava).</s><s>Prosečan prinos po stablu je bio najniži kod sorte Čačanska rana (8,4 kg), a najviši kod sorte Dalikatnaja (25,5 kg).</s><s>Statistički značajno niži prinos u odnosu na kontrolu imale su tri sorte (Čačanska rana, Boranka i Pozna plava).</s><s>Najmanja bujnost je utvrđena kod sorte Valerija, a najveća kod sorte Rivs.</s><s>Prosečna masa ploda je varirala od 28,9 g kod sorte Pozna plava do 71,3 g kod sorte Rivs.</s><s>U poređenju sa kontrolom, masa ploda je bila statistički značajno veća kod šest sorti.</s><s>Po visokom sadržaju rastvorljive suve materije (iznad 20%) ističu se sorte Valor, Pozna plava i Tophit.</s><s>Ukupno posmatrano, najbolje rezultate su pokazale sorte: Valor, Empres, Prezident, Tophit i Čačanska najbolja.</s><s>Ključne reči: Prunus domestica, cvetanje, zrenje, prinos, kvalitet ploda.</s> <s>Šljiva (Prunus domestica L.) je najrasprostranjenija i najznačajnija vrsta voćaka u Srbiji.</s><s>Sa godišnjom proizvodnjom od 437.008 t (prosek 2013-2017. godine), ona je na prvom mestu među voćkama (Republički zavod za statistiku RS, 2018).</s><s>Njen udeo u ukupnoj proizvodnji voća je oko 33%, dok je u prošlosti bio i znatno veći.</s><s>Srbija po proizvodnji šljive zauzima treće mesto u svetu, iza Kine i Rumunije.</s><s>Međutim, naše šljivarstvo ima mnoge negativne karakteristike kao što su: loša starosna struktura zasada, niski prinosi, prisustvo virusa šarke šljive, loša struktura sortimenta, nepovoljan način iskorišćavanja plodova, nizak nivo tehnologije gajenja, prerade i plasmana (Mišić i Ranković, 2002).</s><s>Najveća količina proizvedenih plodova šljive (oko 70%) se preradi u rakiju.</s><s>Znatno manje količine se suše i prerađuju u druge proizvode kao što su džem, pekmez, slatko i dr. Potrošnja šljive u svežem stanju je relativno mala.</s><s>Poslednjih godina izražen je trend povećanja izvoza sveže šljive.</s><s>U periodu od 2013-2016. godine je izvezeno prosečno 23.808 t sveže šljive u vrednosti od 15 miliona evra.</s><s>Najveći deo vrednosti izvoza (više od 70%) je bio u Rusiju (Republički zavod za statistiku RS, 2018).</s><s>Iako sveži plodovi šljive postižu bolju cenu na tržištu u odnosu na plodove za preradu, stone sorte su relativno malo zastupljene u sortimentu šljive u Srbiji.</s><s>Najviše gajena stona sorta je Čačanska lepotica.</s><s>Znatno manje se gaji sorta Čačanska rana, dok su ostale stone sorte vrlo malo zastupljene.</s><s>Zbog produžetka sezone potrošnje plodova šljive u svežem stanju, nameće se potreba uvođenja u proizvodnju novijih stonih sorti.</s><s>Najvažniji ciljevi oplemenjivanja šljive su: adaptivnost na različite ekološke uslove, visoka rodnost, produžetak raspona sazrevanja, dobar kvalitet ploda (krupnoća, tamoplava boja ploda, žuta boja mesa, čvrstoća mesa, lako odvajanje od koštice), kao i otpornost na prouzrokovače bolesti, naročito na virus šarke šljive (Neumüller, 2010).</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja šljive se nalaze u Nemačkoj, Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj.</s><s>Oplemenjivanjem šljive u Srbiji se bavi Institut za voćarstvo u Čačku, gde je do sada stvoreno  Dr Dragan Milatović, redovni profesor; dr Dejan Đurović, vanredni profesor; dr Gordan Zec, vanredni profesor; Đorđe Boškov, dipl. inž.; Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: mdraganŽagrif.bg.ac.rs Istraživanja u ovom radu su deo projekta TR31063 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Cilj ovog rada je bilo ispitivanje fenoloških osobina, bujnosti, rodnosti i kvaliteta ploda kod većeg broja stonih sorti šljive.</s><s>Sorte koje pokažu najbolje rezultate će se preporučiti za gajenje na području beogradskog Podunavlja, kao i u drugim regionima sa sličnim agroekološkim uslovima.</s> <s>Istraživanja su obavljena u kolekcionom zasadu šljive na Oglednom dobru „Radmilovac” Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, u periodu od pet godina (2013–2017).</s><s>Ogledni zasad je podignut 2009. godine, podloga je sejanac džanarike (Prunus cerasifera Ehrh.), a razmak sadnje je 4,5 m × 3 m. Sve sorte u kolekcionom zasadu su zastupljene sa po pet stabala.</s><s>U zasadu su primenjivane standardne agrotehničke i pomotehničke mere, bez primene navodnjavanja.</s> <s>Ispitivanjem je obuhvaćeno 14 stonih sorti šljive.</s><s>Šest sorti potiče iz Srbije: Boranka, Čačanska rana, Čačanska lepotica (koja je uzeta kao standard), Valerija, Čačanska najbolja i Pozna plava.</s><s>Tri sorte su iz Nemačke (Hanita, Jojo i Tophit), dve iz Kanade (Rivs i Valor), a po jedna iz Belorusije (Dalikatnaja), Engleske (Prezident) i SAD (Empres, koja je kod nas poznatija pod imenom Grosa di felisio).</s> <s>Cvetanje je praćeno prema preporukama Međunarodne radne grupe za polinaciju: početak cvetanja kada se otvori 10% cvetova, puno cvetanje kada se otvori 80% cvetova, a kraj cvetanja kada otpadne 90% kruničnih listića (Wertheim, 1996).</s><s>Obilnost cvetanja ocenjivana je uz pomoć skale od 0 (bez cvetova) do 5 (obilno cvetanje).</s><s>Za vreme zrenja uzeti su datumi početka berbe.</s> <s>Prinos je određivan merenjem mase ubranih plodova i izražen je u kg po stablu.</s><s>Kumulativna efikasnost prinosa je izračunata kao odnos kumulativnog prinosa po stablu za pet godina (2013-2017) i površine poprečnog preseka debla u poslednjoj godini ispitivanja (2017) i izražen je u kg cm-2.</s><s>Površina poprečnog preseka debla je izračunata na osnovu obima debla, koji je meren na visini od 30 cm iznad spojnog mesta.</s><s>Osobine ploda određivane su na uzorku od 25 plodova po sorti.</s><s>Indeks oblika ploda izračunat je po formuli: dužina2 / širina × debljina.</s><s>Rastvorljive suve materije određivane su refraktometrom (Pocket PAL-1, Atago, Japan), a ukupne kiseline (izražene kao jabučna kiselina) titracijom sa 0,1N NaOH.</s><s>Organoleptičke osobine ploda (izgled i ukus) ocenjivao je petočlani žiri, poentiranjem sa ocenama od 1 do 5. Dobijeni podaci su obrađeni statistički metodom analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću Dankanovog testa višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s> <s>Prosečno vreme cvetanja ispitivanih sorti šljive je bilo krajem marta i u prvoj polovini aprila (tabela 1).</s><s>Cvetanje je bilo najranije kod sorti Dalikatnaja i Prezident, a najkasnije kod sorte Pozna plava.</s> <s>Po godinama ispitivanja, cvetanje je bilo najranije u 2014. godini, kada je prosečan datum početka cvetanja za sve sorte bio 24. mart.</s><s>Najkasnije cvetanje je bilo u 2013. godini, kada je prosečan datum početka cvetanja bio 16. april.</s><s>Prosečno trajanje cvetanja je iznosilo 10,1 dana i variralo je od 8,4 dana kod sorte Pozna plava do 12,0 dana kod sorte Prezident.</s><s>Cvetanje je trajalo duže kod sorti sa ranijim vremenom cvetanja.</s><s>Po godinama, prosečno trajanje cvetanja je variralo od 7,6 dana (2015) Prosečna obilnost cvetanja je bila najmanja kod sorte Tophit (ocena 2,8).</s><s>S druge strane, najobilnije cvetanje je zabeleženo kod standard sorte Čačanska lepotica (ocena 4,7).</s><s>Prosečno vreme zrenja ispitivanih sorti šljive je bilo u rasponu od 22. juna kod sorte Boranka do 2. septembra kod sorte Pozna plava.</s><s>Ranije zrenje u odnosu na standard sortu, Čačansku lepoticu (19. jul) imale su četiri sorte (Boranka, Čačanska rana, Dalikatnaja i Valerija), dok su ostale sorte sazrevale kasnije.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Tab.</s><s>1. Fenološke karakteristike stonih sorti šljive (prosek, 2013-2017. godine).</s><s>Phenological characteristics of table plum cultivars (average, 2013–2017).</s> <s>Kod većine sorti najranije zrenje plodova je bilo u 2016. godini, a najkasnije u 2013. ili 2017. godini.</s><s>Prosečna razlika između godina sa najkasnijim i najranijim vremenom berbe iznosila je osam dana, a po sortama je varirala od tri dana (Čačanska lepotica) do 16 dana Cvetanje i zrenje sorti šljive na području Beograda je bilo ranije u poređenju sa istim sortama u uslovima Češke (Blažek i Pišteková, 2009), centralne Bugarske (Dragoyski i sar., 2010) i severne Crne Gore (Božović i Jaćimović, 2012).</s><s>Ove razlike se mogu objasniti različitim klimatskim karakteristikama lokaliteta u kojima su obavljena ispitivanja.</s><s>Prosečan prinos po stablu je bio najniži kod sorte Čačanska rana (8,4 kg), a najviši kod sorte Dalikatnaja (25,5 kg) (tabela 2).</s><s>U poređenju sa kontrolom (Čačanska lepotica), statistički značajno manji prinos su imale tri sorte (Čačanska rana, Boranka i Pozna plava).</s><s>Po visokom prinosu (iznad 20 kg po stablu) ističu se sorte Dalikatnaja, Valerija, Valor, Čačanska najbolja, Jojo, kao i standard sorta (Čačanska lepotica).</s><s>Po godinama ispitivanja, najniži prinos je zabeležen u 2013. godini.</s><s>To je i očekivano, s obzirom na to da je starost zasada tada bila pet godina, što znači da je on još bio u periodu početne rodnosti.</s><s>Najviši prinos je postignut u 2014. i 2016. godini (prosečno 23,6 odnosno 22,7 kg po stablu).</s><s>U periodu ispitivanja u oglednom zasadu nisu zabeleženi niski zimski mrazevi, kao ni pozni prolećni mrazevi koji bi mogli dovesti do izmrzavanja generativnih organa šljive.</s><s>Nešto niži prinos koji je dobijen u 2015. i 2017. godini (prosečno 18,5 odnosno 17,0 kg po stablu) se može objasniti pojavom alternativnosti u rađanju, tj. visoke rodnosti pojedinih sorti u prethodnoj godini.</s> <s>Među ispitivanim sortama najmanju bujnost izraženu preko površine poprečnog preseka debla (PPPD) je imala sorta Valerija.</s><s>Najveću bujnost je imala sorta Rivs, kod koje je PPPD bila statistički značajno veća u odnosu na sve ostale sorte.</s><s>Tri sorte su imale statistički značajno veću PPPD u odnosu na standard (Rivs, Dalikatnaja i Čačanska rana).</s><s>Koeficijent rodnosti je značajan pokazatelj koji objedinjuje rodnost i bujnost sorti.</s><s>Kumulativni koeficijent rodnosti (KKR) je bio najviši kod sorte Valerija (1,61 kg cm-2).</s><s>Niska vrednost za PPPD i visoka za KKR čine ovu sortu pogodnom za gajenje u gustoj sadnji.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Krupnoća ploda je veoma značajna osobina za stone sorte šljive.</s><s>Prosečna masa ploda je varirala od 28,9 g kod sorte Pozna plava do 71,3 g kod sorte Valor (tabela 3).</s><s>U poređenju sa kontrolom, masa ploda je bila statistički značajno veća kod šest sorti (Rivs, Prezident, Empres, Valor, Čačanska rana i Valerija).</s><s>Tab.</s><s>2. Prinos, površina poprečnog preseka debla (PPPD) i kumulativni koeficijent rodnosti (KKR) stonih sorti šljive.</s> <s>Srednje vrednosti označene istim slovom u okviru jedne kolone ne razlikuju se značajno prema Dankanovom testu višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s><s>Mean values followed by the same letter within a column do not differ significantly according to Duncan’s multiple range test at P≤0.05.</s><s>Po godinama ispitivanja, masa ploda je bila veća u 2014. i 2016. godini u odnosu na preostale tri godine.</s><s>To se može objasniti većom količinom padavina u ove dve godine u periodu razvoja plodova šljive.</s> <s>Masa koštice je varirala od 1,38 g (Boranka) do 2,94 g (Rivs).</s><s>Udeo koštice u masi Vrednosti indeksa oblika (IO) ploda su iznosile od 0,90 (Rivs) do 1,83 (Čačanska rana i Jojo).</s><s>Na osnovu IO možemo zaključiti da je većina ispitivanih sorti imala izdužen (jajast ili eliptičan) oblik ploda.</s><s>Izuzetak su sorte Valor (okruglasto-pljosnat oblik), Valerija (okruglast oblik), Dalikatnaja i Boranka (okruglasto-izdužen oblik).</s><s>Peteljka ploda je bila najkraća kod sorte Boranka (9,4 mm), a najduža kod sorte Pozna plava (22,6 mm).</s><s>U odnosu na standard sortu, statistički značajno veću dužinu peteljke imale su tri sorte (Pozna plava, Čačanska rana i Valor), dok je značajno manju dužinu peteljke imala samo sorta Boranka.</s><s>Dobijeni rezultati za osobine ploda su u saglasnosti sa prethodno objavljenim rezultatima za pojedine sorte (Hodun i sar., 1998; Blažek i Pišteková, 2009; Dragoyski i sar., 2010; Milatović i sar., 2011; Markuszewski i Kopytowski, 2013; Glišić i sar., 2015).</s><s>Sadržaj rastvorljive suve materije (RSM) je bio najniži kod sorte Boranka (12,8%), a najviši kod sorte Valor (21,6%) (tabela 4).</s><s>Statistički značajno viši sadržaj RSM u odnosu na standard utvrđen je kod pet sorti (Valor, Pozna plava, Tophit, Prezident i Empres).</s><s>Sorte poznijeg vremena zrenja su imale viši sadržaj RSM u odnosu na sorte ranijeg vremena zrenja.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Tab.</s><s>4. Pokazatelji kvaliteta ploda stonih sorti šljive (prosek, 2013-2017. godine).</s><s>Indices of fruit quality of table plum cultivars (average, 2013–2017).</s> <s>Značajne razlike u pogledu ovog parametra su ispoljene i po godinama istraživanja.</s><s>Sadržaj RSM je bio najviši (prosečno 19,2% za sve sorte) u 2015. godini koja se odlikovala najmanjom sumom padavina u periodu razvoja ploda.</s><s>S druge strane, najniži sadržaj RSM (prosečno 15,7%) je zabeležen u 2014. godini koja je imala najveću sumu padavina u navedenom periodu.</s> <s>Sadržaj ukupnih kiselina (UK) je varirao od 0,74% kod sorte Pozna plava do 1,94% kod sorte Dalikatnaja.</s><s>Sorta Dalikatnjaja je imala statistički značajno viši sadržaj UK u odnosu na sve ostale sorte, uključujući i kontrolu (Čačanska lepotica).</s><s>Značajno niži sadržaj UK u odnosu na kontrolu je imalo šest sorti.</s><s>Utvrđeno je da je za prihvatanje sorti šljive od strane potrošača značajniji odnos između sadržaja rastvorljive suve i ukupnih kiselina (RSM/UK) nego sam sadržaj RSM (Crisosto i sar., 2004).</s><s>Visok odnos RSM/UK su imale sorte Pozna plava i Tophit, koje su više slatkog ukusa.</s><s>S druge strane, nizak odnos RSM/UK su imale sorte Dalikatnaja i Hanita, koje imaju više nakiseo ukus.</s> <s>Podaci o hemijskom sastavu plodova su u skladu sa prethodno objavljenim rezultatima za pojedine sorte (Bozhkova, 2013; Kovács, 2013; Glišić i sar., 2015).</s><s>U našem radu je dobijen viši sadržaj RSM i niži sadržaj UK u odnosu na rezultate koje su dobili Bohačenko i sar. (2010) u uslovima Češke, kao i Markuszewski i Kopytowski (2013) u uslovima Poljske.</s><s>Dobijene razlike se mogu objasniti toplijom i suvljom klimom u uslovima Srbije.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Najbolje ocenjene sorte za izgled ploda su bile Prezident, Empres, Čačanska najbolja, Čačanska rana i Valor.</s><s>Najviše ocene za ukus dobile su sorte Valor, Prezident i Pozna plava.</s><s>Najlošije ocenjena sorta i za izgled i za ukus je bila Boranka, koja je dobila statistički značajno niže ocene u odnosu na standard (Čačanska lepotica).</s><s>Po visokoj ukupnoj organoleptičkoj oceni ističu se sorte Prezident, Valor, Čačanska najbolja i Empres.</s><s>S druge strane, najniže ukupne organoleptičke ocene dobile su sorte Boranka, Dalikatnaja, Valerija i Rivs.</s> <s>Na osnovu petogodišnjeg ispitivanja 14 stonih sorti šljive na području Beograda, najbolje rezultate su pokazale sorte: Valor, Empres (Grosa di felisio), Prezident, Tophit i Čačanska najbolja.</s><s>Po rodnosti i kvalitetu ploda one su na nivou standard sorte (Čačanska lepotica).</s> <s>Sorte Čačanska rana, Boranka i Pozna plava pokazale su značajno manju rodnost u odnosu na standard sortu.</s><s>Sorta Čačanska rana ima najbolje organoleptičke osobine među ranim sortama šljive.</s><s>Međutim, veliki problem kod nje je slaba rodnost.</s><s>Sorte Boranka, Dalikatnaja, Valerija, Rivs i Jojo su ispoljile lošije organoleptičke osobine, posebno ukus.</s><s>Sorta Hanita se odlikuje nešto manjom krupnoćom ploda, a takođe i kiselijim ukusom.</s>

Biološke i proizvodne osobine ranih sorti trešnje u beogradskom Podunavlju

Milatović, Dragan;Zec, Gordan;Boškov, Đorđe;Đurović, Dejan;Đorđević, Boban

Voćarstvo (Journal of Pomology)

Prunus avium;cvetanje;zrenje;prinos;osobine ploda

agrif.bg.ac.rs-123456789-6134.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/23900/bitstream_23900.pdf

<s>Značajan preduslov za unapređenje proizvodnje trešnje je izbor sorti sa dobrim proizvodnim osobinama.</s><s>Da bi naša zemlja bila konkurentna na svetskom tržištu, potrebno je stalno introdukovati nove sorte, koje se u odnosu na postojeći sortiment odlikuju boljim osobinama, pre svega boljim kvalitetom ploda.</s><s>Na stvaranju novih sorti trešnje se intenzivno radi širom sveta.</s><s>Najznačajniji programi oplemenjivanja se nalaze u Kanadi, SAD, Italiji, Francuskoj, Češkoj i Mađarskoj (Milatović & Nikolić, 2011).</s><s>Jedan od ciljeva oplemenjivanja je produžetak raspona sazrevanja.</s><s>Posebno je značajno stvoriti nove sorte ranog vremena zrenja koje će sazrevati pre standardne sorte Bigarreau Burlat, a koje će imati krupan plod dobrog kvaliteta.</s><s>Među značajnija dostignuća u stvaranju vrlo ranih i ranih sorti trešnje mogu se ubrojati: francuske sorte Ferprime (Primulat), Early Lory (Earlise), Early Bigi (Bigi Sol) (Charlot, 2003), italijanske sorte Sweet Early (Panaro 1) i Early Star (Panaro 2) (Sansavini & Lugli, 2005), mađarska sorta Rita (Apostol, 2008), kao i bugarske sorte Kossara i Rozita (Zhivondov, 2011).</s><s>Introdukcija novih sorti može doprineti poboljšanju sortimenta trešnje u Srbiji.</s><s>Pre uvođenja novointrodukovanih sorti u proizvodnju treba ispitati njihovu adaptivnost na naše agroekološke uslove.</s><s>Cilj ovog rada je bilo ispitivanje fenoloških osobina, bujnosti, rodnosti i kvaliteta ploda kod većeg broja novijih sorti trešnje ranog vremena sazrevanja.</s> <s>Primljeno: 17. oktobra 2021. godine; prihvaćeno: 01. novembra 2021. godine Rezime.</s><s>U periodu od pet godina (2017‡2021) na području Beograda ispitivane su fenološke osobine, bujnost, rodnost i kvalitet ploda devet sorti trešnje ranog vremena sazrevanja.</s><s>Kao standard za poređenje uzeta je sorta Bigarreau Burlat.</s><s>Prosečno vreme cvetanja je bilo u prvoj polovini aprila, a zrenja plodova u drugoj polovini maja.</s><s>Najmanji prosečan prinos po stablu imale su sorte Kossara i Rozita (1,2 kg), a najviši sorta Merchant (4,1 kg).</s><s>U tri od pet godina istraživanja došlo je do pojave polećnih mrazeva koji su uticali na značajno smanjenje prinosa.</s><s>Statistički značajno viši prinos u odnosu na standard imale su tri sorte (Merchant, Chelan i Early Lory), dok su značajno manju površinu poprečnog preseka debla imale sorte Early Lory i Chelan.</s><s>Prosečna masa ploda je varirala od 6,4 g (Đuti) do 8,8 g (Sweet Early).</s><s>Sadržaj rastvorljive suve materije je bio najniži (13,5%) kod sorte Rita, a najviši (16,2%) kod sorti Merchant i Chelan.</s><s>Najbolje senzoričke ocene za kvalitet ploda dobila je sorta Sweet Early, koja je i najperspektivnija za gajenje u beogradskom Podunavlju.</s><s>Ključne reči: Prunus avium, cvetanje, zrenje, prinos, osobine ploda Na osnovu dobijenih rezultata, najbolje sorte će se preporučiti za gajenje u beogradskom Podunavlju, kao i u drugim regionima sa sličnim ekološkim uslovima.</s> <s>Istraživanja su obavljena u kolekcionom zasadu trešnje na Oglednom dobru „Radmilovac“ Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu u petogodišnjem periodu (2017‡2021).</s><s>Podloga je Gisela 6 (Prunus cerasus × Prunus canescens).</s><s>Podloge su posađene na stalnom mestu u jesen 2013. godine, a kalemljenje je obavljeno u proleće 2014. godine.</s><s>Razmak sađenja je 4 m × 2,2 m, što odgovara gustini sklopa od 1.136 stabala po hektaru.</s><s>Od svake sorte u kolekcionom zasadu je posađeno po sedam stabala.</s><s>U zasadu se primenjuju standardne agrotehničke mere, uključujući i navodnjavanje.</s><s>Ispitivano je devet sorti trešnje ranog vremena sazrevanja.</s><s>Đuti je selekcija autohtone domaće sorte Đurđevka.</s><s>Sorte Kossara i Rozita su poreklom iz Bugarske, Rita iz Mađarske, Early Lory iz Francuske, Sweet Early iz Italije, Merchant iz Velike Britanije, a Chelan iz SAD.</s><s>Kao standard je uzeta sorta Bigarreau Burlat kao najviše gajena rana sorta trešnje u Srbiji.</s><s>Početak cvetanja je registrovan kada se otvori 10% cvetova na stablu, puno cvetanje kada se otvori 80% cvetova, a kraj cvetanja kada otpadne 90% kruničnih listića (Wertheim, 1996).</s><s>Kao vreme zrenja su uzeti datumi početka berbe.</s> <s>Površina poprečnog preseka debla (PPPD) je izračunata na osnovu merenja obima debla na visini od 30 cm iznad mesta kalemljenja i izražena je u cm2.</s><s>Kumulativni koeficijent rodnosti je izračunat iz odnosa kumulativnog prinosa po stablu za period od pet godina (2017‡2021) i PPPD u poslednjoj godini istraživanZa određivanje osobina ploda korišćen je uzorak od 25 plodova od svake sorte.</s><s>Indeks oblika ploda je izračunat pomoću formule: dužina2 / širina × debljina.</s><s>Rastvorljive suve materije su određivane pomoću refraktometra (Pocket PAL-1, Atago, Japan).</s><s>Ukupne kiseline su određene metodom titracije sa NaOH i iskazane su kao jabučna kiselina.</s><s>Petočlani žiri ocenjivao je senzoričke osobine ploda: izgled, čvrstoću i ukus, davanjem ocena od 1 do 5.</s> <s>Meteorološki podaci u periodu ispitivanja prikazani su u Tabeli 1. Prosečne mesečne temperature u periodu razvoja ploda (april‡maj) bile su najviše u 2018. godini, dok su najniže temperature zabeležene u 2021. godini.</s><s>U tri od pet godina istraživanja (2019., 2020. i 2021. godine) zabeleženi su prolećni mrazevi za vreme trajanja fenofaze cvetanja.</s><s>Oni su uticali na izmrzavanje cvetova i smanjenje prinosa.</s><s>Najviša suma padavina u periodu april‡maj je registrovana u 2019. godini.</s><s>U maju navedene godine je palo 139,2 mm padavina, što se vrlo negativno odrazilo na pucanje plodova trešnje.</s> <s>Dobijeni podaci obrađeni su statistički pomoću metode analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću Dankanovog testa višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s> <s>Ispitivane sorte trešnje su prosečno cvetale u periodu od 29. marta do 19. aprila (Tab.</s><s>2).</s><s>Najraniji početak cvetanja je bio kod sorti Merchant, Rita i Đuti.</s><s>S druge strane, najkasnijim početkom cvetanja (jedan dan posle standard sorte) odlikovale su se sorte Sweet Tab.</s><s>1. Meteorološki podaci za Ogledno dobro „Radmilovac“ u periodu 2017‡2021. godine Tab.</s><s>1. Meteorological data for Experimental farm ‘Radmilovac’ in the period 2017‡2021 Average temperature (°C)</s> <s>Početak ‡ puno cvetanje/Start/full flowering Early i Rozita.</s><s>Razlika u prosečnom datumu početka cvetanja između sorti sa najranijim i najkasnijim cvetanjem je bila šest dana, a po godinama je varirala 4‡10 dana.</s><s>Podaci o vremenu cvetanja za sorte Early Lory, Burlat i Kossara su u skladu sa rezultatima dobijenim u uslovima Bugarske (Serbezova, 2019).</s><s>Posmatrano po godinama, cvetanje je bilo najranije u 2017. godini kada je prosečan datum početka cvetanja za sve sorte bio 25. mart, dok je najkasnije cvetanje bilo 2020. godine, kada je prosečan datum početka cvetanja bio 11. april.</s><s>Razlika u početku cvetanja između godina je bila 17 dana.</s><s>Ona je bila znatno veća nego razlika između sorti.</s><s>Na osnovu toga se može zaključiti da na fenofazu cvetanja trešnje više utiče temperatura, nego genetičke karakteristike sorti.</s><s>To je u skladu sa rezultatima dobijenim kod kajsije Prosečno trajanje cvetanja za sve sorte je iznosilo 15,4 dana i variralo je od 13,8 dana kod sorte Kossara do 17,2 dana kod sorte Chelan.</s><s>Po godinama, prosečno trajanje cvetanja je variralo od 10,6 dana (2018) do 22,2 dana (2021).</s><s>Dvostruko duže trajanje cvetanja u 2021. godini u odnosu na 2018. godinu se može objasniti nižim temperaturama u fenofazi cvetanja.</s><s>Prosečna temperatura u aprilu 2021. godine je bila 9,2°C, dok Obilnost cvetanja kod svih sorti je bila vrlo velika, sa prosečnom ocenom 4,7 na skali 0‡5. Po sortama, ona je varirala od 4,5 do 5,0.</s><s>Ovako visoke vrednosti se mogu objasniti uticajem podloge.</s><s>Poznato je da podloga Gisela 6 utiče na rano stupanje sorti trešnje u rod i njihovu visoku rodnost (Whiting et al., 2005; Prosečno vreme zrenja ispitivanih sorti trešnje je bilo u drugoj polovini maja.</s><s>Zrenje je bilo najranije kod selekcije Đuti (14. maj), a najkasnije kod sorte Chelan (29. maj).</s><s>U odnosu na standard sortu (Bigarreau Burkod dve sorte (Merchant i Chelan) kasnije (za 5‡7 dana).</s><s>Razlika između godine sa najranijim (2018) i najkasnijim (2021) datumom berbe je iznosila prosečno 18 dana, a po sortama je varirala od 12 dana (Chelan) do 22 dana (Bigarreau Burlat).</s><s>Uzrok velikog variranja vremena zrenja između ove dve godine su razlike u temperaturama u periodu april‡maj (Tab.</s><s>1).</s><s>Cvetanje i zrenje sorti trešnje na području Beograda je bilo nekoliko dana ranije u poređenju sa istim sortama u uslovima Čačka (Radičević et al., 2008).</s><s>Ove razlike su posledica različitih klimatskih karakteristika lokaliteta ispitivanja.</s> <s>Naši podaci o vremenu zrenja bugarskih sorti Kossara i Rozita se razlikuju od podataka koje navodi Zhivondov (2011).</s><s>On ističe da Kossara sazreva 10 dana, a Rozita pet dana pre sorte Bigarreau Burlat.</s><s>U beogradskom području, Kossara je sazrevala oko pet dana, a Rozita jedan dan pre standard sorte.</s><s>Slično tome, Apostol (2008) navodi da sorta Rita sazreva oko 14 dana pre sorte Bigarreau Burlat, dok je u našem istraživanju njeno zrenje bilo sedam dana pre standard sorte.</s><s>Prosečan prinos po stablu je bio najniži kod sorti Kossara i Rozita (1,2 kg), a najviši kod sorte Merchant au Burlat), statistički značajno viši prinos je dobijen kod tri sorte (Merchant, Chelan i Early Lory).</s><s>U tri od pet godina istraživanja (2019., 2020. i 2021. godine) došlo je do pojave mrazeva u fenofazi cvetanja, koji su Tab.</s><s>2. Fenološke osobine sorti trešnje (prosek 2017‡2021. godine) Tab.</s><s>2. Phenological characteristics of sweet cherry cultivars (average, 2017‡2021) Trajanje cvetanja</s> <s>Flowering dates uslovili značajno smanjenje prinosa.</s><s>Pored toga, 2017. je godina početne rodnosti (treća vegetacija), kada su prinosi bili relativno mali (prosečno 1,3 kg po stablu za sve sorte).</s><s>Iz navedenih razloga, ostvareni prosečni prinosi u periodu istraživanja su bili niski (1,4‡4,7 U punoj rodnosti, u optimalnim uslovima gajenja u zasadima trešnje sa gustom sadnjom na podlozi Gisela 6 u pojedinim ogledima dobijeni su prinosi veći Ipak, optimalan prinos, koji istovremeno obezbeđuje i dobar kvalitet ploda u savremenim zasadima trešnje je je kod tri rane sorte trešnje kalemljene na podlozi Gisela 5 u petogodišnjem periodu dobijeni su slični prinosi kao u našem istraživanju (Usenik & Fajt, 2019).</s><s>Ranim stupanjem u rod i višim prinosima u prve dve godine rodnosti odlikovale su se sorte Rita, Early Lory i Chelan.</s><s>S druge strane, kasnijim stupanjem u rod i nižim početnim prinosima, pored standardne sorte (Bigarreau Burlat), odlikovale su se i sorte Kossara Među ispitivanim sortama najmanju bujnost izraženu preko površine poprečnog preseka debla (PPPD), je imala sorta Early Lory (60,5 cm2), dok je najveću PPPD imala sorta Kossara (119,9 cm2).</s><s>U odnosu na standard sortu, statistički značajno manju PPPD su imale dve sorte, Early Lory i Chelan.</s> <s>Koeficijent rodnosti je značajan pokazatelj koji objedinjuje rodnost i bujnost sorti.</s><s>Kumulativni koeficijent rodnosti (KKR) je bio najviši (0,24‡0,26 kg/cm2) kod sorti Early Lory, Chelan i Merchant.</s><s>S druge strane, niske vrednosti KKR (ispod 0,10 kg/cm2) su dobijene kod sorti Kossara, Rozita i Bigarreau Burlat.</s> <s>U našem istraživanju dobijene su nešto niže vrednosti za KKR u odnosu na tri rane sorte trešnje u Sloveniji kod stabala slične starosti (Usenik & Fajt, 2019).</s><s>Dobijene razlike mogu se objasniti korišćenjem podloge Gisela 5, koja je manje bujnosti u odnosu na podlogu Gisela 6 na koju su kalemljene sorte trešnje u našem ogledu.</s> <s>Prosečna masa ploda je iznosila od 6,4 g kod sepoređenju sa kontrolom, masa ploda je bila statistički značajno veća samo kod sorte Sweet Early, dok su značajno manju masu ploda imale dve sorte (Đuti i Rita).</s><s>Po godinama ispitivanja, masa ploda je bila najmanja u 2018. godini, a najveća u 2019. godini.</s><s>To se može objasniti većim prinosom u 2018. godini, dok je u 2019. godini, pored najniže rodnosti, zabeležena i najveća količina padavina u periodu razvoja plodova.</s><s>Masa koštice je varirala u intervalu od 0,42 g (Early Lory) do 0,70 g (Merchant).</s><s>Udeo koštice u masi ploda je iznosio od 5,9% do 8,4%.</s><s>Prema podeli koju su dali Toth et al. (1996) većina sorti je imala srednje učešće koštice u masi ploda (6,0‡7,5%).</s><s>Mali udeo koštice (5,9%), a time i najpovoljniji randman mezokarpa, imala je sorta Rozita.</s><s>S druge strane, veliki udeo koštice (iznad 7,5%), a time i najmanji randman mezokarpa, imale su sorte Merchant i Rita.</s><s>Tab.</s><s>3. Prinos, površina poprečnog preseka debla (PPPD) i kumulativni koeficijent rodnosti (KKR) sorti trešnje Tab.</s><s>3. Yield, trunk cross-sectional area (TCSA), and cumulative yield efficiency (CYE) of sweet cherry cultivars Sorta</s> <s>* Srednje vrednosti označene istim slovom u okviru kolone se ne razlikuju značajno prema Dankanovom testu višestrukih intervala za verovatnoću 0,05 / Mean values followed by the same letter within a column do not differ significantly according to Duncan’s Multiple Prinos po stablu/Yield per tre (kg)</s> <s>Između ispitivanih sorti utvrđene su značajne razlike u dimenzijama ploda.</s><s>Najveću dužinu ploda imala je sorta Merchant, širinu ploda sorta Sweet Early, a debljinu ploda sorta Rita.</s><s>Najmanju dužinu i širinu ploda imala je selekcija Đuti, dok je debljina ploda bila najmanja kod sorte Early Lory.</s> <s>Na osnovu dimenzija je izračunat indeks oblika (IO) ploda, čije su vrednosti iznosile od 0,81 do 1,04.</s><s>Na osnovu toga možemo zaključiti da je većina ispitivanih sorti imala okruglasto-spljošten do okruglast oblik ploda.</s><s>Nešto izduženiji (srcast) oblik ploda imale su sorte Merchant i Chelan.</s> <s>Kod trešnje je poželjnija duža peteljka koja olakšava ručnu berbu i smanjuje pojavu truleži plodova imala je standard sorta.</s><s>Statistički značajno veću dužinu peteljke u odnosu na kontrolu imale su četiri sorte (Merchant, Rita, Kossara i Rozita).</s> <s>Rezultati dobijeni za osobine ploda u ovom radu su u saglasnosti sa prethodno objavljenim rezultatima za pojedine sorte (Lugli et al., 2007; Grandi & Lugli, 2008; Milatović & Đurović, 2010; Zhivondov, 2011; Milatović et al., 2013).</s><s>Vrednosti za masu ploda sorte Rita u ovom istraživanju su bile nešto niže u odnosu na podatke koje navodi Apostol (2008).</s> <s>Sadržaj rastvorljive suve materije (RSM) je varirao u intervalu od 13,5% kod sorte Rita do 16,2% kod sorti Merchant i Chelan (Tab.</s><s>5).</s><s>Značajne razlike u pogledu ovog parametra su ispoljene i po godinama istraživanja.</s><s>Sadržaj RSM je bio najviši (prosečno 16,1% za sve sorte) u 2018. godini koja se odlikovala najvišim temperaturama u periodu razvoja ploda (IV‡V).</s><s>S druge strane, najniži sadržaj RSM (prosečno 13,8%) je zabeležen u 2019. godini koja je imala najveću sumu padavina u navedenom periodu.</s><s>S obzirom da Vangdal (1980) navodi da je prag za prihvatljiv kvalitet trešanja sadržaj RSM od 14,2% može se konstatovati da su sve ispitivane sorte, sa izuzetkom sorte Rita, imale viši sadržaj RSM.</s> <s>Sadržaj ukupnih kiselina (UK) je varirao od 0,39% kod sorte Sweet Early do 0,71% kod sorte Chelan.</s><s>Odnos između sadržaja rastvorljive suve matrije i ukupnih kiselina (RSM/UK) ima veliki značaj za prihvatanje sorti od strane potrošača (Crisosto et al., 2004).</s><s>Najviši odnos RSM/UK (40,4) je imala sorta Sweet Early, što ukazuje na izrazito sladak ukus njenih plodova.</s><s>S druge strane, nizak odnos RSM/UK (ispod 25) su imale sorte Chelan i Rozita, za koje je karakterističan slatko-nakiseo ukus.</s> <s>Podaci o hemijskom sastavu plodova su u skladu sa prethodnim rezultatima za pojedine sorte (Lugli et Najviše ocene za izgled i ukus ploda, kao i najvišu prosečnu senzoričku ocenu, dobila je sorta Sweet Early, dok je najvišu ocenu za čvrstoću ploda dobila sorta Chelan.</s><s>Visoke organoleptičke ocene, na nivou standard sorte, imale su i sorte Merchant i Chelan.</s><s>Najniže senzoričke ocene za sve osobine dobile su sorte Đuti i Rita, koje su ujedno i najranije u pogledu vremena zrenja.</s> <s>S obzirom da je u tri od pet godina istraživanja došlo do pojave prolećnih mrazeva u fenofazi cvetanja koji su uticali na značajno smanjenje prinosa, ne može se dati objektivna ocena o rodnosti ispitivanih sorti.</s><s>Statistički značajno viši prinos u odnosu na standard imale su tri sorte (Merchant, Chelan i Eearly Lory).</s><s>Uz njih, ranim stupanjem u period rodnosti ističe se i sorta Rita.</s><s>Po krupnoći i kvalitetu ploda ističe se sorta Sweet Early, koja je i najperspektivnija za gajenje u beogradskom Podunavlju.</s> <s>Ovaj rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini između Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/200116.</s> <s>Tab.</s><s>5. Pokazatelji kvaliteta ploda sorti trešnje (prosek, 2017‡2021. godine) Tab.</s><s>5. Indices of fruit quality of sweet cherry cultivars (average, 2017‡2021) Đuti</s> <s>* Srednje vrednosti označene istim slovom u okviru jedne kolone ne razlikuju se značajno prema Dankanovom testu višestrukih intervala za verovatnoću 0,05 / Mean values followed by the same letter within a column do not differ significantly according to Duncan’s Multiple osobine, rodnost i kvalitet ploda sorti šljive srednje poznog vremena zrenja na području Beograda.</s><s>Journal of Agricultural Musacchi S., Gagliardi F., Serra S. (2015): New training systems for high-density planting of sweet cherry.</s><s>HortScience, 50(1): Radičević S., Cerović R., Đorđević M., Marić S. (2008): Ispitivanje fenofaze cvetanja i klijavosti polena novijih sorti trešnje.</s><s>VoSansavini S., Lugli S. (2005): New sweet cherry cultivars developed at the University of Bologna.</s><s>Acta Horticulturae, 667: 45‡51.</s><s>Serbezova D. (2019): Cultivar structure of sweeet cherry plantation in Bulgaria.</s><s>Bulgarian Journal of Soil Science, Agrochemistry tlooks of growing stone fruits.</s><s>International Journal of HortiToth G., Auer M., Auer F. (1996): Pomological features of sweet cherry cultivars from abroad: their adaptation to Hungarian conditions.</s><s>Acta Horticulturae, 410: 25‡33.</s><s>Usenik V., Fajt N. (2019): Sweet cherry cultivar testing in Slovenia.</s>

Biološke osobine srednje ranih sorti kajsije u beogradskom Podunavlju

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Zec, Gordan

Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013.

Prunus armeniaca, vreme cvetanja, vreme zrenja, prinos, kvalitet ploda;Prunus armeniaca, time of flowering, time of maturing, yield, fruit quality

agrif.bg.ac.rs-123456789-5779.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22796/bitstream_22796.pdf

<s>Izvod.</s><s>U periodu od četiri godine (2009-2012) na području Beograda proučavane su karakteristike 14 novointrodukovanih sorti kajsije srednje ranog vremena zrenja, uporedo sa sortom Mađarska najbolja, koja je uzeta kao standard.</s><s>Većina ispitivanih sorti je cvetala 1-2 dana pre standard sorte, dok je vreme zrenja bilo 3-9 dana ranije.</s><s>Statistički značajno veći prinos po stablu u odnosu na kontrolu imalo je osam sorti: Sylred, Palava, Sundrop, Pinkcot, Harcot, Dacia, Forum i Orangered.</s><s>Značajno veću masu ploda imalo je pet sorti: Neptun, Goldrich, Robada, Sylred i Dacia, dok je manju masu ploda imala samo sorta Sundrop.</s><s>Većina introdukovanih sorti je imala bolji izgled ploda.</s><s>Kvalitet ploda kod većine sorti je bio na nivou kontrole ili nešto lošiji, sa izuzetkom sorti Forum, Orangered, Goldrich i Legolda, koje su imale bolji kvalitet ploda.</s><s>Najbolje rezultate među proučavanim sortama su dale Goldrich i Sylred, koje se mogu preporučiti za gajenje kao pretežno stone sorte.</s><s>Pored njih, mogu se preporučiti i sorte Orangered, Harcot, Neptun, Dacia i Pinkcot (za potrošnju u svežem stanju ili za preradu), kao i sorta Forum (samo za preradu).</s><s>Ključne reči: Prunus armeniaca, vreme cvetanja, vreme zrenja, prinos, kvalitet ploda.</s> <s>Prosečna proizvodnja kajsije u Srbiji u periodu 2007-2011. godine iznosila je 26.400 t (Republički zavod za statistiku Srbije).</s><s>Bez obzira na veliku upotrebnu vrednost plodova, proizvodnja kajsije u našoj zemlji se relativno sporo povećava.</s><s>Ograničavajući faktori za veće gajenje su neredovna rodnost zbog osetljivosti na pozne prolećne mrazeve i pojava iznenadnog sušenja stabala (apopleksije).</s><s>Pored toga, sortiment kajsije u Srbiji karakteriše se malim brojem sorti i kratkim periodom sazrevanja.</s><s>Glavna sezona potrošnje je u prvoj polovini jula, od početka zrenja sorte Mađarska najbolja, do desetak dana posle toga.</s><s>Posebno je izražen nedostatak ranih sorti, koje sazrevaju u toku juna meseca i koje se odlikuju dobrim kvalitetom ploda.</s><s>Fideghelli i Della Strada (2010) navode da je u periodu 1980-2007. godine u svetu stvoreno 545 novih sorti kajsije.</s><s>One se odlikuju poboljšanim osobinama, kao što su: bolja adaptivnost na različite ekološke uslove, duži raspon sazrevanja, veća otpornost na prouzrokovače bolesti, veća rodnost i bolji kvalitet ploda.</s><s>Introdukcija novih sorti i njihovo proučavanje u našim agroekološkim uslovima omogućava proširenje izbora sorti za gajenje, a time i unapređenje proizvodnje kajsije.</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 208</s> <s>Milatović et al. (2000) su proučavali osobine 10 sorti kajsije ranog vremena zrenja u beogradskom voćarskom području, a najbolje osobine je pokazala kanadska sorta Harkot.</s><s>Plazinić et al. (2005) su u uslovima Čačka proučavali osobine 10 čeških sorti i selekcija kajsije.</s><s>Među njima je bila i sorta Lebona, za koju ističu da ima dobar ukus i visok sadržaj suve materije, ali srednju rodnost i krupnoću ploda.</s><s>Cilj ovog rada je bio proučavanje 14 introdukovanih sorti kajsije srednje ranog vremena zrenja uporedo sa osobinama sorte Mađarska najbolja.</s><s>Sorte koje pokažu najbolje rezultate će biti preporučene za gajenje u beogradskom području, kao i u drugim rejonima sa sličnim agroekološkim uslovima.</s> <s>Istraživanja su obavljena u kolekcionom zasadu kajsije na Oglednom dobru ”Radmilovac” Poljoprivrednog fakulteta iz Beograda u periodu od četiri godine (2009-2012).</s><s>Ogledni zasad je podignut 2007. godine, podloga je sejanac džanarike, a razmak sadnje 4,5 x 3 m. Sorte su u zasadu zastupljene sa po pet stabala.</s><s>Ispitivanjem je obuhvaćeno 14 sorti kajsije srednje ranog vremena zrenja.</s><s>Četiri sorte potiču iz Republike Češke (Lebona, Legolda, Lerosa i Palava), tri potiču iz SAD (Orangered, Goldrich i Robada), po dve sorte potiču iz Francuske (Sylred i Pinkcot), Rumunije (Neptun i Dacia) i Kanade (Harcot i Sundrop), a jedna sorta je poreklom iz Ukrajine (Forum).</s><s>Kao kontrola je uzeta sorta Mađarska najbolja.</s><s>Cvetanje je praćeno prema preporukama Međunarodne radne grupe za polinaciju: početak cvetanja – kada se otvori 10% cvetova, puno cvetanje – kada se otvori 80% cvetova, a kraj cvetanja – kada otpadne 90% kruničnih listića (Wertheim, 1996).</s><s>Za vreme zrenja uzeti su datumi početka berbe.</s><s>Osobine ploda određivane su na uzorku od 25 plodova po sorti.</s><s>Indeks oblika ploda izračunat je po formuli: dužina2 / širina x debljina.</s><s>Rastvorljive suve materije određivane su refraktometrom, a ukupne kiseline (izražene kao jabučna kiselina) titracijom sa 0,1N NaOH.</s><s>Organoleptičke osobine ploda (izgled i ukus) ocenjivao je petočlani žiri, poentiranjem sa ocenama od 1 do 5.</s> <s>Dobijeni podaci za prinos i masu ploda su obrađeni statistički metodom analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću Dankanovog testa višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s> <s>Od fenoloških osobina kod sorti kajsije proučavani su vreme cvetanja i vreme zrenja, a dobijeni rezultati su prikazani u tabeli 1. Prosečno vreme cvetanja ispitivanih sorti kajsije je bilo krajem marta i početkom aprila.</s><s>Cvetanje je počelo najranije kod sorti Goldrich, Lerosa i Sundrop (27. mart), a najkasnije kod sorti Harcot, Neptun, Dacia i Forum (29. mart).</s><s>Većina introdukovanih sorti kajsije je cvetala 1-2 dana pre Mađarske najbolje.</s><s>Između godina ispitivanja nisu zabeležene velike razlike u vremenu cvetanja.</s><s>Cvetanje je bilo Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 209</s> <s>Rezultati i diskusija najranije 2012. godine, kada je prosečan datum početka cvetanja za sve sorte bio 23. mart, a najkasnije 2009. godine, kada je prosečan datum početka cvetanja bio 2. april.</s><s>Tabela 1. Fenološke osobine sorti kajsije (prosek, 2009-2012. god.) Phenological properties of apricot cultivars (average, 2009-2012) Sorta</s> <s>Sve novointrodukovane sorte su imale duže trajanje cvetanja u odnosu na standard sortu (Mađarska najbolja sa 5,5 dana).</s><s>Ono je iznosilo prosečno za sve sorte 6,7 dana, sa variranjem od 6,0 dana kod sorti Lebona i Dacia do 7,5 dana kod sorti Neptun i Pinkcot.</s> <s>Naši podaci o trajanju cvetanja u skladu su sa navodima Soltész-a (1996) da cvetanje kajsije prosečno traje od 6 do 15 dana.</s><s>U odnosu na rezultate Milatovića (2005) za period od deset godina (1995-2004) u istom lokalitetu, trajanje cvetanja sorti kajsije je bilo kraće u proseku za tri dana.</s><s>Dobijene razlike se mogu objasniti višim temperaturama u fenofazi cvetanja u periodu ispitivanja.</s><s>Prosečno vreme zrenja je bilo od 24. juna kod sorti Legolda i Orangered do 30. juna kod sorti Robada i Goldrič.</s><s>U odnosu na standard sortu (Mađarska najbolja) zrenje je bilo za 3-9 dana ranije.</s><s>Između godina ispitivanja nisu zabeležene velike razlike u vremenu zrenja.</s><s>Zrenje je bilo najranije u 2012. i 2009. godini, a najkasnije u 2010. godini.</s><s>Prosečna razlika u vremenu zrenja između ove dve godine je bila 9,1 dana, a po sortama je varirala od 8 do11 dana.</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 210</s> <s>Prosečno vreme zrenja sorte Mađarska najbolja u periodu 2009-2012. godine je bilo za tri dana ranije u odnosu na devetogodišnji prosek (1995-2003) za ovu sortu u istom lokalitetu (Milatović et al., 2005).</s><s>To ukazuje na veoma toplo vreme u periodu april - jun u periodu ispitivanja (2009-2012. godina).</s><s>Naši podaci o vremenu zrenja za češke sorte u skladu su sa podacima koje navode Vachůn et al. (1999) i Prosečan prinos po stablu ispitivanih sorti kajsije je bio od 4,9 kg kod sorte Robada do 15,6 kg kod sorte Sylred (Tabela 2).</s><s>Ovi podaci se odnose na prinos u periodu početne rodnosti, kada je starost stabala bila između tri i šest godina.</s><s>Ranim stupanjem u rod i visokom početnom rodnošću odlikuju se sorte Sylred, Pinkcot i Palava.</s><s>Sa druge strane, kasnije stupanje u rod i niži početni prinosi zabeleženi su kod sorte Forum.</s><s>U poređenju sa kontrolnom sortom, značajno veći prinos je ostvaren kod osam sorti: Sylred, Palava, Sundrop, Pinkcot, Harcot, Dacia, Forum i Orangered.</s> <s>Kod svih sorti najviši prinos je ostvaren u 2011. godini.</s><s>Rekordno visok prinos u ovoj godini ostvarila je sorta Sylred – 33,3 kg po stablu ili 24,6 t/ha.</s><s>U 2012. godini većina sorti je ostvarila nizak prinos usled pojave zimskog mraza (-20,7°C od Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 211</s> <s>Duncan’s test at P=0.05 ovoj godini dale visok rod su Forum (22,6 kg po stablu) i Harcot (16,4 kg po stablu) i one se mogu smatrati otpornim na mrazeve.</s><s>Dobijeni rezultati o prinosu su u skladu sa rezultatima Vachůn-a (2002), koji je proučavao rodnost kod 24 sorte kajsije u periodu od šest godina i utvrdio variranje prosečnog prinosa od 3-20 kg po stablu.</s> <s>Prosečna masa ploda je bila od 39,0 g kod sorte Sundrop do 71,4 g kod sorte Neptun (Tabela 3).</s><s>U odnosu na standard sortu statistički značajno veću masu ploda imalo je pet sorti: Neptun, Goldrich, Robada, Sylred i Dacia, dok je manju masu ploda imala samo sorta Sundrop.</s><s>Kod većine sorti najmanja masa ploda je ostvarena u 2011. godini, u kojoj je zabeležena i najveća rodnost, dok je najveća masa ploda dobijena u 2012. i 2009. godini, u kojima su prinosi bili niži.</s><s>Masa koštice je varirala od 2,1 g (Lerosa) do 4,1 g (Goldrich), a njeno učešće u masi ploda je bilo od 4,5% (Sylred i Neptun) do 8,4% (Palava).</s><s>Sorte sa krupnijim plodom imale su relativno sitniju košticu, tj. povoljniji randman mesa.</s><s>Tabela 3. Osobine ploda sorti kajsije (prosek, 2009-2012. god.) Fruit properties of apricot cultivars (average, 2009-2012) Sorta</s> <s>Dimenzije ploda su bile u korelaciji sa masom ploda.</s><s>Dužina ploda je varirala izračunat indeks oblika ploda, čije su vrednosti bile od 1,04 kod sorte Palava do 1,26 kod sorte Orangered.</s> <s>Rezultati ispitivanja pomoloških osobina ploda u skladu su sa literaturnim podacima za pojedine sorte (Vachůn et al., 1999; Plazinić et al., 2005; Jakubowski i Sadžaj rastvorljive suve materije u plodu ispitivanih sorti kajsije je varirao od 13,5% kod sorte Sundrop do 16,9% kod sorte Harcot (Tabela 4).</s><s>Većina introdukovanih sorti imala je niži sadržaj suve materije u odnosu na standard (Mađarska najbolja sa 16,2%).</s><s>Veći sadržaj imale su samo sorte Harcot, Lebona i Neptun.</s> <s>Najviši sadržaj rastvorljive suve materije kod većine sorti je bio u 2009. godini.</s><s>Razlog za to je mala količina padavina u periodu april-maj u ovoj godini.</s><s>Tabela 4. Parametri kvaliteta ploda sorti kajsije (prosek, 2009-2012. god.) Fruit quality properties of apricot cultivars (average, 2009-2012) Sorta</s> <s>RSM/UK1 – Odnos rastvorljive suve materije / ukupne kiseline SS/TA – Ratio of soluble solids / total acids Sadržaj ukupnih kiselina u plodu je varirao od 0,91% kod sorte Orangered do 1,72% kod sorte Sundrop.</s><s>Odnos sadržaja rastvorljive suve materije (koju najvećim delom čine šećeri) i kiselina ukazuje na slast ploda.</s><s>Ovaj odnos je kod većine ispitivanih sorti bio niži u odnosu na standard.</s><s>Veći odnos imale su četiri sorte: Orangered, Forum, Pinkcot i Harcot.</s> <s>Naši rezultati o sadržaju rastvorljive suve materije i kiselina su bili u granicama koje navode drugi autori (Ninkovski, 1984; Badenes et al., 1998; Gurrieri Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 213</s> <s>Većina ispitivanih sorti kajsije je dobila bolje ocene za izgled ploda u odnosu na standard sortu (Mađarska najbolja), sa izuzetkom sorti Sundrop i Forum.</s><s>Po atraktivnom izgledu ploda posebno se ističu sorte Goldrich i Sylred.</s><s>Ukus mesa većine introdukovanih sorti je ocenjen na nivou kontrole ili nešto lošije.</s><s>Bolje ocene za ukus dobile su sorte Forum, Orangered, Goldrich i Legolda.</s> <s>Na osnovu četvorogodišnjih ispitivanja novointrodukovanih sorti kajsije srednje ranog vremena zrenja u beogradskom području mogu se izvesti sledeći zaključci:</s> <s>- Početak cvetanja introdukovanih sorti kajsije je bio 1-2 dana pre Mađarske najbolje, sa izuzetkom sorti Harcot, Dacia, Neptun i Forum, koje su cvetale istovremeno sa kontrolom.</s> <s>- U poređenju sa kontrolnom sortom, statistički značajno veći prinos je ostvaren kod osam sorti: Sylred, Palava, Sundrop, Pinkcot, Harcot, Dacia, Forum i Orangered.</s> <s>- Statistički značajno veću masu ploda u odnosu na sortu Mađarska najbolja imalo je pet sorti: Neptun, Goldrich, Robada, Sylred i Dacia, dok je manju masu ploda imala samo sorta Sundrop.</s> <s>- Sadržaj rastvorljive suve materije je varirao od 13,5% (Sundrop) do 16,9% (Harcot).</s><s>Kod većine sorti on je bio niži u odnosu na kontrolu, sa izuzetkom sorti Harcot, Lebona i Neptun.</s> <s>- Sadržaj ukupnih kiselina je imao vrednosti od 0,91% (Orangered) do 1,72% (Sundrop).</s><s>Po visokom indeksu slasti ističu se sorte Orangered i Forum. - Većina introdukovanih sorti kajsije je imala bolji izgled ploda u odnosu na standard sortu, dok su bolje ocene za ukus dobile sorte Forum, Orangered, Goldrich i Legolda.</s> <s>- Najbolje rezultate među proučavanim sortama su dale Goldrich i Sylred, koje se mogu preporučiti za gajenje kao pretežno stone sorte.</s><s>Pored njih, mogu se preporučiti i sorte Orangered, Harcot, Neptun, Dacia i Pinkcot (za potrošnju u svežem stanju ili za preradu), kao i sorta Forum (samo za preradu).</s> <s>Istraživanja u ovom radu su deo projekta TR-31063 “Primena novih genotipova i tehnoloških inovacija u cilju unapređenja voćarske i vinogradarske proizvodnje”, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s><s>Zbornik radova IV savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2013. 214</s>

Biološke osobine sorti dunje u beogradskom Podunavlju

Mratinić, Evica;Milatović, Dragan;Đurović, Dejan

Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.

dunja, sorte, vreme zrenja, prinos, kvalitet ploda;quince, cultivars, time of maturation, yield, fruit quality

agrif.bg.ac.rs-123456789-5787.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22787/bitstream_22787.pdf

<s>Evica Mratinić, Dragan Milatović, Dejan Đurović* Izvod: U periodu od dve godine (2003-2004) na području beogradskog Podunavlja proučavano je devet sorti dunje: Morava, Rea’s Mammoth, Asenica, Hemus, Vranjska, Bereczki, Portugalska, Trijumf, uporedo sa sortom Leskovačka, koja je uzeta kao standard.</s><s>Proučavane su sledeće osobine: vreme zrenja, rodnost, kao i važnije fizičke i hemijske osobine ploda.</s><s>Najbolje osobine pokazala je sorta Trijumf i ona se može preporučiti za komercijalno gajenje u beogradskom Podunavlju.</s><s>Ključne reči: dunja, sorte, vreme zrenja, prinos, kvalitet ploda.</s> <s>Dunja (Cydonia oblonga Mill.) je voćka čiji se plodovi vrlo malo koriste za jelo u svežem stanju, a mnogo više za preradu u sok, kompot, džem, slatko, a u poslednje vreme naročito u rakiju, koja je veoma cenjena zbog specifične arome.</s><s>Uprkos velikoj upotrebnoj vrednosti plodova, dunja se u Srbiji gaji u ograničenom obimu, a poslednjih godina broj stabala pokazuje tendenciju smanjenja.</s><s>U periodu 2003 - 2007. godine u Srbiji je bilo prosečno 901.400 rodnih stabala dunje sa kojih je ostvaren prinos od 11.806 t, dok je prosečan prinos po stablu bio 12,9 kg (Republički zavod za statistiku Srbije, 2008).</s> <s>Iako u Srbiji postoje veoma povoljni agroekološki uslovi za gajenje dunje, proizvođači se teško odlučuju za podizanje novih zasada, jer je dunja veoma osetljiva na bakterioznu plamenjaču jabučastog voća koju izaziva Erwinia amylovora.</s><s>Pored toga, dunja se odlikuje malim brojem sorti u poređenju sa drugim vrstama voćaka.</s><s>Stančević et al. (1993) navode da je do sada stvoreno oko 500 sorti dunje, od kojih se u svetu u proizvodnji nalazi oko 100 sorti.</s><s>U rasadnicima u Srbiji proizvođačima se praktično nude samo dve sorte, a to su Leskovačka kao vodeća sorta i Vranjska kao njen oprašivač.</s> <s>Cilj ovog rada je bio proučavanje devet sorti dunje na području beogradskog Podunavlja, da bi se najbolje od njih preporučile za gajenje u rejonima sa sličnim agroekološkim uslovima.</s> <s>Istraživanja su obavljena u kolekcionom zasadu dunje na Oglednom dobru “Radmilovac” Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.</s><s>Zasad je podignut u proleće 1999. godine, podloga je dunja MA, uzgojni oblik slobodan, a razmak sadnje 4,5 x 3 m. U zasadu su primenjene standardne agro- i pomotehničke mere, bez primene navodnjavanja.</s><s>Sorte su u zasadu zastupljene sa po tri stabla.</s><s>Ispitivanja su obavljena u periodu od dve godine (2003 - 2004.).</s><s>Proučavano je devet sorti dunje: Morava, Leskovačka, Rea’s Mammoth, Asenica, Hemus, Vranjska, Bereczki, Portugalska i Trijumf.</s><s>Tri sorte (Asenica, Hemus i Trijumf) su novije sorte introdukovane iz Bugarske.</s><s>Hemus i Trijumf su nastale ukrštanjem Pazardžijska x Češka dunja, a Asenica ukrštanjem Plovdivska x Pazardžijska (Iliev et al., 1984).</s><s>Morava je prva i za sada jedina priznata sorta dunje u Srbiji i nastala je ukrštanjem sorti Rea’s Mammoth x Leskovačka (Stančević, 1990).</s><s>Kao standard je korišćena Leskovačka dunja kao najviše gajena sorta dunje u Srbiji.</s> <s>Proučavane su sledeće osobine: vreme zrenja, rodnost, kao i važnije fizičke i hemijske osobine ploda.</s><s>Za vreme zrenja uzeti su datumi početka berbe plodova.</s><s>Rodnost je određivana poentiranjem od 0 - 5. Osobine ploda određivane su na uzorku od 25 plodova po sorti.</s><s>Indeks oblika ploda je izračunat kao odnos dužine i širine ploda.</s><s>Rastvorljive suve materije određivane su refraktometrom, ukupni šećeri metodom po Loof-Schoorl-u, a ukupne kiseline titracijom.</s><s>Rezultati koji se odnose na masu ploda su obrađeni statistički metodom analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću Dankanovog testa za verovatnoću 0,05.</s> <s>Prosečno vreme zrenja ispitivanih sorti za period od dve godine, kao i prinos po godinama ispitivanja prikazani su u tabeli 1. Tabela 1. Vreme zrenja i rodnost sorti dunje (2003-2004. god.) Time of maturation and yield of quince cultivars (2003-2004) Sorta</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Sve ispitivane sorte sazrevale su u prvoj polovini oktobra.</s><s>Najranije je sazrevala sorta Morava (5. oktobar), a najpoznije sorta Trijumf (17. oktobar).</s><s>Većina ispitivanih sorti sazrevala je nešto kasnije u odnosu na standard sortu (Leskovačka).</s><s>Naši rezultati o vremenu zrenja sorti dunje u skladu su sa rezultatima koje je dobio Nikolić (1996) u uslovima Čačka.</s> <s>Na osnovu rodnosti, ispitivane sorte dunje se mogu podeliti na sorte koje su ispoljile visoku rodnost (Trijumf, Vranjska i Portugalska), srednju rodnost (Leskovačka, Asenica i Morava) i slabiju rodnost (Rea’s Mammoth, Bereczki i Hemus).</s><s>Bolju rodnost od Leskovačke imale su sorte Portugalska, Vranjska i naročito bugarska sorta Trijumf.</s><s>Visoku rodnost ove sorte ističu i Nikolić et al. (1994), koji su kod nje dobili najveći kumulativni prinos od sedam ispitivanih sorti u periodu od pet godina.</s><s>Za sortu Trijumf u literaturi se navodi da je samobesplodna (Iliev et al., 1984; Stančević, 1986).</s><s>Visoka rodnost ove sorte dobijena u našem ispitivanju može se objasniti i prisustvom većeg broja sorti oprašivača u kolekcionom zasadu.</s><s>Kod ispitivanih sorti prosečna masa ploda se kretala od 283,2 g kod sorte Bereczki do 466,5 g kod sorte Trijumf (tabela 2).</s><s>Prema klasifikaciji koju navodi Stančević (1986) plodovi sorti Leskovačka i Bereczki pripadaju kategoriji srednje ispitivane sorte, osim sorti Bereczki i Morava imale su statistički značajno krupniji plod od standarda (Leskovačka sa 290,8 g).</s> <s>* Proseci označeni istim slovom se ne razlikuju značajno prema Dankanovom testu za P=0,05 Means followed by the same letter do not differ significantly according to Duncan’s test at P=0,05 U našem istraživanju dobijena je veća masa ploda nego što navode Janda i Gavrilović (1987), kao i Nikolić (1996).</s><s>To se može objasniti povoljnim agroekološkim uslovima koji su vladali u godinama ispitivanja, kao i o činjenici da se radi o mladim stablima u četvrtoj i petoj godini koja tek ulaze u punu rodnost.</s><s>Dobijeni rezultati za masu ploda su u skladu sa navodima Ilijeva et al. (1984) za tri novije bugarske sorte dunje, a takođe i sa navodima Stančevića (1990) za sortu Morava.</s><s>Prosečna dužina ploda ispitivanih sorti varirala je u intervalu od 7,3 – 10,9 cm, a širina (prečnik) od 7,9 – 10,3 cm.</s><s>Na osnovu dužine i širine ploda izračunat je indeks 149</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009. oblika.</s><s>Oblik ploda dunje je važna osobina za mašinsko ljuštenje pokožice i poželjan je okruglast oblik, sa indeksom oblika oko 1,00.</s><s>U našem ispitivanju najizduženiji plod imala je sorta Rea’s Mammoth (indeks oblika 1,19), dok je najviše spljošten plod imala sorta Leskovačka (indeks oblika 0,85).</s><s>Naši rezultati za indeks oblika ploda u skladu su sa rezultatima koje su dobili Nikolić et al. (1994).</s><s>Na osnovu indeksa oblika ploda sve ispitivane sorte možemo svrstati u sorte dunje izduženog (kruškastog) oblika ploda: Rea’s Mammoth, Vranjska i Portugalska, sorte okruglastog (jabučastog) oblika ploda: Leskovačka, Trijumf i Morava, i sorte koje se nalaze na prelazu između ova dva oblika: Asenica, Hemus i Bereczki.</s> <s>Kvalitet ploda sorti dunje određivan je na osnovu najvažnijih hemijskih osobina ploda (tabela 3).</s><s>Hemijski sastav ploda dunje je veoma značajan, jer se njeni plodovi uglavnom koriste za preradu.</s> <s>Tabela 3. Hemijske osobine ploda sorti dunje (%, prosek, 2003-2004. god.) Fruit chemical properties of quince cultivars (%, 2003-2004 average) Sorte</s> <s>Sadržaj rastvorljive suve materije se kretao od 12,80% (Bereczki) do 14,75% (Rea’s Mammuth) i kod najvećeg broja sorti je na nivou koji je imala standard sorta Leskovačka.</s> <s>Sadržaj šećera je bio u korelaciji sa sadržajem suve materije i varirao je u sledećim intervalima: ukupni šećeri 8,33 – 10,29%, invertni šećeri 7,68 – 9,29% i saharoza 0,44 – 1,02%.</s><s>U strukturi šećera kod svih sorti dominirali su invertni (redukujući) šećeri, što je u skladu sa prethodnim istraživanjima (Gavrilović i Janda, Sadržaj ukupnih kiselina je varirao od 0,96% kod sorte Morava do 1,50% kod sorte Bereczki.</s><s>U odnosu na standard (Leskovačka sa 1,16%) tri sorte su imale niži sadržaj kiselina (Morava, Vranjska i Rea’s Mammoth), dok je kod ostalih sorti ovaj sadržaj bio viši.</s> <s>Ispitivane sorte su sazrevale u prvoj polovini oktobra.</s><s>Najranije je sazrevala sorta Morava, a najkasnije Trijumf.</s><s>Veću rodnost od Leskovačke dunje imale su sorte 150</s> <s>Zbornik radova II Savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2009.</s><s>Trijumf, Portugalska i Vranjska.</s><s>Sve ispitivane sorte (sa izuzetkom sorti Bereczki i Morava) imale su značajno krupnije plodove nego standard sorta Leskovačka.</s><s>Najkvalitetniji plod prema sadržaju osnovnih hemijskih komponenti imala je sorta Rea’s Mamoth.</s> <s>Ukupno posmatrano, najbolje rezultate od svih ispitivanih sorti pokazala je sorta Trijumf i ona se može preporučiti za komercijalno gajenje u beogradskom Podunavlju.</s><s>Međutim, kako se radi o samobesplodnoj sorti mora se voditi računa o sortama oprašivačima.</s>

EKONOMSKA ISPLATIVOST PROIZVODNJE KUPINE SORTE LOH NES NA PORODIČNOM POLJOPRIVREDNOM GAZDINSTVU

Dimitrijević, Bojan;Bulatović, Branka;Rajić, Zoran;Zdravković, Vladimir

Selo i poljoprivreda - zbornik radova

ekonomska isplativost;proizvodnja;kupina

agrif.bg.ac.rs-123456789-6136.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/23923/EKONOMSKA_ISPLATIVOST_PROIZVODNJE_pub_2021.pdf

<s>Cilj rada je utvrđivanje ekonomske isplativosti podizanja 1ha zasada kupine sorte loh nes na porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, namenjene za potrošnju u svežem stanju, kao i utvrđivanje roka povraćaja uloženog novca u ovu investiciju.</s><s>U radu je korišćeno više naučnih metoda, i to metod analize sadržaja, metod intervjua, metod deskripcije, metod kalkulacije, kao i pojedine dinamičke i statičke metode za ekonomsku ocenu investicija.</s><s>Kao izvori podataka korišćena je baza podataka i publikacije Republičkog zavoda za statistiku Srbije, kao i naučna i stručna literatura relevantna za predmetno istraživanje.</s><s>Podaci za izradu kalkulacija prikupljeni su na tržištu poljoprivrednih inputa, kao i iz intervjua sa nosiocem porodičnog poljoprivrednog gazdinstva.</s><s>Analiza je pokazala da se investicija u podizanje zasada kupine sorte loh nes na porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu može smatrati ekonomski 1 Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru „Ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini između Poljoprvrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije”, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/ 200116.</s> <s>Od davnina je poznato da plodovi voćaka imaju veoma važnu ulogu u ishrani ljudi, očuvanju njihovog zdravlja, kao i u lečenju mnogobrojnih bolesti.</s><s>Pored toga, voćarstvo predstavlja jednu od najrentabilnijih grana poljoprivrede.</s> <s>Poslednjih godina voćarska proizvodnja u Srbiji doživljava velike promene.</s><s>Pored značajnog povećanja površina pod voćnjacima, uvode se i savremene tehnologije gajenja voćaka po ugledu na razvijene voćarske regione u Evropi (Keserović i sar., 2016).</s><s>U velikoj meri toj ekspanziji doprineli su uslovi koji su veoma povoljni za uspešno gajenje raznih vrsta voćaka.</s><s>Gotovo sve kontinentalne vrste voća mogu da se proizvode u Srbiji, uz postizanje kvaliteta i prinosa koji ne zaostaju za svetskim.</s><s>Naprotiv!</s><s>Jedna od njih je i kupina, koja posle maline predstavlja najraspostranjeniju jagodastu voćarsku kulturu u Srbiji.</s><s>Značajnija proizvodnja kupine na prostoru Srbije počela je 1951. godine kada su introdukovane prve plemenite sorte.</s><s>U početku je proizvodnja kupina, najvećim delom, bila namenjena za zamrzavanje i dalju preradu, a samo malim delom za potrošnju u svežem stanju.</s><s>Glavni razlog za to bila je nedovoljno razvijena tehnika i tehnologija koja bi omogućila transport i čuvanje plodova za upotrebu u svežem stanju.</s><s>Vremenom se, usled razvoja navedenih faktora, kao i pojavom novih sorti, pažnja proizvođača usmeravala na podizanje savremenih zasada i proizvodnju kupine upravo za potrošnju u svežem stanju.</s> <s>Savremeni zasadi kupine odlikuju se kvalitetnim sadnim materijalom, velikom gustinom sadnje, kao i redovnim i visokim prinosima vrhunskog kvaliteta.</s><s>Ulaganja u zasnivanje ovakvih zasada su velika, pa je zato težnja proizvođača da ovi zasadi što ranije stupe u fazu plodonošenja, kako bi se na taj način ostvario što brži povraćaj uloženih sredstava.</s> <s>U ovom radu razmatran je ekonomski značaj proizvodnje kupine sorte loh nes (Loch Ness), odnosno prihod koji se ostvaruje proizvodnjom kupine 190</s> <s>Predmet i cilj rada ove sorte na površini od 1ha na porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu (PPG).</s><s>Pored toga, analizirani su i svi troškovi koji nastaju pri podizanju zasada, odnosno do stupanja u rod, kao i prilikom redovne eksploatacije zasada.</s> <s>Cilj rada je utvrđivanje ekonomske isplativosti podizanja 1ha zasada kupine sorte loh nes na PPG namenjene za potrošnju u svežem stanju, kao i utvrđivanje roka povraćaja uloženog novca u ovu investiciju.</s> <s>U radu je korišćeno nekoliko naučnih metoda.</s><s>Za prikupljanje podataka korišćen je metod analize sadržaja i metod intervjua.</s><s>Za opisivanje određenih pojava upotrebljen je metod deskripcije, pri čemu je vršeno i njihovo tabelarno i grafičko prikazivanje.</s><s>Za utvrđivanje troškova pripreme zemljišta, sadnje i nege zasada, a sve sa ciljem utvrđivanja ukupnih troškova podizanja zasada, korišćen je metod kalkulacije.</s><s>Pored toga, sastavljena je i analitička kalkulacija proizvodnje kupina.</s><s>Za ekonomsku ocenu investicija korišćene su dinamičke metode (metoda kapitalne vrednosti, metoda prinosne vrednosti i metoda roka povraćaja), kao i statičke metode (ekonomičnost i rentabilnost proizvodnje).</s><s>Kao izvori podataka za izradu ovog rada korišćena je baza podataka i publikacije Republičkog zavoda za statistiku Srbije (RZS), kao i naučna i stručna literature relevantna za predmetno istraživanje.</s><s>Pored toga, podaci za izradu kalkulacija prikupljeni su na tržištu poljoprivrednih inputa, kao i iz interne dokumentacije PPG, kao i u direktnom razgovoru sa nosiocem predmetnog PPG.</s> <s>PPG se nalazi na teritoriji opštine Varvarin (Rasinski okrug), u kojoj dominiraju sitni poljoprivredni proizvođači.</s><s>Veliki broj poljoprivrednika ovog kraja se poslednjih godina preorijentisao na voćarsku proizvodnju i to mahom proizvodnju jagoda i kupina, koje su i najzastupljenije, te njihova proizvodnja u sve većoj meri dobija karakteristike intenzivne proizvodnje.</s> <s>Na analiziranom PPG preovlađuje voćarska proizvodnja (kupina, jagoda, šljiva, kajsija, stono grožđe i orah), dok se stočarstvo sa ratarstvom javljaju kao sporedne grane.</s> <s>Značajniji rezultati u proizvodnji kupine u Srbiji počinju da se ostvaruju nakon 1951. godine, kada su introdukovane prve plemenite sorte.</s><s>Od tada pa do danas, površine pod kupinom su se postepeno uvećavale.</s><s>Prema podacima RZS, kupina se prema zastupljenosti u ukupnim površinama pod višegodišnjim zasadima u Srbiji nalazi na sedmom mestui to sa Posle maline, kupina predstavlja najvažniju jagodastu voćnu vrstu u Srbiji.</s><s>Proizvodnja je skoncentrisana u zapadnoj Srbiji, ali sa težištem proizvodnje u okolini Valjeva, Podrinju i Mačvi.</s><s>Drugi značajan proizvodni rejon je južna Srbija.</s><s>Najveće površine pod kupinom nalaze se Aleksandrovcu (159ha) (Popis poljoprivrede, 2012).</s><s>Analizom površina pod kupinom u Srbiji u proteklih 15 godina, može se videti da je u periodu 2009 - 2012. godine došlo do smanjenja površina sa 3.302 na 3.071ha (Grafikon 1), i to usled smanjenja otkupne cene (Grafikon 2), kao i brojnih slabosti koje su imale dve vodeće sorte kupine za to vreme (čačanska bestrna i tornfri).</s><s>Grafikon 1. Kretanje rodnih površina pod kupinom u Srbiji u periodu 2008 - 2019. godine</s> <s>Izvor: Obrada autora na osnovu podataka RZS Međutim, od 2012. do 2019. godine površina se iz godine u godinu postepeno povećavala, i to sa 3.071ha, kolko je iznosila u 2012, na 5.904ha u 2019. godini.</s> <s>Izvor: Obrada autora na osnovu evidencije proizvođača u Rasinskom okrugu Iz Grafikona 2. može se videti da je cena kupine bila najveća 2012. godine (160 din/kg).</s><s>Razlog tome je izmrzavanje zasada usled pojave ekstremno jakog mraza tokom zime, i suše koja je nastupila tokom leta, što se odrazilo i na rod, koji je značajno pao na 12.911 tona (Grafikon 3) (Popis poljoprivrede, 2012).</s> <s>Izvor: Obrada autora na osnovu podataka RZS Od 2012. godine počinju da se uvode nove sorte kupine poput čester tornles, tripl kraun i loh nes.</s><s>Njih karakteriše znatno bolji kvalitet plodova od onih koje su dominirale u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka.</s><s>U početku je bilo dosta polemika, jer su jedni tvrdili da je bolja sorta loh nes, drugi da je bolji čester.</s><s>Ipak se pokazalo da je 193</s> <s>tona najperspektivnija sorta loh nes.</s><s>Glavni razlog za to leži u činjenici da plodovi dobro podnose transport (u komori mogu da podnesu dug put, a da pri tom plod ne promeni boju i ostane svež i ispravan za konzum).</s><s>Zbog toga je ova sorta izazvala veliko interesovanje zemalja uvoznica ovog voća, pre svega Rusije, a zatim i zemalja Evropske unije.</s><s>Otkupna cena plodova sorte loh nes, koja u periodu 2015 – 2020. godine nije padala ispod 150 din/kg, uslovila je povećanje površina pod zasadima ove sorte.</s> <s>Sorta loh nes stvorena je 1988. godine u Škotskoj (Hummer et al., 2009).</s><s>U Srbiji se pojavila pre desetak godina i od tada se naglo širi.</s><s>Njen plod sazreva rano.</s><s>U nekim oblastima berba počinje krajem juna, a završi se do polovine avgusta.</s><s>Srednje je bujnosti.</s><s>Izdanci su poluuspravni i bez trnja, dugi do 3m, pa zahtevaju naslon.</s><s>Relativno je otporna prema zimskim mrazevima i najznačanijim bolestima kupine.</s><s>Visoko je prinosna sorta što je čini sve popularnijom u svetu.</s><s>Plod je krupan (oko 7g), izduženo konusan, kvalitetan, sa visokim sadržajem rastvorljive suve materije (do 13%), odlične je čvrstoće mezokarpa, sjajno crne boje, bez izražene sklonosti ka revirzabilnosti crvene boje nakon berbe ili u toku skladištenja.</s><s>Plod je prilično sladak i aromatičan i može da se koristiti u svežem stanju, za zamrzavanje ili za različite vidove prerade (Nikolić, Milivojević, 2015).</s> <s>Kalkulacija troškova podizanja zasada kupine Investiciona ulaganja u podizanje višegodišnjih zasada obuhvataju troškove pripreme zemljišta, troškove sadnje, troškove postavljanja naslona i sistema za navodnjavanje.</s><s>Međutim, kako zasadi ne stupaju odmah u rod, već je za to potrebno određeno vreme, u investicione troškove podizanja zasada spadaju i troškovi nege zasada do stupanja u prvi ekonomski značajan rod.</s><s>Pod ekonomski značajnim rodom podrazumeva se rod čija je vrednost veća od troškova njegove proizvodnje (Milić i sar., 2011).</s><s>Za razliku od drugih višegodišnjih voćarskih kultura, kupina ranije stupa u pun rod (već u trećoj godini), dok u drugoj godini može da da prvi ekonomski značajan rod (oko 30% od punog roda).</s><s>Troškovi podizanja zasada prikazani su u tabelama 1 - 6. 194</s> <s>U Tabeli 1. prikazani su troškovi pripreme zemljišta koji iznose 52.400 din.</s><s>Najveću stavku u ovim troškovima predstavlja kupovina stajnjaka koga gazdinstvo nema u dovoljnim količinama.</s><s>Pored toga, gazdinstvo je platilo i usluge oranja i fine pripreme zemljišta, jer traktor koji poseduje nije adekvatan za izvođenje navedenih operacija.</s><s>6 Zvanični srednji kurs dinara prema evru na dan 24.3.2021. godine iznosio je 117,58 195</s> <s>Kao što se može videti iz Tabele 2, pored troškova sadnje dati su i troškovi postavljanja sistema za navodnjavanje i naslona.</s><s>Najveću stavku u ovoj kalkulaciji predstavljaju troškovi materijala koji iznose 921.807 dinara, što je i razumljivo s obzirom da se radi o kupovini sertifkovanih 196</s> <s>Izvor: Autori sadnica, stubova, žice i sistema za navodnjavanje.</s><s>Cena sistema za navodnjavanje u kalkulaciji je prikazana zbirno, dok je vrednost njegovih elemenata prikazana u Tabeli 3.</s> <s>Navedeni elementi sistema za navodnjavanje predstavljaju savremeni način postavljanja sistema ,,kap po kap”, gde se crevo kači na prvu žicu, a razvodni cevovod ukopava u zemlju kako ne bi ometao izvođenje radova mehanizacijom.</s><s>Velika prednost PPG je što već ima iskopan bunar i postavljen cevovod kojim je voda odvedena do parcela, inače bi ukupna cena sistema za navodnjavanje bila oko 600.000 dinara.</s><s>U Tabeli 4. prikazani su troškovi nege zasada u prve 3 godine njegovog životnog 197</s> <s>Ako se analizira treća godina u kojoj se dostiže puna rodnost videće se da u ukupnim troškovima nege zasada troškovi radnika učestvuju sa 85%, troškovi materijala sa 10% i troškovi rada traktora sa 5%.</s><s>Razlog ovako visokih troškova radnika je veliki broj radnika u fazi berbe usled malih učinaka koji se postižu branjem.</s> <s>Pošto su u kalkulaciji troškova nege zasada po godinama (Tabela 4) troškovi sredstava za zaštitu prikazani zbirno, detaljniji prikaz ovih troškova dat je u Tabeli 5.</s> <s>Izvor: Autori na osnovu orijentacionog programa zaštite Na osnovu svih navedenih troškova, izračunata su ukupna investiciona ulaganja za podizanje 1ha zasada tako što je od iznosa potrebnih ulaganja u zasad za period od 2 godine (1.605.377 dinara) oduzeta vrednost roda u drugoj godini (540.000 dinara), koji predstavlja prvi ekonomski značajan 199</s> <s>77.264 rod, tako da se kao krajnji rezultat dobija iznos od 1.065.377 dinara Tabela 6. Rekapitulacija troškova podizanja 1ha kupinjaka sorte loh nes na PPG (RSD) Vrsta ulaganja</s> <s>Analitička kalkulacija proizvodnje kupine Da bi se izvršila ekonomska ocena investcija neophodno je bilo uraditi analitičku kalkulaciju proizvodnje kupine (Tabela 7).</s><s>Tabela 7. Analitička kalkulacija proizvodnje kupine sorte loh nes (RSD) Proizvodi</s> <s>Kao što se može videti iz Tabele 7, pored osnovnih troškova nege, zaštite i berbe, kalkulacijom su obuhvaćeni i troškovi amortizacije zasada, kao i troškovi osiguranja proizvodnje, koje mala PPG često ne uzimaju u obzir.</s><s>Izostavljanjem ove dve vrste troškova iznos finansijskog rezultata bio bi Ekonomska ocena investicija</s> <s>Ekonomska ocena investicija je postupak utrvđivanja doprinosa investicija za stvaranje materijalne osnove ili ostvarivanje drugih razvojnih ciljeva privrednih subjekata i društvene zajednice na osnovu merljivih ekonomskih efekata.</s><s>Drugim rečima, ekonomskom ocenom se utvrđuje</s> <s>Utvrđivanje pokazatelja ekonomske efektivnosti investicija može se zasnivati na dinamičkim i statičkim tokovima primanja i izdavanja, odnosno dinamičkim i statičkim metodama za ocenu (Gogić, 2014).</s> <s>„Metode kojima se utvrđuju pokazatelji ekonomske efektivnosti na osnovu iznosa primanja i izdavanja iz celog veka trajanja investicija se nazivaju dinamičke metode“ (Gogić, 2014).</s><s>Postoji veći broj dinamičkih metoda obračuna ekonomske efektivnosti investicija, a u radu su korišćene metoda kapitalne vrednost, metoda prinosne vrednosti i metoda roka povraćaja investicionih ulaganja.</s> <s>Kapitalna vrednost investicije predstavlja razliku između zbira svih primanja i svih izdavanja diskontovani na određeni obračunski momenat, najčešće na momenat kada se vrši ocena investicija.</s><s>Ekonomski posmatrano kapitalna vrednost pokazuje novčano povećanje ili smanjenje materijalne osnove investitora u određenom obračunskom momentu pri određenom stepenu ukamaćenja uloženih sredstava, odnosno pri određenoj kalkulativnoj kamatnoj stopi (Gogić, 2014).</s><s>Obrazac za izračunavanje kapitalne vrednosti investicija: 201</s> <s>Primenom navedene metode utvrđena je ekonomska opravdanost investicije, pri čemu su korišćeni sledeći pokazatelji: 1) Ukupna investiciona ulaganja: Ao = 1.065.377 din.</s><s>2) Primanja od zasada kupine: b =1.800.000 din 3) Izdavanja za korišćenje investicija: u = ukupni troškovi proizvodnje – (amortizacija zasada + kamata na obrnta sredstva) 4) Novčana primanja koja se ostvaruju na kraju veka korišćenja bagremovih stubova</s> <s>5) Planirani period eksplotacije investicije: n = 15 godina 6) Kalkulativna kamatna stoma i (uzeta vrednost 8%) iz koje proizilazi r =1,08</s> <s>Dobijena kapitalna vrednost (C) iznosi 4.914.376 dinara, te se investicija može smatrati ekonomski isplativom (C ≥ 0).</s> <s>Ocena ekonomske efektivnosti investicionih ulaganja na osnovu prinosne vrednosti izvodi se poređenjem njenog iznosa sa iznosom investicionih ulaganja.</s><s>Prema tome, prinosna vrednost pokazuje koja je gornja granica ulaganja u neku investiciju do koje bi ona bila ekonomski opravdana Obrazac za izračunavanje prinosne vrednosti: Ako je prinosna vrednost veća ili jednaka investicionim ulaganjima (P ≥ Ao), onda je investicija ekonomski opravdana ili na granici ekonomske opravdanosti, i obrnutno.</s> <s>Primenom pokazatelja koji su korišćeni kod metode kapitalne vrednosti, izračunata je i prinosna vrednost (P) koja iznosi 5.980.866 dinara, te se analizirana investicija može smatrati ekonomski opravdanom ( P ≥ Ao).</s><s>202</s> <s>Metoda roka povraćaja investicionih ulaganja Na osnovu dužine perioda vraćanja investicionih ulaganja ekonomska efektivnost investicije se ocenjuje poređenjem tog perioda sa najduže prihvatljivim periodom za vraćanje investicionih ulaganja ( ne može biti duži od dužine veka trajanja ili korišćenja investicija.</s><s>Prema tome, investicija je ekonomski opravdana ako je t ≤ , a neopravdana</s> <s>.</s><s>Što je rok vraćanja investicionih ulaganja kraći, to je investicija ekonomski efektivnija (Gogić, 2014).</s><s>Najkraći vremenski period t za koji će se vratiti sredstva uložena u podizanje zasada kupina, izračunata je diskontovanjem ekonomskih Tabela 8. Izračunavanje roka povraćaja investicionih ulaganja Izvor: Autori</s> <s>Pod datim uslovima sredstva uložena u podizanje zasada kupine vratiće se u njegovoj četvrtoj godini veka trajanja.</s><s>Ako se pođe od toga da je najduži vremenski rok do kojeg bi se ona morala vratiti jednak dužini veka trajanja, onda bi se moglo zaključiti da bi pri datim uslovima prema ovom pokazatelju, podizanje zasada bilo ekonomski opravdano jer je 4,35 Statičke metode za ocenu investicija</s> <s>Statičkim se nazivaju sve one metode ocene ekonomske efektivnosti investicija koje ne uzimaju u obzir uticaj činioca vreme (Ceranić, 2007).</s><s>Ocena investicija statičkim metodama vrši se samo na određeni vremenski period gde se obuhvataju primanja i izdavanja samo u jednoj godini, a ne sva primanja i izdavanja u toku trajanja investicije.</s><s>Zato se primenom statičkih, u poređeju sa rezultatima dinamičkih metoda, dobijaju manje pouzdani pokazatelji o ekonomskoj isplativosti investicija.</s><s>U radu su od statičkih metoda primenjene najčešće korišćene, rentabilnost i ekonomičnost proizvodnje.</s> <s>S obzirom da je neto dobit 608.667 din, a vrednost proizvodnje 1.800.000 din, proizvodnja kupine na PPG može se smatrati rentabilnom, jer se na 100 dinara vrednosti proizvodnje ostvaruje 33,82 din. dobiti.</s><s>Ekonomičnost proizvodnje izražena je odnosom ukupnih prihoda i ukupnih rashoda, tj. odnosom vrednosti proizvodnje i troškova proizvodnje, preko koeficijenta ekonomičnosti 204</s> <s>S obzirom da je vrednost proizvodnje 1.800.000 din., a njeni ukupni troškovi 1.191.300 din., proizvodnja kupine na PPG može se smatrati ekonomičnom, jer je koeficijent ekonomičnosti veći od 1 (1,51).</s> <s>Ranije je kupina proizvedena u Srbiji najvećim delom bila namenjena za zamrzavanje i preradu, a samo malim delom za potrošnju u svežem stanju.</s><s>Danas je, usled razvoja tehnologije i pojave novih sorti poput sorte loh nes, pažnja proizvođača usmerena na podizanje savremnih zasada i proizvodnju kupine upravo za potrošnju u svežem stanju.</s><s>Pojava novih sorti vratila je nadu i otvorila jedno novo poglavlje u proizvodnji kupine na prostoru Srbije.</s> <s>To je i bio povod da se u ovom radu analiziraju ekonomski efekti zasnivanja zasada kupine sorte loh nes na PPG koje se nalazi na teritoriji opštine</s> <s>sitni poljoprivredni proizvođači, ali gde postoje veoma povoljni uslovi za razvoj voćarske proizvodnje.</s><s>Upravo zato se veliki broj poljoprivrednika ovog kraja poslednjih godina preorijentisao na proizvodnju voća, i to mahom jagoda i kupina, koje su i najzastupljenije, i čija proizvodnja u sve većoj meri dobija karakter intenzivne proizvodnje.</s><s>Na analiziranom PPG preovlađuje voćarska proizvodnja (kupina, jagoda, šljiva, kajsija, stono grožđe i orah), dok se stočarstvo sa ratarstvom javljaju kao sporedne grane.</s><s>Inače, PPG ima sve predispozicije da odgovori</s> <s>Zbirnom rekapitulacijom troškova podizanja 1ha zasada kupine sorte loh nes ustanovljena su ukupna investiciona ulaganja u iznosu od 1.065.377 dinara.</s><s>Izradom analitičke kalkulacije proizvodnje kupine pomenute sorte došlo se do ukupnih troškova proizvodnje koji iznose 1.191.333 dinara, dok je finansijski rezultat 608.667 dinara.</s><s>Metodama za ekonomsku ocenu investicija ustanovljeno je da: dobijena kapitalna vrednost (C) iznosi 4.914.376 dinara, pa se investicija može smatrati ekonomski isplativom (C ≥ 0); 205</s> <s>optimalnom agrotehničkom roku. dobijena prinosna vrednost (P) iznosi 5.980.866 dinara, te se investicija može smatrati ekonomski opravdanom ( P ≥ Ao); proizvodnja kupine na PPG može da se smatra rentabilnom, zato što se na 100 dinara vrednosti proizvodnje ostvaruje 33,82 din. dobiti. proizvodnja kupine na PPG može da se smatra ekonomičnom, zato što je koeficijent ekonomičnosti veći od 1 (</s> <s>optimalnom agrotehničkom roku. investicija se može smatrati isplativom jer bi se investiciona ulaganja u podizanje zasada vratila za 4,35 godina (4,35 < 15).</s><s>Postojeća situacija upućuje na to da je neophodno raditi na udruživanju poljoprivrednih</s> <s>7. Popis poljoprivrede u Republici Srbiji (2012): Voćarstvo, Republički zavod za statistiku, Beograd.</s><s>8. www.nbs.rs, Narodna banka Srbije, pristupljeno 24.3.2021. godine 9. www.stat.gov.rs, Republički zavod za statistiku, pristupljeno 12.2.2021. godine</s>

Biološke osobine sorti trešnje na podlozi Gizela 6

Zec, Gordan;Milatović, Dragan;Boškov, Đorđe;Đorđević, Boban;Đurović, Dejan;Čolić, Slavica;Fotirić Akšić, Milica

Zbornik naučnih radova PKB Agroekonomik

trešnja;podloga;sorta;cvetanje;bujnost;rodnost

agrif.bg.ac.rs-123456789-6128.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/23894/bitstream_23894.pdf

<s>BIOLOŠKE OSOBINE SORTI TREŠNJE NA PODLOZI GIZELA 6 Izvod: Trešnja se u Srbiji gaji najčešće na generativnim podlogama (magriva i divlja trešnja).</s><s>Stabla trešnje na ovim podlogama imaju veliku bujnost, gaje se na većim razmacima i prorode kasno (u četvrtoj godini).</s><s>U Evropi se trešnja sve više gaji na novim podlogama slabe i umerene bujnosti koje omogućavaju gustu sadnju i ranije stupanje u rod.</s><s>Vegetativne podloge Gizela 5 i 6 zauzimaju sve značajnije mesto u zemljama sa intenzivnom voćarskom proizvodnjom.</s><s>Cilj rada je ispitivanje parametara bujnosti i generativnog potencijala značajnih sorti trešnje na podlozi Gizela 6. Eksperimentalni kolekcioni zasad je podignut na Oglednom dobru Poljorivrednog fakulteta “Radmilovac”, koje se nalazi u neposrednoj blizini Beograda.</s><s>Ispitivanja su obuhvatila 20 sorti trešnje na podlozi Gizela 6 koje su posađene na rastojanju 4 x 2,2 m. Tokom dvogodišnjeg perioda (2017-2018) ustanovljene su značajne razlike u bujnosti i rodnosti ispitivanih sorata.</s><s>Ključne reči: trešnja, podloga, sorta, cvetanje, bujnost, rodnost.</s> <s>Intenziviranje voćarske proizvodnje zasniva se prvenstveno na rezultatima ostvarenim u oblasti sistema gajenja voćaka i selekcionisanju podloga slabije bujnosti.</s><s>Prilikom podizanja novih zasada prvo se donosi odluka o izboru sorte, podloge, uzgojnog oblika i razmaka sadnje voćaka, u cilju postizanja najboljih proizvodnih rezultata u datim uslovima.</s><s>U zasadima sa većom gustinom sadnje ostvaruje se ranija početna rodnost, efikasnije i jeftinije izvođenje pomotehničkih mera i brži povraćaj uloženih sredstava (Mićić i Zasadi trešnje u Srbiji se skoro u potpunosti zasnivaju na korišćenju generativnih podloga – divlje trešnje (Prunus avium L.) i magrive (Prunus mahaleb L.).</s><s>Stabla su velikih dimenzija, što otežava izvođenje pomotehničkih mera, naročito berbe, i čini proizvodnju manje ekonomičnom (Milatović i sar., 2011a).</s><s>Pored toga, sorte trešnje na bujnim generativnim podlogama kasnije prorode.</s><s>Prema Mišiću (1987), kod voćaka koje se kaleme na generativnu podlogu, fenotipska varijabilnost osobina sorte zavisi od genetičke varijabilnosti sorte, genetičke varijabijnosti podloge i interakcije sorte i podloge.</s><s>U svetu se sve više koriste u proizvodnji nove vegetativne podloge slabe bujnosti, koje omogućavaju višestruke prednosti u gajenju voćaka.</s><s>Intenziviranje proizvodnje trešnje može se ostvariti korišćenjem slabo i umereno bujnih podloga od kojih su najpoznatije Gisela 5 i Gizela 6. Ove podloge utiču na povećanje generativnog potencijala sorti trešnje, koji se ogleda u povećanju broja majskih buketića po jedinici dužine grane i broja cvetnih pupoljaka po majskom buketiću (Milatović i sar., 2015).</s><s>Whiting i sar. (2005) navode da podloge Gizela 5 i Gizela 6 generalno posmatrano utiču na raniju rodnost i na smanjenu bujnost sorti trešnje.</s><s>Podloga Gisela 5, pored višestruke pogodnosti koju omogućuje mala bujnost, ima i neke negativne osobine.</s><s>Trešnje na ovoj podlozi su slabo adaptabilne na lošije zemljišne uslove i preporučuju se za gajenje na plodnim i rastresitim zemljištima (Long i Caiser, 2010).</s><s>Pojedine sorte na podlozi Gizela 5 imaju često kao proizvodni rezultat prerođavanje i sitan plod (Zec i sar., 2017).</s><s>Pored toga, sorte trešnje na ovoj podlozi su osetljivije na izmrzavanje  Dr Gordan Zec, vanredni profesor; Dr Milatović Dragan, redovni profesor; Dipl. inž. Boškov Đorđe, saradnik u nastavi; Dr Boban Đorđević, varedni profesor; Dr Dejan Đurović, vanredni profesor; Dr Milica Fotirić Akšić, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet.</s><s>Dr Slavica Čolić, viši naučni saradnik; Institut za primenu nauke u poljoprivredi.</s><s>Beograd, Republika Srbija.</s> <s>Autori se zahvaljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije za finansijsku podršku prikazanim istraživanjima kao deo projekta TR 31063.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 cvetnih pupoljaka u toku zime (Lichev i Papachatzis, 2006; Milatović i sar., 2011b).</s><s>Podloga Gizela 6 se razmnožava mikropropagacijom i dobro se razvija u rastilu.</s><s>Adaptivnost na zemljište je znatno bolja u odnosu na podlogu Gizela 5. Ima dobar afinitet sa većinom sorti trešnje i srednje je bujnosti.</s><s>Sorte na ovoj podlozi rano stupaju u rod i dobre su rodnosti.</s><s>Kada se na nju kaleme samoplodne ili vrlo rodne sorte preporučuje se jače đubrenje i jača rezidba u cilju podsticanja vegetativnog rasta i povećanja krupnoće ploda.</s><s>Pojedini autori navode da nije pogodna za suviše toplu klimu kakva je u mediteranskim zemljama (Lugli i Cilj rada je ispitivanje uticaja podloge Gizela 6 na biološke osobine većeg broja sorti trešnje.</s><s>Dobijeni podaci mogu imati praktičan značaj kod izbora podloga i sorti za podizanje novih zasada trešnje.</s> <s>Eksperimentalni zasad trešnje na podlozi Gizela 6 je podignut 2014. godine na Oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta “Radmilovac”, koje se nalazi na periferiji Beograda.</s><s>Uzgojni oblik je vitko vreteno, a razmak sadnje u zasadu 4 m x 2,2 m. Zasad nije navodnjavan.</s><s>Da bi se definisalo ponašanje ove podloge u našim agroekološkim uslovima, kao i uticaj na okalemljene sorte formirana je kolekcija sa većim brojem genotipova trešnje na podlozi Gizela 6.</s> <s>Tokom dve godine (2017-2018) su ispitivane sledeće karakteristike stabala u ogledu: prečnik debla podloge, prečnik debla sorte, dužina jednogodišnjih letorasta, vreme cvetanja, intenzitet cvetanja, vreme zrenja, rodnost i masa ploda.</s><s>Ispitivanja su obavljena na 20 sorti trešnje koje su okalemljene na Gizelu 6. Početak cvetanja je predstavljen momentom kad je otvoreno 10% cvetova, a kraj cvetanja kad su na 90% cvetova opali krunični listići.</s><s>Obilnost cvetanja je definisana ocenama od 1 do 5. Bujnost isptivanih sorti je predstavljena merenjem prečnika debla podloge i sorte 5 santimetara ispod, odnosno iznad spojnog mesta.</s><s>Rodnost je opisana davanjem ocena od 1do 5, dok je krupnoća ploda izražena u gramima.</s><s>Svi ispitivani parametri predstavljaju prosečne vrednosti dvogodišnjeg ispitivanja.</s><s>Podaci za prečnik debla podloge i sorte, dužinu letorasta i masu ploda su obrađeni statistički metodom analize varijanse.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti utvrđena je pomoću Dankanovog testa višestrukih intervala za verovatnoću 0,05.</s> <s>Najraniji početak cvetanja zabeležen je kod sorte Erli lori (1. april), dok su najkasnije počela sa cvetanjem stabla sorte Regina (6. april) (Tab.</s><s>1).</s><s>Najraniji prosečni kraj cvetanja je imala sorta Erli Lori (11. april), dok je najkasniji kraj cvetanja (18. april) imalo više ispitivanih sorti (Džordžija, Nju star i Skina).</s><s>Prosečno trajanje cvetanja je bilo 12,2 dana.</s><s>Najkraće trajanje cvetanja je imala sorta Silest (11 dana) a najduže Džordžija (14 dana).</s><s>Ispitivane sorte na podlozi Gizela 6 su uglavnom imale vrlo obilno cvetanje (sa ocenom većom od 4,5).</s><s>Najmanje ocene za obilnost cvetanja su dobile sorte Grejs Star (3,8) i Kordija Radičević i sar. (2011) su ispitivali vreme cvetanja 21 sorte trešnje na podlozi divlje trešnje.</s><s>Prosečno vreme cvetanja ispitivanih sorti je bilo 11 dana.</s><s>Sorte Burlat, Samit i Kordija su u pomenutim ispitivanjima dobile ocenu 4 za obilnost cvetanja.</s><s>Iste sorte na podlozi Gizela 6 su imale veće prosečne ocene obilnosti cvetanja (4,7; 4,9 i 4,2) Dobijeni rezultat potvrđuje uticaj podloge Gizela 6 na obilnije cvetanje sorti trešnje.</s><s>Prosečno trajanje cvetanja ispitivanih sorti na podlozi Gizela 6 bilo za jedan dan duže nego kod sorti na divljoj trešnji (Radičević i sar., 2011).</s><s>Trajanje cvetanja sorti trešnje zavisi značajno od vremenskih uslova u godinama ispitivanja, pa se duže trajanje cvetanja ne može pripisati samo uticaju podloge.</s> <s>Najranije prosečno vreme zrenja je zabeleženo kod sorte Erli lori (14. maj) a najkasnije kod sorti Svithart i Ktalin (14. jun).</s><s>Kod svih sorti je zabeleženo nešto ranije vreme zrenja u odnosu na rezultate prethodnih istraživanja.</s><s>Mišić (1988) navodi da je vreme zrenja sorte Sanberst druga dekada juna, dok je u ovom ogledu njeno prosečno vreme zrenja bilo 4. juna.</s><s>Dobijeni rezultati vremena zrenja su nastali pod uticajem vremenskih prilika posebno visoke temperature vazduha tokom proleća 2018. godine.</s><s>Prečnik debla predstavlja značajan parameter bujnosti stabla voćaka.</s><s>Prosečne vrednosti prečnika debla podloge i prečnika debla sorte (Tab.2) pokazuju da je najveću bujnost imala sorta Grejs star (63 mm, 88 mm).</s><s>Najmanji prečnik debla i podloge i sorte su imale sorte Svithart (36 mm, 48 mm) i Erc (38 mm, 48 mm)(sinonim pod kojim se gaji najverovatnije Germerzdorfska u Grockoj i okolini).</s><s>Drugi parametar bujnosti koji je ispitivan takođe pokazuje da je najmanju prosečnu dužinu letorasta imala sorta Svithart (34 cm), dok je najduže letoraste imala sorta Grejs star (54 cm).</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na značajnu razliku u bujnosti ispitivanih sorti na podlozi Gizela 6. Dobijene razlike u bujnosti mogu nastati pod uticajem različite genetske osnove sorti trešnje, ali takođe mogu biti i rezultat interakcije sorta-podloga kako navodi Mišić (1987).</s><s>Najveću ocenu rodnosti je dobila sorta Katalin (4,8) dok se po krupnoći ploda ističu Karmen (11,3 g) i Grejs star (10,5 g).</s><s>Najmanju ocenu rodnosti je dobila sorta Burlat (0,8) dok je najmanju masu ploda imala sorta Svithart (5,7 g).</s><s>Rezultati rodnosti i mase ploda kod ispitivanih sorti se značajno razlikuju.</s><s>Jedan od osnovnih uzroka dobijenih rezultata je uticaj podloge na kojoj se nalaze ispitivane sorte.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Tab.</s><s>2. Parametri bujnosti i rodnosti sorti trešnje Parameters of vigor and productivity of of sweet cherry cultivars Sorta</s> <s>Srednje vrednosti označene istim slovom unutar kolone ne razlikuju se statistički značajno prema Dankanovom testu višestrukih intervala za P≤0,05.</s><s>Mean values followed by the same letter within a column do not differ significantly according to Duncan’s multiple range test at P≤0.05.</s><s>Long i Kaiser (2010) navode da sorte srednje produktivnosti kao što su Skina i Regina mogu da postignu odlične proizvodne rezultate na Gizeli 6, dok visoko produktivne sorte daju slabiji ukupni rezultat zbog sitnijih plodova.</s><s>U prikazanim rezultatima (dobijenim u zasadu bez navodnjavanja) sorte Regina i Skina su postigle vrlo dobru krupnoću ploda (9,1 g i 8,6 g) dok su visokoproduktivne sorte Svithart i Kristalina imale plodove manje mase (5,7 g, Stabla sorti koje su pokazale loše proizvodne rezultate (rodnost i masa ploda), Erli lori, Erc i Svithart karakteriše i slaba bujnost na podlozi Gizela 6. Dobijeni rezultat se može tumačiti uticajem genetske osnove sorte, uticajem podloge i interakcijom podloge i sorte.</s> <s>Ispitivane sorte su imale povoljnu dužinu trajanja, kao i dobru obilnost cvetanja.</s><s>Jedan od važnih faktora koji su doprineli pozitivnim parametrima cvetanja je uticaj podloge Vreme zrenja svih ispitivanih sorata je bilo ranije u poređenju sa drugim istraživanjima, što je rezultat visoke temperature vazduha tokom proleća u godinama ispitivanja.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja unapređenje proizvodnje voća i grožđa.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 5 Bujnost ispitivanih sorti na podlozi Gizela 6, se bitno razlikovala a nastale razlike su proizvod uticaja više faktora, među kojima su najznačajniji uticaj podloge i međusobna interakcija sorti i podloge.</s> <s>Ispitivanja rodnosti i mase ploda su pokazala da sorte daju različite rezultate gajenjem na podlozi Gizela 6. Veći broj ispitivanih sorti je pokazao vrlo dobre proizvodne rezultate u uslovima gajenja bez navodnjavanja na osnovu čega se može utvrditi da je podloga Gizela 6 pogodna za gajenje više sorti trešnje u našim agroekološkim uslovima.</s><s>Pojedine sorte su imale loše prozvodne rezultate što potvrđuje pretpostavku da nema optimalne podloge za sve sorte.</s> <s>Na osnovu dobijenih rezultata podloga Gizela 6 se može preporučiti za gajenje sorti: Samit, Grejs star, Karmen, Blek star, Kordija, Regina i Skina.</s><s>Da bi se sa sigurnošću mogle potvrditi navedene prepostavke treba nastaviti sa ispitivanjima u dužem vremenskom periodu.</s>

Osetljivost novijih sorti trešnje na podlozi Gizela 5 na zimske mrazeve

Milatović, Dragan;Đurović, Dejan;Vulić, Todor;Đorđević, Boban;Zec, Gordan

Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.

trešnja, otpornost na zimske mrazeve, oštećenja od mraza, cvetni pupoljci, prinos;sweet cherry, winter cold hardiness, frost damage, flower buds, yield

agrif.bg.ac.rs-123456789-5783.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/22790/bitstream_22790.pdf

<s>Izvod.</s><s>U toku dve uzastopne zime (2008/2009 i 2009/2010) na području Šapca zabeležene su apsolutne minimalne temperature vazduha -16,3°C i -19,3°C. Ispitivan je uticaj ovih temperatura na izmrzavanje cvetnih pupoljaka kod 15 novijih sorti trešnje kalemljenih na podlozi Gizela 5. U prvoj godini prosečno izmrzavanje cvetnih pupoljaka iznosilo je 22%, dok je u drugoj godini bilo oko tri puta veće i iznosilo je 65%.</s><s>Najveću otpornost na zimske mrazeve pokazale su sorte Regina, Čelan, Erli star, Samersan i Kordija.</s><s>Pokazatelji generativnog potencijala (obilnost cvetanja, broj cvetova u cvasti i prinos po stablu) su imali znatno više vrednosti u prvoj godini ispitivanja u odnosu na drugu.</s><s>Ključne reči: trešnja, otpornost na zimske mrazeve, oštećenja od mraza, cvetni pupoljci, prinos.</s> <s>Niske zimske temperature su jedan od ograničavajućih faktora za uspešno gajenje voćaka, naročito u zemljama sa hladnijom klimom.</s><s>One mogu izazvati izmrzavanje cvetnih pupoljaka, a time i gubitak roda.</s><s>Ukoliko su jačeg intenziteta, mogu dovesti i do izmrzavanja tkiva debla i skeletnih grana, čime je ugrožen i sam život voćaka.</s> <s>Otpornost cvetnih pupoljaka na mraz je genetički determinisana, odnosno uslovljena je naslednim osobinama vrste i sorte.</s><s>Među koštičavim voćkama na zimske mrazeve su najotpornije evropske šljive, a zatim slede višnja, trešnja, japanske šljive, breskva i kajsija kao najosetljivija (Szabó, 2003).</s><s>U našim ekološkim uslovima trešnja retko strada od zimskih mrazeva.</s><s>Mnogo češće se javljaju oštećenja usled pojave poznih prolećnih mrazeva u periodu pred cvetanje, u fenofazi cvetanja ili neposredno nakon cvetanja.</s><s>Prema Stankoviću (1981) i Ninkovskom (1998) cvetni pupoljci trešnje u vreme biološkog zimskog mirovanja mogu da podnesu temperature do -25°C. Szabó et al. (1996) navode da cvetni pupoljci trešnje u toku zime mogu podneti temperature od -20 do -24°C, pod uslovom da su stabla u dobroj kondiciji.</s><s>231</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Otpornost cvetnih pupoljaka na mraz zavisi od više faktora: vreme pojave, dužina trajanja i intenzitet niskih temperatura, sorta, podloga, starost, bujnost i rodnost voćaka, primenjene agrotehničke i pomotehničke mere (đubrenje, navodnjavanje, zaštita).</s> <s>U cilju intenziviranja proizvodnje trešnje poslednjih godina u svetu se sve više koriste slabo bujne podloge, od kojih je najviše zastupljena Gizela 5. Pored toga, stvaraju se i uvode u proizvodnju i mnoge nove sorte trešnje.</s><s>Pre uvođenja novih sorti i podloga u komercijalnu proizvodnju treba ispitati njihovu adaptivnost na naše agroekološke uslove, uključujući i osetljivost na niske zimske temperature.</s><s>Cilj ovog rada je bio da se na osnovu uporednog proučavanja većeg broja novijih sorti trešnje, kalemljenih na podlozi Gizela 5, utvrdi njihov stepen osetljivosti na izmrzavanje cvetnih pupoljaka od zimskih mrazeva.</s> <s>Ispitivanja su obavljena u zasadu trešnje u selu Mrđenovac, opština Šabac, u periodu 2009-2010. godine.</s><s>Zasad je podignut 2004. godine.</s><s>Ispitivano je 15 novijih sorti: Čelan (Chelan), Kristalina (Cristalina), Erli lori (Early Lory), Erli star (Early Star), Glacijer (Glacier), Kordija (Kordia), Noar de mečed (Noire de Meched), Peni Sanberst (Sunburst), Silvija (Sylvia) i Van.</s><s>Sve sorte su okalemljene na podlozi Gizela 5. Uzgojni oblik je vitko vreteno, a razmak sadnje 4 x 1,5 m. Od svake sorte su odabrana po tri stabla, a na svakom stablu je analizirano oko 200 cvetnih pupoljaka.</s><s>Stepen izmrzavanja je određen pravljenjem uzdužnih preseka cvetnih pupoljaka pred cvetanje, kao i prebrojavanjem otvorenih i neotvorenih cvetnih pupoljaka u fenofazi cvetanja.</s><s>Obilnost cvetanja je praćena prema skali od 0 (bez cvetova) do 5 (obilno cvetanje).</s><s>Broj cvetova po cvasti je određivan na uzorku od 30 cvetnih pupoljaka.</s><s>Prinos je određivan merenjem mase svih plodova na stablu.</s> <s>Podaci za broj cvetova u cvasti i prinos su obrađeni statistički metodom analize varijanse za dvofaktorijalni ogled, a značajnost razlika između srednjih vrednosti je utvrđena pomoću LSD testa.</s> <s>Meteorološki podaci uzeti su sa automatske meteoroloke stanice „Meteos“ u Šapcu.</s><s>Ona se nalazi na nadmorskoj visini od 92 m, a od oglednog zasada je udaljena U toku zime 2008/2009. godine najhladniji mesec je bio januar.</s><s>Apsolutne minimalne temperature su zabeležene 8. i 9. januara i iznosile su -16,3°C (Grafikon U toku zime 2009/2010. godine najhladniji mesec je bio decembar.</s><s>Apsolutna minimalna temperatura je registrovana 21. decembra i iznosila je -19,3°C (Grafikon 232</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011.</s><s>Grafikon 1. Temperature vazduha u u Šapcu u januaru 2009. godine Air temperatures in Šabac in January, 2009 Grafikon 2. Temperature vazduha u Šapcu u decembru 2009. godine Air temperatures in Šabac in December, 2009 Merenja ovih temperatura vršena su u urbanom okruženju koje modifikuje toplotne uslove i stvara efekat „toplotnog ostrva“.</s><s>Zbog prostorne udaljenosti zasada od meteorološke stanice i njegove izmeštenosti izvan urbanog okruženja, može se pretpostaviti da je jačina zimskih mrazeva u voćnjaku bila veća od one koju su iskazali ovi apsolutni minimumi.</s> <s>Grafikon 3. Stepen izmrzavanja cvetnih pupoljaka sorti trešnje u toku zime (%) Degree of winter frost damage of flower buds of sweet cherry cultivars U toku zime 2008/2009. godine prosečno izmrzavanje cvetnih pupoljaka za sve sorte trešnje je iznosilo 22%.</s><s>Najveće izmrzavanje zabeleženo je kod sorte Noar de mečed (53%).</s><s>Relativno visok stepen izmrzavanja (iznad 30%) zabeležen je i kod sorti Samit, Erli lori i Skina.</s><s>Najmanja oštećenja cvetnih pupoljaka registrovana su kod sorte Regina (2%).</s><s>Pored nje, relativnu otpornost na zimske mrazeve (oštećenja ispod 10%) u ovoj godini pokazale su sorte Čelan, Erli star i Samersan.</s><s>U toku zime 2009/2010. godine stepen izmrzavanja cvetnih pupoljaka trešnje je bio oko tri puta veći u odnosu na prethodnu zimu i iznosio je prosečno za sve sorte 65%.</s><s>Najveća oštećenja utvrđena su kod sorti Skina (99%), Silvija (95%) i Noar de mečed (91%).</s><s>Sa druge strane, najmanje izmrzavanje je ustanovljeno kod sorti Na osnovu osetljivosti cvetnih pupoljaka na zimske mrazeve ispitivane sorte trešnje su podeljene u tri grupe:</s> <s>1. Veoma osetljive sorte: Noar de mečed, Skina, Silvija, Samit i Erli lori.</s><s>2. Srednje osetljive sorte: Sanberst, Van, Kristalina, Peni i Glacijer.</s><s>3. Relativno otporne sorte: Regina, Čelan, Erli star, Samersan i Kordija.</s><s>Thurzó et al. (2005) su ispitivali osetljivost većeg broja sorti trešnje na niske zimske temperature na tri lokaliteta u Mađarskoj.</s><s>Apsolutne minimalne temperature su registrovane 9. februara 2005. godine u sva tri lokaliteta, ali su bile različitog 234</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. intenziteta.</s><s>Prosečan stepen oštećenja za sve sorte na temperaturi -16,5°C je bio pokazale sorte Silvija i Van, dok je Regina bila najotpornija sorta, što su potvrdili i naši rezultati.</s> <s>Osetljivost sorti trešnje na mraz u velikoj meri zavisi od podloge na kojoj su one kalemljene (Howell i Perry, 1990).</s><s>To potvrđuju rezultati koje su dobili Lichev i Papachatzis (2006) u uslovima Bugarske (Plovdiv).</s><s>Oni su ispitivali osetljivost cvetnih pupoljaka na zimski mraz (temperatura -18°C početkom februara) kod sorte trešnje Burlat kalemljene na 10 različitih podloga.</s><s>Oštećenja su bila najveća (68,6%) na stablima kalemljenim na podlozi Gizela 5, a najmanja (3,3%) na stablima kalemljenim na sejancu magrive (Prunus mahaleb).</s><s>Kod ostalih ispitivanih podloga (serija Weiroot i Gisela) oštećenja su bila između 14 i 44%.</s><s>Szewczuk et al. (2007) su u uslovima južne Poljske (Vroclav) ispitivali oštećenja od zimskih mrazeva (temperatura -25°C u januaru) kod devet sorti trešnje kalemljenih na sejancu divlje trešnje.</s><s>Stepen oštećenja je ocenjivan prema skali 1-5 i bio je najmanji kod sorte Regina, a najveći kod sorte Samit.</s><s>Rezultati dobijeni u ovom radu u pogledu osetljivosti navedenih sorti na zimske mrazeve su u skladu sa citiranim.</s> <s>U literaturi se kao kritična temperatura za izmrzavanje cvetnih pupoljaka trešnje najčešće navodi -25°C. Međutim, kao što se može videti iz rezultata dobijenih u ovom radu, kao i rezultata drugih autora koji su citirani, oštećenja se mogu javiti i na temperaturama višim od -20°C. Posebno su osetljiva stabla na slabo bujnim podlogama, kao što je Gizela 5. Razlog većih oštećenja, pored genetičkih osobina podloge, mogu biti i manje dimenzije stabla.</s><s>Manja stabla su više izložena dejstvu radijacionih mrazeva, koji su najjači na površini zemlje, a slabe sa udaljavanjem od nje.</s><s>To potvrđuju rezultati koje su dobili Szabó et al. (2003).</s><s>Oni su utvrdili da je u donjim delovima krune trešnje, na visini od 2 m broj oštećenih cvetnih pupoljaka bio U ovom radu ispitivane su i posledice dejstva niskih zimskih temperatura na generativni potencijal sorti trešnje, a dobijeni rezultati su prikazani u tabeli 1. Svi proučavani pokazatelji generativnog potencijala (obilnost cvetanja, broj cvetova u cvasti i prinos po stablu) su imali znatno više vrednosti u 2009. godini u odnosu na 2010. godinu.</s><s>To je svakako posledica znatno većeg izmrzavanja cvetnih pupoljaka u drugoj godini istraživanja.</s> <s>Prosečna ocena obilnosti cvetanja u 2009. godini za sve sorte je iznosila 4,1 dok je u 2010. godini bila znatno manja i iznosila je 2,6.</s><s>Pojedinačno posmatrano, sve ispitivane sorte osim Samersana imale su manju obilnost cvetanja u drugoj godini.</s> <s>Broj cvetova u cvasti u 2009. godini iznosio je prosečno 3,0 i varirao je od 2,4 kod sorte Samersan do 3,6 kod sorte Glacijer.</s><s>U 2010. godini prosečan broj cvetova u cvasti je bio 2,2 a varirao je od 1,2 (Skina) do 3,0 (Kristalina).</s><s>Razlike u broju cvetova u cvasti su bile statistički veoma značajne, kako za sorte, tako i za godine ispitivanja i njihovu interakciju.</s><s>Manji broj cvetova u cvasti u drugoj godini je 235</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. posledica parcijalnog oštećenja pojedinih cvetnih pupoljaka od zimskog mraza.</s><s>Cvetni pupoljci trešnje su složeni, što znači da se iz jednog pupoljka razvija više cvetova, najčešće 2-4 (Milatović, 2011).</s><s>U drugoj godini registrovan je značajan broj cvetnih pupoljaka iz kojih se razvio samo po jedan cvet.</s><s>Ova pojava ukazuje na nejednaku osetljivost pojedinih delova cvetnih pupoljaka i parcijalno izmrzavanje cvetnih začetaka u njima.</s> <s>Tabela 1. Pokazatelji rodnosti sorti trešnje (2009-2010. god) Indicators of productivity of sweet cherry cultivars (2009-2010) Obilnost cvetanja</s> <s>Izmrzavanje cvetnih pupoljaka u toku zime 2009/2010. godine se odrazilo i na značajno smanjenje prinosa u 2010. godini.</s><s>Prosečan prinos u ovoj godini je iznosio 1,64 kg po stablu i bio je statistički veoma značajno niži u odnosu na prinos u 2009. godini (3,20 kg po stablu).</s><s>Treba napomenuti da je i u 2009. kod pojedinih sorti (npr. Noar de mečed, Samit, Erli lori) zabeležen nizak prinos, što takođe može biti posledica izmrzavanja cvetnih pupoljaka u toku zime.</s><s>Obzirom da su stabla trešnje kalemljena na slabo bujnoj podlozi Gizela 5 osetljivija na zimske mrazeve u odnosu na stabla kalemljena na generativnim 236</s> <s>Zbornik radova III savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, Beograd, 2011. podlogama (sejanci divlje trešnje i magrive), pri korišćenju ove podloge treba obratiti pažnju na izbor odgovarajućeg lokaliteta i položaja.</s> <s>Značajna oštećenja cvetnih pupoljaka trešnje u toku zime, mogu se javiti i na temperaturama višim od - 20°C. U toku zime 2008/09 godine mraz intenziteta oko 16,3°C oštetio je u proseku 22% pupoljaka sorti obuhvaćenih ovim ispitivanjem, a 2009/10 godine mraz intenziteta oko 19,3°C oštetio je prosečno čak 65% pupoljaka.</s><s>Ispitivane sorte pokazale su različit stepen osetljivosti na ovaj faktor ekološkog stresa.</s><s>Veliku osetljivost na zimski mraz ispoljile su sorte: Noar de mečed, Skina, Silvija, Samit i Erli lori, a najveću otpornost sorte – Regina, Čelan, Erli star, Samersan i Kordija.</s> <s>Pokazatelji generativnog potencijala (obilnost cvetanja, broj cvetova u cvasti i prinos po stablu) imali su značajno veće vrednosti u godini u kojoj se javio mraz manjeg intenziteta – 2009, od istih pokazatelja u narednoj godini – 2010, u kojoj je zabeležen mraz većeg intenziteta.</s><s>U drugoj godini registrovan je veliki broj pojedinačnih cvetova, što je za trešnju, koju karakterišu složeni cvetni pupoljci, netipično.</s> <s>Imajući u vidu dobijene rezultate, pri izboru lokacije za gajenje sorti trešnje na slabo bujnim podlogama, posebno na Gizeli 5, mora se uzeti u obzir i njihova pojačana osetljivost na zimske mrazeve.</s>

Morfološke karakteristike polenovih zrna crnog sleza (Malva sylvestris L.)

Mačukanović-Jocić, Marina;Terzić, Maja;Rančić, Dragana

XI Kongres o korovima i Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta

palinomorfologija;SEM;svetlosna mikroskopija;Malva sylvestris

agrif.bg.ac.rs-123456789-6819.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26019/Zbornik-rezimea-Kongresa-o-korovima-Palic-2021.pdf

<s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators NAUČNI ODBOR /</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators PORUKA UČESNICIMA</s> <s>Herbološko društvo Srbije organizuje kongres o korovima, tradicionalno svake četvrte godine, pa je tako i ovaj jedanaesti po redu bio planiran za 2020. godinu, tačno četrdeset godina nakon prvog naučnog skupa u našoj zemlji koji je bio posvećen herbološkim temama.</s><s>Međutim, pandemija virusa COVID-19 uticala je da Naučno-stručni odbor, u cilju zaštite zdravlja učesnika kongresa, svojih članova, saradnika i njihovih porodica, a u skladu sa odgovornim ponašanjem u vreme pandemije, donese odluku da se skup odloži za 2021. godinu.</s><s>Kao i do sada, program smo tematski koncipirali po sekcijama u okviru kojih će domaći i eminentni inostrani predavači, kroz aktuelne usmene i poster prezentacije, predstaviti najznačajnije rezultate naučno-istraživačkog rada u oblasti proučavanja i suzbijanja korova, do kojih se došlo u proteklom petogodišnjem periodu.</s><s>Ovoga puta posebno želimo da istaknemo da smo po prvi put u dugoj istoriji organizovanja kongresa o korovima, izdvojili sekciju: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, sa ciljem da podstaknemo bolju komunikaciju i saradnju između kolega iz primarne proizvodnje, naučnih institucija, istraživača, industrije pesticida, kao i svih drugih oblasti koje dele zajedničko interesovanje za proučavanje i suzbijanje korova.</s><s>Pozvali smo kolege iz struke da nam se pridruže sa svojim radovima, kako bi bolje sagledali aktuelne probleme u neposrednoj proizvodnji, razmenili iskustva i svi zajedno sagledali moguća nova rešenja.</s><s>Za ovaj skup prijavljeno je ukupno 90 radova, od čega je 16 po pozivu.</s><s>Radovi po pozivu će dati sliku i naučno obrazložiti razvoj, današnje stanje, najnovija dostignuća, kao i viziju budućih istraživanja u našoj oblasti.</s><s>Za usmena saopštenja prihvaćeno je 33 rada, a za poster prezentacije 41 rad.</s><s>Svi radovi će biti publikovani u Zborniku rezimea koji je registrovan u Narodnoj biblioteci Srbije, a biće dostupan na sajtu Herbološkog društva Srbije.</s> <s>Tokom održavanja skupa, učesnici će imati priliku da prisustvuju promociji najnovijih publikacija iz oblasti herbologije i herbicida.</s><s>Programom je predviđena i atraktivna ekskurzija.</s> <s>Deset sponzora kongresa imaće predavanja u okviru sekcije: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, u kojima će predstaviti svoje nove tehnologije i proizvode.</s><s>Takođe, sponzorima je obezbeđen i izložbeni prostor, kao i ostale reklamne aktivnosti.</s> <s>Nadamo se da će ovako koncipiran program ispuniti vaša očekivanja i interesovanja, pa Vas u ime Naučno-stručnog i Organizacionog i odbora, kao i Herbološkog društva Srbije, sa velikim zadovoljstvom pozivamo da uzmete učešće u radu XI kongresa o korovima i savetovanja o herbicidima i regulatorima rasta, koji će se održati 20-23. septembra 2021. godine na Paliću.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators PREGLED PROGRAMA KONGRESA</s> <s>15:20-16:40 Usmeni referati / Oral presentations Ljiljana Nikolić, Branka Ljevnaić-Mašić, Dejana Džigurski, Srđan Šeremešić: Floristička analiza i indeksi diverziteta korova pšenice u uslovima dugotrajnih plodoreda</s> <s>Branka Ljevnaić-Mašić, Ljiljana Nikolić, Dejana Džigurski: Biološke karakteristike korovske flore u organskim usevima lekovitih i aromatičnih biljaka</s> <s>17:15-18:00 Okrugli sto / Round table Uprava za zaštitu bilja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede „Zakon o sredstvima za zaštitu bilja“</s> <s>Kafe pauza / Coffee break (Agroarm d.o.o., Beograd) Sekcija: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta Session: Symposium on herbicides and plant growth regulators Predsedavajući: Goran Malidža, Maja Sudimac Usmeni referati / Oral presentations</s> <s>Goran Malidža, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Siniša Jocić, Vladimir Miklič: Značaj halauksifen-metila za integrisano suzbijanje korova u suncokretu, sa posebnim osvrtom na suzbijanje ambrozije pelenaste rezistentne na ALS inhibitore</s> <s>Miloš Rajković, Goran Malidža, Siniša Jocić, Sandra Cvejić: Reakcija hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuron-metil prema ALS inhibitorima koji se primenjuju u drugim usevima Apostolidis Vassilios: Nova aktivna materija Arylex (Corteva Agriscience SRB d.o.o.)</s> <s>Vladimir Ljubičić: Integralno suzbijanje korova – pristup kompanije Kafe pauza / Coffee break (Agroglobe d.o.o., Novi Sad) Aleksandar Sedlar, Aleksandra Paroški, Vladimir Višacki, Stanko Kerkez, Dejan Paroški, Rajko Bugarin, Filip Vasić: Varijabilna primena herbicida u zaštiti soje od korova XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Jelena Perenčević: Efikasnost herbicida u soji u zavisnosti od meteoroloških uslova</s> <s>Milan Mašić: BASF tehnologije u soji, proverena rešenja u borbi protiv rezistencije (BASF Srbija d.o.o.) Jovana Delić, Julijana Ranković, Svetlana Jovičić: Suzbijanje korova u soji i kukuruzu u periodu 2017-2019. godine: demonstracioni ogledi Danijela Stefanović: Agromarket tehnologija zaštite soje od korova Diskusija po izloženim referatima / Discussion following the presented papers</s> <s>Sekcija: Sekcija: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta Session: Symposium on herbicides and plant growth regulators Predsedavajući: Dragana Božić, Jelena Perenčević Usmeni referati / Oral presentations</s> <s>Milan Radović: Coltrane® kao novo rešenje protiv tvrdokornih korova Miloš Pavlović, Maja Sudimac, Branko Tomić: Efikasnost nekih herbicida u usevu šećerne repe</s> <s>Kafe pauza / Coffee break (Biogenesis d.o.o., Beograd) Aleksandar Oštir: Kako se uspešno rešiti divljeg ovsa u strnim žitima Aleksandar Lazar: XANADU - novi superioran herbicid u žitaricama Srđan Stevanović: Kontrola širokolisnih korova u strnim žitima - Futur (Chemical Agrosava d.o.o.)</s> <s>Vladimir Miklič: NS hibridi suncokreta tolerantni na herbicide (Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators SREDA / WEDNESDAY, 22.09.2021.</s> <s>Martin Bobinac, Siniša Andrašev, Nikola Šušić: Prilagođena tehnika gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih drvenastih neofita u šumarstvu</s> <s>Dejan Nedeljković, Stevan Z. Knežević, Luka Milošević, Pavle Pavlović, Sava Vrbničanin: Uticaj meteoroloških uslova na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza u Srbiji XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Zvonko</s> <s>scarce precipitation affects efficacy of PRE-EM herbicides in sunflower (Helianthus annuus L.) grown on different soil types Milan Brankov, Greg Kruger: Izbor rasprskivača smanjuje zanošenje herbicida</s> <s>9. Katarina Jovanović-Radovanov, Jelena Gajić Umiljendić, Marija Sarić-Krsmanović, Ljiljana Radivojević: Efikasnost umanjenih količina primene imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom i pendimetalinom u usevu graška sa zalivnim sitemom Zlatko Miličević, Anja Milosavljević, Nenad Trkulja: Primena graminicida za suzbijanje sirka u usevu šećerne repe i mogućnost mešanja sa fungicidima Zlatko Miličević, Anja Milosavljević, Nenad Trkulja: Primena preparata Betanal tandem i Powertwin u zaštiti useva šećerne repe od korova Ana Dragumilo, Tatjana Marković, Snežana Mrđan, Vladimir Filipović, Dragoja Radanović, Sava Vrbničanin, Dragana Božić: Uticaj malčeva na suzbijanje korova i prinos pitome nane (Mentha x piperita) XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators INVAZIVNI KOROVI / INVASIVE WEEDS</s> <s>Oimbo Lynnete, Okambo John: Invasive weed species of farming land and their impact on householder food security in western Kenya Aleksandra Savić, Danica Živanović, Jovan Lazarević, Danijela Pavlović, Dragana Božić, Sava Vrbničanin: Kompetitivna sposobnost Ambrosia artemisiifolia u koasocijaciji sa Ambrosia trifida</s> <s>Pavle Pavlović, Adewale Osipitan, Stevan Z. Knežević: Effects of timing of weed removal and application of pre-emergence herbicides on growth of soybean Panagiotis Kanatas: Effects of weeds growth stage on the efficacy of the herbicide pyroxsulam+florasulam at reduced rates in wheat Katarina Jovanović-Radovanov: Uticaj rezidua imazetapira na sadržaj ukupnih proteina u korenu osetljivih gajenih biljaka Snežana Mrđan, Jovan Crnobarac, Tatjana Marković, Ana Dragumilo, Sara Mikić, Stefan Gordanić, Dragoja Radanović: Mogućnost primene IBA stimulatora i IAA biostimulatora u oživljavanju reznica timijana (Thymus vulgaris L.) Mira Pucarević, Milica Živković, Nataša Stojić, Dragana Linda Mitić, Vesna Teofilović: Herbicidi i njihovi ostaci u podzemnim vodama Srđan Stevanović, Dragana Božić, Katarina Jovanović-Radovanov, Sava Vrbničanin: Mogućnost hemijskog suzbijanja Avena fatua L. u usevu ozime pšenice</s> <s>Nataša Samardžić, Bojan Konstanitnović, Milena Popov: Efekat vodenih ekstrakata korovskih vrsta Abutilon theophrasti i Xanthium strumarium na prinos useva soje i kukuruza</s> <s>Herbicidi čine oko 60% globalnog tržišta pesticida.</s><s>Jednostavnost primene, kao i visoka efikasnost u suzbijanju korova, učinila ih je nezaobilaznim segmentom gotovo svih tehnologija gajenja useva u savremenoj poljoprivrednoj proizvodnji.</s><s>Međutim, decenije primene dovele su do dramatičnog porasta rezistentnih populacija korova.</s><s>Imajući u vidu da ovaj rastući proces nije pratilo otkriće i komercijalizacija aktivnih supstanci sa novim mehanizmima delovanja, izazovi u suzbijanju korova sa kojima se u praksi susrećemo govore da se, danas, hemijsko suzbijanje korova nalazi u izazovnom periodu.</s><s>Hronološki posmatrano od pedesetih godina prošlog veka, kada se započelo sa uvođenjem herbicida u široku upotrebu, nove aktivne supstance zajedno sa novim mehanizmima delovanja komercijalizovane su na svakih nekoliko godina, tako da je broj novih herbicida na tržištu konstantno rastao.</s><s>Prvo ozbiljno narušavanje ovog trenda započelo je krajem osamdesetih godina, a nastavljeno je do danas.</s><s>Pooštrena zakonska regulativa koja se odnosila na procenu rizika pesticida, kao i povećan interes javnosti za zaštitu zdravlja ljudi i životnu sredinu, doveli su do toga da iz upotrebe budu isključeni mnogi herbicidi.</s><s>Tehnologije gajenja tzv. transgenih useva, kao i useva tolerantnih na herbicide dobijenih drugim metodama, učinile su da se napusti konvencionalna zaštita koja se zasnivala na kombinovanju herbicida različitih mehanizama delovanja i da se uspostavi novi pristup u suzbijanju korova koji je zasnovan na jednokratnoj primeni pojedinačnih aktivnih supstanci.</s><s>Prateći ove trendove, hemijske kompanije koje su imale potencijal da razviju nove molekule sa novim mehanizmima delovanja smanjile su svoja istraživanja.</s><s>Istovremeno, zbog izostanka plodoreda i jakog selekcionog pritiska pojedinačnih herbicida, počeli su sve više da se ispoljavaju nedostaci novih tehnologija, prvenstveno kroz porast broja korovskih vrsta sa rezistentnim biotipovima.</s><s>Problem sa razvojem i širenjem rezistentnosti korova lakše bi se rešavao da se na tržištu pojavljuju novi herbicidi, pod čime se podrazumeva novi mehanizam i/ili mesto delovanja.</s><s>Međutim, činjenica je da u poslednje tri decenije nije komercijalizovana ni jedna takva aktivna supstanca, što jasno ukazuje da budućnost hemijskog suzbijanja korova zavisi od novih otkrića na tom polju.</s><s>Gde se mogu „tražiti‟ molekuli-potencijalni novi herbicidi i novi mehanizmi delovanja?</s><s>Savremeni pristup u otkrivanju novih herbicida zahtevao je da se napusti empirijski model, koji ustupa mesto multidisciplinarnim istraživanjima.</s><s>Kao rezultat izdvojila su se dva pravca.</s><s>Kada se govori o hemijskoj sintezi tu se izdvajaju tehnologije koje poboljšavaju i šire mogućnosti stvaranja novih molekula, a zasnivaju se na kombinatornoj hemiji, metodama modelovanja kao što je kvantitativni odnos strukture i aktivnosti (quantitative structure activity relationship-QSAR) i komparativnoj prostornoj molekularnoj analizi (comparative molecular field analisis-CoMFA).</s><s>Ovi sistemi treba da omoguće brzu sintezu, ili kompjutersku simulaciju velikog broja novih molekula, ciljano otkrivanje novih jedinjenja koja mogu da deluju na potencijalno novim mestima, kao i modifikaciju strukture molekula koja vodi povećanju biološke XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators aktivnosti.</s><s>Smatra se da ove tehnologije imaju potencijal da obezbede nove molekule koji će moći da ispune veoma oštre zahteve koji se stavljaju pred novi herbicid u pogledu širokog spektra delovanja, fleksibilnosti primene, izvanredne selektivnosti, malih količina primene, antirezistentne strategije i visokog nivoa bezbednosti za ljude i životnu sredinu.</s><s>Drugu grupu čine tzv. „omiks‟ tehnologije, koje su zasnovane na molekularnoj i biohemijskoj karakterizaciji biljnih vrsta, tkiva i ćelija, identifikacijom i profilisanjem velikog broja produkata ekspresije gena zajedno sa iRNK, proteinima i metabolitima.</s><s>Kroz lančani proces ekspresije gena koji obuhvata niz koraka i postupaka označenih kao: funkcionalni genomiks, transkriptomiks, proteomiks, metabolomiks i fizionomiks, dolazi se do otkrivanja promena u molekularnim i biohemijskim procesima koje su nastale kao specifičan odgovor - „otisak‟ na delovanje herbicida.</s><s>Ove promene mogu dati prve informacije o mehanizmu i mestu delovanja novog herbicida i usmeriti dalja istraživanja.</s><s>Do sada je oktriveno i sakupljeno oko 250 „otisaka‟ poznatih herbicida i nekoliko hiljada „otisaka‟ novih jedinjenja, ali, nažalost, ova istraživanja još uvek nisu dovela do otkrića novog mehanizma delovanja koji bi mogao da se komercijalizuje na tržištu.</s><s>Potencijalne izvore supstanci koje mogu imati herbicidno delovanje treba tražiti i u prirodi, prvenstveno biljkama i mikroogranizmima.</s><s>Koncept korišćenja mikroorganizama u zaštiti bilja intenzivno se ispituje poslednjih decenija, a najveći broj bioherbicida je registrovan u SAD i Kanadi.</s><s>Većina bioherbicida na tržištu su na bazi gljiva, a vrste iz rodova Colletotrichum, Phoma i Sclerotinia se najviše koriste u komercijalne svrhe.</s><s>Postoje i preparati na bazi bakterija, a u poslednjih desetak godina se sve više pažnje poklanja virusima.</s><s>Procene su da se oko 200 različitih vrsta mikroorganizama nalazi u fazi ispitivanja kao potencijalni bioherbicidi.</s><s>Biljke su veliki izvor biološki aktivnih supstanci.</s><s>Brojna istraživanja su pokazala da jedinjenja iz grupe fenola (prosti fenoli, flavonoidi) i terpenoida (monoterpenoidi, seskviterpenoidi, diterpeni, glukozinolati, benzoksakinoni i dr.) mogu uticati na klijanje, rast i razviće drugih biljaka.</s><s>I pored toga što je proces razvoja ovih supstanci izuzetno tehnički i finansijski zahtevan, ohrabruju rezultati koji ukazuju da bi se neko od otkrivenih jedinjenja, koja su pokazala herbicidno delovanje, moglo formulisati u finansijski prihvatljiv komercijalni herbicid.</s><s>U ovom trenutku je veoma teško predvideti kako će se herbicidi dalje razvijati.</s><s>Novi pristupi u suzbijanju korova zasnivaju se na (1) menjanju osobina korovskih biljaka promenama ekspresije gena (ometanje biljne RNK korišćenjem tzv. iRNK herbicida) što se manifestuje povećanom osetljivošću biljaka na date herbicide, ili potpunim propadanjem biljaka; (2) genetskom inženjeringu sa novom, tzv. „gene-drive“, tehnologijom (zasniva se na CRISPR/Cas9 metodi za editovanje genoma koja omogućava uklanjanje postojećih, ili ubacivanje novih gena).</s><s>Takođe, više pažnje treba pokloniti i nehemijskim pristupima u suzbijanju korova, kao što su: unapređenje kompetitivnosti useva, negativna ukrštena rezistentnost, precizna poljoprivreda, primena robota i dronova, korišćenje prirodnih neprijatelja korova i dr. Integrisanje hemijskih i nehemijskih mera uz dobro poznavanje biologije i ekologije korova može da obezbedi efikasno suzbijanje korova, dok je na industriji herbicida da stvaranjem novih proizvoda i tehnologija dalje unapređuje poljoprivrednu proizvodnju.</s><s>Ključne reči: herbicidi, status, pravci razvoja, nove tehnologije Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/200214</s> <s>The discipline of weed science is at a critical juncture.</s><s>Weed science has historically been most successful in providing efficient control of weeds by keeping up with modernization in agricultural practices and by establishing close relationships with the private sector.</s><s>However, there are also some important failures of weed science in modern European societies that resulted from the close ties to agriculture, such as soil and water degradation, the increasing number of herbicide-resistant weeds and loss of biodiversity.</s><s>From a scientific point of view, and with the exception of recent advances in agroecology, there have been so far only modest efforts to address new issues such as global warming, invasive alien species and client diversification (e.g. forestry, landscape management, amenity area maintenance), or to use agricultural weeds as model study systems to advance ecological and evolutionary theory.</s><s>This inability to shift focus has contributed to the steady decline of active weed scientists seen in most European countries over the past few decades.</s><s>The European Weed Research Society (EWRS) has recently reacted to this and identified five main topics in future weed research: (1) weed biology and ecology - weeds are interesting plants, (2) Integrated Weed Management (IWM) - clever management of weeds, (3) herbicide resistance - reactions of weeds to current management, (4) invasive weeds and climate change - weeds under global change, and (5) new technologies -new ways to deal with weeds.</s><s>Using one of the economically most important weeds in Europe, Ambrosia artemisiifolia L., which is both a hard to control crop weed and a prominent plant invader, I will exemplify how weed science could adopt a more interdisciplinary approach by considering more fundamental aspects of weed biology.</s><s>For this, I will outline how weed science and invasion science can cross-fertilize each other to improve efficient management, as the strengths of these two disciplines are highly complementary.</s><s>In a recent multidisciplinary approach combining expertise from weed science and plant invasion science allowed us, amongst others, to evaluate and compare management tools, such as optimal cutting regimes and biological control for different regions and habitat types, to assess benefits and risks of biological control, and to show ways to reconcile different stakeholder interests and management objectives (health versus crop yield).</s><s>An increasing number of weed species could benefit from applying such an integrative approach, as typical invasive alien plants are increasingly reported from crop fields and native crop weeds are invading adjacent non-crop land, thereby forming new source populations for further spread.</s><s>Changing the focus of weed science is a great challenge that requires commitment by funding agencies, researchers, and teachers and students to translate new technologies into more diverse weed management systems that will result in more durable solutions.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Challenges for weed management with changing climates: what models tell us?</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Promene korovske flore i vegetacije useva strnih žita Sava Vrbničanin1*, Urban Šilc2</s> <s>Tokom proteklih decenija došlo je do značajnih promena u sastavu i strukturi korovske flore i vegetacije kako na lokalnom tako i na globalnom nivou.</s><s>U agrofitocenozama konstatovan je porast brojnosti termofilnih korovskih vrsta poput Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Datura stramonium L., Erigeron canadensis L., Panicum crus-galli L., P. capillare L., Sorghum halepense (L.) Pers., Xanthium strumarium L., X. spinosum L. itd.</s><s>Takođe, neke korovske vrste, koje su bile od manjeg značaja, kao npr. Ambrosia artemisiifolia L., Bryonia dioica Jacq., Helianthus annuus L., Lolium spp., Cannabis sativa L. postale su značajne i ekonomski štetne vrste za mnoge useve.</s><s>U vezi sa ovim smatra se da su osnovni uzročnici promena korovske flore i vegetacije brze klimatske promene, socioekonomski razvoj društva, novi sistemi biljne proizvodnje, tržišna ekonomija i dr. Klimatske promene uključuju porast temperature i izmenjen raspored padavina tokom godine, što najčešće u Evropi, Balkanu i u Srbiji rezultira pojavom sušnih leta kao i blagih i vlažnih zima.</s><s>Naime, vlažne i blage zime favorizuju pojavu i širenje ozimih korova (Brassicaceae, Lamiaceae), dok toplija i suvlja leta favorizuju razvoj i širenje termofilnih letnjih korova.</s><s>Osim toga, klimatske promene rezultiraju učestalim ekstremnim prilikama kao što su letnje oluje, pojava grada, letnje suše i ekstremno hladni kratki talasi tokom zime.</s><s>Stoga korovske vrste sa izraženijom fenotipskom plastičnošću lakše podnose te ekstremne vremenske prilike.</s><s>Međutim, povremeni ekstremi i brze klimatske promene narušavaju stabilnost agrofitocenoza i povećavaju njihovu narušenost.</s><s>Takođe, kao rezultat mnogobrojnih ljudskih aktivnosti koncentracija atmosferskih gasova kao što je metan, ugljen dioksid, ozon, azotni oksidi, sumpor dioksid i voda u gasovitom stanju su stalno u porastu.</s><s>Na primer, već duži vremenski period nivo atmosferskog CO2 je u porastu i sa fiziološkog aspekta to bi C3 biljke (većina korovskih vrsta pripada ovoj grupi biljaka) mogle da iskoriste u procesu fotosinteze (Kalvinov ciklus fotosinteze), međutim sa porastom temperature fiziološka iskorišćenost CO2 od strane ovih biljaka izostaje jer one maksimalnu fotosintetsku aktivnost postižu na nižim temperaturama (15-25°C).</s><s>Suprotno tome, pri višim temperaturama (30-47°C) fotosintetska aktivnost C4 biljaka (neke veoma agresivne i ekonomski štetne vrste pripadaju ovoj grupi, npr. Amaranthus spp., S. halepense) je efikasnija, ali na fotosintetsku aktivnost ovih biljaka obično ne utiče povećan sadržaj atmosferskog CO2.</s><s>Pored direktnih efekata klimatske promene utiču i indirektno na korovsku floru i vegetaciju.</s><s>Sistemi gajenja useva i održavanja zemljišta su pod uticajem klimatskih promena.</s><s>S druge strane, sistem gajenja useva direktno utiče na sastav i strukturu korovske flore, dakle klimatske promene i indirektno utiču na korovsku floru i vegetaciju.</s><s>U sklopu brzih klimatskih promena, a u cilju postizanja visokih prinosa neophodno je gajenje genotipova otpornih na izrazito toplo i suvo vreme.</s><s>Ekstremne vremenske prilike takođe povećavaju rizike u biljnoj proizvodnji i time dovode do povećane upotrebe pesticida (herbicida) i hraniva.</s><s>Takođe, politika (zakonodavstvo, javni novac) i tržišna ekonomija dodatno utiču na agronomsku praksu.</s><s>Rast CO2 u atmosferi utiče na konkurentski odnos između useva i korova, pri čemu ishod interakcije zavisi od više činilaca.</s><s>Na primer neki korovi se XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators brže prilagođavaju stresnim uslovima zahvaljujući izraženoj genetičkoj varijabilnosti i plastičnosti.</s><s>S druge strane, povećan sadržaj atmosferskog CO2, više temperature i vlažnije vreme takođe mogu indirektno uticati na efikasnost nekih herbicida preko uticaja na fiziologiju biljaka.</s><s>Dakle, klimatske promene utiču na korove na više načina.</s><s>Da bi vrsta opstala na nekom staništu ona mora da reaguje na promene koje se dešavaju na tom staništu.</s><s>Generalno postoje tri strategije kako korovske vrste opstaju u stresnim uslovima koji su rezultat brzih klimatskih promena.</s><s>Prvo, migracijom, što dovodi do promena u distribuciji korova.</s><s>Ova strategija se zove “opseg migracija” (“opseg pomeranja”).</s><s>Da bi došlo do migracije vrsta mora da ima mehanizme uspešnog širenja reproduktivnih organa.</s><s>Na obradivim površinama čovek često svojim aktivnostima to obezbeđuje.</s><s>Opseg migracija zavisi od karakteristika i konfiguracije terena.</s><s>Drugo, brzo prilagođavanje na klimatske promene može nastupiti usled fenotipske plastičnosti vrste bez evolutivnog prilagođavanja.</s><s>Brzo prilagođavanje može biti rezultat tolerancije i izbegavanja klimatskih promena.</s><s>U tom slučaju fitnes i konkurentska sposobnost vrste slabi ili jača i shodno tome ekološka niša se menja, odnosno dolazi do njenog pomeranja.</s><s>Ovo se dešava na nivou zajednice i može se vizuelno konstatovati kao promena sastava zajednice.</s><s>Treće, postepeno prilagođavanje klimatskim promenama, a to je često povezano sa razvojem novih osobina ili sa optimizacijom postojećih.</s><s>Pojedinačne biološke adaptacije korova, koje nastaju kao rezultat prirodne selekcije, su rezultat promenjenih osobina vrste.</s><s>Novorazvijene osobine su vidljive na nivou populacije i one su rezultat morfoloških, fizioloških i genetičkih promena na nivou pojedinačnih biljaka.</s><s>S obzirom na evidentne klimatske promene koje se dešavaju poslednjih decenija, čiji efekti su vidljivi i na nivou promena korovske flore i vegetacije, neophodno je uvođenje novih strategija u biljnoj proizvodnji kroz izbor useva, izbor genotipa, način obrade zemljišta, vreme setve, unapređenje integrisanih sistema suzbijanja korova, vreme žetve itd.</s><s>Radi boljeg razumevanja promena korovske flore i vegetacije pod uticajem globalnih klimatskih promena, socio-ekonomskog razvoja društva i tržišne ekonomije u radu će ilustrativno biti prikazane promene korovske flore i vegetacije useva strnih žita za područje centralne Srbije, odnosno prostor od Kraljeva do Rudnjanske visoravni na transektu od 200 do 1200 m nadmorske visine.</s><s>Za nepune tri decenije (1994-2020) na ovom području u usevima strnih žita (pšenica, ječam, ovas, raž) došlo je do isčezavanja, odnosno značajnog smanjenja brojnosti vrsta s jedne strane, odnosno do pojave i širenja novih vrsta s druge strane.</s><s>Naime na nižim područjima u usevima strnih žita izgubljeno je oko 80 vrsta među kojima su: Sinapis arvensis L., Adonis flammea Jacq., Fumaria vaillantii Loisel., Urtica urens L., Gypsophila muralis L., Adonis aestivalis L. itd., dok je oko 60 novih, prvenstveno neofita (npr. Ambrosia artemisiifolia L., Xanthium strumarium L., Conyza canadensis (L.) Crong., Arctium lappa L., Cirsium vulgare (Savi) Ten., Helianthus tuberosus L., Datura stramonium L.) i četiri trave: Apera spica-venti (L.) Beauv.</s><s>Sorghum halepense (L.) Pers., Deschampsia cespitosa (L.) P. Beauv. i Secale cereale L. Na većim nadmorskim visinama prisutno je 42 nove vrste: Kickxia spuria (L.) Dum., Tripleurospermum inodorum (L.) Schultz Bip., Asperula arvensis L., Lolium multiflorum Husn., Ranunculus bulbosus L., Brassica nigra L., Arctium lappa L. i Bryonia dioica Jacq., kao i mnoge neofite Conyza canadensis (L.) Crong., Erigeron annuus (L.) Pers., Ambrosia artemisiifolia L., Datura stramonium L. itd.</s><s>Broj vrsta po jedinici površine (alfa diverzitet, αd) se značajno smanjio kako na nižim (do 1994. godine αd= 31,49±7,78; u 2020. godini αd= 24,57±6,80) tako i na većim nadmorskim visinama (38,15±9,30; 24,05±6,90), dok se beta diverzitet povećao.</s><s>Na nižim terenima smanjio se broj ruderalnih vrsta, a na većim visinama došlo je do smanjenja XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators broja travnih korova.</s><s>Takođe, broj pravih korovskih vrsta je generalno manji bez obzira na nadmorsku visinu, što znači da je došlo do promene sastava i strukture korovske zajednice strnih žita jer su u zajednice ušle druge vrste.</s><s>Na osnovu svega može se zaključiti da su promene korovske flore i vegetacije poljoprivrednih zemljišta evidentne i da su agronomi suočeni sa potrebama unapređenja postojećih i uvođenjem novih mera u suzbijanje korova kako na području Srbije tako i šire u regionu.</s> <s>Ključne reči: korovi, strna žita, klimatske promene Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji</s> <s>Evolucija rezistentnosti korova na herbicide možda je najjača pokretačka snaga u traganju za herbicidima novih mehanizama delovanja, novih tehnologija u suzbijanju korova i promovisanje najbolje prakse za održivu proizvodnju useva.</s><s>Ovaj fenomen je odličan primer brzog prilagođavanja biljaka ljudskoj aktivnosti, jer je odavno potvrđeno da rezistentnost nije problem herbicida već ponašanja njihovih korisnika.</s><s>Ubediti poljoprivredne proizvođače da što ranije uvedu promene u upravljanje rezistentnošću korova, predstavlja veliki izazov i dugoročni zadatak za sve savetodavce i druge relevantne činioce u poljoprivredi.</s><s>Najvažniji istraživački napori u ovoj oblasti treba da budu usmereni ka razvoju ekonomski održivih strategija za odlaganje pojave i upravljanje rezistentnošću.</s><s>U Republici Srbiji do sada su potvrđeni slučajevi rezistentnosti Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Helianthus annuus L. i Sorghum halepense (L.) Pers. na ALS inhibitore, kao i S. halepense na pojedine inhibitore acetil koenzim A karboksilaze (ACC-aze) uključujući i višestruku rezistentnost ove vrste na inhibitore oba prethodno pomenuta mehanizma delovanja.</s><s>Ekonomski najznačajnije korovske vrste u Srbiji su A. artemisiifolia, A. retroflexus i S. halepense rezistentni na ALS inhibitore.</s><s>Procenjuje se da su ove tri korovske vrste sa svojstvom rezistentnosti na pomenute dominantne herbicide rasprostranjene na stotinama hiljada hektara, pri čemu pričinjavaju najveće štete u severnom delu Srbije.</s><s>Značajne ekonomske štete prouzrokuju biotipovi S. halepense rezistentni na pojedine herbicide inhbitore ACC-aze, odnosno na podrgrupu ariloksifenoksi poropionata (FOP).</s><s>Potvrđeni slučajevi rezistentnosti S. halepense na pojedine inhibitore ACC-aze, zajedno sa slučajevima višestruke rezistentnosti na inhibitore ACC-aze i ALS inhibitore, rasprostranjeni su za sada samo u jugozapadnoj Bačkoj (opštini Bač).</s><s>Ovi nalazi su opomena da je potrebno više nego ikad dosledno sprovođenje antirezistentne strategije na celoj teritoriji Srbije.</s><s>To podrazumeva XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators edukaciju, praćenje rezistentnosti korova prema dominantnim herbicidima i sprovođenje proaktivnog i aktivnog upravljanja rezistentnošću korova na herbicide.</s><s>Stanje mera antirezistentne strategije procenjeno je u 2019. godini anketiranjem 914 poljoprivrednika i agronoma od kojih 96,8% donose odluke u izboru i primeni herbicida.</s><s>Prema ovoj anketi, kod većine useva dominantni herbicidi su ALS inhibitori, a u plodoredu su uglavnom zastupljene smene dva ili u manjem procentu tri useva.</s><s>Smeše herbicida različitih mehanizama delovanja uvek koristi 24,6% anketiranih, 42,2% često, 21,8% povremeno, 8,4% retko i 2,8% nikad.</s><s>Smenjivanje herbicida različitih mehanizama delovanja u vremenu i prostoru uvek koristi 20,2% anketiranih, dodatak hemijskom suzbijanju korova, uvek koristi 42,2% anketiranih, 33,1% često i 15% povremeno.</s><s>Od ukupnog broja anketiranih koji su odgovorili na pitanje, uputstvo za primenu pri izboru količina i vremena primene herbicida uvek se poštuje kod najvažnijih vrsta korova koje se otežano suzbijaju herbicidima najčešće su navedeni: korova rezistentnih na herbicide u Srbiji upoznato je 67,3% od ukupno 856 anketiranih, a u svojoj opštini 69,5% od ukupno 629 anketiranih.</s><s>Iskustva sa korovima rezistentnim na herbicide na svom gazdinstvu imalo je 57,5% od ukupno 515 odgovora.</s><s>Od najvažnijih vrsta korova kod kojih je potvrdjena rezistentnost na herbicide u opštini, najčešće su navedeni: S. halepense (77,2%), A. retroflexus (20,2%) i A. artemisiifolia (19,4%).</s><s>Slične vrednosti su i za pretpostavku koje vrste su rezistentne na njihovom gazdinstvu (S. halepenese 71,6%, Amaranthus spp.</s><s>19,1% i A. artemisiifolia 15,5%).</s><s>Poljoprivrednici su do informacija o rezistentnosti najčešće dolazili na savetovanjima (62,5%).</s><s>Mehanizme delovanja herbicida razume 72% od 812 anketiranih i oni su ujedno upoznati da se oznake mehanizama delovanja herbicida nalaze na etiketi herbicidnih preparata.</s><s>Međutim, značenje ovih oznaka razumelo je 62,6% od ukupno 808 odgovora.</s><s>Od specifičnih mera antirezistentne strategije od 563 dobijenih odgovora, najčešće se koriste: smena herbicida različitih mehanizama delovanja u plodoredu (50,8%), smena herbicida različitih mehanizama delovanja u usevu (29%), korišćenje maksimalne preporučene količine herbicida (32%), upotreba rezidualnih (zemljišnih) herbicida posle setve a pre nicanja (25,8%), primena glifosata pre setve ili posle setve a pre nicanja useva (33,2%), osnovna obrada zemljišta oranjem (36,6%), smena žitarica i širokolisnih useva (31,4%), smena ozimih i prolećnih useva (33,2%) i dopunska obrada zemljišta kao dodatak herbicidima (36,1%).</s><s>Na pitanje da li se čiste poljoprivredne mašine (kombajne) pre prelaska sa jednog polja na drugo da bi se smanjilo širenje semena korova, od retko i 20,9% nikad.</s><s>Na pitanje da li se vodi evidencija (knjiga polja) o primeni herbicida i drugih agrotehničkih mera, pozitivan odgovor je dalo 69,2%.</s><s>Na osnovu analize prethodnog stanja, postaje više nego ikad značajnije da poljoprivrednici počnu da razmišljaju izvan okvira starog modela suzbijanja korova ukoliko žele da sačuvaju upotrebljivost postojećih herbicida koje već imaju i obezbede da herbicid sa novim mehanizmom delovanja, koji će se pojaviti, dostigne svoj pun potencijal.</s><s>Za razliku od drugih država, koje su odavno prepoznale značaj ovog problema, u Srbiji ne postoji organizovano praćenje rasprostranjenosti populacija rezistentnih korova prema pojedinim herbicidima.</s><s>Upravljanje rezistentnošću korova na herbicide održivo je jedino zajedničkim naporom svih relevantnih aktera: poljoprivrednika i njihovih udruženja, proizvođača i prometnika herbicida, univerziteta, instituta, nadležnih XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators ministarstava i sekretarijata, savetodavaca, vlasnika zemljišta, profesionalnih udruženja, medija, nevladinih organizacija i dr. Veoma važno je podsticanje zajedničkih aktivnosti pomenutih relevantnih subjekata, jer svako dalje ignorisanje i odlaganje mera za upravljanje rezistentnošću korova na herbicide može prouzrokovati nesagledive posledice po poljoprivredu Srbije.</s><s>Ključne reči: korovi, herbicidi, rezistentnost, A. retroflexus, A. artemisiifolia, S. halepense, ALS inhibitori, inhibitori ACC-aze, antirezistentna strategija Glyphosate alternatives for weed management in perennial crops of Greece</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators USMENA PREDAVANJA / ORAL PRESENTATIONS</s> <s>U radu je predstavljen deo florističkih istraživanja korova pšenice na dugotrajnim ogledima na Rimskim Šančevima (Novi Sad).</s><s>Cilj rad je bio da se ukaže na promene florističkog sastava korova pšenice na različitim varijantama plodoreda: intenzivno (đubreno) dvopolje (I2), tropolje (I3), četvoropolje (I4); ekstenzivno (neđubreno) dvopolje (E2) i tropolje (E3) i monokultura (M).</s><s>Ukupno je zabeleženo 48 korovskih vrsta iz 42 roda, 23 familije, 20 redova, 3 klase i 2 odeljka.</s><s>U ukupnom florističkom spektru dominiraju vrste iz fam.</s><s>Asteraceae (15%, 7 vrsta), zatim iz fam.</s><s>Poaceae i Fabaceae (8%, po 4 vrste).</s><s>Slede ih predstavnici fam.</s><s>Lamiaceae, Ranunculaceae i Polygonaceae (6%, po 3 vrste).</s><s>Šest familija su zastupljene sa po dve vrste i 11 familija sa samo jednom vrstom.</s><s>U obe istraživane godine (1991. i 2010.) zabeleženi su predstavnici 20 familija, s tim što nakon 19 godina izostaju predstavnici fam.</s><s>Equisetaceae, Sambucaceae i Apiaceae, a registrovane su vrste iz fam.</s><s>Solanaceae, Papaveraceae i Oxalidaceae.</s><s>U 1991. godini zabeleženo je prisustvo 32 vrste, a nakon 19 godina 33 vrste.</s><s>Zabeleženo je 17 zajedničkih vrsta u obe istraživane godine, dok je 15 vrsta zabeleženo samo 1991. godine, a 16 vrsta samo 2010. godine.</s><s>Na svim varijantama ogleda, stalno je prisutna vrsta Polygonum convolvulus L. Da bi se stekao što potpuniji uvid u floristički diverzitet i eventualne promene korovske flore nakon 19 godina, izračunati su: Shannon-Wiener-ov indeks diverziteta (H'), Shannon-Wiener-ov indeks ujednačenosti (E), Simpson-ov indeks dominacije (D) i Steinhaus-ov indeks sličnosti (SA).</s><s>Indeks diverziteta (H') u 1991. godini se kretao od indeks ujednačenosti (E) je bio nešto viši u 1991. godini i kretao se od 0,56 (I2) do 0,82 (M), dok je u 2010. godini najslabija ujednačenost zabeležena upravo na varijanti monokulture (0,52), kao posledica velike brojnosti Veronica hederifolia L. (256 ind/m2) i Consolida regalis S.F.Gray. (110,64 ind/m2), što ukazuje na nestabilnost korovske sinuzije.</s><s>Iste godine, najveća ujednačenost u broju individua korovskih vrsta zabeležena je na I3 (0,80).</s><s>Najniža vrednost indeksa dominacije (D) je zabeležena 1991.godine na E2 i M (0,13), dok je upravo na monokulturi nakon 19 godina zabeležena najviša vrednost (0,34) što je posledica dominantnog učešća V. hederifolia i C. regalis, na šta je ukazao i nizak nivo indeksa ujednačenosti (E).</s><s>Ako se analiziraju prosečne vrednosti H', E i D, indeks diverziteta (H') je prve istraživane godine bio viši (1,97) nego druge (1,63), kao i prosečan indeks ujednačenosti (1991 nego 1991. godini (0,20).</s><s>Analizom indeksa sličnosti (SA) evidentno je da je najveća floristička sličnost zabeležena između I4 (0,21) i I2 (0,19), što ukazuje na relativno stabilnu korovsku sinuziju koja, iako brojem vrsta različita, u dužem vremenskom periodu, ne stvara uslove za veću zakorovljenost pšenice i znatniju dominaciju pojedinih vrsta.</s><s>Najveće florističke promene zabeležene su na E2, gde je indeks sličnosti bio najniži (0,01).</s><s>Spektar životnih formi korovske flore je terofitskogeofitskog tipa.</s><s>Nakon 19 godina, biološki spektar je blago izmenjen sa nešto većim XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators učešćem terofita (za 7%), neznatno manjim učešćem geofita (za 1%) i potpunim izostankom hemikriptofita.</s> <s>Korovi predstavljaju veliki problem u gajenju lekovitih i aromatičnih biljaka, a posebno u organskoj proizvodnji s obzirom na odsustvo primene hemijskih mera suzbijanja.</s><s>Zakorovljenost ovih useva je konstantan i dinamičan problem pri čemu oni značajno smanjuju kvalitet i prinos gajene biljke i njenih sekundarnih metabolita te je neophodan stalni monitoring korovske flore.</s><s>Cilj rada bila je floristička analiza korova i njihovih bioloških karakteristika: životnih formi, dubine korena, vremena i dužine cvetanja, načina oprašivanja i rasejavanja plodova/semena, dugovečnosti semena, dominantnosti in situ, tolerantnosti na antropogeni faktor, u organskim usevima lekovitih i aromatičnih biljaka (bosiljka, nevena, mirođije i nane).</s><s>Floristička istraživanja korova obavljena su tokom vegetacionog perioda 2014-2016. godine na Odeljenju za alternativne kulture, Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Bačkom Petrovcu.</s><s>Konstatovano je ukupno 15 korovskih vrsta svrstanih u 9 familija.</s><s>Najzastupljeniji su bili predstavici širokolisnih korova (86.67%) sa dominacijom vrsta iz familije Asteraceae (20%), dok su uskolisni korovi bili prisutni sa svega dve vrste: Setaria pumila (Poir.) Roem. et Schult i Sorghum halepense (L.) Pers.</s><s>Sedam korova zabeleženo je u organskom usevu bosiljka i nevena, deset vrsta u usevu nane, dok je floristički najraznovrsniji bio usev mirođije sa trinaest vrsta.</s><s>Najučestaliji korovi, prisutni u sva četiri useva bili su: Amaranthus retroflexus L., Chenopodium album L., Datura stramonium L., Senecio vulgaris L. i S. halepense (L.) Pers.</s><s>U korovskoj flori su dominirale jednogodišnje, zeljaste biljke - terofite (80%), čiji korenovi su bili dugi 50-100 cm.</s><s>Vreme cvetanja korova značajno je zbog pravovremene primene mera suzbijanja.</s><s>Većina korova (14 vrsta) počinjala je da cveta u junu ili julu, a završavala cvetanje u septembru ili oktobru.</s><s>Cvetanje je trajalo četiri, odnosno pet meseci kod svih zabeleženih korovskih vrsta.</s><s>Najduže vreme cvetanja imala je vrsta S. vulgaris L. (februar-novembar).</s><s>Najzastupljeniji načini oprašivanja konstatovanih korovskih vrsta bili su anemofilija (4 vrste), samooprašivanje (4 vrste) te samooprašivanje sa zoofilijom (4 vrste).</s><s>Kod većine registrovanih vrsta mehanizam rasejavanja plodova/semena je zoohorija (10 vrsta).</s><s>Semena većine zabeleženih korova su dugovečna i mogu da prežive 20-100 godina (8 vrsta).</s><s>Većina korova rasla je pojedinačno ili u manjim grupama (7 vrsta) i pretežno su umereno urbanofilne (8 vrsta) ili urbanofilne (5 vrsta) vrste.</s><s>Od svih konstatovanih korova, A. retroflexus i D. stramonium su potencijalno invazivne, dok je S. halepense sporadično invazivna vrsta u Srbiji.</s><s>Rezultati istraživanja mogu poslužiti u proceni pojave korovskih vrsta, što bi bila polazna osnova za planiranje i primenu odgovarajućih i pravovremenih mera kontrole korova u usevima lekovitih i aromatičnih biljaka, što je od presudnog značaja u organskim usevima zbog potpunog izostanka primene herbicida.</s><s>Ključne reči: korovi, lekovite biljke, aromatične biljke, biološke karakteristike, organska poljoprivreda</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Tradicionalna upotreba korovskih biljaka u lekovite svrhe na području Suve planine</s> <s>U ruralnim regionima Srbije kao što je područje Suve planine postoji snažno verovanje u moć lekovitog bilja, što je u vezi sa narodnom tradicijom stvaranom tokom proteklih vekova.</s><s>Visok stepen upotrebe korovskih biljaka u narodnoj medicini proučavane oblasti, objašnjava se njihovom relativno lakom dostupnošću u prirodi, ali i mogućnostima gajenja.</s><s>Etnobotanička istraživanja su obavljena tokom 2019. godine, metodom otvorenog i polustruktuiranog intervjua sa lokalnim stanovništvom.</s><s>Intervjuisano je 66 ljudi.</s><s>Etnobotaničkom analizom tradicionalne upotrebe lekovitih biljaka u regionu Suve planine ustanovljeno je da lokalno stanovništvo tradicionalno koristi 128 vrsta biljaka svrstanih u 48 familija.</s><s>Od ukupnog broja zabeleženih vrsta, 62 (48,4%) pripadaju korovima u užem i širem smislu.</s><s>Korovske vrste su klasifikovane u 26 biljnih familija, među kojima su najzastupljenije Asteraceae hemikriptofite (51,6%), geofite (16,1%), terofite (6,5%) i prelazna grupa između terofita i hemikriptofita (6,5%), dok su ostale životne forme znatno manje zastupljene.</s><s>Korovske vrste su cenobionti segetalnih i ruderalnih biljnih zajednica i njihovo prisustvo je direktno uslovljeno antropogenim uticajem.</s><s>Analiza rezultata je pokazala da među zabeleženim vrstama maksimalnu upotrebnu vrednost (UV=1) imaju Achillea millefolium L., Gentiana lutea L., Hypericum perforatum L., Matricaria chamomilla L., Plantago lanceolata L., Plantago major L. i Thymus serpyllum L. U odnosu na način primene, 36 vrsta korovskih biljaka (58%) se upotrebljava interno, u formi čajeva ili u ishrani, 9 (14,5%) se primenjuje eksterno, najčešće u formi obloga, dok 17 korovskih vrsta (27,5%) ima i internu i eksternu primenu.</s><s>Sprovedena etnobotanička istraživanja na području Suve planine pokazuju da korovske biljke imaju veliki značaj za etnomedicinu lokalnog stanovništva, što potvrđuje čitav spektar zdravstvenih problema i bolesti za koje se koriste: respiratorne, gastrointestinalne, urogenitalne, kožne, bolesti srca i krvnih sudova, metabolički poremećaji, upalni procesi, kao i za poboljšanje imuniteta i jačanje skeletno-mišićnog sistema.</s><s>Generalno, poznavanje korovskih lekovitih biljaka i njihovog genetičkog potencijala na istraživanom području, omogućava sprovođenje ekoloških aktivnosti, koje uključuju održivi razvoj i ekološko upravljanje prirodnim resursima, kao što je lekovito bilje.</s><s>Ključne reči: korovske vrste, etnobotanička istraživanja, tradicionalna medicina, Suva planina</s> <s>Zahvalnica: Rad se finansira putem Ugovora br. 451-03-9/2021-14/ 200007 potpisanog između Instituta „Siniša Stanković“, Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Model za simulaciju procene rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu sa jedne strane predstavljaju stalni izvor zakorovljenosti, dok sa druge imaju ulogu u održavanju stabilnosti ekosistema i biodiverziteta.</s><s>Malobrojna istraživanja na ovu temu su pokazala veliku varijabilnost u rezultatima, u sličnim eksperimentalnim uslovima, ali pri korišćenju različitih metoda.</s><s>Stoga ciljevi u ovom istraživanja su bili odabir adekvatne i precizne metode za procenu rezerve semena korovskih biljaka i pravljenje pouzdanog modela za prognoziranje dinamike pojave korovskih populacija.</s><s>Istraživanja su izvedena na oglednom polju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu (N 45°19', E 19°50') u okviru dugogodišnjeg stacioniranog ogleda „Plodoredi”, koji se smatra jednim od najstarijih eksperimenata ovog tipa na prostoru jugoistočne Evrope.</s><s>U ogledu se ispitivao uticaj sistema gajenja useva na sastav rezervi semena korovskih biljaka, a potom</s> <s>pšenica-soja-kukuruz) monokulturom ozime pšenice.</s><s>U obe varijante primenjen je isti sistem đubrenja i to 100 kg/ha N (50 kg/ha u jesen pred osnovnu obradu i 50 kg/ha u proleće u prihrani).</s><s>Za uzorkovanje zemljišta primenjen je „metod kvadrata”, kao pouzdaniji u odnosu na šahovski tip i uzorkovanje po dijagonali koji se u praksi češće koriste.</s><s>Procena rezerve semena korovskih biljaka urađena je primenom dva metodološka postupka: fizička ekstrakcija semena i naklijavanje zemljišnih uzoraka.</s><s>Fizička ekstrakcija, uprkos dugotrajnosti i fizičkoj iscrpnosti, pokazala je bolje rezultate i dala uvid u celokupnu rezervu semena, pa je u ukupnom zemljišnom profilu (0-40 cm) u monokulturi zabeleženo 12 korovskih vrsta, odnosno 21.575 semena/m2, dok je u plodoredu izdvojeno 25 korovskih vrsta i 16.300 semena/m2.</s><s>Metoda naklijavanja, iako jednostavnija za izvođenje dala je drugačiju sliku potencijalne zakorovljenosti parcela, pa je u monokulturi pšenice zabeleženo samo 5 korovskih vrsta i 8.500 semena/m2, a u plodoredu 6 vrsta i 4.500 semena/m2.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da nije cela rezerva semena u zemljištu aktivna, odnosno da neka semena nisu sposobna da klijaju, dok su druga u stanju mirovanja.</s><s>Uvid u brojnost semena i njegovu vertikalnu distribuciju u zemljištu pomogao je oko izbora i pravljenja modela.</s><s>Iako se modeliranje najčešće radi za pojedinačne vrste kroz jednogodišnja ispitivanja, izabran je „Artificial Neural Network” model (ANN model) koji je pokazao pouzdanost kod dugoročnih ekoloških istraživanja.</s><s>Model je uzeo u obzir bazu podataka procenjene brojnosti semena u zemljištu i pokazao se kao veoma pouzdan.</s><s>Naime, sa stepenom sigurnosti od 93% simulirao je zakorovljenost na parcelama i predvideo pojavu potencijalnih korovskih vrsta koje bi mogle predstavljati problem u narednom periodu.</s> <s>Ključne reči: plodored, monokultura, rezerva semena korovskih biljaka, metode za procenu, Artificial Neural Network model Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata po ugovoru o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 03-9/2021-14/ 200116, 451-03-9/2021-14/200032 i 451-03-9/2021-14/ 200214 koji se finansiraju od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije</s> <s>Zelene površine duž saobraćajnica, kao biološki elementi strukture grada, utiču na poboljšanje ekoloških uslova u gradu.</s><s>Neizostavni, a često i jedini elementi zelenila duž saobraćajnica su travne površine koje imaju važnu i multifunkcionalnu ulogu kroz, između ostalog, estetsko unapređenje površina duž saobraćajnica, ali i poboljšanje slike predela i čitavog grada.</s><s>Obavljena istraživanja obuhvataju uporednu analizu strukture različitih tipova travnjaka duž saobraćajnica Beograda: travne površine kružnih tokova, razdelnih traka, travne površine oko saobraćajnica kao i travne površine saobraćajnica I reda.</s><s>U analizama su korišćeni rezultati florističkih istraživanja iz 2001. godine, kao i rezultati terenskog istraživanja sprovedenog tokom 2019. godine.</s><s>Cilј rada je bio analiza travnjaka duž saobraćajnica, istraživanje strukture i florističkog sastava i utvrđivanje promena u dužem vremenskom periodu.</s><s>Dobijeni rezultati služe za formiranje smernica i preporuka za unapređenje stanja i strukture travnjaka saobraćajnica, odabir adekvatnih biljnih vrsta za zasnivanje, reparaciju ovih tipova travnjaka odnosno za upravljanje zelenim površinama saobraćajnica.</s><s>Na analiziranim površinama saobraćajnica Beograda evidentirano je preko 100 bilјnih vrsta među kojima najveći broj pripada kategoriji korovskih vrsta.</s><s>Prisutnost velikog broja korovskih vrsta na travnjacima saobraćajnica ukazuje na slabiji intenzitet održavanja i negovanja travnih površina.</s><s>Zakorovljenost travnjaka saobraćajnica posledica je specifičnih uslova sredine koji vladaju na ovim tipovima zelenih površina i pogoduju naseljavanju i širenju korovskih vrsta, koje su po pravilu, otpornije na loše uslove sredine i slabije održavanje, lako i brzo uzurpiraju prostor kvalitetnim vrstama od kojih je travnjak podignut.</s><s>Promena koja je zapažena na osnovu rezultata istraživanja ukazuje na manji broj prisutnih vrsta bilјaka iz grupe fanerofita (Phanerophyte).</s><s>Biljne vrste iz ove grupe nisu pogodne za travnjake saobraćajnica zbog bezbednosti odvijanja saobraćaja te je njihovo uklanjanje neophodno.</s> <s>travnjaka saobraćajnica fanerofite se uspešno uklanjaju sa površina što je najverovatnije i posledica dobijenih rezultata.</s><s>Dakle, može se zaključiti da je održavanje istraživanih tipova travnjaka saobraćajnica danas ipak na višem nivou u odnosu na stanje pre 17 godina kada su vršena prvobitna istraživanja.</s><s>Zbog sve izraženijih klimatskih promena koje se ogledaju u porastu temperature i snižavanju vlažnosti vazduha, bila je očekivana pojava toplolјubivih vrsta u većem broju i povlačenje bilјnih vrsta kojima takvi uslovi za rast i razvoj ne odgovaraju.</s><s>Međutim sprovedena istraživanja na travnjacima saobraćajnica Beograda to nisu potvrdila.</s><s>Prilagodljivost zeljastih biljaka na zelenim površinama, kao i duž saobraćajnica, pokazatelji su mogućnosti zasnivanja i reparacije travnjaka od taksona koji su se prilagodili uslovima koji tu vladaju.</s><s>Travnjaci takvog florističkog sastava bili bi otporni na teške uslove sredine koji vladaju na travnjacima saobraćajnica, kao i na slab intenzitet negovanja, i vršili bi sve funkcije koje odlikuju zelene površine duž saobraćajnica.</s><s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ključne reči: saobraćajnice, urbani travnjaci, upravljanje zelenilom grada, pejzažna arhitektura</s> <s>Keywords: soybean, dicamba, 2,4-D, yield, herbicide Značaj halauksifen-metila za integrisano suzbijanje korova u suncokretu, sa posebnim osvrtom na suzbijanje ambrozije pelenaste rezistentne na ALS inhibitore Goran Malidža*, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Siniša Jocić, Vladimir Miklič Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *goran.malidzaŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>Halauksifen-metil je novi herbicid i jedini član sintetičkih auksina koji se može koristiti u svim hibridima suncokreta.</s><s>Najvažniji korovi suncokreta pripadaju najčešće istoj familiji kao i suncokret, poput problematičnih za suzbijanje: ambrozija pelenasta (Ambrosia artemisiifolia L.) palamida njivska (Cirsium arvense (L.) Scop.), boca obična (Xanthium strumarium L.) i dr. Oslanjajući se uglavnom na ALS inhibitore u poslednje dve decenije, neki korovi (uključujući nedavno i A. artemisiifolia) razvili su XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators rezistentnost na ove herbicide i imaju veliki negativan uticaj na održivost postojećih strategija za suzbijanje korova.</s><s>Zbog svojih jedinstvenih svojstava, kao što je izuzetna efikasnost protiv nekih ekonomski značajnijih korova koji se teško suzbijaju, halauksifen-metil može zauzeti značajno mesto u integrisanom sistemu mera.</s><s>Cilj naših ogleda je bio da se ispita mogućnost suzbijanja nekih ekonomski značajnih širokolisnih korova u usevu suncokreta, sa posebnim osvrtom na A. artemisiifolia rezistentnu na ALS inhibitore.</s><s>U periodu od 2017-2020. godine u poljskim ogledima je ispitivana efikasnost u suzbijanju korova i selektivnost prema usevu preparata Viballa (3 g a.s./l halauksifen-metila) na konvencionalnom i suncokretu tolerantnom na imidazolinone i tribenuron-metil.</s><s>Ogledi su izvedeni po slučajnom blok sistemu u tri i četiri ponavljanja, a preparat Viballa (1 l/ha) je primenjen posle nicanja u fazama 4-8 razvijenih listova useva i korova (faze 14-18 BBCH skale).</s><s>Pored pojedinačne primene, preparat Viballa je takođe ispitivan kao partner u miksu sa preporučenim količinama preparata na bazi imazamoksa i tribenuron-metila ili nakon prethodno primenjenih herbicida posle setve a pre nicanja useva (s-metolahlor+terbutilazin).</s><s>Efikasnost u suzbijanju korova je ocenjena 14, 28 i 56 dana posle primene herbicida (DPP), fitotoksičnost prema usevu posle 7, 14, 28 i 56 dana, a prinos semena i sadržaj ulja na kraju vegetacije useva.</s><s>Preparat Viballa je ostvario odličnu (> 95%) i uglavnom bolju efikasnost od standarda u suzbijanju A. artemisiifolia i Chenopodium album L., ali slabiju u suzbijanju Datura stramonium L. (< 75%) i Solanum nigrum L. (75-90%).</s><s>Među najzastupljenijim korovima u ogledima je bila A. artemisiifolia, uključujući biotipove rezistentne na ALS inhibitore u 2019. i 2020. godini, zbog kojih su preparati na bazi imazamoksa i tribenuron-metila ostvarili slabiju efikasnost.</s><s>Rezistentnost ambrozije pelenaste potvrđena je biotestovima u staklari na nivou celih biljaka.</s><s>Posle primene preparata Viballa utvrđena je prolazna prihvatljiva fitotoksičnost prema usevu (samo 7 i 14 DPP), bez uticaja na prinos semena i sadržaj ulja u semenu.</s><s>Dobijeni rezultati potvrđuju da je pojedinačna i zajednička primena preparata Viballa sa preparatima na bazi imazamoksa ili tribenuron-metila odličan pristup u upravljanju korovima rezistentnim na ALS inhibitore i suzbijanje ekonomski najznačajnijih korova suncokreta, poput invazivne i na ALS rezistentne ambrozije pelenaste.</s> <s>Suncokret (Helianthus annuus L.) spada u najznačajnije uljarice u Srbiji, međutim zasejanih površina je sve manje.</s><s>Suncokret je jara okopavina velikog međurednog razmaka, u ranim fazama razvoja predstavlja slabu konkurenciju korovima.</s><s>U prvim fazama razvoja suncokret se slabo razvija i do sklapanja redova korovske vrste lako zauzimaju slobodne površine.</s><s>S tim u vezi, primena PRE-EM herbicida kod konvencionalnih hibrida suncokreta i primena kombinacije PRE i POST-EM herbicida kod hibrida Clearfield i Express tehnologije, predstavlja uspešnu meru zaštite suncokreta od korova.</s><s>Ogledi su postavljeni u usevu suncokreta (NS Pegaz CL) 2019. godine na poljima PSS Sombor (lokalitet Bilić).</s><s>Veličina oglednih parcela je bila XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 28 m2 (tri ponavljanja).</s><s>Na parcelama su bile prisutne sledeće korovske vrste: Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Abutilon theophrasti Medik., Solanum nigrum L., Bilderdykia convolvulus (L.) Dum., Polygonum persicaria L., Datura stramonium L., Sorghum halepense (L.) Pers. (semenski i rizomski) i Cynodon dactylon(L.) Pers.</s><s>Primena PRE-EM herbicida je urađena dva dana nakon setve, a POST-EM u fazi kada je usev bio od kotiledona do trećeg para listova.</s><s>Pre primene herbicida palo je 11,4 mm/m2 kiše, a 10 dana nakon primene PRE-EM herbicida 10,6 mm/m2 kiše, što je bilo dovoljno za efikasno delovanje herbicida primenjenih preko zemljišta.</s><s>U ogledima su ispitivane PRE-EM kombinacije herbicida: S-metalohlor 960 g/l (1 l/ha)+terbutilazin 500 g/l (1 l/ha)+flurohloridon 250 g/l (1 l/ha); dimetenamid 720 g/l (1 l/ha)+flurohloridon 250 g/l herbicida za širokolisne korove: imazamoks 40 g/l (1,3 l/ha i 2,5 l/ha); imazamoks 25 Efikasnost herbicida je ocenjena 15 i 30 dana posle tretmana.</s><s>Efikasnost se kretala u rasponu od 60-87,5%.</s><s>Najbolja efikasnost je zabeležena u varijantama gde su primenjeni PRE i POST-EM herbicidi.</s><s>Kod CLP hibrida suncokreta primena 80 g/ha imazamoksa je ispoljila najbolju efikasnost, što je rezultiralo dobrim prinosom useva.</s><s>Ključne reči: suncokret, korovi, herbicidi Reakcija hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuronmetil prema ALS inhibitorima koji se primenjuju u drugim usevima Goran Malidža*, Miloš Rajković, Siniša Jocić, Sandra Cvejić Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *goran.malidzaŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>Hibridi suncokreta tolerantni na pojedine herbicide iz grupe ALS inhibitora dominantni su u proizvodnji u svetu i Srbiji.</s><s>Za tolerantnost hibrida na pomenute herbicide odgovorne su specifične mutacije na genu za ALS enzim, pri čemu se ovo svojstvo nasleđuje monogeno kao parcijalna dominacija.</s><s>Tolerantnost na imidazolinone obezbeđena je mutacijama Ala205Val (IMISUN-1 IMISUN-2 za Clearfield hibride) i CLHA-PLUS (za Clearfield Plus hibride), dok je za tribenuron-metil odgovorna mutacija Pro197Leu (SURES-1 i SURES-2 za SUMO hibride).</s><s>Uz brojne prednosti, problem gajenja tolerantnih hibrida se ispoljava kada se jedinke pojave kao samonikle biljke u drugim usevima zbog primene herbicida iz grupe ALS inhibitora koji će ispoljiti slabu efikasnost.</s><s>Cilj rada je bio ispitivanje reakcije hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuron-metil prema odabranim ALS inhibitorima koji se primenjuju u kukuruzu, strnim žitima, soji i šećernoj repi, a što može biti od velikog praktičnog značaja u izboru herbicida za suzbijanje njihovih samoniklih biljaka u narednim usevima.</s><s>Trogodišnji poljski ogledi izvedeni su u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo na Rimskim Šančevima, po slučajnom blok sistemu u 3 ponavljanja.</s><s>Ispitivana je reakcija pet hibrida suncokreta na primenu preporučenih količina 14 preparata na bazi aktivnih materija iz grupe ALS inhibitora.</s><s>Ispitivani hibridi su proizvodi Instituta za ratarstvo i povrtarstvo: tri hibrida tolerantna na imidazolinone: Clearfield Plus homozigot (sa CLHA-PLUS), Clearfield Plus heterozigot (sa kombinacijom CLHA-PLUS/IMISUN) i Clearfield homozigot (sa kombinacijom IMISUN-1/IMISUN-2), jedan tolerantan na XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators tribenuron-metil (4) SUMO hibrid (sa kombinacijom SURES-1/SURES-2) i klasični hibrid osetljiv na ALS inhibitore.</s><s>Herbicidi (imazamoks, tribenuron-metil, metsulfuronmetil, prosulfuron, triflusulfuron-metil, foramsulfuron, foramsulfuron + tienkarbazonmetil, amidosulfuron + jodosulfuron-metil, oksasulfuron, nikosulfuron, foramsulfuron, tifensulfuron-metil</s> <s>prskalicom komprimovanim ugljen-dioksidom, diznama TeeJet XR11002, pritiskom 2 bara i 200 l/ha vode kada su biljke suncokreta bile u fazama 14-16 BBCH skale.</s><s>Nadzemna sveža i suva masa biljaka merene su dve nedelje posle primene herbicida, a fitotoksičnost je ocenjena vizuelno (po skali 0-100%) dve i četiri nedelje posle primene herbicida.</s><s>Od ispitivanih hibrida suncokreta, jedino je hibrid osetljiv na ALS inhibitore bio u potpunosti suzbijen od strane svih ispitivanih herbicida.</s><s>Od hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone, Clearfield Plus hibrid je bio tolerantan samo na imidazolinone, dok je Clearfield hibrid, pored tolerantnosti na imidazolinone, ispoljio i povećanu tolerantnost na pojedine sulfonilurea herbicide.</s><s>Hibrid suncokreta tolerantan na tribenuron-metil ispoljio je visoku tolerantnost na skoro sve ispitivane herbicide, osim na prosulfuron i tritosulfuron+florasulam.</s><s>Dobijeni rezultati imaju veliki praktični značaj za odabir hibrida suncokreta u plodoredu i odabir herbicida u narednim usevima gde se suncokret sa svojstvom tolerantnosti na određene herbicide može pojaviti u narednom usevu kao samonikli.</s><s>Ključne reči: suncokret, herbicidi, tolerantnost, ALS inhibitori Varijabilna primena herbicida u zaštiti soje od korova Aleksandar Sedlar1, Aleksandra Paroški2, Vladimir Višacki1*, Stanko Kerkez2, Dejan Paroški2, Rajko Bugarin1, Filip Vasić1 1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2DTD Ribarstvo DOO, Bački Jarak, Srbija</s> <s>Za razliku od konvencionalne poljoprivrede, precizna poljoprivreda se značajno razlikuje, jer podrazumeva donošenje odluka o potrebnim količinama đubriva, semena i sredstava za zaštitu bilja na bazi parametara plodnosti zemljišta, vrednosti prinosa ili stanja vegetativnih indeksa.</s><s>Poljoprivredna površina koja se obrađuje se deli na menadžment zone kojima se na osnovu njihovog potencijala obezbeđuju različite norme đubrenje i norme setve.</s><s>Takođe, kada je u pitanju primena herbicida, odstupa se od uniformne i vrši se varijabilna distribucija herbicida u zavisnosti od stepena zakorovljenosti.</s><s>Formiranje mapa varijabilne primene herbicida se može uraditi na osnovu različitih parametara stanja zemljišta, vegetativnih indeksa, kao i korišćenjem senzora za detekciju korova u realnom vremenu.</s><s>Varijabilna primena herbicida jeste tehnologija od koje se očekuje da smanji upotrebu herbicida, zaštiti životnu sredinu i indirektno poveća efikasnost.</s><s>Ona podrazumeva formiranje uzročno posledične veze između pojave korova i primenjene količine herbicida.</s><s>U slučaju da postoji veća populacija korova u određenom delu parcele, tu će se upotrebiti veća količina herbicida i obrnuto.</s><s>Ovakav pristup predstavlja unapređenje tehnologije zaštite od korova u odnosu na konvencionalnu koja podrazumeva određivanje količine primene herbicida u zavisnosti od populacije korova na čitavoj parceli.</s><s>Varijabilna primena herbicida u cilju povećanja efikasnosti je u korelaciji sa unapređenjem tehnike za aplikaciju što vodi sve većoj ekonomičnosti poljoprivredne proizvodnje.</s><s>U radu su prikazani rezultati varijabilne primene herbicida pendimetalina XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators i stepena njegove efikasnosti u suzbijanju korovske vegetacije u usevu soje.</s><s>Mape varijabilne primene herbicida su dobijene na osnovu vegetacionih indeksa useva poput modifikovanog i transformisanog zemljišnog adaptibilnog vegetacionog indeksa.</s><s>Herbicid pendimetalin je primenjen u makro ogledu sa kontrolom korišćenjem injektorskog rasprskivača sa dva mlaza, posle setve, a pre nicanja soje (sorta Rubin).</s><s>Rezultati ispitivanja su pokazali da nema razlike u biološkoj efikasnosti u suzbijanju korova (Chenopodium album L., Ambrosia artemisiifolia L., Sinapis arvensis L., Amaranthus retroflexus L., Hibiscus trionum L., Portulaca oleracea L., Stellaria media (L.) Vill.) kada se pendimetalin primeni na standardan način posle setve, a pre nicanja soje u količini 3 l/ha i VRA aplikacije.</s><s>Treba uzeti u obzir da je ova 2021. godina zbog velike količine padavina bila dobra za primenu zemljišnih herbicida i da bi u nekoj sušnijoj godini rezultati verovatno mogli biti drugačiji.</s><s>U cilju potvrđivanja bezbedne i efikasne primene herbicida VRA tehnologijom potrebno je istraživanja ponoviti i u narednim godinama.</s><s>Pretpostavka koja proizlazi iz dobijenih rezultata je da VRA primena zemljišnih herbicida ima veliki potencijal za ostvarenje odlične biološke efikasnosti uz finansijske i ekološke dobiti.</s><s>Ključne reči: soja, precizna poljoprivreda, korovi, vegetacioni indeksi, herbicidi Efikasnost herbicida u soji u zavisnosti od meteoroloških uslova Jelena Perenčević*</s> <s>Poslednjih godina, gajenje soje kod nas zauzima sve veće površine.</s><s>Za ostvarivanje visokih prinosa u proizvodnji soje ograničavajući faktori su korovi, pojava patogena i nekih štetočina.</s><s>Zaštita soje od korova zauzima posebno mesto, jer su korovi direktni konkurenti gajenoj biljci.</s><s>Nestručnom primenom herbicida istog mehanizma delovanja, smanjenjem doze preparata i oslanjanjem isključivo na folijarne tretmane, korovske biljke razvile su rezistentnost prema određenoj grupi herbicida.</s><s>Do sada je u Srbiji dokazana rezistentnost divljeg sirka na inhibitore ALS i ACC, kao i rezistetnost običnog štira i ambrozije na ALS inhibitore.</s><s>Ispitivanja efikasnosti herbicida obavljena su na oglednom polju PSS Sombor u soji sorte Sava koja je posejana u optimalnom roku (15.04.2017. i 21.04.2019.) i preporučenom sklopu biljaka (450.000 biljaka/ha).</s><s>Dominantne korovske vrste na oglednim parcelicama, kao i u široj proizvodnji su: Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Polygonum lapatifolium L., Solanum nigrum L., Xanthium strumarium L., Chenopodium hybridum L., Datura stramonium L., Abutilon theophrasti Medik., Cirsium arvense (L.) Scop., Sinapis arvensis L. i Sorghum halepense (L.) Pers.</s><s>U ogledima su ispitivane PRE-EM i POST-EM kombinacije herbicida: oksasulfuron 750 g/l, bentazon 480 g/l, tifensulfuron-metil 750 g/kg, dimetenamid-p 212,5 g/l+pendimetalin 250 g/l, bentazon Na-so 524 g/l+imazamoks 22,4 g/l, S-metolahlor 960 g/l, metribuzin 700 g/kg, klomazon 360 g/l, dimetenamid-P 720 g/l, metribuzin 600 g/l. Navedeni herbicidi su primenjeni: posle setve a pre nicanja soje (PRE-EM), posle nicanja soje u fazi prvog para pravih listova soje (POST-EM), prvog trolista i trećeg trolista soje.</s><s>Ogled je postavljen u tri ponavljanja.</s><s>Kod dvokratne primene, drugi tretmani urađeni su 10 dana nakon prvog tretmana.</s><s>Za primenu herbicida korišćena je leđna prskalica Solo sa krilom 2,5 m i diznama TR11003, uz utrošak vode 300 l/ha i pritiskom 2 bara.</s><s>Veličina osnovne parcele bila je 25 m².</s><s>Efikasnost herbicida je ocenjena 15 i 30 dana XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators nakon tretmana i kretala se u rasponu 63-75% u godini sa manje padavina (2017.) i 73-82% u godini sa normalnom količinom padavina (2019.).</s><s>U ogledima je zapaženo da su varijante sa boljom efikasnošću imale i veći prinos.</s><s>U proizvodnoj 2017.godini varijanta sa dva POST-EM tretmana imala je efikasnst 63% i najmanji prinos (1,3 t/ha).</s><s>U 2019.godini varijanta sa PRE-EM i dva POST-EM tretmana imala je efikasnosnot 84% i najveći prinos (3,7 t/ha).</s><s>U sušnoj 2017. godini, varijante bez primene zemljišnih herbicida, imale su slabiju efikasnost na korovsku biljku Ch. album.</s><s>Uzrok smanjene efikasnosti na ovu korovsku biljku je izostanak PRE-EM tretmana (metribuzin 700 g/kg, dimetenamid-P 720 g/l).</s><s>U proizvodnoj 2019. godini tretmani sa zemljišnim herbicidima rezultirali su većom efikasnosti na širokolisne korove.</s><s>Efikasnost na uskolisne korove u 2017. godini bila je veća u varijantama gde su primenjeni zemljišni herbicidi (dimetenamid-P 720 g/l, S-metolahlor 960 g/l) u odnosu na primenu samo folijarnih herbicida.</s><s>U 2019. godini zbog veće količine padavina zemljišni herbicidi su pokazali izvesnu efikasnost.</s><s>U usevu soje primena zemljišnih herbicida je opravdana uz dovoljnu količinu padavina za aktivaciju, jer smanjuje broj folijarnih tretmana i doprinosi antirezistentnoj strategiji zbog primene herbicida drugog mehanizma delovanja.</s><s>Pravilnim kombinovanjem zemljišnih i folijarnih herbicida efikasno se mogu suzbiti korovske biljke, a samim tim omogućiti visok i stabilan prinos soje.</s> <s>PSS Novi Sad svake godine postavlja herbicidne demostracione oglede u različitim usevima.</s><s>Kao značajne, istakle su se 2017. i 2019. godina, sa ogledima koji su bili postavljeni u usevu soje i kukuruza.</s><s>U 2018. godini, na lokalitetu postavke ogleda (Kać), duži vremenski period (ceo april, prva polovina maja) padavine su izostale.</s><s>Navedene godine, na oglednim parcelama, nicanje korova je bilo veoma oskudno, njihova brojnost, raznovrsnost i opseg pokrovnosti tla je bio neadekvatan za pravilno izvođenje ogleda.</s><s>Ogledi su bili demonstracioni sa jednim ponavljanjem.</s><s>Tretiranja su vršena popreko na pravac setve radi boljeg uvida u selektivnost herbicida.</s><s>Sa obe strane svakog tretmana bili su ostavljeni netretirani pojasevi (kontrole) širine 1,5 metra.</s><s>Ocene delovanja herbicida i fitotoksičnosti vršene su vizuelno po linearno procentualnoj skali od 0-100%.</s><s>Evaluacija herbicidne aktivnosti preparata zasniva se na upoređivanju tretiranih parcela sa susednim netretiranim i neobrađenim kontrolnim parcelama.</s><s>U 2017. godini ogled u soji je imao 18 tretmana.</s><s>Predusev soji bila je šećerna repa.</s><s>Primena herbicida PRE-EM u soji bila je 11.04.2017., nakon toga u periodu od devet dana palo je ukupno 41,8 mm/m2 kiše.</s><s>Korovi u ogledu, sa velikim brojem jedinki po metru kvadratnom, bili su: ambrozija pelenasta (Ambrosia artemisiifolia L.) 25 biljaka/m2 (13%), lipica Teofrastova (Abutilon theophrasti Medik.) 20 biljaka (11%), pepeljuga obična (Chenopodium album L.) 54 biljke/m2 (29%), pomoćnica obična (Solanum nigrum L.) 69 biljaka/m2 (37%), tatula obična (Datura stramonium L.) 14 biljaka/m2 (7%), samonikli suncokret (Helianthus annuus L.) 5 biljaka/m2 (3%).</s><s>U oceni efikasnosti herbicida, koji su primenjeni posle setve a pre XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators nicanja, ističe se dobro delovanje (> 90%) kombinacija sa istovremenom primenom herbicida sa aktivnim materijama s-metolahlor i metribuzin (Mont 960 EC 1,2 Velton WG 0,4 kg/ha ).</s><s>Jedan od tretmana sa dvokratnom primenom herbicida, posle nicanja soje, sa dobrim delovanjem na zastupljene korove bio je: oksasulfuron + 12.05.2017.), oksasulfuron + tifensulfuron-metil+okvašivač (Dynox 50 g/ha + kukuruzu (predusev kukuruz) prisutni su bili korovi: pepeljuga obična (Ch. album) 7,75 biljaka/m2, pepeljuga srcolisna (Chenopodium hybridum L.) 1 jedinka/m2, tatula obična (D. stramonium) 4,25 biljaka/m2, pomoćnica obična (S. nigrum) 12,25 biljaka/m2, lipica Teofrastova (A. theophrasti) 1 jedinka/m2, ambrozija pelenasta (A. artemisiifolia) 1 jedinka/m2.</s><s>Herbicidi PRE-EM, u kukuruzu su primenjeni 28.04.2017., nakon čega je u periodu od 7 dana palo ukupno 30,4 mm/m2 kiše.</s><s>U oceni delovanja PRE-EM tretmana, dobro delovanje (> 90%) na sve korove imao je tretman: smetolahlor + mezotrion (Basar 1,5 l/ha + Skaut 0,25 l/ha).</s><s>Ogled je sadržao ukupno 35 tretmana.</s><s>Kod nekih tretmana koji su primenjeni u post I (bilo ih je ukupno 28) sat i po nakon njihove primene, usledile su obilne padavine (49,4 mm/m2).</s><s>Zbog toga je kod 12 tretmana, dva dana posle kiše, ponovljena primena herbicida.</s><s>U oceni fitoksičnosti, kod ponovljenih tretmana nije uočena fitotoksičnost.</s><s>U 2018. godini, ogled u kukuruzu sadržao je 30 tretmana.</s><s>Od setve 19.04.2018. pa do prvih, ujedno i obilnih padavina, prošlo je 25 dana.</s><s>Delovanje herbicida, primenjenih PRE-EM, potpuno je izostalo.</s><s>Sirak divlji iz rizoma i semena (Sorghum halepense (L.) Pers.) sa 5 jedinki/ m2 bio je jedini korov ravnomerno zastupljen na oglednoj parceli.</s><s>Svi herbicidi, primenjeni posle nicanja, a koji su namenjeni za suzbijanje divljeg sirka, imali su dobro delovanje.</s><s>2018 godine.</s><s>Ogled u soji sadržao je 20 tretmana, sa identičnim uslovima spoljne sredine kao i u kukuruzu, tako da i ovde izostaje delovanje PRE-EM herbicida.</s><s>Tretmani posle nicanja soje, koji su bili visoko efikasni na ambroziju pelenastu (3 jedinke/m2): oksasulfuron + imazamoks + tifensulfuron0,1% - post- II 18.05.2018); zatim oksasulfuron + tifensulfuronmetil + bentazon + efikasnost na ambroziju pelenastu imali su tretmani sa herbicidom bentazon + tretman.</s><s>Predusev je bio suncokret i zemljište je posle predsetvene pripreme bilo sa grudvama i biljnim ostacima.</s><s>Korovi sa velikim brojem jedinki bili su boca obična (Xanthium strumarium L.) 22 jedinke/m2 (28%), tatula obična (D. stramonium) 20 jedinki/m2 (25%), pomoćnica obična (S. nigrum) 17 jedinki/m2 (21%), samonikli suncokret (H. annuus) 15 jedinki/m2 (19%).</s><s>Manju brojnost imali su korovi samonikla uljana repica (Brassica napus L.) 4 jedinke/m2 (5%), i dvornik veliki (Polygonum lapathifolium L.) 2 jedinke/m2 (2%).</s><s>U 11 tretmana bila je uključena primena herbicida posle setve a pre nicanja.</s><s>Bilo je dovoljno padavina za aktiviranje zemljišnih herbicida.</s><s>Ni jedan tretman u PRE-EM primeni nije imao dobro ili zadovoljavajuće delovanje na bocu običnu (X. strumarium), samonikli suncokret (H. annuus), samoniklu uljanu repicu (B. napus).</s><s>Tretmani koji su imali dobro do zadovoljavajuće delovanje na pomoćnicu običnu (S. nigrum), dvornik veliki (P. lapathifolium) i tatulu XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators običnu (D. stramonium) bili su: flumioksazin (Max 51 0,120 kg/ha), kao i s-metolahlor Max 51 0,1 kg/ha).</s><s>Od tretmana koji su primenjeni posle nicanja soje, izdvaja se kao najefikasniji tretman, sa dvokratnom primenom sledećih herbicida sa aktivnim supstancama: oksasulfuron + bentazon + tifensulfuron-metil + imazamoks + je 41 tretman.</s><s>Predusev kukuruzu bio je suncokret.</s><s>Korovske vrste najbrojnije u ogledu bile su: samonikli suncokret (H. annuus) 49 jedinki/m2 (64%), boca obična (X. samonikla uljana repica (B. napus) 6 jedinki/m2 (8%), tatula obična (D. stramonium) 2 jedinke/m2 (2%).</s><s>Nakon primene herbicida (PRE-EM), u periodu od 8 dana, bilo je ukupno 28,4 mm/m2 padavina.</s><s>Tretmani sa primenom herbicida posle setve a pre nicanja s-metolahlor (Basar 1,5 l/ha), s-metolahlor + terbutilazin (Mont 960 EC 1,4 (Wing P 4,0 l/ha) imali su dobro delovanje (> 90%) jedino na pomoćnicu običnu.</s><s>U jednom delu ogleda, cilj je bio da se uporedi delovanje istih herbicida ali primenjenih u ranom (10.05.2019. kukuruz 2 lista) i kasnom (20.05.2019., kukuruz 4 lista) POSTEM tretmanu.</s><s>Iako nije bilo značajne razlike u nivou efikasnosti ranog i kasnog tretmana, kod tretmana sa kasnijom primenom herbicida usev je vidno zaostao u porastu kao posledica konkurentskog odnosa velikog broja korova po jedinici površine.</s> <s>Razvojem novih tehnologija bespilotne letlice nalaze sve veću primenu u poljoprivredi, od mapiranja zemljišta, stanja useva i rasprostranjenosti štetnih organizama, do primene sredstava za zaštitu bilja.</s><s>U odnosu na uobičajene letelice moderni bespilotni sistemi za tretmane nove generacije poseduju posebno projektovanu vazdušnu podršku, uz precizno vođenje tretmana sa veoma male visine, bez obzira na stepen vlažnosti zemljišta, nagib terena, visinu i gustinu useva i druga ograničenja.</s><s>Na oglednim poljima Instituta za ratarstvo i povrtarstvo na Rimskim Šančevima, tokom 2021. godine, u usevu kukuruza ispitivana je mogućnosti primene herbicida pomoću savremene bespilotne letelice.</s><s>U ogledima je ispitivana zajednička primena herbicida Equip (22,5 g/l foramsulfurona+22,5 g/l izoksadifen-etil) u količini 2 l/ha i Laudis (44 g/l tembotriona+22 g/l izoksadifen-etila) u količini 1,5 l/ha.</s><s>Za primenu herbicida korišćena je bespilotna letelica DJI Agras T16 sa diznama TeeJet XR 11001 i to u prvom tretmanu sa 15 l/ha radne tečnosti, u drugom sa 20 l/ha radne tečnosti, dok su u trećem tretmanu herbicidi primenjeni leđnom prskalicom (Bellspray, Inc., USA) sa komprimovanim ugljen-dioksidom, diznama TeeJet XR11002, krilom radnog zahvata 3 m, pritiskom 2 bara i 200 l/ha radne tečnosti.</s><s>Kukuruz je u vreme primene herbicida bio u fazi 15-16 BBCH skale, dok su od korova su bili prisutni: XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Amaranthus retroflexus L. (faze 14-18 BBCH skale), Ambrosia artemisiifolia L. (faze 14-16 BBCH skale), Chenopodium album L. (faze 14-16 BBCH skale), Datura stramonium L. (faze 12-16 BBCH skale), Solanum nigrum L. (faze 14-16 BBCH skale), Xantium strumarium L. (faze 14-16 BBCH skale) i Sorghum halepense (L.) Pers. iz semena (faze 12-18 BBCH skale) i rizoma (faze 12-18 BBCH skale).</s><s>Ogled je postavljen po slučajnom blok sistemu u tri ponavljanja.</s><s>Dimenzije osnovne parcele su bile 6x40 m. Pokrovnost i distribucija kapi analizirana je pomoću vodosenzibilnih papira dimenzija 8x5,5 cm, koji su nakon tretmana skenirani i analizirani u programu Depozit Scan.</s><s>Vodosenzibilni papiri su postavljani na sredinu svake osnovne parcele, dva metra od sredine sa obe strane (1 m do kraja osnovne parcele) i 4 metra od sredine na obe strane (1 m izvan osnovne parcele) i to na 10, 20 i 30 m od početka osnovne parcele.</s><s>Dve i četiri nedelje nakon tretmana analizirana je brojnost, sveža i suva masa korovskih vrsta po m2.</s><s>Kod sva tri ispitivana tretmana utvrđena je visoka efikasnost (93-99%) u suzbijanju korova u obe ocene i to na osnovu svih praćenih parametara.</s><s>Prolazna fitotoksičnost koja se manifestovala kao hloroza na mladim listovima utvrđena je na 4% biljaka dve nedelje i četiri nedelje od primene herbicida bespilotnom letelicom.</s><s>Analiza distribucije kapi radnih rastvora pokazala je dobru pokrovnost sitnijih kapi manjih zapremina radnih rastvora kod bespilotne letelice u odnosu na tretman standardnom prskalicom, gde je bila veća zapremina radnog rastvora, kao i nešto krupnije kapi sa odličnom pokrovnošću.</s><s>Dobijeni rezultati su ukazali na mogućnost hemijskog suzbijanja korova pomoću savremenih bespilotnih letelica sa prilagođenom vazdušnom podrškom uz utrošak značajno manjih količina vode, odnosno radnih tečnosti.</s><s>U daljim istraživanjima potrebno je uraditi ispitivanja za svaki herbicid, kako zbog specifičnih načina usvajanja, tako i zbog moguće pojave fitotoksičnosti za gajene useve, prvenstveno zbog primene većih koncentracija herbicida.</s><s>Posebnu pažnju treba obratiti na opasnost od zanošenja herbicida na susedne osetljive useve i zasade zbog lakšeg zanošenja sitnijih kapi, tretiranja sa veće visine i vazdušnih strujanja koja su prouzrokovana propelerima bespilotne letelice.</s> <s>Tokom 2020. godine ispitivana je efikasnost više herbicida za suzbijanje širokolisnih korova u usevu šećerne repe na lokalitetu Ogledno polje Instituta Tamiš, Pančevo.</s><s>Ogled je postavljen po potpuno slučajnom blok sistemu, sastojao se od 5 varijanti i kontrole, u 4 ponavljanja, a veličina osnovne parcele bila je 15 m2.</s><s>U svakoj varijanti izuzev kontrole, vršena su po 3 split tretmana na svakih 10-20 dana.</s><s>Momenat svakog od tretmana u ogledu određen je vremenskim uslovima i pojavom korovskih biljaka u svojim najosetljivijim fazama razvoja (kotiledoni listovi ili prvi par stalnih listova razvijen).</s><s>Ispitivani su sledeći herbicidi i njihove kombinacije: Varijanta 1: PREEM tretman metamitron 2 l/ha; POST-EM 2 split tretmana metamitron 1,5 l/ha+triflusulfuron-metil 40 g/ha+klopiralid 0,7 l/ha.</s><s>Varijanta 2: 3 split POST-EM tretmana metamitron 1,5 l/ha+triflusulfuron-metil 40 g/ha+klopiralid 0,5 l/ha.</s><s>Varijanta 3: 3 split POST-EM tretmana metamitron 1,5 l/ha+lenacil i triflusulfuron-metil 210 XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators g/ha+klopiralid 0,5 l/ha.</s><s>Varijanta 4: prva 2 POST-EM tretmana fenmedifam i etofumesat 1 l/ha+metamitron 1 l/ha+triflusulfuron-metil 30 g/ha; treći POST-EM tretman fenmedifam i etofumesat 1 l/ha+metamitron 2 l/ha.</s><s>Varijanta 5: Kontrola.</s><s>Varijanta 6: 3 split POST-EM tretmana metamitron 1 l/ha+etofumesat 1 l/ha+triflusulfuron metil i lenacil 210 g/ha.</s><s>Korovske vrste koje u bile zastupljene u ogledu, sa različitim brojnostima u okviru svake pojedinačne varijante, su Solanum nigrum L., Datura stramonium L., Abutilon theophrasti Medik., Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Helianthus annuus L., Stachys annua (L.) L. Efikasnost kombinacija herbicida primenjenih u ogledu izražena je kroz dva parametra: brojnost korovskih vrsta koje su preživele tretman u svakoj varijanti u odnosu na brojnost tih istih korovskih vrsta u netretiranoj kontroli i zelenoj masi korovskih vrsta koje su preživele tretman unutar svake varijante u odnosu na zelenu masu tih istih korovskih vrsta u kontroli.</s><s>Ako se efikasnost posmatra kroz prvi parametar, brojnost korovskih vrsta, sve varijante su ispoljile efikasnost od preko 90%, a najefikasnija kombinacija herbicida je u varijanti 6 sa efikasnošću od 98,03%.</s><s>Slika je malo drugačija ako se efikasnost herbicidnih varijanti posmatra kroz zelenu masu korova.</s><s>Kako su korovske vrste koje su preživele tretmane, biljke velikog habitusa, efikasnost posmatrana kroz ovaj parametar značajno se menja.</s><s>Efikasnost 6 ispoljile efikasnost preko 90% posmatrano i kroz ovaj paramerar.</s><s>Kombinacija metamitron, triflusulfuron-metil i klopiralid primenjen u dve varijante u različitim kombinacijama i različitim fenofazama razvića šećerne repe, pokazala se najmanje efikasnom prema A. theophrasti, Ch. album i S. nigrum u odnosu na druge kombinacije u ogledu.</s><s>Kombinacija metamitron, lenacil, triflusulfuron-metil, uz dodatak klopiralida bila je manje efikasna od iste kombinacije primenjene u različitim fenofazama razvića šećerne repe kojoj je umesto klopiralida dodat etofumesat.</s><s>Ova kombinacija je ujedno ostvarila i najveću efikasnost u suzbijanju korova, pokazujući slabo delovanje jedino na H. annuus.</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju, da gubitkom dozvole za registraciju nekih aktivnih supstanci postoje efikasne kombinacije herbicida koje uspešno mogu održavati usev šećerne repe čistim od korova.</s><s>Ključne reči: šećerna repa, korovi, herbicidi, efikasnost Vilina kosica: stari problem traži nova rešenja Marija Sarić-Krsmanović1*, Goran Malidža2, Dragana Božić3, Ljiljana Radivojević1, Jelena Gajić Umiljendić1, Miloš Rajković2, Sava Vrbničanin3</s> <s>1Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija 2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 3Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Srbija *marijasaric.msaricŽgmail.com</s> <s>Vilina kosica je najrasprostranjenija parazitna cvetnica u Srbiji.</s><s>Za sada se može tvrditi da su ekonomski najvažnije vrste, prisutne kod nas, Cuscuta campestris Yunck. i Cuscuta epythimum L. Ove dve vrste se po načinu vezivanja za biljku domaćina razlikuju i to utiče na izbor mera njihovog suzbijanja, pa je pre svega, potrebno determinisati koja vrsta je prisutna i tome prilagoditi način suzbijanja.</s><s>Imajući u vidu značaj viline kosice i štete koje može da nanese, u mnogim zemljama, takođe i kod nas, ona je svrstana u kategoriju karantinskih biljnih parazita (A2 grupa), čije je XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators sprečavanje širenja i suzbijanje obavezno u celoj zemlji.</s><s>Uprkos tome, zakonska regulativa, kojom se sprečava širenje viline kosice se nedovoljno poštuje, što ovoj parazitnoj cvetnici omogućava veću ekspanziju.</s><s>Najveću pažnju treba obratiti na useve u polju.</s><s>Suzbijanje viline kosice treba početi čim se uoče početna žarišta zaraze i završiti ga pre nego što vilina kosica cveta i obrazuje seme.</s><s>Na jednoj biljci može se obrazovati i do 15.000 semena koje može da sačuva vitalnost u zemljištu i preko 10 godina, što predstavlja glavni mehanizam održavanja ove parazitne cvetnice u prirodi.</s><s>Prisustvo viline kosice na antropogenim staništima (različiti tipovi useva i ruderalna staništa urbanih i ruralnih područja) pre više od jedne decenije u Srbiji je zabeleženo na 25% ocenjenih površina, a danas su te površine značajno uvećane.</s><s>Najveće štete kod nas vilina kosica pravi kada se u velikim infestacijama javi na tek zasnovanim višegodišnjim leguminozama (lucerištima, deteliništima), koji ujedno spadaju u najčešće parazitirane useve od strane ove parazitne cvetnice.</s><s>Vilina kosica je jedan od glavnih uzroka proređivanja lucerišta i može izazvati smanjenje prinosa i do 80%.</s><s>Takođe, poslednjih godina vilina kosica je u ekspanziji u usevu šećerne repe, gde pravi sve veće probleme.</s><s>Štete koje vilina kosica pravi u usevu šećerne repe se prvenstveno odnose na redukciju prinosa (i do 40%) i sadržaja šećera (i do 5%).</s><s>Pored ovih, problemi sa vilinom kosicom se javljaju i pri proizvodnji rasada povrtarskih biljaka (paradajz, paprika, kupus), kao i plasteničkoj proizvodnji, krompiru, šargarepi i lekovitom bilju.</s><s>Primena samo hemijskog suzbijanja često ne daje zadovoljavajuće rezultate, pa se pod najefikasnijim suzbijanjem viline kosice podrazumeva sistematski pristup integralnim merama zaštite.</s><s>Treba početi od monitoringa viline kosice kako u usevima, tako i na ruderalnim površinama, a zatim adekvatne rotacije useva koja podrazumeva gajenje biljaka koje nisu podobni domaćini viline kosice, kao i primene svih preventivnih mera (čist semenski materijal, čišćenje međa, okolnih parcela, mašina za kombajniranje i dr.).</s><s>Direktne mere suzbijanja su nehemijske mere uklanjanja (košenje i sagorevanje propanom) i na kraju primena hemijskih mera (herbicida), kada se ovaj problem ne može rešiti drugim putem.</s><s>U poslednje vreme, usled nedostatka rešenja za suzbijanje ove parazitne cvetnice, razvija se mogućnost primene bioloških agenasa (pojedine rizosferne bakterije i aktinomicete, kao i eterična ulja).</s><s>Ključne reči: vilina kosica, štete, suzbijanje Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/ 200214</s> <s>Kompanija Galenika-Fitofarmacija je najveći proizvođač sredstava za zaštitu bilja u Republici Srbiji, sa tradicijom dugom 65 godina.</s><s>Od kada je osnovana 1955. godine, kompanija je prepoznatljiva po kvalitetu, stručnosti i pouzdanosti.</s><s>Tokom dugog niza godina, potvrđuje svoju sposobnost da se nosi sa ozbiljnim izazovima u dinamičnom okruženju.</s><s>U poslednjih nekoliko godina uložena su velika finansijska sredstva u proširenje proizvodnih kapaciteta, modernizaciju opreme i unapređenje celog sistema XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators u skladu sa najvišim evropskim standardima (GLP, ISO 9001, ISO 14001, ISO 17025, ISO 18001).</s><s>Galenika Fitofarmacija kao odgovoran proizvođač sa dugom tradicijom i renomeom, ali i kompanija koja je izvozno orijentisana, razvoj svog proizvodnog programa bazira na aktivnim materijama koje su na listi Uredbe (EU) broj 540/2011 (COMMISSION IMPLEMENTING REGULATION (EU) No 540/2011 of 25 May 2011) dozvoljenih za upotrebu u EU.</s><s>Takođe, pri izboru svih pomoćnih materija vodi se računa o odobrenom statusu koji one imaju u razvijenim zemljama.</s><s>Dakle, sa tehničkog stanovišta to su proizvodi koji po kvalitetu u potpunosti odgovaraju onima koji se trenutno koriste u zemljama EU.</s><s>U Evropskoj uniji se proces registracije sredstava za zaštitu bilja odvija u skladu sa Uredbom (EU) 1107/2009 (REGULATION (EC) NO 1107/2009 OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 21 October 2009) i pratećim podzakonskim propisima i Vodičima.</s><s>Regulativa 1107/2009 predstavlja zakonodavnu osnovu za autorizaciju sredstava za zaštitu bilja i njihov plasman na tržište, primenu i kontrolu.</s><s>Kompanija Galenika-Fitofarmacija je započela formiranje registracione dokumentacije u skladu sa propisima koji važe u Evropskoj uniji još 2010. godine za određeni broj svojih proizvoda.</s><s>Ovo je neophodni preduslov za ostvarenje strateškog cilja naše kompanije - održanja liderske pozicije na domaćem tržištu, ali i izlaska na regionalna tržišta okolnih zemalja.</s><s>Nakon dvogodišnjih ispitivanja karakteristika proizvoda (kao što su fizičko-hemijske osobine, efikasnost, ekotoksikološka svojstava i sl.) koje vrše akreditovane laboratorije koje imaju sertifikat za ispitivanja u skladu sa principima dobre eksperimetnalne prakse (GAP) i dobre laboratorijske prakse (GLP), utvrđeno je da po pitanju kvaliteta poizvodi kompanije Galenika-Fitofarmacija zadovoljavaju najstrožije registracione kriterijume.</s><s>Sva prethodno pomenuta ispitivanja su obavljena u državama članicama EU kako bi se utvrdio i potvrdio odgovarajući kvalitet.</s><s>Do sada Galenika-Fitofarmacija ima dobijene registracije za 11 proizvoda u EU u 16 zemalja članica EU.</s><s>Od registrovanih 11 proizvoda, 5 proizvoda su herbicidi: Talisman® (nikosulfuron 40 g/l, OD), Mural® metolahlor+terbutilazin 312 g/l+187 g/l, SE), Bonaca® (fluroksipir 360 g/l, EC) Ključne reči: Galenika-Fitofarmacija, registracija, herbicidi, Evropska Unija, Regulativa 1107/2009</s> <s>Od kada je introdukovana na područje Vojvodine, invazivna korovska vrsta Asclepias syriaca L. uglavnom se širi na nepoljoprivrednim površinama kao što su zapušteni voćnjaci, nasipi, kanali i drugi vodotokovi.</s><s>Ova mesta su žarišta sa kojih se korov širi na obradive površine pa je poslednjih godina sve češća pojava A. syriaca u poljima kukuruza, soje, pšenice i drugih gajenih kultura.</s><s>Korov se u prvo vreme javlja na njivama u vidu manjih oaza koje se, u slučaju da izostane efikasna hemijska kontrola, tokom godina nesmetano šire i postaju ogroman problem proizvođačima.</s><s>Stoga je neophodno iznalaženje najefikasnijih mera za suzbijanje ovog korova u usevima ali i na ruderalnim površinama, što predstavlja dobru preventivnu meru u sprečavanju ovog korova da postane vodeći problem u poljima.</s><s>U cilju ispitivanja efikasnosti nekoliko herbicida koji se u usevima koriste pre i nakon nicanja korova, u XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators kontrolisanim uslovima postavljeni su biotestovi sa semenom i biljkama A. syriaca u fazi 2-4 lista.</s><s>Seme je tretirano herbicidima na bazi terbutilazina i klomazona, a biljke herbicidom na bazi aktivne materije imazamoks.</s><s>Po 100 proklijalih semena A. syriaca zasejano je u posude napunjene sterilnim peskom i istretirano herbicidom na bazi aktivne supstance terbutilazin (500 g/l) u količinama 15 i 25 ml/100 m2 (1,5 i 2,5 l/ha) i herbicidom na bazi aktivne supstance klomazon (360 g/l) u količini 7,5 ml/100 m2 (0,75 l/ha).</s><s>Kontrola je istretirana destilovanom vodom.</s><s>Oko 100 biljaka iz semena gajeno je do faze 2-4 lista a zatim tretirano herbicidom na bazi aktivne supstance imazamoks u količinama 8, 10 i 12 ml/100 m2.</s><s>Za ispitivanje moguće hemijske kontrole već formiranih populacija svilenice na ruderalnim staništima tokom leta 2020. godine, na dve reprezentativne lokacije na nasipu kanala, vršena su ispitivanja efikasnosti: glifosata (480 g/l) u količinama: 8, 10 i 12l/ha, triklopira (480 g/l) u količini 1l/ha i kombinacije glifosata i triklopira (8 + 1 l/ha).</s><s>Najveća efikasnost postignuta je kod biljaka poniklih iz semena tretiranih terbutilazinom, 97% kod primene manje doze i 100% kod primene veće doze.</s><s>Efikasnost klomazona 19. dan ogleda bila je 100%.</s><s>Kad su biljke bile tretirane u fazi 2-4 lista, efikasnost imazamoksa je, takođe, do kraja ogleda iznosila 100%.</s><s>U ogledima na kanalima, najveća količina primene glifosata (12 l/ha) u potpunosti je suzbila A. syriaca, bez pojave retrovegetacije, dok je kod nižih količina primene (8 i 10 l/ha) efikasnost iznosila 93-98%.</s><s>Kombinacija glifosata i triklopira dala je najbolje rezultate u suzbijanju A. syriaca, s obzirom da ni dva meseca od primene nije došlo do retrovegetacije.</s><s>Ključne reči: Asclepias syriaca, imazamoks, klomazom, terbutilazin, glifosat Praktična iskustva u suzbijanju korova u lekovitom bilju Sreta Brkić*</s> <s>Problem korova u proizvodnji lekovitog bilja je znatno izraženiji nego kada je u pitanju ratarska i povrtarska proizvodnja, a glavni razlog je veoma ograničena mogućnost korišćenja hemijskih sredstava.</s><s>Generalno, kada je u pitanju proizvodnja lekovitog bilja na manjim površinama korovi se mogu suzbijati mehaničkim merama, međutim ako se proizvodnja odvija na velikm površinama (plantažama) onda se problem korova teže rešava nehemijskim merama.</s><s>Kamilica (Matricaria chamomilla L.) i pitoma nana (Mentha x piperita L.) su predstavnici najznačajnijih lekovitih biljnih vrsta koje se uglavnom gaje na većim površinama kod nas.</s><s>Najznačajniji korovi koji su prisutni u usevu kamilice su: bulka (Papaver rhoeas L.), palamida (Cirsium arvense arvensis L.), mrtva kopriva (Lamium spp.), dok su u pitomoj nani najčešće prisutni: pepeljuga (Chenopodium album L.), štir (Amaranthus retroflexus L.), poponac (Convolvulus arvenisis L.), ambrozija (Ambrosia artemisiifolia L.), muhar (Setaria spp.), sirak (Sorghum halepense (L.) Pers.) i dr. Za rešavanje problema suzbijanja korova prilikom plantažnog gajenja ovih useva primenjuje se više različitih preventivnih i direktnih mera.</s><s>Prva preventivna mera je plodored gde se u proizvodnju uključuju neki od ratarskih useva kod kojih se uništavanje korova sprovodi hemijskim putem i na taj način se parcele pripremaju „jednu sezonu unapred“ za setvu kamilice i sadnju nane.</s><s>Druga mera je korišćenje hemijskih preparata na bazi aktivne supstance glifosat (totalni translokacioni herbicid), nakon skidanja prethodnog useva, čime se XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators uništavaju svi korovi koji su u tom trenutku iznikli.</s><s>Takođe, veći broj oranja, kao mehanička mera, doprinosi smanjenju potencijalne zakorovljenosti parcela, na kojima se gaje kamilica ili pitoma nana.</s><s>Sa druge strane, u okviru direktnih mera koristi se mehaničko uništavanje korova u toku vegetacije npr. kod pitome nane, koja je okopavinski usev, međuredna kultivacija, a kod kamilice uklanjanje korova ručno.</s><s>U našoj zemlji nema registovanih herbicida za suzbijanje korova u lekovitom bilju, iako u inostranoj literaturi postoje preporuke o mogućnostima korišćenja određenih preparata, sa preporukama o količinama primene, vremenu primene i karencama.</s><s>Na osnovu ovoga, u pitomoj nani i kamilici kao i mnogim drugim gajenim lekovitim biljkama, proizvođači i kod nas po potrebi koriste određene herbicide, (Bonaca, Stomp, Pantera, Basagran i sl).</s><s>Kako bi se ovakva nekontrolisana primena herbicida izbegla, i naša proizvodna praksa usaglasila sa praksom zemalja EU, potrebno je u saradnji sa kompanijama koje se bave proizvodnjom herbicida i nadležnim ministarstvima ovaj problem rešiti zvaničnom registracijom određenih herbicida za primenu u lekovitom bilju.</s> <s>Ključne reči: lekovito bilje, suzbijanje korova, herbicidi, praktična iskustva Prilagođena tehnika gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih drvenastih neofita u šumarstvu Martin Bobinac1*, Siniša Andrašev2, Nikola Šušić3 1Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Novom Sadu, Institut za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu, Novi Sad, Srbija</s> <s>Invazivne drvenaste neofite na području Srbije (pajasen - Ailanthus altissima /Mill./</s><s>Swingle, pajavac - Acer negundo L. i bagrem - Robinia pseudoacacia L.), usled velike adaptivne sposobnosti, ranog polnog sazrevanja i svakogodišnje produkcije velike količine semena, danas intenzivno kolonizuju sastojine autohtonih vrsta šumskog drveća, kao i površine u urbanoj sredini, a usled brzog rasta, a time i dominantnog položaja u strukturi mladih sastojina predstavljaju značajan faktor njihove degradacije.</s><s>Za očuvanje prirodnih šumskim ekosistema i proces njihovog unapređenja, posebno je osetljivo pitanje invazije drvenastih neofita u fazi obnavljanja sastojina.</s><s>Nova faza degradacije prirodnih šumskih ekosistema, koju uzrokuju navedene invazivne drvenaste neofite, pred šumarsku struku postavlja zahteve i nalaže kompleksna uzgojna rešenja za zaustavljanje invazije, saniranje posledica invazije u procesu obnavljanja i negovanja konkretnih sastojina, kao i revitalizaciju vrsta iz prirodnih zajednica.</s><s>Za rešavanje navedenih pitanja dosadašnje mogućnosti i potencijali šumarske struke nisu adekvatno korišćeni.</s><s>Tako, na primer, prorede kao jasno definisane mere gajenja šuma koje šumarska struka periodično sprovodi u sastojinama tokom većeg dela ophodnje, sa dopunjenim selekcijskim kriterijumom za odabir stabala za proredu u kolonizovanim sastojinama sa invazivnim vrstama drveća, mogu doprineti biološkoj kontroli njihovog širenja na širokom prostoru, odnosno mogu doprineti zaustavljanju invazije na okolne površine i usloviti prirodno odumiranje u okviru sastojinskog sklopa.</s><s>U radu se razmatra primena prilagođene tehnike gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih vrsta drveća, koja se zasniva na njihovoj polnosti.</s><s>Kod dvodomih i trodomih invazivnih vrsta selekcijski XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators kriterijum za odabir stabala za proredu kolonizovanih sastojina zasniva se na usmerenom uklanjaju rodnih stabala invazivne vrste.</s><s>U periodu prelaznog gazdovanja dominantno učešće invazivnih vrsta u strukturi kolonizovanih sastojina se svodi na neinvazivni oblik, odnosno gajena muška stabala invazivne vrste.</s><s>Sklop vrsta iz prirodne zajednice, zajedno sa sklopom gajenih muških stabala invazivne vrste, predstavlja faktor samoredukcije invazivnih vrsta u podstojnom spratu kolonizovanih sastojina.</s><s>Kod jednodomih invazivnih vrsta prilagođena tehnika gajenja šuma se zasniva na ekosistemskom pristupu u gazdovanju šumama, kojim se nalaže formiranje strukture sastojina u okviru koje prirodno odumiru invazivne vrste drveća, a revitalizuju se vrste iz prirodne zajednice.</s><s>Ključne reči: proreda, polni dimorfizam, zaustavljanje invazije, prirodno odumiranje, revitalizacija ekosistema</s> <s>Zahvalnica: Ovaj rad je podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvojaUgovor o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini, evidencioni broj 451-03-9/2021-14/ 200169; broj 451-03-9/2021-14/200197; broj 45103-9/2021-14/200053</s> <s>1Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad, Srbija 3Univerzitet u Beogradu, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Centar za ekologiju i tehnoekonomiku, Beograd, Srbija *ana.andjelkovic21Žgmail.com</s> <s>Procenjuje se da je oko 13.000 biljnih vrsta širom sveta postalo naturalizovano izvan njihovog prirodnog areala, pri čemu područje Evrope broji skoro 6.000 naturalizovanih alohtonih biljnih vrsta.</s><s>Smatra se da tip staništa predstavlja najbolji pokazatelj nivoa invazije na regionalnom nivou, pri čemu su riparijalna ili priobalna staništa među onima koja se karakterišu najvišim nivoom invazije.</s><s>Riparijalne zone karakteriše mozaik različitih tipova vegetacije koji se nalaze pod snažnim pritiskom antropogenih aktivnosti, što dodatno doprinosi invazibilnosti ovih fragilnih područja.</s><s>Kao posledica toga, riparijalna staništa postaju centri diverziteta stranih i invazivnih biljnih vrsta, a ujedno i potencijalni izvor njihovog daljeg prodora u okolna prirodna staništa i agroekosisteme.</s><s>Imajući sve navedeno u vidu, cilj istraživanja bio je da se analizira stepen invazije u riparijalne zone na području Srbije.</s><s>Terenska istraživanja obavljena su u periodu jul-septembar 2013-2016. godine, pri čemu je analizirano ukupno 250 lokaliteta na području Srbije.</s><s>Od ukupnog broja lokaliteta, u istraživanje je uključeno 217 lokaliteta u riparijalu 39 reka (osam rečnih slivova) i 33 u riparijalu šest deonica kanala hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav (HS DTD).</s><s>Podaci o brojnosti i pokrovnosti 26 analiziranih invazivnih biljnih vrsta beleženi su na obali reke/kanala, u okviru transekata dužine 100 m. Kanonijsko korespodentna analiza (CCA) rađena je u programu CANOCO 5.0.</s><s>Od 26 taksona čije je prisustvo analizirano, taksoni sa najvećim brojem nalaza su Xanthium strumarium L. subsp. italicum (Moretti) D. Löve, Amorpha fruticosa L., Erigeron canadensis L., Robinia pseudoacacia L. i Echinochloa crus-galli (L.) P. Beauv.</s><s>Biogeografska analiza pokazala je da su u riparijalnim XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators područjima Srbije dominantno prisutne invazivne vrste poreklom iz Severne Amerike (68% nalaza), praćene južnoameričkim i azijskim vrstama, koje su zastupljene sa 16%, odnosno 14% nalaza.</s><s>U pogledu biološkog spektra, registrovan je najveći broj jednogodišnjih invazivnih biljnih vrsta (terofite, 60%), dok višegodišnje drvenaste vrste (fanerofite) predstavljaju drugu najviše zastupljenu grupu (16%).</s><s>Rečni slivovi Dunava, Južne Morave, Zapadne Morave i Timoka se ističu prisustvom invazivnih biljnih taksona, sa 384, 131, 129 i 110 nalaza, redom, pri čemu je, veza pripadnosti vodotoka određenom rečnom slivu i zastupljenosti pojedinačnih istraživanih taksona, dodatno potvrđena rezultatima CCA analize.</s><s>CCA analiza je ukazala da određeni taksoni pokazuju jaču preferenciju prema rekama pojedinih rečnih slivova, npr. Helianthus tuberosus L. je u većoj meri zastupljen u riparijalu reka sliva Zapadne Morave, dok je Reynoutria x bohemica Chrtek & Chrtková u najvećoj meri prisutna u riparijalnim zonama u okviru slivova Zapadne Morave i Drine.</s><s>Sa druge strane, vrste Asclepias syriaca L., Solidago gigantea Ait. i Xanthium spinosum L. su u većoj meri zastupljene u riparijalu kanala HS DTD, u odnosu na rečne tokove.</s><s>Analizom celokupnog seta podataka o distribuciji, brojnosti i pokrovnosti analiziranih taksona, slivovi Dunava, Zapadne Morave i Kolubare se mogu označiti kao glavni koridori širenja većine istraživanih taksona, dok je moguće očekivati da će se u narednom periodu, usled klimatskih promena, slivovi Save, Velike i Južne Morave takođe naći pod snažnim pritiskom daljeg širenja invazivnih biljnih vrsta.</s><s>Porast u broju i pokrovnosti invazivnih biljnih vrsta moguće je očekivati i u riparijalnim zonama visokoplaninskih predela i na području jugozapadne Srbije (doline Lima, Ibra i njihovih pritoka), takođe kao posledica klimatskih promena.</s><s>Ključne reči: riparijalna zona, reka, kanal, invazivne vrste, Srbija Zahvalnica: Autori se zahvaljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na podršci prilikom istraživanja (Projekat TR31018 i Ugovor br. 45103-9/2021-14/200010)</s> <s>Keywords: Ailanthus altissima (tree of heaven), Hungary, invasive plant, Northern Great Plain Region, pollen concentration, pollen monitoring data Prvo izvješće o procjeni rezistentnosti ambrozije (Ambrosia artemisiifolia L.) na ALS herbicide foramsulfuron, prosulfuron, tifensulfuron i imazamoks u Republici Hrvatskoj Maja Šćepanović*, Valentina Šoštarčić, Josip Lakić, Ana Pintar, Klara Barić Sveučilište u Zagrebu Agronomski fakultet, Zagreb, Hrvatska *mscepanovicŽagr.hr</s> <s>Ambrozija (Ambrosia artemisiifolia L.) je najzastupljenija dikotiledona korovna vrsta okopavinskih i povrtnih usjeva kontinentalne Hrvatske, a zbog alergene peludi i veliki javno-zdravstveni problem.</s><s>Učestala primjena herbicida je u većini europskih zemalja dovela do pojave rezistentnih populacija, a u SAD-u 2000. i Srbiji 2018. utvrđene su i rezistentne populacije ambrozije na herbicide inhibitore acetolaktat-sintaze (ALS).</s> <s>imidazolinoni, triazolopirimidini i triazoli se u RH godišnje tretira najveći broj hektara pa plodored kao glavna antirezistentna mjera gubi na važnosti.</s><s>Posljednjih godina su u usjevima soje zamijećeni lošiji učinci ALS herbicida na ambroziju sa sumnjom da se radi o rezistentnim populacijama.</s><s>S ciljem ranog otkrivanja rezistentnih populacija i usporavanja njihovih daljnjih širenja Ministarstvo poljoprivrede RH financiralo je trogodišnji projekt “Monitoring rezistetnosti štetnih organizama na sredstva za zaštitu bilja u RH” u sklopu kojeg su biotest metodom testirane potencijalno rezistentne populacije ambrozije na ALS herbicide.</s><s>U jesen 2018. sakupljeno je fiziološki zrelo sjeme 30 populacija ambrozije iz kontinentalne Hrvatske koje su preživjele primjenu herbicida u usjevu soje.</s><s>U proljeće 2019. u plasteničkim uvjetima uzgojene su biljke ambrozije te su u fazi BBCH 12-14 tretirane s registriranom i tri puta većom dozacijom oksasulfurona i tifensulfurona.</s><s>Preliminarni rezultati ukazuju da je više od polovice testiranih populacija ambrozije rezistentno (R) ili visoko rezistentno (RR) na oksasulfuron ili tifensulfuorn.</s><s>Kako bi se utvrdio indeks rezistentnosti i osjetljivost ambrozije i na ALS herbicide koji se primjenjuju u usjevu kukuruza, u proljeće 2020. na jednoj populaciji ambrozije (45°30′43″N 17°11′35″E) kod koje je u preliminarnom dijelu istraživanja utvrđena visoka rezistentnost postavljen je dose-response biotest s herbicidima tifensulfuron, imazamoks, foramsulfuron i prosulfuron.</s><s>Herbicidi su XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators korišteni u osam linearno rastućih dozacija (1/2 do 36x veće dozacije herbicida od registrirane za rezistentnu populaciju) i osam linearno padajućih dozacija herbicida (2x veće dozacije herbicida od registrirane do1/64 puta manje dozacije od registrirane) za osjetljivu populaciju koja je sakupljena s lokaliteta (43071'20'' N 16066'21') gdje nikad nisu primjenjivani ALS herbicidi.</s><s>Dose-response pokusi potvrdili su značajno smanjenu osjetljivost ambrozije na sve istraživane herbicide.</s><s>Logističkom krivuljom utvrđene su vrijednosti ED50: tifensulfuron 718.782,63 g/ha, foramsulfuon 443,5 g/ha i prosulfuron 44.212,5 g/ha odnosno, ovisno o herbicidu, 2 do 95 puta veća dozacija od preporučene na uputstvu herbicidnih preparata.</s><s>Otkriće rezistentnih populacija u RH veliki je problem za cjelokupnu biljnu proizvodnju: 1) ambrozija je najzastupljenija širokolisna korovna vrsta okopavinskih usjeva RH, 2) u usjevu soje, za suzbijanje ambrozije u POST-EM roku nema alternativnih herbicida i 3) rezistentne populacije ambrozije predstavljaju problem i u usjevu kukuruza ukoliko se tretira s foramsulfuronom ili prosulfuronom.</s><s>U daljnjim istraživanjima je potrebno testirati ove populacije na sve ALS herbicide koji se koriste u ratarskim i povrtnim kulturama.</s><s>Ključne reči: rezistentnost, Ambrosia artemisiifolia, sulfonilureja, imidazolinoni Impact analysis of potential glyphosate regulatory restrictions in EU on Turkish orchards productions and economy Husrev Mennan1*, Mehmet Bozoğlu2, Uğur Başer2, Ivo Brants3, Xavier Belvaux3, Emine Kaya-Altop1</s> <s>Pomoćne supstance ili ađuvanti nemaju osobine herbicida, ali one povećavaju efikasnost herbicida.</s><s>Pomoćne supstance koje se najčešće koriste sa herbicidima se različito nazivaju: surfaktanti, okvašivači i raširivači (engl. surface active agents, wetting agents i spreader).</s><s>Okvašivači su pomoćne supstance koje imaju ulogu da smanje površinski napon kapljice i omogućе radnoj tečnosti herbicida da stvori veliki, tanki sloj na listu i stabljici biljke koja se tretira, tj. povećaju kvašljivost herbicida.</s><s>Kvašljivost je svojstvo radne tečnosti pesticida da se na površini tretiranih biljnih dijelova ravnomerno rasporedi i obrazuju finu perzistentnu pesticidnu prevlaku u obliku tankog sloja.</s><s>Istraživanje je imalo za cilj da utvrdi kako različite koncentracije okvašivača deluju na površinu kapi radne tečnosti herbicida nakon njenog nanošenja na list maslačka (Taraxacum officinale Web.), nane (Mentha spp.) i ljulja (Lolium spp.).</s><s>Za ispitivanje su korišćena dva okvašivača: izodecil alkohol etoksilat (Trend 90) i etoksi oktilfenol (Extravon) i tri herbicida, različitih formulacija: prosulfokarb (Filon 80 70, 700 g a.s. /l, SC), a kao rastvarač se koristila destilovana voda.</s><s>Rastvor herbicida je nanošen u vidu kapi na listove korova.</s><s>Na list je nanošen herbicid bez okvašivača i sa dodatim okvašivačem.</s><s>Kao kontrolna varijanta na list su nanošene kapi destilovane vode.</s><s>Na svaki list je nanošeno za svaku koncentraciju (varijantu) po 3-5 kapi uz pomoć mikropipete (1 kap je imala zapreminu od 10 µl), a merenja su vršena u 4 ponavljana.</s><s>Nakon naošenja kapi vršeno je fotografisanje, a kasnije je vršena obrada slika i merena površina lista (mm2) zahvaćena jednom kapi radne tečnosti (otisak herbicidne tečnosti).</s><s>Herbicidi su korišćeni u jednoj koncentraciji koja odgovara maksimalno preporučenoj dozi herbicida upotrebljenoj uz utrošak radne tečnosti od 300 l/ha.</s><s>Okvašivači su korišćeni u 5 koncentracija (0,056%, 0,075%, 0,1%, 0,15% i 0,22%).</s><s>Dobijeni rezultati variraju, zavisno od vrste i koncentracije okvašivača, formulacije preparata, kao i lista odabranih korovskih biljaka.</s><s>Iz dobijenih rezultata se može zaključiti kako okvašivači imaju značajan uticaj na smanjenje površinskog napona radne tečnosti, a samim tim i povećanje površine kvašenja radne tečnosti herbicida.</s><s>Površina lista zahvaćena jednom kapi (mm2) nakon dodavanja okvašivača na bazi izodecil alkohol etoksilata (Trend 90) se uvećavala od 1,31 put do 7,64 puta, zavisno od herbicida, test biljke i koncentracije okvašivača.</s><s>Najveće povećanje kvašljivosti herbicida zbog dodavanja pomenutog okvašivača je bilo kod ljulja.</s><s>Površina lista zahvaćena jednom kapi (mm2) nakon dodavanja okvašivača na bazi etoksi oktilfenola (Extravon) se uvećavala od 1,74 put do 4,71 puta, zavisno od herbicida, test biljke i koncentracije okvašivača.</s><s>Primeni pomoćnih supstanci treba XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators posvetiti više pažnje u redovnoj praksi.</s><s>Iz toga proizilazi neophodnost izvođenja sličnih eksperimenata u laboratoriji i u polju u realnim uslovima.</s><s>Takođe bi istraživanje delovanja okvašivača na karakteristike radne tečnosti bilo zanimljivo razmotriti i sa stanovišta fizičke hemije.</s> <s>Ogled je sproveden 2019. godine u Haskell Agriculture Laboratory, Konkord, Nebraska, SAD.</s><s>Za ogled je korišćena soja tolerantna na aktivne supstance (a.s.) dikamba i glifosat.</s><s>Cilj ogleda bio je da se utvrdi uticaj PRE-EM herbicida na kritično vreme suzbijanja korova u usevu soje tolerantne na dikambu.</s><s>Ogled je dizajniran po principu potpuno slučajnog blok sistema sa 28 tretmana, 4 herbicidna režima kao glavnim obeležijma posmatranja i 7 različitih vremena uklanjanja korova u 4 ponavljanja.</s><s>Od herbicidnih režima su korišćeni: režim bez PRE-EM herbicida sa glifosatom kao POST-EM, režim sa acetohlorom i dikambom kao PRE-EM i glifosatom kao POST-EM, acetohlor i dikamba kao PRE-EM i glifosat i dikamba kao POST-EM, i acetohlor i fomesafen kao PRE-EM i acetohlor, glifosat i dikamba kao POST-EM kombinacija.</s><s>Korovi su uklanjani u pet vremenskih perioda, tj. u pet fenofaza soje: prva troliska (BBCH 11), treća troliska (BBCH 13), šesta troliska (BBCH 16), puno cvetanje (BBCH 65) i početak formiranja zrna u mahuni (BBCH 70), kao i nezakorovljena i zakorovljena parcela.</s><s>U parcelama gde su primenjivani PREEM herbicidi, kritičan momenat suzbijanja korova je bio drastično pomeren prema kasnijim fenofazama razvoja useva u odnosu na parcele gde PRE-EM herbicidi nisu primenjivani.</s><s>Primenom navedenih herbicidnih režima, kritično vreme suzbijanja korova bilo je pomereno za 632 Suma Efektivnih Temperatura (SET) do BBCH 14 faze razvoja soje, odnosno 28 dana nakon nicanja gde su primenjivani acetohlor i dikamba kao PRE-EM a glifosat kao POST-EM, 861 SET do BBCH 16 faze razvoja soje, odnosno 32 dana nakon nicanja za acetohlor i dikambu kao PRE-EM i glifosat i dikambu kao POST-EM i 1060 SET do BBCH 60 faze razvoja soje, odnosno 42 dana nakon nicanja za acetohlor i fomesafen kao PRE-EM i acetohlor, glifosat i dikambu kao POST-EM.</s><s>Uticaj PRE-EM herbicida na pomeranje kritičnog vremena suzbijanja korova je evidentan i zbog toga treba nastojati na njihovom uključivanju u koncept integralne zaštite, kao i u borbi protiv rezistentnih korovskih vrsta.</s><s>Ključne reči: PRE-EM herbicidi, dikamba, kritično vreme suzbijanja korova, rezistentni korovi, integralno suzbijanje korova XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ekonomičnost primene herbicida u usevu kukuruza Maja Meseldžija1*, Milica Dudić1, Todor Marković1, Radovan Begović2 1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2Chemical Agrosava, Beograd, Srbija</s> <s>Na osnovu šteta koje prouzrokuju korovi u usevu kukuruza, ispitivana je efikasnost herbicida na bazi različitih aktivnih materija u cilju suzbijanja dominantnih korovskih vrsta.</s><s>Ogledi sa ispitivanim herbicidima postavljeni su na lokalitetima Sombor i Ruski Krstur, tokom 2016. i 2017. godine prema EPPO/OEPP standardima, po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja, sa 3 tretmana uključujući i kontrolu.</s><s>Primenjene su kombinacije herbicida: pendimetalin + dimetenamid-P (250 + 212,5 g/l) u dozi od 3,5 l/ha, posle setve a pre nicanja useva (PRE-EM) + tembotrion + tienkarbazon-metil + razvoja 4-6 listova kukuruza i mezotrion + terbutilazin (50 + 125 g/l) u dozi 2,3 l/ha, u fazi razvoja 5-7 listova kukuruza.</s><s>Korovi su u vreme tretiranja bili u fazi 2-4 lista.</s><s>Ocene efikasnosti i fitotoksičnosti rađene su 14, 28 i 42 dana od dana tretiranja.</s><s>Na prvom lokalitetu, utvrđeno je prisustvo 9 korovskih vrsta (Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Datura stramonium L., Echinochloa cruss-galli (L.) Beauv, Hibiscus trionum L., Sorghum halepense (s) (L.) Pers., i Xanthium strumarium L.), a na drugom lokalitetu 12 vrsta (Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Convolvulus arvensis L., Cirsium arvense (L.) Scop., Datura stramonium L., Solanum nigrum L., Setaria glauca (L.) Beauv, Sorghum halepense (s) (L.) Pers., Veronica persicaria L., i Xanthium strumarium L.).</s><s>Najbolja efikasnost ostvarena je kod kombinacije herbicida pendimetalin + dimetenamid-P g/l), i iznosila je 97,56%, dok je efikasnost herbicida mezotrion + terbutilazin (50 + 125 g/l) iznosila 96,76%, nakon treće ocene.</s><s>Primenjeni herbicidi nisu ispoljili fitotoksičnost u usevu kukuruza.</s><s>Najveći prinos ostvaren je na prvom lokalitetu (13,48 t/ha), sa najvećim troškovima herbicida (75,93 EUR/ha), dok je najmanji prinos izmeren na drugom lokalitetu iznosio (10,98 t/ha), sa troškovima herbicida 32,15 EUR/ha.</s><s>Zbog prisutnosti ekonomski značajnijih korovskih vrsta (A. artemisiifolia, C. arvensis, D. stramonium, S. halepense (s), X. strumarium) u većem broju na drugom lokalitetu, primenom ekonomski zahtevnije kombinacije na prvom lokalitetu dobijeni su najveći prinosi useva.</s><s>Efikasnost ekonomski povoljnije kombinacije se pokazala nedovoljnom, s obzirom na umanjene prinose kukuruza.</s><s>Zbog visoke korelacije efikasnosti preparata kao i prinosa kukuruza od sastava korovske vegetacije i vremenskih uslova, ekonomska opravdanost herbicida se može obezbediti nakon utvrđivanja prisutnih korovskih vrsta ili prognoze pojave korovskih vrsta na datim lokalitetima.</s> <s>Ključne reči: kukuruz, korovi, efikasnost herbicida, prinos XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj meteoroloških uslova na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza u Srbiji</s> <s>Sa godišnjom proizvodnjom 6,47 miliona tona (prosek u periodu 2014-2019. godine), kukuruz predstavlja jedan od najznačajnijih useva u Srbiji.</s><s>Da bi se postigao željeni prinos, potrebno je obezbediti odgovarajuće uslove za rast i razvoj kukuruza.</s><s>Jedan od ograničavajućih faktora za proizvodnju kukuruza je svakako prisustvo korova, koji imaju višestruko nepovoljno delovanje na usev.</s><s>Međutim, pored biotičkih činioca, na prinos kukuruza neposredno utiču i meteorološki uslovi, kao abiotički faktori.</s><s>Osim na prinos, meteorološki uslovi utiču i na suzbijanje korova i druge agrotehničke mere nege koje se sprovode u toku vegetacije.</s><s>Kako bi se utvrdilo u kom obimu meteorološke prilike utiču na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza, izvedeni su poljski ogled u periodu 2015-2017. godine, na području Padine (Opština Kovačica, Južni Banat).</s><s>Poljski ogledi izvedeni su po potpuno slučajnom blok sistemu.</s><s>Čitavo ogledno polje podeljeno je na dva dela.</s><s>U jednom delu, posle setve a pre nicanja, primenjeni su herbicidi S-metolahlor (1,44 kg a.s./ha) i terbutilazin (0,75 kg a.s./ha), dok u drugom delu nije bilo primene herbicida.</s><s>Na oba dela eksperimentalne parcele ispitivano je sedam različitih tretmana, u tri ponavljanja, koji su bili vezani za fenofaze razvoja kukuruza u kojima su mehanički uklanjani korovi.</s><s>Ove fenofaze bile su (prema BBCH skali razvoja) redom: 13, 16, 19, 35 i 55.</s><s>Pored ovoga u ogled su bile uključene i dve kontrole, varijanta bez uklanjanja korova i varijanta u kojoj su korovi mehanički uklanjani tokom čitavog vegetacionog perioda.</s><s>Veličina eksperimentalne parcele bila je 10x4,2 m. Na osnovu dobijenih rezultata utvrđeno je da je najveći prinos useva kukuruza ostvaren u okopavanoj kontroli sa primenom zemljišnih herbicida u 2016. godini (12,8 t/ha) u toku koje je ukupna količina padavina tokom vegetacione sezone iznosila 526 mm.</s><s>U 2017. godini kada je zabeležena ukupna količina padavina od 336 mm, takođe u okopavanoj kontroli sa zemljišnom primenom herbicida, ostvaren je nešto niži prinos kukuruza (10,6 t/ha), dok je u godini sa najmanjom količinom padavina (281 mm u 2015. godini) u istom tretmanu kao i u prethodno dve navedene godine ostvaren najniži prinosom 9,0 t/ha.</s><s>Pored uticaja na prinos, meteorološke prilike su uticale i na kritični period za suzbijanje korova.</s><s>Tokom 2015. godine, sa minimalnom količinom padavina, kritični period za suzbijanje korova u tretmanu bez primene herbicida počeo je u BBCH 12 fenofazi, a u tretmanu sa primenjenim herbicidom u BBCH 14 fenofazi.</s><s>U 2016. godini, koja je, meteorološki gledano, bila povoljna, kritičan period bio je u BBCH 11 i 20 fazama razvoja, redom u tretmanima sa i bez primene herbicida.</s><s>Tokom 2017. godine kritičan period za suzbijanje korova u tretmanu bez primene herbicida bio je u BBCH 11 fenofazi, dok je sa primenom zemljišnih herbicida odložen sve do BBCH 15 fenofaze razvoja kukuruza.</s><s>Povoljni meteorološki uslovi, kao i primena herbicida posle setve a pre nicanja mogu značajno da utiču na prinos i kritičan period za suzbijanje korova u usevu kukuruza.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/200116</s> <s>Frequent and scarce precipitation affects efficacy of PRE-EM herbicides sunflower (Helianthus annuus L.) grown on different soil types Zvonko Pacanoski1*, Arben Mehmeti2</s> <s>Drift, ili zanošenje herbicida, je pojava koja se dešava prilikom svake primene.</s><s>Odabir rasprskivača i njihov položaj, kao i pritisak u rezervoaru su faktori na koje se može uticati, za razliku od vetra na koji se ne može uticati.</s><s>U ovim istraživanjima simuliran je drift pri zajedničkoj primeni mezotriona, odnosno rimsulfurona sa tifensulfuronom u vazdušnom tunelu sa podešenom brzinom vetra od 4,4 m/s (16 km/h).</s><s>Količine primene herbicida su odgovarale 120 g a.s./ha i 16,1+3,5 g a.s./ha mezotriona i rimsulfurona sa tifensulfuronom, tim redom.</s><s>Dve vrste rasprskivača su korišćene: XR11004 i TTI10004 pri pritisku od 276 kPa.</s><s>Osam biljnih vrsta (soja, pasulj, suncokret, pamuk, pšenica, bundeva, dinja i lubenica) je postavljano u vazdušni tunel drifta, biljke su vraćene u plastenik i nakon 28 dana su žrtvovane, zatim sušene i izmerena je suva masa.</s><s>Za obe vrste rasprskivača utvrđen je spektar veličine kapljica (DV10, DV50iDV90) i depozicija herbicida na svakoj od udaljenosti od otvora rasprskivača.</s><s>Dobijene vrednosti su preračunate u % u odnosu na kontrolu.</s><s>Uz pomoć nelinearne regresije izračunata je udaljenost na kojoj dolazi do smanjenja suve mase za 50% (ED50) i za 80% (ED80) u odnosu na kontrolne biljke.</s><s>Prema dobijenim podacima, potvrđeno je da TTI rasprskivač proizvodi značajno krupnije kapljice u odnosu na XR rasprskivač.</s><s>Takođe, manja depozicija herbicida je utvrđena na svakom od odstojanja upotrebom TTI u odnosu na XR rasprskivač.</s><s>Tako npr. na udaljenosti od 12 m kod XR dizne deponovana količina herbicida je iznosila preko 1500 nl/cm, a kod TTI manje od 100 nl/cm.</s><s>Pošto XR rasprskivači proizvode značajno sitnije kapljice herbicida koje su podložnije driftu, upotrebom tog rasprskivača veća oštećenja su utvrđena na odabranim usevima u odnosu na TTI.</s><s>Oštećenja veća od 75% su zabeležena kod pasulja, bundeve i suncokreta na 12. metru upotrebom XR dizne, za razliku od TTI kod koje su zabeležena oštećenja od najviše 27%.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na mogućnost primene herbicida i pri većim brzinama vetra ukoliko se koriste odgovarajući rasprskivači čime se direktno smanjuje drift i potencijalna oštećenja susednih useva.</s> <s>Ključne reči: drift, dizne, oštećenja useva XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Efekti primene regulatora rasta u usevu uljane repice Ana Marjanović Jeromela*, Goran Malidža, Jovana Krstić, Miloš Rajković, Dragana Rajković</s> <s>Regulatori rasta su različite hemijske supstance koje svojim uticajem na fiziološke procese u biljkama utiču na njihov rast i razvoj.</s><s>Osnovni cilj njihove primene je da povećaju otpornost useva na poleganje do koga dolazi usled nepovoljnih vremenskih uslova, neadekvatne upotrebe azotnih đubriva i sortne specifičnosti.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se ispita uticaj regulatora rasta na visinu biljke, dimenzije vegetacione kupe, prinos semena, kao i glavne osobine proizvodnih karakteristika i kvaliteta semena uljane repice.</s><s>Poljski ogledi su izvedeni 2019. i 2020. godine na oglednim poljima Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, lokalitet Rimski šančevi, po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja, sa veličinom osnovne parcelice od 30 m2.</s><s>Ispitivan je efekat regulatora rasta na usev uljane repice: Moddus 1,5 l/ha (trineksapak-etil 250 g/l), metkonazol 30 g/l).</s><s>Kontrolne varijante nisu tretirane.</s><s>Regulatori rasta su primenjeni na ozimoj uljanoj repici u fazi 6-8 listova (faza BBCH 16-18).</s><s>Za primenu regulatora rasta korišćena je leđna prskalica sa komprimovanim ugljen-dioksidom i diznama XR11002, uz utrošak vode od 200 l/ha i pritisak 2 bara.</s><s>Brojnost biljaka (na 2 m dužine, u 5 ponavljanja po parcelici), vizuelna ocena fitotoksičnosti tretmana na usev (skala 0-100%), visina biljaka (5 biljaka po parcelici) i visina i širina vegetacione kupe (5 biljaka po parcelici) su određeni na dan tretmana, mesec dana nakon tretmana i u fazi formiranja druge internodije (faza BBCH 32).</s><s>Procenat procvetalih biljaka u tretmanima je određen kada je uljana repica u kontrolnoj varijanti bila u fazi punog glukozinolata (µM/g), masa 1.000 semena (g) i prinos semena uljane repice (t/ha) sa 9% vlage.</s><s>Za analizu varijanse korišćen je softverski program ARM2020, a značajnosti razlike između tretmana testirane su LSD testom (5%).</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata je ustanovljeno da je samo tretman regulatorom rasta Moddus (1,5 l/ha) u fenofazi formiranja druge internodije (faza BBCH 32) doveo do značajnog smanjenja visine stabla za 10% i visine vegetacione kupe za 14% u poređenju sa netretiranom kontrolom.</s><s>Uslova za poleganje nije bilo do kraja vegetacione sezone 2019/2020. i ocena punog potencijala ispitivanih regulatora rasta nije bila moguća.</s><s>Nijedan od primenjenih preparata nije ispoljio fitotoksičnost na usev uljane repice, a nije evidentiran ni značajan uticaj na prinos semena, masu 1000 semena, sadržaj ulja, proteina i glukozinolata u semenu.</s><s>Ključne reči: uljana repica, regulatori rasta, visina stabla Zahvalnica: Rad je nastao kao rezultat projekta „Razvoj novih sorti i poboljšanje tehnologija proizvodnje uljanih biljnih vrsta za različite namene” (TR 31025), finansiranog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2020. i 2021. godini.</s><s>Evidencioni broj: 451-03-68/2020-14/ 200032 i 451-03-9/202114/200032</s> <s>Brojne posledice intenzivne primene herbicida su doprinele razvoju koncepta integrisanih mera za suzbijanje korova (IWMS - Integrated Weed Management System) koji je donet još 1991. godine.</s><s>Sistem je baziran na planskoj i datim uslovima prilagođenoj, kombinovanoj primeni preventivnih, direktnih, mehaničkih, bioloških, hemijskih, alternativnih i drugih mera za smanjenje zakorovljenosti u usevima, uz poštovanje kritičnog perioda suzbijanja korova i ekonomskog praga štetnosti.</s><s>Razvoj i primena IWM strategije koja omogućava uspešno suzbijanje korova bez velikog oslanjanja na herbicide i bez neželjenih efekata po ekonomičnost proizvodnje i kvalitet agroekosistema je i danas izazov.</s><s>Podizanje svesti o značaju očuvanja životne sredine i posledicama njenog zagađenja, uticale su da proizvođači herbicida danas vrše promet svojih proizvoda promovišući IWM koncept.</s><s>Najslabija karika IWMS koncepta je njegova primena.</s><s>Nehemijske metode se često koriste da nadoknade nedovoljnu efikasnost herbicida kao posledicu rezistentnosti korova na herbicide, a ne kao alternativa herbicidima.</s><s>Potrebno je više promovisati IWMS, raditi na edukaciji proizvođača radi podsticanja na dugoročniji pristup suzbijanju korova, pokazati u praksi efekte primene IWM, uvesti subvencije za njegovu primenu i, po potrebi, strože propise za upotrebu herbicida.</s><s>Široj primeni IMWS doprinelo bi uvođenje u praksu savremenih rešenja iz oblasti informacionih tehnologija i komunikacija, ponovna evaluacija prioriteta istraživanja i njihovo proširenje.</s><s>Istraživanja sprovedena u poslednjih 20-ak godina u Institutu za kukuruz Zemun XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Polje, Beograd usmerena su ka razvoju i primeni IWM s ciljem da se, na osnovu eksperimentalno dobijenih rezultata, utvrde prednosti kombinovane primene nehemijskih i hemijskih mera u suzbijanju korova.</s><s>Novim pristupom je istaknut značaj i doprinos plodoreda, posebno tropoljnog, u smanjenju zakorovljenosti i rezervi semena korova u zemljištu.</s><s>U proseku 2009-2019., nakon primene preporučene i 0,5 preporučene količine herbicida u tropoljnom plodoredu, masa korova u kukuruzu je smanjena za 92,8% i 0,0% u odnosu na kontrolu, dok je u monokulturi smanjenje iznosilo 79,8% i 0,0%.</s><s>Proučavanje uticaja sistema obrade zemljišta i đubrenja na zakorovljenost i prinos kukuruza je započeto u stacionarnom ogledu 1978. godine a presek stanja za period 2017-2019, je pokazao da je ukupna sveža masa korova bila značajno manja na površini sa konvencionalnom obradom, u svim varijantama đubrenja, u poređenju sa redukovanom obradom i direktnom setvom.</s><s>U nekoliko ogleda su proučavane mogućnosti kompeticijskog delovanja useva na korove kroz odabir odgovarajuće gustine i prostornog rasporeda gajenja kukuruza.</s><s>Rezultati su pokazali da smanjeno međuredno rastojanje i povećana gustina gajenja širokoredog useva kakav je kukuruz može doprineti smanjenju zakorovljenosti.</s><s>Prepoznavanje kritičnog perioda delovanja korova, utrvđivanje efikasnosti pokrovnih i združenih useva u suzbijanju korova u hibridima kukuruza standardnog kvaliteta i specifičnih svojstava, kao i proučavanje efekata primene đubriva i navodnjavanja, uz primenu herbicida, u preporučenim i smanjenim količinama, takođe je ispitivano radi promocije rezultata i ukazivanja na značaj primene nehemijskih mera za dugoročno smanjenje zakorovljenosti.</s><s>Rezultati su pokazali da gajenje kukuruza i suzbijanje korova može da bude uspešno i sa upotrebom manje količine herbicida kao i da se prinosi ostvareni primenom IWM mera nisu razlikovali od onih dobijenih konvencionalnim gajenjem kukuruza, čime je ispoštovan zahtev za ekonomičnošću proizvodnje.</s><s>Ključne reči: korovi, sistem mera, suzbijanje, kukuruz Eriofidne grinje u funkciji biološke kontrole korova Vidović Biljana*</s> <s>Eriofidne grinje (Acari: Prostigmata: Eriophyoidea) su obligatni paraziti biljaka koji naseljavaju sve biljne delove izuzev korena.</s><s>Eriofidne grinje spadaju među najsitnije fitofage, ali je neosporan njihov značaj kao direktnih štetočina biljaka, vektora biljnih virusa i agenasa za biološku kontrolu korova.</s><s>Klasična biološka kontrola podrazumeva zaštitu od introdukovanih vrsta korova alohtonim organizmima, odnosno organizmima iz područja porekla korova.</s><s>Ova strategija se primenjuje protiv invazivnih</s> <s>neprijatelja novonaseljenom regionu.</s><s>Da bi se izbegla direktna šteta za neciljane vrste biljaka biološki agensi moraju biti specifični za domaćina pa je interesovanje usmereno na eriofide kao agense biološke kontrole pre svega zbog njihove monofagnosti.</s><s>Oko 80% do sada poznatih eriofida je zabeleženo u asocijaciji sa samo jednom biljnom vrstom, domaćinom.</s><s>Pored visoke specifičnosti za domaćina, atributi koji ove grinje čine pogodnim za biološku borbu jesu i mogućnost disperzije vetrom, selektivna preferentnost za pojedine biljne organe, veliki broj vrsta koje se razvijaju u generativnim organima biljaka u masovnim kolonijama kao i male dimenzije koje omogućavaju velikom broju individua da se smeste na malom prostoru.</s><s>Međutim, i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators pored svih navedinih atributa i velikog broja vrsta koje se razmatraju kao potencijalni agensi u periodu od 1971.godine do 2016. godine samo su tri vrste uspešno introdukovane i dale su merljiv uticaj na ciljane biljke, a još pet vrsta je dobilo dozvolu za introdukciju.</s><s>Proučavanje potencijalnih kandidata za biološku kontrolu korova je u neposrednoj vezi sa raznovrsnošću flore i faune eriofidnih grinja.</s><s>Do danas je na teritoriji Srbije registrovano oko 100 vrsta eriofida sa različitih vrsta korova, od toga 25 vrsta se nalaze na listi eriofida koje se u svetu razmatraju za ovu namenu, što predstavlja 50% vrsta sa liste.</s><s>Ovo ukazuje da Srbija ima izuzetan potencijal za istraživanje faune eriofida potencijalnih kandidata za biološku kontrolu korova.</s><s>Eriofidne grinje imaju potencijala da se razmatraju kao agesni za biološku kontrolu korova, ali da bi se realizovao njihov potencijal neophodno je detaljno proučiti taksonomiju, biologiju i ekologiju ove grupe.</s><s>Ova istraživanja bi omogućila dizajniranje prikladnih eksperimenata za testiranje specifičnosti na domaćina, na osnovu kojih bi se mogao doneti zaključak o njihovoj efikasnosti i uspešnosti introdukcije.</s><s>Ključne reči: korovi, eriofide, biološka kontrola The need for integrated approach for fleabanes management Ahmet Uludağ1*, Deniz İnci2, İlhan Üremiş3, Kassim Al-Khatib2 1Canakkale Onsekiz Mart University, Faculty of Agriculture, Canakkale, Turkey 2University of California, Plant Sciences Department, Davis, CA, USA 3Mustafa Kemal University, Faculty of Agriculture, Hatay, Turkey *ahuludagŽyahoo.com</s> <s>Fleabanes (Erigeron spp. or Conyza spp.) are important alien weeds (invasive) in many parts of the world.</s><s>Three of them, namely horseweed (Erigeron canadensis L.), hairy fleabane (Erigeron bonariensis L.), and tall fleabane (Erigeron sumatrensis Retz.), all originated from Americas, have dramatically increased in vineyards, orchards, arable areas, roadsides, and urban landscapes worldwide and particularly in Mediterranean type climatic areas.</s><s>It has been noted that they can cause 30-70% of crop losses in varying crops.</s><s>Lack of fleabanes control with post emergent herbicides, such as glyphosate, is emerging problem.</s><s>Populations of fleabanes in more than 28 countries have already evolved resistance to herbicides, such as paraquat, atrazine, chlorsulfuron, and glyphosate.</s><s>Furthermore, multiple resistance to different mode of actions (MOA) such as: PSI Electron Diverters, Synthetic Auxins, ALS inhibitors, Photosystem II, PPO inhibitors, and EPSP synthase inhibitors as well as cross resistance have been reported.</s><s>It is apparent that an integrated approach is essential to combat with fleabanes using information related to their biology and ecology, and recent technologies.</s><s>These species have some ecological advantages due to their biological features.</s><s>They have an extended duration of seedling emergence and form overwintering rosettes.</s><s>In Mediterranean type climates, they can germinate, grow, bloom and bear seeds almost yearlong except winter months.</s><s>The number of small, wind-dispersed seeds may exceed 200,000 per plant.</s><s>The optimum germination range have been observed from 10-25°C, however, hairy fleabane is capable to germinate even between 4-35°C. These three fleabanes have been also confirmed with their interspecific crossing.</s><s>In addition to losing some chemicals, having a germination and growth flexibility to different climate conditions, and the high competition with field crops make the fleabanes species more difficult to combat than ever.</s><s>In the future, there will be presumably more sustainable and effective smart XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators technologies such as artificial intelligence robot technologies in the mechanical control of fleabanes, efficient herbicide application methods, biological control agents, crop allelopathy, cover crops, and companion crops.</s><s>More farmer input via citizen science is also important to obtain effective and sustainable management outcome.</s><s>Keywords: invasive weeds, Erigeron spp., Conyza spp, integrated management Genetic control of broomrape in sunflower Sandra Cvejić*, Siniša Jocić, Milan Jocković, Boško Dedić, Aleksandra Radanović, Vladimir Miklič, Dragana Miladinović Institute of Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia *sandra.cvejicŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>In Europe, the Ambrosia artemisiifolia L. (common ragweed) has drawn increased attention due to its high occurrence and its allergenic pollen.</s><s>Moreover, it became a major weed problem in crop fields and agricultural landscapes.</s><s>Generally, this weed is controlled chemically and mechanically, but sustainable control measures are still missing to reduce its abundance.</s><s>Seed predation by natural seed consumers, such as ground beetles, is a potential ecosystem service.</s><s>It can contribute to long-term weed XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators management in crop fields due to the seed consumption, influences on weed population dynamics, and changing weed community composition.</s><s>We aimed to identify and quantify this potential contribution.</s><s>Short-term trials of seed exposure to invertebrate consumers were carried out at Szent Istvan University research farm in winter wheat fields in June 2019 and in maize fields in November 2019, a few days before harvest.</s><s>To estimate seed predation of invasive weed species; A. artemisiifolia, and quantify its temporal pattern, seed cards were carefully placed inside wheat and maize fields and in neighboring semi-natural habitats, 10m from the field edge.</s><s>Twenty seeds of A. artemisiifolia were glued with repositionable glue (3M Spray mount) on sandpaper 25x10 cm (Grit size P60).</s><s>Metal wire meshes were used as an exclusion technique for vertebrates.</s><s>Total of 90 seed cards were placed and evaluated in our study.</s><s>Seed predation was measured every 24 hours of exposure for 5 or 7 days in June and November, respectively.</s><s>Results showed a general decline in the number of A. artemisiifolia seeds during exposure period in both habitats and placement time: there was seed predation in all seed cards of A. artemisiifolia, with 92±13% overall average.</s><s>Similar seed predation levels were observed inside the crop fields and in the semi-natural habitats in both June and November.</s><s>These results suggest the potential of seed predation as an ecosystem service and the contribution to integrated weed management of A. artemisiifolia in agricultural fields.</s><s>Keywords: weed seed predation, common ragweed, ecosystem service, integrated weed management</s> <s>Plantažno gajenje lekovitog bilja je u ekspanziji, a s obzirom na to da suzbijanje korova predstavlja najveći izazov u ovoj proizvodnji, cilj rada je bio ispitivanje mogućnosti njihovog suzbijanja malčiranjem.</s><s>Ispitivana je i efikasnost herbicida na bazi aktivne supstance (a.s.) metamitron (Metak 700 SC, Galenika fitofarmacija) čija primena u ovakvim usevima ima dozvolu u nekim zemljama.</s><s>Kao eksperimentalni usev izabran je usev angelike (Angelica archangelica L.) čije etarsko ulje iz korena je jedno od najcenjenijih na tržištu, pa se može očekivati povećanje proizvodnih površina.</s><s>Ogled je postavljen u Kujavici (opština Vladimirci) u pet varijanti (potpuno slučajan blok sistem u četiri ponavljanja): agrotekstilna vodopropusna folija, piljevina (mešavina bagremovog i hrastovog drveta; debljina sloja 10 cm), pozitivna (redovno plevljena), negativna (zakorovljena) kontrola i herbicid Metak 700 SC (split aplikacija u količinama primene: 1,5+1,5 l/ha).</s><s>Tokom sezone brojnost korova po m² i visina su ocenjeni tri puta, jednom mesečno (jul, avgust, septembar), a nakon treće ocene je izmerena sveža nadzemna biomasa.</s><s>Analiza podataka urađena je u programskom paketu STATISTICA 7.0 pomoću jednofaktorijalne analize varijanse i Duncan testa.</s><s>Najveća zakorovljenost zabeležena je u negativnoj kontroli, a najzastupljenije su bile XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators zakorovljenosti je utvrđen i u varijanti gde je primenjen herbicid, gde su, takođe, bile dominantne travne vrste: S. viridis (24,75 biljaka/m2), Echinochloa crus-galli (L.) P.Beauv. (8,95 biljaka/m2) i C. dactylon (2,3 biljaka/m2).</s><s>Malč od piljevine rezultirao je smanjenjem zakorovljenosti u odnosu na prethodna dva tretmana.</s><s>Dominantne vrste Ambrosia artemisiifolia L. (1,13 biljaka/m2).</s><s>Malč folija i redovno plevljena kontrola su bile bez prisustva korova.</s><s>Dakle, najbolja efikasnost u suzbijanju korova postignuta je primenom agrotekstilne malč folije, koja je u potpunosti sprečila nicanje korova (efikasnost 100%), znatno slabiji efekat je ostvaren primenom piljevine (efikasnost 51,28%), dok je primena herbicida svežu biomasu korova redukavala za samo 26,71%.</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju da je malčiranje kao fizička metoda suzbijanja korova u usevu angelike efikasnija u poređenju sa primenom herbicida ukoliko u usevu dominiraju travne vrste, koje nisu u spektru delovanja ovog herbicida.</s><s>Značaj ovih rezultata je utoliko veći što u našoj zemlji a.s. metamitron, kao ni drugi herbicidi, nisu registrovani za primenu u lekovitom bilju.</s><s>Ključne reči: Angelica archangelica, agrotekstilna malč folija, piljevina, metamitron Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116</s> <s>Vodotokovi, putevi i pruge se nalaze u središtu problema širenja invazivnih, alergenih i ekonomski značajnih korovskih vrsta, predstavljajući osnovne koridore njihove prirodne disperzije.</s><s>Reke i kanali svojim tokom povezuju susedna staništa, čime se omogućava brzo širenje biljnih propagula, dok riparijalna staništa, kao visoko dinamični sistemi pod snažnim antropogenim pritiskom, predstavljaju žarišta širenja ovih vrsta.</s><s>Slično vodotokovima, saobraćajna infrastruktura u velikoj meri intenzivira prodor i širenje pionirskih, ruderalnih i invazivnih vrsta u nova područja.</s><s>Stoga, imajući u vidu značaj reka, kanala i puteva u procesu širenja biljnih vrsta, cilj istraživanja bio je da se utvrdi zastupljenost ekonomski značajnih korovskih vrsta Chenopodium album L., Cirsium arvense (L.) Scop., Convolvulus arvensis L., Cynodon dactylon (L.) Pers. i Lactuca serriola L. duž ovih linerarnih koridora.</s><s>Navedene vrste su odabrane zbog njihove učestalosti u odnosu na druge registrovane vrste u istraživanim tipovima staništa, i značaja i zastupljenosti u agroekosistemima Srbije.</s><s>Terenska istraživanja su vršena u periodu od 2013-2016. godine duž reka i kanala, odnosno u periodu 2018-2019. godine duž autoputeva i magistralnih puteva na području Srbije.</s><s>U XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators istraživanje je ukupno uključeno 430 lokaliteta, od čega 250 u riparijalnim područjima i 180 duž mreže puteva.</s><s>Kartiranje prisustva odabranih vrsta vršeno je na transektima dužine 100 m, uz registrovanje njihove brojnosti i pokrovnosti.</s><s>Odabir lokaliteta vršen je tako da se ostvari što veća prostorna pokrivenost na teritoriji Srbije, sa ciljem što ujednačenije geografske rezolucije prikazanih rezultata.</s><s>Od pet istraživanih korovskih vrsta, C. arvensis je registrovana na najviše lokaliteta - 236, od čega je 151 lokalitet vezan za vegetaciju duž puteva, a 85 za riparijalnu vegetaciju.</s><s>Uz tokove reka, vrsta C. arvensis je u podjednakoj meri zastupljena na celoj teritoriji Srbije, dok je njeno prisustvo u vegetaciji duž puteva primarno vezano za autoputeve i prometnije magistralne puteve IV reda.</s><s>Vrste L. serriola i C. album, zabeležene su na 168, odnosno 167 lokaliteta.</s><s>Rezultati su pokazali da je prisustvo vrste L. serriola podjednako karakteristično za područja duž reka (85 lokaliteta) i puteva (83 lokaliteta), dok je prisustvo vrste C. album, u većoj meri, karakteristično za riparijalnu vegetaciju (105 lokaliteta), slivova reka Dunava, Zapadne Morave i Timoka.</s><s>Sa druge strane, njena distribucija uz puteve primarno je prostorno vezana za područje Vojvodine.</s><s>Za razliku od vrste C. album, vrsta C. arvense je u većoj meri prisutna u vegetaciji duž puteva (102 lokaliteta), pri čemu je njeno prisustvo registrovano na ukupno 152 lokaliteta.</s><s>Za razliku od ostalih ispitivanih vrsta, kod kojih je uočljiva dominantna zastupljenost u riparijalnoj vegetaciji duž reka koje pripadaju slivu Dunava, za vrstu C. arvense najveći broj nalaza (23) zabeležen je u vegetaciji duž mreže kanala hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav.</s><s>C. dactylon je registrovan na najmanjem ukupnom broju lokaliteta - 107, a analiza rezultata je pokazala da je ova vrsta dominantno prisutna u vegetaciji duž mreže puteva (97 lokaliteta), pri čemu su se autoputevi pokazali kao glavni koridori distribucije ove vrste.</s><s>Na osnovu prikazanih rezultata može se zaključiti da je vrsta L. serriola u jednakoj meri zastupljena u vegetaciji duž puteva i u priobalju reka i kanala, dok je C. album primarno zastupljena u riparijalnim staništima na području Srbije.</s><s>Sa druge strane, vrste C. arvense i C. arvensis su u većoj meri zastupljene duž puteva, dok je prisustvo vrste C. dactylon gotovo isključivo registrovano duž mreže puteva.</s><s>Ovakva distribucija analiziranih korovskih vrsta je prvenstveno uslovljena njihovim ekološkim karakteristikama, koje definišu ovakvu stanišnu preferenciju.</s> <s>Ključne reči: koridor širenja, korov, putevi, vodotokovi, Srbija Zahvalnica: Autori se zahvaljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na podršci prilikom istraživanja (istraživanja su realizovana u sklopu projekta TR31018 i podržana Ugovorom o finansiranju br. 451-03-9/2021-14/200010) Korovska flora u konvencionalno gajenom lekovitom bilju na području južnog Banata</s> <s>Korovi su jedan od glavnih problema u proizvodnji lekovitog bilja, usled toga što smanjuju prinos i otežavaju žetvu, a pojedine vrste svojim prisustvom mogu narušiti i kvalitet krajnjeg proizvoda ukoliko sadrže štetne i nepoželjne materije.</s><s>Suzbijanje korova u ovim usevima je otežano usled ograničenih mogućnosti primene herbicida i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators uglavnom se svodi na primenu agrotehničkih mera.</s><s>Stoga, proučavanje korovske flore lekovitog bilja treba da usmeri odabir raspoloživih mera na njihovo što efikasnije suzbijanje.</s><s>U ovom radu je analiziran floristički sastav korova zastupljenih u konvencionom modelu gajenja lekovitog bilja na proizvodnim površinama Instituta za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić" u južnom Banatu (Pančevo).</s><s>Pregled i popis prisutnih korovskih vrsta je obavljen početkom vegetacione sezone 2020. godine (mart-april), u pitomoj nani (Mentha x piperita L. na 2 ha), moraču (Foeniculum vulgare Mill. na 2,5 ha), bokvici (Plantago lanceolata L. na 1 ha), kamilici (Chamomilla recutita (L.) Rausch. na dve parcele od 8 ha i 4 ha), artičoki (Cynara scolymus L. na 0,3 ha) i matičnjaku (Melissa officinalis L. na 0,5 ha).</s><s>Na analiziranom lokalitetu ukupno je utvrđeno prisustvo 50 korovskih vrsta (u pitomoj nani 22, u moraču 12, u bokvici 24, u kamilici 34, atričoki 24 i matičnjaku 20), koje uključuju 31 jednogodišnju i 19 višegodišnjih vrsta.</s><s>U biološkom spektru analizirane flore dominirale su terofite (62%), dok je učešće terohemikriptofita (14%), hemikriptofita (14%) i geofita (10%) bilo znatno manje.</s><s>Prisutnost vrsta i nivo zakorovljenosti je zavisio od lekovite vrste, pri čemu je u pitomoj nani, kamilici i matičnjaku dominirala Veronica hederifolia L. (> 50% površine), dok su u moraču najzastupljeniji bili Rumex crispus L. i Taraxacum officinale Weber.</s><s>Vrsta Veronica persica Poir. je bila najrasprostranjenija u usevu bokvice, dok su u usevu artičoke pored visoke zastupljenosti ove vrste u velikom broju bile prisutne i Avena fatua L. i Capsella bursa-pastoris L. Spektar areal tipova je bio vrlo raznolik i uključivao je 12 različitih flornih elemenata, pri čemu je najveći broj vrsta pripadao evroazijskom (14 vrsta), subsrednjeevropskom (9 vrsta) i subevroazijskom (9) elementu.</s> <s>Zahvalnica: Istraživanje je ostvareno uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 451-03-9/2021-14/ 200003 i 451-03-9/2021-14/200116)</s> <s>Poznavanje i suzbijanje korova su jedan od ključnih izazova u proizvodnji lekovitog bilja, tako da se u poslednje vreme proučavanje korovske flore i vegetacije u ovim usevima sve više aktuelizuje.</s><s>Determinacija i kvantifikacija korovskih vrsta u usevu lekovitog bilja olakšava odabir odgovarajuće metode za njihovo suzbijanje.</s><s>Takođe, umanjuje rizik od smanjenja prinosa i prisustva štetnih aktivnih materija iz primenjenih herbicida koje bi se mogle naći u proizvedenoj lekovitoj biljnoj sirovini.</s><s>U lekovitom bilju suzbijanje korova se uglavnom vrši mehaničkim putem sa tendencijom približavanja organskoj proizvodnji, a kada je primena herbicida neizbežna, pribegava se upotrebi minimalne doze pažljivo odabranih herbicida.</s><s>U ovom radu ispitivane su kvalitativne i kvantitativne osobine korova u usevima/zasadima lekovitog bilja gajenih na proizvodnim površinama Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ u Pančevu (Južni Banat).</s><s>Prisutnost korovskih biljaka određena je tokom leta 2015.</s><s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators sledećim usevima, beli slez (Althaea officinalis L. na 0,5 ha), bokvica (Plantago usitatissimum L. na 1,0 ha), i zasadu matičnjaka (Melissa officinalis L. na 0,25 ha).</s><s>Utvrđeno je prisustvo 71 korovske vrste, od toga je bilo 46 jednogodišnjih (terofite) i 25 višegodišnjih (pretežno geofite).</s><s>U zavisnosti od gajene biljke, razlikovala se i prisutnost korova.</s><s>Vrsta Erigeron canadensis (L.) Cronquist bila je najzastupljenija u usevu belog sleza (25-50%), dok je u zasadu matičnjaka to bila Agropyrum repens (L.) Beauv. (25-50%).</s><s>Ambrosia artemisiifolia L. (10-25%) je bila zastupljena u velikoj usevu izopa i bokvice bio je prisutan veći broj korovskih vrsta, ali sa manjom brojnošću (< 10%).</s><s>Prisutnost velikog broja korova obavezuje na nužnost primene integralnih mera zaštite, koje uključuju: plodored, duboko jesenje oranje, dobru pripremu zemljišta pre setve ili sadnje, primenu totalnog herbicida u jesen, kao i suzbijanje korova na susednim parcelama.</s><s>Ključne reči: prisutnost korova, beli slez, bokvica, izop, lan, matičnjak Zahvalnica: Istraživanje je izvedeno uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev.br: 451-03-9/2021-14/200003) Klijanje semena biljke Conium maculatum različite zrelosti Vladan Jovanović1*, Kristina Krstić2, Ivana Dragićević3, Bogdan Nikolić4, Hadi Waisi5,6, Markola Saulić7, Zlatko Giba3 1Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Biološki fakultet, Master akademske studije, Beograd, Srbija</s> <s>3Univerzitet u Beogradu, Biološki fakultet, Beograd, Srbija 4Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 5Univerzitet Union - Nikola Tesla, Fakultet za ekologiju i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija</s> <s>Poznavanje osnovnih karakteristika klijanja semena bitan je element u shvatanju razvoja i života biljne vrste.</s><s>Posebno je to važno kada se radi o korovskim biljkama, čije odlike je neophodno upoznati radi uspešne borbe sa njima.</s><s>Klijanju semena biljke Conium maculatum L. nije posvećena posebna pažnja, naročito ne na ovim prostorima.</s><s>U našem radu je ispitivano klijanje semena ove biljke različite zrelosti.</s><s>Semena su brana na periferiji Zemuna u dva navrata, krajem avgusta i početkom decembra 2019. godine.</s><s>Prilikom prvog sakupljanja semena su brana sa biljaka različite zrelosti, sa potpuno zrelih, suvih biljaka, bez lišća (uzorak 1) i sa još uvek zelenih biljaka (uzorak 2), dok su u decembru brana preostala semena sa potpuno suvih biljaka (uzorak 3).</s><s>Semena su čuvana na sobnoj temperaturi do eksperimenta.</s><s>U eksperimentu su po četiri Petri kutije sa po 50 semena na filter papiru u destilovanoj vodi stavljene na 11 različitih temperatura.</s><s>Semena su nakon dve nedelje imbibovanja proklijala na temperaturama od 9°C do 30°C. Dinamika klijanja i ukupno klijanje (konačan procenat proklijalih semena) se razlikovalo između uzoraka.</s><s>Semena uzorka 3 su prva počinjala sa klijanjem (četvrtog dana eksperimenta) i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators najbrže su dostizala plato klijanja (između šestog i sedmog dana eksperimenta) na temperaturama od 18°C do 25°C, ali su ujedno imala i najniži procenat konačnog klijanja, koji je premašio 50% samo na temperaturama od 15°C, 18°C i 22°C. Nasuprot tome, semena uzorka 1 su klijala između 80% i 90% na temperaturama od 15°C do 25°C. Početno klijanje je kasnilo jedan do dva dana u odnosu na uzorak 3, dok je do dostizanja platoa klijanja dolazilo i do nekoliko dana kasnije u odnosu na uzorak 3. Semena uzorka 2 su najkasnije počinjala sa klijanjem i najkasnije su dostizala plato klijanja, ali su na temperaturama od 15°C do 22°C imala ukupno klijanje relativno blisko klijanju uzorka 1. Na osnovu rezultata ispitivanja može se reći da zrelija semena biljke C. maculatum imaju veću brzinu klijanja, kao i veći procenat ukupnog klijanja, naročito na višim temperaturama (28°C i 30°C).</s><s>Ključne reči: Conium maculatum, klijanje, zrelost semena Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/200214 i evidencioni broj: 451-03-9/2021-14/200010 Morfološke karakteristike polenovih zrna crnog sleza (Malva sylvestris L.)</s> <s>Proučavanje morfologije polena je važan izvor informacija u taksonomskim istraživanjima i utvrđivanju srodnosti na nivou familije, roda ili vrste, pa je postalo deo multidisciplinarnog pristupa u sistematici i evoluciji biljaka.</s><s>Palinolomorfološka istraživanja imaju značajnu ulogu i u primenjenim naukama kao što su melisopalinologija, aeropalinologija, entomopalinologija, paleopalinologija, itd.</s><s>U tu svrhu neophodno je formirati atlas polena kojeg čine mikrofotografije koje detaljno prikazuju osnovne morfološke karakteristike polenovih zrna biljaka nekog regiona.</s><s>Kao doprinos atlasu polena flore Srbije cilj ovog istraživanja bio je palinomorfološko proučavanje korovske vrste Malva sylvestris L. (fam.</s><s>Malvaceae) uz pomoć svetlosne mikroskopije (SM) i skenirajuće elektronske mikroskopije (SEM).</s><s>Za SM analizu polenova zrna iz antera cvetnih pupoljaka posmatrana su u glicerinskom gelu.</s><s>Za SEM analizu suva polenova zrna su naparena zlatom (u aparatu BAL-TEC SCD 005 Sputter Coater, 100 sekundi na 30 mA) i posmatrana mikroskopom JEOL JSM-6390 LV (napon 20 kV).</s><s>Merenja su izvršena na uzorku od 30 zrna za svaki morfološki karakter.</s><s>Ispitivane su sledeće palinomorfološke karakteristike: simetrija, polarnost, veličina, oblik, ornamentacija, aperturacija i debljina egzine.</s><s>Polenova zrna M. sylvestris su radijalno simetrična, apolarna i sferična.</s><s>Prečnik zrna prosečno iznosi 111,3±11,1 µm, što ih svrstava u klasu veoma velikih.</s><s>Egzina je debljine oko 2,8±0,7 µm.</s><s>Aperture su tipa pora, a s obzirom na njihov broj i položaj, tj. raspored, zrna su polipantoporatna.</s><s>Pore su manje-više kružnog oblika, prečnika 3,6±0,7 µm.</s><s>Ornamentacija egzine je ehinatna.</s><s>Tektum je prekriven konusnim zašiljenim ehinama, koje su ravnomerno raspoređene po površini.</s><s>Ehine su monomorfne, ali veoma varijabilne dužine, pri čemu je prosečna veličina najdužih 6,8±1,0 µm.</s><s>Broj ehina na površini od 40x40 µm iznosi u proseku 23,8±2,8.</s><s>Osim doprinosa taksonomiji, palinomorfološki podaci ove korovske vrste mogu biti korisni i u ispitivanjima ekološke uloge i efikasnosti oprašivača, utvrđivanju botaničkog i geografskog porekla kao i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators autentičnosti meda, otkrivanju prisustva i determinaciji alergenog polena u cilju određivanje kvaliteta vazduha, itd.</s> <s>Poznato je da površinske karakteristike lista, kao i njegova unutrašnja struktura, mogu biti faktori od kojih zavisi usvajanje herbicida.</s><s>Ovo istraživanje je bilo fokusirano na proučavanje listova pšenice (Triticum aestivum L.) i listova ekonomski štetnih uskolisnih korovskih vrsta, kao što su pirevina (Agropyrum repens (L.) Beauv.), divlji ovas (Avena fatua L.) i ljulj (Lolium perenne L.), kao osnove za bolje razumevanje značaja mikromorfoloških karakteristika, naročito broja stoma, kao i anatomskih karakteristika listova za prodiranje herbicida i posledične razlike u osetljivosti na herbicide.</s><s>Uzorci pšenice kao i sve tri korovske vrste sakupljeni su u maju 2020. godine sa parcele pod usevom pšenice u selu Maovi (Šabac).</s><s>Sve uzorkovane biljke su bile sa potpuno formiranim cvastima tj. neposredno pre cvetanja.</s><s>Za morfoanatomsku analizu uzet je potpuno razvijen list koji se nalazi u čvoru ispod lista zastavičara.</s><s>Uzeto je ukupno po deset listova od svake vrste, a iz središnjeg dela svakog lista uzet je uzorak veličine 2 cm i podeljen na dva dela.</s><s>Jedna polovina korišćena je za analizu anatomske građe, pri čemu su, nakon procedure kalupljenja u parafin, sečenja i bojenja, dobijeni poprečni preseci sa kojih je merena debljina epidermisa i debljina mezofila.</s><s>Druga polovina korišćena je za mikromorfološka ispitivanja tako što su lice i naličje lista tretirani providnim lakom za nokte, a otisci površine su preneti na mikroskopske pločice pomoću lepljive trake.</s><s>Na osnovu ovih otisaka utvrđen je broj stoma po jedinici površine (gustina).</s><s>Svi mikroskopski preparati su analizirani pomoću mikroskopa Leica DM2000 i snimljeni kamerom Leica DFC320.</s><s>Merenja na digitalnim fotografijama su vršena u softverskom paketu Leica IM1000, a zatim je urađena statistička analiza dobijenih vrednosti.</s><s>Utvrđeno je da su listovi svih ispitivanih vrsta amfistomatični.</s><s>Najveći broj stoma na licu lista zabeležen je kod pirevine i ljulja, dok je kod pšenice i divljeg ovsa gustina stoma bila dvostruko manja.</s><s>Na naličju lista pirevine, divljeg ovsa i pšenice broj stoma po jedinici površine lista je bio sličan, dok je kod ljulja bio značajno manji.</s><s>Budući da se brojnost stoma može smatrati jednim od faktora koji mogu uticati na usvajanje herbicida, očekuje se da bi razlike u gustini (broj po jedinici površine) stoma između ovih vrsta mogle uticati na efikasnost usvajanja herbicida.</s> <s>1Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 2Univerzitet Sv. Kiril i Metodije, Fakultet poljoprivrednih nauka i hrane, Skoplje, Severna Makedonija</s> <s>U radu su ispitivane morfološke karakteristike i energija klijanja semena populacija divljeg ovsa (Avena fatua L.) poreklom iz Makedonije.</s><s>Ciljevi rada su bili da se na osnovu morfoloških parametara utvrdi koja se morfološka osobina semena može uzeti kao validan parametar definisanja razlika između populacija i proceni energija klijanja semena populacija divljeg ovsa sa istog područja.</s><s>Za definisanje osnovnih morfoloških razlika populacija analizirani su sledeći parametri: dužina i masa čistog semena i procenat prisustva dlaka, prečnik, dužina i boja neočišćenog semena, ugao savijanja, dužina osja i prečnik hiluma.</s><s>Energija klijanja je merena na temperaturama dana).</s><s>Analizirano je po 30 semena svake od 18 populacija.</s><s>Merenja parametara vršena su vizuelno (boja), pomoću vage (masa) i digitalnog pomičnog merila, kompjuterskog softvera ImageJ (ostali parametri).</s><s>Dobijeni rezultati su obrađeni u programskom paketu Statistika 8.0, pri čemu je statistička značajnost razlika između analiziranih populacija određena LSD-testom.</s><s>Svi analizirani parametri su bili na nivou znacajnosti p< 0,01 (osim prečnika neočišćenog semena p< 0,05 odnosno p=0,0113*).</s><s>Analiza energije klijanja je pokazala da je na najnižoj temperaturi klijalo 5 populacija.</s><s>Energija klijanja na ostalim temperaturama se kretala u intervalima: 0značajne morfološke razlike između populacija A. fatua koje mogu biti iskorišćene za determinisanje populacione varijabilnosti.</s><s>Prema dužini semena populacije su svrstane u tri kategorije (6-7, 7-8 i 8-9 mm), kod svih populacija prečnik je bio oko 0,2 mm, masa semena je bila oko 0,02 g, boja neočišćenog semena je bila smeđe-braon do braon i otvor hiluma 0,1 mm u prečniku.</s><s>Najveće razlike su bile u veličini ugla ujedno možemo zaključiti da su to parametri za razdvajanje populacija.</s><s>Analiza energije klijanja semena je pokazala da su temperature 20, 25 i 30°C obezbedile visok procenat klijanja semena u kontrolisanim uslovima i da procenat klijanja ne može biti parameter razdvajanja populacija.</s><s>Ključne reči: Avena fatua, morfološki parametri, energija klijanja Zahvalnica: Autori se zahvaljuju na finansijskoj podršci Ministarstvu prosvete, nauke i tenološkog razvoja Republike Srbije (Projekti TR31018 i III 46008; Ugovor br. 451-039/2021-14/200010)</s> <s>HARISA (Harmonization and Innovation in PhD Study Programs for Plant Health in Sustainable Agriculture - HarISA, 598444-EPP-1-2018-1-HR-EPPKA2-CBHE-JPSUM) je projekat iz oblasti izgradnje kapaciteta u oblasti visokog obrazovanja (KA2), koji finansira Evropska Unija (EU) kroz program ERASMUS+.</s><s>Ciljevi projekta su: harmonizacija, unapređenje i modernizacija programa doktorskih studija iz oblasti fitomedicine, na univerzitetima koji su partneri na projektu u cilju povećanja kompetencija</s> <s>zajedničkog međunarodnog programa doktorskih studija iz oblasti fitomedicine kao i podsticanje regionalne i međuregionalne saradnje u ovoj oblasti.</s><s>U projektu čije trajanje je 36 meseci učestvuje 12 fakulteta, odnosno univerziteta iz osam zemalja, uključujući Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu i Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.</s><s>Projektni tim okuplja preko 70 učesnika koji se bave različitim disciplinama</s> <s>entomologiju, fitopatologiju i fitofarmaciju.</s><s>Ovaj interdisciplinarni tim karakteriše značajna i priznata naučna ekspertiza u svim oblastima fitomedicine, što je veoma važno s obzirom da je jedan od zadataka projekta izrada nacrta nastavnog plana i programa zajedničkih doktorskih studija iz oblasti fitomedicine.</s><s>Dakle, saradnja uspostavljena ovim projektom će se nastaviti i nakon njegovog završetka.</s><s>Osim toga, naučni sadržaj i rezultati učenja postojećih kurseva će biti poboljšani i harmonizovani poštujući trenutna pravila svake zemlje učesnice u projektu.</s><s>Ono što je posebno važno za učesnike iz partnerskih zemalja je nabavka laboratorijske opreme za unapređenje realizacije doktorskih studija, kao i razmena profesora (mentora) i doktoranada sa univerzitetima uključenim u projekat iz zemalja članica EU.</s><s>Planirane aktivnosti i očekivani rezultati projekta u potpunosti se uklapaju u strategije razvoja partnerskih zemlja, ali i čitavog regiona Zapadnog Balkana.</s><s>Naime, projekat pokriva oblast poljoprivrede koja je definisana kao nacionalni prioritet u svim partnerskim zemljama, kao i u regionu.</s><s>Takođe, sve partnerske zemlje teže poboljšanju kvaliteta visokog obrazovanja i nastave kroz razvoj i unapređenje alata za učenje i podučavanje, metodologije</s> <s>Ključne prevazilaženju trenutnih izazova i izgradnju ljudskih kapaciteta u oblasti zaštite bilja u zemljama Zapadnog Balkana.</s><s>Zajednički izazovi za njih su sprovođenje politike EU u zaštiti bilja i razvoj i uspostavljanje svih potrebnih uslova za primenu inovativnih mera koje se uklapaju u principe održive poljoprivrede.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Efikasnost umanjenih količina primene imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom i pendimetalinom u usevu graška sa zalivnim sitemom Katarina Jovanović-Radovanov1*, Jelena Gajić Umiljendić2, Marija Sarić-Krsmanović2, Ljiljana Radivojević2 1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Srbija 2Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija *katarinajrŽagrif.bg.ac.rs</s> <s>Proizvodnja mladog konzumnog graška podrazumeva gajenje u zalivnom sistemu, kako bi se obezbedili neophodni preduslovi za ostvarivanje visokih i kvalitetnih prinosa.</s><s>U takvim uslovima suzbijanje korova je nezaobilazna mera.</s><s>Primena imazamoksa, u količinama u kojima je registrovan za te namene, rezultira pojavom fitotoksičnosti i produženjem vegetacionog razvoja, čime se remeti žetva useva.</s><s>Stoga je cilj ovog istraživanja bio da se ispita efikasnost umanjenih količina imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom, sa ili bez prethodne primene pendimetalina, u usevu graška gajenom u zalivnom sistemu.</s><s>Ispitivanja su obavljena tokom 2018. godine (lokaliteti Opovo i Baranda) i 2019. godine (lokaliteti Sakule i Glogonj), saglasno standardnim EPPO metodama.</s><s>Tretmani sa folijarnom primenom su obuhvatali kombinaciju dva herbicida: Sinamon (imazamoks 40 g a.s./l) i Savazon (bentazon 480 g a.s./l).</s><s>Ispitivane količine preparata Sinamon su bile 0,5, 0,6, 0,75, 0,8, 0,9 i 1,0 l/ha, dok je preparat Savazon, primenjen u svakoj od kombinacija u količini od 2 l/ha.</s><s>U varijantama u kojima je urađena i PRE-EM primena preparata Zanat (pendimetalin 330 g a.s./l) u količini 5 l/ha, herbicid Sinamon je primenjen u primene folijarnih herbicida grašak je bio u fazi 2-3 trolista, a korovi u fazi 2-4 lista.</s><s>Ocena efikasnosti je urađena 2 i 4 nedelje nakon tretmana.</s><s>Rezultati dobijeni u dvogodišnjim ogledima pokazali su da kombinovana primena zemljišnog i folijarnih herbicida, u sve tri ispitivane varijante ispoljava visok stepen efikasnosti (> 90%) u suzbijanju Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Cannabis sativa L., Chenopodium album L., Datura stramonium L., Portulaca oleracea L., Sinapis arvensis L., Solanum nigrum L. i Stachys annua (L.) L. U varijantama bez zemljišnog herbicida visok stepen efikasnosti u suzbijanju A. theophrasti, A. retroflexus, Ch. album, D. stramonium, P. oleracea, S. arvensis, S. nigrum i S. annua je utvrđen za sve ispitivane tretmane.</s><s>Odlična efikasnost u suzbijanju C. sativa i H. annuus ostvarena je kada je kombinacija folijarnih herbicida primenjena sa dve najveće količine imazamoksa, a u varijantama sa PRE-EM primenom u svim tretmanima za C. sativa, odnosno, samo pri najvećoj primenjenoj količini imazamoksa za H. annuus.</s><s>Kombinacija preparata Sinamon i Savazon u količini od 0,5 i 2 l/ha ispoljila je zadovoljavajuće delovanje (75%) u suzbijanju vrste Hibiscus trionum L., dok je u svim ostalim varijantama ogleda zabeležena visoka efikasnost.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da umanjene količine primene preparata na bazi imazamoksa, u uslovima navodnjavanja, obezbeđuju dobru efikasnost u suzbijanju većine korovskih vrsta koje se sreću u usevu graška.</s> <s>Ključne reči: imazamoks, umanjene količine primene, korovi, grašak XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Primena graminicida za suzbijanje sirka u usevu šećerne repe i mogućnost mešanja sa fungicidima Zlatko Miličević1*, Anja Milosavljević1, Nenad Trkulja1,2 1Istraživačko razvojni centar Sunoko, Inđija, Srbija 2Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija *zlatko.milicevicŽsunoko.rs</s> <s>Prisustvo korova u usevu šećerne repe u ranim razama razvoja prouzrokuje najviše štete, dok su kasnije izraženije štete od patogena, prvenstveno od Cercospora beticola.</s><s>U tehnologiji gajenja ovog useva primena graminicida se često poklapa sa primenom fungicida, pa je zato cilj ovog rada bio je da se ispita mogućnost mešanja ove dve grupe pesticida (tkz. tank miks), kao i da se utvrde optimalne količine primene graminicida u kombinaciji sa fungicidima.</s><s>Ogledi su postavljeni na lokalitetu Jarkovci tokom 2021. godine po sistemu slučajnog blok rasporeda u četri ponavljanja.</s><s>Primenjeni su graminicidi Select Super (kletodim, 120 g/l) u količinama 0,8; 1,2; 1,5 i pojednično i u kombinaciji sa fungicidom Blauvit (bakar-hidroksid, 770 g/kg) u količini 2,0 kg/ha i kombinacijom fungicida Blauvit (bakar-hidroksid, 770 g/kg) 2,0 kg/ha i Unify (piraklostrobin+protiokonazol, 170+200 g/l) 0,9 l/ha uz dodatak 0,3% okvašivača Nufilm.</s><s>Kod samostalne primene graminicida Fusilade Forte nisu utvrđene razlike u efikasnosti (98-100%) između ispitivanih količina primene, ali je konstatovano nešto slabije usvajanje ovog preparata u prvoj nedelji nakon primene u odnosu na Select Super, s tim da ovo početno slabije usvajanje nije imalo uticaja na efikasnost u poslednjoj oceni.</s><s>Efikasnost svih ispitivanih količina graminicida Select Super je bila veća od 90%.</s><s>Najmanja ispitivana količina od 0,8 l/ha je pokazala najnižu efikasnost od 90%, dok je efikasnost većih količina bila nešto veća (1,2 l/ha95%; 1,5 l/ha-98% i 2,0 l/ha-100%.</s><s>Kod zajedničke primene preparata Select Super i fungicida utvrđeno je da se crvenilo na listu Sorghum halepense (L.) Pers., kao simptom delovanja herbicida, sporije razvija u odnosu na samostalnu primenu u istim količinama, što je za posledicu imalo efikasnost manju od 90% kod količine 0,8 l/ha.</s><s>Jedino je kod najveće primenjene količine od 2,0 l/ha u kombinaciji sa fungicidima (bakar i/ili bakar + Unify) zabeležena efikasnost od 95-98%, koja odgovara efikasnosti samostalne primename od 1,2 i 1,5 l/ha.</s><s>Kod herbicida Fusilade Forte nije utvrđeno da kombinovanje sa fungicidima dovodi do smanjenja efikasnosti.</s><s>Na osnovu rezultata ovih ispitivanja preporučuje se primena većih količina graminicida Select Super u kombinaciji sa fungicidima, dok količine primene herbicida Fusilade Forte ne treba menjati.</s><s>Takođe, smatramo da je potrebno sprovesti i dodatna ispitivanja u laboratorijskim uslovima, u kojima će se na osnovu parametara sveže i suve mase biljaka S. halepense utvrditi tačna zavisnost uticaja fungicida na delovanje ispitivanih graminicida.</s> <s>Ključne reči: šećerna repa, Sorghum halepense, graminicidi, fungicidi, efikasnost XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Primena preparata Betanal tandem i Powertwin u zaštiti useva šećerne repe od korova</s> <s>Nakon što je iz upotrebe povučen herbicid desmedifam, ispitivali smo efikasnost i selektivnost nekih preparata za suzbijanje širokolisnih korova u šećernoj repi, koji se nalaze na našem tržištu.</s><s>Ispitivani su preparati na bazi aktivnih supstanci fenmedifam i etofumesat (Betanal Tandem i Powertwin).</s><s>Efikasnost ova dva preparata upoređivali smo sa efikasnošću preparata koji u sebi pored ostalih sadrže i povučeni herbicid desmedifam: Betanal AM 11 NEW (desmedifan + fenmedifan, 160 + 160 g/l), Betanal Belvedere (desmedifan + fenmedifam, 160 + 160 g/l) i Belvedere Forte (desmedifam + etofumesat + fenmedifam, 100 + 200 +1 00 g/l).</s><s>U ogledima je herbicid Betanal Tandem (fenmedifam + etofumesat, 200 + 190 g/l) primenjen u količini 2,8 l/ha, dok je herbicid Powertwin (fenmedifam + etofumesat, 200 + 200 g/l) primenjen u količini od 3 l/ha.</s><s>Takođe, u ogledu su ispitivane i kombinacije herbicida Betanal Tandem i Powertwin sa preparatima Goltix Gold (metamitron 700 g/l), Safari (trisulfuron-metil 500 g/kg) i Lontrel (klopiralid 100 g/l) u registrovanim količinama primene.</s><s>Svi herbicidi su primenjeni kada je šećerna repa bila u fazama 10 i 12 BBCH skale.</s><s>Ogledi su postavljeni na lokalitetu Inđija po sistemu slučajni blok raspored u 4 ponavljanja tokom aprila i maja meseca 2020. godine.</s><s>Cilj rada je bio da se ispita efikasnost i selektivnost primenjinih herbicida.</s><s>Ocena efikasnosti i selektivnosti ispitivanih preparata je urađena 21 i 42 dana nakon primene.</s><s>Rezultati ispitivanja su pokazali da su meteorološke prilike (nedostatak padavina) uticale na ispoljavanje efikanosti, ali ne i selektivnost.</s><s>Dalja analiza dobijenih rezultata je pokazala da su preparati Betanal Tandem i Powertwin visoko selektivni za usev šećerne repe i nedovoljno efikasni u suzbijanju širokolisnih korova: Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Ambrosia altermisiifolia L. i Abutilon theophrasti Medik.</s><s>Kada su preparati Betanal Tandem i Powertwin primenjeni u kombinaciji sa drugim herbicidima u ranim fazama razvoja (BBCH 10) šećerne repe, zabeležen je visok procenat efikasnosti u suzbijanju prisutnih širokolisnih korova kao i visoka selektivnost za usev.</s><s>Najveći stepen efikasnosti je ispoljila kombinacija preparata Powertwin ili Betanal Tandem sa Goltix Gold i Safari što smatramo da može da omogući dobru zamenu desmedifamu u postojećoj tehnologiji zaštite useva šećerne repe od širokolisnih korova.</s> <s>Ključne reči: šećerna repa, korovi, herbicidi, efikasnost, selektivnost XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj malčeva na suzbijanje korova i prinos pitome nane (Mentha x piperita)</s> <s>Efekat različitih malčeva na korove se ogleda u mehaničkom pritisku na površinu zemljišta onemogućavajući prodiranje svetlosti što utiče na klijanje i nicanje korova, a samim tim i na njihovo suzbijanje.</s><s>Pored toga, malč utiče i na vlažnost, temperaturu i pH reakciju zemljišta, kao i na aktivnost mikroorganizama u površinskom sloju, čime se daje prednost pitomoj nani da se brže razvije u odnosu na korov, koji predstavlja jedan od glavnih problema u zasadu.</s><s>Efikasnost malčeva zavisi od vrste materijala, kao i debljine korišćenog sloja.</s><s>S obzirom da u našoj zemlji ne postoji lista registrovanih herbicida u ovom zasadu, mere suzbijanja korova se uglavnom sprovode korišćenjem agrotehničkih, mehaničkih i fizičkih mera.</s><s>Poljski ogled je zasnovan na oglednom polju Instituta za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić", južni Banat.</s><s>Korišćeno je 14 malčeva i to 9 organskih (slama, kora bora, piljevina bagrema, karton, iglice bora, kukuruzovina, kora bagrema, kompost 1, kompost 2) i 5 sintetičkih (biorazgradiva vodopropusna folija, pvc crna vodopropusna folija, pvc srebrno-crna folija, pvc crna folija i tkana folija).</s><s>Pitoma nana je zasnovana u jesen, sadnjom stolona u redove (razmak od 0,7 m).</s><s>Malčevi su postavljeni u rano proleće naredne godine u vreme nicanja pitome nane.</s><s>Organski malčevi su postavljani međuredno, u širini od 0,5 m, a njihova debljina je varirala (između 5-10 cm) u zavisnosti od konzistencije malča (osim kartona koji je postavljan u neprekidnom jednoslojnom nizu).</s><s>Sintetičke folije su prvo perforirane u prečniku od 10 cm, na svakih 10 cm reda i postavljene duž redova u širini od 0,7 m. Primenjen je potpuno randomizirani faktorijalni plan, u 6 ponavljanja, pri čemu je svaki bio podeljen u dva podtretmana: a) korovi u zoni reda pitome nane su uklanjani plevljenjem tokom trajanja ogleda i b) korovi uklonjeni tek pred žetvu nane.</s><s>Površina jednog tretmana je iznosla 7,2 m2.</s><s>U ogledu su bile uključene i tri kontrole; K1 – korov plevljen i redno i međuredno, K2 – korov plevljen samo međuredno, K3 – korov nije plevljen do početka prve žetve nane.</s><s>Najmanji prinos sveže mase nane (0,05 kg/m2) je dobijen u varijanti K3, što potvrđuje pozitivno delovanje svih 14 malčeva na suzbijanje korova.</s><s>Najveći prinos sveže mase je dobijen u tretmanu sa srebrno-crnom folijom (1,02 kg/m2), što je nadmašilo i prinos u poređenju sa K1 (0,85 kg/m2), kao i redukcija Ključne reči: pitoma nana, prinos, redukcija korova, zaštita lekovitog bilja Zahvalnica: Istraživanje je ostvareno uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 451-03-68/2020-14/ 200003 i 451-03-68/2020-14/200116)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Invasive weed species of farming land and their impact on householder food security in western Kenya Oimbo Lynnete1*, Okambo John2</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ambrosia artemisiifolia L. (AMBEL) predstavlja veoma značajnu korovsku vrstu koja se na području Srbije nalazi u invaziji i čest je pratilac ruralnih i urbanih površina.</s><s>Pri njenoj visokoj brojnosti prinosi useva mogu biti značajno umanjeni ili potpuno uništeni.</s><s>Pored AMBEL u Srbiji, u Vojvodini, lokalno je prisutna i Ambrosia trifida L. (AMBTR).</s><s>Imajući u vidu njen vegetativni i generativni potencijal može se očekivati njena ekspanzija.</s><s>Polazeći od pretpostavke da bi u budućnosti distribucija AMBTR mogla da zauzme veće razmere nego sada, cilj ovog istraživanja fokusiran je na ispitivanje međusobne interakcije ove dve vrste ambrozija.</s><s>Da bi utvrdili vegetativnu produkciju AMBEL u koasocijaciji sa AMBTR eksperiment je postavljen po dizajnu zamenjujućih serija (potpuno slučajan blok dizajn u četiri ponavljanja) u različitom (visina, širina, broj listova, suva masa) mereni su tokom jula, avgusta i septembra (2016. godine), a svi rezultati analizirani su u statističkom paketu SPSS 23.</s><s>Visina biljaka AMBEL kretala se u opsegu od 35,00-50,40 cm (jul), od 68,00-95,50 cm (avgust) i od 83,75-99,80 cm (septembar).</s><s>Širina biljaka AMBEL tokom jula, avgusta i septembra kretala se u opsegu od 16,06-18,75 cm, od 23,00-25,42 cm i od 24,8028,21 cm po istom redu ocena, dok su se kod parametra broja listova po biljci (septembar).</s><s>Povećanje brojnosti AMBEL u odnosu na AMBTR uslovilo je i povećanje suve mase AMBEL po biljci.</s><s>Vrednosti suve mase kretale su se u opsegu od 4,22vrednosti parametara zabeležene su u tretmanu sa 2, a maksimalne sa 10 biljaka AMBEL/m2 što znači da je kod ove vrste ambrozije izraženija interspecijska nego intraspecijska kompeticija.</s> <s>Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekta koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116; 451-03-9/2021-14/200010 i COST akcije CA17122, koja je podržala ovo istraživanje Motivations of citizen scientists to engage in projects on invasive alian species</s> <s>Kako korovi postaju sve veći problem u poljoprivrednoj proizvodnji i za njihovo suzbijanje treba uložiti velike napore.</s><s>Integrisanje mera postaje ključno u suzbijanju korova.</s><s>Izbor herbicida, rasprskivača i adjuvanata može imati presudni značaj u postizanju što veće efikasnosti.</s><s>U vezi sa tim, istraživanja u kontrolisanim uslovima su potrebna da bi bolje razumeli očekivane odgovore u poljskim uslovima.</s><s>Dva ogleda su postavljena u cilju ispitivanja efikasnosti mezotriona i rimsulfurona sa tifensulfuronmetilom, u kombinaciji sa adjuvantima, primenjeni različitim rasprskivačima.</s><s>Šest vrsta je ispitivano: Abutilon theophrasti Medic., Amaranthus palmeri S. Wats., Amaranthus tuberculatus (Moq.) Sauer, Chenopodium album L., Echinochloa crusgalli (L.) P. Beauv. i Sorghum bicolor (L.) Moench.</s><s>Doza-odgovor test je urađen u cilju izračunavanja ED50 vrednosti za svaku vrstu.</s><s>Drugi eksperiment je podrazumevao efikasnost navedenih herbicida primenjenih različitim diznama (XR, AIXR i TTI), uz dodatak različitih adjuvanata (nonionic surfactant – NIS, crop oil concentrate - COC, ammonium sulfate - AMS, methylated seed oil - MSO, and drift reducing adjuvant DRA).</s><s>Izbor rasprskivača nije uticao na efikasnost.</s><s>Sa druge strane, adjuvanti su značajno uticali na povećanje efikasnosti herbicida od 18,7-38,3% u odnosu na tretmane bez adjuvanata.</s><s>Efikasnost rimsulfurona i tifensulfuron-metila na vrstu E. crus-galli je bila > 95% dodatkom COC i MSO adjuvanta.</s><s>Primenjen bez adjuvanta efikasnost istog herbicida je bila 65%.</s><s>Isti herbicid je imao efikasnost od 52,1% u suzbijanu vrste Ch. album, za razliku od 94,1 % kada je herbicidu dodat AMS.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na mogućnost povećanja efikasnoti herbicida dodatkom adjuvanata.</s> <s>Ključne reči: optimizacija primene, dizne, herbicidi Predikcija rasprostranjenosti korova u ratarskim usevima i varijabilna aplikacija herbicida</s> <s>Kompetetivnost korova u odnosu na širokoredne ratarske kulture na prvi pogled nije značajno izražena kao kod uskorednih kultura.</s><s>Međutim, zbog habitusa ovih biljaka i potrebe za većim prostorom, kompetativnost korova i kod širokorednih kultura igra važnu ulogu.</s><s>Suzbijanje korova nakon setve, a pre nicanja je često otežano zbog nedostatka padavina.</s><s>Pojava rezistentnih korova, vegetativno razmnožavanje iz rizoma i visoki indeks semena u zemljištu predstavljaju dodatni problem za svakog XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators poljoprivrednog proizvođača.</s><s>Sa druge strane uticaj na prinos npr. kukuruza (jedna od najprofitabilnijih ratarskih kultura) može biti značajan, jer prema istraživanjima nekih autora utiče sa 5 do 26%.</s><s>Posmatrano sa aspekta ekonomičnosti proizvodnje, poljoprivredni proizvođači su prinuđeni da redukuju cenu koštanja proizvodnje kako kukuruza tako i drugih kultura.</s><s>S obzirom na veliki procentualni udeo sredstava za zaštitu bilja u ukupnoj jediničnoj ceni koštanja kukuruza, varijabilna upotreba herbicida će imati višestruki pozitivan efekat.</s><s>Osim ekonomičnosti proizvodnje, dodatni pozitivni efekat je ekološki (smanjena upotreba herbicida, efikasnija upotreba vode).</s><s>U cilju varijabilne aplikacije herbicida potrebno je izvršiti višegodišnje osmatranje parcele korišćenjem preciznih satelitskih snimaka.</s><s>Mape varijabilne aplikacije pesticida se formiraju na osnovu kvaliteta zemljišta, pokazatelja rasta i razvoja useva i meteoroloških podataka tokom analiziranog perioda.</s><s>Rezultat analize je i moguće formiranje modela predikcije pojave korova.</s><s>Za efikasnu varijabilnu aplikaciju herbicida na bazi formiranih modela predikcije potrebno je posedovati ratarske prskalice sa navigacijom i automatskom kontrolom norme tretiranja.</s> <s>dvomlaznim rasprskivačima.</s><s>Dobar rezultat varijabilne aplikacije će biti veći na navodnjavanim površinama, jer nam navodnjavanje olakšava predikciju pojave korova i povećava efikasnost tretiranja posle setve, a pre nicanja.</s><s>Tokom proleća 2020. godine sproveden je ogled na imanju DTD Agrar u Lovćencu sa ciljem sagledavanja pozitivnih efekata varijabilne primene herbicida tokom prskanja posle setve, a pre nicanja kukuruza.</s><s>Period jesen – proleće 2019. – 2020. se odlikovao izuzetno slabim padavinama, i izostankom akumuliranja dovoljne količine zemljišne vlage.</s><s>Ukupno u tom periodu oko 200 l padavina, što je predstavljalo izuzetno nepovoljne uslove za primenu PRE-EM herbicida.</s><s>Najzastupljenija korovska vrsta je bila Chenopodium album L., potom Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Datura stramonium L., Polygonum spp., Sorghum halepense (L.) Pers. i dr. Mape za tretiranje su kreirane na osnovu više faktora: karakteristika zemljišta (skeniranje i hemijska analiza zemljišta), indeksi rasta i razvoja vegetacije (satelitski snimci iz prethodnih godina), zastupljenost korova (prema visini terena).</s><s>Na osnovu modela predikcije pojave korova generisane su prostorno definisane mape primene herbicida sa aktivnim materijama izoksaflutol i tienkarbazon-metil u količinama primene: 0,33, 0,4 i 0,45 l/ha.</s><s>Ocena biološke efikasnosti je pokazala izostajanje značajnijeg efekta usled nepovoljnih agrometeoroloških uslova.</s><s>Brojnost na tretiranim površinama se nije razlikovala u odnosu na kontrolu.</s><s>Sa druge strane dobijeni su prvi rezultati kvaliteta varijabilne aplikacije herbicida koji su ohrabrujući jer nije uočena razlika u biološkoj efikasnosti tretmana različitim dozama.</s><s>Rezultati i iskustva ovih početnih istraživanja će poslužiti kao osnova za 2021. godinu.</s><s>Ključne reči: varijabilna aplikacija, herbicidi, korovi, kukuruz XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Procena uticaja mezotriona na sadržaj karotenoida u listovima primenom Ramanove spektroskopije</s> <s>Reakcije biljaka na primenu i delovanje herbicida koji inhibiraju biosintezu karotenoida i direktne promene sadržaja ovog pigmenta se mogu pratiti pomoću velikog broja metoda koje podrazumevaju razaranje uzorka pre analize.</s><s>Za razliku od tradicionalnih analitičkih metoda, Ramanova spektroskopija se pokazala kao brza i nedestruktivna metoda za detekciju hemijskog sastava biljnih uzorka.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio da se utvrdi da li se primenom Ramanove spektroskopije može detektovati uticaj mezotriona na sadržaj karotenoida u listovima tretiranih korovskih biljaka, Chenopodium album L. i Abutilon theophrasti Medik. kako bi se procenile mogućnosti primene ove metode za praćanje promena u sadržaju ovih pigmenata pre nego što promene postanu i vizuelno jasno uočljive.</s><s>Preparat Skaut (a.s. mezotrion 480 g/l, SC) u količini od 120 g a.s./ha uz dodatak okvašivača Alteox wet 40 (a.s. mineralno ulje (500 g/l) i polioksi alkohol (500 g/l)) u količini 1 l/ha primenjen je kada su biljke Ch. album bile u fazi 4 lista, a A. theophrasti u fazi 2 razvijena lista.</s><s>Primenom Ramanove spektroskopije (XploRA Raman spektrometar Horiba Jobin Yvon, laser Nd/YAG na talasnoj dužini 532 nm) analiziran je sadržaj karotenoida u listovima tretiranih biljaka u četiri termina: 1, 2, 3 i 7 dana nakon primene (DNP) mezotriona.</s><s>Relativni sadržaj karotenoida je dobijen izračunavanjem parametra intenziteta za trake koje ukazuju na prisustvo dominantnih karotenoida u Spectragryph v1.2.13 softveru (Menges, 2018).</s><s>Dobijeni rezultati intenziteta traka u sledeća tri regiona: 1007, 1155-1160 i 1522-1525 /cm su pokazali da postoji statistički značajna razlika između analiziranih uzoraka kontrolnih i biljaka tretiranih mezotrionom 3. i 7. DNP.</s><s>Kod vrste Ch. album promene u relativnom sadržaju karotenoida u listovima tretiranih biljaka zabeležene su već 3. DNP u poređenju sa listovima kontrolnih biljka iste starosti, dok je kod vrste A. theophrasti utvrđena statistički značajna razlika za isti parametar 7. DNP mezotriona.</s><s>Dobijeni rezultati ukazali su na kasniji uticaj mezotriona na promene relativnog sadržaja karotenoida kod A. theophrasti, što se može pripisati specifičnoj građi epidermisa lica lista, koji ima deblju kutikularnu prevlaku i brojne dlake koje predstavljaju snažnu barijeru za apsorpciju herbicida preko lisne površine i posledično kasniji uticaj na promene u sadržaju pigmenata.</s><s>Rezultati ovog istraživanja pokazali su da je Ramanova spektroskopija adekvatna metoda za brzu detekciju delovanja mezotriona na promene u sadržaju karotenoida u listovima korovskih vrsta, posebno kada one još nisu vizuelno jasno uočljive.</s><s>Ključne reči: Chenopodium album, Abutilon theophrasti, herbicid, Ramanova mikroskopija</s> <s>Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116</s> <s>Keywords: reduced rates, pyroxsulam+florasulam, broadleaf weeds, growth stage Uticaj rezidua imazetapira na sadržaj ukupnih proteina u korenu osetljivih gajenih biljaka</s> <s>Primenom biotest metode u kontrolisanim uslovima ispitivana je osetljivost odabranih gajenih biljaka (kukuruz, suncokret, pšenica, šećerna repa, uljana repica i slačica) na rezidualno delovanje imazetapira.</s><s>Merena je zavisnost sadržaja ukupnih proteina u korenovima test biljaka, od promene koncentracije ostataka imazetapira u zemljištu.</s><s>Za izvođenje ogleda pripremljena je serija rastvora određenih koncentracija kojima je tretirano pripremljeno zemljište, ravnomerno po celoj površini, i na ovaj način dobijena je serija uzoraka zemljišta sa tačno određenim sadržajem imazetapira i to: 240, 120, zemljište je zasejavano semenom izabranih biljnih vrsta.</s><s>Biljke su se razvijale u kontrolisanim uslovima i redovno su zalivane kako bi se održala odgovarajuća vlažnost zemljišta.</s><s>Nakon 10 dana biljke su pažljivo izvađene iz sudova, a posle detaljnog pranja korenova pod mlazom vode, mereni su dužina i sveža masa korenova.</s><s>Određivanje ukupnih proteina izvedeno je preko utvrđivanja sadržaja azota u korenu biljaka destilacionom metodom.</s><s>Za svaku koncentraciju urađena su po četiri ponavljanja, a ceo ogled, za svaku biljnu vrstu, ponovljen je dva puta.</s><s>Za obradu podataka sadržaja ukupnih proteina u korenovima biljaka urađena je analiza varijanse u SPSS statističkom programu.</s><s>Primenom ispitivanih koncentracija imazetapira ispoljena je inhibicija dužine i sveže mase korenova kod svih ispitivanih biljnih vrsta.</s><s>Ispitivanjem korenova na sadržaj ukupnih proteina, ustanovljeno je da ne postoji zavisnost promene merenog parametra sa promenom koncentracije herbicida.</s><s>Kod kukuruza je utvrđeno neznatno povećanje sadržaja proteina u korenovima biljaka /mg mase korena), kao i slačice i uljane repice (1,79-4,64% /mg, odnosno 0,856,245% /mg mase korena).</s><s>Kod pšenice i suncokreta zapaženo je da su pojedini tretmani izazvali smanjenje sadržaja ukupnih proteina u odnosu na kontrolu (kod pšenice za koncentracije ≥ 15 μg a.s./kg, a kod suncokreta primenom nižih koncentracija ≤ 7,5 μg a.s./kg).</s><s>Ako se ovi rezultati posmatraju zajedno sa prethodno utvrđenom osetljivošću na imazetapir, može se zapaziti da se kod vrlo osetljivih biljnih vrsta ispoljava povećanje sadržaja ukupnih proteina u tretmanima sa herbicidima u odnosu na kontrolu.</s><s>Samo je kod pšenice (umereno osetljiva biljka na imazetapir) utvrđeno smanjenje sadržaja ukupnih proteina i to pri primeni viših koncentracija herbicida.</s> <s>Thymus vulgaris L. je značajna višegodišnja lekovita i aromatična biljna vrsta iz familije Lamiaceae.</s><s>IBA i IAA pripadaju grupi biljnih hormona koji imaju značajnu ulogu u koordinaciji pocesa rasta i razvića biljaka.</s><s>Komercijalno se primenjuju u vegetativnoj reprodukciji biljaka budući da stimulativno deluju na iniciranje razvoja adventivnih korena tretiranih delova izbojaka uzetih sa željenih matičnih biljaka.</s><s>Vegetativno razmnožavanje putem reznica uz primenu stimulatora rasta je brz i jednostavan vid razmnožavanja kojim se dobija rasad koji se brzo razvija i čijom se sadnjom postiže zasad ujednačenog izgleda.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio dobijanje najvećeg broja uspešno ožiljenih reznica timijana primenom stimulatora na bazi auksina IBA i biostumulatora na bazi auksina IAA, uz isptivanje mogućnosti ožiljavanja reznica u laboratorijskim uslovima.</s><s>Reznice timijana su pre pobadanja u kontejnere, punjene mešavinom treseta i perlita, tretirane stumulatorima na bazi IBA različitih koncentracija “Chryzotop Green 0,25%” (IBA 0,25%), “Rhizopon AA 0,5%” IAA (0,1-1 mg/l IAA).</s><s>Istraživanje je sprovedeno u laboratoriji Instituta za proučavanje lekovitog bilja “Dr Josif Pančić“.</s><s>Nakon 30 dana, po postavci statističkom analizom je utvrđeno da nije bilo razlika u uticaju primenjenih tretmana na svežu masu korena tretmanima IBA 0,25 i IBA 0,5 %, dok je u tretmanu IAA iznosila 2,8±1,2 mg.</s><s>Najveći udeo ožiljenih reznica postignut je u tretmanu IBA 0,25% (87,50%), dok je u tretmanu IAA i kontroli bio sličan, 68,75 i 65,63%.</s><s>Reznice timijana je moguće uspešno ožiljavati u laboratorijskim uslovima sa ili bez primene stimulatora/biostimulatora za ožiljavanje, pri čemu je za postizanje najvećeg broja uspešno ožiljenih reznica timijana u tako uspostavljenim uslovima, preporučljivo koristiti stimulator IBA 0,25%.</s><s>IBA je stabilna hemijska supstanca i aktivni sastojak mnogih komercijalnih preparata koji efikasno deluju na veliki broj biljnih vrsta.</s><s>Stoga je potrebno u budućnosti sprovesti istraživanja sa ciljem ispitivanja njegove efikasnosti u umnožavanju drugih lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta.</s> <s>Ključne reči: lekovito bilje, timijan, vegetativno razmnožavanje, auksini Zahvalnica: Istraživanje je ostvareno uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 451-03-9/2021-14/200003) XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Herbicidi i njihovi ostaci u podzemnim vodama Mira Pucarević1, Milica Živković1,2*, Nataša Stojić1, Dragana Linda Mitić1, Vesna Teofilović3</s> <s>U Srbiji je danas registrovano preko 300 aktivnih supstanci i još veći broj formulacija pesticida sa jednom, dve, pa čak i sa tri aktivne supstance u istoj formulaciji.</s><s>Pesticidi koji se mogu naći u podzemnim vodama su najčešće oni koji se slabo vezuju za organsku materiju zemljišta i imaju visoku mobilnost u zemljištu.</s><s>U Vojvodini podzemne vode čine osnovni izvor za vodosnabdevanje, pa je važnost ovog istraživanja bila nemerljiva.</s><s>Ispitivanje podzemnih voda u Vojvodini rađeno je u periodu od juna 2017. godine do juna 2019. godine u okviru projekta IMPACT ENVI (Interreg-IPA CBC, Hrvatska-Srbija).</s><s>Na 21 lokalitetu u Vojvodini ispitivano je prisustvo herbicida i njhovih ostataka.</s><s>Herbicidi i njihovi ostaci iz podzemnih voda ekstrahovani su primenom čvrsto-fazne ekstrakcije upotrebom C-18 ekstrakcionih diskova.</s><s>Dobijeni ekstrakti su analizirani na tečno-masenom-masenom hromatografu LC/MS-MS Dionex UltiMate 3000/Thermo TSQ Quantum Access Max i gasnomasenom hromatografu GC/MS Thermo scientific Trace 1300 ISQ.</s><s>Četiri uzorka analizirano je na GS/MS, a 17 uzoraka je analizirano na LC/MS-MS na prisustvo herbicida i njihovih ostataka.</s><s>Rezultati su kvantifikovani pomoću standardnih čistih supstanci pesticida, odnosno herbicida, od proizvođača Dr. Ehrenstorfer GmbH.</s><s>Poverenje u rezultat je obezbeđeno određivanjem prinosa ekstrakcije kao i limita detekcije za svaki herbicid.</s><s>Limit detekcije za herbicide analizirane tečnom homatografijom je bio 0,01 µg/dm3, a za herbicide analizirane GC/MS-om od 0,03 do 0,06 µg/dm3.</s><s>U ispitivanim uzorcima nisu detektovana tri herbicida (amidosulfuron, oksasulfuron i nikosulfuron).</s><s>Najviši procenat pozitivnih nalaza (98%) detekovan je kod dva herbicida kvizalofop-P-etil i metolahlor, dok je etofumesat detektovan u 87% analiziranih uzoraka.</s><s>Najmanji procenat pozitivnih nalaza detekovan je kod dva herbicida tritosulfurona (11%) i fenoksaprop-p-etila (9%).</s><s>Rezultati istraživanja pokazuju da je kvalitet podzemnih voda u Vojvodini pod velikim uticajem poljoprivredne prakse koja je u Vojvodini veoma razvijena.</s><s>Iako je danas trend da se uvode herbicidi koji su visoko efikasni u veoma niskim dozama, ova jedinjenja se ipak mogu detektovati u podzemnim vodama primenom LC/MS-MS i GC/MS tehnikama.</s><s>Kao primer možemo navesti herbicide koji se primenjuju u niskim dozama: metsulfuron-metil, prosulfuron, jodosulfuron-metil, tritosulfuron i rimsulfuron, a koji su u ovom istraživanju detektovani u više od 10% uzoraka podzemne vode prve izdani u Vojvodini.</s> <s>Ključne reči: pesticidi, herbicidi, podzemne vode, Vojvodina Zahvalnica: Ovaj rad je finansiran Ugovorom o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini (Evidencioni broj: 451-03-09/2021-14/200032, 451-03-09/2021-14/200134) i kroz program Interreg-IPA CBC, Hvatska-Srbija (akronim projekta IMPACT ENVI)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Mogućnost hemijskog suzbijanja Avena fatua L. u usevu ozime pšenice Srđan Stevanović1, Dragana Božić2,</s> <s>Na području centralne Srbije evidentno je značajno prisustvo uskolisnih korova, prvenstveno divljeg ovsa (Avena fatua L.) u usevima strnih žita.</s><s>Jedan od mogućih pristupa u rešavanju ovog problema je upotreba specifičnih graminicida uz dodatak protektanata.</s><s>Cilj ovog rada bio je da se, pored postojećih herbicidnih supstanci namenjenih suzbijanju divljeg ovsa, ispita efikasnost klodinafop-proparžila, kao nove aktivne supstance na našem tržištu, pri čemu je u ispitivanje uvršćeno i dodavanje okvašivača.</s><s>Sve aktivne supstance obuhvaćene ovim ispitivanjem su primenjene u formulacijama koje sadrže klokvintocet-meksil kao protektant, mada u različitim količinama.</s><s>U usevu ozime pšenice sorte NS 40 tokom 2020. godine u ataru sela Bošnjane, opština Rača, postavljen je ogled po potpuno slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja sa sledećim herbicidinim tretmanima: klodinafop-proparžila primenjen u količinama od 40, 50 i 60 g/ha bez okvašivača i sa 180 g/ha okvašivača izodecil alkohol etoksilat; fenoksaprop-P-etil primenjen u količini od 83 g/ha, pinoksaden primenjen u količini od 60 g/ha i kontrola bez primene herbicida.</s><s>Veličina eksperimentalne parcele bila je 25 m².</s><s>Primena herbicida je obavljena klipnom, pneumatskom prskalicom SOLO 425 sa četiri Lechler IDKT 020 dizne, uz utrošak vode od 400 l/ha.</s><s>Tretiranje je izvedeno kada je usev bio u fazi prvog kolenca (faza 31 BBCH skale), a divlji ovas visine 10-15 cm.</s><s>Brojnost korova je varirala u rasponu 47-61 biljaka/m².</s><s>Ocena zakorovljenosti parcela i efikasnost primenjenih tretmana izvedena je četiri puta u razmacima od 15 dana nakon primene herbicida i to na osnovu broja korova po m².</s><s>Vremenske prilike (temperatura, vlažnost vazduha i vetar) u vreme primene herbicida su bile povoljne za ispoljavanje delovanja ispitivanih herbicida.</s><s>Svi ispitivani tretmani su, imajući u vidu veliku brojnost divljeg ovsa, ostvarili visok nivo efikasnosti.</s><s>Najbolja efikasnost postignuta je u tretmanu u kome je klodinafop-proparžil primenjen sa okvašivačem (98-100%).</s><s>Odličnu efikasnost ispoljio je i pinoksaden (99,1%).</s><s>Klodinafop-proparžil primenjen bez okvašivača ostvario je efikasnost koja je u zavisnosti od količine primene bila u rasponu od 89,5-95,9%, dok je fenoksaprop-P-etil bio na granici dobre efikasnosti (90,1%).</s><s>Ključne reči: Avena fatua, efikasnost, klodinafop-proparžil, fenoksaprop-P-etil, pinoksaden, okvašivač</s> <s>Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116</s> <s>Cilj istraživanja je da se utvrdi efikasnost 12 aktivnih supstanci u suzbijanju ambrozije, a to su: atrazin, alahlor, acetohlor, alahlor+linuron, S-metolahlor, pendimetalin, metribuzin, prometrin, napropamid, imazetapir, oksifluorfen i dihlobenil.</s><s>Zavisnost efikasnosti zemljišnih herbicida u suzbijanju ambrozije od doze i broja dana proteklih nakon primjene herbicida, je analizirana višestrukom regresijom.</s><s>Istraživanja su rađena tokom dvije godine.</s><s>Zemlјišni herbicidi su primijenjeni u maju, na zemljištu pripremlјenom za sjetvu.</s><s>Efikasnost je ocenjivana 30, 45 i 60 dana nakon tretiranja.</s><s>Herbicidi su korišćeni u 4 različite doze: Doza I (D1), koja predstavlјa polovinu preporučene doze, Doza II (D2) najniža preporučena doza, Doza III (D3) predstavlјa najvišu preporučenu dozu i Doza IV (D4) predstavlјa dozu koja je 1,5 put veća od preporučene doze (D3).</s><s>Efikasnost je izračunata na osnovu broja korova i njihove svježe mase.</s><s>Ogled je postavlјen po slučajnom rasporedu, u četiri ponavlјanja, sa elementarnim parcelama površine 8 m2.</s><s>Radi sagledavanja zavisnosti efikasnosti zemljišnih herbicida u suzbijanju ambrozije urađena je višestruka regresija između ostvarene efikasnosti, kao zavisno promjenljive od doze i broja dana proteklih od primjene herbicida, kao nezavisnih faktora.</s><s>Višestruka regresija je urađena pomoću statističkog programa Statistica 7. Koeficijent determinacije višestruke regresije, se kretao od 0,854** do 0,961**, zavisno od herbicida i u svim slučajevima je bio statistički značajan.</s><s>Parcijalni koeficijenti korelacije bolje pokazuju uticaj doze i broja dana proteklih nakon primjene herbicida na njihovu efikasnost.</s><s>Parcijalni koeficijent korelacije između procenta efikasnosti i doze herbicida je u svim slučajevima pozitivan i gotovo kod svih herbicida statistički visoko značajan i kretao se od 0,739** do 0,956**.</s><s>Dakle, sa porastom doze herbicida, statistički značajno raste i procenat efikasnosti.</s><s>Parcijalni koeficijent korelacije zavisnosti procenta efikasnosti od broja dana koji proteknu od primjene herbicida je u svim slučajevima negativan i statistički značajan ili visoko značajan i kreće se od -0,606* do -0,904**.</s><s>Herbicidi atrazin, acetohlor, alahlor+linuron, metribuzin, prometrin, imazetapir, oksifluorfen i dihlobenil su pokazali dobru ili zadovoljavajuću efikasnost u suzbijanju ambrozije.</s><s>Utvrđivanje regresione zavisnosti, na ovaj način, može se iskoristiti za modeliranje efikasnosti herbicida u zavisnosti od doze i broja dana proteklih nakon njihove primjene.</s><s>Ključne riječi: ambrozija, herbicidi, efikasnost, doza, broj dana nakon primjene herbicida</s> <s>U odnosu na desetogodišnji prosek (2009-2018. godina), proizvodnja šećerne repe u Srbiji je u 2019. manja za 18,9%.</s><s>Koren šećerne repe je te godine izvađen sa površine od 42.539 ha uz prosečan prinos od 54,2 t/ha.</s><s>Osim značajnijih bolesti lista šećerne repe (pegavost lista šećerne repe - Cercospora beticola, siva pegavost lista Ramularia beticola, foma - Phoma betae, bakterijska pegavost lista - Pseudomonas syringae), značajni patogeni su i virus rizomanije korena (BNYVV), kao i prouzrokovači truleži korena Rhizoctonia solani, Macrophomina phaseolina, Fusarium spp.</s><s>Od štetočina pored najznačajnije repine pipe – Bothynoderes punctiventris, štete prave i druge poput korenove vaši - Pemphigus fuscicornis, crna repina vaš - Aphis fabae, repina nematoda - Heterodera schachtii, itd.</s><s>U odnosu na bolesti i štetočine, podjednako značajna ekonomska šteta se beleži i usled zakorovljenosti parcela.</s><s>Korovi u usevu šećerne repe veoma brzo napreduju jer nemaju vertikalnu konkurenciju pa je njihovo razmnožavanje veoma uspešno i produktivno.</s><s>U praksi se beleži prisustvo jednogodišnjih (Chenopodium album L. - pepeljuga obična, Ambrosia artemisiifolia L.- ambrozija pelenasta, Abutilon theophrasti Medik. - lipica Teofrastova, Xanthium strumarium L. – boca obična, Amaranthus retroflexus L. - štir obični, Datura stramonium L. - tatula obična, Sinapis arvensis L. - gorušica poljska, itd), kao i višegodišnjih korova (najznačajniji su Cirsium arvensis (L.) Scop.- palamida njivska i Sorghum halepense (L.) Pers.- sirak divlji).</s><s>Suzbijanje bolesti, štetočina i korova u usevu šećerne repe će uvek predstavljati izazov jer nepostojanje spratnosti i veoma velika pokrivenost lišćem onemogućava dobar depozit preparata.</s><s>Korišćenje standardnih rasprskivača sa ravnim mlazom dovodi do toga da se najveći udeo depozita locira na površini gornjih listova.</s><s>Donji, prekriveni i zaklonjeni listovi ostaju pogodan mikroklimat za razvoj različitih bolesti i otežavaju suzbijanje korova.</s><s>Iz tog razloga, potrebno je koristiti unapređene tipove rasprskivača.</s><s>To podrazumeva korišćenje rasprskivača sa dva mlaza.</s><s>Dva mlaza omogućavaju da se izvrši depozicija herbicida i u nižim delovima biljke jer je trajektorija kapljice zapravo „prava pod uglom“.</s><s>Kapljice dosežu do najmanjeg korova jer je napadni ugao mlaza koso u odnosu na vertikalu.</s><s>Pokrivena su oba položaja jer prvi mlaz ima tup ugao u odnosu na horizontalu dok drugi ima oštar ugao.</s><s>Na ovaj način se korov sa obe strane tretira.</s><s>Za suzbijanje korova u šećernoj repi odlično rešenje su dvomlazni Turbodrop® rasprskivači koji obezbeđuju dovoljan spektar srednjih kapi (dobar depozit na svim delovima biljke), kao i krupnih kapi koji su otporne na različite tipove drifta.</s><s>Dosadašnja primena herbicida sa aktivnim supstancama desmedifam, fenmedifam i etofumesat činila je suzbijanje korova efikasnim.</s><s>Budući da je doneta odluka o zabrani korišćenja desmedifama na kraju prve polovine 2021. godine, alternativni preparati sadrže samo aktivne supstance fenmedifam i etofumesat.</s><s>Na imanju DTD Agrar u Lovćencu kroz dva ogleda je upoređivana efikasnost pomenuta dva herbicida s tim što su u zavisnosti od toga koji je tretman po redosledu bio u pitanju, dodavani triflusulfuron-metil, metamitron, klopiralid i okvašivač.</s><s>Registracija preparata na bazi aktivnih supstanci fenmedifam+etofumesat je u 2020. propisivala količine od 0,6 l/ha+1 l/ha+1 l/ha u split aplikaciji, te je preparat u tim dozama korišćen.</s><s>Osim XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators navedenog, prilikom aplikacije herbicida, korišćeni su standardni rasprskivači sa vertikalnim mlazom i dvomlazni rasprskivači sa savremenom Turbodrop® tehnologijom dezintegracije kapi.</s><s>Dominantne korovske vrste u usevu šećerne repe su Ch. album i A. artemisiifolia, dok su u značajnoj brojnosti prisutne i Polygonum spp.</s><s>D. stramonium, A. retroflexus, Solanum nigrum, S. arvensis i dr. Brojnost korova određena je metodom kvadrata, korišćenjem rama dimenzija 1×1 m, a klasifikacija efikasnosti obavljena je prema kriterijumima: slabo deluje (efikasnost < 75%), zadovoljavajuće deluje (efikasnost 75-90%) i dobro suzbija (efikasnost > 90%).</s><s>Efikasnost kombinacije herbicida desmedifam, fenmedifam i etofumesat prilikom aplikacije pesticida standardnim rasprskivačima pokazali su dobro suzbijanje korova.</s><s>Zabeleženo je slabo delovanje kombinacije aktivnih supstanci fenmedifam i etofumesat nakon aplikacije pesticida standardnom diznom u usevu šećerne repe kada je u pitanju Ch. album i zadovoljavajuće suzbijanje A. artemisiifolia.</s><s>Navedena kombinacija aktivnih materija dobro suzbija ostale determinisane korove u usevu.</s><s>Korišćenjem Turbodrop rasprskivača zabeleženo je dobro suzbijanje svih korova u usevu šećerne repe.</s><s>Prilikom ocene efikasnosti aplikacije herbicida, zabeležena je smanjena efikasnost herbicida na bazi fenmedifama i etofumesata u suzbijanju pepeljuge korišćenjem standardnih rasprskivača i bolja efikasnost sa primenjenom Turbodrop® tehnologijom.</s><s>Primenom odgovarajućih rasprskivača može se postići veća efikasnost rasprskivača.</s> <s>Problem korova u šumskim rasadnicima došao je do izražaja poslednjih godina jer se sve veća pažnja poklanja podizanju i obnavljanju šuma.</s><s>Cilj rada bio je da se utvrdi prisustvo korova i da se ispita efikasnost hemijskih i mehaničkih mera u dvogodišnjim zasadima topola.</s><s>Ogled je postavljen na oglednom dobru Instituta za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu “Kaćka šuma” tokom 2018. i 2019. godine.</s><s>Eksperiment je postavljen u četiri ponavljanja, po slučajnom blok sistemu.</s><s>Ispitivano je delovanje herbicida, glifosata (6 l/ha) i triklopira (3 l/ha), dok je od mehaničkih mera obavljeno košenje korova ručnim kosilicama.</s><s>Ocene efikasnosti i fitotoksičnosti rađene su 15 i 30 dana od dana tretiranja.</s><s>U ogledu postavljenom 2018. godine zabeleženo je prisustvo 15 korovskih vrsta (Amorpha fructicosa L., Asclepias syriaca L., Avena fatua L., Clematis vitalba L., Cirsium arvense (L.) Scop., Dactylis glomerata L., Erigeron canadensis L., Lolium perenne L., Poa trivialis L., Robinia pseudoacacia L., Rubus caesius L., Solidago gigantea Ait., Sorghum halepense (L.) Pers., Symphitium officinale L., Vitis vinifera L.), dok je 2019. godine utvrđeno prisustvo 17 vrsta (Amorpha fructicosa L., Asclepias syriaca L., Avena fatua L., Bromus mollis L., Clematis vitalba L., Dactylis glomerata L., Erigeron canadensis L., Galium aparine L., Lolium perenne L., Poa trivialis L., Robinia pseudoacacia L., Rubus caesius L., XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Solidago gigantea Ait., Sorghum halepense (L.) Pers., Symphitium officinale L., Vicia villosa Roth., Vitis vinifera L.).</s><s>Primena herbicida pokazala se kao veoma efikasna u dvogodišnjim zasadima topola.</s><s>Najbolja efikasnost postignuta je primenom herbicida glifosata, i iznosila je 93,19%.</s><s>Ukupna efikasnost za triklopir bila je 92,82%, dok je nešto slabija efikasnost utvrđena kod mehaničkog suzbijanja (ukupne efikasnosti 89,82-91,98%).</s><s>Pojava fitotoksičnosti nije primećena u zasadima topola.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da su sve primenjene mere imale dobru efikasnost na prisutne korovske vrste, iako je kod mehaničkih mera zabeležena nešto slabija efikasnost usled brzog obnavljanja korovske vegetacije.</s><s>Košenje se pokazalo nedovoljnim, te se kao najracionalnija i najpogodnija mera za suzbijanje korova u dvogodišnjim zasadima topola preporučuje primena glifosata.</s><s>Ključne reči: hemijske mere, herbicidi, mehaničke mere, korovi, topola Neki aspekti primene agrohemikalija na hranljivu vrednost i druge karakteristike useva</s> <s>1Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 2Univerziteta UNION-Nikola Tesla, Fakultet ekologije i zaštite životne sredine, Beograd, Srbija</s> <s>3Univerzitet u Beogradu, Institut za opštu i fizičku hemiju, Beograd, Srbija 4Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija *bogdannikŽmail2world.com</s> <s>Razmatrani su različiti aspekti primene agrohemikalija (pesticida i folijarnih nestandardnih đubriva) i njihov uticaj na hranljivu vrednost i druge karakteristike useva, koji nisu u vezi sa prinosom.</s><s>Istraživanje je obuhvatilo originalne i rezultate drugih istraživača.</s><s>Аnalizirani su različiti parametri rasta i prinosa klijanaca i odraslih biljaka, kao i hemijski sastav i energetske karakteristike biljaka kako bi se bolje procenio uticaj ovih agrohemikalija na useve.</s><s>Utvrđeno je da na klijavost test biljaka (grašak, pšenica, paradajz) veliki uticaj imaju agrohemikalije sa fitohormonskim dejstvom i biljni ekstrakti, bilo da su pesticidi (CIPC, NPA, CDAA, MCPA, MCPP, 2,4D i sl.) ili đubriva (24-epibrasinolid, „Cirkon“, „Agrostemin-zlatni“ i sl.). najvarijabilniji i najznačajniji rezultati dobijeni su analizom prinosa i komponenata prinosa raznih kultura (ratarske, voćarske, povrtarske), kao i njihovog hemijskog sastava u smislu poboljšanja njihovog nutritivnog kvaliteta.</s><s>Utvrđeno je da kod ratarskih kultura (soja, kukuruz, ječam) tretman agrohemikalijama, kao što su: MCPA, MCPP, 2,4-D, 24еpibrasinolid, „Cirkon“, „Agrostemin-zlatni“, utiče na hemijski sastav, a time i na nutritivni kvalitet i energetsku vrednost njihovih semena.</s><s>Тi efekti ne zavise samo od doziranja agrohemikalija, već i od genotipova ratarskih kultura (soja).</s><s>Таkođe je primećeno da su agrohemikalije, kao npr. CIPC, NPA, CDAA, 24-еpibrasinolid, „Cirkon“, „Agrostemin-zlatni“ i sl. uticale na ekvivalentne parametre voćarskih i povrtarskih kultura.</s><s>U određenim agoekološkim uslovima (npr. za useve optimalna količina vlage, toplote i osunčanosti) određene аgrohemikalije dovode do znatnog uvećanja prinosa različitih useva, međutim u neoptimalnim agroekološkim situacijama pomenute agrohemikalije nisu pokazale pоzitivno dejstvo na prinos useva navedenih gajenih biljaka.</s><s>Коd klijanaca kukuruza utvrđeno je da 24-еpibrasinolid utiče na XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators pokretljivost teških metala u biljci, čime omogućava opstanak useva na tehnogenim zemljištima.</s> <s>Кljučne reči: pesticidi, đubriva, prinos, nutritivni kvalitet, biljni stres Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu Ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO, finansiranog od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451-03-9/202114/ 200010 i 451-03-9/2021-14/200214</s> <s>Usled sve učestalije pojave rezistentnosti korova na herbicide kao i nedostatka novih aktivnih supstanci herbicida na tržištu u poslednje tri decenije, trend savremene zaštite bilja ide u pravcu optimizacije i usavršavanja primene postojećih herbicida kako bi oni ispoljili maksimalnu efikasnost u suzbijanju korova, čime bi se odložila pojava rezistentnosti.</s><s>Ogled je postavljen 2021. godine na oglednom polju Instituta za kukuruz “Zemun Polje”.</s><s>Cilj ogleda je bio da se ispita uticaj rasprskivača, ađuvanata i dva preparata herbicida nikosulfuron različitih proizvođača na njihovu efikasnost u suzbijanju korova.</s><s>Ogled je postavljen kao potpuno slučajan blok sistem sa 12 tretmana, parcelom bez korova (kontrola) i zakorovljenom parcelom.</s><s>Ispitivani herbicidi bili su: Motivell Extra 6 OD® (nikosulfuron 60g/l) i Talisman OD® (nikosulfuron 40g/l) primenjeni bez dodatka ađuvanata kao i sa ađuvantima u varijaciji sa dva tipa rasprskivača, u istoj količini od 45 g a.s./ha.</s><s>Od ađuvanata primenjeni su: amonijum sulfat - AMS (20%N + 24%S) i nejonski surfaktant Dash® (mešavina metilestra masnih kiselina (metil-palmitat, metil-oleat, metil stearat, metil mistirat), fosfatni estar etoksiliranih masnih alkohola, oleinska kiselina i mešavina alkilbenzena).</s><s>Rasprskivači korišćeni u ovom ogledu bili su: TeeJet XR11002 (Extended Range) koji proizvodi sitnije kapi bolje pokrovnosti, podložnije driftu i TeeJet TTI11002 (Turbo TeeJet Induction) koji proizvodi krupnije kapi slabije pokrovnosti, manje podložne driftu.</s><s>Efikasnost herbicida ocenjivana je 21 dan nakon primene herbicida, merenjem suve mase korova.</s><s>Tretmani gde su primenjivani herbicidi bez dodatka ađuvanata sa oba tipa rasprskivača imali su značajan uticaj na redukciju suve mase korova.</s><s>Ipak, najveće redukcije suve mase u odnosu na kontrolu bile su u tretmanima gde je primenjivan Motivell Extra 6 OD® u kombinaciji sa ađuvantom Dash® i iznosile su 92,3% u varijanti sa XR11002 rasprskivačem, odnosno 93,5% u varijanti sa TTI11002 rasprskivačem.</s><s>Najmanja redukcija u suvoj masi uočena je kod tretmana koji su u sebi sadržali AMS i iznosila je 83,7% za herbicid Motivell Extra 6 OD® u varijanti sa XR11002 rasprskivačem i 84,1% u varijanti sa TTI11002 rasprskivačem, dok je za herbicid Talisman OD® iznosila 69,7% u varijanti sa XR11002 rasprskivačem, odnosno 69,8% u varijanti sa TTI11002 rasprskivačem.</s><s>Uticaj ađuvanata i preparata herbicida na redukciju suve mase bio je najznačajniji i najuočljiviji, dok uticaj rasprskivača nije bio značajan.</s><s>Ključne reči: nikosulfuron, kukuruz, ađuvanti, rasprskivači, efikasnost XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj herbicida halauksifen-metila na prinos i kvalitet semena inbred linija suncokreta Miloš Krstić*, Jelena Ovuka, Goran Malidža, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Velimir Radić, Nemanja Ćuk, Vladimir Miklič Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *milos.krsticŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>U semenskoj proizvodnji suncokreta hemijske mere suzbijanja širokolisnih korova kao što su Ambrosia artemisiifolia L., Abutilon theophrasti Medik., Xanthium strumarium L., Chenopodium album L. i drugi često nemaju zadovoljavajući efekat, dok efekat zemljišnih herbicida najčešće izostaje zbog čestog deficita padavina.</s><s>Imajući u vidu da jaka zakorovljenost semenskih useva suncokreta dovodi do smanjenja prinosa i kvaliteta semena, primena herbicida za suzbijanje širokolisnih korova posle nicanja postaje izuzetno značajna i neophodna mera.</s><s>Pri izboru herbicida u semenskoj proizvodnji suncokreta mora se voditi računa o njihovoj selektivnosti, a u praksi je potrebno dobro poznavanje reakcija inbred linija na preporučene herbicide, dok su testiranja ovog tipa postala obavezna za institucije koje se bave ovom proizvodnjom.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se ispita uticaj novog herbicida halauksifen-metila (preparat Viballa, halauksifen-metil 3 g/l) na prinos i kvalitet semena (masa 1.000 zrna, energija i klijavost semena) 4 inbred linije suncokreta (L1, L2, L3, L4) selekcionisanih u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.</s><s>Ogled je postavljen na lokalitetu Rimski Šančevi po slučajnom blok sistemu u 3 ponavljanja.</s><s>Preparat Viballa je primenjen u dve količine (1 i 2 l/ha), u 3 fenofaze razvoja inbred linija suncokreta (faze 14, 15-16 i 17-18 BBCH skale).</s><s>Pored tretmana ispitivanim herbicidom i međuredne kultivacije, u ogledu je primenjen i preparat Diler (1,2 l/ha, kletodim120 g/l) u fazi 12 BBCH skale za suzbijanje travnih korova u svim varijantama, uključujući i kontrolu.</s><s>Prinos je dobijen na osnovu prinosa sa cele osnovne parcelice (8,5 m2) i preračunat na 55.000 biljaka/ha.</s><s>Iz uzoraka uzetih nakon berbe (8 х 100 semena) izmerena je masa 1.000 zrna.</s><s>Šest meseci od berbe seme je podvrgnuto standardnom laboratorijskom testu po ISTA (International Seed Testing Association) pravilima.</s><s>Energija klijanja semena je ocenjena 4. dan naklijavanja, a klijavost 10. dan.</s><s>Za statističku obradu dobijenih rezultata korišćena je dvofaktorijalna analiza varijanse, a značajnost dobijenih razlika ocenjena je F i Dankanovim testom.</s><s>Najveći prinos semena u proseku ostvaren je kod linije L2 sa 3.777 kg/ha, uz najmanju energiju klijanja (92%) i kljavost semena (94%).</s><s>Najveća masa 1.000 zrna zabeležena je kod linije L4 sa 63,6 g, dok je najveća energija klijanja (99%) i kljavost semena (99%) zabeležena kod linije L1.</s><s>Ispitivani herbicid je imao statistički značajan uticaj samo na prinos semena, dok je genotip statistički visoko začajano uticao na sve ispitivane osobine.</s><s>Sve testirane inbred linije su ostvarile najveći prinos semena kada je herbicid halauksifen-metil, kao preparat Viballa primenjen u količini 1 l/ha u fazi 5-6 stalnih listova (faze 15-16 BBCH skale).</s><s>Primena herbicida halauksifen-metila u ranijim fenofazma razvoja inbred linija suncokreta, pre 5 razvijenih stalnih listova suncokreta, kao i u količini 2 l/ha u fenofazi 5-6 stalnih listova, dovela je do smanjenja prinosa, ali nije uticala na kvalitet semena ispitivanih inbred linija.</s><s>Rezultati ovog istraživanja ukazuju da se herbicid halauksfien-metil (preparat Viballa) može primenjivati u semenskoj proizvodnji ispitivanih inbred linija suncokreta i da njegova upotreba omogućava poboljšanje tehnološkog proces proizvodnje, s tim da dalja istraživanja treba nastaviti jer se pouzdane preporuke mogu dati tek na osnovu rezultata višegodišnjih ispitivanja.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ključne reči: suncokret, herbicid, halauksifen-metil, prinos semena, kvalitet semena Inhibitori acetohidroksi kisele sintetaze (AHAS) u suncokretu Milan Jocković*, Siniša Jocić, Sandra Cvejić, Miloš Rajković, Goran Malidža Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *jockovicŽgmail.com</s> <s>Korovi značajno smanjuju prinos suncokreta zbog konkurencije za vlagu, hranljive sastojke, a takođe i za svetlost i prostor.</s><s>Najčešći metod za suzbijanje korova u ratarskoj proizvodnji je primena herbicida.</s><s>Proizvođači se obično oslanjaju na herbicide koji se primenjuju posle setve, a pre nicanja, ali je dostupnost selektivnih herbicida za suncokret ograničena i nedostaje efikasnost.</s><s>Zbog toga je veoma značajno otkriće otpornosti na herbicide iz grupa imidazolinona (IMI) i suflonilurea (SU) u divljoj populaciji suncokreta pokrenulo novo područje u oplemenjivanju suncokreta – oplemenjivanje na tolerantnost na herbicide.</s><s>Otkrivanje gena otpornosti i razvoj osobina za tolerantnost herbicida u suncokretu bilo je aktivno područje istraživanja tokom poslednje 2 decenije da bi se obezbedile ne-GMO strategije suzbijanja korova u usevu suncokreta.</s><s>Mehanizam odgovoran za uspešnu kontrolu korova kod hibrida suncokreta otpornih na herbicide je inhibicija enzima acetohidroksi kisele sintaze, koji je presudan enzim za biosintezu razgranatog lanca aminokiselina u biljkama.</s><s>Na osnovu molekularnih istraživanja, identifikovani su geni otpornosti na IMI i SU alelske varijante istog lokusa (AHASL1).</s><s>Do sada je korišćeno nekoliko prirodnih ili indukovanih mutantnih alela lokusa AHASL1 u cilju stvaranja različitih neGMO osobina i tehnologija suzbijanja korova kao što su Clearfield, ClearfieldPlus, Sures i ExpressSun.</s><s>Pored suzbijanja korova, herbicidi na bazi imidazolinona su poznati kao efikasni za kontrolu parazitne cvetnice volovod, bez obzira na rasni sastav, dok hibridi tolerantni na tribenuron-metil pružaju efikasniju kontrolu širokolisnih korova poput Cirsium arvense (L.) Scop. i drugih.</s><s>Ono što je negativno u primeni navedenih tehnologija suzbijanja korova jeste prekomerna upotreba hemijskih preparata i pojava rezistentnih korova.</s><s>Prema zvaničnim podacima, upotreba deklarisanog semena suncokreta tolerantnih na IMI i SU herbicide doživela je značajnu ekspanziju u Srbiji i drugim zemljama u poslednje 4 godine.</s><s>Pa je tako u 2017. godini upotreba klasičnih uljanih hibrida suncokreta u Srbiji iznosila 47% ukupne proizvodnje, dok je u 2020. godini taj procenat pao ispod 30, što govori o izraženom uzlaznom trendu primene takozvanih hemijskih hibrida.</s><s>Imajući u vidu pozitivne efekte primene herbicida, kao i negativne posledice prekomerne upotrebe hemijskih preparata u pogledu pojave rezistentnih korova, potrebno je primejnivati integralni pristup u gajenju suncokreta kao nasigurniji metod za dugotrajnu i delotvornu zaštitu useva suncokreta, a u cilju postizanja maksimalnih prinosa semena Ključne reči: suncokret, korovi, herbicidi XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj ekstrakta Cannabis sativa na aktivnost gvajakol-peroksidaze u listovima Echinochloa crus-galli Bojan Konstantinović1, Mirjana Kojić2, Jovana Šućur1, Nataša Samardžić1*, Milena Popov1, Anamarija Koren3, Senka Vidović4 1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2Doktorand, stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 3Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 4Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki fakultet, Novi Sad, Srbija *natasamŽpolj.uns.ac.rs</s> <s>Ispitivanje alelopatskih odnosa različitih biljnih ekstrakata na korovske vrste dobija sve veći značaj.</s><s>Dobijeni rezultati se mogu koristiti za dalja istraživanja i dobijanje novih herbicidnih preparata.</s><s>Utvrđeni alelopatski odnosi mogu biti značajni i za organizovanje plodoreda ili za zelenišno đubrenje- zaoravanjem useva sa izraženim alelopatskim dejstvom.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se utvrdi alelopatsko dejstvo ekstrakta Cannabis sativa L. (industrijske konoplje) na Echinochloa crus-galli (L.) P. Beauv. (proso korovsko), praćenjem aktivnosti gvajakol peroksidaze u listovima tretiranih biljaka.</s><s>Rezultati ogleda su ukazali da su tretirane biljke E. crus-galli pretrpele stres nakon tretmana ekstraktom.</s><s>Ekstrakt C. sativa dobijen procesom klasične ekstrakcije primenjen je u koncentracijama od 100%, 50%, 25% i 10%.</s><s>Za kontrolnu varijantu su korišćene netretirane biljke.</s><s>Biljke E. crus-galli su tretirane u početnim fazama rasta u poljskim uslovima.</s><s>Uzorci su uzeti nakon 6h i 24h od momenta tretiranja.</s><s>Sveži listovi uzorkovanih biljaka (po 2 g za svaku varijantu ogleda) su homogenizovani u 10 ml fosfatnog pufera, a potom centrifugirani i profiltrirani.</s><s>Potom je 20 µl uzorka rastvoreno u 3 ml reakcione smeše i 20µl 1% H2O2.</s><s>Reakcionu smešu činili su: 1 g čvrstog gvajakola rastvoren u 100 ml acetatnog pufera (2,86 ml sirćetne kiseline u 1.000 ml vode, pH 5,5 podešen sa KOH).</s><s>U intervalu od po 1 minuta (po dodatku H2O2) očitavana je apsorbanca na λ=436 nm.</s><s>Aktivnost gvajakol-peroksidaze određena je na osnovu transformacije gvajakola u tetragvajakol u toku 1 minuta.</s><s>Primenjeni ekstrakt C. sativa doveo je do povećane aktivnosti gvajakol-peroksidaze E. crus-galli nakon 6h i 24h. Povećanjem koncentracije primenjenog ekstrakta povećavala se aktivnost gvajakol peroksidaze te je u kontrolnoj varijati nakon 6h bila 50 µmolGV/min, dok je u varijati sa primenom 100% ekstrakta bila 64,16 µmolGV/min.</s><s>Varijanta ogleda sa primenom 50% dala je aktivnost od 62,04 µmolGV/min, sa 25% ekstrakta vrednost od 123,49 µmolGV/min i sa primenom 10% ekstrakta vrednost od 59,39 µmolGV/min.</s><s>Nakon 24h vrednost aktivnosti gvajakol peroksidaze u kontrolnoj varijanti je bila 66,34 µmolGV/min, u varijanti sa 100% ekstrakta 87,33 µmolGV/min, sa 50% ekstrakta 82,34 µmolGV/min, sa 25% ekstrakta 76,19 µmolGV/min i sa 10% ekstrakta 67,98 µmolGV/min.</s><s>Primenjeni ekstrakt C. sativa doveo je do povećanja aktivnosti gvajakol peroksidaze i nakon 6h i nakon 24h. Zabeležene promene ukazuju na postojanje stresa kod tretiranih biljaka E. crus-galli.</s><s>Ključne reči: gvajakol-peroksidaza, Cannabis sativa, alelopatija, Echinochloa crusgalli</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj sistema obrade zemljišta na klijanje i nicanje leblebije i žutog graška</s> <s>Leblebija (naut) i grašak su leguminoze koje se često gaje u zapadnoj Nebraski (SAD) u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Međutim pojedini farmeri su primetili bolji prinos prilikom gajenja ovih leguminoza u sistemu obade zemljišta.</s><s>Pretpostavlja se da je razlog tome ranije i uniformnije nicanje biljaka, kao i produženi period cvetanja kojim se dobija veći broj cvetova, potenicijalno više mahuna i bolji prinos.</s><s>Stoga glavni cilj ovih istraživanja je bio praćenje uticaja redukovane obrade zemljišta na nicanje i prinos dve sorte leblebije kao i jedne sorte žutog graška.</s><s>Osim toga, cilj je bio da se izračuna suma efektivnih temperatura (Growing Degree Days, GDD) koja je neophodna za nicanje svake od pomenutih sorti.</s><s>Istraživanja su izvedena na Univerzitetu u Nebraski, u istrazivačkoj stanici u Grantu (zapadna Nebraska) tokom 2018. i 2019. godine.</s><s>Ogled je postavljen u dva sistema gajenja (bez obrade i sa redukovanom obradom zemljišta), dve sorte leblebije (Frontier i Orion) i jedne sorte žutog graška (Durwood) u četiri ponavljanja.</s><s>Eksperimentalna parcela je bila podeljena u 24 eksperimentalna polja; 3 useva u dva tretmana ponovljeno 4 puta slučajnim odabirom polja.</s><s>Eksperimentalna polja nisu bila u sistemu navodnjavanja.</s><s>Korovi iz eksperimentalnih parcela uklanjani su mehaničkim putem, okopavanjem, a utvrđen je veći broj korovskih vrsta, kao i brojnije populacije istih korova u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Tokom vegetacione sezone merena je temperatura zemljišta geotermometrima i evidentiran je broj niklih biljaka svakog dana od početka nicanja pa do trenutka kada je nicanje završeno.</s><s>Na osnovu dvogodišnjih rezultata utvrđeno je da je sistem redukovane obrade zemljišta imao pozitivan uticaj kako na klijanje i nicanje useva, tako i na ostvareni prinos.</s><s>Za obe sorte leblebije, progresivnije i uniformnije klijanje zabeleženo je u sistemu redukovane obrade nego u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Sume efektivnih temperatura su za sortu Orion imale vrednost 5,0°C, za Frontier 6,1°C, a za sortu žutog graška 0°C. Sorta leblebije Frontier u sistemu redukovane obrade zemljišta ostvarila je prinos od 2.152 kg/ha, a u sistemu direktne setve 1.547 kg/ha, dok je sorta Orion u prvom sistemu imala prinos od 2.690 kg/ha, a u direktnoj setvi 2.100 kg/ha.</s><s>Uticaj sistema gajenja, tj. bez obrade i sa redukovanom obradom zemljišta se odrazio i na prinos žutog graška, pri čemu je u sistemu redukovane obrade zemljišta postignut prinos od 2.600 kg/ha, dok je prinos bio 1.883 kg/ha u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Ključne reči: leblebija, grašak, redukovana obrada zemljišta, sistem bez obrade zemljšta, prinos</s> <s>Ograničenje i zabrana primene pojedinih insekticida za tretiranje semena inicirala su intenzivnija istraživanja u oblasti ne-hemijskih načina suzbijanja štetočina semena.</s><s>Posebno su u ekspanziji biološki preparati, kao bioracionalna zamena hemijski sintetisanim insekticidma.</s><s>Poznato je da su biljke bogat izvor biološki aktivnih supstanci i da neke vrste poseduju insekticidno delovanje.</s><s>Međutim, komercijalno je dostupan mali broj botaničkih preparata na biljnoj bazi, što ukazuje na potrebu za ispitivanjem novih biljnih vrsta kao potencijalnih insekticida i/ili repelenata.</s><s>Posebno su interesante korovske vrste, zbog prirodne tolerantnosti na herbivorne insekte, ali i potencijalnog iskorišćavanja korovske biljne mase.</s><s>Ne sme se zaboraviti da pojedine korovske vrste poseduju alergena svojstva, te je u tom slučaju potrebno uskladiti protokol istraživanja (odabrati deo biljke koji nije alergen) i razmotriti praktičnu primenu.</s><s>Rad sumira dosadašnje rezultate autora koji se odnose na biološku aktivnost korovskih vrsta prema polifagnim štetočinama semena.</s><s>Od nadzemne mase repušnjače (Erigeron canadensis L.), divlje mrkve (Daucus carota L.), pepeljuge obične (Chenopodium album L.), štira običnog (Amaranthus retroflexus L.), ambrozije pelenaste (Ambrosia artemisiifolia L.) i listova halačije (Halascya sendtneri (Boiss.) Dörfl.), pripremljeni su etanolni ekstrakti (0,5, 1 i 2%).</s><s>Biološka aktivnost je ispitana prema pirinčanom žišku (Sitophilus oryzae) i žitnom kukuljičaru (Rhyzopertha dominica) i to u testovima fumigantnog, kontaktnog (površinski nanos na staklo), kontaktno-digestivnog (nanošenje na zrno pšenice), antifeeding tj. ometanje ishrane (u “No-choice“ testu, izraženo preko AFI vrednosti Š< 20 - nema antifiding aktivnosti; aktivnost; ≥ 70 - jaka antifiding aktivnostĆ) i repelentnog delovanja (u Y-tube olfaktometru iskazano preko Indeksa repelentnosti ŠIR -1,0 do -0,1 repelent; -0,1 do +0,1 neutralno; +0,1 do +1,0 atraktantĆ).</s><s>U dosadašnjim istraživanjima, pomenuti ekstrakti nisu imali fumigantno delovanje na žitnog kukuljičara i pirinčanog žiška.</s><s>Takođe, ekstrakti divlje mrkve, pepeljuge obične, štira običnog, ambrozije pelenaste i halačije nisu ispoljili biološku efikasnost ni u jednom testu (kontaktno, digestivno, ometanje ishrane ili repelentno) prema ispitivanim štetnim vrstama.</s><s>Značajniju biološku aktivnost ispoljio je etanolni ekstrakt repušnjače.</s><s>Prilikom kontaktne ekspozicije, nakon 24h, smrtnost odrasliih jedinki žitnog kukuljičara je iznosila 2,537,0%, zavisno od primenjene koncentracije.</s><s>Nakon 48h, zabeležena je smrtnost od 48,2-74,4%, a nakon 72h od 42,5% u najnižoj do 100% u najvišoj koncentraciji.</s><s>Najviša koncentracija ekstrakta je već nakon 24h izazvala i visoku smrtnost pirinčanog žiška (73,3%), koja je posle 48h bila u opsegu 76,7-93,3%, a nakon 72h iznosila je 91,7-100%.</s><s>U kontaktno-digestivnom testu, smrtnost kukuljičara je bila niska prilikom prva tri očitavanja (48, 72 i 96h), ali je nakon sedam dana iznosila 53,563,5%, u zavisnosti od koncentracije.</s><s>Isti ekstrakt je nakon 24h izazvao mortalitet pirinčanog žiška od 43,5%.</s><s>Posle 48h ekspozicije, procenat uginulih jedinki je iznosio XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators ishrane pirinčanog žiška je postignuto primenom 0,5 i 1% ekstrakta repušnjače (AFI 76,2-88,7%), dok je isti izostao u slučaju kukuljičara.</s><s>U testu repelentnosti, 2% ekstrakt ove vrste je ispoljio repelentno dejstvo (IR- 0,47) prema pirinčanom žišku i nešto slabije prema žitnom kukuljičaru (IR- 0,17).</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na visok potencijal repušnjače kao protektanta semena u zaštiti od žitnog kukuljičara i pirinčanog žiška.</s> <s>Keywords: flaming, abiotic stress, soybean, pigments, microorganisms XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Alelopatski potencijal aktinobakterija za suzbijanje divljeg sirka (Sorghum halepense (L.) Pers.) Jelena Gajić Umiljendić*, Ljiljana Radivojević, Marija Sarić-Krsmanović, Ljiljana Šantrić Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija *pecikosŽgmail.com</s> <s>Aktinobakterije su jedna od najšire rasprostranjenih grupa mikroorganizama u prirodi koje su u velikom broju prisutne i u obrađenim i u neobrađenim zemljištima.</s><s>Aktivno učestvuju u biodegradaciji zemljišta i formiranju humusa i predstavljaju izvor mnogobrojnih sekundarnih metabolita koji imaju veliki farmakološki, alelopatski i komercijalni značaj.</s><s>Upravo taj alelopatski potencijal aktinobakterija za stvaranje bioherbicidnih metabolita svrstava ih u grupu dobrih kandidata za biološku kontrolu korova.</s><s>Cilj ovog rada bio je da se u laboratorijskim uslovima ispita uticaj različitih izolata zemljišnih aktinobakterija na klijanje semena i porast klijanaca kukuruza i divljeng sirka (Sorghum halepense (L.) Pers.) kao jednog od najčešćih korova u ovom usevu.</s><s>U ogledu su korišćena semena kukuruza (hibrid NS3022, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad) i semena divljeg sirka sakupljena na lokalitetu GalenikaZemun, tokom oktobra meseca 2019. godine.</s><s>Testirana je herbicidna aktivnost 10 izolata zemljišnih aktinobakterija (A01, A03, A06, A07, A10, A11, A17, A18, NOV3 i NOV4) iz kolekcije Instituta za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd (Laboratorija za herbologiju).</s><s>Primarni inokulumi aktinobakterija su zasejani na tečnu skrobno-kazeinsku podlogu i stavljeni su na mućkanje na tresilicu 8 dana.</s><s>U sterilne Petri kutije odbrojano je po 10 semena obe biljne vrste i dodato po 5 ml filtrirane suspenzije aktinobakterija, a zatim su odložene u termostat (26°C).</s><s>Posle 6 dana mereni su dužina korenka i stabaoca kao i broj isklijalih semena.</s><s>Dobijeni rezultati pokazali su da je svih 10 izolata aktinobakterija imalo značajan alelopatski uticaj na klijanje semena i porast klijanaca kukuruza i divljeg sirka.</s><s>Najveći inhibitorni uticaj na klijanje semena i porast klijanaca imao je izolat NOV3, sa preko 52% za kukuruz i preko 80% za divlji sirak.</s><s>Sa druge strane, izolat A18 pokazao se kao najbolji kandidat za dalja ispitivanja, jer su utvrđene inhibicije porasta klijanaca za kukuruz bile manje od 35%, dok su za divlji sirak bile veće od 90%.</s><s>Takođe, klijavost semena kukuruza usled izlaganja izolatu A18, bila je 90%, a za divlji sirak 6,25%, što je značajno niži procenat u poređenju kako sa kontrolom tako i sa ostalim izolatima.</s><s>Preliminarni rezultati u ovom istraživanju ukazali su da suspenzija aktinobakterijskog izolata A18 ispoljava dobra herbicidna svojstva.</s><s>Ipak, neophodno je uraditi dalja ispitivanja kako bi se mogućnost suzbijanja divljeg sirka u usevu kukuruza, ovim izolatom, potvrdila i u poljskim uslovima.</s><s>Ključne reči: aktinobakterije, bioherbicidi, alelopatija, divlji sirak, kukuruz Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/200214</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj vodenog ekstrakta Clinopodium menthifolium Host na aktivnost antioksidativnih enzima u korovskoj vrsti Bromus mollis L. Jovana Šućur*, Dejan Prvulović, Đorđe Malenčić, Nataša Samardžić, Bojan Konstantinović</s> <s>Poznavanje alelopatskih interakcija može da obezbedi efikasniji način eksploatacije prirodnih resursa u suzbijanju korova sa smanjenom upotrebom sintetičkih herbicida.</s><s>Cilj istraživanja je ispitivanje alelopatskog delovanja dve koncentracije (0,1 i 0,2%) vodenog ekstrakata samonikle aromatične biljke marulje šumske (Clinopodium menthifolium Host, Lamiaceae) na korovsku vrstu klasača maljava (Bromus mollis L., Poaceae) određivanjem aktivnosti antioksidativnih enzima (superoksid-dizmutaze i katalaze) u listovima i korenu tretiranih biljaka.</s><s>Aktivnost enzima superoksiddizmutaze (SOD, EC 1.15.1.1) određena je po metodi Mandal i sar. (2008) sa malim izmenama, koja se zasniva na principu sposobnosti inhibicije fotohemijske redukcije nitroblutetrazolijum-hlorida (NBT).</s><s>Aktivnost SOD izražena je kao broj U po mg proteina (U/mg proteina).</s><s>Aktivnost enzima katalaze (CAT, EC 1.11.1.6), je određena pomoću vodonik-peroksida kao supstrata.</s><s>Rezultati su izraženi u broju U (µmol H2O2/min) po mg proteina (U/mg proteina).</s><s>U listovima B. mollis, pod uticajem 0,1% vodenog ekstrakta C. menthifolium nije došlo do statistički značajnih promena u aktivnosti enzima CAT.</s><s>Tretman vodenim ekstraktom C. menthifolium koncentracije 0,2% je doveo do statistički značajne indukcije enzima CAT 120h nakon tretmana.</s><s>Aktivnost SOD je bila veća u listovima tretiranih korova posle 72h izloženosti uticaju ekstrakata, pri čemu je najveća akivnost zabeležena u tretmanu sa 0,2% ekstraktom nakon 120h. U korenu B. mollis statistički značajan porast aktivnosti CAT zabeležen je 72h nakon tretmana za obe primenjene koncentracije, kada je izmerena šest puta veća aktivnost.</s><s>Praćenjem aktivnosti SOD uočava se porast aktivnosti tokom vremena u tretmanu sa nižom koncentracijom vodenog ekstrakta C. menthifolium (0,1%), tako da je najveća aktivnost ovog enzima zabeležena nakon 120h. Nasuprot tome u tretmanu sa većom koncentracijom najveća aktivnost SOD izmerena je nakon 72h, nakon čega je zabeležen pad superoksidazne aktivnosti, tako da se aktivnost SOD nije statistički značajno razlikovala od kontrole nakon 120h. Na osnovu dobijenih rezultata uočava se da su dve koncentracije vodenog ekstrakta C. menthifolium različito uticale na aktivnost antioksidativnih enzima u listovima i korenu B. mollis.</s><s>Povećana aktivnost ispitivanih antioksidativnih enzima u korenu tretiranog korova pokazala je da ekstrakt poseduje alelopatski uticaj na tretiranu biljku i da se povećanje enzimske aktivnosti dešava upravo kao odgovor na stres prouzrokovan vodenim ekstraktom C. menthifolium.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 100</s> <s>Polna struktura pajasena (Ailanthus altissima /Mill./</s><s>Swingle) u zaštićenom prirodnom dobru ,,Bajfordova šuma” na području Beograda – osnova za biološku kontrolu širenja i plansku redukciju Martin Bobinac1*, Zoran Gojković2, Siniša Andrašev3, Nikola Šušić4, Milan Kabiljo5</s> <s>Pajasen (Ailanthus altissima /Mill./</s><s>Swingle) je invazivna vrsta u Srbiji, koja ugrožava floristički biodiverzitet u prirodnim sastojinama i urbanim prostorima.</s><s>To je svetloljubiva vrsta drveća, sa brzim rastom u početnoj fazi razvoja i ima izraženu adaptivnu sposobnost na različite uslove sredine otvorenih staništa.</s><s>Sa pojavom ranog polnog sazrevanja i, pretežno, svakogodišnjeg uroda velike količine plodova, koji se lako prenose na veću udaljenost od matičnog stabla, pajasen brzo kolonizuje sastojine drugih vrsta drveća sa narušenom strukturom.</s><s>To je dvodoma drvenasta biljka, sa jednopolnim i dvopolnim cvetovima.</s><s>Primenom polnog dimorfizma kod pajasena, kao kriterijuma za selekciju stabala u proredi, može se uticati na širenje pajasena generativnim putem, a u okviru sastojinskog sklopa može se uticati na rast i održanje generativnog i vegetativnog potomstva.</s><s>Diferenciranje rodnih-ženskih od nerodnih-muških stabala vrši se u fazi cvetanja na osnovu cvetno-plodnih cvasti, a odabir rodnih-ženskih stabala vrši se tokom cele godine na osnovu prisutnih plodova i cvetno-plodnih drški koje se dugo zadržavaju u krošnji po opadanja plodova.</s><s>Polni dimorfizam ove vrste poslužio je kao osnova za utvrđivanje polne strukture stabala u zaštićenom prirodnom dobru ,,Bajfordova šuma” na području Beograda.</s><s>Na 37,4 ha šumom obrasle površine evidentirano je 138 polno izdiferenciranih stabala pajasena u 2018. godini, što je potvrđeno i u fazi cvetanja 2020. godine.</s><s>Na osnovu dendrometrijskog premera stabala 2018. godine prsni prečnici stabala su bili u rasponu 5-74 cm, a visine u rasponu 5-21 m. U okviru navedenog broja stabala zastupljenost rodnih-ženskih i nerodnih-muških stabala je približno podjednaka, ali prostorno varira.</s><s>Evidentirana rodna-ženska i nerodna-muška stabala pajasena osnova su za monitoring invazije, a pored zdravstenog stanja i biološkog položaja u sastojinama osnova su i za plansku redukciju i gajenje u neinvazivnom obliku u zaštićenom prirodnom dobru ,,Bajfordova šuma”.</s><s>Ključne reči: invazivne neofite, polni dimorfizam, polna struktura, kriterijum selekcije, proreda</s> <s>Zahvalnica: Ovaj rad je podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvojaUgovor o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini, evidencioni broj 451-03-9/2021-14/ 200169; broj 451-03-9/2021-14/200197; broj 45103-9/2021-14/200053</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 101</s> <s>Efekat vodenih ekstrakata korovskih vrsta Abutilon theophrasti i Xanthium strumarium na prinos useva soje i kukuruza Nataša Samardžić*, Bojan Konstanitnović, Milena Popov Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija *natasamŽpolj.uns.ac.rs</s> <s>Potencijal alelohemikalija nameće potrebu za analizom biljaka sa jakim alelopatskim uticajem, identifikacijom alelohemikalija, proučavanjem njihovog mehanizma i načina delovanja na koji se mogu koristiti u biljnoj proizvodnji.</s><s>Moguće je razlikovati alelopatiju od ostalih mehanizama biljne zajednice jer se njen štetni uticaj pojavljuje kao rezultat oslobađanja alelohemikalija.</s><s>Iz tog razloga se takođe razlikuje od konkurencije.</s><s>Alelolopatija se smatra jednom od osnova održive poljoprivrede, čime postaje prioritetno polje proučavanja u razvijenim zemljama.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se utvrdi koncentracija ispitivanih vodenih ekstrakata korovskih vrsta koji negativno utiču na prinos testiranih biljaka, u poljskim uslovima.</s><s>Biljni materijal korovskih vrsta Abutilon theophrasti Medik. i Xanthium strumarium L. je sakupljen kada su korovi bili u fazi 2-4 lista.</s><s>Nadzemni i podzemni delovi biljaka zajedno su macerirani od svake korovske vrste.</s><s>Primenjene koncentracije bile su 10, 20, 30 i 40 g/l suve materije ispitivanih korova.</s><s>Usev soje tretiran vodenim ekstraktom korova vrste A. theophrasti doveo je do smanjenja prinosa u rasponu od 38-63,5%, dok je prinos kukuruza smanjen za 13,7-39,5%.</s><s>Prinos useva soje tretiran vodenim ekstraktima korovske vrste X. strumarium smanjen je u rasponu od 40,9-45,3%, dok je prinos kukuruza bio smanjen za 10,5-30,3% u zavisnosti od primenjene koncentracije ekstrakata.</s><s>Ključne reči: alelopatija, Abutilon theophrasti, Xanthium strumarium, soja, kukuruz The route from weed control towards managing botanical diversity Meriem Cheddadi*, Mark Szalai, Judit Papp Komaromi, Jozsef Kiss Szent István University, Plant Protection Institute, Gödöllő, Hungary *cheddadimeriem95Žgmail.com</s> <s>Weeds are responsible for significant crop yield losses and financial losses in agricultural production, approximately 10% per year worldwide.</s><s>They compete with crop plants for limited resources such as water and nutrition.</s><s>Moreover, crops are affected by released toxic substances, i.e. allelopathy.</s><s>Therefore, farmers often apply weed control measures to prevent such losses.</s><s>However, weeds in agricultural landscape can enhance botanical diversity both on field and landscape level.</s><s>This can be beneficial for ecosystem provider arthropods such as pollinators and natural enemies of crop pests.</s><s>The weeds provide floral resources, i.e. nectar and pollen, which are essential for beneficial arthropods, particularly when crop plants are not flowering.</s><s>In addition, weeds improve structural diversity supporting pollinators with favorable nesting places as well as natural enemies with shelter and overwintering sites.</s><s>These positive effects of botanical diversity were observed in several studies, not only in semi-natural habitats (e.g. hedgerows, forest patches, set asides or permanent grasslands) but in crop fields as well.</s><s>First, landscape level studies highlighted that the semi-natural habitats are playing important role for the above XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 102</s> <s>Mere nege i održavanja travnjaka zavise od njegovog tipa, dok je intenzitet održavanja uslovljen estetskim zahtevima, promenama koje se odvijaju na nekoj zelenoj površini, pojave korova, bolesti, štetočina i sl.</s><s>Osnovne mere nege koje se primenjuju za održavanje travnjaka su: redovno košenje, oivičavanje travnjaka, uklanjanje otkosa, grabuljanje, aeracija, dosejavanje travnjaka, prihranjivanje, zalivanje i suzbijanje štetočina i bolesti.</s><s>Travnjaci saobraćajnica svrstavaju se u kategoriju travnjaka niskog intenziteta održavanja, a mnoge od mera nege i održavanja se kod ovog tipa travnjaka u praksi i ne primenjuju.</s><s>Istraživanjem intenziteta sprovođenja mera nege i održavanja travnjaka saobraćajnica Beograda utvrđeno je da se one ne sprovode na adekvatan način.</s><s>Na svim istraživanim travnjacima saobraćajnica Beograda evidentirani su ostaci otkosa, iskrzani vrhovi biljaka, dok se košenje ne sprovodi redovno, a odsutne su i kontrole pojave korova, štetočina i bolesti.</s><s>Prema Stavretoviću (2002) u ovom radu date su preporuke negovanja travnjaka saobraćajnica Beograda.</s><s>Kako travnjaci kružnih tokova spadaju u travnjake saobraćajnica koji imaju naviši intenzitet održavanja, kod njih je potrebno primenjivati redovno košenje (na visini od 30-50 mm) u vegetacionom periodu, jednom nedeljno.</s><s>Formiranje ivica ovde je preporučljivo istim intenzitetom kao i košenje.</s><s>Oivičavanje ovog tipa travnjaka treba sprovoditi posle početka vegetacije, dok je odnošenje otkosa potrebno primenjivati posle svakog košenja.</s><s>Operacije aeracije i prosecanje ovog tipa travnjaka treba vršiti po potrebi, kao i meru vertikulacije.</s><s>Podsejavanje travnjaka i dodavanje supstrata treba sprovoditi nakon većih reparacija travnjaka.</s><s>Prihranjivanje kod travnjaka kružnih tokova treba primenjivati tokom cele godine u zavisnosti od potreba biljaka, kao i zalivanje, kontrolu korova, štetočina, bolesti i sl.</s><s>Košenje (na visini od 50-100 mm) ostalih tipova travnjaka saobraćajnica Begrada treba sprovoditi tokom cele godine, a u vegetacionom periodu jednom u dve nedelje.</s><s>Odnošenje otkosa treba vršiti nakon svakog košenja.</s><s>Oivičavanje travnjaka primenjivati nakon obrastanja ivica nadzemnim delovima biljaka.</s><s>Prosecanje travnjaka primeniti prema potrebi, dok se dosejavanje i dodavanje supstrata radi samo u slučaju većih reparacija.</s><s>Prihranjivanje ostalih tipova travnjaka saobraćajnica Beograda je preporučljivo tokom cele godine, u zavisnosti od potreba biljaka.</s><s>Kontrolu korova, štetočina i bolesti potrebno je vršiti tokom cele godine.</s><s>Kako bi se travnjaci (svih tipova) saobraćajnica XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 103</s> <s>(popunjavanje mikrodepresija, smanjenje nagiba i sl).</s><s>Konsultovanje sa stručnjacima pejzažne arhitekture umnogome bi doprineo unapređenju travnjaka saobraćajnica Beograda.</s><s>Ključne reči: travnjaci saobraćajnica, korovi, upravljanje zelenilom grada, urbana ekologija</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 104</s> <s>Zbornik rezimea ŠElektronski izvorĆ / XI kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, 20-23. septembar 2021, Palić = Book of abstracts / 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators, Septembar 20-23rd, 2021, Palić ; urednik Goran Malidža. - Beograd : Herbološko društvo Srbije, 2021. - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm Nasl. sa naslovnog ekrana. - Radovi na srp. i engl. jeziku.</s> <s>Saopštenja u ovom Zborniku su objavljena u otvorenom pristupu pod licencom CC BY (https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/) Autorstvo.</s><s>Moraju se navesti podaci o izvornom delu i link ka licenci, i mora se naglasiti da li je izvorno delo izmenjeno.</s><s>Dozvoljeno je umnožavati, distribuirati i javno saopštavati delo; preraditi ga i koristiti u komercijalne svrhe.</s> <s>Saopštenja se mogu deponovati u digitalnim repozitorijumima ili na društvenim mrežama i učiniti dostupnim u otvorenom pristupu.</s><s>Dopušteno je samoarhiviranje bez nadoknade i bez perioda odloženog pristupa.</s> <s>Registration Holder & Manufacturer: Albaugh TKI d.o.o. ® ™ trademark or trade name of Albaugh, LLC or an affiliated company BOOM EFEKT® - Glifosat 360 g/l</s>

Tradicionalna upotreba korovskih biljaka u lekovite svrhe na području Suve planine

Jarić, Snežana;Mataruga, Zorana;Mačukanović-Jocić, Marina;Sekulić, Dimitrije;Kostić, Olga;Mitrović, Miroslava;Pavlović, Pavle

XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta

korovske vrste;etnobotanička istraživanja;tradicionalna medicina;Suva planina

agrif.bg.ac.rs-123456789-6820.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26020/Zbornik-rezimea-Kongresa-o-korovima-Palic-2021.pdf

<s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators NAUČNI ODBOR /</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators PORUKA UČESNICIMA</s> <s>Herbološko društvo Srbije organizuje kongres o korovima, tradicionalno svake četvrte godine, pa je tako i ovaj jedanaesti po redu bio planiran za 2020. godinu, tačno četrdeset godina nakon prvog naučnog skupa u našoj zemlji koji je bio posvećen herbološkim temama.</s><s>Međutim, pandemija virusa COVID-19 uticala je da Naučno-stručni odbor, u cilju zaštite zdravlja učesnika kongresa, svojih članova, saradnika i njihovih porodica, a u skladu sa odgovornim ponašanjem u vreme pandemije, donese odluku da se skup odloži za 2021. godinu.</s><s>Kao i do sada, program smo tematski koncipirali po sekcijama u okviru kojih će domaći i eminentni inostrani predavači, kroz aktuelne usmene i poster prezentacije, predstaviti najznačajnije rezultate naučno-istraživačkog rada u oblasti proučavanja i suzbijanja korova, do kojih se došlo u proteklom petogodišnjem periodu.</s><s>Ovoga puta posebno želimo da istaknemo da smo po prvi put u dugoj istoriji organizovanja kongresa o korovima, izdvojili sekciju: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, sa ciljem da podstaknemo bolju komunikaciju i saradnju između kolega iz primarne proizvodnje, naučnih institucija, istraživača, industrije pesticida, kao i svih drugih oblasti koje dele zajedničko interesovanje za proučavanje i suzbijanje korova.</s><s>Pozvali smo kolege iz struke da nam se pridruže sa svojim radovima, kako bi bolje sagledali aktuelne probleme u neposrednoj proizvodnji, razmenili iskustva i svi zajedno sagledali moguća nova rešenja.</s><s>Za ovaj skup prijavljeno je ukupno 90 radova, od čega je 16 po pozivu.</s><s>Radovi po pozivu će dati sliku i naučno obrazložiti razvoj, današnje stanje, najnovija dostignuća, kao i viziju budućih istraživanja u našoj oblasti.</s><s>Za usmena saopštenja prihvaćeno je 33 rada, a za poster prezentacije 41 rad.</s><s>Svi radovi će biti publikovani u Zborniku rezimea koji je registrovan u Narodnoj biblioteci Srbije, a biće dostupan na sajtu Herbološkog društva Srbije.</s> <s>Tokom održavanja skupa, učesnici će imati priliku da prisustvuju promociji najnovijih publikacija iz oblasti herbologije i herbicida.</s><s>Programom je predviđena i atraktivna ekskurzija.</s> <s>Deset sponzora kongresa imaće predavanja u okviru sekcije: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, u kojima će predstaviti svoje nove tehnologije i proizvode.</s><s>Takođe, sponzorima je obezbeđen i izložbeni prostor, kao i ostale reklamne aktivnosti.</s> <s>Nadamo se da će ovako koncipiran program ispuniti vaša očekivanja i interesovanja, pa Vas u ime Naučno-stručnog i Organizacionog i odbora, kao i Herbološkog društva Srbije, sa velikim zadovoljstvom pozivamo da uzmete učešće u radu XI kongresa o korovima i savetovanja o herbicidima i regulatorima rasta, koji će se održati 20-23. septembra 2021. godine na Paliću.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators PREGLED PROGRAMA KONGRESA</s> <s>15:20-16:40 Usmeni referati / Oral presentations Ljiljana Nikolić, Branka Ljevnaić-Mašić, Dejana Džigurski, Srđan Šeremešić: Floristička analiza i indeksi diverziteta korova pšenice u uslovima dugotrajnih plodoreda</s> <s>Branka Ljevnaić-Mašić, Ljiljana Nikolić, Dejana Džigurski: Biološke karakteristike korovske flore u organskim usevima lekovitih i aromatičnih biljaka</s> <s>17:15-18:00 Okrugli sto / Round table Uprava za zaštitu bilja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede „Zakon o sredstvima za zaštitu bilja“</s> <s>Kafe pauza / Coffee break (Agroarm d.o.o., Beograd) Sekcija: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta Session: Symposium on herbicides and plant growth regulators Predsedavajući: Goran Malidža, Maja Sudimac Usmeni referati / Oral presentations</s> <s>Goran Malidža, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Siniša Jocić, Vladimir Miklič: Značaj halauksifen-metila za integrisano suzbijanje korova u suncokretu, sa posebnim osvrtom na suzbijanje ambrozije pelenaste rezistentne na ALS inhibitore</s> <s>Miloš Rajković, Goran Malidža, Siniša Jocić, Sandra Cvejić: Reakcija hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuron-metil prema ALS inhibitorima koji se primenjuju u drugim usevima Apostolidis Vassilios: Nova aktivna materija Arylex (Corteva Agriscience SRB d.o.o.)</s> <s>Vladimir Ljubičić: Integralno suzbijanje korova – pristup kompanije Kafe pauza / Coffee break (Agroglobe d.o.o., Novi Sad) Aleksandar Sedlar, Aleksandra Paroški, Vladimir Višacki, Stanko Kerkez, Dejan Paroški, Rajko Bugarin, Filip Vasić: Varijabilna primena herbicida u zaštiti soje od korova XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Jelena Perenčević: Efikasnost herbicida u soji u zavisnosti od meteoroloških uslova</s> <s>Milan Mašić: BASF tehnologije u soji, proverena rešenja u borbi protiv rezistencije (BASF Srbija d.o.o.) Jovana Delić, Julijana Ranković, Svetlana Jovičić: Suzbijanje korova u soji i kukuruzu u periodu 2017-2019. godine: demonstracioni ogledi Danijela Stefanović: Agromarket tehnologija zaštite soje od korova Diskusija po izloženim referatima / Discussion following the presented papers</s> <s>Sekcija: Sekcija: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta Session: Symposium on herbicides and plant growth regulators Predsedavajući: Dragana Božić, Jelena Perenčević Usmeni referati / Oral presentations</s> <s>Milan Radović: Coltrane® kao novo rešenje protiv tvrdokornih korova Miloš Pavlović, Maja Sudimac, Branko Tomić: Efikasnost nekih herbicida u usevu šećerne repe</s> <s>Kafe pauza / Coffee break (Biogenesis d.o.o., Beograd) Aleksandar Oštir: Kako se uspešno rešiti divljeg ovsa u strnim žitima Aleksandar Lazar: XANADU - novi superioran herbicid u žitaricama Srđan Stevanović: Kontrola širokolisnih korova u strnim žitima - Futur (Chemical Agrosava d.o.o.)</s> <s>Vladimir Miklič: NS hibridi suncokreta tolerantni na herbicide (Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators SREDA / WEDNESDAY, 22.09.2021.</s> <s>Martin Bobinac, Siniša Andrašev, Nikola Šušić: Prilagođena tehnika gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih drvenastih neofita u šumarstvu</s> <s>Dejan Nedeljković, Stevan Z. Knežević, Luka Milošević, Pavle Pavlović, Sava Vrbničanin: Uticaj meteoroloških uslova na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza u Srbiji XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Zvonko</s> <s>scarce precipitation affects efficacy of PRE-EM herbicides in sunflower (Helianthus annuus L.) grown on different soil types Milan Brankov, Greg Kruger: Izbor rasprskivača smanjuje zanošenje herbicida</s> <s>9. Katarina Jovanović-Radovanov, Jelena Gajić Umiljendić, Marija Sarić-Krsmanović, Ljiljana Radivojević: Efikasnost umanjenih količina primene imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom i pendimetalinom u usevu graška sa zalivnim sitemom Zlatko Miličević, Anja Milosavljević, Nenad Trkulja: Primena graminicida za suzbijanje sirka u usevu šećerne repe i mogućnost mešanja sa fungicidima Zlatko Miličević, Anja Milosavljević, Nenad Trkulja: Primena preparata Betanal tandem i Powertwin u zaštiti useva šećerne repe od korova Ana Dragumilo, Tatjana Marković, Snežana Mrđan, Vladimir Filipović, Dragoja Radanović, Sava Vrbničanin, Dragana Božić: Uticaj malčeva na suzbijanje korova i prinos pitome nane (Mentha x piperita) XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators INVAZIVNI KOROVI / INVASIVE WEEDS</s> <s>Oimbo Lynnete, Okambo John: Invasive weed species of farming land and their impact on householder food security in western Kenya Aleksandra Savić, Danica Živanović, Jovan Lazarević, Danijela Pavlović, Dragana Božić, Sava Vrbničanin: Kompetitivna sposobnost Ambrosia artemisiifolia u koasocijaciji sa Ambrosia trifida</s> <s>Pavle Pavlović, Adewale Osipitan, Stevan Z. Knežević: Effects of timing of weed removal and application of pre-emergence herbicides on growth of soybean Panagiotis Kanatas: Effects of weeds growth stage on the efficacy of the herbicide pyroxsulam+florasulam at reduced rates in wheat Katarina Jovanović-Radovanov: Uticaj rezidua imazetapira na sadržaj ukupnih proteina u korenu osetljivih gajenih biljaka Snežana Mrđan, Jovan Crnobarac, Tatjana Marković, Ana Dragumilo, Sara Mikić, Stefan Gordanić, Dragoja Radanović: Mogućnost primene IBA stimulatora i IAA biostimulatora u oživljavanju reznica timijana (Thymus vulgaris L.) Mira Pucarević, Milica Živković, Nataša Stojić, Dragana Linda Mitić, Vesna Teofilović: Herbicidi i njihovi ostaci u podzemnim vodama Srđan Stevanović, Dragana Božić, Katarina Jovanović-Radovanov, Sava Vrbničanin: Mogućnost hemijskog suzbijanja Avena fatua L. u usevu ozime pšenice</s> <s>Nataša Samardžić, Bojan Konstanitnović, Milena Popov: Efekat vodenih ekstrakata korovskih vrsta Abutilon theophrasti i Xanthium strumarium na prinos useva soje i kukuruza</s> <s>Herbicidi čine oko 60% globalnog tržišta pesticida.</s><s>Jednostavnost primene, kao i visoka efikasnost u suzbijanju korova, učinila ih je nezaobilaznim segmentom gotovo svih tehnologija gajenja useva u savremenoj poljoprivrednoj proizvodnji.</s><s>Međutim, decenije primene dovele su do dramatičnog porasta rezistentnih populacija korova.</s><s>Imajući u vidu da ovaj rastući proces nije pratilo otkriće i komercijalizacija aktivnih supstanci sa novim mehanizmima delovanja, izazovi u suzbijanju korova sa kojima se u praksi susrećemo govore da se, danas, hemijsko suzbijanje korova nalazi u izazovnom periodu.</s><s>Hronološki posmatrano od pedesetih godina prošlog veka, kada se započelo sa uvođenjem herbicida u široku upotrebu, nove aktivne supstance zajedno sa novim mehanizmima delovanja komercijalizovane su na svakih nekoliko godina, tako da je broj novih herbicida na tržištu konstantno rastao.</s><s>Prvo ozbiljno narušavanje ovog trenda započelo je krajem osamdesetih godina, a nastavljeno je do danas.</s><s>Pooštrena zakonska regulativa koja se odnosila na procenu rizika pesticida, kao i povećan interes javnosti za zaštitu zdravlja ljudi i životnu sredinu, doveli su do toga da iz upotrebe budu isključeni mnogi herbicidi.</s><s>Tehnologije gajenja tzv. transgenih useva, kao i useva tolerantnih na herbicide dobijenih drugim metodama, učinile su da se napusti konvencionalna zaštita koja se zasnivala na kombinovanju herbicida različitih mehanizama delovanja i da se uspostavi novi pristup u suzbijanju korova koji je zasnovan na jednokratnoj primeni pojedinačnih aktivnih supstanci.</s><s>Prateći ove trendove, hemijske kompanije koje su imale potencijal da razviju nove molekule sa novim mehanizmima delovanja smanjile su svoja istraživanja.</s><s>Istovremeno, zbog izostanka plodoreda i jakog selekcionog pritiska pojedinačnih herbicida, počeli su sve više da se ispoljavaju nedostaci novih tehnologija, prvenstveno kroz porast broja korovskih vrsta sa rezistentnim biotipovima.</s><s>Problem sa razvojem i širenjem rezistentnosti korova lakše bi se rešavao da se na tržištu pojavljuju novi herbicidi, pod čime se podrazumeva novi mehanizam i/ili mesto delovanja.</s><s>Međutim, činjenica je da u poslednje tri decenije nije komercijalizovana ni jedna takva aktivna supstanca, što jasno ukazuje da budućnost hemijskog suzbijanja korova zavisi od novih otkrića na tom polju.</s><s>Gde se mogu „tražiti‟ molekuli-potencijalni novi herbicidi i novi mehanizmi delovanja?</s><s>Savremeni pristup u otkrivanju novih herbicida zahtevao je da se napusti empirijski model, koji ustupa mesto multidisciplinarnim istraživanjima.</s><s>Kao rezultat izdvojila su se dva pravca.</s><s>Kada se govori o hemijskoj sintezi tu se izdvajaju tehnologije koje poboljšavaju i šire mogućnosti stvaranja novih molekula, a zasnivaju se na kombinatornoj hemiji, metodama modelovanja kao što je kvantitativni odnos strukture i aktivnosti (quantitative structure activity relationship-QSAR) i komparativnoj prostornoj molekularnoj analizi (comparative molecular field analisis-CoMFA).</s><s>Ovi sistemi treba da omoguće brzu sintezu, ili kompjutersku simulaciju velikog broja novih molekula, ciljano otkrivanje novih jedinjenja koja mogu da deluju na potencijalno novim mestima, kao i modifikaciju strukture molekula koja vodi povećanju biološke XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators aktivnosti.</s><s>Smatra se da ove tehnologije imaju potencijal da obezbede nove molekule koji će moći da ispune veoma oštre zahteve koji se stavljaju pred novi herbicid u pogledu širokog spektra delovanja, fleksibilnosti primene, izvanredne selektivnosti, malih količina primene, antirezistentne strategije i visokog nivoa bezbednosti za ljude i životnu sredinu.</s><s>Drugu grupu čine tzv. „omiks‟ tehnologije, koje su zasnovane na molekularnoj i biohemijskoj karakterizaciji biljnih vrsta, tkiva i ćelija, identifikacijom i profilisanjem velikog broja produkata ekspresije gena zajedno sa iRNK, proteinima i metabolitima.</s><s>Kroz lančani proces ekspresije gena koji obuhvata niz koraka i postupaka označenih kao: funkcionalni genomiks, transkriptomiks, proteomiks, metabolomiks i fizionomiks, dolazi se do otkrivanja promena u molekularnim i biohemijskim procesima koje su nastale kao specifičan odgovor - „otisak‟ na delovanje herbicida.</s><s>Ove promene mogu dati prve informacije o mehanizmu i mestu delovanja novog herbicida i usmeriti dalja istraživanja.</s><s>Do sada je oktriveno i sakupljeno oko 250 „otisaka‟ poznatih herbicida i nekoliko hiljada „otisaka‟ novih jedinjenja, ali, nažalost, ova istraživanja još uvek nisu dovela do otkrića novog mehanizma delovanja koji bi mogao da se komercijalizuje na tržištu.</s><s>Potencijalne izvore supstanci koje mogu imati herbicidno delovanje treba tražiti i u prirodi, prvenstveno biljkama i mikroogranizmima.</s><s>Koncept korišćenja mikroorganizama u zaštiti bilja intenzivno se ispituje poslednjih decenija, a najveći broj bioherbicida je registrovan u SAD i Kanadi.</s><s>Većina bioherbicida na tržištu su na bazi gljiva, a vrste iz rodova Colletotrichum, Phoma i Sclerotinia se najviše koriste u komercijalne svrhe.</s><s>Postoje i preparati na bazi bakterija, a u poslednjih desetak godina se sve više pažnje poklanja virusima.</s><s>Procene su da se oko 200 različitih vrsta mikroorganizama nalazi u fazi ispitivanja kao potencijalni bioherbicidi.</s><s>Biljke su veliki izvor biološki aktivnih supstanci.</s><s>Brojna istraživanja su pokazala da jedinjenja iz grupe fenola (prosti fenoli, flavonoidi) i terpenoida (monoterpenoidi, seskviterpenoidi, diterpeni, glukozinolati, benzoksakinoni i dr.) mogu uticati na klijanje, rast i razviće drugih biljaka.</s><s>I pored toga što je proces razvoja ovih supstanci izuzetno tehnički i finansijski zahtevan, ohrabruju rezultati koji ukazuju da bi se neko od otkrivenih jedinjenja, koja su pokazala herbicidno delovanje, moglo formulisati u finansijski prihvatljiv komercijalni herbicid.</s><s>U ovom trenutku je veoma teško predvideti kako će se herbicidi dalje razvijati.</s><s>Novi pristupi u suzbijanju korova zasnivaju se na (1) menjanju osobina korovskih biljaka promenama ekspresije gena (ometanje biljne RNK korišćenjem tzv. iRNK herbicida) što se manifestuje povećanom osetljivošću biljaka na date herbicide, ili potpunim propadanjem biljaka; (2) genetskom inženjeringu sa novom, tzv. „gene-drive“, tehnologijom (zasniva se na CRISPR/Cas9 metodi za editovanje genoma koja omogućava uklanjanje postojećih, ili ubacivanje novih gena).</s><s>Takođe, više pažnje treba pokloniti i nehemijskim pristupima u suzbijanju korova, kao što su: unapređenje kompetitivnosti useva, negativna ukrštena rezistentnost, precizna poljoprivreda, primena robota i dronova, korišćenje prirodnih neprijatelja korova i dr. Integrisanje hemijskih i nehemijskih mera uz dobro poznavanje biologije i ekologije korova može da obezbedi efikasno suzbijanje korova, dok je na industriji herbicida da stvaranjem novih proizvoda i tehnologija dalje unapređuje poljoprivrednu proizvodnju.</s><s>Ključne reči: herbicidi, status, pravci razvoja, nove tehnologije Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/200214</s> <s>The discipline of weed science is at a critical juncture.</s><s>Weed science has historically been most successful in providing efficient control of weeds by keeping up with modernization in agricultural practices and by establishing close relationships with the private sector.</s><s>However, there are also some important failures of weed science in modern European societies that resulted from the close ties to agriculture, such as soil and water degradation, the increasing number of herbicide-resistant weeds and loss of biodiversity.</s><s>From a scientific point of view, and with the exception of recent advances in agroecology, there have been so far only modest efforts to address new issues such as global warming, invasive alien species and client diversification (e.g. forestry, landscape management, amenity area maintenance), or to use agricultural weeds as model study systems to advance ecological and evolutionary theory.</s><s>This inability to shift focus has contributed to the steady decline of active weed scientists seen in most European countries over the past few decades.</s><s>The European Weed Research Society (EWRS) has recently reacted to this and identified five main topics in future weed research: (1) weed biology and ecology - weeds are interesting plants, (2) Integrated Weed Management (IWM) - clever management of weeds, (3) herbicide resistance - reactions of weeds to current management, (4) invasive weeds and climate change - weeds under global change, and (5) new technologies -new ways to deal with weeds.</s><s>Using one of the economically most important weeds in Europe, Ambrosia artemisiifolia L., which is both a hard to control crop weed and a prominent plant invader, I will exemplify how weed science could adopt a more interdisciplinary approach by considering more fundamental aspects of weed biology.</s><s>For this, I will outline how weed science and invasion science can cross-fertilize each other to improve efficient management, as the strengths of these two disciplines are highly complementary.</s><s>In a recent multidisciplinary approach combining expertise from weed science and plant invasion science allowed us, amongst others, to evaluate and compare management tools, such as optimal cutting regimes and biological control for different regions and habitat types, to assess benefits and risks of biological control, and to show ways to reconcile different stakeholder interests and management objectives (health versus crop yield).</s><s>An increasing number of weed species could benefit from applying such an integrative approach, as typical invasive alien plants are increasingly reported from crop fields and native crop weeds are invading adjacent non-crop land, thereby forming new source populations for further spread.</s><s>Changing the focus of weed science is a great challenge that requires commitment by funding agencies, researchers, and teachers and students to translate new technologies into more diverse weed management systems that will result in more durable solutions.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Challenges for weed management with changing climates: what models tell us?</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Promene korovske flore i vegetacije useva strnih žita Sava Vrbničanin1*, Urban Šilc2</s> <s>Tokom proteklih decenija došlo je do značajnih promena u sastavu i strukturi korovske flore i vegetacije kako na lokalnom tako i na globalnom nivou.</s><s>U agrofitocenozama konstatovan je porast brojnosti termofilnih korovskih vrsta poput Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Datura stramonium L., Erigeron canadensis L., Panicum crus-galli L., P. capillare L., Sorghum halepense (L.) Pers., Xanthium strumarium L., X. spinosum L. itd.</s><s>Takođe, neke korovske vrste, koje su bile od manjeg značaja, kao npr. Ambrosia artemisiifolia L., Bryonia dioica Jacq., Helianthus annuus L., Lolium spp., Cannabis sativa L. postale su značajne i ekonomski štetne vrste za mnoge useve.</s><s>U vezi sa ovim smatra se da su osnovni uzročnici promena korovske flore i vegetacije brze klimatske promene, socioekonomski razvoj društva, novi sistemi biljne proizvodnje, tržišna ekonomija i dr. Klimatske promene uključuju porast temperature i izmenjen raspored padavina tokom godine, što najčešće u Evropi, Balkanu i u Srbiji rezultira pojavom sušnih leta kao i blagih i vlažnih zima.</s><s>Naime, vlažne i blage zime favorizuju pojavu i širenje ozimih korova (Brassicaceae, Lamiaceae), dok toplija i suvlja leta favorizuju razvoj i širenje termofilnih letnjih korova.</s><s>Osim toga, klimatske promene rezultiraju učestalim ekstremnim prilikama kao što su letnje oluje, pojava grada, letnje suše i ekstremno hladni kratki talasi tokom zime.</s><s>Stoga korovske vrste sa izraženijom fenotipskom plastičnošću lakše podnose te ekstremne vremenske prilike.</s><s>Međutim, povremeni ekstremi i brze klimatske promene narušavaju stabilnost agrofitocenoza i povećavaju njihovu narušenost.</s><s>Takođe, kao rezultat mnogobrojnih ljudskih aktivnosti koncentracija atmosferskih gasova kao što je metan, ugljen dioksid, ozon, azotni oksidi, sumpor dioksid i voda u gasovitom stanju su stalno u porastu.</s><s>Na primer, već duži vremenski period nivo atmosferskog CO2 je u porastu i sa fiziološkog aspekta to bi C3 biljke (većina korovskih vrsta pripada ovoj grupi biljaka) mogle da iskoriste u procesu fotosinteze (Kalvinov ciklus fotosinteze), međutim sa porastom temperature fiziološka iskorišćenost CO2 od strane ovih biljaka izostaje jer one maksimalnu fotosintetsku aktivnost postižu na nižim temperaturama (15-25°C).</s><s>Suprotno tome, pri višim temperaturama (30-47°C) fotosintetska aktivnost C4 biljaka (neke veoma agresivne i ekonomski štetne vrste pripadaju ovoj grupi, npr. Amaranthus spp., S. halepense) je efikasnija, ali na fotosintetsku aktivnost ovih biljaka obično ne utiče povećan sadržaj atmosferskog CO2.</s><s>Pored direktnih efekata klimatske promene utiču i indirektno na korovsku floru i vegetaciju.</s><s>Sistemi gajenja useva i održavanja zemljišta su pod uticajem klimatskih promena.</s><s>S druge strane, sistem gajenja useva direktno utiče na sastav i strukturu korovske flore, dakle klimatske promene i indirektno utiču na korovsku floru i vegetaciju.</s><s>U sklopu brzih klimatskih promena, a u cilju postizanja visokih prinosa neophodno je gajenje genotipova otpornih na izrazito toplo i suvo vreme.</s><s>Ekstremne vremenske prilike takođe povećavaju rizike u biljnoj proizvodnji i time dovode do povećane upotrebe pesticida (herbicida) i hraniva.</s><s>Takođe, politika (zakonodavstvo, javni novac) i tržišna ekonomija dodatno utiču na agronomsku praksu.</s><s>Rast CO2 u atmosferi utiče na konkurentski odnos između useva i korova, pri čemu ishod interakcije zavisi od više činilaca.</s><s>Na primer neki korovi se XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators brže prilagođavaju stresnim uslovima zahvaljujući izraženoj genetičkoj varijabilnosti i plastičnosti.</s><s>S druge strane, povećan sadržaj atmosferskog CO2, više temperature i vlažnije vreme takođe mogu indirektno uticati na efikasnost nekih herbicida preko uticaja na fiziologiju biljaka.</s><s>Dakle, klimatske promene utiču na korove na više načina.</s><s>Da bi vrsta opstala na nekom staništu ona mora da reaguje na promene koje se dešavaju na tom staništu.</s><s>Generalno postoje tri strategije kako korovske vrste opstaju u stresnim uslovima koji su rezultat brzih klimatskih promena.</s><s>Prvo, migracijom, što dovodi do promena u distribuciji korova.</s><s>Ova strategija se zove “opseg migracija” (“opseg pomeranja”).</s><s>Da bi došlo do migracije vrsta mora da ima mehanizme uspešnog širenja reproduktivnih organa.</s><s>Na obradivim površinama čovek često svojim aktivnostima to obezbeđuje.</s><s>Opseg migracija zavisi od karakteristika i konfiguracije terena.</s><s>Drugo, brzo prilagođavanje na klimatske promene može nastupiti usled fenotipske plastičnosti vrste bez evolutivnog prilagođavanja.</s><s>Brzo prilagođavanje može biti rezultat tolerancije i izbegavanja klimatskih promena.</s><s>U tom slučaju fitnes i konkurentska sposobnost vrste slabi ili jača i shodno tome ekološka niša se menja, odnosno dolazi do njenog pomeranja.</s><s>Ovo se dešava na nivou zajednice i može se vizuelno konstatovati kao promena sastava zajednice.</s><s>Treće, postepeno prilagođavanje klimatskim promenama, a to je često povezano sa razvojem novih osobina ili sa optimizacijom postojećih.</s><s>Pojedinačne biološke adaptacije korova, koje nastaju kao rezultat prirodne selekcije, su rezultat promenjenih osobina vrste.</s><s>Novorazvijene osobine su vidljive na nivou populacije i one su rezultat morfoloških, fizioloških i genetičkih promena na nivou pojedinačnih biljaka.</s><s>S obzirom na evidentne klimatske promene koje se dešavaju poslednjih decenija, čiji efekti su vidljivi i na nivou promena korovske flore i vegetacije, neophodno je uvođenje novih strategija u biljnoj proizvodnji kroz izbor useva, izbor genotipa, način obrade zemljišta, vreme setve, unapređenje integrisanih sistema suzbijanja korova, vreme žetve itd.</s><s>Radi boljeg razumevanja promena korovske flore i vegetacije pod uticajem globalnih klimatskih promena, socio-ekonomskog razvoja društva i tržišne ekonomije u radu će ilustrativno biti prikazane promene korovske flore i vegetacije useva strnih žita za područje centralne Srbije, odnosno prostor od Kraljeva do Rudnjanske visoravni na transektu od 200 do 1200 m nadmorske visine.</s><s>Za nepune tri decenije (1994-2020) na ovom području u usevima strnih žita (pšenica, ječam, ovas, raž) došlo je do isčezavanja, odnosno značajnog smanjenja brojnosti vrsta s jedne strane, odnosno do pojave i širenja novih vrsta s druge strane.</s><s>Naime na nižim područjima u usevima strnih žita izgubljeno je oko 80 vrsta među kojima su: Sinapis arvensis L., Adonis flammea Jacq., Fumaria vaillantii Loisel., Urtica urens L., Gypsophila muralis L., Adonis aestivalis L. itd., dok je oko 60 novih, prvenstveno neofita (npr. Ambrosia artemisiifolia L., Xanthium strumarium L., Conyza canadensis (L.) Crong., Arctium lappa L., Cirsium vulgare (Savi) Ten., Helianthus tuberosus L., Datura stramonium L.) i četiri trave: Apera spica-venti (L.) Beauv.</s><s>Sorghum halepense (L.) Pers., Deschampsia cespitosa (L.) P. Beauv. i Secale cereale L. Na većim nadmorskim visinama prisutno je 42 nove vrste: Kickxia spuria (L.) Dum., Tripleurospermum inodorum (L.) Schultz Bip., Asperula arvensis L., Lolium multiflorum Husn., Ranunculus bulbosus L., Brassica nigra L., Arctium lappa L. i Bryonia dioica Jacq., kao i mnoge neofite Conyza canadensis (L.) Crong., Erigeron annuus (L.) Pers., Ambrosia artemisiifolia L., Datura stramonium L. itd.</s><s>Broj vrsta po jedinici površine (alfa diverzitet, αd) se značajno smanjio kako na nižim (do 1994. godine αd= 31,49±7,78; u 2020. godini αd= 24,57±6,80) tako i na većim nadmorskim visinama (38,15±9,30; 24,05±6,90), dok se beta diverzitet povećao.</s><s>Na nižim terenima smanjio se broj ruderalnih vrsta, a na većim visinama došlo je do smanjenja XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators broja travnih korova.</s><s>Takođe, broj pravih korovskih vrsta je generalno manji bez obzira na nadmorsku visinu, što znači da je došlo do promene sastava i strukture korovske zajednice strnih žita jer su u zajednice ušle druge vrste.</s><s>Na osnovu svega može se zaključiti da su promene korovske flore i vegetacije poljoprivrednih zemljišta evidentne i da su agronomi suočeni sa potrebama unapređenja postojećih i uvođenjem novih mera u suzbijanje korova kako na području Srbije tako i šire u regionu.</s> <s>Ključne reči: korovi, strna žita, klimatske promene Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji</s> <s>Evolucija rezistentnosti korova na herbicide možda je najjača pokretačka snaga u traganju za herbicidima novih mehanizama delovanja, novih tehnologija u suzbijanju korova i promovisanje najbolje prakse za održivu proizvodnju useva.</s><s>Ovaj fenomen je odličan primer brzog prilagođavanja biljaka ljudskoj aktivnosti, jer je odavno potvrđeno da rezistentnost nije problem herbicida već ponašanja njihovih korisnika.</s><s>Ubediti poljoprivredne proizvođače da što ranije uvedu promene u upravljanje rezistentnošću korova, predstavlja veliki izazov i dugoročni zadatak za sve savetodavce i druge relevantne činioce u poljoprivredi.</s><s>Najvažniji istraživački napori u ovoj oblasti treba da budu usmereni ka razvoju ekonomski održivih strategija za odlaganje pojave i upravljanje rezistentnošću.</s><s>U Republici Srbiji do sada su potvrđeni slučajevi rezistentnosti Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Helianthus annuus L. i Sorghum halepense (L.) Pers. na ALS inhibitore, kao i S. halepense na pojedine inhibitore acetil koenzim A karboksilaze (ACC-aze) uključujući i višestruku rezistentnost ove vrste na inhibitore oba prethodno pomenuta mehanizma delovanja.</s><s>Ekonomski najznačajnije korovske vrste u Srbiji su A. artemisiifolia, A. retroflexus i S. halepense rezistentni na ALS inhibitore.</s><s>Procenjuje se da su ove tri korovske vrste sa svojstvom rezistentnosti na pomenute dominantne herbicide rasprostranjene na stotinama hiljada hektara, pri čemu pričinjavaju najveće štete u severnom delu Srbije.</s><s>Značajne ekonomske štete prouzrokuju biotipovi S. halepense rezistentni na pojedine herbicide inhbitore ACC-aze, odnosno na podrgrupu ariloksifenoksi poropionata (FOP).</s><s>Potvrđeni slučajevi rezistentnosti S. halepense na pojedine inhibitore ACC-aze, zajedno sa slučajevima višestruke rezistentnosti na inhibitore ACC-aze i ALS inhibitore, rasprostranjeni su za sada samo u jugozapadnoj Bačkoj (opštini Bač).</s><s>Ovi nalazi su opomena da je potrebno više nego ikad dosledno sprovođenje antirezistentne strategije na celoj teritoriji Srbije.</s><s>To podrazumeva XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators edukaciju, praćenje rezistentnosti korova prema dominantnim herbicidima i sprovođenje proaktivnog i aktivnog upravljanja rezistentnošću korova na herbicide.</s><s>Stanje mera antirezistentne strategije procenjeno je u 2019. godini anketiranjem 914 poljoprivrednika i agronoma od kojih 96,8% donose odluke u izboru i primeni herbicida.</s><s>Prema ovoj anketi, kod većine useva dominantni herbicidi su ALS inhibitori, a u plodoredu su uglavnom zastupljene smene dva ili u manjem procentu tri useva.</s><s>Smeše herbicida različitih mehanizama delovanja uvek koristi 24,6% anketiranih, 42,2% često, 21,8% povremeno, 8,4% retko i 2,8% nikad.</s><s>Smenjivanje herbicida različitih mehanizama delovanja u vremenu i prostoru uvek koristi 20,2% anketiranih, dodatak hemijskom suzbijanju korova, uvek koristi 42,2% anketiranih, 33,1% često i 15% povremeno.</s><s>Od ukupnog broja anketiranih koji su odgovorili na pitanje, uputstvo za primenu pri izboru količina i vremena primene herbicida uvek se poštuje kod najvažnijih vrsta korova koje se otežano suzbijaju herbicidima najčešće su navedeni: korova rezistentnih na herbicide u Srbiji upoznato je 67,3% od ukupno 856 anketiranih, a u svojoj opštini 69,5% od ukupno 629 anketiranih.</s><s>Iskustva sa korovima rezistentnim na herbicide na svom gazdinstvu imalo je 57,5% od ukupno 515 odgovora.</s><s>Od najvažnijih vrsta korova kod kojih je potvrdjena rezistentnost na herbicide u opštini, najčešće su navedeni: S. halepense (77,2%), A. retroflexus (20,2%) i A. artemisiifolia (19,4%).</s><s>Slične vrednosti su i za pretpostavku koje vrste su rezistentne na njihovom gazdinstvu (S. halepenese 71,6%, Amaranthus spp.</s><s>19,1% i A. artemisiifolia 15,5%).</s><s>Poljoprivrednici su do informacija o rezistentnosti najčešće dolazili na savetovanjima (62,5%).</s><s>Mehanizme delovanja herbicida razume 72% od 812 anketiranih i oni su ujedno upoznati da se oznake mehanizama delovanja herbicida nalaze na etiketi herbicidnih preparata.</s><s>Međutim, značenje ovih oznaka razumelo je 62,6% od ukupno 808 odgovora.</s><s>Od specifičnih mera antirezistentne strategije od 563 dobijenih odgovora, najčešće se koriste: smena herbicida različitih mehanizama delovanja u plodoredu (50,8%), smena herbicida različitih mehanizama delovanja u usevu (29%), korišćenje maksimalne preporučene količine herbicida (32%), upotreba rezidualnih (zemljišnih) herbicida posle setve a pre nicanja (25,8%), primena glifosata pre setve ili posle setve a pre nicanja useva (33,2%), osnovna obrada zemljišta oranjem (36,6%), smena žitarica i širokolisnih useva (31,4%), smena ozimih i prolećnih useva (33,2%) i dopunska obrada zemljišta kao dodatak herbicidima (36,1%).</s><s>Na pitanje da li se čiste poljoprivredne mašine (kombajne) pre prelaska sa jednog polja na drugo da bi se smanjilo širenje semena korova, od retko i 20,9% nikad.</s><s>Na pitanje da li se vodi evidencija (knjiga polja) o primeni herbicida i drugih agrotehničkih mera, pozitivan odgovor je dalo 69,2%.</s><s>Na osnovu analize prethodnog stanja, postaje više nego ikad značajnije da poljoprivrednici počnu da razmišljaju izvan okvira starog modela suzbijanja korova ukoliko žele da sačuvaju upotrebljivost postojećih herbicida koje već imaju i obezbede da herbicid sa novim mehanizmom delovanja, koji će se pojaviti, dostigne svoj pun potencijal.</s><s>Za razliku od drugih država, koje su odavno prepoznale značaj ovog problema, u Srbiji ne postoji organizovano praćenje rasprostranjenosti populacija rezistentnih korova prema pojedinim herbicidima.</s><s>Upravljanje rezistentnošću korova na herbicide održivo je jedino zajedničkim naporom svih relevantnih aktera: poljoprivrednika i njihovih udruženja, proizvođača i prometnika herbicida, univerziteta, instituta, nadležnih XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators ministarstava i sekretarijata, savetodavaca, vlasnika zemljišta, profesionalnih udruženja, medija, nevladinih organizacija i dr. Veoma važno je podsticanje zajedničkih aktivnosti pomenutih relevantnih subjekata, jer svako dalje ignorisanje i odlaganje mera za upravljanje rezistentnošću korova na herbicide može prouzrokovati nesagledive posledice po poljoprivredu Srbije.</s><s>Ključne reči: korovi, herbicidi, rezistentnost, A. retroflexus, A. artemisiifolia, S. halepense, ALS inhibitori, inhibitori ACC-aze, antirezistentna strategija Glyphosate alternatives for weed management in perennial crops of Greece</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators USMENA PREDAVANJA / ORAL PRESENTATIONS</s> <s>U radu je predstavljen deo florističkih istraživanja korova pšenice na dugotrajnim ogledima na Rimskim Šančevima (Novi Sad).</s><s>Cilj rad je bio da se ukaže na promene florističkog sastava korova pšenice na različitim varijantama plodoreda: intenzivno (đubreno) dvopolje (I2), tropolje (I3), četvoropolje (I4); ekstenzivno (neđubreno) dvopolje (E2) i tropolje (E3) i monokultura (M).</s><s>Ukupno je zabeleženo 48 korovskih vrsta iz 42 roda, 23 familije, 20 redova, 3 klase i 2 odeljka.</s><s>U ukupnom florističkom spektru dominiraju vrste iz fam.</s><s>Asteraceae (15%, 7 vrsta), zatim iz fam.</s><s>Poaceae i Fabaceae (8%, po 4 vrste).</s><s>Slede ih predstavnici fam.</s><s>Lamiaceae, Ranunculaceae i Polygonaceae (6%, po 3 vrste).</s><s>Šest familija su zastupljene sa po dve vrste i 11 familija sa samo jednom vrstom.</s><s>U obe istraživane godine (1991. i 2010.) zabeleženi su predstavnici 20 familija, s tim što nakon 19 godina izostaju predstavnici fam.</s><s>Equisetaceae, Sambucaceae i Apiaceae, a registrovane su vrste iz fam.</s><s>Solanaceae, Papaveraceae i Oxalidaceae.</s><s>U 1991. godini zabeleženo je prisustvo 32 vrste, a nakon 19 godina 33 vrste.</s><s>Zabeleženo je 17 zajedničkih vrsta u obe istraživane godine, dok je 15 vrsta zabeleženo samo 1991. godine, a 16 vrsta samo 2010. godine.</s><s>Na svim varijantama ogleda, stalno je prisutna vrsta Polygonum convolvulus L. Da bi se stekao što potpuniji uvid u floristički diverzitet i eventualne promene korovske flore nakon 19 godina, izračunati su: Shannon-Wiener-ov indeks diverziteta (H'), Shannon-Wiener-ov indeks ujednačenosti (E), Simpson-ov indeks dominacije (D) i Steinhaus-ov indeks sličnosti (SA).</s><s>Indeks diverziteta (H') u 1991. godini se kretao od indeks ujednačenosti (E) je bio nešto viši u 1991. godini i kretao se od 0,56 (I2) do 0,82 (M), dok je u 2010. godini najslabija ujednačenost zabeležena upravo na varijanti monokulture (0,52), kao posledica velike brojnosti Veronica hederifolia L. (256 ind/m2) i Consolida regalis S.F.Gray. (110,64 ind/m2), što ukazuje na nestabilnost korovske sinuzije.</s><s>Iste godine, najveća ujednačenost u broju individua korovskih vrsta zabeležena je na I3 (0,80).</s><s>Najniža vrednost indeksa dominacije (D) je zabeležena 1991.godine na E2 i M (0,13), dok je upravo na monokulturi nakon 19 godina zabeležena najviša vrednost (0,34) što je posledica dominantnog učešća V. hederifolia i C. regalis, na šta je ukazao i nizak nivo indeksa ujednačenosti (E).</s><s>Ako se analiziraju prosečne vrednosti H', E i D, indeks diverziteta (H') je prve istraživane godine bio viši (1,97) nego druge (1,63), kao i prosečan indeks ujednačenosti (1991 nego 1991. godini (0,20).</s><s>Analizom indeksa sličnosti (SA) evidentno je da je najveća floristička sličnost zabeležena između I4 (0,21) i I2 (0,19), što ukazuje na relativno stabilnu korovsku sinuziju koja, iako brojem vrsta različita, u dužem vremenskom periodu, ne stvara uslove za veću zakorovljenost pšenice i znatniju dominaciju pojedinih vrsta.</s><s>Najveće florističke promene zabeležene su na E2, gde je indeks sličnosti bio najniži (0,01).</s><s>Spektar životnih formi korovske flore je terofitskogeofitskog tipa.</s><s>Nakon 19 godina, biološki spektar je blago izmenjen sa nešto većim XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators učešćem terofita (za 7%), neznatno manjim učešćem geofita (za 1%) i potpunim izostankom hemikriptofita.</s> <s>Korovi predstavljaju veliki problem u gajenju lekovitih i aromatičnih biljaka, a posebno u organskoj proizvodnji s obzirom na odsustvo primene hemijskih mera suzbijanja.</s><s>Zakorovljenost ovih useva je konstantan i dinamičan problem pri čemu oni značajno smanjuju kvalitet i prinos gajene biljke i njenih sekundarnih metabolita te je neophodan stalni monitoring korovske flore.</s><s>Cilj rada bila je floristička analiza korova i njihovih bioloških karakteristika: životnih formi, dubine korena, vremena i dužine cvetanja, načina oprašivanja i rasejavanja plodova/semena, dugovečnosti semena, dominantnosti in situ, tolerantnosti na antropogeni faktor, u organskim usevima lekovitih i aromatičnih biljaka (bosiljka, nevena, mirođije i nane).</s><s>Floristička istraživanja korova obavljena su tokom vegetacionog perioda 2014-2016. godine na Odeljenju za alternativne kulture, Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Bačkom Petrovcu.</s><s>Konstatovano je ukupno 15 korovskih vrsta svrstanih u 9 familija.</s><s>Najzastupljeniji su bili predstavici širokolisnih korova (86.67%) sa dominacijom vrsta iz familije Asteraceae (20%), dok su uskolisni korovi bili prisutni sa svega dve vrste: Setaria pumila (Poir.) Roem. et Schult i Sorghum halepense (L.) Pers.</s><s>Sedam korova zabeleženo je u organskom usevu bosiljka i nevena, deset vrsta u usevu nane, dok je floristički najraznovrsniji bio usev mirođije sa trinaest vrsta.</s><s>Najučestaliji korovi, prisutni u sva četiri useva bili su: Amaranthus retroflexus L., Chenopodium album L., Datura stramonium L., Senecio vulgaris L. i S. halepense (L.) Pers.</s><s>U korovskoj flori su dominirale jednogodišnje, zeljaste biljke - terofite (80%), čiji korenovi su bili dugi 50-100 cm.</s><s>Vreme cvetanja korova značajno je zbog pravovremene primene mera suzbijanja.</s><s>Većina korova (14 vrsta) počinjala je da cveta u junu ili julu, a završavala cvetanje u septembru ili oktobru.</s><s>Cvetanje je trajalo četiri, odnosno pet meseci kod svih zabeleženih korovskih vrsta.</s><s>Najduže vreme cvetanja imala je vrsta S. vulgaris L. (februar-novembar).</s><s>Najzastupljeniji načini oprašivanja konstatovanih korovskih vrsta bili su anemofilija (4 vrste), samooprašivanje (4 vrste) te samooprašivanje sa zoofilijom (4 vrste).</s><s>Kod većine registrovanih vrsta mehanizam rasejavanja plodova/semena je zoohorija (10 vrsta).</s><s>Semena većine zabeleženih korova su dugovečna i mogu da prežive 20-100 godina (8 vrsta).</s><s>Većina korova rasla je pojedinačno ili u manjim grupama (7 vrsta) i pretežno su umereno urbanofilne (8 vrsta) ili urbanofilne (5 vrsta) vrste.</s><s>Od svih konstatovanih korova, A. retroflexus i D. stramonium su potencijalno invazivne, dok je S. halepense sporadično invazivna vrsta u Srbiji.</s><s>Rezultati istraživanja mogu poslužiti u proceni pojave korovskih vrsta, što bi bila polazna osnova za planiranje i primenu odgovarajućih i pravovremenih mera kontrole korova u usevima lekovitih i aromatičnih biljaka, što je od presudnog značaja u organskim usevima zbog potpunog izostanka primene herbicida.</s><s>Ključne reči: korovi, lekovite biljke, aromatične biljke, biološke karakteristike, organska poljoprivreda</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Tradicionalna upotreba korovskih biljaka u lekovite svrhe na području Suve planine</s> <s>U ruralnim regionima Srbije kao što je područje Suve planine postoji snažno verovanje u moć lekovitog bilja, što je u vezi sa narodnom tradicijom stvaranom tokom proteklih vekova.</s><s>Visok stepen upotrebe korovskih biljaka u narodnoj medicini proučavane oblasti, objašnjava se njihovom relativno lakom dostupnošću u prirodi, ali i mogućnostima gajenja.</s><s>Etnobotanička istraživanja su obavljena tokom 2019. godine, metodom otvorenog i polustruktuiranog intervjua sa lokalnim stanovništvom.</s><s>Intervjuisano je 66 ljudi.</s><s>Etnobotaničkom analizom tradicionalne upotrebe lekovitih biljaka u regionu Suve planine ustanovljeno je da lokalno stanovništvo tradicionalno koristi 128 vrsta biljaka svrstanih u 48 familija.</s><s>Od ukupnog broja zabeleženih vrsta, 62 (48,4%) pripadaju korovima u užem i širem smislu.</s><s>Korovske vrste su klasifikovane u 26 biljnih familija, među kojima su najzastupljenije Asteraceae hemikriptofite (51,6%), geofite (16,1%), terofite (6,5%) i prelazna grupa između terofita i hemikriptofita (6,5%), dok su ostale životne forme znatno manje zastupljene.</s><s>Korovske vrste su cenobionti segetalnih i ruderalnih biljnih zajednica i njihovo prisustvo je direktno uslovljeno antropogenim uticajem.</s><s>Analiza rezultata je pokazala da među zabeleženim vrstama maksimalnu upotrebnu vrednost (UV=1) imaju Achillea millefolium L., Gentiana lutea L., Hypericum perforatum L., Matricaria chamomilla L., Plantago lanceolata L., Plantago major L. i Thymus serpyllum L. U odnosu na način primene, 36 vrsta korovskih biljaka (58%) se upotrebljava interno, u formi čajeva ili u ishrani, 9 (14,5%) se primenjuje eksterno, najčešće u formi obloga, dok 17 korovskih vrsta (27,5%) ima i internu i eksternu primenu.</s><s>Sprovedena etnobotanička istraživanja na području Suve planine pokazuju da korovske biljke imaju veliki značaj za etnomedicinu lokalnog stanovništva, što potvrđuje čitav spektar zdravstvenih problema i bolesti za koje se koriste: respiratorne, gastrointestinalne, urogenitalne, kožne, bolesti srca i krvnih sudova, metabolički poremećaji, upalni procesi, kao i za poboljšanje imuniteta i jačanje skeletno-mišićnog sistema.</s><s>Generalno, poznavanje korovskih lekovitih biljaka i njihovog genetičkog potencijala na istraživanom području, omogućava sprovođenje ekoloških aktivnosti, koje uključuju održivi razvoj i ekološko upravljanje prirodnim resursima, kao što je lekovito bilje.</s><s>Ključne reči: korovske vrste, etnobotanička istraživanja, tradicionalna medicina, Suva planina</s> <s>Zahvalnica: Rad se finansira putem Ugovora br. 451-03-9/2021-14/ 200007 potpisanog između Instituta „Siniša Stanković“, Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Model za simulaciju procene rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu sa jedne strane predstavljaju stalni izvor zakorovljenosti, dok sa druge imaju ulogu u održavanju stabilnosti ekosistema i biodiverziteta.</s><s>Malobrojna istraživanja na ovu temu su pokazala veliku varijabilnost u rezultatima, u sličnim eksperimentalnim uslovima, ali pri korišćenju različitih metoda.</s><s>Stoga ciljevi u ovom istraživanja su bili odabir adekvatne i precizne metode za procenu rezerve semena korovskih biljaka i pravljenje pouzdanog modela za prognoziranje dinamike pojave korovskih populacija.</s><s>Istraživanja su izvedena na oglednom polju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu (N 45°19', E 19°50') u okviru dugogodišnjeg stacioniranog ogleda „Plodoredi”, koji se smatra jednim od najstarijih eksperimenata ovog tipa na prostoru jugoistočne Evrope.</s><s>U ogledu se ispitivao uticaj sistema gajenja useva na sastav rezervi semena korovskih biljaka, a potom</s> <s>pšenica-soja-kukuruz) monokulturom ozime pšenice.</s><s>U obe varijante primenjen je isti sistem đubrenja i to 100 kg/ha N (50 kg/ha u jesen pred osnovnu obradu i 50 kg/ha u proleće u prihrani).</s><s>Za uzorkovanje zemljišta primenjen je „metod kvadrata”, kao pouzdaniji u odnosu na šahovski tip i uzorkovanje po dijagonali koji se u praksi češće koriste.</s><s>Procena rezerve semena korovskih biljaka urađena je primenom dva metodološka postupka: fizička ekstrakcija semena i naklijavanje zemljišnih uzoraka.</s><s>Fizička ekstrakcija, uprkos dugotrajnosti i fizičkoj iscrpnosti, pokazala je bolje rezultate i dala uvid u celokupnu rezervu semena, pa je u ukupnom zemljišnom profilu (0-40 cm) u monokulturi zabeleženo 12 korovskih vrsta, odnosno 21.575 semena/m2, dok je u plodoredu izdvojeno 25 korovskih vrsta i 16.300 semena/m2.</s><s>Metoda naklijavanja, iako jednostavnija za izvođenje dala je drugačiju sliku potencijalne zakorovljenosti parcela, pa je u monokulturi pšenice zabeleženo samo 5 korovskih vrsta i 8.500 semena/m2, a u plodoredu 6 vrsta i 4.500 semena/m2.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da nije cela rezerva semena u zemljištu aktivna, odnosno da neka semena nisu sposobna da klijaju, dok su druga u stanju mirovanja.</s><s>Uvid u brojnost semena i njegovu vertikalnu distribuciju u zemljištu pomogao je oko izbora i pravljenja modela.</s><s>Iako se modeliranje najčešće radi za pojedinačne vrste kroz jednogodišnja ispitivanja, izabran je „Artificial Neural Network” model (ANN model) koji je pokazao pouzdanost kod dugoročnih ekoloških istraživanja.</s><s>Model je uzeo u obzir bazu podataka procenjene brojnosti semena u zemljištu i pokazao se kao veoma pouzdan.</s><s>Naime, sa stepenom sigurnosti od 93% simulirao je zakorovljenost na parcelama i predvideo pojavu potencijalnih korovskih vrsta koje bi mogle predstavljati problem u narednom periodu.</s> <s>Ključne reči: plodored, monokultura, rezerva semena korovskih biljaka, metode za procenu, Artificial Neural Network model Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata po ugovoru o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 03-9/2021-14/ 200116, 451-03-9/2021-14/200032 i 451-03-9/2021-14/ 200214 koji se finansiraju od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije</s> <s>Zelene površine duž saobraćajnica, kao biološki elementi strukture grada, utiču na poboljšanje ekoloških uslova u gradu.</s><s>Neizostavni, a često i jedini elementi zelenila duž saobraćajnica su travne površine koje imaju važnu i multifunkcionalnu ulogu kroz, između ostalog, estetsko unapređenje površina duž saobraćajnica, ali i poboljšanje slike predela i čitavog grada.</s><s>Obavljena istraživanja obuhvataju uporednu analizu strukture različitih tipova travnjaka duž saobraćajnica Beograda: travne površine kružnih tokova, razdelnih traka, travne površine oko saobraćajnica kao i travne površine saobraćajnica I reda.</s><s>U analizama su korišćeni rezultati florističkih istraživanja iz 2001. godine, kao i rezultati terenskog istraživanja sprovedenog tokom 2019. godine.</s><s>Cilј rada je bio analiza travnjaka duž saobraćajnica, istraživanje strukture i florističkog sastava i utvrđivanje promena u dužem vremenskom periodu.</s><s>Dobijeni rezultati služe za formiranje smernica i preporuka za unapređenje stanja i strukture travnjaka saobraćajnica, odabir adekvatnih biljnih vrsta za zasnivanje, reparaciju ovih tipova travnjaka odnosno za upravljanje zelenim površinama saobraćajnica.</s><s>Na analiziranim površinama saobraćajnica Beograda evidentirano je preko 100 bilјnih vrsta među kojima najveći broj pripada kategoriji korovskih vrsta.</s><s>Prisutnost velikog broja korovskih vrsta na travnjacima saobraćajnica ukazuje na slabiji intenzitet održavanja i negovanja travnih površina.</s><s>Zakorovljenost travnjaka saobraćajnica posledica je specifičnih uslova sredine koji vladaju na ovim tipovima zelenih površina i pogoduju naseljavanju i širenju korovskih vrsta, koje su po pravilu, otpornije na loše uslove sredine i slabije održavanje, lako i brzo uzurpiraju prostor kvalitetnim vrstama od kojih je travnjak podignut.</s><s>Promena koja je zapažena na osnovu rezultata istraživanja ukazuje na manji broj prisutnih vrsta bilјaka iz grupe fanerofita (Phanerophyte).</s><s>Biljne vrste iz ove grupe nisu pogodne za travnjake saobraćajnica zbog bezbednosti odvijanja saobraćaja te je njihovo uklanjanje neophodno.</s> <s>travnjaka saobraćajnica fanerofite se uspešno uklanjaju sa površina što je najverovatnije i posledica dobijenih rezultata.</s><s>Dakle, može se zaključiti da je održavanje istraživanih tipova travnjaka saobraćajnica danas ipak na višem nivou u odnosu na stanje pre 17 godina kada su vršena prvobitna istraživanja.</s><s>Zbog sve izraženijih klimatskih promena koje se ogledaju u porastu temperature i snižavanju vlažnosti vazduha, bila je očekivana pojava toplolјubivih vrsta u većem broju i povlačenje bilјnih vrsta kojima takvi uslovi za rast i razvoj ne odgovaraju.</s><s>Međutim sprovedena istraživanja na travnjacima saobraćajnica Beograda to nisu potvrdila.</s><s>Prilagodljivost zeljastih biljaka na zelenim površinama, kao i duž saobraćajnica, pokazatelji su mogućnosti zasnivanja i reparacije travnjaka od taksona koji su se prilagodili uslovima koji tu vladaju.</s><s>Travnjaci takvog florističkog sastava bili bi otporni na teške uslove sredine koji vladaju na travnjacima saobraćajnica, kao i na slab intenzitet negovanja, i vršili bi sve funkcije koje odlikuju zelene površine duž saobraćajnica.</s><s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ključne reči: saobraćajnice, urbani travnjaci, upravljanje zelenilom grada, pejzažna arhitektura</s> <s>Keywords: soybean, dicamba, 2,4-D, yield, herbicide Značaj halauksifen-metila za integrisano suzbijanje korova u suncokretu, sa posebnim osvrtom na suzbijanje ambrozije pelenaste rezistentne na ALS inhibitore Goran Malidža*, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Siniša Jocić, Vladimir Miklič Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *goran.malidzaŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>Halauksifen-metil je novi herbicid i jedini član sintetičkih auksina koji se može koristiti u svim hibridima suncokreta.</s><s>Najvažniji korovi suncokreta pripadaju najčešće istoj familiji kao i suncokret, poput problematičnih za suzbijanje: ambrozija pelenasta (Ambrosia artemisiifolia L.) palamida njivska (Cirsium arvense (L.) Scop.), boca obična (Xanthium strumarium L.) i dr. Oslanjajući se uglavnom na ALS inhibitore u poslednje dve decenije, neki korovi (uključujući nedavno i A. artemisiifolia) razvili su XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators rezistentnost na ove herbicide i imaju veliki negativan uticaj na održivost postojećih strategija za suzbijanje korova.</s><s>Zbog svojih jedinstvenih svojstava, kao što je izuzetna efikasnost protiv nekih ekonomski značajnijih korova koji se teško suzbijaju, halauksifen-metil može zauzeti značajno mesto u integrisanom sistemu mera.</s><s>Cilj naših ogleda je bio da se ispita mogućnost suzbijanja nekih ekonomski značajnih širokolisnih korova u usevu suncokreta, sa posebnim osvrtom na A. artemisiifolia rezistentnu na ALS inhibitore.</s><s>U periodu od 2017-2020. godine u poljskim ogledima je ispitivana efikasnost u suzbijanju korova i selektivnost prema usevu preparata Viballa (3 g a.s./l halauksifen-metila) na konvencionalnom i suncokretu tolerantnom na imidazolinone i tribenuron-metil.</s><s>Ogledi su izvedeni po slučajnom blok sistemu u tri i četiri ponavljanja, a preparat Viballa (1 l/ha) je primenjen posle nicanja u fazama 4-8 razvijenih listova useva i korova (faze 14-18 BBCH skale).</s><s>Pored pojedinačne primene, preparat Viballa je takođe ispitivan kao partner u miksu sa preporučenim količinama preparata na bazi imazamoksa i tribenuron-metila ili nakon prethodno primenjenih herbicida posle setve a pre nicanja useva (s-metolahlor+terbutilazin).</s><s>Efikasnost u suzbijanju korova je ocenjena 14, 28 i 56 dana posle primene herbicida (DPP), fitotoksičnost prema usevu posle 7, 14, 28 i 56 dana, a prinos semena i sadržaj ulja na kraju vegetacije useva.</s><s>Preparat Viballa je ostvario odličnu (> 95%) i uglavnom bolju efikasnost od standarda u suzbijanju A. artemisiifolia i Chenopodium album L., ali slabiju u suzbijanju Datura stramonium L. (< 75%) i Solanum nigrum L. (75-90%).</s><s>Među najzastupljenijim korovima u ogledima je bila A. artemisiifolia, uključujući biotipove rezistentne na ALS inhibitore u 2019. i 2020. godini, zbog kojih su preparati na bazi imazamoksa i tribenuron-metila ostvarili slabiju efikasnost.</s><s>Rezistentnost ambrozije pelenaste potvrđena je biotestovima u staklari na nivou celih biljaka.</s><s>Posle primene preparata Viballa utvrđena je prolazna prihvatljiva fitotoksičnost prema usevu (samo 7 i 14 DPP), bez uticaja na prinos semena i sadržaj ulja u semenu.</s><s>Dobijeni rezultati potvrđuju da je pojedinačna i zajednička primena preparata Viballa sa preparatima na bazi imazamoksa ili tribenuron-metila odličan pristup u upravljanju korovima rezistentnim na ALS inhibitore i suzbijanje ekonomski najznačajnijih korova suncokreta, poput invazivne i na ALS rezistentne ambrozije pelenaste.</s> <s>Suncokret (Helianthus annuus L.) spada u najznačajnije uljarice u Srbiji, međutim zasejanih površina je sve manje.</s><s>Suncokret je jara okopavina velikog međurednog razmaka, u ranim fazama razvoja predstavlja slabu konkurenciju korovima.</s><s>U prvim fazama razvoja suncokret se slabo razvija i do sklapanja redova korovske vrste lako zauzimaju slobodne površine.</s><s>S tim u vezi, primena PRE-EM herbicida kod konvencionalnih hibrida suncokreta i primena kombinacije PRE i POST-EM herbicida kod hibrida Clearfield i Express tehnologije, predstavlja uspešnu meru zaštite suncokreta od korova.</s><s>Ogledi su postavljeni u usevu suncokreta (NS Pegaz CL) 2019. godine na poljima PSS Sombor (lokalitet Bilić).</s><s>Veličina oglednih parcela je bila XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 28 m2 (tri ponavljanja).</s><s>Na parcelama su bile prisutne sledeće korovske vrste: Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Abutilon theophrasti Medik., Solanum nigrum L., Bilderdykia convolvulus (L.) Dum., Polygonum persicaria L., Datura stramonium L., Sorghum halepense (L.) Pers. (semenski i rizomski) i Cynodon dactylon(L.) Pers.</s><s>Primena PRE-EM herbicida je urađena dva dana nakon setve, a POST-EM u fazi kada je usev bio od kotiledona do trećeg para listova.</s><s>Pre primene herbicida palo je 11,4 mm/m2 kiše, a 10 dana nakon primene PRE-EM herbicida 10,6 mm/m2 kiše, što je bilo dovoljno za efikasno delovanje herbicida primenjenih preko zemljišta.</s><s>U ogledima su ispitivane PRE-EM kombinacije herbicida: S-metalohlor 960 g/l (1 l/ha)+terbutilazin 500 g/l (1 l/ha)+flurohloridon 250 g/l (1 l/ha); dimetenamid 720 g/l (1 l/ha)+flurohloridon 250 g/l herbicida za širokolisne korove: imazamoks 40 g/l (1,3 l/ha i 2,5 l/ha); imazamoks 25 Efikasnost herbicida je ocenjena 15 i 30 dana posle tretmana.</s><s>Efikasnost se kretala u rasponu od 60-87,5%.</s><s>Najbolja efikasnost je zabeležena u varijantama gde su primenjeni PRE i POST-EM herbicidi.</s><s>Kod CLP hibrida suncokreta primena 80 g/ha imazamoksa je ispoljila najbolju efikasnost, što je rezultiralo dobrim prinosom useva.</s><s>Ključne reči: suncokret, korovi, herbicidi Reakcija hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuronmetil prema ALS inhibitorima koji se primenjuju u drugim usevima Goran Malidža*, Miloš Rajković, Siniša Jocić, Sandra Cvejić Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *goran.malidzaŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>Hibridi suncokreta tolerantni na pojedine herbicide iz grupe ALS inhibitora dominantni su u proizvodnji u svetu i Srbiji.</s><s>Za tolerantnost hibrida na pomenute herbicide odgovorne su specifične mutacije na genu za ALS enzim, pri čemu se ovo svojstvo nasleđuje monogeno kao parcijalna dominacija.</s><s>Tolerantnost na imidazolinone obezbeđena je mutacijama Ala205Val (IMISUN-1 IMISUN-2 za Clearfield hibride) i CLHA-PLUS (za Clearfield Plus hibride), dok je za tribenuron-metil odgovorna mutacija Pro197Leu (SURES-1 i SURES-2 za SUMO hibride).</s><s>Uz brojne prednosti, problem gajenja tolerantnih hibrida se ispoljava kada se jedinke pojave kao samonikle biljke u drugim usevima zbog primene herbicida iz grupe ALS inhibitora koji će ispoljiti slabu efikasnost.</s><s>Cilj rada je bio ispitivanje reakcije hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuron-metil prema odabranim ALS inhibitorima koji se primenjuju u kukuruzu, strnim žitima, soji i šećernoj repi, a što može biti od velikog praktičnog značaja u izboru herbicida za suzbijanje njihovih samoniklih biljaka u narednim usevima.</s><s>Trogodišnji poljski ogledi izvedeni su u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo na Rimskim Šančevima, po slučajnom blok sistemu u 3 ponavljanja.</s><s>Ispitivana je reakcija pet hibrida suncokreta na primenu preporučenih količina 14 preparata na bazi aktivnih materija iz grupe ALS inhibitora.</s><s>Ispitivani hibridi su proizvodi Instituta za ratarstvo i povrtarstvo: tri hibrida tolerantna na imidazolinone: Clearfield Plus homozigot (sa CLHA-PLUS), Clearfield Plus heterozigot (sa kombinacijom CLHA-PLUS/IMISUN) i Clearfield homozigot (sa kombinacijom IMISUN-1/IMISUN-2), jedan tolerantan na XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators tribenuron-metil (4) SUMO hibrid (sa kombinacijom SURES-1/SURES-2) i klasični hibrid osetljiv na ALS inhibitore.</s><s>Herbicidi (imazamoks, tribenuron-metil, metsulfuronmetil, prosulfuron, triflusulfuron-metil, foramsulfuron, foramsulfuron + tienkarbazonmetil, amidosulfuron + jodosulfuron-metil, oksasulfuron, nikosulfuron, foramsulfuron, tifensulfuron-metil</s> <s>prskalicom komprimovanim ugljen-dioksidom, diznama TeeJet XR11002, pritiskom 2 bara i 200 l/ha vode kada su biljke suncokreta bile u fazama 14-16 BBCH skale.</s><s>Nadzemna sveža i suva masa biljaka merene su dve nedelje posle primene herbicida, a fitotoksičnost je ocenjena vizuelno (po skali 0-100%) dve i četiri nedelje posle primene herbicida.</s><s>Od ispitivanih hibrida suncokreta, jedino je hibrid osetljiv na ALS inhibitore bio u potpunosti suzbijen od strane svih ispitivanih herbicida.</s><s>Od hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone, Clearfield Plus hibrid je bio tolerantan samo na imidazolinone, dok je Clearfield hibrid, pored tolerantnosti na imidazolinone, ispoljio i povećanu tolerantnost na pojedine sulfonilurea herbicide.</s><s>Hibrid suncokreta tolerantan na tribenuron-metil ispoljio je visoku tolerantnost na skoro sve ispitivane herbicide, osim na prosulfuron i tritosulfuron+florasulam.</s><s>Dobijeni rezultati imaju veliki praktični značaj za odabir hibrida suncokreta u plodoredu i odabir herbicida u narednim usevima gde se suncokret sa svojstvom tolerantnosti na određene herbicide može pojaviti u narednom usevu kao samonikli.</s><s>Ključne reči: suncokret, herbicidi, tolerantnost, ALS inhibitori Varijabilna primena herbicida u zaštiti soje od korova Aleksandar Sedlar1, Aleksandra Paroški2, Vladimir Višacki1*, Stanko Kerkez2, Dejan Paroški2, Rajko Bugarin1, Filip Vasić1 1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2DTD Ribarstvo DOO, Bački Jarak, Srbija</s> <s>Za razliku od konvencionalne poljoprivrede, precizna poljoprivreda se značajno razlikuje, jer podrazumeva donošenje odluka o potrebnim količinama đubriva, semena i sredstava za zaštitu bilja na bazi parametara plodnosti zemljišta, vrednosti prinosa ili stanja vegetativnih indeksa.</s><s>Poljoprivredna površina koja se obrađuje se deli na menadžment zone kojima se na osnovu njihovog potencijala obezbeđuju različite norme đubrenje i norme setve.</s><s>Takođe, kada je u pitanju primena herbicida, odstupa se od uniformne i vrši se varijabilna distribucija herbicida u zavisnosti od stepena zakorovljenosti.</s><s>Formiranje mapa varijabilne primene herbicida se može uraditi na osnovu različitih parametara stanja zemljišta, vegetativnih indeksa, kao i korišćenjem senzora za detekciju korova u realnom vremenu.</s><s>Varijabilna primena herbicida jeste tehnologija od koje se očekuje da smanji upotrebu herbicida, zaštiti životnu sredinu i indirektno poveća efikasnost.</s><s>Ona podrazumeva formiranje uzročno posledične veze između pojave korova i primenjene količine herbicida.</s><s>U slučaju da postoji veća populacija korova u određenom delu parcele, tu će se upotrebiti veća količina herbicida i obrnuto.</s><s>Ovakav pristup predstavlja unapređenje tehnologije zaštite od korova u odnosu na konvencionalnu koja podrazumeva određivanje količine primene herbicida u zavisnosti od populacije korova na čitavoj parceli.</s><s>Varijabilna primena herbicida u cilju povećanja efikasnosti je u korelaciji sa unapređenjem tehnike za aplikaciju što vodi sve većoj ekonomičnosti poljoprivredne proizvodnje.</s><s>U radu su prikazani rezultati varijabilne primene herbicida pendimetalina XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators i stepena njegove efikasnosti u suzbijanju korovske vegetacije u usevu soje.</s><s>Mape varijabilne primene herbicida su dobijene na osnovu vegetacionih indeksa useva poput modifikovanog i transformisanog zemljišnog adaptibilnog vegetacionog indeksa.</s><s>Herbicid pendimetalin je primenjen u makro ogledu sa kontrolom korišćenjem injektorskog rasprskivača sa dva mlaza, posle setve, a pre nicanja soje (sorta Rubin).</s><s>Rezultati ispitivanja su pokazali da nema razlike u biološkoj efikasnosti u suzbijanju korova (Chenopodium album L., Ambrosia artemisiifolia L., Sinapis arvensis L., Amaranthus retroflexus L., Hibiscus trionum L., Portulaca oleracea L., Stellaria media (L.) Vill.) kada se pendimetalin primeni na standardan način posle setve, a pre nicanja soje u količini 3 l/ha i VRA aplikacije.</s><s>Treba uzeti u obzir da je ova 2021. godina zbog velike količine padavina bila dobra za primenu zemljišnih herbicida i da bi u nekoj sušnijoj godini rezultati verovatno mogli biti drugačiji.</s><s>U cilju potvrđivanja bezbedne i efikasne primene herbicida VRA tehnologijom potrebno je istraživanja ponoviti i u narednim godinama.</s><s>Pretpostavka koja proizlazi iz dobijenih rezultata je da VRA primena zemljišnih herbicida ima veliki potencijal za ostvarenje odlične biološke efikasnosti uz finansijske i ekološke dobiti.</s><s>Ključne reči: soja, precizna poljoprivreda, korovi, vegetacioni indeksi, herbicidi Efikasnost herbicida u soji u zavisnosti od meteoroloških uslova Jelena Perenčević*</s> <s>Poslednjih godina, gajenje soje kod nas zauzima sve veće površine.</s><s>Za ostvarivanje visokih prinosa u proizvodnji soje ograničavajući faktori su korovi, pojava patogena i nekih štetočina.</s><s>Zaštita soje od korova zauzima posebno mesto, jer su korovi direktni konkurenti gajenoj biljci.</s><s>Nestručnom primenom herbicida istog mehanizma delovanja, smanjenjem doze preparata i oslanjanjem isključivo na folijarne tretmane, korovske biljke razvile su rezistentnost prema određenoj grupi herbicida.</s><s>Do sada je u Srbiji dokazana rezistentnost divljeg sirka na inhibitore ALS i ACC, kao i rezistetnost običnog štira i ambrozije na ALS inhibitore.</s><s>Ispitivanja efikasnosti herbicida obavljena su na oglednom polju PSS Sombor u soji sorte Sava koja je posejana u optimalnom roku (15.04.2017. i 21.04.2019.) i preporučenom sklopu biljaka (450.000 biljaka/ha).</s><s>Dominantne korovske vrste na oglednim parcelicama, kao i u široj proizvodnji su: Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Polygonum lapatifolium L., Solanum nigrum L., Xanthium strumarium L., Chenopodium hybridum L., Datura stramonium L., Abutilon theophrasti Medik., Cirsium arvense (L.) Scop., Sinapis arvensis L. i Sorghum halepense (L.) Pers.</s><s>U ogledima su ispitivane PRE-EM i POST-EM kombinacije herbicida: oksasulfuron 750 g/l, bentazon 480 g/l, tifensulfuron-metil 750 g/kg, dimetenamid-p 212,5 g/l+pendimetalin 250 g/l, bentazon Na-so 524 g/l+imazamoks 22,4 g/l, S-metolahlor 960 g/l, metribuzin 700 g/kg, klomazon 360 g/l, dimetenamid-P 720 g/l, metribuzin 600 g/l. Navedeni herbicidi su primenjeni: posle setve a pre nicanja soje (PRE-EM), posle nicanja soje u fazi prvog para pravih listova soje (POST-EM), prvog trolista i trećeg trolista soje.</s><s>Ogled je postavljen u tri ponavljanja.</s><s>Kod dvokratne primene, drugi tretmani urađeni su 10 dana nakon prvog tretmana.</s><s>Za primenu herbicida korišćena je leđna prskalica Solo sa krilom 2,5 m i diznama TR11003, uz utrošak vode 300 l/ha i pritiskom 2 bara.</s><s>Veličina osnovne parcele bila je 25 m².</s><s>Efikasnost herbicida je ocenjena 15 i 30 dana XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators nakon tretmana i kretala se u rasponu 63-75% u godini sa manje padavina (2017.) i 73-82% u godini sa normalnom količinom padavina (2019.).</s><s>U ogledima je zapaženo da su varijante sa boljom efikasnošću imale i veći prinos.</s><s>U proizvodnoj 2017.godini varijanta sa dva POST-EM tretmana imala je efikasnst 63% i najmanji prinos (1,3 t/ha).</s><s>U 2019.godini varijanta sa PRE-EM i dva POST-EM tretmana imala je efikasnosnot 84% i najveći prinos (3,7 t/ha).</s><s>U sušnoj 2017. godini, varijante bez primene zemljišnih herbicida, imale su slabiju efikasnost na korovsku biljku Ch. album.</s><s>Uzrok smanjene efikasnosti na ovu korovsku biljku je izostanak PRE-EM tretmana (metribuzin 700 g/kg, dimetenamid-P 720 g/l).</s><s>U proizvodnoj 2019. godini tretmani sa zemljišnim herbicidima rezultirali su većom efikasnosti na širokolisne korove.</s><s>Efikasnost na uskolisne korove u 2017. godini bila je veća u varijantama gde su primenjeni zemljišni herbicidi (dimetenamid-P 720 g/l, S-metolahlor 960 g/l) u odnosu na primenu samo folijarnih herbicida.</s><s>U 2019. godini zbog veće količine padavina zemljišni herbicidi su pokazali izvesnu efikasnost.</s><s>U usevu soje primena zemljišnih herbicida je opravdana uz dovoljnu količinu padavina za aktivaciju, jer smanjuje broj folijarnih tretmana i doprinosi antirezistentnoj strategiji zbog primene herbicida drugog mehanizma delovanja.</s><s>Pravilnim kombinovanjem zemljišnih i folijarnih herbicida efikasno se mogu suzbiti korovske biljke, a samim tim omogućiti visok i stabilan prinos soje.</s> <s>PSS Novi Sad svake godine postavlja herbicidne demostracione oglede u različitim usevima.</s><s>Kao značajne, istakle su se 2017. i 2019. godina, sa ogledima koji su bili postavljeni u usevu soje i kukuruza.</s><s>U 2018. godini, na lokalitetu postavke ogleda (Kać), duži vremenski period (ceo april, prva polovina maja) padavine su izostale.</s><s>Navedene godine, na oglednim parcelama, nicanje korova je bilo veoma oskudno, njihova brojnost, raznovrsnost i opseg pokrovnosti tla je bio neadekvatan za pravilno izvođenje ogleda.</s><s>Ogledi su bili demonstracioni sa jednim ponavljanjem.</s><s>Tretiranja su vršena popreko na pravac setve radi boljeg uvida u selektivnost herbicida.</s><s>Sa obe strane svakog tretmana bili su ostavljeni netretirani pojasevi (kontrole) širine 1,5 metra.</s><s>Ocene delovanja herbicida i fitotoksičnosti vršene su vizuelno po linearno procentualnoj skali od 0-100%.</s><s>Evaluacija herbicidne aktivnosti preparata zasniva se na upoređivanju tretiranih parcela sa susednim netretiranim i neobrađenim kontrolnim parcelama.</s><s>U 2017. godini ogled u soji je imao 18 tretmana.</s><s>Predusev soji bila je šećerna repa.</s><s>Primena herbicida PRE-EM u soji bila je 11.04.2017., nakon toga u periodu od devet dana palo je ukupno 41,8 mm/m2 kiše.</s><s>Korovi u ogledu, sa velikim brojem jedinki po metru kvadratnom, bili su: ambrozija pelenasta (Ambrosia artemisiifolia L.) 25 biljaka/m2 (13%), lipica Teofrastova (Abutilon theophrasti Medik.) 20 biljaka (11%), pepeljuga obična (Chenopodium album L.) 54 biljke/m2 (29%), pomoćnica obična (Solanum nigrum L.) 69 biljaka/m2 (37%), tatula obična (Datura stramonium L.) 14 biljaka/m2 (7%), samonikli suncokret (Helianthus annuus L.) 5 biljaka/m2 (3%).</s><s>U oceni efikasnosti herbicida, koji su primenjeni posle setve a pre XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators nicanja, ističe se dobro delovanje (> 90%) kombinacija sa istovremenom primenom herbicida sa aktivnim materijama s-metolahlor i metribuzin (Mont 960 EC 1,2 Velton WG 0,4 kg/ha ).</s><s>Jedan od tretmana sa dvokratnom primenom herbicida, posle nicanja soje, sa dobrim delovanjem na zastupljene korove bio je: oksasulfuron + 12.05.2017.), oksasulfuron + tifensulfuron-metil+okvašivač (Dynox 50 g/ha + kukuruzu (predusev kukuruz) prisutni su bili korovi: pepeljuga obična (Ch. album) 7,75 biljaka/m2, pepeljuga srcolisna (Chenopodium hybridum L.) 1 jedinka/m2, tatula obična (D. stramonium) 4,25 biljaka/m2, pomoćnica obična (S. nigrum) 12,25 biljaka/m2, lipica Teofrastova (A. theophrasti) 1 jedinka/m2, ambrozija pelenasta (A. artemisiifolia) 1 jedinka/m2.</s><s>Herbicidi PRE-EM, u kukuruzu su primenjeni 28.04.2017., nakon čega je u periodu od 7 dana palo ukupno 30,4 mm/m2 kiše.</s><s>U oceni delovanja PRE-EM tretmana, dobro delovanje (> 90%) na sve korove imao je tretman: smetolahlor + mezotrion (Basar 1,5 l/ha + Skaut 0,25 l/ha).</s><s>Ogled je sadržao ukupno 35 tretmana.</s><s>Kod nekih tretmana koji su primenjeni u post I (bilo ih je ukupno 28) sat i po nakon njihove primene, usledile su obilne padavine (49,4 mm/m2).</s><s>Zbog toga je kod 12 tretmana, dva dana posle kiše, ponovljena primena herbicida.</s><s>U oceni fitoksičnosti, kod ponovljenih tretmana nije uočena fitotoksičnost.</s><s>U 2018. godini, ogled u kukuruzu sadržao je 30 tretmana.</s><s>Od setve 19.04.2018. pa do prvih, ujedno i obilnih padavina, prošlo je 25 dana.</s><s>Delovanje herbicida, primenjenih PRE-EM, potpuno je izostalo.</s><s>Sirak divlji iz rizoma i semena (Sorghum halepense (L.) Pers.) sa 5 jedinki/ m2 bio je jedini korov ravnomerno zastupljen na oglednoj parceli.</s><s>Svi herbicidi, primenjeni posle nicanja, a koji su namenjeni za suzbijanje divljeg sirka, imali su dobro delovanje.</s><s>2018 godine.</s><s>Ogled u soji sadržao je 20 tretmana, sa identičnim uslovima spoljne sredine kao i u kukuruzu, tako da i ovde izostaje delovanje PRE-EM herbicida.</s><s>Tretmani posle nicanja soje, koji su bili visoko efikasni na ambroziju pelenastu (3 jedinke/m2): oksasulfuron + imazamoks + tifensulfuron0,1% - post- II 18.05.2018); zatim oksasulfuron + tifensulfuronmetil + bentazon + efikasnost na ambroziju pelenastu imali su tretmani sa herbicidom bentazon + tretman.</s><s>Predusev je bio suncokret i zemljište je posle predsetvene pripreme bilo sa grudvama i biljnim ostacima.</s><s>Korovi sa velikim brojem jedinki bili su boca obična (Xanthium strumarium L.) 22 jedinke/m2 (28%), tatula obična (D. stramonium) 20 jedinki/m2 (25%), pomoćnica obična (S. nigrum) 17 jedinki/m2 (21%), samonikli suncokret (H. annuus) 15 jedinki/m2 (19%).</s><s>Manju brojnost imali su korovi samonikla uljana repica (Brassica napus L.) 4 jedinke/m2 (5%), i dvornik veliki (Polygonum lapathifolium L.) 2 jedinke/m2 (2%).</s><s>U 11 tretmana bila je uključena primena herbicida posle setve a pre nicanja.</s><s>Bilo je dovoljno padavina za aktiviranje zemljišnih herbicida.</s><s>Ni jedan tretman u PRE-EM primeni nije imao dobro ili zadovoljavajuće delovanje na bocu običnu (X. strumarium), samonikli suncokret (H. annuus), samoniklu uljanu repicu (B. napus).</s><s>Tretmani koji su imali dobro do zadovoljavajuće delovanje na pomoćnicu običnu (S. nigrum), dvornik veliki (P. lapathifolium) i tatulu XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators običnu (D. stramonium) bili su: flumioksazin (Max 51 0,120 kg/ha), kao i s-metolahlor Max 51 0,1 kg/ha).</s><s>Od tretmana koji su primenjeni posle nicanja soje, izdvaja se kao najefikasniji tretman, sa dvokratnom primenom sledećih herbicida sa aktivnim supstancama: oksasulfuron + bentazon + tifensulfuron-metil + imazamoks + je 41 tretman.</s><s>Predusev kukuruzu bio je suncokret.</s><s>Korovske vrste najbrojnije u ogledu bile su: samonikli suncokret (H. annuus) 49 jedinki/m2 (64%), boca obična (X. samonikla uljana repica (B. napus) 6 jedinki/m2 (8%), tatula obična (D. stramonium) 2 jedinke/m2 (2%).</s><s>Nakon primene herbicida (PRE-EM), u periodu od 8 dana, bilo je ukupno 28,4 mm/m2 padavina.</s><s>Tretmani sa primenom herbicida posle setve a pre nicanja s-metolahlor (Basar 1,5 l/ha), s-metolahlor + terbutilazin (Mont 960 EC 1,4 (Wing P 4,0 l/ha) imali su dobro delovanje (> 90%) jedino na pomoćnicu običnu.</s><s>U jednom delu ogleda, cilj je bio da se uporedi delovanje istih herbicida ali primenjenih u ranom (10.05.2019. kukuruz 2 lista) i kasnom (20.05.2019., kukuruz 4 lista) POSTEM tretmanu.</s><s>Iako nije bilo značajne razlike u nivou efikasnosti ranog i kasnog tretmana, kod tretmana sa kasnijom primenom herbicida usev je vidno zaostao u porastu kao posledica konkurentskog odnosa velikog broja korova po jedinici površine.</s> <s>Razvojem novih tehnologija bespilotne letlice nalaze sve veću primenu u poljoprivredi, od mapiranja zemljišta, stanja useva i rasprostranjenosti štetnih organizama, do primene sredstava za zaštitu bilja.</s><s>U odnosu na uobičajene letelice moderni bespilotni sistemi za tretmane nove generacije poseduju posebno projektovanu vazdušnu podršku, uz precizno vođenje tretmana sa veoma male visine, bez obzira na stepen vlažnosti zemljišta, nagib terena, visinu i gustinu useva i druga ograničenja.</s><s>Na oglednim poljima Instituta za ratarstvo i povrtarstvo na Rimskim Šančevima, tokom 2021. godine, u usevu kukuruza ispitivana je mogućnosti primene herbicida pomoću savremene bespilotne letelice.</s><s>U ogledima je ispitivana zajednička primena herbicida Equip (22,5 g/l foramsulfurona+22,5 g/l izoksadifen-etil) u količini 2 l/ha i Laudis (44 g/l tembotriona+22 g/l izoksadifen-etila) u količini 1,5 l/ha.</s><s>Za primenu herbicida korišćena je bespilotna letelica DJI Agras T16 sa diznama TeeJet XR 11001 i to u prvom tretmanu sa 15 l/ha radne tečnosti, u drugom sa 20 l/ha radne tečnosti, dok su u trećem tretmanu herbicidi primenjeni leđnom prskalicom (Bellspray, Inc., USA) sa komprimovanim ugljen-dioksidom, diznama TeeJet XR11002, krilom radnog zahvata 3 m, pritiskom 2 bara i 200 l/ha radne tečnosti.</s><s>Kukuruz je u vreme primene herbicida bio u fazi 15-16 BBCH skale, dok su od korova su bili prisutni: XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Amaranthus retroflexus L. (faze 14-18 BBCH skale), Ambrosia artemisiifolia L. (faze 14-16 BBCH skale), Chenopodium album L. (faze 14-16 BBCH skale), Datura stramonium L. (faze 12-16 BBCH skale), Solanum nigrum L. (faze 14-16 BBCH skale), Xantium strumarium L. (faze 14-16 BBCH skale) i Sorghum halepense (L.) Pers. iz semena (faze 12-18 BBCH skale) i rizoma (faze 12-18 BBCH skale).</s><s>Ogled je postavljen po slučajnom blok sistemu u tri ponavljanja.</s><s>Dimenzije osnovne parcele su bile 6x40 m. Pokrovnost i distribucija kapi analizirana je pomoću vodosenzibilnih papira dimenzija 8x5,5 cm, koji su nakon tretmana skenirani i analizirani u programu Depozit Scan.</s><s>Vodosenzibilni papiri su postavljani na sredinu svake osnovne parcele, dva metra od sredine sa obe strane (1 m do kraja osnovne parcele) i 4 metra od sredine na obe strane (1 m izvan osnovne parcele) i to na 10, 20 i 30 m od početka osnovne parcele.</s><s>Dve i četiri nedelje nakon tretmana analizirana je brojnost, sveža i suva masa korovskih vrsta po m2.</s><s>Kod sva tri ispitivana tretmana utvrđena je visoka efikasnost (93-99%) u suzbijanju korova u obe ocene i to na osnovu svih praćenih parametara.</s><s>Prolazna fitotoksičnost koja se manifestovala kao hloroza na mladim listovima utvrđena je na 4% biljaka dve nedelje i četiri nedelje od primene herbicida bespilotnom letelicom.</s><s>Analiza distribucije kapi radnih rastvora pokazala je dobru pokrovnost sitnijih kapi manjih zapremina radnih rastvora kod bespilotne letelice u odnosu na tretman standardnom prskalicom, gde je bila veća zapremina radnog rastvora, kao i nešto krupnije kapi sa odličnom pokrovnošću.</s><s>Dobijeni rezultati su ukazali na mogućnost hemijskog suzbijanja korova pomoću savremenih bespilotnih letelica sa prilagođenom vazdušnom podrškom uz utrošak značajno manjih količina vode, odnosno radnih tečnosti.</s><s>U daljim istraživanjima potrebno je uraditi ispitivanja za svaki herbicid, kako zbog specifičnih načina usvajanja, tako i zbog moguće pojave fitotoksičnosti za gajene useve, prvenstveno zbog primene većih koncentracija herbicida.</s><s>Posebnu pažnju treba obratiti na opasnost od zanošenja herbicida na susedne osetljive useve i zasade zbog lakšeg zanošenja sitnijih kapi, tretiranja sa veće visine i vazdušnih strujanja koja su prouzrokovana propelerima bespilotne letelice.</s> <s>Tokom 2020. godine ispitivana je efikasnost više herbicida za suzbijanje širokolisnih korova u usevu šećerne repe na lokalitetu Ogledno polje Instituta Tamiš, Pančevo.</s><s>Ogled je postavljen po potpuno slučajnom blok sistemu, sastojao se od 5 varijanti i kontrole, u 4 ponavljanja, a veličina osnovne parcele bila je 15 m2.</s><s>U svakoj varijanti izuzev kontrole, vršena su po 3 split tretmana na svakih 10-20 dana.</s><s>Momenat svakog od tretmana u ogledu određen je vremenskim uslovima i pojavom korovskih biljaka u svojim najosetljivijim fazama razvoja (kotiledoni listovi ili prvi par stalnih listova razvijen).</s><s>Ispitivani su sledeći herbicidi i njihove kombinacije: Varijanta 1: PREEM tretman metamitron 2 l/ha; POST-EM 2 split tretmana metamitron 1,5 l/ha+triflusulfuron-metil 40 g/ha+klopiralid 0,7 l/ha.</s><s>Varijanta 2: 3 split POST-EM tretmana metamitron 1,5 l/ha+triflusulfuron-metil 40 g/ha+klopiralid 0,5 l/ha.</s><s>Varijanta 3: 3 split POST-EM tretmana metamitron 1,5 l/ha+lenacil i triflusulfuron-metil 210 XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators g/ha+klopiralid 0,5 l/ha.</s><s>Varijanta 4: prva 2 POST-EM tretmana fenmedifam i etofumesat 1 l/ha+metamitron 1 l/ha+triflusulfuron-metil 30 g/ha; treći POST-EM tretman fenmedifam i etofumesat 1 l/ha+metamitron 2 l/ha.</s><s>Varijanta 5: Kontrola.</s><s>Varijanta 6: 3 split POST-EM tretmana metamitron 1 l/ha+etofumesat 1 l/ha+triflusulfuron metil i lenacil 210 g/ha.</s><s>Korovske vrste koje u bile zastupljene u ogledu, sa različitim brojnostima u okviru svake pojedinačne varijante, su Solanum nigrum L., Datura stramonium L., Abutilon theophrasti Medik., Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Helianthus annuus L., Stachys annua (L.) L. Efikasnost kombinacija herbicida primenjenih u ogledu izražena je kroz dva parametra: brojnost korovskih vrsta koje su preživele tretman u svakoj varijanti u odnosu na brojnost tih istih korovskih vrsta u netretiranoj kontroli i zelenoj masi korovskih vrsta koje su preživele tretman unutar svake varijante u odnosu na zelenu masu tih istih korovskih vrsta u kontroli.</s><s>Ako se efikasnost posmatra kroz prvi parametar, brojnost korovskih vrsta, sve varijante su ispoljile efikasnost od preko 90%, a najefikasnija kombinacija herbicida je u varijanti 6 sa efikasnošću od 98,03%.</s><s>Slika je malo drugačija ako se efikasnost herbicidnih varijanti posmatra kroz zelenu masu korova.</s><s>Kako su korovske vrste koje su preživele tretmane, biljke velikog habitusa, efikasnost posmatrana kroz ovaj parametar značajno se menja.</s><s>Efikasnost 6 ispoljile efikasnost preko 90% posmatrano i kroz ovaj paramerar.</s><s>Kombinacija metamitron, triflusulfuron-metil i klopiralid primenjen u dve varijante u različitim kombinacijama i različitim fenofazama razvića šećerne repe, pokazala se najmanje efikasnom prema A. theophrasti, Ch. album i S. nigrum u odnosu na druge kombinacije u ogledu.</s><s>Kombinacija metamitron, lenacil, triflusulfuron-metil, uz dodatak klopiralida bila je manje efikasna od iste kombinacije primenjene u različitim fenofazama razvića šećerne repe kojoj je umesto klopiralida dodat etofumesat.</s><s>Ova kombinacija je ujedno ostvarila i najveću efikasnost u suzbijanju korova, pokazujući slabo delovanje jedino na H. annuus.</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju, da gubitkom dozvole za registraciju nekih aktivnih supstanci postoje efikasne kombinacije herbicida koje uspešno mogu održavati usev šećerne repe čistim od korova.</s><s>Ključne reči: šećerna repa, korovi, herbicidi, efikasnost Vilina kosica: stari problem traži nova rešenja Marija Sarić-Krsmanović1*, Goran Malidža2, Dragana Božić3, Ljiljana Radivojević1, Jelena Gajić Umiljendić1, Miloš Rajković2, Sava Vrbničanin3</s> <s>1Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija 2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 3Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Srbija *marijasaric.msaricŽgmail.com</s> <s>Vilina kosica je najrasprostranjenija parazitna cvetnica u Srbiji.</s><s>Za sada se može tvrditi da su ekonomski najvažnije vrste, prisutne kod nas, Cuscuta campestris Yunck. i Cuscuta epythimum L. Ove dve vrste se po načinu vezivanja za biljku domaćina razlikuju i to utiče na izbor mera njihovog suzbijanja, pa je pre svega, potrebno determinisati koja vrsta je prisutna i tome prilagoditi način suzbijanja.</s><s>Imajući u vidu značaj viline kosice i štete koje može da nanese, u mnogim zemljama, takođe i kod nas, ona je svrstana u kategoriju karantinskih biljnih parazita (A2 grupa), čije je XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators sprečavanje širenja i suzbijanje obavezno u celoj zemlji.</s><s>Uprkos tome, zakonska regulativa, kojom se sprečava širenje viline kosice se nedovoljno poštuje, što ovoj parazitnoj cvetnici omogućava veću ekspanziju.</s><s>Najveću pažnju treba obratiti na useve u polju.</s><s>Suzbijanje viline kosice treba početi čim se uoče početna žarišta zaraze i završiti ga pre nego što vilina kosica cveta i obrazuje seme.</s><s>Na jednoj biljci može se obrazovati i do 15.000 semena koje može da sačuva vitalnost u zemljištu i preko 10 godina, što predstavlja glavni mehanizam održavanja ove parazitne cvetnice u prirodi.</s><s>Prisustvo viline kosice na antropogenim staništima (različiti tipovi useva i ruderalna staništa urbanih i ruralnih područja) pre više od jedne decenije u Srbiji je zabeleženo na 25% ocenjenih površina, a danas su te površine značajno uvećane.</s><s>Najveće štete kod nas vilina kosica pravi kada se u velikim infestacijama javi na tek zasnovanim višegodišnjim leguminozama (lucerištima, deteliništima), koji ujedno spadaju u najčešće parazitirane useve od strane ove parazitne cvetnice.</s><s>Vilina kosica je jedan od glavnih uzroka proređivanja lucerišta i može izazvati smanjenje prinosa i do 80%.</s><s>Takođe, poslednjih godina vilina kosica je u ekspanziji u usevu šećerne repe, gde pravi sve veće probleme.</s><s>Štete koje vilina kosica pravi u usevu šećerne repe se prvenstveno odnose na redukciju prinosa (i do 40%) i sadržaja šećera (i do 5%).</s><s>Pored ovih, problemi sa vilinom kosicom se javljaju i pri proizvodnji rasada povrtarskih biljaka (paradajz, paprika, kupus), kao i plasteničkoj proizvodnji, krompiru, šargarepi i lekovitom bilju.</s><s>Primena samo hemijskog suzbijanja često ne daje zadovoljavajuće rezultate, pa se pod najefikasnijim suzbijanjem viline kosice podrazumeva sistematski pristup integralnim merama zaštite.</s><s>Treba početi od monitoringa viline kosice kako u usevima, tako i na ruderalnim površinama, a zatim adekvatne rotacije useva koja podrazumeva gajenje biljaka koje nisu podobni domaćini viline kosice, kao i primene svih preventivnih mera (čist semenski materijal, čišćenje međa, okolnih parcela, mašina za kombajniranje i dr.).</s><s>Direktne mere suzbijanja su nehemijske mere uklanjanja (košenje i sagorevanje propanom) i na kraju primena hemijskih mera (herbicida), kada se ovaj problem ne može rešiti drugim putem.</s><s>U poslednje vreme, usled nedostatka rešenja za suzbijanje ove parazitne cvetnice, razvija se mogućnost primene bioloških agenasa (pojedine rizosferne bakterije i aktinomicete, kao i eterična ulja).</s><s>Ključne reči: vilina kosica, štete, suzbijanje Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/ 200214</s> <s>Kompanija Galenika-Fitofarmacija je najveći proizvođač sredstava za zaštitu bilja u Republici Srbiji, sa tradicijom dugom 65 godina.</s><s>Od kada je osnovana 1955. godine, kompanija je prepoznatljiva po kvalitetu, stručnosti i pouzdanosti.</s><s>Tokom dugog niza godina, potvrđuje svoju sposobnost da se nosi sa ozbiljnim izazovima u dinamičnom okruženju.</s><s>U poslednjih nekoliko godina uložena su velika finansijska sredstva u proširenje proizvodnih kapaciteta, modernizaciju opreme i unapređenje celog sistema XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators u skladu sa najvišim evropskim standardima (GLP, ISO 9001, ISO 14001, ISO 17025, ISO 18001).</s><s>Galenika Fitofarmacija kao odgovoran proizvođač sa dugom tradicijom i renomeom, ali i kompanija koja je izvozno orijentisana, razvoj svog proizvodnog programa bazira na aktivnim materijama koje su na listi Uredbe (EU) broj 540/2011 (COMMISSION IMPLEMENTING REGULATION (EU) No 540/2011 of 25 May 2011) dozvoljenih za upotrebu u EU.</s><s>Takođe, pri izboru svih pomoćnih materija vodi se računa o odobrenom statusu koji one imaju u razvijenim zemljama.</s><s>Dakle, sa tehničkog stanovišta to su proizvodi koji po kvalitetu u potpunosti odgovaraju onima koji se trenutno koriste u zemljama EU.</s><s>U Evropskoj uniji se proces registracije sredstava za zaštitu bilja odvija u skladu sa Uredbom (EU) 1107/2009 (REGULATION (EC) NO 1107/2009 OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 21 October 2009) i pratećim podzakonskim propisima i Vodičima.</s><s>Regulativa 1107/2009 predstavlja zakonodavnu osnovu za autorizaciju sredstava za zaštitu bilja i njihov plasman na tržište, primenu i kontrolu.</s><s>Kompanija Galenika-Fitofarmacija je započela formiranje registracione dokumentacije u skladu sa propisima koji važe u Evropskoj uniji još 2010. godine za određeni broj svojih proizvoda.</s><s>Ovo je neophodni preduslov za ostvarenje strateškog cilja naše kompanije - održanja liderske pozicije na domaćem tržištu, ali i izlaska na regionalna tržišta okolnih zemalja.</s><s>Nakon dvogodišnjih ispitivanja karakteristika proizvoda (kao što su fizičko-hemijske osobine, efikasnost, ekotoksikološka svojstava i sl.) koje vrše akreditovane laboratorije koje imaju sertifikat za ispitivanja u skladu sa principima dobre eksperimetnalne prakse (GAP) i dobre laboratorijske prakse (GLP), utvrđeno je da po pitanju kvaliteta poizvodi kompanije Galenika-Fitofarmacija zadovoljavaju najstrožije registracione kriterijume.</s><s>Sva prethodno pomenuta ispitivanja su obavljena u državama članicama EU kako bi se utvrdio i potvrdio odgovarajući kvalitet.</s><s>Do sada Galenika-Fitofarmacija ima dobijene registracije za 11 proizvoda u EU u 16 zemalja članica EU.</s><s>Od registrovanih 11 proizvoda, 5 proizvoda su herbicidi: Talisman® (nikosulfuron 40 g/l, OD), Mural® metolahlor+terbutilazin 312 g/l+187 g/l, SE), Bonaca® (fluroksipir 360 g/l, EC) Ključne reči: Galenika-Fitofarmacija, registracija, herbicidi, Evropska Unija, Regulativa 1107/2009</s> <s>Od kada je introdukovana na područje Vojvodine, invazivna korovska vrsta Asclepias syriaca L. uglavnom se širi na nepoljoprivrednim površinama kao što su zapušteni voćnjaci, nasipi, kanali i drugi vodotokovi.</s><s>Ova mesta su žarišta sa kojih se korov širi na obradive površine pa je poslednjih godina sve češća pojava A. syriaca u poljima kukuruza, soje, pšenice i drugih gajenih kultura.</s><s>Korov se u prvo vreme javlja na njivama u vidu manjih oaza koje se, u slučaju da izostane efikasna hemijska kontrola, tokom godina nesmetano šire i postaju ogroman problem proizvođačima.</s><s>Stoga je neophodno iznalaženje najefikasnijih mera za suzbijanje ovog korova u usevima ali i na ruderalnim površinama, što predstavlja dobru preventivnu meru u sprečavanju ovog korova da postane vodeći problem u poljima.</s><s>U cilju ispitivanja efikasnosti nekoliko herbicida koji se u usevima koriste pre i nakon nicanja korova, u XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators kontrolisanim uslovima postavljeni su biotestovi sa semenom i biljkama A. syriaca u fazi 2-4 lista.</s><s>Seme je tretirano herbicidima na bazi terbutilazina i klomazona, a biljke herbicidom na bazi aktivne materije imazamoks.</s><s>Po 100 proklijalih semena A. syriaca zasejano je u posude napunjene sterilnim peskom i istretirano herbicidom na bazi aktivne supstance terbutilazin (500 g/l) u količinama 15 i 25 ml/100 m2 (1,5 i 2,5 l/ha) i herbicidom na bazi aktivne supstance klomazon (360 g/l) u količini 7,5 ml/100 m2 (0,75 l/ha).</s><s>Kontrola je istretirana destilovanom vodom.</s><s>Oko 100 biljaka iz semena gajeno je do faze 2-4 lista a zatim tretirano herbicidom na bazi aktivne supstance imazamoks u količinama 8, 10 i 12 ml/100 m2.</s><s>Za ispitivanje moguće hemijske kontrole već formiranih populacija svilenice na ruderalnim staništima tokom leta 2020. godine, na dve reprezentativne lokacije na nasipu kanala, vršena su ispitivanja efikasnosti: glifosata (480 g/l) u količinama: 8, 10 i 12l/ha, triklopira (480 g/l) u količini 1l/ha i kombinacije glifosata i triklopira (8 + 1 l/ha).</s><s>Najveća efikasnost postignuta je kod biljaka poniklih iz semena tretiranih terbutilazinom, 97% kod primene manje doze i 100% kod primene veće doze.</s><s>Efikasnost klomazona 19. dan ogleda bila je 100%.</s><s>Kad su biljke bile tretirane u fazi 2-4 lista, efikasnost imazamoksa je, takođe, do kraja ogleda iznosila 100%.</s><s>U ogledima na kanalima, najveća količina primene glifosata (12 l/ha) u potpunosti je suzbila A. syriaca, bez pojave retrovegetacije, dok je kod nižih količina primene (8 i 10 l/ha) efikasnost iznosila 93-98%.</s><s>Kombinacija glifosata i triklopira dala je najbolje rezultate u suzbijanju A. syriaca, s obzirom da ni dva meseca od primene nije došlo do retrovegetacije.</s><s>Ključne reči: Asclepias syriaca, imazamoks, klomazom, terbutilazin, glifosat Praktična iskustva u suzbijanju korova u lekovitom bilju Sreta Brkić*</s> <s>Problem korova u proizvodnji lekovitog bilja je znatno izraženiji nego kada je u pitanju ratarska i povrtarska proizvodnja, a glavni razlog je veoma ograničena mogućnost korišćenja hemijskih sredstava.</s><s>Generalno, kada je u pitanju proizvodnja lekovitog bilja na manjim površinama korovi se mogu suzbijati mehaničkim merama, međutim ako se proizvodnja odvija na velikm površinama (plantažama) onda se problem korova teže rešava nehemijskim merama.</s><s>Kamilica (Matricaria chamomilla L.) i pitoma nana (Mentha x piperita L.) su predstavnici najznačajnijih lekovitih biljnih vrsta koje se uglavnom gaje na većim površinama kod nas.</s><s>Najznačajniji korovi koji su prisutni u usevu kamilice su: bulka (Papaver rhoeas L.), palamida (Cirsium arvense arvensis L.), mrtva kopriva (Lamium spp.), dok su u pitomoj nani najčešće prisutni: pepeljuga (Chenopodium album L.), štir (Amaranthus retroflexus L.), poponac (Convolvulus arvenisis L.), ambrozija (Ambrosia artemisiifolia L.), muhar (Setaria spp.), sirak (Sorghum halepense (L.) Pers.) i dr. Za rešavanje problema suzbijanja korova prilikom plantažnog gajenja ovih useva primenjuje se više različitih preventivnih i direktnih mera.</s><s>Prva preventivna mera je plodored gde se u proizvodnju uključuju neki od ratarskih useva kod kojih se uništavanje korova sprovodi hemijskim putem i na taj način se parcele pripremaju „jednu sezonu unapred“ za setvu kamilice i sadnju nane.</s><s>Druga mera je korišćenje hemijskih preparata na bazi aktivne supstance glifosat (totalni translokacioni herbicid), nakon skidanja prethodnog useva, čime se XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators uništavaju svi korovi koji su u tom trenutku iznikli.</s><s>Takođe, veći broj oranja, kao mehanička mera, doprinosi smanjenju potencijalne zakorovljenosti parcela, na kojima se gaje kamilica ili pitoma nana.</s><s>Sa druge strane, u okviru direktnih mera koristi se mehaničko uništavanje korova u toku vegetacije npr. kod pitome nane, koja je okopavinski usev, međuredna kultivacija, a kod kamilice uklanjanje korova ručno.</s><s>U našoj zemlji nema registovanih herbicida za suzbijanje korova u lekovitom bilju, iako u inostranoj literaturi postoje preporuke o mogućnostima korišćenja određenih preparata, sa preporukama o količinama primene, vremenu primene i karencama.</s><s>Na osnovu ovoga, u pitomoj nani i kamilici kao i mnogim drugim gajenim lekovitim biljkama, proizvođači i kod nas po potrebi koriste određene herbicide, (Bonaca, Stomp, Pantera, Basagran i sl).</s><s>Kako bi se ovakva nekontrolisana primena herbicida izbegla, i naša proizvodna praksa usaglasila sa praksom zemalja EU, potrebno je u saradnji sa kompanijama koje se bave proizvodnjom herbicida i nadležnim ministarstvima ovaj problem rešiti zvaničnom registracijom određenih herbicida za primenu u lekovitom bilju.</s> <s>Ključne reči: lekovito bilje, suzbijanje korova, herbicidi, praktična iskustva Prilagođena tehnika gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih drvenastih neofita u šumarstvu Martin Bobinac1*, Siniša Andrašev2, Nikola Šušić3 1Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Novom Sadu, Institut za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu, Novi Sad, Srbija</s> <s>Invazivne drvenaste neofite na području Srbije (pajasen - Ailanthus altissima /Mill./</s><s>Swingle, pajavac - Acer negundo L. i bagrem - Robinia pseudoacacia L.), usled velike adaptivne sposobnosti, ranog polnog sazrevanja i svakogodišnje produkcije velike količine semena, danas intenzivno kolonizuju sastojine autohtonih vrsta šumskog drveća, kao i površine u urbanoj sredini, a usled brzog rasta, a time i dominantnog položaja u strukturi mladih sastojina predstavljaju značajan faktor njihove degradacije.</s><s>Za očuvanje prirodnih šumskim ekosistema i proces njihovog unapređenja, posebno je osetljivo pitanje invazije drvenastih neofita u fazi obnavljanja sastojina.</s><s>Nova faza degradacije prirodnih šumskih ekosistema, koju uzrokuju navedene invazivne drvenaste neofite, pred šumarsku struku postavlja zahteve i nalaže kompleksna uzgojna rešenja za zaustavljanje invazije, saniranje posledica invazije u procesu obnavljanja i negovanja konkretnih sastojina, kao i revitalizaciju vrsta iz prirodnih zajednica.</s><s>Za rešavanje navedenih pitanja dosadašnje mogućnosti i potencijali šumarske struke nisu adekvatno korišćeni.</s><s>Tako, na primer, prorede kao jasno definisane mere gajenja šuma koje šumarska struka periodično sprovodi u sastojinama tokom većeg dela ophodnje, sa dopunjenim selekcijskim kriterijumom za odabir stabala za proredu u kolonizovanim sastojinama sa invazivnim vrstama drveća, mogu doprineti biološkoj kontroli njihovog širenja na širokom prostoru, odnosno mogu doprineti zaustavljanju invazije na okolne površine i usloviti prirodno odumiranje u okviru sastojinskog sklopa.</s><s>U radu se razmatra primena prilagođene tehnike gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih vrsta drveća, koja se zasniva na njihovoj polnosti.</s><s>Kod dvodomih i trodomih invazivnih vrsta selekcijski XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators kriterijum za odabir stabala za proredu kolonizovanih sastojina zasniva se na usmerenom uklanjaju rodnih stabala invazivne vrste.</s><s>U periodu prelaznog gazdovanja dominantno učešće invazivnih vrsta u strukturi kolonizovanih sastojina se svodi na neinvazivni oblik, odnosno gajena muška stabala invazivne vrste.</s><s>Sklop vrsta iz prirodne zajednice, zajedno sa sklopom gajenih muških stabala invazivne vrste, predstavlja faktor samoredukcije invazivnih vrsta u podstojnom spratu kolonizovanih sastojina.</s><s>Kod jednodomih invazivnih vrsta prilagođena tehnika gajenja šuma se zasniva na ekosistemskom pristupu u gazdovanju šumama, kojim se nalaže formiranje strukture sastojina u okviru koje prirodno odumiru invazivne vrste drveća, a revitalizuju se vrste iz prirodne zajednice.</s><s>Ključne reči: proreda, polni dimorfizam, zaustavljanje invazije, prirodno odumiranje, revitalizacija ekosistema</s> <s>Zahvalnica: Ovaj rad je podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvojaUgovor o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini, evidencioni broj 451-03-9/2021-14/ 200169; broj 451-03-9/2021-14/200197; broj 45103-9/2021-14/200053</s> <s>1Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad, Srbija 3Univerzitet u Beogradu, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Centar za ekologiju i tehnoekonomiku, Beograd, Srbija *ana.andjelkovic21Žgmail.com</s> <s>Procenjuje se da je oko 13.000 biljnih vrsta širom sveta postalo naturalizovano izvan njihovog prirodnog areala, pri čemu područje Evrope broji skoro 6.000 naturalizovanih alohtonih biljnih vrsta.</s><s>Smatra se da tip staništa predstavlja najbolji pokazatelj nivoa invazije na regionalnom nivou, pri čemu su riparijalna ili priobalna staništa među onima koja se karakterišu najvišim nivoom invazije.</s><s>Riparijalne zone karakteriše mozaik različitih tipova vegetacije koji se nalaze pod snažnim pritiskom antropogenih aktivnosti, što dodatno doprinosi invazibilnosti ovih fragilnih područja.</s><s>Kao posledica toga, riparijalna staništa postaju centri diverziteta stranih i invazivnih biljnih vrsta, a ujedno i potencijalni izvor njihovog daljeg prodora u okolna prirodna staništa i agroekosisteme.</s><s>Imajući sve navedeno u vidu, cilj istraživanja bio je da se analizira stepen invazije u riparijalne zone na području Srbije.</s><s>Terenska istraživanja obavljena su u periodu jul-septembar 2013-2016. godine, pri čemu je analizirano ukupno 250 lokaliteta na području Srbije.</s><s>Od ukupnog broja lokaliteta, u istraživanje je uključeno 217 lokaliteta u riparijalu 39 reka (osam rečnih slivova) i 33 u riparijalu šest deonica kanala hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav (HS DTD).</s><s>Podaci o brojnosti i pokrovnosti 26 analiziranih invazivnih biljnih vrsta beleženi su na obali reke/kanala, u okviru transekata dužine 100 m. Kanonijsko korespodentna analiza (CCA) rađena je u programu CANOCO 5.0.</s><s>Od 26 taksona čije je prisustvo analizirano, taksoni sa najvećim brojem nalaza su Xanthium strumarium L. subsp. italicum (Moretti) D. Löve, Amorpha fruticosa L., Erigeron canadensis L., Robinia pseudoacacia L. i Echinochloa crus-galli (L.) P. Beauv.</s><s>Biogeografska analiza pokazala je da su u riparijalnim XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators područjima Srbije dominantno prisutne invazivne vrste poreklom iz Severne Amerike (68% nalaza), praćene južnoameričkim i azijskim vrstama, koje su zastupljene sa 16%, odnosno 14% nalaza.</s><s>U pogledu biološkog spektra, registrovan je najveći broj jednogodišnjih invazivnih biljnih vrsta (terofite, 60%), dok višegodišnje drvenaste vrste (fanerofite) predstavljaju drugu najviše zastupljenu grupu (16%).</s><s>Rečni slivovi Dunava, Južne Morave, Zapadne Morave i Timoka se ističu prisustvom invazivnih biljnih taksona, sa 384, 131, 129 i 110 nalaza, redom, pri čemu je, veza pripadnosti vodotoka određenom rečnom slivu i zastupljenosti pojedinačnih istraživanih taksona, dodatno potvrđena rezultatima CCA analize.</s><s>CCA analiza je ukazala da određeni taksoni pokazuju jaču preferenciju prema rekama pojedinih rečnih slivova, npr. Helianthus tuberosus L. je u većoj meri zastupljen u riparijalu reka sliva Zapadne Morave, dok je Reynoutria x bohemica Chrtek & Chrtková u najvećoj meri prisutna u riparijalnim zonama u okviru slivova Zapadne Morave i Drine.</s><s>Sa druge strane, vrste Asclepias syriaca L., Solidago gigantea Ait. i Xanthium spinosum L. su u većoj meri zastupljene u riparijalu kanala HS DTD, u odnosu na rečne tokove.</s><s>Analizom celokupnog seta podataka o distribuciji, brojnosti i pokrovnosti analiziranih taksona, slivovi Dunava, Zapadne Morave i Kolubare se mogu označiti kao glavni koridori širenja većine istraživanih taksona, dok je moguće očekivati da će se u narednom periodu, usled klimatskih promena, slivovi Save, Velike i Južne Morave takođe naći pod snažnim pritiskom daljeg širenja invazivnih biljnih vrsta.</s><s>Porast u broju i pokrovnosti invazivnih biljnih vrsta moguće je očekivati i u riparijalnim zonama visokoplaninskih predela i na području jugozapadne Srbije (doline Lima, Ibra i njihovih pritoka), takođe kao posledica klimatskih promena.</s><s>Ključne reči: riparijalna zona, reka, kanal, invazivne vrste, Srbija Zahvalnica: Autori se zahvaljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na podršci prilikom istraživanja (Projekat TR31018 i Ugovor br. 45103-9/2021-14/200010)</s> <s>Keywords: Ailanthus altissima (tree of heaven), Hungary, invasive plant, Northern Great Plain Region, pollen concentration, pollen monitoring data Prvo izvješće o procjeni rezistentnosti ambrozije (Ambrosia artemisiifolia L.) na ALS herbicide foramsulfuron, prosulfuron, tifensulfuron i imazamoks u Republici Hrvatskoj Maja Šćepanović*, Valentina Šoštarčić, Josip Lakić, Ana Pintar, Klara Barić Sveučilište u Zagrebu Agronomski fakultet, Zagreb, Hrvatska *mscepanovicŽagr.hr</s> <s>Ambrozija (Ambrosia artemisiifolia L.) je najzastupljenija dikotiledona korovna vrsta okopavinskih i povrtnih usjeva kontinentalne Hrvatske, a zbog alergene peludi i veliki javno-zdravstveni problem.</s><s>Učestala primjena herbicida je u većini europskih zemalja dovela do pojave rezistentnih populacija, a u SAD-u 2000. i Srbiji 2018. utvrđene su i rezistentne populacije ambrozije na herbicide inhibitore acetolaktat-sintaze (ALS).</s> <s>imidazolinoni, triazolopirimidini i triazoli se u RH godišnje tretira najveći broj hektara pa plodored kao glavna antirezistentna mjera gubi na važnosti.</s><s>Posljednjih godina su u usjevima soje zamijećeni lošiji učinci ALS herbicida na ambroziju sa sumnjom da se radi o rezistentnim populacijama.</s><s>S ciljem ranog otkrivanja rezistentnih populacija i usporavanja njihovih daljnjih širenja Ministarstvo poljoprivrede RH financiralo je trogodišnji projekt “Monitoring rezistetnosti štetnih organizama na sredstva za zaštitu bilja u RH” u sklopu kojeg su biotest metodom testirane potencijalno rezistentne populacije ambrozije na ALS herbicide.</s><s>U jesen 2018. sakupljeno je fiziološki zrelo sjeme 30 populacija ambrozije iz kontinentalne Hrvatske koje su preživjele primjenu herbicida u usjevu soje.</s><s>U proljeće 2019. u plasteničkim uvjetima uzgojene su biljke ambrozije te su u fazi BBCH 12-14 tretirane s registriranom i tri puta većom dozacijom oksasulfurona i tifensulfurona.</s><s>Preliminarni rezultati ukazuju da je više od polovice testiranih populacija ambrozije rezistentno (R) ili visoko rezistentno (RR) na oksasulfuron ili tifensulfuorn.</s><s>Kako bi se utvrdio indeks rezistentnosti i osjetljivost ambrozije i na ALS herbicide koji se primjenjuju u usjevu kukuruza, u proljeće 2020. na jednoj populaciji ambrozije (45°30′43″N 17°11′35″E) kod koje je u preliminarnom dijelu istraživanja utvrđena visoka rezistentnost postavljen je dose-response biotest s herbicidima tifensulfuron, imazamoks, foramsulfuron i prosulfuron.</s><s>Herbicidi su XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators korišteni u osam linearno rastućih dozacija (1/2 do 36x veće dozacije herbicida od registrirane za rezistentnu populaciju) i osam linearno padajućih dozacija herbicida (2x veće dozacije herbicida od registrirane do1/64 puta manje dozacije od registrirane) za osjetljivu populaciju koja je sakupljena s lokaliteta (43071'20'' N 16066'21') gdje nikad nisu primjenjivani ALS herbicidi.</s><s>Dose-response pokusi potvrdili su značajno smanjenu osjetljivost ambrozije na sve istraživane herbicide.</s><s>Logističkom krivuljom utvrđene su vrijednosti ED50: tifensulfuron 718.782,63 g/ha, foramsulfuon 443,5 g/ha i prosulfuron 44.212,5 g/ha odnosno, ovisno o herbicidu, 2 do 95 puta veća dozacija od preporučene na uputstvu herbicidnih preparata.</s><s>Otkriće rezistentnih populacija u RH veliki je problem za cjelokupnu biljnu proizvodnju: 1) ambrozija je najzastupljenija širokolisna korovna vrsta okopavinskih usjeva RH, 2) u usjevu soje, za suzbijanje ambrozije u POST-EM roku nema alternativnih herbicida i 3) rezistentne populacije ambrozije predstavljaju problem i u usjevu kukuruza ukoliko se tretira s foramsulfuronom ili prosulfuronom.</s><s>U daljnjim istraživanjima je potrebno testirati ove populacije na sve ALS herbicide koji se koriste u ratarskim i povrtnim kulturama.</s><s>Ključne reči: rezistentnost, Ambrosia artemisiifolia, sulfonilureja, imidazolinoni Impact analysis of potential glyphosate regulatory restrictions in EU on Turkish orchards productions and economy Husrev Mennan1*, Mehmet Bozoğlu2, Uğur Başer2, Ivo Brants3, Xavier Belvaux3, Emine Kaya-Altop1</s> <s>Pomoćne supstance ili ađuvanti nemaju osobine herbicida, ali one povećavaju efikasnost herbicida.</s><s>Pomoćne supstance koje se najčešće koriste sa herbicidima se različito nazivaju: surfaktanti, okvašivači i raširivači (engl. surface active agents, wetting agents i spreader).</s><s>Okvašivači su pomoćne supstance koje imaju ulogu da smanje površinski napon kapljice i omogućе radnoj tečnosti herbicida da stvori veliki, tanki sloj na listu i stabljici biljke koja se tretira, tj. povećaju kvašljivost herbicida.</s><s>Kvašljivost je svojstvo radne tečnosti pesticida da se na površini tretiranih biljnih dijelova ravnomerno rasporedi i obrazuju finu perzistentnu pesticidnu prevlaku u obliku tankog sloja.</s><s>Istraživanje je imalo za cilj da utvrdi kako različite koncentracije okvašivača deluju na površinu kapi radne tečnosti herbicida nakon njenog nanošenja na list maslačka (Taraxacum officinale Web.), nane (Mentha spp.) i ljulja (Lolium spp.).</s><s>Za ispitivanje su korišćena dva okvašivača: izodecil alkohol etoksilat (Trend 90) i etoksi oktilfenol (Extravon) i tri herbicida, različitih formulacija: prosulfokarb (Filon 80 70, 700 g a.s. /l, SC), a kao rastvarač se koristila destilovana voda.</s><s>Rastvor herbicida je nanošen u vidu kapi na listove korova.</s><s>Na list je nanošen herbicid bez okvašivača i sa dodatim okvašivačem.</s><s>Kao kontrolna varijanta na list su nanošene kapi destilovane vode.</s><s>Na svaki list je nanošeno za svaku koncentraciju (varijantu) po 3-5 kapi uz pomoć mikropipete (1 kap je imala zapreminu od 10 µl), a merenja su vršena u 4 ponavljana.</s><s>Nakon naošenja kapi vršeno je fotografisanje, a kasnije je vršena obrada slika i merena površina lista (mm2) zahvaćena jednom kapi radne tečnosti (otisak herbicidne tečnosti).</s><s>Herbicidi su korišćeni u jednoj koncentraciji koja odgovara maksimalno preporučenoj dozi herbicida upotrebljenoj uz utrošak radne tečnosti od 300 l/ha.</s><s>Okvašivači su korišćeni u 5 koncentracija (0,056%, 0,075%, 0,1%, 0,15% i 0,22%).</s><s>Dobijeni rezultati variraju, zavisno od vrste i koncentracije okvašivača, formulacije preparata, kao i lista odabranih korovskih biljaka.</s><s>Iz dobijenih rezultata se može zaključiti kako okvašivači imaju značajan uticaj na smanjenje površinskog napona radne tečnosti, a samim tim i povećanje površine kvašenja radne tečnosti herbicida.</s><s>Površina lista zahvaćena jednom kapi (mm2) nakon dodavanja okvašivača na bazi izodecil alkohol etoksilata (Trend 90) se uvećavala od 1,31 put do 7,64 puta, zavisno od herbicida, test biljke i koncentracije okvašivača.</s><s>Najveće povećanje kvašljivosti herbicida zbog dodavanja pomenutog okvašivača je bilo kod ljulja.</s><s>Površina lista zahvaćena jednom kapi (mm2) nakon dodavanja okvašivača na bazi etoksi oktilfenola (Extravon) se uvećavala od 1,74 put do 4,71 puta, zavisno od herbicida, test biljke i koncentracije okvašivača.</s><s>Primeni pomoćnih supstanci treba XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators posvetiti više pažnje u redovnoj praksi.</s><s>Iz toga proizilazi neophodnost izvođenja sličnih eksperimenata u laboratoriji i u polju u realnim uslovima.</s><s>Takođe bi istraživanje delovanja okvašivača na karakteristike radne tečnosti bilo zanimljivo razmotriti i sa stanovišta fizičke hemije.</s> <s>Ogled je sproveden 2019. godine u Haskell Agriculture Laboratory, Konkord, Nebraska, SAD.</s><s>Za ogled je korišćena soja tolerantna na aktivne supstance (a.s.) dikamba i glifosat.</s><s>Cilj ogleda bio je da se utvrdi uticaj PRE-EM herbicida na kritično vreme suzbijanja korova u usevu soje tolerantne na dikambu.</s><s>Ogled je dizajniran po principu potpuno slučajnog blok sistema sa 28 tretmana, 4 herbicidna režima kao glavnim obeležijma posmatranja i 7 različitih vremena uklanjanja korova u 4 ponavljanja.</s><s>Od herbicidnih režima su korišćeni: režim bez PRE-EM herbicida sa glifosatom kao POST-EM, režim sa acetohlorom i dikambom kao PRE-EM i glifosatom kao POST-EM, acetohlor i dikamba kao PRE-EM i glifosat i dikamba kao POST-EM, i acetohlor i fomesafen kao PRE-EM i acetohlor, glifosat i dikamba kao POST-EM kombinacija.</s><s>Korovi su uklanjani u pet vremenskih perioda, tj. u pet fenofaza soje: prva troliska (BBCH 11), treća troliska (BBCH 13), šesta troliska (BBCH 16), puno cvetanje (BBCH 65) i početak formiranja zrna u mahuni (BBCH 70), kao i nezakorovljena i zakorovljena parcela.</s><s>U parcelama gde su primenjivani PREEM herbicidi, kritičan momenat suzbijanja korova je bio drastično pomeren prema kasnijim fenofazama razvoja useva u odnosu na parcele gde PRE-EM herbicidi nisu primenjivani.</s><s>Primenom navedenih herbicidnih režima, kritično vreme suzbijanja korova bilo je pomereno za 632 Suma Efektivnih Temperatura (SET) do BBCH 14 faze razvoja soje, odnosno 28 dana nakon nicanja gde su primenjivani acetohlor i dikamba kao PRE-EM a glifosat kao POST-EM, 861 SET do BBCH 16 faze razvoja soje, odnosno 32 dana nakon nicanja za acetohlor i dikambu kao PRE-EM i glifosat i dikambu kao POST-EM i 1060 SET do BBCH 60 faze razvoja soje, odnosno 42 dana nakon nicanja za acetohlor i fomesafen kao PRE-EM i acetohlor, glifosat i dikambu kao POST-EM.</s><s>Uticaj PRE-EM herbicida na pomeranje kritičnog vremena suzbijanja korova je evidentan i zbog toga treba nastojati na njihovom uključivanju u koncept integralne zaštite, kao i u borbi protiv rezistentnih korovskih vrsta.</s><s>Ključne reči: PRE-EM herbicidi, dikamba, kritično vreme suzbijanja korova, rezistentni korovi, integralno suzbijanje korova XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ekonomičnost primene herbicida u usevu kukuruza Maja Meseldžija1*, Milica Dudić1, Todor Marković1, Radovan Begović2 1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2Chemical Agrosava, Beograd, Srbija</s> <s>Na osnovu šteta koje prouzrokuju korovi u usevu kukuruza, ispitivana je efikasnost herbicida na bazi različitih aktivnih materija u cilju suzbijanja dominantnih korovskih vrsta.</s><s>Ogledi sa ispitivanim herbicidima postavljeni su na lokalitetima Sombor i Ruski Krstur, tokom 2016. i 2017. godine prema EPPO/OEPP standardima, po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja, sa 3 tretmana uključujući i kontrolu.</s><s>Primenjene su kombinacije herbicida: pendimetalin + dimetenamid-P (250 + 212,5 g/l) u dozi od 3,5 l/ha, posle setve a pre nicanja useva (PRE-EM) + tembotrion + tienkarbazon-metil + razvoja 4-6 listova kukuruza i mezotrion + terbutilazin (50 + 125 g/l) u dozi 2,3 l/ha, u fazi razvoja 5-7 listova kukuruza.</s><s>Korovi su u vreme tretiranja bili u fazi 2-4 lista.</s><s>Ocene efikasnosti i fitotoksičnosti rađene su 14, 28 i 42 dana od dana tretiranja.</s><s>Na prvom lokalitetu, utvrđeno je prisustvo 9 korovskih vrsta (Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Datura stramonium L., Echinochloa cruss-galli (L.) Beauv, Hibiscus trionum L., Sorghum halepense (s) (L.) Pers., i Xanthium strumarium L.), a na drugom lokalitetu 12 vrsta (Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Convolvulus arvensis L., Cirsium arvense (L.) Scop., Datura stramonium L., Solanum nigrum L., Setaria glauca (L.) Beauv, Sorghum halepense (s) (L.) Pers., Veronica persicaria L., i Xanthium strumarium L.).</s><s>Najbolja efikasnost ostvarena je kod kombinacije herbicida pendimetalin + dimetenamid-P g/l), i iznosila je 97,56%, dok je efikasnost herbicida mezotrion + terbutilazin (50 + 125 g/l) iznosila 96,76%, nakon treće ocene.</s><s>Primenjeni herbicidi nisu ispoljili fitotoksičnost u usevu kukuruza.</s><s>Najveći prinos ostvaren je na prvom lokalitetu (13,48 t/ha), sa najvećim troškovima herbicida (75,93 EUR/ha), dok je najmanji prinos izmeren na drugom lokalitetu iznosio (10,98 t/ha), sa troškovima herbicida 32,15 EUR/ha.</s><s>Zbog prisutnosti ekonomski značajnijih korovskih vrsta (A. artemisiifolia, C. arvensis, D. stramonium, S. halepense (s), X. strumarium) u većem broju na drugom lokalitetu, primenom ekonomski zahtevnije kombinacije na prvom lokalitetu dobijeni su najveći prinosi useva.</s><s>Efikasnost ekonomski povoljnije kombinacije se pokazala nedovoljnom, s obzirom na umanjene prinose kukuruza.</s><s>Zbog visoke korelacije efikasnosti preparata kao i prinosa kukuruza od sastava korovske vegetacije i vremenskih uslova, ekonomska opravdanost herbicida se može obezbediti nakon utvrđivanja prisutnih korovskih vrsta ili prognoze pojave korovskih vrsta na datim lokalitetima.</s> <s>Ključne reči: kukuruz, korovi, efikasnost herbicida, prinos XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj meteoroloških uslova na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza u Srbiji</s> <s>Sa godišnjom proizvodnjom 6,47 miliona tona (prosek u periodu 2014-2019. godine), kukuruz predstavlja jedan od najznačajnijih useva u Srbiji.</s><s>Da bi se postigao željeni prinos, potrebno je obezbediti odgovarajuće uslove za rast i razvoj kukuruza.</s><s>Jedan od ograničavajućih faktora za proizvodnju kukuruza je svakako prisustvo korova, koji imaju višestruko nepovoljno delovanje na usev.</s><s>Međutim, pored biotičkih činioca, na prinos kukuruza neposredno utiču i meteorološki uslovi, kao abiotički faktori.</s><s>Osim na prinos, meteorološki uslovi utiču i na suzbijanje korova i druge agrotehničke mere nege koje se sprovode u toku vegetacije.</s><s>Kako bi se utvrdilo u kom obimu meteorološke prilike utiču na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza, izvedeni su poljski ogled u periodu 2015-2017. godine, na području Padine (Opština Kovačica, Južni Banat).</s><s>Poljski ogledi izvedeni su po potpuno slučajnom blok sistemu.</s><s>Čitavo ogledno polje podeljeno je na dva dela.</s><s>U jednom delu, posle setve a pre nicanja, primenjeni su herbicidi S-metolahlor (1,44 kg a.s./ha) i terbutilazin (0,75 kg a.s./ha), dok u drugom delu nije bilo primene herbicida.</s><s>Na oba dela eksperimentalne parcele ispitivano je sedam različitih tretmana, u tri ponavljanja, koji su bili vezani za fenofaze razvoja kukuruza u kojima su mehanički uklanjani korovi.</s><s>Ove fenofaze bile su (prema BBCH skali razvoja) redom: 13, 16, 19, 35 i 55.</s><s>Pored ovoga u ogled su bile uključene i dve kontrole, varijanta bez uklanjanja korova i varijanta u kojoj su korovi mehanički uklanjani tokom čitavog vegetacionog perioda.</s><s>Veličina eksperimentalne parcele bila je 10x4,2 m. Na osnovu dobijenih rezultata utvrđeno je da je najveći prinos useva kukuruza ostvaren u okopavanoj kontroli sa primenom zemljišnih herbicida u 2016. godini (12,8 t/ha) u toku koje je ukupna količina padavina tokom vegetacione sezone iznosila 526 mm.</s><s>U 2017. godini kada je zabeležena ukupna količina padavina od 336 mm, takođe u okopavanoj kontroli sa zemljišnom primenom herbicida, ostvaren je nešto niži prinos kukuruza (10,6 t/ha), dok je u godini sa najmanjom količinom padavina (281 mm u 2015. godini) u istom tretmanu kao i u prethodno dve navedene godine ostvaren najniži prinosom 9,0 t/ha.</s><s>Pored uticaja na prinos, meteorološke prilike su uticale i na kritični period za suzbijanje korova.</s><s>Tokom 2015. godine, sa minimalnom količinom padavina, kritični period za suzbijanje korova u tretmanu bez primene herbicida počeo je u BBCH 12 fenofazi, a u tretmanu sa primenjenim herbicidom u BBCH 14 fenofazi.</s><s>U 2016. godini, koja je, meteorološki gledano, bila povoljna, kritičan period bio je u BBCH 11 i 20 fazama razvoja, redom u tretmanima sa i bez primene herbicida.</s><s>Tokom 2017. godine kritičan period za suzbijanje korova u tretmanu bez primene herbicida bio je u BBCH 11 fenofazi, dok je sa primenom zemljišnih herbicida odložen sve do BBCH 15 fenofaze razvoja kukuruza.</s><s>Povoljni meteorološki uslovi, kao i primena herbicida posle setve a pre nicanja mogu značajno da utiču na prinos i kritičan period za suzbijanje korova u usevu kukuruza.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/200116</s> <s>Frequent and scarce precipitation affects efficacy of PRE-EM herbicides sunflower (Helianthus annuus L.) grown on different soil types Zvonko Pacanoski1*, Arben Mehmeti2</s> <s>Drift, ili zanošenje herbicida, je pojava koja se dešava prilikom svake primene.</s><s>Odabir rasprskivača i njihov položaj, kao i pritisak u rezervoaru su faktori na koje se može uticati, za razliku od vetra na koji se ne može uticati.</s><s>U ovim istraživanjima simuliran je drift pri zajedničkoj primeni mezotriona, odnosno rimsulfurona sa tifensulfuronom u vazdušnom tunelu sa podešenom brzinom vetra od 4,4 m/s (16 km/h).</s><s>Količine primene herbicida su odgovarale 120 g a.s./ha i 16,1+3,5 g a.s./ha mezotriona i rimsulfurona sa tifensulfuronom, tim redom.</s><s>Dve vrste rasprskivača su korišćene: XR11004 i TTI10004 pri pritisku od 276 kPa.</s><s>Osam biljnih vrsta (soja, pasulj, suncokret, pamuk, pšenica, bundeva, dinja i lubenica) je postavljano u vazdušni tunel drifta, biljke su vraćene u plastenik i nakon 28 dana su žrtvovane, zatim sušene i izmerena je suva masa.</s><s>Za obe vrste rasprskivača utvrđen je spektar veličine kapljica (DV10, DV50iDV90) i depozicija herbicida na svakoj od udaljenosti od otvora rasprskivača.</s><s>Dobijene vrednosti su preračunate u % u odnosu na kontrolu.</s><s>Uz pomoć nelinearne regresije izračunata je udaljenost na kojoj dolazi do smanjenja suve mase za 50% (ED50) i za 80% (ED80) u odnosu na kontrolne biljke.</s><s>Prema dobijenim podacima, potvrđeno je da TTI rasprskivač proizvodi značajno krupnije kapljice u odnosu na XR rasprskivač.</s><s>Takođe, manja depozicija herbicida je utvrđena na svakom od odstojanja upotrebom TTI u odnosu na XR rasprskivač.</s><s>Tako npr. na udaljenosti od 12 m kod XR dizne deponovana količina herbicida je iznosila preko 1500 nl/cm, a kod TTI manje od 100 nl/cm.</s><s>Pošto XR rasprskivači proizvode značajno sitnije kapljice herbicida koje su podložnije driftu, upotrebom tog rasprskivača veća oštećenja su utvrđena na odabranim usevima u odnosu na TTI.</s><s>Oštećenja veća od 75% su zabeležena kod pasulja, bundeve i suncokreta na 12. metru upotrebom XR dizne, za razliku od TTI kod koje su zabeležena oštećenja od najviše 27%.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na mogućnost primene herbicida i pri većim brzinama vetra ukoliko se koriste odgovarajući rasprskivači čime se direktno smanjuje drift i potencijalna oštećenja susednih useva.</s> <s>Ključne reči: drift, dizne, oštećenja useva XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Efekti primene regulatora rasta u usevu uljane repice Ana Marjanović Jeromela*, Goran Malidža, Jovana Krstić, Miloš Rajković, Dragana Rajković</s> <s>Regulatori rasta su različite hemijske supstance koje svojim uticajem na fiziološke procese u biljkama utiču na njihov rast i razvoj.</s><s>Osnovni cilj njihove primene je da povećaju otpornost useva na poleganje do koga dolazi usled nepovoljnih vremenskih uslova, neadekvatne upotrebe azotnih đubriva i sortne specifičnosti.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se ispita uticaj regulatora rasta na visinu biljke, dimenzije vegetacione kupe, prinos semena, kao i glavne osobine proizvodnih karakteristika i kvaliteta semena uljane repice.</s><s>Poljski ogledi su izvedeni 2019. i 2020. godine na oglednim poljima Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, lokalitet Rimski šančevi, po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja, sa veličinom osnovne parcelice od 30 m2.</s><s>Ispitivan je efekat regulatora rasta na usev uljane repice: Moddus 1,5 l/ha (trineksapak-etil 250 g/l), metkonazol 30 g/l).</s><s>Kontrolne varijante nisu tretirane.</s><s>Regulatori rasta su primenjeni na ozimoj uljanoj repici u fazi 6-8 listova (faza BBCH 16-18).</s><s>Za primenu regulatora rasta korišćena je leđna prskalica sa komprimovanim ugljen-dioksidom i diznama XR11002, uz utrošak vode od 200 l/ha i pritisak 2 bara.</s><s>Brojnost biljaka (na 2 m dužine, u 5 ponavljanja po parcelici), vizuelna ocena fitotoksičnosti tretmana na usev (skala 0-100%), visina biljaka (5 biljaka po parcelici) i visina i širina vegetacione kupe (5 biljaka po parcelici) su određeni na dan tretmana, mesec dana nakon tretmana i u fazi formiranja druge internodije (faza BBCH 32).</s><s>Procenat procvetalih biljaka u tretmanima je određen kada je uljana repica u kontrolnoj varijanti bila u fazi punog glukozinolata (µM/g), masa 1.000 semena (g) i prinos semena uljane repice (t/ha) sa 9% vlage.</s><s>Za analizu varijanse korišćen je softverski program ARM2020, a značajnosti razlike između tretmana testirane su LSD testom (5%).</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata je ustanovljeno da je samo tretman regulatorom rasta Moddus (1,5 l/ha) u fenofazi formiranja druge internodije (faza BBCH 32) doveo do značajnog smanjenja visine stabla za 10% i visine vegetacione kupe za 14% u poređenju sa netretiranom kontrolom.</s><s>Uslova za poleganje nije bilo do kraja vegetacione sezone 2019/2020. i ocena punog potencijala ispitivanih regulatora rasta nije bila moguća.</s><s>Nijedan od primenjenih preparata nije ispoljio fitotoksičnost na usev uljane repice, a nije evidentiran ni značajan uticaj na prinos semena, masu 1000 semena, sadržaj ulja, proteina i glukozinolata u semenu.</s><s>Ključne reči: uljana repica, regulatori rasta, visina stabla Zahvalnica: Rad je nastao kao rezultat projekta „Razvoj novih sorti i poboljšanje tehnologija proizvodnje uljanih biljnih vrsta za različite namene” (TR 31025), finansiranog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2020. i 2021. godini.</s><s>Evidencioni broj: 451-03-68/2020-14/ 200032 i 451-03-9/202114/200032</s> <s>Brojne posledice intenzivne primene herbicida su doprinele razvoju koncepta integrisanih mera za suzbijanje korova (IWMS - Integrated Weed Management System) koji je donet još 1991. godine.</s><s>Sistem je baziran na planskoj i datim uslovima prilagođenoj, kombinovanoj primeni preventivnih, direktnih, mehaničkih, bioloških, hemijskih, alternativnih i drugih mera za smanjenje zakorovljenosti u usevima, uz poštovanje kritičnog perioda suzbijanja korova i ekonomskog praga štetnosti.</s><s>Razvoj i primena IWM strategije koja omogućava uspešno suzbijanje korova bez velikog oslanjanja na herbicide i bez neželjenih efekata po ekonomičnost proizvodnje i kvalitet agroekosistema je i danas izazov.</s><s>Podizanje svesti o značaju očuvanja životne sredine i posledicama njenog zagađenja, uticale su da proizvođači herbicida danas vrše promet svojih proizvoda promovišući IWM koncept.</s><s>Najslabija karika IWMS koncepta je njegova primena.</s><s>Nehemijske metode se često koriste da nadoknade nedovoljnu efikasnost herbicida kao posledicu rezistentnosti korova na herbicide, a ne kao alternativa herbicidima.</s><s>Potrebno je više promovisati IWMS, raditi na edukaciji proizvođača radi podsticanja na dugoročniji pristup suzbijanju korova, pokazati u praksi efekte primene IWM, uvesti subvencije za njegovu primenu i, po potrebi, strože propise za upotrebu herbicida.</s><s>Široj primeni IMWS doprinelo bi uvođenje u praksu savremenih rešenja iz oblasti informacionih tehnologija i komunikacija, ponovna evaluacija prioriteta istraživanja i njihovo proširenje.</s><s>Istraživanja sprovedena u poslednjih 20-ak godina u Institutu za kukuruz Zemun XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Polje, Beograd usmerena su ka razvoju i primeni IWM s ciljem da se, na osnovu eksperimentalno dobijenih rezultata, utvrde prednosti kombinovane primene nehemijskih i hemijskih mera u suzbijanju korova.</s><s>Novim pristupom je istaknut značaj i doprinos plodoreda, posebno tropoljnog, u smanjenju zakorovljenosti i rezervi semena korova u zemljištu.</s><s>U proseku 2009-2019., nakon primene preporučene i 0,5 preporučene količine herbicida u tropoljnom plodoredu, masa korova u kukuruzu je smanjena za 92,8% i 0,0% u odnosu na kontrolu, dok je u monokulturi smanjenje iznosilo 79,8% i 0,0%.</s><s>Proučavanje uticaja sistema obrade zemljišta i đubrenja na zakorovljenost i prinos kukuruza je započeto u stacionarnom ogledu 1978. godine a presek stanja za period 2017-2019, je pokazao da je ukupna sveža masa korova bila značajno manja na površini sa konvencionalnom obradom, u svim varijantama đubrenja, u poređenju sa redukovanom obradom i direktnom setvom.</s><s>U nekoliko ogleda su proučavane mogućnosti kompeticijskog delovanja useva na korove kroz odabir odgovarajuće gustine i prostornog rasporeda gajenja kukuruza.</s><s>Rezultati su pokazali da smanjeno međuredno rastojanje i povećana gustina gajenja širokoredog useva kakav je kukuruz može doprineti smanjenju zakorovljenosti.</s><s>Prepoznavanje kritičnog perioda delovanja korova, utrvđivanje efikasnosti pokrovnih i združenih useva u suzbijanju korova u hibridima kukuruza standardnog kvaliteta i specifičnih svojstava, kao i proučavanje efekata primene đubriva i navodnjavanja, uz primenu herbicida, u preporučenim i smanjenim količinama, takođe je ispitivano radi promocije rezultata i ukazivanja na značaj primene nehemijskih mera za dugoročno smanjenje zakorovljenosti.</s><s>Rezultati su pokazali da gajenje kukuruza i suzbijanje korova može da bude uspešno i sa upotrebom manje količine herbicida kao i da se prinosi ostvareni primenom IWM mera nisu razlikovali od onih dobijenih konvencionalnim gajenjem kukuruza, čime je ispoštovan zahtev za ekonomičnošću proizvodnje.</s><s>Ključne reči: korovi, sistem mera, suzbijanje, kukuruz Eriofidne grinje u funkciji biološke kontrole korova Vidović Biljana*</s> <s>Eriofidne grinje (Acari: Prostigmata: Eriophyoidea) su obligatni paraziti biljaka koji naseljavaju sve biljne delove izuzev korena.</s><s>Eriofidne grinje spadaju među najsitnije fitofage, ali je neosporan njihov značaj kao direktnih štetočina biljaka, vektora biljnih virusa i agenasa za biološku kontrolu korova.</s><s>Klasična biološka kontrola podrazumeva zaštitu od introdukovanih vrsta korova alohtonim organizmima, odnosno organizmima iz područja porekla korova.</s><s>Ova strategija se primenjuje protiv invazivnih</s> <s>neprijatelja novonaseljenom regionu.</s><s>Da bi se izbegla direktna šteta za neciljane vrste biljaka biološki agensi moraju biti specifični za domaćina pa je interesovanje usmereno na eriofide kao agense biološke kontrole pre svega zbog njihove monofagnosti.</s><s>Oko 80% do sada poznatih eriofida je zabeleženo u asocijaciji sa samo jednom biljnom vrstom, domaćinom.</s><s>Pored visoke specifičnosti za domaćina, atributi koji ove grinje čine pogodnim za biološku borbu jesu i mogućnost disperzije vetrom, selektivna preferentnost za pojedine biljne organe, veliki broj vrsta koje se razvijaju u generativnim organima biljaka u masovnim kolonijama kao i male dimenzije koje omogućavaju velikom broju individua da se smeste na malom prostoru.</s><s>Međutim, i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators pored svih navedinih atributa i velikog broja vrsta koje se razmatraju kao potencijalni agensi u periodu od 1971.godine do 2016. godine samo su tri vrste uspešno introdukovane i dale su merljiv uticaj na ciljane biljke, a još pet vrsta je dobilo dozvolu za introdukciju.</s><s>Proučavanje potencijalnih kandidata za biološku kontrolu korova je u neposrednoj vezi sa raznovrsnošću flore i faune eriofidnih grinja.</s><s>Do danas je na teritoriji Srbije registrovano oko 100 vrsta eriofida sa različitih vrsta korova, od toga 25 vrsta se nalaze na listi eriofida koje se u svetu razmatraju za ovu namenu, što predstavlja 50% vrsta sa liste.</s><s>Ovo ukazuje da Srbija ima izuzetan potencijal za istraživanje faune eriofida potencijalnih kandidata za biološku kontrolu korova.</s><s>Eriofidne grinje imaju potencijala da se razmatraju kao agesni za biološku kontrolu korova, ali da bi se realizovao njihov potencijal neophodno je detaljno proučiti taksonomiju, biologiju i ekologiju ove grupe.</s><s>Ova istraživanja bi omogućila dizajniranje prikladnih eksperimenata za testiranje specifičnosti na domaćina, na osnovu kojih bi se mogao doneti zaključak o njihovoj efikasnosti i uspešnosti introdukcije.</s><s>Ključne reči: korovi, eriofide, biološka kontrola The need for integrated approach for fleabanes management Ahmet Uludağ1*, Deniz İnci2, İlhan Üremiş3, Kassim Al-Khatib2 1Canakkale Onsekiz Mart University, Faculty of Agriculture, Canakkale, Turkey 2University of California, Plant Sciences Department, Davis, CA, USA 3Mustafa Kemal University, Faculty of Agriculture, Hatay, Turkey *ahuludagŽyahoo.com</s> <s>Fleabanes (Erigeron spp. or Conyza spp.) are important alien weeds (invasive) in many parts of the world.</s><s>Three of them, namely horseweed (Erigeron canadensis L.), hairy fleabane (Erigeron bonariensis L.), and tall fleabane (Erigeron sumatrensis Retz.), all originated from Americas, have dramatically increased in vineyards, orchards, arable areas, roadsides, and urban landscapes worldwide and particularly in Mediterranean type climatic areas.</s><s>It has been noted that they can cause 30-70% of crop losses in varying crops.</s><s>Lack of fleabanes control with post emergent herbicides, such as glyphosate, is emerging problem.</s><s>Populations of fleabanes in more than 28 countries have already evolved resistance to herbicides, such as paraquat, atrazine, chlorsulfuron, and glyphosate.</s><s>Furthermore, multiple resistance to different mode of actions (MOA) such as: PSI Electron Diverters, Synthetic Auxins, ALS inhibitors, Photosystem II, PPO inhibitors, and EPSP synthase inhibitors as well as cross resistance have been reported.</s><s>It is apparent that an integrated approach is essential to combat with fleabanes using information related to their biology and ecology, and recent technologies.</s><s>These species have some ecological advantages due to their biological features.</s><s>They have an extended duration of seedling emergence and form overwintering rosettes.</s><s>In Mediterranean type climates, they can germinate, grow, bloom and bear seeds almost yearlong except winter months.</s><s>The number of small, wind-dispersed seeds may exceed 200,000 per plant.</s><s>The optimum germination range have been observed from 10-25°C, however, hairy fleabane is capable to germinate even between 4-35°C. These three fleabanes have been also confirmed with their interspecific crossing.</s><s>In addition to losing some chemicals, having a germination and growth flexibility to different climate conditions, and the high competition with field crops make the fleabanes species more difficult to combat than ever.</s><s>In the future, there will be presumably more sustainable and effective smart XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators technologies such as artificial intelligence robot technologies in the mechanical control of fleabanes, efficient herbicide application methods, biological control agents, crop allelopathy, cover crops, and companion crops.</s><s>More farmer input via citizen science is also important to obtain effective and sustainable management outcome.</s><s>Keywords: invasive weeds, Erigeron spp., Conyza spp, integrated management Genetic control of broomrape in sunflower Sandra Cvejić*, Siniša Jocić, Milan Jocković, Boško Dedić, Aleksandra Radanović, Vladimir Miklič, Dragana Miladinović Institute of Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia *sandra.cvejicŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>In Europe, the Ambrosia artemisiifolia L. (common ragweed) has drawn increased attention due to its high occurrence and its allergenic pollen.</s><s>Moreover, it became a major weed problem in crop fields and agricultural landscapes.</s><s>Generally, this weed is controlled chemically and mechanically, but sustainable control measures are still missing to reduce its abundance.</s><s>Seed predation by natural seed consumers, such as ground beetles, is a potential ecosystem service.</s><s>It can contribute to long-term weed XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators management in crop fields due to the seed consumption, influences on weed population dynamics, and changing weed community composition.</s><s>We aimed to identify and quantify this potential contribution.</s><s>Short-term trials of seed exposure to invertebrate consumers were carried out at Szent Istvan University research farm in winter wheat fields in June 2019 and in maize fields in November 2019, a few days before harvest.</s><s>To estimate seed predation of invasive weed species; A. artemisiifolia, and quantify its temporal pattern, seed cards were carefully placed inside wheat and maize fields and in neighboring semi-natural habitats, 10m from the field edge.</s><s>Twenty seeds of A. artemisiifolia were glued with repositionable glue (3M Spray mount) on sandpaper 25x10 cm (Grit size P60).</s><s>Metal wire meshes were used as an exclusion technique for vertebrates.</s><s>Total of 90 seed cards were placed and evaluated in our study.</s><s>Seed predation was measured every 24 hours of exposure for 5 or 7 days in June and November, respectively.</s><s>Results showed a general decline in the number of A. artemisiifolia seeds during exposure period in both habitats and placement time: there was seed predation in all seed cards of A. artemisiifolia, with 92±13% overall average.</s><s>Similar seed predation levels were observed inside the crop fields and in the semi-natural habitats in both June and November.</s><s>These results suggest the potential of seed predation as an ecosystem service and the contribution to integrated weed management of A. artemisiifolia in agricultural fields.</s><s>Keywords: weed seed predation, common ragweed, ecosystem service, integrated weed management</s> <s>Plantažno gajenje lekovitog bilja je u ekspanziji, a s obzirom na to da suzbijanje korova predstavlja najveći izazov u ovoj proizvodnji, cilj rada je bio ispitivanje mogućnosti njihovog suzbijanja malčiranjem.</s><s>Ispitivana je i efikasnost herbicida na bazi aktivne supstance (a.s.) metamitron (Metak 700 SC, Galenika fitofarmacija) čija primena u ovakvim usevima ima dozvolu u nekim zemljama.</s><s>Kao eksperimentalni usev izabran je usev angelike (Angelica archangelica L.) čije etarsko ulje iz korena je jedno od najcenjenijih na tržištu, pa se može očekivati povećanje proizvodnih površina.</s><s>Ogled je postavljen u Kujavici (opština Vladimirci) u pet varijanti (potpuno slučajan blok sistem u četiri ponavljanja): agrotekstilna vodopropusna folija, piljevina (mešavina bagremovog i hrastovog drveta; debljina sloja 10 cm), pozitivna (redovno plevljena), negativna (zakorovljena) kontrola i herbicid Metak 700 SC (split aplikacija u količinama primene: 1,5+1,5 l/ha).</s><s>Tokom sezone brojnost korova po m² i visina su ocenjeni tri puta, jednom mesečno (jul, avgust, septembar), a nakon treće ocene je izmerena sveža nadzemna biomasa.</s><s>Analiza podataka urađena je u programskom paketu STATISTICA 7.0 pomoću jednofaktorijalne analize varijanse i Duncan testa.</s><s>Najveća zakorovljenost zabeležena je u negativnoj kontroli, a najzastupljenije su bile XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators zakorovljenosti je utvrđen i u varijanti gde je primenjen herbicid, gde su, takođe, bile dominantne travne vrste: S. viridis (24,75 biljaka/m2), Echinochloa crus-galli (L.) P.Beauv. (8,95 biljaka/m2) i C. dactylon (2,3 biljaka/m2).</s><s>Malč od piljevine rezultirao je smanjenjem zakorovljenosti u odnosu na prethodna dva tretmana.</s><s>Dominantne vrste Ambrosia artemisiifolia L. (1,13 biljaka/m2).</s><s>Malč folija i redovno plevljena kontrola su bile bez prisustva korova.</s><s>Dakle, najbolja efikasnost u suzbijanju korova postignuta je primenom agrotekstilne malč folije, koja je u potpunosti sprečila nicanje korova (efikasnost 100%), znatno slabiji efekat je ostvaren primenom piljevine (efikasnost 51,28%), dok je primena herbicida svežu biomasu korova redukavala za samo 26,71%.</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju da je malčiranje kao fizička metoda suzbijanja korova u usevu angelike efikasnija u poređenju sa primenom herbicida ukoliko u usevu dominiraju travne vrste, koje nisu u spektru delovanja ovog herbicida.</s><s>Značaj ovih rezultata je utoliko veći što u našoj zemlji a.s. metamitron, kao ni drugi herbicidi, nisu registrovani za primenu u lekovitom bilju.</s><s>Ključne reči: Angelica archangelica, agrotekstilna malč folija, piljevina, metamitron Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116</s> <s>Vodotokovi, putevi i pruge se nalaze u središtu problema širenja invazivnih, alergenih i ekonomski značajnih korovskih vrsta, predstavljajući osnovne koridore njihove prirodne disperzije.</s><s>Reke i kanali svojim tokom povezuju susedna staništa, čime se omogućava brzo širenje biljnih propagula, dok riparijalna staništa, kao visoko dinamični sistemi pod snažnim antropogenim pritiskom, predstavljaju žarišta širenja ovih vrsta.</s><s>Slično vodotokovima, saobraćajna infrastruktura u velikoj meri intenzivira prodor i širenje pionirskih, ruderalnih i invazivnih vrsta u nova područja.</s><s>Stoga, imajući u vidu značaj reka, kanala i puteva u procesu širenja biljnih vrsta, cilj istraživanja bio je da se utvrdi zastupljenost ekonomski značajnih korovskih vrsta Chenopodium album L., Cirsium arvense (L.) Scop., Convolvulus arvensis L., Cynodon dactylon (L.) Pers. i Lactuca serriola L. duž ovih linerarnih koridora.</s><s>Navedene vrste su odabrane zbog njihove učestalosti u odnosu na druge registrovane vrste u istraživanim tipovima staništa, i značaja i zastupljenosti u agroekosistemima Srbije.</s><s>Terenska istraživanja su vršena u periodu od 2013-2016. godine duž reka i kanala, odnosno u periodu 2018-2019. godine duž autoputeva i magistralnih puteva na području Srbije.</s><s>U XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators istraživanje je ukupno uključeno 430 lokaliteta, od čega 250 u riparijalnim područjima i 180 duž mreže puteva.</s><s>Kartiranje prisustva odabranih vrsta vršeno je na transektima dužine 100 m, uz registrovanje njihove brojnosti i pokrovnosti.</s><s>Odabir lokaliteta vršen je tako da se ostvari što veća prostorna pokrivenost na teritoriji Srbije, sa ciljem što ujednačenije geografske rezolucije prikazanih rezultata.</s><s>Od pet istraživanih korovskih vrsta, C. arvensis je registrovana na najviše lokaliteta - 236, od čega je 151 lokalitet vezan za vegetaciju duž puteva, a 85 za riparijalnu vegetaciju.</s><s>Uz tokove reka, vrsta C. arvensis je u podjednakoj meri zastupljena na celoj teritoriji Srbije, dok je njeno prisustvo u vegetaciji duž puteva primarno vezano za autoputeve i prometnije magistralne puteve IV reda.</s><s>Vrste L. serriola i C. album, zabeležene su na 168, odnosno 167 lokaliteta.</s><s>Rezultati su pokazali da je prisustvo vrste L. serriola podjednako karakteristično za područja duž reka (85 lokaliteta) i puteva (83 lokaliteta), dok je prisustvo vrste C. album, u većoj meri, karakteristično za riparijalnu vegetaciju (105 lokaliteta), slivova reka Dunava, Zapadne Morave i Timoka.</s><s>Sa druge strane, njena distribucija uz puteve primarno je prostorno vezana za područje Vojvodine.</s><s>Za razliku od vrste C. album, vrsta C. arvense je u većoj meri prisutna u vegetaciji duž puteva (102 lokaliteta), pri čemu je njeno prisustvo registrovano na ukupno 152 lokaliteta.</s><s>Za razliku od ostalih ispitivanih vrsta, kod kojih je uočljiva dominantna zastupljenost u riparijalnoj vegetaciji duž reka koje pripadaju slivu Dunava, za vrstu C. arvense najveći broj nalaza (23) zabeležen je u vegetaciji duž mreže kanala hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav.</s><s>C. dactylon je registrovan na najmanjem ukupnom broju lokaliteta - 107, a analiza rezultata je pokazala da je ova vrsta dominantno prisutna u vegetaciji duž mreže puteva (97 lokaliteta), pri čemu su se autoputevi pokazali kao glavni koridori distribucije ove vrste.</s><s>Na osnovu prikazanih rezultata može se zaključiti da je vrsta L. serriola u jednakoj meri zastupljena u vegetaciji duž puteva i u priobalju reka i kanala, dok je C. album primarno zastupljena u riparijalnim staništima na području Srbije.</s><s>Sa druge strane, vrste C. arvense i C. arvensis su u većoj meri zastupljene duž puteva, dok je prisustvo vrste C. dactylon gotovo isključivo registrovano duž mreže puteva.</s><s>Ovakva distribucija analiziranih korovskih vrsta je prvenstveno uslovljena njihovim ekološkim karakteristikama, koje definišu ovakvu stanišnu preferenciju.</s> <s>Ključne reči: koridor širenja, korov, putevi, vodotokovi, Srbija Zahvalnica: Autori se zahvaljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na podršci prilikom istraživanja (istraživanja su realizovana u sklopu projekta TR31018 i podržana Ugovorom o finansiranju br. 451-03-9/2021-14/200010) Korovska flora u konvencionalno gajenom lekovitom bilju na području južnog Banata</s> <s>Korovi su jedan od glavnih problema u proizvodnji lekovitog bilja, usled toga što smanjuju prinos i otežavaju žetvu, a pojedine vrste svojim prisustvom mogu narušiti i kvalitet krajnjeg proizvoda ukoliko sadrže štetne i nepoželjne materije.</s><s>Suzbijanje korova u ovim usevima je otežano usled ograničenih mogućnosti primene herbicida i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators uglavnom se svodi na primenu agrotehničkih mera.</s><s>Stoga, proučavanje korovske flore lekovitog bilja treba da usmeri odabir raspoloživih mera na njihovo što efikasnije suzbijanje.</s><s>U ovom radu je analiziran floristički sastav korova zastupljenih u konvencionom modelu gajenja lekovitog bilja na proizvodnim površinama Instituta za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić" u južnom Banatu (Pančevo).</s><s>Pregled i popis prisutnih korovskih vrsta je obavljen početkom vegetacione sezone 2020. godine (mart-april), u pitomoj nani (Mentha x piperita L. na 2 ha), moraču (Foeniculum vulgare Mill. na 2,5 ha), bokvici (Plantago lanceolata L. na 1 ha), kamilici (Chamomilla recutita (L.) Rausch. na dve parcele od 8 ha i 4 ha), artičoki (Cynara scolymus L. na 0,3 ha) i matičnjaku (Melissa officinalis L. na 0,5 ha).</s><s>Na analiziranom lokalitetu ukupno je utvrđeno prisustvo 50 korovskih vrsta (u pitomoj nani 22, u moraču 12, u bokvici 24, u kamilici 34, atričoki 24 i matičnjaku 20), koje uključuju 31 jednogodišnju i 19 višegodišnjih vrsta.</s><s>U biološkom spektru analizirane flore dominirale su terofite (62%), dok je učešće terohemikriptofita (14%), hemikriptofita (14%) i geofita (10%) bilo znatno manje.</s><s>Prisutnost vrsta i nivo zakorovljenosti je zavisio od lekovite vrste, pri čemu je u pitomoj nani, kamilici i matičnjaku dominirala Veronica hederifolia L. (> 50% površine), dok su u moraču najzastupljeniji bili Rumex crispus L. i Taraxacum officinale Weber.</s><s>Vrsta Veronica persica Poir. je bila najrasprostranjenija u usevu bokvice, dok su u usevu artičoke pored visoke zastupljenosti ove vrste u velikom broju bile prisutne i Avena fatua L. i Capsella bursa-pastoris L. Spektar areal tipova je bio vrlo raznolik i uključivao je 12 različitih flornih elemenata, pri čemu je najveći broj vrsta pripadao evroazijskom (14 vrsta), subsrednjeevropskom (9 vrsta) i subevroazijskom (9) elementu.</s> <s>Zahvalnica: Istraživanje je ostvareno uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 451-03-9/2021-14/ 200003 i 451-03-9/2021-14/200116)</s> <s>Poznavanje i suzbijanje korova su jedan od ključnih izazova u proizvodnji lekovitog bilja, tako da se u poslednje vreme proučavanje korovske flore i vegetacije u ovim usevima sve više aktuelizuje.</s><s>Determinacija i kvantifikacija korovskih vrsta u usevu lekovitog bilja olakšava odabir odgovarajuće metode za njihovo suzbijanje.</s><s>Takođe, umanjuje rizik od smanjenja prinosa i prisustva štetnih aktivnih materija iz primenjenih herbicida koje bi se mogle naći u proizvedenoj lekovitoj biljnoj sirovini.</s><s>U lekovitom bilju suzbijanje korova se uglavnom vrši mehaničkim putem sa tendencijom približavanja organskoj proizvodnji, a kada je primena herbicida neizbežna, pribegava se upotrebi minimalne doze pažljivo odabranih herbicida.</s><s>U ovom radu ispitivane su kvalitativne i kvantitativne osobine korova u usevima/zasadima lekovitog bilja gajenih na proizvodnim površinama Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ u Pančevu (Južni Banat).</s><s>Prisutnost korovskih biljaka određena je tokom leta 2015.</s><s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators sledećim usevima, beli slez (Althaea officinalis L. na 0,5 ha), bokvica (Plantago usitatissimum L. na 1,0 ha), i zasadu matičnjaka (Melissa officinalis L. na 0,25 ha).</s><s>Utvrđeno je prisustvo 71 korovske vrste, od toga je bilo 46 jednogodišnjih (terofite) i 25 višegodišnjih (pretežno geofite).</s><s>U zavisnosti od gajene biljke, razlikovala se i prisutnost korova.</s><s>Vrsta Erigeron canadensis (L.) Cronquist bila je najzastupljenija u usevu belog sleza (25-50%), dok je u zasadu matičnjaka to bila Agropyrum repens (L.) Beauv. (25-50%).</s><s>Ambrosia artemisiifolia L. (10-25%) je bila zastupljena u velikoj usevu izopa i bokvice bio je prisutan veći broj korovskih vrsta, ali sa manjom brojnošću (< 10%).</s><s>Prisutnost velikog broja korova obavezuje na nužnost primene integralnih mera zaštite, koje uključuju: plodored, duboko jesenje oranje, dobru pripremu zemljišta pre setve ili sadnje, primenu totalnog herbicida u jesen, kao i suzbijanje korova na susednim parcelama.</s><s>Ključne reči: prisutnost korova, beli slez, bokvica, izop, lan, matičnjak Zahvalnica: Istraživanje je izvedeno uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev.br: 451-03-9/2021-14/200003) Klijanje semena biljke Conium maculatum različite zrelosti Vladan Jovanović1*, Kristina Krstić2, Ivana Dragićević3, Bogdan Nikolić4, Hadi Waisi5,6, Markola Saulić7, Zlatko Giba3 1Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Biološki fakultet, Master akademske studije, Beograd, Srbija</s> <s>3Univerzitet u Beogradu, Biološki fakultet, Beograd, Srbija 4Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 5Univerzitet Union - Nikola Tesla, Fakultet za ekologiju i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija</s> <s>Poznavanje osnovnih karakteristika klijanja semena bitan je element u shvatanju razvoja i života biljne vrste.</s><s>Posebno je to važno kada se radi o korovskim biljkama, čije odlike je neophodno upoznati radi uspešne borbe sa njima.</s><s>Klijanju semena biljke Conium maculatum L. nije posvećena posebna pažnja, naročito ne na ovim prostorima.</s><s>U našem radu je ispitivano klijanje semena ove biljke različite zrelosti.</s><s>Semena su brana na periferiji Zemuna u dva navrata, krajem avgusta i početkom decembra 2019. godine.</s><s>Prilikom prvog sakupljanja semena su brana sa biljaka različite zrelosti, sa potpuno zrelih, suvih biljaka, bez lišća (uzorak 1) i sa još uvek zelenih biljaka (uzorak 2), dok su u decembru brana preostala semena sa potpuno suvih biljaka (uzorak 3).</s><s>Semena su čuvana na sobnoj temperaturi do eksperimenta.</s><s>U eksperimentu su po četiri Petri kutije sa po 50 semena na filter papiru u destilovanoj vodi stavljene na 11 različitih temperatura.</s><s>Semena su nakon dve nedelje imbibovanja proklijala na temperaturama od 9°C do 30°C. Dinamika klijanja i ukupno klijanje (konačan procenat proklijalih semena) se razlikovalo između uzoraka.</s><s>Semena uzorka 3 su prva počinjala sa klijanjem (četvrtog dana eksperimenta) i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators najbrže su dostizala plato klijanja (između šestog i sedmog dana eksperimenta) na temperaturama od 18°C do 25°C, ali su ujedno imala i najniži procenat konačnog klijanja, koji je premašio 50% samo na temperaturama od 15°C, 18°C i 22°C. Nasuprot tome, semena uzorka 1 su klijala između 80% i 90% na temperaturama od 15°C do 25°C. Početno klijanje je kasnilo jedan do dva dana u odnosu na uzorak 3, dok je do dostizanja platoa klijanja dolazilo i do nekoliko dana kasnije u odnosu na uzorak 3. Semena uzorka 2 su najkasnije počinjala sa klijanjem i najkasnije su dostizala plato klijanja, ali su na temperaturama od 15°C do 22°C imala ukupno klijanje relativno blisko klijanju uzorka 1. Na osnovu rezultata ispitivanja može se reći da zrelija semena biljke C. maculatum imaju veću brzinu klijanja, kao i veći procenat ukupnog klijanja, naročito na višim temperaturama (28°C i 30°C).</s><s>Ključne reči: Conium maculatum, klijanje, zrelost semena Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/200214 i evidencioni broj: 451-03-9/2021-14/200010 Morfološke karakteristike polenovih zrna crnog sleza (Malva sylvestris L.)</s> <s>Proučavanje morfologije polena je važan izvor informacija u taksonomskim istraživanjima i utvrđivanju srodnosti na nivou familije, roda ili vrste, pa je postalo deo multidisciplinarnog pristupa u sistematici i evoluciji biljaka.</s><s>Palinolomorfološka istraživanja imaju značajnu ulogu i u primenjenim naukama kao što su melisopalinologija, aeropalinologija, entomopalinologija, paleopalinologija, itd.</s><s>U tu svrhu neophodno je formirati atlas polena kojeg čine mikrofotografije koje detaljno prikazuju osnovne morfološke karakteristike polenovih zrna biljaka nekog regiona.</s><s>Kao doprinos atlasu polena flore Srbije cilj ovog istraživanja bio je palinomorfološko proučavanje korovske vrste Malva sylvestris L. (fam.</s><s>Malvaceae) uz pomoć svetlosne mikroskopije (SM) i skenirajuće elektronske mikroskopije (SEM).</s><s>Za SM analizu polenova zrna iz antera cvetnih pupoljaka posmatrana su u glicerinskom gelu.</s><s>Za SEM analizu suva polenova zrna su naparena zlatom (u aparatu BAL-TEC SCD 005 Sputter Coater, 100 sekundi na 30 mA) i posmatrana mikroskopom JEOL JSM-6390 LV (napon 20 kV).</s><s>Merenja su izvršena na uzorku od 30 zrna za svaki morfološki karakter.</s><s>Ispitivane su sledeće palinomorfološke karakteristike: simetrija, polarnost, veličina, oblik, ornamentacija, aperturacija i debljina egzine.</s><s>Polenova zrna M. sylvestris su radijalno simetrična, apolarna i sferična.</s><s>Prečnik zrna prosečno iznosi 111,3±11,1 µm, što ih svrstava u klasu veoma velikih.</s><s>Egzina je debljine oko 2,8±0,7 µm.</s><s>Aperture su tipa pora, a s obzirom na njihov broj i položaj, tj. raspored, zrna su polipantoporatna.</s><s>Pore su manje-više kružnog oblika, prečnika 3,6±0,7 µm.</s><s>Ornamentacija egzine je ehinatna.</s><s>Tektum je prekriven konusnim zašiljenim ehinama, koje su ravnomerno raspoređene po površini.</s><s>Ehine su monomorfne, ali veoma varijabilne dužine, pri čemu je prosečna veličina najdužih 6,8±1,0 µm.</s><s>Broj ehina na površini od 40x40 µm iznosi u proseku 23,8±2,8.</s><s>Osim doprinosa taksonomiji, palinomorfološki podaci ove korovske vrste mogu biti korisni i u ispitivanjima ekološke uloge i efikasnosti oprašivača, utvrđivanju botaničkog i geografskog porekla kao i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators autentičnosti meda, otkrivanju prisustva i determinaciji alergenog polena u cilju određivanje kvaliteta vazduha, itd.</s> <s>Poznato je da površinske karakteristike lista, kao i njegova unutrašnja struktura, mogu biti faktori od kojih zavisi usvajanje herbicida.</s><s>Ovo istraživanje je bilo fokusirano na proučavanje listova pšenice (Triticum aestivum L.) i listova ekonomski štetnih uskolisnih korovskih vrsta, kao što su pirevina (Agropyrum repens (L.) Beauv.), divlji ovas (Avena fatua L.) i ljulj (Lolium perenne L.), kao osnove za bolje razumevanje značaja mikromorfoloških karakteristika, naročito broja stoma, kao i anatomskih karakteristika listova za prodiranje herbicida i posledične razlike u osetljivosti na herbicide.</s><s>Uzorci pšenice kao i sve tri korovske vrste sakupljeni su u maju 2020. godine sa parcele pod usevom pšenice u selu Maovi (Šabac).</s><s>Sve uzorkovane biljke su bile sa potpuno formiranim cvastima tj. neposredno pre cvetanja.</s><s>Za morfoanatomsku analizu uzet je potpuno razvijen list koji se nalazi u čvoru ispod lista zastavičara.</s><s>Uzeto je ukupno po deset listova od svake vrste, a iz središnjeg dela svakog lista uzet je uzorak veličine 2 cm i podeljen na dva dela.</s><s>Jedna polovina korišćena je za analizu anatomske građe, pri čemu su, nakon procedure kalupljenja u parafin, sečenja i bojenja, dobijeni poprečni preseci sa kojih je merena debljina epidermisa i debljina mezofila.</s><s>Druga polovina korišćena je za mikromorfološka ispitivanja tako što su lice i naličje lista tretirani providnim lakom za nokte, a otisci površine su preneti na mikroskopske pločice pomoću lepljive trake.</s><s>Na osnovu ovih otisaka utvrđen je broj stoma po jedinici površine (gustina).</s><s>Svi mikroskopski preparati su analizirani pomoću mikroskopa Leica DM2000 i snimljeni kamerom Leica DFC320.</s><s>Merenja na digitalnim fotografijama su vršena u softverskom paketu Leica IM1000, a zatim je urađena statistička analiza dobijenih vrednosti.</s><s>Utvrđeno je da su listovi svih ispitivanih vrsta amfistomatični.</s><s>Najveći broj stoma na licu lista zabeležen je kod pirevine i ljulja, dok je kod pšenice i divljeg ovsa gustina stoma bila dvostruko manja.</s><s>Na naličju lista pirevine, divljeg ovsa i pšenice broj stoma po jedinici površine lista je bio sličan, dok je kod ljulja bio značajno manji.</s><s>Budući da se brojnost stoma može smatrati jednim od faktora koji mogu uticati na usvajanje herbicida, očekuje se da bi razlike u gustini (broj po jedinici površine) stoma između ovih vrsta mogle uticati na efikasnost usvajanja herbicida.</s> <s>1Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 2Univerzitet Sv. Kiril i Metodije, Fakultet poljoprivrednih nauka i hrane, Skoplje, Severna Makedonija</s> <s>U radu su ispitivane morfološke karakteristike i energija klijanja semena populacija divljeg ovsa (Avena fatua L.) poreklom iz Makedonije.</s><s>Ciljevi rada su bili da se na osnovu morfoloških parametara utvrdi koja se morfološka osobina semena može uzeti kao validan parametar definisanja razlika između populacija i proceni energija klijanja semena populacija divljeg ovsa sa istog područja.</s><s>Za definisanje osnovnih morfoloških razlika populacija analizirani su sledeći parametri: dužina i masa čistog semena i procenat prisustva dlaka, prečnik, dužina i boja neočišćenog semena, ugao savijanja, dužina osja i prečnik hiluma.</s><s>Energija klijanja je merena na temperaturama dana).</s><s>Analizirano je po 30 semena svake od 18 populacija.</s><s>Merenja parametara vršena su vizuelno (boja), pomoću vage (masa) i digitalnog pomičnog merila, kompjuterskog softvera ImageJ (ostali parametri).</s><s>Dobijeni rezultati su obrađeni u programskom paketu Statistika 8.0, pri čemu je statistička značajnost razlika između analiziranih populacija određena LSD-testom.</s><s>Svi analizirani parametri su bili na nivou znacajnosti p< 0,01 (osim prečnika neočišćenog semena p< 0,05 odnosno p=0,0113*).</s><s>Analiza energije klijanja je pokazala da je na najnižoj temperaturi klijalo 5 populacija.</s><s>Energija klijanja na ostalim temperaturama se kretala u intervalima: 0značajne morfološke razlike između populacija A. fatua koje mogu biti iskorišćene za determinisanje populacione varijabilnosti.</s><s>Prema dužini semena populacije su svrstane u tri kategorije (6-7, 7-8 i 8-9 mm), kod svih populacija prečnik je bio oko 0,2 mm, masa semena je bila oko 0,02 g, boja neočišćenog semena je bila smeđe-braon do braon i otvor hiluma 0,1 mm u prečniku.</s><s>Najveće razlike su bile u veličini ugla ujedno možemo zaključiti da su to parametri za razdvajanje populacija.</s><s>Analiza energije klijanja semena je pokazala da su temperature 20, 25 i 30°C obezbedile visok procenat klijanja semena u kontrolisanim uslovima i da procenat klijanja ne može biti parameter razdvajanja populacija.</s><s>Ključne reči: Avena fatua, morfološki parametri, energija klijanja Zahvalnica: Autori se zahvaljuju na finansijskoj podršci Ministarstvu prosvete, nauke i tenološkog razvoja Republike Srbije (Projekti TR31018 i III 46008; Ugovor br. 451-039/2021-14/200010)</s> <s>HARISA (Harmonization and Innovation in PhD Study Programs for Plant Health in Sustainable Agriculture - HarISA, 598444-EPP-1-2018-1-HR-EPPKA2-CBHE-JPSUM) je projekat iz oblasti izgradnje kapaciteta u oblasti visokog obrazovanja (KA2), koji finansira Evropska Unija (EU) kroz program ERASMUS+.</s><s>Ciljevi projekta su: harmonizacija, unapređenje i modernizacija programa doktorskih studija iz oblasti fitomedicine, na univerzitetima koji su partneri na projektu u cilju povećanja kompetencija</s> <s>zajedničkog međunarodnog programa doktorskih studija iz oblasti fitomedicine kao i podsticanje regionalne i međuregionalne saradnje u ovoj oblasti.</s><s>U projektu čije trajanje je 36 meseci učestvuje 12 fakulteta, odnosno univerziteta iz osam zemalja, uključujući Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu i Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.</s><s>Projektni tim okuplja preko 70 učesnika koji se bave različitim disciplinama</s> <s>entomologiju, fitopatologiju i fitofarmaciju.</s><s>Ovaj interdisciplinarni tim karakteriše značajna i priznata naučna ekspertiza u svim oblastima fitomedicine, što je veoma važno s obzirom da je jedan od zadataka projekta izrada nacrta nastavnog plana i programa zajedničkih doktorskih studija iz oblasti fitomedicine.</s><s>Dakle, saradnja uspostavljena ovim projektom će se nastaviti i nakon njegovog završetka.</s><s>Osim toga, naučni sadržaj i rezultati učenja postojećih kurseva će biti poboljšani i harmonizovani poštujući trenutna pravila svake zemlje učesnice u projektu.</s><s>Ono što je posebno važno za učesnike iz partnerskih zemalja je nabavka laboratorijske opreme za unapređenje realizacije doktorskih studija, kao i razmena profesora (mentora) i doktoranada sa univerzitetima uključenim u projekat iz zemalja članica EU.</s><s>Planirane aktivnosti i očekivani rezultati projekta u potpunosti se uklapaju u strategije razvoja partnerskih zemlja, ali i čitavog regiona Zapadnog Balkana.</s><s>Naime, projekat pokriva oblast poljoprivrede koja je definisana kao nacionalni prioritet u svim partnerskim zemljama, kao i u regionu.</s><s>Takođe, sve partnerske zemlje teže poboljšanju kvaliteta visokog obrazovanja i nastave kroz razvoj i unapređenje alata za učenje i podučavanje, metodologije</s> <s>Ključne prevazilaženju trenutnih izazova i izgradnju ljudskih kapaciteta u oblasti zaštite bilja u zemljama Zapadnog Balkana.</s><s>Zajednički izazovi za njih su sprovođenje politike EU u zaštiti bilja i razvoj i uspostavljanje svih potrebnih uslova za primenu inovativnih mera koje se uklapaju u principe održive poljoprivrede.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Efikasnost umanjenih količina primene imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom i pendimetalinom u usevu graška sa zalivnim sitemom Katarina Jovanović-Radovanov1*, Jelena Gajić Umiljendić2, Marija Sarić-Krsmanović2, Ljiljana Radivojević2 1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Srbija 2Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija *katarinajrŽagrif.bg.ac.rs</s> <s>Proizvodnja mladog konzumnog graška podrazumeva gajenje u zalivnom sistemu, kako bi se obezbedili neophodni preduslovi za ostvarivanje visokih i kvalitetnih prinosa.</s><s>U takvim uslovima suzbijanje korova je nezaobilazna mera.</s><s>Primena imazamoksa, u količinama u kojima je registrovan za te namene, rezultira pojavom fitotoksičnosti i produženjem vegetacionog razvoja, čime se remeti žetva useva.</s><s>Stoga je cilj ovog istraživanja bio da se ispita efikasnost umanjenih količina imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom, sa ili bez prethodne primene pendimetalina, u usevu graška gajenom u zalivnom sistemu.</s><s>Ispitivanja su obavljena tokom 2018. godine (lokaliteti Opovo i Baranda) i 2019. godine (lokaliteti Sakule i Glogonj), saglasno standardnim EPPO metodama.</s><s>Tretmani sa folijarnom primenom su obuhvatali kombinaciju dva herbicida: Sinamon (imazamoks 40 g a.s./l) i Savazon (bentazon 480 g a.s./l).</s><s>Ispitivane količine preparata Sinamon su bile 0,5, 0,6, 0,75, 0,8, 0,9 i 1,0 l/ha, dok je preparat Savazon, primenjen u svakoj od kombinacija u količini od 2 l/ha.</s><s>U varijantama u kojima je urađena i PRE-EM primena preparata Zanat (pendimetalin 330 g a.s./l) u količini 5 l/ha, herbicid Sinamon je primenjen u primene folijarnih herbicida grašak je bio u fazi 2-3 trolista, a korovi u fazi 2-4 lista.</s><s>Ocena efikasnosti je urađena 2 i 4 nedelje nakon tretmana.</s><s>Rezultati dobijeni u dvogodišnjim ogledima pokazali su da kombinovana primena zemljišnog i folijarnih herbicida, u sve tri ispitivane varijante ispoljava visok stepen efikasnosti (> 90%) u suzbijanju Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Cannabis sativa L., Chenopodium album L., Datura stramonium L., Portulaca oleracea L., Sinapis arvensis L., Solanum nigrum L. i Stachys annua (L.) L. U varijantama bez zemljišnog herbicida visok stepen efikasnosti u suzbijanju A. theophrasti, A. retroflexus, Ch. album, D. stramonium, P. oleracea, S. arvensis, S. nigrum i S. annua je utvrđen za sve ispitivane tretmane.</s><s>Odlična efikasnost u suzbijanju C. sativa i H. annuus ostvarena je kada je kombinacija folijarnih herbicida primenjena sa dve najveće količine imazamoksa, a u varijantama sa PRE-EM primenom u svim tretmanima za C. sativa, odnosno, samo pri najvećoj primenjenoj količini imazamoksa za H. annuus.</s><s>Kombinacija preparata Sinamon i Savazon u količini od 0,5 i 2 l/ha ispoljila je zadovoljavajuće delovanje (75%) u suzbijanju vrste Hibiscus trionum L., dok je u svim ostalim varijantama ogleda zabeležena visoka efikasnost.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da umanjene količine primene preparata na bazi imazamoksa, u uslovima navodnjavanja, obezbeđuju dobru efikasnost u suzbijanju većine korovskih vrsta koje se sreću u usevu graška.</s> <s>Ključne reči: imazamoks, umanjene količine primene, korovi, grašak XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Primena graminicida za suzbijanje sirka u usevu šećerne repe i mogućnost mešanja sa fungicidima Zlatko Miličević1*, Anja Milosavljević1, Nenad Trkulja1,2 1Istraživačko razvojni centar Sunoko, Inđija, Srbija 2Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija *zlatko.milicevicŽsunoko.rs</s> <s>Prisustvo korova u usevu šećerne repe u ranim razama razvoja prouzrokuje najviše štete, dok su kasnije izraženije štete od patogena, prvenstveno od Cercospora beticola.</s><s>U tehnologiji gajenja ovog useva primena graminicida se često poklapa sa primenom fungicida, pa je zato cilj ovog rada bio je da se ispita mogućnost mešanja ove dve grupe pesticida (tkz. tank miks), kao i da se utvrde optimalne količine primene graminicida u kombinaciji sa fungicidima.</s><s>Ogledi su postavljeni na lokalitetu Jarkovci tokom 2021. godine po sistemu slučajnog blok rasporeda u četri ponavljanja.</s><s>Primenjeni su graminicidi Select Super (kletodim, 120 g/l) u količinama 0,8; 1,2; 1,5 i pojednično i u kombinaciji sa fungicidom Blauvit (bakar-hidroksid, 770 g/kg) u količini 2,0 kg/ha i kombinacijom fungicida Blauvit (bakar-hidroksid, 770 g/kg) 2,0 kg/ha i Unify (piraklostrobin+protiokonazol, 170+200 g/l) 0,9 l/ha uz dodatak 0,3% okvašivača Nufilm.</s><s>Kod samostalne primene graminicida Fusilade Forte nisu utvrđene razlike u efikasnosti (98-100%) između ispitivanih količina primene, ali je konstatovano nešto slabije usvajanje ovog preparata u prvoj nedelji nakon primene u odnosu na Select Super, s tim da ovo početno slabije usvajanje nije imalo uticaja na efikasnost u poslednjoj oceni.</s><s>Efikasnost svih ispitivanih količina graminicida Select Super je bila veća od 90%.</s><s>Najmanja ispitivana količina od 0,8 l/ha je pokazala najnižu efikasnost od 90%, dok je efikasnost većih količina bila nešto veća (1,2 l/ha95%; 1,5 l/ha-98% i 2,0 l/ha-100%.</s><s>Kod zajedničke primene preparata Select Super i fungicida utvrđeno je da se crvenilo na listu Sorghum halepense (L.) Pers., kao simptom delovanja herbicida, sporije razvija u odnosu na samostalnu primenu u istim količinama, što je za posledicu imalo efikasnost manju od 90% kod količine 0,8 l/ha.</s><s>Jedino je kod najveće primenjene količine od 2,0 l/ha u kombinaciji sa fungicidima (bakar i/ili bakar + Unify) zabeležena efikasnost od 95-98%, koja odgovara efikasnosti samostalne primename od 1,2 i 1,5 l/ha.</s><s>Kod herbicida Fusilade Forte nije utvrđeno da kombinovanje sa fungicidima dovodi do smanjenja efikasnosti.</s><s>Na osnovu rezultata ovih ispitivanja preporučuje se primena većih količina graminicida Select Super u kombinaciji sa fungicidima, dok količine primene herbicida Fusilade Forte ne treba menjati.</s><s>Takođe, smatramo da je potrebno sprovesti i dodatna ispitivanja u laboratorijskim uslovima, u kojima će se na osnovu parametara sveže i suve mase biljaka S. halepense utvrditi tačna zavisnost uticaja fungicida na delovanje ispitivanih graminicida.</s> <s>Ključne reči: šećerna repa, Sorghum halepense, graminicidi, fungicidi, efikasnost XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Primena preparata Betanal tandem i Powertwin u zaštiti useva šećerne repe od korova</s> <s>Nakon što je iz upotrebe povučen herbicid desmedifam, ispitivali smo efikasnost i selektivnost nekih preparata za suzbijanje širokolisnih korova u šećernoj repi, koji se nalaze na našem tržištu.</s><s>Ispitivani su preparati na bazi aktivnih supstanci fenmedifam i etofumesat (Betanal Tandem i Powertwin).</s><s>Efikasnost ova dva preparata upoređivali smo sa efikasnošću preparata koji u sebi pored ostalih sadrže i povučeni herbicid desmedifam: Betanal AM 11 NEW (desmedifan + fenmedifan, 160 + 160 g/l), Betanal Belvedere (desmedifan + fenmedifam, 160 + 160 g/l) i Belvedere Forte (desmedifam + etofumesat + fenmedifam, 100 + 200 +1 00 g/l).</s><s>U ogledima je herbicid Betanal Tandem (fenmedifam + etofumesat, 200 + 190 g/l) primenjen u količini 2,8 l/ha, dok je herbicid Powertwin (fenmedifam + etofumesat, 200 + 200 g/l) primenjen u količini od 3 l/ha.</s><s>Takođe, u ogledu su ispitivane i kombinacije herbicida Betanal Tandem i Powertwin sa preparatima Goltix Gold (metamitron 700 g/l), Safari (trisulfuron-metil 500 g/kg) i Lontrel (klopiralid 100 g/l) u registrovanim količinama primene.</s><s>Svi herbicidi su primenjeni kada je šećerna repa bila u fazama 10 i 12 BBCH skale.</s><s>Ogledi su postavljeni na lokalitetu Inđija po sistemu slučajni blok raspored u 4 ponavljanja tokom aprila i maja meseca 2020. godine.</s><s>Cilj rada je bio da se ispita efikasnost i selektivnost primenjinih herbicida.</s><s>Ocena efikasnosti i selektivnosti ispitivanih preparata je urađena 21 i 42 dana nakon primene.</s><s>Rezultati ispitivanja su pokazali da su meteorološke prilike (nedostatak padavina) uticale na ispoljavanje efikanosti, ali ne i selektivnost.</s><s>Dalja analiza dobijenih rezultata je pokazala da su preparati Betanal Tandem i Powertwin visoko selektivni za usev šećerne repe i nedovoljno efikasni u suzbijanju širokolisnih korova: Chenopodium album L., Chenopodium hybridum L., Ambrosia altermisiifolia L. i Abutilon theophrasti Medik.</s><s>Kada su preparati Betanal Tandem i Powertwin primenjeni u kombinaciji sa drugim herbicidima u ranim fazama razvoja (BBCH 10) šećerne repe, zabeležen je visok procenat efikasnosti u suzbijanju prisutnih širokolisnih korova kao i visoka selektivnost za usev.</s><s>Najveći stepen efikasnosti je ispoljila kombinacija preparata Powertwin ili Betanal Tandem sa Goltix Gold i Safari što smatramo da može da omogući dobru zamenu desmedifamu u postojećoj tehnologiji zaštite useva šećerne repe od širokolisnih korova.</s> <s>Ključne reči: šećerna repa, korovi, herbicidi, efikasnost, selektivnost XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj malčeva na suzbijanje korova i prinos pitome nane (Mentha x piperita)</s> <s>Efekat različitih malčeva na korove se ogleda u mehaničkom pritisku na površinu zemljišta onemogućavajući prodiranje svetlosti što utiče na klijanje i nicanje korova, a samim tim i na njihovo suzbijanje.</s><s>Pored toga, malč utiče i na vlažnost, temperaturu i pH reakciju zemljišta, kao i na aktivnost mikroorganizama u površinskom sloju, čime se daje prednost pitomoj nani da se brže razvije u odnosu na korov, koji predstavlja jedan od glavnih problema u zasadu.</s><s>Efikasnost malčeva zavisi od vrste materijala, kao i debljine korišćenog sloja.</s><s>S obzirom da u našoj zemlji ne postoji lista registrovanih herbicida u ovom zasadu, mere suzbijanja korova se uglavnom sprovode korišćenjem agrotehničkih, mehaničkih i fizičkih mera.</s><s>Poljski ogled je zasnovan na oglednom polju Instituta za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić", južni Banat.</s><s>Korišćeno je 14 malčeva i to 9 organskih (slama, kora bora, piljevina bagrema, karton, iglice bora, kukuruzovina, kora bagrema, kompost 1, kompost 2) i 5 sintetičkih (biorazgradiva vodopropusna folija, pvc crna vodopropusna folija, pvc srebrno-crna folija, pvc crna folija i tkana folija).</s><s>Pitoma nana je zasnovana u jesen, sadnjom stolona u redove (razmak od 0,7 m).</s><s>Malčevi su postavljeni u rano proleće naredne godine u vreme nicanja pitome nane.</s><s>Organski malčevi su postavljani međuredno, u širini od 0,5 m, a njihova debljina je varirala (između 5-10 cm) u zavisnosti od konzistencije malča (osim kartona koji je postavljan u neprekidnom jednoslojnom nizu).</s><s>Sintetičke folije su prvo perforirane u prečniku od 10 cm, na svakih 10 cm reda i postavljene duž redova u širini od 0,7 m. Primenjen je potpuno randomizirani faktorijalni plan, u 6 ponavljanja, pri čemu je svaki bio podeljen u dva podtretmana: a) korovi u zoni reda pitome nane su uklanjani plevljenjem tokom trajanja ogleda i b) korovi uklonjeni tek pred žetvu nane.</s><s>Površina jednog tretmana je iznosla 7,2 m2.</s><s>U ogledu su bile uključene i tri kontrole; K1 – korov plevljen i redno i međuredno, K2 – korov plevljen samo međuredno, K3 – korov nije plevljen do početka prve žetve nane.</s><s>Najmanji prinos sveže mase nane (0,05 kg/m2) je dobijen u varijanti K3, što potvrđuje pozitivno delovanje svih 14 malčeva na suzbijanje korova.</s><s>Najveći prinos sveže mase je dobijen u tretmanu sa srebrno-crnom folijom (1,02 kg/m2), što je nadmašilo i prinos u poređenju sa K1 (0,85 kg/m2), kao i redukcija Ključne reči: pitoma nana, prinos, redukcija korova, zaštita lekovitog bilja Zahvalnica: Istraživanje je ostvareno uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 451-03-68/2020-14/ 200003 i 451-03-68/2020-14/200116)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Invasive weed species of farming land and their impact on householder food security in western Kenya Oimbo Lynnete1*, Okambo John2</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ambrosia artemisiifolia L. (AMBEL) predstavlja veoma značajnu korovsku vrstu koja se na području Srbije nalazi u invaziji i čest je pratilac ruralnih i urbanih površina.</s><s>Pri njenoj visokoj brojnosti prinosi useva mogu biti značajno umanjeni ili potpuno uništeni.</s><s>Pored AMBEL u Srbiji, u Vojvodini, lokalno je prisutna i Ambrosia trifida L. (AMBTR).</s><s>Imajući u vidu njen vegetativni i generativni potencijal može se očekivati njena ekspanzija.</s><s>Polazeći od pretpostavke da bi u budućnosti distribucija AMBTR mogla da zauzme veće razmere nego sada, cilj ovog istraživanja fokusiran je na ispitivanje međusobne interakcije ove dve vrste ambrozija.</s><s>Da bi utvrdili vegetativnu produkciju AMBEL u koasocijaciji sa AMBTR eksperiment je postavljen po dizajnu zamenjujućih serija (potpuno slučajan blok dizajn u četiri ponavljanja) u različitom (visina, širina, broj listova, suva masa) mereni su tokom jula, avgusta i septembra (2016. godine), a svi rezultati analizirani su u statističkom paketu SPSS 23.</s><s>Visina biljaka AMBEL kretala se u opsegu od 35,00-50,40 cm (jul), od 68,00-95,50 cm (avgust) i od 83,75-99,80 cm (septembar).</s><s>Širina biljaka AMBEL tokom jula, avgusta i septembra kretala se u opsegu od 16,06-18,75 cm, od 23,00-25,42 cm i od 24,8028,21 cm po istom redu ocena, dok su se kod parametra broja listova po biljci (septembar).</s><s>Povećanje brojnosti AMBEL u odnosu na AMBTR uslovilo je i povećanje suve mase AMBEL po biljci.</s><s>Vrednosti suve mase kretale su se u opsegu od 4,22vrednosti parametara zabeležene su u tretmanu sa 2, a maksimalne sa 10 biljaka AMBEL/m2 što znači da je kod ove vrste ambrozije izraženija interspecijska nego intraspecijska kompeticija.</s> <s>Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekta koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116; 451-03-9/2021-14/200010 i COST akcije CA17122, koja je podržala ovo istraživanje Motivations of citizen scientists to engage in projects on invasive alian species</s> <s>Kako korovi postaju sve veći problem u poljoprivrednoj proizvodnji i za njihovo suzbijanje treba uložiti velike napore.</s><s>Integrisanje mera postaje ključno u suzbijanju korova.</s><s>Izbor herbicida, rasprskivača i adjuvanata može imati presudni značaj u postizanju što veće efikasnosti.</s><s>U vezi sa tim, istraživanja u kontrolisanim uslovima su potrebna da bi bolje razumeli očekivane odgovore u poljskim uslovima.</s><s>Dva ogleda su postavljena u cilju ispitivanja efikasnosti mezotriona i rimsulfurona sa tifensulfuronmetilom, u kombinaciji sa adjuvantima, primenjeni različitim rasprskivačima.</s><s>Šest vrsta je ispitivano: Abutilon theophrasti Medic., Amaranthus palmeri S. Wats., Amaranthus tuberculatus (Moq.) Sauer, Chenopodium album L., Echinochloa crusgalli (L.) P. Beauv. i Sorghum bicolor (L.) Moench.</s><s>Doza-odgovor test je urađen u cilju izračunavanja ED50 vrednosti za svaku vrstu.</s><s>Drugi eksperiment je podrazumevao efikasnost navedenih herbicida primenjenih različitim diznama (XR, AIXR i TTI), uz dodatak različitih adjuvanata (nonionic surfactant – NIS, crop oil concentrate - COC, ammonium sulfate - AMS, methylated seed oil - MSO, and drift reducing adjuvant DRA).</s><s>Izbor rasprskivača nije uticao na efikasnost.</s><s>Sa druge strane, adjuvanti su značajno uticali na povećanje efikasnosti herbicida od 18,7-38,3% u odnosu na tretmane bez adjuvanata.</s><s>Efikasnost rimsulfurona i tifensulfuron-metila na vrstu E. crus-galli je bila > 95% dodatkom COC i MSO adjuvanta.</s><s>Primenjen bez adjuvanta efikasnost istog herbicida je bila 65%.</s><s>Isti herbicid je imao efikasnost od 52,1% u suzbijanu vrste Ch. album, za razliku od 94,1 % kada je herbicidu dodat AMS.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na mogućnost povećanja efikasnoti herbicida dodatkom adjuvanata.</s> <s>Ključne reči: optimizacija primene, dizne, herbicidi Predikcija rasprostranjenosti korova u ratarskim usevima i varijabilna aplikacija herbicida</s> <s>Kompetetivnost korova u odnosu na širokoredne ratarske kulture na prvi pogled nije značajno izražena kao kod uskorednih kultura.</s><s>Međutim, zbog habitusa ovih biljaka i potrebe za većim prostorom, kompetativnost korova i kod širokorednih kultura igra važnu ulogu.</s><s>Suzbijanje korova nakon setve, a pre nicanja je često otežano zbog nedostatka padavina.</s><s>Pojava rezistentnih korova, vegetativno razmnožavanje iz rizoma i visoki indeks semena u zemljištu predstavljaju dodatni problem za svakog XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators poljoprivrednog proizvođača.</s><s>Sa druge strane uticaj na prinos npr. kukuruza (jedna od najprofitabilnijih ratarskih kultura) može biti značajan, jer prema istraživanjima nekih autora utiče sa 5 do 26%.</s><s>Posmatrano sa aspekta ekonomičnosti proizvodnje, poljoprivredni proizvođači su prinuđeni da redukuju cenu koštanja proizvodnje kako kukuruza tako i drugih kultura.</s><s>S obzirom na veliki procentualni udeo sredstava za zaštitu bilja u ukupnoj jediničnoj ceni koštanja kukuruza, varijabilna upotreba herbicida će imati višestruki pozitivan efekat.</s><s>Osim ekonomičnosti proizvodnje, dodatni pozitivni efekat je ekološki (smanjena upotreba herbicida, efikasnija upotreba vode).</s><s>U cilju varijabilne aplikacije herbicida potrebno je izvršiti višegodišnje osmatranje parcele korišćenjem preciznih satelitskih snimaka.</s><s>Mape varijabilne aplikacije pesticida se formiraju na osnovu kvaliteta zemljišta, pokazatelja rasta i razvoja useva i meteoroloških podataka tokom analiziranog perioda.</s><s>Rezultat analize je i moguće formiranje modela predikcije pojave korova.</s><s>Za efikasnu varijabilnu aplikaciju herbicida na bazi formiranih modela predikcije potrebno je posedovati ratarske prskalice sa navigacijom i automatskom kontrolom norme tretiranja.</s> <s>dvomlaznim rasprskivačima.</s><s>Dobar rezultat varijabilne aplikacije će biti veći na navodnjavanim površinama, jer nam navodnjavanje olakšava predikciju pojave korova i povećava efikasnost tretiranja posle setve, a pre nicanja.</s><s>Tokom proleća 2020. godine sproveden je ogled na imanju DTD Agrar u Lovćencu sa ciljem sagledavanja pozitivnih efekata varijabilne primene herbicida tokom prskanja posle setve, a pre nicanja kukuruza.</s><s>Period jesen – proleće 2019. – 2020. se odlikovao izuzetno slabim padavinama, i izostankom akumuliranja dovoljne količine zemljišne vlage.</s><s>Ukupno u tom periodu oko 200 l padavina, što je predstavljalo izuzetno nepovoljne uslove za primenu PRE-EM herbicida.</s><s>Najzastupljenija korovska vrsta je bila Chenopodium album L., potom Amaranthus retroflexus L., Ambrosia artemisiifolia L., Datura stramonium L., Polygonum spp., Sorghum halepense (L.) Pers. i dr. Mape za tretiranje su kreirane na osnovu više faktora: karakteristika zemljišta (skeniranje i hemijska analiza zemljišta), indeksi rasta i razvoja vegetacije (satelitski snimci iz prethodnih godina), zastupljenost korova (prema visini terena).</s><s>Na osnovu modela predikcije pojave korova generisane su prostorno definisane mape primene herbicida sa aktivnim materijama izoksaflutol i tienkarbazon-metil u količinama primene: 0,33, 0,4 i 0,45 l/ha.</s><s>Ocena biološke efikasnosti je pokazala izostajanje značajnijeg efekta usled nepovoljnih agrometeoroloških uslova.</s><s>Brojnost na tretiranim površinama se nije razlikovala u odnosu na kontrolu.</s><s>Sa druge strane dobijeni su prvi rezultati kvaliteta varijabilne aplikacije herbicida koji su ohrabrujući jer nije uočena razlika u biološkoj efikasnosti tretmana različitim dozama.</s><s>Rezultati i iskustva ovih početnih istraživanja će poslužiti kao osnova za 2021. godinu.</s><s>Ključne reči: varijabilna aplikacija, herbicidi, korovi, kukuruz XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Procena uticaja mezotriona na sadržaj karotenoida u listovima primenom Ramanove spektroskopije</s> <s>Reakcije biljaka na primenu i delovanje herbicida koji inhibiraju biosintezu karotenoida i direktne promene sadržaja ovog pigmenta se mogu pratiti pomoću velikog broja metoda koje podrazumevaju razaranje uzorka pre analize.</s><s>Za razliku od tradicionalnih analitičkih metoda, Ramanova spektroskopija se pokazala kao brza i nedestruktivna metoda za detekciju hemijskog sastava biljnih uzorka.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio da se utvrdi da li se primenom Ramanove spektroskopije može detektovati uticaj mezotriona na sadržaj karotenoida u listovima tretiranih korovskih biljaka, Chenopodium album L. i Abutilon theophrasti Medik. kako bi se procenile mogućnosti primene ove metode za praćanje promena u sadržaju ovih pigmenata pre nego što promene postanu i vizuelno jasno uočljive.</s><s>Preparat Skaut (a.s. mezotrion 480 g/l, SC) u količini od 120 g a.s./ha uz dodatak okvašivača Alteox wet 40 (a.s. mineralno ulje (500 g/l) i polioksi alkohol (500 g/l)) u količini 1 l/ha primenjen je kada su biljke Ch. album bile u fazi 4 lista, a A. theophrasti u fazi 2 razvijena lista.</s><s>Primenom Ramanove spektroskopije (XploRA Raman spektrometar Horiba Jobin Yvon, laser Nd/YAG na talasnoj dužini 532 nm) analiziran je sadržaj karotenoida u listovima tretiranih biljaka u četiri termina: 1, 2, 3 i 7 dana nakon primene (DNP) mezotriona.</s><s>Relativni sadržaj karotenoida je dobijen izračunavanjem parametra intenziteta za trake koje ukazuju na prisustvo dominantnih karotenoida u Spectragryph v1.2.13 softveru (Menges, 2018).</s><s>Dobijeni rezultati intenziteta traka u sledeća tri regiona: 1007, 1155-1160 i 1522-1525 /cm su pokazali da postoji statistički značajna razlika između analiziranih uzoraka kontrolnih i biljaka tretiranih mezotrionom 3. i 7. DNP.</s><s>Kod vrste Ch. album promene u relativnom sadržaju karotenoida u listovima tretiranih biljaka zabeležene su već 3. DNP u poređenju sa listovima kontrolnih biljka iste starosti, dok je kod vrste A. theophrasti utvrđena statistički značajna razlika za isti parametar 7. DNP mezotriona.</s><s>Dobijeni rezultati ukazali su na kasniji uticaj mezotriona na promene relativnog sadržaja karotenoida kod A. theophrasti, što se može pripisati specifičnoj građi epidermisa lica lista, koji ima deblju kutikularnu prevlaku i brojne dlake koje predstavljaju snažnu barijeru za apsorpciju herbicida preko lisne površine i posledično kasniji uticaj na promene u sadržaju pigmenata.</s><s>Rezultati ovog istraživanja pokazali su da je Ramanova spektroskopija adekvatna metoda za brzu detekciju delovanja mezotriona na promene u sadržaju karotenoida u listovima korovskih vrsta, posebno kada one još nisu vizuelno jasno uočljive.</s><s>Ključne reči: Chenopodium album, Abutilon theophrasti, herbicid, Ramanova mikroskopija</s> <s>Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116</s> <s>Keywords: reduced rates, pyroxsulam+florasulam, broadleaf weeds, growth stage Uticaj rezidua imazetapira na sadržaj ukupnih proteina u korenu osetljivih gajenih biljaka</s> <s>Primenom biotest metode u kontrolisanim uslovima ispitivana je osetljivost odabranih gajenih biljaka (kukuruz, suncokret, pšenica, šećerna repa, uljana repica i slačica) na rezidualno delovanje imazetapira.</s><s>Merena je zavisnost sadržaja ukupnih proteina u korenovima test biljaka, od promene koncentracije ostataka imazetapira u zemljištu.</s><s>Za izvođenje ogleda pripremljena je serija rastvora određenih koncentracija kojima je tretirano pripremljeno zemljište, ravnomerno po celoj površini, i na ovaj način dobijena je serija uzoraka zemljišta sa tačno određenim sadržajem imazetapira i to: 240, 120, zemljište je zasejavano semenom izabranih biljnih vrsta.</s><s>Biljke su se razvijale u kontrolisanim uslovima i redovno su zalivane kako bi se održala odgovarajuća vlažnost zemljišta.</s><s>Nakon 10 dana biljke su pažljivo izvađene iz sudova, a posle detaljnog pranja korenova pod mlazom vode, mereni su dužina i sveža masa korenova.</s><s>Određivanje ukupnih proteina izvedeno je preko utvrđivanja sadržaja azota u korenu biljaka destilacionom metodom.</s><s>Za svaku koncentraciju urađena su po četiri ponavljanja, a ceo ogled, za svaku biljnu vrstu, ponovljen je dva puta.</s><s>Za obradu podataka sadržaja ukupnih proteina u korenovima biljaka urađena je analiza varijanse u SPSS statističkom programu.</s><s>Primenom ispitivanih koncentracija imazetapira ispoljena je inhibicija dužine i sveže mase korenova kod svih ispitivanih biljnih vrsta.</s><s>Ispitivanjem korenova na sadržaj ukupnih proteina, ustanovljeno je da ne postoji zavisnost promene merenog parametra sa promenom koncentracije herbicida.</s><s>Kod kukuruza je utvrđeno neznatno povećanje sadržaja proteina u korenovima biljaka /mg mase korena), kao i slačice i uljane repice (1,79-4,64% /mg, odnosno 0,856,245% /mg mase korena).</s><s>Kod pšenice i suncokreta zapaženo je da su pojedini tretmani izazvali smanjenje sadržaja ukupnih proteina u odnosu na kontrolu (kod pšenice za koncentracije ≥ 15 μg a.s./kg, a kod suncokreta primenom nižih koncentracija ≤ 7,5 μg a.s./kg).</s><s>Ako se ovi rezultati posmatraju zajedno sa prethodno utvrđenom osetljivošću na imazetapir, može se zapaziti da se kod vrlo osetljivih biljnih vrsta ispoljava povećanje sadržaja ukupnih proteina u tretmanima sa herbicidima u odnosu na kontrolu.</s><s>Samo je kod pšenice (umereno osetljiva biljka na imazetapir) utvrđeno smanjenje sadržaja ukupnih proteina i to pri primeni viših koncentracija herbicida.</s> <s>Thymus vulgaris L. je značajna višegodišnja lekovita i aromatična biljna vrsta iz familije Lamiaceae.</s><s>IBA i IAA pripadaju grupi biljnih hormona koji imaju značajnu ulogu u koordinaciji pocesa rasta i razvića biljaka.</s><s>Komercijalno se primenjuju u vegetativnoj reprodukciji biljaka budući da stimulativno deluju na iniciranje razvoja adventivnih korena tretiranih delova izbojaka uzetih sa željenih matičnih biljaka.</s><s>Vegetativno razmnožavanje putem reznica uz primenu stimulatora rasta je brz i jednostavan vid razmnožavanja kojim se dobija rasad koji se brzo razvija i čijom se sadnjom postiže zasad ujednačenog izgleda.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio dobijanje najvećeg broja uspešno ožiljenih reznica timijana primenom stimulatora na bazi auksina IBA i biostumulatora na bazi auksina IAA, uz isptivanje mogućnosti ožiljavanja reznica u laboratorijskim uslovima.</s><s>Reznice timijana su pre pobadanja u kontejnere, punjene mešavinom treseta i perlita, tretirane stumulatorima na bazi IBA različitih koncentracija “Chryzotop Green 0,25%” (IBA 0,25%), “Rhizopon AA 0,5%” IAA (0,1-1 mg/l IAA).</s><s>Istraživanje je sprovedeno u laboratoriji Instituta za proučavanje lekovitog bilja “Dr Josif Pančić“.</s><s>Nakon 30 dana, po postavci statističkom analizom je utvrđeno da nije bilo razlika u uticaju primenjenih tretmana na svežu masu korena tretmanima IBA 0,25 i IBA 0,5 %, dok je u tretmanu IAA iznosila 2,8±1,2 mg.</s><s>Najveći udeo ožiljenih reznica postignut je u tretmanu IBA 0,25% (87,50%), dok je u tretmanu IAA i kontroli bio sličan, 68,75 i 65,63%.</s><s>Reznice timijana je moguće uspešno ožiljavati u laboratorijskim uslovima sa ili bez primene stimulatora/biostimulatora za ožiljavanje, pri čemu je za postizanje najvećeg broja uspešno ožiljenih reznica timijana u tako uspostavljenim uslovima, preporučljivo koristiti stimulator IBA 0,25%.</s><s>IBA je stabilna hemijska supstanca i aktivni sastojak mnogih komercijalnih preparata koji efikasno deluju na veliki broj biljnih vrsta.</s><s>Stoga je potrebno u budućnosti sprovesti istraživanja sa ciljem ispitivanja njegove efikasnosti u umnožavanju drugih lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta.</s> <s>Ključne reči: lekovito bilje, timijan, vegetativno razmnožavanje, auksini Zahvalnica: Istraživanje je ostvareno uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 451-03-9/2021-14/200003) XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Herbicidi i njihovi ostaci u podzemnim vodama Mira Pucarević1, Milica Živković1,2*, Nataša Stojić1, Dragana Linda Mitić1, Vesna Teofilović3</s> <s>U Srbiji je danas registrovano preko 300 aktivnih supstanci i još veći broj formulacija pesticida sa jednom, dve, pa čak i sa tri aktivne supstance u istoj formulaciji.</s><s>Pesticidi koji se mogu naći u podzemnim vodama su najčešće oni koji se slabo vezuju za organsku materiju zemljišta i imaju visoku mobilnost u zemljištu.</s><s>U Vojvodini podzemne vode čine osnovni izvor za vodosnabdevanje, pa je važnost ovog istraživanja bila nemerljiva.</s><s>Ispitivanje podzemnih voda u Vojvodini rađeno je u periodu od juna 2017. godine do juna 2019. godine u okviru projekta IMPACT ENVI (Interreg-IPA CBC, Hrvatska-Srbija).</s><s>Na 21 lokalitetu u Vojvodini ispitivano je prisustvo herbicida i njhovih ostataka.</s><s>Herbicidi i njihovi ostaci iz podzemnih voda ekstrahovani su primenom čvrsto-fazne ekstrakcije upotrebom C-18 ekstrakcionih diskova.</s><s>Dobijeni ekstrakti su analizirani na tečno-masenom-masenom hromatografu LC/MS-MS Dionex UltiMate 3000/Thermo TSQ Quantum Access Max i gasnomasenom hromatografu GC/MS Thermo scientific Trace 1300 ISQ.</s><s>Četiri uzorka analizirano je na GS/MS, a 17 uzoraka je analizirano na LC/MS-MS na prisustvo herbicida i njihovih ostataka.</s><s>Rezultati su kvantifikovani pomoću standardnih čistih supstanci pesticida, odnosno herbicida, od proizvođača Dr. Ehrenstorfer GmbH.</s><s>Poverenje u rezultat je obezbeđeno određivanjem prinosa ekstrakcije kao i limita detekcije za svaki herbicid.</s><s>Limit detekcije za herbicide analizirane tečnom homatografijom je bio 0,01 µg/dm3, a za herbicide analizirane GC/MS-om od 0,03 do 0,06 µg/dm3.</s><s>U ispitivanim uzorcima nisu detektovana tri herbicida (amidosulfuron, oksasulfuron i nikosulfuron).</s><s>Najviši procenat pozitivnih nalaza (98%) detekovan je kod dva herbicida kvizalofop-P-etil i metolahlor, dok je etofumesat detektovan u 87% analiziranih uzoraka.</s><s>Najmanji procenat pozitivnih nalaza detekovan je kod dva herbicida tritosulfurona (11%) i fenoksaprop-p-etila (9%).</s><s>Rezultati istraživanja pokazuju da je kvalitet podzemnih voda u Vojvodini pod velikim uticajem poljoprivredne prakse koja je u Vojvodini veoma razvijena.</s><s>Iako je danas trend da se uvode herbicidi koji su visoko efikasni u veoma niskim dozama, ova jedinjenja se ipak mogu detektovati u podzemnim vodama primenom LC/MS-MS i GC/MS tehnikama.</s><s>Kao primer možemo navesti herbicide koji se primenjuju u niskim dozama: metsulfuron-metil, prosulfuron, jodosulfuron-metil, tritosulfuron i rimsulfuron, a koji su u ovom istraživanju detektovani u više od 10% uzoraka podzemne vode prve izdani u Vojvodini.</s> <s>Ključne reči: pesticidi, herbicidi, podzemne vode, Vojvodina Zahvalnica: Ovaj rad je finansiran Ugovorom o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini (Evidencioni broj: 451-03-09/2021-14/200032, 451-03-09/2021-14/200134) i kroz program Interreg-IPA CBC, Hvatska-Srbija (akronim projekta IMPACT ENVI)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Mogućnost hemijskog suzbijanja Avena fatua L. u usevu ozime pšenice Srđan Stevanović1, Dragana Božić2,</s> <s>Na području centralne Srbije evidentno je značajno prisustvo uskolisnih korova, prvenstveno divljeg ovsa (Avena fatua L.) u usevima strnih žita.</s><s>Jedan od mogućih pristupa u rešavanju ovog problema je upotreba specifičnih graminicida uz dodatak protektanata.</s><s>Cilj ovog rada bio je da se, pored postojećih herbicidnih supstanci namenjenih suzbijanju divljeg ovsa, ispita efikasnost klodinafop-proparžila, kao nove aktivne supstance na našem tržištu, pri čemu je u ispitivanje uvršćeno i dodavanje okvašivača.</s><s>Sve aktivne supstance obuhvaćene ovim ispitivanjem su primenjene u formulacijama koje sadrže klokvintocet-meksil kao protektant, mada u različitim količinama.</s><s>U usevu ozime pšenice sorte NS 40 tokom 2020. godine u ataru sela Bošnjane, opština Rača, postavljen je ogled po potpuno slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja sa sledećim herbicidinim tretmanima: klodinafop-proparžila primenjen u količinama od 40, 50 i 60 g/ha bez okvašivača i sa 180 g/ha okvašivača izodecil alkohol etoksilat; fenoksaprop-P-etil primenjen u količini od 83 g/ha, pinoksaden primenjen u količini od 60 g/ha i kontrola bez primene herbicida.</s><s>Veličina eksperimentalne parcele bila je 25 m².</s><s>Primena herbicida je obavljena klipnom, pneumatskom prskalicom SOLO 425 sa četiri Lechler IDKT 020 dizne, uz utrošak vode od 400 l/ha.</s><s>Tretiranje je izvedeno kada je usev bio u fazi prvog kolenca (faza 31 BBCH skale), a divlji ovas visine 10-15 cm.</s><s>Brojnost korova je varirala u rasponu 47-61 biljaka/m².</s><s>Ocena zakorovljenosti parcela i efikasnost primenjenih tretmana izvedena je četiri puta u razmacima od 15 dana nakon primene herbicida i to na osnovu broja korova po m².</s><s>Vremenske prilike (temperatura, vlažnost vazduha i vetar) u vreme primene herbicida su bile povoljne za ispoljavanje delovanja ispitivanih herbicida.</s><s>Svi ispitivani tretmani su, imajući u vidu veliku brojnost divljeg ovsa, ostvarili visok nivo efikasnosti.</s><s>Najbolja efikasnost postignuta je u tretmanu u kome je klodinafop-proparžil primenjen sa okvašivačem (98-100%).</s><s>Odličnu efikasnost ispoljio je i pinoksaden (99,1%).</s><s>Klodinafop-proparžil primenjen bez okvašivača ostvario je efikasnost koja je u zavisnosti od količine primene bila u rasponu od 89,5-95,9%, dok je fenoksaprop-P-etil bio na granici dobre efikasnosti (90,1%).</s><s>Ključne reči: Avena fatua, efikasnost, klodinafop-proparžil, fenoksaprop-P-etil, pinoksaden, okvašivač</s> <s>Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata koji se finansira od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: 451-03-68/2020-14/200116</s> <s>Cilj istraživanja je da se utvrdi efikasnost 12 aktivnih supstanci u suzbijanju ambrozije, a to su: atrazin, alahlor, acetohlor, alahlor+linuron, S-metolahlor, pendimetalin, metribuzin, prometrin, napropamid, imazetapir, oksifluorfen i dihlobenil.</s><s>Zavisnost efikasnosti zemljišnih herbicida u suzbijanju ambrozije od doze i broja dana proteklih nakon primjene herbicida, je analizirana višestrukom regresijom.</s><s>Istraživanja su rađena tokom dvije godine.</s><s>Zemlјišni herbicidi su primijenjeni u maju, na zemljištu pripremlјenom za sjetvu.</s><s>Efikasnost je ocenjivana 30, 45 i 60 dana nakon tretiranja.</s><s>Herbicidi su korišćeni u 4 različite doze: Doza I (D1), koja predstavlјa polovinu preporučene doze, Doza II (D2) najniža preporučena doza, Doza III (D3) predstavlјa najvišu preporučenu dozu i Doza IV (D4) predstavlјa dozu koja je 1,5 put veća od preporučene doze (D3).</s><s>Efikasnost je izračunata na osnovu broja korova i njihove svježe mase.</s><s>Ogled je postavlјen po slučajnom rasporedu, u četiri ponavlјanja, sa elementarnim parcelama površine 8 m2.</s><s>Radi sagledavanja zavisnosti efikasnosti zemljišnih herbicida u suzbijanju ambrozije urađena je višestruka regresija između ostvarene efikasnosti, kao zavisno promjenljive od doze i broja dana proteklih od primjene herbicida, kao nezavisnih faktora.</s><s>Višestruka regresija je urađena pomoću statističkog programa Statistica 7. Koeficijent determinacije višestruke regresije, se kretao od 0,854** do 0,961**, zavisno od herbicida i u svim slučajevima je bio statistički značajan.</s><s>Parcijalni koeficijenti korelacije bolje pokazuju uticaj doze i broja dana proteklih nakon primjene herbicida na njihovu efikasnost.</s><s>Parcijalni koeficijent korelacije između procenta efikasnosti i doze herbicida je u svim slučajevima pozitivan i gotovo kod svih herbicida statistički visoko značajan i kretao se od 0,739** do 0,956**.</s><s>Dakle, sa porastom doze herbicida, statistički značajno raste i procenat efikasnosti.</s><s>Parcijalni koeficijent korelacije zavisnosti procenta efikasnosti od broja dana koji proteknu od primjene herbicida je u svim slučajevima negativan i statistički značajan ili visoko značajan i kreće se od -0,606* do -0,904**.</s><s>Herbicidi atrazin, acetohlor, alahlor+linuron, metribuzin, prometrin, imazetapir, oksifluorfen i dihlobenil su pokazali dobru ili zadovoljavajuću efikasnost u suzbijanju ambrozije.</s><s>Utvrđivanje regresione zavisnosti, na ovaj način, može se iskoristiti za modeliranje efikasnosti herbicida u zavisnosti od doze i broja dana proteklih nakon njihove primjene.</s><s>Ključne riječi: ambrozija, herbicidi, efikasnost, doza, broj dana nakon primjene herbicida</s> <s>U odnosu na desetogodišnji prosek (2009-2018. godina), proizvodnja šećerne repe u Srbiji je u 2019. manja za 18,9%.</s><s>Koren šećerne repe je te godine izvađen sa površine od 42.539 ha uz prosečan prinos od 54,2 t/ha.</s><s>Osim značajnijih bolesti lista šećerne repe (pegavost lista šećerne repe - Cercospora beticola, siva pegavost lista Ramularia beticola, foma - Phoma betae, bakterijska pegavost lista - Pseudomonas syringae), značajni patogeni su i virus rizomanije korena (BNYVV), kao i prouzrokovači truleži korena Rhizoctonia solani, Macrophomina phaseolina, Fusarium spp.</s><s>Od štetočina pored najznačajnije repine pipe – Bothynoderes punctiventris, štete prave i druge poput korenove vaši - Pemphigus fuscicornis, crna repina vaš - Aphis fabae, repina nematoda - Heterodera schachtii, itd.</s><s>U odnosu na bolesti i štetočine, podjednako značajna ekonomska šteta se beleži i usled zakorovljenosti parcela.</s><s>Korovi u usevu šećerne repe veoma brzo napreduju jer nemaju vertikalnu konkurenciju pa je njihovo razmnožavanje veoma uspešno i produktivno.</s><s>U praksi se beleži prisustvo jednogodišnjih (Chenopodium album L. - pepeljuga obična, Ambrosia artemisiifolia L.- ambrozija pelenasta, Abutilon theophrasti Medik. - lipica Teofrastova, Xanthium strumarium L. – boca obična, Amaranthus retroflexus L. - štir obični, Datura stramonium L. - tatula obična, Sinapis arvensis L. - gorušica poljska, itd), kao i višegodišnjih korova (najznačajniji su Cirsium arvensis (L.) Scop.- palamida njivska i Sorghum halepense (L.) Pers.- sirak divlji).</s><s>Suzbijanje bolesti, štetočina i korova u usevu šećerne repe će uvek predstavljati izazov jer nepostojanje spratnosti i veoma velika pokrivenost lišćem onemogućava dobar depozit preparata.</s><s>Korišćenje standardnih rasprskivača sa ravnim mlazom dovodi do toga da se najveći udeo depozita locira na površini gornjih listova.</s><s>Donji, prekriveni i zaklonjeni listovi ostaju pogodan mikroklimat za razvoj različitih bolesti i otežavaju suzbijanje korova.</s><s>Iz tog razloga, potrebno je koristiti unapređene tipove rasprskivača.</s><s>To podrazumeva korišćenje rasprskivača sa dva mlaza.</s><s>Dva mlaza omogućavaju da se izvrši depozicija herbicida i u nižim delovima biljke jer je trajektorija kapljice zapravo „prava pod uglom“.</s><s>Kapljice dosežu do najmanjeg korova jer je napadni ugao mlaza koso u odnosu na vertikalu.</s><s>Pokrivena su oba položaja jer prvi mlaz ima tup ugao u odnosu na horizontalu dok drugi ima oštar ugao.</s><s>Na ovaj način se korov sa obe strane tretira.</s><s>Za suzbijanje korova u šećernoj repi odlično rešenje su dvomlazni Turbodrop® rasprskivači koji obezbeđuju dovoljan spektar srednjih kapi (dobar depozit na svim delovima biljke), kao i krupnih kapi koji su otporne na različite tipove drifta.</s><s>Dosadašnja primena herbicida sa aktivnim supstancama desmedifam, fenmedifam i etofumesat činila je suzbijanje korova efikasnim.</s><s>Budući da je doneta odluka o zabrani korišćenja desmedifama na kraju prve polovine 2021. godine, alternativni preparati sadrže samo aktivne supstance fenmedifam i etofumesat.</s><s>Na imanju DTD Agrar u Lovćencu kroz dva ogleda je upoređivana efikasnost pomenuta dva herbicida s tim što su u zavisnosti od toga koji je tretman po redosledu bio u pitanju, dodavani triflusulfuron-metil, metamitron, klopiralid i okvašivač.</s><s>Registracija preparata na bazi aktivnih supstanci fenmedifam+etofumesat je u 2020. propisivala količine od 0,6 l/ha+1 l/ha+1 l/ha u split aplikaciji, te je preparat u tim dozama korišćen.</s><s>Osim XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators navedenog, prilikom aplikacije herbicida, korišćeni su standardni rasprskivači sa vertikalnim mlazom i dvomlazni rasprskivači sa savremenom Turbodrop® tehnologijom dezintegracije kapi.</s><s>Dominantne korovske vrste u usevu šećerne repe su Ch. album i A. artemisiifolia, dok su u značajnoj brojnosti prisutne i Polygonum spp.</s><s>D. stramonium, A. retroflexus, Solanum nigrum, S. arvensis i dr. Brojnost korova određena je metodom kvadrata, korišćenjem rama dimenzija 1×1 m, a klasifikacija efikasnosti obavljena je prema kriterijumima: slabo deluje (efikasnost < 75%), zadovoljavajuće deluje (efikasnost 75-90%) i dobro suzbija (efikasnost > 90%).</s><s>Efikasnost kombinacije herbicida desmedifam, fenmedifam i etofumesat prilikom aplikacije pesticida standardnim rasprskivačima pokazali su dobro suzbijanje korova.</s><s>Zabeleženo je slabo delovanje kombinacije aktivnih supstanci fenmedifam i etofumesat nakon aplikacije pesticida standardnom diznom u usevu šećerne repe kada je u pitanju Ch. album i zadovoljavajuće suzbijanje A. artemisiifolia.</s><s>Navedena kombinacija aktivnih materija dobro suzbija ostale determinisane korove u usevu.</s><s>Korišćenjem Turbodrop rasprskivača zabeleženo je dobro suzbijanje svih korova u usevu šećerne repe.</s><s>Prilikom ocene efikasnosti aplikacije herbicida, zabeležena je smanjena efikasnost herbicida na bazi fenmedifama i etofumesata u suzbijanju pepeljuge korišćenjem standardnih rasprskivača i bolja efikasnost sa primenjenom Turbodrop® tehnologijom.</s><s>Primenom odgovarajućih rasprskivača može se postići veća efikasnost rasprskivača.</s> <s>Problem korova u šumskim rasadnicima došao je do izražaja poslednjih godina jer se sve veća pažnja poklanja podizanju i obnavljanju šuma.</s><s>Cilj rada bio je da se utvrdi prisustvo korova i da se ispita efikasnost hemijskih i mehaničkih mera u dvogodišnjim zasadima topola.</s><s>Ogled je postavljen na oglednom dobru Instituta za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu “Kaćka šuma” tokom 2018. i 2019. godine.</s><s>Eksperiment je postavljen u četiri ponavljanja, po slučajnom blok sistemu.</s><s>Ispitivano je delovanje herbicida, glifosata (6 l/ha) i triklopira (3 l/ha), dok je od mehaničkih mera obavljeno košenje korova ručnim kosilicama.</s><s>Ocene efikasnosti i fitotoksičnosti rađene su 15 i 30 dana od dana tretiranja.</s><s>U ogledu postavljenom 2018. godine zabeleženo je prisustvo 15 korovskih vrsta (Amorpha fructicosa L., Asclepias syriaca L., Avena fatua L., Clematis vitalba L., Cirsium arvense (L.) Scop., Dactylis glomerata L., Erigeron canadensis L., Lolium perenne L., Poa trivialis L., Robinia pseudoacacia L., Rubus caesius L., Solidago gigantea Ait., Sorghum halepense (L.) Pers., Symphitium officinale L., Vitis vinifera L.), dok je 2019. godine utvrđeno prisustvo 17 vrsta (Amorpha fructicosa L., Asclepias syriaca L., Avena fatua L., Bromus mollis L., Clematis vitalba L., Dactylis glomerata L., Erigeron canadensis L., Galium aparine L., Lolium perenne L., Poa trivialis L., Robinia pseudoacacia L., Rubus caesius L., XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Solidago gigantea Ait., Sorghum halepense (L.) Pers., Symphitium officinale L., Vicia villosa Roth., Vitis vinifera L.).</s><s>Primena herbicida pokazala se kao veoma efikasna u dvogodišnjim zasadima topola.</s><s>Najbolja efikasnost postignuta je primenom herbicida glifosata, i iznosila je 93,19%.</s><s>Ukupna efikasnost za triklopir bila je 92,82%, dok je nešto slabija efikasnost utvrđena kod mehaničkog suzbijanja (ukupne efikasnosti 89,82-91,98%).</s><s>Pojava fitotoksičnosti nije primećena u zasadima topola.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da su sve primenjene mere imale dobru efikasnost na prisutne korovske vrste, iako je kod mehaničkih mera zabeležena nešto slabija efikasnost usled brzog obnavljanja korovske vegetacije.</s><s>Košenje se pokazalo nedovoljnim, te se kao najracionalnija i najpogodnija mera za suzbijanje korova u dvogodišnjim zasadima topola preporučuje primena glifosata.</s><s>Ključne reči: hemijske mere, herbicidi, mehaničke mere, korovi, topola Neki aspekti primene agrohemikalija na hranljivu vrednost i druge karakteristike useva</s> <s>1Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd, Srbija 2Univerziteta UNION-Nikola Tesla, Fakultet ekologije i zaštite životne sredine, Beograd, Srbija</s> <s>3Univerzitet u Beogradu, Institut za opštu i fizičku hemiju, Beograd, Srbija 4Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija *bogdannikŽmail2world.com</s> <s>Razmatrani su različiti aspekti primene agrohemikalija (pesticida i folijarnih nestandardnih đubriva) i njihov uticaj na hranljivu vrednost i druge karakteristike useva, koji nisu u vezi sa prinosom.</s><s>Istraživanje je obuhvatilo originalne i rezultate drugih istraživača.</s><s>Аnalizirani su različiti parametri rasta i prinosa klijanaca i odraslih biljaka, kao i hemijski sastav i energetske karakteristike biljaka kako bi se bolje procenio uticaj ovih agrohemikalija na useve.</s><s>Utvrđeno je da na klijavost test biljaka (grašak, pšenica, paradajz) veliki uticaj imaju agrohemikalije sa fitohormonskim dejstvom i biljni ekstrakti, bilo da su pesticidi (CIPC, NPA, CDAA, MCPA, MCPP, 2,4D i sl.) ili đubriva (24-epibrasinolid, „Cirkon“, „Agrostemin-zlatni“ i sl.). najvarijabilniji i najznačajniji rezultati dobijeni su analizom prinosa i komponenata prinosa raznih kultura (ratarske, voćarske, povrtarske), kao i njihovog hemijskog sastava u smislu poboljšanja njihovog nutritivnog kvaliteta.</s><s>Utvrđeno je da kod ratarskih kultura (soja, kukuruz, ječam) tretman agrohemikalijama, kao što su: MCPA, MCPP, 2,4-D, 24еpibrasinolid, „Cirkon“, „Agrostemin-zlatni“, utiče na hemijski sastav, a time i na nutritivni kvalitet i energetsku vrednost njihovih semena.</s><s>Тi efekti ne zavise samo od doziranja agrohemikalija, već i od genotipova ratarskih kultura (soja).</s><s>Таkođe je primećeno da su agrohemikalije, kao npr. CIPC, NPA, CDAA, 24-еpibrasinolid, „Cirkon“, „Agrostemin-zlatni“ i sl. uticale na ekvivalentne parametre voćarskih i povrtarskih kultura.</s><s>U određenim agoekološkim uslovima (npr. za useve optimalna količina vlage, toplote i osunčanosti) određene аgrohemikalije dovode do znatnog uvećanja prinosa različitih useva, međutim u neoptimalnim agroekološkim situacijama pomenute agrohemikalije nisu pokazale pоzitivno dejstvo na prinos useva navedenih gajenih biljaka.</s><s>Коd klijanaca kukuruza utvrđeno je da 24-еpibrasinolid utiče na XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators pokretljivost teških metala u biljci, čime omogućava opstanak useva na tehnogenim zemljištima.</s> <s>Кljučne reči: pesticidi, đubriva, prinos, nutritivni kvalitet, biljni stres Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu Ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO, finansiranog od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451-03-9/202114/ 200010 i 451-03-9/2021-14/200214</s> <s>Usled sve učestalije pojave rezistentnosti korova na herbicide kao i nedostatka novih aktivnih supstanci herbicida na tržištu u poslednje tri decenije, trend savremene zaštite bilja ide u pravcu optimizacije i usavršavanja primene postojećih herbicida kako bi oni ispoljili maksimalnu efikasnost u suzbijanju korova, čime bi se odložila pojava rezistentnosti.</s><s>Ogled je postavljen 2021. godine na oglednom polju Instituta za kukuruz “Zemun Polje”.</s><s>Cilj ogleda je bio da se ispita uticaj rasprskivača, ađuvanata i dva preparata herbicida nikosulfuron različitih proizvođača na njihovu efikasnost u suzbijanju korova.</s><s>Ogled je postavljen kao potpuno slučajan blok sistem sa 12 tretmana, parcelom bez korova (kontrola) i zakorovljenom parcelom.</s><s>Ispitivani herbicidi bili su: Motivell Extra 6 OD® (nikosulfuron 60g/l) i Talisman OD® (nikosulfuron 40g/l) primenjeni bez dodatka ađuvanata kao i sa ađuvantima u varijaciji sa dva tipa rasprskivača, u istoj količini od 45 g a.s./ha.</s><s>Od ađuvanata primenjeni su: amonijum sulfat - AMS (20%N + 24%S) i nejonski surfaktant Dash® (mešavina metilestra masnih kiselina (metil-palmitat, metil-oleat, metil stearat, metil mistirat), fosfatni estar etoksiliranih masnih alkohola, oleinska kiselina i mešavina alkilbenzena).</s><s>Rasprskivači korišćeni u ovom ogledu bili su: TeeJet XR11002 (Extended Range) koji proizvodi sitnije kapi bolje pokrovnosti, podložnije driftu i TeeJet TTI11002 (Turbo TeeJet Induction) koji proizvodi krupnije kapi slabije pokrovnosti, manje podložne driftu.</s><s>Efikasnost herbicida ocenjivana je 21 dan nakon primene herbicida, merenjem suve mase korova.</s><s>Tretmani gde su primenjivani herbicidi bez dodatka ađuvanata sa oba tipa rasprskivača imali su značajan uticaj na redukciju suve mase korova.</s><s>Ipak, najveće redukcije suve mase u odnosu na kontrolu bile su u tretmanima gde je primenjivan Motivell Extra 6 OD® u kombinaciji sa ađuvantom Dash® i iznosile su 92,3% u varijanti sa XR11002 rasprskivačem, odnosno 93,5% u varijanti sa TTI11002 rasprskivačem.</s><s>Najmanja redukcija u suvoj masi uočena je kod tretmana koji su u sebi sadržali AMS i iznosila je 83,7% za herbicid Motivell Extra 6 OD® u varijanti sa XR11002 rasprskivačem i 84,1% u varijanti sa TTI11002 rasprskivačem, dok je za herbicid Talisman OD® iznosila 69,7% u varijanti sa XR11002 rasprskivačem, odnosno 69,8% u varijanti sa TTI11002 rasprskivačem.</s><s>Uticaj ađuvanata i preparata herbicida na redukciju suve mase bio je najznačajniji i najuočljiviji, dok uticaj rasprskivača nije bio značajan.</s><s>Ključne reči: nikosulfuron, kukuruz, ađuvanti, rasprskivači, efikasnost XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj herbicida halauksifen-metila na prinos i kvalitet semena inbred linija suncokreta Miloš Krstić*, Jelena Ovuka, Goran Malidža, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Velimir Radić, Nemanja Ćuk, Vladimir Miklič Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *milos.krsticŽifvcns.ns.ac.rs</s> <s>U semenskoj proizvodnji suncokreta hemijske mere suzbijanja širokolisnih korova kao što su Ambrosia artemisiifolia L., Abutilon theophrasti Medik., Xanthium strumarium L., Chenopodium album L. i drugi često nemaju zadovoljavajući efekat, dok efekat zemljišnih herbicida najčešće izostaje zbog čestog deficita padavina.</s><s>Imajući u vidu da jaka zakorovljenost semenskih useva suncokreta dovodi do smanjenja prinosa i kvaliteta semena, primena herbicida za suzbijanje širokolisnih korova posle nicanja postaje izuzetno značajna i neophodna mera.</s><s>Pri izboru herbicida u semenskoj proizvodnji suncokreta mora se voditi računa o njihovoj selektivnosti, a u praksi je potrebno dobro poznavanje reakcija inbred linija na preporučene herbicide, dok su testiranja ovog tipa postala obavezna za institucije koje se bave ovom proizvodnjom.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se ispita uticaj novog herbicida halauksifen-metila (preparat Viballa, halauksifen-metil 3 g/l) na prinos i kvalitet semena (masa 1.000 zrna, energija i klijavost semena) 4 inbred linije suncokreta (L1, L2, L3, L4) selekcionisanih u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.</s><s>Ogled je postavljen na lokalitetu Rimski Šančevi po slučajnom blok sistemu u 3 ponavljanja.</s><s>Preparat Viballa je primenjen u dve količine (1 i 2 l/ha), u 3 fenofaze razvoja inbred linija suncokreta (faze 14, 15-16 i 17-18 BBCH skale).</s><s>Pored tretmana ispitivanim herbicidom i međuredne kultivacije, u ogledu je primenjen i preparat Diler (1,2 l/ha, kletodim120 g/l) u fazi 12 BBCH skale za suzbijanje travnih korova u svim varijantama, uključujući i kontrolu.</s><s>Prinos je dobijen na osnovu prinosa sa cele osnovne parcelice (8,5 m2) i preračunat na 55.000 biljaka/ha.</s><s>Iz uzoraka uzetih nakon berbe (8 х 100 semena) izmerena je masa 1.000 zrna.</s><s>Šest meseci od berbe seme je podvrgnuto standardnom laboratorijskom testu po ISTA (International Seed Testing Association) pravilima.</s><s>Energija klijanja semena je ocenjena 4. dan naklijavanja, a klijavost 10. dan.</s><s>Za statističku obradu dobijenih rezultata korišćena je dvofaktorijalna analiza varijanse, a značajnost dobijenih razlika ocenjena je F i Dankanovim testom.</s><s>Najveći prinos semena u proseku ostvaren je kod linije L2 sa 3.777 kg/ha, uz najmanju energiju klijanja (92%) i kljavost semena (94%).</s><s>Najveća masa 1.000 zrna zabeležena je kod linije L4 sa 63,6 g, dok je najveća energija klijanja (99%) i kljavost semena (99%) zabeležena kod linije L1.</s><s>Ispitivani herbicid je imao statistički značajan uticaj samo na prinos semena, dok je genotip statistički visoko začajano uticao na sve ispitivane osobine.</s><s>Sve testirane inbred linije su ostvarile najveći prinos semena kada je herbicid halauksifen-metil, kao preparat Viballa primenjen u količini 1 l/ha u fazi 5-6 stalnih listova (faze 15-16 BBCH skale).</s><s>Primena herbicida halauksifen-metila u ranijim fenofazma razvoja inbred linija suncokreta, pre 5 razvijenih stalnih listova suncokreta, kao i u količini 2 l/ha u fenofazi 5-6 stalnih listova, dovela je do smanjenja prinosa, ali nije uticala na kvalitet semena ispitivanih inbred linija.</s><s>Rezultati ovog istraživanja ukazuju da se herbicid halauksfien-metil (preparat Viballa) može primenjivati u semenskoj proizvodnji ispitivanih inbred linija suncokreta i da njegova upotreba omogućava poboljšanje tehnološkog proces proizvodnje, s tim da dalja istraživanja treba nastaviti jer se pouzdane preporuke mogu dati tek na osnovu rezultata višegodišnjih ispitivanja.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Ključne reči: suncokret, herbicid, halauksifen-metil, prinos semena, kvalitet semena Inhibitori acetohidroksi kisele sintetaze (AHAS) u suncokretu Milan Jocković*, Siniša Jocić, Sandra Cvejić, Miloš Rajković, Goran Malidža Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija *jockovicŽgmail.com</s> <s>Korovi značajno smanjuju prinos suncokreta zbog konkurencije za vlagu, hranljive sastojke, a takođe i za svetlost i prostor.</s><s>Najčešći metod za suzbijanje korova u ratarskoj proizvodnji je primena herbicida.</s><s>Proizvođači se obično oslanjaju na herbicide koji se primenjuju posle setve, a pre nicanja, ali je dostupnost selektivnih herbicida za suncokret ograničena i nedostaje efikasnost.</s><s>Zbog toga je veoma značajno otkriće otpornosti na herbicide iz grupa imidazolinona (IMI) i suflonilurea (SU) u divljoj populaciji suncokreta pokrenulo novo područje u oplemenjivanju suncokreta – oplemenjivanje na tolerantnost na herbicide.</s><s>Otkrivanje gena otpornosti i razvoj osobina za tolerantnost herbicida u suncokretu bilo je aktivno područje istraživanja tokom poslednje 2 decenije da bi se obezbedile ne-GMO strategije suzbijanja korova u usevu suncokreta.</s><s>Mehanizam odgovoran za uspešnu kontrolu korova kod hibrida suncokreta otpornih na herbicide je inhibicija enzima acetohidroksi kisele sintaze, koji je presudan enzim za biosintezu razgranatog lanca aminokiselina u biljkama.</s><s>Na osnovu molekularnih istraživanja, identifikovani su geni otpornosti na IMI i SU alelske varijante istog lokusa (AHASL1).</s><s>Do sada je korišćeno nekoliko prirodnih ili indukovanih mutantnih alela lokusa AHASL1 u cilju stvaranja različitih neGMO osobina i tehnologija suzbijanja korova kao što su Clearfield, ClearfieldPlus, Sures i ExpressSun.</s><s>Pored suzbijanja korova, herbicidi na bazi imidazolinona su poznati kao efikasni za kontrolu parazitne cvetnice volovod, bez obzira na rasni sastav, dok hibridi tolerantni na tribenuron-metil pružaju efikasniju kontrolu širokolisnih korova poput Cirsium arvense (L.) Scop. i drugih.</s><s>Ono što je negativno u primeni navedenih tehnologija suzbijanja korova jeste prekomerna upotreba hemijskih preparata i pojava rezistentnih korova.</s><s>Prema zvaničnim podacima, upotreba deklarisanog semena suncokreta tolerantnih na IMI i SU herbicide doživela je značajnu ekspanziju u Srbiji i drugim zemljama u poslednje 4 godine.</s><s>Pa je tako u 2017. godini upotreba klasičnih uljanih hibrida suncokreta u Srbiji iznosila 47% ukupne proizvodnje, dok je u 2020. godini taj procenat pao ispod 30, što govori o izraženom uzlaznom trendu primene takozvanih hemijskih hibrida.</s><s>Imajući u vidu pozitivne efekte primene herbicida, kao i negativne posledice prekomerne upotrebe hemijskih preparata u pogledu pojave rezistentnih korova, potrebno je primejnivati integralni pristup u gajenju suncokreta kao nasigurniji metod za dugotrajnu i delotvornu zaštitu useva suncokreta, a u cilju postizanja maksimalnih prinosa semena Ključne reči: suncokret, korovi, herbicidi XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj ekstrakta Cannabis sativa na aktivnost gvajakol-peroksidaze u listovima Echinochloa crus-galli Bojan Konstantinović1, Mirjana Kojić2, Jovana Šućur1, Nataša Samardžić1*, Milena Popov1, Anamarija Koren3, Senka Vidović4 1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2Doktorand, stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 3Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 4Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki fakultet, Novi Sad, Srbija *natasamŽpolj.uns.ac.rs</s> <s>Ispitivanje alelopatskih odnosa različitih biljnih ekstrakata na korovske vrste dobija sve veći značaj.</s><s>Dobijeni rezultati se mogu koristiti za dalja istraživanja i dobijanje novih herbicidnih preparata.</s><s>Utvrđeni alelopatski odnosi mogu biti značajni i za organizovanje plodoreda ili za zelenišno đubrenje- zaoravanjem useva sa izraženim alelopatskim dejstvom.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se utvrdi alelopatsko dejstvo ekstrakta Cannabis sativa L. (industrijske konoplje) na Echinochloa crus-galli (L.) P. Beauv. (proso korovsko), praćenjem aktivnosti gvajakol peroksidaze u listovima tretiranih biljaka.</s><s>Rezultati ogleda su ukazali da su tretirane biljke E. crus-galli pretrpele stres nakon tretmana ekstraktom.</s><s>Ekstrakt C. sativa dobijen procesom klasične ekstrakcije primenjen je u koncentracijama od 100%, 50%, 25% i 10%.</s><s>Za kontrolnu varijantu su korišćene netretirane biljke.</s><s>Biljke E. crus-galli su tretirane u početnim fazama rasta u poljskim uslovima.</s><s>Uzorci su uzeti nakon 6h i 24h od momenta tretiranja.</s><s>Sveži listovi uzorkovanih biljaka (po 2 g za svaku varijantu ogleda) su homogenizovani u 10 ml fosfatnog pufera, a potom centrifugirani i profiltrirani.</s><s>Potom je 20 µl uzorka rastvoreno u 3 ml reakcione smeše i 20µl 1% H2O2.</s><s>Reakcionu smešu činili su: 1 g čvrstog gvajakola rastvoren u 100 ml acetatnog pufera (2,86 ml sirćetne kiseline u 1.000 ml vode, pH 5,5 podešen sa KOH).</s><s>U intervalu od po 1 minuta (po dodatku H2O2) očitavana je apsorbanca na λ=436 nm.</s><s>Aktivnost gvajakol-peroksidaze određena je na osnovu transformacije gvajakola u tetragvajakol u toku 1 minuta.</s><s>Primenjeni ekstrakt C. sativa doveo je do povećane aktivnosti gvajakol-peroksidaze E. crus-galli nakon 6h i 24h. Povećanjem koncentracije primenjenog ekstrakta povećavala se aktivnost gvajakol peroksidaze te je u kontrolnoj varijati nakon 6h bila 50 µmolGV/min, dok je u varijati sa primenom 100% ekstrakta bila 64,16 µmolGV/min.</s><s>Varijanta ogleda sa primenom 50% dala je aktivnost od 62,04 µmolGV/min, sa 25% ekstrakta vrednost od 123,49 µmolGV/min i sa primenom 10% ekstrakta vrednost od 59,39 µmolGV/min.</s><s>Nakon 24h vrednost aktivnosti gvajakol peroksidaze u kontrolnoj varijanti je bila 66,34 µmolGV/min, u varijanti sa 100% ekstrakta 87,33 µmolGV/min, sa 50% ekstrakta 82,34 µmolGV/min, sa 25% ekstrakta 76,19 µmolGV/min i sa 10% ekstrakta 67,98 µmolGV/min.</s><s>Primenjeni ekstrakt C. sativa doveo je do povećanja aktivnosti gvajakol peroksidaze i nakon 6h i nakon 24h. Zabeležene promene ukazuju na postojanje stresa kod tretiranih biljaka E. crus-galli.</s><s>Ključne reči: gvajakol-peroksidaza, Cannabis sativa, alelopatija, Echinochloa crusgalli</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj sistema obrade zemljišta na klijanje i nicanje leblebije i žutog graška</s> <s>Leblebija (naut) i grašak su leguminoze koje se često gaje u zapadnoj Nebraski (SAD) u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Međutim pojedini farmeri su primetili bolji prinos prilikom gajenja ovih leguminoza u sistemu obade zemljišta.</s><s>Pretpostavlja se da je razlog tome ranije i uniformnije nicanje biljaka, kao i produženi period cvetanja kojim se dobija veći broj cvetova, potenicijalno više mahuna i bolji prinos.</s><s>Stoga glavni cilj ovih istraživanja je bio praćenje uticaja redukovane obrade zemljišta na nicanje i prinos dve sorte leblebije kao i jedne sorte žutog graška.</s><s>Osim toga, cilj je bio da se izračuna suma efektivnih temperatura (Growing Degree Days, GDD) koja je neophodna za nicanje svake od pomenutih sorti.</s><s>Istraživanja su izvedena na Univerzitetu u Nebraski, u istrazivačkoj stanici u Grantu (zapadna Nebraska) tokom 2018. i 2019. godine.</s><s>Ogled je postavljen u dva sistema gajenja (bez obrade i sa redukovanom obradom zemljišta), dve sorte leblebije (Frontier i Orion) i jedne sorte žutog graška (Durwood) u četiri ponavljanja.</s><s>Eksperimentalna parcela je bila podeljena u 24 eksperimentalna polja; 3 useva u dva tretmana ponovljeno 4 puta slučajnim odabirom polja.</s><s>Eksperimentalna polja nisu bila u sistemu navodnjavanja.</s><s>Korovi iz eksperimentalnih parcela uklanjani su mehaničkim putem, okopavanjem, a utvrđen je veći broj korovskih vrsta, kao i brojnije populacije istih korova u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Tokom vegetacione sezone merena je temperatura zemljišta geotermometrima i evidentiran je broj niklih biljaka svakog dana od početka nicanja pa do trenutka kada je nicanje završeno.</s><s>Na osnovu dvogodišnjih rezultata utvrđeno je da je sistem redukovane obrade zemljišta imao pozitivan uticaj kako na klijanje i nicanje useva, tako i na ostvareni prinos.</s><s>Za obe sorte leblebije, progresivnije i uniformnije klijanje zabeleženo je u sistemu redukovane obrade nego u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Sume efektivnih temperatura su za sortu Orion imale vrednost 5,0°C, za Frontier 6,1°C, a za sortu žutog graška 0°C. Sorta leblebije Frontier u sistemu redukovane obrade zemljišta ostvarila je prinos od 2.152 kg/ha, a u sistemu direktne setve 1.547 kg/ha, dok je sorta Orion u prvom sistemu imala prinos od 2.690 kg/ha, a u direktnoj setvi 2.100 kg/ha.</s><s>Uticaj sistema gajenja, tj. bez obrade i sa redukovanom obradom zemljišta se odrazio i na prinos žutog graška, pri čemu je u sistemu redukovane obrade zemljišta postignut prinos od 2.600 kg/ha, dok je prinos bio 1.883 kg/ha u sistemu bez obrade zemljišta.</s><s>Ključne reči: leblebija, grašak, redukovana obrada zemljišta, sistem bez obrade zemljšta, prinos</s> <s>Ograničenje i zabrana primene pojedinih insekticida za tretiranje semena inicirala su intenzivnija istraživanja u oblasti ne-hemijskih načina suzbijanja štetočina semena.</s><s>Posebno su u ekspanziji biološki preparati, kao bioracionalna zamena hemijski sintetisanim insekticidma.</s><s>Poznato je da su biljke bogat izvor biološki aktivnih supstanci i da neke vrste poseduju insekticidno delovanje.</s><s>Međutim, komercijalno je dostupan mali broj botaničkih preparata na biljnoj bazi, što ukazuje na potrebu za ispitivanjem novih biljnih vrsta kao potencijalnih insekticida i/ili repelenata.</s><s>Posebno su interesante korovske vrste, zbog prirodne tolerantnosti na herbivorne insekte, ali i potencijalnog iskorišćavanja korovske biljne mase.</s><s>Ne sme se zaboraviti da pojedine korovske vrste poseduju alergena svojstva, te je u tom slučaju potrebno uskladiti protokol istraživanja (odabrati deo biljke koji nije alergen) i razmotriti praktičnu primenu.</s><s>Rad sumira dosadašnje rezultate autora koji se odnose na biološku aktivnost korovskih vrsta prema polifagnim štetočinama semena.</s><s>Od nadzemne mase repušnjače (Erigeron canadensis L.), divlje mrkve (Daucus carota L.), pepeljuge obične (Chenopodium album L.), štira običnog (Amaranthus retroflexus L.), ambrozije pelenaste (Ambrosia artemisiifolia L.) i listova halačije (Halascya sendtneri (Boiss.) Dörfl.), pripremljeni su etanolni ekstrakti (0,5, 1 i 2%).</s><s>Biološka aktivnost je ispitana prema pirinčanom žišku (Sitophilus oryzae) i žitnom kukuljičaru (Rhyzopertha dominica) i to u testovima fumigantnog, kontaktnog (površinski nanos na staklo), kontaktno-digestivnog (nanošenje na zrno pšenice), antifeeding tj. ometanje ishrane (u “No-choice“ testu, izraženo preko AFI vrednosti Š< 20 - nema antifiding aktivnosti; aktivnost; ≥ 70 - jaka antifiding aktivnostĆ) i repelentnog delovanja (u Y-tube olfaktometru iskazano preko Indeksa repelentnosti ŠIR -1,0 do -0,1 repelent; -0,1 do +0,1 neutralno; +0,1 do +1,0 atraktantĆ).</s><s>U dosadašnjim istraživanjima, pomenuti ekstrakti nisu imali fumigantno delovanje na žitnog kukuljičara i pirinčanog žiška.</s><s>Takođe, ekstrakti divlje mrkve, pepeljuge obične, štira običnog, ambrozije pelenaste i halačije nisu ispoljili biološku efikasnost ni u jednom testu (kontaktno, digestivno, ometanje ishrane ili repelentno) prema ispitivanim štetnim vrstama.</s><s>Značajniju biološku aktivnost ispoljio je etanolni ekstrakt repušnjače.</s><s>Prilikom kontaktne ekspozicije, nakon 24h, smrtnost odrasliih jedinki žitnog kukuljičara je iznosila 2,537,0%, zavisno od primenjene koncentracije.</s><s>Nakon 48h, zabeležena je smrtnost od 48,2-74,4%, a nakon 72h od 42,5% u najnižoj do 100% u najvišoj koncentraciji.</s><s>Najviša koncentracija ekstrakta je već nakon 24h izazvala i visoku smrtnost pirinčanog žiška (73,3%), koja je posle 48h bila u opsegu 76,7-93,3%, a nakon 72h iznosila je 91,7-100%.</s><s>U kontaktno-digestivnom testu, smrtnost kukuljičara je bila niska prilikom prva tri očitavanja (48, 72 i 96h), ali je nakon sedam dana iznosila 53,563,5%, u zavisnosti od koncentracije.</s><s>Isti ekstrakt je nakon 24h izazvao mortalitet pirinčanog žiška od 43,5%.</s><s>Posle 48h ekspozicije, procenat uginulih jedinki je iznosio XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators ishrane pirinčanog žiška je postignuto primenom 0,5 i 1% ekstrakta repušnjače (AFI 76,2-88,7%), dok je isti izostao u slučaju kukuljičara.</s><s>U testu repelentnosti, 2% ekstrakt ove vrste je ispoljio repelentno dejstvo (IR- 0,47) prema pirinčanom žišku i nešto slabije prema žitnom kukuljičaru (IR- 0,17).</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na visok potencijal repušnjače kao protektanta semena u zaštiti od žitnog kukuljičara i pirinčanog žiška.</s> <s>Keywords: flaming, abiotic stress, soybean, pigments, microorganisms XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Alelopatski potencijal aktinobakterija za suzbijanje divljeg sirka (Sorghum halepense (L.) Pers.) Jelena Gajić Umiljendić*, Ljiljana Radivojević, Marija Sarić-Krsmanović, Ljiljana Šantrić Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd, Srbija *pecikosŽgmail.com</s> <s>Aktinobakterije su jedna od najšire rasprostranjenih grupa mikroorganizama u prirodi koje su u velikom broju prisutne i u obrađenim i u neobrađenim zemljištima.</s><s>Aktivno učestvuju u biodegradaciji zemljišta i formiranju humusa i predstavljaju izvor mnogobrojnih sekundarnih metabolita koji imaju veliki farmakološki, alelopatski i komercijalni značaj.</s><s>Upravo taj alelopatski potencijal aktinobakterija za stvaranje bioherbicidnih metabolita svrstava ih u grupu dobrih kandidata za biološku kontrolu korova.</s><s>Cilj ovog rada bio je da se u laboratorijskim uslovima ispita uticaj različitih izolata zemljišnih aktinobakterija na klijanje semena i porast klijanaca kukuruza i divljeng sirka (Sorghum halepense (L.) Pers.) kao jednog od najčešćih korova u ovom usevu.</s><s>U ogledu su korišćena semena kukuruza (hibrid NS3022, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad) i semena divljeg sirka sakupljena na lokalitetu GalenikaZemun, tokom oktobra meseca 2019. godine.</s><s>Testirana je herbicidna aktivnost 10 izolata zemljišnih aktinobakterija (A01, A03, A06, A07, A10, A11, A17, A18, NOV3 i NOV4) iz kolekcije Instituta za pesticide i zaštitu životne sredine, Beograd (Laboratorija za herbologiju).</s><s>Primarni inokulumi aktinobakterija su zasejani na tečnu skrobno-kazeinsku podlogu i stavljeni su na mućkanje na tresilicu 8 dana.</s><s>U sterilne Petri kutije odbrojano je po 10 semena obe biljne vrste i dodato po 5 ml filtrirane suspenzije aktinobakterija, a zatim su odložene u termostat (26°C).</s><s>Posle 6 dana mereni su dužina korenka i stabaoca kao i broj isklijalih semena.</s><s>Dobijeni rezultati pokazali su da je svih 10 izolata aktinobakterija imalo značajan alelopatski uticaj na klijanje semena i porast klijanaca kukuruza i divljeg sirka.</s><s>Najveći inhibitorni uticaj na klijanje semena i porast klijanaca imao je izolat NOV3, sa preko 52% za kukuruz i preko 80% za divlji sirak.</s><s>Sa druge strane, izolat A18 pokazao se kao najbolji kandidat za dalja ispitivanja, jer su utvrđene inhibicije porasta klijanaca za kukuruz bile manje od 35%, dok su za divlji sirak bile veće od 90%.</s><s>Takođe, klijavost semena kukuruza usled izlaganja izolatu A18, bila je 90%, a za divlji sirak 6,25%, što je značajno niži procenat u poređenju kako sa kontrolom tako i sa ostalim izolatima.</s><s>Preliminarni rezultati u ovom istraživanju ukazali su da suspenzija aktinobakterijskog izolata A18 ispoljava dobra herbicidna svojstva.</s><s>Ipak, neophodno je uraditi dalja ispitivanja kako bi se mogućnost suzbijanja divljeg sirka u usevu kukuruza, ovim izolatom, potvrdila i u poljskim uslovima.</s><s>Ključne reči: aktinobakterije, bioherbicidi, alelopatija, divlji sirak, kukuruz Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu realizovana su na osnovu ugovora o realizaciji i finansiranju naučno-istraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni broj: 451-039/2021-14/200214</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Uticaj vodenog ekstrakta Clinopodium menthifolium Host na aktivnost antioksidativnih enzima u korovskoj vrsti Bromus mollis L. Jovana Šućur*, Dejan Prvulović, Đorđe Malenčić, Nataša Samardžić, Bojan Konstantinović</s> <s>Poznavanje alelopatskih interakcija može da obezbedi efikasniji način eksploatacije prirodnih resursa u suzbijanju korova sa smanjenom upotrebom sintetičkih herbicida.</s><s>Cilj istraživanja je ispitivanje alelopatskog delovanja dve koncentracije (0,1 i 0,2%) vodenog ekstrakata samonikle aromatične biljke marulje šumske (Clinopodium menthifolium Host, Lamiaceae) na korovsku vrstu klasača maljava (Bromus mollis L., Poaceae) određivanjem aktivnosti antioksidativnih enzima (superoksid-dizmutaze i katalaze) u listovima i korenu tretiranih biljaka.</s><s>Aktivnost enzima superoksiddizmutaze (SOD, EC 1.15.1.1) određena je po metodi Mandal i sar. (2008) sa malim izmenama, koja se zasniva na principu sposobnosti inhibicije fotohemijske redukcije nitroblutetrazolijum-hlorida (NBT).</s><s>Aktivnost SOD izražena je kao broj U po mg proteina (U/mg proteina).</s><s>Aktivnost enzima katalaze (CAT, EC 1.11.1.6), je određena pomoću vodonik-peroksida kao supstrata.</s><s>Rezultati su izraženi u broju U (µmol H2O2/min) po mg proteina (U/mg proteina).</s><s>U listovima B. mollis, pod uticajem 0,1% vodenog ekstrakta C. menthifolium nije došlo do statistički značajnih promena u aktivnosti enzima CAT.</s><s>Tretman vodenim ekstraktom C. menthifolium koncentracije 0,2% je doveo do statistički značajne indukcije enzima CAT 120h nakon tretmana.</s><s>Aktivnost SOD je bila veća u listovima tretiranih korova posle 72h izloženosti uticaju ekstrakata, pri čemu je najveća akivnost zabeležena u tretmanu sa 0,2% ekstraktom nakon 120h. U korenu B. mollis statistički značajan porast aktivnosti CAT zabeležen je 72h nakon tretmana za obe primenjene koncentracije, kada je izmerena šest puta veća aktivnost.</s><s>Praćenjem aktivnosti SOD uočava se porast aktivnosti tokom vremena u tretmanu sa nižom koncentracijom vodenog ekstrakta C. menthifolium (0,1%), tako da je najveća aktivnost ovog enzima zabeležena nakon 120h. Nasuprot tome u tretmanu sa većom koncentracijom najveća aktivnost SOD izmerena je nakon 72h, nakon čega je zabeležen pad superoksidazne aktivnosti, tako da se aktivnost SOD nije statistički značajno razlikovala od kontrole nakon 120h. Na osnovu dobijenih rezultata uočava se da su dve koncentracije vodenog ekstrakta C. menthifolium različito uticale na aktivnost antioksidativnih enzima u listovima i korenu B. mollis.</s><s>Povećana aktivnost ispitivanih antioksidativnih enzima u korenu tretiranog korova pokazala je da ekstrakt poseduje alelopatski uticaj na tretiranu biljku i da se povećanje enzimske aktivnosti dešava upravo kao odgovor na stres prouzrokovan vodenim ekstraktom C. menthifolium.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 100</s> <s>Polna struktura pajasena (Ailanthus altissima /Mill./</s><s>Swingle) u zaštićenom prirodnom dobru ,,Bajfordova šuma” na području Beograda – osnova za biološku kontrolu širenja i plansku redukciju Martin Bobinac1*, Zoran Gojković2, Siniša Andrašev3, Nikola Šušić4, Milan Kabiljo5</s> <s>Pajasen (Ailanthus altissima /Mill./</s><s>Swingle) je invazivna vrsta u Srbiji, koja ugrožava floristički biodiverzitet u prirodnim sastojinama i urbanim prostorima.</s><s>To je svetloljubiva vrsta drveća, sa brzim rastom u početnoj fazi razvoja i ima izraženu adaptivnu sposobnost na različite uslove sredine otvorenih staništa.</s><s>Sa pojavom ranog polnog sazrevanja i, pretežno, svakogodišnjeg uroda velike količine plodova, koji se lako prenose na veću udaljenost od matičnog stabla, pajasen brzo kolonizuje sastojine drugih vrsta drveća sa narušenom strukturom.</s><s>To je dvodoma drvenasta biljka, sa jednopolnim i dvopolnim cvetovima.</s><s>Primenom polnog dimorfizma kod pajasena, kao kriterijuma za selekciju stabala u proredi, može se uticati na širenje pajasena generativnim putem, a u okviru sastojinskog sklopa može se uticati na rast i održanje generativnog i vegetativnog potomstva.</s><s>Diferenciranje rodnih-ženskih od nerodnih-muških stabala vrši se u fazi cvetanja na osnovu cvetno-plodnih cvasti, a odabir rodnih-ženskih stabala vrši se tokom cele godine na osnovu prisutnih plodova i cvetno-plodnih drški koje se dugo zadržavaju u krošnji po opadanja plodova.</s><s>Polni dimorfizam ove vrste poslužio je kao osnova za utvrđivanje polne strukture stabala u zaštićenom prirodnom dobru ,,Bajfordova šuma” na području Beograda.</s><s>Na 37,4 ha šumom obrasle površine evidentirano je 138 polno izdiferenciranih stabala pajasena u 2018. godini, što je potvrđeno i u fazi cvetanja 2020. godine.</s><s>Na osnovu dendrometrijskog premera stabala 2018. godine prsni prečnici stabala su bili u rasponu 5-74 cm, a visine u rasponu 5-21 m. U okviru navedenog broja stabala zastupljenost rodnih-ženskih i nerodnih-muških stabala je približno podjednaka, ali prostorno varira.</s><s>Evidentirana rodna-ženska i nerodna-muška stabala pajasena osnova su za monitoring invazije, a pored zdravstenog stanja i biološkog položaja u sastojinama osnova su i za plansku redukciju i gajenje u neinvazivnom obliku u zaštićenom prirodnom dobru ,,Bajfordova šuma”.</s><s>Ključne reči: invazivne neofite, polni dimorfizam, polna struktura, kriterijum selekcije, proreda</s> <s>Zahvalnica: Ovaj rad je podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvojaUgovor o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini, evidencioni broj 451-03-9/2021-14/ 200169; broj 451-03-9/2021-14/200197; broj 45103-9/2021-14/200053</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 101</s> <s>Efekat vodenih ekstrakata korovskih vrsta Abutilon theophrasti i Xanthium strumarium na prinos useva soje i kukuruza Nataša Samardžić*, Bojan Konstanitnović, Milena Popov Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija *natasamŽpolj.uns.ac.rs</s> <s>Potencijal alelohemikalija nameće potrebu za analizom biljaka sa jakim alelopatskim uticajem, identifikacijom alelohemikalija, proučavanjem njihovog mehanizma i načina delovanja na koji se mogu koristiti u biljnoj proizvodnji.</s><s>Moguće je razlikovati alelopatiju od ostalih mehanizama biljne zajednice jer se njen štetni uticaj pojavljuje kao rezultat oslobađanja alelohemikalija.</s><s>Iz tog razloga se takođe razlikuje od konkurencije.</s><s>Alelolopatija se smatra jednom od osnova održive poljoprivrede, čime postaje prioritetno polje proučavanja u razvijenim zemljama.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se utvrdi koncentracija ispitivanih vodenih ekstrakata korovskih vrsta koji negativno utiču na prinos testiranih biljaka, u poljskim uslovima.</s><s>Biljni materijal korovskih vrsta Abutilon theophrasti Medik. i Xanthium strumarium L. je sakupljen kada su korovi bili u fazi 2-4 lista.</s><s>Nadzemni i podzemni delovi biljaka zajedno su macerirani od svake korovske vrste.</s><s>Primenjene koncentracije bile su 10, 20, 30 i 40 g/l suve materije ispitivanih korova.</s><s>Usev soje tretiran vodenim ekstraktom korova vrste A. theophrasti doveo je do smanjenja prinosa u rasponu od 38-63,5%, dok je prinos kukuruza smanjen za 13,7-39,5%.</s><s>Prinos useva soje tretiran vodenim ekstraktima korovske vrste X. strumarium smanjen je u rasponu od 40,9-45,3%, dok je prinos kukuruza bio smanjen za 10,5-30,3% u zavisnosti od primenjene koncentracije ekstrakata.</s><s>Ključne reči: alelopatija, Abutilon theophrasti, Xanthium strumarium, soja, kukuruz The route from weed control towards managing botanical diversity Meriem Cheddadi*, Mark Szalai, Judit Papp Komaromi, Jozsef Kiss Szent István University, Plant Protection Institute, Gödöllő, Hungary *cheddadimeriem95Žgmail.com</s> <s>Weeds are responsible for significant crop yield losses and financial losses in agricultural production, approximately 10% per year worldwide.</s><s>They compete with crop plants for limited resources such as water and nutrition.</s><s>Moreover, crops are affected by released toxic substances, i.e. allelopathy.</s><s>Therefore, farmers often apply weed control measures to prevent such losses.</s><s>However, weeds in agricultural landscape can enhance botanical diversity both on field and landscape level.</s><s>This can be beneficial for ecosystem provider arthropods such as pollinators and natural enemies of crop pests.</s><s>The weeds provide floral resources, i.e. nectar and pollen, which are essential for beneficial arthropods, particularly when crop plants are not flowering.</s><s>In addition, weeds improve structural diversity supporting pollinators with favorable nesting places as well as natural enemies with shelter and overwintering sites.</s><s>These positive effects of botanical diversity were observed in several studies, not only in semi-natural habitats (e.g. hedgerows, forest patches, set asides or permanent grasslands) but in crop fields as well.</s><s>First, landscape level studies highlighted that the semi-natural habitats are playing important role for the above XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 102</s> <s>Mere nege i održavanja travnjaka zavise od njegovog tipa, dok je intenzitet održavanja uslovljen estetskim zahtevima, promenama koje se odvijaju na nekoj zelenoj površini, pojave korova, bolesti, štetočina i sl.</s><s>Osnovne mere nege koje se primenjuju za održavanje travnjaka su: redovno košenje, oivičavanje travnjaka, uklanjanje otkosa, grabuljanje, aeracija, dosejavanje travnjaka, prihranjivanje, zalivanje i suzbijanje štetočina i bolesti.</s><s>Travnjaci saobraćajnica svrstavaju se u kategoriju travnjaka niskog intenziteta održavanja, a mnoge od mera nege i održavanja se kod ovog tipa travnjaka u praksi i ne primenjuju.</s><s>Istraživanjem intenziteta sprovođenja mera nege i održavanja travnjaka saobraćajnica Beograda utvrđeno je da se one ne sprovode na adekvatan način.</s><s>Na svim istraživanim travnjacima saobraćajnica Beograda evidentirani su ostaci otkosa, iskrzani vrhovi biljaka, dok se košenje ne sprovodi redovno, a odsutne su i kontrole pojave korova, štetočina i bolesti.</s><s>Prema Stavretoviću (2002) u ovom radu date su preporuke negovanja travnjaka saobraćajnica Beograda.</s><s>Kako travnjaci kružnih tokova spadaju u travnjake saobraćajnica koji imaju naviši intenzitet održavanja, kod njih je potrebno primenjivati redovno košenje (na visini od 30-50 mm) u vegetacionom periodu, jednom nedeljno.</s><s>Formiranje ivica ovde je preporučljivo istim intenzitetom kao i košenje.</s><s>Oivičavanje ovog tipa travnjaka treba sprovoditi posle početka vegetacije, dok je odnošenje otkosa potrebno primenjivati posle svakog košenja.</s><s>Operacije aeracije i prosecanje ovog tipa travnjaka treba vršiti po potrebi, kao i meru vertikulacije.</s><s>Podsejavanje travnjaka i dodavanje supstrata treba sprovoditi nakon većih reparacija travnjaka.</s><s>Prihranjivanje kod travnjaka kružnih tokova treba primenjivati tokom cele godine u zavisnosti od potreba biljaka, kao i zalivanje, kontrolu korova, štetočina, bolesti i sl.</s><s>Košenje (na visini od 50-100 mm) ostalih tipova travnjaka saobraćajnica Begrada treba sprovoditi tokom cele godine, a u vegetacionom periodu jednom u dve nedelje.</s><s>Odnošenje otkosa treba vršiti nakon svakog košenja.</s><s>Oivičavanje travnjaka primenjivati nakon obrastanja ivica nadzemnim delovima biljaka.</s><s>Prosecanje travnjaka primeniti prema potrebi, dok se dosejavanje i dodavanje supstrata radi samo u slučaju većih reparacija.</s><s>Prihranjivanje ostalih tipova travnjaka saobraćajnica Beograda je preporučljivo tokom cele godine, u zavisnosti od potreba biljaka.</s><s>Kontrolu korova, štetočina i bolesti potrebno je vršiti tokom cele godine.</s><s>Kako bi se travnjaci (svih tipova) saobraćajnica XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 103</s> <s>(popunjavanje mikrodepresija, smanjenje nagiba i sl).</s><s>Konsultovanje sa stručnjacima pejzažne arhitekture umnogome bi doprineo unapređenju travnjaka saobraćajnica Beograda.</s><s>Ključne reči: travnjaci saobraćajnica, korovi, upravljanje zelenilom grada, urbana ekologija</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 104</s> <s>Zbornik rezimea ŠElektronski izvorĆ / XI kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, 20-23. septembar 2021, Palić = Book of abstracts / 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators, Septembar 20-23rd, 2021, Palić ; urednik Goran Malidža. - Beograd : Herbološko društvo Srbije, 2021. - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm Nasl. sa naslovnog ekrana. - Radovi na srp. i engl. jeziku.</s> <s>Saopštenja u ovom Zborniku su objavljena u otvorenom pristupu pod licencom CC BY (https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/) Autorstvo.</s><s>Moraju se navesti podaci o izvornom delu i link ka licenci, i mora se naglasiti da li je izvorno delo izmenjeno.</s><s>Dozvoljeno je umnožavati, distribuirati i javno saopštavati delo; preraditi ga i koristiti u komercijalne svrhe.</s> <s>Saopštenja se mogu deponovati u digitalnim repozitorijumima ili na društvenim mrežama i učiniti dostupnim u otvorenom pristupu.</s><s>Dopušteno je samoarhiviranje bez nadoknade i bez perioda odloženog pristupa.</s> <s>Registration Holder & Manufacturer: Albaugh TKI d.o.o. ® ™ trademark or trade name of Albaugh, LLC or an affiliated company BOOM EFEKT® - Glifosat 360 g/l</s>

Organizaciono-ekonomski aspekti poslovanja farmi za proizvodnju konzumnih jaja

Đoković, Jelena D.

?

Oрганизациони услови;Mодели фарми;Eкономска ефикасност;Производња конзумних јаја

agrif.bg.ac.rs-123456789-6873.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26223/Organizaciono_ekonomski_aspekti_disertacija_2019.pdf

<s>Пољопривредни факултет Универзитета у Београду (ужа научна област: Менаџмент, организација и економика производње пословних система пољопривреде и прехрамбене индустрије)</s> <s>Др Снежана Богосављевић-Бошковић, редовни професор Агрономски факултет Универзитета у Крагујевцу (ужа научна област: Одгајивање и репродукција у сточарству) Др Драгић Живковић, редовни професор у пензији Пољопривредни факултет Универзитета у Београду (ужа научна област: Менаџмент, организација и економика производње пословних система пољопривреде и прехрамбене индустрије)</s> <s>Производња конзумних јаја представља једну од најинтензивнијих линија сточарске производње која произвођачима обезбеђује добијање значајног обима производње током читаве године.</s><s>Успешност пословања фарми за производњу конзумних јаја зависи од великог броја организационих и технолошких чинилаца, при чему су у спроведеном истраживању у обзир узети систем држања носиља, начин обезбеђења хране за носиље и степен аутоматизације производног процеса, као најважнији фактори.</s><s>Ради постизања основног циља истраживања, установљавања економских законитости које владају у области производње конзумних јаја и сагледавања могућности за њихово коришћење у правцу осигуравања пословног успеха фарми које се баве овом производњом, извршена је квантификација утицаја посматраних фактора.</s><s>За опис, прогнозу и објашњење карактеристика и понашања фарми у постојећим и измењеним условима пословања, најпре су на основу четири посматране фарме за производњу конзумних јаја, различите у погледу наведених организационих параметара, креирана четири модела.</s><s>Упоредивост добијених резултата обезбеђена је формулсањем модела на бази фарми које гаје исти хибрид кокоши Lohmann brown-classic и примењују исту технологију производње, и то за исти период посматрања у трајању од 57 недеља и уз коришћење истих цена инпута и аутпута при израчунавању показатеља успешности пословања.</s><s>Анализа производних перформанси извршена је применом анализе варијансе и одговарајућих тестова, док је економска ефикасност пословања посматраних модела фарми мерена на основу показатеља економичности, рентабилности и продуктивности.</s><s>По утврђивању показатеља успешности пословања у постојећим условима, примењен је метод сценарио анализе како би се предвиделе промене које би ови показатељи претрпели у измењеним условима пословања.</s><s>На крају је спроведена и упоредна анализа резултата остварених у постојећим условима и резултата који би се постигли у случају реализације креираних сценарија и то у функцији обезбеђења основе за сагледавање развојних алтернатива и доношење одлука о правцима унапређења производње конзумних јаја.</s><s>Резултати спроведеног истраживања указали су на чињеницу да се примењени систем држања рефлектује на висину показатеља економске ефикасности пословања.</s><s>Модели фарми који држе носиље у обогаћеним кавезима оптерећени су релативно високим улагањима по јединици капацитета, те би увођење овог система на моделима фарми које примењују конвенционални кавезни систем држања довело до смањења економичности производње и драстичног смањења показатеља рентабилности у распону од 33,1 до 75,0%.</s><s>Такође, добијени резултати показали су да се на моделима фарми које самостално производе део хранива и/или праве смеше за носиље остварују извесне уштеде по основу трошкова исхране.</s><s>Набавка комплетних смеша на тржишту за ове моделе фaрми значила би повећање укупних трошкова за 2,3-5,8% и смањење показатеља економске ефикасности пословања у интервалу од 2,6 до 23,3%.</s><s>Поред тога, установљено је да увођење потпуне аутоматизације производног процеса изискује улагања која надмашују уштеде трошковима рада, али доводе до значајног унапређења продуктивности рада.</s> <s>истраживању идентификовани су начини опстанка и успешног позиционирања на тржишту који су у делокругу самих произвођача.</s><s>Ипак, значајну улогу на путу напретка производње конзумних јаја требало би да преузму државне институције и научностручне установе, узимајући у обзир њен допринос развоју укупне живинарске производње, али и заступљеност и значај јаја у људској исхрани.</s><s>Кључне речи: организациони услови, модели фарми, економска ефикасност, производња конзумних јаја</s> <s>Scientific field: Agricultural economics Narrow scientific field: Management, organization and economics of production in agriculture and food industry business systems 6.2.</s><s>Организациони услови процеса производње на посматраним 6.3.</s><s>Услови и резултати производње посматраних фарми 6.3.2.1.</s><s>Остварене производне перформансе на посматраним 6.3.2.2.</s><s>Обрачун вредности производње на посматраним 105</s> <s>6.4.</s><s>Парцијални показатељи пословног успеха посматраних фарми за производњу конзумних јаја – показатељи економске ефикасности........</s><s>139</s> <s>Живинарство као специјализована грана пољопривредне производње се релативно споро развила из споредне делатности узгоја живине на сељачким газдинствима.</s><s>Производња живинског меса и јаја је у ранијим стадијумима развоја била намењена превасходно задовољењу свакодневних потреба газдинстава на којима се живина узгајала.</s><s>Живинарска производња је сматрана узгредном граном сточарства, те јој се није посвећивала значајнија пажња, нити се од ње очекивала нека значајнија финансијска корист.</s><s>Упркос чињеници да је живинарска производња била занемарена и изузетно екстензивна, посматрајући период између два светска рата, може се запазити да је Југославија узимала значајно учешће у светском извозу живине и живинских производа.</s><s>Тако, на пример, 1930. године наша земља је по извозу јаја била седма у свету, далеко испред Италије, Русије, Сједињених Америчких Држава, Мађарске, Румуније, Француске и могих других земаља (Крстић, 1977).</s><s>Међутим, значајно учешће у светском извозу живине и живинских производа није било одраз високог нивоа производње који надмашује домаће потребе, већ последица одрицања бројних ситних произвођача и чланова сељачких домаћинстава који су се налазили у тешком економском положају.</s><s>Заједно са постепеним опоравком домаће привреде у периоду после II светског рата, долази до развитка пољопривредне производње, а у оквиру ње и самог живинарства.</s><s>Наиме, до значајнијег повећања укупног броја живине и производње конзумних јаја, у нашој земљи долази од 1960. године, када се живинарска</s> <s>Организација производње конзумних јаја на савременим индустријским принципима, почиње да се заснива најпре на крупним друштвеним газдинствима.</s><s>Са друге стране, на ситним, индивидуалним газдинствима је заступљена сваштарска производња, која је подразумевала гајење више врста живине и обављање радних активности у оквиру свих фаза производње, почевши од репродукције, односно производње подмлатка, преко обезбеђења хране, па све до реализације готових производа на тржишту.</s><s>Међутим, са развитком модерне, индустријске производње конзумних јаја на крупним друштвеним фармама, постало је јасно да заостала, екстензивна производња на индивидуалним газдинствима не може одговорити захтевима тржишта, те као таква нема тржишну перспективу.</s><s>Производња конзумних јаја на ситним, породичним газдинствима, не само да је постепено губила значај, већ се постављало питање економске оправданости производње ових газдинстава за сопствене потребе, имајући у виду чињеницу да цена коштања производње конзумних јаја произведених у условима екстензивне производње може надмашити тржишну цену јаја произведених на крупним, савремено организованим фармама.</s><s>У циљу унапређења и модернизације производње, у послератном периоду, индивидуални произвођачи су све више настојaли да успостављају разноврсне видове сарадње како са крупним друштвеним живинарским фармама, тако и са земљорадничким задругама.</s><s>Постепеним успостављањем бројних производних релација ситних индивидуалних произвођача са великим друштвеним фармама и земљорадничким задругама и укључивањем у савремену, интензивну живинарску производњу, дошло је до померања граница развојних могућности фарми са различитим облицима неорганизоване и заостале производње.</s><s>На тај начин, живинарска производња, почиње да бележи напредак са становишта унапређења основних економских параметара успешности пословања произвођача у овој грани сточарства.</s> <s>Изузев удруживања и производне сарадње индивидуалних, друштвених и задружних газдинастава, један од предуслова за даљи напредак живинарске производње засноване на савременим индустријским принципима, па тако и производње конзумних јаја, било је постизање вишег нивоа специјализације производње.</s><s>Будући да се на комплексним фармама гајило више врста живине и да је производња живинског меса и јаја обухватала све фазе од производње подмлатка до готових производа, што захтева значајна улагања у објекте и опрему, као и читав спектар кадрова различитих профила и нивоа стручности, специјализација је представљала логичан корак ка даљем унапређењу економичности и рентабилности производње.</s><s>Подизање нивоа специјализованости на фармама за производњу живинског меса и јаја, је у почетку подразумевало ограничавање производње на узгој само једне врсте живине, али су се на овим фармама обављале радне операције у оквиру свих производних фаза.</s><s>Како је овакав вид организације послова и даље био прилично комплексан, специјализација се даље одвијала у правцу потпуније поделе рада, што је резултовало образовањем уско специјализованих фарми са становишта производног смера, које се баве готово искључиво једном фазом производње.</s><s>На тај начин, оформљене су фарме које се баве само производњом подмлатка, товом бројлера, производњом конзумних јаја и слично.</s><s>Према томе, тек са потпунијом поделом рада у живинарској производњи и са постизањем вишег нивоа специјализованости, успостављени су услови за унапређење технологије производње и рационализацију рада, чиме се обезбеђује обимнија и квалитетнија производња.</s> <s>У циљу даљег осавремењивања и интензивирања производње, када је реч о фармама за производњу конзумних јаја, било је потребно да се синхронизује неколико производних сектора, и то:</s> <s> Производња једнодневних пилића линијских хибрида специјализованих за производњу јаја и производња осамнаестонедељних кокица за замену и попуну производног јата носиља,</s> <s> Производња конзумних јаја за тржиште,  Производња механизације и опреме за објекте за држање носиља,  Производња смеша за исхрану носиља,</s> <s>На основу наведеног, може се закључити да су радом на стварању производнијих раса и линијских хибрида кокоши, умножавањем изворног материјала, производњом савремене опреме и уређаја, производњом јефтиних и квалитетних хранива за носиље, обезбеђењем ефикасне здравствене заштите и превенције појаве болести и угинућа, као и развијањем прерадних капацитета, заправо постављени темељи масовној производњи конзумних јаја, заснованој на индустријским принципима.</s> <s>Још један од значајних фактора, који опредељује развој живинарске производње, те тако и производње конзумних јаја, јесте примењени систем држања живине.</s><s>Познато је да се живина држи у три основна система држања:  екстензиван,</s> <s>Екстензиван систем држања подразумева да се живина држи слободно, у оквиру окућница, на великим испустима, ливадама, пашњацима и слично, при чему је принуђена да велики део хране прибавља самостално, док воду и један део хране добија од одгајивача, углавном у оквиру импровизованих надстрешница или покретних, односно преносних, слабо опремљених живинарника.</s><s>Овај систем држања живине заступљен је претежно на породичним газдинствима са ситном, неорганизованом производњом.</s><s>Eкстензиван начин држања живине може се сусрести и на неким великим фармама које располажу пространим испустима и травнатим површинама, али које одликује обимнија, планирана и организована производња.</s><s>Имајући у виду основне карактеристике екстензивног система држања, није изненађујућа чињеница да је овај систем држања живине доминантан у многим земљама у развоју.</s><s>Упркос позитивним странама екстензивног система држања, које се огледају превасходно у правилном расту и развоју, чвршћој конституцији и бољој отпорности живине, недостаци овог система држања, и то у првом реду смањена производност живине, већа опасност од појаве заразних болести и већи проценат угинућа, утицали су на потискивање овог начина држања живине у развијеним земљама у корист других, савременијих система.</s> <s>Полуинтензивни систем држања подразумева да живина има саграђене стабилне живинарнике који могу бити разни адаптирани објекти или строго наменски живинарници, а услов је да имају велике испусте на којима живина може слободно да се креће (Милошевић и Перић, 2011).</s><s>Без обзира на чињеницу да је реч о релативно скромним условима смештаја, полуинтензивни систем подразумева бољу опремљеност, значајнија улагања, али и значајнији обим производње у односу на екстензивни систем држања живине.</s><s>У савремено организованој живинарској производњи, интензивни систем држања живине је доминантан.</s><s>Он подразумева да се у току читавог производног процеса живина држи у затвореном простору, у потпуно контролисаним условима у смислу осветљења, вентилације, исхране, напајања и здравствене заштите.</s><s>Модерна технолошка решења по питању објеката и опреме, која се примењују у интензивном систему држања живине, омогућавају да коке носиље у потпуности искористе свој производни потенцијал.</s><s>Иако интензиван систем држања захтева далеко значајнија улагања у односу на друге системе, брз обрт и константан прилив у току производног процеса чине производњу конзумних јаја рентабилном.</s><s>Осим тога, како наводе претходно поменути аутори, држање живине у релативно ограниченом простору уз коришћење аутоматске опреме омогућава рационално коришћење радне снаге, те један радник у добро опремљеном живинарнику може да опслужује до 50 хиљада носиља.</s><s>Када је у питању интензиван систем држања, потребно је истаћи да се у данашње време коке носиље, у нашој земљи, готово искључиво гаје у кавезном, односно батеријском систему држања.</s><s>Наиме, предности кавезног у односу на подни систем држања, које се пре свега огледају у уштедама у простору и утрошеном времену рада, као и у лакшем одржавању хигијенских услова и могућностима потпуније механизованости производног процеса, утицале су на експанзију примене овог система држања у нашој земљи шездесетих година прошлог века.</s><s>Како је производња конзумних јаја достигла висок ниво интензивности, у први план је стављено постизање што је могуће веће економичности и рентабилности производње, при чему је дошло до занемаривања биолошких потреба гајених животиња.</s><s>Велики број проблема који се јавља у батеријском систему држања, узрокован је немогућношћу животиња да испоље своје природне облике понашања.</s><s>Како наводе Христов и Ђукић (1998), кокоши се не могу слободно кретати, махати крилима, седети, градити гнезда пре ношења јаја, чепркати земљиште у потрази за храном, перушати се и кљуцати по земљишту, те као последица ових ограничења настају фрустрације, међусобна кљуцања и неке абнормалности у расту и облику тела.</s> <s>Подизање свести потрошача о узајамној условљености добробити гајених животиња и квалитета добијених производа, утицало је на доношење законских регулатива које се односе на ову проблематику, како у свету, тако и у нашој земљи.</s> <s>Како би се унапредили услови држања кока носиља, у Републици Србији донет је Правилник о условима за добробит животиња у погледу простора за животиње, просторија и опреме у објектима у којима се држе, узгајају и стављају у промет животиње у производне сврхе, начину држања, узгајања и промета појединих врста и категорија животиња, као и садржини и начину вођења евиденције о животињама („Сл. гласник РС“, бр. 6/2010 и 57/2014).</s><s>Применом овог правилника, произвођачи конзумних јаја су у обавези да, уместо држања кока носиља у конвенционалним кавезима, пређу на неки од система који обезбеђује повољније услове држања, као што су:</s> <s>Прелазак на неки од наведених система држања кока носиља, захтева спровођење одговарајућих техничких и технолошких решења, што за произвођаче практично подразумева повећање трошкова производње.</s><s>Бојазни произвођача везане за смањење економичности и рентабилности производње са преласком на обогаћени кавезни систем или неки од алтернативних система држања, у сваком случају намећу потребу свеобухватније анализе економске ефикасности производње конзумних јаја у различитим условима држања кока носиља.</s> <s>У претходних неколико деценија, у производњи конзумних јаја, омогућено је постизање високог нивоа у погледу количине добијених производа, превасходно захваљујући напретку технологије и осавремењавању технике, као и њиховој имплементацији у живинарску праксу.</s> <s>Производњу конзумних јаја карактеришу одређене специфичности у односу на друге линије сточарске производње, које су пре свега резултат биолошких особина живине у погледу начина размножавања, те се у релативно кратком временском периоду може остварити веома значајан обим производње.</s><s>Осим тога, реч је о континуираној производњи, која обезбеђује произвођачима новчане приливе током читаве године и која за разлику од многих других производних линија у пољопривреди није, односно не мора бити у директној вези са климатским факторима (атмосферске падавине, ветрови и сл.), будући да је могуће њено организовање у затвораном простору у потпуно контролисаним условима.</s> <s>У прилог развоју производње конзумних јаја на темељима индустријске производње, ишао је и брз развитак технологије, поготово у области селекције и исхране, који је омогућио да се постигне висока производност, али и висок степен конверзије хране у готов производ.</s> <s>Иако се производња конзумних јаја одликује високим нивоом интензивностии и у много чему се не разликује значајно од индустријске производње, ипак се бројни организационо-економски и технолошки услови разликују од фарме до фарме, услед чега се јављају разлике у постигнутим производним резултатима.</s><s>Један део фактора који се рефлектује на успешност пословања фарми за производњу конзумних јаја односи се на опште услове привређивања у земљи на које произвођачи имају врло мало или уопште немају утицаја, али један део чинилаца пословног успеха који је у домету деловања произвођача налази се у оквиру самих фарми и односи се на примењену организацију и технологију производње.</s> <s>законитости које владају у производњи конзумних јаја, извршена су економетријска истраживања на бази досадашњих бројних научно-истраживачких студија и остварених услова и резултата производње на самим фармама.</s><s>Како је постизање одређених резултата на фармама за производњу конзумних јаја могуће остварити коришћењем различитих елемената у приближно истим производним условима, или пак истих елемената у различитим производним условима, уз читав низ различитих комбинација њихових међусобних односа, у оквиру овог истраживања је извршена квантификација оних производних фактора који су имали највећи утицај на остварене резултате.</s><s>За формулисање модела у сврху даљег истраживања и анализе, послужиле су четири фарме за производњу конзумних јаја које се, са становишта примењене организационе структуре, разликују у три кључна сегмента:  систему држања носиља,</s> <s> начину обезбеђења хране за носиље, и  нивоу механизованости, односно степену аутоматизације производног процеса.</s> <s>Најзначајнији сегмент, када је у питању организациона структура фарми за производњу конзумних јаја, представља примењени систем држања носиља.</s><s>Значај система држања носиља проистиче, са једне стране, из чињенице да различити системи имају различите захтеве у погледу средстава за рад, утрошка рада и утрошка других производних фактора, што се свакако рефлектује на остварене производне резултате, а са друге стране, из законом предвиђене нужности напуштања конвенционалног кавезног система држања носиља и преласка на неки од алтернативних система.</s><s>Са аспекта начина организације ове производње, посебну проблематику представља утицај исхране носиља на економску ефикасност производње, имајући у виду чињеницу да у свим системима држања, трошкови исхране носиља имају највеће учешће у укупним трошковима производње конзумних јаја.</s><s>Познато је да се исхрана носиља одликује могућношћу коришћења искључиво индустријски произведене концентроване сточне хране, што произвођаче конзумних јаја чини мање зависним од расположивих сопствених површина које би се могле користити у сврху производње појединих сточних хранива.</s><s>Ово заправо значи да се производња конзумних јаја може организовати на фармама које поред одговарајућих смештајних капацитета не поседују обрадиве површине за производњу хране за носиље односно које комплетну количину хране набављају на тржишту.</s> <s>С друге стране, имајући у виду да у Републици Србији постоје повољни природни услови, превасходно земљишни и климатски, који омогућавају гајење великог броја ратарских култура, може се рећи да постоји значајан потенцијал за производњу релативно јефтине сточне хране.</s><s>На основу свега наведеног, посебна пажња је посвећена утицају производње појединих компоненти хране у оквиру самих фарми, где за то постоје могућности, на висину укупних трошкова, а самим тим и на висину остварених економских резултата.</s><s>Са аспекта организације производње конзумних јаја, на економску ефикасност, поред начина прибављања хране за носиље (сопствена производња или набавка на тржишту), утиче и степен аутоматизације производног процеса.</s><s>Јасно је да су потребе за људским радом у директној вези са степеном аутоматизације производног процеса, те да ће већа аутоматизованост процеса рада утицати на смањење учешћа рада радника и обратно.</s><s>Према томе, разумно је очекивати да ће свака промена степена аутоматизације производног процеса довести до извесних промена у структури трошкова, што ће се одразити и на остварене резултате.</s><s>Узимајући у обзир чињеницу да се примењена организација производног процеса рефлектује на остварене пословне резултате, у истраживању су проучавани различити организациони услови процеса производње на посматране фарме и њихов утицај на економске аспекте пословања.</s><s>У оквиру прве фарме примењује се обогаћени кавезни систем држања носиља, производни процес је аутоматизован, а када је у питању исхрана носиља, фарма располаже сопственом мешаоном хране, при чему се један део компоненти коришћене смеше производи на самој фарми, док се други део набавља на тржишту.</s><s>На другој и трећој фарми, храна за носиље се обезбеђује набавком комплетних смеша на тржишту и процес производње је аутоматизован, са том разликом што се на другој фарми носиље гаје у обогаћеним, а на трећој у конвенционалним кавезима.</s><s>У оквиру четврте фарме носиље се узгајају у конвенционалном кавезном систему, производни процес је полуаутоматизован, а смеше за исхрану носиља се справљају на самој фарми будући да поседује сопствену мешаону хране, али се комплетна количина компоненти коришћене смеше набавља на тржишту.</s> <s>На бази различитих најважнијих организационих карактеристика у оквиру посматраних фарми за производњу конзумних јаја, израчунати су парцијални показатељи успешности пословања.</s> <s>Основни циљ спроведеног истраживања представља установљавање и потпуније разумевање фактора који доприносе остварењу различитих нивоа економске ефикасности пословања фарми за производњу конзумних јаја и њихова квантификација, боље познавање економских законитости које се јављају у овој области и сагледавање могућности за њихово коришћење у правцу осигуравања пословног успеха.</s> <s>Овако дефинисан општи циљ истраживања може се разложити на неколико појединачних циљева, који подразумевају:  сагледавање основних техничких, технолошких и организационих карактеристика производног процеса на посматраним фармама за производњу конзумних јаја;</s> <s> анализу услова и резултата производње на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, као и установљавање њихових односа;  анализу успешности пословања посматраних фарми на бази одређивања основних показатеља економске ефикасности;  испитивање и упоредну анализу установљених парцијалних показатеља успеха пословања посматраних фарми за производњу конзумних јаја ради проналажења могућих алтернатива за њихов даљи развој и унапређење пословања.</s> <s>У циљу унапређења науке и струке, један део аутора усмерио је своја истраживања у правцу производних карактеристика кока носиља и квалитета добијених производа, односно конзумних јаја, док други део аутора своја истраживања базира претежно на проучавању тржишних и организационоекономских аспеката ове производње.</s> <s>Иако је реч о различитим областима истраживања, ипак се мора узети у обзир и њихова међузависност.</s><s>Наиме, један од значајних фактора који утиче на потражњу конзумних јаја је став потрошача о њиховом квалитету.</s><s>Погледи на квалитет јаја и њихову улогу у исхрани су се драстично мењали током година.</s><s>Јаја су традиционално сматрана одличним и јефтиним извором хранљивих материја, и људи су били подстакнути да их свакодневно конзумирају, међутим, раних седамдесетих година двадесетог века, дате су препоруке да се ограничи употреба јаја због садржаја холестерола, те су људи почели да размишљају о јајма као холестеролу у љусци, подстакнути честом појавом чланака у медијима са насловима као што су "Да ли се усуђујем да поједем јаје?" (Meister, 2002).</s><s>Како наводи Павловски и сар. (2011) јаја су неправедно окарактерисана као производ са високим садржајем холестерола штетног по људско здравље, те подизање свести потрошача о томе да јаја представљају извор високо вредних протеина и садрже јединствену комбинацију масних киселина неопходних у људској исхрани, представља главни аргумент у борби против холестеролфобије која је значајно допринела смањењу потрошње конзумних јаја.</s><s>Страх међу потрошачима, везан за садржај холестерола у јајима је, вероватно, резултат непостојања сагласности научних истраживања по питању негативних импликација коришћења јаја у исхрани на здравље људи, али и снажне рекламне пропаганде намирница са ниским садржајем холестерола.</s><s>Ипак, новија истраживања не само да враћају јаја њиховој златној прошлости, већ их подижу на позицију функционалне хране, пружајући на тај начин више разлога него икада за њихово конзумирање (Applegate, 2000).</s><s>На основу спроведеног анкетирања потрошача о значају уравнотежене исхране и конзумним јајима као намирници, на подручју Републике Србије, Толимир и сар. (2016) дошли су до закључака да је већини анкетираних потрошача важна уравнотежена исхрана и заступљеност јаја у исхрани, да су са становишта заступљености у исхрани, јаја подједнако важна испитаницима без обзира на пол, да заузимају веома важно место у исхрани људи са најнижим и највишим нивоом образовања, посебно у исхрани стручњака у области пољопривреде и ветерине који поседују најопсежнија знања о јајима као високо вредној намирници, затим да су најзаступљенија у исхрани пензионера, односно категорија становништва које више времена посвећују припреми хране, а најмање у исхрани студената, као и да се мишљењe о значају улоге јаја у исхрани повећава са старошћу испитиваних лица.</s><s>Имајући у виду да резултати истраживања указују да, као главни недостатак јаја у људској исхрани, готово једна петина испитаника и даље наводи страх од повећања холестерола и да је домаћа потрошња јаја нижа у односу на бројне развијене земље, као и неке земље у развоју, аутори овог истраживања сматрају да се посебна пажња треба посветити едукацији о значају јаја као високовредне намирнице у људској исхрани у циљу отклањања неоправданог страха од повећања холестерола на нивоу целокупне друштвене заједнице, али са акцентом на млађим генерацијама.</s><s>Ради повећања потрошње конзумних јаја, у многим државама у свету, настоји се да се јаја брендирају, као и да се обогаћују различитим хранљивим материјама које се у јајима депонују захваљујући специфичној исхрани кока носиља.</s><s>Перић и сар. (2011) истичу да су последњих деценија људи постали свесни снажне везе која постоји између хране и њиховог здравља, посебно у развијеним земљама Европе и САД-у, и да се храна може сматрати функционалном само уколико поред своје основне нутритивне функције има повољно дејство на људско здравље.</s><s>У том смислу, јаја имају потенцијал да буду функционална храна зато што постоји висок степен конверзије корисних материја из сточне хране у живинске производе.</s> <s>Ипак, када је квалитет конзумних јаја у питању, брендирање и обогаћивање хранљивим материјама, на домаћем тржишту, још увек није добило значајну улогу.</s><s>Велики део истраживања спроведених на домаћем тржишу упућују на чињеницу да потрошачи на прво место стављају свежину и прехрамбену сигурност.</s> <s>Поред два главна критеријума за куповину конзумних јаја - свежине и прехрамбене сигурности, према речима Павловски и сар. (2007) , систем производње и добробит кока носиља, се такође убрајају у најзначајније факторе који утичу на избор потрошача при куповини конзумних јаја.</s><s>При томе, систем држања подразумева услове држања кокa носиља на фармама, њихову исхрану, негу, здравствено стање и друго.</s> <s>Перић и сар. (2007) истичу да је, увођење батеријског система држања шездесетих година прошлог века и његова изузетно велика примена, довела до негативних критика јавности које су претежно биле усмерене на добробит кока носиља.</s> <s>Резултати истаживања Pohle и Cheng (2009а) сугеришу да су обогаћени кавези повољан алтернативни систем држања који носиљама омогућава испољавање одређених природних облика понашања.</s> <s>Игнорисање добробити животиња није само етичко већ и практично питање, према мишљењу Sosnówka-Czajka et al. (2010), јер се благостање и удобност примењеног система држања рефлектује на боље добијање масе, здравље и продуктивност носиља, односно сваки систем држања и технолошко решење повезани су са одређеним проблемима, као што су социјални стрес, утицај неповољних услова температуре и влажности ваздуха, немогућност изражавања природних облика понашања, опасност од појаве зооноза и испољавање патолошких облика понашања, чиме су у великој мери условљени продуктивност и добробит носиља.</s> <s>Ракоњац (2017) наводи да су слике из објеката где се на релативно малом простору у кавезима гаји огроман број јединки, које за цео свој животни век не виде природну светлост и немају слободу покрета, допринеле томе да алтернативни системи гајења кокоши носиља у многим земљама света доживе велику експанзију.</s><s>Осим тога, све чешће се потрошачи одлучују да купе производ који је добијен на "природан начин" и за њега су спремни да плате већу цену, чему је допринела перцепција да су производи од "срећних животиња" квалитетнији и здравији за људску употребу.</s><s>У циљу постизања бољег квалитета и вишег нивоа комерцијализације конзумних јаја у ЕУ донете су две директиве (Commission Regulation (EEC) No 1274/91 i Council Regulation (EEC) No 1907/90) којима се дефинишу стандарди који се односе на класирање, паковање, чување, испоруку и друго, чија је испуњеност неопходна за излазак на тржиште, као и услови њихове примене.</s><s>Поред тога, донесена је и законска регулатива која се односи на добробит гајених животиња (EU Council Directive 1999/74/EC) којом се у земљама ЕУ забрањује употреба конвенционалних кавеза, те је од 2012. године држање кока носиља дозвољено само у обогаћеним кавезима или неком другом алтернативном систему узгоја.</s><s>Ради унапређења услова држања кока носиља, у нашој земљи су такође законски регулисани услови и начин организације производње и промета конзумних јаја придржавати уколико желе да учествују како на домаћем, тако и на тржишту ЕУ.</s><s>Управо ова спона између освешћивања потрошача о повезаности квалитета јаја са добробити гајених животиња, која је узроковала доношење законске регулативе о напуштању држања кока носиља у конвенционалним кавезима, одразила се и на организационо-економске аспекте производње конзумних јаја.</s><s>Примени ове законске регулативе на територији ЕУ, а у светлу лакшег и бржег преласка на алтернативне системе гајења, предходиле су студије којима су се предвиђале реперкусије забране држања носиља у конвенционалним кавезима са социо-економског становишта и којима су се испитивали ставови потрошача о унапређењу услова држања носиља.</s> <s>Према резултатима анкете Eurobarometer (2005), ставови потрошача о добробити животиња показују да је добробит кока носиља према важности веома високо рангирана и да већина потрошача сматра да може утицати на добробит гајених животиња селекцијом производа при куповини, али претежно нису задовољни постојећим шемама обележавања које пружају информације из ког система држања јаја потичу.</s><s>Такође, резултати истраживања показују да су потрошачи свесни постојања различитих система држања носиља и настоје да обраћају пажњу који је систем назначен на етикети паковања, при чему се већина, односно 48% испитаника изјаснило да купују јаја из алтернативних система држања, 16% из кавезних система, 18% не обраћа пажњу на систем држања, док 8% уопште не купује јаја.</s><s>Када је у питању подршка потрошача примени система држања носиља који уважавају стандарде заштите добробити гајених животиња, 57% потрошача је изразило спремност да плати вишу цену за јаја која потичу из ових система, од чега се 25% испитаника изјаснило да би платило додатних 5%, 21% испитаника је спремно да плати додатних 10%, 7% је вољно да плати додатних 25%, а 4% испитаника би платило чак и више од додатних 25%.</s><s>Међутим, иако истраживања спроведена у ЕУ указују на чињеницу са је значајан део потрошача спреман да плати вишу цену која је неопходна за покриће додатних трошкова производње јаја у некавезним системима држања, поставља се питање да ли би исту вољност и способност потрошача да плате вишу цену јаја зарад добробити носиља показала истраживања спроведена у земљама изван ЕУ, поготово када је реч о земљама са нижом куповном моћи становништва.</s><s>Са друге стране, у процесу прилагођавања новим прописима, произвођачи конзумних јаја су суочени са бројним потешкоћама.</s><s>Највећу опасност, произвођачи препознају, примарно, у повећању трошкова производње, а секундарно у смањивању производних капацитета (Црнчан и сар., 2011).</s><s>Захваљујући недостатку финансијских средстава неопходних за реализацију инвестиција, од којих зависи одрживост производње конзумних јаја, велики део произвођача гаји сумње везано за будућност сопственог пословања.</s><s>Најважнији разлози за избор одређеног типа алтернативног начина држања носиља, према већини произвођача конзумних јаја обухваћених испитивањем које су спровели Tuyttens et al. (2011), односе се на будући тржишни опстанак производње, односно на профитабилност и потребан обим улагања рада у различитим системима држања.</s><s>При том, једна четвртина произвођача који користе конвенционалне кавезе и планирају да до 2012. године уведу неки од алтернативних система држања, већ има урађене детаљне планове преласка на одабрани систем, међутим, узимајући у обзир профитабилност, један део произвођача се изјаснио да ће настојати да одложи прелазак на алтернативни систем држања што је могуће дуже, док су многи старији фармери наговестили да ће престати да се бави овом производњом.</s><s>Милошевић и сар. (2011) наводе да, нажалост, већина домаћих произвођача сматра да ће примена овог закона бити одложена, јер не постоје реални, објективни услови за његову примену и спровођење, те би произвођачи једноставно морали да напусте ову производњу.</s><s>Произвођачи у ЕУ су имали више од деценије да се прилагоде законској регулативи која забрањује држање носиља у батеријском систему од 2012. године, док су у међувремену, како истичу Родић и сар. (2012), бројне студије спроведене у циљу процене социо-економских импликација ове забране и спремности потрошача да подрже унапређење заштите добробити носиља кроз плаћање више цене за јаја произведена у алтернативним системима држања.</s><s>Међутим, ово није случај и у Србији, где је сав терет ове забране на плећима произвођача конзумних Када је постало јасно да је рок од две године за напуштање конвенционалног кавезног система држања носиља, који је законом одређен 2010. године, недостижан са становишта већине произвођача конзумних јаја, на иницијативу заједнице живинара Србије, 2014. године дошло је до измена којима се предвиђа продужење овог рока до 2020. године.</s> <s>Истражујући ставове произвођача конзумних јаја према регулативи за обезбеђење добробити носиља, Родић и сар. (2014) установили су да је информисаност о постојању забране држања носиља у конвенционалним кавезима изузетно ниска, да међу анкетираним произвођачима доминира уверење да је усвајање правилника у ЕУ мотивисано спречавањем увоза из земаља ван ЕУ, а код нас копирањем европске праксе, при чему свега око 11% анкетираних произвођача сматра да је увођење овакве регулативе у нашој земљи мотивисано бригом о животињама или потрошачима и стварањем услова за извоз јаја на тржиште ЕУ.</s><s>Такође, готово половина анкетираних произвођача верује да ће се забрана држања у конвенционалним кавезима у пракси спровести тек ако и када будемо чланица ЕУ, док око 35% произвођача сматра да ће ова регулатива остати само „мртво слово на папиру“ или да ће пре или касније бити стављена ван снаге.</s><s>Сходно установљеним ставовима произвођача, аутори спроведеног истраживања истичу да би, уколико законодавац има чврсту намеру да се батеријски систем држања носиља напусти, требало боље информисати и едуковати произвођаче у погледу обезбеђења добробити животиња, забранити увоз батеријских кавеза, обезбедити подршку за набавку нове опреме, развити систем обележавања јаја и ажурно спроводити инспекцијски надзор како се 2020. године не бисмо нашли у истој или још горој ситуацији.</s> <s>Након неколико година по напуштању конвенционалног кавезног система држања носиља у ЕУ, пошто се ситуација стабилизовала, може се сагледати заступљеност појединих алтернативних система како по појединим земљама чланицама, тако и на нивоу читаве ЕУ.</s> <s>Windhorst (2017) истиче да се у 2016. години у земљама ЕУ узгајало 384,1 милион кока носиља у четири система држања, при чему доминантан начин држања носиља представља обогаћени кавезни систем који обухвата 55,6% носиља, потом следе подни и free-range системи у којима се узгаја 25,7%, односно 14, 1% носиља, док је заступљеност органске производње још увек изузетно ниска и захвата свега око 4,6% од укупног броја носиља гајених у ЕУ.</s><s>Земље са највећим бројем носиља гајених у обогаћеним кавезима су Литванија са 95,6% и Шпанија са 92,9%, подни систем је најзаступљенији у Шведској и Аустрији где обухвата 65,9%, односно 65,5% од укупног броја носиља, највеће учешће freerange система се сусреће у Уједињеном Краљевству и Ирској где досеже 52,8%, односно 40,5%, док су земље у којима је органска производња достигла нешто значајније учешће Данска са 28,6% и Шведска са 16,3%.</s><s>Када је реч о искуствима и ставовима произвођача конзумних јаја по питању напуштања конвенционалних кавеза и преласка на алтернативне системе држања носиља, истраживања која су спроведена у земљама ЕУ, значајна су како за законодавце и креаторе политика, тако и за произвођаче у земљама којима тек претходи прилагођавање крупним променама у погледу заштите добробити гајених животиња у сектору производње јаја.</s><s>Једно такво анкетно истраживање у Белгији су спровели Stadig et al. (2016) и установили да се близу 34% регистрованих произвођача обухваћених анкетом више не бави производњом јаја, превасходно због напуштања конвенционалног кавезног система држања, као и да већина произвођача који се и даље баве овом производњом негативно оцењује расположиво време за прелазак на нове системе држања носиља, комуникацију са владом и утицај промене система држања на конкурентност сектора.</s><s>Највећи део носиља, око 86%, се узгаја у авијарном и алтернативним кавезним системима држања, при чему су главни разлози које наводе произвођачи при избору одређеног система држања уклапање у постојеће организационе могућности на фарми и захтеви потрошача, док се свега око 10% носиља узгаја у free range систему и органској производњи, при чему је главна мотивација произвођача за овакав начин организовања производње повећана потражња за јајима из ових система држања носиља и могућност остварења више продајне цене.</s><s>Ипак, када је било потребно упоредити авијарни, подни и обогаћени кавезни систем са конвенционалним кавезним системом, већина произвођача се изјаснила да су алтернативни системи бољи са аспекта добробити животиња и задовољења потреба потрошача, али лошији са свих осталих аспеката, а поготово улагања рада и висине оперативних трошкова.</s><s>Имајући у виду да држање кока носиља у обогаћеним кавезима или у неком од алтернативних система држања налаже извесне промене које се односе на густину насељености, потребну опрему, контролу јата и слично, јасно је да напуштање система држања кока носиља у конвенционалним кавезима изискује унапређење знања произвођача, као и извесна додатна улагања.</s><s>Како произвођачи конзумних јаја у свом будућем пословању, као највећи камен спотицања, виде повећање трошкова производње, смањену конкурентност и незадовољавајућу цену производа, Црнчан и сар. (2014) наводе, да би у циљу повећања</s> <s>најновију технологију у оквиру алтернативних система држања носиља, да би у циљу смањења производних трошкова требало да се снажније хоризонтално интегришу и да би у циљу остваривања више цене требало да се фокусирају на диференцијацију производа.</s> <s>Управо наведене промене, које се односе на техничка решења, производну стратегију и технологију, а које су неопходне са аспекта осигурања стабилности и развоја производње конзумних јаја, као и негативан став произвођача по питању њиховог спровођења, усмерили су део истраживача ка проучавању економске ефикасности производње конзумних јаја у различитим условима држања кока носиља.</s> <s>У циљу упоређивања производних перформанси носиља, квалитета јаја и микробиолошке загађености љуске јајета, Englmaierova et al. (2014) су спровели истраживање у оквиру различитих система држања носиља – конвенционални кавез, обогаћени кавез, подни и авијарни систем.</s><s>Према резултатима овог истраживања, када су производне перформансе у питању, највећа дневна производња јаја по носиљи се остварује у обогаћеном кавезном систему, док је у конвенционалном кавезном систему дневни унос хране по носиљи најнижи и конверзија хране најповољнија.</s><s>Када је у питању квалитет јаја, најнижи је установљен у подном систему, док микробиолошка загађеност љуске знатно више осцилира у авијарном и подном систему у односу на кавезне системе.</s><s>Сумирајући резултате добијене овим истраживањем, аутори сматрају да са становишта производних перформанси и квалитета јаја, погодну замену за конвенционалне кавезе чине обогаћени кавези и авијарни систем држања носиља.</s><s>Према мишљењу Tactacan et al. (2009), када се поређење врши између два кавезна система држања, конвенционалног и обогаћеног, не постоје значајне разлике када су у питању производне перформансе, морталитет носиља и квалитет јаја, изузев знатно већег процента запрљаних јаја.</s><s>Више запрљаних јаја и већа бактеријска контаминираност запажа се код јаја снесених изван гнезда, што указује на то да чистоћа љуске јаја произведених у обогаћеним кавезима може бити слична као у конвенционалним уколико се побољшањем опреме у обогаћеним кавезима подстакне полагање јаја у гнезнима (Mallet et al., 2006).</s><s>Guesdon и Faure (2004), такође, сматрају да се сличне производне перформансе могу постићи држањем носиља у обогаћеним и стандардним кавезима и да је највећи проблем држања у обогаћеним кавезима висок проценат поломљених и запрљаних јаја, што је резултат полагања јаја ван гнезда, као и конструкције кавеза у којима начин сакупљања јаја повећава ризик од њиховог прљања и сударања.</s><s>Како је проценат поломљених јаја готово исти у конвенционалним кавезима и када се узму у обзир јаја снесена само у гнездима у обогаћеним кавезима, аутори овог истраживања су дошли до закључка да је за постизање економских резултата сличних онима који се постижу у конвенционалним кавезима, неопходно да се сва или скоро сва јаја у обогаћеним кавезима полажу у гнезда, због чега акценат треба ставити на унапређење оних карактеристика које ће стимулисати носиље да у њима полажу јаја.</s> <s>обогаћеним конвенционалним кавезима, Pohle и Cheng (2009б) дошли су до закључка да се постигута производња јаја по носиљи, маса јаја, чврстоћа љуске и ефикасност исхране не разликују значајно, али да носиље у обогаћеном кавезном систему држања раније достижу максималну носивост, и да је променом густине насељености, односно величине групе носиља по кавезу могуће даље повећати производњу јаја по носиљи.</s> <s>Родић и сар. (2010) указују на искуства развијених земаља која сведоче о томе да су трошкови производње код некавезних система држања носиља од 8 до 59% виши него код класичних кавеза, а код органске производње су виши и преко 200%, због чега јаја из некавезних система могу бити конкурентна само под условом да постоји спремност потрошача да за њих плате адекватно већу цену.</s><s>У свом истраживању, ови аутори су дошли до закључака да је спремност плаћања више цене код већине испитиваних потрошача ограничена на повећење од 20%, чиме се могу покрити повећани трошкови у подном, али не и у систему са испустом и у органској производњи, али да за део произвођача прелазак на некавезне системе држања може бити добра пословна одлука узимајући у обзир очекивано повећање тражње конзумних јаја на тржишту ЕУ услед забране држања носиља у батеријским кавезима.</s> <s>Elson и Croxall (2006) су приликом поређења производних резултата и морталитета носиља узгајаних у кавезним и некавезним системима држања, установили да су телесна маса и производња јаја по носиљи веће у оба кавезна система (конвенционални и обогаћени кавези) у односу на некавезне системе, иако је утрошак хране по носиљи нижи.</s><s>Такође, потрошња хране по носиљи је нижа у обогаћеном него у конвенционалном кавезном систему, при чему су ове разлике у утрошку хране вероватно узроковане нивоом активности носиља, прекривеношћу перјем и температуром околине.</s><s>Када је реч о морталитету носиља у посматраним системима држања, констатовано је да је низак или врло низак у конвенционалним и обогаћеним кавезима, умерен у подном и авијарном систему и да је највиши у free-range систему.</s><s>Посматрјући утицај батеријског, подног и free-range система држања на производне перформансе кока носиља, Mostert et al. (1995) дошли су до закључка да је батеријски систем повољнији у односу на друга два посматрана система, с обзиром да се постиже виша дневна производња јаја по носиљи у односу на freerange систем, већа маса јаја у односу на подни систем, боља конверзија хране, нижи морталитет и мање запрљаних, напрслих и сломљених јаја у односу на оба алтернативна система.</s><s>Будући да трошкови хране чине 60-70% укупних трошкова производње јаја, коришћење батеријског система држања, у којем су губици хране сведени на минимум, је економичније у односу на друга два система, али у циљу обезбеђења добробити животиња, неопходно је унапредити кавезни систем држања носиља.</s> <s>Истраживањем разлика у производњи, физиологији и понашању носиља гајених у конвенционалним кавезима, подном и free-range систему, Stewart et al. (2006) констатовали су да се у конвенционалним кавезима остварује већа производња по усељеној носиљи, већа маса јаја и знатно нижи морталитет у односу на подни и free-range систем.</s><s>Међутим, интересантно је да су резултати указали на могућност постизања нивоа производње у free-range систему сличног оном који се постиже држањем у конвенционалним кавезима.</s><s>С друге стране, у подном систему се остварује најнижа производња, највиши морталитет и највећи број сломљених јаја, који је према мишљењу аутора резултат како незадовољавајуће способности носиља да произведу јаја доброг квалитета љуске, тако и мањкавости техничких решења у објектима за држање носиља да заштите јаја од оштећења након лежења.</s> <s>Lolli et al. (2013) су сагледавањем ефеката три различита система држања (конвенционални кавезни, подни систем и органска производња) на производне резултате носиља, карактеристике љуске јаја и чврстоћу костију, установили да се производња јаја по усељеној носиљи не разликује значајно између различитих система, али да је проценат лежења већи у односу на стандардну производњу посматраног хибрида, поготово у подном систему и органској производњи, захваљујући високом нивоу управљања и производној перзистенцији.</s><s>Највећу просечну масу су достигла јаја из подног система, али је и број сломљених јаја у овом систему највећи, за разлику од њих, јаја из органске производње имају најчвршћу љуску, те у складу с тим органска производња има најмањи број сломљених јаја.</s> <s>Ahammed et al. (2014) су на основу изведене анализе резултата производње јаја у три система држања носиља, конвенционалном кавезном, подном и авијарном систему, установили да не постоје значајне разлике када је реч о дневној производњи јаја по носиљи и просечној маси јаја, али да је дневни унос хране знатно већи у авијарном и подном систему, што представља главни разлог остваривања вишег нивоа трошкова у некавезним системима држања.</s><s>Поред виших трошкова исхране носиља, ефикасност производње јаја у авијарном систему је оптерећена и вишим трошковима амортизације у односу на конвенционални кавезни систем, међутим, узимајући у обзир цену јаја произведених у системима који уважавају стандарде добробити гајених животиња, авијарни систем се може сматрати задовољавајућим са становишта шире комерцијалне примене.</s><s>До сличних резултата, при поређењу четири система држања носиља (батеријског, подног са и без испуста и авијарног система са испустом), дошли су и Mollenhorst et al. (2007) квантификацијом параметара одрживости посматраних система производње јаја, те истичу да је авијарни систем са испустом најповољнија алтернатива батеријском држању носиља како са економског, тако и са станивишта добробити гајених животиња.</s><s>Mench et al. (2011) наводе да су у оквиру истраживања која се баве економским аспектима преласка на алтернативне системе држања, а која су претходила увођењу забране држања носиља у конвенционалним кавезима на територији ЕУ, трошкови производње у обогаћеним кавезима угрубо процењени као приближно исти онима који се остварују у конвенционалном кавезном систему држања.</s><s>Такође, прогнозе су указале на повећање просечних варијабилних трошкова за 12% и укупних трошкова за 26% у подном систему, док је као најскупља алтернатива конвенционалном кавезном систему држања, оцењен free-range систем у којем су просечни варијабилни трошкови виши за 22%, а укупни трошкови за 45%.</s> <s>De Boer и Cornelissen (2002) сматрају да је тешко унапредити економске перформансе производње јаја у алтернативним системима држања носиља, обзиром на чињеницу да су они у незавидном економском положају у односу на кавезни систем држања.</s><s>Ови аутори истичу да постоје три основна разлога за постизање неповољнијих економских перформанси у алтернативним системима држања носиља.</s><s>Прво, због повећаног уноса хране условљеног слободним кретањем кока носиља, у алтернативним системима држања трошкови хране по носиљи годишње су виши у односу на батеријски систем.</s><s>Друго, услед редукованог броја носиља по квадратном метру подне површине, фиксни трошкови по носиљи годишње су виши у алтернативним система држања носиља, и треће, мањи број носиља по јединици рада подразумева више трошкове рада по носиљи годишње у алтернативним у поређењу са батеријским системом држања.</s><s>Сенчић и Бутко (2006) су, у испитивању производности носиља и квалитета јаја из слободног (free-range) и конвенционалног кавезног система држања носиља, установили да су коке у free-range систему носиле мањи број јаја, конзумирале већу количину хране дневно, трошиле више хране за килограм јајне масе, имале већу смртност и достизале мању телесну масу на крају производње у односу на носиље гајене у конвенционалним кавезима.</s><s>С друге стране, јаја из слободног система држања су имала значајно већу масу, дебљу љуску и интензивнију боју жуманца, те аутори спроведеног истраживања сматрају да ће рентабилност производње јаја у слободном систему зависити, у највећој мери, од тржишног вредновања производње.</s> <s>Yilmaz Dikmen et al. (2016) су на основу упоредне анализе производних перформанси носиља одгајаних у конвенционалним кавезима, обогаћеним кавезима и free-range систему, установили да је кључни недостатак обогаћеног кавезног система држања знатно веће учешће оштећених јаја у односу на друга два посматрана система, док су основни недостаци free-range система у односу на држање носиља у конвенционалним и обогаћеним кавезима, већа потрошња и слабија конверзија хране и висок удео запрљаних јаја, што је узроковано појачаном активношћу носиља и коришћењем испуста у лошијим временским приликама.</s> <s>Aral et al. (2017) су у свом истраживању извршили компаративну анализу конвенционалних и алтернативних кавезних система држања носиља, са становишта техничких показатеља учинка, дистрибуције производних трошкова, прихода од продаје и профитабилности производње конзумних јаја.</s><s>Добијени резултати су показали да је просечно учешће трошкова набавке носиља, исхране и рада у укупним трошковима производње веће у конвенционалном кавезном систему, али да је удео трошкова здравствене заштите, паковања, одржавања и поправки и амортизације већи у обогаћеном кавезном систему држања носиља.</s><s>Такође, установљен је виши ниво трошкова у алтернативном у односу на конвенционални кавезни систем када су у питању трошкови производње по носиљи за око 2%, за просечне трошкове производње једног јајета 3,2% и за инвестиционе трошкове близу 15%.</s> <s>Matthews и Sumner (2015) су сагледавајући трошкове производње јаја у три система држања носиља, конвенционални кавезни, обогаћени кавезни и авијарни систем, дошли до закључка да су трошкови производње знатно виши у авијарном у односу на друга два система држања носиља.</s><s>Наиме, трошкови хране и набавке носиља су виши у авијарном и нижи у обогаћеном кавезном систему у односу на конвенционални, трошкови рада су најнижи у конвенционалном систему држања, док трошкови енергије и други оперативни тршкови имају минимални удео у укупним оперативним трошковима и њихова висина се не разликује значајно у зависности од система држања, те су просечни оперативни трошкови у обогаћеном кавезном и авијарном систему виши око 4%, односно 13% у односу на конвенционални систем држања.</s><s>Међутим, за разлику од оперативних трошкова, укупна капитална улагања по јединици капацитета су значајно већа у алтернативним системима држања што доприноси да износ просечних укупних трошкова у овим системима држања надмашује износ просечних укупних трошкова у конвенционалном кавезном систему за 23% када је у питању обогаћени кавезни систем и 36% када је у питању авијарни систем.</s><s>Када је у питању процена одрживости производње јаја у различитим системима држања носиља, van Asselt et al. (2015) истичу да је поред добробити гајених животиња у разматрање неопходно укључити социјалне аспекте, као и еколошке и економске факторе.</s><s>У свом истраживању, поменути аутори, обухватили су четири система држања носиља и то: обогаћени кавезни систем, подни систем, подни систем са испустом (free range) и органску производњу.</s><s>На основу добијених резултата, односно квантификација посматраних фактора, који су у укупном износу најповољнији у обогаћеном кавезном систему и најнижи у подном систему држања носиља, дошли су до закључка да се ни у једном од посматраних система не достиже идеалан резултат, те да у свим системима постоји могућност за унапређење одрживости ове производње.</s> <s>Поред одрживости производње јаја из различитих алтернативних система држања носиља, један део аутора је усмерио своја истраживања на промене које настају као последица напуштања држања носиља у конвенционалним кавезима везано за третман и конкурентски положај конзумних јаја на локалном и регионалном тржишту.</s> <s>Павловски и сар. (2005) указују на чињеницу да ће смањење производње конзумних јаја у земљама ЕУ резултовати смањењем профита, порастом цена и редукцијом броја запослених, те да ће се повећани трошкови алтернативних система производње и истовремено повећање малопродајне цене јаја из тих система сасвим сигурно одразити на одлуку потрошача о куповини овог производа.</s> <s>Према речима Lukanov и Aleksieva (2013), захваљујући ограничењима која су уведена везано за кавезне системе држања носиља, цена јаја произведеног у ЕУ је виша од цене јаја увезеног из Азије, Северне и Јужне Америке, што европским произвођачима</s> <s>утиче конкурентност европских јаја на локалном тржишту.</s><s>Познато је да се спољнотрговинска размена, када су у питању конзумна јаја, обавља превасходно регионално, што није случај и са њиховим прерађеним облицима.</s><s>Наиме, у свету је присутан тренд пораста трговине јајима у праху, имајући у виду чињеницу да се она могу знатно дуже чувати и складиштити и да имају знатно ниже транспортне трошкове у односу на јаја у љусци.</s><s>Како наводе Van Horne и Achterbosch (2008), трошкови производње јаја су значајно нижи у земљама које производе веће количине јефтинијих хранива и које практикују ниже стандарде заштите добробити гајених животиња, као што су Бразил и Индија, у односу на земље чланице ЕУ, због чега је тржиште ЕУ тренутно заштићено увозним дажбинама које заједно са трошковима транспорта надокнађују разлику у трошковима производње.</s><s>Међутим, с обзиром на то да је продајна цена јаја виша услед примењених мера за заштиту животиња и да истовремено ЕУ намерава да смањи увозне дажбине у контексту преговора са Светском трговинском организацијом, постоји опасност да, зарад економских уштеда, прехрамбена индустрија ЕУ супституише течна пастеризована јаја домаће производње јајима у праху из земаља ван ЕУ где су стандарди у погледу добробити животиња знатно нижи.</s> <s>Према студији коју је спровела Agra CEAS (2010) било какво додатно смањење тарифа и повећани приступ тржишту ЕУ услед смањења царинских тарифних квота у мултилатералним или билатералним трговинским споразумима, вероватно ће резултовати угрожавањем конкурентности производње ЕУ.</s><s>Резултати истраживања које је спровео Van Horne (2014), указују да произвођачи посматраних земаља изван ЕУ, САД, Аргентина, Украјна и Индија, када су у питању јаја у љусци, нису ценовно конкурентни на тржишту ЕУ захваљујући увозним царинама, али би постали конкурентни да ове царине не постоје, те би и даље проблем представљао утицај транспорта на квалитет јаја.</s><s>Међутим, када је у питању трговина јајима у праху, конкуренција земаља изван ЕУ, посебно Украјине и Индије, представља стварну претњу јер увозне царине не обезбеђују довољну заштиту за улазак на тржиште ЕУ.</s><s>Осим тога, уколико увозне царине не би постојале и остали добављачи би постали конкурентни, при чему не треба изгубити из вида и чињеницу да, за разлику од јаја у љусци, транспорт на велике удаљености нема утицаја на квалитет јаја у праху.</s><s>Узимајући у обзир све наведено, може се закључити да ће даља либерализација спољно-трговинске размене конзумних јаја, као и евентуална унапређења на плану очувања квалитета јаја при транспорту на веће удаљености, утицати на промене у погледу просторног ширења тржишта за пласман овог производа.</s><s>Такође, реално је у скоријој будућности очекивати и промене када су у питању прерађевине од јаја, поготово јаја у праху, и то у смислу локализације производње у земље у којима је могуће произвести веће количине јефтинијих хранива уз остварење нижих укупних производних трошкова.</s><s>У том случају, као последња препрека уласку на тржиште земаља са високим стандардима заштите добробити животиња и квалитета производа остаје управо достизање ових стандарда.</s><s>4. РАДНЕ ХИПОТЕЗЕ</s> <s> Производња конзумних јаја има значајну улогу у оквиру укупне живинарске производње у Републици Србији;  Јаја живине, а посебно кокошија јаја, имају велики значај са аспекта исхране становништва;</s> <s> Систем држања кока носиља одражава се на постигнуту економску ефикасност фарми за производњу конзумних јаја;  Организација производног процеса, са аспекта начина прибављања хране за носиље и степена аутоматизације радних операција, утиче на ниво трошкова производње, а самим тим и на висину остварених економских резултата фарми за производњу конзумних јаја;  На фармама за производњу конзумних јаја постоје неискоришћени развојни</s> <s>У складу са природом истраживаног проблема који се односи на организационе и економске аспекте пословања фарми за производњу конзумних јаја, извршен је избор и примењено је више различитих метода за обраду и интерпретацију прикупљених података.</s> <s>као поједностављеног описа стварности.</s><s>Када је у питању економија некада се експериментисало на реалним системима, али је са увођењем симулација отворена могућност да се експериментисање спроведе на моделима, који чине замену за одређени систем (Церанић, 1993).</s><s>Овде треба истаћи да се моделирање, према речима Рајић (2002) ослања на класичну методу аналогије, односно полази од претпоставке да постоје сличности између предмета или појава о којима се Моделирање, дакле, представља процес у којем се помоћу модела супституише предмет истраживања и то тако да у моделу буду садржане све најважније карактеристике и да пружи велики број информација о предмету истраживања, јер се на тај начин омогућава стицање поузданих знања о предмету истраживања кроз експеримент или логичку анализу.</s> <s>У оквиру спроведеног истраживања, прво су формулисана четири модела фарми за производњу јаја, у даљем тексту - фарма I, фарма II, фарма III и фарма IV, како би се омогућио опис, прогноза и објашњење њихових карактеристика и понашања не само у постојећим, већ и у измењеним условима пословања.</s><s>Да би се обезбедило лакше разумевање и поузданост резултата добијених на основу модела, као и упоредивост добијених показатеља успешности њиховог пословања, било је потребно неутралисати утицај субјективних фактора који се одражавају на пословне резултате као што су одлуке о трајању периода искоришћавања носиља, разлике у тржишном наступу, примењени пословни бонтон и слично.</s><s>Модели формулисани на бази посматраних фарми за производњу конзумних јаја подразумевају гајење истог лаког линијског хибрида кокоши – Lohmann brownclassic уз примену норматива прописаних технологијом за овај хибрид и исти период посматрања који је за све фарме износио 57 недеља, и то од 18. недеље старости носиља при укључивању у производни процес закључно са 74. недељом старости.</s><s>Такође, на свим посматраним фармама су примењене исте цене инпута и аутпута.</s> <s>При обрачуну вредности производње, просечна цена јаја у периоду одвијања производног циклуса преузета је од Републичког завода за статистику (РЗС), док је градација по класама извршена на основу устаљене произвођачке праксе у условима домаћег тржишта, где се као база за обрачун користи А класа јаја.</s> <s>Цене напрслих јаја и килограма живе мере излучених носиља обрачунате су као просек цена које је у периоду одвијања производног циклуса било могуће остварити код водећих прерађивача јаја и живинског меса и кланица на домаћем тржишту.</s> <s>Када је реч о обрачуну вредности инпута у производњи јаја, коришћене су просечне цене остварене у периоду продукције јата који се на посматраним фармама одвијао у току 2016. и 2017. године:  Цена 18-недељних кокица је обрачуната као просек цена водећих одгајивача на домаћем тржишту у посматраном периоду;  Цене појединачних компоненти које се користе у исхрани носиља или комплетних смеша за носиље добијене су за период одвијања производног циклуса помоћу просечних годишњих откупних цена пољопривредних производа које је објавио РЗС и цена водећих фабрика сточне хране на домаћем тржишту;</s> <s> Цена закупа земљишта у посматраном периоду израчуната је као просек цена закупа по хектару пољопривредног земљишта у државној својини у Јужнобачком округу (којем припада фарма која у функцији обезбеђења дела хранива за носиље организује и ратарску производњу) остварених на основу расписаног јавног позива од стране Управе за пољопривредно земљиште, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије;</s> <s> Цене инпута у ратарској производњи као што су семенски материјал, ђубрива и средства за заштиту, обрачунате су као просечно остварене у посматраном периоду на основу базе података СТИПС-а.</s><s>При обрачуну трошкова рада у оквиру посматраних фарми за раднике са нижом стручном спремом коришћене су минималне бруто зараде дате у „Сл. гласнику РС“ бр. 79/2015 и бр. 77/2016 у складу са Одлуком о висини минималне цене рада за период јануар-децембар 2016. односно 2017. године, док су за раднике са средњом и вишом стручном спремом коришћене просечне бруто зараде за делатности у области пољопривреде, шумарства и рибарства у периоду одвијања производног циклуса преузете из базе података РЗС.</s><s>На основу јавно објављених редовних годишњих извештаја од стране АПР-а и интерних биланса стања и успеха, технолошких листова и обрачунских калкулација посматраних фарми за производњу конзумних јаја у периоду из 2016. и 2017. године, извршене су пројекције свих осталих трошковних категорија за период трајања производног циклуса.</s> <s>Приликом пројектовања потребних улагања по носиљи за прелазак на обогаћени кавезни систем држања, коришћене су просечне тржишне цене постројења и опреме за носиље водећих продаваца и извођача радова на домаћем тржишту, док су примењене каматне стопе на позајмљена средства за финансирање овог трансфера одређене на основу услова кредитирања које предвиђају домаће банке сходно висини потребних средстава.</s> <s>Пре обрачуна вредности производње, а у циљу утврђивања разлика између модела фарми које примењују различите системе држања носиља, извршена је анализа производних перформанси.</s><s>Статистички значајне разлике између посматраних модела фарми утврђене су помоћу једнофакторијалне анализе варијансе или 2тестa у зависности од врсте показатеља, док су t-тест и z-тест коришћени за утврђивање разлика између конвенционалног и обогаћеног система држања носиља.</s><s>Анализа података је извршена уз помоћ програмског пакета IBM SPSS statistics 17.0.</s> <s>Како би се установила успешност пословања посматраних фарми, најпре су утврђени вредност производње, укупни трошкови и бруто финансијски резултат као разлика претходна два, а потом и најзначајнији показатељи економске ефикасности:</s> <s>Поред показатеља економске ефикасности пословања, обрачунат је и степен коришћења капацитета посматраних фарми по следећем обрасцу: Степен коришћења</s> <s>Након установљавања показатеља успешности пословања у постојећим условима, примењен је метод сценарио анализе како би се предвиделе промене које би ови показатељи претрпели у измењеним условима пословања.</s><s>Према једној од првих дефиниција сценарио подразумева хипотетички след догађаја који је формулисан ради усмеравања пажње на узрочне процесе и тачке доношења одлука (Kahn, Wiener, 1967).</s><s>Сценарији се, према мишљењу Fulton и Scearce (2004), креирају и користе при формулисању вишеструког развоја догађаја, обично три или четири, којима се обухвата низ будућих могућности добрих и лоших, изненадних и очекиваних, како би се пре доношења краткорочних и дугорочних стратегијских одлука, сагледале и пажљиво одмериле шансе и претње које будућност може донети.</s><s>Узимајући у обзир наведено, као и чињеницу да фарме за производњу конзумних јаја своју делатност обављају у нестабилном и промењивом пословном окружењу, сценарио анализа спроведена је са циљем антиципирања промена које могу настати и утицаја које могу имати на остварене производне резултате посматраних модела фарми.</s><s>Сагледавање и квантификација последица које предвиђене промене имају на показатеље пословног успеха изведена је са циљем проналажења начина за прилагођавање и развој у случају реализације креираних сценарија.</s> <s>Како метода сценарио анализе константно еволуира у складу са својом све широм применом у најразличитијим областима истраживања, постоје бројни начини за класификацију сценарија.</s><s>Уважавајући најучесталије поделе, сценарији креирани у овом истраживању се са становишта начина анализе и презентовања резултата могу сврстати у квантитативне с обзиром да се заснивају на нумеричким проценама и дају нумеричке информације, док се сходно начину развоја могу сврстати у експлоративне будући да полазе од постојећег стања и испитују могуће правце развоја у будућности.</s> <s>На крају, за установљавање и интерпретацију разлика у показатељима ефикасности пословања посматраних модела фарми како остварених у тренутним условима, тако и могућих у случају реализације антиципираних промена, коришћена је упоредна анализа.</s><s>Међутим, поред тога, компарација постигнутих резултата извршена је и у функцији обезбеђења основе за сагледавање развојних алтернатива и доношење одлука о правцима унапређења производње конзумних У сврху остварења постављених циљева истраживања коришћено je више извора података.</s><s>Као најзначајнији извор података коришћена je књиговодствена и оперативна евиденција посматраних фарми за производњу конзумних јаја.</s><s>Сви релевантни подаци о натуралним и вредносним показатељима утрошака и резултата пословања, о систему држања носиља, опремљености средствима механизације, снабдевености радном снагом, организацији производног процеса и слично, добијени су из прегледа расположивих производних капацитета, обрачунских калкулација, планова производње, норматива рада и материјала, евиденције запослених, као и других извора у оквиру посматраних фарми.</s><s>Када су у питању подаци који се односе на производњу, потрошњу, увоз, извоз, цене репродуктивног материјала, конзумних јаја и бројни други подаци, како у нашој замљи, тако и у свету, коришћене су националне и међународне статистичке публикације од значаја за предмет истраживања, као што су Food and Agricultural Organization (FAO), International Trade Center (ITC), Републички завод за статистику (РЗС) и други.</s> <s>Поред свега наведеног, у циљу сагледавања основих закономерности у производњи конзумних јаја, коришћена је научна и стручна литература из ове области, специјализовани интернет сајтови, као и досадашња истраживања домаћих и страних аутора, како би се посматрана проблематика систематичније и свеобухватније истражила.</s> <s>6.1.</s><s>Значај и могућности развитка производње конзумних јаја 6.1.1.</s><s>Значај производње конзумних јаја Живинарска</s> <s>грана сточарства у нашој земљи.</s><s>Наиме, према подацима пописа из 2012. године, живина се гаји на приближно 70% газдинстава свих типова у Републици Србији.</s><s>Такође, живинарска производња се, према свом учешћу од близу 12% у вредности производње, налази на трећем месту у оквиру сточарства.</s><s>Производња конзумних јаја, поред узгоја бројлера, представља једну од најзначајнијих линија производње у оквиру живинарства.</s><s>Према последњем попису, у укупном броју живине, најзаступљенију врсту чине кокоши са 96,6%, док преосталих 3,4% чине ћурке, патке, морке, гуске и остале птице (Графикон 1).</s><s>Графикон 1. Структура грла живине у 2012. години Извор: РЗС</s> <s>Према учешћу у укупном броју грла живине, бројлери се налазе на првом месту са 49,1%, док друго место заузимају коке носиље са 31,5%.</s><s>Остале врсте имају значајно ниже учешће у укупном броју живине што је превасходно условљено потрошњом, и то у првом реду ценама меса и јаја осталих врста живине и навикама у исхрани домаћег становништва.</s><s>Производња бројлера је готово равномерно распоређена између породичних газдинстава, у оквиру којих се гаји 49,3% грла, и правних лица и предузетника чијом производњом је обухваћено 50,7% од укупног броја бројлера.</s><s>При том, највећи број грла односно 82,7% укупног броја бројлера одгаја се на фармама специјализованим за бројлере и фармама специјализованим за коке носиље и бројлере комбиновано, док се свега 17,3% грла бројлера гаји на осталим типовима фарми.</s> <s>карактерише производња више врста и категорија живине, екстензиван начин узгоја, мали производни капацитети и коришћење добијених производа превасходно за задовољење потреба самих газдинстава.</s><s>Наиме, производња конзумних јаја распрострањена је широм земље, а 70,8% укупног броја носиља се налази у поседу породичних газдинстава.</s><s>Преостали део производње конзумних јаја, намењен искључиво тржишној реализацији, одвија се на великим, државним фармама које су у протеклом периоду приватизоване, а одликују се високим нивоом специјализације, великим производним капацитетима и потпуном или делимичном механизованошћу производног процеса.</s><s>Фарме специјализоване за коке носиље и фарме специјализоване за коке носиље и бројлере комбиновано обухватају 46,7% укупног броја носиља, док се преостали број носиља гаји на бројним другим фармама са различитим типовима производње.</s><s>Са становишта економске величине газдинстава, у оквиру производње бројлера и конзумних јаја, може се уочити да је највећи број грла укључен у производњу малог броја економски великих газдинстава, као и да велики број економски малих газдинстава гаји релативно мали број грла (Графикон 2).</s><s>Графикон 2. Структура газдинстава за производњу бројлера и конзумних јаја према економској величини, у 2012. години Извор: РЗС</s> <s>У оквиру производње бројлера, може се уочити да је 10,6% укупног броја грла обухваћено производњом која се одвија на великом броју економски малих газдинстава, односно на 77,6% од укупног броја газдинстава која имају ову линију производње, као и да се релативно скроман део укупног броја коки носиља од 40,9% одгаја на изузетно великом броју економски малих фарми, то јест на близу 84% фарми чија делатност обухвата производњу конзумних јаја.</s><s>Са друге стране, у укупном броју газдинстава која се баве производњом бројлера, економски велика газдинства учествују са 5,2% и поседују 83,6% укупног броја бројлера, док 2,3% економски великих газдинстава која се баве производњом конзумних јаја поседују 46,8% укупног броја носиља.</s><s>На основу овакве структуре газдинстава за производњу бројлера и конзумних јаја са становишта економске величине, може се закључити да у живинарској производњи најмањи значај имају газдинства средње економске величине, да се производњом бројлера и конзумних јаја бави велики број газдинстава мале економске величине, али и да најзначајнију улогу са гледишта савремене организације и имплементације научних достигнућа у живинарску праксу има релативно мали број економски великих газдинстава која поседују највећи део укупног броја живине.</s><s>Према томе, имајући у виду да преко 80% укупног броја живине чине бројлери и коке носиље, да се велики део производње одвија на фармама специјализованим за бројлере, специјализованим за коке носиље и специјализованим за коке носиље и бројлере комбиновано, као и да је највећи број грла обухваћен производњом на релативно малом броју фарми, са економског становишта најснажнијих, а са организационог становишта најмодернијих, с правом се може рећи да производња пилећег меса и производња кокошијих јаја имају доминантну улогу у укупној живинарској производњи.</s><s>Другим речима, производња бројлера и производња конзумних јаја, као производње које дају највећу количину квалитетних производа и које одликује висок ниво специјализације, механизације и аутоматизације производног процеса, не само да представљају најзначајније линије производње у живинарству, већ играју опредељујућу улогу у његовом даљем развоју.</s> <s>Поред изузетног значаја који производња конзумних јаја има у оквиру живинарства, не треба занемарити ни њену улогу и повезаност са другим делатностима, односно другим сферама привредног и друштвеног живота.</s><s>Производња конзумних јаја, када се узме у обзир брз развој и раније проношење кока носиља, као и висок коефицијент конверзије хране и висока репродуктивна способност, обезбеђује за кратак временски период и уз релативно ниска улагања добијање веће количине високо вредних производа за људску исхрану.</s><s>Тако у данашње време, водећи хибриди за производњу јаја на годишњем нивоу дају 10 пута више јајне масе у односу на сопствену телесну масу, што заправо значи да им је годишња носивост између 310-330 јаја, просечне масе 63 грама, односно око 20 килограма јајне масе, при чему носиља за стварање 1 килограма јајне масе утроши свега 2-2,2 килограма хране.</s><s>Сагледавајући колики се обим производње може постићи у односу на скромне површине и улагања за организацију ове производње, јасно је да се производња конзумних јаја котира високо на листи алтернатива за отклањање дефицита у потребним прехрамбеним производима са којим се још увек суочава известан број земаља у свету.</s><s>Наиме, тренд повећања светске производње и потрошње јаја је позитиван, будући да јаја обезбеђују високо вредне протеине и да су ценовно приступачна, што је од посебног значаја за подмирење нарастајућих потреба за изворима протеина у земљама у развоју, у којима је велики део становништва потхрањен.</s><s>Изузев наведеног, посебан значај производње конзумних јаја огледа се у улози који јаја имају у људској исхрани.</s><s>Многи нутриционисти јаја описују као велику природну витаминску пилулу, односно минерални коктел у 100% природној амбалажи, с обзиром на чињеницу да садрже бројне витамине и минерале неопходне за здраву исхрану (Табела 1).</s> <s>Извор: USDA Food Composition Databases (https://ndb.nal.usda.gov) Са становишта свог нутритивног састава, јаја имају високу хранљиву вредност, како садрже бројне есенцијалне састојке: аминокиселине, масти, витамине, макро и микро-елементе, који су неопходни за одвијање многих физиолошких и метаболичких процеса у људском организму.</s><s>Тако на пример, висок садржај лако сварљивих протеина је од суштинског значаја за изградњу и регенерацију мишића, органа, коже и других телесних ткива, као и за лучење хормона, ензима и стварање антитела.</s><s>Јаја су, такође, значајан извор витамина који су потребни за правилан развој телесних ћелија, стимулацију раста, очување здравља коже, очног ткива и имунолошке функције (витамин А), стварање црвених крвних зрнаца, нормално функционисање мозга и нервног система (витамин Б12), апсорпцију калцијума у организму и одржавање здравља костију и зуба (витамин Д), затим одржавање здравља репродуктивног система (витамин Е), али и синтезу ДНК и еритропоезу (витамин Б9-фолна киселина), што је од посебног значаја за труднице због утицаја на развој плода и обезбеђења нормалног развоја нервне цеви код новорођенчета.</s><s>Поред овог, јаје се сврстава у сам врх међу намирницама са обилним садржајем селена, који обезбеђује превенцију разградње телесних ткива, одржавање здравог имуног система и нормалан рад штитне жлезде, и високим садржајем лецитина, који делује на смањење холестерола у крви и представља одличан емулгатор, због чега се налази у саставу готово сваке намирнице и лека који се растварају у води или некој другој течности, те има веома широку примену у прехрамбеној индустрији и фармакологији.</s><s>Како наводе Herron i Fernandez (2004), иако јаја припадају конвенционалној храни, она садрже нутријенте који имају улогу у задовољењу потреба у људском организму изнад основне прехране, па се може размотрити њихово сврставање у функционалну храну.</s> <s>Када је реч о заступљености јаја у исхрани становништва, Surai и Sparks (2001) истичу да у поређењу са јајетом, ни једна друга намирница животињског порекла није конзумирана од стране тако великог броја људи широм света и ни једна није припремљена на тако разноврсне начине.</s> <s>Према томе, узимајући у обзир да јаја обезбеђују умерен извор калорија, широк спектар високо вредних нутријената, да су доступна већини становништва са економског становишта, да их могу конзумирати људи свих узраста и верских опредељења, при чему су посебно корисна за категорије становништва изложене ризику недовољног уноса потребних нутријената, као што су старије особе, труднице и деца, може се закључити да јаја имају веома значајну и вишеструку улогу у људској исхрани.</s> <s>Производња јаја, поред наведеног, представља и важан сировински извор за прерађивачку индустрију.</s><s>У оквиру прерађивачке индустрије, јаја се користе за производњу прехрамбених производа и пића, текстила и одевних предмета, коже и предмета од коже, хемикалија и хемијских производа, фармацеутских производа и препарата, у штампарској делатности и сл.</s><s>Како су јаја уобичајени састојци који се користе у прехрамбеној индустрији, због својства згушњавања, желирања, емулговања, формирања пене, бојења и ароматизације, може се очекивати да ће се њихова потрошња у оквиру прехрамбене индустрије у наредним годинама повећавати на светском нивоу (Rossi i sar., 2010).</s><s>При том, прехрамбена индустрија превасходно користи течна пастеризована јаја, док се цела свежа јаја, односно јаја у љусци користе углавном за производњу тестенина, мајонеза, пецива и друге печене хране.</s><s>У циљу осигуравања здравствене безбедности потрошача, на иностраним тржиштима, у производњи прерађених намирница које користе јаја као сировину, предност се даје течним пастеризованим јајима и јајима у праху у односу на свежа јаја у љусци.</s><s>Поред здравствене безбедности потрошача, како истичу GarciaGonzalez et al. (2009), прехрамбена индустрија и комерцијални произвођачи прехрамбених производа исказују све већи интерес за употребом течних пастеризованих јаја спрам свежих јаја у љусци, како због њихове ниже цене, тако и због једноставности руковања и складиштења.</s><s>Међутим, користи од производње јаја се не исцрпљују са коришћењем само главног производа, те су и нуспроизводи, као што су перје, измет и отпаци добијени клањем живине, нашли своју сврху у појединим привредним делатностима.</s><s>Перје се користи за производњу опреме за постељу, као што су јастуци, јоргани и слично, у производњи одеће, за израду различитих украсних предмета, вештачког цвећа и др. Осим тога, перје и отпаци добијени клањем живине употребљавају се за производњу беланчевинастих хранива за исхрану стоке, док се живински стајњак користи као ђубриво богато азотом, фосфором и калијумом, превасходно у гајењу интензивних ратарских и повртарских култура.</s><s>Како наводе Xin et al. (2011) стајњак кока носиља се може компостирати, пелетизовати или користити као сировина за обновљиве изворе енергије.</s><s>Компост и пелетирано ђубриво су корисни за обогаћивање и промену састава земљишта, док коришћење стајњака као сировине за обновљиве изворе енергије укључује термохемијске процесе конверзије као што су директно сагоревање, гасификација, пиролиза и анаеробна врења за производњу биогаса.</s><s>Међутим, према мишљењу ових аутора, компаративна анализа различитих употреба градивних компоненти стајњака била би корисна са становишта економске одрживости и утицаја на животну средину.</s> <s>На крају треба истаћи да, у оквиру производње конзумних јаја, свој извор прихода може остваривати радна снага са разноврсним квалификацијама и различитог старосног</s> <s>Организовањем непрекидног производног процеса, произвођачи обезбеђују константан прилив новца у току године и осигуравају стабилност ове производње.</s><s>6.1.2.</s><s>Могућности развитка производње конзумних јаја У оквиру живинарске производње, како је претходно истакнуто, производња конзумних јаја почиње да бележи интензивнији развитак у периоду после II светског рата, тачније од 1960. године, када су се почели примењивати принципи савремене индустријске производње.</s> <s>Послератни опоравак и развитак ове производње у нашој земљи, огледа се најпре у повећању укупног броја живине и повећању обима производње конзумних јаја.</s><s>Табела 2. Укупан број живине и конзумних јаја у Републици Србији у периоду 1960-2010. године</s> <s>Извор: обрачун аутора на основу базе података РЗС *Од 2000. године нису обухваћени подаци за АП Косово и Метохију У посматраном периоду, може се уочити да је је дошло до раста фонда живине, који осцилира у распону од 18 до 57% у односу на почетну годину посматрања, док се обим производње конзумних јаја у истом периоду повећао готово 2,5 пута.</s><s>Унапређење производње конзумних јаја се остваривало кроз укључивање индивидуалних произвођача у друштвено организовану производњу, комплетнију поделу рада, специјализацију, комплекснију механизацију и аутоматизацију производног процеса, све до почетка деведесетих година прошлог века, односно до почетка транзиционог процеса и економске кризе у земљи.</s><s>Велики број аутора радова, који се баве овом проблематиком, као основне разлоге релативно ниског нивоа производње у овом периоду, наводе смањење домаћег тржишта услед осамостаљења република бивше СФРЈ, смањене потражње услед смањења животног стандарда и увођења економских санкција, стање живинарских фарми у техничко-технолошком смислу, дуготрајан процес приватизације друштвених фарми, ограничене могућности извоза услед неусаглашености са стандардима ЕУ, зависност од увоза генетског материјала, као и различитих компоненти и витаминских додатака за исхрану живине, недостатак планског увоза, општа нестабилност услова пословања, непостојање дугорочне политике развоја живинарства, недовољне мере подршке од стране државе и слично.</s><s>Након дужег периода транзиције и економске кризе у нашој земљи, долази до скромног повећања производње конзумних јаја (Графикон 3).</s><s>Графикон 3. Обим производње конзумних јаја у Републици Србији у периоду од 2007-2016. године</s> <s>Постепени опоравак производње конзумних јаја, одвија се релативно споро, те је обим производње у последњој деценији осцилирао од 1,7 до преко 2 милијарде комада.</s> <s>Производња конзумних јаја заступљена је широм света и у 2016. години, према подацима FAO, износи 73,9 милиона тона.</s><s>Око 50% укупне производње јаја дају три највећа светска произвођача, и то: Кина са производњом од 26,5 милиона тона и учешћем од 35,9%, САД са производњом од око 6 милиона тона и учешћем од 8,2% и Индија са 4,6 милиона тона и учешћем од 6,2% у укупној светској производњи.</s><s>Водећи произвођачи јаја у Европи су Руска Федерација са оствареним обимом производње од 2,4 милиона тона и Турска и Француска са по око 1,1 милион тона.</s> <s>Са друге стране, Република Србија, у 2016. години, остварује релативно скромну производњу конзумних јаја која износи нешто више од 1,8 милијарди комада, односно 92,6 хииљада тона.</s><s>Поређење обима домаће производње са водећим светским и европским произвођачима, било би потпуно излишно, будући да је реч 1000</s> <s>број јаја о знатно просторно већим, економски снажнијим и многољуднијим земљама.</s><s>Међутим, уколико се остварени обим производње јаја у Републици Србији упореди са оствареним обимима производње у суседним земљама, може се уочити да је он нижи 1,5-3,3 пута у односу на Мађарску и Румунију, али да је виши у распону од 1,2 до чак 22,4 пута у односу на већину суседних земаља (Бугарска, Албанија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и Црна Гора).</s><s>Према подацима Intracen-а, неке од ових земаља представљају постојеће увознике (Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина), а неке пак, потенцијалне увознике, што може деловати стимулативно на повећање обима домаће производње и извоза.</s><s>Ипак, тржиште за пласман јаја домаће производње је још увек изузетно ограничено, превасходно услед немогућности приступа тржишту земаља ЕУ, што проистиче из неусаглашености законских регулатива које се односе на обележавање и контролу салмонеле, као и неиспуњености стандарда који се односе на добробит животиња.</s> <s>Сходно томе, међу кључним чиниоцима који опредељују будући развој производње конзумних јаја, свакако треба истаћи и оне који се односе на подизање нивоа квалитета производа, здравствену безбедност хране и унапређење услова држања и експлоатације гајених животиња.</s><s>Наиме, промене захтева потрошача у погледу квалитета производа, заштите здравља људи и заштите добробити животиња, утицале су на доношење бројних правних аката којима се регулишу стандарди квалитета процеса производње, класирања, паковања, складиштења, стављања производа у промет, као и стандарди везани за простор по гајеној животињи, просторије и опрему у објектима у којима се животиње узгајају, начин држања и слично.</s><s>У складу са тим, у претходне две деценије, водеће светске организације, као што су FAO, WTO, ISO и друге, настојале су да изврше стандардизацију и законску регулацију свих производних и маркетиншких процеса.</s><s>Многе развијене земље света, укључујући и земље чланице ЕУ, отпочеле су са увођењем и применом ових стандарда и законских прописа још деведесетих година прошлог века.</s> <s>Имајући у виду наведено, али и чињеницу да је за будући развитак и унапређење домаће производње конзумних јаја неопходно укључење на светско тржиште, односно тржиште ЕУ, на нивоу државе се морају обезбедити услови за имплементацију нових прописа који се односе на квалитет производа, здравствену безбедност потрошача и добробит гајених животиња, али и њихово усклађивање са важећим светским и европским прописима.</s><s>Када је реч о потрошњи јаја у нашој земљи, треба истаћи чињеницу да се она налази на незавидном нивоу у односу на светску потрошњу и потрошњу у земљама ЕУ (Графикон 4).</s> <s>Извор: Обрада аутора на основу базе података FAOstat Просечна потрошња јаја у Републици Србији у посматраном периоду износи 6,9 килограма по становнику, што је 20,7% мање у односу на просечну светску потрошњу и готово 44% испод просека за ЕУ.</s><s>Разлог овако ниске потрошње јаја у нашој земљи не лежи само у релативно ниској заступљености јаја у исхрани потрошача, већ и у изузетно ниској индустријској потрошњи.</s><s>Како истичу Митровић и сар. (2006), познато је да се у развијеним земљама од укупне потрошње јаја око две трећине користи у индустрији тестенина, кондиторској индустрији и производњи полупродуката – као облика потрошње, за разлику од наше земље у којој готово да нема прераде јаја, што се у великој мери рефлектује на остваривање нивоа потрошње јаја знатно испод европског просека.</s><s>Међутим, без обзира на релативно ниску просечну потрошњу јаја у претходном периоду, реално је очекивати да ће се тренд потрошње јаја у нашој земљи у будућности кретати узлазном линијом.</s><s>Наиме, имајући у виду да модеран стил живота, који подразумева велику оптерећеност пословним обавезама, честа путовања и недовољно времена за припрему хране и њено конзумирање код куће, упућује на исхрану „на улици“ односно у ресторанима, прехрамбеним продавницама, пекарама, fastfood-овима и слично, чиме се свакако утиче на повећано конзумирање претходно обрађене хране, може се очекивати и повећање потрошње конзумних јаја у прерађивачкој делатности.</s><s>Сходно очекиваном повећању потреба за прерадом јаја, отвара се могућност укључивања нових учесника у ову производњу, а самим тим и могућност подизања нивоа домаће производње јаја.</s> <s>Подизање нивоа обимa прераде јаја у производе са високим нивоом здравствене безбедности, већом трајности и једноставности манипулације и складиштења, као што су пастеризована течна јаја, прах од сушеног целог јајета, прах од сушеног жуманцета, прах од сушеног беланцета и друго, обезбедило би произвођачима конзумних јаја извесну сигурност везано за пласман, то јест омогућило би регулацију тржишних вишкова и дефицита.</s> <s>Даљи напредак и развој производње конзумних јаја, поред наведеног, у великој мери зависи од могућности произвођача да организују ефикасну производњу која ће резултовати економском успешношћу пословања.</s><s>Изузев економског стимулатива, међу опредељујућим чиниоцима унапређења сваке, не само производње конзумних јаја, јесте и имплементација савремених достигнућа која се остварују у области науке, технике и технологије.</s><s>Дакле, усавршавање технолошког процеса треба да обухвати све фазе производње, при чему у производњу треба укључивати најновије, селекционисане хибриде са највишим производним перформансама, као и модерна техничка решења којима ће се постићи појефтињење процеса производње.</s><s>Како је за организовање производње неопходан људски рад, један од одлучујућих фактора</s> <s>јесте оспособљавање и усавршавање кадрова.</s><s>Наиме, да би се производња конзумних јаја константно осавремењавала и развијала, неопходно је да постоји трансфер знања од кадрова у научно-истраживачкој области, преко руководилаца до радника у производњи.</s><s>Виши ниво знања и примена иновација у пословању представља кључ напретка, те подизање свести произвођача да стицање стручног знања не представља избор, већ неопходност за опстанак на тржишу, обезбеђује сигуран пут ка будућем развитку ове производње.</s><s>Поред наведеног, потребно је још напоменути да велику препреку на путу унапређења производње конзумих јаја представља непостојање стимулативне политике развоја живинарства, као и недостатак подстицајних мера од стране државе.</s><s>Због тога је доношење дугорочних и краткорочних програма развоја, које захтева интеракцију институција, удружења и појединачних привредних субјеката на законодавном, научно-истраживачком, производном и потрошачком нивоу, императив са становишта повећања обима и обезбеђења стабилности производње конзумних јаја.</s> <s>Техничка и технолишка револуција поставила је темеље развоју производње конзумних јаја на индустријским основама, како у свету, тако и у нашој земљи.</s><s>Ову производњу карактеришу стална унапређења са становишта технологије производње праћена применом модерних техничких решења, као и константно прилагођавање захтевима тржишта и планирање будућег развоја.</s><s>Производњу конзумних јаја на посматраним фармама одликује организација производње на индустријским принципима, при чему су основна обележја индустријске организације у производњи конзумних јаја специјализација и типизација производње, висока интензивност производње и продуктивност рада, интеграција, стандардизација и примена научних достигнућа.</s><s>Фарма I основана је као друштво са ограниченом одговорношћу 1991. године са седиштем у Београду и од оснивања бележи константан раст и развој.</s><s>Основна делатност фарме I обухвата производњу и продају кокошијих конзумних јаја, производњу, сушење, складиштење и трговину житарица, као и производњу и продају сточне хране.</s> <s>Узимајући у обзир капацитет, фарма I се убраја међу највеће произвођаче конзумних јаја у Републици Србији.</s><s>Производни капацитети су лоцирани у оквиру две организационе јединице у јужнобачком округу, при чему се у оквиру једне налазе капацитети за сушење, складиштење и трговину житарицама, а у оквиру друге капацитети за производњу конзумних јаја и сточне хране.</s><s>Фарма I је 2008. године купила земљиште и започела гринфилд инвестицију изградње силоса капацитета 11.000 тона, као и целокупне опреме за пријем, складиштење и сушење зрнастих производа.</s><s>Поред сопствене производње ратарских усева, фарма врши и откуп превасходно од локалних произвођача, при чему део користи у производњи конзумних јаја, а део за трговину.</s><s>Комплекс за производњу конзумних јаја купљен је у поступку стечаја у априлу 2011. године и од тада извршена је потпуна реконструкција целокупног комплекса.</s><s>Наиме, извршена је комплетна реконструкција свих шест објеката за смештај носиља, инсталирана је нова расхладна опрема за складиштење јаја, изграђена потпуно нова фабрика за производњу сточне хране која је пуштена у рад 2014. године, као и откупно место за пријем житарица, чиме је комплекс производних капацитета постао један од најмодернијих и најкомплетнијих погона за производњу конзумних јаја у региону.</s><s>Производња конзумних јаја одвија се уз коришћење најмодернијих технолошких процеса, уз примену HACCP стандарда и поштовање свих регулатива које се односе на квалитет и здравствену безбедност производа и услове држања носиља.</s> <s>Објекти за смештај носиља су опремљени најновијим обогаћеним кавезима, који у потпуности задовољававају стандарде ЕУ о добробити гајених животиња.</s><s>Обогаћени кавези симулирају услове природног окружења, чиме се смањује изложеност животиња стресу и обезбеђује амбијент који носиље чини срећнијим и здравијим.</s> <s>Производни процес на фарми I је заокружен и аутоматизован, уз непрестану ветеринарску контролу.</s><s>Фарма располаже са сопственим обрадивим површинама на којима узгаја ратарске усеве, који се потом достављају у фабрику сточне хране где се производе одговарајуће смеше за исхрану носиља.</s><s>Смеше се директно из фабрике системом конвејера достављају носиљама чиме се осигурава свежина и квалитет хране.</s><s>Систем конвејера се такође користи за транспорт јаја из објеката за смештај носиља у центар за класирање и паковање.</s><s>Комплекс за производњу конзумних јаја фарме I, у оквиру економског дворишта располаже са девет објеката неопходних за обављање производног процеса који су приказани на Слици 1.</s> <s>Слика 1. Распоред објеката у оквиру економског дворишта фарме I Као што је приказано на слици, комплекс за производњу конзумних јаја на фарми I обухвата следеће објекте:</s> <s> портирницу – која се налази уз главни пут за приступање фарми,  управну зграду – у оквиру које се налазе канцеларије руководилаца и компјутерски</s> <s> шест објеката за смештај носиља – при чему се поред сваког објекта налази по један мањи силос за храну носиља капацитета 10 тона,  фабрику сточне хране – са четири силоса за смештај главних компоненти смеше за носиље (кукуруз, сунцокретова сачма, сојина сачма и калцијумфосфат) укупног капацитета 200 тона,</s> <s> откупно место за пријем ратарских усева са сушаром једним мањим прихватним силосом капацитета 100 тона поред сушаре и четири већа силоса капацитета по 300 тона,</s> <s> центар за класирање и паковање јаја – у оквиру којег се налази посебан део за припрему радника пре и после обављања радних задатака на фарми, део намењен за исхрану радника, као и део за смешај материјала за паковање, при чему је овај објекат физички повезан са складишним простором за смештај класираних и запакованих јаја,</s> <s> складиште са хладњачом – које подразумева део за чување производа на температури до +15°C и део за чување на температури до -18°C, и  радионицу за техничко одржавање средстава механизације и остале опреме са гаражом.</s> <s>Поред два главна прилаза фарми I, којима је омогућен приступ свим објектима за производњу конзумних јаја и сточне хране са предње стране, постоји и посебан, споредни пут који се још назива и „прљави“ пут у складу са његовом функцијом која подразумева приступање објектима за смештај носиља са задње стране у циљу одвожења стајњака и угинулих животиња.</s><s>Тим путем је превозном средству обезбеђен приступ сваком од три места за утовар стајњака која се налазе између првог и другог, трећег и четвртог, петог и шестог објекта за смештај носиља, као и контејнеру за одлагање угинулих носиља.</s><s>Фарма II и фарма III послују у оквиру компаније која је основана 1990. године у Београду, као друштво са ограниченом одговорношћу.</s><s>Поред мањег обима воћарске, овчарске и говедарске производње, које представљају споредне делатности, компанија се бави живинарском производњом, односно производњом и продајом кокошијих конзумних јаја, што представља основну делатност компаније.</s> <s>Производни капацитети компаније се налазе у оквиру четири производне јединице, при чему се две налазе у Сремском, а две у Подунавском округу.</s><s>Највећи део капацитета за производњу конзумних јаја налази се у Подунавском округу, који су до 2014. године пословали у оквиру задруге под закупом компаније, да би од 2014. прешли у власништво компаније.</s><s>Комплекс за производњу конзумних јаја у Подунавском округу чине фарма II и фарма III, при чему је на фарми II заступљен конвенционални кавезни систем, а на фарми III обогаћени кавезни систем држања носиља (Слика 2).</s><s>Производња конзумних јаја се тренутно одвија у оквиру пет објекта за смештај носиља, при чему је планирано проширење капацитета производње са још једним објектом опремљеним обогаћеним кавезима који је у припреми.</s><s>Процес производње је на обе фарме аутоматизован.</s> <s>Слика 2. Распоред објеката у оквиру економског дворишта фарме II и III У оквиру економског дворишта фарме II и III, налазе се следећи објекти за одвијање производње конзумних јаја:</s> <s> портирница – која се налази на раскршћу главног пута и пута за приступање објектима у економском дворишту,  управна зграда – која обухвата канцеларијски простор за руководиоце обе фарме, просторију са системом за надзор свих најважнијих производних параметара, кантину и просторије за припрему запослених пре и после обављања радних задатака на фарми,</s> <s> четири објекта за смештај носиља у конвенционалним кавезима - која припадају фарми II, при чему се поред три објекта већег капацитета налази по један силос за храну носиља запремине 24 тоне, док се поред објекта мањег капацитета налази силос запремине 10 тона,  два објекта намењена смештају носиља у обогаћеним кавезима – која припадају фарми III, од којих је један опремљен, у функцији и располаже силосом капацитета 24 тоне, док је други објекат у припреми,  центар за класирање, паковање и складиштење јаја – обухвата класирницу, просторије за смештај амбалаже и два расхладна складишта за јаја са подесивим нивоом температуре у складу са дужином периода чувања, и  радионица и гараже за техничко одржавање и смештај средстава механизације, опреме, алата и резервних делова.</s><s>На фармама II и III, за приступ објектима у циљу одвожења стајњака и контејнеру за одлагање угинућа, користи се „прљави“ пут који окружује објекте за смештај носиља са њихове задње стране и излази на главни пут преко споредног прилаза фарми.</s> <s>Фарма IV је првобитно била у склопу задруге која се бавила свињарством, међутим, од 1991. године, када је извршена реконструкција објеката и инсталирана опрема за гајење кокоши носиља, долази до промене власништва и производног смера.</s><s>Ова фарма данас послује у власништву два предузећа организована у форми друштва са ограниченом одговорношћу, које су преузеле власништво над фармом 2007. године.</s><s>Једно предузеће је регистровано за мешовиту пољопривредну производњу, док је основна и једина делатност другог предузећа узгој живине.</s><s>На фарми IV одвија са искључиво производња конзумних јаја у оквиру комплекса објеката у којима се примењује конвенционални кавезни систем држања, а производни капацитети ове фарме налазе се у јужнобанатском Слика 3. Распоред објеката у оквиру економског дворишта фарме IV Комплекс за производњу конзумних јаја на фарми IV састоји се из следећих објеката:</s> <s> портирнице – која се налази на излазу на главни пут за приступање фарми,  објекта за класирање, паковање и складиштење – који је подељен на део за класирање и паковање јаја, део за смештај амбалаже, расхладно складиште за чување јаја и део за припрему запослених пре и након обављања радних задатака,</s> <s>На фарми IV, као и на осталим посматраним фармама, за отпремање стајњака и угинулих животиња користи се „прљави“ пут којим се бочно прилази местима за изђубравање и контејнеру за угинућа.</s> <s>У зависности од концентрације грла по јединици површине, као и улагања средстава и рада, кокоши за производњу конзумних јаја узгајају се у три основна система држања: екстензивном, полуинтензивном и интензивном.</s><s>Поред ове поделе, према речима Милoшевић и Перић (2011), у земљама са развијеним живинарством присутна је и нова подела настала као последица захтева потрошача, по којој се целокупно живинарство дели на два система:  конвенционално (интензивно) и</s> <s>Према томе, коке носиље се могу гајити у конвенционалним кавезима, обогаћеним кавезима, подном систему, подном систему са испустом (free-range систему), авијарном систему или органској производњи.</s><s>Доминантан систем држања носиља у нашој земљи је конвенционални кавезни систем, међутим, како је раније истакнуто, законска регулатива која се односи на добробит гајених животиња предвиђа напуштање конвенционалног батеријског систем држања носиља и прелазак на обогаћени кавезни систем или неки од некавезних система држања.</s> <s>У циљу сагледавања предности и недостатака примењеног система држања носиља, као и упоредне анализе постигнутих нивоа економске ефикасности пословања, посматрани су следећи системи држања носиља:  обогаћени кавезни систем, и</s> <s>Када је у питању држање носиља у обогаћеним кавезима, према Правилнику о условима за добробит животиња у погледу простора за животиње, просторија и опреме у објектима у којима се држе, узгајају и стављају у промет животиње у производне сврхе, начину држања, узгајања и промета појединих врста и категорија животиња, као и садржини и начину вођења евиденције о животињама („Сл. гласник РС“, бр. 6/2010 и 57/2014), носиљама је неопходно обезбедити:  површину пода од најмање 750 цм2 по кокоши, од чега 600 цм2 мора да буде корисна површина за кокошку носиљу; висина кавеза, осим висине изнад корисне површине за кокошку носиљу, од најмање 20 цм и укупна површина пода која није мања од 2000 цм2 по кавезу;  простирку која је чиста, сува, од растреситог материјала, која омогућава кљуцање и чепркање и која не штети здрављу кокошке носиље;  одговарајуће греде (седала), дужине најмање 15 цм за сваку кокошку носиљу;</s> <s> хранилицу дужине најмање 12 цм за сваку кокошку носиљу и систем за напајање у сваком кавезу, с тим да најмање две појилице морају да буду доступне свакој кокошки ако се за напајање користе нипл појилице са тацницама;</s> <s> кавез опремљен одговарајућим материјалом за трошење канџи.</s><s>Због лакше контроле, насељавања или вађења кокошака носиља, пролаз између појединих редова кавеза мора да буде широк најмање 90 цм, а удаљеност од пода објекта до првог реда кавеза мора да износи најмање 35 цм.</s><s>Према томе, обогаћени кавези поред опреме која је потребна за уношење и изношење носиља, исхрану, напајање, сакупљање јаја, изђубравање и трошење канџи, подразумевају и постојање опреме која омогућује носиљама да испољавају своје природне облике понашања.</s> <s>Када се говори о опреми која чини обогаћени кавезни систем, најпре треба споменути гнездо чија је основна функција да носиљама обезбеди сигурно и пријатно место за полагање јаја како би се смањио број јаја која се полажу изван гнезда.</s><s>У најзначајније елементе гнезда, водећи произвођачи опреме за кавезне системе држања носиља убрајају подлогу, завесу, простор за полагање јаја, као и специфично позиционирање са становишта осветљења.</s><s>У циљу стварања осећаја безбедности и задовољства, а самим тим и подстицања лежења јаја у гнезду, дизајн и позиционирање гнезда треба да омогуће носиљама које полажу јаја одређен степен изолованости у односу на друге носиље, при чему завесе гнезда треба да буду изведене тако да обезбеде носиљама кретање у било ком смеру, односно слободан и неометан улазак и излазак из гнезда.</s><s>Како би се задовољила инстинктивна потреба кокоши за кљуцањем и чепркањем, у оквиру обогаћених кавеза се најчешће налази подлога са вештачком травом или неким другим одговарајућим материјалом, која је постављена тако да се на њој снесена јаја могу лагано котрљати преко пода кавеза до покретне траке за прикупљање јаја, и/или чепркалиште у коме произвођач може контролисати количину и време расподеле хране по површини за чепркање, чиме се губици хране своде на најмању могућу меру.</s> <s>Обогаћени кавези морају поседовати и одговарајућа седала која омогућавају носиљама да на њима стоје, шире и машу крилима, да се крећу са једног на други крај, седе и одмарају, при чему њихов облик, пречник и дужина треба да обезбеде што је могуће мање прљање седала, равномерно распоређивање оптерећења на ноге и довољно простора за заузимање природног положаја тела носиља.</s><s>У кавезним системима за држање носиља, законом је предвиђено постојање опреме за скраћивање и трошење канџи, те се у ту сврху користе турпије и различите абразивне површине које се израђују од разноврсних материјала као што су керамика, разне врсте камења и метала и слично.</s><s>Поред наведеног, треба напоменути да дизајн обогаћених кавеза омогућава носиљама довољно простора за кретање између свих елемената који чине овај систем држања, док су димензије кавеза прилагођене предвиђеној величини групе носиља која ће се у њему узгајати.</s> <s>Врата кавеза треба да буду конструисана тако да омогуће лако и једноставно руковање, да смање могућност хватања и чупања перја, да обезбеде неометан приступ кориту са храном, да олакшају спровођење редовних контрола јата и да што је могуће више редукују озлеђивање носиља при усељавању у кавезе, као и при исељавању приликом излучивања из производње.</s><s>Подови кавеза се најчешће израђују од жичане мреже која је причвршћена за рам кавеза тако да обезбеди издржљивост по питању оптерећења и која може бити различитих димензија, али мора бити глатка како би се избегла оштећења јаја и повреде ногу носиља.</s><s>Такође, да би се обезбедило котрљање јаја до покретне траке за њихово прикупљање, под кавеза мора бити под одговарајућим нагибом.</s><s>Према томе, правилна комбинација материјала, нагиба и дизајна пода у кавезном систему држања представља кључ за превенцију повреда и деформитета ногу носиља и лома јаја.</s> <s>У оквиру фарми I и III инсталирани су обогаћени кавези који поседују сву опрему која се може наћи у конвенционалним кавезима, али и додатне елементе опреме који уважавају законом предвиђене нормативе по питању добробити гајених животиња што је шематски приказано на Слици 4. Слика 4. Шематски приказ елемената који чине обогаћени кавез Oбогаћени кавезни систем држања носиља на фармама I и III обезбеђује аутоматско снабдевање храном и водом, изђубравање и сакупљање јаја, омогућава носиљама слободно кретање по кавезу, ношење јаја у оквиру гнезда које се налази у углу кавеза то јест у заштићеном, најтамнијем делу кавеза, чепркање и тражење хране у оквиру чепркалишта, односно дела кавеза где део хране испада из спиралног система и коју коке могу да траже између слојева пластике испољавајући своје природне инстинкте, затим омогућава им простор за седење и одмарање на одговарајућим седалима (шипкама, гредама), као и одговарајућу опрему, односно турпије за трошење канџи и кљунова.</s><s>Обогаћени кавези могу бити различитог дизајна и капацитета.</s><s>Када је реч о капацитету обогаћених кавеза, како не постоји прецизно дефинисан оптималан или максималан број јединки по кавезу, постоји већи број кавеза сличног техничког решења који се користе за узгој група носиља различите величине.</s><s>Према капацитету, обогаћени кавези се могу поделити на:  мале кавезе – капацитета до 15 носиља,  средње кавезе – капацитета 15-29 носиља, и  велике кавезe – капацитета 30-60 и више носиља.</s><s>На фарми I инсталирано је укупно 3.456 обогаћених кавеза, од чега се 3.312 кавеза категоришу као велики кавези, који су предвиђени за узгој група од 36 носиља, док се 144 кавеза категоришу као средњи кавези и предвиђени су за узгој група од 24 носиље.</s> <s>Кавези су распоређени тако да се у сваком од постојећих шест објеката налази по четири троспратна реда кавеза, при чему се у сваком реду налази 138 великих и 6 средњих кавеза, што укупно чини 552 велика и 24 средња кавеза у сваком објекту.</s><s>Ово практично значи да се у сваком реду може сместити 5.112 носиља, те укупан капацитет сваког објекта износи 20.448 носиља, док је укупан капацитет фарме 122.688 носиља.</s><s>Унутрашњост објеката за смештај кока носиља на фармама које примењују обогаћени кавезни систем држања приказана је на Слици 5. Слика 5. Унутрашњост објекта за смештај кока носиља у обогаћеним кавезима на На слици се може уочити да носиљама на фарми I нису сечени кљунови, односно да није извршено дебикирање, чија је основна функција спречавање међусобног кљуцања перја, повређивања, канибализма и смањење растура хране.</s><s>Како постоје индиције да ће у будућности, у светлу унапређења добробити гајених животиња, сечење кљунова бити забрањено, те је пракса дебикирања на многим фармама које врше одгој кокица већ напуштена, а нежељене појаве приликом искоришћавања носиља превентивно се спречавају коришћењем одговарајућег светлосног режима.</s><s>На фарми III инсталирано је укупно 1200 обогаћених кавеза, при чему 1080 кавеза спада у категорију великих кавеза капацитета 30 носиља, док се 120 кавеза спада у категорију средњих кавеза предвиђених за узгој група од по 20 носиља.</s><s>Кавези су распоређени у пет шестоспратних редова кавеза, при чему се у сваком реду налази 216 великих и 24 средња кавеза, што значи да се у сваком реду може сместити 6.960 носиља, те укупан капацитет фарме III износи 34.800 носиља.</s><s>На фарми III, као и на фарми I, захваљујући оптималним условима држања, користе се носиље из одгоја у којем је пракса дебикирања је напуштена.</s><s>На фармама II и IV се примењује конвенционални кавезни систем држања носиља, којим се носиљама обезбеђују следећи законом прописани услови:  за сваку кокошку носиљу површина пода треба да буде најмање 550 цм2 површине кавеза, мерено у водоравној равни, што се примењује без ограничења, не</s> <s> сваки кавез треба да има хранилицу дужине најмање 10 цм по једној кокошки, која се може користити без ограничења;  сваки кавез треба да има појилицу у облику корита за непрекидно напајање водом једнаке дужине као и хранилицу или да има нипл појилице или шоље за напајање.</s><s>Ако су места за напајање опремљена фиксно постављеним појилицама, тада у сваком кавезу морају да се налазе најмање две шоље за напајање или две нипл појилице;  сваки кавез треба да има висину од најмање 40 цм на најмање 65% површине и ни на једној тачки не сме бити нижи од 35 цм;  мора бити направљен од материјала који на одговарајући начин подупире сваки према напред окренути прст на обе ноге.</s><s>Нагиб пода не сме бити већи од 14% или 8°, осим у случају када није направљен од правоугаоне жичане мреже, те нагиб може бити већи;</s> <s>Унутрашњост објеката за смештај кока носиља на посматраним фармама за производњу конзумних јаја које примењују конвенционални кавезни систем држања приказана је на Слици 6.</s> <s>Слика 6. Унутрашњост објекта за смештај кока носиља у конвенционалним кавезима на фарми II (лево) и фарми IV (десно) Фарма II располаже са укупно 8.520 конвенционалних кавеза предвиђених за држање група од 10 носиља.</s><s>Кавези су распоређени у три већа објекта укупног капацитета 7.200 кавеза и један мањи објекат капацитета 1.320 кавеза.</s><s>У сваком од три објекта већег капацитета се налази по 24.000 носиља, смештених у пет четвороспратних редова са по 480 кавеза, односно 4.800 носиља у сваком реду.</s><s>У објекту мањег капацитета се налази укупно 13.200 носиља, смештених у три четвороспратна реда по 440 носиља.</s><s>На овој фарми, као и на фарми IV, користе се носиље са недебикираним кљуновима.</s> <s>Фарма IV организује производњу у три објекта у оквиру којих се налази укупно 6.528 кавеза предвиђених за држање група од 5 носиља.</s><s>У два објекта већег капацитета налази се по 2.448 кавеза предвиђених за узгој 12.240 носиља, распоређених у шест троспратних редова са по 408 кавеза за узгој 2.040 носиља, док је у објекту мањег капацитета смештено је 1.632 кавеза предвиђена за узгој 8.160 носиља.</s><s>Број кавеза по реду и њихов капацитет је исти као у већим објектима, с том разликом што су кавези распоређени у четири троспратна реда.</s><s>6.2.2.</s><s>Механизованост производног процеса У савременим условима пословања, живинарска производња има највиши ниво механизованости у односу на друге гране сточарске производње, те самим тим и производња конзумних јаја, као једна од две главне линије производње у оквиру живинарства.</s> <s>Како производња конзумних јаја подразумева континуиран процес који се одликује великом концентрацијом производње и како постоји потреба за синхронизацијом бројних радних операција у релативно кратким временским роковима или чак на дневном нивоу, као што су допремање хране и воде, отпремање готових производа, стајског ђубрива и слично, стално је присутна тежња ка постизању што већег степена механизованости ове производње.</s><s>Значај механизованости производње се превасходно огледа у њеној повезаности са продуктивношћу рада.</s><s>Имајући у виду чињеницу да механизованост производње подразумева замену живог рада минулим, односно опредмећеним радом у средствима за производњу, компензовањем утрошка веће количине људског рада, мањом количином рада одговарајућих постројења и опреме, постиже се повећање продуктивности.</s> <s>Међутим, улога механизације производног процеса није само смањивање обима коришћења људског рада.</s><s>Постројења и опрема на фармама за производњу конзумних јаја треба да обезбеде одговарајући квалитет и да у највећој могућој мери упросте извођење појединачних радних операција у производном процесу, али и да омогуће неометано извођење оних радних опреација које изводи радна снага.</s><s>Поред тога, постројења и опрема не треба да буду комплексне конструкције како би омогућиле једноставно коришћење и одржавање и технички треба да буду изведене тако да осигурају поузданост у раду.</s><s>Један од значајних фактора, који се мора узети у обзир када је у питању функционалност постројења и опреме, јесте кредибилитет произвођача са становишта њеног квалитета, постојаности и доступности резервних делова.</s><s>Ово из разлога што чести кварови и/или недостатак резервних делова на тржишту, може довести до застоја у производном процесу што даље може резултирати смањењем економичности производње.</s> <s>Фарме за производњу конзумних јаја се међусобно значајно разликују према оствареном степену аутоматизације производног процеса.</s><s>Разлози за то најчешће леже у застарелости или нефункционалности објеката који онемогућавају примену савремених техничких решења за механизацију појединих радних операција, али и у ограниченим економским могућностима фарми.</s><s>Овде је неопходно направити разлику између механизованости и аутоматизације производног процеса, те у том смислу истаћи да механизованост подразумева замену људског рада машинским када су у питању физички послови, док аутоматизација подразумева и замену умног рада у одређеној мери.</s><s>Према томе, аутоматизација представља шири појам од механизације, што значи да обухвата поред механизованости радног процеса и његову компјутеризацију, односно поред компензовања физичких активности подразумева и компензацију одређених интелектуалних и сензорних способности људи.</s><s>У складу са савременим достигнућима на пољу аутоматизације процеса производње конзумних јаја, може се рећи да је највећи део послова на фарми I аутоматизован када је реч о исхрани и напајању носиља, регулацији температуре, влаге и вентилацији, одстрањивању стајњака, прикупљању и класирању јаја.</s><s>Када је у питању исхрана носиља, на фарми I се за допрему и расподелу хране користи систем конвејера.</s><s>Наиме, као што је претходно поменуто, фабрика сточне хране је системом конвејера повезана са свим објектима за смештај носиља који располажу са по једним мањим силосом за складиштање хране капацитета 10 тона, док се из силоса помоћу пужног транспортера храна доставља у сваки објекат.</s><s>Количина смеше за исхрану носиља која је предвиђена за један оброк расподељује се носиљама у оквиру валова са покретним бескрајним ланцем, који се налазе на спољашњој страни кавеза као што је приказано на Слици 7. Слика 7. Систем за исхрану носиља на фарми I Инсталирана опрема на фарми I обезбеђује аутоматску расподелу хране, при чему је за сваку носиљу предвиђено 12 цм на валову за храну, односно 12 цм хранидбеног простора.</s> <s>Имајући у виду чињеницу да је на фарми I за носиље потребно обезбедити и дистрибуирати преко 13 тона хране дневно, неопходно је да постоји ефикасан систем за исхрану.</s> <s>Према спецификацијама произвођача опреме за коке носиље, у основне предности система исхране примењеног на фарми I убрајају се:  могућност једноставног подешавања нивоа хране у валову помоћу врата за регулацију количине хране која долази из силоса, чиме се обезбеђује доследно распоређивање хране на траци у валову,  храна се дистрибуира према производном плану произвођача, односно расподела хране се врши по временском и количинском распореду задатом од стране произвођача,</s> <s> техничка изведба система омогућава равномерније оптерећење у валову и утиче на продужавање века употребе свих компоненти,  храна се доставља на равној и глаткој површини како би се елиминисао ризик од повреда носиља,</s> <s> обезбеђује се уједначена исхрана за сваку носиљу.</s><s>Расподела хране за носиље на фармама II и III се врши практично на идентичан начин као и на фарми I, односно из силоса за складиштање хране помоћу пужног транспортера храна доставља у сваки објекат, а помоћу покретног бескрајног ланца до носиља.</s> <s>За разлику од осталих фарми, на фарми IV се храна из мешаоне, у џаковима допрема ручно у објекте за смештај носиља и сипа у главни кош.</s><s>Одатле се храна механички, помоћу пужног транспортера доставља у левкасте кошеве са сваке стране реда који се крећу дужно и расподељују храну у валове за носиље (Слика Систем за напајање носиља на свим фармама је аутоматизован и обезбеђује носиљама константан приступ извору свеже воде.</s><s>У сваком објекату за смештај носиља налази се по један резервоар за воду преко којег се вода из водовода на фармама I и IV, или из бунара на фармама II и III допрема кроз систем цеви до појилица у кавезима.</s><s>Сваки кавез је снабдевен са довољним бројем нипл појилица са чашицом за прикупљање проливене воде (Слика 8.).</s><s>Нипл појилице функционишу по систему додира, што значи да се носиље напајају водом тако што кљуном подижу језичак појилице, који је израђен од нерђајућег челика, а самим тим и чеп, чиме се ослобађа доток воде.</s><s>Најзначајније карактеристике инсталираног система за напајање носиља водом су:  отклањање</s> <s> спречавање корозије и квашења стајњака захваљујући чашицама за прикупљање проливене Слика 8. Нипл појилица</s> <s>Када је реч о систему изђубравања, најпре треба истаћи да фарме за производњу конзумних јаја практикују различите начине држања носиља, а самим тим и различите начине уклањања произведеног стајњака, услед чега остварују неједнак утицај на очување природних ресурса, побољшање здравља и добробити носиља и ефикасности производње.</s><s>Наиме, различити системи изђубравања на фармама за производњу конзумних јаја, који подразумевају различите начине руковања стајњаком са становишта учесталости уклањања и примењеног метода за његово сушење, условљени су превасходно специфичностима појединих система држања носиља.</s> <s>Упркос чињеници да је живински стајњак значајан извор хранљивих састојака за ратарске културе, као и потенцијална сировина за обновљиве изворе енергије, његова производња и прерада могу представљати ризик са аспекта загађења околине, због чега примењени систем изђубравања за произвођаче конзумних јаја представља веома важно питање.</s> <s>Један од главних загађивача животне средине, када је у питању производња јаја, је амонијак, који се веома лако ослобађа из фецеса носиља у присуству одговарајућих микроорганизама.</s> <s>Бројна досадашња истраживања усмерена су на утицај повећане концентрације амонијака у ваздуху у објектима за држање живине, како на околину, тако и на саме животиње.</s><s>Dekker et al. (2011) наводе да ослобађање амонијака може узроковати закисељавање земљишта, загађење вода и губитак биодиверзитета кроз неконтролисано и прекомерно депоновање амонијума у природним екосистемима.</s> <s>У земљама чланицама ЕУ примењује се директива (Directive 2010/75/EU) под називом Интегрисана превенција и контрола загађења (IPPC – Integrated Pollution Prevention and Control) која има за циљ да регулише све облике загађења која се ослобађају у ваздух, воду или земљиште, што се односи и на произвођаче конзумних јаја.</s><s>Према речима Fabbri et al. (2007) директива се заснива на концепту најбоље расположиве технике (BAT – Best Available Technique) према којој су произвођачи у обавези да бирају и усвајају оне технологије које су доступне на тржишту и које омогућавају спречавање или ограничавање загађења, а које су одрживе, односно економски прихватљиве за произвођаче.</s><s>Како се ослобађање амонијака из фецеса носиља повећава са повећањем влажности, технике за смањење концентрације амонијака у објектима за смештај носиља комбинују учестало уклањање са брзим сушењем стајњака у циљу спречавања хемијских реакција које подстичу његово ослобађање.</s><s>Изузев утицаја на животну средину, многа истраживања указују на чињеницу да повишена концентрација амонијака у ваздуху може утицати на смањење производње и квалитета јаја, смањење уноса хране и стопе раста живине, оштећења респираторног тракта и бројних других обољења.</s><s>Јасно је да постоје велике разлике између резултата досадашњих истраживања, имајући у виду да су они условљени различитим начинима држања носиља, примењеним праксама управљања, локалним климатским условима и, у одређеној мери, примењеним технолошким поступцима (Zhao et al., 2015).</s><s>У истраживању утицаја начина држања носиља, праксе руковања стајњаком, исхране носиља и географског положаја фарме на ниво концентрације и стопу ослобађања амонијака у објектима за смештај носиља Liang et al. (2005) истичу да примењени систем изђубравања може имати веома значајан утицај на ослобађање амонијака, те да су и ниво концентрације и стопа ослобађања знатно нижи на фармама са применом појаса за изђубравање, који подразумева бескрајну траку испод сваког реда кавеза и учесталост уклањања стајњака од два до седам пута недељно, у односу на фарме које примењују систем складиштења чврстог стајњака у доњем нивоу објекта око годину дана пре уклањања.</s><s>При том, Li и Xin (2010) наглашавају да је бољи квалитет ваздуха у објектима и нижа емисија гасова у ваздух резултат честог уклањања стајњака на фармама које примењују појас за изђубравање у виду бескрајне траке у односу на фарме које складиште стајњак у доњем нивоу објекта за смештај носиља.</s><s>Када се говори о систему изђубравања помоћу бескрајне траке, треба истаћи да постоје разлике у начину сушења стајњака.</s><s>Наиме, екскременти носиља који падају на појас за изђубравање се могу сушити природним путем, односно ваздухом из вентилације или струјом ваздуха усмереног кроз ваздушни канал испод кавеза, а изнад површине са стајским ђубривом, чиме се смањује ослобађање амонијака и олакшава даље руковање.</s><s>Стајњак се преко бескрајне траке преноси на један крај објекта за смештај носиља у циљу уклањања које се врши у различитим временским интервалима.</s><s>У зависности од примењеног начина сушења и учесталости уклањања, садржај влаге у стајњаку, приликом изношења из објекта за смештај носиља, нижи је за 15 до преко 45% у односу на свеж стајњак.</s> <s>Посматрано по носиљи, капитални трошкови система за изђубравање са бескрајном траком су углавном 50% виши у односу на систем са складиштењем у доњем нивоу објекта за смештај носиља, међутим, овај систем пружа значајне предности како је уклањање стајњака мање радно интензивно у односу на остале методе изђубравања, али је одржавање бескрајних трака критично, те произвођачи настоје да унапреде њихов квалитет током година због чега данас њихов употребни век износи 10 и више година (Xin et al., 2011).</s><s>Имајући у виду предности са становиша утрошка рада, као и смањене емисије амонијака, односно заштите животне средине, на свим посматраним фармама се примењује систем изђубравања са бескрајном траком испод сваког реда кавеза као што је приказано на Слици 9.</s> <s>Слика 9. Систем изђубравања са бескрајном траком Траке за изђубравање су израђене од полипропиленске мешавине којом се обезбеђују значајна својства трака, као што су побољшана затезна снага, отпорност на ударце, отпорност на јаке хемикалије, низак коефицијент трења и антибактеријска својства, чиме се подиже ефикасност и продужава употребни век.</s><s>Стајњак се помоћу трака испод сваког кавеза транспортује на крај сваког реда, где са спратова пада на траку, управну на редове кавеза, којом се даље наставља транспорт изван објекта на утоварно место за камионе.</s><s>На крају редова се налазе и стругачи стајњака којима се врши чишћење трака за изђубравање на сваком спрату кавеза.</s> <s>Стајњак се, на фармама I и III, суши ваздушним каналом, а одстрањивање и отпрема се врши на свака два дана.</s><s>Дневна производња стајњака на фарми I износи око 16 тона дневно, док се на фарми III произведе око 4,5 тона дневно.</s><s>Местима предвиђеним за утовар стајњака која се налазе са задње стране објеката за смештај носиља, камиони прилазе „прљавим“ путем, одвојеним од главних путева у економском дворишту фарми.</s> <s>На фармама II и IV, које примењују конвенционални кавезни систем држања, процедура изђубравања се врши на исти начин, са тим што се стајњак на тракама за изђубравање суши природним путем и што се произведена количина стајњака на дневном нивоу креће око 13 тона на фарми II и око 5,5 тона на фарми IV.</s><s>За успешну производњу конзумних јаја од посебног значаја је аутоматизација процеса сакупљања јаја.</s><s>Системи за сакупљање јаја, према спецификацијама водећих произвођача опреме, треба да обезбеде:  уштеде у времену утрошеном за сакупљање јаја, а самим тим и смањење трошкова рада,</s> <s> пажљиво манипулисање и транспортовање јаја,  постизање одговарајућег квалитета рада са становишта чистоће љуске и лома јаја,</s> <s> могућност утврђивања броја јаја по спратовима, редовима кавеза или укупног броја јаја у објекту за смештај носиља.</s><s>Сам процес сакупљања јаја на посматраним фармама почиње од тренутка када их коке снесу.</s><s>Наиме, под кавеза за држање носиља је направљен под одговарајућим нагибом како би се обезбедило лагано котрљање јаја до покретне траке појаса за њихово прикупљање, који је уздужан на кавезе и налази се испод валова за храну.</s><s>Да би се смањила могућност ломљења јаја приликом падања на покретну траку, јаја се успоравају, односно задржавају помоћу танке жице која је постављена паралелно са појасом за прикупљање јаја и која се према потреби може подизати и спуштати.</s><s>Изузев смањења % поломљених и напрслих јаја, предност задржавања јаја пре пада на покретну траку за даљи транспорт огледа се и у томе што се јаја просуше, те се смањује количина прашине и перја која се за њих лепи.</s><s>На фармама I и II, након што доспеју на покретну траку, јаја се допремају до такозваног точка за одмеравање преко којег се преносе на решетке ланчаног елеватора.</s><s>Делови точка за одмеравање који долазе у додир са јајима и решетке ланчаног елеватора су израђене од меке и савитљиве пластике која омогућава нежно прихватање јаја у циљу превенирања лома и њиховог безбедног даљег транспорта.</s><s>Решетке ланчаног елеватора се крећу кружно преносећи јаја најпре наниже, а затим навише на одговарајућу висину где се налази попречни транспортер.</s><s>Јаја се на попречни транспортер преносе помоћу точка са прстима којим се спречава колизија оних јаја која долазе са елеватора са јајима која се већ налазе на попречном транспортеру.</s><s>Путем транспортера јаја се отпремају до објекта за класирање и паковање.</s><s>Елементи система за сакупљање јаја приказани Слика 10.</s><s>Покретна трака са жицом за успоравање јаја (горе лево), точак за одмеравање и решетке ланчаног елеватора (горе десно), точак са прстима (доле лево), ланчани елеватори на крају редова са попречним транспортером на врху Када је у питању фарма III, разлика у систему прикупљања јаја у односу на фарме I и II огледа се у томе што се јаја се покретне траке по спратовима преносе директно на попречни транспортер који се помоћу елеватора креће по висини прилагођавајући се сваком спрату, док се колизија спречава помоћу закривљене полугице која одваја јаја која долазе са покретне траке од јаја која се већ налазе на попречном транспортеру (Слика 5).</s> <s>За разлику од осталих фарми, на фарми IV се снесена јаја котрљају до појаса за прикупљање који је израђен од жичане мреже и не поседује покретну траку, те се сакупљање јаја врши ручно.</s> <s>На фармама I и III се примењује такозвана комби-тунел вентилација која подразумева комбинацију два система вентилације са бочним и тунелским режимом рада.</s><s>Сваки објекат за смештај носиља располаже са улазним испустима за ваздух који се налазе читавом дужином бочних страна објеката, тунелским испустима који се налазе на бочним странама, али само у предњем делу објеката, затим са по осам великих зидних вентилатора, високих перформанси, на задњој страни објекта и четири кровна издува за ваздух.</s><s>При бочном режиму вентилације, ваздух продире подједнако кроз улазне испусте дуж бочних страна објеката и делимично се избацује преко зидних вентилатора и кровних издува, док су при тунелском режиму рада сви бочни испусти осим тунелских затворени, те се ваздух који кроз њих продире креће већом брзином кроз објекте и издувава уз помоћ зидних вентилатора.</s><s>Овај систем вентилације је посебно погодан у подручјима са великим температурним осцилацијама у току године.</s><s>Наиме, бочни режим рада се користи превасходно у хладнијим периодима године када је потребно да температура буде виша и што уједначенија у целом објекту, док се тунелски режим рада користи у топлијим периодима, јер се бржим струјањем ваздуха кроз објекат (2-4 m/s) остварује ефекат хлађења.</s> <s>Осим предности по питању прилагођавања температурним разликама у току године помоћу промене режима рада, примењени систем вентилације на фармама I и III је једноставан са становишта употребе и контроле климатских параметара у објектима за смештај носиља, али и са становишта ефикасности с обзиром да је реч о вентилаторима велике потисне снаге који обезбеђују висок проток ваздуха уз низак ниво буке и минималне утрошке енергије.</s><s>Са друге стране у објектима за смештај носиља на фармама II и IV, за избацивање устајалог ваздуха се користе искључиво кровни издуви, док се свеж ваздух у објекте продире кроз испусте који се налазе на бочним странама објеката.</s><s>Када је реч о осветљењу, у објектима за смештај носиља на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, се користе лед сијалице.</s><s>Основне предности лед осветљења у односу на коришћење традиционалних сијалица су:  изузетно велике уштеде електричне енергије,  дугачак век употребе,</s> <s> не долази до проблема везано за емисију топлотне енергије, и  обезбеђује се уједначеност осветљења у читавом објекту.</s><s>Осветљење у објектима за смештај носиља треба да буде прилагођено специфичностима производње конзумних јаја, односно прилагођено условима у објектима и потребама гајених животиња.</s><s>Примењени светлосни режим на свим посматраним фармама у складу је са препорукама датим у приручнику за Lohmann Brown-Classic носиље.</s> <s>Задати светлосни режим се на свим фармама спроводи аутоматски, а његова главна улога је обезбеђење услова који у потпуности задовољавају биолошке потребе носиља и омогућавају максимално коришћење њиховог производног потенцијала.</s> <s>Управљање и контрола производног процеса на фарми I, II и III су аутоматизовани и врше се преко компјутерског програма који омогућава задавање улазних параметара, прикупљање података, надгледање и контролу како на нивоу појединачних објеката, тако и на нивоу целе фарме.</s><s>Основне функције система за управљање и контролу производног процеса су следеће:  подешавања и контрола климе у објектима за смештај носиља,  подешавања и контрола режима исхране (формирање смеша за исхрану носиља – само на фарми I, одмеравање количине и временска расподела  подешавања и контрола система за изђубравање (сушење и одстрањивање стајњака),</s> <s> подешавања и контрола режима напајања,  подешавања и контрола светлосног режима,  праћење броја снесених јаја и параметара носивости,  подешавања и контрола прикупљања и класирања јаја,  израчунавање</s> <s> аутоматско активирање аларма у случају одступања од предвиђених интервала вредности за поједине производне параметре.</s><s>На фарми IV, за разлику од осталих посматраних фарми, системом за управљање и контролу производног процеса нису обухваћене функције које се односе праћење броја снесених јаја, параметара носивости и израчунавање других производних параметара, прикупљање и класирање јаја, као и одмеравање количине и временску расподелу хране за шта је неопходно ангажовање људског 6.2.3.</s><s>Организација послова и покривеност радном снагом Посебна пажња у оквиру сваке фарме за производњу конзумних јаја мора се посветити организацији послова и покривености производног процеса радном сангом како са становишта организације појединачних радних активности, тако и целокупног процеса производње.</s><s>Имајући у виду карактеристике производње конзумних јаја, може се рећи да значај питања организације рада проистиче из неопходности синхронизације и координације већег броја радних операција, како не би дошло до застоја, а самим тим и већих губитака у раду и материјалних штета.</s> <s>Смисао организације рада подразумева успостављање таквих односа између појединих елемената производног процеса, као што су радна снага и средства за рад, односи између радника, услови рада, заштита на раду и начин спровођења радних операција, који ће обезбедити извођење производног процеса у оптималном временском року уз што мање улагање напора и што ниже трошкове.</s><s>Наиме, прецизније дефинисани циљеви организације рада, према Мунћану и Живковићу (2004), обухватају:</s> <s> елиминацију непотребног (сувишног) рада,  упрошћавање и олакшавање радних покрета и радних процеса,  дефинисање оптималног распореда радних места и средстава која се корисе у раду,</s> <s>Разлике које се јављају у организацији рада од једне до друге фарме за производњу конзумних јаја условљене су у првом реду разликама у нивоу механизованости односно у степену аутоматизације, али и разликама у примењеној технологији производње.</s> <s>Без обзира на разлике у примењеној технологији или степену аутоматизације производног процеса, сви послови који се обављају на фармама за производњу јаја могу се поделити у три групе, са становишта учесталости извођења: 1. послови који се изводе само једном у току производног циклуса односно турнуса,</s> <s>2. послови који се изводе више пута у једном турнусу, и 3. послови који се изводе свакодневно у току турнуса.</s><s>У послове који се изводе само једном у току производног циклуса спадају чишћење, прање и дезинфекција објеката за смештај носиља, попоравке и замене дотрајалих делова опреме, усељавање носиља које улазе у производњу и исељавање носиља које се излучују из производње.</s><s>Пре почетка сваког производног циклуса врши се чишћење, прање и дезинфекција објеката за смештај носиља у просечном трајању од 7 до 10 дана, као и евентуалне поправке и замене дотрајале опреме које није могуће изводити у току производног циклуса због негативног утицаја на добробит носиља, а тиме и њихову носивост.</s><s>У истом временском трајању практикује се и период „одмора“ објеката за смештај носиља који подразумева да очишћени објекти са санираним кваровима, односно технички исправном опремом остају десетак дана празни тј. ненасељени.</s><s>Усељавање носиља обухвата радне операције које се изводе ручно и захтевају посебну пажњу због тога што у једном насељеним објектима не постоји могућност прављења накнадне селекције.</s><s>Носиље се смештају у кавезе вертикално по спратовима од последњег до првог кавеза у сваком реду, при чему се врши визуелна провера сваке јединке и затварање кавеза по смештању одговарајућег броја носиља по кавезу.</s> <s>Исељавање носиља које се излучују из производње је посао који се, такође, изводи ручно и подразумева вађење носиља из кавеза у објектима за њихов смештај, стављање у кавезе за транспорт до кланице и утовар у камионе.</s><s>Брзина и квалитет извођења послова усељавања и исељавања објеката за смештај носиља, зависи превасходно од увежбаности и стеченог искуства радника који ове послове изводе.</s> <s>У послове који се изводе више пута у једном производном циклусу спадају послови који се односе на здравствену заштиту носиља, изђубравање и уклањање угинулих животиња.</s><s>Послови здравствене заштите обухватају давање вакцина и различитих витаминских додатака, одржавање хигијене у објектима за смештај носиља, поштовање протокола за дезинфекцију опреме радника који улазе у објекте за смештај носиља и одржавање дезобаријера, дератизацију, дезинсекцију Изђубравање се, у зависности од потреба фарме, примењеног система уклањања и организације преузимања и даљег транспорта стајњака, врши у различитим временским интервалима, а најчешће неколико пута недељно, док се контејнери за уклањање угинулих животиња по пуњењу превозе у најближу кафилерију.</s><s>У послове који се изводе на дневном нивоу у току производног циклуса се убрајају:</s> <s> обилазак и контрола услова у објектима за смештај носиља (температуре, влажности, проветрености, осветљења и слично),  расподела хране и напајање,</s> <s> ветеринарски преглед угинулих носиља,  сакупљање и визуелни преглед јаја уз просветљавање,  класирање јаја,</s> <s> одржавање хигијене и чишћење у објектима и економском дворишту,  праћење важнијих производних параметара,  вођење дневне евиденције.</s> <s>На фарми I је укупно ангажовано 30 стално запослених радника, док је на фарми IV ангажовано 11.</s><s>Са друге стране, укупан број запослених радника на фармама II и III је 34, од којих је један део ангажован на обе, а други исључиво на једној фарми.</s><s>Наиме, 18 радника обавља радне активности искључиво на фарми II, 6 на фарми III, док је 70% рада преосталих 10 радника ангажовано на фарми II, а 30 % на фарми III.</s> <s>На радном месту портира, које подразумева контролу и надзор улазака и излазака са фарме, обилазак и контролу свих објеката у оквиру економског дворишта и ноћна дежурства, запослена су три радника у оквиру фарме I, два радника у оквиру фарме II и по један радник на фармама III и IV.</s><s>За послове чишћења, прања и дезинфекције објеката за смештај носиља на крају сваког турнуса, усељавање носиља које улазе у производњу и исељавање носиља које се излучују из производње, обиласка и контроле услова у објектима за смештај носиља, контроле понашања носиља, издвајања и уклањања угинућа, изђубравања, дневног одржавања хигијене и чишћења у објектима и економском дворишту и за послове малопродаје на фарми I ангажована су четири радника.</s><s>За обављање послова у фабрици сточне хране на овој фарми, као и за пријем ратарских усева на откупном месту и пријем и манипулацију компонентама потребним за прављење смеша за исхрану носиља задужена су два радника.</s><s>На фармама II и III ове послове изводи шест, односно два радника, док је на фарми IV укупно ангажовано пет радника иако је најмањег капацитета, с обзиром да ова фарма располаже сопственом мешаоном у којој самостално прави смеше за носиље и део операција који се односи на достављање хране у објекте и њену расподелу носиљама изводи се ручно.</s> <s>У центру за класирање и паковање јаја, на фарми I, свакодневно своје радне задатке изводе један руководилац и десет радника.</s><s>Руководилац је задужен за контролу процеса класирања и паковања јаја, као и вођење евиденције јаја по класама, броја прљавих и сломљених јаја, контролу залиха и набавку и утрошак амбалаже за паковање, док је десет радика распоређено у две смене и задужени су за визуелни преглед јаја и просветљавање, паковање и складиштање јаја.</s><s>На фармама II и III класирање и паковање врши укупно, такође, једанаест радника од чега један руководилац и осам радника на фарми II и два радника на фарми III, док на фарми IV ове послове обављају четири радника.</s><s>На пословима попоравке и замене дотрајалих делова постројења и опреме у објектима за смештај носиља, одржавања пољопривредних машина, виљушкара, камиона, комбија и аутомобила, унутрашњег и спољашњег транспорта, на фарми I, ангажована су четири радника.</s><s>Ове послове на фармама II и III обавља укупно 8 радника, од којих 70% обавља радне задатке на фарми II, а 30 % на фарми III.</s><s>Када је реч о фарми IV, део послова који се односи на транспорт обавља руководилац фарме, док се за послове одржавања користе услуге других прредузећа.</s> <s>На фарми I је стално ангажован један ветеринар у циљу обављања послова здравствене заштите носиља, прегледа угинулих животиња, праћења и вођења евиденције о важнијим производним параметрима који се односе не само на оне који указују на здравствено стање носиља, већ и оне који се односе на коришћење њиховог производног потенцијала.</s><s>На фармама II и III је такође запослен један ветеринар са обимом ангажовања у односу 70:30, док се ветеринарске услуге на фарми IV обезбеђују екстерно.</s> <s>Ситуација је иста када је у питању прикупљање, систематизација, обрада и презентовање података који се односе на финансијски део пословања посматраних фарми.</s><s>На фарми I је запослен један рачуновођа, на фармама II и III такође, али са обимом ангажовања у односу 70:30, док се рачуноводствене услуге на фарми IV обезбеђују екстерно.</s> <s>пословима дистрибуције, обраде тржишта и пласмана производа, планирања и организације снабдевања потребним материјалима, обраде поруџбина купаца, планирања и организације испоруке производа и слично.</s><s>Имајући у виду да је на фарми I, поред производње конзумних јаја као главне делатности, у мањем обиму заступљена и ратарска производња, у овом одељењу стално су запослени један руководилац и један радник.</s><s>Руководилац је задужен за спровођење адекватне технологије производње гајених усева, набавку потребног репродукционог материјала (семе, ђубриво и слично), организацију и контролу извођења појединачних радних активности и вођење евиденције, док радник вози трактор или комбајн приликом обављања послова основне и допунске обраде земљишта, предсетвене припреме и сетве, неге усева и жетве.</s><s>У складу са повећањем обима посла у периоду када се обављају послови сетве и жетве, на фарми I се ангажује и одговарајући број повремених, сезонских радника.</s><s>6.3.</s><s>Услови и резултати производње посматраних фарми за производњу конзумних јаја</s> <s>Услове и резултате сваке производње, па тако и производње конзумних јаја, неопходно је сагледавати у њиховој међузависности, што значи да је за анализу економске ефикасности производње потребно узети у обзир све релевантне односе између појединачних услова и остварених резултата производње. циљу</s> <s>произвођачи конзумних јаја настоје да примењују један од основних принципа економике производње који подразумева постизање максималних производних резултата уз минимална могућа улагања ресурса.</s> <s>Имајући у виду да на остваривање производних резултата утиче велики број чинилаца, који се при том налазе у одговарајућим међусобним односима, веома је значајно свеобухватно сагледавање како њиховог појединачног, тако и заједничког, агрегатног утицаја на резултате производње.</s><s>Када се говори о производњи конзумних јаја, постизање задовољавајућег квалитета и обима производње условљено је, у великој мери, одговарајућом исхраном носиља.</s><s>Наиме, неадекватна исхрана носиља врло лако и брзо може довести до смањења обима производње јаја услед пада носивости, повећаног лома јаја услед недовољне чврстоће љуске и слично.</s><s>Међутим, на обим производње, поред квалитетне и избалансиране исхране носиља, значајно агрегатно дејство имају и бројни услови смештаја као што су температура и влажност ваздуха, вентилација, светлосни режим, доступност свеже и чисте воде за напајање носиља, систем држања, обезбеђеност опремом за испољавање природних облика понашања, одговарајућа корисна површина по носиљи и друго.</s><s>Према томе, да би се обезбедила најповољнија организација производње, потребно је најпре установити који су саставни елементи појединих фактора производње и у каквим односима треба да се налазе, а потом и каква је природа појединих производних фактора и да ли су они комплементарног, односно упоредног или конкурентног дејства.</s><s>На тај начин се омогућава стварање оптималног односа како између елемената унутар фактора, тако и између појединих производних фактора што је основ за успешно одвијање процеса производње и постизање највиших резултата уз најниже утрошке средстава.</s><s>6.3.1.</s><s>Имовина и извори финансирања</s> <s>Како је већ наведено, носиље се на посматраним фармама за производњу конзумних јаја држе у овиру обогаћеног и конвенционалног кавезног система, те је корисно извршити анализу сталне имовине, и то у првом реду анализу висине и структуре основних средстава сходно разликама које карактеришу посматрана два система држања носиља.</s><s>Потребни елементи за извођење анализе сталне имовине, али и извора финансирања, дати су у Прилогу 1. Висина и структура основних средстава превасходно је условљена делатношћу предузећа и дотрајалошћу средстава, односно преосталим веком њиховог коришћења.</s><s>Разлике у висини и структури основних средстава фарми за производњу конзумних јаја јављају се најпре као резултат разлика у примењеном систему држања носиља, али и разлика које постоје између фарми у погледу њиховог капацитета, времена изградње, примењених техничких решења и технологије производње.</s> <s>Када је реч о фармама које примењују обогаћени кавезни систем држања носиља, структура основних средстава је релативно слична будући да су у питању фарме чији су производни капацитети подигнути пре само неколико година, те доминантну категорију која на обе фарме учествује са преко 50% чине постројења и опрема (Хистограм 1).</s> <s>На фармама које примењују конвенционалани кавезни систем држања, структура основних средстава се значајно разликује превасходно услед различитог времена подизања капацитета и њиховог стављања у функцију.</s><s>Како је на фарми II недавно вршена реконструкција објеката и инсталирање постројења и опреме, у структури основних средстава највеће учешће, од близу 45%, имају постројења и опрема, док на фарми IV учешће постројења и опреме заједно са грађевинским објектима не досеже ни 15%.</s> <s>Позната је чињеница да основна средства постепено преносе сопствену вредност на нове производе, односно да долази до њиховог постепеног обезвређивања.</s><s>Век трајања основних средстава је различит и налази се у корелацији са интензитетом њиховог коришћења.</s><s>Наиме, код једног дела основних средстава, као што је случај са опремом, век трајања је у снажној и директној вези са интензитетом коришћења, док је та веза индиректна и изузетно слаба када је реч о грађевинским објектима, те је њихово трошење готово индиферентно на интензитет коришћења.</s><s>Преношење вредности основних средстава на нове производе условљено је примењеним системом обрачуна амортизације.</s><s>У нашој земљи правилником је уређен начин разврставања сталних средстава по групама и начин утврђивања амортизације са прописаним минималним стопама, међутим како предузећа могу примењивати стопе амортизације изнад прописаних минималних, амортизованост основних средстава не мора бити сразмерна њиховој стварној истрошености.</s><s>Ово практично значи да део основних средстава предузећа може бити потпуно амортизован, а да при томе његова функционална способност није нарушена, односно да се несметано може користити у производном процесу дужи низ година.</s><s>Управо из овог разлога у структури основних средстава на фарми IV је изузетно ниско учешће грађевинских објеката, постројења и опреме, а у корист основног стада као апсолутно доминантне категорије.</s><s>Када се говори о изворима из којих се финансирају средства сваког предузећа, треба истаћи да се они могу груписати на основу више различитих аспеката, од којих је најзаступљеније груписање на основу власништва и рочности.</s> <s>могу класификовати на споствене и туђе, позајмљене изворе финансирања, при чему се у сопствене изворе сврствају основни капитал, резерве и нераспоређени добитак, а у позајмљене се сврставају све обавезе.</s><s>Са друге стране, класификација са аспекта рочности подразумева поделу извора финансирања у три групе, и то у трајне изворе који обухватају капитал и резерве, дугорочне изворе у које се убрајају дугорочна резервисања и дугорочне обавезе и на крају краткорочне изворе које чине краткорочни зајмови и обавезе из пословања.</s><s>У структури извора финансирања средстава са становишта рокова доспећа на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, трајни извори који уједно представљају и сопствене изворе будући да ниједна фарма нема дугорочних резервисања, суделују са 29,3-49,1% (Графикон 5).</s><s>Графикон 5. Структура извора финансирања средстава са аспекта рочности на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>Према речима Родић и Вукелић (2003), по традиционалном финансијском правилу, прихватљива структура за предузеће је ако сопствени и позајмљени капитал износе по 50% збира пасиве, што подразумева да је однос сопственог и позајмљеног капитала 1:1, а средстава и дугова 1:2.</s><s>На тај начин се доприноси, са једне</s> <s>њихових потраживања, с обзиром на то да је вероватноћа да ће дужник изгубити више од пола уложених средстава релативно мала, а са друге стране, самосталности дужника по питању вођења пословне политике, имајући у виду да позајмљени капитал обухвата и део спонтаних извора финансирања насталих из пословања, те је позајмљени капитал по основу зајмова реално мањи од 50% укупне пасиве.</s><s>Из претходно приказане структуре извора финанасирања у којој преовлађују позајмљени извори са 50,9-79,3%, може се закључити да само једна од посматраних фарми има структуру извора финансирања приближну оној коју предвиђа традиционално финансијско правило.</s><s>Међутим, неповољну ситуацију са становишта односа сопственог и позајмљеног капитала ублажава чињеница да све посматране фарме добро послују, те се из године у годину акумулацијом нераспоређеног добитка константно повећава гарантна супстанца, односно сопствени капитал.</s> <s>Ипак, не треба се стриктно држати овог правила, већ га користити као смерницу, будући да већи број фактора може утицати на прихватљивост односа извора финансирања средстава са аспекта власништва.</s><s>Тако се, на пример, повећање удела позајмљених извора финансирања у односу на сопствене, може оправдати добром ликвидношћу предузећа, високом рентабилношћу, померањем односа основних и обртних средстава у корист обртних и слично.</s><s>Како би се сагледао финансијски положај посматраних фарми за производњу конзумних јаја, извршена је анализа финансијске равнотеже којом се посматра обим и време везивања средстава, на страни активе, и обим и време расположивости извора финансирања, на страни пасиве.</s><s>Финансијска равнотежа је анализирана на бази две једначине - дугорочне и краткорочне финанасијске равнотеже, при чему прва посматара однос дугорочно везаних средстава и трајних и дугорочних извора финансирања, док друга посматра ликвидна и краткорочно везана средства насупрот обавезама које доспевају у кратком року.</s><s>Овде треба истаћи да се значај постојања краткорочне финансијске равнотеже за предузеће превасходно огледа у постојању ликвидности, односно могућности предузећа да измири обавезе о року њиховог доспећа, док је постојање дугорочне финансијске равнотеже значајно као претпоставка могућности одржавања ликвидности.</s> <s>Када је реч о посматраним фармама за производњу конзумних јаја, установљено је да је дугорочна финансијска равнотежа померена ка дугорочним изворима финансирања, док је краткорочна финансијска равнотеже померена ка краткорочно везаним средствима, као што је приказано на Слици 11.</s> <s>Слика 11.</s><s>Стање дугорочне и краткорочне финансијске равнотеже на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Краткорочна финансијска равнотежа померена је ка краткорочно везаним средствима тако да на сваких 100 динара краткорочних извора финансирања на фармама I, II, III и IVдолази 121, 164, 187 и 103 динара ликвидних и краткорочно везаних средстава, респективно.</s><s>Како су краткорочно везана средства већа од краткорочниих извора финансирања, јасно је да се један њихов део у интервалу од 2,9 до 46,4% финансира из дугорочних извора финансирања.</s><s>Ово је веома повољна ситуција имајући у виду не само да ће се краткорочно везана средства пре мобилисати у готовину него што ће дугорочни извори финансирања стићи на наплату, што све посматране фарме чини ликвидним, већ и због тога што им ове резерве пружају сигурност да ће одржати ликвидност и у ситуацијама када се наплата потраживања реализује спорије него што краткорочне обавезе пристижу на плаћање.</s> <s>Када је реч о солвентности посматраних фарми, најпре треба направити разлику између солвентности и ликвидности, будући да се у пракси често ова два појма поистовећују.</s><s>Солвентност подразумева способност предузећа да плати све своје дугове у било ком временском року, па макар то било у тренутку стечаја или ликвидације, док се ликвидност најчешће третира као краткорочна солвентност, с обзиром на то да се односи на способност предузећа да плаћа своје у тренутку њиховог доспећа.</s><s>Сходно томе, коефицијент солвентности се израчунава као однос пословне имовине и укупних дугова и треба да буде већи од јединице, али не постоји никакво правило везано за то колико овај коефицијент треба да буде већи од јединице да би се са сигурношћу тврдило да је предузеће солвентно, имајући у виду да је у случају стечаја и ликвидације готово немогуће уновчење пословне имовине у висини њене књиговодствене вредности.</s><s>Међутим, када је вредност овог коефицијента мања од један, предузеће је сасвим сигурно инсолвентно.</s> <s>Из наведеног се може закључити да је солвентност предузећа утолико боља, што је вредност овог коефицијента већа од јединице.</s><s>Коефицијент солвентности у посматраном периоду на свим фармама премашује јединицу и износи 1,96 на посматране фарме се може рећи не само да су ликвидне већ и солвентне, односно да су способне за измирење својих дуговања у било ком року.</s><s>6.3.2.</s><s>Вредност производње</s> <s>У циљу установљавања економских показатеља успешности пословања, неопходно је израчунати вредност производње, која се добија као производ оствареног обима производње и продајних цена.</s><s>Будући, да је остварени обим производње конзумних јаја директно условљен примењеном технологијом производње и условима држања носиља, потребно је најпре извршити анализу производних перформанси у оквиру различитих система држања који се примењују на посматраним фармама.</s> <s>Како је претходно напоменуто, разлике које се јављају по питању организационих услова на фармама за производњу конзумних јаја, могу се одразити на остварене производне перформансе.</s><s>Имајући у виду чињеницу да су на посматраним фармама присутна два система држања носиља, ковенционални и обогаћени кавезни систем, као и да постоје разлике у степену аутоматизације, ради њихове компарације,</s> <s>најзначајнијих производних параметара.</s><s>При том, треба истаћи да на посматраним фармама постоје разлике са становишта исхране носиља и амбијенталних услова, али да се сви примењени технолошки и организациони параметри налазе у оквиру интервала прописаних технологијом за гајени лаки линијски хибрид кокоши.</s><s>Најзначајнији производни показатељи који су праћени на посматраним фармама су: интензитет носивости, морталитет, дневна потрошња хране по носиљи, утрошак хране по произведеном јајету, конверзија, произведена јајчана маса по носиљи, просечна маса јаја и структура производње јаја по класама.</s><s>За све праћене показатеље на посматраним фармама датe у Прилозима 2-9, у оквиру обогаћеног и конвенционалног система држања носиља обрачунате су просечне вредности и варијабилност (Табела 4).</s><s>Табела 4. Просечне вредности и варијабилност производних перформанси у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Показатељи</s> <s>Добијени резултати указују на хомогеност података код већине посматраних показатеља, без обзира на примењени систем држања носиља, изузев морталитета, потрошње хране по јајету и коефицијента конверзије.</s><s>Висока варијабилност, када је реч о морталитету, последица је запажено већег броја угинулих носиља на почетку и на крају производног циклуса, односно приликом насељавања смештајних објеката и са повећањем искоришћености носиља.</s><s>Са друге стране, изражена варијабилност констатована у погледу потрошње хране по јајету и коефицијента конверзије резултат је драстично већих вредности ових параметара у прве две до три недеље производног циклуса, будући да у фази проношења постоји потрошња хране која је праћена скромном или никаквом производњом У циљу утврђивања разлика између примењена два система држања носиља, као и између појединих фарми, направљен је преглед значајности установљених разлика између праћених показатеља (Табела 5 и 6).</s><s>Табела 5. Значајност разлика производних перформанси у производном циклусу између обогаћеног и конвенционалног модела кавеза на посматраним фармама за производњу конзумних јаја</s> <s>На основу добијених резултата, може се уочити да се обогаћени и конвенционални кавезни систем држања носиља не разликује значајно према већини показатеља остварених производних перформанси на посматраним фармама.</s><s>Ипак, статистички сигнификантне разлике постоје када је реч о морталитету, дневној потрошњи хране по носиљи и учешћу поломљених и прљавих у укупном броју произведених јаја.</s><s>Табела 6. Значајност разлика производних перформанси у производном циклусу између посматраних фарми за производњу конзумних јаја Показатељи</s> <s>Статистички врло значајне разлике између појединих фарми установљене су код истих показатеља производних перформанси као и у претходном случају односно, код морталитета, дневне потрошње хране по носиљи и удела поломљених и прљавих у укупном броју произведених јаја.</s><s>При том, потребно је нагласити да фарма IV бележи знатно више вредности у односу на остале три фарме.</s><s>У сврху потпунијег сагледавања резултата остварених на свим посматраним моделима фарми, уважавајући разлике које постоје у погледу њихових организационих карактеристика, извршена је детаљна анализа и дефинисање узрока установљених кретања свих најважнијих производних параметара.</s> <s>У току производног циклуса који је трајао 57 недеља, просечна носивост изражена бројем јаја по усељеној носиљи износила је 328,59 на фарми I, 337,93 на фарми II, 328,19 на фарми III и 310,08 на фарми IV, док је просечна недељна производња по усељеној носиљи на посматраним фармама износила 5,76 јаја, 5,93 јаја, 5,75 јаја и 5,44 јаја, респективно.</s><s>Иако је претходно наглашено да не постоје статистички значајне разлике у погледу интензитета носивости на фармама које примењују различите системе држања, ипак се могу уочити извесне</s> <s>Интензитет носивости неусаглашености између фарми које држе носиље у конвенционалним кавезима.</s><s>Наиме, интересантно је да се на фармама које примењују овај систем држања носиља (фарме II и IV) истовремено остварују најбољи и најлошији резултати када је у питању интензитет носивости.</s><s>Разлог постојања ових неусаглашености лежи у чињеници да фарма IV, која је мањег капацитета, располаже са знатно старијом опремом и постројењима, али и објектима у којима се једва досеже технолошки минимум када су у питању амбијентални услови, док сe услови држања на фарми II крећу око средњих вредности препоручених технологијом за гајени лаки линијски хибрид кокоши.</s><s>Са друге стране, у оквиру фарми које примењују обогаћени кавезни систем држања носиља (фарме I и III) остварена је знатно уједначенија производња јаја по носиљи, без обзира на капацитет фарме, будући да су обе фарме новијег датума, односно располажу новиjим објектима и опремом и имају приближно исте амбијенталне услове.</s><s>У циљу поређења са стандардима прописаним за линијски хибрид кокоши Lohmann brown classic, односно са технолошком носивошћу, на посматраним фармама, праћена је носивост по присутној и по усељеној носиљи (Графикони 6 и Графикон 6. Технолошка и остварена носивост по присутној носиљи у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>Носивост по присутној носиљи, на фарми I, премашује 90% у периоду од 24. до 42. недеље старости носиља, осцилира око 90% до 54. недеље, а затим опада уз осцилације, да би на крају производног циклуса износила 77,8%.</s><s>Такозвани врх или шпиц носивости (енг. peak egg laying capacity) од 98,2%, носиље су достигле у 33. недељи старости.</s> <s>На фарми II, носивост изнад 90% се постиже у најдужем периоду, од 22. до 58. недеље, док у последњој недељи износи 84,8%.</s><s>У највећем делу посматраног производног циклуса остварена носивост се креће изнад технолошке, при чему су носиље у 29. недељи постигле максималну носивост од 98,5%.</s><s>Када је реч о фарми III, носивост је већа од 90% у периоду од 22. до 39. недеље са врхом носивости од 96,2% у 26. недељи, при чему је у периоду након 33. недеље носивост константно испод технолошке уз тренд опадања све до краја производног циклуса када износи 76,3%,</s> <s>Носивост по присутној носиљи, на фарми IV, премашује 90% у најкраћем периоду, од 24. до 38. недеље, и у односу на остале фарме постиже најнижу максималну носивост од 95,2% у 30. недељи.</s><s>Остварена носивост је нижа од технолошке у целом производном циклусу, са изузетком недеље у којој се остварује пик носивости, и на крају циклуса износи 73,8%.</s><s>Када је у питању носивост по усељеној носиљи, кретања су слична као и у случају носивости по присутној носиљи.</s> <s>Графикон 7. Технолошка и остварена носивост по усељеној носиљи у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>На основу приказаних резултата, може се приметити да разлике у носивости по усељеној носиљи на фармама I, II и III нису изражене и да константно варирају изнад и испод технолошке носивости, док су ове вредности на фарми IV, током читавог производног циклуса испод стандардом прописаних.</s><s>Максимално остварена носивост по усељеној носиљи креће се у интервалу од 93,2 до 97,3%, односно од око 1% испод технолошке носивости, на фарми IV, па до 3,3% изнад технолошке носивости на фарми II.</s> <s>У процесу производње конзумних јаја, у оквиру сваког комерцијалног јата, може се очекивати да одређени број носиља угине.</s><s>Међу основним узроцима угинућа носиља налазе се међусобно кљуцање и канибализам (Abrahamsson, Tauson, 1997; Weitzenbürger et al., 2005; Gerzilov et al., 2012), али и појава различитих инфективних обољења и разлике у условима држања, односно примењеном Од укупног броја усељених носиља на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, у току производног циклуса, најмањи број угинућа забележен је на фарми III и износио је 5,79%, док је највеће учешће угинућа у укупном броју усељених носиља од 10,53% забележено на фарми IV.</s><s>Морталитет на фармама I и II се није значајно разликовао и у посматраном периоду износио је 7,09%, односно 7,18%.</s><s>Промене у кретању морталитета праћене су на недељном нивоу, будући да нагла и изражена повећања у погледу броја угинулих животиња могу указивати на појаву канибализма, неке заразне болести или већих пропуста у технологији производње (Графикон 8).</s> <s>На фармама које примењују конвенционални кавезни систем држања носиља (фарме II и IV), морталитет се кретао у интервалу од 0,08 до 0,36% на недељном нивоу и био је виши у највећем делу производног циклуса у односу на фарме са обогаћеним кавезним системом (фарме I и III) у оквиру којих је морталитет осцилирао између 0,01-0,36%.</s><s>Према мишљењу Lay et al. (2011), морталитет носиља у здравим јатима, смештеним у оквиру добро организованих конвенционалних кавезних система, не би требало да премашује 0,1% недељно.</s><s>Ипак, тешко је судити о различитим системима држања носиља са становишта морталитета, с обзиром на то да на њу утиче више фактора, укључујући услове у периоду одгоја носиља, управљање у периоду продукције јата, као и одабрани линијски хибрид кокоши за производњу јаја.</s><s>На основу претходног графичког приказа, такође се може уочити да је морталитет бележио највише вредности на самом почетку и крају производног циклуса.</s><s>Ово је потпуно разумљиво, имајући у виду чињеницу да носиље приликом транспорта, усељавања у објекте и аклиматизације на смештајне услове трпе одређени ниво стреса, као и да је сасвим природно да се број угинућа повећава са одмицањем века искоришћавања односно са повећањем старости носиља.</s><s>Поред тога, треба истаћи да у току производног циклуса нису забележена значајнија повећања морталитета индикована болестима или пропустима у технологији, будући да се на свим посматраним фармама посебна пажња посвећује одржавању хигијене у објектима за смештај носиља, као и примени мера превентивне заштите здравља носиља које подразумевају свођење могућности уношења узрочника заразе у објекте</s> <s>Потрошња хране дезинсекције и дератизације и коришћењу одговарајуће заштитне опреме за сва лица која улазе у производни круг и објекте за смештај носиља.</s> <s>Потрошња хране у току производног циклуса зависи од бројних параметара, међу којима се у најзначајније убрајају избалансираност оброка, прилагођеност коришћене смеше старосном узрасту носиља и потребама гајеног линијског хибрида кокоши, адекватност уздржних услова (превасходно температуре и влажности ваздуха и проветрености), као и начина допремања хране у објекте за смештај и саме расподеле носиљама.</s> <s>Према речима Singh (2008), систем држања носиља има значајан утицај на ефикасност исхране, дневну потрошњу хране и масу јаја.</s><s>Међутим, када је у питању зависност између потрошње и конверзије хране и примењеног система држања носиља, мишљења су подељена.</s><s>Један део истраживања (Tauson et al., 1999; Tumova, Ebeid, 2003; Hulzenbosch, 2006; Englmaierová et al., 2014) сугерише да су потрошња и конверзија хранива повољнији у конвенционалним системима држања.</s><s>Међутим, како наводе Appleby et al. (2002), већа конзумација хране у обогаћеним системима резултује већом производњом јаја по носиљи.</s><s>Са друге стране, део аутора тврди да се слична ефикасност постиже у обогаћеним и конвенционалним кавезним системима држања када је реч о потрошњи хране наведеног, резултати једног дела истраживања указују и на чињеницу да повећано кретање подразумева већи утошак енергије, а самим тим и повећање потреба за уносом хране у појединим системима држања носиља, што је према мишљењу Preisinger (2000) поготово изражено у некавезним системима.</s><s>Када је реч о потрошњи хране на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, обрачуната су два основна показатеља – дневна потрошња хране по носиљи и потрошња хране по произведеном јајету, и праћено је њихово кретање у току производног циклуса.</s><s>Претходно установљене разлике са становишта два кавезна система држања носиља која се примењују у оквиру посматраних фарми значајне су када је у питању један од два утврђена параметра, и то дневнa потрошњa хране по носиљи (p<0,01).</s><s>Наиме, дневни утрошак хране по носиљи у конвенционалном кавезном систему је статистички значајно већи у односу на обогаћени систем, што је заправо последица знатно веће потрошње на фарми IV (Прилог 10).</s><s>На посматраним фармама за производњу конзумних јаја, у оквиру обогаћеног кавезног система држања постигнути су повољнији резултати у погледу остварене потрошње хране, што је приметно и на графичком приказу просечно остварених вредности посматраних параметара у производном циклусу (Графикон 9).</s><s>Графикон 9. Просечна потрошња хране по носиљи и јајету у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>Просечан дневни утрошак хране по носиљи у посматраном периоду на фармама I и III, на којима се носиље држе у обогаћеним кавезима, износио је 115,3 g и 116,9 g, а утрошак по произведеном јајету 151,5 g и 151,8 g. У оквиру фарми II и IV, на којима се примењује конвенционални систем држања, по носиљи се у току целог производног циклуса трошило просечно 115,3 g, односно 126,1 g смеше дневно, док се по произведеном јајету трошило 151,9 g, односно 171,2 g. Ако се упореди потрошња хране на фарми II са потрошњом на фармама I и III, могло би се закључити да са овог аспекта нема значајнијих разлика између конвенционалног и обогаћеног кавезног система држања носиља.</s><s>Међутим, када се у поређење укључи и утрошак хране остварен на фарми IV, неуједначеност у потрошњи постаје очигледнија, као и њена условљеност разликама како у примењеној технологији са аспекта састава коришћених смеша, тако и у начину и организацији дистрибуције хране.</s> <s>Конверзија хране и произведена јајчана маса по носиљи Конверзија хране се изражава коефицијентом конверзије који се израчунава као однос утрошене количине хране и произведене јајчане масе, те се може рећи да је конверзија боља што је вредност овог коефицијента нижа.</s><s>Према мишљењу Mostert (1995), конверзија хране је повољнија у кавезним у односу на остале системе држања, будући да су у њима губици услед растура 100</s> <s>Потрошња хране сведени на минимум.</s><s>Са друге стране, када је реч о разликама између кавезних система држања Aral et al. (2017) констатовали су да, иако су коефицијенти конверзије хране нешто нижи у обогаћеном него у конвенционалном систему, разлике између ових система са становишта конверзије нису статистички значајне.</s> <s>У оквиру посматраних фарми за производњу јаја најнижи коефицијент конверзије износио је 2,50 и остварен је на фарми II, док је најнеповољнији коефицијент конверзије од 2,82 остварен на фарми IV.</s><s>На фармама I и III коефицијенти конверзије су износили 2,54 и 2,51 у посматраном производном циклусу.</s><s>У приручнику за Lohmann Brown-Classic носиље, када су у питању производне карактеристике, поред осталих дате су и циљне вредности за произведену јајчану масу по присутној носиљи на недељном нивоу.</s><s>Ради поређења остварених резултата на посматраним фармама са циљним резултатима предвиђеним технологијом производње за гајени линијски хибрид кокоши, извршено је израчунавање недељне производње јајчане масе по присутној носиљи у току читавог циклуса продукције јата (Графикон 10).</s><s>Графикон 10.</s><s>Технолошка и остварена производња јајчане масе по присутној носиљи у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја</s> <s>Поређењем остварених и циљних резултата, може се уочити да је производња јајчане масе по присутној носиљи на свим фармама била изнад технологијом предвиђене у периоду од 21. до 30. недеље, да је забележила благе осцилације изнад и испод стандарда у периоду од 30. до 36. недеље, да би у периоду од 36. недеље па до краја производног циклуса била искључиво испод технологије на свим фармама изузев фарме II.</s><s>Најзначајнија одступања изнад технологијом предвиђене производње јајчане масе по присутној носиљи забележена су управо на овој фарми, док је фарма IV по овом основу остварила најлошије резултате.</s><s>Добијени резултати када је у питању конверзија хране, у складу су са претходно поменутим истраживањима, будући да је коефицијент конверзије повољнији у обогаћеном кавезном систему, као и да не постоје статистички сигнификантне разлике између примењена два система држања носиља.</s><s>Ипак, док је разлика у висини коефицијента конверзије између фарми које примењују обогаћени кавезни систем држања свега око 1%, коефицијент конверзије је на фарми IV виши у односу на фарму II за близу 13%.</s> <s>Мећутим, овде треба истаћи чињеницу да се ове две фарме разликују и у погледу степена аутоматизације, те да се на фарми IV храна у објекте доноси ручно, а до носиља допрема помоћу кошева за расподелу, што свакако утиче на повећање губитака услед растура, у односу на фарму II у којој се храна у објекте доставља преко конвејера, а до носиља допрема помоћу бескрајних ланаца.</s><s>На крају, треба споменути да нису установљене статистички значајне разлике у погледу произведене јајчане масе по присутној носиљи, али да се на основу графичког приказа може уочити да кретање овог параметра једино на фарми II у највећем делу производног циклуса премашује технолошки предвиђене циљне вредности.</s><s>При том, иако ова фарма примењује конвенционални систем држања носиља који се статистички значајно разликује по питању морталитета и дневне потрошње хране по носиљи у односу на обогаћени систем, ипак успева да ове недостатке надомести већим бројем произведених јаја те захваљујући томе обезбеђује већу количину произведене јајчане масе по носиљи.</s><s>102</s> <s>Маса јаја представља један од значајних параметара који је потребно пратити у производњи конзумних јаја, а који у великој мери утиче на остварену вредност производње.</s><s>Према бројним истраживањима која се баве испитивањем утицаја на постигнуту масу јаја (Summers, Leeson, 1983; Emery et al., 1983; Penz, Jensen, 1991; Mashaly et al., 2004; Mahdavi et al., 2005; Zemková et al., 2007; Ðukićнајрелевантнијим факторима налазе се примењени систем држања (различити видови кавезних и некавезних система), температура и влажност ваздуха и други амбијентални услови у објектима за смештај носиља, састав и избалансираност коришћених смеша уз додавање различитих суплемената у исхрани носиља, узраст и телесна маса носиља и други.</s> <s>На посматраним фармама за производњу конзумних јаја, највишу просечну масу јаја у производном циклусу, која је износила 61,63 g, остварила је фарма II.</s><s>Просечне масе јаја на фармама I, III и IV износиле су 60,48 g, 60,83 g и 60,44 g респективно.</s><s>Посматрано по недељама, просечну масу јаја од 60 g све фарме достигле су између 25. и 30. недеље (Графикон 11).</s><s>Графикон 11.</s><s>Просечна маса јаја по недељама производног циклуса на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>Добијени резултати на посматраним фармама указују на чињеницу да је узраст носиља значајан фактор који опредељује остварену масу јаја, будући да она расте заједно са старошћу носиља, што је у складу су са многим другим истраживањима технологијом производње за гајени линијски хибрид.</s><s>Међутим, иако бележи тренд раста, остварена маса јаја на свим посматраним фармама значајно је мања од технологијом предвиђене.</s> <s>Поред масе јаја, један од утицајних фактора, када се говори о вредности производње је удео поломљених и прљавих јаја у укупном обиму производње.</s><s>Са једне стране, део прљавих јаја се на фармама третира као органски отпад и представља потенцијални приход који је изгубљен, а са друге стране, део напрслих јаја се даје у прераду где постиже нижу цену у односу на читава јаја, што значи да се део приходног потенцијала ових јаја ипак користи кроз реализацију на тржишту.</s> <s>Учешће поломљених и прљавих јаја у укупно произведеним на посматраним фармама креће се од 3,39% на фарми IV до 2,37% на фарми I и представља још један од параметара који се значајно разликује у обогаћеном и конвенционалном кавезном систему држања носиља.</s><s>Већи удео лома у конвенционалном кавезном систему превасходно потиче од приметно више вредности овог параметра на фарми IV, што је резултат ручног обављања послова сакупљања и дела операција које се односе на класирање и складиштење.</s><s>Када је реч о класификацији јаја према маси, треба истаћи да се у Републици Србији примењује класификација јаја у седам класа, за разлику од ЕУ у којој се јаја категоришу у свега четири класе (Табела 7).</s><s>104</s> <s>Извор: EGG, U. S. (1). concerning the marketing and commercial quality control of eggs-in-shell (Report).</s><s>United Nations.</s><s>2010 (p. 9).</s><s>Retrieved 2015-01-02; Правилник о квалитету јаја и производа од јаја (Службени лист СФРЈ, 55/89 и Службени лист СЦГ, 56/2003 и 4/2004 - др. правилник) С обзиром да је учешће појединих класа у укупном броју произведених јаја, у приручнику за Lohmann Brown-Classic носиље, дато у складу са класификацијом која се примењује у ЕУ, није могуће извршити поређење резултата остварених на посматраним фармама са циљним вредностима.</s><s>Ипак, корисно је сагледати структуру производње јаја по класама, имајући у виду да она преко различитих продајних цена за поједине класе јаја директно утиче на остварену вредност производње (Хистограм 2).</s> <s>Овде је потребно напоменути да је структура производње дата у оквиру шест класа (SS, S, A, B, C и D) заједно са учешћем поломљених и прљавих јаја у укупном обиму производње.</s><s>Седма класа јаја, Е класа, је припојена D класи на свим фармама, будући да на фарми IV која поседује најстарију опрему технички није могуће издвајање ове класе.</s><s>Е класа јаја има изузетно мало учешће у укупној производњи, с обзиром на чињеницу да се на свим фармама појављује само у првих неколико недеља производног циклуса и заједно са D класом, по истој цени, одлази у прераду, те немогућност издвајања ове класе јаја не ствара проблем када је реч о израчунавању вредности производње.</s><s>105</s> <s>Хистограм 2. Структура производње по класама у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>У структури производње јаја по класама на посматраним фармама учешће најкрупнијих јаја (SS и S класе) се креће у интервалу од 30,8 до 45,4%, класа А је заступљена са 28,4-36,1%, док 15,9-21% од укупног обима производње чине јаја B класе.</s><s>Најповољнију структуру производње са становишта масе јаја остварила је фарма IV, без обзира на чињеницу да је управо на овој фарми уједно остварен и највиши проценат поломљених и прљавих јаја као последица коришћења најстарије опреме и ручног обављања дела производног процеса који се односи на сакупљање и паковање јаја.</s> <s>Као што је раније напоменуто, израчунавање вредности производње неопходно је ради утврђивања показатеља успешности пословања посматраних фарми за производњу конзумних јаја.</s> <s>Начелно, вредност производње се добија као производ реализованог обима производње и продајних цена.</s><s>Међутим, у циљу обезбеђења упоредивости 106</s> <s>производњу конзумних јаја података, вредност производње на свим посматраним фармама израчуната је уз помоћ просечних откупних цена пољопривредних производа у периоду 20162017. година, односно у периоду у којем је реализован производни циклус на посматраним фармама.</s> <s>Јасно је да разлике у маси јаја резултирају различитим ценама које јаја постижу на тржишту сходно класи којој припадају.</s><s>Цене јаја, као и цене других пољопривредних производа, подлежу законитостима тржишта односно подложне су осцилацијама у складу са променама обима понуде и потражње.</s><s>Међутим, ово није случај када се ради о начину формирања разлике у цени по класама, будући да се произвођачка пракса формулације цена по класама не мења.</s><s>Другим речима, у току производног циклуса на посматраним фармама за производњу конзумних јаја дошло је до осцилација у цени јаја, због чега је коришћена просечна откупна цена у овом периоду, док је начин формирања цена по класама остао исти, и као такав примењен је у обрачуну.</s> <s>Према томе, сходно произвођачкој пракси, као основа за обрачун цена јаја користи се А класа.</s><s>Крупније класе јаја, S и SS класа, се продају за 0,3, односно 0,6 динара више у односу на А класу, док је цена ситнијих класа јаја нижа у односу на А класу за 0,3 динара када је у питању B класа, 0,8 динара када је реч о C класи и 1,8 динара за класе које се користе у преради односно за D и Е класу.</s><s>На бази ове градације цена по класама и оствареног обима производње појединих класа, извршен је обрачун прихода од продаје јаја (Табела 8).</s><s>Такође, обрачуном је обухваћен део напрслих јаја који је продат за прераду и чија је просечна цена у периоду одвијања производног циклуса на посматраним фармама износила 3,80 динара по комаду.</s> <s>Поред прихода од продаје јаја, посматране фарме остварују приходе и по основу продаје излучених носиља.</s><s>Остварени приходи од продаје излучених носиља добијени су као производ укупне масе излучених носиља и просечне цене по килограму живе мере у периоду у којем је реализован циклус производње на овим Табела 9. Приходи од продаје излучених носиља на посматраним фармама за производњу конзумних јаја</s> <s>На крају, у циљу даљег обрачуна успешности пословања посматраних фарми за производњу конзумних јаја, израчуната је вредност производње која укључује приходе од продаје јаја и приходе од продаје излучених носиља (Табела 10).</s><s>Овде још треба напоменути да обрачуном вредности производње нису обухваћени приходи од продаје стајњака које фарме спорадично остварују, будући да су они углавном у висини или мало испод трошкова који по основу његовог уклањања настају.</s> <s>На основу претходног обрачуна може се уочити да се вредност производње на посматраним фармама креће у интервалу од 84 милиона динара на фарми IV, која гаји најмањи број носиља, до 339,7 милиона динара на фарми I која је уједно највећег капацитета.</s><s>Међутим, посматрано по јединици капацитета, највишу вредност производње од 2.847,6 динара по усељеној носиљи постигла је фарма II, за њом следе фарма I и фарма III са 2.768,6, односно 2.761,4 динара по усељеној носиљи, док се на последњем месту налази фарма IV са остварених 2.621,5 динара по усељеној носиљи.</s> <s>За добијање нових производа неопходно је трошење чинилаца производног процеса, при чему се процес трошења може исказати натурално - помоћу утрошака и вредносно – помоћу трошкова.</s><s>Ако се пође од тога, онда су елементи трошкова – утрошци (количине) и цене по јединици утрошка (Гогић, 2005).</s><s>109</s> <s>критеријуму класификовање, као што су сложеност, начин утврђивања, место настанка, понашање у динамици производње и слично.</s><s>У производњи конзумних јаја, укупни производни трошкови се могу поделити на трошкове производње и трошкове продаје.</s> <s>У трошкове производње начелно се убрајају: - трошкови материјала (основног и помоћног), - трошкови производних услуга (услуге погонских машина, одржавања објеката, опреме и постројења, и ветеринарске услуге), - трошкови рада,</s> <s>Са друге стране у трошкове продаје спадају трошкови транспорта производа, трошкови осигурања при транспорту, трошкови резервних делова, одржавања, горива и мазива за путничка возила, трошкови рекламе и пропаганде итд.</s><s>У великом делу истраживања спроведених на подручју Европе, примењена је класификација трошкова производње конзумних јаја на шест категорија, коју су дали van Horne и Bondt (2003):</s> <s> трошкове исхране (за цео период продукције јата),  остали трошкови (сви остали варијабилни трошкови, као што су трошкови енергије и трошкови контроле здравственог стања носиља и здравствене безбедности јаја),</s> <s> општи трошкови (књиговодство, осигурање, униформе и заштитна опрема, трошкови одлагања стајњака – уколико су релевантни).</s><s>У складу са претходно наведеним начинима поделе трошкова, а узимајући у обзир услове у којима послују посматране фарме за производњу конзумних јаја на домаћем тржишу, формулисана је и примењена следећа класификација трошкова: I Трошкови производње, који обухватају све категорије трошкова као у класификацији претходно поменутих аутора, са том разликом што се трошкови набавке носиља не умањују за износ прихода од продаје излучених кока, будући да су ови приходи обухваћени укупним приходима на посматраним фармама.</s> <s>У производњи конзумних јаја, на почетку сваког производног циклуса, јављају се трошкови набавке 18-недељних кока.</s><s>Ови трошкови се налазе на другом месту према уделу у укупним трошковима производње, одмах иза трошкова исхране носиља.</s><s>Према резултатима истраживања van Horne (2014), просечно учешће трошкова набавке носиља у укупним трошковима производње у 2013. години на територији ЕУ износило је 19,2%.</s> <s>Висина трошкова набавке носиља зависи од неколико фактора, при чему се као најзначајнији издваја начин обезбеђења носиља, с обзиром на чињеницу да су трошкови виши када се носиље набављају на тржишту у односу на обезбеђење носиља из сопственог одгоја.</s><s>Према томе, иницијални трошкови носиља зависе од цене хранива за одгој кокица до уласка у производњу и старости носиља у тренутку проношења (Sumner et al., 2010).</s><s>Међутим, како све посматране фарме за производњу конзумних јаја набављају 18-недељне коке на тржишту, висина ових трошкова резултат је капацитета фарми, односно потребног броја носиља и њихове набавне цене (Табела 11).</s> <s>Трошкови набавке носиља, на нивоу свих посматраних фарми, обрачунати су помоћу просечне цене остварене у периоду одвијања производног циклуса, и кретали су се у интервалу од 14,8 до 56,9 милиона динара у зависности од капацитета фарми.</s> <s>У оквиру укупних трошкова производње конзумних јаја, највеће учешће имају трошкови исхране носиља.</s><s>Резултати истраживања које су спровели Caspari et al. (2010) указали су на чињеницу да су, у 2008. години у ЕУ, просечно остварени трошкови исхране носиља по килограму јајчане масе износили 53,7 евроценти, док су у земљама које практикују мање рестриктивне стандарде по питању добробити гајених животиња, као што су Аргентина, САД, Бразил и Индија, ови трошкови били нижи, као и укупни трошкови производње.</s><s>Трошкови исхране по килограму јајчане масе у овим земљама кретали су се у интервалу од 33,4 до 39,5 евроценти.</s><s>Као основни разлози за остварење нижих производних трошкова, поред примењеног система држања, наводе се нижа цена хране, као резултат јефтине понуде компоненти смеша за исхану носиља, и генерално повољније пословно окружење за произвођаче конзумних јаја.</s><s>Према мишљењу van Horne и Bondt (2017), делимична зависност европских произвођача јаја од увоза појединих компоненти смеша из Јужне Америке узрокује повећање цене хранива преко повећаних трошкова транспорта, складиштења и трговачких маржи.</s> <s>Ако се узме у обзир све наведено, може се закључити да су трошкови исхране носиља у првом реду условљени саставом смеша које се користе у исхрани, као и ценама сваке од компоненти.</s> <s>У оквиру приручника за гајење одговарајућег лаког линијског хибрида кокоши за производњу конзумних јаја, поред технологијом предвиђених резултата производње, дати су и нормативи у погледу нутритивног састава оброка за носиље којих се треба придржавати ради постизања циљних резултата.</s><s>Употребом овако припремљених хранива, на основу прецизних норматива и коришћењем софтвера за састављање оброка и смеша, данас се постижу врхунски резултати, а генетички потенцијал животиња долази до максималног изражаја На посматраним фармама за производњу јаја, а у складу са препорученим нормативима у погледу нутритивног састава смеше за исхрану Lohmann BrownClassic носиља, примењују се три смеше које су прилагођене потребама гајених животиња сходно њиховом узрасту (Табеле 12, 13 и 14).</s><s>Према томе, смеше разликују по саставу, док се фазе исхране разликују према дужини трајања:</s> <s>Узимајући у обзир да се на посматраним фармама свакодневно користе велике количине хране, трошкове исхране опредељују, поред односа појединих компоненти у смешама, и њихове цене.</s><s>Међутим, када је реч о цени смеше, важну улогу има и примењени начин организације исхране.</s><s>Фарме I и IV, имају сопствене мешаоне за припрему сточне хране, при чему фарма IV потребне компоненте обезбеђује искључиво набавком на тржишту, док фарма I производи један део компоненти.</s><s>Сходно томе, приликом обрачуна цене 116</s> <s>Извор: Обрачун аутора смеша по килограму, на фармама I и IV, за компоненте које се набављају на тржишту коришћене су просечне цене остварене у периоду одвијања производног циклуса.</s><s>Са друге стране, цена компоненти које производи фарма I, односно цена кукуруза и соје, обрачуната је на бази примењене технологије производње (Прилози 11-15) и остварених варијабилних трошкова (Табеле 15 и 16).</s><s>Табела 15.</s><s>Калкулација варијабилних трошкова производње кукуруза по хектару на фарми I</s> <s>Kако фарма I организује ратарску производњу само малим делом на сопственим површинама, док се највећи део организује на пољопривредном земљишту у државној својини остваривањем права пречег закупа по основу узгоја и држања животиња, приликом обрачуна цене коштања кукуруза и соје неопходно је узети у обзир износ закупа по хектару.</s> <s>Просечна цена закупа по хектару пољопривредног земљишта у државној својини у јужнобачком округу, у периоду одвијања производног циклуса на фарми I, износила је 36.320 динара.</s><s>Узимајући у обзир чињеницу да фарма I располаже сопственим површинама и површинама под закупом, при обрачуну цене коштања кукуруза и соје, коришћен је просечан износ закупа по хектару укупно обрађиваног земљишта који терети ратарску производњу и износи 35.492 динара, 118</s> <s>Извор: Обрачун аутора док је припадајући део фиксних трошкова производње ратарских усева (трошкови амотризације, нематеријални трошкови, трошкови финансирања, трошкови рада сталних радника и др.) урачунат у оквиру трошкова производње јаја, будући да се комплетан обим производње кукуруза и соје користи као основни материјал у производњи јаја.</s> <s>Према томе, на основу укупних варијабилних трошкова и просечних трошкова закупа по хектару у производњи кукуруза и соје (96.815 динара – кукуруз, 76.877 добијена је цена коштања која за кукуруз износи 9,8 динара, а за соју 21,4 динара по килограму.</s><s>Поред тога, у циљу установљавања покривености потребне количине кукуруза и соје у исхрани носиља сопственом производњом, обрачунат је и остварени обим производње (Табела 17).</s><s>Табела 17.</s><s>Обим производње кукуруза и соје на фарми I Усев</s> <s>Одлука о производњи искључиво кукуруза и соје на укупно обрађиваним површинама на фарми I заснива се на чињеници да кукуруз и сојин гриз учествују са око 75% у свакој од три смеше коришћене за исхрану носиља.</s><s>Овде треба напоменути да се прерада соје у сојин гриз врши у оквиру мешаоне сточне хране на самој фарми, при чему се екструдирањем од 100 килограма соје добија просечно 98 килограма сојиног гриза.</s><s>Губици од просечно 2% у процесу екструдирања соје утичу на повећање цене коштања, која за сојин гриз износи 21,8 динара по килограму.</s><s>Ово практично значи да се од укупног обима произведене соје добија 575.064 килограма сојиног гриза, који се заједно са произведеном количином кукуруза користи за покриће укупних потреба у исхрани носиља (Табела 18).</s> <s>На основу претходног обрачуна може се уочити да фарма I целокупну потребну количину кукуруза и сојиног гриза у првој и најдужој фази исхране, од 18. до 45. недеље старости носиља, обезбеђује сопственом производњом.</s><s>У другој фази исхране, од 46. до 65. недеље старости носиља, највећи део потребних количина кукуруза и сојиног гриза набавља се на тржишту, док се сопственом производњом покрива свега 1,4-1,7% потреба.</s><s>У трећој и најкраћој фази исхране, која почиње након 65. недеље и траје до краја производног циклуса, фарма I се ослања на набавку ових компоненти на тржишту.</s><s>Посматрано на нивоу читавог производног циклуса, 48,2% укупно потребних количина кукуруза и 51,5% укупно потребних количина сојиног гриза фарма I обезбеђује сопственом производњом, што се преко смањења трошкова хране у првој и другој фази, свакако рефлектује на висину укупних трошкова исхране носиља (Табела 19).</s><s>120</s> <s>Цена смеше у првој фази исхране носиља на фарми I износи 16,18 динара по килограму (42.866.400/2.649.266), док би у случају да се све потребне компоненте набављају на тржишту ова цена била виша за готово 45,6% и износила би 23,82 динара по килограму.</s><s>За прорачун цена смеше у другој фази исхране носиља, поред цена коштања кукуруза и сојиног гриза произведених на фарми, коришћене су просечне тржишне цене остварене у периоду одвијања производног циклуса за количине набављене на тржишту (Табела 20).</s><s>121</s> <s>У другој фази исхране носиља на фарми I, цена смеше износи 23,30 динара по килограму (44.133.100/1.893.738), што је знатно више него у првој фази, с обзиром на чињеницу да се у овој фази веома мали део потребних количина кукуруза и сојиног гриза покрива сопственом производњом.</s><s>Како се састав смеше у другој у односу на прву фазу променио у корист јефтинијих компоненти, да фарма не организује сопствену производњу кукуруза и сојиног гриза, цена смеше у првој фази била би виша у односу на другу фазу.</s><s>Када су у питању трошкови исхране носиља у трећој фази, сходно начину обезбеђења потребних компоненти, обрачун се заснива искључиво на просечним тржишним ценама оствареним у периоду продукције јата (Табела 21).</s><s>122</s> <s>У последњој фази исхране носиља, цена смеше по килограму нижа је од цене у претходној фази, што је и очекивано будући да се у овој фази састав смеше померио још више у корист јефтинијих компоненти, те износи 22,44 динара.</s><s>Према томе, упркос чињеници да би, у складу са променама састава смеше по фазама, цена требала да опада, како фарма I организује сопствену производњу којом у првој фази исхране у потпуности покрива потребе две најзаступљеније компоненте у смеши, цене по килограму смеше у другој и трећој фази исхране Фарма IV, као што је раније наглашено, такође поседује сопствену мешаону и врши справљање смеше на самој фарми, са том разликом што се комплетне 123</s> <s>Имајући у виду да се у свим фазама исхране носиља на фарми IV користе исте компоненте, али у различитим односима, јављају се и разлике у цени смеше по килограму.</s><s>Као и на фарми I, однос компоненти у смеши на фарми IV се по фазама исхране помера у корист јефтинијих компоненти, што утиче на смањење цене смеше, те је цена смеше је највиша у првој фази исхране носиља и износи 24,39 динара по килограму, док је у другој и трећој фази нижа за 2,6 односно Када је реч о фармама II и III, које не поседују сопствене мешаоне, нити организују сопствену ратарску производњу у циљу обезбеђења потребних количина појединих хранива, целокупне потребе у погледу исхране носиља намирују се набавком комплетних смеша на тржишту.</s><s>Тржишна цена смеша, направљених по претходно приказаним рецептурама (Табела 13), по килограму 124</s> <s>На основу потребних количина хране датих у Прилогу 16 и цена смеша, на свим посматраним фармама за производњу конзумних јаја, израчунати су трошкови исхране носиља по фазама, као и укупни трошкови исхране за цео период продукције јата (Табела 23).</s> <s>Укупно остварени трошкови исхране носиља у току производног циклуса на посматраним фармама за производњу конзумних јаја крећу се у складу са капацитетима фарми, односно највиши су на фарми I, која узгаја највећи број носиља, а најнижи на фарми IV, која је најмањег капацитета.</s><s>Међутим, посматрано по јединици капацитета, ситуација је значајно другачија.</s><s>Далеко најниже трошкове исхране по усељеној носиљи, у износу од 852,2 динара, има фарма I, док је износ ових трошкова на фарми II 1.102,3 динар, на фарми III 1.129,8 динара и на фарми IV 1.137,9 динара по усељеној носиљи.</s><s>Када је у питању исхрана носиља, потребно је истаћи да се поред састава смеше и цена компоненти, према речима Matthews и Sumner (2015), на укупне трошкове исхране рефлектују утрошак хране и просечна носивост по носиљи, односно конверзија хране која варира у току продукције јата, али и губици хране по основу растура и искоришћеност хранива по носиљи.</s><s>Спора побољшања у погледу коефицијента конверзије у претходних неколико деценија резултат су напора одгајивача живине, који представљају одвојену линију у односу на производњу 125</s> <s>Извор: Обрачун аутора јаја за конзум, док индивидуални произвођачи јаја на побољшање коефицијента конверзије могу утицати само помоћу управљачких техника, и то без значајнијих помака у кратком року (Sumner et al., 2008).</s><s>Са друге стране, губици хране по основу растура више су у домену деловања произвођача јаја, будући да су резултат</s> <s>Остали трошкови аутоматизованости.</s><s>Стога, треба имати на уму да је један од утицајних фактора, који смешта фарму IV на друго место по висини трошкова исхране по усељеној носиљи, и поред уштеда које остварује прављењем смеше у сопственој мешаони, управо начин организације послова исхране.</s> <s>У примењеној класификацији укупних трошкова на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, категорија осталих трошкова обухвата следећу групу трошкова:</s> <s>- трошкови контроле здравственог стања носиља и здравствене безбедности јаја, - трошкови медикамената, различитих суплемената и додатака исхрани, - трошкови дезинфекције, дезинсекције и дератизације, - трошкови закупа,</s> <s>- трошкови пореза и доприноса независних од пословног резултата.</s><s>Преглед осталих трошкова на посматраним фармама дат је у наредној табели, а њихова висина зависи од многих чинилаца као што су капацитет фарме, начин обезбеђења воде (сопствени бунар или градски водовод), број смештајних објеката, површине у закупу и сопственом власништву, обим оствареног промета 126</s> <s>У току производног циклуса, највиши износ осталих трошкова забележен је на фарми I, што је превасходно резултат трошкова закупа земљишта који чине око 46% ове групе трошкова, с обзиром на чињеницу да једино ова фарма организује ратарску производњу у циљу обезбеђења дела хранива за носиље.</s> <s>Учешће трошкова рада у укупним трошковима производње конзумних јаја, знатно је ниже у односу на трошкове исхране и набавке носиља.</s><s>Како наводе Caspari et al. (2010) у ЕУ просечан удео трошкова рада у укупним за 2008. годину износи 4,7%, док се ови трошкови крећу у распону од 1,5 до 5,1% у земљама које не практикују строгу законску регулативу о добробити гајених животиња, чија се производња претежно организује на великим, високо ефикасним фармама, као и земљама са релативно ниском ценом рада (САД, Аргентина, Бразил и Индија).</s><s>Висина трошкова рада, у првом реду, условљена је капацитетом фарми, нивоом аутоматизованости процеса рада, обимом послова у процесу рада и начином организације послова, будући да ови фактори директно утичу на потребан број ангажованих радника.</s><s>Према мишљењу Sumner et al. (2010), кавезни системи држања омогућавају аутоматизацију великог броја радних задатака који се свакодневно обављају на фармама за производњу конзумних јаја, те механичко извођење дистрибуције хране и воде, уклањање стајњака и сакупљање и паковање јаја доводе до смањења утрошка рада по произведеном јајету.</s><s>Са друге стране, поред потребног обима ангажовања рада, висину трошкова рада одређује и цена рада.</s><s>Висина цене рада зависи од квалификација ангажованих радника, при чему треба истаћи да највећи део послова у производњи конзумних јаја, као и многим 127</s> <s>С обзиром на чињеницу да се обављање послова на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, највећим делом покрива радом радника са нижим квалификацијама, трошкови рада обрачунати су коришћењем минималних бруто зарада, када је реч о радницима ниже стручне спреме, и коришћењем просечних бруто зарада за област пољопривреде, када је реч о радницима средње и више стручне спреме (Табела 25).</s> <s>Један део радика, који обавља послове у области ветеринарске заштите, финансија и рачуноводства и одржавања објеката, постројења и опреме, ангажован је истовремено на фармама II и III.</s><s>Из тог разлога, број радника ангажованих на овим фармама израчунат је пропорционално обиму њиховог ангажовања на свакој од ових фарми појединачно.</s> <s>На основу остварених трошкова рада у производном циклусу на посматраним фармама, може се уочити да се ови трошкови не смањују пропорционално са капацитетом фарми што је последица како квалификационе структуре, тако и степена аутоматизованости радног процеса.</s><s>Сходно томе, ако се упореде трошкови рада на фармама III и IV, може се запазити да је виши ниво трошкова остварен на фарми IV која је мањег капацитета у односу на фарму III, што је резултат већег ангажовања рада услед ручног обављања једног дела операција на овој фарми.</s> <s>- трошкови одржавања објеката и опреме.</s><s>Трошкови држања остварени на посматраним фармама приказани су у наредној табели, а разлике у њиховој висини резултат су вредности основних средстава на почетку и на крају периода коришћења, дужине периода коришћења, примењене стопе амортизације, структуре средстава са становишта власништва, висине каматних стопа на позајмљена средства, учесталости појаве кварова, цена резервних делова итд.</s> <s>Знатно више трошкове држања по јединици капацитета у износу од 238,9 и 203 динара имају фарме III и I, док на фармама IV и II ови трошкови износе 177,5 и 164,7 динара по усељеној носиљи.</s> <s>Најзначајнију ставку у оквиру трошкова држања представља амортизација основних средстава, при чему највећи део ових трошкова чини амортизација основног стада, будући да се за њен обрачун користе највише амортизационе стопе.</s><s>Поред трошкова амортизације који се односе на основно стадо, висини ових трошкова на фармама I и III доприноси и износ амортизације објеката и опреме, с обзиром да се ради о релативно новим и скупљим средствима у односу на фарме које примењују конвенционални кавезни систем држања.</s><s>Са једне стране, оптерећеност трошкова држања амортизацијом објеката и опреме је знатно мања на фармама II и IV, пошто су у питању старија и јефтинија средства, поготово на фарми IV која има потпуно амортизован велики део опреме који је још увек у функцији.</s><s>Међутим, са друге стране, старост опреме доприноси повећању трошкова држања кроз трошкове одржавања, имајући у виду да се на овим фармама чешће јављају кварови и потребе вршења поправки и замене појединих делова опреме.</s> <s>- трошкови услуга одржавања рачунарске опреме и software-а, - трошкови чишћења канцеларијских и других просторија итд.</s><s>Обрачунати општи трошкови у производном циклусу на посматраним фармама дати су у Табели 27, при чему висина ових трошкова зависи превасходно од капацитета фарми, вредности осигураних средстава и обима услуга које врше друга предузећа.</s> <s>Највиши износ општих трошкова забележен је на фарми највећег капацитета, док је најниже опште трошкове остварила најмања фарма.</s><s>Овде треба нагласити да највећи део општих трошкова на посматраним фармама чине трошкови осигурања основног стада, опреме и објеката, а за њима следе трошкови ревизије пословања који се јављају на фармама које су према важећој законској регулативи у обавези да врше ревизију на годишњем нивоу.</s> <s>Трошкови продаје на посматраним фармама за производњу конзумних јаја подељени су у две групе, и то трошкове амбалаже и трошкове дистрибуције.</s><s>Када је реч о трошковима амбалаже, најпре треба истаћи да су они у директној вези са обимом производње јаја и ценом амбалаже.</s><s>Цена амбалаже зависи од више фактора од којих се међу најзначајније могу уврстити материјал од којег је амбалажа израђена, облик и величина односно капацитет.</s><s>За паковање производа користи се велики број различитих материјала као што су стакло, папир, пластика, метал, дрво, картон, текстил и друго, међутим, када је у питању паковање конзумних јаја најчешће се користи картонска амбалажа, што је случај на свим посматраним фармама.</s> <s>Као основне функције амбалаже могу се навести заштита производа од механичких оштећења при манипулацијама, транспорту и складиштењу, осигуравање безбедности са становишта хемијских и микробиолошких утицаја и обезбеђење задовољавајућег пласмана производа.</s><s>Сходно основним функцијама, амбалажа се може поделити на транспортну и комерцијалну или малопродајну.</s><s>Транспортна амбалажа има превасходно заштитну улогу и најчешће подразумева 131</s> <s>Трошкови продаје паковање веће количине производа претходно упакованих у амбалажне јединице мањег капацитета, док комерцијалана амбалажа подразумева паковање у којем производ доспева до потрошача те је њена улога да својим дизајном унапреди пласман производа.</s><s>Када су у питању конзумна јаја, као транспортна паковања користе се кутије предвиђене за преношење 360 јаја, при чему свака кутија садржи укупно 14 подлошки од чега су две празне, а у осталих 12 се налази по 30 јаја.</s><s>Са друге стране, комерцијална амбалажа подразумева кутије за паковање мање количине производа у зависности од преференција потрошача, најчешће капацитета 6, 10, 15, 18 и 20 јаја, која су при том обележена адекватном декларацијом са основним информацијама о произвођачу и производу.</s><s>Приликом израчунавања трошкова амбалаже на посматраним фармама обрачуном су обухваћени само трошкови транспортне амбалаже, као производ броја транспортних кутија и подлошки и њихових просечних тржишних цена (55 динара по транспортној кутији и 4,5 динара по подлошки).</s><s>Разлог оваквог обрачуна трошкова амбалаже лежи у чињеници да се трошкови малопродајне амбалаже зарачунавају у оквиру цене јаја, те се надокнађују приликом продаје купцима, док су трошкови паковања који се односе на штампање и етикетирање производа већ зарачунати у оквиру категорије осталих трошкова.</s><s>Када је реч о трошковима дистрибуције, потребно је истаћи да њихова висина у великој мери зависи од разгранатости дистрибутивне мреже и ефикасности доспевања производа кроз дистрибутивне канале од произвођача до купца.</s><s>Дистрибуција на посматраним фармама за производњу конзумних јаја подразумева обраду наруџби, манипулације производима од складишта до транспортног средства, транспорт и манипулације производима на месту доставе, а најзначајнију ставку у оквиру трошкова дистрибуције представљају транспортни трошкови, који обухватају издатке за гориво и мазиво, путарине, регистрације, осигурања и друго.</s> <s>Према томе, како просторна дистанца и време утрошено за доставу производа од места производње до купца у великој мери опредељују висину трошкова дистрибуције, разлике које се јављају у износу ових трошкова резултат су 132</s> <s>У складу са наведеним, обрачунати су трошкови амбалаже, трошкови дистрибуције и укупни трошкови продаје као збир претходне две групе трошкова Табела 28.</s><s>Трошкови продаје на посматраним фармама за производњу конзумних Фарма</s> <s>Остварени трошкови продаје на посматраним фармама за производњу конзумних јаја крећу се у интервалу од око 7 милиона динара на фарми најмањег капацитета, па до 34,8 милиона динара на фарми највећег капацитета.</s><s>Међутим, посматрано по јединици капацитета оптерећеност трошковима продаје највећа је на фарми II и износи 391,6 динара, затим следи фарма III са 359,8 динара, док је на фармама I и IV износ ових трошкова у току производног циклуса био 283,4, односно 217,5 динара по усељеној носиљи.</s> <s>Као што се може уочити из претходне табеле, разлог постојања несразмерно већих трошкова продаје на фармама II и III су релативно високи трошкови дистрибуције, будући да ове две фарме имају изузетно разгранату дистрибутивну мрежу која се пружа на целој териоторији Републике Србије.</s><s>Осим тога, велики део укупног обима доставе коју врше ове две фарме врши се директно до малопродајних објеката, чак и када је реч о великим трговачким ланцима.</s><s>Са друге стране, на фарми I се остварују извесне уштеде када су у питању трошкови дистрибуције, с обзиром на то да се достава јаја већим купцима врши до централних магацина, док је најнижи износ ових трошкова остварен на фарми IV 133</s> <s>Укупни трошкови као резултат релативно скромне дистрибутивне мреже која се пружа претежно на локалном тржишту сходно позиционираности производних капацитета ове фарме.</s> <s>Како је раније истакнуто, укупни трошкови на посматраним фармама за производњу конзумних јаја подељени су у две групе, трошкови производње и трошкови продаје, при чему се на висину ових трошкова рефлектује веома велики број опредељујућих фактора.</s> <s>Политике и други покретачи који подстичу усвајање пракси које доприносе испуњавању еколошких, социјалних или других критеријума одрживости често се одражавају на економске и тржишне резултате, те промене производних система могу имати импликације на употребу инпута, производњу по јединици инпута, трошкове производње, карактеристике производа, реакције потрошача, укупну производњу, величину фарме, односе маркетинга и дистрибуције и тржишне цене и бројне друге економске и тржишне варијабле (Sumner et al., 2011).</s><s>Најзначајније разлике у висини остварених производних трошкова, према мишљењу van Horne и Bondt (2017) јављају се као резултат разлика у висини трошкова исхране, набавне цене носиља, трошкова држања и одлагања стајњака.</s><s>Како наводи Rahn (2001), трошкови исхране и набавке носиља обично чине више од 80% трошкова који варирају у складу са нивоом производње, као и две трећине или више када је реч о укупним трошковима производње јаја.</s><s>Ово практично значи да опредељујућу улогу када је реч о укупним производним трошковима имају оне категорије трошкова са највећим учешћем, те је корисно сагледати структуру укупних производних трошкова на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, као и трошкове производње и продаје појединачно.</s><s>134</s> <s>Хистограм 3. Структура укупних трошкова у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>Као и у свим предузећима која се баве производњом, а не трговином добара, тако и на фармама за производњу конзумних јаја, сасвим је јасно да ће сходно својој обухватности највећи део укупних трошкова чинити трошкови производње.</s><s>Удео ових трошкова се на посматраним фармама креће између 84,0 и 89,1%, док преосталих 10,9-16,0% отпада на трошкове продаје чије је учешће условљено обимом активности неопходних за реализацију произведене количине јаја на тржишту.</s> <s>Када је у питању структура трошкова продаје, на свим посматраним фармама за производњу конзумних јаја, забележено је доминантно учешће трошкова дистрибуције (Хистограм 4).</s> <s>Хистограм 4. Структура трошкова продаје у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>У току производног циклуса на посматраним фармама, удео трошкова дистрибуције кретао се у интервалу од 60,5 до 72,4%, док су трошкови паковања учествовали са 27,6-39,5%.</s><s>На основу приказане структуре трошкова продаје, могу се запазити значајнија померања у корист трошкова дистрибуције на фармама II и III, будући да су на овим фармама трошкови дистрибуције оптерећени знатно вишим износом трошкова транспорта у односу на фарме I и IV.</s><s>Виши транспортни трошкови на фармама II и III, као што је раније истакнуто, последица су великог броја купаца лоцираних широм земље.</s><s>За разлику од трошкова продаје, производни трошкови на посматраним фармама за производњу конзумних јаја имају знатно комплекснију структуру с обзиром на чињеницу да обухватају већи број трошковних група (Хистограм 5).</s><s>136</s> <s>Хистограм 5. Структура трошкова производње у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>У структури трошкова производње на посматраним фармама доминирају трошкови исхране и трошкови набавке носиља, што је у складу са претходно наведеним истраживањима, при чему њихово учешће варира од 69% на фарми I, па до 78,8% на фарми IV.</s><s>Значајнија разлика у структури трошкова може се запазити између фарме I и осталих фарми, будући да ова фарма има знатно мање учешће трошкова исхране и веће учешће осталих трошкова у структури трошкова производње.</s><s>Ова померања у структури трошкова на фарми I резултат су, са једне стране, сопствене производње дела хранива која се користе у исхрани носиља и која зато имају нижу цену коштања, и са друге стране, повећаних осталих трошкова кроз трошкове закупа земљишта на којем се производња ових хранива организује.</s> <s>Поред тога, у структури трошкова производње може се уочити нешто веће учешће трошкова држања на фармама I и III, с обзиром на чињеницу да ове фарме примењују обогаћени кавезни систем, располажу опремом и објектима новијег датума у које су начињена виша улагања по јединици капацитета у односу на фарме II и IV, те су и трошкови амортизације већи од оних који се јављају у конвенционалном кавезном систему држања носиља.</s><s>137</s> <s>У циљу сагледавања оптерећености оствареног обима производње појединим трошковним категоријама, сачињен је преглед укупних производних трошкова по килограму јајчане масе остварених на посматраним фармама за производњу конзумних јаја (Хистограм 6).</s> <s>Хистограм 6. Укупни производни трошкови по килограму јајчане масе у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Извор: Обрачун аутора</s> <s>На фарми III остварени су највиши укупни производни трошкови по килограму јајчане масе у износу од 119,4 динара, за њом следе фарме IV и II са 119 и 115,3 динара, док је најнижи износ трошкова од 109 динара забележен на фарми I. На свим посматраним фармама, трошкови исхране, набавке носиља, држања и дистрибуције представљају доминантне категорије трошкова које суделују са 77,4-85,6% у укупним трошковима по килограму јајчане масе.</s><s>138</s> <s>Финансијски резултат пословања представља део вредности производње који остаје после надокнаде одређених трошкова, те што је остатак вредности већи то је и остварени финансијски резултат повољнији (Гогић, 2005).</s><s>Постоји већи број показатеља помоћу којих се може изразити финансијски резултат, а који се разликују у зависности од тога који се трошкови издвајају из вредности производње.</s><s>На посматраним фармама за производњу конзумних јаја израчунат је бруто финансијски резултат који подразумева укупан финансијски резултат остварен у производном циклусу пре опорезивања (Табела 29).</s><s>Бруто финансијски резултат добијен је умањењем вредности производње износом свих утрошених производних чинилаца односно као разлика између остварене вредности производње и укупних трошкова.</s><s>Табела 29.</s><s>Бруто финансијски у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја (000 РСД)</s> <s>Износ бруто финансијског резултата на посматраним фармама се креће у интервалу од 10,9 до 70,2 милиона динара, и то до фарме најмањег до фарме највећег капацитета.</s><s>Међутим, не може се рећи да је његов раст пропорционалан расту капацитета фарми, будући да је он под утицајем свих претходно анализираних фактора који делују на остварену вредност производње и утрошене производне чиниоце.</s> <s>Посматрано по јединици капацитета, највиши бруто финансијски резултат забележен је на фарми I у износу од 551,7 динара, затим следе фарме II и III са 392,8 и 374,3 динара и на крају се налази фарма IV са 339,9 динара по усељеној носиљи.</s><s>На основу остварених резултата може се уочити да фарма I, као једина 139</s> <s>Извор: Обрачун аутора која остварује запажене уштеде у погледу трошкова исхране носиља, значајно предњачи по питању оствареног финансијског резултата у односу на друге посматране фарме.</s> <s>6.4.</s><s>Парцијални показатељи пословног успеха посматраних фарми за производњу конзумних јаја – показатељи економске ефикасности</s> <s>Успешност пословања може се исказати помоћу већег броја показатеља, а примарни циљ њиховог утврђивања на нивоу фарме је обезбеђење основе за доношење правовремених и исправних одлука у области планирања и алокације расположивих ресурса, као и вођења делотворне финансијске и инвестиционе политике.</s> <s>Оцена успешности пословања заснива се на поређењу остварених резултата пословања фарме било на временској дистанци, односно са резутатима планираним или реализованим у претходном периоду, било на просторној дистанци, односно са резултатима које остварују други конкурентни произвођачи.</s><s>Међутим, свако поређење апсолутних вредности показатеља подразумева постојање идентичних производних услова и капацитета производних чинилаца за сваку организациону јединицу у којој су мерења ових показатеља извршена, што се свакако може обезбедити у експерименталним условима, али што је готово немогуће сусрести у производној пракси.</s> <s>Да би се могло вршити временско и просторно поређење економских резултата, као и израчунавање степена економске ефикасности пословања, остварених у одређеном временском периоду, економски резултат пословања је потребно изразити по јединици уложених или утрошених производних фактора (Гогић, 2005).</s><s>Ово практично значи да се проблем утицаја различитих производних услова и капацитета производних чинилаца на остварену висину обрачунатих економских показатеља превазилази коришћењем релативних уместо апсолутних вредности.</s> <s>У циљу оцене успешности пословања посматраних фарми за производњу конзумних јаја, даље су израчунати основни показатељи економске ефикасности, и то економичност, рентабилност и продуктивност, уз оцену степена коришћења капацитета.</s> <s>Економичност производње представља начело пословања којим се квантификује економска корист трошења производних чинилаца у процесу производње.</s><s>Економичност конкретизује апстрактну формулацију основног економског принципа репродукције (остварити максималне ефекте са што мањим улагањима), тако што конкретно дефинише ефекте као произведене вредности, а улагања као утрошене вредности у репродукцији (Мунћан и Живковић, 2004).</s><s>Са смањењем утрошка производних чинилаца за остварење одређеног нивоа производње расте степен њихове економичности и обрнуто.</s> <s>Имајући у виду чињеницу да економичност подразумева настојање да се одговарајући ниво производње оствари са што мањим трошењем фактора производње, у зависности од тога да ли се изражавају преко физичких утрошака или трошкова рада, средстава за рад и предмета рада, економичност се може утврдити натурално или вредносно.</s> <s>Натурално исказивање економичности се користи само када се у однос стављају остварени обим производње и утрошци појединачних производних фактора, односно само за утврђивање парцијалне економичности у циљу приказивања функционалне зависности појединачних чинилаца и нивоа производње.</s><s>Ипак, како је остварени обим производње резултат деловања разноврсних производних фактора и како се не могу свести на исте натуралне вредности, најчешћи и свакако меродавнији начин исказивања економичности производње јесте вредносни, који се приказује односом вредности производње и вредности утрошака</s> <s>утврђивања економичности може се користити и за установљавање утицаја појединих врста трошкова на остварену вредност производње преко парцијалних показатеља 141</s> <s>На посматраним фармама за производњу конзумних јаја обрачунат је степен економичности производње, као и ефикасност коришћења материјала као најзначајније трошковне категорије (Табела 30).</s><s>Табела 30.</s><s>Економичност у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја</s> <s>Производња конзумних јаја је на свим посматраним фармама економична, при чему је највиши коефицијент економичности остварен на фарми I, која уједно остварује и највиши ниво ефикасности коришћења материјала у производном процесу.</s> <s>Као једно од три основна мерила пословног успеха предузећа, принцип рентабилности се темељи на захтеву да се са што је могуће мањом количином ангажованих средстава оствари што је могуће већа добит.</s><s>Битне карактеристике економије предузећа су: - остварени обим производње и његова вредност, - утрошци радне снаге,</s> <s>- средства ангажована у репродукцији (Мунћан и сар., 2009).</s><s>За разлику од економичности и производности који су одређени кроз однос утрошених елемената производње према оствареној количини учинака и који се могу изражавати натурално и вредносно, последње две битне карактеристике 142</s> <s>Да би се за пословање могло рећи да је рентабилно, најпре је потребно да предузеће остварује позитиван финансијски резултат, што значи да је остварило укупан прилив већи од уложених средстава и да располаже одређеним износом средстава за проширену репродукцију.</s> <s>Како рентабилност подразумева однос између остварених ефеката и средстава ангажованих у производном процесу, на посматраним фармама за производњу конзумних јаја обрачунати су показатељи којима се изражава степен економске ефективности производње, са једне, и економске ефективности уложених средстава, са друге стране (Табела 31).</s><s>Степен рентабилности производње установљен је из односа оствареног финансијског резултата и вредности производње, док су при израчунавању степена рентабилности уложених средстава у однос са финансијским резултатом стављена укупно ангажована средства.</s><s>Као финансијски резултат узет је бруто финанасијски резултат односно целокупни износ добити остварене у производном циклусу (како би се елиминисао утицај прописа у погледу издвајања из добити), а укупно ангажована средства су добијена као просечна садашња вредност сталних и обртних средстава у периоду продукције јата на свим посматраним фармама.</s><s>Табела 31.</s><s>Рентабилност у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја</s> <s>Највишу рентабилност производње у производном циклусу остварила је фарма I са готово 20 динара остварене добити на сваких 100 динара тржишне вредности производње, док се износ остварене добити на осталим фармама кретао у интервалу од 12,96 до 13,79 динара.</s><s>Међутим, посматрано са аспекта оствареног 143</s> <s>Извор: Обрачун аутора износа вишка вредности коју су обезбедила укупно ангажована средства у производњи, највишу стопу укамаћења уложених средстава имала је фарма IV која у производном циклусу ангажује најскромнији обим средстава.</s><s>6.4.3.</s><s>Продуктивност</s> <s>У процесу производње, поред средстава за рад и предмета рада, за остваривање нових вредности кроз добијање нових производа, неопходно је коришћење рада као јединог чиниоца производње који има стваралачки карактер и без којег се не може замислити производни процес.</s><s>Продуктивност, као однос између количине производа и производних чинилаца, може се исказати за било који производни фактор, с тим да се у пракси најчешће користи продуктивност рада као парцијално мерило продуктивности.</s> <s>Степен продуктивности рада се изражава кроз однос реализованог обима производње и обима утрошеног рада и начелно представља настојање да се у процесу репродукције постигне што је могуће виши ниво производње са што је могуће нижим утрошком рада.</s> <s>Изражавање продуктивности рада може се вршити натурално или вредносно.</s><s>Натурално изражавање продуктивности рада је једноставно када предузеће производи један производ, али се усложњава са хетерогеношћу производног асортимана због потребе свођења обима производње разноврсних производа на заједничку натуралну основу.</s><s>Како се финансијским путем, односно ценовним изразима, најједноставније може изразити и најхетерогенији производни асортиман</s> <s>За исказивање продуктивности рада на посматраним фармама за производњу конзумних јаја коришћен је вредносни метод, а степен продуктивности рада са друштвеног аспекта обрачунат је из односа оствареног бруто финансијског резултата и просечног броја запослених радника, као и са аспекта фарме, на основу реализоване вредности производње и трошкова плата (Табела 32).</s><s>144</s> <s>Највиши степен продуктивности рада по основу износа оствареног вишка вредности од око 2,26 милиона динара по запосленом раднику, остварује се на фарми I. За њом следе фарме II и III са остварених 1,33 и 1,26 милиона динара по запосленом раднику, док се на последњем месту налази фарма IV која остварује 990 хиљада динара по запосленом.</s><s>Фарма IV остварује и најнижу продуктивност рада са аспекта фарме, будући да је ово једина фарма на којој производни процес није у потпуности аутоматизован.</s> <s>Једну од основних карактеристика савремене производње конзумних јаја представља висока концентрација средстава за рад, чија се ефикасност коришћења директно одражава на показатеље успешности пословања фарми које ову производњу организују.</s> <s>Уопштено говорећи, капацитет неке фарме подразумева количину производа коју она може остварити у одређеном временском периоду уз пуно коришћење расположивих средстава за рад и радне снаге.</s><s>Најчешће коришћена подела која се заснива на производном потенцијалу средстава за рад, радне снаге или фарме у целини, разликује технички и експлоатациони капацитет.</s><s>Технички капацитет ограничен је техничко-технолошким својствима или радном оспособљеношћу средстава за рад и радне снаге и углавном се поистовећује са максималним или теоријским капацитетом, будући да представља само теоријску могућност максималног коришћења производне способности средстава за рад и живог рада у одређеном временском периоду која се у пракси заправо готово никада не достиже.</s><s>Са друге стране, експлоатациони капацитет је мањи од техничког и 145</s> <s>6.4.4.</s><s>Степен коришћења капацитета представља онај његов део који се у датим условима привређивања реално може користити.</s><s>Поред техничког и експоатационог капацитета који се заснивају на производном потенцијалу средстава за рад и радне снаге, у литератури се може пронаћи и капацитет посматран са аспекта економске ефикасности производње који се назива економски или оптимални капацитет и који представља онај капацитет код кога је цена коштања по јединици производа најнижа.</s><s>Капацитет фарми за производњу конзумних јаја није стална величина и мења се са увођењем новог хибрида са већим генетским производним потенцијалом, променом квалитета коришћене хране, побољшањем микроклиматских услова држања носиља и слично, те се отуда јавља и проблем изражавања његовог степена искоришћавања.</s> <s>Мунћан и сар. (2009) указују на чињеницу да је исказивање капацитета средстава за рад, радне снаге и предузећа као целине од посебне важности због утврђивања интензитета њиховог коришћења од кога зависе трошкови производње, те се углавном представља процентуално од максималног техничког капацитета.</s><s>Према томе, степен коришћења капацитета практично представља процентуално учешће стварно добијене количине производа у могућем обиму производње.</s><s>Међутим, овде се поставља питање начина обрачуна могућег обима производње или максималног техничког капацитета фарми.</s> <s>У циљу превазилажења наведених проблема, степен коришћења капацитета посматраних фарми за производњу конзумних јаја обрачунат је као процентуални однос укупно произведеног броја јаја и обима производње јаја по усељеној носиљи који је добијен на основу носивости прописане стандардом за гајени лаки линијски хибрид кокоши и представљен у Прилогу 17. 146</s> <s>Најповољнији степен коришћења капацитета остварен је на фарми II и указује на коришћење производне способности изнад технологијом предвиђеног, што се повољно одражава на резултате производње, и то у првом реду на обим производње чиме се смањује износ трошкова по јединици производа.</s><s>Фарме I и III имају сличну искоришћеност капацитета која је приближна технолошки предвиђеном коришћењу капацитета, док је најнижи степен коришћења капацитета установљен на фарми IV у оквиру које постоје највеће резерве за унапређење коришћења производног потенцијала.</s><s>6.5.</s><s>Резултати сценарио анализе</s> <s>Позната је чињеница да сви привредни субјекти, укључујући и фарме за производњу конзумних јаја, послују у релативно нестабилном политичком, економском, социјалном и природном окружењу.</s><s>У претходним поглављима извршена</s> <s>ове производње у постојећим условима, те се за добијене резултате на посматраним фармама може рећи да представљају базичну ситуацију или тренутно стање.</s><s>У сврху сагледавања утицаја најважнијих промена које могу и/или које ће сасвим извесно настати у пословном окружењу посматраних фарми за производњу конзумних јаја, на обликовање њихове будућности формулисана су три сценарија: - утицај немогућности сопствене производње појединих компоненти и прављења комплетних смеша за исхрану носиља, односно утицај набавке готових смеша на тржишту на производне трошкове и основне показатеље економске ефикасности пословања посматраних фарми,</s> <s>- утицај увођења обогаћеног кавезног система који подразумева потпуну аутоматизацију на производне трошкове и основне параметре економске ефикасности пословања на фармама које практикују држање носиља у конвенционалним кавезима, и</s> <s>- комбинација утицаја набавке готових смеша на тржишту и увођења обогаћеног кавезног система на основне показатеље економске ефикасности пословања посматраних фарми.</s> <s>Формулисани сценарији ослањају се на претпоставку да су могућности снижавања производних трошкова преко сопствене производње дела хранива ограничене због расположивости земљишних ресурса, промена у законској регулативи која се односи на право пречег закупа пољопривредног земљишта у државној својини и способности фарме да испуни законом предвиђене услове конкурса, поседовања и могућности набавке осталих ресурса за обављање ратарске производње и слично.</s> <s>Поред тога, формулисани сценарији предвиђају и сагледавање утицаја законом прописане обавезе преласка на обогаћени кавезни или неки други алтернативни систем држања носиља у циљу унапређења добробити гајених животиња, а чије се спровођење очекује од 2020. године.</s> <s>6.5.1.</s><s>Сценарио 1 – набавка смеша за исхрану носиља на тржишту Први испитивани сценарио води се немогућношћу организације ратарске производње за обезбеђење дела компоненти и прављења комплетних смеша неопходних за исхрану носиља на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, а самим тим и снижавања производних трошкова преко снижења трошкова исхране.</s> <s>Трошкови исхране на фармама I и IV, које у оквиру сопствених производних капацитета врше справљање смеша за исхарану носиља, било самостално производећи део компоненти (фарма I), било набављајући све компоненте на тржишту (фарма IV), обрачунати су помоћу помоћу потребних количина смеше у 148</s> <s>147 све три фазе исхане носиља и просечних тржишних цена за производњу непромењених рецептура које примењују посматране фарме (Табела 34).</s><s>Табела 34.</s><s>Трошкови исхране у производном циклусу на фармама I и IV при реализацији сценарија 1</s> <s>У случају реализације предвиђеног сценарија, обрачунати трошкови исхране носиља у производном циклусу били би виши за 1,68 милиона динара на фарми IV и 26,43 милиона динара на фарми I, с тим да би повећање укупних трошкова производње на фарми I износило 15,78 милиона будући да би истовремено дошло до смањења осталих трошкова за 10,65 милиона динара, колико износе трошкови закупа земљишта на којем се организује ратарска производња.</s><s>Повећање производних трошкова на посматраним фармама одразило би се и на основне показатеље економске ефикасности пословања (Табела 35).</s><s>149</s> <s>Табела 35.</s><s>Показатељи економске ефикасности у производном циклусу на фармама I и IV при реализацији сценарија 1 Показатељи</s> <s>Реализација првог сценарија би се негативно одразила на све параметре чији обрачун узима у обзир укупне трошкове производње, те би се показатељи економске ефикасности смањили у распону од 5,6 до 23,3% на фарми I и 2,615,4% на фарми IV, што значи да би једино продуктивност рада обрачуната са аспекта фарме остала непромењена с обзиром на то да први сценарио не предвиђа никакве промене у погледу остварене вредности производње и трошкова рада.</s><s>6.5.2.</s><s>Сценарио 2 – прелазак на обогаћени кавезни систем Други испитивани сценарио води се законски прописаном обавезом напуштања конвенционалног кавезног система држања ради унапређења добробити носиља кроз побољшање уздржних услова, те предвиђа прелазак на обогаћени кавезни систем.</s><s>Предност је дата овом систему држања у односу на друге, некавезне системе, будући да омогућава постизање сличних производних резултата као и конвенционални кавезни систем и не захтева значајне промене у организацији производног процеса.</s> <s>Као и у претходном случају, реализација овог сценарија би се одразила на два типа фарми које практикују држање носиља у конвенционалним кавезима, односно на фарме II и IV.</s><s>На обе фарме би дошло до повећања производних трошкова, имајући у виду да би за ову инвестицију било неопходно подизање 150</s> <s>Виши ниво улагања по носиљи на фарми IV у односу на фарму II резултат је, са једне стране, потребе да се поред набавке нових постројења и опреме изврши и реконструкција објеката за смештај носиља, а са друге стране дужине објеката, с обзиром да се најскупљи делови опреме налазе на крајевима редова, те је у дужим објектима који примају већи број носиља по реду оптерећење овим трошковима по носиљи мање.</s><s>Другим речима, како фарма IV има краће објекте за смештај носиља које је при том потребно реконструисати ради инсталирања нове опреме потребна улагања по носиљи су виша него на фарми II.</s><s>На основу претпоставке да ће потребна улагања за прелазак на обогаћени кавезни систем држања носиља обе фарме обезбедити из кредита састављен је план отплате (Прилози 18 и 19).</s><s>Планом отплате кредита обрачунати су ануитети, као и отплата главнице и камате на месечном нивоу, за период од 10 година, при чему је у обрачуну за фарму II зарачуната камата од 4,2% будући да узима кредит на виши износ средстава него фарма IV за чији је кредит зарачуната камата од 4,5%.</s><s>На основу промена које настају у појединим трошковним категоријама у току производног циклуса на посматраним фармама, израчунато је повећање укупних производних трошкова (Табела 37).</s> <s>Табела 37.</s><s>Повећање укупних трошкова у производном циклусу на фармама II и IV при преласку на обогаћени кавезни систем држања носиља Фарма</s> <s>Повећање укупних производних трошкова дато у претходној табели резултат је новонасталих обавеза по основу подизања кредитних средстава умањених за уштеде у трошковима рада које настају по основу потпуне аутоматизације процеса рада.</s><s>С обзиром на чињеницу да је на фарми II и пре преласка на обогаћени кавезни систем држања носиља производни процес био потпуно аутоматизован, уштеде по том основу обрачунате су само за фарму IV, којој би потпуна аутоматизација омогућила смањење трошкова рада у висини четири бруто зараде радника ниже стручне спреме остварене у току производног циклуса.</s><s>Промене у висини трошкова које би настале на фармама II и IV са преласком на држање носиља у обогаћеним кавезима условиле би и промене у вредности показатеља економске ефикасности пословања (Табела 38).</s><s>Табела 38.</s><s>Показатељи економске ефикасности у производном циклусу на фармама I и IV при реализацији сценарија 2 Показатељи</s> <s>Реализација другог сценарија имала би негативно дејство на све показатеље економске ефисакности пословања фарме II изузев ефикасности коришћења материјала и продуктивности са аспекта фарме који би остали непромењени.</s><s>Са друге стране, на фарми IV би дошло до погоршања показатеља рентабилности и економичности производње, али не и ефикасности коришћења материјала.</s><s>Поред тога, на овој фарми би дошло до побољшања показатеља који се односе на продуктивност рада, и то за 3,5% са друштвеног и око 50% са аспекта фарме, што се и могло очекивати будући да би потпуна аутоматизација омогућила смањење обима улагања живог рада, а са тим у вези и смањење трошкова рада.</s><s>6.5.3.</s><s>Сценарио 3 – набавка смеша за исхрану носиља на тржишту и прелазак на обогаћени кавезни систем</s> <s>Трећи сценарио представља комбинацију реализације претходна два, односно предвиђа ситуацију у којој би фарме истовремено биле у могућности да смеше за исхрану носиља обезбеђују искључиво набавком на тржишту и биле у обавези да примене обогаћени кавезни систем држања носиља.</s><s>Реализација овог сценарија имала би утицај на три фарме, при чему би утицај његове реализације на фарми I имао исто дејство као и први сценарио, односно само преко промена у погледу набавке смеша за исхрану носиља на тржишту, на фарми II би имао исто дејство као други сценарио, односно само преко промена везаних за пралазак на нови систем држања носиља, док би се једино на фарму IV одразило агрегатно дејство ових промена.</s><s>Из наведених разлога, приказан је само утицај обрачунатог агрегатног дејства очекиваних промена како на повећање укупних производних трошкова који би износили 5.396.600 динара, тако и на показатеље економске ефикасности пословања фарме IV (Табела 39).</s> <s>Реализација трећег сценарија узроковала би негативна кретања у висини свих параметара успеха пословања фарме IV, изузев продуктивности са аспекта фарме која узима у обзир остварену вредност производње и трошкове рада чије би се смањење у овом случају одразило на раст продуктивности.</s><s>6.6.</s><s>Упоредна анализа и могућности побољшања економских резултата производње конзумних јаја</s> <s>рентабилности продуктивности, у оквиру четири модела фарми за производњу конзумних јаја која се разликују у погледу примењеног система држања носиља, организације исхране носиља и нивоа аутоматизације, у даљем раду извршена је упоредна анализа претходно добијених резултата.</s> <s>Према томе, упоредна анализа резултата треба да укаже на разлике у погледу успешности пословања посматраних фарми као резултат не само различитих организационих карактеристика производног процеса које уједно представљају и тренутно стање у постојећим условима, већ и могућих промена организационих услова које предвиђа претходно извршена сценарио анализа.</s><s>154</s> <s>У наредној табели дат је преглед резултата добијених на посматраним фармама за производњу конзумних јаја, који одражавају тренутно стање, али и резултата који би се остварили у случају реализације предвиђена три сценарија.</s><s>Табела 40.</s><s>Упоредни преглед показатеља економске ефикасности на посматраним фармама за производњу конзумних јаја остварених у производном циклусу и при реализацији предвиђених сценарија Фарме</s> <s>Када је реч о пословним резултатима које посматране фарме за производњу конзумних јаја остварују у постојећим организационим условима, може се уочити да се најповољнији резултати свих показатеља економске ефикасности пословања, изузев рентабилности уложених средстава, постижу на фарми I. На висину постигнутих резултата на овој фарми опредељујућ утицај имају уштеде које се остварују у оквиру трошкова исхране носиља по основу сопствене производње једног дела хранива.</s><s>Најлошији резултати када су у питању економичност производње (1,13) и показатељи рентабилности (11,65 и 8,18) забележени су на фарми III, док је најнижа продуктивност рада (990,6 и 18,11) и 155</s> <s>Извор: Обрачун аутора ефикасност коришћења материјала (2,04) установљена на фарми IV.</s><s>Најниже вредности показатеља продуктивности рада и ефикасности коришћења материјала на фарми IV узроковане су нижим степеном аутоматизованости производног процеса, односно већим ангажовањем рада, са једне, и већим утрошком хранива по носиљи и већим растуром, са друге стране.</s><s>Најлошији резултати у погледу економичности и рентабилности производње и рентабилности уложених средстава које остварује фарма III резултат су релативно високих улагања по јединици капацитета и виших трошкова исхране, будући да је ово једини модел посматраних фарми који истовремено примењује обогаћени кавезни систем држања носиља и не остварује никакве уштеде справљањем смеша за носиље.</s><s>Стога, овде треба напоменути да се једино на фарму III не одражава реализација ни једног од предвиђених сценарија, како се само на овој фарми базична ситуација, односно тренутно стање подудара са песимистичким, трећим сценаријом.</s> <s>Када се говори о резултатима које би посматране фарме за производњу конзумних јаја оствариле у случају реализације промена предвиђених сценарио анализом, може се уочити да би дошло до погоршања већине показатеља ефикасности пословања.</s><s>Наиме, упоредна анализа указује на чињеницу да би се једини пораст могао очекивати у погледу остварене продуктивности рада на фарми IV и то остварене добити по запосленом раднику у случају реализације другог сценарија и остварене вредности производње у односу на трошкове рада у случају реализације другог и трећег сценарија.</s><s>До унапређења продуктивности рада на овој фарми дошло би захваљујући смањеном утрошку рада, док би сви остали показатељи претрпели смањења или у најбољем случају остали непромењени.</s><s>Већина показатеља успешности пословања, и у случају реализације предвиђених промена, достизала би највише вредности на фарми I, с тим да би се могло очекивати њихово смањење у распону од 5,6 до 23,3%.</s><s>Најзначајније негативне ефекте реализације предвиђених сценарија доживеле би фарме II и IV које примењују конвенционални кавезни систем држања носиља, при чему би реализација другог и трећег сценарија на фарми II узроковала смањења у интервалу од 5,2 до 46%, док би најјачи ефекат имала на фарму IV чија би се 156</s> <s>Извор: Обрачун аутора рентабилност производње смањила за 49,5 %, а рентабилност уложених средстава Претходно извршене анализе стања и установљени проблеми који се јављају у производњи конзумних јаја, како на државном нивоу тако и на нивоу фарми, спроведене су у циљу дефинисања могућих праваца деловања ради унапређења ове линије живинарске производње.</s> <s>Добијени резултати указују на чињеницу да је забринутост произвођача по питању преласка на обогаћени кавезни систем држања носиља потпуно оправдана, будући да овај трансфер представља извесно „деинтензивирање“ производње конзумних јаја праћено повећањем трошкова узрокованим, у првом реду, потребом набавке и инсталирања нове опреме, а у неким случајевима реконструкцијом постојећих или подизањем нових грађевинских објеката.</s><s>Како би се ублажили негативни ефекти предстојећих промена, постоји више алтернативних праваца деловања који су у делокругу државе и самих произвођача.</s> <s>У пружању подршке произвођачима приликом преласка на обогаћени кавезни или неки од некавезних система држања носиља опредељујућу улогу има држава, чије би деловање требало да буде вишеструко.</s><s>Наиме, државне мере подршке би према мишљењу Ђоковић и сар. (2018) требало да обухвате: предвиђање инвестиција потребних за обављање овог трансфера и обезбеђење фондова којима ће се олакшати финансијски притисак којем су произвођачи конзумних јаја изложени, унапређење и контролу поштовања законске регулативе у овој области, стимулисање кооперације у циљу олакшања терета индивидуалног инвестирања у набавку постројења и опреме, и повећање обима прераде конзумних јаја ради повећања извозних алтернатива и регулације дефицита и суфицита овог производа на домаћем тржишту.</s> <s>Поред тога, значајан допринос даљем развоју производње конзумних јаја омогућило би ангажовање научно-стручних кадрова, који би у овом процесу имали двојаку улогу.</s><s>Са једне стране, обезбедили би теоријску основу свеобухватним сагледавањем, анализом и предлозима решења проблема за 157</s> <s>Извор: Обрачун аутора имплементацију нове технологије производње која осигурава максимизацију економских ефеката при држању носиља у обогаћеном кавезном или неком од алтернативних система држања, уз адекватну примену најновијих стручнотехничких решења и научних сазнања.</s><s>Са друге стране, ангажман научностручних кадрова обезбедио би подлогу за операционализацију конкретних задатака на фармама, односно решавање појединачних потешкоћа са којима се суочавају произвођачи конзумних јаја у процесу преласка на нове системе држања носиља.</s><s>Да би се ови циљеви могли достићи, рад научно-стручних кадрова требало би произвођачима да обезбеди пројекције инвестиција које изискују поједини системи држања носиља, бизнис планове за изградњу нових фарми за производњу конзумних јаја које су у складу са свим актуелним законским прописима, алтернативна решења за реконструкцију производних капацитета у којима се практикује држање носиља у конвенционалним кавезима, уз детаљан преглед промена које је неопходно направити и стандарда које је потребно уважити, као и типске обрачуне којима се олакшава сагледавање остварених резултата у алтернативним системима држања, превасходно са аспекта улагањакорист.</s> <s>Како би се произвођачима обезбедио бржи и једноставнији трансфер на нови систем држања носиља, у овом процесу би требало да суделује и пољопривредна саветодавна служба као спона између научно-стручних кадрова и произвођача, односно између теорије и праксе.</s><s>Имајући у виду чињеницу да је за опстанак и развој фарми за производњу конзумних јаја потребно константно оспособљавање и усавршавање кадрова, задатак пољопривредне саветодавне службе састојао би се у пружању помоћи око обучавања и стицања неопходних знања и вештина којима ће се обезбедити успешна имплементација нових техничких и технолошких решења.</s><s>Трансфер знања до непосредних произвођача је од посебног значаја када се узме у обзир неповољна кадровска структура са становишта квалификованости која је присутна у овој, као и у многим другим линијама пољопривредне производње у нашој земљи.</s><s>Осим тога, значај континуираног обучавања и образовања кадрова у циљу лакшег прилагођавања иновацијама у техници и технологији производње, произлази из све веће 158</s> <s>Извор: Обрачун аутора механизованости и аутоматизације које узрокују смањење потреба за коришћењем физичког и повећања потреба за интелектуалним радом у производном процесу.</s><s>Један део проблема о којем је у претходним поглављима било речи, а који се негативно одражава на потрошњу јаја, односи се на њихову повезаност са повећаним ризицима појаве кардиоваскуларних обољења као и међузависност квалитета јаја и система држања носиља.</s><s>Иако многи истраживачи негирају повезаност између учесталог коришћења јаја у исхрани и повећања холестерола у демантовање овог мита није нимало лак задатак.</s><s>У условима домаћег тржишта практично не постоји пропаганда која се односи на конзумна јаја, будући да она имају третман намирнице која је традиционално присутна у исхрани становништва и чија тржишна цена не оправдава рекламирање на нивоу великог броја индивидуалних произвођача.</s><s>Ипак, када се узме у обзир колико је штете нанела неправедно стечена репутација јаја као намирнице са повећаним садржајем холестерола у погледу њихове потрошње, реално је очекивати да се уз адекватну пропаганду може постићи и супротан ефекат.</s><s>Како истичу Bertechini и Mazzuco (2013), без обзира на велику хетерогеност светског тржишта јаја у љусци, позитивни ефекти у земљама са нижом потрошњом јаја могу се очекивати када буде дистрибуирано више информација о јајима и њиховој вредности у људској исхрани.</s><s>Према томе, како је са становишта већине произвођача економски неоправдано рекламирање конзумних јаја, за њихово презентовање као здраве намирнице у циљу повећања потрошње било би потребно извршити промовисање истраживања кредибилних институција о нутритивном профилу јаја и благотворним дејствима њиховог укључивања у режим исхране домаћег становништва путем државних медија.</s><s>Део аутора који се бави проблемима унапређења потрошње конзумних јаја повећању потрошње, а тиме и повољнијем позиционирању произвођача на тржишту, види у диверзификацији ове производње.</s><s>Диверзификација производње конзумних јаја би требало да се креће у два правца како би се направила дистинкција између јаја која потичу из различитих система производње 159</s> <s>(обогаћени кавезни систем, подни систем, подни систем са испустом, органска производња и други) и између јаја посебног биолошког квалитета која имају редукован садржај појединих материја или која су обогаћена одговарајућим нутријентима.</s> <s>На светском тржишту јаја присутни су трендови раста учешћа нутритивно обогаћених или такозваних „дизајнираних јаја“ и јаја из различитих система држања носиља.</s><s>Основну функцију диверзификације представља проширење асортимана које обезбеђује потрошачима веће могућности избора приликом куповине, а произвођачима конзумних јаја шири маневарски простор у смислу пласмана производа.</s><s>Неке од специјалних врста које се могу наћи на светском тржишту јаја су (Goddard et al., 2007; Bejaei, 2009):  јаја из подног система држања (нутритивни састав јаја је исти као у другим системима, с тим да се носиље могу слободно кретати у смештајном  јаја из free range система држања (нутритивни састав јаја је исти као у другим системима, с том разликом да у односу на претходни систем носиље могу излазити изван смештајног објекта када то временски услови дозвољавају),</s> <s> јаја са повећаним садржајем витамина (исхрана носиља садржи виши ниво нутријената као што су витамин Е, фолна киселина, витамини Б6 и Б12),  органска јаја (у исхрани носиља се користе само хранива добијена сертификованом органском производњом),</s> <s> вегетаријанска јаја (исхрана носиља не сме садржати протеине анималног  јаја врхунског квалитета (добијена од младих носиља на врху носивости у производном циклусу) и др.</s> <s>семе или рибље уље), унапређење пласмана конзумних јаја на домаћем тржишту путем диверзификације, потребно је извршити подробнију анализу преференција потрошача у погледу специјалних врста јаја и ценовне еластичности ове тражње, али и спровести адекватно обележање производа.</s><s>Обим оваквих истраживања на 160</s> <s>семе или рибље уље), домаћем тржишту је веома скроман, иако су она корисна како са становишта дела потрошача чија потражња није задовољена традиционалном производњом, тако и са становишта произвођача који би идентификацијом тржишних трендова, односно захтева потрошача могли да повећају своје тржишно учешће и профит Поред свега наведеног, један од неискоришћених потенцијала за побољшање економских резултата произвођача конзумних јаја представља прерада живинског стајњака.</s><s>Наиме, на нивоу великог броја фарми производња живинског стајњака не само да не обезбеђује вишак вредности, већ не обезбеђује ни покриће трошкова које организација радних операција изђубравања и уклањања стајњака изискује.</s><s>Стога је пожељно размотрити могућности прераде живинског стајњака компостирањем и пелетирањем или укључивањем у процесе за производњу обновљиве енергије.</s><s>На овај начин би се обезбедила не само размена материје и враћање земљишту онога што му је у процесу биљне производње одузето, већ и корист друштвеној заједници кроз производњу енергије, као и произвођачима конзумних јаја кроз продају пелетираног ђубрива, имајући у виду да на домаћем тржишту још увек не постоји понуда овог производа.</s><s>161</s> <s>На основу добијених резултата спроведеног истраживања, а у складу са дефинисаним полазним хипотезама, дошло се до следећих најзначајнијих закључака:</s> <s> Производња конзумних јаја има значајну улогу у оквиру укупне живинарске производње у Републици Србији на шта указује низ чињеница почевши од учешћа кокоши носиља у укупном броју грла живине које према последњем попису износи 31,5% и према коме се ова линија производње налази на другом месту по броју гајених грла, одмах иза производње бројлера.</s><s>Иако се при окућници великог броја ситних породичних газдинстава традиционално може наћи барем неколико грла живине, ипак је велики део ове производње концентрисан на фармама специјализованим за коке носиље и коке носиље и бројлере комбиновано, при чему је близу половине укупног броја грла обухваћено производњом на свега око 2,3% економски великих газдинстава.</s><s>Ово заправо значи да се велики део производње јаја одвија на малом броју економски најснажнијих фарми које одликује висок ниво специјализације, механизације и аутоматизације процеса производње, те се овом производњом обезбеђује велика количина квалитетних производа.</s><s>Истакнутом доприноси и чињеница да услед изузетног производног потенцијала коришћених линијских хибрида, у данашње време кокоши дају око 10 пута већу јајчану масу од сопствене телесне масе, те се на основу наведеног са правом може рећи да производња конзумних јаја представља једну од најзначајнијих линија производње у живинарству и носиоца његовог будућег развитка.  Позиционирању и успеху ове линије живинарске производње свакако помаже и велики значај који јаја живине, а посебно кокошија јаја, имају са аспекта исхране становништва.</s><s>Значај јаја проистиче, у првом реду, услед њихове високе хранљиве вредности, будући да садрже бројне есенцијалне састојке као што су аминокиселине, масти, витамини, макро и микро елементи, који су неопходни за одвијање многих физиолошких и метаболичких процеса у људском организму.</s><s>Улога јаја као есенцијалног 162</s> <s>7. ЗАКЉУЧАК извора нутријената који задовољавају потребе у људском организму изнад основне прехране, може послужити као аргумент за њихово сврставање у функционалну храну.</s><s>Интересовање за функционалну храну резултирало је појавом већег броја нових намирница на тржишту које су дизајниране као одговор на повећано усмеравање пажње на бригу о здрављу и смањењу ризика појаве различитих обољења.</s><s>Поред нових намирница које су посебно дизајниране да побољшају здравље, у функционалне намирнице се могу уврстити и оне традиционалне, за које су недавна открића указала на нове здравствене бенефите или одбацила старе догме о потенцијалним нежељеним ефектима.</s><s>Управо у ову категорију се могу укључити јаја, имајући у виду новија истраживања која не само да негирају неосновану повезаност јаја са ризицима од појаве кардиоваскуларних обољења, већ истичу њихов допринос јачању имунитета и превенирању здравствених проблема становништва кроз обогаћивање појединим витаминима и минералима путем специјалног режима исхране носиља.</s><s>Међутим, поред нутритивног састава, нарастајући значај јаја у исхрани становништва може се приписати њиховој приступачности са економског становишта, широкој примени у кулинарским рецептима у угоститељству и прерађивачкој индустрији, али и њиховој атрактивности у погледу великог броја начина, једноставности и брзине припреме у кућним условима узимајући у обзир трендове који се односе на динамику живљења у данашње време.  Када је реч о утицају организационих на економске параметре ове линије живинарске производње, у спроведеном истраживању установљено је да се примењени систем држања носиља одражава на постигнуту економску ефикасност фарми за производњу конзумних јаја.</s><s>Ипак, прво треба истаћи да са аспекта остварених производних перформанси у оквиру два посматрана кавезна система држања носиља, конвенционалног и обогаћеног, нису установљене статистички значајне разлике када је у питању већина посматраних параметара.</s><s>Разлике у параметрима које су, као статистички значајне (p<0,01), имале неповољан утицај на остварену вредност производње и/или производне трошкове су морталитет, дневна потрошња хране по носиљи и учешће поломљених и прљавих у укупном 163</s> <s>7. ЗАКЉУЧАК броју произведених јаја у конвенционалном систему држања носиља.</s><s>Лошији резултати у погледу наведених параметара у конвенционалном кавезном систему последица су амбијенталних услова у објектима за смештај носиља, одсуства сталне ветеринарске контроле, састава коришћених смеша за исхрану носиља и начина и организације дистрибуције хране, сакупљања и других манипулација јајима, а потичу превасходно од запажено неповољнијих вредности остварених на фарми По питању утицаја примењеног система држања носиља на постигнуту економску ефикасност фарми за производњу конзумних јаја треба истаћи да су најлошији резултати у погледу економичности производње и показатеља рентабилности остварени у оквиру фарме III која примењује обогаћени кавезни систем држања носиља, што је последица релативно високих улагања по јединици капацитета и виших трошкова исхране када је реч о овом моделу фарме.</s><s>Међутим, иствремено се на фарми I која такође примењује обогаћени кавезни систем држања носиља остварују најбољи резултати по основу свих параметара изузев рентабилности уложених средстава.</s><s>Ово практично значи да је рентабилност уложених средстава једини параметар по основу ког се на моделима фарми које држе носиље у конвенционалним кавезима остварују повољнији резултати, што се најлакше може уочити у случају фарме IV која има изузетно високу вредност овог показатеља (28,75).</s><s>Разлог овако повољне рентабилности уложених средстава лежи у чињеници да овај модел фарме ангажује веома скроман</s> <s>амортизованости постројења и опреме који су још увек у функцији.</s><s>Како се на основу осталих показатеља фарма IV не котира тако добро међу осталим моделима фарми, резултати сценарио анализе показали су да би реализација претпостављених сценарија имала најјачи утицај управо на овој фарми.</s><s>Неповољни ефекти преласка на обогаћени кавезни систем држања носиља одразили би се у највећој мери на смањење рентабилности производње и рентабилности уложених средстава модела фарми који примењују конвенционални кавезни систем, и то у распону од 33,1 до 46% 164</s> <s>амортизованости на фарми II и 49,5-75% на фарми IV.</s><s>Према томе, поуздано се може рећи да се примењени систем држања носиља одражава на показатеље економске ефикасности пословања, при чему се најдрастичније рефлектује на рентабилност кроз значајно смањење акумулативне способности фарми.</s><s>На овај начин доведена у питање економска мотивисаност великог дела произвођача</s> <s>оквиру конвенционалног кавезног система држања носиља, чији би се финансијски резултати са предстојећим променама радикално смањили.  Резултати спроведеног истраживања такође су указали на чињеницу да организација производног процеса са аспекта прибављања хране за носиље и степена аутоматизације радних операција има утицаја на ниво трошкова производње, а тиме и на висину економских резултата фарми за производњу конзумних јаја.</s><s>Анализом трошкова установљено је да се у постојећим условима остварују извесне уштеде на фармама I и IV које поседују сопствене мешаоне и справљају смеше за исхрану носиља, при чему за разлику од фарме IV која све компоненте набавља на тржишту, фарма</s> <s>захваљујући организовању ратарске производње.</s><s>Наиме, у случају реализације првог сценарија, који одбацује могућност организације ратарске производње и прављења смеша у оквиру самих фарми, утврђено је да би се укупни производни трошкови повећали за 1,7 милиона динара или 2,3% на фарми IV, односно 15,8 милиона динара или 5,8% на фарми I. Ово повећање трошкова би се одразило и на показатеље економске ефикасности пословања кроз смањење које би се на фарми IV кретало од 2,6 до 15,4%, а Уколико се говори о зависности степена аутоматизације и висине производних трошкова, потребно је нагласити да је утицај преласка са полуаутоматизације на потпуну аутоматизацију производног процеса двојак када су у питању трошкови.</s><s>Са једне стране, потпуна аутоматизација на фармама чији је процес производње полуаутоматизован изискује повећање трошкова кроз потребу улагања било сопствених, било 165</s> <s>захваљујући позајмљених финансијских средстава за увођење нових постројења и опреме.</s><s>Са друге стране, оваква промена резултовала би смањењем трошкова плата услед смањене потребе за улагањем живог рада, односно услед смањења броја запослених радника.</s><s>Ипак, како је за увођење потпуне аутоматизације потребан много већи износ улагања у односу на уштеде у трошковима рада, оваква промена би имала неповољан утицај на укупне производне трошкове.</s><s>При реализацији другог сценарија, односно при преласку на обогаћени кавезни систем који подразумева потпуну аутоматизацију, претходно наведени ефекти би се видели у случају фарме као</s> <s>процес полуаутоматизован.</s><s>Наиме, сви показатељи економске ефикасности пословања би се смањили изузев продуктивности рада која би са друштвеног аспекта порасла за око 3,5%, а са аспекта фарме за чак 50%.  Поред свега наведеног, добијени резултати спроведеног истраживања потврдили су да на фармама за производњу конзумних јаја постоје неискоришћени развојни потенцијали, чије би рационалније коришћење омогућило унапређење њихове конкурентности на тржишту.</s><s>Као први и најважнији неискоришћени развојни потенцијал свакако треба истаћи диверзификацију</s> <s>производа, произвођачима обезбедила више могућности у погледу пласмана, будући да још увек готово и не постоји понуда обогаћених јаја на домаћем тржишту, нити обележавање које би обезбедило јасну разлику између јаја из различитих система држања носиља.</s><s>Такође, препоручљиво је узети у обзир могућности прераде живинског стајњака компостирањем и пелетирањем, имајући у виду да на тржишту не постоји понуда пелетираног живинског ђубрива од стране домаћих произвођача, или укључивања у процесе производње обновљиве енергије, чиме би се искористио приходни потенцијал овог споредног производа.</s><s>Значај резултата спроведеног истраживања огледа се најпре у пружању теоретске потпоре даљем развоју производње конзумних јаја кроз дефинисање могућих праваца деловања у циљу унапређења економске ефикасности пословања фарми 166</s> <s>производа, које се баве овом линијом живинарске производње, као и начина за прилагођавање променама које ће сасвим извесно настати у њиховом пословном окружењу односно, на домаћем тржишту.</s><s>Осим тога, методологија примењена у спроведеном истраживању може послужити индивидуалним произвођачима за пројектовање улагања при преласку на обогаћени кавезни систем држања носиља, за сагледавање потребних реконструктивних захвата на постојећим капацитетима за производњу и за праћење и планирање показатеља успешности пословања.</s><s>Такође, на темељу добијених резултата могу се засновати даља истраживања којима би се мерила економска ефикасност инвестиција у куповину земљишта у циљу организовања производње дела хранива на властитим земљишним површинама фарми, испитивања исплативости проширења асортимана производа, организовања узгоја пилића линијских хибрида за производњу конзумних јаја за замену и попуну производног јата носиља у оквиру самих фарми и слично.</s><s>На крају треба напоменути, да предуслов даљег развитка производње конзумних јаја представља отклањање предрасуда о штетности и промовисање јаја као здраве намирнице ради повратка на позицију коју су дуго заузимала у традиционалној исхрани домаћег становништва, обезбеђење мера подршке произвођачима за прелазак на алтернативне системе држања носиља и стварање чвршће повратне везе између теорије и праксе ради трансфера знања и савремених научних достигнућа у оквире фарми, те да је за остварење овог предуслова неопходно интегрисано дејство научних и стручних установа и државних институција.</s><s>167</s> <s>Abrahamsson, P., Tauson, R. (1997): Effects of group size on performance, health and birds’ use of facilities in furnished cages for laying hens, Acta Agriculturae Scandinavica A-Animal Sciences, 47(4), 254-260.</s><s>AGRA CEAS Cons. (2010): Study on the poultry and egg sectors: evaluation of the current market situation and future prospects, Directorate general for internal policies, Policy department b: structural and cohesion policies, Agriculture and rural development, Final report for European Parliament's Committee, Brussels, Cage Raising of Chickens on Laying Performance and Egg Quality, AsianAustralasian Journal of Animal Sciences (AJAS), 27(8), 1196-1203. phase egg production and egg quality traits of laying pullet.</s><s>Korean Journal of comparison of unenriched and alternative cage systems used in laying hen husbandry - recent experience under Turkish commercial conditions, World's Poultry Science Journal, 73(1), 69-76.</s> <s>168 poultry and egg sectors: Evaluation of the current market situation and future prospects, EP Directorate General For Internal Policies.</s><s>Церанић, С. (1993): Значај и улога модела у припреми доношења одлука у пољопривредним предузећима.</s><s>Симпозијум: Менаџмент, маркетинг и информациони системи у функцији развоја пољопривреде, Пољопривредни факултет, Београд.</s> <s>Ђоковић, Јелена, Мунћан, М., Пауновић, Тамара (2018): Производња конзумних јаја у Србији – садашње стање, актуелни проблеми и могућности унапређења, produced</s> <s>Animal constant ambient temperatures on feed consumption, egg production, egg weight, and shell thickness of hens, Poultry Science, 63(10), 2027-2035. 169</s> <s>Animal hens housing system on laying performance, egg quality characteristics, and egg microbial contamination, Czech Journal of Animal Science, 59(8), 345-352.</s><s>Elson, H. A., Croxall, R. (2006): European study on the comparative welfare of laying hens in cage and non-cage systems.</s><s>Archiv Fur Geflugelkunde, 70(5), 194-198.</s><s>Eurobarometer, S. (2005): Attitudes of consumers towards the welfare of farmed animals.</s><s>Special Eurobarometer, 229, 45-6. nitrous oxide and particulate matter emissions from two different buildings for laying hens, Biosystems Engineering, 97(4), 441-455. laying hens in different housing systems in 2001 to 2004, Acta Veterinaria Food and Agriculture Organization of the United Nations, statistics division.</s><s>Fulton, K., Scearce, D. (2004): What If?</s><s>The Art of Scenario Thinking for Non Profits, Global Businsess San Francisco: Network Publishing.</s><s>Devlieghere, F. (2009): Inactivation of naturally occurring microorganisms in liquid whole egg using high pressure carbon dioxide processing as an alternative to heat pasteurization, The Journal of Supercritical Fluids, 51:74–82. housing systems on egg production, Bulgarian Journal of Agricultural Science, 18 (2007): Consumer attitudes, willingness to pay and revealed preferences for different egg production attributes: analysis of Canadian egg consumers, Consumer and Market Demand Agricultural Policy Research Network. преради пољопривредних производа, Пољопривредни факултет, Београд.</s><s>170</s> <s>Next Thirty-Three Years, Hudson Institute.</s><s>Kaufmann-Bart, M. and Hoop, R. K. (2009): Diseases in chicks and laying hens during the first 12 years after battery cages were banned in Switzerland, Veterinary Krstić, M. (1977): Praktično živinarstvo, Nolit, Beograd. (2011): Hen welfare in different housing systems, Poultry Science, 90(1), 278-294.</s><s>Li, H., Xin, H. (2010): Lab-scale assessment of gaseous emissions from laying-hen manure storage as affected by physical and environmental factors, Transactions of 171</s> <s>statistics/ production in the United States—The policy and market context, Poultry Science, on egg quality and laying hen’s performance, International Journal of Poultry Милошевић, Н., Павловски, Златица, Перић, Лидија (2011): Стање, капацитети и перспектива развоја живинарства у Србији, Biotechnology in Animal 172</s> <s>Пољопривредни факултет, Нови Сад. egg quality correlation relationship on different age laying hens, Intеrnational Journal of Food, Agriculture & Environment, 8, 580-583.</s><s>Стање живинарске производње у Републици Србији, Biotechnology in Animal sustainability indicators: an application to egg production systems, British Poultry systems on the performance of hens of four laying strains, South African Journal of предузећа, Пољопривредни факултет, Београд.</s><s>Мунћан, П., Живковић, Д. (2004): Менаџмент рада и производње у пољопривреди, Пољопривредни факултет, Београд.</s> <s>Narahari, D. (2003): Health-promoting and therapeutic uses of eggs-Eggs are good for you in so many ways, Poultry International, 42(10), 45-47.</s><s>Значај хранива биљног порекла у савременој исхрани домаћих животиња, Pandurević, T., Ristanović, B., Lalović, M. (2015): The influence of age hens on the intensity load capacity from different weight groups eggs, Scientific Papers Animal Science and Biotechnologies, 48(1), 294-297.</s><s>Павловски, Златица, Цмиљанић, Р., Шкрбић, Зденка, Лукић, М. (2005): Нови системи производње и маркетинга конзумних јаја, Biotechnology in Animal 173</s> <s>(1998): Стратегија научног и технолошког развоја живинарства у СР Југославији, Наука у живинарству, 3(1-2), 265-273.</s><s>Павловски, Златица, Шкрбић, Зденка, Лукић, М. (2007): Конзумна јаја познатог порекла и гарантованог квалитета – brand jaja, Biotechnology in Animal Павловски, Златица, Шкрбић, Зденка, Лукић, М. (2011): Слободни системи гајења пилића и кокоши: квалитет меса и јаја, Технологија меса, 52(1),стр. 160-166.</s><s>M. J. (2001): Egg marketing in national supermarkets: Specialty eggs–part Penz JR, A. M., Jensen, L. S. (1991): Influence of protein concentration, amino acid supplementation, and daily time of access to high-or low-protein diets on egg weight and components in laying hens, Poultry Science, 70(12), 2460-2466.</s><s>Перић, Лидија, Милошевић, Н., Толимир, Наташа, Жикић, Д. (2007): Резултати производње конзумних јаја у различитим системима држања, Biotechnology in Перић, Лидија, Родић, Весна, Милошевић, Н. (2011): Производња живинског меса и јаја као функционалне хране – изазови и могућности, Biotechnology in Comparative effects of furnished cages and battery cages on behavioral exhibitions in White Leghorn chickens, Poultry science, 88(8), 1559-1564.</s><s>Pohle, K., Cheng, H. W. (2009b): Comparative effects of furnished and battery cages on egg production and physiological parameters in White Leghorn hens, Poultry Preisinger,</s> <s>Рајић, З. (2002): Модел за оптимирање структуре производње индустријске кланице, Докторска дисертација, Пољопривредни факултет, Универзитет у Новом Саду.</s> <s>Ракоњац, С. (2017): Производња и квалитет производа кокоши носиља из алтернативних система гајења, Докторска дисертација, Универзитет у Крагујевцу, Агрономски факултет, Чачак.</s> <s>Singh, R. (2008): Production and behavior of four strains of laying hens kept in conventional cages and a free run system, Doctoral dissertation, University of British Columbia, Vancouver.</s> <s>(2008): Economic effects of proposed restrictions on egg-laying hen housing in California.</s><s>Davis, CA: University of California Agricultural Issues Center.</s><s>176</s> <s>(1998): Садашње стање, потребе и правци развоја живинарства у СР Југославији, Наука у живинарству, 3(1-2), 251-264. composition to functional food.</s><s>Trends in Food Science & Technology, 12(1), 7-16. (2009): Performance and welfare of laying hens in conventional and enriched cages, Poultry Science, 88, 698–707.</s> <s>Tanaka T., Hurnik J.F. (1992): Comparison of behavior and performance of laying hens housed in battery cages and an aviary, Poultry Science, 71, 235–243 Tauson R., Wahlstrom A., Abrahamsson P. (1999): Effect of two floor housing systems and cages on health, production, and fear response in layers, Journal of Applied Poultry Research, 8, 152–159.</s> <s>Толимир, Наташа, Шкрбић, Зденка, Рајковић, Б., Траиловић, Јелена, Масловарић, Маријана (2016): Ставови потрошача у Србији о значају уравнотежене исхране и конзумним јајима као намирници, Biotechnology in Animal Tumova E., Ebeid T. (2003): Effect of housing system on performance and egg quality characteristics in laying hens, Scientia Agriculturae Bohemica, 34, 73–80.</s><s>Ampe, B. (2011): Survey of egg producers on the introduction of alternative housing systems for laying hens in Flanders, Belgium, Poultry Science, 90(4), 941United</s> <s>177 group housing systems and furnished cages on mortality and causes of death in two layer strains, British poultry science, 46(5), 553-559.</s><s>Windhorst, H. W. (2017): Dynamics and Patterns in EU and USA Egg and Poultry Meat Production and Trade, Wissenschafts-und Informationszentrum Nachhaltige Geflügelwirtschaft (WING), Universität Vechta. (2011): Environmental impacts and sustainability of egg production systems, production and welfare of laying hens kept in different housing systems (conventional, enriched cage, and free range), Poultry Science, 95(7), 1564–1572. effects of housing systems and age of hens on the weight and cholesterol concentration of the egg, Czech Journal of Animal Science, 52(4), 110-115. 178</s> <s>Прилог 1. Елементи биланса стања – вредности пројектоване за производни циклус на посматраним фармама за производњу јаја (000 РСД) Елементи биланса стања</s> <s>Прилог 10.</s><s>Значајност разлика дневне потрошње хране по носиљи у производном циклусу између посматраних фарми за производњу конзумних јаја Фарме</s> <s>Прилог 16.</s><s>Потребне количине хране по фазама исхране у производном циклусу на посматраним фармама за производњу конзумних јаја Производни</s> <s>Докторске студије на Агроекономском одсеку Пољопривредног факултета у Београду, студијски програм Агроекономија и рурални развој, уписала је школске 2011/12. године.</s><s>Положила је све испите предвиђене наставним планом и програмом докторских студија са просечном оценом 9,90.</s><s>Од 2009. године запослена је на Пољопривредном факултету у Земуну, на Институту за агроекономију, а у оквиру Катедре за Менаџмент у агробизнису, почев од звања сарадника у настави за ужу научну област Менаџмент, организација и економика производње пословних система пољопривреде и прехрамбене индустрије.</s> <s>У звању сарадника у настави, а касније асистента обављала је послове који обухватају: одржавање експерименталних и теоријских вежби под руководством предметног наставника, организацију и спровођење колоквијума студентима, помагање студентима у изради дипломских и семинарских радова и наставнику у одржавању наставних колоквијума и испита, из следећих предмета: Менаџмент ратарске производње (Одсек за агроекономију), Управљање квалитетом у агробизнису (Одсек за агроекономију) и Менаџмент сточарске производње (Одсек зоотехника).</s> <s>Истовремено је учествовала у научном и стручном раду и објављивању научних резултата у научним и стручним публикацијама и на научним и стручним скуповима у земљи и иностранству.</s><s>До сада је објавила 8 библиографских јединица у оквиру научних часописа, и на домаћим и иностраним скуповима.</s> <s> резултат сопственог истраживачког рада,  да предложена докторска дисертација у целини ни у деловима није била предложена за добијање било које дипломе према студијским програмима других високошколских установа,</s> <s>Број индекса или пријаве докторске дисертације: АЕ 11/37 Студијски програм: Агроекономија и рурални развој Наслов докторске дисертације: Организационо-економски аспекти пословања фарми за производњу конзумних јаја</s> <s>Изјављујем да је штампана верзија моје докторске дисертације истоветна електронској верзији коју сам предао/ла за објављивање на порталу Дигиталног репозиторијума Универзитета у Београду.</s> <s>Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског звања доктора наука, као што су име и презиме, година и место рођења и датум одбране Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне библиотеке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета у Београду.</s> <s>Овлашћујем Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић“ да у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду унесе моју докторску дисертацију под насловом:</s> <s>Моју докторску дисертацију похрањену у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио.</s><s>1. Ауторство</s> <s>3. Ауторство – некомерцијално – без прераде 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима 5. Ауторство – без прераде</s>

Biološki potencijal odabranih vrsta makromiceta obogaćenih selenom

Pantić, Milena;Matijašević, Danka;Miletić, Dunja;Sknepnek, Aleksandra;Nikšić, Miomir

Predavanje po pozivu sa međunarodnog skupa štampano u celini

?

agrif.bg.ac.rs-123456789-6847.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26140/bitstream_26140.pdf

<s>UVOD: Industrijski gajene gljive imaju veoma izraženu nutritivnu vrednost i predstavljaju bogat izvor esencijalnih aminokiselina, vitamina, mineralnih materija, ugljenih hidrata, proteina kao i važnih sekundarnih metabolita.</s><s>Tokom višegodišnjih istraživanja dokazano je da gljiva može uspešno usvojiti selen iz čvrstog supstrata ili tečne podloge u koncentraciji koja može da zadovolji dnevne potrebe čoveka.</s><s>Kapacitet usvojivosti selena zavisi od vrste gljive, hranljive podloge, ekoloških parametara kao i od oblika i koncentraciјe u kom јe selen dodat u podlogu.</s><s>Kako gljive sadrže brojne bioaktivne komponente u vidu primarnih i sekundarnih metabolita, dodatno selenom obogaćene pečurke moguće јe koristiti u svežem i sušenom stanju ili kao potencijalni dijetetski suplement.</s><s>Ispitana je biološka aktivnost selenom obogaćenih gljiva Coriolus versicolor i Pleurotus ostreatus.</s><s>Kao izvori selena upotrebljena su organska jedinjenja u obliku selenskog kvasca i selenouree, kao i Se(IV)- i Se(VI)-modifikovani zeoliti.</s><s>MATERIJAL I METODE: Od dobijenih selenom obogaćenih plodonosnih tela i micelijuma pripremljeni su metanolni ili vreli vodeni polisaharidni ekstrakti, a zatim je izvršena analiza njihovih antioksidativnih i antimikrobnih svojstava.</s><s>Za određivanje antioksidativnog potencijala u in vitro uslovima, korišćene su tri različite metode.</s><s>Uzorci su poređeni na osnovu sposobnosti hvatanja slobodnih DPPH radikala, sposobnosti heliranja Fe (II) jona i redukcione sposobnosti.</s><s>Antimikrobni potencijal određen je na osnovu mikrodilucione metode i zatim potvrđen primenom elektronske mikroskopije.</s> <s>REZULTATI I DISKUSIJA: U istraživanjima su korišćeni metanolni ekstrakti dobijeni iz plodonosnog tela gljive C. versicolor sa sadržajem selena 93.39 i 97.85 μg/g suve mase kada je dodavana selenourea, odnosno selenski kvasac.</s><s>Submerznim gajenjem gljive usvojene su znatno više koncentracije selena, 2084.00 i 1200 μg/g suve biomase pri dodatku selenskog kvasca i selenouree.</s><s>Kada je selen dodat u supstrat u obliku Se(IV)- i Se(VI)-modifikovanih zeolita, njegov sadržaj u plodonosnim telima C. versicolor je bio oko 110.8 μg/g i 105.6 μg/g, a u P. ostreatus 81.2 i 59.5 μg/g računato na suvu masu uzorka.</s><s>Komercijalni soj gljive Pleurotus ostreatus obogaćene selenom dodatkom selenskog kvasca sadržao je selen u koncentraciji 137.8 μg/g suve mase plodonosnog tela i korišćen je za ispitivanje aktivnosti vrelih polisaharidnih ekstrakata.</s><s>Hemijskom karakterizacijom ekstrakata utvrđeno je da je sadržaj ukupnih ugljenih hidrata, naročito β-glukana, ukupnih proteina, flavonoida i fenola u gljivama obogaćenim selenom bio viši u odnosu na kontrolu kod većine uzoraka.</s><s>Značajan procenat selena (do oko 30%) u odnosu na ukupan selen usvojen je u obliku selenometionina. a.Antimikrobni potencijal ekstrakata</s> <s>Svi ispitivani ekstrakti sa i bez povećanog sadržaja selena pokazali su jače antimikrobno delovanje na Gram pozitivne u odnosu na Gram negativne bakterije.</s><s>Metanolni ekstrakti dobijeni iz gljiva obigaćenih zeolitnim selenom delovali su mikrobicidno na Staphylococcus epidermidis, Bacillus cereus i Rhodococcus equi.</s><s>Za metanolni ekstrakt izolovan iz gljive C. versicolor, odgajene na supstratu sa dodatkom selena u vidu Se(VI)-modifikovanog zeolita utvrđeno je baktericidno dejstvo na 15 od 19 testiranih bakterija.</s><s>Metanolni ekstrakti plodonosnih tela gljive C. versicolor obogaćene selenoureom i selenskim kvascem ispoljili su mikrobicidno dejstvo na sve testirane Gram negativne bakterije, osim na Eschericihia coli H7:O157.</s><s>Na ovu bakteriju uspešno su delovali metanolni ekstrakti dobijeni iz micelijuma gljive gajene u tečnoj podlozi obogaćenoj selenoureom.</s><s>SEM (skenirajuća elektronska mikroskopija) i TEM (transmisiono elektronska mikroskopija) mikrografije ćelija Staphylococcus aureus tretiranih metanolnim ekstraktima ukazuju da je došlo do deformisanja bakterijske ćelije, oštećenja citoplazmatične membrane i gubitka njene propustljivosti.</s><s>Posledica dejstva ekstrakata na ćelije Salmonella Enteritidis je pucanje ćelijskog 12TH CONGRESS OF SERBIAN MICROBIOLOGISTS with international participation</s> <s>151/245 zida i gubitak ćelijskog materijala.</s><s>Baktericidna aktivnost vrelih vodenih polisaharidnih ekstrakata iz P. ostreatus obogaćene seleom iz kvasca bila je najizraženija protiv Gram pozitivne bakterije S. aureus, dok su među Gram negativnim bakterijama, najosetljivije bile Sal.</s><s>Enteritidis i Pseudomonas aeruginosa.</s> <s>151/245 b. Antioksidativni potencijal ekstrakata Selenom obogaćeni ekstrakti su pokazali poboljšana antioksidativna svojstva.</s><s>Utvrđeno je da se kod skoro svih ekstrakata antioksidativni potencijal povećavao sa povećanjem koncentracije.</s><s>Metanolni ekstrakt plodonosnog tela gljive C. versicolor obogaćene selenoureom vezivao je čak 99.42 % slobodnih DPPH radikala.</s><s>Sličnu efikasnost su imali i ekstrakti dobijeni iz micelijuma.</s><s>Pri najvećoj testiranoj koncentraciji (2,5 mg ml–1) ekstrakti izolovani iz gljive P. ostreatus obogaćene SeIV- i SeVI-zeolitima vezivali su 62,5% odnosno 65,7% DPPH radikala.</s><s>Ova aktivnost za gljivu C. versicolor iznosila je oko 92%.</s><s>Sposobnost vezivanja radikala vrelih vodenih polisaharidnih ekstrakata gljive P. ostreatus obogaćene selenom iz kvasca dostizala je vrednost od 70.3%.</s><s>Utvrđene EC50 vrednosti za sve ispitivane ekstrakte bile su niske, ispod 1 mg/ml ukazujući na izraženu sposobnost hvatanja DPPH radikala.</s><s>Njihove aktivnosti bile su izraženije od aktivnosti Svi ekstrakti dobijeni iz gljive P. ostreatus obogaćene zeolitnim selenom su pokazali dobru redukcionu sposobnost (EC50 < 1,8 mg/ml).</s><s>Dobijene EC50 vrednosti za ekstrakte gljive C. versicolor su se kretale u opsegu od 1,86 – 2,90 mg/ml.</s><s>Svi metanolni ekstrakti dobijeni iz ove dve gljive obogaćene organskim selenom pokazale su jaču aktivnost u odnosu na kontrolne uzorke bez povećanog sadržaja selena.</s><s>Pri najvećoj ispitivanoj koncentraciji od 20 mg/ml, aktivnost je bila bolja u odnosu na standard askorbinske kiseline.</s><s>Ekstrakti plodonosnih tela su pokazali nešto nižu sposobnost redukcije (Fe3+) jona u odnosu na ekstrakte micelijuma.</s><s>EC50 vrednost za vrele vodene ekstrakte dobijene iz bukovače bila je visoka, >20 mg/ml.</s><s>Metanolni ekstrakti dobijeni iz plodonosnih tela gljive C. versicolor pokazali su izrazitu sposobnost heliranja Fe2+ jona, značajno bolju u odnosu na standard limunske kiseline.</s><s>Uzorak obogaćen selenom iz kvasca pri najvišoj testiranoj koncentraciji od 10 mg/ml helirao je oko 89.19 % jona gvožđa.</s><s>Suprotno, najlošiji pri najvišoj testiranoj koncentraciji pokazao se ekstrakt micelijuma obogaćenog selenskim kvascem.</s><s>Kod ektrakata iz gljiva obogaćenih selenom u vidu zeolita, pri koncentraciji od 2,5-5 mg/ml helirajuća aktivnost je bila veća do 28% u odnosu na kontrolne uzorke bez povećanogsadržaja selena.</s> <s>Regresiona analiza je pokazala da je antioksidativni potencijal, u zavisnosti od vrste ekstrakta i primenjene metode, u korelaciji sa sadržajem ukupnih fenola i flavonoida, kao i sa sadržajem ukupnih polisaharida i β-glukana kao glavnih nosioca aktivnosti.</s><s>Istom analizom je kod metode sposobnosti heliranja jona gvožđa ustanovljena i visoka korelacija sa sadržajem ukupnog selena. c. Uticaj selena na aktivnost enzima antioksidativnog sistema zaštite U svežim plodonosnim telima gljiva P. ostreatus i C. versicolor obogaćenih selenom iz Se(IV)- i Se(VI)-modifikovanog zeolita ispitan je uticaj selena na aktivnost enzima antioksidativnog sistema zaštite.</s><s>Dobijeni rezultati za obe gljive ukazuju na jaču aktivnost enzima superoksiddismutaze kod selenom obogaćenih gljiva u odnosu na kontrolne neobogaćene uzorke.</s><s>Kod gljive P. ostreatus ustanovjena je i jača aktivnost glutation-peroksidaze, dok je gljiva C. versicolor ukazala na jaču aktivnost katalaze pod uticajem povećane koncentracije selena u plodonosnim telima.</s><s>ZAKLJUČAK: Dobijeni rezultati ukazuju na to da vreli vodeni i metanolni ektrakti dobijeni iz selenom bogaćenih gljiva generalno imaju poboljšanu antibakterijsku i antioksidativnu aktivnost.</s><s>Ekstrakti gljiva se kao smeše različitih jedinjenja mogu smatrati potencijalnim agensom za sprečavanje rasta mikroorganizama poreklom iz hrane.</s><s>Takođe, u prehrambenoj industriji se mogu koristiti kao zamena sintetičkih antioksidanasa.</s><s>Zahvaljujući dobrim biološkim svojstvima, gljive obogaćene selenom mogu biti iskorišćene u terapeutske svrhe za dobijanje dijetetskih suplemenata.</s><s>Enzimskim ispitivanjem utvrđeno je da obogaćene gljive duži vremenski period zadržavaju kvalitet, aromu i boju.</s> <s>4.Matijašević D. (2017).</s><s>Uticaj Se(IV)- i Se(VI)- modifikovanog zeolita na antioksidativno i antimikrobno dejstvo gljiva Pleurotus ostreatus i Coriolus versicolor.</s><s>Doktorska disertacija.</s>

Procena adaptabilnosti komercijalnih NS hibrida suncokreta primenom GGE biplot analize

Branković, Gordana

Magistarska teza

adaptabilnost;suncokret;interakcija genotip x sredina;SREG model;GGE biplot

agrif.bg.ac.rs-123456789-6741.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25669/bitstream_25669.pdf

<s>Posebnu zahvalnost za realizaciju magistarskog rada dugujem Dr Vladimiru Mikliču, Mr Igoru Balaliću i Dr Sinisi Jociću iz Zavoda za uljane kulture, Naučnog instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, za svesrdnu pomoć i podršku koju su mi pružili, Dr Gordani ŠurlanMomirović, svom mentoru, za savete i organizaciju rada i Dr Miroslavu Zoriću, za pomoć u statističkoj analizi podataka.</s> <s>Dvogodišnji višelokacijski ogled, koji je izveden na 26 lokaliteta ravnomerno rapoređenih u glavnim regionima gajenja suncokreta u Srbiji, je poslužio da se prouči adaptabilnost 25 komercijalnih NS hibrida sucokreta, na osnovu prinosa zrna i prinosa ulja.</s><s>Interakcija genotip x sredina u velikoj meri ograničava efikasnost selekcije i davanje preporuka sorata, ukoliko se one vrše samo na osnovu prosečnog prinosa.</s><s>GGE biplot, grafički prikazuje genotipski glavni efekat i interakciju genotip x sredina višelokacijskih ogleda, omogućujući grafičko vrednovanje genotipova i sredina.</s><s>ANOVA je ukazala na procentualno najveći uticaj faktora lokaliteta na visinu prosečnih prinosa zrna i prinosa ulja u obe godine, što je opravdalo korišćenje SREG modela u analizi podataka.</s><s>GGE biplot analiza je primenjena za svaku osobinu i godinu posebno, celokupan</s> <s>sredine) ispodprosečnoprinosne sredine („lošije“ sredine).</s><s>Urađena je i kombinovana analiza za 15 hibrida i 9 lokaliteta zajedničkih za obe godine israživanja.</s><s>Poligonski biplot je otkrio specifične „štapobeđuje-gde“ obrasce, na osnovu kojih su utvrđene: različite megasredine gajenja suncokreta u Srbiji, opšte i specifično adaptirani hibridi za svaku osobinu, prosečni performans i stabilnost hibrida, reprezentativni i diskriminatorni test lokaliteti za genotipove.</s><s>Rimski Šančevi i Kikinda čine posebnu megasredinu za prinos ulja na osnovu analize po godinama.</s><s>Kombinovana analiza za prinos zrna u dvogodišnjem periodu je ukazala da lokaliteti koji čine megasredinu su Aleksa Šantić i Bačka Topola.</s><s>Kombinovana analiza za prinos ulja je ukazala da lokaliteti koji čine megasredinu su Kragujevac i Kula Vitovnica, i da je hibrid Baća specifično adaptiran na lokalitet Kikinda.</s><s>Rezultati istraživanja će pomoći u donošenju kvalitetnih odluka pri davanju preporuke za gajenje hibrida u određenim sredinama, t.j. njihovu rejonizaciju.</s><s>Ključne reči: adaptabilnost, suncokret, interakcija genotip x sredina, SREG model, GGE biplot THE ESTIMATION OF ADAPTABILITY FOR NS</s> <s>Suncokret (Helianthus annuus L.) je četvrti veliki izvor biljnog ulja u svetu posle soje, palme i uljane repice, i gaji se na 24 milion hektara sa stalnim trendom porasta površina i prinosa (Miklič et al., 2007).</s><s>Prosečan prinos na svetskom nivou je 1.1 t/ha, varirajući u opsegu od 0.5-3.6 t/ha (Krizmanić et al., 2006).</s><s>U Srbiji se suncokret gaji na 150000-200000 ha godišnje i predstavlja glavnu uljanu kulturu iz čijeg se semena dobija preko 85% jestivog ulja u našoj zemlji (Jocić, 2002).</s><s>Suncokret vodi poreklo iz Severne Amerike.</s><s>Pripada familiji Asteraceae, rodu Helianthus.</s><s>Nakon otkrića Amerike, suncokret dospeva u Evropu, gde je do početka XIX veka gajen kao ukrasna biljka (Terzić, 2006).</s><s>Korišćenje semena suncokreta kao izvora jestivog ulja počelo je u Rusiji 1818 godine.</s><s>Početak oplemenjivanja suncokreta na naučnim osnovama datira od 1912 godine, kada je započeto stvaranje sorata.</s><s>Visoko-uljane ruske sorte su doprinele da suncokret osvoji većinu kontinenata kao uljana kultura.</s><s>Sledeći značajan korak u oplemenjivanju suncokreta je stvaranje hibrida na bazi CMS 70-tih godina XX veka (Jocić, 2002).</s><s>Predstavlja izrazito stanooplodnu vrstu sa dvopolnim cvetovima, pa su hibridi suncokreta stvoreni kasnije nego kod drugih ratarskih kultura (kukuruz i šećerna repa) (Jovanović, 2004).</s><s>Otkrićem podesnog izvora CMS i gena restauracije fertilnosti omogućeno je stvaranje hibrida (Hladni, 1999).</s><s>Prednost hibrida u odnosu na sorte je usled iskorišćavanja fenomena heterozisa, uniformnosti F1 generacije i lakše ugradnje gena za otpornost prema bolestima.</s> <s>Glavni pravci u stvaranju hibrida suncokreta su povećanje: prinosa semena i sadržaja ulja po jedinici površine, akceptora asimilativa, žetvenog indeksa, otpornosti prema dominantnim bolestima i insektima, optimalizacije arhitekture, što treba da omogući u uslovima intenzivne agrotehnike povećanje broja biljaka po jedinici površine (Škorić i sar., Savremeni hibridi u apsolutno suvom semenu sadrže 48-50% ulja, 16-20% proteina, 12.9-32% celuloze, 1.8-4.9% minerala (Dijanović, 2003).</s><s>U ulju se nalazi linolna kiselina koju ljudski organizam ne može da sintetiše, pa se potreba za njom zadovoljava iz suncokretovog ulja (Stanković, 2005).</s><s>Suncokretovo ulje je veoma značajno i za industriju sporosušećih boja, lakova, sapuna i za dobijanje specijalnog ulja za podmazivanje mašina.</s><s>Od suncokreta u fabrikama ulja, nakon ekstrakcije, dobija se sačma bogata proteinima, značajna kao komponenta u ishrani domaćih životinja.</s><s>Pored značaja u ishrani ljudi, proizvodnji stočne hrane, u industriji, kao medonosna biljka, suncokret ima i veliki agrotehnički značaj.</s><s>Kao okopavina čija se žetva obavlja rano u jesen, predstavlja u našim agroekološkim uslovima dobar predusev za ozima žita (Vuković, 2000).</s><s>Većina agronomskih, ekonomski značajnih osobina su kvantitativne po prirodi, i pokazuju interakciju genotip x spoljašnja sredina (GE).</s><s>Ekspresija kvantitativnih osobina je uslovljena efektom genotipa, spoljašnje sredine i njihovom međusobnom interakcijom, koja se javlja kao rezultat odgovora na promene u spoljnoj sredini (Becker i Leon, 1990).</s><s>Sorte se razlikuju u svojoj adaptabilnosti ili prilagođenosti uslovima sredine, pa se govori o širokoj (opštoj) adaptabilnosti i uskoj (specifičnoj) adaptabilnosti (Borojević,1992).</s><s>Smatra se kao pravilo da sorte opšte adaptabilnosti daju stabilne prinose u velikom arealu raznih uslova sredine, ali na nižem nivou, dok sorte specifične adaptabilnosti imaju visok genetski potencijal za prinos i daju visoke prinose u povoljnim uslovima, a niske prinose u nepovoljnim uslovima sredine (Annicchiarico, 2002a).</s><s>Lin et al. (1986) su definisali adaptabilnost kao konzistentnost genotipskog performansa u prostoru, a stabilnost kao vremensku konzistentnost performansa.</s><s>Samo ponovljiva (po godinama) interakcija genotip x lokalitet (GL), može da se iskoristi za selekciju i gajenje specifično-adaptiranih genotipova, ili može da se iskoristi stabilnost prinosa, kroz selekciju opšte adaptiranih genotipova, koji pokazuju nisku frekvenciju niskih prinosa (Ceccarelli, 1994).</s><s>Utvrđivanje specifične adaptabilnosti je vredan cilj za nacionalne oplemenjivačke programe, u kojima dobit prinosa od iskorišćavanja interakcijskih efekata genotip x lokalitet u okviru države, može da pomogne da se poveća kompetetivnost lokalnih semenarskih kuća u odnosu na internacionalne semenarske kompanije.</s><s>Genetička dobit se ostvaruje iskorišćavanjem interakcijskih efekata kroz korisna adaptivna svojstva (Byth i Montgomery, 1981), kao i kroz povećanu heritabilnost prinosa kao posledicu smanjene GL (Kang, 2003).</s><s>Sorta tipa hibrid je genetski homogena, jer su sve biljke F1 generacije uniformne, ali za razliku od čiste linije poseduje maksimalnu heterozigotnost, na čemu se zasniva njena izražena fiziološka homeostaza, i stoga pokazuje visoku adaptabilnost i stabilnost prinosa, u različitim agroekološkim uslovima gajenja (Borojević, 1992).</s><s>Oplemenjivačima odgovaraju sorte sa stabilnim performansom usled nedostatka interakcije sa nepredvidivim vremenskim faktorom, kao i sorte koje imaju pozitivnu interakciju sa faktorima koji se mogu kontrolisati, Oplemenjivački programi u drugoj polovini XX veka su bili usredsređeni na povećanje potencijala prinosa korišćenjem optimalnih sredina za selekciju, i koncepta ideotipa biljke u idealnim agrotehničkim uslovima.</s><s>Ovaj trend u oplemenjivanju je postojao zbog povećane dobiti usled primene high-input metodologije, veće profitabilnosti semenarskog tržišta u produktivnijim rejonima, i uverenja da selekcija u boljim sredinama pruža mogućnost za povećan prinos u lošijim sredinama.</s><s>Danas oplemenjivačke strategije i za specifičnu adaptabilnost postaju podjednako legitimne: ICARDA vrši oplemenjivanje ječma za zemlje pogođene sušom (Ceccarelli, 1996); IRRI oplemenjivanje pirinča za različite ekosisteme, i CIMMYT oplemenjivanje pšenice za 12 različitih regiona gajenja pšenice u svetu (Braun et Proces testiranja selekcionisanog genotipa prolazi kroz tri faze: 1) genotipovi se testiraju na jednom lokalitetu; 2) odabrani genotipovi se testiraju u višelokacijskom ogledu (genotip x lokalitet); 3) obećavajući genotipovi se dalje testiraju nekoliko godina u opsegu lokaliteta (genotip x lokalitet x godina).</s><s>Sa statističkog aspekta posmatrano: 1) poredi se prosek genotipova; 2) poredi se odgovor genotipova kroz lokalitete; 3) predstavlja test ponovljivosti odgovora genotipova kroz godine.</s><s>Ogledi pod 2) i 3) se označavaju kao regionalni ogledi i razlikuju se od 1) jer zahtevaju analizu interakcije kao dodatak analize proseka (Lin i Bins, Primarni cilj višelokacijskih ogleda (MET) je da se identifikuju superiorni genotipovi za region gajenja (De Lacy et al., 1996).</s><s>Drugi, ali podjednako važan cilj je da se prouči region gajenja, i utvrdi da li može da se podeli u različite megasredine (Yan et al., 2000).</s><s>GGE biplot tehnika dobijena primenom SREG modela (Crossa i Cornelius, 1997) je odgovarajući način za analizu i interpretaciju podataka MET.</s><s>Iako efekat sredine (E) varijanse prinosa objašnjava više od 80% ukupne varijanse MET prinosa, efekti genotipa i interakcije su značajni za procenu genotipova i sredina, i potrebno ih je posmatrati istovremeno (Yan, Cilj ovog istraživanja je bio da se primenom SREG modela i iz njega proisteklog GGE biplota, prouči adaptabilnost 25 komercijalnih NS hibrida suncokreta, različitih osobina i namene, na osnovu prinosa zrna i prinosa ulja, na 26 lokaliteta ravnomerno raspoređenih u glavnim regionima gajenja suncokreta u Srbiji.</s><s>ANOVA analiza je primenjena da bi se utvrdila značajnost i relativni odnosi izvora varijacije: hibrida, sredina i interakcije hibrid x sredina.</s><s>Analiza SREG modelom je primenjena da prikaže „šta-pobeđuje-gde“ obrazac na biplotu za celokupan set sredina, za set iznadprosečno-prinosnih sredina i set ispodprosečnoprinosnih sredina, omogućavajući utvrđivanje:  postojanja megasredina gajenja suncokreta u Srbiji,  opšte i specifične adaptabilnosti hibrida,  prosečnog performansa i stabilnosti hibrida,  reprezentativnih i diskriminatornih test lokaliteta za hibride.</s><s>3. PREGLED LITERATURE</s> <s>3.1.</s><s>Interakcija genotip x spoljašnja sredina Efekti genotipa i sredine su statistički neaditivni, što znači da razlike između genotipova zavise od sredine, t.j. da razlike između sredina nisu iste za različite genotipove (Gauch, 1988).</s><s>Interakcija genotip x spoljašnja sredina ima tri neželjena efekta u oplemenjivanju biljaka: i) smanjuje korelaciju između genotipskih i fenotipskih vrednosti, umanjujući progres od selekcije (Comstock i Moll, 1963; Kang, 1990) i otežavajući selekciju superiornih i stabilnih genotipova (Kang i Gauch, 1996); ii) kao komponenta fenotipske varijanse osobine, smanjuje heritabilnost i otežava oplemenjivanje kompleksnih osobina (Cooper i Hammer, 1996); iii) maskira potencijalnu korist egzotičnog materijala (Fan at al., 2007).</s> <s>Slika 1. Grafičko predstavljanje tipova interakcije genotip x spoljašnja sredina: a) nema interakcije-odgovori X i Y su paralelni; b) interakcija bez izmene ranga (nonCOI)-i X i Y se povećavaju, ali postoje nejednake intergenotipske razlike u dve sredine; c) interakcija sa izmenom ranga (COI)-genotipska modifikacija sredinom u suprotnom smeru, ali intergenotipska razlika ostaje ista; d) interakcija sa izmenom ranga (COI)-nejednaka intergenotipska razlika, ali se i X i Y povećavaju; e) interakcija sa izmenom ranga (COI)nejednaka intergenotipska razlika, X pokazuje povećanje a Y sniženje u sredini 2. Postoje dva osnovna tipa interakcije genotip x spoljašnja sredina (Slika 1): 1) interakcija sa izmenom ranga (COI), podrazumeva nepotpunu genetičku korelaciju iste osobine kroz sredine ili genotipove; 2) interakcija bez izmene ranga (nonCOI), koja predstavlja promenu veličine osobine, izmerene u različitim sredinama, i predstavlja heterogenost genetičke varijanse kroz sredine (Zobel et al, 1988).</s><s>Sa samo dva genotipa, dve sredine i jednim kriterijumom postoji najmanje 4 tipa interakcije, sa 10 različitih genotipova i 10 različitih sredina, postoji 400 tipova interakcije, što njihove interpretacije i posledice čini težim za razumevanje (Annicchiarico, 2002b).</s> <s>Slika 2. Šema analize višelokacijskog ogleda o prinosu (Yan i Tinker, 2006) Podela regiona gajenja u značajne megasredine je jedini način da se interakcija iskorišćava (Tinker i Yan, 2005a), jer po definiciji megasredina podrazumeva homogene grupe lokaliteta sa minimiziranom interakcijom (Slika 2).</s><s>Ako ne postoje prepoznatljivi obrasci interakcije, ciljna sredina je jedna megasredina sa nepredvidivom interakcijom i model sa slučajnim izvorima variranja je odgovarajući za analizu.</s><s>Sa gledišta interakcije dva uslova moraju da budu zadovoljena da bismo utvrdili postojanje različitih megasredina.</s><s>Mora postojati interakcija genotip x lokalitet sa izmenom ranga, praćena time da su različiti genotipovi najbolji u različitim lokalitetima (Gauch i Zobel, 1996) i da su obrasci interakcije sa izmenom ranga ponovljivi kroz godine (Cooper i DeLacy, 1994).</s><s>U okviru jedne megasredine, isti genotip „pobeđuje“ u svim njenim lokalitetima (univerzalni pobednik).</s><s>Uzroke interakcije možemo utvrditi tek uključivanjem genetičkih i sredinskih kovarijata u analizu.</s><s>U okviru pojedinačne megasredine, ciljevi analize su: 1. procena genotipova u cilju identifikovanja genotipova sa dobrim performansom i dobrom stabilnošću; 2. procena sredina da bi se otkrile sredine koje su informativne (diskriminatorne za genotipove) i reprezentativne Ako je efekat GL, iako statistički značajan, mali u poređenju sa glavnim efektom genotipa (G) to smanjuje prednosti oplemenjivanja za specifičnu adaptabilnost.</s><s>Selekcija za opštu adaptabilnost podrazumeva utvrđivanje genotipova koji pokazuju interakciju bez izmene ranga, ili nedostatak GE u sredini (Braun et al., 1996).</s><s>Razlozi za pojavu GE (Weber i Wricke, 1990; Kang i Gauch, 1996) su: i) velika varijabilnost morfofizioloških osobina genotipova, koje utiču na otpornost na stresove i ii) različitost sredina za verovatnoću dešavanja takvih stresova, što je određeno klimatskim, zemljišnim, biotičkim, agrotehničkim faktorima.</s><s>Prema Yan i Kang (2003) nivo podudaranja genetički uslovljenih determinanti fenološkog razvoja (fotoperiod i jarovizacija) sa karakteristikama sredine, koje se odnose na dužinu vegetacione sezone (dužina dana i temperatura), mogu da ukažu na značajnu interakciju, naročito u velikom regionu.</s><s>Genetička struktura biljnog materijala takođe utiče na nivo interakcije.</s><s>Varijeteti sa niskim nivoom heterogenosti (čista linija, klon, SC hibrid) ili heterozigotnosti (čista linija), imaju tendenciju da više reaguju sa sredinom nego na pr. populacije stranooplodnih biljaka, ili mešavine čistih linija, jer ih manja prisutnost gena adaptivnosti u njihovoj genetičkoj strukturi čini podložnijim variranjima u uslovima spoljašnje sredine (Yan i Hunt, 1998).</s><s>Yan i Hunt (2000) tvrde da različiti odgovori genotipova na herbicide mogu uzrokovati interakciju.</s><s>Smatraju da su razlike između genotipova u otpornosti na bolesti uzrok interakcije bez izmene ranga , a da su geni sa plejotropnim efektom povezani sa zrelošću biljke uzrok interakcije sa izmenom ranga.</s><s>Rezultat interakcije genotip x spoljašnja sredina se odražava na adaptabilnost i stabilnost sorte, utvrđivanje megasredina, diferencijaciju ekotipova (Annicchiarico, 2002b).</s><s>3.2.</s><s>Principi GGE biplot analize</s> <s>Teorijsku razradu principa biplota je predstavio Gabriel (1971), a prvu primenu biplota su uradili Bradu i Gabriel (1978), koji su je u ogledima sa pamukom iskoristili za odabir modela selekcije.</s> <s>GGE biplot analiza se razvila u važnu tehniku, koja pomaže u poboljšanju sorata i poljoprivrednim istraživanjima.</s><s>Pruža mogućnost za efikasno vrednovanje genotipova i detaljno razumevanje ciljne sredine i test lokaliteta (Cornelius i Seyedsadr, 1997).</s><s>Pomaže u razumevanju ciljne sredine kao celine: da li se sastoji od jedne ili više megasredina, što utvrđuje da li se interakcija može iskoristiti ili ne (Kempton, 1984).</s><s>U okviru jedne megasredine, biplot analiza pomaže da se prouče test lokaliteti: da li su informativni, reprezentativni i jedinstveni u pogledu diferencijacije genotipova.</s><s>Pomaže u vrednovanju genotipova u pogledu prosečnog performansa i stabilnosti po sredinama (Yan i Tinker, 2005a).</s><s>Komercijalni programi za generisanje GGE biplota su SAS (SAS Institute, Inc), R (R Development Core Team, 2006).</s> <s>Linije koje povezuju markere sredina na biplotu sa koordinatnim početkom su vektori sredina.</s><s>Ugao između vektora dve sredine predstavlja aproksimaciju njihove korelacije.</s><s>Oštar ugao ukazuje na pozitivnu korelaciju.</s><s>Prisustvo velikog tupog ugla, t.j. visoke negativne korelacije između vektora sredina je pokazatelj postojanja velike interakcije sa izmenom ranga (Crossa et al, 2002).</s><s>Prisustvo asocijacija sredina ukazuje na to da informacija o genotipovima može da se dobije iz manjeg broja sredina i to je način da se smanje troškovi testiranja.</s><s>Ako su dva lokaliteta blisko korelisani kroz godine, jedan od njih može da se izostavi bez gubitka informacije o genotipovima (Yan i Hunt, 2003).</s><s>Dužina vektora sredine je proporcionalna veličini standardne devijacije u sredini, i mera je njene diskriminatorne sposobnosti (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Sredine sa najdužim vektorima su najdiskriminatornije</s> <s>Reprezentativnost sredina se utvrđuje dodavanjem prosečno-sredinske ose (AEAAverage environment axis; Yan, 2001).</s><s>Prosečna sredina se predstavlja malim krugom na kraju strelice, ima prosečne koordinate svih sredina, i prosečno-sredinska osa prolazi kroz prosečnu sredinu i koordinatni početak biplota.</s><s>Sredina koja zaklapa manji ugao sa AEA je reprezentativnija od drugih sredina.</s><s>Test sredine koje su reprezentativne i diskriminatorne za genotipove su dobre za selekciju opšte adaptiranih genotipova (Yan i Tinker, 2005a).</s><s>Diskriminatorne za genotipove ali nereprezentativne sredine su važne za selekciju specifično adaptiranih genotipova, ako ciljna sredina može da se podeli u megasredine.</s><s>Diskriminatorne za genotipove ali nereprezentativne sredine su korisne za selekciju nestabilnih genotipova ako je ciljna sredina jedna megasredina (Yan i Tinker, 2005b).</s><s>Rangiranje sredina i prema diskriminatornoj sposobnosti, i prema reprezentativnosti, se vrši u odnosu na idealnu sredinu (predstavljena centrom koncentričnih kružnica) (Yan i Kang, 2003).</s><s>Predstavlja tačku na AEA osi (najreprezentativnija), sa rastojanjem od koordinatnog početka, jednakom najdužem sredinskom vektoru (ima najveću moć diskriminacije) (Yan i Tinker, 2005a).</s><s>Što je sredina bliža idealnoj sredini, to je poželjnija za selekciju opšte adaptiranih hibrida (Yan, 2001).</s> <s>Kada se zajedno na biplotu prikažu i vektori genotipova i vektori sredina, specifična interakcija između genotipa i sredine (performans svakog genotipa u svakoj sredini) se može grafički utvrditi.</s><s>Performans genotipova u sredini je bolji od proseka ako je ugao između vektora genotipa i vektora sredine manji od 90˚, slabiji od proseka ako je ugao veći od 90˚, i blizu proseka ako je ugao jednak 90˚ (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Rangiranje genotipova na osnovu performansa u jednoj sredini, se vrši crtanjem linije koja prolazi kroz koordinatni početak i odabranu sredinu.</s><s>Ova linija je osa date sredine i duž nje se vrši rangiranje genotipova (Yan i Rajcan, 2002).</s><s>Da bismo proučili specifičnu adaptaciju genotipa, t.j. da bismo rangirali sredine na osnovu relativnog performansa određenog genotipa, crta se linija koja prolazi kroz koordinatni početak i genotip.</s><s>Ovo je osa za genotip i na njoj se vrši rangiranje sredina (Yan i Kang, 2003).</s><s>Prosečne koordinate sredina (AEC-Average environment coordination, Yan, 2001) biplot istovremeno grafički predstavlja i prosečni performans, i stabilnost genotipova.</s><s>AEC apscisa je već opisana AEA osa, dok je AEC ordinata linija normalna na nju.</s><s>AEC apscisa ukazuje na prosečni performans u jednom smeru.</s><s>AEC ordinata ukazuje na stabilnost u oba smera.</s><s>Idealni genotip bi trebao da poseduje i veliki prosečni performans i visoku stabilnost kroz sredine (Kang, 2003).</s><s>Idealni genotip je centar koncentričnih kružnica i određuje se kao tačka na AEA osi (apsolutno stabilan) u pozitivnom smeru, sa vektorom dužine jednakom najdužem vektoru genotipa (najbolji prosečni performans) (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Stoga su genotipovi locirani bliže idealnom genotipu poželjniji od drugih.</s><s>Prikaz vektora genotipova na biplotu pokazuje sličnost između genotipova u njihovom performansu u pojedinim sredinama.</s><s>Rastojanje između dva genotipa aproksimuje Euklidska distanca između njih, koja je mera njihove razlike.</s><s>Razlika može postojati usled razlike u prosečnom prinosu i/ili interakcije sa sredinama (nestabilnost) (Yan i Hunt, 1998).</s><s>Koordinatni početak predstavlja virtualni genotip, koji pretpostavlja prosečnu vrednost u svakoj sredini.</s><s>Ovaj “prosečni genotip“ ima nulti doprinos za G ili GE.</s><s>Dužina vektora genotipa meri razliku genotipa od prosečnog genotipa, t.j. njegov doprinos za G ili GE.</s><s>Genotipovi sa kraćim vektorima imaju mali doprinos za G i/ili GE, genotipovi sa dužim vektorima imaju veći doprinos za G i/ili GE.</s><s>Stoga genotipovi sa najdužim vektorima su ili najbolji ili najslabiji ili najnestabilniji (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Ugao između genotipskog vektora i AEA ose, deli genotipski vektor u G i GE komponente.</s><s>Prav ugao ukazuje da je u pitanju samo doprinos za GE; tup ugao ukazuje da je doprinos za uglavnom G, što vodi ispodprosečnom učinku; oštar ugao ukazuje da je doprinos za uglavnom G, što vodi iznadprosečnom učinku (Yan i Tinker, 2005a).</s><s>Ugao između dva genotipa pokazuje njihovu sličnost u odgovoru na sredine.</s><s>Oštar ugao pokazuje da su odgovori genotipova slični, i da je razlika između njih ista u svim sredinama.</s><s>Tup ugao pokazuje da dva genotipa odgovaraju inverzno, i kad god se jedan genotip dobro pokaže, drugi se pokaže loše.</s><s>Prav ugao označava da genotipovi reaguju na sredine nezavisno (Yan, 2001).</s><s>U prva dva slučaja razlika između genotipova doprinosi više G nego GE.</s><s>U trećem slučaju razlika između genotipova doprinosi uglavnom GE (Yan i Tinker, 2006).</s> <s>Dva genotipa mogu da budu grafički upoređena njihovim povezivanjem sa pravom linijom, kao i crtanjem linije normalne na nju, koja prolazi kroz koordinatni početak.</s><s>Ova linija se označava kao linija jednakosti dva genotipa, t.j. dva genotipa, koja se upoređuju bi trebalo da su jednaki u svim sredinama koje se nalaze na ovoj liniji (Yan, 2001).</s><s>Genotip ima više vrednosti osobine u sredinama, koje se nalaze na istoj strani linije jednakosti, gde i njegov marker.</s><s>Razlike između dva genotipa variraju po sredinama, proporcionalno udaljenosti markera sredine od linije jednakosti (Yan, 2002).</s><s>„Šta-pobeđuje-gde“ prikaz biplota služi za utvrđivanje interakcije sa izmenom ranga, diferencijacije megasredina, specifične adaptacije.</s><s>Ovo svojstvo proističe iz prethodnog poređenja performansa dva genotipa u sredinama.</s><s>Poligon se crta tako što se povežu genotipovi koji su najudaljeniji od koordinatnog početka, tako da su svi preostali genotipovi uključeni u poligon.</s><s>Na svaku stranu poligona se potom nacrtaju normalne linije koje polaze od koordinatnog početka (Yan i Tinker, 2005b).</s><s>Genotipovi koji su u uglovima poligona su najbolji ili najgori u jednoj ili više sredina (Yan i Rajcan, 2002).</s><s>Normalne linije su linije jednakosti između susednih genotipova, koje olašavaju njihovo grafičko poređenje.</s><s>Linije jednakosti dele biplot u sektore, i najbolji genotip za dati sektor je genotip u uglu poligona, i on „pobeđuje“ u svim sredinama datog sektora (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Ovo svojstvo može da ukaže na diferencijaciju regiona na megasredine (Kang, 2003).</s><s>Kada „šta-pobeđuje-gde“ svojstvo biplota primenimo na tri genotipa objasniće 100% varijanse na osnovu G i GE efekata (Yan i Tinker, 2005a).</s> <s>Da bismo uspešno grafički predstavili sve aspekte genotipova i sredina na biplotu, neophodno je adekvatno podeliti svojstvenu vrednost (SVP–Singular value partitioning, Yan, 2002), između karakterističnih vektora genotipova i karakterističnih vektora sredina.</s><s>Yan (2002) upoređuje 4 metode: 1) podela zasnovana na ocenama genotipova, deli svojstvenu vrednost na vektore genotipova; 2) podela zasnovana na ocenama sredina, deli svojstvenu vrednost na vektore sredina; 3) simetrična podela deli svojstvenu vrednost simetrično između vektora genotipova i vektora sredina; 4) ocenjivanje „equal-space“ deli svojstvenu vrednost tako da markeri genotipova i markeri sredina zauzimaju jednak prostor na biplotu.</s><s>Korišćeni su podaci prinosa ozime pšenice za 33 sorte i 8 lokaliteta tokom 1998 godine u Kanadi.</s><s>Rezultati su pokazali da su sve opisane metode podjednako uspešne u prikazivanju „štapobeđuje-gde“ obrasca MET.</s><s>SVP metoda utiče na rangiranje genotipova na osnovu prosečnog performansa i stabilnosti i na odnose između sredina.</s><s>Rangiranje sorata na osnovu SVP metoda zasnovanog na ocenama genotipova pretpostavlja da su prosečni performans i stabilnost podjednako važni.</s><s>SVP metod zasnovan na ocenama sredina ukazuje na veći značaj stabilnosti, dok je simetrični SVP metod prelazan u odnosu na dva navedena u svim aspektima.</s><s>SVP metod „equal-space“, nema definisanu interpretaciju za rangiranje genotipova.</s><s>Za predstavljanje odnosa između sredina, SVP metod zasnovan na ocenama sredina je potrebno koristiti.</s><s>SVP metod zasnovan na ocenama genotipova ili simetrični SVP (u manjem stepenu), mogu da poremete odnose između sredina, jer relativna veličina PC1 i PC2 vrednosti nije uzeta u obzir ili je samo delimično uzeta u obzir.</s><s>Preporučeno je da se SVP metod zasnovan na ocenama genotipova koristi za grafičko predstavljanje odnosa između genotipova.</s> <s>Obično biplot uključuje samo prve dve glavne komponente, t.j. to je primarni biplot.</s><s>Kada prve dve PC komponente ne objašnjavaju 100% varijansu dvofaktorijalne matrice sa m redova i n kolona, utvrđuje se maksimalan potreban broj glavnih komponenti (PC) kao k = min(m,n) (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Ako ne postoje linearne korelacije ili između redova ili između kolona, onda je proporcija ukupne varijanse objašnjene svakom PC komponentom 1/k. Ako postoje linearne korelacije proporcija varijanse objašnjene sa prvih nekoliko PC komponenti će biti veća od 1/k, a za preostale manja od 1/k. IR (informativan obrazac) za svaku PC komponentu se dobija kada proporciju varijanse objašnjenu svakom PC komponentom podelimo sa 1/k. Stoga PC sa IR < 1 nose malo informacija, dok PC komponente sa IR > 1 nose važne obrasce i one se razmatraju za aproksimaciju dvofaktorijalne tabele.</s><s>Postoje mnoge uporedne validacione metode u determinisanju broja PC komponenti potrebnih da se optimalno aproksimuje dvostruka tabela: „drop-a replicate“ procedura (Gauch, 1988); izostavljanje pojedinačne vrednosti (Crossa i Cornelius.1993); „schrinkage factor“ (Moreno-Gonzales et al., 2003).</s><s>GGE biplot analiza je korisna ako postoje linearne korelacije ili između redova ili između kolona.</s><s>Ipak je u širokoj upotrebi jer se većina nelinearnih ali monotonih odnosa mogu lako transformisati u linearne, sem kvadratnih odnosa sa maksimalnim ili minimalnim vrednostima blizu proseka (Yan i Tinker, 2006).</s><s>Genotip x sredina tabelu je moguće analizirati sledećim tipovima biplota: 1) COMM biplot (Completely multiplicative model; Cornelius et al., 1992), koji vrši SVD proceduru (Singular value decomposition; Pearson, 1901) originalne dvofaktorijalne tabele bez centriranja, sadrži G, E i GE efekte, i naročito je uspešan u analizi kovarijat-efekat matrica; 2) SHMM biplot (Shifted multiplicative model; Seyedsadr i Cornelius, 1992) je efikasan u utvrđivanju interakcije sa izmenom ranga; 3) PCA biplot (Principal component analysis; Pearson, 1901) vrši SVD proceduru prosečne vrednosti centriranih podataka, uključuje G, E i GE efekte; 4) AMMI2 biplot (Additive main effect and multiplicative interaction effects, Gauch i Zobel, 1996) vrši SVD dvostruko-centriranih podataka i prikazuje samo GE; 5) AMMI1 biplot prikazuje glavne efekte genotipa i sredine nasuprot interakcijskim PC1 vrednostima i sadrži G, E i GE efekte; 6) SREG model (Crossa i Cornelius, 1997) vrši SVD centriranih podataka, sadrži G i GE efekte (Yan i Tinker 2005a).</s><s>Osnovna struktura podataka MET je genotip-sredina-svojstvo trofaktorijalna tabela, koja se preuređuje u različite dvofaktorijalne tabele: i) genotip-sredina; ii) genotip-svojstvo ( koristi se za utvrđivanje korelisanih osobina, razmatranje mogućnosti indirektne selekcije, grafičko predstavljanje profila genotipova, što je važno za selekciju i odabir roditelja); iii) sredina-svojstvo (koristi se za proučavanje interakcije svojstvo x sredina i fenotipske korelacije po svojstvima); iv) fenotip-svojstvo (olakšava razumevanje fenotipskih korelacija između osobina); v) kovarijat-efekat (objašnjava G i GE efekte ciljne osobine); vi) genotip za svojstvo-sredina (razlike između genotipova se pažljivije proučavaju nego u genotip-svojstvo Analiza genotip-sredina tabele primenom SREG modela (Crossa i Cornelius, 1997) pruža mogućnost za: 1) rangiranje genotipova na osnovu performansa u bilo kojoj sredini; 2) rangiranje sredina na osnovu relativnog performansa bilo kog genotipa; 3) poređenje performansa para genotipova u različitim sredinama; 4) identifikaciju najboljeg genotipa u svakoj sredini („šta-pobeđuje-gde“ strategija); 5) grupisanje sredina na osnovu najboljih genotipova; 6) procenu genotipova na osnovu prosečnog prinosa i stabilnosti; 6) procenu sredina na osnovu diskriminatorne sposobnosti i reprezentativnosti; 7) grafičko predstavljanje svih navedenih aspekata ako se neke sredine ili genotipovi izostave (Yan i Tinker, 2006).</s><s>S obzirom da vrednovanje genotipova i klasifikacija regiona treba da budu zasnovani i na G i na GE, svi modeli (i biplotovi) koji sadrže ove efekte su korisni (Cornelius et al., 1996).</s><s>SREG model sadrži maksimum G + GE i najznačajniji je za vrednovanje genotipova (Yan et al., 2000; Crossa et al., 2002).</s><s>Jedna od korisnih funkcija GGE biplota je grafičko predstavljanje „šta-pobeđuje-gde“ prikaza, koji AMMI1 iako vrlo efikasan u vrednovanju genotipova, ne može da prikaže (Cornelius et al., 1996; Cornelius i Seyedsadr, 1997).</s><s>3.3.</s><s>Prinos zrna i prinos ulja suncokreta Jedan od glavnih pravaca u oplemenjivanju suncokreta u svetu i kod nas je stvaranje hibrida sa visokim genetskim potencijalom za prinos zrna odgovarajuće arhitekture biljaka, sposobnih da se prilagode rejonu za koji se stvaraju (Hladni, 2007).</s><s>Prinos zrna je složeno svojstvo, skup svojstava ili supersvojstvo, sa poligenom naslednom osnovom i sa velikim uticajem spoljašnje sredine (Jocić, 2002).</s><s>Kao krajnje komponente prinosa zrna (prinos u širem smislu), odnosno prinosa ulja po jedinici površine (prinos u užem smislu) kod suncokreta se mogu smatrati: br. biljaka po 1000 zrna(> 80g), nizak sadržaj ljuske (20-24%) i visok sadržaj ulja u zrnu (Jocić, 2002).</s><s>Prinos zrna kao jedna od najvažnijih osobina kod suncokreta je bio najčešći predmet istraživanja kod niza autora (Evans, 1981; Škorić i Marinković, 1990; Marinković, 1992; Punia i Gill, 1994; Dušanić, 1998; Cecconi i sar., 2000; Vuković, 2000; Miklič, 2001; Jocić, 2002; Hladni, 2007; Radić, 2008; Balalić, 2010).</s><s>Visina kao i stabilnost prinosa zrna hibrida su od najvećeg značaja kako za oplemenjivače, tako i za proizvođače suncokreta.</s><s>Od interesa je utvrditi hijerarhijski diferencijalni uticaj komponenti prinosa na prinos zrna, kao i međusobne odnose komponenti prinosa i promene njihovih vrednosti pod uticajem sredine Povećanje prinosa zrna po jedinici površine se može postići na različite načine.</s><s>Najznačajniji je putem povećanja broja i krupnoće zrna po glavi uz zadržavanje ili povećanje broja biljaka po jedinici površine (Hladni, 2007).</s><s>Hladni, (2007) je zaključila da su najveći prosečan doprinos u ekspresiji prinosa zrna i sadržaja ulja imale A-linije majke, dok je doprinos Rf testera bio veći u ekspresiji ukupnog broja zrna po glavi.</s><s>Osnovni cilj gajenja suncokreta je dobijanje što veće količine ulja po jedinici površine.</s><s>Prinos ulja zavisi od prinosa zrna i sadržaja ulja u zrnu i glavni je pokazatelj produktivnosti hibrida suncokreta (Škorić i sar., 2005).</s><s>To je složena osobina uslovljena genetskim faktorima, uslovima spoljašnje sredine, kao i njihovom interakcijom, kako navode Fick i Miller (1997).</s><s>Visoke temperature u vreme nalivanja zrna, naročito one preko 25°C u periodu cvetanja, dovode do smanjenja prinosa ulja (Miklič, 2009).</s><s>Veliki uticaj na sadržaj ulja u zrnu i preko njega na prinos ulja imaju genotip, zemljišno-klimatski uslovi i nivo primenjene agrotehnike (Hladni, 2007).</s><s>Sadržaj ulja u zrnu zavisi od roka setve suncokreta (Vanozzi et Hall et al. (1985) su utvrdili da je prinos ulja po biljci značajno redukovan sa pojavom vodnog stresa u periodu od inicijacije cvetova do početka intenzivnog rasta zrna.</s><s>Balalić i sar. (2006) su utvrdili da je prinos ulja u najvećoj meri bio uslovljen godinom ispitivanja (91.5%), dok je rok setve uticao sa 4.3%.</s><s>Svi izvori interakcije su bili značajni sem interakcije između hibrida i godine.</s> <s>Dušanić (1998) je utvrdio da prinos ulja suncokreta u najvećoj meri zavisi od prinosa zrna, i da je maksimalan prinos ulja ostvaren u onim varijantama gustine useva, na kojim je ostvaren maksimalan prinos zrna, što je potvrđeno analizom koeficijenata putanje.</s><s>Vuković (2000) je u dvogodišnjem periodu ispitivao uticaj vremena setve na prinos zrna i sadržaj ulja suncokreta.</s><s>Na osnovu visokog stepena korelacije (0.995) je utvrđeno da na poljski prinos ulja dominantni uticaj ima prinos zrna suncokreta.</s><s>Analizom uticaja rokova setve na poljski prinos ulja utvrđen je visok stepen zavisnosti (0.7743).</s><s>Stepen zavisnosti od 0.7605 je ukazao na veleiki uticaj roka setve na prinos zrna suncokreta.</s><s>Miklič (2001) je vršio trogodišnje ispitivanje uticaja hemijske desikacije na elemente prinosa i semenske kvalitete različitih genotipova suncokreta.</s><s>Značajan uticaj na prinos zrna su ostvarili lokalitet, godina ispitivanja, genotip i vreme tretiranja.</s><s>Rana desikacija je imala negativne efekte, dok je pravovremeno izvođenje ove mere dovelo do povećanja prinosa i sadržaja ulja.</s> <s>Miklič (1996) je utvrdio da je za cvetanje i oplodnju optimalna vlažnost vazduha od 4050%, a optimalna temperatura od 20-28°C. Izrazito sušno vreme, zemljišna i vazdušna suša, ometaju oplodnju, jer dehidriraju generativni organi suncokreta i ne dolazi do oplodnje.</s><s>Kišovito vreme u fazi cvetanja negativno utiče na stepen oplodnje, jer pri kišovitom vremenu prestaje let domaće pčele, koja je glavni polinator suncokreta kod nas.</s><s>Crnobarac i Marinković (1996) smatraju da godina proizvodnje, izbor hibrida i gustina setve imaju značajan (P >0.01) uticaj na prinos zrna suncokreta.</s><s>U prinosu zrna postoje značajne razlike među pojedinim hibridima, godinama i lokalitetima na kojima se gaji suncokret (Crnobarac i Dušanić, 1996; Dozet i Škorić, 2000; Schoeman, 2003).</s><s>Postojeća genetska varijabilnost suncokreta omogućava stvaranje hibrida sa potencijalom za prinos zrna preko 6 t/ha i sadržajem ulja preko 55%.</s><s>Međutim, prinosi zrna suncokreta u širokoj proizvodnji najčešće variraju između 1.3-3 t/ha (Škorić i sar., 2007).</s><s>Balalić i sar. (2008) su ispitivali interakciju između hibrida suncokreta i lokaliteta za sadržaj i prinos ulja u mikroogledima izvedenim u toku 2007. godine na teritoriji Vojvodine i centralne Srbije.</s><s>U istraživanje je bilo uključeno 20 hibrida i 16 lokaliteta.</s><s>Grafički prikaz putem AMMI1 biplota je omogućio izbor stabilnih hibrida i lokaliteta za poželjne osobine suncokreta.</s><s>Hibridi Somborac, Bačvanin, Baća, Branko, Šumadinac i NS-H-111 su pokazali stabilno ponašanje u pogledu sadržaja ulja.</s><s>Hibrid Somborac je bio najstabilniji, a imao je i najveću prosečnu vrednost za sadržaj ulja.</s><s>Biplot je pokazao da su najstabilniji lokaliteti za sadržaj ulja bili Sombor, Kikinda, Neštin, Kula, a u centralnoj Srbiji Negotin.</s><s>Visoku stabilnost za prinos ulja su pokazali Šumadinac, Somborac, Branko i Oliva, koji su imali veću srednju vrednost u odnosu na opšti prosek, a i stabilnost im je bila visoka.</s><s>Kula i Rimski Šančevi su na AMMI1 biplotu pokazali najmanju interakciju za prinos ulja, dok su svi lokaliteti u centralnoj Srbiji imali niske prinose ulja, a bili su i nestabilni.</s><s>Rezultati pokazuju da se broj lokaliteta mogao smanjiti, s obzirom da su se neki pokazali kao veoma nestabilni i sa srednjim vrednostima za ispitivane osobine, koje su bile niže od opšteg proseka.</s><s>Miklič i sar. (2009) su prikazali rezultate proizvodnih osobina (prinos semena, sadržaj ulja i prinos ulja) NS hibrida suncokreta u mreži mikroogleda izvedenih u Vojvodini i centralnoj Srbiji u toku 2008. godine.</s><s>Interakcija hibrid x lokalitet je ocenjena primenom AMMI modela.</s><s>U ispitivanje je bilo uključeno 20 hibrida i 13 lokaliteta u Vojvodini i 4 lokaliteta u centralnoj Srbiji.</s><s>Dobijeni rezultati AMMI1 biplota za prinos zrna su pokazali da se većina hibrida razlikovala kako u glavnom efektu (hibrid, lokalitet), tako i u interakciji.</s><s>Kao najstabilniji hibrid u svim lokalitetima za prinos zrna, sa najvećom vrednošću prosečnog prinosa, izdvojio se Duško.</s><s>Pored njega veoma mali efekat interakcije je uočen kod hibrida Kazanova, Vladimir i Baća, a njihov prinos zrna je bio na nivou opšteg proseka.</s><s>Najnestabilniji hibrid sa najmanjim prosečnim prinosom zrna je bio NS-H-45.</s><s>Lokaliteti u kojima su hibridi imali najveće vrednosti interkcije su bili Aleksa Šantić, Tabanovac, Bačko Gradište, Vršac, dok je na lokalitetima Donji Petrovac, Krčedin i Zaječar bilo potpuno obrnuto.</s><s>Najmanji efekat interakcije za prinos ulja su pokazali hibridi Baća, Duško, Kazanova, Vladimir i Sremac, koji su imali i prinos ulja iznad opšteg proseka.</s><s>Najnestabilniji hibrid sa najmanjim prosečnim prinosom ulja je bio NS-H-45.</s><s>Ispitivani hibridi su pokazali najmanju interakciju za prinos ulja u lokalitetu Zaječar, dok su u lokalitetu Donji Petrovci hibridi pokazali najveću nestabilnost za prinos ulja.</s><s>Ihsanullah et al. (2007) su vršili višelokacijske oglede za 10 SC komercijalna hibrida suncokreta, u 7 sredina, južnog, centralnog i severnog Pakistana, tokom 2003-2004 godine.</s><s>Primenjena je klaster analiza grupisanja sličnih genotipova i sredina, i SHMM model (Cornelius et al., 1992), koji je generisao biplot.</s><s>ANOVA je pokazala značajnost (P<0.01) efekata: sredine, genotipova i interakcije, doprinoseći ukupnoj varijansi prinosa semena sa 19.2%, redom.</s><s>Biplot je iskorišćen da se procene hibridi za potencijal prinosa i stabilnost, i da se procene test lokaliteti za diskriminatornu sposobnost i reprezentativnost.</s><s>Idealne sorte imaju veliku PC1 vrednost (visoka sposobnost prinosa) i malu PC2 vrednost (visoka stabilnost).</s><s>Idealne test sredine imaju veliku PC1 vrednost (više su diskriminatorne za genotipove u pogledu genotipskog glavnog efekta) i malu PC2 vrednost (reprezentativne) (Yan et al., 2000).</s><s>Klaster analiza je utvrdila postojanje 5 genotipskih i 4 sredinske grupe, za prinos semena, i 5 genotipskih i 3 sredinske grupe, za sadržaj ulja.</s><s>Schoeman (2003) je analizirao stabilnost 8 hibrida suncokreta, na 18 lokaliteta u Južnoj Africi, u periodu od 1998-2000 godine.</s><s>Suncokret se u Južnoj Africi gaji u marginalnim regionima gajenja kukuruza, gde su i klima i interakcija veoma promenljivi.</s><s>Cilj istraživanja je bio da se uporede i preporuče metode analize stabilnosti, bolje od rangiranja prinosa i ANOVA.</s><s>ANOVA je urađena za 6 lokaliteta i svaku godinu, a potom i kombinovana analiza za prvu i drugu godinu, drugu i treću godinu, i kroz sve tri godine.</s><s>Korišćenjem programa Agrobase 2000 izračunati su sledeći parametri stabilnosti: rang prinosa; CV; Si2-varijansa stabilnosti; Shukla (1972), si2-varijansa stabilnosti sa sredinom kao kovarijatom; Shukla (1972), bi-regresioni koeficijent; Finlay i Wilkinson (1963), Sdi2-devijacija od regresije; Eberhart i Russell (1966), Wi-ekovalenca; Wricke (1962), Pi-indeks superiornosti; Lin i Binns (1988), ASV-AMMI parametar stabilnosti.</s><s>Spearman-ov koeficijent korelacije ranga je pokazao gotovo potpunu korelaciju (P<0.01) između sledećih parametara stabilnosti: Si2 i si2, Wi i Si2, Wi i si2.</s><s>Utvrđeni su najstabilniji hibridi.</s><s>Leeuwner (2005) je analizirao MET 36 hibrida suncokreta, na 16 lokaliteta u Južnoj Africi, u periodu od 1995-1998 godine.</s><s>Koristio je AMMI2 model za procenu stabilnosti hibrida, i utvrdio je da su hibridi sa dužim vegetativnim ciklusom, superiorniji u toplijim sredinama, sa dužim vegetacionim periodom, a hibridi srednje dugog vegetativnog ciklusa, u hladnijim regionima sa kraćim vegetacionim periodom.</s><s>Lokaliteti iz suvih i toplih sredina, severne i zapadne regije države su grupisani u prvom i trećem kvadrantu na biplotu, a lokaliteti iz vlažnih istočnih sredina u drugom i četvrtom kvadrantu na biplotu.</s><s>Hibridi sa dužim vegetativnim ciklusom su bolje adaptirani na severne i zapadne sredine, dok su hibridi sa srednje dugim vegetativnim ciklusom bolje adaptirani na istočne sredine.</s><s>Početni stadijumi testiranja hibrida suncokreta uključuju veliki broj hibrida, koji se testiraju na jednom ili dva lokaliteta, sa jednim ili dva ponavljanja, zbog ograničenih količina semena.</s><s>Potrebno je stoga na osnovu provedenih MET utvrditi reprezentativne i diskriminatorne lokalitete za genotipove, sa minimiziranom interakcijom, u kojima ce rangovi genotipova biti što sličniji iz godine u godinu.</s> <s>Fick i Zimmer (1976) su utvrdili da je stabilnost prinosa suncokreta pod genetičkom kontrolom.</s><s>Neke inbred linije doprinose više stabilnosti hibrida nego druge, što ukazuje da genotip u izvesnom stepenu doprinosi stabilnosti prinosa.</s><s>Robinson et al. (1967) je utvrdio da geografska širina utiče na broj dana do cvetanja suncokreta.</s><s>Uporedili su oglede iz Teksasa (31˚ N) i oglede iz Manitobe (49˚ N) i utvrdili da je postojalo povećanje od 1.9 dana do cvetanja, sa svakim stepenom geografske širine, od juga ka severu.</s><s>Navedeno je tipičan primer interakcije genotip x sredina.</s><s>Foucteau et al. (2001) je proučavao dve mreže ogleda u Francuskoj.</s><s>Utvrdili su postojanje interakcije prinosa zrna, sa dužinom vegetativnog ciklusa hibrida, i dužinom vegetativne sezone.</s><s>Interakcijski efekti su bili mnogo veći od glavnog efekta genotipa, i uzrokovali su izmenu ranga hibrida i specifičnu adaptaciju.</s><s>Utvrdio je da je sadržaj ulja pod uticajem vodnog deficita u toku cvetanja, i da je to ponovljiva interakcija u obe mreže MET.</s><s>De la Vega et al. (2001) su utvrdili postojanje interakcije genotip x spoljašnja sredina, za prinos ulja i biomasu suncokreta, u Argentini.</s><s>Razlike između severnih i centralnih delova Argentine, u pogledu fotoperioda i minimalne temperature, su uzrokovale interakcije za prinos ulja.</s><s>S obzirom da je većina oplemenjivačkih programa suncokreta realizovana u centralnom regionu Argentine, bilo bi ekonomski isplativo da se selekcija i za centralni i za severni region, obavlja u centralnom regionu (De la Vega i Chapman, 2001).</s><s>S obzirom na velik interakcijski efekat između fotoperioda i prinosa ulja, moguće je stvoriti hibride za severni region, korišćenjem kasnijih datuma setve u centralnom regionu.</s><s>Kada je fotoperiod bio veštački povećan na 15.5 sati po danu na severu, prinos ulja hibrida je bio sličan kao i hibrida u centralnom regionu sa normalnim datumom setve.</s><s>Dakle, utvrđen je način kako da se interakcijski efekat iskoristi za prednost oplemenjivačkih programa.</s><s>Balalić et al. (2008a) su ispitivali uticaj hibrida, rokova setve, kao i njihove interakcije na variranje prinosa zrna, tokom trogodišnjeg perioda.</s><s>U eksperiment je bilo uključeno tri hibrida, osam rokova setve i tri godine ispitivanja (2004-2006).</s><s>Korišćen je AMMI model za prikazivanje interakcije.</s><s>Na AMMI1 biplotu se glavni efekti (hibrid, rok setve) predstavljaju na apscisi, dok su vrednosti prve glavne komponente (IPC1), za hibride i rokove setve, predstavljaju na ordinati.</s><s>AMMI analiza za 2004. godinu, je ukazala na dominantnu ulogu hibrida u ekspresiji prinosa (40.2% ukupne sume kvadrata).</s><s>U okviru interakcije su izdvojene dve glavne komponente, od kojih je IPC1 objasnila 73.95% ukupne sume kvadrata interakcije, a IPC2 preostalih 20.7%.</s><s>AMMI analiza za 2005. godinu, je ukazala da je rok setve sa 57.2% ukupne sume kvadrata, imao najviši uticaj na prinos zrna.</s><s>IPC1 je objasnila 88.7% ukupne sume kvadrata interakcije, a IPC2 11.3%.</s><s>U toku 2006. godine najveći uticaj na varijansu prinosa zrna su imali rokovi setve, sa 87.7% ukupne sume kvadrata.</s><s>IPC1 je obuhvatala 70.8%, a IPC2 29.2% ukupne sume kvadrata interakcije.</s><s>Na osnovu rezultata dobijenih AMMI1 biplotom za sve tri godine, može se zaključiti da je najstabilniji u prinosu zrna bio rok setve 20. april, koji je u dve godine (2004, 2005) dao i najveći prinos, a i u 2006. godini ovaj rok setve je postigao prinos zrna iznad opšteg proseka.</s><s>3.4.</s><s>Primena biplota u proučavanju adaptabilnosti Yan et al. (2001) su uporedili prednosti dva tipa GGE biplota u analizi podataka MET, koji su proistekli iz dva modela.</s><s>Prvi je standardni model SREG2.</s><s>Drugi je SREGM+1 model, koji primenjuje regresiju na glavni efekat genotipa, kao primarni efekat, i na prvu PC komponentu dobijenu primenom metoda dekompozicije, kao sekundarni efekat.</s><s>Istraživanje je organizovano da bi se ustanovilo da li su oba modela podjednako uspešna u objašnjavanju GGE varijanse i „šta-pobeđuje-gde“ obrasca podataka.</s><s>Podaci su dobijeni iz ogleda sa ozimom pšenicom u Ontariu, u periodu od 1989-1999 godine, pri čemu je 10-33 sorata testirano na 7-14 lokaliteta svake godine.</s><s>SREG2 model omogućava da PC1 osa u GGE2 biplotu predstavlja adekvatno prosečni performans (G efekat), i PC2 osa stabilnost takvi zahtevi ne postavljaju, jer je primarni efekat glavni efekat genotipa.</s><s>Istraživanje je pokazalo da su i SREG2 i SREGM+1 modeli objasnili sličnu količinu GGE varijanse, ali prvi nešto više u većini slučajeva.</s><s>Oba tipa biplota su pokazali iste „šta-pobeđuje-gde“ obrasce, i iste pobedničke genotipove u individualnim sredinama.</s><s>SREGM+1 je ipak više interpretativan nego SREG2 biplot.</s><s>Vrednosti primarnih efekata genotipova dobijenih SREGM+1 modelom, ukazuju na prosečni performans (opštu adaptabilnost), dok vrednosti sekundarnih efekata genotipova, ukazuju na interakciju povezanu sa sortama, što je pokazatelj specifične adaptabilnosti.</s> <s>Višelokacijski ogledi za sekcionisane linije kikirikija se vrše pri INTA programu u Argentini.</s><s>Casanoves et al. (2005) su analizirali šestogodišnje serije prinosa zrna, koje su uključivale 18 genotipova i 5 test lokaliteta, korišćenjem SREG modela i mešovitog („mixed“) AMMI modela (Gauch, 1992).</s><s>Analiza po MET podataka godinama, korišćenjem SREG modela je pokazala da je varijabilnost zbog interakcije genotip x lokalitet veoma mala, u poređenju sa varijabilnošću genotipova.</s><s>U 5 od 6 godina MET ogleda, GGE biplot je pokazao da je PC1 osa bila značajno korelisana sa prosečnim prinosom, ukazujući na proporcionalne odgovore genotipova kroz lokalitete, i povremenu izmenu ranga genotipova.</s><s>Rezultati iz mešovitog AMMI modela za šestogodišnje podatke su potvrdili slučajnu prirodu i relativno nizak opseg interakcije.</s><s>Oba modela, uključujući i analizu po godinama, i združenu analizu, su ukazali na postojanje jedinstvene megasredine za svrhu oplemenjivanja kikirikija u Argentini.</s><s>Rezultati su pokazali da nije neophodno da se region podeli na subregione da bi se preporuka sorata izvršila.</s><s>Predloženo je da se umesto povećanja broja lokaliteta u kojima se sprovode MET ogledi, preusmere resursi na spovođenje efikasnijih eksperimentalnih dizajna.</s><s>Butron et al. (2004) su proučavali interakciju genotip x spoljašnja sredina za prinos 49 hibrida kukuruza, nakon zaražavanja sa Sesamia nonagrioides, u 5 različitih sredina severozapadne Španije, primenom SREG modela i faktorijalne regresije.</s><s>GGE biplot konstruisan primenom SREG modela je korišćen za grafičko vrednovanje hibrida.</s><s>Faktorijalna regresija je uključila genetičke i sredinske kovarijate, koji su biološki objasnili GE.</s><s>Genetički kovarijati su bili: vigor, dani do oprašivanja, dani do svilanja, dužina tunela u stablu, vreme pojave klipa (Butron et al, 1998).</s><s>Sredinski kovarijati su bili: prosečan broj larvi po biljci kroz genotipove, prosečne dnevne temperature, prosečne dnevne minimalne temperature, prosečne dnevne maksimalne temperature, minimalne temperature, maksimalne temperature, % vlažnosti vazduha i padavine.</s><s>ANOVA je pokazala da je glavni efekat sredine među najvažnijim izvorom varijacije sa 50% ukupne sume kvadrata.</s><s>Glavni efekat genotipa je objasnio 66% GGE varijanse.</s><s>Prvih 5 PC komponenti, dobijenih SVD procedurom, su bile značajne i objasnile su 100% GGE varijanse.</s><s>Yan et al. (2000) i Crossa et al. (2002) su tvrdili da ako su u biplotu, primarni efekti sredina svi istog znaka, da onda PC1 osa pokazuje interakciju bez izmene ranga.</s><s>Genotip sa većom PC1 vrednošću ima veći prosečan prinos, i performans varira kroz sredine, direktno proporcionalno PC1 vrednostima sredina.</s><s>PC2 vrednosti za genotipove predstavljaju disproporcionalne razlike prinosa kroz sredine.</s><s>Ako su PC2 vrednosti za genotip i sredinu različitih znakova, postoji negativna interakcija sorte sa sredinom.</s><s>Hibrid dobijen iz ukrštanja inbred linija A637 x EP42, može da se preporuči za gajenje u severozapadnoj Španiji, pod srednjom i visokom prirodnom zaraženošću sa Sesamia nonagrioides, jer je pokazala visok i stabilan prinos.</s><s>Genetički i sredinski kovarijati su objasnili 75 % varijanse GE.</s><s>Uzroci interakcije za prinos zrna su bili zbog ranozrelosti, vigora i klimatskih ograničavajućih faktora, kao što su prosečne minimalne temperature i % vlažnosti vazduha.</s><s>Genetička otpornost na Sesamia nonagrioides, nije imala uticaja na interakciju za prinos zrna i nije popravila performans genotipa.</s><s>Stoga selekcija za otpornost na Sesamia nonagrioides neće rezultovati u poboljšanju prinosa.</s><s>Malvar et al. (2005) su proučavali prosečni performans i stabilnost heterotičnih grupa kukuruza “Humid Spain x Southern France“ i „Dry Spain x Humid Spain“, kao i uticaj nekih klimatskih i genetičkih kovarijata na interakciju.</s><s>Interakcija za prinos zrna kukuruza u 8 lokaliteta je proučavana korišćenjem SREG modela i faktorijalne regresije.</s><s>Šest španskih i šest francuskih lokalnih populacija kukuruza je ukršteno u dialelu, bez recipročnih ukrštanja 1999. godine.</s><s>Genetički kovarijati su bili: vigor, datum svilanja, ocena poleganja, prinos zrna, vlažnost zrna.</s><s>Klimatski kovarijati su bili: prosečne dnevne temperature, prosečne dnevne minimalne temperature, prosečne dnevne maksimalne temperature, apsolutne minimalne temperature, apsolutne maksimalne temperature, ukupne padavine, prosečne dnevne padavine.</s><s>Da bi najprikladniji heterotični obrasci kroz sredine bili izabrani, preporučljivo je da se posmatraju ne samo glavni efekti genotipa i glavni efekti sredine, već i interakcija, da bi se visokoprinosna i stabilna populaciona ukrštanja izabrala (Byth i DeLacy, 1989).</s><s>Glavni efekat sredine, glavni efekat genotipa i efekat GE su iznosili: 51.3%, 29.9% i 18.8%, redom, ukupne varijanse prinosa zrna.</s><s>Biplot je objasnio 77.6% GGE varijanse.</s><s>Ukrštanja Lazcano x Rastrojero i Tuy x Rastrojero, iz heterotične grupe „Dry Spain x Humid Spain“ i Lazcano x Millete du Lauragais, iz heterotične grupe “Humid Spain x Southern France“, su imali visok prosečan prinos zrna.</s><s>Svi genetički kovarijati su imali značajan uticaj na genotipsku komponentu varijanse prinosa zrna.</s><s>Srednje minimalne i srednje maksimalne temperatura su značajno uticali na sredinsku komponentu varijabilnosti prinosa, što je vodilo zaključku da je glavni stres niska temperatura.</s><s>Koeficijent regresije prinosa zrna na rani vigor je bio pozitivan, jer rani vigor obezbeđuje adaptaciju na hladna proleća, koja su ograničavajući faktor za kukuruz u većini evropskih regiona, što opravdava istraživanje heterotičnih grupa.</s><s>Intermedijaran broj dana do svilanja i tolerancija na temperaturne stresove je povezana sa stabilnošću.</s><s>Stoga oplemenjivanje za tolerantnost na temperaturne stresove, može da stvori stabilnije genotipove kukuruza.</s><s>Preciado-Ortiz et al. (2006) su vršili višelokacijske oglede u Meksiku, u koje je bilo uključeno 84 kvalitetnih proteinskih hibrida kukuruza, i 26 hibrida sa normalnim endospermom (kontrole), od 1999-2001 godine.</s><s>Ukupno 66 ogleda je grupisano u 5 grupa eksperimenata.</s><s>Cilj rada je bio da se identifikuju: megasredine gajenja kvalitetnih proteinskih hibrida kukuruza u Meksiku, superiorni hibridi za svaku sredinu i megasredinu, stabilni hibridi sa dobrim učinkom kroz sredine, i najprikladnije sredine za vrednovanje genotipova.</s><s>Korišćen je SREG model.</s><s>Kvalitetni proteinski hibridi kukuruza su od velike važnosti u Meksiku za popravku ishrane ljudi i domaćih životinja, zbog većeg sadržaja lizina i triptofana.</s><s>Prva grupa eksperimenata je uključivala 36 hibrida i 11 lokaliteta, u 1999. godini, kada je utvrđeno postojanje 4 megasredine, koje se nisu poklapale sa postojećih 5 agroklimatskih sredina u Meksiku.</s><s>Druga grupa eksperimenata je uključila 64 hibrida i 13 lokaliteta, u proleće-leto 2000. godine, kada je utvrđeno postojanje 3 megasredine.</s><s>Treća grupa eksperimenata je uključila 49 hibrida i 6 lokaliteta, u proleće-leto 2000. godine, kada je utvrđeno postojanje 3 megasredine.</s><s>Četvrta grupa eksperimenata je uključila 36 hibrida i 18 lokaliteta (topla mesta), u proleće-leto 2001. godine, kada je utvrđeno postojanje 5 megasredina.</s><s>Peta grupa eksperimenata je uključila 64 hibrida i 8 lokaliteta, u proleće-leto 2001 godine, i utvrđene su tri megasredine.</s><s>Usled nebalansiranosti godišnjih podataka, izvršena je kombinovana analiza za 19 hibrida, zajedničkih za sve setove eksperimenata, na 34 lokaliteta, i utvrđeno je postojanje 5 megasredina.</s><s>SREG model za svaki od pet grupa eksperimenata je utvrdio da grupisanje klimatskih regiona u megasredinama nije bilo podudarno sa tradicionalnom podelom.</s><s>PC1 vrednosti za sredine su dozvolile da sredine razdvoje hibride u pogledu opšte adaptacije.</s><s>PC2 vrednosti za sredine ukazuju na tendenciju svake sredine da reaguje sa hibridima, t.j na interakciju.</s><s>Hibridi koji imaju velike PC2 vrednosti su specifično adaptirani.</s> <s>Samonte et al. (2005) su ocenjivali 6 polupatuljastih sorti pirinča sa dugačkim zrnom, na 4 lokaliteta u Teksasu, tokom 2000-2002 perioda, primenom SREG modela i AMMI modela.</s><s>SREG model je utvrdio relativni učinak sorata u sredinama, upoređene su reakcije sorata u različitim sredinama, utvrđene su najprinosnije sorte u različitim megasredinama, idealne sorte i test lokaliteti.</s><s>AMMI analiza je objasnila 64.6% GGE varijanse prinosa zrna, dok je SREG model objasnio 77.3% ukupne varijanse.</s><s>Idealni test lokaliteti su utvrđeni na osnovu velikih vrednosti PC1 i malih vrednosti PC2.</s><s>Utvrđeni su reprezentativni test lokaliteti na osnovu malih vrednosti PC2, koji su važni za oglede selekcije u toku segregacije generacija, ili u toku ogleda, koji ne zahtevaju testiranje kroz nekoliko lokaliteta.</s><s>Selekcioni ogledi, koji zahtevaju testiranje kroz nekoliko lokaliteta, zahtevaju one koji su diskriminatorni u pogledu ponašanja sorata (Dias et al., 2003).</s><s>Na AMMI biplotu je utvrđena stabilnost i adaptabilnost genotipova.</s><s>Procena genotipskog nominalnog prinosa u različitim sredinama, je pomogla u utvrđivanju genotipa, koji je bio najprinosniji u određenom IPCA1 opsegu megasredina, i u utvrđivanju sorte standarda za sve ili specifične lokalitete.</s><s>Akash et al. (2009) su primenili GGE biplot analizu na podatke višelokacijskih ogleda 6 sorata pšenice, gajenih na 4 lokaliteta u Jordanu, tokom 2006-07. godine.</s><s>Ogledi su postavljeni po slučajnom blok sistemu sa 3 ponavljanja.</s><s>PC1 i PC2 su objasnile 83.5% i 13.9% ukupne GGE sume kvadrata.</s><s>Poligonskim biplotom je utvrđeno da tri lokaliteta pripadaju jednom sektoru, i jedan lokalitet drugom sektoru.</s><s>Ne može da se preporuči jedna sorta za sve test lokalitete, već su posebne superiorne sorte utvrđene za različite lokalitete na osnovu prosečnog prinosa i stabilnosti.</s><s>Na osnovu AEC biplota, je utvrđeno da je Ramtha najmanje informativan lokalitet, i da ga je potrebno u daljnim istraživanjima eliminisati, radi uštede resursa.</s><s>Jubaiha lokalitet je ocenjen kao najreprezentativniji, i kao visoko diskriminatoran za genotipove.</s><s>Prosečan prinos i stabilnost sorata je ocenjivana u lokalitetu Gwair, koji je imao znatno veći prosečan prinos u odnosu na ostale lokalitete, i utvrđene su iznadprosečno-prinosne i ispodprosečno-prinosne sorte u ovom lokalitetu.</s><s>Sorta Ascad-65 je imala značajno veći prinos zrna od ostalih sorata.</s><s>Da bi se proučila njena specifična adaptacija, nacrtana je linija koja povezuje koordinatni početak i marker ove sorte.</s><s>Utvrđeno je da je ova sorta imala iznadprosečan prinos u svim test lokalitetima, što ju je potvrdilo kao idealnu sortu.</s> <s>Fan et al. (2007) su procenjivali stabilnost prinosa zrna kukuruza u Kini, na 10 lokaliteta u toku 2002. i 2003. godine, primenom SREG modela i Kang-ovog parametra stabilnosti prinosa (YSi).</s><s>Cilj analize je bio i da se utvrde nereprezentativni i nediskriminatorni lokaliteti za genotipove.</s><s>U okviru godina, efekat genotipa i efekat interakcije su bili značajni.</s><s>Heterogenost izazvana indeksom sredine nije značajno doprinela GL.</s><s>GGE biplot je prikazao: i) „šta-pobeđuje-gde“ obrazac; ii) rangiranje hibrida na osnovu prinosa i stabilnosti; iii) vektore lokaliteta; iv) poređenje lokaliteta prema idealnom lokalitetu.</s><s>Kombinovana ANOVA za prinos zrna je otkrila da efekat sredine (godina-lokalitet kombinacija), efekat hibrida i efekat GE iznose 69%, 8.5% i 16.5% ukupne sume kvadrata, redom.</s><s>Varijansa glavnog efekta sredine je bila 68% zbog efekta lokaliteta (L), dok je 32% bilo zbog efekta interakcije lokalitet x godina (LY).</s><s>Stoga je bilo opravdano korišćenje SREG modela i podele ciljne sredine na megasredine.</s><s>YSi parametar je pokazao gotovo potpunu korelaciju (r = 0.92**) sa GGE distancama.</s><s>Negativna korelacija označava da genotipovi sa velikim vrednostima YSi su poželjni i ujedno sa kraćom udaljenošću od idealnog genotipa na biplotu (manja distanca).</s><s>Dardanelli et al. (2006) su vršili MET za soju u Argentini u cilju procene konzistentnosti efekata grupa zrenja i interakcije grupa zrenja x sredina, da bi se utvrdilo postojanje megasredina za osobine: sadržaj ulja, sadržaj proteina i sadržaj ulje + protein.</s><s>Sredina je predstavljena kombinacijom lokaliteta i datuma setve.</s><s>U toku 2000-2001. godine genotipovi soje su testirani u 14 sredina.</s><s>U 2001-2002 periodu genotipovi su testirani u 20 sredina, a u 2002-2003. godini u 24 sredine.</s><s>Za svaku osobinu, relativni doprinos efekta grupe zrenja, ukazuje na opštu adaptabilnost, dok interakcija grupa zrenja x sredina ukazuje na specifičnu adaptabilnost.</s><s>ANOVA je pokazala da su svi efekti bili značajni (P<0.01) za svaku osobinu, u tri analizirane grupe godina.</s><s>Varijansa usled glavnog efekta sredine je bila najvažniji izvor varijacije za sve osobine, što je odlika većine MET (Kang, 2003).</s><s>Za osobinu sadržaj ulja, varijabilnost zbog interakcije grupe zrenja x sredina nije bila veća od varijanse glavnog efekta grupe zrenja.</s><s>Relativno veliki doprinos glavnog efekta grupe zrenja, je ukazao da su neke grupe zrenja soje prinosnije za ulje od sorata iz drugih grupa zrenja, nezavisno od sredine gde se gaje, što ukazuje da postoji jedinstvena megasredina za sadržaj ulja.</s><s>Za sadržaj proteina i sadržaj ulje + protein, glavni efekat grupe zrenja je manji od interakcijskog efekta, što ukazuje na postojanje specifične adaptabilnosti za ove osobine.</s><s>Nijedna megasredina nije utvrđena za sadržaj ulja, jer su grupe zrenja II, III i IV pokazale viši sadržaj ulja od drugih grupa, u svakoj sredini.</s><s>Dve ili tri megasredine (zavisno od perioda testiranja) su utvrđene za osobine sadržaja proteina i proteinski + uljani sadržaj.</s><s>U jednoj od njih, sorte iz II grupe zrenja su imale najviše vrednosti osobina, dok u drugom setu sredina, najprinosnije sorte su bile iz grupa zrenja II i III.</s><s>Megasredinu su definisali kao grupu sredina, koja uzrokuje da se neke grupe zrenja ponašaju slično u pogledu konstituenata semena.</s><s>PC1 vrednosti su bile gotovo potpuno korelisane sa grupama zrenja (r = 0.98**).</s><s>Utvrđeno je da je interakcija grupa zrenja x sredina za protein, povezana sa količinom padavina umanjenom za očekivanu evapotranspiraciju.</s><s>Yan et al. (2005) je primenio GGE biplot na podatke iz baze North America Barley Genomics.</s><s>Ukrštanje je izvedeno između sorte Harrington, važne sorte pivarskog ječma i Tr306, linije loše za pivarsku industriju, ali sa drugim agronomskim prednostima.</s><s>Stvorena je populacija od 150 slučajnih dihaploidnih linija u F1 generaciji.</s><s>Populacija je ocenjivana za više od 200 genetičkih markera, za prinos zrna i druga agronomska svojstva, u 25 sredina (godina-lokalitet kombinacije), u toku 1992 i 1993. godine, u Kanadi.</s><s>Ovaj rad je prvi opisao biplot pristup QTL identifikaciji, na osnovu fenotipskih podataka MET, i predstavio je uputstvo za istraživanje interakcije QTL x sredina.</s><s>Efekat svakog markera (127 kolona) za ciljno svojstvo, je procenjeno za svaku od 25 sredina, vodeći marker-sredina dvofaktorijalnoj tabeli, koja sadrži Pearsonove koeficijente korelacije između prinosa i svakog markera u svakoj sredini mapirajuće populacije.</s><s>Ova matrica se potom izlaže SVD proceduri i dobija se marker-sredina biplot.</s><s>Na biplotu, markeri, koji imaju kratke vektore imaju malo ili nimalo povezanosti sa svojstvom i mogu biti izbrisani.</s><s>Preostali markeri će pripadati različitim klasterima, ukazujući na jednu ili više QTL, sa sličnim QTL-sredina odgovorima.</s><s>U okviru svakog klastera, marker sa najdužim vektorom je lociran najbliže QTL.</s><s>Kada je svaki QTL okarakterisan najbližim markerom, marker-sredina biplot se označava kao QTL-sredina (QQE) biplot, koji pomaže u predstavljanju: i) grupa QTL sa sličnim odgovorima po sredinama; ii) major nasuprot minor QTL; iii) prosečnog efekta i stabilnosti za QTL kroz sredine; iv) grupa sredina sa sličnom ekspresijom QTL efekta; v) QTL kombinacije alela za maksimiziranje/minimiziranje ekspresije svojstva za svaku megasredinu.</s><s>Klaster markera u marker-sredina biplotu može da uključuje više QTL, jer nevezane QTL mogu da imaju slične odgovore kroz sredine.</s><s>Stoga je potrebno konsultovati genetičku mapu ili genotip-marker biplot.</s><s>Utvrđeno je da je najmanje 7 različitih QTL, lociranih na hromozomima 1, 3, 4, 6 i 7 , uključeno u determinaciju prinosa u Harrington/Tr306 populaciji.</s><s>Prosečne koordinate sredina (AEC) prikaz biplota, je izvršio rangiranje prosečnih QTL efekata kroz sredine na AEC apscisi, dok AEC ordinata je merila stabilnost QTL kroz sredine.</s><s>Najudaljeniji markeri QTL na biplotu su najnestabilniji i predstavljaju QTL za GE (Tinker et al., 1996).</s><s>Utvrđeno je postojanje dve megasredine: zapadne i istočne.</s><s>Slične QTL mogu da se grupišu, na osnovu sličnog odgovora kroz sredine (marker zasnovana selekcija).</s><s>Utvrđivanje megasredina na osnovu QQE biplota, vodi razvoju strategije za MAS za svaku megasredinu.</s><s>Grupisanje sredina na osnovu QTL-sredina-obrasca (QEP), je interpretacija uočene GE za svojstvo, relativno prema QTL.</s><s>Pruža mogućnost za iskorišćavanje ili izbegavanje interakcije (Yan i Tinker 2005b).</s> <s>Kang et al. (2005) su za analizu koristili podatke CIAT-ovog programa SARBYT ogleda pasulja iz 8 država Afrike: Malavi, Zambija, Južnoafrička Republika, Zimbabve, Tanzanija, Lesoto, Svazilend i Mozambik, u periodu od 1994-2002.</s><s>Ocenjivano je između 14 i 20 sorata, u osmogodišnjem periodu.</s><s>Broj lokaliteta po godinama se kretao od 5-13.</s><s>Ogledi su postavljeni po slučajnom blok sistemu sa 4 ponavljanja u svakom lokalitetu.</s><s>Sorte su tretirane kao fiksni faktori a lokaliteti kao slučajni.</s><s>ANOVA je utvrdila (P < 0.01) značajnost glavnog efekta genotipa za sve godine sem 2001-02., i značajnost (P < 0.01) interakcijskog efekta za sve godine.</s><s>Kangov YSi parametar i GGE biplot je pomagao da se utvrde opšte i specifično adaptirane sorte po lokalitetima, kao i sorte čija je stabilnost bila pod uticajem linearnog efekta indeksa sredine.</s><s>Utvrđen je gubitak genetičke dobiti usled GL, i podeljen je u tri kategorije za sve sorte.</s><s>Pokazano je da što je veći GL/G odnos, veći je i gubitak genetičke dobiti.</s><s>Izračunata je i heritabilnost u širem smislu, koja je pokazala genetičku diferencijaciju sorata.</s><s>Heterogenost GL izazvana indeksom sredine (EI) je bila značajna za sve godine sem: 1994-95, 1996-97 i 1999-00.</s><s>Poređeni su sledeći parametri stabilnosti σi2 (Shukla, 1972) i Si2 (Kang, 1989), pri čemu je ovaj drugi dobijen po uklanjanju heterogenosti usled EI iz GL.</s><s>Urađen je „šta-pobeđuje-gde“ biplot, i sorte su potom rangirane na osnovu prosečnog prinosa i stabilnosti prema idealnoj sorti.</s><s>Vektorski biplot je utvrdio koje su sredine nereprezentativne i nediskriminatorne za genotipove.</s><s>Lee et al. (2003) su primenili GGE biplot analizu u istraživanju, u koje je bilo uključeno 15 sorata soje, uzgajanih na tri lokaliteta u Koreji, tokom 1998-2000 perioda.</s><s>HPLC hromatografijom je utvrđen sadržaj 9 različitih izoflavina.</s><s>Efekat godine, efekat interakcije godina x lokalitet, efekat interakcije genotip x godina i efekat interakcije genotip x godina x lokalitet, su bili najvažniji izvor variranja za sadržaj različitih izoflavina u soji.</s><s>Za sve osobine, glavni efekat genotipa nije bio veći od 5% ukupne varijanse, i stoga selekcija za izoflavine u jednoj sredini ili za više sredina u jednoj godini, nije efikasna.</s><s>Sredina-izoflavin biplot je konstruisan da bi se prikazali odnosi između različitih izoflavina i sredina, t.j. korelacije između izoflavina i sredina.</s><s>GGE biplot je prikazao prosečni učinak i stabilnost genotipova, u pogledu ukupnog sadržaja izoflavina i interakcije, korišćenjem AEC prikaza biplota.</s><s>Negativna genetička korelacija je utvrđena između glicitina i malonilgenistina.</s><s>Visoko negativna sredinska korelacija je utvrđena između genisteina i daidzina.</s><s>Dehgani et al. (2006) su primenili biplot analizu na trogodišnji eksperiment, u koji je bilo uključeno 19 genotipova ječma, na 10 lokaliteta u Iranu.</s><s>Rezultati ANOVA za godišnje podatke, su pokazali da je efekat lokaliteta uvek bio najvažniji izvor varijanse prinosa, obuhvatajući 65-83% ukupne varijanse.</s><s>Velika varijansa prinosa na osnovu efekta lokaliteta, koji je nevažan za vrednovanje genotipova i utvrđivanje megasredina (Gauch i Zobel, 1997) opravdava izbor SREG modela za analizu MET podataka (Yan et al., 2000).</s><s>Veličina interakcije genotip x lokalitet, je bila 2 do 6 puta veća od efekta genotipa, što je ukazalo na moguće postojanje različitih megasredina.</s><s>Utvrđeno je postojanje tri megasredine u regionu gajenja ječma u Iranu.</s><s>GGL biplotom su rangirani genotipovi na osnovu prosečnog prinosa i stabilnosti; sredine su na osnovu diskriminarnosti za genotipove i reprezentativnosti upoređene sa idealnom sredinom, kao i genotipovi sa idealnim genotipom.</s><s>Na osnovu trogodišnjih podataka iz MET ječma, utvrđeno je da su lokaliteti Khoy i Mash blisko korelisani, i da pružaju istu informaciju o genotipovima.</s><s>Stoga je potrebno izostaviti jedan od dva lokaliteta, da bi se redukovali troškovi testiranja.</s><s>Kao grafički pristup u analizi podataka MET, GGE biplot se koristi za dva glavna aspekta: 1) utvrđivanje „šta-pobeđuje-gde“ obrasca, koji vodi utvrđivanju različitih megasredina i 2) utvrđivanje visoko prinosnih i stabilnih genotipova, i diskriminatornih i reprezentativnih test sredina za genotipove.</s><s>Postavljeno je pitanje informativnosti biplot analize za jednogodišnje MET podatke, ako se „šta-pobeđuje-gde“ obrazac ne ponavlja kroz godine, što je čest slučaj zbog nebalansiranih setova genotipova i sredina kroz godine.</s><s>Ali ako rezultati individualnih godina nisu poznati, ne možemo utvrditi ponovljivost.</s><s>U ovim slučajevima biplot može da pomogne u rešavanju problema istraživanja.</s><s>Kao primer se navodi da ako su dve sorte bile najbolje u dve različite grupe lokaliteta određene godine, mogu se utvrditi uzroci interakcije.</s><s>Yan i Hunt (2001) su stavljanjem u odnos PC vrednosti i klimatskih i genetičkih kovarijata, otkrili da su u Ontariu, visoke i kasne sorte ozime pšenice bile korisnije u sezonama sa hladnim zimama i letima, dok su rane i niže sorte bile korisnije u sezonama sa toplim zimama i letima.</s><s>Biplot obrasci jednogodišnjih MET podataka, mogu da posluže kao hipoteze.</s><s>Biplot baziran na godišnjim podacima iz ogleda ozime pšenice u Ontariu je ukazao na to da su dve sredine u istočnom Ontariu (Ottawa i Kemptville), posebna megasredina, što je posle i potvrđeno analizom komponenata varijanse na osnovu 11estogodišnjih ogleda (Yan, 1999).</s><s>Čak iako se „šta-pobeđuje-gde“ obrazac ne ponavlja kroz godine, i dalje je biplot koristan za utvrđivanje prosečnog prinosa i stabilnosti genotipova, na osnovu godišnjih MET podataka.</s> <s>Yan i Rajcan (2002) su primenili biplot analizu na podatke ogleda sa sojom, u periodu od 1994-1999. godine u Ontariu.</s><s>Testirano je 90-125 sorata ili linija na 4 lokaliteta.</s><s>Zavisno od godine GGE biplot je objasnio 77-89% ukupne varijanse prinosa.</s><s>Ustanovili su postojanje godišnje interakcije genotip x lokalitet sa izmenom ranga.</s><s>Winchester kao test lokalitet u istočnom Ontariu, je imao drugačije odgovore genotipova, od tri jugozapadna lokaliteta, za 46 godina.</s><s>Interakcija nije bila dovoljno velika, da bi se region podelio u megasredine, ali je jedna sorta bila najprinosnija u sva 4 lokaliteta.</s><s>Jugozapadni lokalitet St.</s><s>Pauls je uvek bio u grupi sa bar jednim od preostala tri lokaliteta, što nije pružilo jedinstvenu informaciju o performansu genotipova, stoga ga je u budućim ogledima poželjno odbaciti.</s><s>Agroklimatski regioni gajenja ozime pšenice u Ontariu, su na osnovu godišnjih temperaturnih jedinica, podeljeni u 4 subregiona: I subregion uključuje južni Ontario, subregioni II i IV zapadni, a subregion III istočni Ontario.</s><s>Postoji uverenje da su ovi subregioni suštinski različiti i da zahtevaju različit sortiment za ostvarivanje optimalnog prinosa.</s><s>Yan et al. (2000) su želeli da provere da li ovi subregioni zaista reflektuju različitu adaptivnost ozime pšenice.</s><s>Primenili su biplot analizu na podatke o prinosu ozime pšenice u periodu od 1989-1999 godine.</s><s>Svake godine je 10-33 sorata gajeno na 9-14 lokaliteta.</s><s>Broj lokaliteta i genotipova je varirao svake godine, rezultujući u visoko nebalansiranim genotipgodina i godina-lokalitet podacima, dok su godišnji genotip-lokalitet podaci bili visoko balansirani, i bili su težište analize.</s><s>Lokaliteti su bili najvažniji izvor varijanse prinosa, uzimajući 73-90% ukupne G+L+GL varijanse.</s><s>GL je bila jednaka ili veća od efekta genotipa u 9 od 10 godina.</s><s>Utvrđeno je postojanje dve megasredine, za gajenje ozime pšenice u Ontariu: istočna (manja, tradicionalno predstavlja subregion III) i jugozapadna (veća, subregion I; II i IV).</s><s>Postojale su česte interakcije sa izmenom ranga u okviru veće megasredine, ali su grupe lokaliteta bile varijabilne kroz godine.</s><s>Stoga daljna podela na subregione nije mogla da se izvrši.</s><s>ANOVA analiza desetogodišnjih podataka za 52 genotipova i 16 lokaliteta (balansiran set) je pokazala da je interakcija genotip x lokalitet, koja je osnova za diferencijaciju na megasredine, bila puno manja od interakcije lokalitet x godina Biplot kovarijat-efekat je zasnovan na kovarijat-sredina dvofaktorijalnoj tabeli, koja se sastoji od korelacionih koeficijenata ciljnog svojstva i kovarijata u svakoj sredini.</s><s>Prikazuje prinos-svojstvo odnos u pojedinim sredinama, i utvrđuje da li i kako interakcija za prinos, može da se iskoristi primenom indirektnom selekcijom na ostala svojstva.</s><s>Yan i Tinker (2005a) su koristili podatke baze North America Barley Genomics, za 150 dihaploidnih linija ječma, merenih za 21 agronomsku osobinu, na 28 lokaliteta Kanade i severozapadne SAD, tokom 1992-1993 perioda.</s><s>Genotip-sredina biplot kao, i kovarijat-efekat biplot, su ukazali na postojanje istočne i zapadne megasredine.</s><s>Biplot kovarijat-efekat je objasnio 81% GGE varijanse, ukazujući da se interakcija za prinos može iskoristiti primenom indirektne selekcije za neku od ispitivanih osobina: težinu zrna, dane do klasanja, poleganje, dani do zrelosti, osetljivost na pepelnicu, sadržaj proteina, test težinu, punoću zrna.</s><s>Prinos ječma u istočnoj megasredini može da se poveća selekcijom za veću težinu zrna, ranije klasanje i bolju otpornost na poleganje.</s><s>U zapadnoj megasredini prinos-svojstvo odnos je bio visoko varijabilan, i poboljšanje prinosa može da se postigne samo selekcijom prinosa per se kroz sredine.</s><s>Linearni korelacioni koeficijenti mogu biti zamenjeni linearnim regresionim koeficijentima, sa efektom kao zavisnom promenljivom i kovarijatom kao nezavisnom promenljivom.</s><s>Kovarijat-efekat biplot zasnovan na svojstvo-sredina tabeli efekata kovarijata, ne treba mešati sa biplotom na osnovu svojstvo-sredina tabele, zasnovanoj na vrednostima svojstava, koji utvrđuje fenotipske korelacije između svojstava (Lee et al., 2003).</s><s>Kovarijatefekat biplot može de se iskoristi da objasni interakciju, preko faktora sredine (kao objašnjavajućih kovarijata), i sredinski centriranih podataka o genotipovima za ciljno svojstvo, kao odgovora.</s> <s>Pri istraživanju se pošlo od pretpostavke da se komercijalni NS hibridi suncokreta, razlikuju kako po prosečnom prinosu, tako i po specifičnim reakcijama na uslove spoljašnje sredine.</s><s>Polazna pretpostavka je bila da će ANOVA analiza utvrditi značajnost interakcije genotip x sredina i efekta genotipa, i da će se na osnovu tog saznanja primeniti SREG model koji će generisati GGE biplot, uz pomoć koga će se utvrditi koji su superiorni genotipovi u različitim sredinama, kao i koje su reprezentativne i diskriminatorne sredine za genotipove.</s><s>Ujedno bi se izvršilo grupisanje sredina u megasredine, na osnovu istog spektra superiornih genotipova („šta-pobeđuje-gde“ strategija).</s><s>Rezultati istraživanja će pomoći u donošenju kvalitetnih odluka pri davanju preporuke za gajenje hibrida u određenim sredinama, t.j. njihovu rejonizaciju.</s><s>5. MATERIJAL I METODE RADA</s> <s>Za dvogodišnja ispitivanja je odabrano 25 komercijalnih hibrida suncokreta, različitih osobina i namene, iz kolekcije Zavoda za uljane kulture, Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Tabela 1. Naziv (kod) i namena ispitivanih hibrida suncokreta HIBRID</s> <s>Regionalni višelokacijski ogledi su sprovedeni na 26 lokaliteta, ravnomerno raspoređenih, u glavnim regionima gajenja suncokreta u Srbiji (tabela 2).</s><s>Tabela 2. Naziv (kod) ispitivanih lokaliteta sa podacima geografske širine i dužine LOKALITET</s> <s>U toku 2006. godine mikroogledi su uključivali 20 hibrida i 19 lokaliteta.</s><s>U toku 2007. godine mikroogledi su uključivali 20 hibrida i 16 lokaliteta.</s><s>Korišćeno je 15 istih hibrida suncokreta i 9 istih lokaliteta, za obe godine istraživanja, i kao balansiran set podataka su analizirani u kombinovanoj analizi.</s> <s>Veličina osnovne parcelice iznosila je 28 m2.</s><s>Dva srednja reda (isključujući rubne biljke) su korišćena za berbu.</s><s>Veličina neto parcele iznosila je 13,3 m2 (0,7 x 0,25 x 76).</s><s>Ogledi su postavljeni po slučajnom blok sistemu u 4 ponavljanja, uz primenu optimalne agrotehnike.</s><s>Izabrana je parcela na kojoj suncokret nije gajen najmanje četiri poslednje godine, soja i uljana repica najmanje tri godine, a kukuruz kao predusev nije tretiran herbicidima na bazi Atrazina.</s><s>Zimsko oranje je rađeno na dubinu od 30 cm.</s><s>Đubrenje je urađeno sa mineralnim đubrivima sa 50 kg/ha N2, 80-90 kg/ha P2O5 i 60 kg/ha K2O.</s><s>Cela količina fosfora i kalijuma, kao i polovina azota je primenjena u jesen pod osnovnu obradu, dok je druga polovina azota primenjena predsetveno.</s><s>Setva se vršila mašinski tokom aprila meseca, u zavisnosti od lokaliteta.</s><s>Od herbicida su korišćeni: Talstar, Treflan, Prometrin, Racer, Fusilade Forte.</s> <s>U radu su analizirana dva glavna parametra produktivnosti suncokreta: korigovan prinos semena sa 11 % vlage (t/ha) i korigovan prinos ulja sa 11 % vlage (t/ha).</s><s>Sadržaj ulja određen je u zrnu sa 5% vlage, analizatorom na bazi magnetne rezonance (NMR analizator).</s><s>Prinos ulja izračunat je kao proizvod prinosa semena i sadržaja ulja.</s><s>Statistička analiza je urađena za svaku godinu istraživanja, i za svaku posmatranu osobinu, u vidu tri seta podataka: za celokupan set sredina, set sredina sa iznadprosečnim prinosom i set sredina sa ispodprosečnim prinosom.</s><s>Podaci su prvo obrađeni dvofaktorijalnom analizom varijanse (ANOVA), prema modelu slučajnog blok sistema, gde su svi efekti u modelu posmatrani kao fiksni–jednačina 1. Kombinovana analiza je uključila trofaktorijalnu ANOVA, prema modelu slučajnog blok sistema, gde su svi efekti u modelu posmatrani kao fiksni–jednačina 2. Yijk–prinos k-tog ponavljanja i-tog hibrida u j-tom lokalitetu Yijlk–prinos k-tog ponavljanja i-tog hibrida u j-tom lokalitetu i l-toj godini μ-opšta sredina γjk–efekat k-tog ponavljanja u j-tom lokalitetu gi–efekat i-tog hibrida lj-efekat j-tog lokaliteta yl–efekat l-te godine (gy)il-efekat i-tog hibrida sa l-tom godinom (gl)ij-efekat i-tog hibrida sa j-tim lokalitetom (ly)jl-efekat j-tog lokaliteta sa l-tom godinom (gly)ijl-efekat i-tog hibrida sa j-tim lokalitetom i sa l-tom godinom εijk i εijlk-slučajna greška</s> <s>Y –prosečan prinos zrna (ulja) i-tog hibrida u j-tom lokalitetu; μ–prosek svih hibrida u svim lokalitetima; βj–glavni efekat lokaliteta; λ1 i λ2–svojstvene vrednosti za prvu (PC1) i drugu (PC2) bilinearnu komponentu; ξi1 i ξi2–karakteristični vektori i-tog hibrida za PC1 i PC2 ; ηj1 i ηj2–karakteristični vektori j-tog lokaliteta za PC1 i PC2 ; εij–ostatak neobjašnjene varijanse povezane sa i-tim hibridom i j-tim lokalitetom.</s><s>Formiranje GGE biplota uključuje sledeće korake: 1. Centriranje podataka: u matrici Y genotip-sredina, vrednost svake ćelije se posmatra kao skup efekata: srednje vednosti (μ), glavnog efekta genotipa (αi), glavnog efekta sredine (βj), efekta interakcije (Φij) i slučajne greške (εij) (jednačina 4).</s><s>Matrica P može biti bilo koji deo matrice Y. Biplot zasnovan na jednačini 5 se označava kao GGE biplot (Yan et al., 2000), zanemarujući slučajnu grešku, i prikladan je za vrednovanje genotipova, jer se efekat genotipa i efekat interakcije istovremeno uzimaju u obzir.</s><s>Podaci su na ovaj način centrirani po sredinama, jer je glavni efekat sredine uklonjen iz podataka.</s><s>2. SVD procedura: vrši dekompoziciju P matrice, sa m genotipova i n sredina, u tri matrice G, L i E (jednačina 6).</s><s>SVD se vrši korišćenjem SREG modela (Sites regression linear bilinear model) (Cornelius et al., 1996).</s><s>Matrica G ima m redova i r kolona i ona karakteriše m genotipova.</s><s>Matrica E ima r redova i n kolona i ona karakteriše n sredina.</s><s>Matrica L je dijagonalna matrica, koja sadrži r svojstvenih vrednosti.</s><s>SVD procedura vrši dekompoziciju matrice P u r glavnih komponenti (PC) (jednačina 7), od kojih svaka sadrži karakteristični vektor genotipa (ξil), karakteristični vektor sredine (ηlj) i svojstvenu vrednost glavnih komponenti (λl): Nivo značajnosti biplota se računa iz odnosa λl2 + λl+12/ SS, gde je SS suma kvadrata dvofaktorijalne tabele.</s><s>Pošto su PC poređane po (λl ≥ λl+1), biplot uvek prikazuje najvažnije obrasce matrice P, čak i kada je nivo značajnosti mali (Gabriel, 2002).</s><s>3. SVP procedura (Yan, 2002)–deli svojstvenu vrednost između karakterističnih vektora genotipova (ξil), i karakterističnih vektora sredina (ηlj) (jednačina 8) : gde je f, faktor podele, koji uzima vrednosti od 0-1. Primenjeno je f = 0, kada su svojstvene vrednosti u potpunosti podeljene u karakteristične vektore sredina.</s><s>4. Generisanje biplota se vrši stavljanjem u odnos PC1 vrednosti genotipova (i sredina) nasuprot PC2 vrednostima genotipova (i sredina).</s><s>5. Obeležavanje markera genotipova i sredina imenima (kodovima).</s><s>Stvaranje GGE biplota je urađeno u R programu (R Development Core Team, 2006).</s><s>Testiranje značajnosti glavnih komponenti, je urađeno pomoću aproksimativnog F testa, na bazi reziduala sume kvadrata modela.</s><s>Rezidual sume kvadrata podrazumeva da se od ukupne sume kvadrata (hibrid + interakcija) oduzme vrednost prve bilinearne komponente, dobijene SVD procedurom, a od ostatka se oduzima vrednost druge bilinearne komponente i tako redom.</s><s>Ista procedura se primenjuje i za određivanje broja stepeni slobode.</s><s>Međuzavisnost ispitivanih lokaliteta, na osnovu vrednosti proučavanih osobina genotipova, za obe godine testiranja, je izračunata primenom Spearmanovih koeficijenata korelacije ranga.</s><s>Primenjen je i „Join t–test“ (Cornelius et al., 1992), koji je odredio parametar COI kao meru veličine interakcije sa izmenom ranga.</s><s>Imenilac formule za COI je predstavljao ukupan lokaliteta), dok je brojilac predstavljao ukupan broj signifikantnih 2 x 2 tabela.</s><s>6. REZULTATI ISTRAŽIVANJA</s> <s>Najveći prosečan prinos zrna u 2006. godini je ostvario hibrid Sremac (3.164 t/ha).</s><s>Najmanji prosečan prinos zrna u 2006. godini je ostvario hibrid Vitalko (2.426 t/ha) (tabela3) (grafikon 1).</s><s>Najviši prosečan prinos zrna u 2006. godini za analizirani set hibrida je imao Zaječar (4.208 t/ha), dok je najmanji prosečan prinos zrna u 2006. godini ostvario Kragujevac Hibrid</s> <s>Grafikon 1. Prosečni prinos zrna hibrida u 2006 godini Tabela 3. Prinos zrna (t/ha) hibrida suncokreta po lokalitetima, minimalne i maksimalne vrednosti prinosa zrna hibrida u 2006. godini MIN</s> <s>Primenom analize varijanse (tabela 4) je utvrđena visoko-signifikantna (P < 0.01) značajnost efekata hibrida, lokaliteta i njihove interakcije za prinos zrna u 2006. godini, za sva tri seta podataka.</s><s>Efekat lokaliteta je bio najvažniji izvor varijacije prinosa zrna, kod sva tri seta podataka.</s><s>Objasnio je 73.1%, 50.3% i 49.3% ukupne varijanse prinosa zrna za celokupan set sredina, iznadprosečno-prinosne sredine i ispodprosečno-prinosne sredine, redom.</s><s>Velika varijansa prinosa zrna na osnovu efekta lokaliteta, koji je nevažan za vrednovanje genotipova i utvrđivanje megasredina (Gauch i Zobel, 1997) opravdava izbor SREG modela za analizu podataka (Yan et al., 2000).</s><s>Interakcijski efekat je u odnosu na efekat genotipa bio 1.53-2.40 puta veći.</s><s>Vrednosti glavnih komponenti (PC), dobijenih SVD procedurom centriranih podataka o prinosu zrna, su testirane aproksimativnim FR testom, radi utvrđivanja njihove statističke značajnosti (tabela 5).</s><s>Za celokupan set sredina je utvrđena značajnost (P < 0.01) prvih pet PC ukupne G + GL varijanse prinosa zrna u 2006. godini.</s><s>Za set iznadprosečno-prinosnih sredina je utvrđena značajnost (P < 0.01) prve četiri PC komponente, koje su objasnile: PC1-51.3%, prinosnih sredina je utvrđena značajnost (P < 0.01) prve dve PC komponente, koje su Tabela 4. ANOVA za prinos zrna u 2006. godini Izvor</s> <s>Biplot prve dve glavne komponente, ili primarni biplot, je objasnio 57.1% ukupne G + GL varijanse prinosa zrna u 2006. godini (grafikon 2).</s><s>Učinak genotipova u uglovima poligona je ili najbolji ili najlošiji u svim ili nekim sredinama.</s><s>Hibridi u uglovima poligona su Vitalko (15).</s><s>Genotip u uglu svakog sektora je onaj sa najvišim prinosom za lokalitete, koji se nalaze u tom sektoru.</s><s>Megasredina je definisana kao grupa lokaliteta, koja konzistentno, iz godine u godinu, ima isti genotip kao pobednik (Yan i Rajcan, 2002).</s><s>Lokaliteti su bili je NS-H-111 (1) pobedio u deset, a Baća (6) u šest lokaliteta, prvi je imao bolji prosečan prinos kroz sredine.</s><s>Od ove dve grupe lokaliteta su bili izdvojeni Subotica, u kojoj je pobedio središnjoj tački na liniji, koja povezuje hibride Sremac (10) i Baća (6), i stoga je imao vrednost prosečnog prinosa jednak proseku između ova dva hibrida, u svim lokalitetima.</s><s>Hibridi Vitalko (15) i Olivko (4) su bili dosta udaljeni od markera svih sredina, što ukazuje da su imali najniži prinos u svim sredinama.</s><s>Lokalitet Zaječar se nalazio na liniji normalnoj na liniju, koja povezuje hibride NS-H-111 (1) i Vitalko (15), što znači da su ova dva hibrida bila podjednako uspešna u njemu.</s><s>Lokalitet Pančevo se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Sremac (10) i Baća (6), što ukazuje na to da su oba hibrida bila sa sličnim prinosom zrna u ovom lokalitetu.</s><s>PC1 vrednosti za sredine su imale samo pozitivne ocene ili blizu nule (ZA), što ukazuje na to da genotip sa većom PC1 vrednošću, ima veće vrednosti prinosa u svim sredinama (grafikon 2).</s><s>Utvrđena je gotovo potpuna (r = 0.931, P < 0.01) korelacija između PC1 vrednosti za genotip i glavnog efekta genotipa kroz sredine.</s><s>Grafikon 2. Poligonski GGL biplot za celokupan set sredina prinosa zrna u 2006. godini Hibrid, koji je pokazao najviši prosečan performans je bio Sremac (10) (velika PC1 vrednost) za prinos zrna u 2006. godini, ali njegova PC2 vrednost nije ukazala na zadovoljavajuću stabilnost (grafikon 2).</s><s>Hibrid NS-H-45 (5) je pokazao visok prosečan prinos i visoku stabilnost.</s><s>Hibrid Somborac (11) je bio apsolutno stabilan kroz sve sredine i imao je prosečan prinos kroz sve sredine, jer se nalazi u koordinantnom početku.</s><s>Hibrid NSH-111 (1) iako uspešan u 10 lokaliteta (specifično adaptiran) je bio visoko nestabilan, posmatrano u odnosu na njegov performans u celokupnom setu sredina.</s><s>Vitalko (15) je imao najmanji prosečan prinos, što se uočava na biplotu na osnovu velikog ugla između pozicije njegovog vektora i vektora većine sredina, ujedno pokazujući i nestabilnost (najlošiji za ovaj set lokaliteta izuzev Zaječara).</s> <s>Rimski Šančevi je bio najdiskriminatorniji za genotipove (najviša vrednost PC1), ali nije bio reprezentativan (viša vrednost PC2).</s><s>Subotica je bila najreprezentativniji lokalitet.</s><s>Pančevo je imao i zadovoljavajuću diskriminatornu sposobnost i reprezentativnost.</s><s>Ova dva lokaliteta možemo preporučiti kao test lokalitete za selekciju opšte adaptiranih genotipova za prinos zrna (grafikon 2).</s> <s>Primarni biplot je objasnio 72.2% ukupne G + GL varijanse prinosa zrna za set iznadprosečno-prinosnih sredina u 2006. godini (grafikon 3).</s><s>Iznadprosečno-prinosne sredine Zaječar u kome je pobedio Vitalko (15), i kod njega je zabeležena interakcija sa izmenom ranga, u odnosu na analizu celokupnog seta.</s><s>U okviru prve grupe lokaliteta hibrid Sremac (10) je imao podjednako dobar prinos kao hibrid NS-H-111 (1) u lokalitetu Sombor.</s><s>Hibrid Vitalko (15) je bio dosta udaljen od markera svih sredina, što ukazuje da je imao najniži prinos u sklopu iznadprosečno-prinosnih sredina.</s> <s>Genotipske PC1 vrednosti su bile gotovo potpuno (r = 0.942, P < 0.01) korelisane sa glavnim efektom genotipa, t.j. prosečnim prinosom kroz sredine (grafikon 3).</s><s>Hibridi sa najvišim prosečnim prinosom zrna su bili Sremac (10) i Baća (6), ali s obzirom na veće vrednosti PC2 nisu pokazali zadovoljavajuću stabilnost (grafikon 3).</s><s>Kazanova (13) je imao isti nivo prosečnog prinosa kao prethodno navedena dva, ali je bio dosta stabilniji kroz lokalitete.</s><s>Hibrid Vitalko (15) je imao najniži prosečan prinos i najmanje je stabilan u ovom setu lokaliteta, sem Zaječara, što je odličan primer interakcije sa izmenom ranga.</s> <s>Rimski Šančevi su bili najdiskriminatorniji lokalitet za genotipove, ali ne i reprezentativan.</s><s>Najreprezentativniji lokalitet i ujedno zadovoljavajuće diskriminatoran za genotipove je bio Subotica, i preporučuje se kao test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih genotipova, za osobinu prinosa zrna i bolje uslove gajenja („bolje“ sredine) (grafikon 3).</s><s>Biplot prve dve PC komponente je objasnio 60.8% ukupne G + GL varijanse prinosa zrna, za set ispodprosečno-prinosnih sredina u 2006. godini (grafikon 4).</s><s>IspodprosečnoPA.</s><s>Hibridi u uglovima poligona su bili: NS-H-45 (5), Sremac (10), Kazanova (13), Bačvanin (pobednik je bio Kazanova (13)).</s><s>Hibrid Sremac je (10) imao podjednako dobar performans kao i hibrid NS-H-45 (5) u lokalitetu Zlatica.</s><s>Hibridi Vitalko (15) i Bačvanin (17) su bili na većoj udaljenosti od markera ovog seta sredina na biplotu, što ukazuje na to da su imali najniži prosečan prinos u svim sredinama.</s><s>PC1 vrednosti za genotipove su bile gotovo potpuno (r = 0.908, P < 0.01) korelisane sa prosečnim prinosom kroz lokalitete, što je pokazatelj opšte adaptabilnosti hibrida (grafikon 4).</s><s>Hibrid koji je imao najviši prosečan prinos kroz ovaj set sredina je Sremac (10), a i na osnovu PC2 vrednosti možemo zaključiti da je bio zadovoljavajuće stabilan (grafikon 4).</s><s>Najmanje prosečno prinosan je bio Vitalko (15), što je zaključeno na osnovu najniže vrednosti za PC1.</s><s>Najnestabilniji od svih hibrida u ovom setu sredina je bio Kazanova (13).</s><s>Pančevo je bio najdiskriminatorniji lokalitet za genotipove, ali nije bio dovoljno reprezentativan (veća vrednost za PC2 ).</s><s>Kovin je bio skoro podjednako diskriminatoran za genotipove, kao Pančevo, ali sa boljom reprezentativnošću, i može se preporučiti kao test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih genotipova, za prinos zrna u „lošijim“ sredinama.</s><s>Grafikon 4. Poligonski GGL biplot za set ispodprosečno-prinosnih sredina prinosa zrna u 2006. godini</s> <s>Utvrđena je potpuna korelacija između lokaliteta Kula Vitovnica i Požarevac (r = 1.000, P < 0.01), što je i potvrđeno poklapanjem njihovih pozicija na biplotu (tabela 6).</s><s>Gotovo potpuna korelacija je utvrđena između Rimskih Šančeva i Kikinde (r = 0.950, P < 0.01).</s><s>Vrlo jaka korelacija je utvrđena između lokaliteta Rimski Šančevi i Kovin (r = 0.824, P < 0.01), Pančeva i Subotice (r = 0.862, P < 0.01).</s><s>Svi navedeni odnosi korelacija se mogu uočiti na biplotu (grafikon 2), na osnovu veličine ugla koji vektori sredina zaklapaju na biplotu, s obzirom na svojstvo biplota o jednakosti kosinusa i korelacija..</s> <s>Najveći prosečan prinos ulja u 2006 godini je ostvario hibrid NS-H-111 (1.496 t/ha).</s><s>Najmanji prosečan prinos ulja u 2006 godini je ostvario hibrid Vitalko (1.097 t/ha) (tabela 7) (grafikon 5).</s><s>Zaječar (1.993 t/ha) je bio lokalitet koji je ostvario najviši prosečan prinos ulja u 2006. godini, dok je Kragujevac (0.806 t/ha) imao najmanji prosečan prinos ulja u 2006.</s> <s>Grafikon 5. Prosečni prinos ulja hibrida u 2006 godini Tabela 7. Prinos ulja (t/ha) hibrida po lokalitetima, minimalne i maksimalne vrednosti prinosa ulja hibrida u 2006. godini MIN</s> <s>Analiza varijanse (tabela 8) je utvrdila visokosignifikantnu (P < 0.01) značajnost efekta genotipa, lokaliteta i interakcije genotip x lokalitet, kao tri izvora varijacije prinosa ulja u 2006. godini, za sva tri seta sredina.</s><s>Efekat lokaliteta je bio najznačajniji izvor varijacije prinosa ulja u 2006. godini, i objasnio je 67.5%, 53.5% 44.2%, ukupne varijanse za celokupan set sredina, za set iznadprosečno-prinosnih sredina, za set ispodprosečno-prinosnih sredina, redom.</s><s>Interakcijski efekat je bio veći od efekta genotipa, 1.78 i 1.97 puta, za celokupan set sredina i za set ispodprosečno-prinosnih sredina, redom.</s><s>Efekat genotipa je bio veći 2.69 puta, u odnosu na efekat interakcije, za set iznadprosečno-prinosnih sredina.</s><s>FR test je utvrdio značajnost vrednosti glavnih komponenti (PC), dobijenih SVD procedurom podataka o prinosu ulja (tabela 9).</s><s>Za celokupan set sredina je utvrđena iznadprosečno-prinosnih sredina je utvrđena značajnost (P < 0.01) prvih pet PC komponenti: ulja za ovaj set sredina.</s><s>Prvih četiri PC komponente su bile značajne (P < 0.01) za set ispodprosečno-prinosnih sredina: PC1-40.6%, PC2-15.7%, PC3-14.2%, PC4-9.2% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja, za ovaj set sredina.</s><s>Tabela 8. ANOVA za prinos ulja u 2006. godini Izvor</s> <s>PC1-PC2 biplot je objasnio 62.1% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja u 2006. godini (pobednik je bio Baća (6)).</s><s>U prvoj grupi lokaliteta pored NS-H-111 (1) kao univerzalnog pobednika, veoma dobar je bio i hibrid Šumadinac (12) u nekim sredinama ovog sektora.</s><s>Od ove dve grupe lokaliteta je bio izdvojen lokalitet Zaječar u kome je pobedio Vitalko (15) i ovo je veoma dobar primer interakcije sa izmenom ranga, jer je hibrid Vitalko (15) bio dosta udaljen od markera svih sredina, što ukazuje na njegov loš prosečan prinos ulja u tim lokalitetima.</s><s>Marker lokaliteta Bačka Palanka se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride NS-H-111 (1) i Baća (6), što ukazuje da su oba hibrida bila podjednako uspešna u ovom lokalitetu.</s> <s>Korelacija PC1 vrednosti za genotipove sa glavnim efektom genotipa (prosečan prinos) Hibrid sa najvišim prosečnim prinosom kroz sredine je bio Baća (6), pa odmah za njim NS-H-111 (1), ali njihova stabilnost nije bila zadovoljavajuća, što ukazuje na njihovu specifičnu adaptabilnost (grafikon 6).</s><s>Opšte adaptirani genotipovi sa visokom stabilnošću kroz sredine, i vrlo zadovoljavajućim prosečnim prinosom ulja, su bili Kazanova (13) i Sremac (10) (imali su velike vrednosti PC1 i male vrednosti PC2).</s><s>Najmanje stabilan hibrid kroz sve lokalitete je bio Cepko (7) (najveća vrednost PC2 ).</s><s>Najmanje prosečno-prinosan hibrid je bio Vitalko (15) (najmanja vrednost PC1 ).</s><s>Najdiskriminatorniji lokalitet za genotipove su bili Rimski Šančevi (najveća vrednost PC1), ali koji je zajedno sa lokalitetom Aleksa Šantić najnereprezentativniji (velike vrednosti PC2) (grafikon 6).</s><s>Subotica i Beška su bili najreprezentativniji lokaliteti, a ujedno visokodiskriminatorni za genotipove, i preporučuju se kao test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih genotipova za prinos ulja.</s> <s>Biplot je objasnio 73.8% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja, za set iznadprosečnoprinosnih sredina, u 2006. godini (grafikon 7).</s><s>Iznadprosečno-prinosne sredine prinosa ulja u RS (pobednik je bio Baća (6)).</s><s>Od ove dve grupe lokaliteta je bio izdvojen Zaječar u kome je pobedio Vitalko (15), koji je bio najlošiji u svim preostalim lokalitetima i ujedno najmanje prinosan hibrid kroz sredine ovog seta.</s><s>Predstavlja još jedan odličan primer interakcije sa izmenom ranga.</s><s>Marker lokaliteta Bačka Topola se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Šumadinac (12) i NS-H-111 (1), što znači da su oba hibrida bila podjednako uspešna u njemu.</s> <s>PC1 vrednosti za genotipove ocene su bile značajno (P < 0.01) gotovo potpuno (r = 0.977) korelisane, sa glavnim efektom genotipa (prosečnim prinosom kroz sredine), i pokazatelj su opšte adaptabilnosti hibrida (grafikon 7).</s><s>Grafikon 7. Poligonski GGL biplot za set iznadprosečno-prinosnih sredina prinosa ulja u 2006. godini</s> <s>Hibrid koji je imao najviši prosečan prinos, u setu iznadprosečno-prinosnih sredina, je bio Baća (6), pa posle njega NS-H-111 (1) (grafikon 7).</s><s>Zbog većih vrednosti njihovih PC2 ne možemo ih smatrati dovoljno stabilnim.</s><s>Najmanje prinosan hibrid kroz ovaj set sredina je bio Vitalko (15), koji je ujedno i veoma nestabilan.</s><s>Najnestabilniji hibrid je bio Cepko (7).</s><s>Hibrid koji je bio apsolutno stabilan i sa odličnim prosečnim prinosom u setu iznadprosečnoprinosnih sredina je bio Kazanova (13).</s><s>Njega je odlikovala dobra opšta adaptabilnost za prinos ulja u „boljim“ sredinama.</s><s>Apsolutno stabilan i sa prosečnim prinosom blizu proseka svih dvadeset analiziranih hibrida kroz ovaj set sredina, je bio Pobednik (9), i takođe ga možemo proglasiti široko adaptiranim za prinos ulja u „boljim“ sredinama.</s><s>Najdiskriminatorniji za genotipove, ali i najnereprezentativniji lokalitet u sklopu iznadprosečno-prinosnih sredina, su bili Rimski Šančevi (grafikon 7).</s><s>Lokaliteti su bili sa zadovoljavajućom diskriminatornom sposobnošću, ali nijedan ne možemo preporučiti kao idealan test lokalitet, za selekciju opšte adaptiranih genotipova, za prinos ulja u „boljim“ sredinama, jer nijedan nije posedovao zadovoljavajuću reprezentativnost.</s><s>Primarni biplot je objasnio 56.3% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja, za set ispodprosečno-prinosnih sredina u 2006. godini (grafikon 8).</s><s>Ispodprosečno-prinosne sredine odvojen od dva sektora lokaliteta i u njemu je pobednik bio Sremac (10).</s><s>Marker lokaliteta Požarevac se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Vitalko (15) i NS-H-45 (5), što ukazuje na to da su oba hibrida sa sličnim prosečnim prinosom ulja u ovom lokalitetu.</s><s>Marker lokaliteta Srpski Itebej se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Baća (6) i Kazanova (13), i oba hibrida imaju u njemu sličan prosečan prinos Korelacija PC1 vrednosti za genotipove sa glavnim efektom genotipa (prosečan performans) kroz sredine je bila gotovo potpuna (r = 0.961.</s><s>P < 0.01) (grafikon 7).</s><s>Omogućila je rangiranje prosečnog prinosa genotipova na apscisi i rangiranje stabilnosti hibrida na ordinati biplota.</s> <s>Hibridi sa najvišim prosečnim prinosom ulja, u setu ispodprosečno-prinosnih sredina, za 2006 godinu, su bili Sremac (10) i Baća (6), i njihova stabilnost procenjena na osnovu vrednosti njihovih PC2, je bila zadovoljavajuća (grafikon 7).</s><s>Apsolutno stabilan hibrid, ali sa nešto nižim prosečnim prinosom od prethodno navedenih hibrida je bio NS-H-111 (1).</s><s>Najnestabilniji od svih hibrida je bio Kazanova (13), koji je pobednik za lokalitete Srpski Itebej, Kovin, Pančevo.</s><s>Hibrid koji je bio najlošiji u svim sredinama ovog seta je Vitalko (15), koji je ostvario najmanji prosečan prinos i ujedno ima visoku vrednost PC2, što znači da je veoma nestabilan.</s> <s>Najdiskriminatorniji lokalitet za genotipove u ovom setu sredina je bilo Pančevo (najviša vrednost PC1), ali sa velikom vrednošću PC2, nije bio reprezentativan lokalitet (grafikon 8).</s><s>Vršac je bio reprezentativan, ali zbog male vrednosti PC1, nije bio diskriminatoran.</s><s>Ne možemo dati preporuku za idealan test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih hibrida za prinos ulja, u „lošijim“ sredinama.</s><s>Grafikon 8. Poligonski GGL biplot za set ispodprosečno-prinosnih sredina prinosa ulja u 2006. godini</s> <s>Vrlo jaka korelacija je utvrđena između lokaliteta Pančevo i Subotica (r = 0.853, P < 0.01) (tabela 10).</s><s>Svi navedeni odnosi korelacija između lokaliteta, na biplotu mogu dobiti grafičku potvrdu (grafikon 6), na osnovu oštrog ugla, koji vektori sredina zaklapaju.</s> <s>Tabela 10.</s><s>Spearman-ovi koeficijenti korelacije lokaliteta za prinos ulja u 2006. godini Najveći prosečan prinos zrna u 2007. godini je ostvario hibrid Duško (2.997 t/ha).</s><s>Najmanji prosečan prinos zrna u 2007. godini je ostvario hibrid Olivko (2.492 t/ha) (tabela 11) (grafikon 9).</s><s>Bačka Topola (3.910 t/ha) je imala najviši prosečan prinos zrna u 2007. godini, dok je Negotin (1.143 t/ha) ostvario najmanji prosečan prinos zrna u 2007. godini Hibrid</s> <s>Grafikon 9. Prosečni prinos zrna hibrida u 2007 godini Tabela 11.</s><s>Prinos zrna (t/ha) hibrida suncokreta po lokalitetima, minimalne i maksimalne vrednosti prinosa zrna hibrida u 2007. godini MIN</s> <s>Analiza varijanse (tabela 12) je ukazala na visokosignifikantnu značajnost (P < 0.01) glavnog efekta genotipa, glavnog efekta lokaliteta i efekta interakcije genotip x lokalitet za prinos zrna, za sva tri seta sredina, u 2007. godini.</s><s>Najvažniji izvor varijacije prinosa zrna za 2007. godinu i za sva tri seta podataka je bio efekat lokaliteta.</s><s>Iznosio je 89.9%, 58.2%, 78% ukupne varijanse prinosa zrna za celokupan set sredina, iznadprosečno-prinosne sredine i ispodprosečno-prinosne sredine, redom.</s><s>Interakcijski efekat je veći od glavnog efekta genotipa 3.81; 2; 3.89 puta, za celokupan set sredina, iznadprosečno-prinosne sredine i ispodprosečno-prinosne sredine, redom.</s> <s>Vrednosti glavnih komponenti (PC), dobijene SVD procedurom podataka o prinosu zrna, su testirane aproksimativnim FR testom, da se utvrdi njihova značajnost (tabela 13).</s><s>Za celokupan set sredina je utvrđena značajnost (P < 0.01) prve dve PC komponente: PC130.8%, PC2-17%, ukupne G + GL varijanse prinosa zrna.</s><s>Prve dve PC komponente: PC1prinosnih sredina.</s><s>Za set ispodprosečno-prinosnih sredina je utvrđena visokosignifikantna značajnost (P < 0.01) PC1 komponente (PC1-30.0% varijanse G+GL), i signifikantna Tabela 12.</s><s>ANOVA za prinos zrna u 2007. godini Izvor</s> <s>Primarni biplot je objasnio 47.8% ukupne varijanse prinosa zrna u 2007. godini Bačvanin (4)).</s><s>Od ove dve grupe lokaliteta je bio izdvojen Kragujevac u kome je pobedio Branko (18).</s><s>Markeri lokaliteta Bačka Topola i Zrenjanin su se nalazili na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Bačvanin (4) i Duško (17), što ukazuje na to da su oba hibrida bila sa sličnim prosečnim prinosom u ovim lokalitetima.</s><s>Marker lokaliteta Kula se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Branko (18) i Duško (17), što znači da su oba hibrida bila sa sličnim prosečnim prinosom u ovom lokalitetu.</s><s>PC1 ocene za sredine su imale samo pozitivne vrednosti, što ukazuje na to da genotip sa većom PC1 vrednošću ima veće vrednosti prinosa u svim sredinama.</s><s>Stoga genotip sa većom vrednošću PC1 ima veći prosečan prinos, što je pokazano gotovo potpunom korelacijom (r = 0.955, P < 0.01) između PC1 vrednosti za genotipove i glavnog efekta genotipa. (grafikon Najviše prosečno-prinosan hibrid za prinos zrna u 2007 godini je bio Duško (17), ali je on bio dosta nestabilan (grafikon 10).</s><s>Olivko (15) je imao najniži prosečni prinos i dobru stabilnost kroz sredine.</s><s>Hibrid koji ima dobar prosečan prinos i stabilnost kroz sredine je bio Rimski Šančevi su bili zadovoljavajuće diskriminatoran i reprezentativan lokalitet za genotipove (grafikon 10).</s><s>Neuzina i Sombor sa najvišim vrednostima PC2 su bili najnereprezentativniji lokaliteti.</s><s>Kikinda je bila lokalitet najdiskriminatorniji za genotipove, i ujedno reprezentativan, i može se preporučiti kao test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih genotipova, za prinos zrna.</s> <s>Grafikon 10.</s><s>Poligonski GGL biplot za celokupan set sredina prinosa zrna u 2007. godini Biplot je objasnio 65.3% ukupne G + GL varijanse prinosa zrna u 2007. godini za set iznadprosečno-prinosnih sredina (grafikon 11).</s><s>Iznadprosečno-prinosne sredine prinosa zrna u PC1 vrednosti za genotipove su bile gotovo potpuno korelisane (r = 0.957, P < 0.01) sa glavnim efektom genotipa, t.j. prosečnim prinosom kroz sredine (grafikon 11).</s><s>Najviši prosečan prinos u setu iznadprosečno-prinosnih sredina, ubedljivo je imao Duško (17), i s obzirom na vrednost PC2 možemo reći da je bio i zadovoljavajuće stabilan.</s><s>Najmanji prosečan prinos i dobru stabilnost je posedovao Olivko (15) (grafikon 11).</s><s>Kikinda je bila lokalitet najdiskriminatorniji za genotipove (najviša vrednost za PC1), ali nije bio dovoljno reprezentativan (grafikon 11).</s><s>Apsolutno reprezentativan i zadovoljavajuće grain_yiel</s> <s>144 diskriminatoran za genotipove je bio lokalitet Rimski Šančevi, i on se može preporučiti za selekciju opšte adaptiranih hibrida za prinos zrna, u „boljim“ sredinama.</s><s>Grafikon 11.</s><s>Poligonski GGL biplot za set iznadprosečno-prinosnih sredina prinosa zrna u 2007. godini</s> <s>Biplot je objasnio 56.9% ukupne G + GL varijanse prinosa zrna za 2007. godinu i set ispodprosečno-prinosnih sredina (grafikon 12).</s><s>Ispodprosečno-prinosne sredine prinosa zrna u KV, DU (pobednik je bio Bačvanin (4)).</s><s>Od ove dve grupe lokaliteta je bio izdvojen Kragujevac u kome je pobedio Plamen (16).</s><s>PC1 vrednosti za genotipove su bile visokosignifikantno (P < 0.01) značajno, jako korelisane (r = 0.880) sa glavnim efektom genotipa (prosečnim prinosom hibrida kroz lokalitete) (grafikon 12).</s> <s>Hibridi koji su imali najviši prosečan prinos u setu ispodprosečno-prinosnih sredina su: Bačvanin (4) i Duško (17) (grafikon 12).</s><s>Zbog velikih vrednosti PC2 ne možemo ih smatrati stabilnim hibridima, i pri tome je Duško bio (17) najnestabilniji u ovom setu sredina.</s><s>Najmanji prosečan prinos u setu ispodprosečno-prinosnih sredina je imao Plamen (16).</s><s>Najstabilniji hibrid u ovom setu sredina je bio Sremac (11), ujedno sa dobrim prosečnim prinosom i možemo ga proglasiti široko adaptiranim na „loše“ sredine, na osnovu prinosa Đurđin je bio najdiskriminatorniji lokalitet za genotipove, za set ispodprosečnoprinosnih sredina, ali je bio nedovoljno reprezentativan (viša vrednost PC2) (grafikon 12).</s><s>Najnereprezentativniji lokalitet je bio Neuzina.</s><s>Zaječar je lokalitet koji je bio diskriminatoran za genotipove i reprezentativan, i možemo ga preporučiti kao test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih genotipova za prinos zrna, u „lošijim“ sredinama.</s><s>Grafikon 12.</s><s>Poligonski GGL biplot za set ispodprosečno-prinosnih sredina prinosa zrna u 2007. godini</s> <s>Jaka korelacija je utvrđena između lokaliteta Bačka Topola i Rimski Šančevi (r = 0.615, 0.01) (tabela 14).</s><s>Srednje jaka korelacija je utvrđena između lokaliteta Aleksa Šantić i Vitovnice i Đurđina (r = 0.565, P < 0.01).</s><s>Jaka negativna korelacija je postojala između ugao (negativna korelacija) između vektora njihovih markera (grafikon 9), koji polaze od koordinatnog početka biplota.</s> <s>Najveći prosečan prinos ulja u 2007. godini je ostvario hibrid Šumadinac (1.377 t/ha).</s><s>Najmanji prosečan prinos ulja u 2007. godini je ostvario hibrid Rimi (1.036 t/ha) (tabela 15) (grafikon 13).</s><s>Rimski Šančevi (1.846 t/ha) su imali najviši prosečan prinos ulja u 2007. godini, dok je Negotin (0.552 t/ha) ostvario najmanji prosečan prinos ulja u 2007. godini Hibrid</s> <s>Grafikon 13.</s><s>Prosečni prinos ulja hibrida u 2007 godini Tabela 15.</s><s>Prinos ulja (t/ha) hibrida po lokalitetima, minimalne i maksimalne vrednosti prinosa ulja hibrida u 2007. godini MIN</s> <s>Analiza varijanse (tabela 16) je pokazala visokosignifikantnu značajnost (P < 0.01) efekta genotipa, efekta lokaliteta i efekta interakcije genotip x lokalitet za prinos ulja, analiziranih hibrida za sva tri seta sredina.</s><s>Najvažniji izvor varijacije prinosa ulja za 2007. godinu i za sva tri seta podataka je bio efekat lokaliteta.</s><s>Iznosio je 88.8%, 47.5% i 67.5% ukupne varijanse prinosa ulja za celokupan set sredina, iznadprosečno-prinosne sredine i ispodprosečno-prinosne sredine, redom.</s><s>Interakcijski efekat je bio 2.2 puta i 2.5 puta veći u odnosu na efekat genotipa, za celokupan set sredina i ispodprosečno-prinosne sredine, redom.</s><s>G/GL odnos za iznadprosečno-prinosne sredine je bio 0.82 .</s><s>Vrednosti glavnih komponenti (PC), dobijene SVD procedurom podataka o prinosu ulja, su bile testirane aproksimativnim FR testom, da se utvrdi njihova značajnost (tabela 17).</s><s>Za celokupan set sredina je utvrđena značajnost (P < 0.01) prve tri PC komponente: PC1-41.4%, PC2-13.9%, PC3-11.5% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja.</s><s>Prve dve PC komponente su bile značajne (P < 0.01) za set iznadprosečno-prinosnih sredina: PC1-51.6%, PC2-16.9% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja za ovaj set sredina..</s><s>Za set ispodprosečno-prinosnih sredina je utvrđena visokosignifikantna značajnost (P < 0.01) prve dve PC komponente: PC132.5%, PC2-23.6% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja za ovaj set sredina..</s><s>Tabela 16.</s><s>ANOVA za prinos ulja u 2007. godini Izvor</s> <s>Primarni biplot je objasnio 55.3% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja (grafikon 14).</s><s>Hibridi u uglovima poligona su bili: Novosađanin (19), Šumadinac (13), Baća (10), Bačvanin (4)).</s><s>Lokaliteti Aleksa Šantić i Đurđin su se nalazili liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Bačvanin (4) i Baća (10), što znači da su oba hibrida bila podjednako uspešna u ovim lokalitetima.</s> <s>PC1 vrednosti za genotipove su bile značajno (P < 0.01) gotovo potpuno (r = 0.980) korelisane, sa glavnim efektom hibrida, t.j. prosečnim prinosom kroz sredine (grafikon 14).</s><s>PC1 vrednosti za sredine su imale samo pozitivne vrednosti, što je ukazalo na to da genotip sa većom vrednošću PC1 je imao veće vrednosti prinosa, u svim sredinama.</s><s>Hibrid sa najvišim prosečnim prinosom ulja je bio Baća (10) (grafikon 14).</s><s>Skoro podjednako dobar prosečan prinos kroz lokalitete je imao Šumadinac (13).</s><s>Stabilnost oba navedena hibrida nije bila zadovoljavajuća (veće vrednosti PC2).</s><s>Rimi (3) je imao najniži prosečan prinos i bio je visoko nestabilan.</s><s>Najnestabilniji od svih hibrida Bačvanin (4) je bio pobednik u jednom od sektora, što ukazuje na specifičnu adaptabilnost.</s><s>Najdiskriminatorniji lokalitet za genotipove je bio Neštin, ali zbog veće vrednosti PC2, koju ima, nije bio dovoljno reprezentativan, t.j. razlike sorata u ovom lokalitetu nisu bile konzistentne sa prosekom kroz sredine (grafikon 14).</s><s>Rimski Šančevi je bio zadovoljavajuće diskriminatoran za genotipove (velika PC1) i apsolutno reprezentativan (PC2 vrednost blizu nule), i može se preporučiti kao test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih hibrida, za prinos Grafikon 14.</s><s>Poligonski GGL biplot za celokupan set sredina prinosa ulja u 2007. godini Biplot je objasnio 68.5% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja u 2007. godini za set iznadprosečno-prinosnih sredina (grafikon 15).</s><s>Iznadprosečno-prinosne sredine prinosa ulja u (pobednik je bio Novosađanin (19)).</s><s>Od ove dve grupe lokaliteta su bili odvojeni lokaliteti Kikinda, u kome je pobedio Duško (17), i Bačko Gradište, u kome je pobednik bio Šumadinac (13).</s><s>Marker lokaliteta Sombor se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Duško (17) i Baća (10), što ukazuje na to da su oba ova hibrida bila podjednako uspešna u njemu.</s> <s>PC1 vrednosti za genotipove su gotovo potpuno (r = 0.989, P < 0.01) bile korelisane sa glavnim efektom hibrida, t.j. prosečnim prinosom kroz sredine (grafikon 15).</s><s>Najviši prosečan prinos ulja u setu iznadprosečno-prinosnih sredina je imao Baća (10) (grafikon 15).</s><s>Najniži prosečan prinos ulja je imao Rimi (3), koji je pokazao nestabilnost kroz sredine.</s><s>Najnestabilniji hibridi su bili Duško (17) i Novosađanin (19), od kojih je drugi pobednik sektora, što je ukazalo na specifičnu adaptabilnost na „bolje“ sredine.</s><s>Apsolutnu stabilnost kroz set iznadprosečno-prinosnih sredina i dobar prosečan prinos je imao Pobednik (9) i možemo ga proglasiti opšte adaptiranim za prinos ulja u „boljim“ sredinama.</s><s>Grafikon 15.</s><s>Poligonski GGL biplot za set iznadprosečno-prinosnih sredina prinosa ulja u 2007. godini</s> <s>Najdiskriminatorniji za genotipove je bio Neštin, ali s obzirom na veliku vrednost PC2, nije bio reprezentativan za ovaj set sredina (grafikon 15).</s><s>Najmanje reprezentativan lokalitet OilYield_</s> <s>144 je bio Kikinda.</s><s>Lokalitet koji je bio diskriminatoran za genotipove i reprezentativan je Bačka Topola i može da posluži kao test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih genotipova za prinos ulja u „boljim“ sredinama.</s> <s>Primarni biplot je objasnio 56.1% ukupne G + GL varijanse prinosa ulja za set ispodprosečno-prinosnih sredina (grafikon 16).</s><s>Ispodprosečno-prinosne sredine prinosa ulja u PC1 vrednosti za genotipove su visokosignifikantno značajno (P < 0.01) gotovo potpuno (r = 0.952) bile korelisane sa glavnim efektom genotipa, t.j. prosečnim prinosom kroz set ispodprosečno-prinosnih sredina (grafikon 16).</s><s>Bačvanin (4) je bio hibrid sa najvišim prosečnim prinosom ulja kroz set ispodprosečnoprinosnih sredina, ali ga odlikuje veća nestabilnost (grafikon 16).</s><s>Najmanje prosečno prinosan OilYield_2</s> <s>2007. godini hibrid je bio Rimi (3) i visoko je bio nestabilan.</s><s>Najnestabilniji hibrid kroz ovaj set sredina je Najdiskriminatorniji za genotipove je bio Đurđin, ali ga odlikuje nereprezentativnost (grafikon 16).</s><s>Najnereprezentativniji lokalitet je bio Neuzina (najveća vrednost PC2).</s><s>Apsolutno reprezentativan i zadovoljavajuće diskriminatoran za genotipove je bio Aleksa Šantić, koji se zajedno sa Vršcem može preporučiti za selekciju opšte adaptiranih hibrida za prinos ulja u „lošijim“ sredinama.</s> <s>Jaka korelacija je utvrđena između lokaliteta Bačko Gradište i Rimski Šančevi (r = Tabela 18.</s><s>Spearman-ovi koeficijenti korelacije lokaliteta za prinos ulja u 2007. godini 6.5.</s><s>Kombinovana analiza za prinos zrna Najveći prosečan prinos zrna u dvogodišnjem periodu je ostvario hibrid Sremac (3.021 t/ha).</s><s>Najmanji prosečan prinos zrna u dvogodišnjem periodu je ostvario hibrid Olivko (2.475 Tabela 19.</s><s>Prosečan prinos zrna (t/ha) hibrida u dvogodišnjem periodu NAZIV</s> <s>Grafikon 17.</s><s>Prosečan prinos zrna hibrida u dvogodišnjem periodu Kombinovana analiza varijanse (tabela 20) za prinos zrna i dvogodišnje podatke je pokazala visokosignifikantnu (P < 0.01) značajnost sva tri izvora varijacije: efekta genotipa, efekta sredine i efekta interakcije genotip x sredina (tabela 20a).</s><s>Efekat sredine je bio raščlanjen na podefekte: ponavljanja (R), lokaliteta (L), godine (Y), interakcije lokalitet x godina (LY).</s><s>Efekat interakcije genotip x sredina je bio raščlanjen na podefekte: interakciju genotip x lokalitet (GL), interakciju genotip x godina (GY) i interakciju genotip x lokalitet x godina (GLY) (tabela 20b).</s><s>Utvrđena je visokosignifikantna (P < 0.01) značajnost svih navedenih podefekata, sem efekta godina, gde je značajnost bila signifikantna (P < 0.05) Glavni efekat Y je iznosio 0.01% ukupne varijanse prinosa zrna, a kada su efekti GY su objasnili 34.717% ukupne varijanse prinosa zrna (tabela 20b).</s><s>Glavni efekat lokaliteta je iznosio 56.154% i najvažniji je izvor varijacije prinosa zrna, što opravdava primenu SREG modela za analizu dvogodišnjih podataka prinosa zrna mreže mikroogleda suncokreta.</s><s>GL (5.281%), koja je osnova za diferencijaciju na megasredine, je premašena LY (29.147%).</s><s>Odnos varijansi GL/G efekata je iznosio 1.5.</s><s>Vrednosti PC komponenti, dobijene SVD procedurom podataka o prinosu zrna za 2006/2007 period izvođenja mreže mikroogleda suncokreta, su testirane aproksimativnim FR testom, da bi se utvrdila njihova značajnost (tabela 21).</s><s>Utvrđena je visokosignifikantna (P < PC5-7.6%, ukupne G + GE varijanse prinosa zrna.</s><s>Tabela 21.</s><s>Aproksimativni FR test za prinos zrna u dvogodišnjem periodu (glavna</s> <s>Tabela 20.</s><s>Kombinovana ANOVA za prinos zrna u dvogodišnjem periodu: a) glavni efekti kao izvori varijacije; b) podefekti kao izvori varijacije Izvor</s> <s>Biplot je objasnio 54.4% ukupne G + GE varijanse prinosa zrna (grafikon 18).</s><s>Hibridi u (5)).</s><s>Lokaliteti KV-7 i AS-7 su se nalazili na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Bačvanin (14) i Sremac (9), što znači da su oba hibrida bila podjednako uspešna u njima.</s><s>Lokalitet KG-7 se nalazio na na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Olivko (4) i NS-H-45 (5), što znači da su oba hibrida bila podjednako uspešna u ovom lokalitetu.</s> <s>Lokaliteti, koji su konzistentno delili istog pobedničkog hibrida Sremca (9) su AS (AS6/AS-7) i BT (BT-6/BT-7).</s><s>Interakcije sa izmenom ranga su postojale u sledećim lokalitetima Izvor</s> <s>PC1 vrednosti za genotipove su bile visokosignifikantno (P < 0.01) značajno gotovo potpuno (r = 0.923) korelisane, sa glavnim efektom genotipa, t.j. prosečnim prinosom Najviši prosečan prinos zrna u ovom setu sredina je ostvario Sremac (9) i bio je na drugom mestu po stabilnosti, posle hibrida Rimi (13) (grafikon 18).</s><s>Možemo ga preporučiti kao opšte adaptiranog hibrida za prinos zrna u analiziranim sredinama, od korišćenog seta hibrida.</s> <s>Grafikon 18.</s><s>Poligonski GGE biplot prinosa zrna u dvogodišnjem periodu Najdiskriminatorniji za genotipove, ali najnereprezentativniji lokalitet je bio RS-6 (grafikon 18).</s><s>Ne možemo izvršiti preporuku nijednog lokaliteta od korišćenih devet, kao dobrog test lokaliteta za selekciju opšte adaptiranih hibrida za prinos zrna, jer nijedan nije posedovao zadovoljavajuću diskriminatornu sposobnost i reprezentativnost. gra</s> <s>Najveći prosečan prinos ulja u dvogodišnjem periodu je ostvario hibrid NS-H-111 (1.435 t/ha) (tabela 22).</s><s>Najmanji prosečan prinos ulja u dvogodišnjem periodu je ostvario Tabela 22.</s><s>Prosečan prinos ulja (t/ha) hibrida u dvogodišnjem periodu NAZIV</s> <s>Grafikon 19.</s><s>Prosečan prinos ulja hibrida u dvogodišnjem periodu Kombinovana analiza varijanse (tabela 23) za prinos ulja dvogodišnjih podataka (2006/2007) je pokazala visokosignifikantnu (P < 0.01) značajnost sva tri izvora varijacije: efekta genotipa, efekta sredine i efekta interakcije genotip x sredina (tabela 23a).</s><s>Efekat sredine je bio raščlanjen na podefekte: ponavljanja, lokaliteta, godine, interakcije lokalitet x godina.</s><s>Efekat interakcije genotip x sredina je bio raščlanjen na podefekte: GL, GY i GLY.</s><s>Utvrđena je visokosignifikantna (P < 0.01) značajnost svih navedenih podefekata (tabela Glavni efekat godine je iznosio 1.940% ukupne varijanse prinosa ulja, a kada su efekti godina su objasnili 34.657% ukupne varijanse prinosa ulja (tabela 23b).</s><s>Glavni efekat lokaliteta je iznosio 54.145% i bio je najvažniji izvor varijacije prinosa ulja, što opravdava primenu SREG modela za analizu dvogodišnjih podataka prinosa ulja, mreže mikroogleda suncokreta.</s><s>Interakcija genotip x lokalitet (5.543%), koja je osnova za diferencijaciju na megasredine, je bila premašena interakcijom lokalitet x godina (27.422%).</s><s>Odnos varijansi GL/G efekata je iznosio 1.02.</s> <s>Vrednosti PC komponenti, dobijene SVD procedurom podataka o prinosu ulja za 2006/2007 period izvođenja mreže mikroogleda suncokreta, su bile testirane aproksimativnim FR testom, da bi se utvrdila njihova značajnost (tabela 24).</s><s>Utvrđena je visokosignifikantna (P Tabela 23.</s><s>Kombinovana ANOVA za prinos ulja u dvogodišnjem periodu: a) glavni efekti kao izvori varijacije; b) podefekti kao izvori varijacije Izvor</s> <s>Biplot prve dve PC komponente je objasnio 61.9% ukupne G + GE varijanse prinosa ulja (grafikon 20).</s><s>Hibridi u uglovima poligona su bili: Bačvanin (14), NS-H-111 (1), Baća RS-6, SO-6 (pobednik je bio Baća (6)).</s><s>Lokalitet ZA-7 se nalazio na liniji, koja je normalna na liniju, koja povezuje hibride Bačvanin (14) i NS-H-111 (1), što znači da su oba hibrida bila podjednako uspešna u ovom lokalitetu.</s><s>Lokaliteti KV (KV-6/KV-7) i KG (KG-6/KG-7) su konzistentno (iz godine u godinu) delili istog hibrida NS-H-111 (1) kao pobednika, dok je lokalitet KI (KI-6/KI-7) imao obe godine istog hibrida Baća (6), kao pobednika.</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je postojala u sledećim lokalitetima (po godinama): VS-7/VS-6; SO-7/SOPC1 vrednosti za genotipove su bile visokosignifikantno (P < 0.01) značajno gotovo potpuno (r = 0.999) korelisane sa glavnim efektom genotipa, t.j. prosečnim prinosom ulja Najviše prosečne prinose ulja u ovom setu sredina su ostvarili hibridi Baća (6) i NS-H111 (1) (grafikon 20).</s><s>Baća (6) je imao veliku vrednost PC2 i karakteriše ga velika nestabilnost.</s><s>Hibrid NS-H-111 (1) je bio skoro apsolutno stabilan i možemo ga preporučiti kao opšte adaptiranog za prinos ulja, od analiziranog seta hibrida u devet korišćenih lokaliteta.</s><s>Najdiskriminatorniji za genotipove ali i najnereprezentativniji lokalitet je bio RS-6 (grafikon Ne možemo izvršiti preporuku nijednog lokaliteta od korišćenih devet, kao dobrog test lokaliteta za selekciju opšte adaptiranih hibrida za prinos ulja, jer nijedan nije posedovao zadovoljavajuću diskriminatornu sposobnost i reprezentativnost.</s><s>Grafikon 20.</s><s>Poligonski GGE biplot prinosa ulja za dvogodišnji period Interakcija genotip x sredina se može klasifikovati u dva tipa: interakcija sa izmenom ranga (COI) i interakcija bez izmene ranga (ne-COI).</s><s>Fiksni efekti linearno-bilineranih modela pružaju mogućnost da se odredi kompleksnost interakcije, što je važno za formiranje grupa sredina i/ili genotipova sa zanemarljivom COI, i za iskorišćavanje specifične adaptabilnosti (De Lacy et al., 1996).</s> <s>U toku 2006. godine nivo COI je bio veći nego u toku 2007. godine.</s><s>Najviši nivo COI je ostvaren za iznadprosečno-prinosne sredine za prinos ulja u 2006. godini (COI = 14.85%) i za iznadprosečno-prinosne sredine za prinos zrna za 2006. godinu (COI = 14.74%) (tabela 25).</s><s>Možemo zaključiti da su uslovi izvođenja višelokacijskih ogleda u toku 2006. godine bili kompeksniji nego u toku 2007. godine, i da su ukazivali na moguću specifičnu adaptabilnost hibrida (tabela 25).</s> <s>Interakcija genotip x spoljašnja sredina u velikoj meri ograničava efikasnost selekcije i davanje preporuke genotipova, ukoliko se one vrše samo na osnovu prosečnog prinosa (Babić, 2006).</s><s>Glavni efekat genotipa i interakcije genotip x spoljašnja sredina (GGE) biplot, grafički prikazuje glavni efekat genotipa i interakciju genotip x spoljašnja sredina višelokacijskih ogleda, i olakšava grafičku procenu i genotipova i sredina.</s><s>GGE biplot pruža jednostavnu i razumljivu analizu interakcije, koja je izazov za oplemenjivače, genetičare i agronome.</s><s>Omogućava da se razume region gajenja sorte u celini, bez obzira da li ga čini jedna ili više megasredina, što utvrđuje da li da se interakcija iskoristi ili izbegne.</s><s>GE pruža mogućnost za selekciju i afirmaciju genotipova, koji su u pozitivnoj interakciji sa lokalitetom u preovlađujućim sredinskim uslovima (korišćenje specifične adaptacije) ili pak, za odabir genotipova sa malom frekvencijom lošeg prinosa i podbacivanja prinosa (iskorišćavanje stabilnosti prinosa) (Ceccarelli, 1996).</s><s>Pod rejonizacijom sorata, Konstantinov i sar. (2004) podrazumevaju: „Određivanje optimalnih rejona gajenja jedne sorte ili hibrida, na osnovu provedenih odgovarajućih sortnih ogleda“.</s><s>Pravilna rejonizacija sorti gajenih biljaka se može odrediti na osnovu brojnih višegodišnjih mikro, makro i proizvodnih ogleda iz odgovarajućeg postojećeg sortimenta, i (ili) usmerene selekcije za određene uslove proizvodnje (Ivanović i sar., 2007).</s><s>Genotipovi poseduju različitu adaptibilnost, usled čega različite sredine (godine, lokaliteti), različito rangiraju genotipove (za prinos zrna, na pr.), što se mora uzeti u obzir i pri formiranju oplemenjivačkih programa, a ne samo pri rejonizaciji (Weber i Wricke, 1990).</s><s>U radu smo koristili GGE biplot analizu da utvrdimo „šta-pobeđuje-gde“ obrazac biplota, specifičnu adaptaciju, diskriminatorne i reprezentativne test lokalitete za genotipove, i da izvršimo vrednovanje genotipova u pogledu prosečnog performansa i stabilnosti.</s><s>Fenotipska varijansa (P) osobine se sastoji od varijanse sredine, genotipa i interakcije genotip x sredina.</s><s>Efekat sredine može da se podeli u efekte: godine, lokaliteta, ponavljanja i interakcije godina x lokalitet.</s><s>GE može da se podeli u sledeće efekte: interakciju genotip x godina, interakciju genotip x lokalitet i interakciju genotip x lokalitet x godina.</s><s>Za jednogodišnje MET oglede se GY, LY i GLY efekti ne procenjuju (Yan i Kang, 2003).</s><s>Bez obzira da li su podaci iz jednogodišnjih ili višegodišnjih MET, univerzalno je pravilo da je u svim regionalnim ogledima o prinosu efekat sredine najvažniji izvor varijacije prinosa, dok su G i GE efekti relativno mali (Gauch i Zobel, 1996).</s><s>To je potvrđeno i našim istraživanjem.</s><s>Glavni efekat sredine je iznosio 73.1% ukupne SS varijanse prinosa zrna, 67.5% ukupne SS varijanse prinosa ulja, u 2006 godini (tabele 4 i 8).</s><s>Glavni efekat sredine je iznosio 89.9% ukupne SS varijanse prinosa zrna, 88.8% ukupne SS varijanse prinosa ulja, u 2007 godini (tabele 12 i 16).</s><s>Glavni efekat sredine je iznosio 85.6% ukupne SS varijanse prinosa zrna (tabela 20a), 83.7% ukupne SS varijanse prinosa ulja (tabela 23a), tokom 2006/2007 perioda.</s><s>Veliki efekat sredine nije značajan za vrednovanje sorata, već samo G i GE efekti.</s> <s>Megasredina je definisana kao grupa lokaliteta, koji konzistentno dele iste genotipove kao pobednike.</s><s>Dakle dva neophodna uslova moraju biti ispunjena, da bismo govorili o diferencijaciji na megasredine.</s><s>Prvo je da je utvrđen „šta-pobeđuje-gde“ obrazac, a drugo je da je on ponovljiv kroz godine (genetički govorimo o ponovljivosti obrasca interakcije Postoji potreba za gajenjem različitih hibrida u različitim sredinama, usled postojanja interakcije genotip x sredina, i način da se ona iskoristi je podela regiona na megasredine.</s><s>Megasredina podrazumeva grupisanje lokaliteta u homogene grupe sa minimiziranom interakcijom sa izmenom ranga, usled homogenih uslova gajenja, što utiče na to da neki genotipovi imaju sličan performans, pružajući mogućnost za iskorišćavanje specifične adaptabilnosti (Yan i Kang, 2003).</s><s>U Ontariu je region gajenja pšenice podeljen na manju istočnu, i veću jugozapadnu megasredinu, na osnovu višelokacijskog ogleda tokom 19961998 (Yan et al., 2000).</s><s>U Kanadi i severozapadnoj SAD su utvrđene zapadna i istočna megasredina gajenja ječma, na osnovu MET, provedenog tokom 1992-1993 (Yan i Tinker, 2005a).</s><s>U Iranu su utvrđene tri megasredine gajenja ječma, na osnovu trogodišnjih MET (Dehgani et al., 1996).</s><s>Prednosti podele regiona na različite megasredine, su u većim i stabilnijim prinosima, jer se sorte pravilno rejonizuju, kao i u uštedi oplemenjivačkih resursa, jer se sorte oplemenjuju za odgovarajuće megasredine i agroekološke uslove koji preovlađuju Ukoliko region gajenja na osnovu GGE biplot analize nije moguće podeliti u različite megasredine, to znači da je region ili jedinstven u pogledu preovlađujućih agroekoloških uslova, ili da je GE interakcija nepredvidiva, i da se ne može iskoristiti.</s><s>Takve rezultate istraživanja su dobili Casanoves et al. (2005) i Dardaneli et al. (2006).</s><s>Hibridi i lokaliteti su predstavljali nebalansiran set po godinama, t.j. nisu bili identični za obe godine, pa je GGE biplot analiza urađena za svaku osobinu i godinu pojedinačno, a zatim su upoređeni rezultati po godinama, što je inače i standardna procedura u takvim slučajevima.</s><s>Urađena je i kombinovana analiza sa 15 hibrida i 9 lokaliteta, zajedničkih za obe godine istraživanja i rezultati su upoređeni.</s><s>ANOVA za prinos zrna u 2006 godini je pokazala da je interakcijski efekat je u odnosu na efekat genotipa bio 1.53-2.40 puta veći, što može da ukaže na postojanja različitih megasredina za prinos zrna tokom 2006 godine (tabela 4).</s><s>Miklič i sar. (2009) su na osnovu AMMI1 analize mreže mikroogleda suncokreta u 2008. godini u Vojvodini i centralnoj Srbiji, utvrdili da je IPC1 za prinos zrna iznosila 22.2%.</s><s>ANOVA prinosa zrna u 2007. godini je pokazala da je interakcijski efekat bio veći od glavnog efekta genotipa 3.81; 2; 3.89 puta, za celokupan set sredina, iznadprosečno-prinosne sredine i ispodprosečno-prinosne sredine, redom.</s><s>To je ukazalo na postojanje različitih megasredina za prinos zrna u 2007. godini, i za sva tri seta sredina (tabela 12).</s><s>Lokaliteti ZA, KV, SO, AS su bili grupisani zajedno i u 2006 i 2007 godini, kao i VS i BT; i KI i RS, na osnovu analize celokupnog seta sredina.</s><s>Navedeno ukazuje na postojanje korelacije između njih, u obe godine, ali ne i na različite megasredine, jer se hibridi pobednici za njih, razlikuju u 2006 i 2007 godini.</s><s>U multivarijacionim modelima kojima pripada i korišćeni SREG, kada se isključe grupe hibrida ili sredine, dolazi do promene međuodnosa, što je od interesa za analizu stabilnosti.</s><s>Analiza samo iznadprosečno-prinosnih t.j. „boljih“ sredina za prinos zrna u 2006 godini je pokazala da je došlo do promene međuodnosa između hibrida i sredina (grafikon 3).</s><s>Genotipovi u uglovima poligona su isti oni kao i u analizi celokupnog seta sredina, s tim što se hibridi Olivko (4) i Dukat (18) više nisu nalazili u uglovima poligona, što znači da ne pokazuju toliki nivo interakcije sa „boljim“ sredinama, kao sa celokupnim setom sredina.</s><s>U lokalitetima BT, AŠ, BC, SO je pobednik NS-H-111 (1) ostao isti kao i u analizi celokupnog seta sredina.</s><s>Lokaliteti KI, BE, RS su zadržali pobednika Baću (6), koji je bio pobednik za ove lokalitete i u analizi celokupnog seta sredina.</s><s>Zaječar je imao dva pobednika NS-H-111 (1) i Vitalka (15) u analizi celokupnog seta sredina, dok je analizom izdvojenih „boljih“ sredina utvrđeno da je pobednik Vitalko (15), što ukazuje na njegovu specifičnu adaptaciju na ovaj lokalitet.</s><s>U lokalitetu SU je utvrđena interakcija sa izmenom ranga, jer je u analizi samo iznadprosečno-prinosnih sredina pobednik je bio Baća (6) umesto Sremca (10) (celokupan set Lokaliteti SO i BT, kao i lokaliteti RS i KI su bili grupisani zajedno na osnovu prinosa zrna i u 2006 i 2007 godini, na osnovu analize „boljih sredina“, što ukazuje na postojanje korelacije među njima, ali ne i na različite megasredine, jer su hibridi pobednici za ove lokalitete bili različiti po godinama.</s> <s>Isključivanjem ispodprosečno-prinosnih sredina, analiza je bila zasnovana na ponašanju hibrida u grupi „boljih“ t.j. iznadprosečno-prinosnih sredina za prinos zrna u 2007 godini (grafikon 11).</s><s>Analiza je pokazala da je došlo do promene međuodnosa hibrida i sredina.</s><s>Došlo je do promene genotipova, koji se nalaze u uglovima poligona, pri čemu su hibridi u uglovima, Kazanova (14) i Novosađanin (19), pokazali interakciju sa „boljim“ sredinama.</s><s>Lokaliteti BG, RS, KI, su u poređenju sa celokupnim setom sredina zadržali pobednika Duška (17).</s><s>U lokalitetu SO je analizim „boljih“ sredina utvrđena interakcija sa izmenom ranga, pri čemu je pobednik umesto Bačvanina (4) bio Duško (17).</s><s>Lokalitet BT je imao dva podjednako uspešna hibrida (pobednika): Bačvanina (4) i Duška (17) u celokupnom setu sredina, a analizom samo „boljih“ sredina u njemu je Duško (17) bio pobednik, što ukazuje na specifičnu adaptaciju hibrida Duško (17) na ovaj lokalitet.</s><s>U lokalitetu NS je utvrđena interakcija sa izmenom ranga i umesto Duška (17) (celokupan set) pobednik je bio Branko (18).</s><s>Lokalitet KU je imao hibride Duška (17) i Branka (18), kao pobednike u celokupnom setu sredina, dok je analizom samo iznadprosečno-prinosnih sredina pobednik bio Branko (18), što ukazuje da je specifično adaptiran na ovaj lokalitet.</s><s>Analiza izdvojenih ispodprosečno-prinosnih t.j. „lošijih“ sredina za prinos zrna u 2006 godini je pokazala da je došlo do promene međuodnosa između hibrida i sredina (grafikon 4).</s><s>Došlo je do promene u genotipovima koji se nalaze u uglovima poligona, i interakciju sa lokalitetima KV, PO, AR je utvrđena interakcija sa izmenom ranga i pobednik je bio NS-H-45 (5) u analizi izdvojenih „lošijih“ sredina, umesto NS-H-111 (1) (celokupan set sredina).</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je utvrđena i u lokalitetu BP, gde je pobednik bio NS-H-45 (5) umesto Baće (6), koji je bio pobednik u BP, na osnovu analize celokupnog seta sredina.</s><s>U lokalitetu ZL je utvrđena interakcija sa izmenom ranga, i pobednik je bio NS-H-45 (5), na osnovu analize samo „lošijih“ sredina, umesto Vranca (8) (celokupan set).</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je utvrđena i za lokalitete KG i VS, gde je pobednik bio Sremac (10) umesto NS-H-111 (1) (celokupan set).</s><s>U lokalitetu KO je utvrđena interakcija sa izmenom ranga, i pobednik je bio Sremac (10), na osnovu analize samo ispodprosečno-prinosnih sredina, umesto Baće (6) (celokupan set).</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je utvrđena za lokalitet PA, gde je pobednik bio Kazanova (13), umesto Baće (6) i Sremca (10), koji su bili pobednici u ovom lokalitetu na osnovu analize celokupnog seta sredina.</s><s>U lokalitetu SI je utvrđena interakcija sa izmenom ranga, i pobednik u njemu je bio Kazanova (13), na osnovu analize samo „lošijih“ sredina, umesto NS-H-111 (1), koji je bio pobednik u SI, na osnovu analize celokupnog seta sredina.</s> <s>Nije postojala grupa lokaliteta za ispodprosečno prinosne sredine za prinos zrna, koje bi bile iste za obe godine, kao ni megasredine.</s><s>Analizom samo ispodprosečno-prinosnih t.j „lošijih“ sredina za prinos zrna u 2007. godini došlo je do promene međuodnosa hibrida i sredina (grafikon 12).</s><s>Promenili su se hibridi u uglovima poligona i hibridi Krajišnik (7), Baća (10) i Plamen (16), su pokazali interakciju sa „lošijim“ sredinama.</s><s>Lokaliteti NS, NZ i VS su zadržali istog hibrida Duška (17) kao pobednika, kao i u celokupnom setu sredina.</s><s>U lokalitetu AS je utvrđena interakcija sa izmenom ranga i umesto pobednika Bačvanina (4) (celokupan set sredina) pobednik je bio Duško (17).</s><s>U lokalitetu KG je utvrđena interakcija sa izmenom ranga i pobednik je bio Plamen (16) umesto Branka (18), koji je bio pobednik u celokupnom setu sredina.</s><s>Lokaliteti KV, DU i ZA su zadržali Bačvanina (4) kao pobednika.</s><s>U Zrenjaninu je analizom samo „lošijih“ sredina utvrđena interakcija sa izmenom ranga i pobednik je bio Bačvanin (4) umesto Duška (17), koji je bio pobednik, kada je analiziran celokupan set sredina.</s><s>ANOVA za prinos ulja u 2006 godini je pokazala da je interakcijski efekat je bio veći od efekta genotipa, 1.78 i 1.97 puta, za celokupan set sredina i za set ispodprosečno-prinosnih sredina, redom, što ukazuje na postojanje različitih megasredina za prinos ulja, i za navedene setove sredina (tabela 8).</s><s>Efekat genotipa je bio veći 2.69 puta, u odnosu na efekat interakcije, za set iznadprosečno-prinosnih sredina, što ukazuje na postojanje jedinstvene megasredine ANOVA za prinos ulja u 2007 godini je pokazala da je interakcijski efekat je bio 2.2 puta i 2.5 puta veći u odnosu na efekat genotipa, za celokupan set sredina i ispodprosečnoprinosne sredine, redom, što je ukazalo na postojanje različitih megasredina za prinos ulja, u 2007. godini i dva navedena seta sredina (tabela 16).</s><s>G/GL odnos varijansi za iznadprosečnoprinosne sredine je bio 0.82, i ukazao je na postojanje jedinstvene megasredine (tabela 16).</s><s>Miklič i sar. (2009) su na osnovu AMMI1 analize mreže mikroogleda suncokreta u 2008. godini u Vojvodini i centralnoj Srbiji, utvrdili da je IPC1 za prinos ulja iznosila 22.7%.</s><s>Lokaliteti RS i KI, kao i BT i VS, su bili u istim grupama i u 2006 i 2007 godini, na osnovu prinosa ulja celokupnog seta sredina, što ukazuje na korelaciju među njima.</s><s>Lokaliteti RS i KI su imali istog pobednika Baću, i u 2006 i u 2007 godini, i predstavljaju megasredinu, ali je to neophodno potvrditi u narednim godinama testiranja.</s><s>Analizom samo iznadprosečno-prinosnih t.j. „boljih“ sredina za prinos ulja u 2006 godini, utvrđeno je da nije došlo do promene međuodnosa hibrida i sredina (grafikon 7).</s><s>Genotipovi u uglovima poligona su ostali isti kao i u analizi celokupnog seta sredina.</s><s>Nije došlo do promene hibrida pobednika ni ujednom lokalitetu ovog seta sredina.</s><s>Nisu utvrđene grupe lokaliteta u setu iznadprosečno-prinosnih lokaliteta za prinos ulja, koje bi bile iste i za 2006 i 2007 godinu.</s><s>To je pokazalo nepostojanje korelacije „boljih“ sredina po godinama, kao i megasredina.</s> <s>Izdvajanjem seta ispodprosečno-prinosnih sredina iz celokupnog seta sredina, analiza je urađena za samo iznadprosečno-prinosne sredine t.j. „bolje sredine“ za prinos ulja u 2007 godini (grafikon 15).</s><s>Analiza je pokazala da je došlo do promene međuodnosa između hibrida i sredina.</s><s>Došlo je do promene u genotipovima koji se nalaze u uglovima poligona, i hibridi Olivko (15) i Duško (17) su pokazali interakciju sa „boljim“ sredinama.</s><s>Lokaliteti RS i BT su zadržali istog pobednika Baću (10).</s><s>U lokalitetu SO je utvrđena interakcija sa izmenom ranga i umesto pobednika Bačvanina (4), koji je SO imao u celokupnom setu sredina, kada su analizirane samo „bolje“ sredine pobednici su bili Duško (17) i Baća (10).</s><s>U Kikindi je takođe utvrđena interakcija sa izmenom ranga i pobednik je bio Duško (17) umesto Baće (10) (celokupan set).</s><s>Lokalitet BG je zadržao istog pobednika Šumadinca (13).</s><s>Lokalitet KU je zadržao istog pobednika Novosađanina (19).</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je utvrđena u NS i pobednik je bio Novosađanin (19) umesto Šumadinca (13), koji je bio pobednik kada je analiziran celokupan set sredina.</s> <s>Analiza za ispodprosečno-prinosne t.j. „lošije“ sredine za prinos ulja u 2006 godini, je pokazala da je došlo do promene međuodnosa hibrida i sredina (grafikon 8).</s><s>Došlo je do promene genotipova u uglovima poligona i hibridi: NS-H-45 (5), Sremac (10), Kazanova (13) i Rimi (16) su pokazali interakciju sa „lošijim“ sredinama.</s><s>Lokalitet BP je imao pobednike NS-H-111 (1) i Baća (6) u celokupnom setu sredina, dok je u setu „lošijih sredina“ pobednik bio NS-H-45 (5), koji je specifično adaptiran u BP, kao i velikoj većini „lošijih“ sredina: AR, ZL, KG, KV, PO.</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je utvrđena u lokalitetu PO gde su pobednici izmenom ranga je utvrđena u lokalitetu ZL gde je pobednik bio NS-H-45 (5), umesto pobednika Baće (6) i Cepka (7) (celokupan set).</s><s>Lokalitet VS je u setu „lošijih“ sredina imao pobednika Sremca (10) umesto NS-H-111 (1) (celokupan set), što je interakcija sa izmenom ranga.</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je utvrđena i za lokalitete AR, KG, KV, koji su imali pobednika NS-H-45 (5), kada su analizirane samo „lošije sredine“, umesto NS-H-111 (1) (celokupan set).</s><s>Lokaliteti KO i PA su imali pobednika Kazanova (13), u setu „lošijih“ sredina umesto hibrida Baća (6), koji je bio pobednik za ove lokalitete pri analizi celokupnog seta sredina.</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je karakterisala i lokalitet SI, gde su pobednici za Nisu utvrđene grupe lokaliteta u setu ispodprosečno-prinosnih lokaliteta za prinos ulja, koje bi bile iste i za 2006 i 2007 godinu.</s><s>To je pokazalo nepostojanje korelacije „lošijih“ sredina po godinama, kao i megasredina.</s> <s>Analizirane su samo ispodprosečno-prinosne t.j. „lošije“ sredine za prinos ulja u 2007 godini (grafikon 16).</s><s>Utvrdilo se da je došlo do promene međuodnosa između hibrida i sredina.</s><s>Došlo je do promene genotipova u uglovima poligona i hibridi Duško (17), Krajišnik (7) i Plamen (16) su pokazali interakciju sa „lošijim“ sredinama.</s><s>Došlo je do promene međuodnosa i lokaliteti KG, NZ, i NE su imali umesto pobednika Novosađanina (19) (celokupan set), pobednika Duška (17) (set ispodprosečno-prinosnih sredina).</s><s>Navedeno je primer interakcije sa izmenom ranga.</s><s>Lokaliteti AS i DU su u celokupnom setu sredina imali pobednike NS-H-45 (1) i Bačvanina (4), dok kada su analizirane samo „lošije“ sredine pobednik je bio Bačvanin (4), što ukazuje da je on specifično adaptiran na ove lokalitete.</s><s>Lokaliteti VS i ZR su umesto pobednika Baće (10) (celokupan set) imali pobednika Bačvanina (4), što ukazuje na interakciju sa izmenom ranga.</s><s>Lokaliteti ZA i KV su zadržali istog pobednika Bačvanina (4).</s> <s>Za testirane hibride i set sredina u 2006. godini, možemo izvesti zaključak da su se grupe sredina izdvojene i na osnovu prinosa ulja i na osnovu prinosa zrna, poklopile za sva tri analizirana seta sredina, uz mala odstupanja za set ispodprosečnoprinosnih sredina.</s><s>Genotipovi pobednici izdvojenih grupa sredina su bili isti za obe osobine.</s><s>Navedeno ne važi za sortiment i za celokupan i iznad prosečno-prinosan set sredina u 2007. godini, gde je situacija kompleksnija.</s><s>Genotipovi pobednici su bili isti za dve grupe izdvojenih sredina pri analizi ispodprosečno-prinosnog seta sredina i na osnovu prinosa zrna i na osnovu prinosa ulja u 2007. godini.</s> <s>Preporučeni su sledeći hibridi sa visokim prosečnim prinosom i visokom stabilnošću hibrid NS-H-45 je u mreži mikroogleda tokom 2008. godine pokazao najveći interakcijski efekat i najmanji prosečan prinos.</s><s>Opšte adaptirani za prinos zrna u „boljim“ sredinama su: Kazanova (2006) i Duško (2007), što je u saglasnosti sa istraživanjem Mikliča i sar. (2009), koji su ih na osnovu AMMI1 analize mreže mikroogleda suncokreta u Vojvodini i centralnoj Srbiji u toku 2008. godine proglasili visoko adaptabilnim, odnosno sa malim interakcijskim efektom za prinos zrna.</s><s>Opšte adaptiran za prinos zrna u „lošijim“ sredinama je Sremac Preporučeni su sledeći hibridi sa visokim prosečnim prinosom i visokom stabilnošću za prinos ulja: Kazanova i Sremac (2006), što je u saglasnosti sa istraživanjem Miklič i sar. (2009), koji su za njih utvrdili najmanji interakcijski efekat i prinos ulja iznad opšteg proseka, na osnovu AMMI1 analize mreže mikroogleda u 2008. godini.</s><s>Opšte adaptirani za prinos ulja u „boljim“ sredinama su Kazanova (2006) i Pobednik (2007).</s><s>Opšte adaptiran za prinos ulja u „lošijim“ sredinama je NS-H-111 (2006).</s><s>Miklič i sar. (2009) su utvrdili da je hibrid NS-H-45 bio najmanje stabilan i sa najnižim prinosom ulja u mreži mikroogeda tokom 2008. godine.</s><s>Balalić i sar. (2008b) su analizirajući prinos ulja 20 hibrida mreže mikroogleda suncokreta u Vojvodini i centralnoj Srbiji tokom 2007 godine, utvrdili hibride i lokalitete sa visokom prosečnom vrednošću za prinos ulja i izraženom stabilnošću.</s><s>Hibrid Šumadinac je imao najvišu prosečnu vrednost prinosa ulja i bio je najstabilniji.</s><s>Visoku stabilnost pokazali su i hibridi Somborac, Branko i Oliva, koji su imali veću srednju vrednost u odnosu na opšti prosek.</s><s>Između hibrida Šumadinac i NS-H-111 nije bilo razlike u prosečnom prinosu ulja, ali su se razlikovali u interakcijskom efektu, koji je bio veći kod NS-H-111.</s><s>Mijić i sar. (2006) su procenjujući adaptabilnost 14 hibrida suncokreta na tri lokaliteta u Hrvatskoj tokom 2002-03 perioda, utvrdili nepostojanje značajne korelacije prinosa zrna i prinosa ulja, sa parametrima stabilnosti.</s><s>To je ukazalo na mogućnost stvaranja i odabira hibrida visokog i stabilnog prinosa, t.j. opšte adaptabilnosti.</s><s>Kondić i Mijanović (2008) su testirajući NS hibride suncokreta u regionu Banja Luka, dobili prinose ulja koji su u proseku za trogodišnji period bili u rasponu od 1.251 (Labud) Miklič i sar. (2009) su poredili prinos semena 11 hibrida suncokreta koji su gajeni u mikroogledima u Vojvodini tokom 2005-2008 perioda i utvrdili da su hibridi Sremac, Šumadinac, Velja, NS-H-111, Baća, Somborac dali prinos semena iznad opšteg proseka (2.83 t/ha).</s><s>Najveći prinos u četvorogodišnjem periodu je dao Sremac (3.11 t/ha).</s><s>Prosečan prinos semena u 2006. godini, koja je bila prosečna godina za proizvodnju suncokreta, je iznosio 2.88 t/ha.</s><s>U 2007. godini koja se odlikovala visokim temperaturama i sušom prosečan prinos Sharma (1994) smatra da prednost u proizvodnji treba dati genotipovima koji imaju veću opštu adaptabilnost, dok je specifična adaptabilnost važna u uslovima intenzivne proizvodnje u tačno određenim uslovima, kod genotipova, kod kojih se koristi heterozis u praktične svrhe.</s> <s>Na osnovu Spearman-ovih koeficijenata korelacije lokaliteta za prinos zrna u 2006 godini, utvrđena je potpuna korelacija između lokaliteta Kula Vitovnica i Požarevac (r = 1.000, P < 0.01) (tabela 6), što je i potvrđeno poklapanjem njihovih pozicija na biplotu (grafikon 2).</s><s>Gotovo potpuna korelacija je utvrđena između Rimskih Šančeva i Kikinde (r = 0.950, P < 0.01) (tabela 6).</s><s>Jedan lokalitet iz ovih parova lokaliteta bi mogao biti eliminisan radi uštede resursa pri testiranju hibrida suncokreta.</s><s>Istraživanje interakcije je dobilo smisla ustanovljavanjem koncepta interakcije sa izmenom ranga (Baker, 1990, Huhn, 1996), koja utiče na selekciju genotipova.</s><s>Istraživanje interakcije je mnogo značajnije, kada se posmatra zajedno sa efektom genotipa.</s><s>Stojaković i sar. (2002) su utvrđivali adaptabilnost 12 NS hibrida kukuruza i vršili njihovu rejonizaciju ,na 9 lokaliteta u Vojvodini, tokom 1999/2000 godine, na osnovu Kendallovog koeficijenta saglasnosti.</s><s>Kendallov koeficijent saglasnosti je neparametrijski parametar korelacije ranga, koji rezultate zasniva na analizi prosečnih vrednosti, i gde se GE, ne analizira.</s><s>Nivo interakcije sa izmenom ranga je bio veći za set iznadprosečno-prinosnih sredina za prinos zrna u 2006. godini (COI = 14.74%), nego za ispodprosečno-prinosne sredine za prinos zrna u 2006. godini (COI = 8.06%)(tabela 25).</s><s>COI za iznadprosečno-prinosne sredine za prinos ulja u 2006. godini (14.85%), je bila veća od COI za ispodprosečno-prinosne sredine za prinos ulja, u 2006 godini, su pokazale veću COI od „lošijih“ sredina, što ukazuje na veću ujednačenost agroekoloških uslova u „lošijim“ sredinama.</s><s>U toku 2007. godine COI za iznadprosečno-prinosne sredine za prinos zrna je iznosila 7.64% i bila je veća od vrednosti za ispodprosečno-prinosne sredine (7.12%).</s><s>COI za ispodprosečno-prinosne sredine za prinos ulja u 2007. godini (7.99%), je bila veća od COI za iznadprosečno-prinosne sredine za prinos nego u toku 2007. godine (tabela 25).</s><s>Možemo zaključiti da su uslovi izvođenja višelokacijskih ogleda u toku 2006. godine bili kompeksniji, nego u toku 2007. godine, i da su ukazivali na moguću specifičnu adaptabilnost hibrida (tabela 25).</s><s>Kombinovana analiza varijanse za prinos zrna (tabela 20b) je utvrdila da su efekti vezani za efekat godina, objasnili 34.717%, a efekat lokaliteta je objasnio 56.154% ukupne varijanse prinosa zrna.</s><s>Odnos varijansi GL/G efekata je iznosio 1.5, i nije bio dovoljno velik, da bi ukazao na postojanje različitih megasredina, već je ukazao na postojanje jedne jedinstvene megasredine za prinos zrna u analiziranom setu sredina.</s><s>Za analizirani set hibrida i lokaliteta za prinos zrna u 2006/2007 periodu je utvrđeno da su lokaliteti, koji su konzistentno delili istog hibrida pobednika Sremca (9), bili AS (AS6/AS-7) i BT (BT-6/BT-7) i oni su formirali megasredinu, ali se narednim godinama testiranja to mora potvrditi (grafikon 18).</s><s>Preostale sredine čine jedinstveni region sa nepredvidivom interakcijom.</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je postojala u sledećim lokalitetima (po Kombinovana analiza varijanse za prinos ulja (tabela 23b) je utvrdila da su efekti vezani za efekat godina, objasnili 34.657%, a da je efekat lokaliteta objasnio 54.145% ukupne varijanse prinosa ulja.</s><s>Odnos varijansi GL/G efekata je iznosio 1.02, i nije bio dovoljno velik, da bi ukazao na postojanje različitih megasredina, već je ukazao na postojanje jedne jedinstvene megasredine za prinos ulja, u analiziranom setu sredina.</s><s>Za analizirani set hibrida i lokaliteta za prinos ulja u 2006/2007 periodu je utvrđeno, da su lokaliteti KV (KV-6/KV-7) i KG (KG-6/KG-7) konzistentno (iz godine u godinu) delili istog hibrida pobednika NS-H-111 (1) i predstavljaju jednu megasredinu, ali bi to trebalo potvrditi u narednim godinama testiranja (grafikon 20).</s><s>Lokalitet KI (KI-6/KI-7) je imao obe godine istog hibrida pobednika Baća (6), što znači da je on specifično adaptiran na ovaj lokalitet.</s><s>Preostale sredine čine jedinstveni region sa nepredvidivom interakcijom.</s><s>Interakcija sa izmenom ranga je postojala u sledećim lokalitetima (po godinama): VS-7/VS-6; SO-7/SOSredine sa većim vrednostima primarnih efekata će olakšati identifikaciju sorata sa boljom opštom adaptabilnošću.</s><s>Sekundarni efekti za sredine ukazuju na tendenciju svake sredine da izaziva interakciju.</s><s>Sredine sa velikim vrednostima sekundarnih efekata, podstiču performans nekih sorata, a koče performans nekih drugih.</s><s>Stoga, sorte izabrane u sredinama sa velikim sekundarnim efektima mogu biti specifične za ove sredine, ali da im nedostaje stabilnost (Yan i Hunt, 2001).</s> <s>U smislu preporuke sorata za visok prinos i stabilnost, idealna test sredina treba da ima velike vrednosti za primarne efekte i blizu nule vrednosti za sekundarne efekte.</s><s>Neophodan uslov da se ovo primeni je postojanje značajnog koeficijenta korelacije između PC1 vrednosti za genotipove i glavnog efekta genotipa (Yan i Rajcan, 2002).</s><s>Za svaku osobinu, u sva tri seta sredina, i obe godine istraživanja, utvrdili smo postojanje značajnog (P < 0.01) koeficijenta korelacije PC1 vrednosti genotipova i glavnog efekta genotipa, koji se kretao u opsegu 0.880Na osnovu biplot analize prinosa zrna, preporučeni su sledeći test lokaliteti kao idealni za selekciju opšte adaptiranih genotipova: Subotica i Pančevo (2006), i Kikinda (2007).</s><s>Idealni test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „boljim“ sredinama su: Subotica (2006) i Rimski Šančevi (2007).</s><s>Idealni test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „lošijim“ sredinama su: Kovin (2006) i Zaječar (2007).</s><s>Miklič i sar. (2009) su takođe utvrdili da je Zaječar imao najviši interakcijski efekat u toku 2008. godine izvođenja mreže mikroogleda.</s> <s>Na osnovu biplot analize prinosa ulja su preporučeni sledeći test lokaliteti, kao idealni za selekciju opšte adaptiranih genotipova: Subotica i Beška (2006), i Rimski Šančevi (2007).</s><s>Balalić i sar. (2008b) su analizom mreže mikroogleda suncokreta u Vojvodini i centralnoj Srbiji tokom 2007. godine, takođe utvrdili da su Rimski Šančevi i Kula najstabilniji lokaliteti za prinos ulja, jer su na AMMI1 biplotu pokazali najmanju vrednost interakcijskog efekta.</s><s>Idealni test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „boljim sredinama“ je Bačka Topola (2007).</s><s>Idealni test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „lošijim“ sredinama su: Aleksa Šantić i Vršac (2007).</s><s>Miklič i sar. (2009) su na osnovu AMMI1 analize utvrdili da su Donji Petrovci bili lokalitet sa najvišim interakcijskim efektom za prinos ulja u mreži mikroogeleda u 2008. godini, dok su Kula-Vitovnica i Negotin imali srednje vrednosti prinosa ulja ispod proseka ali relativno malu interakciju.</s><s>8. ZAKLJUČAK</s> <s>Primenjujući GGE biplot analizu na dvogodišnje rezultate višelokacijskog ogleda, koji je uključivao 20 komercijalnih hibrida suncokreta i 19 lokaliteta tokom 2006. godine, i 20 komercijalnih hibrida suncokreta i 16 lokaliteta tokom 2007. godine, za prinos zrna i za prinos ulja, došlo se do sledećih zaključaka:  Analiza prinosa zrna i prinosa ulja 2006. godine je ukazala na postojanje dve iste grupe sredina (u prvoj je pobednik NS-H-111, a u drugoj Baća).</s><s>Analiza seta iznadprosečnoprinosnih sredina za prinos zrna, i seta iznadprosečno-prinosnih sredina za prinos ulja, je ukazala na postojanje dve iste grupe sredina (u prvoj je pobednik NS-H-111, a u drugoj Baća).</s><s>Analiza „lošijih“ sredina za prinos zrna, i „lošijih“ sredina za prinos ulja, je pokazala postojanje dve iste grupe sredina (u prvoj je pobednik NS-H-45, a u drugoj Kazanova), dok su „lošije“ sredine za prinos zrna imale i treću megasredinu u kojoj je pobednik Sremac.  Analiza prinosa zrna u 2007. godini je ukazala na postojanje dve grupe sredina (u prvoj je pobednik Duško, a u drugoj Bačvanin).</s><s>„Bolje“ sredine su pripadale dvema grupama (u prvoj je pobednik Duško, a u drugoj Branko).</s><s>„Lošije“ sredine su pripadale dvema grupama (u prvoj je pobednik Duško, a u drugoj Bačvanin).  Analiza prinosa ulja u 2007. godini je ukazala na postojanje četiri grupe sredina (u prvoj je pobednik bio Novosađanin, u drugoj je pobednik bio Šumadinac, u trećoj je pobednik bio Baća i u četvrtoj je pobednik bio Bačvanin).</s><s>„Bolje“ sredine su pripadale dvema grupama (u prvoj je pobednik bio Novosađanin, a u drugoj Baća).</s><s>„Lošije“ sredine su pripadale dvema grupama (u prvoj je pobednik bio Duško, a u drugoj Baća).  Lokaliteti Rimski Šančevi i Kikinda su imali istog pobednika Baću i u 2006 i u 2007 godini, i bili su grupisani zajedno u obe godine, i čine megasredinu, za prinos ulja, ali je to neophodno proveriti u narednim godinama testiranja  Preporučeni su sledeći hibridi kao opšte adaptirani za prinos zrna: NS-H-45 (2006) i Velja (2007).</s><s>Opšte adaptirani za prinos zrna u „boljim“ sredinama su: Kazanova (2006) i Duško (2007).</s><s>Opšte adaptiran za prinos zrna u „lošijim“ sredinama je Sremac (2006/2007).  Preporučeni su sledeći hibridi kao opšte adaptirani za prinos ulja: Kazanova i Sremac (2006).</s><s>Opšte adaptirani za prinos ulja u „boljim“ sredinama su: Kazanova (2006) i Pobednik (2007).</s><s>Opšte adaptiran za prinos ulja u „lošijim“ sredinama je: NS-H-111 (2006).  Na osnovu prinosa zrna su preporučeni sledeći test lokaliteti kao idealni za selekciju opšte adaptiranih genotipova: Subotica i Pančevo (2006), i Kikinda (2007).</s><s>Idealni test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „boljim“ sredinama su: Subotica (2006) i Rimski Šančevi (2007).</s><s>Idealni test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „lošijim“ sredinama su: Kovin (2006) i Zaječar (2007).  Na osnovu prinosa ulja su preporučeni sledeći test lokaliteti, kao idealni za selekciju opšte adaptiranih genotipova: Subotica i Beška (2006), i Rimski Šančevi (2007).</s><s>Idealni test lokalitet za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „boljim sredinama“ je Bačka Topola (2007).</s><s>Idealni test lokaliteti za selekciju opšte adaptiranih hibrida u „lošijim“ sredinama su: Aleksa  Kombinovana analiza za prinos zrna je ukazala da lokaliteti koji čine megasredinu su Aleksa Šantić i Bačka Topola, ali je to u narednim godinama testiranja potrebno potvrditi.</s><s>Preostale sredine čine jedinstveni region sa nepredvidivom interakcijom.</s><s>Hibrid Sremac se može preporučiti kao opšte adaptiran za prinos zrna za ovaj set 9 sredina.  Kombinovana analiza za prinos ulja je ukazala da lokaliteti koji čine megasredinu su Kragujevac i Kula Vitovnica, ali je to u narednim godinama testiranja potrebno potvrditi.</s><s>Baća je specifično adaptiran na lokalitet Kikinda.</s><s>Preostale sredine čine jedinstveni region sa nepredvidivom interakcijom.</s><s>Hibrid NS-H-111 se može preporučiti kao opšte adaptiran za prinos ulja za ovaj set 9 sredina.</s> <s>Terzić, S. 2006.</s><s>Mogućnosti korišćenja divljih vrsta roda Helianthus u oplemenjivanju gajenog suncokreta.</s><s>Magistarska teza.</s><s>Poljoprivredni fakultet.</s><s>Univerzitet u Novom Vanozzi, G.P., Salera, E., Baldini, E. 1990.</s><s>Sunflower yield characteristics as affected by weed control, plant density, nitrogen level and sowing time.</s><s>Helia, 13: 73-86. treatment x environment interaction in agronomy trials.</s><s>Agronomy Journal 93: 949-960.</s><s>Vuković, Z. 2000.</s><s>Uticaj vremena setve na prinos i kvalitet semena suncokreta u agroekološkim uslovima Južnog Banata.</s><s>Magistarska teza.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu.</s> <s>Gordana Branković je rođena 17.10.1977. u Beogradu, Srbija.</s><s>Osnovnu školu „Ljuba Nenadović“ i potom „Trinaestu gimnaziju“ je završila u Beogradu, školske 1995/1996 godine.</s><s>Biološki fakultet u Beogradu, smer Primenjena genetika, upisala je školske 1996/1997 godine, a diplomirala je 2004 godine sa prosekom 9.41.</s><s>Poslediplomske studije na smeru: Genetika i oplemenjivanje ratarskih i povrtarskih biljaka, na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, je upisala 2005/2006 godine.</s><s>Položila je sve ispite predviđene planom i programom sa prosečnom ocenom 9.83.</s> <s>U radnom je odnosu na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, od 01.09.2005, na radnom mestu asistenta za užu naučnu oblast Genetika, i održava vežbe na predmetima: Genetika; Oplemenjivanje biljaka; Genetika sa oplemenjivanjem biljaka; Otpornost biljaka na štetne organizme, na katedri za Genetiku, oplemenjivanje biljaka i semenarstvo, Instituta za Ratarstvo.</s>

ZNAČAJ I ZASTUPLJENOST CVEĆA NA JAVNIM ZELENIM POVRŠINAMA GRADA BEOGRADA

Vujošević, Ana;Popović, Sandra;Moravčević, Đorđe;Batalo, Tatjana

Konferencija

Beograd;cvetne vrste;javne zelene površine;struktura

agrif.bg.ac.rs-123456789-6877.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26229/bitstream_26229.pdf

<s>ISPITIVANJE PKB HIBRIDA KUKURUZA U OGLEDIMA TOKOM 2017.</s><s>GODINE N. Erić, P. Stojić, S. Janković, D. Simić, P. Krsmanović, Lj.</s><s>Šarčević-Todosijević, N. Glamočlija Izvod: Rezultati ogleda hibrida kukuruza Instituta PKB Agroekonomik u 2017. godini su nastavak višegodišnjih istraživanja koja se sprovode na teritoriji Srbije i regiona, a sve u cilju postizanja visokih prinosa hibrida kukuruza.</s><s>Rezultati ogleda su najpouzdaniji pokazatelji prilikom davanja preporuka za setvu kukuruza i to na osnovu osobina samog hibrida i na osnovu prirodnih, zamljišnih i klimatskih uslova određenih područja.</s><s>Zbog različite dužine vegetacije ne mogu se svi hibridi uspešno proizvoditi u datim agroekološkim uslovima.</s><s>Dužina vegetacije svakog hibrida kukuruza od nicanja do sazrevanja određena je genetički i izuzetno je značajna sa biološkog i ekonomskog stanovišta.</s><s>Jedan od najvažnijih faktora smanjenja rizika pri proizvodnji kukuruza je pravilan izbor hibrida.</s><s>Dužina vegetacije posebno je značajna za savremenu rejonizaciju proizvodnje kukuruza kako u ravničarskim, tako i u brdsko-planinskim rejonima proizvodnje gde su uslovi znatno nepovoljniji od optimalnih.</s><s>U odnosu na prosečne godine u Srbiji u pogledu temperatura i padavina, 2017. godina se znatno razlikuje, a karakteristična je po izrazito sušnom periodu praćenom visokim temperaturama.</s><s>U uslovima gde je primenjena odgovarajuća tehnologija, hibridi kukuruza Instituta PKB Agroekonomik imali su zadovoljavajuće prinose zrna.</s><s>Ključne reči: kukuruz, hibridi, proizvodnja, prinos zrna.</s> <s>Kukuruz je srpski najvažniji poljoprivredni proizvod, sa zasejanim površinama u 2013. od 1,19 miliona hektara i prosečnom proizvodnjom od oko 5,86 miliona tona (Živanović & Popović, 2016).</s><s>Dosadašnjom proizvodnjom kukuruza u Srbiji koja iz godine u godinu pokazuje variranja, i po površinama i po prosečnim prinosima ne možemo biti zadovoljni.</s><s>Zato se u narednom periodu dalje povećanje proizvodnje kukuruza može ostvariti značajnim povećanjem prinosa zrna po jedinici površine jer za to postoji odgovarajući sortiment, povoljni agroekološki uslovi i visoko stručni kadrovi (Glamočlija, Tokom duge tradicije selekcije i oplemenjivanja hibrida kukuruza u Institutu PKB Agroekonomik nastali su brojni hibridi kukuruza.</s><s>Najnoviji hibridi odgovaraju potrebama proizvođača kako u pogledu kvaliteta i visine prinosa tako i u pogledu stabilnosti prinosa u optimalnim i u manje optimalnim uslovima proizvodnje.</s><s>U Institutu se odabiraju superiorni hibridi kukuruza otporni na stresne uslove proizvodnje i otporni na najvažnije bolesti i štetočine koje su karakteristične za uslove umerenog klimatskog pojasa kakvi su proizvodni uslovi naše zemlje.</s><s>Kontinuirano odabiranje omogućava PKB hibridima visoku adaptabilnu sposobnost i visok prinos (Simić i sar., 2011; 2012; 2013; 2016; 2017).</s><s>U Institutu PKB Agroekonomik klasičnim metodama selekcije ulaže se u pronalaženje najbolje prilagođenih i proverenih hibridnih kombinacija.</s><s>Rezultat takvog rada su hibridi kukuruza koji pokazuju značajne rezultate koji su pouzdani u različitim klimatskim uslovima.</s><s>Izborom PKB semena kukuruza dobija se sigurnost i garancija kvaliteta.</s><s>Intenzivna selekcija je dala rezultate u vidu moćnog korenovog sistema i snažnog stabla, biljke su umerene bujnosti usmerene na stvaranje savršeno zdravog klipa, sa gusto i duboko usađenim zrnima, odličnog kvaliteta.</s><s>Visoka otpornost na sušne uslove, daje ranijim Nada Erić, dipl. inž.; dr Petar Stojić; Institut PKB Agroekonomik.</s><s>Prof. dr Snežana Janković, naučni savetnik; dr Divna Simić, naučni saradnik; Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd.</s><s>Predrag Krsmanović, dipl. inž.; Ljubica Šarčević Todosijević; dipl.inž-master, Poljoprivredni fakultet, Beograd i Čačak.</s><s>Nikola Glamočlija; Rarex, Beograd, Republika Srbija.</s> <s>E-mail prvog autora: institut-pkbŽoutlook.com Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 hibridima prinose koje očekujemo od kasnijih grupa zrenja, a uz značajnu prednost u otpuštanju vlage postiže se pun efekat ekonomične proizvodnje kukuruza (Simić i sar., Hibridi nove generacije kukuruza koji su stvoreni u Institutu PKB Agroekonomik poseduju visok genetski potencijal rodnosti.</s><s>U proizvodnji kukuruza ograničavajući faktori su količina i raspored padavina tokom vegetacionog perioda i primenjena tehnologija gajenja.</s><s>Tehnologija gajenja može u značajnoj meri modifikovati, u pozitivnom ili negativnom smeru nepovoljne agroekološke uslove.</s><s>Do stabilne proizvodnje sa visokim prinosima možemo doći poštovanjem zahteva biljaka i poštovanjem agrotehničkih mera.</s><s>Jedan od najvažnijih elemenata tehnologije gajenja kukuruza je setva koja ima veliki uticaj na visinu prinosa kukuruza.</s><s>Setva je kompleksna agrotehnička mera jer se sastoji od: vremena, gustine Setvu kukuruza treba početi krajem prve dekade aprila, koristeći pri tome seme visoke klijavosti i energije klijanja.</s><s>Najveće površine (50-60%) treba zasejati u drugoj dekadi aprila, a setvu završiti do kraja aprila.</s><s>Ukoliko iz bilo kojih razloga setvu moramo obaviti u maju, onda treba sejati hibride kraće vegetacije, koji su tolerantniji na kasniju setvu.</s><s>Kod srednje ranih i srednje kasnih hibrida raspon gustine treba da se kreće od 57–68.000 biljaka po ha, a kod ranih hibrida od 68–79.000 klijavih zrna po ha (Popović, 2010; Marić i sar., 2013a; 2013b).</s><s>Vreme setve uslovljeno je biološkim osobinama i agroekološkim uslovima u određenom regionu, delimično dužinom vegetacije hibrida i namenom kukuruza (zrno ili silaža).</s><s>Setva kukuruza u našim uslovima počinje kada se temperatura zemljišta na dubini setve ustali na oko 100C. U ravničarskim krajevima to je krajem prve dekade aprila, a u brdsko planinskim regionima krajem aprila i početkom maja.</s><s>Najveće površine u ravničarskim područjima poseju se između 10. i 30. aprila, a deo površina u prvoj dekadi maja.</s><s>U sušnim godinama u ranijim rokovima setve postižu se najviši prinosi, a smanjenje prinosa u majskoj setvi iznosilo je 0,8-0,9 t ha-1 sredinom maja (Starčević i sar., 1998).</s><s>U ranijoj setvi je nešto ranije i nicanje, metličanje, pa i svilanje.</s><s>Kukuruz koji ranije svila, pre dozreva, a ispuštanje vode iz zrna je brže, jer sazrevanje teče u toplijem periodu godine.</s><s>Ranije ponikao kukuruz po pravilu dobro razvija korenov sistem do letnjih suša, pa ih bolje toleriše tj. otporniji je na sušu.</s> <s>Pojava novih hibrida kukuruza doprinela je, setvi gušćeg sklopa pre svega zbog promenjene arhitekture same biljke (veća čvrstoća donjih internodija stabla).</s><s>Gustina sklopa zavisi od hibrida, plodnosti zemljišta, a najviše od očekivane količine i rasporeda padavina tokom vegetacije kukuruza.</s><s>Na plodnijim zemljištima, boljeg kapaciteta za vodu, kao i onim područjima gde ima više padavina u toku vegetacije, može se sejati gušće i obrnuto, u sušnijim rejonima, kao i na manje plodnim zemljištima setvu treba obaviti ređe.</s><s>U uslovima navodnjavanja setva se takođe obavlja u većoj gustini.</s><s>Osnovni cilj oplemenjivanja kukuruza nije se menjao od njegovog nastanka do danas, a to je razume se prinos zrna (Borojević, 1991; Balestre et al., 2009; Popović, 2010; 2015; Šarčević-Todosijević, Lj., 2016; Tabaković i sar., 2016).</s><s>Najmodernije oplemenjivačke metode i dalje prinosu zrna pripisuju najveću pažnju.</s> <s>Hibridi kukuruza razlikuju se po dužini vegetacije od setve odnosno nicanja pa do fiziološke zrelosti, odnosno berbe.</s><s>U našim proizvodnim rejonima dužina vegetacije hibrida kukuruza varira od 80 dana kod najranijih hibrida, pa do 150 dana kod najkasnijih hibrida.</s><s>Hibridi kukuruza imaju različitu dužinu vegetacije, s tim u vezi svrstani su u različite grupe najkraću vegetaciju koja traje oko 80 dana.</s><s>Svaka sledeća FAO grupa ima vegetaciju dužu za oko 5 dana.</s><s>Dužina vegetacije istog hibrida izražena u danima na istom proizvodnom području može se razlikovati u različitim proizvodnim godinama, što utiče na vreme početka berbe merkantilnog kukuruza.</s><s>U našem klimatskom području najčešće dominiraju hibridi kukuruza FAO 300 do FAO 700.</s><s>Pravilnim odabirom hibridne kombinacije vezano za namenu i lokalitet proizvodnje omogućava se pre svega stabilnost u proizvodnji, spravljanje kvalitetne silaže, ranija berba sa nižim sadržajem vlage u zrnu, a samim tim i smanjivanje ukupnih troškova proizvodnje.</s> <s>Dužina vegetacije svakoga hibrida kukuruza od nicanja do sazrevanja određena je genetički i izuzetno je značajna sa biološkog i ekonomskog stanovišta.</s><s>Zbog različite dužine Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 vegetacije ne mogu se svi hibridi uspešno proizvoditi i rejonirati u datim agroekološkim uslovima.</s><s>Kasni hibridi dužeg vegetacionog perioda ne preporučuju se za setvu na većim nadmorskim visinama od preko 400 m jer neće završiti sazrevanje i rani jesenji mrazevi mogu naneti velike štete.</s><s>Isto je i sa rokovima setve, koji moraju biti u optimalnom vremenu za određene izabrane hibride i agroekološke rejone proizvodnje.</s><s>U cilju postizanja što boljeg uspeha u proizvodnji kukuruza potrebno je sagledati što širi spektar pojedinačnih faktora i njihovih uticaja kako pojedinačno tako i u interakciji.</s><s>Na ovaj način može se uticati na postizanje što optimalnijih uslova u proizvodnji kukuruza, a sve u cilju postizanja što boljeg ekonomskog aspekta proizvodnje.</s><s>Rejonizacija ima za cilj da se visoki genetički potencijal rodnosti hibrida potvrdi u odgovarajućim rejonima i da se za svaki rejon odrede najrodniji i najstabilniji hibridi kukuruza (Simić i sar., 2009).</s><s>Poželjno je sa aspekta postizanja uspeha u većim proizvodnim rejonima da se proizvodnja kukuruza organizuje tako da bude zastupljeno oko 25 % srednje ranih hibrida, oko 25 % kasnih i približno 50 % srednjekasnih hibrida.</s><s>U područjima sa manje padavina trebalo bi više proizvoditi hibride FAO grupa zrenja od 300 do 500 u odnosu na hibride sa dužim periodom vegetacije (Glamočlija 2003; 2012, Popović, 2010).</s><s>Kritične faze tokom rasta i razvića kukuruza su: setva, ostvarivanje željenog sklopa, klijanje, nicanje, zatvaranje redova, oplodnja, nalivanje i sazrevanje zrna.</s><s>Jedna od najvažnijih faza u selekciji kukuruza jeste rejonizacija tj. ispitivanje hibrida kukuruza u različitim agroekološkim uslovima.</s><s>Proizvođači mogu da utiču na prinos pravilnim izborom hibrida, kvalitetnom obradom zemljišta, pravilnim izborom i primenom đubriva i pravilnom hemijskom zaštitom (Glamočlija 2012; Dakić i sar., 2012; 2013; Izvođenje ogleda ima za cilj dobijanje što tačnijih podataka kao preduslova za pravilnu rejonizaciju pojedinih hibrida kukuruza.</s><s>Direktni činioci koji utiču na usev kukuruza su karakteristike zemljišta u interakciji sa mikro klimatom određenog rejona.</s><s>Preporuka je izbor hibrida koji po svojim karakteristikama mogu da izdrže izazove kako sušnih, tako i vlažnih godina.</s><s>Tokom suvih godina sigurnost prinosa, a tokom vlažnih visoki potencijal za prinos i dobro otpuštanje vlage, postaju ključni faktori u realizaciji visokih prinosa pri proizvodnji kukuruza (Glamočlija 2012).</s><s>Tab.</s><s>1. Prosečne temperature i sume padavina u 2017. godin po mesecima izmerene na mernoj stanici Instituta PKB Agroekonomik – Beograd.</s><s>Average temperatures and precipitation sums in 2017. per months measured in the measuring station at the Institute of PKB Agroekonomik – Belgrade Mesec</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Iz tabele 1. možemo sagledati da su uslovi koji su vladali tokom vegetacionog perioda 2017. godine, bili izuzetno nepovoljni za proizvodnju kukuruza u pogledu količine i rasporeda padavina, praćenih visokim temperaturama.</s><s>Ovako nepovoljni klimatski uslovi su se značajno odrazili na visinu postignutih prinosa.</s><s>Dobar raspored i ukupna količina padavina omogućava gušći sklop biljaka po hektaru, ekonomičniju upotrebu mineralnih đubriva po hektaru, a samim tim i veći prinos hibrida kukuruza.</s><s>Porastu proizvodnje kukuruza najviše doprinose: kontinuitet u stvaranju visokoprinosnih hibridnih kombinacija, razvoj tehnologije i industrije semenarstva, unapređenje tehnologije proizvodnje, inovacije u razvoju velikog asortimana tehničkih i prehrambenih proizvoda od kukuruza (Simić i sar., 2017).</s><s>Pri izboru genotipova treba imati na umu da su padavine najveći faktor ograničenja uspeha u proizvodnji u podneblju kontinentalne klime, kakvi su uslovi proizvodnje u našoj zemlji (Živanović i sar., 2017b).</s><s>Dobar raspored i dovoljna količina padavina preduslovi su za optimalniji sklop useva, a samim tim i veći prinos kukuruza (Simić i sar., 2017; Tabaković i Materijal i metode rada</s> <s>PKB hibridi kukuruza ispitivani su u 2017. godini u makroogledima postavljenim na sledećim lokalitetima: Padinska Skela, Despotovac, Kraljevo i Novi Pazar.</s><s>Ogledi su izvođeni kao makroogledi na različitim tipovima zemljišta i to na ritskoj crnici, na smonici i na drugim tipovima zemljišta.</s><s>Predusevi hibridima kukuruza takođe su se razlikovali po lokalitetima ispitivanja ali je u većini slučajeva predusev bila pšenica što je i inače najčešće u našim plodoredima, predusev je na jednom lokalitetu bila lucerka.</s><s>Veličina elementarne parcele za svaki hibrid zavisila je od izvođača ogleda i kretala se oko 500 m2 po ispitivanom hibridu kukuruza.</s><s>Svi ogledi na svim lokalitetima ispitivanja posejani su pneumatskim sejalicama, u optimalnom roku za setvu.</s><s>Setvena norma bila je prilagođena osobinama svakog ispitivanog hibrida, vremenskim uslovima određenog područja i nivoom agrotehnike.</s><s>Prilikom setve vodilo se računa o gustini, a Institut PKB Agroekonomik daje preporuku optimalne gustine za svaki hibrid stim da se mora voditi računa o uslovima proizvodnje i primenjenoj agrotehnici.</s><s>Makroogledi su izvođeni od strane registrovanih poljoprivrednih proizvođača od kojih neki predstavljaju lider gazdinstva za određena mesta.</s><s>Rezultati izvršenih ispitivanja 11 hibrida kukuruza Instituta PKB Agroekonomik u makroogledima u proizvodnoj 2017. godini prikazani su tabelarno, u zavisnosti od lokaliteta izvođenja ogleda.</s><s>Svi prinosi prikazani su preračunato na 14% vlage u tonama po hektaru.</s><s>Svi ogledi bili su u sistemu zalivanja što je ublažilo ali nije u potpunosti eliminisalo izuzetno nepovoljne klimatske uslove tokom najvažnijih faza razvoja i razvića kukuruza.</s> <s>Ostvareni prinosi hibrida kukuruza u makroogledu na lokalitetu Padinska Skela u Institutu PKB Agroekonomik prikazani su u tabeli 2. Na ovom lokalitetu ispitivani su sledeći hibridi: Zlatar 2, Staniša, Markis, Kondor 4, Kristal, Dukat 4, Orkan, Spartak, Dijamant 6, Maksim, Rubin 7. Među vodećim hibridima na ovom lokalitetu izvođenja makroogleda po ostvarenom prinosu istakao se PKB hibrid Svojom dominantnom dozom prinosne agresivnosti, svrstava se među vodeće hibride ove grupe zrenja, a zahvaljujući brzom otpuštanju vlage i mogućnosti kombinovane berbe (klip-zrno) bez gubitaka, izuzetno je omiljen među proizvođačima.</s><s>Prilagodljivost i različite agroklimatske uslove ispoljava zahvaljujući srednje razvijenom stablu, visine 250 cm, sa klipom dužine 25 cm, na visini od 90-100 cm na kome se nalazi 14-16 redova zrna u tipu zubana, žute boje i velike mase (380-420 g).</s><s>Pored maksimalnog prinosa zrna, neosporno izvrstan silažni hibrid koji daje veliku količinu zelene mase, kvalitetne svarljivosti i energetske vrednosti.</s><s>Visoko tolerantan na Ustilago (gar), plesnivost klipa (Fusarium, Giberela) i značajnije bolesti kukuruza kojima se pridaje značaj o proizvodnji kukuruza.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>2. Prinos zrna (t/ha) na lokalitetu Padinska Skela u 2017. godini Grain yield (t/ha) in locality Padinska Skela in 2017 FAO</s> <s>Rezultati makroogleda devet ispitivanih hibrida kukuruza, na lokalitetu Despotovac prikazani su u tabeli 3. Na ovom lokalitetu ispitivani su hibridi grupa zrenja od FAO 200 do FAO 700 i to: Zlatar 2, Staniša, Kondor 4, Kristal, Dukat 4, Spartak, Dijamant 6, Maksim i Rubin 7. Na ovom lokalitetu kasni hibrid Rubin 7 ostvario je najbolje rezultate.</s><s>Stalna težnja ka dobijanju visokih prinosa u sušnim regionima, dovela nas je do stvaranja hibrida kasnije grupe zrenja, koji svoje liderstvo u prinosu ispoljava na boljim zemljištima u uslovima pune agrotehnike, ali i bez značajnijih odstupanja prinosa u odnosu na zemljišta lošijeg kvaliteta.</s><s>Ovaj hibrid, daje stablo visine 260-270 cm, sa formiranim krupnim klipom cilindričnog oblika u tipu zubana na visini od 95-100 cm, dužine 23-26 cm i zrnima tamno žute boje, raspoređenih u 14-16 redova.</s> <s>Svoju dobru animalnu svarljivost i energiju silaže ispoljava zahvaljujući unosu adekvatne količine čistih hraniva: N 140-150 kg/ha, P205 60-80 kg/ha, K2O 40-60 kg/ha i povećanju broja biljaka za 5-10%.</s><s>Rubin 7 pogodan je za zrno i silažu jer je otporan na poleganje i nema rasturanja zrna pri žetvi, zrno je izuzetnog kvaliteta u pogledu hemijskog sastava.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Svoje liderstvo u prinosu ispoljava na plodnim i ravničarskim zemljištima i u uslovima pune agrotehnike.</s><s>Broj biljaka 55.000-60.000 biljaka/ha (24-25 cm).</s><s>Odličan za proizvodnju zrna za ishranu stoke ali i za spravljanje vrlo kvalitetne silaže sa visokom hranljivom vrednošću.</s> <s>Rezultati makroogleda devet ispitivanih hibrida kukuruza, na lokalitetu Kraljevo prikazani su u tabeli 4. Na ovom lokalitetu ispitivani su hibridi grupa zrenja od FAO 200 do FAO 700 i to: Zlatar 2, Staniša, Kondor 4, Kristal, Dukat 4, Spartak, Dijamant 6, Maksim i Među hibridima koji su vodeći po prinosima na ovom lokalitetu je kasni hibrid Maksim.</s><s>Svojim izvrsnim ranijim porastom i brzim otpuštanjem vlage, doprinosi svojoj favorizaciji u ravničarskim rejonima visoko produktivne poljoprivredne proizvodnje.</s><s>Sa stablom (270-280 cm) dobre čvrstine i nižim položajem cilindričnog klipa (100-110 cm), velike dužine od 24-28 sa 16-18 redova zrna u tipu zubana i masom od 380-400 g, traži bolju agrotehniku za ostvarivanje svojih maksimalnih prinosa.</s><s>Odličnom reakcijom na manji sklop biljaka po hektaru, sa veoma malom vlagom u fazi berbe.</s><s>Primenom preporučenih količina čistih hraniva: N 130-160 kg/ha, P205 60-80 kg/ha, K2O 40-60 kg/ha ova biljka može dati krupne klipove i visoke prinose.</s> <s>U uslovima setve za silažu neophodno je povećanju broja biljaka za 5-10%, pri čemu su biljke veoma zahvalnog habitusa i zrna koje stoka rado jede.</s><s>Tab.</s><s>4. Prinos zrna (t/ha) na lokalitetu Kraljevo u 2017. g. Grain yield (t/ha) in locality Kraljevo in 2017 FAO</s> <s>U tabeli 5. prikazani su rezultati makroogleda ispitivanih sedam hibrida kukuruza, na lokalitetu Novi Pazar.</s><s>Na ovom lokalitetu ispitivani su hibridi grupa zrenja od FAO 200 do FAO 700 i to: Zlatar 2, Staniša, Kondor 4, Dukat 4, Spartak, Maksim i Rubin 7. Po postignutim prinosima istakao se srednje kasni hibrid Spartak.</s><s>Grain yield (t/ha) in locality Novi Pazar 2017 FAO</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Ukoliko se želi proizvoditi srednje kasni hibrid sa visokim stepenom prilagodljivosti na najrazličitije agroekološke uslove, uz primenu promenljivog nivoa agrotehnike i zaštite, može se postići setvom ovog hibrida.</s><s>Formiranjem višeg stabla, 250-260 cm, velike čvrstoće sa konusnim klipom dužine 22-24 cm na visini od 100 cm, sa 16 redova žutih zrna u tipu zubana.</s><s>Ova biljka obezbeđuje dovoljnu količinu zrna, velike mase (380-410 g), koja zadovoljava i najprobirljivije proizvođače ove grupe zrenja.</s><s>Davanjem dovoljne količine čistih hraniva: N 125-145 kg/ha, P205 60-80 kg/ha, K2O 40-60 kg/ha, može se očekivati veoma dobar odgovor ovog hibrida kroz prinos.</s><s>Hibrid veoma zahvalan za silažu, za koju se preporučuje 5-10% veći broj biljaka po jedinici površine.</s> <s>Prednost gajenja PKB hibrida kukuruza ogleda se u njihovim osobinama koje se mogu precizno utvrditi.</s><s>Te osobine su: zdravo i kvalitetno zrno, brzi rani porast, jak korenov sistem, otpornost na poleganje, nisko nasađen klip, zdrav klip, visok genetički potencijal rodnosti, brzina otpuštanja vlage pri završnim fazama zrenja, laka berba, minimalni gubici pri berbi i lako krunjenje.</s><s>Visoka otpornost PKB hibrida kukuruza na sušne uslove, daje ranijim hibridima prinose koje očekujemo od kasnijih grupa zrenja, a uz značajnu prednost u otpuštanju vlage postiže se pun efekat ekonomične proizvodnje kukuruza.</s><s>Preporuka je proizvođačima uvođenja što većih površina pod sistemom za navodnjavanje, kako bi se u uslovima izrazito nepovoljnih godina u pogledu padavina omogućilo dobijanje prinosa koji su zadovoljavajući sa ekonomskog stanovišta.</s> <s>Preporuka setve PKB hibrida kukuruza vrši se na bazi detaljnih ispitivanja i provera u makrodemonstracionim ogledima kako na oglednom polju Instituta PKB Agroekonomik tako i na drugim lokalitetima u Srbiji.</s><s>Na prinos kukuruza utiču klimatski uslovi, plodnost zemljišta, izbor kvalitetnog hibrida, ostvareni sklop biljaka u usevu, primenjene agrotehničke mere, pristupačnost hranljivih elemenata i dr. Institut PKB Agroekonomik, svake godine organizuje proizvodnju semena i za novu setvenu sezonu obezbeđuje dovoljne količine kvalitetnog semena PKB hibrida kukuruza iz svih FAO grupa zrenja za domaće i inostrano tržište, tj. za svaku njivu i za svakog poljoprivrednog proizvođača.</s> <s>PKB kukuruza različitih grupa zrenja u odnosu na gustinu setve u nepovoljnoj godini.</s><s>XVII Savetovanje o biotehnologiji, Čačak:15.-16.03.2013, Vol.18 (20), 77-82.</s><s>Popović, V. (2010): Agrotehnički i agroekološki uticaji na proizvodnju semena pšenice, kukuruza i soje.</s><s>Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet Zemun, 1-145.</s> <s>UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA PRINOS ZRNA PKB HIBRIDA KUKURUZA D. Vojvodić, Lj.</s><s>Živanović, M. Vujadinović Mandić, J. Ikanović, B. Žarković Izvod: Izmenjeni klimatski uslovi i njihova veća promenljivost uticaće u budućnosti na stanje poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.</s><s>Pod izmenjenim klimatskim uslovima podrazumeva se, prvenstveno, povećanje prosečne temperature i izmene u režimu i količini padavina.</s><s>Veća promenljivost podrazumeva češće i intezivnije ekstremne vremenske događaje poput toplotnih talasa, suša i epizoda obilnih padavina.</s><s>Ekstremni vremenski događaji, a naročito suša, odnosno povećan broj sušnih dana i dana sa ekstremnim teperaturama, dominiraće budućim klimatskim uslovima.</s><s>Osnovni cilj ovog istraživanja je da se prouči veza osnovnih klimatskih parametara, temperature i padavina, sa prinosom zrna kukuruza, a zatim kroz projekcije ovih parametara u budućnosti proceni uticaj klimatskih promena na prinos zrna PKB hibrida kukuruza na teritoriji Republike Srbije.</s><s>Dobijeni rezultati omogućiće pravovremeno planiranje i sprovođenje mera prilagođavanja, odnosno adaptacije na klimatske promene, a sve u cilju smanjenja gubitaka i održanju isplative poljoprivredne proizvodnje.</s><s>Ključne reči: klimatske promene, kukuruz, prinos zrna.</s> <s>Kukuruz, zahvaljujući znatnom polimorfizmu, gaji se na relativno širokom geografskom prostoru i u veoma različitim klimatskim i zemljišnim uslovima.</s><s>Međutim, uspešna proizvodnja kukuruza može se ostvariti samo u toplom klimatskom podneblju sa bezmraznim periodom dugim 110-140 dana i povoljnim režimom prirodne vlažnosti, a to znači da tokom letnjih meseci treba da bude više od 200 mm padavina (Glamočlija, 2012).</s><s>Klimatske promene, čiji smo svedoci poslednjih decenija, obuhvataju ne samo povećanje srednje globalne temperature, već i mnoge druge pojave kao što su učestale poplave i toplotni talasi, duži periodi suša, ubrzano topljenje snega i leda, povećanje nivoa mora, češći i intenzivniji tropski cikloni (Vuković i Vujadinović, 2013).</s><s>Klimatske promene su promene klime tokom vremena, bilo prirodne ili kao rezultat ljudskih aktivnosti (prema definiciji Međuvladinog panela za promenu klime - Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC).</s><s>Prema nekim scenarijima, na teritoriji Republike Srbije može se očekivati porast temperature od 0,5 do 1,5°C do 2030. godine.</s><s>Tokom poslednjih decenija 21. veka porast temperature iznosiće 4,0 do 4,3°C, ako se nastavi globalno emitovanje gasova staklene bašte, kao i do sada.</s><s>Što se tiče padavina, trendove je teže odrediti posebno u prvoj polovini dvadeset prvog veka.</s><s>Jedan scenario ukazuje na moguće povećanje padavina od 3 do 10% do 2030. godine, dok u periodu posle 2050. godine pa do kraja veka, svi rezultati ukazuju na mogućnost značajnog smanjena, od 10 do 19%.</s><s>Izmenjeni klimatski uslovi i njihova veća promenljivost uticaće u budućnosti na stanje u poljoprivredi Srbije.</s><s>Klimatske promene će najviše pogoditi prinos kukuruza.</s><s>Ukoliko se ne primene mere prilagođavanja, istraživanja su pokazala da se u uslovima bez navodnjavanja može očekivati smanjenje prinosa kukuruza do 58% za period do 2030. godine, odnosno do 73% za period do 2050. godine.</s><s>U slučaju navodnjavanja mogao bi se očekivati manji pad prinosa, i to do 15% za period do 2030. godine, odnosno do 25% za period do 2050. godine.</s><s>Promene u prinosima kukuruza do  Dijana Vojvodić, dipl.inž.; dr Ljubiša Živanović, docent; dr Mirjam Vujadinović Mandić, docent; dr Jela Ikanović, naučni saradnik; dr Branka Žarković, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, BeogradZemun, Republika Srbija.</s> <s>E-mail prvog autora: dijanavojvodic93Žhotmail.com Rezultati prikazani u radu su deo istraživanja Projekta br.</s><s>TR 31078, finansiranog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 2100. godine, bez navodnjavanja, kreću se u rasponu od -52 do -22% i to od severnih i zapadnih do istočnih i južnih krajeva Srbije (Đurđević i sar., 2015).</s> <s>Potrebni podaci za ovo istraživanje prikupljeni su iz dva izvora.</s><s>Meteorološki podaci, srednje dnevne temperature i dnevne količine padavina su dobijeni iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda Republike Srbije u Beogradu.</s><s>Podaci o prinosu zrna kukuruza prikupljeni su iz Zbornika naučnih radova koji se izdaje za svaku godinu od strane PKB Agroekonomik u Beogradu.</s> <s>Meteorološki podaci su prikupljeni sa pet meteoroloških stanica koje su najbliže lokalitetima polja pod kukuruzom, za godine za koje su prikupljeni podaci o prinosu.</s><s>U Tabeli 1 su date lokacije ogleda, odgovarajuće meteorološke stanice, godine za koje su koriščeni meteorološki podaci, kao i hirbidi kukuruza za koje su prikupljeni podaci o prinosu.</s><s>Podaci o prinosu su prikupljeni samo za one hibride za koje je na raspolaganju bilo više godina podataka.</s> <s>Prvi korak je predstavljao statističku obradu izmerenih meteoroloških elemenata.</s><s>Pomoću temperaturnih podataka izračunate su: suma srednjih dnevnih temperatura za sve mesece u godini, srednja vrednost mesečnih temperatura za svaki mesec u godini, suma srednjih dnevnih temperatura većih od 10°C za sve mesece u godini, godišnja suma mesečnih temperatura većih od 10°C za dva intervala, prvi od aprila do septembra meseca i drugi od juna do avgusta meseca.</s><s>Podaci o padavinama korišćeni su za izračunavanje: mesečne sume količine padavina za sve mesece u godini, godišnje sume padavina, mesečne količine padavina za dva intervala, prvi od aprila do septembra meseca i drugi od juna do avgusta meseca.</s><s>Sve računske operacije urađene su u programu Excel koji je deo Microsoft Office paketa.</s> <s>Nakon obračuna podataka za sve raspoložive godine na poznatim lokalitetima, drugi korak bio je izračunavanje Seljaninovog hidrotermičkog koeficijenta (HTC).</s><s>Ovaj indeks se često koristi kao klimatski indeks za procenu aridnosti nekog regiona tokom toplijeg dela godine, od aprila do septembra meseca (Trbić i sar., 2013).</s><s>Kao što je dokazano u više Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 naučnih radova (Trbic i Vojinovic, 2011; Dronin and Beliger, 2005), postoji visoka korelacija između vrednosti ovog koeficijenta i godišnjih prinosa žita.</s><s>Vrednost indeksa izračunava se analizom dva osnovna klimatska elementa: dnevne sume padavina i srednje dnevne temperature.</s><s>HTC indeks je definisan kao odnos sume padavina i sume temperatura većih od 10°C tokom izabranog perioda u godini.</s><s>Definicija indeksa data je jednačinom gde je P dnevna suma padavina, T srednja dnevna temperatura, a n broj dana tokom odabranog perioda.</s> <s>Vrednosti indeksa ispod jedan, male količine padavina i visoke temperature, odgovaraju sušnim uslovima tokom sezone, a vrednosti iznad jedan vlažnim uslovima tokom sezone.</s><s>Detaljnija podela u kategorije, odnosno granične vrednosti indeksa koje razdvajaju pojedine kategorije data je u Tabeli 2 (Trbić i sar., 2013).</s><s>Naredni korak bio je određivanje korelacije dobijenih vrednosti HTC indeksa sa prinosom zrna kukuruza.</s><s>U ovom slučaju, određivane su dve vrednosti HTC indeksa i to: HTC1 koji predstavlja period od aprila do septembra i HTC2 za period od juna do avgusta meseca.</s><s>Period od aprila do septembra meseca predstavlja vegetacioni period kukuruza, tj. razdoblje između setve i berbe kukuruza.</s><s>Period od juna do avgusta meseca je obeležen kao kritičan period za vodom za kukuruz i on obuhvata fenofaze: porast stabla, metličenje, svilanje i zametanje plodova.</s><s>Na osnovu ovih vrednosti izdvojene su sušne i vlažne godine i posebno računati korelacija prinosa i HTC1 i HTC2 indeksa, a zatim sednji prinos i stadardna devijacija prinosa za pomenute godine.</s> <s>Tab.</s><s>2. Granične vrednosti i odgovarajuće kategorije HTC indeksa Limit values and corresponding categories of HTC index HTC</s> <s>Kao poslednji korak, izračunata je razlika srednjeg prinosa u sušnim godinama u odnosu na srednji prinos, razlika srednjeg prinosa u vlažnim godinama u odnosu na srednji prinos i razlika srednjeg prinosa u sušnim godinama u odnosu na srednji prinos u vlažnim godinama.</s><s>Sve razlike su izražene u procentima.</s><s>Osnovni alat za proučavanje klimatskog sistema i simuliranje klime u budućnosti su numerički klimatski modeli.</s><s>To su kompleksni kompjuterski softveri koji određenim numeričkim metodama rešavaju fizičke jednačine koje opisuju procese u klimatskom sistemu.</s><s>Kako bi se analizirao uticaj klimatskih promena do kraja 21. veka na prinos zrna kukuruza u Srbiji korišćeni su podaci iz regionalnog klimatskog modela NMMB (Janjic and Gall, 2012) sa horizontalnom rezolucijom 8 km, pod scenarijom IPCC RCP8.5 (Djurdjevic and Krzic, 2014).</s><s>Dnevni podaci o temperaturama i padavinama kao izlaz iz modela su najpre statistički korigovani metodom mapiranja kvantila (Piani et al., 2010), kako bi se uklonio uticaj sistematskih grešaka koje generalno postoje kod svih klimatskih modela.</s><s>Pomoću korigovanih dnevnih podataka je izračunata srednja vrednost HTC1 i HTC2 indeksa za tri perioda odpo 30 godina, i to od 1971-2000. godine, kao reprezent sadašnje klime, od 20112040. godine, kao bliska budućnost, i od 2071-2100. godine, koji označava daleku budućnost do kraja 21. veka.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata nacrtane su mape koje jasno oslikavaju prostorne promene ovih parametara kroz sva tri perioda, na osnovu čega je moguće proceniti uticaj klimatskih promena na proizvodnju kukuruza na teritoriji cele Srbije.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Rezultati i diskusija</s> <s>Kako bi se proverilo da li vrednosti HTC indeksa korelišu sa prinosom zrna kukuruza u sušnim godinama, statistička obrada podataka je najpre izvršena za ogled u Padinskoj Skeli i odgovarajuću najbližu meteorološku stanicu u Zrenjaninu, pošto je za tu lokaciju sakupljen najveći broj podataka o prinosu za različite godine i hibride kukuruza.</s><s>Naime, kako bi se povećala tačnost rezultata, naročito korelacije, potrebno je raspolagati sa što dužim nizom podataka, što za ostale lokalitete nije bio slučaj.</s><s>Nakon statističke obrade meteoroloških podataka izračunate su vrednosti HTC indeksa za dva perioda: HTC1 za period od aprila do septembra i HTC2 za period od juna do avgusta meseca.</s><s>Njihove vrednosti za godine za koje su prikupljeni podaci o prinosu prikazani su u Tabeli 3.</s> <s>Na osnovu izračunatih vrednosti indeksa godine su podeljene u dve kategorije: sušne, ako su HTC1 i HTC2 oba manji od 1, i vlažne u suprotnom.</s><s>Na osnovu ovog kriterijuma, kao sušne godine na ovom lokalitetu izvdojeno je pet od ukupno 9 godina, i to: 2003., 2007., 2012., 2013. i 2015.</s><s>Na Grafikonu 1 prikazana je visina prinosa zrna analiziranih PKB hibrida u Padinskoj Skeli posejanih u posmatranim godinama.</s><s>Može se primetiti da su prinosi za sve hibride niži ako su posejani u godinama koje su kategorisane kao sušne.</s><s>Ovo je naročito uočljivo u 2003., 2007. i 2012. godini, kada je suša bila najizraženija.</s><s>Najniže prinose svi posmatrani hibridi su ostvarili u setvi 2012. godine, koja se smatra ekstremno sušnom, dok su najviše prinose svi posmatrani hibridi imali u setvi 2009. godine.</s><s>Pregled broja sušnih i vlažnih godina u kojima su dati PKB hibridi bili zasejani na oglednim poljima u Padinskoj Skeli dat je u Tabeli 4.</s> <s>Grafikon 1. Prinosi PKB hibrida, Padinska Skela Chart 1. Yield of PKB hybrids, Padinska Skela Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>4. Broj godina sa podacima o prinosu zrna PKB hibrida kukuruza u Padinskoj Skeli Number of years with data on grain yield of PKB maize hybrid in Padinska Skela PKB hibridi</s> <s>Za sedam hibrida navedenih u Tabeli 4 izračunate su korelacije između prinosa zrna kukuruza i indeksa HTC1 i HTC2 za sve godine, kao i posebno za sušne i za vlažne godine.</s><s>Pronađena je jaka korelacija u sušnim godinama i ona se kreće u intervalu od 0,7 do 1 za HTC1 i od 0,4 do 1 za HTC2 (Tabela 5).</s><s>Iz dobijenih rezultata vidi se da je za sve ispitivane hibride u sušnim godinama veća korelacija sa Seljaninovim indeksom izračunatim za period od aprila do septembra u poređenju sa onim izračunatim za period od juna do avgusta.</s><s>Najveće korelacije za oba perioda su pronađene za hibrid Maksim (0,99 i 0,98), za koji su na raspolaganju bili podaci o prinosu za svega 3 sušne godine.</s><s>Najmanje korelacije pronađene Tab.</s><s>5. Koeficijent korelacije prinosa zrna pojedinih hibrida kukuruza u sušnim godinama i vrednosti HTC1 i HTC2 indeksa za Padinsku Skelu Grain yield correlation coefficient of maize hybrids in drought years and values of HTC1 and HTC2 index for Padinska Skela</s> <s>Srednji godišnji prinos se za sve hibride razlikuje u sušnim i vlažnim godinama, što se može videti iz podataka u Tabeli 6. Srednji prinos u sušnim godinama se kretao od 9,6 t/ha za Zlatar do 10,5 t/ha za hibride Kondor i Maksim.</s><s>U vlažnim godinama najniži srednji prinos je takođe imao hibrid Zlatar (11,6 t/ha), a najviši Maksim (14,2 t/ha).</s><s>Smanjenje srednjeg prinosa u sušnim godinama u odnosu na prinose u vlažnim godinama se kreće od 17% za Zlatar, koji je hibrid FAO 200 grupe, do čak 26% za Maksim i Dijamant, koji pripadaju FAO 650, odnosno FAO 600.</s><s>Vrednosti standardne devijacije prinosa za vlažne i sušne godine ukazuju da prinosi PKB hibrida kukuruza više variraju u sušnim godinama (od 1,8 t/ha za Rubin do 3,8 t/ha za Maksim) za razliku od vlažnih godina, gde je to variranje manje (od 1,5 Da bi pokazali kako će klimatske promene u budućnosti uticati na prinos kukuruza na teritoriji Srbije, najpre su analizirane promene srednje mesečne temperature i količine padavina u budućnosti.</s><s>Grafikon 2 prikazuje promene srednje mesečne temperature za tridesetogodišnje periode do kraja 21. veka za Zrenjanin, na osnovu rezultata regionalnog klimatskog modela NMMB, pod scenarijom IPCC RCP8.5. Ovaj scenario je izabran jer Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 pretpostavlja kontinuirani trend emisija gasova staklene bašte do kraja 21. veka, što u ovom trenutku izgleda kao vrlo verovatna slika budućnosti.</s><s>Iz ovih rezultata se može videti da će doći do povećanja srednjih mesečnih temperatura u svim mesecima.</s><s>To povećanje je postepeno, iz perioda u period sve veće i veće.</s><s>Evidentno povećanje potvrđuju i srednje godišnje temperature.</s><s>Za period od 1971. do 2000. srednja godišnja temperatura je iznosila 11,1°C, dok će se do 2040. godine povećati na 12,9°C. Za perod od 2041. do 2070. godine srednja godišnja temperatura će iznositi 14,3°C, a pred kraj 21. veka ta temperatura će porasti do 16,6°C, što je 5,5°C više u odnosu na današnju vrednost, Grafikon 2. Tab.</s><s>6. Srednje vrednosti prinosa, standardne devijacije i odstupanje prinosa između sušnih i vlažnih godina za sedam PKB hibrida za Padinsku Skelu Average yield values, standard deviation and yield deviation between dry and wet years for seven PKB hybrids for Padinska Skela Parametar</s> <s>Projekcije srednje mesečne količine padavina za iste tridesetogodišnje periode u prošlosti i budućnosti za Zrenjanin prikazane su na Grafikonu 3. Primećuje se povećanje količine padavina u zimskim mesecima i to najviše u decembru mesecu, dok se u prolećnim mesecima zapaža rast, a pred kraj 21. veka manji pad sume padavina.</s><s>Letnji meseci iz perioda u period beleže sve veći i veći deficit količine padavina.</s><s>Najjasniji pokazatelji ovog trenda su jun, jul i avgust mesec.</s><s>Za kukuruz se detaljnije prati period od aprila do septembra meseca što predstavlja njegov vegetacioni period.</s><s>U periodu od 1971. do 2000. godine godišnja suma padavina u Zrenjaninu iznosila je 569 mm, od čega je u vegetacionom periodu izmereno 344 mm.</s><s>U periodu od početka 2011. do 2040. godine godišnja suma padavina iznosiće u proseku 604 mm, a tokom vegetacionog perioda kukuruza se očekuje povećanje na oko 360 mm.</s><s>Sledećih 30 godina očekuje se manji pad godišnje sume padavina, na 564,9 mm, a vegetacioni period obeležiće još izraženiji pad, na 324,8 mm.</s><s>Do kraja 21. veka Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 vrednosti za sumu godišnjih padavina u Zrenjaninu se spuštaju na 543,7 mm, a za vegetacioni period na svega 287,8 mm, što je za oko 16% manje padavina od današnjeg proseka.</s> <s>Grafikon 2. Projekcija srednjih mesečnih temperatura za 30-ogodišnje periode za Zrenjanin iz regionalnog klimatskog modela NMMB pod IPCC scenarijom RCP8.5</s> <s>Chart 2. Projection of average monthly temperatures for 30-year periods or Zrenjanin from the regional climate model NMMB under IPCC scenario RCP8.5 Na osnovu povećanja srednjih mesečnih temperatura u letnjim mesecima u budućnosti, kao i smanjenja mesečnih suma padavina u mesecima kada je kritična potreba kukuruza za vodom, predviđa se da će naredne godine donositi sve češću pojavu sušnih godina, a samim tim i sve veći i veći pad prinosa zrna kukuruza.</s><s>Ovakav trend se sa Zrenjanina može proširiti na najveći deo teritorije Srbije, pošto se slični trendovi viših temperatura i letnjeg deficita padavina očekuju širom zemlje.</s><s>100</s> <s>Grafikon 3. Projekcija srednjih mesečnih količina padavina za 30-ogodišnje periode za Zrenjanin iz regionalnog klimatskog modela NMMB pod IPCC scenarijom RCP8.5</s> <s>Chart 3. Projection of average monthly precipitation for the 30-year period for Zrenjanin from the regional climate model NMMB under IPCC scenario RCP8.5 Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Prostorni raspored srednjih vrednosti indeksa HTC1 i HTC2, za koje je pokazano da dobro korelišu sa prinosima zrna kukuruza, prikazan je na Slikama 1 i 2 (redom) i to za tri tridesetogodišnja perioda, 1971-2000., 2011-2040. i 2071-2100.</s><s>Srednje vrednosti oba indeksa u periodu od 1971-2000. su najveće u planinskim oblastima, naročito na zapadu zemlje, dok se ka nižim nadmorskim visinama i prema istoku i severu smanjuju.</s><s>Dok indeks HTC1 ima uglavnom povoljne srednje vrednosti (veće od 1) u celoj Srbiji, srednje vrednosti HTC2 niže od 1 se javljaju u Severno-banatskom, Severno-bačkom, Borskom, Zaječarskom, Rasinskom, Niškom, Kosovsko-mitrovičkom, Kosovskom i Kosovsko-pomoravskom okrugu.</s><s>Prema korišćenoj projekciji klime, u periodu 2011-2040. ne očekuje se da će se srednje vrednosti ovih indeksa promeniti u većoj meri u odnosu na period 1971-2000.</s><s>Nasuprot tome, u periodu 2071-2100., sa većim rastom temperature i većim deficitom letnjih padavina, najveći deo Srbije, izuzev planinskih oblasti, će imati srednju vrednost indeksa HTC1 manju od 1, dok će cela teritorija Srbije imati nepovoljnu srednju vrednost indeksa HTC2.</s><s>Prema projekciji indeksa HTC1 najugroženiji okruzi u Srbiji do 2100. godine biće Severnobanatski, Pećki, Prizrenski, Kosovskopomoravski, Rasinski, Toplički i Niški sa vrednošću ovog indeksa od 0,4 do 0,6.</s><s>U isto vreme, vrednosti indeksa HTC2 će se smanjiti čak do 0,2, pri čemu će najviše biti pogođeni Pećki, Prizrenski, Kosovskopomoravski, Jablanički i Niški okrug.</s> <s>Slika 1. Projekcija srednje vrednosti HTC1 indeksa za period od 30 godina iz regionalnog klimatskog modela NMMB pod IPCC scenarijom RCP8.5. Slika levo prikazuje period od 1971-2000. godine, slika u sredini period od 2011-2040. godine i slika desno od 2071-2100. godine</s> <s>Iako se ne očekuje drastična promena broja godina sa nepovoljnim vrednostima ovih indeksa u periodu od 2011-2040. u odnosu na sadašnjost, do kraja 21. veka mogu nas očekivati dramatične promene.</s><s>Zajedno sa smanjenjem srednjih vrednosti indeksa HTC1 i HTC2, povećava se i broj godina u kojim jedan od ovih indeksa ili oba imaju nepovoljne vrednosti po prinos zrna kukuruza.</s><s>Na teritoriji cele Srbije, izuzev Zapadne Srbije, više od 50% godina imaće vrednosti oba indeksa manja od 1, što je povezano sa smanjenjem prinosa zrna kukuruza od 20% i više.</s><s>Broj godina u kojima su i HTC1 i HTC2 manji od 1 se povećava od zapada prema istoku zemlje.</s><s>Sa više od 25 sušnih od ukupno 30 godina do kraja 21. veka biće</s> <s>Očekivane promene klime u Srbiji imaće različit uticaj na pojedinačne regione, ali su zajednički imenitelji za sve njih: porast temperature, veće kolebanje padavina i regionalna heterogenost raspodele padavina tokom svih perioda.</s><s>Mere prilagođavanja klimatskim promenama moraju biti, pre svega, usmerene na poboljšanje fizioloških osobina biljaka u celini kroz đubrenje, navodnjavanje, korišćenje protivgradnih mreža, suzbijanje korova i drugih agrotehničkih mera, kao i razvoj novih genotipova sposobnih da se prilagode abiotičkim i biotičkim činiocima, odnosno prilagođavanje postojećih genotipova takvim promenama.</s><s>U konkretne mere kojima se može smanjiti osetljivost proizvodnje kukuruza na očekivane klimatske promene spadaju: promena datuma setve (poželjna je ranija setva), odabir tolerantnih hibrida i gajenje useva u navodnjavanju.</s><s>U cilju smanjenja rizika u proizvodnji neophodno je navodnjavanje na većim površinama nego do sada.</s><s>Pošto se očekuju kraći periodi vegetacije, može se preporučiti prelazak na hibride sa kraćim vegetacionim periodom.</s><s>Povećan temperaturni stres zahteva setvu hibrida koji su otporni na više temperature.</s><s>Očekivano povećanje intenziteta napada štetnih organizama može se ublažiti rotacijom useva, odnosno plodoredom.</s><s>Monitoring pojave bolesti i štetočina kao i njihova prognoza, povećavaju efikasnost zaštite i smanjuju rizik od propadanja useva.</s> <s>Konačno, preporučuje se praćenje sezonske vremenske prognoze.</s><s>Ona sadrži informacije o prognozi odstupanja srednje mesečne, minimalne i maksimalne temperature vazduha kao i srednje mesečne količine padavina.</s><s>Može biti važan pokazatelj pri određivanju vremena osnovne i dopunske obrade zemljišta, setve, izvođenja mera nege i zaštite useva, kao i berbe kukuruza.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Literatura</s> <s>UTICAJ ATMOSFERSKIH PADAVINA I TEMPERATURE VAZDUHA NA PRINOSE KUKURUZA PORODIČNIH GAZDINSTAVA VOJVODINE Izvod: Promene klime u širem smislu predstavljaju posledice složenih abiotičkih i biotičkih procesa i ogledaju se kroz statistički značajne promene klimatskih parametara tokom dužih perioda.</s><s>Ovi problemi postali su prepoznatljivi široj javnosti početkom 21. veka, nakon što je u poslednjoj deceniji prethodnog milenijuma zabeležen niz godina u kojima je srednja godišnja temperature bila viša nego što su meteorološka merenja ikada pre zabeležila.</s> <s>U Vojvodini preovlađuju mali poljoprivredni posedi.</s><s>Čak 65% porodičnih gazdinstava u Vojvodini ima posed manji od 5 ha.</s><s>U biljnoj proizvodnji dominira kukuruz sa učešćem od oko 45 % u ukupnim oraničnim površinama porodičnih gazdinstava.</s><s>Pri ovakom stanju jasno je da je poljoprivreda ranjiva i bez dodatnih pritisaka koje donose klimatske promene.</s><s>Otuda je i predmet istaraživanja u ovom radu ostvareni prinos kukruza na porodičnim gazdinstvima Vojvodine za period 1967-2016. godine.</s><s>Na osnovu statističkih podataka o ostvarenim prinosima kukuruza na porodičnim gazdinstvima Vojvodine i podataka Hidrometeorološkog zavoda Srbije ispitan je uticaj atmosferskih padavina i temperature vazduha na ostvarene prinose kukuruza na porodičnim gazdinstvima Vojvodine.</s><s>Ključne reči: porodična gazdinstva, prinos kukuruza, atmosferske padavine, temperatura vazduha, međuzavisnost.</s> <s>Za racionalno obavljanje ratarske proizvodnje pored zemljišta i odabrane agrotehnike neophodni su i povoljni klimatski uslovi.</s><s>Region Vojvodine karakterišu promenjivi klimatski uslovi kako u pogledu atmosferskih padavina tako i u pogledu oscilacija u temperaturi vazduha.</s><s>Ti promenjivi klimatski uslovi su najčešće uzrok podbacivanja prinosa i lošeg kvaliteta ratarskih useva.</s><s>Prema rezultatima Popisa iz 2012. godine, ukupan broj porodičnih gazdinstva u Vojvodini iznosio je oko 147 hiljada koja u svom vlasništvu poseduju oko 1,6 miliona ha poljoprivrednog zemljišta.</s><s>Iako je prosečna površina po gazdinstvu oko 10,9 ha, najveći broj gazdinstava, njih oko 65%, u svom posedu ima manje od 5 ha.</s><s>Takođe, oko 86% raspoloživog zemljišta koristi za ratarstvo, što region Vojvodine definiše kao ratarski region.</s><s>Kukuruz predstavlja najznačajniji ratarski usev koji se gaji na porodičnim gazdinstvima Vojvodine jer, prema rezultatima Popisa poljoprivrede iz 2012. godine, učestvuje sa oko 45% u setvenoj strukturi obradivog zemljišta.</s> <s>U posmatranom pedesetogodišnjem periodu (1967-2016. godine) porodična gazdinstva su kukuruz gajila na prosečno 51% raspoloživih površina uz prosečne prinose od 4,96 t ha-1, koji su se kretali u rasponu 3,04 do 6,87 t ha-1.</s><s>Imajući u vidu evidentne značajne oscilacije ostvarenih prinosa kukuruza na porodičnim gazdinstvima Vojvodine.</s><s>Cilj ovog rada je ispitivanje uticaja atmosferskih padavina i temperature vazduha na formiranje prinosa kukuruza.</s> <s> Dr Mihajlo Munćan, Docent; dr Tamara Paunović, Docent; Jelena Đoković, Asistent; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: mmuncanŽagrif.bg.ac.rs Rad je rezultat istraživanja na projektu “Ruralno tržište rada i ruralna ekonomija Srbije – diverzifikacija dohotka i smanjenje ruralnog siromaštva”, broj OI179028, finansiranom od strane Ministrarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Za istraživanja u ovom radu korišćena su dva osnovna izvora podataka.</s><s>Podaci o kretanjima prinosa kukuruza u posmatranom periodu preuzeti su od Republičkog zavoda za statistiku, dok su podaci o količinama atmosferskih padavina i prosečnim temperaturama vazduha, kako u toku godine tako i u periodu vegetacije (april-septembar), preuzeti su od Hidrometeorološkog zavoda Srbije za period 1967-2016. godine, i to za sedam mernih mesta na području Vojvodine (Palić, Sombor, Rimski Šančevi, Kikinda, Zrenjanin, Vršac, Sremska Mitrovica).</s><s>Posmatrani pedesetogodišnji period podeljen je na pet desetogodišnjih podperioda i to: 1967-1976; 1977-1986; 1987-1996; 1997-2006; 2007-2016. godina.</s><s>Na osnovu raspoloživih podataka, njihovog obima i kvaliteta, definisana je metodologija istraživanja.</s><s>Srednja vrednost, kao mera centralne tendencije, korišćena je za prikazivanje karakteristične prosečne vrednosti izabranih pokazatelja.</s><s>Međutim, s obzirom da srednja vrednost malo govori o tome koliko se pojedini podaci iz statističkih serija međusobno razlikuju, izračunati su i koeficijenti varijacije, kao mera varijabilnosti pokazatelja.</s><s>Stoga, srednja vrednost prikazuje osnovne informacije o tome gde su koncentrisane vrednosti, dok podaci o varijabilnosti pokazuju koliko se vrednosti pokazatelja po pojedinim periodima i u celoj seriji međusobno razlikuju.</s><s>Analiza prikupljenih podataka i utrvrđivanje njihove međuzavisnosti izvršena je primenom analitičke statistike pomoću programskog paketa IBM SPSS Statistics Subscription.</s><s>Nakon izvršene opšte statističke obrade, kojim su izračunati pokazatelji deskriptivne statistike, sprovedeno je utvrđivanje međuzavisnosti prinosa kukuruza i dva klimatska faktora (atmosferske padavine i temperatura vazduha u periodu vegetacije).</s><s>Korelativna analiza utvrdila je značajnost pojedinog faktora za prinos kukuruza, dok je regresionom analizom potvrđena zavisnost i utvrđen oblik zavisnosti posmatranih klimatskih faktora i prinosa kukuruza.</s><s>Dobijeni rezultati testirani su Pearson-ovim koeficijentima korelacije, na nivou značajnosti 5% i 1%.</s> <s>Klimatski uslovi predstavljaju jedan od najznačajnijih prirodnih resursa i uz zemljište čine polaznu osnovu svake poljoprivredne proizvodnje.</s><s>Klima i njene povoljnosti za život ljudi, životinja i biljaka ocenjuju se na osnovu vrednosti klimatoloških elemenata i paramera, koji se dobijaju statističkom obradom višegodišnjih serija podataka dobijenih meteorološkim merenjima i osmatranjima.</s><s>Vojvodinu karakteriše umereno kontinentalna klima, uz postojanje određenih specifičnosti, koje se uglavnom odnose na veliki raspon količine padavina i ekstremnih temperatura.</s> <s>Voda predstavlja izuzetno važan činilac sredine u svim fazama razvića biljaka.</s><s>Atmosferske padavine, kao najvažniji izvor vode za biljke, svoj najvaći značaj pokazuju u vegetacionom periodu, iako u hladnijem delu godine obezbeđuju rezerve vlage u površinskom sloju zemljišta, što je neophodno za biljke na početku vegetacionog perioda.</s><s>Iako su padavine neophodne biljkama tokom celog vegetacionog perioda, u pojedinim periodima razvića, takozvanim kritičnim perodima, izostanak vode nepovratno nanosi štete, koje se na kraju manifestuju kroz niske prinose i loš kvalitet prinosa.</s><s>Prema podacima merenja u meteorološkim stanicama u periodu 1967-2016. godina, prosečna godišnja suma padavina iznoslia je 614,52 mm, i kretala se u intervalu od 277,05 mm 2000. godine do 940,39 mm 2010. godine (tabela 1.), uz variranje od oko 21% tokom celog posmatranog perioda.</s> <s>Detaljnijom analizom atmosferskih padavina u Vojvodini može se konstatovati da je u periodu 1967-2016. godina, ukupno 15 godina bilo sa sumom padavina ispod 550 mm, tako da je proizvodnja kukuruza u skoro svakoj trećoj godini ugrožena nedostatkom vode.</s><s>I pored toga što region Vojvodine prosečno ima 614 mm padavina, poseban problem Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 predstavlja neravnomerna raspodela padavina, posebno u letnjim mesecima, kada se usled visokih temperatura i velikog isparavanja pojavljuje značajniji nedostatak vode neophodan biljkama.</s> <s>Prosečna godišnja količina atmosferskih padavina Average annual quantity of atmospheric precipitation 1967-1976.</s> <s>Prosečne atmosferske padavine u vegetacionom periodu Average atmospheric precipitation in vegetation period 1967-1976.</s> <s>Ako se uzme u obzir podatak da u vegetacionom periodu ima prosečno 366 mm padavina, a da prema velikom broju istraživanja (Glamočlija, 2004; Maksimović i sar.</s><s>2004; Pejić i sar., 2007; Pejić, 2008; Tabaković, 2012) potrebe kukuruza za vodom iznose 430-510 mm, može se tvrditi da je proizvodnja kukuruza na teritoriji Vojvodine itekako suočena sa nedostatkom vode.</s> <s>Toplota predstavlja jedan od najvažnijih agroekoloških činilaca koji utiče na intenzitet fotosinteze, disanje, transpiraciju i apsorpciju kako vode, tako i mineralnih materija, reguliše trajanje i tok faza razvoja biljaka, što direktno određuje visinu i kvalitet prinosa.</s><s>Visoke temperature izuzetno nepovoljno deluju na biljke, a pogotovo u sušnim periodima, kada je evidentan nedostatak vode, dejstvo ova dva klimatska činioca ima izuzetno nepovoljne posledice.</s> <s>Srednja godišnja temperatura u posmatranom pedesetogodišnjem periodu je iznoslia 11,42°C, i kretala se od minimalnih 9,80°C, 1980. godine, do 14,16°C, 2005. godine.</s><s>Srednje maksimalne temperature pojavljuju se u julu mesecu i iznose prosečno oko 21,5°C, dok su najniže srednje temperature u januaru, i iznose oko -1,3°C. Prosečna temperatura u vegetacionom periodu (april-septembar), za posmatrani period iznosi prosečno 18,19°C Na osnovu raspoloživih podataka može se uočiti da je u poslednjih 50 godina došlo do promene klimatskih uslova.</s><s>Naime, prosečna godišnja temperatura povećala za oko 1,5°C, dok se u vegetacionom periodu povećala za više od 2°C, što posebno dobija na značaju ako se sagleda koeficijent varijacije koji za ceo posmatrani period iznosi samo 6,32%.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>2. Prosečne godišnje temperature vazduha i temperature vazduha u vegetacionom periodu za područje Vojvodine u periodu 1967-2016. godine Average annual air temperature and air temperature in the vegetation period for the area of Vojvodina in the period year 1967-2016 Period</s> <s>Ostvarni prinosi kukuruza u velikoj meri zavise, kako od klimatskih uticaja i zemljišta, tako i od primenjene agrotehnike (izbor sorte, osnovne i dopunske obrade zemljišta, mere i nege useva) i ekonomskih uslova za proizvodnju.</s><s>Prosečno ostvareni prinosi kukuruza iskazani su po jedinici površine, kako za pojedine potperiode, tako i za posmatrani period u celini i statistički su obrađeni metodom deskriptivne statistike (tabela 3.).</s> <s>Prosečan prinos u posmatranom pedesetogodišnjem periodu iznosio je 4,96 t ha-1 i kretao se u rasponu od minimalnih 3,04 t ha-1 u 2012. godini, do 6,87 t ha-1 u 2014. godini.</s><s>Kretanje prinosa u celokupnom posmatranom periodu praćeno je znatnim variranjem (Cv = potperiodu, dok je u trećem potperiodu (1987-1996. godine prosečan prinos iznosio tek 4,26 t ha-1 (Cv = 24,11%), što se može pripisati smanjenoj intenzivnosti prouzrokovanoj ekonomskom krizom koja je obeležila taj period.</s><s>Takođe, poslednji potperiod su obeležili i Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 najviši i najniži ostvareni prinosi, što se pre svega može pripisati klimatskim uslovima, pre svega dugotrajnim sušama i godinama sa ekstremno velikim količinama padavina koje su obeležile poslednjih desetak godina.</s> <s>Da bi se utvrdio značaj atmosferskih padavina i temperature vazduha u vegetacionom periodu na visinu ostvarenih prinosa kukuruza izvršena je korelativna analiza i testiranje dobijenih rezultata.</s><s>Relativna zavisnost osobina izmerena je Pearson-ovim koeficijentom korelacije, na nivou značajnosti 5% i 1%.</s><s>Tab.</s><s>4. Međuzavisnost ostvarenih prinosa i atmosferskih padavina i temperature vazduha u vegetacionom periodu</s> <s>**Correlation is significant at the 0.01 level (2-tailed).</s><s>Dobijeni Pearson-ovi koeficijenti (tabela 4.) ukazuju da: padavine u vegetacionom periodu imaju pozitivan, statistički veoma značajan uticaj na visinu ostvarenih prinosa kukuruza (p<0,01); prosečna temperatura vazduha u vegetacionom periodu ima negativan uticaj koji statistički nije značajan (p>0,05).</s> <s>Air temperature in the vegetation period Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Radi potvrđivanja i utvrđivanja oblika zavisnosti ostvarenih prinosa kukuruza od ispitivanih klimatskih faktora: atmosferskih padavina i temperature vazduha u vegetacionom periodu, izvršena je regresiona analiza.</s><s>Pod pojmom regresiona analiza podrazumeva se skup statističkih procedura za ispitivanje oblika zavisnosti između dva ili više obeležja (Mutavdžić, 2009).</s> <s>Na osnovu utvrđene jednačine formiranja prinosa kukuruza i pratećih statističkih pokazatelja (tabela 5.) može se zaključiti da posmatrani klimatski faktori doprinose promeni ostvarenih prinosa sa 41,6% (R2=0,416).</s><s>Takođe, regresionom analizom je utvrđeno da atmosferske padavine u vegetacionom periodu imaju veći i pozitivan uticaj na visinu ostvarenih prinosa (Beta=,350) u odnosu na temperaturu u vegetacionom period, koja uz to ima i negativan uticaj (Beta=-,190).</s><s>Inače, standardizovani koeficijent Beta se koristi kao osnova za ispitivanje uticaja nekog faktora, jer zanemaruje jedinice mere, koje su u ovom slučaju različite.</s><s>Uticaj atmosferskih padavina u vegetacionom periodu, kao prva nezavisno promenjiva, statistički značajno doprinosi formiranju prinosa kukuruza (p< 0,05), dok druga nezavisna promenjiva, temperature vazduha u vegetacionom periodu, nema statističku značajnost (p>0,05).</s><s>Ceo regresioni model se može prihvatiti kao statistički značajan, jer je FZaključak</s> <s>Osnovni klimatski uslovi Vojvodine u kojima porodična gazdinstva privređuju u posledjih pedeset godina (1967-2016. godine) pokazuju određene promene, koje se ogledaju u porastu temperature vazduha u vegetacionom periodu, za više od 2°C. Prema tome, može se očekivati da će glavnu pretnju proizvodnji kukuruza u narednom periodu predstavljati upravo porast temperature i suše u letnjim periodima, koji će negativno uticati na nivo ostvarenih prinosa.</s><s>Korelacionom i regresionom analizom ostvarenih prinosa kukuruza u periodu 1967-2016. godine u zavisnosti od atmosferskih padavina i temperature vazduha u vegetacionom periodu, utvrđeno je da ovi klimatski uslovi doprinose promeni ostvarenih prinosa kukuruza sa 41,6%, kao i da je uticaj atmosferskih padavina u vegetacionom periodu statistički veoma značajan, dok temperature vazduha u vegetaciji imaju negativni uticaj.</s><s>Stoga se može zaključiti da prinos kukuruza i pored tehničkog i tehnološkog razvoja poljoprivredne proizvodnje i dalje veoma mnogo zavisi klimatskih uslova, a pre svega od atmosferskih padavina.</s> <s>Maksimović, L., Jocković, Đ., Dragović, S. (2004): Gajenje kukuruza u navodnjavanju značajan činilac unapređenja i stabilnosti proizvodnje.</s><s>Zbornik radova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, br. 40, str. 257-268, Naučni institut za ratarstvo i povrstarstvo, Novi Sad.</s> <s>Mutavdžić B. (2009): Analiza i predviđanje proizvodno-ekonomskih rezultata u poljoprivredi Vojvodine.</s><s>Doktorska disertacija, Poljoprivredi fakultet, Beograd.</s><s>Pejić, B., Maksimović, L., Milić, S. (2007): Efekat navodnjavanja na prinos hibrida kukuruza iz različitih grupa zrenja.</s><s>Acta biologica Iugoslavica - serija A: Zemljište i Pejić, B. (2008): Specifičnosti proizvodnje ratarskih i povrtarskih biljnih vrsta u uslovima navodnjavanja.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.</s><s>Tabaković, M. (2012): Uticaj vremenskih uslova, zemljišta i genotipske kombinacije na osobine hibridnog semena kukuruza.</s><s>Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s> <s>PROCENA GUBITKA PRINOSA USLED PROIZVODNJE KUKURUZA U USLOVIMA BEZ NAVODNJAVANJA, PRIMENOM CROPWAT MODELA Dž.</s><s>Idrizović, G. Matović, E. Gregorić, V. Anđelković, Z.Domanović Izvod: Na eksperimentalnom polju Instituta za kukuruz ,,Zemun polje“, u periodu od 2010. do 2015. godine, gajen je hibrid kukuruza H1 iz grupe zrenja FAO 300.</s><s>Proizvodnja kukuruza je obavljana u prirodnom i irigacionom vodnom režimu, zemljišta tipa černozem.</s><s>Navodnjavanje je vršeno metodom orošavanja.</s><s>Na kraju svake vegetacione sezone mereni su prinosi zrna kukuruza.</s><s>Cij ovoga rada je, da se na osnovu podataka sa eksperimentalnog polja, testira pouzdanost računskog modela CROPWAT 8.0 u proceni pada prinosa kukuruza, usled proizvodnje bez primene navodnjavanja.</s><s>Pouzdanost modela je ispitivana korelacionom analizom.</s><s>Ustanovljen je visok stepen zavisnosti između realnog i simuliranog pada prinosa zrna kukuruza (r=0,918), pa se može konstatovati da je CROPWAT 8.0 model pouzdan u proceni pada prinosa kukuruza u klimatskim uslovima Beogradskog regiona.</s><s>S obzirom da je analiza rađena na malom broju uzoraka, ova tvrdnja bi morala biti ispitana na dužoj seriji podataka.</s><s>Najmanje pouzdanu simulaciju pada prinosa, CROPWAT 8.0 je dao za vegetacioni period koji se karakteriše velikom sušom i izuzetno visokom temperaturom vazduha.</s><s>Rezultati CROPWAT 8.0 modela pokazuju da pad prinosa kukuruza u Zemun Polju, u periodu 2010-2015., usled neprimenjivanja navodnjavanja, iznosi od 3% do 33%, u zavisnosti od klimatskih prilika.</s> <s>U klimatskim uslovima našeg podneblja, za postizanje visokih prinosa i stabilne proizvodnje kukuruza, neohodno je primenjivati mere navodnjavanja.</s><s>Primenom odgovarajućeg režima navodnjavanja biljkama se obezeđuje potrebna količina vode u pojednim fenofazama.</s><s>Na taj način biljka je u mogućnosti da vodu troši ekonomično, što pozitivno utiče na njenu proizvodnu sposobnost.</s><s>U mesecima vršne potrošnje vode (jul i avgust), kukuruz je najosetljiviji na nedostatak vode, pa ukoliko se sprovodi proizvodnja bez primene navodnjavanja, postizanje prinosa veoma zavisi od količine i rasporeda padavina (Bošnjak i Pejić, 1999).</s><s>Deficit vode u rizosfernom sloju zemljišta, koji je čest pratilac proizvodnje useva u prirodnom vodnom režimu zemljišta u našem klimatu, izaziva manji ili veći stres biljke.</s><s>Jačina stresa zavisi od veličine deficita vode, od dužine njegovog trajanja i od fenofaze u kome se usev nalazi u vreme trajanja deficita.</s><s>Za procenu uticaja vodnog stresa na prinos, Doorenbos i Kassam (1979) su predložili empirijski koeficijent prinosa Ky koji zavisi od fenofaze u kojoj se usev nalazi.</s><s>Istraživanja sprovedena na eksperimentalnom polju Rimski Šančevi u Vojvodini, pokazali su da je kukuruz najosteljivi na deficit vode u fazi cvetanja i oprašivanja (Ky=0,52), a manje osetljiv u fazi rasta (Ky=0,37) i postizanja zrelosti Za procenu pada prinosa useva u različitim vodnim režimima zemljišta uspešno se koristi CROPWAT model.</s><s>Napravili su ga istraživači FAO organizacije (Food and Agriculture Organization of the United Nations).</s><s>CROPWAT je kompjuterski model za simulaciju biljne proizvodnje.</s><s>Pomoću njega se može proceniti biljna proizvodnja u uslovima suše, odnosno  Dženita Idrizović, master inženjer poljoprivrede; dr Gordana Matović, docent; dr Enika Gregorić, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet.</s><s>Dr Violeta Anđelković, naučni savetnik; dr Zoran Domanović, naučni saradnik; Institut za kukuruz Zemun Polje, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: idrizovicŽagrif.bg.ac.rs Rad je realizovan uz finansijsku pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, u okviru projekata iz programa tehnološkog razvoja „Savremeni biotehnološki pristup rešavanja problema suše u polјoprivredi Srbije“, TR 31005 i „Ocena uticaja klimatskih promena na vodne resurse Srbije", TR 37005.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 može da se proceni gubitak finalnog prinosa, u zavisnosti od veličine deficita vode i fenološke faze useva u kome se deficit pojavljuje.</s><s>CROPWAT model vrši proračun referentne evapotranspiracije (ETo), aktuelne evapotranspiracije (ETa), potencijalne evapotranspiracije useva (ETc), obračunava deficit vode u pojednim fenofazama i predlaže režim navodnjavanja za svaki pojedinačni usev.</s><s>U date svrhe model je korišćen u različitim delovima sveta eksperimetalnom polju u Maroku poređeni su stvarni pad prinosa šećerne repe i simulirani pad prinosa dobijeni modelom, pri čemu su dobijeni približno isti rezultati, što opradava korišćenje CROPWAT modela u ovu svrhu (Smith i sar., 2002).</s><s>Cij ovoga rada je, da se testira pouzdanost računskog modela CROPWAT 8.0 u proceni pada prinosa kukuruza, usled proizvodnje bez primene navodnjavanja.</s> <s>Kukuruz je gajen u periodu od 2010. do 2015. godine na eksperimentalnom polju Instituta za kukuruz ,,Zemun polje“, na zemljištu tipa černozem, mrvičaste strukture.</s><s>Po teksturnom sastavu zemljište je praškasto-glinovita ilovača, neutralne do slaboalkalne reakcije, povoljnih vodno-vazdušnih osobina, ukupnog kapaciteta za pristupačnu vodu 170 mm m-1.</s><s>Gajen je ranostasni hibrid kukuruza H1 iz grupe zrenja FAO 300, dužine vegetacije 135 dana (inicijalna faza oko 33 dana, faza intenzivnog porasta oko 30 dana, faza maksimalnog porasta, cvetanja i plodonošenja oko 47 dana, faza sazrevanja oko 25 dana).</s><s>Setva kukuruza je obavljana tokom prve dekade aprila.</s><s>Kukuruz je gajen u dve varijante vodnih režima zemljišta: u irigacionom i u prirodnom vodnom režimu zemljišta.</s><s>Navodnjavanje je vršeno metodom orošavanja, uz primenjene norme zalivanja koje su prikazane u Tabeli 1.</s> <s>Tab.</s><s>1. Režim zalivanja kukuruza na eksperimentalnom polju Maize irrigation schedule on experimental filed datum</s> <s>Procena relativnog prinosa kukuruza u različitim vodnim režimima zemljišta rađena je primenom CROPWAT 8.0 modela.</s><s>Ulazni parametri za model su podaci o klimi, usevu i zemljištu.</s> <s>Meteorološki podaci za period od 2010. do 2015. godine su preuzeti iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, za stanicu Beograd-Surčin.</s><s>Obrađene su dnevne vrednosti</s> <s>referentne evapotranspiracije (ETo) metodom Penman-Monteith: minimalna i maksimalna temperatura vazduha, relativna vlažnost vazduha, insolacija i brzina vetra.</s><s>Visina padavina je merena na eksperimentalnom polju Instituta za kukuruz ,,Zemun polje“.</s><s>Usvojena je efikasnost padavina Suma mesečnih efektivnih padavina, minimalne i maksimalne tenperature vazduha u Zemun Polju, tokom perioda istraživanja (2010-2015.) prikazane su na Slici 1. Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Slika 1. Maksimalna i minimalna mesečna temperatura vazduha i suma mesečnih efektivnih padavina tokom vegetaionih perioda 2010-2015. godine u Zemun Polju Picture 1. Maximum and minimum monthly air temperature and sum of monthly effective precipitation during the vegetation period 2010-2015 in Zemun Polje Referentna evapotranspiracija je računata Penman-Monteith metodom, po formuli: gde je: Eto-referentna potencijalna evapotranspiracija (mm·dan-1); ∆-nagib krive vodene pare (kPa °C-1); Rn–neto radijacija (MJ∙m-2∙dan-1); G–energija utrošena za zagrevanje zemlјišta (MJ∙m-2∙dan-1); γ–psihrometarska konstanta (kPa·°C-1); Tm–srednja temperatura vazduha (°C); u2-brzina vetra merena na 2 m visine (m s-1); (es-ea)–deficit napona vodene pare (kPa); es–srednji saturacioni napon vodene pare (kPa); ea–stvarni napon vodene pare Evapotranspiracija useva dobija iz odnosa: ETc=ETo·kc</s> <s>referentne gde je: kc koeficijent kulture koji se zadaje u modelu za svaku fazu rasta.</s><s>Vrednosti koeficijenta kulture kc u radu su korišćene prema preporuci FAO (Allen i sar., 1998).</s><s>Procentualni pad prinosa CROPWAT model računa po formuli: gde je: Ya-aktuelni prinos; Ymax–maksimalan prinos; ky–koeficijent prinosa; Etaaktuelna</s> <s>Značajnost koeficijenta ky ogleda se u tome što, u slučaju nedostatka vode, model na osnovu vrednosti koeficijenta predlaže termine navodnjavanja u pojedinim fazama razvoja useva.</s><s>Koeficijenti prinosa ky su preuzeti iz rezultata istraživanja Pejić i saradnika (2011b).</s><s>Oni su na osnovu istraživanja na oglednom polju u Rimskim Šančevima, na zemljištu tipa černozem, predložili vrednosti ky za različite fenološke faze razvoja kukuruza.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Rezultati i diskusija</s> <s>Vodni režim zemljišta je vrlo dinamična veličina koja se menja u zavisnosti od prihoda i rashoda vode.</s><s>Prihode vode čine efektivne padavine, navodnjavanje, podzemni i površinski doticaj, a rashode čini evapotranspiracija i eventualno, usled jakih kiša, duboka perkolacija.</s><s>U idealnim uslovima vlažnosti zemljišta, potrošnja vode je jednaka evapotranspiraciji kulture (ETc).</s><s>Međutim u uslovima deficita vode, potrošnja je manja.</s><s>U zavisnosti od veličine deficita vode u zemljištu i od dužine njenog trajanja, aktuelna (realna) evapotranspiracija (ETa) će biti manja ili veća.</s><s>Simulacije CROPWAT modela su pokazale da norme zalivanja primenjene na eksperimentalnom polju nisu omogućile biljkama idealan vodni režim zemljišta u svim fenofazama porasta.</s><s>Povremeno je korenov sistem kukuruza morao da crpi teško pristupačnu vodu.</s><s>Zato je ETa kod varijante koja je navodnjavana za 35214 mm manja od ETc (Tabela 2).</s><s>Realna evapotranspiracija kukuruza ostvarena u uslovima prirodnog vodnog režima zemljišta, tj. u varijanti bez primene navodnjavanja je još manja i njena razlika u odnosu na ETc iznosi do 329 mm.</s><s>Tab.</s><s>2. Vrednosti padavina, referentne evapotranspiracije (ETo), aktuelna evapotranspiracija (ETa) u prirodnom i irigacionom vodnom režimu zemljišta, potencijalna evapotranspiracije useva (ETc), primenjene norme navodnjavanja na eksperimentalnom polju i modelom izračunate (pune) norme navodnjavanja Values of precipitation, reference evapotranspiration (ETo),current evapotranspiration (ETa) in non-irrigated and irrigational conditions, potential crop evapotranspiration (ETc), applied irrigation schedule in the experimental field and calculated (full) irrigation schedule obtained in model simulation Godina</s> <s>Za potrebe procene ostvarenog prinosa zrna kukuruza rađene su tri simulacije.</s><s>Prva je rađena za proizvodnju kukuruza u uslovima prirodnog vodnog režima zemljišta, tj. za uslove bez primene navodnjavanja.</s><s>Druga i treća simulacija su rađene za dva različita irigaciona režima zemljišta, odnosno za dva različita režima navodnjavanja.</s><s>Prvi je režim navodnjavanja koji je primenjen na eksperimentalnom polju, a drugi je režim navodnjavanja izračunat CROPWAT modelom.</s><s>Ovaj drugi režim kroz ceo vegetacioni period obezbeđuje korenovom sistemu dostupnost lako pristupačne vode i omogućava postizanje maksimalnih prinosa u datim uslovima.</s><s>Njegovu normu CROPWAT računa kao razliku između poljskog vodnog kapaciteta i dozvoljene granice isušivanja, zadate po preporuci FAO 56 (Allen et al., 1998).</s><s>Shodno vodnim režimima u rizosfernom sloju zemljišta, najmanji prinosi zrna kukuruza dobijeni su u prirodnom irigacionom režimu (Tabela 3).</s><s>Oni su u proseku za 13% manji od varijante koja je navodnjavana na eksperimentalnom polju, a 18% manja od CROPWAT varijante koja obezbeđuje maksimalne prinose.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>3. Visina ostvarenih prinosa u različitim vodnim režimima zemljišta i procentualni pad prinosa usled ne primenjivanja navodnjavanja, u periodu 2010-2015. godine u Zemun Polju</s> <s>Najmanji prinosi u sva tri vodna režima zemljišta ostvareni su 2012. godine.</s><s>Podaci sa eksperimentalnog polja pokazuju da su prinosi te godine prepolovljeni (pad prinosa je 47%) usled neprimenjivanja navodnjavanja.</s><s>Ovakvi rezultati su očekivajući, s obzirom da je to bila sezona ekstremnih suša, kada je prosečna temperatura vazduha na poljoprivrednom području Srbije bila za 3.9˚C veća od višegodišnjeg proseka (Matović i sar., 2013) i sa čak 80 tropskih dana u sezoni.</s><s>Zbog dugog perioda izuzetno visokih temperatura i efekat navodnjavanja je umanjen.</s><s>U oba irigaciona režima dobijeni su prinosi koji su niži nego ostalih godina (Tabela 3).</s> <s>Tokom vegetacione sezone 2014. godine režim padavina je bio takav da nije bilo potrebno intervenisati navodnjavanjem.</s><s>Te godine je u prirodnom vodnom režimu postignut najveći prinos u odnosu na sve ostale istraživane sezone (Tabela 3).</s><s>Ako se izuzme 2012. godina, simulacija modela pokazuje približan, pad prinosa u odnosu na realni pad utvrđen na eksperimentalnom polju (Tabela 3).</s><s>U sezoni 2012. godine simulirani pad prinosa je značajno manji (iznosi 33%) nego u realnim uslovima (47%).</s><s>Objašnjenje za ovakvo odstupanje možda treba tražiti u osetljivosti simulacija CROPWAT modela na izuzetno visoke temperature vazduha.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Pored numeričkih simuliranih vrednosti, CROPWAT model ima i mogućnost grafičkog predstavljanja izlaznih parametara.</s><s>Simulacija prirodnog vodnog režima zemljišta 2012. godine (Slika 2) pokazuje da je kukuruz u inicijalnoj fazi, u površinskom horizontu obilovao vodom u količini bliskoj poljskom vodnom kapacitetu.</s><s>To su bili uslovi za stvaranje plitkog korenovog sistema, koji je u narednim fazama porasta biljne mase još uvek raspolagao lako pristupačnom vodom.</s><s>Međutim celu drugu polovinu vegetacione sezone, korenov sistem je obitavao u uslovima velike nestašice vode, čija se količina kretala blizu vlažnosti trajnog venuća (Slika 2).</s><s>Ovakvim uslovima vlažnosti rizosfernog sloja mogu se objasniti izuzetno niski postignuti prinosi 2012. godine (Tabela 3).</s><s>Slika 2. CROPWAT simulacija prirodnog vodnog režima u rizosfernom sloju zemljišta pod kukuruzom, tokom vegetacione sezone 2012. godine.</s><s>Gornja horizontalna linija pokazuje granicu poljskog vodnog kapaciteta.</s><s>Izlomljena linija u sredini označava granicu lako pristupačne vode, a donja izlomljena linija, granicu vlažnosti trajnog venuća.</s> <s>U ovom radu izvršena je procena pouzdanosti CROPWAT modela u simuliranju pada prinosa usled proizvodnje kukuruza u uslovima bez primene navodnjavanja.</s><s>Upoređivani su stvarni pad prinosa na eksperimalnom polju i simulirani pad prinosa dobijen modelom.</s><s>Pouzdanost modela u proceni pada prinosa ispitivana je korelacionom analizom.</s><s>Na osnovu visokog stepena korelacije između stvarnog i simuliranog prinosa (r=0,918), model se pokazao kao pouzdan u proceni.</s><s>Međutim, mora se uzeti u obzir da je analiza rađena na malom broju uzoraka (6 godina), pa bi u cilju potvrde ovih rezultata, bilo neophodno ispitati duži niz godina.</s><s>Rezultati CROPWAT modela pokazuju da pad prinosa kukuruza u Zemun Polju, u periodu 2010-2015, usled neprimenjivanja navodnjavanja, iznosi od 3% do 33%.</s><s>Treba istaći da je model dao najmanje pouzdanu simulaciju pada prinosa za vegetacioni period 2012. godine, koji se karakteriše velikom sušom i periodima sa izuzetno visokim temperaturama.</s> <s>Konstatovan je visok stepen zavisnosti (r=0,971) između relativnog pada prinosa na eksperimentalnom polju i relativne potrošnje vode u vegetacionom periodu.</s> <s>Gouranga, K., Verma, H. N. (2005): Climatic water balance, probable rainfall, rice crop water requirements and cold period in AER 12.0 in India.</s><s>Agricultural Water Martyniak, L., Dabrowska-Zielinska, K., Szymczyk, R., Gruszczy M. (2006): Validation of satellite-derived soil-vegetation indices for prog-nosis of spring cereals yield reduction under drought conditions—Case study from central-western Poland.</s> <s>MORFOLOŠKE I PROIZVODNE OSOBINE RAZLIČITIH GENOTIPOVA KUKURUZA Izvod: Trogodišnji makroogledi su postavljeni i izvedeni na području istočnog Srema (selo Surduk, opština Stara Pazova).</s><s>Materijal istraživanja bilo je pet genotipova kukuruza zubana.</s><s>U proizvodnji je primenjena standardna tehnologija proizvodnje, a predusev u sve tri godine bio je krompir.</s><s>Kao kontrola poslužila je sorta.</s><s>Dobijeni rezultati pokazali su da su genotipovi ispoljili značajna variranja morfoloških i proizvodnih osobina u izmenjenom vodnom režimu po godinama istraživanja.</s><s>Najtolerantniji na sušu bili su rani hibridi FAO grupe 300, dok je klasična sorta ispoljila najmanju tolerantnost.</s><s>U sve tri godine količine i raspored padavina tokom vegetacionog perioda bili su manji od uslovno-optimalnih vrednosti za oko 48,4% u prvoj, za 36,5% u drugoj i za 50% u trećoj godini.</s><s>Mesečni raspored padavina u 2016. godini bio je najpovoljniji, a najnepovoljniji u 2017. godini.</s><s>Ključne reči: hibridi kukuruza, suša, morfološke osobine, pokazatelji prinosa, prinos Uvod</s> <s>Kukuruz je naša privredno najvažnija ratarska biljka koja se koristi u ishrani ljudi, domaćih životinja i u industrijskoj preradi.</s><s>U ishrani ljudi kukuruzno brašno ili krupica služe za spravljanje hleba i kukuruzne kaše, ali je veoma značajan indirektni način korišćenja u prehrambenoj industriji.</s><s>Zrno kukuruza, pored velike energetske vrednosti, ima relativnu manju hranljivu vrednost.</s><s>Siromašno je u svarljivim proteinima i stoga se u svetu i u našoj zemlji radi na stvaranju genotipova boljih, kako proizvodnih, tako i kvalitativnih osobina zrna (Živanović, 2012).</s><s>Ukupne površine pod kukuruzom u Srbiji proteklih godina su na nivou od 1,2 miliona hektara, a proizvodnja je uglavnom u uslovima prirodnog vodnog režima.</s><s>Prosečni prinosi i ukupna proizvodnja ispoljavaju velika variranja i zavise od uslova spoljne sredine (Glamočlija et al., 2013; 2015; Terzić i sar., 2017).</s><s>U protekloj deceniji posledice globalnih klimatskih promena evidentne su i u našim poljoprivrednim područjima Stoga se sve češći periodi suše pojavljuju u svim godišnjim dobima i vrlo nepovoljno utiču na celokupan razvoj biljaka, od nicanja do zametanja plodova i nalivanja semena hranljivim supstancama (Tabakovic et al., 2013).</s><s>Sigurnu i stabilnu proizvodnju kukuruza u izmenjenim agroekološkim uslovima moguće je obezbediti izmenom standardne agrotehnike.</s><s>Najbolji rezultati ostvarili bi se zalivanjem useva.</s><s>Mogućnosti primene ove agrotehničke mere u današnje vreme ograničene su i navodnjavanje se uglavnom izvodi u proizvodnji šećerca, kao i na manjim površinama na kojima se kukuruz gaji za spravljanje silaže (Saponjic et al., 2014).</s><s>Drugi način za ublažavanje posledica sve češćih suša praćenih i viskim temperaturama vazduha je izmena dosadašnjih metoda gajenja kukuruza.</s><s>Kako navode Živanović i sar., (2007; 2012; 2017) trebalo bi izmeniti sistem obrade zemljišta (primenjivati konzervacijsku obradu), koristiti vodorastvorljiva NPK mineralna hraniva koja biljke lakše usvajaju iz zemljišta (Blažić i sar., 2007), početi setvu ranije i sa manjom gustinom useva (Tabakovic et al., 2013; 2017) i opredeliti se za genotipove kraćeg vegetacionog perioda tolerantnije na sušu.  Dr Marija Spasić, naučni saradnik; Institut za ekonomiku poljoprivrede.</s><s>Dr Đorđe Glamočlija, redovni profesor; Društvo semenara i selekcionera Srbije, Beograd.</s><s>Dr Nenad Đurić, docent; Megatrend Univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s><s>Dr Jelena Maksimović naučni saradnik; Institut za zemljište.</s><s>Master Branko Mihajlović; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni Fakultet, Beograd - Zemun.</s><s>E-mail drugog autora: lami.agrifŽgmail.com Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Cilj ovih istraživanja bio je proučavanje morfoloških i produktivnih osobina nekoliko domaćih hibrida i poređenje sa klasičnom sortom kukuruza crvenog zrna gajenih u promenljivim agroekološkim uslovima istočnog Srema.</s> <s>Trogodišnji ogledi izvedeni su u agroekološkim uslovima istočnog Srema na zemljištu tipa černozem na lesnoj zaravni.</s><s>Prema urađenim agrohemijskim analizama ovo zemljište je vrlo plodno (tabela 1).</s> <s>Zbog porozne lesne zaravni lako propušta vodu u dublje slojeve tako da biljke plićeg korenovog sistema redovno pate usled nedostatka vode tokom letnjih suša.</s><s>Analiza količine i rasporeda padavina tokom vegetacionog perioda kukuruza pokazala je da su one prve godine u ukupnoj sumi bile manje u odnosu na višegodišnji prosek za oko 28%, ali je relativno povoljan mesečni raspored ublažio ovaj manjak.</s><s>U drugoj godini bilo je 311 mm padavina tokom ontogeneze kukuruza.</s><s>Ova suma manja je od proseka za 11%.</s><s>Uz vrlo povoljan raspored padavina ova godina se može opisati kao vrlo povoljna.</s><s>U trećoj godini količine padavina od 243 mm bile su manje od proseka za 31%.</s><s>Raspored padavina je, takođe bio veoma nepovoljan uz dugotrajne periode letnje suše i visoke temperature.</s><s>Meteorološki ova godina bila je najnepovoljnija za kukuruz (tabele 2 i 3).</s><s>Tab.</s><s>2. Mesečni raspored padavina po godinama, mm Monthly precipitation, mm</s> <s>Predmet istraživanja bili su jedna sorta (populacija) i četiri hibrida.</s><s>Populacija ZP Rumenka, koja je poslužila kao standard, odlikuje se dugim vegetacionim periodom (do 135 dana).</s><s>Obrazuje stabla neujednačena po visini i klipove koje se pojavljuju na visini iznad 100 cm.</s><s>Vrlo je rodna u vlažnoj godini (Glamočlija i sar., 2015; 2016).</s><s>Hibrid Staniša sazreva za 115 dana (FAO grupa 300).</s><s>Stablo dostiže visinu do 230 cm.</s><s>Obrazuje srednje-duge konusne klipove sa 16 redova zrna.</s><s>Uspeva u različitim agroekološkim uslovima i tolerantan je na sušu.</s><s>ZP 341 je iz FAO grupe 300.</s><s>Razvija stablo visine do 220 cm i konusne klipove dužine Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 oko 22 cm.</s><s>Uspeva i na siromašnijim brdskim zemljištima.</s><s>Hibrid Dukat sazreva za 125 dana (FAO grupa 400).</s><s>Razvija snažan korenov sistem i tolerantniji je na sušu.</s><s>Stabla, prosečne visine do 255 cm, ostaju zelena u vreme berbe.</s><s>Rubin je hibrid FAO grupe 600.</s><s>Veoma prinosan i dobro uspeva i na siromašnim zemljištima.</s><s>Obrazuje visoka stabla, do 270 cm i duge klipove na visini oko 100 cm.</s><s>U sve tri godine primenjena je ista agrotehnika, osnovna obrada u jesen posle vađenja krompira, uz zaoravanje 300 kg ha-1 mineralnog hraniva 15:15:15 i predsetveno 200 kg ha-1 KAN-a.</s><s>Setva je izvedena mašinski, a gustine useva su određene prema preporuci za svaki hibrid.</s><s>Merenja morfoloških i proizvodnih osobina urađena su u vreme sazrevanja, a dobijeni podaci urađeni analizom varijanse (statistički paket statistica 7.1 for Windows).</s> <s>Variranja broja biljaka sa potpuno razvijenim klipom bila su velika po godinama istraživanja.</s><s>U meteorološki najpovoljnjoj 2016. godini prosečan broj plodnih biljaka bio je 48.786 što je statistički značajno više u odnosu na prvu i drugu godinu.</s><s>Statistički značajna variranja bila su i po genotipovima.</s><s>U trogodišnjem proseku najmanje biljaka sa klipom bilo je u sorte ZP Rumenka, 33,263.</s><s>Značajno veći broj biljaka sa klipom imali su svi proučavani hibridi, ali između njih nije bilo statistički značajnih variranja (tabela 4).</s> <s>Vodni režim tokom vegetacionog perioda značajno je uticao na dužinu klipa.</s><s>U 2016. godini, sa najboljim rasporedom padavina, biljke kukuruza su obrazovale klipove prosečne dužine 26,9 cm.</s><s>Ova vrednost veća je nego u prvoj godini za 42,3%, a u odnosu na treću za 68,1%.</s><s>Smanjenje prosečne dužine klipa u 2015. i 2017. godini bilo je vrlo značajno prema drugoj godini.</s><s>Među proučavanim genotipovima bilo je značajnih variranja u dužini klipa, kako po godinama, tako i u trogodišnjem proseku (tabela 5).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>5. Prosečna dužina klipa, cm</s> <s>Najpovoljniji vodni i toplotni režim u drugoj godini uticao je da se na klipovima obrazuje prosečno po 259,1 grama zrna.</s><s>Poredeći ovu vrednost sa prvom i drugom godinom veća masa zrna bila je od 76,5 g (2015.) do 138,6 g (2017).</s><s>Variranja po godinama bila su vrlo značajna, i to samo u drugoj u odnosu na prvu i treću godinu.</s><s>Genotipovi su ispoljili različit stepen tolerantnosti na vremenske uslove tokom vegetacionog perioda.</s><s>Najveću masu zrna imala je sorta u ZP Rumenka drugoj godini, ali i najmanju u prvoj i trećoj godini uz vrlo značajna variranja.</s><s>Variranja u masi zrna u klipu bila su izražena i u proučavanih hibrida, koji su ispoljili najveću rodnost u drugoj godini, a najmanju u trećoj.</s><s>U trogodišnjem proseku najmanju masu zrna u klipu imala je sorta ZP Rumenka, 173,6 g. Vrednost mase zrna u klipu značajno je bila veća u hibrida.</s><s>Najveću masu zrna imali su hibridi najdužeg vegetacionog perioda Dukat (195,4 g) i Rubin (195,2 g), tabela 6.</s> <s>U optimalnim uslovima uspevanja i uz standardnu tehnologiju proizvodnje vrednost udela oklaska u klipu treba da bude ispod 20%, što su imali svi proučavani genotipovi u drugoj Oodina.</s><s>U meteorološki manje povoljnoj prvoj Oodina samo je u sorte ZP Rumenka udeo klipa bio iznad ove granice (21,8%).</s><s>Treće godine, po vodnom režimu najnepovoljnije, Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 prosečan udeo klipa za sve genotipove bio je 23,2% sa značajno najvećom vrednošću u sorte ZP Rumenka.</s><s>U trogodišnjem proseku svi proučavani hibridi imali su udeo klipa u ukupnoj masi oko 20% sa variranjima od 19,5% (ZP 341), do 20,6% (Rubin).</s><s>Značajno veća vrednost ovog pokazatelja proizvodnih osobina bila je u sorte ZP Rumenka u odnosu na hibride Prinos zrna u trogodišnjem proseku za ceo ogled bio je 7.470 kg ha-1, uz statistički vrlo značajna variranja po godinama.</s><s>Najveći prinos zrna proučavani genotipovi imali su u drugoj godini 12,535 kg ha-1.</s><s>U prvoj godini ova prosečna vrednost bila je manja za 77,93%, a Grain yield, kg ha-1</s> <s>Nepovoljni vremenski uslovi u prvoj i trećoj godini značajno su umanjili prinos zrna, posebno dugi sušni periodi praćeni visokim temperaturama vazduha u 2017.</s><s>Godini.</s><s>Proučavani genotipovi su različito reagovali na izražena variranja vremenskih uslova.</s><s>U prvoj i drugoj godini prinos zrna je rastao sa povećanjem dužine vegetacionog perioda hibrida, dok su u trećoj veći prinos imali raniji hibridi.</s><s>Pojedinačna analiza uticaja vremenskih uslova na rodnost proučavanih genotipova pokazala je da su i po godinama i u trogodišnjem proseku hibridi bili prinosniji i ispoljili su manja variranja u prinosu zrna po godinama istraživanja (tabela 8).</s> <s>Rezultati trogodišnjih ispitivanja uticaja vremenskih uslova na morfološke i proizvodne osobine pet domaćih genotipova kukuruza pokazali su sledeće: - Kukuruz je biljna vrsta koja je adaptirana na aridne uslove, ali za postizanje ekonomskih opravdanih prinosa u uslovima suvog ratarenja neophodno je opredeliti se za agrotehničke mere kojima će se ublažiti uticaj ovog abiotičkog stresa; - Naša najvažnija područja za gajenje kukuruza, posebno ravničarska, pod jakim su uticajem kontinentalne klime koja u proteklim decenijama sve više poprima sušni (aridni) karakter.</s><s>Na području Srema, gde su izvedeni ogledi, višegodišnje količine padavina u vegetacionom periodu manje su od uslovno-optimalnih potreba biljaka za 27-29%.</s><s>Istovremeno, prosečne temperature vazduha su u ovom periodu veće za 2,2-2,5°C. Nedostatak vode biljke delom nadoknađuju rezervama zimskih padavina; - Tokom istraživanja vodni i toplotni režim u sve tri godine bili su manje povoljni nego u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>Ukupne količine padavina u vegetacionom periodu kukuruza bile su manje za 12% u drugoj, za 19% u prvoj i za 31% u trećoj godini.</s><s>Pored manjih ukupnih količina padavina i raspored je bio izuzetno nepovoljan u trećoj godini, manje povoljan u prvoj, a relativno najpovoljniji u drugoj godini.</s><s>U sve tri godine bile su manje ukupne godišnje padavine što ukazuje i na zimske suše i manje rezerve vode koje bi korenovi kukuruza mogli da iskoriste;</s> <s>- U takvim vremenskim uslovima tolerantnost kukuruza na sušu može se povećati izborom najpovoljnije agrotehnike.</s><s>Osnovnu obradu i predsetvenu pripremu zemljišta treba izvesti tako da se sačuva akumulisana voda skupljena tokom vanvegetacionog perioda; - Ranijom setvom, pravovremenom dopunskom ishranom biljaka i pravilno izbalansiranim odnosom glavnih elemenata ishrane, ubrzao bi se prolećni porast biljaka; Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 - Manjom gustinom useva i brižljivo izvedenim merama nege i zaštite useva racionalnije će se trošiti rezerve vode u zemljištu, kao i padavine tokom vegetacionog perioda;</s> <s>- Jedno od vrlo značajnih pitanja predstavlja izbor genotipa najbolje prilagođenog agroekološkim i zemljišnim uslovima.</s><s>Savremene metode oplemenjivanja kukuruza i stvaranja hibrida najnovije generacije podrazumevaju stvaranje sorti koje bolje koriste raspoloživu vodu i tolerantnije su na sušu što su potvrdila i ova istraživanja; - U povoljnim vremenskim uslovima svi proučavani genotipovi imali su visok prinos zrna, a u sušnim godinama veće produktivne osobine ispoljili su hibridi kraćeg vegetacionog perioda.</s> <s>Proizvodnja kukuruza u uslovima globalnih klimatskih promena.</s><s>Zbornik radova, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Vol.</s><s>47, Br. 2, 443-450.</s><s>Blažić, M., Glamočlija, Đ., Živanović, Lj.</s><s>I Ikanović, J. (2007): Uticaj povećanih količina i oblika azota na prinos i kvalitet zrna kukuruza.</s><s>XII savetovanje o biotehnologiji.</s> <s>(2015): Alternativne ratarske biljke u konvencionalnom i organskom sistemu gajenju.</s><s>Monografija.</s><s>Beograd.</s><s>ISBN 978-86-81689-32-5; 1-355. (2016): Morfološke i produktivne osobine kukuruza crvenog zrna u promenljivim vremenskim uslovima.</s><s>Selekcija i semenarstvo, Vol.</s><s>XXII, broj 1, 1-9. (2014): The productive and quality traits of forage maize in relation to the soil type and sowing density.</s><s>Romania Romanian Agricultural Research, No.</s><s>31, 311. (2013): Effects of agroecological conditions and hybrid combinations on maize seed germination.</s><s>Biotechnology in Animal Husbandry, Vol 29, issue 4, 715-725.</s><s>Simić, D. (2017): Procentualno učešće frakcija semena u ranim genotipovima hibridnog kukuruza.</s><s>Zbornik radova Instituta PKB Agroekonomik.</s><s>XXXI Savetovanje agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista, Vol.</s><s>23, br. 1-2. p.11-18. (2017): Uticaj načina setve i združivanja na energetsku i proteinsku vrednost kukuruza i soje u postrnoj setvi.</s><s>Zbornik Instituta PKB Agroekonomik.</s><s>23,1-2. 19-24.</s><s>Živanović, Lj., Glamočlija, Đ., Kolarić, Lj.</s><s>I Nedić, M. (2007): Izbor tehnologije gajenja u funkciji stabilne proizvodnje kukuruza.</s><s>III Simpozijum.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Živanović, Lj. (2012): Uticaj tipa zemljišta i količine azota na produktivnost hibrida kukuruza različitih FAO grupa zrenja.</s><s>Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s> <s>MOGUĆNOST VEĆEG KORIŠTENJA KUKURUZA KAO BIOENERGENTA Izvod: U svetu postoji veliki broj biljaka, koje tokom vegetacione sezone daju veliku biomasu koja na različit način može poslužiti kao izvor energije.</s><s>U radu su prikazani paramerti proizvodnje kukuruza u svetu i Srbiji.</s><s>Takođe su ispitivani paramerti proizvodnje biomase dva hibrida kukuruza gajena na zemljištu tipa gajnjača.</s><s>Kukuruz se u svetu sejao na 184,66 miliona hektara.</s><s>Prosečni svetski prinosi iznosili su 5,62 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila preko 1,04 milijarde tona.</s><s>Površine pod kukuruzom u Srbiji iznosile su 1,06 miliona ha, a prosečni prinosi 7,52 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja bila 7,52 miliona tona.</s><s>Prosečni prinosi kukuruza u Srbiji bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 1,90 t ha-1 odnosno za 33,81%, i od prosečnih prinosa u Evropi Prosečna visina biljaka ispitivanih hibrida kukuruza iznosila je 3,17 m, visina stabla do klipa 1,39 m dok je broj listova po stablu iznosio 14,93.</s><s>Oba hibrida imaju dobre performanse i veliku produkciju biomase.</s><s>Kukuruz može uspešno da se koristi u energetske svrhe, jer ima veliku godišnju produkciju biomase.</s> <s>Kukuruz predstavlja biljnu vrstu veoma visokog biološkog potencijala rodnosti i ubrajamo ga u skupinu biljaka sa najvećom proizvodnjom organske materije po jedinici površine (Glamočlija, 2012).</s><s>U proteklim decenijama, mnoge visokorazvijene zemlje, sve više koriste kukuruz u energetske svrhe, jer ima veliku godišnju produkciju biomase pogodnu za preradu u čvrsta i tečna goriva.</s> <s>Zamena goriva proizvedenih iz fosilnih izvora s biogorivima proizvedenim iz obnovljivih izvora prioritet je u mnogim zemljama.</s><s>Proizvodnja biogoriva iz obnovljivih izvora alternativa je proizvodnji biogoriva iz fosilnih izvora, ali i izazov na ekološkom, društveno-političkom i tehnološkom nivou.</s><s>Ekološki nivo vezan je uz povećanu emisiju CO2 i drugih gasova tokom proizvodnje i korištenja fosilnih izvora energije.</s><s>Uz ekološki i društveno-politički, treći ohrabrujući razlog biotehnološke proizvodnje biogoriva je ekonomski, a odnosi se na stvaranje dodatne vrednosti (ekonomska održivost) (Rezić i sar., 2016).</s><s>Autori navode da bioetanol proizveden iz lignoceluloznih sirovina (npr. ostaci biomase drveta i poljoprivrednih kultura) zadovoljava kriterijume ekološke i društvenopolitičke održivosti.</s><s>Međutim, troškovi proizvodnje bioetanola iz lignoceluloznih sirovina značajno su veći u odnosu na troškove proizvodnje bioetanola iz šećernih i skrobnih sirovina.</s><s>Da bi se ostvarila ekonomski održiva proizvodnja bioetanola iz lignoceluloznih sirovina neophodno je razviti i primeniti nova tehnološka rešenja.</s><s>Isti autor navodi da proces proizvodnje bioetanola može se provesti pomoću različitih tehnika vođenja bioprocesa kao Dr Jela Ikanović, naučni saradnik; prof. dr Snežana Janković; Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd.</s><s>Dr Ljubiša Živanović, docent; dr Ljubiša Kolarić, docent; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, Zemun-Beograd.</s><s>Dr Vera Popović, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Maksima Gorkog 30, Novi Sad.</s><s>Prof. dr Gordana Dražić; Singidunum Univerzitet, Futura, Beograd, Republika Srbija.</s><s>Dr Milić Čurović, redovni profesor, Univerzitet Crne Gore, Biotehnički fakultet, Podgorica, Crna Gora; Slobodanka Pavlović; Nezavisni Univerzitet Banja Luka, Ekološki fakultet, Banja Luka, Bosna i Hercegovina.</s><s>E-mail prvog autora: jelaŽagrif.bg.ac.rs, braveraŽeunet.rs Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru projekata ТR 31078 и ТR 31025 koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 što su npr. odvojeni proces hidrolize lignocelulozne sirovine i fermentacija njenog hidrolizata, simulatana hidroliza i fermentacija ili konsolidirani bioprocesni sastav.</s><s>Uspešna proizvodnja kukuruza se ostvaruje pravilnim izborom hibrida, i pravilnom primenom tehnologije gajenja.</s><s>Pravilnom i pravovremenom tehnologijom gajenja smanjuju se i ublaživavaju efekti limitirajućih (ograničavajućih) faktora (suša, poplava, grad i dr.) i ostvaruje se profitabilna proizvodnja (Popović, 2010; Živanović i sar., 2012; Marić i sar., 2013; Glamočlija i sar., 2015; Šarčević-Todosijević i sar., 2016).</s><s>Proizvodnja kukuruza značajno će se unaprediti primenom sortne tehnologije, proizvodnje korišćenjem savremene mehanizacije, upotrebom adekvatnih količina mineralnih hraniva, pravilnom negom useva.</s><s>Jedan od glavnih nekontrolisanih faktora u proizvodnji su vremenske prilike, koje su važan faktor u proizvodnji kukuruza.</s><s>U borbi protiv suše, najbolje rešenje je gajenje hibrida koji pored visokog genetičkog potencijala za prinos, poseduju i visoku tolerantnost prema abiotičkim i biotičkim faktorima stresa, posebno prema suši (Popović, 2010, Đekić i sar., Početkom XXI veka u svetu se značajno povećala ukupna proizvodnja etanola.</s><s>Na trend povećanja prozvodnje bioetanola uticali su veća potražnja ovog goriva koji ima manji negativan efekat na životnu sredinu u poređenju sa fosilnim gorivima (Glamočlija i sar, 2015).</s><s>U zadnje vreme, oplemenjivanju kukuruza kao bioenergetskog useva, posvećuje se sve veća pažnja.</s><s>Ako se tome doda činjenica da se žetveni ostaci, koji ostaju nakon žetve kukuruza, mogu najvećim delom iskoristiti za proizvodnju lignocelulozne biomase, kukuruz će biti najperspektivniji izvor sirovine za industriju bioenergije u bliskoj budućnosti Veća energetska dobit od kukuruza može se postići, pre svega, povećanjem produkcije biomase kukuruza i to kroz modifikacije biljne arhitekture (Sakamoto i sar., 2005; Živanović, 2005; Ikanović i sar., 2015).</s><s>Isti autori navode da se u tom smislu koriste karakteristike kao što su: visina biljke, broj listova, povećanje lateralnog grananja i bokorenja.</s> <s>Da bismo proizvodnju kukuruza u našoj zemlji poboljšali, potrebno je primeniti sortnu tehnologiju gajenja (Popović, 2010, Terzić i sar., 2017).</s><s>Poznato je da u proizvodnji kukuruza poseban značaj imaju agrotehničke mere, a u kontekstu tih mera značajno mesto zauzima izbor hibrida.</s><s>Pravilan izbor hibrida, koji će u konkretnim uslovima klime, zemljišta i ostalih faktora spoljne sredine omogućiti postizanje visokih i stabilnih prinosa kukuruza, prvi je korak na tom putu.</s><s>Danas, kada je cena energije sve veća, a zahtevi tržišta sve strožiji, značaj gajenja ranijih hibrida ogleda se u manjim troškovima sušenja i lakšeg čuvanja zrna, a time ispravnijeg zdravstvenog stanja kukuruza namenjenog za ishranu domaćih životinja.</s><s>Osim toga, ranijom i jednostavnijom berbom oslobađaju se površine i stiču preduslovi za blagovremenu i kvalitetniju setvu ozimih žita, prvenstveno ozime pšenice.</s><s>Osnovni cilj ovog rada bio je da se uradi analiza proizvodnje kukuruza u svetu i Srbiji i da se utvrde performanse hibrida u cilju većeg korišćenja biomase kukuruza u energetske svrhe.</s> <s>Podaci za analizu proizvodnje kukuruza u svetu preuzeti su sa sajta FAO za 2014. godinu.</s><s>Ogled sa dva hibrida kukuruza bio je postavljen u Kragujevcu na zemljištu tipa gajnjača, tokom 2013. godine.</s><s>Primenjena je optimalna tehnologija gajenja tokom izvođenja ogleda.</s><s>Setva hibrida, bc 532- G1 i 678- G2 obavljena je u optimalnom roku početkom aprila.</s><s>Mere nege useva primenjene su pravilno.</s><s>Žetva je obavljena u tehnološkoj zrelosti.</s><s>Pre žetve uzeti su uzorci iz svakog ponavljanja za morfološke analize.</s><s>Praćeni su sledeći parametri produktivnosti biomase: visina biljaka (m), visina biljaka do prvog klipa (m) i broj listova.</s><s>Podaci su obrađeni pomoću deskriptivne statistike: prosečne vrednosti, greška aritmetičke sredine i standardna devijacija.</s><s>Svi rezultati su prikazani tabelarno i grafički.</s><s>Za statističku obradu podataka primenjen je program Stat Soft 12.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Rezultati i diskusija</s> <s>Meteorološki uslovi.</s><s>Za uspešno gajenje kukuruza i ostalih ratarskih biljaka potrebno je da agroekološki uslovi budu u optimumu, ili što bliže optimumu, jer od njih u velikom stepenu zavisi prinos kukuruza.</s><s>Srednje mesečne temperature vazduha u godini ispitivanja, 2013., i uslovno optimalne temperature po Wallace-u i Bressman-u (1955), u vegetacionom periodu kukuruza, prikazane su u tabeli 1. Srednja dnevna temperatura vazduha u vegetacionom periodu 2013., bila je ispod uslovno optimalne temperature za 1,0ºC.</s><s>Najviša dnevna temperatura vazduha izmerena je u julu mesecu i iznosila je 23,3°C Tab.</s><s>1. Ukupne padavine (mm) i srednje mesečne temperature vazduha (oC), 2013 Total precipitation (mm) and average monthly air temperature (oC), 2013 Parametar</s> <s>Podaci o količinama padavina, po mesecima vegetacionog perioda kukuruza, u 2013. godini i uslovno optimalne količine po Vučiću (1971, 1987), prikazani su u tab.</s><s>1 i graf.</s><s>1. Potrebe kukuruza za vodom su 425-470 mm.</s><s>U ispitivanoj godini padavine su bile manje od potrebnih odnosno uslovno optimalnih za 86-130 mm.</s> <s>Grafikon 1. Ukupne padavine i potrebe biljaka kukuruza za padavinama, mm, Kragujevac, 2013.</s><s>Chart 1. Total precipitation (mm) and the needs of maize plants, mm, Kragujevac, 2013.</s><s>Visoke temperature vazduha, deficit padavina, kao i pojava bolesti i štetočina, predstavljaju ozbiljne faktore stresa, koji značajno umanjuju prinose hibrida kukuruza Živanović i sar., 2017).</s><s>U ispitivanoj godini, u vegetacionom periodu, od maja do septembra Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 meseca, zabeležen je deficit padavina (graf.</s><s>1).</s><s>Najveći deficit (manjak) padavina zabeležen je Proizvodnja kukuruza u Svetu</s> <s>Prema podacima FAO, kukuruz se u svetu, u 2014. godini, sejao na 184,66 miliona hektara.</s><s>Prosečni svetski prinosi iznosili su 5,62 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila preko 1,04 milijarde tona (tabela 2).</s> <s>U Evropi, kukuruz se sejao na površini od 18,71 milion hektara.</s><s>Prosečni prinosi u Evropi iznosili su 6,89 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 129,01 miliona tona, Tab.</s><s>2. Prosečni prinosi kukuruza u Evropi bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 1,28 t ha-1 U zemljama Evropske unije kukuruz se sejao na površini od 9,58 miliona hektara.</s><s>Prosečni prinosi kukuruza u EU iznosili su 8,10 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 77,57 miliona tona, Tab.</s><s>2. Prosečni prinosi u EU bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za Prema FAO podacima kukuruz se u Republici Srbiji sejao na površinama od 1,06 miliona ha.</s><s>Prosečni prinosi kukuruza u Srbiji iznosili su 7,52 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 7,52 miliona tona, Tab.</s><s>2. Ukupni udeo površina kukuruza proizvedenog u Srbiji u odnosu na svetsku proizvodnju bio je 0,57%, tab.</s><s>2. Prosečni prinosi kukuruza u Srbiji bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 1,90 t ha-1 odnosno za 33,81% i od prosečnih prinosa u Evropi za 0,63 t ha-1 odnosno za 9,14%.</s><s>Na osnovu rezultata visine prinosa evidentno je da Srbija ima odlične uslove za gajenje kukuruza.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Prosečna visina biljaka ispitivanih genotipova iznosila je 3,17 m i varirala je od 3,08m (G1) do 3,26 m (G2).</s><s>Razlika u visini biljaka između ispitivanih genotipova nije bila statistički Tab.</s><s>4. Deskriptivna statistika za testirane parametre ispitivanih hibrida kukuruza Descriptive statistics for the parameters of biomass of maize hybrids tested Parametar</s> <s>Prosečna visina stabla do klipa, ispitivanih genotipova, iznosila je 1,39 m i varirala je od 1,29 m (G1) do 1,48 m (G2).</s><s>Standardna greška za ispitivani parametar iznosila je 0,08 Grafikon 2. Visina biljaka ispitivanih hibrida, a, prosek za genotipove kukuruza, b. Chart 2. Plant height of tested hybrids, a, the average for maize genotypes, b. Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Grafikon 3. Visina stabla do klipa hibrida kukuruza, a, prosečna visina stabla do klipa, b. Chart 3. Height of the stems to the cob of maize hybrids, a, average height of the stems to the cob, b. Prosečna visina stabla do klipa, ispitivanih genotipova, iznosila je 1,39 m i varirala je od 1,29 m (G1) do 1,48 m (G2).</s><s>Standardna greška za ispitivani parametar iznosila je 0,08 Prosečan broj listova u ispitivanih genotipova iznosio je 13,94 i varirao je od 13,93 (G1) do 13,95 (G2).</s><s>Standardna greška za ispitivani parametar iznosila je 0,27 (tab.</s><s>3, graf.</s><s>Grafikon 4. Broj listova ispitivanih hibrida, a, prosečan broj listova za genotipove kukuruza, b. Chart 1. Number of leaves of tested hybrids, a, average number of leaves for maize genotypes, b. U skladu sa našim istraživanjima su i istraživanja Bekavca i sar. (2018), gde autori navode da je hibrid za silažu, NS 5010, srednje-kasni hibrid (FAO 580) sa elastičnim stablom, visine oko 320 cm, dok je hibrid NS 6043, kasni hibrid (FAO 680) koji ima stablo visine preko 300 cm.</s><s>Oba hibrida su otporna prema poleganju i lomu i imaju potencijal za prinos zrna iznad 15 t ha-1 a silo mase preko 75 t ha-1.</s><s>Navedeni hibridi su tolerantni prema suši i prouzrokovačima najznačajnijih bolesti kukuruza.</s><s>Klipovi su im cilindričnog oblika sa 16 do 18 redova zrna, tipa zubana, žute boje, standardnog kvaliteta.</s><s>Masa 1000 zrna im je oko 400 grama.</s><s>Autori navode da je u zavisnosti od proizvodnih karakteristika rejona i tipa zemljišta, neophodno ostvariti sklop od 68-80.000 biljaka ha-1.</s><s>Proizvodnja kukuruza uveliko zavisi od izbora hibrida, klimatskih prilika i tehnologije proizvodnje.</s><s>U Srbiji postoji cela paleta hibrida kukuruza za različite namene.</s><s>Bekavac i sar. (2018) navode da su NS hibridi kukuruza za kombajniranje zrna: NS 3022, NS 3023, NS Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 4051, NS 5211; zatim hibridi za berbu u klipu: NS 5043, NS 5051, NS 6010, NS 6030, NS 6102, NS 6140, NS 7020; Ultra hibridi: NS 444 Ultra, NS 640 Ultra, NS 5041 Ultra; Silažni hibridi kukuruza: NS 5010, NS 6043, Tisaž; dok su hibridi za posebne namene: NS 609 B, NS 620 k, takođe postoje hibridi nove generacije a to su: NS 4024 i NS 5072.</s><s>Ispitivani hibridi kukuruza imaju veliku produkciju biomase.</s><s>Na osnovu rezultata istraživanja možemo da kažemo da kukuruz može uspešno da se koristi u energetske svrhe, jer ima veliku godišnju produkciju biomase pogodnu za preradu u čvrsta i tečna goriva.</s><s>Rezić i sar. (2016) navode da se danas većina biogoriva proizvodi iz šećernih (šećerna trska i repa) i skrobnih (kukuruz) sirovina.</s><s>Da bi se smanjilo povećanje cene hrane uzrokovano korišćenjem prehrambenih poljoprivrednih kultura za proizvodnju biogoriva najnoviji navod EC o primeni biogoriva u transportnom sektoru predviđa smanjenje proizvodnje biogoriva iz tih kultura (npr. kukuruz za 10 % odnosno uljana repica za 5,75%).</s><s>Takođe se predviđa da će bioetanol biti jedno od glavnih goriva u transportnom sektoru zbog netoksičnosti, mogućnosti proizvodnje iz različitih lignoceluloznih sirovina, te primene u motorima s unutarnjim sagorevanjem bez potrebe za modifikacijom motora (mešavine fosilnih goriva sa 5 ili 10 % etanola).</s> <s>Na osnovu rezultata naših ispitivanja mogu se izvesti sledeći zaključci: Kukuruz se u svetu sejao na 184,66 miliona hektara.</s><s>Prosečni svetski prinosi iznosili su 5,62 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja bila preko 1,04 milijarde tona.</s><s>U Evropi, kukuruz se seje na površini od 18,71 milion hektara sa prosečnim prinosima od 6,89 t ha-1 i proizvodnjom od 129,01 miliona tona.</s><s>Prosečni prinosi u Evropi bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 1,28 t ha-1 odnosno za 22,78%.</s><s>U Srbiji, kukuruz se sejao na 1,06 miliona ha sa udelom površina u odnosu na svetsku proizvodnju od 0,57%.</s><s>Prosečni prinosi kukuruza iznosili su 7,52 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 7,52 miliona tona.</s><s>Prosečni prinosi kukuruza u Srbiji bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 1,90 t ha-1 odnosno za 33,81%, i od prosečnih prinosa u Evropi za 0,63 t ha-1 odnosno za Prosečna visina biljaka ispitivanih hibrida kukuruza iznosila je 3,17 m, visina stabla do klipa 1,39 m dok je broj listova iznosio 13,94.</s><s>Oba hibrida imaju dobre performanse.</s> <s>Kukuruz može uspešno da se koristi u energetske svrhe, jer ima veliku godišnju produkciju biomase pogodnu za preradu u čvrsta i tečna goriva.</s><s>Pravilnim izborim hibrida ostvaruje se veća energetska dobit od kukuruza, pre svega povećanjem produkcije biomase kukuruza i to kroz modifikacije biljne arhitekture: visine biljke, broja listova, povećanje lateralnog grananja i dr. Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Literatura</s> <s>Lj., Kolarić, Lj. (2015): Suša limitirajući faktor u proizvodnji soje.</s><s>Efekat navodnjavanja na prinos i kvalitet soje ŠGlycine max (L.) Merr.</s><s>Ć. Zbornik radova Instituta PKB Agroekonomik, Beograd, 11-21.</s><s>Usporedba različitih tehnika proizvodnje bioetanola iz lignoceluloznih sirovina Comparison of different techniques for bioethanol production from lignocellulosic raw materials.</s><s>Croatian Journal of Food Technology, Biotechnology and Nutrition.</s><s>A crop phenology detection method using time-series MODIS data.</s><s>Remote Sensing of Environment, 96, 366−374.</s> <s>Simić, D. (2017).</s><s>Procentualno učešće frakcija semena u ranim getotipovima hibridnog kukuruza.</s><s>Zbornik radova Instituta PKB Agroekonomik.</s><s>XXXI Savetovanje agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista, 23, 1-2. p.11-18.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 (2017).</s><s>Uticaj načina setve i združivanja na energetsku i proteinsku vrednost kukuruza i soje u postrnoj setvi.</s><s>Zbornik radova Instituta PKB Agroekonomik.</s><s>XXXI Savetovanje agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista, 23, 2,19-24.</s><s>Vučić, N. (1987): Vodni, vazdušni i toplotni režim zemljišta.</s><s>Vojvođanska Akademija nauka i umetnosti.</s><s>Novi Sad.</s> <s>Živanović, Lj. (2005): Uticaj vremena setve na ontogenezu i prinos hibrida kukuruza različite dužine vegetacionog perioda, Magistarska teza, Poljoprivredni fakultet, Beograd – Zemun.</s> <s>Izvod: Visokoprinosna, kasna sorta ozime pšenice Imperija stvorena je metodom hibridizacije genetički divergentnih roditelja: linije PKB – L- 1004/02 i sorte PKB Merkur.</s><s>Kod ove sorte uspešno su kombinovani geni odgovorni za visok potencijal rodnosti, solidan tehnološki kvalitet, otpornost prema poleganju, niskim temperaturama i važnijim bolestima kod pšenice.</s><s>Registrovana je od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije 2017. godine.</s><s>Poseduje široku adaptabilnost kao i stabilnost prinosa, što joj omogućuje gajenje u različitim klimatsko-zemljišnim uslovima pri optimalnim nivoima agrotehnike.</s><s>Na osnovu pokazatelja tehnološkog kvaliteta, svrstana je u III kvalitetnu klasu, B2 farinografsku kvalitetnu podgrupu i II tehnološku grupu.</s><s>Ključne reči: sorta, oplemenjivanje, prinos, tehnološki kvalitet.</s> <s>Povećana tražnja na tržištu i sve veći značaj pšenice u svakodnevnoj ljudskoj ishrani, nameću potrebu povećanja obima proizvodnje ove žitarice kako u svetu, tako i kod nas zavisi pre svega od zasejanih površina i prosečnog prinosa zrna.</s><s>Površine variraju iz godine u godinu.</s><s>Površine pod pšenicom su pre svega odraz potrebe za pravilnim plodoredom, jer pšenica ima višestruke prednosti u intenzivnoj plodosmeni biljnih vrsta i predstavlja jedan od najboljih preduseva (Đurić i sar., 2015).</s> <s>U radu je analizirana sorta Imperija, nastala metodom hibridizacije u 2009. godini, genetički divergentnih roditelja: linije PKB – L- 1004/02 i sorte PKB Merkur.</s><s>Visok genetički potencijal za prinos potiče pre svega od linije PKB – L- 1004/02, koja je ispoljila odlične kombinacione sposobnosti u pogledu ovog svojstva.</s><s>Donor brojnih gena odgovornih za pokazatelje tehnološkog kvaliteta i odlične otpornosti na bolesti i niske temperature (ozimost) bila je sorta PKB Merkur.</s><s>Sorta Merkur, pripada I tehnološkoj klasi i ima sve odlike sorte poboljšivača, kao i kvalitativne karakteristike i toleratnost prema niskim temeraturama.</s><s>Hibridni materijal je uzgajan po Pedigre metodu.</s><s>Fenotipski ujednačena linija, sa registarskom oznakom PKB - L – 38/13, odabrana je 2013. godine iz F-5 generacije.</s><s>Linija PKB - L – 38/13 je prijavljena 2015. godine Komisiji za priznavanje sorti.</s><s>Priznata je 2017. godine od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, pod nazivom Imperija.</s> <s>Sorta Imperija je ispitivana u mreži dvogodišnjih ogleda Komisije za priznavanje sorti na ukupno sedam lokaliteta (Novi Sad, Sombor, Sremska Mitrovica, Pančevo, Kikinda, Kruševac i Požarevac).</s><s>Ispitivanje ove linije vršilo se upoređivanjem sa standardnim sortama: Renesansa, Pobeda i NS 40S. U ogledima je proučavan prinos, vreme zrenja (klasanje), visina biljke, otpornost prema poleganju i otpornost prema prouzrokovačima bolesti (Puccinia recondite tritici, Puccinia striiformis sp. tritici, Erysiphe graminis tritici).  Dr Nenad Đurić, docent; Megatrend Univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola; dipl. inž. Vesna Trkulja; M.Sci.</s><s>Dragana Ivanović; Institut PKB Agroekonomik, Padinska Skela, Beograd.</s><s>M.Sci.</s><s>Vojin Cvijanović, doktorant; dr Gordana Branković, docent; Poljoprivredni fakultet Zemunu, Beograd; dr Vera Đekić, viši naučni saradnik; Centar za strna žita Kragujevac; dr Marija Spasić, naučni saradnik; Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.</s><s>E-mail prvog autora: nenad.djuricŽoutlook.com Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Otpornost prema bolestima izražena je u uslovima prirodne inokulacije u polju.</s><s>Tolerantnost prema niskim temperaturama ispitivana je tretmanom na –15°C u hladnim komorama.</s><s>Ispitivanja fizičkih i hemijskih osobina zrna, reoloških osobina testa i pecivosti, izvedena su u Institutu za prehrambene tehnologije u Novom Sadu.</s> <s>Prema rezultatima dvogodišnjih ogleda Komisije za priznavanje sorti, sorta Imperija postigla je prosečan prinos zrna za sve lokalitete od 8.873 kg ha-1, što je za 904 kg više od sorte Pobeda, 262 kg više od sorte Renesansa i 28 kg više od sorte NS 40S (Tab.</s><s>1).</s><s>Najveće prinose sorta Imperija je ostvarila u uslovima intenzivne proizvodnje na lokalitetu Sremska 1).</s><s>Sorta Imperija je ostvarila značajno veći prosečan prinos zrna u odnosu na sva tri standarda (za 610 kg ha-1), odnosno 7,4% (Tabela 1).</s><s>Ovo ukazuje da sorta Imperija ima visoke i stabilne prinose koje ostvaruje, pre svega na lokalitetima sa povoljnim osobinama zemljišta i rasporedom padavina tokom vegetacije, uz intenzivnu tehnologiju proizvodnje.</s><s>Tab.</s><s>1. Prinos zrna sorte ozime pšenice Imperija u dvogodišnjim ogledima (2015/16-2016/17) Komisije za priznavanje sorti.</s><s>Grain yield of winter wheat variety Imperija in two-year experiments (2015/16-2016/17) of the Commission for the recognition of varieties Mesto</s> <s>Glavni cilj oplemenjivanja pšenice je povećanje prinosa zrna, međutim, prinos je kvantitativna osobina i zavisi od velikog broja genetskih i ne-genetskih faktora (Hristov i sar., 2014).</s><s>Mogućnosti jedne sorte, iskazane kroz genetički potencijal, predstavljaju direktan efekat ekspresije gena koji determinišu određeno svojstvo ili procese (Đurić, 2001).</s><s>Genetički potencijal je prinos koji se ostvaruje u “idealnim”uslovima spoljašnje sredine i uz optimalnu primenjenu agrotehniku.</s><s>Odnosno, sorta bi trebalo da je prilagođena uslovima Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 proizvodnje, uz optimalnu mineralnu ishranu i snabdevenost vodom, pri čemu faktori stresa (bolesti, insekti, korovi i dr.) moraju biti pod kontrolom (Hristov i sar., 2014; Evans i Wardlaw, 1976).</s><s>S obzirom na to da je genetički potencijal pre svega određen kombinacijom velikog broja gena, čija ekspresija u mnogome zavisi od spoljašnjih faktora, često se govori o proizvodnom potencijalu.</s><s>Naime, proizvodni potencijal je determinisan interaktivnim odnosom genetičkih faktora i faktora spoljašnje sredine.</s><s>Ukoliko je genetički mehanizam sposoban da negativan efekat stresnih faktora smanji na minimum, a pozitivan efekat primenjene tehnologije proizvodnje maksimalno iskoristi, proizvodni potencijal će biti veći Za unapređenje genetičkog potencijala rodnosti i kvaliteta, kao i stabilnosti neke osobine, neophodno je kontinuirano usklađivanje genetičkih faktora i faktora spoljašnje sredine (Egesel and Kahriman, 2013).</s><s>Grupisanje pozitivnih proizvodnih osobina u jednom genotipu, jedan je od preduslova realizacije proizvodnog potencijala svake sorte.</s><s>Agronomske osobine sorte Imperija u poređenju sa standardnom sortom date su u tabeli 2. Tab.</s><s>2. Agronomske karakteristike sorte Imperija i standardne sorte Pobeda u dvogodišnjim ogledima (2015/16-2016/17) Komisije za priznavanje sorti.</s><s>Agronomic characteristics of the Imperija variety and standard variety Pobeda in two year experiments (2015/16-2016/17) of the Commission for the recognition of varieties.</s> <s>Prema rezultatima ogleda Komisije za priznavanje sorti, po vremenu klasanja sorta Imperija je srednje kasna sorta, jedan dan ranija od sorte Pobeda.</s><s>Za agroekološke uslove žitorodnih područja, sorta Imperija poseduje odličnu tolerantnost na niske temperature.</s><s>Visina biljaka je oko 86,4 cm, a čvrsta i ujedno elastična stabljika, obezbeđuje odličnu otpornost na poleganje.</s><s>Otpornost prema najvažnijim bolestima (Puccinia recondite tritici, Puccinia striiformis sp. tritici i Erysiphe graminis tritici) je odlična, i po rezultatima Komisije je bolja od standardne sorte Pobeda (Tabela 2).</s><s>Otpornost na poleganje i važnije prouzrokovače bolesti, osnovni su preduslovi za intenzivniju proizvodnju u kojima sorta Imperija ostvaruje najbolje rezultate.</s> <s>Sorta pšenice je jedan od najznačajnijih faktora kvaliteta, pri čemu ekspresija svih kvalitativnih pokazatelja zavisi od uslova koji variraju u okviru lokaliteta, regiona i vegetacione sezone (Mladenov et al., 2001).</s><s>Kvalitet najzastupljenijih sorti pšenice u širokoj proizvodnji se konstantno poboljšava, ili se održava na postignutom nivou (Đurić i sar., 2012).</s><s>Veliki napori u oplemenjivanja se ulažu da se umanje negativni efekti različitih faktora spoljašnje sredine, koji najčešće imaju tendenciju pogoršavanja tehnološkog kvaliteta brašna, reoloških svojstava testa i gotovih pekarskih proizvoda.</s><s>To su konačno uvažili otkupljivači pšenice, koji sada nešto više plaćaju sorte boljeg tehnološkog kvaliteta.</s><s>Po Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 rezultatima Komisije za priznavanje sorti, sorta Imperija je svrstana u III kvalitetnu klasu, B2 farinografsku kvalitetnu podgrupu i II tehnološku grupu (Tabela 3).</s><s>Tab.</s><s>3. Tehnološki kvalitet sorte Imperija u ogledima Komisije za priznavanje sorti u2017. godini.</s> <s>Sadržaj sirovih proteina/ Crude protein content (%) Sedimentaciona vrednost/ Sedimentation value(ml) Kvalitetna klasa/Quality class</s> <s>Sadržaj vlažnog gluten/Content of wet gluten(%) Sadržaj suvog gluten/Content of dry gluten(%) Izbrašnjavanje/Flourishing(%)</s> <s>Farinogramski kvalitetni broj/Farinogram quality N0(BJ) Farinogramska kvalitetna grupa/Farinogram quality group Energija/Energy (cm2)</s> <s>Prinos hleba /Yield of bread (g 100-1g flour) Prinos zapremine hleba/Yield of bread volume 430</s> <s>Sorta Imperija se može svrstati u sorte sa srednje krupnim zrnom, pri čemu je masa 1000 zrna (37,3 g) što je za 0,8 g manja vrednost od standardne sorte Pobeda.</s><s>Hektolitarska i masa 1000 zrna su genetički uslovljene osobine, koje u velikoj meri variraju pod uticajem ekoloških faktora, što treba znati, jer su ove analize rađene u 2017. godini koja nije bila najpovoljnija za proizvodnju pšenice.</s><s>Sadržaj proteina, uz uslov da je njihov kvalitetni sastav dobar, ukazuje na mogućnost dobijanja mlinarskih i pekarskih proizvoda boljih tehnoloških karakteristika.</s><s>Zahvaljujući sadržaju proteina u zrnu na nivou standarda (11,2%) i sedimentacionoj vrednosti (28,0 ml), sorta Imperija pripada III kvalitetnoj klasi po JUS E.B1,200 (Tabela 3).</s><s>Prosečan kvalitet proteina potvrđen je i kroz visoki sadržaja vlažnog glutena (24,0%), što je za 4,0% manje od standardne sorte, koja spada u grupu odličnog tehnološkog kvaliteta.</s> <s>Priznavanjem sorte Imperija, sortiment ozime pšenice Instituta PKB Agroekonomik i Republike Srbije bogatiji je za još jednu srednje kasnu sortu, koja se odlikuje visokim i stabilnim prinosom zrna i dobrim tehnološkim kvalitetom.</s><s>Odlična tolerantnost na niske temperature, otpornost na najvažnije bolesti i poleganje, omogućuje ovoj sorti gajenje i u manje povoljnim uslovima i postizanje vrlo visokih prinosa.</s><s>Ovo sve svrstava sortu Imperija u perspektivne sorte, koje treba da omogući uspešno gajenje pšenice u područjima sa različitim proizvodnim uslovima, odnosno da upotpune lepezu sorata Instituta PKB Agroekonomik na domaćem tržištu pšenice.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Literatura</s> <s>Zaključak sortiment novosadskih sorti pšenice u periodu 1970-2010.</s><s>Selekcija i semenarstvo, Đurić, N. (2001): Genetička analiza nasleđivanja osobina hibrida F1 i F2 generacija nastalih dialelnim ukrštanjem sorata pšenice.</s><s>Magistarski rad.</s><s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni Fakultet.</s> <s>The high yielding, late winter wheat variety Imperija was created using the method of hybridization of genetically divergent parents: the line PKB-L- 1004/02 and the variety PKB Merkur.</s><s>This variety successfully combines genes responsible for high yield potential, good technological quality, and resistance to lodging, low temperatures and more significant diseases of wheat.</s><s>It has been registered by the Ministry of Agriculture, Forestry and Water Management of the Republic of Serbia in 2017.</s><s>It has broad adaptability, as well as yield stability, which enables it to be grown under various climatic-soil conditions with an optimum level of agrotechnics.</s><s>Based on indicators of technological quality, it was placed in Quality Class III, Farinography Quality Subgroup B2, and Technology Group II.</s><s>Keywords: variety, breeding, yield, technological quality.  Nenad Đurić, Ph.</s><s>D., Assistant Professor; Megatrend University, Faculty of Biofarming, Bačka Topola.</s><s>Vesna Trkulja, B.Sc.; Dragana Ivanović, M.Sc.; PKB Agroekonomik Institute, Padinska Skela, Belgrade.</s><s>Vojin Cvijanović, M.Sc. Doctorate Student; Gordana Branković, Ph.</s><s>D., Assistant Professor; Faculty of Agriculture in Zemun, Belgrade.</s><s>Vera Đekić, Ph.</s><s>D., Senior Research Associate; Center for Small Grain Wheat Kragujevac.</s><s>Marija Spasić, Ph.</s><s>D.; Research Associate, Institute of Agricultural Economics, Belgrade,Republic of Serbia.</s><s>E-mail of first author: nenad.djuricŽoutlook.com Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Originalni naučni rad</s> <s>Izvod: Pšenica kao najvažnija hlebna žitarica u svetu se, u 2016. godini, sejala na 220,11 miliona hektara, imala je prosečne svetske prinose od 3,41 t ha-1 i ukupnu proizvodnju od 749,46 miliona tona.</s><s>U Srbiji se sejala na površinama od 595.118 ha.</s><s>Prosečni prinosi pšenice u Srbiji iznosili su 4,85 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 2.884.537,00 tona.</s><s>Ukupni udeo površina u Srbiji u odnosu na svet iznosio je 0,27%.</s><s>U radu su prikazani rezultati dorade naturalnog semena pšenice jedne komercijalne kombinacije proizvedene u istoj godini, na tri lokaliteta.</s><s>U ovim istraživanjima analizirane su četiri frakcije semena ozime pšenice, Evropa 90.</s><s>Primenjena je podela na četiri različite seme.</s><s>Analizirana je masa 100 semena i ukupna klijavost semena.</s><s>Eksperimentalni podaci obrađeni su kao varijacioni red.</s><s>Razlike srednjih vrednosti ocenjene su t-testom.</s><s>Rezultati pokazuju da se razdvajanjem semena pšenice na frakcije veličine može ujednačiti klijavost semena.</s><s>Semena veće mase imala su veću ukupnu klijavost.</s><s>Ključne reči: pšenica, svet, proizvodnja, frakcije semena, lokaliteti.</s> <s>Pšenica (Triticum sp.</s><s>L.) je ne samo najstarija nego i najrasprostranjenija i najznačajnija kulturna biljka kojoj je ljudski rod posebno zahvalan za svoj razvoj i civilizaciju.</s><s>Spada u grupu strateških proizvoda, dovoljno je reći da je to proizvod od kojeg se dobija hleb i niz prehrambenih proizvoda bez kojih nema opstanka (Pavićević, 1988).</s><s>Seme u poljoprivrednom smislu znači obnavljanje biljne proizvodnje, odnosno njen kontinuitet.</s><s>Od proizvodnje semena zavisi ishrana stanovništva u zemlji i njena nezavisnost (Malešević i sar., 2005).</s><s>Od preko milijardu hektara obradivih površina na Zemlji, preko 217 miliona hektara zauzima pšenica ili oko 26%.</s><s>Najveće površine u svetu su ostvarene 2007. godine od 226,80 miliona hektara.</s><s>Najvažniji proizvođački regioni u svetu su: Evropa, Azija, Amerika i Australija.</s><s>Tradicija gajenja pšenice na prostorima Srbije je duga.</s><s>Za postizanje visokih prinosa semena potrebno je gajiti visokoprinosne sorte uz primenu optimalnih agrotehničkih mera.</s><s>Uvođenjem visokoprinosnih novosadskih sorti pšenice u proizvodnju, upotrebom visokih doza mineralnih hraniva i primenom sortne tehnologije gajenja poslednjih godina došlo je do znatnog povećanja prinosa.</s><s>Vrednost linije trenda beleži tendendenciju rasta prinosa po stopi od 3,22% godišnje (Popović, 2010).</s><s>Da bi se genetski potencijal sorti ostvario u potpunosti potrebno je primeniti pravilnu tehnologiju proizvodnje.</s><s>Novosadske sorte imaju visok genetski potencijal i ostvaruju visoke prinose u ogledima u zemlji i inostranstvu, 8-11 t ha-1.</s><s>Genetski potencijal sorti retko se može ostvariti u potpunosti u širokoj proizvodnji, ali sa pravilnom primenom tehnologije gajenja može da se ostvari oko 60 % genetskog potencijala rodnosti tj. prinos preko 5,5 t ha-1 (Popović, 2010).  Dr Petar Stevanović, Inspektorat Republike Srpske; Banja Luka, Bosna i Hercegovina.</s><s>Dr Vera Popović, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Republika Srbija.</s><s>Dr Zoran Jovović, redovni profesor; Univerzitet Crne Gore, Biotehnički fakultet u Podgorici, Podgorica, Republika Crna Gora.</s><s>Dr Vladan Ugrenović, naučni saradnik; Intitut Tamiš Pančevo.</s><s>Dr Slobodan Popović, docent; Gradsko zelenilo, Novi Sad.</s><s>Dr Vera Rajičić, viši naučni saradnik; Centar za strna žita, Kragujevac.</s><s>Dr Vladimir Filipović, naučni saradnik; Institut za proučavanje lekovitog bilja “Josif Pančić”, Beograd, Republika Srbija.</s> <s>Rezultati prikazani u radu su deo istraživanja Projekata br.</s><s>ТР 31022 i TR 31025, finansiranih od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 U veoma oštroj konkurenciji domaćih i stranih kompanija ostvareni su rekordni prinosi NS sorti pšenice kod pojedinih proizvođača od 8,6 t ha-1 (Malešević i sar., 2005).</s><s>Pšenica je samooplodna biljka, ali je ponekad prisutna i stranooplodnja (1-4%).</s><s>Za proizvodnju semena komercijalnih kategorija dovoljno je obezbediti prostornu izolaciju od 1,5-3,0 m, bilo u obliku pojasa koji je nezasejan ili pojasa koji je zasejan nekom kulturom koja nije iz grupe žitarica.</s><s>U slučajevima kada je sorta osetljiva prema bolestima koje prouzrokuju vrste iz roda Ustilago, prostorna izolacija mora iznositi 180 m. Deklarisano sortno seme je važan uslov za postizanje visokih prinosa.</s><s>Dorada semena pšenice je važan faktor koji obuhvata brojne postupke koji su povezani sa manipulacijom semena posle žetve.</s><s>U najširem smislu dorada semena obuhvata sve radnje kojima se seme posle žetve priprema za tržište: sušenje, čišćenje od mehaničkih primesa, selektriranje, kalibriranje, hemijska zaštita i pakovanje.</s><s>Cilj dorade semena pšenice jeste da se izvrši maksimalno tehničko ujednačavanje semena prema obliku i veličini uz postizanje visoke klijavosti.</s><s>Semenski materijal maksimalno ujednačen po fizičko mehaničkim osobinama (oblik, veličina i masa svakog pojedinačnog semena) pogodan je za tačno pakovanje i za sasvim preciznu i pouzdanu setvu i dobar sklop biljaka (Stevanović, 2000; Popović, 2010).</s><s>Osnovni pokazatelj životne sposobnosti semena od kojeg zavisi njegova upotrebna vrednost je klijavost.</s><s>Samo seme odlične klijavosti daje ponik koji će u polju ostvariti najbolji sklop i ujednačeno nicanje useva, što omogućuje postizanje visokih prinosa odličnog kvaliteta (Sarić, 1957).</s><s>Cilj rad bio je da se utvrdi uticaj fizičko-mehaničkih osobina tj. razdvajanja semena na frakcije prema krupnoći na fiziološku osobinu semena, klijanje.</s> <s>Podaci o proizvodnji pšenice u svetu u 2016. godini preuzeti sa FAO sajta (www.fao.org/faostat).</s><s>Kao materijal u ovim istraživanjima poslužila je ozima sorta pšenice (Evropa 90) koja je stvorena u Institutu za ratarstvo povrtarstvo u Novom Sadu.</s><s>Naturalno seme ove sorte uzeto je sa tri lokaliteta i to: PD Čenta, PD Kovilovo i PD Mladost-Dunavac koje pripadaju PK Beograd u Pančevačkom ritu.</s><s>U toku proizvodnje naturalnog semenskog materijala primenjena je standardna agrotehnika uobičajena za proizvodnju pšenice.</s><s>Predusev na svim lokalitetima bio je kukuruz.</s><s>Setva je obavljena sredinom oktobra, standardnom metodom-vrstačna setva (pneumatska sejačica) na 10-12 cm međurednog razmaka i na dubini 4-5 cm.</s> <s>U toku vegetacionog perioda primenjene su sledeće mere nege pre cvetanja: zaštita od bolesti (Ustilago tritici i Tiletia sp.) i korova, posebno divljeg ovsa (Avena fatua).</s><s>Takođe je izvršeno dva pregleda i čiščenja semenskog useva.</s><s>Prvi pregled je bio u fazi cvetanja, a drugi u fazi fiziološke zrelosti.</s><s>U fazi cvetanja razlike izmedu sorti su najuočljivije.</s><s>U fiziološkoj zrelosti mogu da se odrede karakteristike kao npr. dužina i zbijenost klasa, prisustvo ili odsustvo osja itd.</s> <s>Žetva je obavljena jednofazno-kombajnom, krajem voštane i početkom pune zrelosti, kada je vlažnost zrna 21-22 %.</s><s>Vremenski, operacija je izvršena početkom jula meseca.</s><s>Prosečan prinos je varirao od 5,458-6,157 t ha-1 za sortu Evropa 90 u zavisnosti od lokaliteta.</s><s>Iz naturalnog semenskog materijala izdvojeno je po 30 kg za svaku sortu i lokalitet.</s><s>Iz te mase naturalnog semenskog materijala izdvojeno je 5 kg kao kontrola frakcijama semena, a ostala masa je podeljena na frakcije veličine prema promeru pravougaonih otvora na rešetima.</s><s>Razdvajanje semena na frakcije izvršeno je pomoću laboratorijskog selektora.</s><s>Izdvojene su sledeće frakcije veličine semena: Kontrola - K je bila veća od 2,0 mm; 2,0-2,2 mm; 2,2-2,4 mm; 3,0-3,5 mm.</s><s>Iz svake frakcije veličine semena i kontrole izdvojeno je 10 x 100 semena radi ispitivanja mase 100 semena i ukupne klijavosti semena.</s><s>Masu 100 semena (g) je izmereno na preciznoj (analitičkoj) vagi.</s><s>Ispitivanje klijavosti je izvršeno u laboratorijskim uslovima, po metodologiji propisanoj ISTA standardima.</s><s>Ispitivanje klijavosti je izvršeno po standardnom postupku: Seme je stavljeno na filter papir (u obliku harmonike, 100 semena u jednom ponavljanju).</s><s>Filter papir je kvašen vodom i stavljen u plastične kese.</s><s>Materijal je zatim hlađen 4 dana na temperaturi 4°C konstantno.</s><s>Zatim je materijal stavljan u klijalište na temperaturi 20°C konstantno.</s><s>Energija klijanja je utvrđivana 4 dana po stavljanju a ukupno klijanje nakon 8 dana.</s><s>Na osnovu ispitivanih uzoraka urađene su prosečne Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 vrednosti varijabilnosti za svaku frakciju veličine i lokalitet proizvodnje semena.</s><s>Srednje vrednosti za masu 100 semena i klijavost ocenjene su t-testom po lokalitetima.</s> <s>Površine i prinosi su osnovne determinante proizvodnje svake biljne vrste.</s><s>Površine zavise od geogragskih, tržišnih i ekonomskih faktora proizvodnje a prinosi od genetskog potencijala sorti, klimatskih faktora i agrotehničkih mera.</s><s>Prinosi pšenice beleže velika variranja.</s><s>Prosečni prinosi NS sorti pšenice proizvedene u Srbiji, u 2007. godini, iznosili su Prema FAO podacima, pšenica se u 2016. godini, u svetu, sejala na 220,11 miliona hektara.</s><s>Prosečni svetski prinosi pšenice iznosili su 3,41 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 749,46 miliona tona, tab.</s><s>1.</s> <s>Pšenica se u Evropi sejala na površini od 62,52 miliona hektara.</s><s>Prosečni prinosi u Evropi iznosili su 4,00 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 250,13 miliona tona, tab.</s><s>1. Prosečni prinosi pšenice u Evropi bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 0,59 t ha-1 odnosno za 17,30%.</s><s>Udeo Evrope u odnosu na ukupnu svetsku proizvodnju pšenice je 28,41%.</s><s>U zemljama Evropske unije pšenica se sejala na površini od 26,96 miliona hektara.</s><s>Prosečni prinosi pšenice u EU iznosili su 5,29 t ha-1, dok je ukupna proizvodnja iznosila 142,65 miliona tona, tab.</s><s>1. Prosečni prinosi pšenice u EU bili su veći od prosečnih svetskih Grafikon 1. Prosečni prinosi pšenice u svetu i Srbiji u 2016. godini Chart 1. Average yield of wheat in the world and Serbia in 2016 Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Prosečni prinosi pšenice u Evropi bili su veći od prosečnih prinosa u Srbiji za 0,44 t ha-1, odnosno za 9,08%, graf.</s><s>1. Prosečni prinosi pšenice u Srbiji bili su veći od prosečnih ukupnu svetsku proizvodnju pšenice je 0,27%.</s><s>Masa 100 semena i ukupna klijavost semena pšenice Krupnoća semena je biološko obeležje koje utiče na razviće ponika i osobine prinosa biljaka (Jevtić, 1992).</s><s>Krupnoća varira u zavisnosti od meteoroloških uslova, sorte, i dr. Rezultati mase 100 semena i ukupne klijavosti semena prikazani su u tabelama 2, 3 i 4. Uočava se značajna apsolutna i relativna varijabilnost svojstva proučavanog semenskog materijala.</s><s>Interval varijacije, kao apsolutna mera disperzije, prikazan je u tab.</s><s>3. Masa 100 semena varirala je po lokalitetima i po frakcijama.</s><s>Posmatrajući interval varijacija masa 100 semena po frakciji, najveću kompaktnost pokazala je najkrupnija frakcija (3,0-3,5 mm) za sortu Evropa 90, dok je najveće variranje pokazala najsitnija frakcija (2,0-2,2 mm), tab.</s><s>2. Tab.</s><s>2. Masa 100 semena i ukupna klijavost Mass of 100 seeds and total germination</s> <s>Najveća prosečna masa 100 semena ostvarena je na sva tri lokaliteta u četvrtoj, Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Koeficijent varijacije (C.V.) koji realnije oslikava varijabilnost mase 100 semena, uzimajući u obzir i učestalost pojedinih vrednosti iskazujući ih u procentima, kretao se neujednačeno, kako po lokalitetima, tako i po frakcijama.</s><s>Varijabilnost mase 100 semena između frakcija bila je najmanja kod kontrole i najkrupnije frakcije (3,0-3,5 mm).</s><s>Tab.</s><s>3. Interval varijacije za masu 100 semena Interval of variation of the mass of 100 seeds Parametar / Parameter</s> <s>Ukupna klijavost sorte Evropa 90 bila je najveća kod kontrolnih frakcija u udnosu na ostale ispitivane frakcije.</s><s>Izuzetak čini samo najkrupnija frakcija (3,0-3,5) kod koje je ukupna klijavost bila približno jednaka kontrolnoj frakciji, tab.</s><s>4. Analiza po lokalitetima pokazuje da je ukupna klijavost bila veća na lokalitetima Čenta i Mladost-Dunavac u odnosu na lokalitet Kovilovo, tab.</s><s>4. Tab.</s><s>4. Rezultati t-testa za masu 100 semena i ukupnu klijavost Results of t-test for mass of 100 seeds and total germination Parametar</s> <s>Na osnovu podataka prikazanih u tabeli 4 i 5 može se videti da je varijabilnost između frakcije veća u odnosu na kontrolu, osim kod najkrupnije frakcije.</s><s>Kada je reč o zavisnosti Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 izmedu krupnoće semena i ukupne klijavosti kod ispitivane sorte, može se konstatovati da su semena veće mase imala veću ukupnu klijavost.</s><s>Na osnovu rezultata t-testa za masu 100 semena i ukupne klijavosti može se zaključiti da je veća masa semena imala veću klijavost, Rezultati dobijeni za ukupnu klijavost - UK pokazuju da sve frakcije veličinedimenzija semena pokazuju vrlo visoke vrednosti, a to znači da će i sitno i krupno seme dati dobre rezultate pri upotrebi za setvu.</s><s>Promene u ukupnoj varijabilnosti (CV) ovih osobina potvrđuju navedeno.</s> <s>Tab.</s><s>5. Rezultati t-testa za masu 100 semena i ukupnu klijavost Results of t-test for mass of 100 seeds and total germination Razdvajanje semena na frakcije veličina - dimenzije obezbeđuje se ne samo pravilniji i bolji raspored i broj biljaka po jedinici setvene površine, već se stvara i osnova za ujednačenu dubinu setve.</s><s>Ujednačena dubina setve ima veliki značaj zbog ujednačenog nicanja useva.</s><s>Na uspeh proizvodnje utiču pored genotipa, lokaliteta i tehnologije gajenja i uslovi spoljne sredine (Pavićević, 1979; Vukeljić, 2001; Popović i sar., 2011; 2012; 2015; 2016; 2016; 2017a; 2017b).</s><s>Varijabilnost krupnoće semena je pod velikim uticajem uslova spoljne sredine jer se u nepovoljnim uslovima gajenja znatno povećava udeo sitnijih frakcija semena Limitirajući faktori koji determinišu uspešnost proizvodnje pšenice, a koji su permanentno u manjoj ili većoj meri prisutni, su niske temperature i suša.</s><s>Delovanjem nedostatka vode i visokih temperatura na rast i razviće biljaka u velikoj meri redukuje Lokalitet</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 prinose (Glamočlija i sar., 2015) zato oplemenjivači Instituta za ratarstvo i povrtarstvo aktivno rade na stvaranju sorti otpornih na abiotički stres.</s><s>Neke od otpornih NS sorti pšenice na abiotički stres su: Evropa 90, Simonida, Zvezdana, NS 40S, Pobeda, Renesansa, NS 40S, NS Ilina, Rapsodija i dr. Sorte pobolјšivači su: Simonida, Zvezdana, NS Futura, Pobeda i dr. Mišić (1966) je došao do rezultata da se otpornost nasleđuje dominantno, parcijalno dominantno ili intermedijarno, sve u zavisnosti od roditelja koji su uključeni u ukrštanja.</s><s>U drugoj fazi je genetska kontrola otpornosti determinisana citogenetskim metodama, korišćenjem monosomik, ditelosomik supstitucionih i adicionih serija (Šutka, 1981).</s><s>U trećoj fazi se za identifikaciju gena otpornosti, a i za druga svojstva koriste se molekularni markeri (Kobiljski i Galović, 2002).</s><s>Danas je ustanovljeno da postoje dva major gena označena kao Fr1 i Fr2 (frost resistant) koji se nalaze na 5AL odnosno 5DL hromozomima i verovatno su homologna.</s><s>Ona su tesno vezana sa genima za jarovizaciju i to Fr1 za Vrn-A1, a Fr2 za Vrn-D1 (Šutka, 2001).</s><s>Na prezimljavanje biljaka utiču izbor genotipa, vreme setve i nicanja i dr. (Crnobarac i sar., 2013).</s><s>Kod izučavanja otpornosti na biotički stres, osnov oplemenjivanja predstavlja otpornost na bolesti i štetne insekte (Mitrović i sar., 2012).</s><s>Za postizanje visokih prinosa važan uslov je upotreba deklarisanog sortnog semena visokoprinosnih sorti pšenice.</s><s>Maksimalno ujednačen semenski materijal po fizičko mehaničkim osobinama (oblik, veličina i masa) obezbeđuje preciznu i pouzdanu setvu (Stevanović, 2000; Popović, 2010) i dobar sklop biljaka a kasnije i prinos.</s> <s>Na osnovu rezultata istraživanja zaključujemo:  Primenom kalibriranja semena pšenice postiže se tačnija predstava o sastavu i osobinama semena u svakoj frakciji (oblika i veličine semena) i može se pravilnije i potpunije iskorititi svaka frakcija semena kao i ukupan semenski materijal.  Razdvajanjem semena u frakcije poboljšava se upotrebna vrednost proizvedenog semenskog materijala.</s> <s> Važnost ujednačavanja semena u proizvodnji ogleda se u ujednačenom nicanju biljaka pšenice, a samim tim i u lakšoj primeni agrotehničkih mera.  Broj klijavih semena, u istoj zapreminskoj i masenoj količini, veći je kod semena manjih dimenzija nego kod semena krupnih dimenzija ili kontrole, a to omogućava pravilniju setvu u pogledu dubine i primarnih klasova.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Literatura</s> <s>klijavost kao i seme većih dimenzija. đubrenja azotom na prinos ozime pšenice.</s><s>Effect of different doses of nitrogen fertilization on yield of winter wheat.</s><s>XXXI Savetovanje agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista, Institut PKB Agroekonomik.</s><s>Vol.</s><s>23, 1-2. p. 105-112.</s><s>Alternativne ratarske vrste u konvencionalnom i organskom sistemu gajenja.</s><s>Monografija, IPN-Beograd, Srbija.</s><s>1-355; 150-157.</s><s>Khorasan wheat population researching (Triticum turgidum, sp.</s><s>Turanicum (McKEY) in the minimum tillage conditions.</s><s>Genetika, Belgrade, 46 (1),p.105-115.</s><s>V., Živanović, Lj. (2016): Impact of agro-ecological conditions on protein synthesis in hexaploid wheat - spelt (Triticum spelt).</s><s>Biotechnology in Animal Husbandry Belgrade, ISSN: 611-617, DOI: 10.2298/BAH1501123I, 32-1,91-100.</s><s>Doncic, D. (2015): Morphological and productive traits of spelt wheat – Triticum spelta L. "Agriculture and Forestry", Podgorica, Vol.</s><s>61, 2, 173-182.</s><s>Jevtić, S. (1992): Posebno ratarstvo, Beograd.</s><s>Jevtić, S., Malešević, M. (1985): Frakcioni sastav pšenice i njegov kvalitet.</s><s>Kobiljski, B., Galović, V. (2002): Molekularni markeri i oplemenjivanje pšenice i primena.</s><s>Zbornik referata XXXVI Seminara agronoma, 195-201. (2005): Breme rodne godine.</s><s>Zbornik radova Naučnog instituta za ratarstvo i Marinković, R. (2012): Prevalence of patogenic groups of Leptospheria maculans in Serbia.</s><s>International Symposium: Current Trends in Plant Protection, Belgrade, Mišić, T. (1966): Modus nasleđivanja otpornosti prema niskim temperaturama pšeničnih hibrida F-1 generacije između sorte Bezostaja i sorti iz područja sredozemne klime.</s><s>Zbornik radova Instituta za poljoprivredna istraživanja, Novi Pavićević, Lj. (1979): O nekim pitanjima unapređenja poljoprivrede.</s><s>Agriculture and Forestry - Poljoprivreda i šumarstvo, XXI, 4, 99-109.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Pavićević, Lj. (1988): O nastanku pšenice, njenom unaprešenju i počecima gajenja u našoj zemlji.</s><s>Crnogorska akademija nauka i umetnosti.</s><s>Glasnik odeljenja prirodnih Popović, V. (2010): Agrotehnicki i agroekološki uticaji na proizvodnju semena pšenice, kukuruza i soje.</s><s>Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun, 55-66.</s> <s>PARAMETRI RODNOSTI I KVALITET ZRNA OZIMOG JEČMA Izvod: Istraživanje je izvedeno na Oglednom polju Centra za strna žita u Kragujevcu.</s><s>U radu su prikazani rezultati istraživanja kragujevačkih ozimih sorti ječma (Rekord i Zlatnik).</s><s>U dvogodišnjem poljskom ogledu istraživan je prinos zrna, masa 1000 zrna i hektolitarska masa u zrnu dve sorte ječma.</s><s>Prosečan prinos zrna kod ispitivanih sorti ječma kretao se u intervalu od 3,933 t ha-1 do 5,065 t ha-1.</s><s>Prinos zrna značajno se razlikovao između godina i u proseku za sve genotipove bio je viši u 2013. godini u odnosu na 2012. godinu.</s><s>Prosečne vrednosti mase 1000 zrna kod ispitivanih sorti ječma kretale su se u opsegu od 41,60 do 54,83 g. Na osnovu analize varijanse, može se zaključiti da postoje vrlo značajne razlike u prinosu zrna u odnosu na godinu ispitivanja, dok između istraživanih sorti ječma razlike nisu bile signifikantne.</s><s>Ključne reči: masa 1000 zrna, ozimi ječam, prinos, sorta.</s> <s>Ječam se u svetu gaji na površini od oko 47,5 miliona hektara, pri čemu ostvaruje prosečan prinos od 2,6 t ha-1.</s><s>Po ukupnoj proizvodnji od 124 miliona tona ječam se među svim gajenim kulturama nalazi na petom mestu.</s><s>Najveće površine pod ječmom su u Rusiji, Australiji, Ukrajini i Kanadi.</s><s>U Srbiji ječam se gaji na 84.166 ha sa prosečnim prinosom 2,9 t ha-1 i po proizvodnji je treća kultura sa 244.081 tona (FAO, 2010).</s><s>Ječam se gaji širom sveta i koristi se kao važna komponenta u proizvodnji piva i slada, važna i kvalitetna komponenta u ishrani domaćih životinja, dok delimično se koristi u ishrani ljudi.</s><s>Sorte ječma koje su bile u proizvodnji do kraja osamdesetih odlikovale su se nižim prinosima, dobrim tehnološkim kvalitetom i višom stabljikom osetljivijom na poleganje.</s><s>Zbog slabije otpornosti na poleganje te sorte su se gajile na skromnijim zemljištima, zbog čega su imale i niže prinose.</s><s>Nove sorte se odlikuju dobrim tehnološkim kvalitetom, boljom otpornosti na poleganje i bolesti, kraćom stabljikom i efikasnijim korišćenjem asimilata (Bratković i sar., 2014; Đekić i sar., 2010; 2011).</s><s>Masa 1000 zrna kod pivarskog ječma kreće se u intervalu od 40 do 46 g, dok se hektolitarska masa kreće u inrevalu od 68 do 75 kg hl-1 Visina prinosa u velikoj meri zavisi od genetskog potencijala, koji se može definisati kao prinos sorte gajene u uslovima na koje je adaptirana, sa dovoljnim količinama vode i hraniva i efikasnom kontrolom štetočina, bolesti, korova i drugih stresova (Popović i sar., 2011; Đekić i sar., 2012).</s><s>S obzirom da se ne mogu predvideti spoljašnji uslovi za proizvodnju semena u određenom području, veoma je značajno da se prati variranje spoljašnjih činilaca i poznaje njihov uticaj na fiziološke procese koji određuju kvalitet zrna Proizvodnja ozimog ječma s visokim prinosom zrna i odgovarajućim kvalitetom je moguća samo izborom kvalitetnog sortimenta uz odgovarajuće uslove gajenja i odgovarajuću tehnologiju proizvodnje.</s><s>Tokom vegetacijskih godina (2011-2013.) u poljskim ogledima, na  Dr Vera Đekić, viši naučni saradnik; Centar za strna žita, Kragujevac.</s><s>Dr Vera Popović, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Prof.dr Miodrag Jelić, redovni profesor; Dragan Grčak, dipl. inž.; Univerzitet u Prištini, Poljoprivredni fakultet, Lešak.</s><s>Dr Dragan Tezić, viši naučni saradnik; Institut za krmno bilje, Kruševac.</s><s>Dr Snežana Branković; Univerzitet u Kragujevcu, Prirodno matematički fakultet, Institut za biologiju i ekologiju, Kragujevac.</s><s>Prof. dr Nenad Đurić, vanredni profesor; Univerzitet Džon Nezbit, Fakultet za biofarming, Bačka Topola, Republika Srbija.</s> <s>E-mail prvog autora: verarajicicŽyahoo.com.</s><s>Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru projekata ТР 31054 koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 imanju Centra za strna žita u Kragujevcu, ispitivane su dve kragujevačke sorte ozimog ječma, sa ciljem utvrđivanja selekcije najboljih sorti za uslove proizvodnje Srbije.</s> <s>Tokom vegetacione sezone 2011-2012. i 2012-2013. godine, istraživane su dve sorte ozimog ječma Rekord i Zlatnik, koje su gajene u Centru za strna žita u Kragujevcu.</s><s>Ogledi su postavljeni po slučajnom blok sistemu, sa veličinom parcelice od 10 m2 (2 m x 5 m) u tri ponavljanja.</s><s>Primenjena je uobičajena tehnologija za proizvodnju ječma s tim što je setva obavljena u optimalnom roku.</s><s>Ispitivanim parcelama pre setve je dodavano 300 kg ha-1 đubriva NPK 15:15:15, dok je uz prolećnu prihranu dodavano 250 kg ha-1 (KAN-a).</s><s>Analizirana su sledeća svojstva: prinos zrna, masa 1000 zrna i hektolitarska masa.</s><s>Ostala tehnologija proizvodnje primenjena na ogledu bila je standardna.</s><s>Žetva ječma obavljena je u fazi pune zrelosti pri čemu je meren prinos zrna i korigovan na 14% vlage.</s><s>Od kvalitativnih osobina zrna urađena je hektolitarska masa zrna, merenjem na hektolitarskoj vagi i masa 1000 zrna.</s> <s>Zemljište na kome je ogled postavljen pripada tipu vertisola u procesu degradacije, teškog mehaničkog sastava i grube nestabilne strukture.</s><s>Plodnost zemljišta je osrednja, niske pH vrednosti (pH u H2O=5,66 u KCl<4,28), sa sadržajem humusa od 2,85%, dok je sadržaj ukupnog azota varirao od 0,12 do 0,15%.</s><s>Sadržaj lakopristupačnog fosfora je bio nizak (ispod 10 mg 100 g-1 zemljišta P2O5), dok je sadržaj lakopristupačnog kalijuma bio visok Tab.</s><s>1. Srednje mesečne temperature vazduha i količina padavina (Kragujevac) Average monthly temperature and precipitation sum (Kragujevac, Serbia) Meseci</s> <s>Istraživanje je sprovedeno tokom dve uzastopne sezone (2011-2012. i 2012-2013.) u regionu Šumadija, Centralna Srbija, na tipu zemljišta Vertisol, u Centru za strna žita, Kragujevac (44° 22' N, 20° 56' E, 173-220 m nadmorske visine).</s><s>Područje proučavanja je Kragujevac lociran na nadmorskoj visini od oko 173-220 m u zoni umereno kontinentalne klime, sa prosečnom godišnjom temperaturom od 11,76°C koja je karakteristična za Šumadiju i količinom padavina od oko 580-790 mm.</s><s>Podaci prikazani u tabeli 1. za proučavani vegetacioni period (2011-2013.) jasno ukazuju da su se godine u kojima su izvedena ispitivanja po meteorološkim uslovima razlikovale od višegodišnjeg proseka karakterističnog za ovo područje.</s><s>Prosečna temperatura vazduha bila je veća za 0,96 °C u 2011-2012., a količina padavina u istoj godini Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 istraživanja manja za 82,1 mm od višegodišnjeg proseka i sa vrlo neravnomernim rasporedom padavina po mesecima.</s> <s>Prosečna temperatura vazduha u drugoj godini istraživanja 2012-2013. bila je veća za 1,87°C u odnosu na višegodišnji prosek, dok je količina padavina bila manja za 59,1 mm.</s><s>Prolećni meseci april i maj 2011-2012. godine bili su sa previše padavina, dok je mart bio sa premalo padavina, što se nepovoljno odrazilo na useve.</s><s>U januaru mesecu 2011-2012. godine je palo 117,2 mm padavina, što je za 58,7 mm više od višegodišnjeg proseka.</s><s>U drugoj godini sitraživanja 2012-13. zabeležene su veće količine padavina u februaru i martu mesecu, što je dovelo do boljeg nalivanja zrna, kao i većeg prinosa zrna u odnosu na prvu godinu istraživanja.</s><s>Polazeći od činjenice da su dovoljne količine padavina u ovim mesecima vrlo bitne za uspešnu proizvodnju strnih žita nameće se zaključak da je prva godina istraživanja bila nepovoljna, dok je druga godina istraživanja bila sa boljim, odnosno ravnomernijim rasporedom padavina po mesecima što je uticalo povoljno na uzgoj ječma.</s><s>Na osnovu ostvarenih rezultata istraživanja izračunati su parametri deskriptivne statistike.</s><s>Statistička obrada podataka napravljena je u modulu Analyst programa SAS/STAT Rezultati i diskusija</s> <s>Prosečne vrednosti prinosa zrna i mase 1000 zrna kod istraživanih kragujevačkih sorti ozimog ječma, uzgajanih u Centru za strna žita u Kragujevcu, tokom dve vegetacijske sezone 2011-2012. i 2012-2013. godine, prikazani su u tabeli 2. Prinos ispitivanih sorti ječma razlikovao se zavisno od godine istraživanja (Tabela 2).</s><s>U prvoj godini istraživanja (2011-2012.), sorta Zlatnik je ostvarila viši prinos zrna (4,100 t ha-1), dok je nešto niži prinos postigla sorta Rekord (3,933 t ha-1).</s><s>U drugoj godini istraživanja (2012-2013), sorta Rekord postigla je prinos od 5,650 t ha-1, što je za 0,530 t ha-1 više od sorte Zlatnik.</s><s>Prosečan prinos zrna u posmatranom dvogodišnjem periodu bio je nešto viši kod sorte Rekord i iznosio je 4,792 t ha-1.</s><s>Tab.</s><s>2. Prosečne vrednosti ispitivanih osobina ozimog ječma Average values of the traits of winter barley Sorta</s> <s>Polazeći od činjenice da su bile dovoljne količine padavina u prolećnim mesecima (Tabela 1), naročito tokom meseca maja koje su vrlo bitne za uspešnu proizvodnju strnih žita nameće se zaključak da je raspored i suma padavina tokom vegetacionog perioda u 2013. godini bio znatno povoljniji, što je rezultiralo i većim prinosom u ovoj godini u odnosu na Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Mladenović i sar., (2009) navode da se razlike između godina javljaju zbog ekoloških uslova.</s><s>Znatno variranje prinosa zrna zavisno od uticaja genotipa i godine istraživanja, trogodišnjeg perioda ispitivanja (2009-2011.), ustanovili su najveći prosečan prinos zrna kod ozimog ječma u vegetacionoj 2010/11. godini (5,575 t ha-1), dok su najmanji prinos konstatovali u 2009/10. godini (2,993 t ha-1).</s><s>Zrno ispitivanih sorti ječma odlikuje se dobrim fizičkim osobinama, posebno masom 1000 zrna.</s><s>Sorta Zlatnik u obe godine istraživanja (2012. i 2013.), postigla je veću prosečnu masu 1000 zrna (54,83 g i 51,60 g).</s><s>Nešto nižu prosečnu vrednost mase 1000 zrna, kako u prvoj, tako i u drugoj godini istraživanja ostvarila je sorta Rekord (46,10 g i 49,83 g).</s><s>Hektolitarska masa je indikator kvaliteta zrna, naročito njegove monetarne vrednosti.</s><s>Uglavnom se smatra da je zrno sa većom hektolitarskom masom boljeg kvaliteta u odnosu na onaj sa nižim vrednostima mase (Bratković i sar., 2014; Malešević i sar., 2010).</s><s>U tabeli 2 su prikazane prosečne vrednosti hektolitarske mase zrna po godinama i sortama.</s><s>Vrednost hektolitarske mase kako u prvoj, tako i u drugoj godini istraživanja bila je nešto veća kod ozime sorte ječma Zlatnik (71,48 kg hl-1 i 71,53 kg hl-1).</s><s>Tab.</s><s>3. Analiza varijanse ispitivanih osobina ozimog ječma Analysis of variance of the traits of winter barley Uticaj godine na ispitivane osobine / Effect of year on the traits analyzed Osobina / Traits</s> <s>Uticaj godine i sorte, kao i interakcija istih na ispitivane osobine ozimog ječma prikazan je u tabeli 3. Na osnovu analize varijanse, može se zaključiti da interakcija sorta x godina vrlo značajno utiče na prinos zrna (Fexp=12,284**) i masu 1000 zrna (Fexp=14, 450**) kod ispitivanih sorti ozimog ječma.</s><s>Uticaj vegetacije (godine) na hektolitarsku masu nije bio signifikantan, dok je kod prinosa isti bio vrlo visoko značajan kod ispitivanih sorti ozimog ječma.</s><s>Između ispitivanih genotipova ječma nije ustanovljen značajan uticaj sorte na prinos zrna, dok su kod mase 1000 zrna i hektolitarske mase ustanovljene signifikantne razlike.</s> <s>Na osnovu ostvarenih rezultata može se zaključiti da je ozima sorta ječma Rekord postigla bolje rezultate u prinosu zrna, dok je sorta Zlatnik imala nešto veću masu 1000 zrna i hektolitarsku masu u posmatranom dvogodišnjem periodu.</s><s>Prinos zrna pokazuje tendenciju rasta u godinama sa većom sumom i boljim rasporedom padavina tokom kritičnih faza razvića biljaka.</s><s>Analizom varijanse ustanovljen je Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 vrlo značajan uticaj interakcije godina x sorta na prinos zrna i masu 1000 zrna kod ječma, dok je uticaj vegetacione sezone na prinos zrna ječma bio statistički opravdan.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti da strukturu setve treba temeljiti na više od jedne sorte, kako bi se smanjio rizik koji nosi nepredvidivost svake pojedine vegetacije, bez obzira na pouzdanost kriterijuma izbora sortimenta za setvu u pojedinoj godini istraživanja.</s> <s>PARAMETRI RODNOSTI I KVALITET ZRNA JAROG OVSA Izvod: Istraživanje je izvedeno na Oglednom polju Centra za strna žita u Kragujevcu.</s><s>U radu su prikazani rezultati istraživanja kragujevačkih jarih sorti ovsa (Slavuj i Lovćen).</s><s>U dvogodišnjem poljskom ogledu istraživan je prinos zrna, masa 1000 zrna i hektolitarska masa u zrnu dve sorte ovsa.</s> <s>Prosečan prinos zrna kod ispitivanih sorti ovsa kretao se u intervalu od 2,190 t ha-1 do 3,150 t ha-1.</s><s>Prinos zrna značajno se razlikovao između godina i u proseku za sve genotipove bio je viši u 2013. godini u odnosu na 2012. godinu.</s><s>Prosečne vrednosti mase 1000 zrna kod ispitivanih sorti ovsa kretale su se u opsegu od 27,60 do 35,33 g. Na osnovu analize varijanse, kod istraživanih sorti ovsa ustanovljene su vrlo značajne razlike za masu 1000 zrna i značajne razlike prinosa zrna u odnosu na faktore spoljašnje sredine, odnosno godine istraživanja.</s> <s>Stabilnost prinosa zrna utvrđen za određeno područje najpouzdaniji je kriterijum u selekciji i preporuci sorte, jer stabilnost prinosa zrna koji je ustanovljen u prethodnim godinama zbog dinamike klimatskih faktora ne uključuje rizik uslovljen vremenskim neprilikama u narednim godinama.</s><s>Stabilna sorta uvek postiže prinos na nivou uzgajanog područja (merenog prosekom svih ispitivanih sorti u ogledu) i manje reaguje na stresne uslove.</s><s>Agronomska vrednost sorte ne zavisi samo od njenog genetskog potencijala na prinos, nego i od njene sposobnosti da ostvari svoj genetski potencijal pod različitim uslovima proizvodnje.</s><s>Cilj programa oplemenjivanja jarog ovsa u Centru za strna žita, Kragujevac temelji se na stvaranju sorti koje će se odlikovati visokom rodnošću i stabilnošću u većini uzgajanih područja tokom dugog niza godina.</s><s>Najveće površine pod ovsem nalaze se u bivšem SSSR-u, Evropi, severnoj i srednjoj Americi.</s><s>Najveći prosečni prinos ostvaruje se u Evropi (Holandija oko 6 t/ha, Danska i Belgija oko 4 t/ha, Velika Britanija oko 5 t/ha, Francuska 4,19 t/ha, Norveška 4,25 t/ha).</s><s>Kod nas su prosečni prinosi ovsa oko 4 t/ha (Đekić i sar., 2012a).</s><s>Ovas po mnogim aspektima ima veoma važnu ulogu.</s><s>Zrno ovsa i slama odlikuju se specifičnim hemijskim kvalitetom.</s><s>Zrno ovsa je bogato kvalitetnim i rastorljivim proteinima, uljima i vitaminima.</s><s>Zrno ovsa koristi se u ishrani, kozmetičkoj i drugim industrijama za dobijanje mnogih proizvoda (Nikolić i sar., 2004).</s><s>Zrno i slama ovsa najviše se koriste u ishrani domaćih životinja (konji, krave, živina) i doprinosi kvalitetnijim proizvodima animalnog porekla (Đekić i sar., 2012a).</s><s>Hemijski sastav zrna i slame ovsa jako varira usled genetičkih, klimatskih i edafskih faktora i primenjene agrotehnike.</s><s>Kvalitet i hemijski sastav zrna ovsa u bliskoj su povezanosti sa rodnošću ove ratarske biljne vrste, što je značajna osobina sa aspekta ekonomičnosti njegovog gajenja uopšte i njegove upotrebe kao krmne biljke (Jelic i sar., 2013; Nikolić, 2002).</s><s>Kao najkvalitetnija ratarska krmna biljka ovas služi i kao krmna jedinica u balansiranju obroka za ishranu stoke (Đekić i sar., 2012.b).</s><s>Ovseno zrno je za ishranu stoke bolje od kukuruznog, jer izuzev triptofana sadrži više aminokiselina. Dr Vera Đekić, viši naučni saradnik; Centar za strna žita, Kragujevac.</s><s>Dr Miodrag Jelić, redovni profesor; dipl. inž. Dragan Grčak; dipl. inž. Milosav Grčak; Univerzitet u Prištini, Poljoprivredni fakultet, Lešak.</s><s>Dr Vera Popović, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Dr Dragan Terzić, viši naučni saradnik; Institut za krmno bilje, Kruševac.</s><s>Dr Nenad Đurić, docent; Univerzitet Džon Nezbit, Fakultet za biofarming, Bačka Topola, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: verarajicicŽyahoo.com Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru projekata ТР 31054 koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Osim zrna, za ishranu stoke koristi se i vegetativna zelena masa, čista ili u smeši sa drugim biljkama, npr. sa grahoricama gde povoljno utiče kako na visinu prinosa zelene mase grahorica, tako i na fiziološku izbalansiranost ukupne hranljive vrednosti krme (Perišić i sar., U poljskim ogledima, na imanju Centra za strna žita u Kragujevcu, tokom 2011-2013. godine, ispitivane su dve kragujevačke sorte jarog ovsa, sa ciljem utvrđivanja selekcije najboljih sorti za uslove proizvodnje Srbije.</s> <s>Tokom vegetacione sezone 2012. i 2013. godine, istraživane su dve jare sorte ovsa Slavuj i Lovćen, koje su gajene u Centru za strna žita u Kragujevcu.</s><s>Ogledi su postavljeni po slučajnom blok sistemu, sa veličinom parcelice od 10 m2 (2 m x 5 m) u tri ponavljanja.</s><s>Primenjena je uobičajena tehnologija za proizvodnju ovsa s tim što je setva obavljena u optimalnom roku.</s><s>Ispitivanim parcelama pre setve je dodavano 300 kg ha-1 đubriva NPK 15:15:15, dok je uz prolećnu prihranu dodavano 180 kg ha-1 (KAN-a).</s><s>Ostala tehnologija proizvodnje primenjena na ogledu je bila standardna.</s><s>Žetva ovsa obavljena je u fazi pune zrelosti.</s><s>Prinosi zrna su mereni za svaku parcelu i preračunati na prinos tona po hektaru na bazi 14% vlage u zrnu.</s><s>Od kvalitativnih osobina zrna urađena je hektolitarska masa zrna, merenjem na hektolitarskoj vagi i masa 1000 zrna.</s><s>Na osnovu ostvarenih rezultata istraživanja izračunati su parametri deskriptivne statistike.</s><s>Statistička obrada podataka napravljena je u modulu Analyst programa SAS/STAT Zemljišni uslovi</s> <s>Ogled je izveden na zemljištu koje je okarakterisano kao smonica u ogajnjačavanju.</s><s>Fizičke osobine ovog zemljišta veoma su nepovoljne i pripadaju tipu teških glinuša.</s><s>Prema analizi ovo je zemljište srednje kisele reakcije (pH u KCl<4,80), siromašno humusom (2,65%).</s><s>Vrlo je siromašno lako pristupačnim fosforom (ispod 1 mg 100 g-1 zemljišta P2O5), a srednje obezbeđeno lako pristupačnim kalijumom (10,3 mg 100 g-1 zemljišta K2O).</s> <s>Područje Kragujevca se nalazi na nadmorskoj visini od 186 m i karakteriše se umereno kontinentalnom klimom čija je opšta karakteristika neravnomeran raspored padavina po mesecima (Tabela 1).</s><s>Tokom godine najveća količina padavina je u prolećnim mesecima što se povoljno odražava na vegetaciju biljaka.</s><s>Tab.</s><s>1. Srednje mesečne temperature vazduha i količina padavina Average monthly temperature and precipitation sum Year</s> <s>Srednje mesečne temperature vazduha (C) / Mean monthly air temperature (°C) Količina padavina (mm) / The amount of rainfall (mm) Podaci u tabeli 1 za period istraživanja (2012-2013.) jasno ukazuju da su se godine u kojima su izvedena ispitivanja po meteorološkim uslovima razlikovale od višegodišnjeg proseka karakterističnog za Kragujevac.</s><s>Prosečna temperatura vazduha bila je veća za 0,40C vegetacijske 2012. i veća za 0,90C 2013. godine u odnosu na višegodišnji prosek, dok je Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 količina padavina bila veća za 2,6 mm u 2012. godini i 44,8 mm u 2013. godini u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>Ukupne količine padavina u prvoj godini istraživanja bile su veće u prolećnim mesecima (april i maj) u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>U martu 2013. godine palo je 102,0 mm padavina, a u maju 70,8 mm padavina što je za 56,6 mm, odnosno 14,2 mm više od višegodišnjeg proseka.</s><s>Nedostatak padavina u proleće i njihov neravnomerni raspored po mesecima praćen je i povećanjem prosečnih temperatura vazduha.</s><s>Polazeći od činjenice da su dovoljne količine padavina u ovim mesecima vrlo bitne za uspešnu proizvodnju strnih žita, nameće se zaključak da je raspored padavina u drugoj godini sitraživanja 2013. dovelo do boljeg nalivanja zrna, kao i većeg prinosa zrna u odnosu na prvu godinu istraživanja.</s> <s>Kod ispitivanih sorti ovsa prinos zrna je varirao u godinama istraživanja (Tabela 2).</s><s>Vremenske prilike su za postizanje visokog prinosa zrna bile nepovoljnije u prvoj godini istraživanja, kako sa aspekta sinteze asimilata za nalivanje zrna tako i sa aspekta sazrevanja zrna.</s><s>Intenzivne padavine u periodu pred žetvu (maj i jun 2012. godine) izazvale su poleganje useva, te tako i značajno smanjenje prinosa zrna u toj godini u poređenju sa 2013. godinom.</s> <s>Najmanji prosečan prinos zrna je ostvaren kod sorte Lovćen u prvoj godini istraživanja (2,190 t ha-1), dok je najveći prosečan prinos od 3,150 t ha-1 ostvaren u drugoj godini istraživanja kod sorte Slavuj.</s><s>Veći dvogodišnji prosečan prinos zrna imala je sorta Slavuj, 2,708 t ha-1, koja je u obe godine istraživanja postigla bolji prinos u odnosu na sortu Đekić i sar., (2012.a) ističu da su intenzivne padavine u periodu pred žetvu tokom 2006. godine dovele do poleganja useva kod sorti Vranac i Lovćen, što je uticalo na smanjenje prinosa.</s><s>Jelić i sar., (2013) ističu da je prinos zrna ovsa značajno varirao po godinama istraživanja i da je u 2008. godini iznosio 2,639 t ha-1, dok je znatno veći prinos od 3,985 t ha1 ustanovljen u 2010. godini.</s><s>Takođe, Dumlupinar i sar., (2011) navode da se razlike između godina javljaju zbog ekoloških uslova.</s> <s>U proučavanom periodu prosečno najveća masa 1000 zrna kod ispitivanih sorti jarog ovsa konstatovana je u 2012. godini (33,78 g), dok je u 2013. godini masa zrna bila značajno smanjena za 5,28 g ili 18,53%.</s><s>Veću vrednost mase 1000 zrna u obe godine istraživanja postigla je sorta Slavuj.</s><s>Tokom dvogodišnjeg istraživanja Đekić i sar., (2012.a) ustanovili su najveću prosečnu masu 1000 zrna kod sorte Vranac ostvarila je (30,75 g), dok je najnižu Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 prosečnu vrednost mase 1000 zrna kako u prvoj, tako i u drugoj godini istraživanja ostvarila ističu da je masa 1000 zrna sortna karakteristika i da je znatno veće variranje između različitih genotipova nego između faktora spoljašnje sredine.</s><s>Prosečne vrednosti hektolitarske mase kod ispitivanih sorti ovsa kretale su se od 46,20 kg hl-1 u 2012. godini do 46,68 kg hl-1 u 2013. godini.</s><s>Veću hektolitarsku masu u obe vegetacione sezone postigla je sorta ovsa Slavuj.</s><s>Jelić i sar., (2013) tokom trogodišnjeg istraživanja, ističu da je hektolitarska masa ovsa značajno varirala i da je u 2008. godini iznosila 48,39 kg hl-1, u 2010. godini 44,12 kg hl-1, dok je najmanja hektolitarska masa ustanovljena u 2009. godini (44,92 kg hl-1).</s><s>Uticaj godine i sorte, kao i interakcija istih na ispitivane osobine jarog ovsa prikazan Tab.</s><s>3. Analiza varijanse ispitivanih osobina jarog ovsa Analysis of variance of the analyzed traits of spring oats Uticaj godine na ispitivane osobine/Effect of year on the analyzed traits Osobina/Traits</s> <s>Na osnovu analize varijanse, može se zaključiti da je uticaj vegetacije (godine) na prinos zrna bio značajan (Fexp=5,083*) i visoko značajan za masu 1000 zrna (Fexp=29,984**) kod ispitivanih sorti jarog ovsa.</s><s>Uticaj godine na hektolitarsku masu kod ispitivanih sorti jarog ovsa nije bio signifikantan.</s><s>Između ispitivanih genotipova ovsa nije ustanovljen značajan uticaj sorte na prinos zrna i masu 1000 zrna.</s><s>Hektolitarka masa zrna kod ispitivanih sorti ovsa je pokazala značajnu zavisnost od genotipa (tabela 3).</s><s>Vrlo značajne razlike između prinosa zrna ovsa i godine istraživanja ustanovili su Đekić i sar. (2012.a).</s><s>Isti autori, između ispitivanih sorti ovsa nisu ustanovili značajan uticaj sorte na prinos i masu 1000 zrna, što je u skladu sa našim istraživanjima.</s><s>Značajan uticaj vegetacione sezone na prinos, masu 1000 zrna i hektolitarsku masu kod ovsa ustanovili su i Jelić i sar. (2013).</s> <s>Na osnovu ostvarenih rezultata može se zaključiti da je jara sorta ovsa Slavuj postigla nešto bolje rezultate u posmatranom dvogodišnjem periodu.</s><s>Kod jarog ovsa veći prinos i rodnost zrna u obe vegetacione godine ustanovljen je kod sorte Slavuj.</s><s>Sorta Slavuj ostvarila je najveću prosečnu masu 1000 zrna (35,33 g i 29,40 g) u obe godine istraživanja.</s><s>Nešto veću prosečnu hektolitarsku masu u toku ispitivanja postigla je jara sorta Slavuj (47,08 kg hl-1).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Analizom varijanse ustanovljen je vrlo značajan uticaj godine na masu 1000 zrna i značajan na prinos zrna i kod ispitivanih sorti jarog ovsa, dok je uticaj genotipa na hektolitarsku masu kod ovsa bio statistički opravdan.</s><s>Ispitivani materijal bi stoga mogao biti vredan kako sa aspekta gajenja ovsa kao krmne ratarske biljke tako i sa aspekta njegovog oplemenjivanja na kvalitet zrna i produktivnost.</s> <s>Turkish oat landraces bases on grain yield, yield components and some quality traits.</s><s>Turkish Journal of Field Crops, 16: 190-196. yield of oat grain (Avena sativa L.).</s><s>Agroznanje, Trebinje, Republic of Srpska, Vol. genotype and environment on spring barley and oats quality.</s><s>Proceedings, Third International Scientific Sympozium "Agrosym 2012", Jahorina, p. 235-240.</s><s>Jelic, M., Dugalic, G., Milivojevic, J., Djekic, V. (2013): Effect of liming and fertilization on yield and quality of oat (Avena sativa L.) on an acid luvisol soil.</s><s>Romanian Agricultural Research, No 30, 249-258.</s> <s>Izvod: Na lokalitetu Bačke Topole, u 2013. i 2014. godine izveden je poljski ogled po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja, sa rokovima setve običnog prosa (Panicum miliaceum L.) sorte NS Biserka.</s><s>Primenjeni rokovi setve obuhvatili su vremenski period od dva meseca, od redovane setve (24. maja), preko zakasnele (6. juna), prave postrne (22. juna) do zakasnele postrne setve (8. jula).</s><s>Prosečna visina biljke se linearno smanjivala sa kašnjenjem setve, kao i prinos prosa.</s><s>U masi 1.000 zrna (krupnoći zrna) nije bilo statistički značajne razlike između rokova setve, ali je i tu najveća masa 1000 zrna bila u prvom roku setve i smanjivala se do zakasnele postrne setve.</s><s>Između redovne i zakasnele setve postoje značajnije razlike u prinosu zrna.</s><s>To se isto može reči i za razliku u prinosu između postrne i zakasnele postrne setve.</s><s>Smanjenje prinosa zrna u postrnoj, u odnosu na redovnu setvu u ovom ogledu je oko 50%.</s><s>Ključne reči: obično proso, rokovi setve, visina biljke, masa 1000 zrna, prinos zrna.</s> <s>U okviru roda Panicum L. postoje tri gajene vrste koje su po morfološkim, biološkim i proizvodnim osobinama vrlo slične.</s><s>No, i pored velike sličnosti među njima postoje i određene razlike.</s><s>To su proso (obično proso), čumiza (italijansko proso ili bar) i muhar Svestrana upotreba prosa u ishrani ljudi, domaćih i gajenih životinja ukazuje na njihov veliki privredni značaj.</s><s>U ishrani ljudi koristi se oljušteno celo zrno prosa kao kašasta hrana ili brašno koje se meša u odnosu 15:85 sa brašnom pšenice ili raži za različite pekarske proizvode.</s><s>Korišćenje prosa i čumize u ishrani ljudi vezano je za narode Azije i Afrike (Hoseney et al., 1982), a manje u drugim delovima sveta.</s><s>Neoljušteno zrno predstavlja odličnu koncentrovanu stočnu hranu, dok je vegetativna biomasa, najčešće kao seno, odlična kabasta stočna hrana.</s><s>Neoljušteno ili oljušteno zrno prosa služe i kao hrana za kavezne ptice.</s><s>Slama može poslužiti kao kabasta stočna hrana.</s><s>U industrijskoj preradi zrno prosa koristi se za proizvodnju piva i žestokih alkoholnih pića, a sporedni proizvodi za ishranu domaćih životinja.</s><s>Proso ima i veliki agrotehnički značaj.</s><s>Odlikuje se vrlo kratkim vegetacionim periodom i velikim genetičkim potencijalom rodnosti.</s><s>U našoj zemlji u ravničarskim područjima najčešće se gaji kao postrni ili naknadni usev.</s><s>Veoma je tolerantan prema suši i može se gajiti i u aridnijim rejonima naše zemlje kao postrni usev, bez navodnjavanja u uslovima suvog ratarenja.</s><s>Vertikalna rasprostranjenost gajenja je velika i može se sejati u brdsko-planinskom području do 1.000 m nadmorske visine.</s><s>Prosa su dobri predusevi za veliki broj biljaka, jer je zemljište posle njih nezakorovljeno i dobrih fizičkih osobina.</s><s>U ishrani ljudi su ih koristili još u neolitu (pre oko 7.000 godina), a prvi pisani podaci ukazuju da su proso i čumiza u Kini gajeni pre oko 5.000 godina.</s><s>Grčki istoričari navode da su proso u Evropi gajila plemena Gala i Skita kao osnovnu zrnastu hranu.</s><s>Areal rasprostranjenosti prosa poklapa se sa kukuruznim pojasom.</s><s>Iako su to biljke toplijih područja, zahvaljujući kratkom vegetacionom periodu uspešno se mogu gajiti daleko van oblasti kukuruznog pojasa (Glamočlija i sar., 2015).  Dr Nenad Đurić, docent; dipl. inž. Žolt Horvat, master student; dr Gorica Cvijanović, redovni profesor; dr Gordana Dozet, vanredni profesor; Megatrend Univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s><s>Dr Đorđe Glamočlija, redovni profesor Društvo semenara i selekcionera Srbije.</s><s>M.Sci.</s><s>Vojin Cvijanović, doktorant.</s><s>E-mail prvog autora: nenad.djuricŽoutlook.com Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Prirodni uslovi za gajenje prosa kao postrnog useva u ravničarskim područjima naše zemlje su vrlo povoljni, ali su nedovoljno iskorišćeni tako da ove biljke gaje uglavnom mali poljoprivredni proizvođači.</s><s>Tačnih podataka o površinama nema, ali se procenjuju na oko 1.000 ha u Vojvodini, sa tendencijom daljeg porasta.</s><s>Domaća proizvodnja ne zadovoljava naše potrebe tako da se zrno prosa uvozi.</s><s>Inače, troškovi proizvodnje prosa su manji nego kod ostalih žita, a cena zrna je visoka.</s><s>Kako se prosa mogu sejati i postrno gajenje ovih biljaka donosi veliku dobit po jedinici površine.</s><s>U ljudskoj ishrani se najčešće koristi oljušteno obično proso.</s><s>U vreme popularizacije zdrave, dijetetske i reformske ishrane proso doživljava svoju renesansu, zbog žutih pigmenata, pa je važan sastojak "integralnog brašna".</s><s>Isto se može reći i za organsku proizvodnju koja sve više traži proso.</s> <s>Zrno prosa je naročito pogodno za ishranu živine i svinja.</s><s>U ishrani koka nosilja (Luis i Sullivan,1982), brojlera (Luis et al.,1982a) i ćurića (Luis et al.,1982b), uz dodatak neophodnih vitamina i aminokiselina, efikasnost običnog prosa ne zaostaje za zrnom kukuruza i sirka.</s> <s>Pored brojnih pozitivnih strana, u srpskoj poljoprivredi se slabo praktikuje setva naknadnih i postrnih useva.</s><s>Naime, gajenjem naknadnih i postrnih useva dobija se značajna količina stočne hrane za svežu upotrebu i pripremanje silaže, značajne količine jeftinijeg i zdravijeg povrća, a godišnji prihod se može prosečno povećati bar za jedan i po put.</s><s>U izuzetnim slučajevima, kao što je na primer postrno obično proso, može se proizvesti i zrno, ne samo zelena masa.</s><s>Osim toga, racionalno se iskoriste raspoložive poljoprivredne površine koje nakon ubiranja glavnog useva ostaju nezasejane.</s><s>„Golo“ zemljište vrlo brzo gubi vlagu posebno ako duže stoji nezasejano i neobrađeno.</s><s>Posebno je to slučaj u godinama sa malo padavina.</s><s>Ograničavajući faktor ove proizvodnje su padavine kojih u našim krajevima u ovom periodu ima znatno manje nego što je potrebno za rast i razviće većine kultura.</s><s>Zbog toga se ovakva proizvodnja, posebno u slučaju nedostatka padavina ne može zamisliti bez navodnjavanja.</s><s>U ovom slučaju navodnjavanje ne predstavlja redovnu meru nege, nego neophodni uslov za uspešno gajenje naknadnih i postrnih useva, pre svega za odgovarajuće klijanje i nicanje useva i uspostavljanja potrebnog sklopa useva.</s><s>Međutim, ponekad se i bez navodnjavanja mogu postići značajni rezultati, ako su ekološke prilike povoljne (temparatura i padavine), ili ako se posle žetve glavnog useva brzo i pravilno reaguje.</s><s>Tu se pre svega misli na pravovremenu obradu zemljišta, po mogućstvu odmah po žetvi prethodnog useva.</s><s>Tako se doprinosi očuvanju zemljišne vlage koja je dragocena za klijanje, nicanje kao i za kasniji rast i razviće naknadnog i postrnog useva (Sikora i sar., 2013).</s><s>Obično proso je veoma plastična biljka u odnosu na rokove setve.</s><s>Može se gajiti u redovnoj setvi (u maju), zakasneloj setvi (početak juna) pa i u uslovima postrne setve (krajem juna-početkom jula).</s><s>U tom pogledu se smatra pravom “spasonosnom” biljkom, tj. prosom se uspečno može zameniti prethodni usev koji je iz bilo kojih razloga propao a ne može se presejavati (Berenji, 1994; Józsa, 1985).</s><s>Ulaganje u proizvodnju postrnog običnog prosa su minimalna, jer obuhvataju samo troškove nabavke sortnog semena, predsetvene pripreme posle preduseva, setvu, eventualnu zaštitu od korova, žetvu i transport.</s><s>Kada se proso gaji kao postni usev, mineralna djubriva se ne upotrebljavaju posebno, već se računa da će proso iskorisiti hraniva koja su preostala od preduseva (Starčević i Berenji, 1994).</s><s>Uspešna postrna setva prosa je ako usev nikne do 1. jula.</s> <s>Poljski ogled je postavljen u 2013. i 2014. godini na lokalitetu Bačka Topola (45°49´N 19°38´E ).</s><s>Plan ogleda je bio slučajan blok sistem sa četiri tretmana u četiri ponavljanja.</s><s>Ogled je izveden sa domaćom sortom običnog prosa Biserka koja je stvorena u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, između ostalog i sa ciljem da se proizvodnoj praksi obezbedi odgovarajuća sorta običnog prosa ne samo za redovnu, već i za postrnu setvu Međuredni razmak je iznosio 25 cm tj. na svakoj elementarnoj parceli je bilo 8 redova dužine 5 m. Setva je obavljena ručno.</s><s>Prosečan sklop useva u ogledu bio je idealan za obično proso: 400 biljaka/m2 tj. 4 miliona biljaka ha-1.</s><s>U ogledu su primenjeni sledeći rokovi setve: Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Na svakoj parceli izmerena je visina (u cm - od površine zemlje do vrha metlice) 10 biljaka.</s><s>Na osnovu ovih merenja izračunata je prosečna visina biljaka po parceli.</s><s>U fazi pune zrelosti sa svake parcele je ručno požnjeta celokupna nadzemna masa koja je smeštena u vreće.</s><s>Biljni materijal u vrećama je osušen, uz stalno prevrtanje u džaku, u suvoj, promajnoj prostoriji do vazdušno suve vlažnosti.</s><s>Vazdušno suva masa je ovršena kombajnom za eksperimente uz istovremeno merenje mase semena.</s><s>Prinos zrna je izračunat na bazi 13% Masa 1.000 zrna je određena ručnim brojanjem 1000 zrna po elementarnoj parceli i merenjem mase na preciznoj laboratorijskoj vagi.</s><s>Meterološki podaci preuzeti su sa automatske merne stanice u PSS Bačka Topola i prikazani su tabeli 1. za vegetacioni period maj-septembar.</s><s>Tab.</s><s>1. Srednje mesečne temperature (oC) i količine padavina (mm) za vegetacioni period običnog prosa tokom proizvodne 2013. i 2014. godine.</s><s>Average monthly temperature (oC) and amount of precipitation (mm) for the vegetation period of common millet during the production 2013 and 2014 Meteorološki faktor</s> <s>Prosečna temperatura u prvoj ispitivanoj godini bila je veća za 0,48 oC a padavine su bile manje za 213,6 mm odnosno za 71,6% u odnosu na drugu ispitivanu godinu.</s><s>U 2013. godini palo je 298,4 mm kiše u toku vegetacije, dok je u 2014. godini palo 512,0 mm kiše.</s> <s>Primenjeni rokovi setve običnog prosa obuhvatili su vremenski period od više, od dva meseca, od redovane setve (24. maja), preko zakasnele setve (6. juna), prave postrne setve (22. juna ) do zakasnele postrne setve (8. jula).</s><s>Zapaženo je da je broj dana od setve do nicanja bio istovetan kod svih rokova i iznosio je 6 dana.</s><s>Između rokova setve nije bilo veće razlike u broju dana od nicanja do metličenja (30-36 dana), ali je uočena tendencija blagog skraćivanja perioda od nicanja do metličenja sa 36 dana kod redovne na 30 dana kod zakasnele postrne setve.</s><s>Najveća razlika između rokova setve je u broju dana od klasanja do zrelosti.</s><s>To je zapravo generativna faza kada se vrši nalivanje zrna i formiranje prinosa zrna.</s><s>Sa 61 dan u redovnoj setvi ovaj period se skratio na 29 dana pri zakasneloj postrnoj setvi.</s><s>Verovatno se time može tumačiti i značajno smanjenje prinosa zrna u zakasneloj postrnoj, u odnosu na redovnu setvu.</s><s>U toku dve proizvodne godine praćena su sledeća svojstva: prosečna visina biljke, masa 1.000 zrna i prinos zrna.</s><s>Dvofaktorijalnom analizom varijanse je ustanovljeno da postoje statistički značajne i visoko značajne razlike u visini biljke između različitih rokova setve.</s><s>Visina biljke se linearno smanjivala sa kašnjenjem roka setve.</s><s>Visine biljaka ostvarene u prvom (A) (115,25 cm) i drugom (B) roku setve (112,87 cm) statistički se visoko značajno razlikuje u odnosu na visinu biljke u trećem (C) (96,12 cm) i četvrtom (D) roku setve (91,87 cm).</s><s>Nisu ustanovljene statistički značajne razlike u visini biljke između prvog i drugog roka setve, a takođe ni između trećeg i četvrtog roka (tabela 2).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 U toku 2014. godine prosečna visina biljke je bila viša za 9,56 cm što je statistički značajno (NZR 5%) više u odnosu na visinu biljke ostvarenu u 2013. godini (tabela 2).</s><s>Tab.</s><s>2. Dvofaktorijalna analiza varijanse za visinu biljke Two-factorial analysis of variance for plant height Faktori/Factors</s> <s>Vrednosti obeležene različitim slovima statistički značajno se razlikuju na nivou 5%.</s><s>The values marked with different letters statistically differ significantly at the level of 5%.</s><s>Dvofaktorijalna analiza varijanse pokazuje da ne postoje statistički značajne razlike u masi 1000 zrna između različitih rokova setve (tabela 3).</s><s>Pod uticajem faktora godina ustanovljeno je da je prosečna vrednost mase 1000 zrna 7,79 g što je statistički značajno više, na nivou značajnosti od 5%, u odnosu na masu 1000 Tab.</s><s>3. Dvofaktorijalna analiza varijanse za masu 1000 zrna.</s><s>Two-factorial analysis of variance for 1000 grain weight Faktori/Factors</s> <s>Vrednosti obeležene različitim slovima statistički značajno se razlikuju na nivou 5%.</s><s>The values marked with different letters statistically differ significantly at the level of 5%.</s><s>Najuočljivi efekat vremena setve na prinos zrna običnog prosa je smanjenje prinosa zrna u postrnoj u odnosu na redovnu setvu.</s><s>Najviši prinos zrna je ostvaren u prvom (A) roku setve (6,185 kg ha-1) i drugom (B) (5,795 kg ha-1) i statistički je visoko značajno viši (NZR ha-1) roku setve.</s><s>Statistički značajne razlike, na nivou 5%, zabeležene su između trećeg i četvrtog roka setve na kojem je ujedno ostvaren i najniži prinos (tabela 4).</s><s>U 2013. godini je zabeležen prinos zrna u vrednosti od 4,842 kg ha-1 što je statistički značajno više, na nivou 5%, u odnosu na prinos zrna zrna ostvaren u 2014. godini 3,785 kg Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>4. Dvofaktorijalna analiza varijanse za prinos zrna (kg ha-1) Two-factorial analysis of variance for grain yield (kg ha-1) Faktori/Factors</s> <s>Prosečna visina biljke se linearno smanjivala sa kašnjenjem setve (od 115,25 cm u prvom roku setve do 91,87 cm u zakasneloj postrnoj setvi).</s><s>Smanjenje prosečne visine biljke pod uticajem roka setve ima za posledicu smanjenje ukupne nadzemne mase, pa i prinosa zrna po jedinici površine.</s><s>Može se zaključiti da ne postoje statistički značajne razlike u masi 1000 zrna između različitih rokova setve (masa 1000 zrna se kretala od 7,746 g u prvom roku setve do 7,561 g u zakasneloj postrnoj setvi).</s><s>Efekat vremena setve najviše je uticao na prinos zrna običnog prosa, gde je najveći prinos u obe proizvodne godine imao prvi rok setve (6.185 kg ha-1), dok je smanjenje prinosa zrna bilo najuočljivije u zakasneloj postrnoj setvi (2.099 kg ha-1).</s><s>Takođe, može se zaključiti da je u proizvodnoj 2013. godini proso ostvario prosečni prinos od 4.842 kg ha-1 u svim rokovima setve i da je on veći, iako je palo znatno manje padavina, nego u 2014. godini, kada je prinos prosečno iznosio 3.785 kg ha-1, i bilo znatno više padavina.</s> <s>Luis, E.S., Sullivan, T.W., Nelson, L. (1982b): Nutrient composition and feeding value of millets, sorghum grains, and corn in broiler diets.</s><s>Poultry Science 61: 311-320. različitih genotipova običnog prosa (Panicum miliaceum L.) u redovnoj i postrnoj setvi.</s><s>Bilten za alternativne biljne vrste, vol.</s><s>45, br. 86, str. 40-47.</s><s>Starčević, Lj., & Berenji, J. (1994): Mesto i uloga prosolikih žita u proizvodnji hrane.</s> <s>There were significant differences for grain yield between regular and late sowing.</s><s>The same can be said for the difference of yield between post-harvest and late post-harvest sowing.</s><s>In this experiment, grain yield decrease in post-harvest in relation to regular sowing was approximately 50%.</s> <s>E-mail of first author: nenad.djuricŽoutlook.com Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Originalni naučni rad</s> <s>UTICAJ VREMENA OSNOVNE OBRADE ZEMLJIŠTA NA MASU 1000 ZRNA SOJE Izvod: Masa 1000 zrna je značajna komponenta prinosa i određuje se po pravilu pri kondicionoj vlažnosti semena.</s><s>Uporedo sa brojem zrna po biljci i brojem biljaka po jedinici površine, ova vrednost određuje produktivnost biljke i utiče na prinos.</s><s>Masa 1000 zrna zavisi od sorte soje, vremenskih prilika u proizvodnoj godini, tehnologije proizvodnje i plodnosti zemljišta.</s><s>Kvalitetna i pravovremena osnovna obrada zemljišta je uslov za normalan razvoj biljaka soje i ostvarenje visokih prinosa.</s><s>U trogodišnjim istraživanjima proučavan je uticaj vremena osnovne obrade zemljišta na masu 1000 zrna soje.</s><s>Rezultati su obrađeni analizom varijanse i dobijene su statistički veoma značajne razlike između tretmana.</s><s>Jesenjom osnovnom obradom zemljišta ostvarena je najviša vrednost mase 1000 zrna soje, u sve tri istraživane godine, dok se kod prolećne osnovne obrade smanjenje mase 1000 zrna u pojedinim godinama kretalo od 1,33% do Ključne reči: soja, masa 1000 zrna, vreme osnovne obrade.</s> <s>Masa 1000 zrna je značajna komponenta prinosa.</s><s>Najbolji pokazatelj povoljnosti jedne godine ili rejona za proizvodnju soje, pored prinosa јеste i masa 1000 zrna (Dozet, 2006; Dozet i sar., 2009).</s><s>Kvalitetnom osnovnom obradom obezbeđuje se povoljan vodnovazdušni i toplotni režim zemljišta, veće rezerve zimske vlage, unošenje i razlaganje zaoranih žetvenih ostataka, kao i dobra struktura zemljišta.</s><s>Takođe, uništavaju se korovi i štetočine, čime se stvaraju preduslovi za uspešnu proizvodnju soje.</s><s>Duboka osnovna obrada omogućava ne samo bolje ukorenjavanje i prodiranje korenovog sistema u dublje slojeve zemljišta, već i bolje usvajanje mineralnih materija i veću aktivnost kvržica na korenu soje (Đukić i Dozet, 2014).</s><s>Veliki uticaj na masu 1000 zrna soje ima sorta, tip zemljišta, kao i količina azotnog đubriva (Kolarić, 2016).</s> <s>Za ostvarenje visokih prinosa soje neophodno je odabrati odgovarajuće sorte za pojedine regione gajenja (Tatić i sar., 2018), koristiti kvalitetno, deklarisano seme i ispoštovati sve agrotehničke mere koje moraju biti obavljene kvalitetno i pravovremeno.</s><s>Ni jedna naredna agrotehnička mera ne može anulirati propuste nastale pri primeni prethodne agrotehničke mere.</s><s>Vreme osnovne obrade zemljišta ima veći uticaj na prinos soje u odnosu na dubinu i kvalitet same obrade.</s><s>Tatić i sar., (2006) iznose podatke da je prinos soje pri osnovnoj obradi zemljišta do 20. decembra iznosio 3460 kg ha-1, u periodu od 20. decembra do 20. februara 3078 kg ha-1, a u periodu nakon 20. februara 2186 kg ha-1.</s><s>U navedenim istraživanjima smanjenje prinosa kod prolećne osnovne obrade, u odnosu na jesenju osnovnu obradu iznosi 36,8%.</s><s>Podaci se odnose na povoljnu godinu, dok su smanjenja u nepovoljnim godinama mnogo veća (Đukić i Dozet, 2014).</s><s>Slične podatke iznosi i Crnobarac sa sar. (1999), da zakasnela osnovna obrada od 21. decembra do 20. februara smanjuje  Dr Vojin Đukić, naučni saradnik; Ing.master Zlatica Miladinov, istraživač saradnik; Dr Jelena Marinković, naučni saradnik; Dr Mladen Tatić, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Dr Gordana Dozet, vanredni profesor; Dr Gorica Cvijanović, redovni profesor; Megatrend Univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s><s>Dr Marija Cvijanović, istraživač saradnik; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun, Republika Srbija.</s> <s>E mail prvog autora: vojin.djukicŽifvcns.ns.ac.rs Ova istraživanja su rezultat projekta: TR 31022, koji je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 prinos za 345 kg ha-1, dok osnovna obrada posle 21. februara smanjuje prinos soje za 675 kg Najviše vrednosti za masu 1000 zrna kod soje su u godinama sa povećanim količinama padavina, a u godinama sa manjim količinama padavina inokulacija semena značajno doprinosi povećanju mase 1000 zrna, što ukazuje da primena inokulacije može ublažiti efekte nepovoljnih vremenskih uslova (Đukić, 2009).</s><s>Po podacima koje iznose Адамень i sar. (2006), vreme osnovne obrade ima veliki uticaj na prinos soje, a najviši prinosi ostvaruju se na parcelama gde se osnovna obrada obavlja u ranu jesen.</s> <s>Cilj istraživanja bio je da se utvrdi uticaj vremena osnovne obrade zemljišta na masu 1000 zrna soje, kao značajne komponente prinosa.</s> <s>U cilju sagledavanja uticaja vremena osnovne obrade na 1000 zrna soje, postavljen je ogled na parceli Poljoprivredne škole u Bačkoj Topoli.</s><s>U ogledu su bile zastupljene sorte soje Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, različite dužine vegetacionog perioda: Valjevka i Galina – srednjerane sorte (0 grupe zrenja), Sava i NS Maximus, srednjestasne sorte (I grupe zrenja) i Rubin i Venera, srednjekasne sorte soje (II grupe zrenja).</s><s>Podparcele u ogledu bile su sa različitim vremenom osnovne obrade zemljišta.</s><s>Osnovna obrada je vršena u jesenjem periodu (početak novembra) i u prolećnom periodu (krajem marta).</s><s>Predusev u sve tri godine istraživanja bio je kukuruz, a sa osnovnom obradom nisu unošena u zemljište đubriva.</s><s>Sa predsetvenom primenom u zemljište je unet azot (130 kg ha-1 amonijum nitrata sa 33,5% N), a neposredno pre setve seme je inokulisano mikrobiološkim preparatom NS Nitragin, na bazi azotofiksirajućih bakterija iz roda Bradyrhizobium.</s><s>Ogled je postavljen u četiri ponavljanja.</s><s>Veličina osnovne parcele je bila 15 m2 (šest redova soje sa međurednim rastojanjem od 50 cm i pet metara dužine).</s><s>Osnovna obrada zemljišta i u jesenjem i u prolećnom periodu vršena je na dubinu od 25 cm.</s><s>Predsetvena priprema na jesenjoj osnovnoj obradi vršena je u dva prohoda: zatvaranje brazde sredinom marta i finalna predsetvena priprema početkom aprila.</s><s>Kod prolećne osnovne obrade vršena je predsetvena priprema u više prohoda, kako bi se postigla mrvičasta struktura površinskog sloja zemljišta, pogodna za setvu soje (3-4 prohoda setvospremačem).</s><s>U sve tri godine istraživanja primenjena je standardna agrotehnika za proizvodnju soje, setva na dubinu 4-5 cm, primena herbicida za uskolisne i širokolisne korove, dve međuredne kultivacije i po potrebi zaštita od U fazi tehnološke zrelosti vršena je žetva, merenje mase 1000 zrna soje.</s><s>Rezultati su prikazani tabelarno i grafički.</s> <s>Podaci su obrađeni po metodi dvofakrorijalnog split - plot ogleda (podeljene parcele) u programu STATISTICA, gde su velike parcele bile različite sorte soje, a male (podparcele) različito vreme osnovne obrade zemljišta.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti tretmana testirana je LSD-testom.</s> <s>Uticaj jesenje i prolećne osnovne obrade na masu 1000 zrna šest NS sorti soje ispitivan je u tri različite godine (Tabela 1).</s><s>Vegetacioni period u sve tri godine je bio topliji (18,7 OC, 18,3 OC i 19,8 OC) u odnosu na višegodišnji prosek (18,0 OC), s tim da su u 2015. godini zabeležene najviše temperature, za 1,8 OC veće u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>Jul i avgust su u navedenoj godini bili topliji za 3,3 OC, odnosno 3,4 OC, što je uz nedovoljnu količinu padavina glavni razlog za prinudno sazrevanje useva soje i ostvarenje niskih prinosa.</s><s>Padavina je bilo više tokom vegetacionog perioda soje, u sve tri godine u odnosu na višegodišnji prosek, ali je najviše padavina zabeleženo u 2014. godini, sa povoljnim rasporedom, dok 2013. i 2015. godinu karakteriše nepovoljan raspored padavina, sa većom količinom u prvim fazama razvića soje i izraženim nedostatkom u vreme cvetanja, formiranja mahuna i nalivanja zrna (jul i avgust u 2013. godini; jun, jul i početak avgusta u 2015. godini).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>1. Vremenski uslovi u ispitivanim godinama.</s> <s>Ovakvi vremenski uslovi doprinose bujnom porastu nadzemne mase biljaka i razvoju korenovog sistema u površinskom delu zemljišta, a takve biljke izrazito nepovoljno reaguju na nedostatak vode u drugom delu vegetacionog perioda.</s><s>Vremenski uslovi tokom vegetacije imaju veliki uticaj na prinos soje (Đukić i sar., 2009; Dozet i sar., 2013a; 2013b).</s><s>Agroklimatski uslovi u kojima protiče vegetacija soje imaju veći uticaj na prinos zrna i njene kvalitativne osobine od samog genotipa (Đukić i sar., 2008).</s><s>Sorte soje Rubin i Sava imale su najveću masu 1000 zrna (grafikon 1), dok je sorta Galina imala najmanju vrednost za navedenu osobinu, kako na varijanti ogleda sa jesenjom osnovnom obradom, tako i na varijanti sa prolećnom osnovnom obradom zemljišta.</s><s>100</s> <s>Grafikon 1. Prosečna masa 1000 zrna soje (g), za tri ispitivane godine Chart 1. Average 1000-grain weight of soybean grain across three study years (g) Najveća vrednost za masu 1000 zrna (tabela 2) bila je u 2014. godini (170,74 g), a Najveću masu 1000 zrna imala je sorta Rubin (170,05 g), što je bilo statistički veoma značajno više u odnosu na ostale ispitivane sorte.</s><s>Između ostalih ispitivanih sorti bile su statistički veoma značajne razlike u masi 1000 zrna, a najmanja vrednost je zabeležena kod sorte Galina (148,61 g).</s><s>Posmatrajući vreme osnovne obrade, uočava se da je kod jesenje osnovne obrade zabeležena statistički veoma značajno viša vrednost za masu 1000 zrna (163,41 g) u odnosu na prolećnu osnovnu obradu (153,02 g).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>2. Uticaj godine, sorte i vremena oranja na masu 1000 semena (g).</s><s>The effect of year, cultivar and tillage on 1000-grain weight (g).</s> <s>Razlike u masi 1000 zrna u pojedinim godinama bile su statistički veoma značajne.</s><s>Rezultati istraživanja Balešević-Tubić i sar., (2001), pokazuju da su nepovoljni uslovi uspevanja tokom reproduktivnog razvoja semena soje značajno uticali na smanjenje mase 1000 zrna.</s> <s>Smanjenje mase 1000 zrna kod prolećne osnovne obrade za tri ispitivane godine (tabela 3), kod svih ispitivanih sorti soje u ogledu iznosilo je 6,36%.</s><s>Najveće smanjenje mase 1000 zrna zabeleženo je u veoma nepovoljnoj 2015. godini (11,93%), dok je u povoljnoj godini za proizvodnju soje (2014. godina), smanjenje iznosilo samo 1,33%.</s><s>Posmatrajući pojedine sorte soje uočava se da je sorta soje Rubin, u trogodišnjem periodu, najviše reagovala smanjenjem mase 1000 zrna (7,48%), dok je kod sorte soje NS Maximus zabeleženo najmanje smanjenje mase 1000 zrna pri prolećnoj osnovnoj obradi (5,06%).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Tab.</s><s>3. Smanjenje mase 1000 zrna soje kod prolećne osnovne obrade (%).</s><s>Decrease in 1000-grain weight of soybeans after spring tillage (%).</s> <s>Posmatrajući pojedine godine, uočava se da je najveće smanjenje mase 1000 zrna u povoljnoj 2014. godini bilo kod sorte Galina (2,74%), dok je kod sorti Venera i NS Maximus zabeleženo povećanje mase 1000 zrna (0,79% i 0,24%).</s><s>U izuzetno nepovoljnoj 2015. godini, najveće smanjenje mase 1000 zrna bilo je kod sorte Sava (14,19%), a u 2013. godini kod srednjekasnih sorti soje Rubin (8,44%) i Venera (8,36%).</s> <s>Na osnovu dobijenih rezultata mogu se izvesti sledeći zaključci: Masa 1000 zrna soje je pokazatelj proizvodnih i agroklimatskih uslova u pojedinim godinama.</s> <s>Prolećna osnovna obrada dovodi do smanjenja mase 1000 zrna, s tim da je smanjenje izraženije u nepovoljnim godinama, sa izraženim sušnim periodom.</s><s>Masa hiljadu zrna je i kvantitativni i kvalitativni pokazatelj, pogotovo u semenskoj proizvodnji soje, usko povezana sa prinosom.</s><s>Radi postizanja visokih i stabilnih prinosa osnovnu obradu zemljišta za proizvodnju soje treba izvoditi u jesenjem periodu.</s> <s>Literatura гические особенности возделывания сои в Украине, Аграрна наука, Киев, 455. na kvalitet i prinos semena soje.</s><s>Zbornik radova Naučnog instituta za ratarstvo i povrtarstvo, sveska 35: 383-390.</s> <s>Crnobarac, J., Tatić, M., Miladinović, J. (1999): Analiza primenjene tehnologije proizvodnje soje u 1998. godini.</s><s>Zbornik radova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Dozet, G. (2006): Prinos i kvalitet soje u zavisnosti od međurednog razmaka i grupe zrenja u uslovima navodnjavanja.</s><s>Magistarska teza, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad: 1-73.</s><s>V. (2009): Influence of growing space on 1000-kernel weight of soybean in irrigation conditions.</s><s>Review on Agriculture and countryside in our changing world.</s><s>Scientific Jouranl of Szeged, Faculty of agriculture.</s><s>Volume 3. (1) CD Issue p. 1-5. Dozet, G., Cvijanović, G., Đukić, V. (2013a): Changes in the Technology of Soybean Production, Chapter 1 from the book - Sustainable Technologies, Policies and Constraints in the Green Economy, Advances in in Environmental Engineering and Green Technologies (AEEGT) Book Series, IGI GLOBAL BOOK USA, pp.</s><s>1-22.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 sadržaj ulja u zrnu soje kod organskog i konvencionalnog načina gajenja, I мeđunarodni simpozijum i XVII naučno stručno savetovanje agronoma Republike đubrenja na sadržaj ulja u zrnu soje.</s><s>Zbornik radova, Proizvodnja i prerada uljarica, Đukić, V. (2009): Morfološke i proizvodne osobine soje ispitivane u plodoredu sa pšenicom</s> <s>Poljoprivredni fakultet, Zemun:1-127. na prinos soje, Zbornik radova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, sv. 46, 17-22.</s><s>Đukić, V., Dozet, G. (2014): Tehnologija gajenja semenskog useva soje.</s><s>Poglavlje u monografiji: Semenarstvo soje: Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 53-114.</s><s>Kolarić, Lj. (2016): Produktivne osobine sorti soje u zavisnosti od količine azota i tipa zemljišta.</s><s>Doktorska disertacija.</s><s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Tatić, M., Miladinović, J., Kostić, M., Đukić, V. (2006): Uticaj primenjene tehnologije proizvodnje na prinos semena soje u 2005. godini.</s><s>Zbornik radova Naučnog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, 42 (II), 361-368.</s><s>Production of soybean - Glycine max/Производство сои - Glycine max.</s><s>International scientific and practical conference, The ecological state of the natural environment and the scientific and practical aspects of modern agricultural technologies.</s><s>Ryazan, Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 Original Scientific paper</s> <s>EFEKAT AZOTNIH HRANIVA NA KOMPONENTU PRINOSA SOJE (GLICYNE MAX) Izvod: U radu su prikazani parametri proizvodnje soje u svetu i u Srbiji.</s><s>Takođe, ispitan je i uticaj prihrane na komponentu prinosa soje.</s><s>Soja se u svetu, u 2016. godini, sejala na 121,53 miliona hektara, imala je prosečne prinose od 2,76 t ha-1 i proizvodnju od 334,89 miliona tona.</s><s>U Srbiji, soja se sejala na površinama od 182.362,00 ha, dok su prosečni prinosi iznosili 3,16 t ha-1.</s><s>Prinosi soje u Srbiji bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za Efekat azotnih hraniva na broj mahuna po biljci bio je značajan.</s><s>Broj mahuna po biljci bio je u pozitivnoj signifikantnoj korelaciji sa prihranom, r=0,62.</s><s>Primenom azotnih hraniva u količini od 100 kg ha-1 u sušnoj godini došlo do povećanja broja mahuna po biljci za 24,04%.</s><s>Primena azotnih hraniva u usevu soje je poželjna agrotehnička mera, posebno u sušnim godinama.</s> <s>Soja (Glycine max (L.) Merrill) je proteinsko-uljana biljka.</s><s>Uspeh u proizvodnji soje zavisi od više faktora: pravilnog izbora sorte, parcele, meteoroloških uslova tokom vegetacionog perioda, tehnologije gajenja, nege useva, žetve, i dr. Tehnologija gajenja mora da se ispoštuje za svaku meru, od izbora parcele, plodoreda, osnovne obrade, predosnovne obrade, setve, nege useva do žetve, dorade semena, itd. (Popović, 2010).</s><s>Za postizanje visokih prinosa veliki značaj ima nivo i primena hraniva u zemljištu što se vidi iz rezultata analize zemljišta.</s><s>Na osnovu tih rezultata treba da se pristupi pravilnom izboru i unošenju hraniva.</s><s>Koeficijent iskorišćenja azota u ishrani soje zavisi od sorte, plodnosti zemljišta, pH, vodnog režima i oblika upotrebljenog azota (Popović, 2010, Glamočlija i sar., 2015).</s><s>Prema Jevtić-u (1981) za pravilnu dopunsku ishranu potrebno je poznavanje dinamike usvajanja hraniva kako bi se celishodno upotrebila organska i mineralna hraniva, kako po količini tako i po vremenu unošenja.</s><s>Obilnijom azotnom ishranom ostvaruju se veći prinosi zelene biomase i zrna, ali i manji sadržaj ulja u zrnu na račun povećanog sadržaja ukupnih proteina (Glamočlija, 2006, Popović i sar., 2012, 2013).</s><s>Miladinović i sar., (2008) ističu da, zbog značajne sinteze ukupnih proteina, soja ima velike potrebe za azotom, ali kao biljka azotofiksator najveći deo ovih potreba obezbeđuje azotofiksacijom.</s><s>Prinosi soje zavise, od pravilnog izbora sorte (oko 50%), agroekoloških uslova, lokaliteta gajenja i primenjene tehnologije gajenja (oko 50%).</s><s>Pravilna tehnologija gajenja podrazumeva poštovanje tehnološke discipline u izvršavanju svih agrotehničkih mera.</s><s>Ukoliko se planiraju visoki prinosi leguminoza, mora se pratiti stanje hraniva u zemljištu i unošenju hraniva treba da se pristupi sa više pažnje (Popović, 2010; Glamočlija i sar.</s><s>2015; Popović i sar., 2016).</s><s>Visok i stabilan prinos soje može se postići samo kada se proizvodnja zasniva gajenjem sorti visokog genetičkog potencijala i drugih agronomskih osobina uz primenu pravilne tehnologije gajenja.</s><s>Proizvođačima soje stoji na raspolaganju široka paleta domaćih NS sorti soje; visokog prinosa i kvaliteta zrna, sorti koje nisu genetički modifikovane  Dr Vera Popović, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Dr Ljubiša Živanović, docent; Dr Jela Ikanović, naučni saradnik; Dr Ljubiša Kolarić, docent; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s><s>Dr Slobodan Popović, docent; Gradsko zelenilo, Novi Sad.</s><s>Dr Divna Simić, naučni saradnik; Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd; Republika Srbija; Dr Petar Stevanović; Inspektorat Republike Srpske, Banja Luka, Bosna i Hercegovina.</s> <s>(Popović, 2010).</s><s>Sve domaće NS sorte prilagođene su za gajenje na našem podneblju i beleže stabilnost i adaptabilnost prinosa (Popović i sar., 2013; 2015; 2016).</s><s>Aktuelni sortiment NS sorti soje čini dvadesetak sorti iz pet grupa zrenja, GZ (Popović i sar., 2016; Živanović & Fortuna, Merkur i Tajfun (00 GZ); rane sorte soje su: Valjevka, Galina, NS Princeza; kao i nove sorte NS Vulkan i NS Atlas (0 GZ); srednjestasne sorte, sorte iz I grupe zrenja (I GZ) su: Sava, NS Maximus, Victoria, NS Apolo, NS Romansa i nova sorta NS Ventis (I GZ), dok su kasnostasne sorte soje, iz II GZ: Rubin, Trijumf, Venera, NS Zita, NS Fantast i nova sorta NS Kolos, tabela 1.</s> <s>U našim agroklimatskim uslovima proizvodnja se odvija uglavnom u uslovima prirodnog vodnog režima.</s><s>Najozbiljniji limitirajući faktor u proizvodnji soje je stres izazvan sušom (Popović i sar., 2015).</s><s>Sa optimalnom prihranom azotnim hranivima ostvaruju se veći prinosi sojinog zrna i ublažavaju se stresni faktori koji u velikoj meri determinišu rezultate proizvodnje.</s> <s>Ishrana biljaka je složena agrotehnika mera koja obuhvata niz radnji, a to su: vreme i način upotrebe mineralnih hraniva, količina i odnos pojedinih glavnih elemenata, ukupne potrebe biljaka u biljnim asimilatima, prirodna plodnost zemljišta, koeficijent iskorištavanja azota, fosfora i kalijuma, željeni prinos usaglašen sa genetičkim potencijalom rodnosti i nivo ostalih agrotehničkih mera, kao i vremenski uslovi tokom vegetacionog perioda.</s><s>Kontrola plodnosti zemljišta i upotreba mineralnih hraniva je osnova za uspešnu primenu hraniva u proizvodnji osnovnih ratarskih useva.</s><s>Za dobijanje visokih prinosa skoro svih ratarskih kultura značajnu ulogu ima mineralna prihrana.</s><s>Osnovni elementi prihrane su: azot (N), fosfor (P) i kalijum (K), i bitno utiču na biohemijske i fiziološke procese koji se odvijaju u biljnom tkivu tokom vegetacionog perioda.</s><s>Azot je nosilac prinosa svih njivskih biljaka.</s><s>Potrebe biljaka za azotom zavise od vrste biljaka, raspoložive količine pristupačnog azota u zemljištu, tipa zemljišta, vlažnosti, temperature i vrste hraniva koje će se primeniti.</s><s>On je vrlo značajan gradivni element za biljku, jer ulazi u sastav nukleinskih kiselina, proteina, hlorofila, alkaloida i drugih biljnih jedinjenja koja učestvuju u izgradnji ćelija.</s><s>Pored toga, azot značajno učestvuje u obavljanju mnogih fizioloških procesa i u prometu materija.</s><s>Posebno je bitan uticaj azota na tolerantnost biljaka na sušu (Popović, 2010, Glamočlija i sar., 2015, Stevanović i sar., 2016) i nepovoljni toplotni režim.</s><s>Koeficijent iskorišćenja azota u ishrani soje zavisi od sorte, plodnosti zemljišta, pH, vodnog režima i oblika upotrebljenog azota (Glamočlija and Lazarevic, 1998; Popović i sar., Cilj istraživanja bio je da se definiše optimalna ishrana azotom na broj mahuna po biljci u sušnoj godini.</s><s>Na osnovu rezultata daće se preporuke za pravilnu tehnologiju proizvodnje soje.</s> <s>Ogled je izveden sa ciljem da se ispita uticaj azotne prihrane na komponentu prinosa soje, na zemljištu tipa černozem, na oglednoj parceli u Pančevu, u aridnoj godini, metodom razdeljenih parcela (split-plot) u četiri ponavljanja.</s><s>Površina osnovne parcele iznosila je Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 103</s> <s>10,0 m2.</s><s>Testirana je sorta, koja je stvorena u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, Bačka, 0 grupe zrenja.</s><s>Ogled je postavljen kao jednofaktorijalni.</s><s>Faktor je bio azotna prihrana, primenjena u četiri varijante: N0-kontrola; N1-50 kg ha-1 N; N2-100 kg ha-1 azota i N3-150 kg ha-1 N. U ogledu je primenjena sortna tehnologija gajenja, izuzimajući proučavane faktore.</s><s>Predusev soji bila je pšenica.</s><s>Duboko oranje (25 cm) je obavljeno u jesen.</s><s>Predsetvena priprema zemljišta obavljena je u proleće setvospremačem.</s><s>Setva je obavljena krajem marta meseca.</s><s>Sa predsetvenom pripremom unet je KAN - krečni amonijum nitrat, prema predviđenom planu đubrenja.</s><s>Seme je neposredno pred setvu inokulisano sa mikrobiološkim biofertilizatorom, NS Nitragin-om.</s><s>Gustina useva bila je 500.000 biljaka po hektaru.</s><s>Žetva je obavljena ručno u tehnološkoj zrelosti biljaka (Stevanović i sar., 2016).</s><s>Neposredno pre žetve, uzeti su uzorci od po 10 biljaka iz svih ponavljanja, na kojima je utvrđen broj mahuna po biljci.</s> <s>Analiza dobijenih eksperimentalnih podataka izvršena je putem deskrpitivne i analitičke statistike uz pomoć statističkog paketa STATISTICA 12 for Windows.</s><s>Definisan je model analize varijanse sa jednim faktorom varijabiliteta i prikazan je lineranim modelom oblika (Maletić, 2005):</s> <s>Materijal i metod rada kao rezultat zbira tri aditivne komponente: aritmetičke sredine zajedničkog osnovnog skupa, dejstva posmatranog faktora,</s> <s>sredine svih osnovnih skupova; nezavisne slučajne veličine ili slučajne greške koja ima normalni raspored, ij: N(0, 2), a pokazuje odstupanje svake jedinice od aritmetičke sredine skupa kojem jedinice pripadaju.</s> <s>U cilju unapređenja poljoprivredne proizvodnje u bilo kojoj oblasti, Pavićević (1979) ističe da mora da se polazi od stanja i osobina zemljišta, kao osnovnog nacionalnog bogatstva trajne vrednosti.</s><s>Ogled je izveden u Pančevu, na černozemu(Stevanović i sar., 2016).</s><s>Zemljište je bilo sa dobrim fizičkim osobinama; slabo alkalne reakcije (pH, 7,3), sa 5,0% kalcijuma i 4,3% humusa.</s><s>Sadržaj fosfora i kalijuma bio je visok i iznosio je: 30,2 Rezultati istraživanja i diskusija</s> <s>Meteorološki uslovi.</s><s>Meteoroloških podaci za temperature i padavine su dobijeni sa Meteorološke stanice Pančevo, graf.</s><s>1. Potrebe biljaka soje za vodom su 450-480 mm, dnevne potrebe 1-5mm (Glamočlija i sar., 2015; Popović i sar., 2013; 2015).</s><s>Ispitivana godina bila je aridna sa ukupnom sumom padavina od 134,4 mm u vegetacionom periodu, sa prosečnim temperaturama u vegetacionom periodu, od 21,4°C, Tabela 2, Graf.</s><s>1. Padavine su bile u deficitu, u odnosu na optimalne količine, za 295,6 mm.</s><s>Ispitivana godina bila je sušna, padavine su iznosile po mesecima: u aprilu mesecu 31,1 mm, u maju 8,5 Vučić i sar. (1981) navode da su potrebe biljaka soje za vodom 430-450 mm, i to u aprilu septembru mesecu 30 mm a optimalne temperature su od aprila do septembra (17,30C) i to po Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 104</s> <s>Tab.</s><s>2. Ukupne padavine (mm) i srednje mesečne temperature vazduha (°C), Pančevo Total precipitation (mm) and average monthly air temperature (°C), Pančevo Parametar</s> <s>Prema FAO podacima, soja se u 2016. godini, u svetu, sejala na 121,53 miliona hektara.</s><s>Prosečni svetski prinosi soje iznosili su 2,76 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 334,89 miliona tona, tab.</s><s>3.</s> <s>U Evropi, soja se sejala na površini od 5,04 miliona hektara.</s><s>Prosečni prinosi u Evropi iznosili su 2,08 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 10,45 miliona tona, tab.</s><s>3. Prosečni prinosi soje u Evropi bili su niži od prosečnih svetskih prinosa za 0,68 t ha-1 U zemljama Evropske unije soja se sejala na površini od 831.360 hektara.</s><s>Prosečni prinosi soje u EU iznosili su 2,93 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 2,43 miliona tona, tab.</s><s>3. Prosečni prinosi soje u EU bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 0,17 t ha-1 U Republici Srbiji soja se, u 2016. godini, sejala na površinama od 182.362 ha.</s><s>Prosečni prinosi soje u Srbiji iznosili su 3,16 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 576.446,00 tona, Tab.</s><s>3. Ukupni udeo površina pod sojom u Srbiji u odnosu na svetsku površinu iznosio je 0,10%, tabela 3.</s> <s>Prosečni prinosi soje u Srbiji bili su veći od prosečnih svetskih prinosa za 0,40 t ha-1 Grafikon 2. Prinosi soje u svetu i Srbiji u 2016. godini Chart 2. Yield of soybean in the world and Serbia in 2016 Prosečni prinosi u Srbiji bili su veći od prosečnih prinosa u Evropi za 1,09 t ha-1 Na osnovu vrednosti visine prosečnih prinosa u Srbiji u 2016. godini evidentno je da Srbija ima odlične uslove za gajenje soje i odličan domaći sortiment soje.</s> <s>Rezultati istraživanja pokazuju da je broj mahuna po biljci zavisio je od upotrebljenih azotnih hraniva tokom vegetacijskog perioda, tab.</s><s>4. Prosečan broj mahuna po biljci za sve varijante iznosio je 11,48.</s><s>Ispitivani parametar je beležio povećanje sa povećanjem hraniva do 100 kg ha-1 (12,90 kg ha-1) da bi sa povećanjem azotnih hraniva na 150 kg ha-1 počeo da opada (11,70 kg ha-1).</s><s>Od varijante N2 do varijante N3 zabeleženo je manje 1,48 mahuna odnosno zabeleženo je smanjenje mahuna Azotna hraniva su u svim varijantama uticala na povećanje broja mahuna po biljci.</s><s>U svim varijantama prihrane ostvaren je veći broj mahuna po biljci u odnosu na kontrolnu Između kontrolne varijante, N0, i varijante N1 odnosno varijante sa 50 kg ha-1 N, nije bilo statistički značajnih razlika u broju mahuna.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 106</s> <s>Varijanta N3, varijanta sa 150 kg ha-1 N, imala je statistički značajno veći broj mahuna Najveće vrednosti za broj mahuna po biljci bile su u varijanti N2.</s><s>Statistički značajno veći broj mahuna ostvaren je u varijanti N2 u odnosu na sve druge varijante, tab.</s><s>4, graf.</s><s>3. Najveći broj mahuna po biljci bio je u varijanti sa primenom azotnih hraniva od 100 kg ha-1, 12,90 g. U N2 varijanti, varijanti sa primenom 100 kg ha-1 ostvareno je povećanje broja mahuna za 24,04%, što je statistički značajno više u odnosu na kontrolu, grafikon 3. Tab.</s><s>4. Uticaj azotnih hraniva na broj mahuna po biljci Effect of nitrogen on the number pod per plant LSD</s> <s>Za ostvarenje profitabilne proizvodnje soje, preporučuje se setva sertifikovanog semena i predsetvena primena azotnih hraniva u količini od 100 kg ha-1 uz obaveznu inokulaciju semena mikrobiološkim preparatom NS Nitragin-om, graf.</s><s>3 i 4.</s> <s>Grafikon 4. Broj mahuna po biljci u odnosu na varijante prihrane Chart 4. The number of pod per plant compared to variant of nutrition Prijić i sar. (1996) u svojim istraživanjima navode da usvajanje mineralnih hraniva iz zemljišta i koeficijent njihovog iskorišćenja kod soje zavisi od meteoroloških uslova tokom vegetacionog perioda soje.</s> <s>U tabeli 5. prikazane su korelacije ispitivanih faktora.</s><s>Broj mahuna po biljci bio je u pozitivnoj signifikantnoj korelaciji sa prihranom, r=0,62, Tabela 5.</s> <s>*Statistički značajna za 0,05 / Statistical significant at 0.05 Primena NPK hraniva u usevu soje je značajna agrotehnička mera.</s><s>Na osnovu naših istraživanja evidentno je da je sa primenom azotnih hraniva od 100 kg ha-1 došlo do signifikantnog povećanja broja mahuna po biljci, odnosno došlo je do povećanja broja mahuna za 24,04%.</s><s>Primena azotnih hraniva u usevu soje je potrebna agrotehnička mera, što potvrđuje statistički značajna pozitivna korelacija ispitivanog parametra i primene azotnih hraniva, tab.</s><s>5.</s> <s>Za soju, kao proteinsku biljku, najveći značaj imaju azotna hraniva.</s><s>Za sintezu proteina u zrnu soje potrebne su velike količine azota.</s><s>Za prinos jedne tone zrna i odgovarajuće vegetativne mase, potrebno je uneti oko 100 kg azota, 23 do 27 kg fosfora i 50 do 60 kg kalijuma.</s><s>Od ove količine, prema rezultatima, koje navodi Johnson (1992) za obrazovanje zrna potrebno je oko 60 kg N, 11 do 14 kg P2O5 i 20 do 23 kg K2O.</s><s>Prema podacima Starčevića (1993), količine i raspored padavina su ograničavajući faktor za Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 108</s> <s>The number of pod per plant mobilnost i usvajanje mineralnog azota od strane biljaka, a time i prinosa.</s><s>Pri upotrebi 90 kg ha-1 azota postiže se signifikantno veći prinos zrna soje i to za 719 kg ha-1 nego na kontrolnoj varijanti (Mehmet, 2008).</s> <s>Živanović i sar. (2000) u svojim istraživanjima navode da sa povećavanjem količine azota značajno je povećan i prinos zrna, prinos zrna je varirao od 4,35 t ha-1 do 5,69 t ha-1.</s><s>Na osnovu meteoroloških podataka evidentno je da su temperature i padavine uticale u velikoj meri na vrednost ispitivanog parametra.</s><s>U sušnoj godini, u stresnim uslovima, biljke soje odbacuju mahune, usled visokih temperatura i nedostatka padavina.</s><s>Tokom celog vegetacionog perioda, bio je deficit padavina.</s><s>U periodu kada su se biljke soje nalazile u kritičnim fazama za vodu, u velikoj meri je dejstvo visokih temperatura i deficit padavina, umanjilo broj mahuna, što se i kasnije odrazilo na prinos semena.</s><s>U ovako stresnim uslovima primenom azotnih hraniva signifikantno je povećan broj mahuna po biljci a kasnije i prinos.</s><s>Primenom KAN-a ostvareno je povećanje broja mahuna od 5,1% u N1 varijanti do 24,04% u N2 varijanti, varijanti sa primenom 100 kg ha-1 N.</s> <s>Na osnovu rezultata istraživanja zaključujemo: Prema FAO podacima, soja se u svetu, u 2016. godini, sejala na 121,53 miliona hektara.</s><s>Prosečni svetski prinosi soje iznosili su 2,76 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila preko 334,89 miliona tona.</s><s>U Republici Srbiji soja se u 2016. godini sejala na površinama od 182.362 ha.</s><s>Prosečni prinosi soje u Srbiji iznosili su 3,16 t ha-1 dok je ukupna proizvodnja iznosila 576.446,00 tona.</s><s>Prinosi soje u Srbiji bili su veći od prosečnih svetskih Efekat azotnih hraniva na broj mahuna po biljci bio je značajan.</s><s>Najveća vrednost ovog parametra ostvarena je sa primenom N hraniva od 100 kg ha-1.</s><s>Primena NPK hraniva u usevu soje je važna agrotehnička mera.</s><s>Primenom azotnih hraniva u količini od 100 kg ha-1 došlo do povećanja broja mahuna po biljci za Broj mahuna po biljci bio je u pozitivnoj signifikantnoj korelaciji sa prihranom, Primena azotnih hraniva u usevu soje je potrebna agrotehnička mera, što potvrđuje statistički značajna pozitivna korelacija ispitivanog parametra i primene azotnih hraniva.</s> <s>Izvod: Glavni cilj u procesu oplemenjivanja lana je povećanje genetskog potencijala glavnih agronomskih osobina, posebno prinosa semena i prinosa ulja.</s><s>Ogled sa sortom uljanog lana, NS Primus izveden je u Bačkom Petrovcu 2017. godine, po tipu podeljenih parcela, u četiri ponavljanja.</s><s>Analizirani su parametri produktivnosti: prinos zrna, prinos ulja i prinos proteina.</s><s>Sorta NS Primus ostvarila je dobar prinos semena i prinos komponenti kvaliteta u nepovoljnoj godini za rast i razvoj biljaka.</s><s>Kompleksno delovanje faktora spoljašnje sredine uslovilo je povećanu evapotranspiraciju, tako da su krajem juna i početkom jula meseca, rezerve vlage u zemljištu bile na granici teže pristupačne vode, da bi se krajem jula meseca spustile do i ispod nivoa trajnog venjenja.</s><s>Prosečan prinos semena iznosio je 1,30 t ha-1 dok je prinos ulja i proteina u semenu iznosio je 531,44 kg ha-1 i 291,85 kg ha-1.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata evidentno je da na raspolaganju imamo visokoprinosnu sortu lana, stabilnu i adaptabilnu za naše uslove gajenja.</s><s>Ključne reči: uljani lan, NS Primus, prinos semena, prinos ulja, prinos proteina.</s> <s>Lan (Linum usitatissimum L.) je uljana i tekstilna biljka.</s><s>Zbog stalnog rasta interesa za lanom kao biljkom koja se koristi u raznim industrijama: hemijskoj, farmaceutskoj, u ishrani, u industriji stočne hrane, lan ima vodeću poziciju među uljanim usevima (Zając i sar., 2012).</s><s>Najvažniji varijeteti lana su: lan za vlakno (var. elongata), uljani lan (var. brevimulticaulia) i prelazni varijetet za kombinovano korišćenje (var. intermedia).</s><s>Lan je poreklom iz istočnog Mediterana, gde je korišćen pre 9000 godina, kasnije je prenesen u Indiju i u druge delove Po ponašanju, prema dejstvu fizičkih i hemijskih agenasa, lan za vlakno je najsličniji konoplji, s tom razlikom što u odnosu na ostala celulozna vlakna, prisustvo pektinske supstance i lignina može znatno da uspori njihovo dejstvo.</s><s>Vlakna lana skoro u istoj meri apsorbuju vlagu kao vlakna konoplje i pamuka.</s><s>Sličnost vlakana lana i konoplje u pogledu adsorpcije vlage, sadržaja celuloze i hidrofilnosti omogućava i laku adsorpciju boje, tako da se postupci bojenja lana i konoplje praktično ne razlikuju (Milosavljević i grupa autora, 2004).</s><s>Sa slike 1. se jasno vidi da vlakna imaju: primarni, sekundarni i tercijarni zid.</s><s>U svim biljkama princip građe ćelije je takav da fibrili u obliku traka obavijaju kanal (lumen).</s><s>Sekundarni zid vlakana sastoji se od unutrašnjeg i spoljašnjeg sloja.</s><s>U sekundarnom ćelijskom zidu nalazi se mnogo veći broj takvih traka koje su često složene u tri sloja različite gustine i smera uvijanja (Jovanović, 1981; Kachurakova and Wilson, 2001).</s><s>Pravac nagiba fibrila kod vlakana lana i pamuka je isti, u spoljašnjem sloju sekundarnog zida, jer se kod obe vrste vlakana obrazuju desne spirale.</s><s>Razlike se zapažaju kod vrednosti ugla nagiba fibrila koje za lan iznose 8-12° dok se ovaj ugao kod vlakana pamuka kreće u intervalu vrednosti 40-60°.</s><s>Za razliku od ove dve vrste vlakana u vlaknima konoplje su prisutne leve fibrilne spirale, koje sa osom vlakna grade ugao od 28–30°.</s><s>Izvesne razlike se javljaju i u pravcu i Dr Vera Popović, viši naučni saradnik; dr Mladen Tatić, viši naučni saradnik; dr Biljana Kiprovski, naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Dr Savo Vučković, redovni profesor; dr Đorđe Glamočlija, redovni profesor u penziji; dr Željko Dolijanović, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Srbija; Dr Gordana Dozet, naučni saradnik, Fakultet Megatrend, Bačka Topola, Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: vera.popovicŽnsseme.com Rad je nastao u okviru projekta pod naslovom: „Razvoj novih sorti i poboljšanje tehnologija proizvodnje uljanih biljnih vrsta za različite namene“ (TR 31025), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>112 uglu fibrila koji grade unutrašnji i spoljašnji sloj sekundarnog zida.</s><s>Fibrili u unutrašnjem sloju sekundarnog zida su daleko bolje orjentisani u pravcu ose vlakna u odnosu na one koji se nalaze u spoljašnjem sloju sekundarnog zida.</s><s>Vrednost ugla koji ovi fibrili zaklapaju sa osom vlakna, niže su u odnosu na iste uglove u spoljašnjem sloju sekundarnog zida, i kreću se od 10–15° za pamuk i oko 5° za lan.</s><s>Pravac nagiba fibrila kod vlakana pamuka i lana u unutrašnjem sloju je promenjen u odnosu na spoljašnji sloj sekundarnog zida iz desne u levu spiralu.</s><s>Za razliku od njih kod vlakana konoplje se u oba sloja sekundarnog zida zadržava leva spirala fibrila.</s><s>Uvrtanje, položaj i promena smera fibrilnih spirala direktno utiču na jačinu vlakana.</s><s>Upravo u ovom fenomenu leži jedno od objašnjenja vezanih za činjenicu da vlakna konoplje predstavljaju najjača prirodna vlakna (slika 1 i 2), Pejić (2009).</s><s>Vlakna lana su takođe po izdrživosti izuzetno jaka.</s><s>Lanena slama može da se koristi: za proizvodnju finog papira, kao i za izradu interijernih panela za automobilsku industriju.</s><s>Slika 1. Uporedni izgled elementarnih ćelija biljnih vlakana pamuka, lana i konoplje (Jovanović, 1989)</s> <s>Slika 2. Podužni izgled srednjeg dela (a), vrha (b) i uvećanih kolenaca elementarnih vlakana (c) i oblik njihovog poprečnog preseka (Jovanović, 1989) Picture 2. The longitudinal appearance of the middle part (a), peak (b) and enlarged knees elemental fibers (c) and their shape cross-section (Jovanović, 1989) Zbog prirodnog kvaliteta lan je poželjna sirovina za proizvodnju.</s><s>Sirovo zrno uljanog lana služi pre svega kao sirovina za proizvodnju lanenog ulja.</s><s>Od ulja, kao prirodne sirovine, proizvode se boje i podne obloge (linoleum).</s><s>Laneno seme ima pozitivan uticaj na ljudsko Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 113</s> <s>(Jovanović, 1989) zdravlje i nalazi svoje mesto u sve razvijenijoj industriji zdrave hrane.</s><s>Uz visok sadržaj alfalinolenske masne kiseline, vlakna i lignana, lan predstavlja jedinstvenu funkcionalnu hranu.</s><s>Tržište lanenog zrna, brašna i hladno ceđenog ulja je u globalnoj ekspanziji (Glamočlija i sar., 2015; Filipović et al., 2013; Popović et al., 2017; 2018).</s><s>Seme lana je bogato uljem sa visokim sadržajem esencijalnih masnih kiselina, visoko kvalitetnim proteinima, rastvornim i nerastvornim vlaknima, lignanima, flavonoidima i fenolnim kiselinama.</s><s>Sve navedene komponente prisutne u semenu lana imaju veliki biološki značaj (Oomah and Mazza, 1998).</s><s>Seme lana sadrži 35-45% ulja u odnosu na masu suvog materijala (Karleskind, 1996; Popović i sar., 2017).</s><s>Više od 70% ovog ulja sastoji se od polinezasićenih masnih kiselina, od čega najviše ima alfa-linolenske kiseline (ALK), esencijalne omega-3 masne kiseline; oleinske i linolne kiseline (LK), esencijalne omega-6 masne kiseline, Tabela 1. Na prostorima Kanade i Severne Amerike, sadržaj ALK u ulju iznosi oko 57%, a LK oko 16% u odnosu na ukupni sadržaj svih masnih kiselina, dok se u Evropi, sadržaj ALK u ulju kreće od 56% do 71%, a sadržaj LK od 12% do 18% (Karleskind, 1996; Morris, 2003).</s><s>U cilju smanjenja sadržaja alfalinolenske kiseline u ulju, kako bi ulje bilo stabilnije, stvorena je sorta lana, Linola (Green, Tab.</s><s>1. Masnokiselinski sastav pet različitih uljarica i konoplje, % (grupa autora) Fatty composition of five different vegetable oils and hemp, % (group of authors) Masne kiseline</s> <s>Anelauskaitė, 2011; 6*Leizer et al., 2000; Lan se koristi u raznim granama industrije: hemijskoj, farmaceutskoj, ishrani, u industriji stočne hrane, i ima vodeću poziciju među uljanim usevima (Zając et al., 2012).</s><s>Seme lana pokazuje dijetetsku, purgativnu i zaštitnu aktivnost i zato je odavno korišćen kod bolesti probavnog trakta (konstipacija, gastritis i enterokolitis) i bolesti disajnih puteva (kašalj i disfonija).</s><s>Laneno ulje je nerafinisano ulje dobijeno postupkom hladnog ceđenja neoljuštenih, sirovih semenki lana na savremenim pužnim presama.</s><s>Ulju lanenog semena se pripisuje poboljšanje nutritivnog i zdravstvenog statusa zahvaljujući preventivnom delovanju na koronarne bolesti srca, neke tipove raka, neurološke i hormonske poremećaje.</s><s>Laneno ulje je bogato lignanima i omega-3 masnim kiselinama (Herchi et al., 2011, Popović i sar., 2018).</s><s>Ulje lana je vrlo bogato polinezasićenim masnim kiselina (PUFA), nadmašujući sva glavna biljna ulja, pa čak i riblje ulje (Hunter, 1990).</s><s>Lan je bogat izvor α-linolenske kiseline (ALA) koja pripada skupini omega 3 (co-3) kiselina (Bickert et al., 1994, Heller et al., 2010) a neophodne su u zaštiti organizma od tromboze, određenih tipova kancera, kao i zbog adekvatnog imunog i antiinflamatornog odgovora.</s><s>Ipak, laneno seme je bogat izvor vrednih belančevina, dijetalnih vlakana, lecitina i lignana - koji su od velike važnosti za ljudsko zdravlje (Bhatty i Cherdkiatgumchai 1990, Ganorkar i Jain, 2013).</s><s>Laneno seme je i bogat izvor različitih polifenola kao što su lignani, fenolne kiseline, flavonoidi, fenilpropanoidi i tanini (Bozan and Temelli, 2002).</s><s>Zbog visokog sadržaja vlakana laneno seme umanjuje rizik Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 114</s> <s>Materijal i metod rada od koronarnih bolesti, raka debelog creva i gojaznosti.</s><s>Fitoestrogeni deluju zaštitno na zdravlje kostiju i sprečavaju nastanak hormonski zavisnih kancera kod žena.</s><s>Laneno seme je takođe odličan izvor arginina, glutamina i histidina, tri aminokiseline za koje je poznato da imaju jak uticaj na imuni odgovor organizma (Oomah, 2001; Madhusudhan, 2009, Popović i Upravo zbog navedenog velikog značaja lana, cilj ove studije bio je da se prikažu rezultati produktivnosti semena i kvaliteta novostvorene novosadske sorte uljanog lana NS Primus, u godini sa nepovoljnim uslovima za proizvodnju.</s> <s>Ogled sa novopriznatom sortom lana NS Primus izveden je 2017. godine, na parcelama Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, u Bačkom Petrovcu (φN 45° 20', λE 19° 40', 82 m nm) po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja na parceli od 12 m2.</s><s>Zemljište na kom je izveden ogled bio je černozem na lesu.</s><s>Sirak je bio predusev.</s><s>Primenjena je optimalna tehnologija proizvodnje za sortu NS Primus.</s><s>Sa jesenjom osnovnom obradom, koja je izvedena oranjem na dubinu od 25 cm, uneto je 250 kg NPK hraniva, početkom novembra meseca 2016.</s><s>Predsetvena priprema zemljišta izvedena je jednim prohodom setvospremača na dubinu 5-6 cm, 19.04.2017.</s><s>Setva lana obavljena je 24.04.2017., na dubini setve od 3 cm i međurednom rastojanju od 25 cm, sa količinom semena od 80 kg ha-1.</s><s>Kako lan ima izraženu dormantnost semena za setvu se predlaže korišćenje semena starog 2 - 4 godine.</s><s>Žetva lana je obavljena u 02.09.2017.</s> <s>Analizirani su i podaci srednjih dnevnih temperatura vazduha i količine padavina u vegetacionim periodu 2017. godine, da bi sagledali uticaj klime na proizvodnju lana.</s><s>Meteorološki podaci su korišćeni sa meteorološke stanice u Bačkom Petrovcu, koja je locirana u blizini oglednih parcela.</s> <s>Analizirani su glavni parametri produktivnosti lana: prinos semena (t ha-1), prinos ulja (kg ha-1) i prinos proteina (kg ha-1).</s><s>Prinos semena lana obračunat je po jedinici površine, preračunat u t ha-1, sa 10% vlage.</s><s>Sadržaj ulja i proteina urađen je po standardnim metodama; sadržaj ulja po metodi Soxhlet a sadržaj proteina po Kjeldahl metodi.</s><s>Prinos ulja izračunat je kao proizvod prinosa semena i sadržaja ulja dok je prinos proteina izračunat kao proizvod prinosa semena i sadržaja proteina, preračunati u kg ha-1.</s><s>Urađena je deskriptivna statistika za ispitivane parametre: prosečna vrednost, greška aritmetičke sredine i standardna devijacija.</s><s>Rezultati su prikazani tabelarno i grafički.</s> <s>Klimatski uslovi su promenljivi i nepredvidivi (Popović, 2010; 2015).</s><s>Preporučena tehnologija proizvodnje lana se zasniva na višegodišnjim prosečnim vrednostima, ispitivanog rejona gajenja, zbog sve izraženijih variranja meteoroloških uslova, prvenstveno temperatura i padavina.</s> <s>Biljke lana tokom vegetacionog perioda imaju umerene potrebe za vodom.</s><s>Najveće potrebe biljaka lana za vodom su u fazi formiranja pupoljaka i cvetanja, a posle se potreba za vodom smanjuje.</s><s>Tokom vegetacione sezone potreba biljaka za vodom iznosi oko 400 mm.</s><s>U fazi klijanaca potrebe za vodom su 1-3 mm dnevno, kasnije se povećavaju do 7 mm dnevno u fazi cvetanja.</s><s>Kritična faza za vodom obuhvata fazu formiranja pupoljaka i fazu cvetanja i tada su biljke najviše osetljive na sušu.</s><s>Optimalni vodni režim za biljke podrazumeva konstantnu vlažnost zemljišta na nivou od 70% od poljskog vodnog kapaciteta.</s><s>Najveće potrebe lana za toplotom su u periodu plodonošenja i nalivanja semena, a optimalne temperature su iznad 25°C (Glamočlija i sar., 2015; Popović i sar., 2018).</s><s>Prosečne temperature vazduha u vegetacionom periodu iznosile su 20,6°C i bile su više u odnosu na referentno razdoblje, 1987-2016. godine, dok su ukupne padavine iznosile 163,5 mm, i bile su manje u odnosu na referentno razdoblje, za 150,9 mm.</s><s>Odstupanje srednje dnevne temperature vazduha u odnosu na referentno razdoblje, 1987-2016., iznosilo Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 115</s> <s>Meteorološki uslovi za proizvodnju lana je 1,7°C. Početkom aprila su zabeležene optimalne temperature, ali u drugoj i trećoj dekadi aprila, kada je lan posejan, došlo je do pada temperatura.</s><s>Krajem aprila zabeležena je pojava mraza, što je usporilo klijanje i nicanje biljaka lana.</s><s>Najviša dnevna temperatura vazduha Padavine / Precipitation, mm</s> <s>Grafikon 1. Temperature (°C) i ukupne padavine (mm), 2017., Bački Petrovac, Srbija Chart 1. Temperature (°C) and total precipitation (mm), 2017, Bački Petrovac, Serbia Vegetacioni period 2017. bio je obeležen i nedovoljnim količinama padavina i nepovoljnim rasporedom padavina u vremenu, Graf.</s><s>1. Zabeležen je deficit padavina u maju mesecu od 19,4 mm, u odnosu na referentno razdoblje, dok su u junu, julu i avgustu mesecu Vlažnost zemljišta konstantno je opadala od aprila do avgusta meseca, Graf.</s><s>2. Zabeležene vrednosti vlažnosti iznosile su: 16,97 mas.% 28.04.2017.; zatim 15,71 mas.% Vlažnost zemljišta/ Soil humidity, mas.% Padavine / Precipitatin, mm</s> <s>Grafikon 2. Dinamika vlažnosti zemljišta, mas. %, do 40 cm dubine, u 2017. godini Chart 2. Soil humidity dynamics, mass. %, up to 40 cm deep, in 2017 Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 116</s> <s>Kompleksno delovanje pomenutih faktora, u vegetacionom periodu lana, uslovilo je povećanu evapotranspiraciju, odnosno povećanu potrebu biljaka za vodom, tako da su krajem juna i početkom jula meseca, rezerve vlage u zemljištu bile na granici teže pristupačne vode, da bi se krajem jula meseca spustile do i ispod nivoa trajnog venjenja, Graf.</s><s>2. Deficit padavina može se ublažiti korektivnom agrotehničkom merom, navodnjavanjem, a samim tim i omogući ostvarenje profitabilne proizvodnje bez većih gubitaka.</s><s>Iz analiziranih podataka, temperaturnih i padavinskih vrednosti za 2017. godinu i referentnih vrednosti, 1987-2016. godine, uočavaju se značajne klimatske promene u vegetacionom periodu, u vidu povećanja srednjih dnevnih temperatura vazduha i smanjenja padavina.</s> <s>Lan se u svetu, u 2014. godini sejao na 2,65 miliona hektara, sa prosečnim prinosom zrna od 1,01 t ha-1, i ukupnom proizvodnjom od 2,66 miliona tona.</s><s>U Republici Srbiji gaji na malim površinama (oko 3000 ha).</s><s>Površine pod lanom variraju a samim tim varira i proizvodnja, što uveliko zavisi od ekonomskih uslova, klimatskih prilika, tehnologije proizvodnje, politike cena, kao i od niza drugih faktora, Popović i sar., 2018.</s><s>Prinos i kvalitet semena novosadske sorte uljanog lana Prinos semena je kompleksna kvantitativna osobina.</s><s>Prinos zrna zavisi od: genotipa, spoljne sredine, primenjene tehnologije proizvodnje, zemljišta i dr. Prinos zavisi u velikoj meri i od izbalansirane mineralne ishrane.</s><s>Snažan podsticaj istraživanjima različitih problema mineralne ishrane daje i konstantni napredak u selekciji i stvaranju novih sorti (Đekić et al., 2014, 2015; Jakšić et al, 2009; Popović et al., 2011; 2016).</s><s>Dok nepovoljni uslovi spoljašnje sredine predstavljaju limitirajući (ograničavajući) faktor u biljnoj proizvodnji Parametri produktivnosti lana prikazani su u Tabeli 2. Prosečne vrednosti za prinos semena lana iznosile su 1,30 t ha-1.</s><s>Standardna devijacija za prinos iznosila je 0,13, dok je standardna greška iznosila 76,23, Tabela 2, Graf., 3. Tab.</s><s>2. Prinos semena, prinos proteina i prinos ulja u semenu lana, 2017 Seed yield, protein yield and protein oil in linseed seed, 2017 Parametar Parameter</s> <s>Prosečni prinosi lana u 2017. godini bili su značajno niži u odnosu na 2016. (2,23 t ha-1), Popović i sar., (2017).</s><s>Deficit padavina, deficit rezervi vlage u zemljištu (koji je bio i ispod nivoa trajnog venjenja u julu mesecu), visoke srednje temperature vazduha (koje su bile više od višegodišnjeg proseka za 1,7ºC) tokom perioda vegetacije uslovili su niže prinose u ispitivanoj godini.</s> <s>Glavni cilj u procesu oplemenjivanja uljanog lana je povećanje genetskog potencijala glavnih agronomskih osobina: prinosa zrna i prinosa ulja.</s><s>Prinos ulja zavisi od prinosa semena i sadržaja ulja u semenu lana.</s><s>Prinos ulja je kvantitativna osobina na koje utiče više faktora: genetski faktori, uslovi spoljašnje sredine, interakcija genotipa i spoljašnje sredine, lokalitet gajenja, primenjena tehnologija gajenja.</s><s>U determinaciji ove osobine, u velikoj meri utiču faktori spoljašnje sredine, posebno srednje dnevne temperature i količina i raspored Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 117</s> <s>Prinos ulja u semene sorte NS Primus padavina u periodu nalivanja semena (Glamočlija i sar., 2015; Popović i sar., 2015; 2016; Prosečan prinosa ulja u semenu sorte lana, NS Primus, u proizvodnoj 2017. godini, iznosio je 531,44 kg ha-1.</s><s>Standardna devijacija za prinos ulja iznosila je 54,89, Tabela 2, Grafikon 3a, 3c.</s> <s>Grafikon 3. Prinos semena i prinos ulja, a, prinos semena i prinos proteina, b, prinos ulja i prinos proteina, c, i prinos proteina i sadržaj azota, d, u semenu lana Chart 3. Seed yield and oil yield, a, seed yield and protein yield, b, oil yield and protein yield, c, and protein yield and nitrogen content, d, in seed of linseed Grafikon 4. Prosečne vrednosti prinosa semena lana, prinosa ulja i prinosa proteina,u 2017.</s><s>Chart 4. Average values of linseed seed yield, oil yield and protein yield, in 2017 Prinos proteina</s> <s>Prosečan sadržaj azota u semenu iznosio je 3,65%.</s><s>Standardna devijacija za prinos proteina iznosila je 0,15 dok je standardna greška iznosila 0,09, Tabela 2, Graf.</s><s>3d. Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 118</s> <s>Prosečne vrednosti za prinos proteina u semenu sorte NS Primus iznosio od 291,85 kg ha-1.</s><s>Standardna devijacija za prinos proteina iznosila je 32,68, dok je standardna greška Korelacije ispitivanih faktora</s> <s>Za razumevanje međusobne povezanosti prinosa semena i prinosa ulja i proteina urađene su korelacije.</s><s>Prinos zrna bio je u pozitivnoj visoko signifikantnoj korelaciji sa Tab.</s><s>3. Korelacije ispitivanih faktora</s> <s>Sadžaj azota bio je u negativnoj korelaciji sa prinosom zrna i sa prinosom ulja, Tab.3. Cilj svakog proizvođača je da dobije maksimalne prinose.</s><s>Svesni smo da se proizvodnja odvija u promenljivim uslovima što u velikoj meri utiče na ostvarenje genetskog potencijala rodnosti.</s><s>Limitirajući faktori u razvoju biljke su najčešće padavine i temperature.</s><s>Kada su padavine u deficitu tada su i prinosi značajno niži od očekivanih.</s><s>Stres se može umanjiti, primenom preporučene tehnologije gajenja i stvaranjem sorti tolerantnih na stres izazvan sušom (sorti sa jačim korenovim sistemom, koje bolje i duže mogu podneti nedostatak vode, i dr.), Popović i sar., 2018.</s><s>Propusti u primeni optimalnih mera tehnologije gajenja u proizvodnju lana, u sušnoj godini, dolaze do izražaja i dovode do značajnog smanjenja i prinosa.</s><s>Visoki prinosi se postižu pravilnom i pravovremenom primenom tehnologije proizvodnje.</s><s>Za ostvarenje profitabilne proizvodnje neohodno je uraditi analizu plodnosti zemljišta, i na osnovu rezultata uneti pravilnu prihranu.</s><s>Lan je osetljiv na nedostatak hraniva.</s><s>Prosečne potrebe u glavnim elementima ishrane su 50-80 kg azota, 5080 kg fosfora i 50-90 kg kalijuma.</s><s>Za ostvarenje visokog i stabilnog prinosa potrebno je odabrati sertifikovano seme, visokog kvaliteta (Glamočlija i sar., 2015, Popović i sar., 2018).</s><s>Lan je azotofilna biljka.</s><s>Azot ulazi u sastav aminokiselina, nukleinskih kiselina, glukozinolata, vitamina, alkaloida itd.</s><s>Pri nedostatku azota skraćuje se sinteza proteina i biljke rano prelaze u period generativnog razvića.</s><s>Ishrana azotom utiče na smanjenje sadržaja ulja, a na povećanje sadržaja ukupnih proteina (Rathke et al. 2005).</s><s>Sadržaj ulja i proteina u semenu povećava se upotrebom sumpora u ishrani biljaka (Malhi et al., 2007).</s><s>Pored toga, upotrebljena sumporna hraniva povećavaju efekat unesenog azota (Popović i Povećanjem nivoa mineralnih hraniva do optimuma povećava se i prinos lana.</s><s>Intenzivnom tehnologijom gajenja lana (primenom 80 kg N ha-1, i primenom herbicida; Linurex 50 WP, Fusilade Forte 150 EC, Glean 75 WP), u poređenju sa ekonomičnom tehnologijom (primenom 40 kg N ha-1, bez herbicida) značajno je povećan prinos semena obe sorte lana (prosečno 80-102%).</s><s>Veća upotreba azotnih hraniva uzrokovala je veću gustinu sklopa biljaka, veći broj grana i veći broj čaura po biljci lana.</s><s>Intenzivna tehnologija gajenja imala je blagotvoran efekat i na sadržaj α-linolenske kiseline.</s><s>Setvom na međuredni razmak od 15 cm ostvaren je viši prinos semena u odnosu na razmak od 25 cm, ali razlika nije bila signifikantna (Andruszczak et al., 2015).</s><s>Povećanjem nivoa mineralnih hraniva, KlimekKopyra et al. (2013.) dobili su povećanje sadržaja palmitinske i oleinske kiseline, dok je udio α-linolenske kiseline bio smanjen.</s><s>Andruszczak et al. (2015), navode da je sa povećanjem mineralnih hraniva sorta Szafir imala značajno veći prinos semena i sadržaj proteina, dok je sorta Oliwin imala veći sadržaj ulja.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 119</s> <s>Na osnovu rezultata istraživanja, navodimo sledeće: Osnovni cilj u procesu oplemenjivanja lana je povećanje genetskog potencijala glavnih agronomskih osobina, posebno prinosa i prinosa ulja.</s><s>Prosečan prinos semena iznosio je 1,30 t ha-1.</s><s>Standardna devijacija za prinos semena iznosila je 0,13.</s> <s>U 2017. godini zabeležen je prosečan prinos ulja u zrnu od 531,44 kg ha-1 dok je prosečan prinos proteina iznosio 291,85 kg ha-1.</s><s>Rezerve vlage u zemljištu u 2017. godini bile su na granici teže pristupačne vode krajem juna i početkom jula meseca, da bi krajem jula meseca bile i ispod nivoa trajnog venjenja.</s><s>Ovakvi limitirajući uslovi tokom vegetacionog perioda uticali su i na visinu prinosa.</s> <s>Institut za ratarstvo i povrtarstvo je od 2017. godine, bogatiji za visokoprinosnu sortu uljanog lana, NS Primus.</s><s>Naši proizvođači lana imaće na raspolaganju i prve količine kvalitetnog semena novostvorene domaće sorte NS Primus.</s><s>Zbog velikog značaja lana, sve više je tražena biljka u svetu i površine pod lanom se polako povećavaju.</s> <s>Za profitabilnu proizvodnju lana preporučuje se setva deklarisanog semena dobrog kvaliteta.</s><s>Kako lan ima izraženu dormantnost semena za setvu se predlaže korišćenje semena starog od 2 do 4 godine u cilju ostvarenja većih prinosa samim tim i većeg profita odnosno ekonomičnije proizvodnje.</s> <s>(2015): Yield and quality traits of two linseed (Linum usitatissimum L.) cultivars as affected by some agronomic factors.</s><s>Plant Soil Environ.</s><s>Vol.</s><s>61, No.</s><s>6: 247–252.</s> <s>(2014): Effects of fertilization on yield and grain quality in winter triticale.</s><s>Romanian Agricultural Research, 31, 175-183. (2015): Uticaj godine na prinos i kvalitet zrna ozime pšenice.</s><s>Zbornik naučnih radova Instituta PKB Agroekonomik, Beograd, Vol.</s><s>21, 1-2, 79-86.</s><s>Tabaković, M. (2013): Genotype and soil type influence on morphological characteristics, yield and oil content of oil flax.</s><s>Bulgarian Journal of Agricultural Food Research Journal, 20: 519-525.</s> <s>Zbornik radova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo 46: 89-97.</s><s>Popović, V. (2010): Agrotehnički i agroekološki uticaji na proizvodnju semena pšenice, kukuruza i soje.</s><s>Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet Zemun, 5-30; 1-145.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 121</s> <s>S. (2011): Genotype specificity in nitrogen nutrition of malting barley, Genetika, Popović, V. (2015): Pojam, podela i značaj bioloških resursa u poljoprivredi.</s><s>U: Dražić G. Eds.</s><s>Оčuvanje i unapređenje bioloških resursa u službi ekoremedijacije.</s> <s>MASA1000 ZRNA I VISINA PRINOSA KUKURUZA GAJENOG U KONVENCIONALNOJ I ORGANSKOJ PROIZVODNJI Izvod: Kukuruz je jedna od najznačajnijih žitarica u svetu i u Srbiji.</s><s>Zbog značaja kukuruza u ishrani domaćih životinja do sada se pridavao veliki značaj izučavanju konvencionalnih sistema gajenja kukuruza.</s><s>Obzirom na činjenicu da je danas kukuruz značajno zastupljen u ishrani ljudi sve su veći zahtevi za kukuruzom koji je zdravstveno bezbedan.</s><s>Ovo iziskuje istraživanja i primenu novih tehnologija proizvodnje u održivim sistemima.</s><s>Za cilj rada je postavljeno da se utvrdi masa 1000 zrna i visina prinosa zrna dva hibrida.</s><s>Istraživanja su sprovedena na dve pracele KO Mali Iđoš gde je bio zasejan kukuruz ZP 505 i NS 640.</s><s>Na delu ogleda koji se odnosi na konvencionalnu proizvodnju kao osnovno đubrivo korišćeno je 550 kg ha-1 (NPK 15:15:15) i URЕA 46% 100 kg ha-1 predsetveno.</s><s>Na delu parcele za organsku proizvodnju koristio se kao osnovno đubrivo stajnjak 25 t ha-1 i predsetveno mikrobiološki preparat EM Aktiv 30 lit ha-1 i dva folijarna tretmana sa 7 lit ha-1.</s><s>Hibrid ZP 505 je u oba oblika proizvodnje imao veće vrednosti ispitivanih parametara.</s><s>Prosečno oba hibrida su u organskom sistemu proizvodnje imali za 9,26 % veću masu 1000 zrna i za 10,15 % viši prinos nego u konvencionalnoj proizvodnji.</s><s>Ključne reči: kukuruz, organska proizvodnja, masa 1000 zrna, prinos.</s> <s>Porastom ljudske populacije nastala je trka u povećanju obima hrane.</s><s>Zbog toga je došlo do revolucije u korišćenju agrohemikalija u poljoprivrednoj proizvodnji.</s><s>Međutim, koncept EU proizvodnje hrane uz očuvanje biodiverziteta traži napuštanje paradigme modernizacije poljoprivredne proizvodnje koja je važila do 70-tih godina prošlog veka.</s><s>Zato je Organizacija Ujedninjenih nacija za ishranu i razvoj (FAO) donela i realizovala različite programe finansijske i nučno-tehnološke za podsticaj poljoprivredne proizvodnje u okviru održivog razvoja.</s><s>Novi model poljoprivredne proizvodnje održiva poljoprivreda ima dva podsistema (organsku - preciznu proizvodnju (Precision Farming), i proizvodnju niskih ulaganja (Low input sustainable Agriculture) zasnovani na upotrebi sredstava i načina proizvodnje po ugledu na prirodne ekosisteme.</s><s>Ključna komponenta održive poljoprivrede je zdravo i kvalitetno zemljište.</s><s>S toga se može reći da je jedna od značajnih mera u održavanju plodnosti zemljišta upotreba organskih đubriva u ishrani biljaka uz postizanje stabilnih i ekonomski opravdanih prinosa.</s><s>Poslednjih decenija sve više se radi na iznalaženju metoda, kojima bi se zadovoljili osnovni principi organske proizvodnje (ekonomski, ekološki, socijalni i pravedni), u tehnologiji proizvodnje najznačajnijih biljnih vrsta.</s><s>Kukuruz je jedna od najzastupljenijih žitarica širom planete.</s><s>Kukuruz je osnova energetske ishrane domaćih životinja i značajno utiče na konkurentnost goveđeg mesa i mleka (Terzić i sar., 2017).</s><s>Pored ugljenih hidrata zrno kukuruza sadrži od 5-9 % ulja, koja se ubrajaju u najkvalitetnija biljna ulja u ishrani ljudi (Pajić i sar., 2001).</s><s>Danas je potpuno pogrešno koristiti kukuruz samo u ishrani domaćih životinja, umesto kao osnovnu ljudsku namirnicu.</s><s>Zrno kukuruza je bogato vrednim biološkim sastojcima, te se u medicini uspešno koristi za otklanjanja kamenca iz bubrega, pomaže kod obolenja krvnih sudova, visokog  Dr Gorica Cvijanović, redovni profesor; Dr Nenad Đurić, docent; Dr Gordana Dozet, vanredni profesor; Univerzitet Megatrend, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s><s>Dipl. ing Ildiko Udvardi; Srednja poljoprivredna škola, Bačka Topola.</s><s>Master inž. Vesna Stepić, doktorant; Master inž. Vojin Cvijanović, doktorant; Poljoprivredni fakultet Beograd-Zemun.</s><s>Dr Vojin Đukić, naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Republika Srbija.</s> <s>Rad je nastao kao rezultat projekta III46006 koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 124</s> <s>E-mail prvog autora: cvijagorŽyahoo.com pritiska, dijabetesa, arteroskleroze i dr. (Bekrić, 1997).</s><s>U održivom razvoju zbog nedostatka energije sve više su zastupljene površine na kojima se kukuruz gaji radi proizvodnje biodizela i bioetanola, jer 1 ha kukuruza ima vrednost od 2500 litara bietanola (Stojanović, 2013).</s><s>Evidentno je da će porast ljudske populacije imati velike potrebe za hranom koje će se, dobrim delom, zadovoljavati sa velikih površina pod genetski modifikovanim usevima, gde se opet prioritet daje kukuruzu.</s><s>Smanjivanje površina na kojima se gaji kukuruz bezbedan za ishranu domaćih životinja i ishranu ljudi, je osnovni razlog za povećanje proizvodnje kukuruza koji pre svega mora da bude zdravstveno bezbedan.</s><s>U našoj zemlji kukuruz je najzastupljenija ratarska kultura (Živanović i sar., 2017).</s><s>Prema podacima koje je zabeležio Republički zavod za statistiku, 2015. godine je pod tom žitaricom u Srbiji bilo 1.057.877 hektara.</s><s>Najveće površine pod kukuruzom izmerene su u Vojvodini, 609.911 hektara, dok je u Centralnoj Srbiji bilo 447.966 hektara.</s><s>U 2016. godini površine pod kukuruzom u Vojvodini su malo veće, oko 615.000 hektara, ali u Centralnoj Srbiji su se smanjile na oko 443.000 hektara.</s><s>Tako je u 2016. godini pod kukuruzom bilo zasejano oko 1.052.911 hektara.</s><s>U Evropi, već godinama unazad, Srbija se nalazi na petom mestu po proizvodnji kukuruza od oko 7,9 miliona tona kukuruza.</s><s>Prema proizvedenim količinama FAO (Food and Agriculture Organization of the United Nations-Organizacije za Hranu i Poljoprivredu Ujedinjenih Nacija) Srbiju je rangirao na 15 mestu proizvođača kukuruza u svetu u 2010. godini.</s><s>Vojvodina ostvaruje 13% veće prosečne prinose po hektaru od Centralne Srbije, a 16% veće od zemalja CЕFTA (Central Europe Free Trade Agreement-Centralnoevropska zona slobodne trgovine), (Živkov i sar., 2012.).</s><s>Prema istim autorima Srbija od žitarica najviše izvozi kukuruz.</s><s>Od ukupne količine kukuruza koji se izvozi iz CЕFTA zemalja, 80% je poreklom iz Srbije.</s><s>U izvozu žitarice kukuruza u zemlje ЕU Srbija učestvuje sa 17%.</s><s>S obzirom da proizvodi iz organske - precizne proizvodnje na tržištu imaju cenu veću do 70% neophodno je razvijati i taj oblik proizvodnje.</s><s>Prema podacima Ministratva poljopivrede i zaštite životne sredine RS udeo površina pod organskom proizvodnjom je u 2015. godini bilo 0,45% sa tendencijom stalnog povećanja.</s><s>U 2010. godini pod organskom proizvodnjom u Srbiji je bilo 5.855 ha, dok su u 2015. godini te površine iznosile 15.298 ha.</s><s>Od ratarskih kultura najveće površine zauzima kukuruz</s> <s>Uzimajući u obzir trendove potrošača i poljoprivredne politike, pogotovu u zemljama EU, organska proizvodnja predstavlja perspektivu za poljoprivredne proizvođače iz Srbije koji u konvencionalnoj proizvodnji teško uspevaju da ostvare konkurentnost.</s><s>Proizvodnja proizvoda sa dodatom vrednošću predstavlja ulaznicu na inostrana tržišta.</s><s>Cilj ovog rada je da se utvdi mogućnost ostvarivanja ekonomski održivog prinosa kukuruza FAO grupe zrenja 500 i 600 gajenog u sistemu organske proizvodnje.</s> <s>Еksperimentalni ogled je izveden u toku 2012. godine, na dve parcele na teritoriji K.O. Mali Iđoš površine od 1-23-45 ha i 2-14-93 ha.</s><s>Zemljište pripada tipu karbonatnog černozema formiran na podlozi lesa sa dubokim Aha horizontom.</s><s>Obe parcele su podeljene na pola, za konvencionalnu i organsku proizvodnju kukuruza.</s><s>Sve agrotehničke mere su primenjene u zavisnosti od načina proizvodnje.</s><s>Đubrenje kao osnovni faktor u ishrani biljaka primenjeno je prema obliku proizvodnje.</s><s>Za konvencionalnu proizvodnju korišćeno je sintetičko mineralno đubrivo NPK kao osnovno đubrivo.</s><s>Količiina je bila 550 kg ha-1 (NPK 15:15:15) zaorano u jesen sa osnovnom obradom do 30 cm dubine.</s><s>Predsetveno setvospremačem uneto je azotno đubrivo URЕA 46% 100 kg Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 125</s> <s>Na delu parcele za organsku proizvodnju korišćen je stajnjak u količini od 25 t ha-1 u jesen sa osnovnom obradom do 30 cm dubine.</s><s>Pred setvu, površine parcela su bile isprskane mikrobiološkim preparato EM Aktiv u količini od 30 lit ha-1 razblažen sa vodom u odnosu 1:10 i setvospremačem izmešano sa površinskim slojem zemljišta.</s><s>U fenofazi razvoja kukuruza 3-5 i 7-9 listova obavljen je folijarni tretman sa istim mikrobiološkim prepartom EM Aktiv u količini od 7 l ha-1 prethodno razblažen sa vodom 1:100.</s><s>EM Aktiv sadrži smešu efektivnih mikroorganizama Lactobacillus plantarum, Lactobacillus casei, Azotobacter chroococcum, Bac. subtilis, Bac megaterium, Rhodopseudomonas palustris, Rodobacter sphaeroides, Saccharomyces carevisiae, Streptomyces albus, Streptomyces griseus, Aspergillus oryzae, Mucor hiemalis.</s> <s>Za setvu su korišćeni hibridi FAO grupe zrenja 500, ZP 505 i 600 grupe zrenja NS 640.</s><s>Setva je obavljena istovremeno na obe parcele u optimalnom roku za setvu kukuruza, kada su agrometeorološki i zemljišni uslovi bili najpovoljniji.</s><s>Na kraju vegetacije određivana je masa 1000 zrna (g) i visina prinosa zrna sa 14 % vlage.</s> <s>Pred setvu je utvrđen sadržaj primarnih nutritienata za normalan rast biljaka: azot, fosfor i kalijum, sadržaj organske materije u zemljištu (tab.</s><s>1).</s><s>Po sadržaju azota zemljište pripada klasi srednje obezbeđenog azotom, lakopristupačnim oblikom fosfora i optimalno po sadržaju lakopristupačnih oblika kalijuma.</s><s>Po sadržaju kalcijum-karbonata, po celom profilu od 0-90cm, pripada klasi karbonatnog zemljišta.</s><s>Tab.</s><s>1. Osnovne agrohemijske osobine zemljišta Basic agrochemical properties of the soil Dubina</s> <s>(Izvor: Laboratorija Poljoprivredne stručne službe Bačka Topola) U tab.</s><s>2 prikazane su agrometeorološke prilike u toku vegetacije kukuruza na području Mali Iđoš.</s><s>U fazi razvića, VII i VIII faza organogeneze, metličanja i svilanja nisu bili povoljni uslovi za uspešan razvoj kukuruza.</s><s>Srednja mesečna temperatura bila je visoka 23,7°C, a padavine su izostle, što je imalo uticaja na nalivanje zrna i visinu prinosa.</s><s>Tab.</s><s>2. Prosečne mesečne temperature (°C) i suma padavina (mm) za vegetacioni period kukuruza 2012. godine</s> <s>Dostupnost potrebnih količina hraniva je odlučujući činilac za rast bilјaka i ostvarivanje prinosa.</s><s>Dinamika usvajanja hraniva prati tok formiranja organske materije tj. rast i razviće biljaka.</s><s>Visok sadržaj organske materije u zemljištu, ne podrazumeva uvek i visoku pristupačnost hraniva, jer procesi koji podstiču sintezu organske materije, Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 126</s> <s>Rezultati i diskusija istovremeno dovode i do imobilizacije hraniva (CNuvardić, 2006).</s><s>Primenom organskih mineralizacijom u zemljištu, može se osloboditi značajna količine azota u mineralizovanom raspoloživom obliku i tako zadovoljiti potreba useva za azotom (Amlinger et al., 2003; Bavec et al., 2006).</s><s>Međutim, azot se iz stajnjaka ne oslobađa uvek ravnomerno, što može u nekim slučajevima da dovede do nedostatka ili kod pojačane mineralizacije da dovede do ispiranja azota u dublje slojeve, što može da ima i negativne posledice (Ramos, 1994).</s><s>Stajnjak je izvor jeftine energije.</s><s>Glavni sadržaj stajnjaka (i drugih organskih đubriva) su organska materija (oko 20%) i mikroflora, a sporedni su hranljivi elementi.</s><s>Zgoreli goveđi te unošenjem 25 t ha-1 stajnjaka u zemljište se unosi 125 kg N, 65 kg P2O5, 162 kg K2O i oko 4,5 t organske materije.</s><s>Kada se stajnjak unese u zemljište, daje mu "život" za odvijanje mikrobioloških procesa, jer zemljište ima svoj živi podsistem veoma važan za odvijanje svih oksidredukcionih procesa u zemljištu.</s><s>U okviru integralne i organske proizvodnje unošenje organskih đubriva uslovljava povećanje brojnosti pojedinih fizioloških grupa mikroba (Strak Pored stajnjaka u sistemima organskog gajenja biljaka važnu ulogu ima primena biofertilizatora, odnosno različitih vrsta mikroorganizama koji svojom aktivnošću mogu da utiču na povećanje biogenosti zemljišta i njegovu ukupnu plodnost (Cvijanović i sar., 2006).</s><s>Primenom različitih vrsta biofertilizatora mogu se usmeriti procesi humifikacije i dehumifikacije u zemljištu, kao i dopuniti izvesne količine azotnih i fosfornih hraniva i na taj način povećati ekonomičnost proizvodnje kukuruza (Govedarica i sar., 2001).</s><s>Primenom biofertilizatora u proizvidnji kukuruza može se dobiti jeftinija i ekološki visoko vredna hrana (Hajnali i Govedarica, 2004).</s><s>Biofertilizatori kad se unesu u zemljište na bilo koji način (bakterizacijom semena, inkorporacijom, prskanjem površine zemljišta i ponika biljaka) su u prednosti za stvaranje asocijacije u odnosu na ostalu mikrofloru u zemljištu.</s><s>Nakon unošenja u zemljište njihovo razmnožavanje i odnos sa prisutnim mikrobima je različit.</s><s>Oni stimulišu razvoj biljaka svojim inhibitornim delovanjem na konkurentsku, štetnu i parazitnu mikrofloru koja je prisutna u spermatosferi i rizosferi, stupaju u konkurentni odnos za prostor i hranu sa mikroorganizmima iz mikrobne zajednice što izaziva promene u mikrobnoj zajednici (Cvijanović et al., 2011).</s><s>Pored toga velike grupe mikroorganizama sintetišu i produkuju u spoljnu sredinu hormone, enzime, antibiotike, amino i organske kiseline, proteine koji imaju funkciju stimulatora rasta biljaka.</s><s>Primenom biofertilizatora preko lista moguće je da se utiče na izduživanje stabla i veći ukupan vegetativni porast.</s><s>Biljke putem stoma na poleđini lista su u mogućnosti da usvajaju neophodne elemente.</s><s>Prema istraživanjima Mićanovića (1997) utvrđeno je da mnogi azotofiksatori mogu da se zadrže u lisnom rukavcu ili da uđu u epidermis lisne mase i obavljaju svoje metabolitičke procese.</s><s>Pri ovim procesima bivaju produkovane mnoge materije koje pospešuju otpornost biljaka na bolesti, kao i materije koje stimulišu rast i izduživanje stabla.</s><s>Masa 1000 zrna se definiše kao apsolutna masa apsolutno suvih i neoštećenih zrna.</s><s>Masa 1000 zrna koristi se kao merilo kvaliteta, jer pri jednakoj veličini zrna, teža će ukazivati na mogućnost većeg iskorišćavanja u preradi.</s><s>Masa 1000 zrna može da varira između hibrida jer je zavisna od agrometeoroloških uslova i količine primenjenih đubriva.</s><s>Prema dobijenim rezultatima hibrid ZP 505 je imao veću masu 1000 zrna nego hibrid NS 640 u oba oblika Tab.</s><s>3. Masa 1000 zrna (g) različitih hibrida u različitim sistemima proizvodnje Mass of 1000 grains (g) of different hybrids in different production systems Hibrid</s> <s>Masa 1000 zrna između hibrida nije iskazala stitistički značajne razlike, što može da se objasni malom razlikom u dužini dana razvoja hibrida.</s><s>Prosečna vrednost mase 1000 zrna hibrida ZP 505 bila je 375,3 g, a hibrida NS 640 365,4 g. Oblik proizvodnje je statistički značajno na nivou p<0.01 uticao na masu 1000 zrna.</s><s>U organskom sistemu ratarenja preosečna masa 1000 zrna bila je 388,1 g ili za 9,26 % veća nego u konvencionalnoj proizvodnji (355,3 g).</s><s>Najveća masa 1000 zrna izmerena je kod hibrida ZP 505 u organskom Na osnovu rezultata prikazanih u tabeli 4 vide se značajne razlike u visini prinosa zrna kukuruza kod oba faktora i njihovog interakcijskog odnosa.</s><s>Razlike su bile na nivou p<0.01 značajnosti.</s><s>Hibrid ZP 505 je imao veći prinos u oba oblika proizvodnje nego hibrid NS 640.</s><s>Prosečne vrednosti prinosa zrna hibrida ZP 505 u oba oblika proizvodnje iznosila je 7065 kg ha-1, a hibrida NS 640 5782 kg ha-1.</s><s>U proseku oba hibrida su u organskom sistemu ratarenja ostvarila prinos od 6734 kg ha-1, što je bilo više za 10,15 %, odnosno 621 kg ha-1 nego u konvencionalnom sistemu ratarenja (6113 kg ha-1).</s><s>Tab.</s><s>4. Prinos zrna kukuruza u različitim sistemima ratarenja (kg ha-1) The grain yield of maize in different growing sistems (kg ha-1) Hibrid</s> <s>Najveći prinos ostvario je hibrid ZP 505 u organskom sistemu ratarenja 7408 kg ha-1, što je bilo više nego u konvencionalnom (6722 kg ha-1) za 10,20 %, dok je hibrid NS 640 u organskom sistemu ratarenja ostvario prinos od 6060 kg ha-1 što je bilo za 10,10 % više nego u konvencionalnom 5504 kg ha-1.</s> <s>Na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti da su velika grupa mikroorganizama uneta u zemljište pred setvu značajno uticala na mineralizaciju organske materije u stajnjaku.</s><s>Pri ovim procesima je verovatno došlo do ujednačenog osobađanja azota iz organskog oblika i njegovog prelaska u mineralni oblik koji je biljka mogla da usvaja u tokom različitih vegetativnih faza.</s><s>Masa 1000 zrna u proseku kod oba hibrida bila je veća za 9,26 % u organskom, nego u konvencionalnom sistemu proizvodnje.</s><s>Takođe, prinos zrna kukuruza u proseku za oba hibrida bio je veći u organskom sistemu za 10,15 %, nego u konvencionalnom.</s> <s>ujednačenu mineralizaciju stajnjaka i ublažavanje stresa izazvanog agroklimatskim prilikama.</s><s>Folijarni tretmani biljaka u večernjim satima uticali su na hlađenje listova što se pozitivno odrazilo na prinos zrna.</s> <s>Korišćenjem organskog đubriva i folijarnim tretmanima sa mikrobiološkim preparatom može se uticati na ostvarivanje ekonomski isplativih prinosa i u nepovoljnim godinama za gajenje kukuruza.</s> <s>Stojanović, M. (2013): Uporaba biodizela kao pogonskog goriva u cestovnom prometu Pomorski zbornik 47-48 (2013) ISSN 0554-6397 UDK: 662.756 656.1, 133(2017): Uticaj načina setve i združivanja na energetsku efikasnost i proteinsku vrednost kukuruza i soje u postrnoj setvi Zbornik naučnih radova PKB Institut Agroekonomik ISSN: 0354-1320 UDC 167,7:63 str. 19-25.</s><s>Uticaj sorte i hibrida na prinos zrna pšenice, soje, kukuruza i suncokreta.</s><s>Zbornik radova Instituta PKB Agroekonomik.</s><s>XXXI Savetovanje agronoma, veterinara, M.(2012): Analiza trendova u proizvodnji i trgovini poljoprivrednih proizvoda iz Vojvodine u odnosu na proizvodnju i trgovinu u Srbiji, regionu, EU i svetu, 2012. http://195.178.40.73/poljoprivreda/sites/default/files/Analiza_konkurentnosti_Se Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 129</s> <s>ISPITIVANJE SADRŽAJA ESENCIJALNIH I TOKSIČNIH ELEMENATA U ZEMLJIŠTU I ZRNU PŠENICE U ORGANSKOJ TEHNOLOGIJI PROIZVODNJE Izvod: Najvažnija uloga zemljišta je njegova produktivnost, koja je osnova za opstanak ljudi.</s><s>Danas se širom sveta primenjuju različiti tipovi poljoprivrede.</s><s>Organska poljoprivreda predstavlja tip poljoprivrede zasnovan na ekološkim principima.</s><s>Nastala je kao odgovor na negativnosti vezane za delovanje čoveka u procesu konvencionalne proizvodnje sa krajnjim ciljem stvaranja zdravstveno bezbedne hrane.</s><s>Cilj rada bio je određivanje sadržaja esencijalnih elemenata – kalcijuma (Ca), gvožđa (Fe) i cinka (Zn) i toksičnih – elemenata barijuma (Ba) i nikla (Ni) u zemljištu i zrnu dve vrste pšenice Tiriticum vulgare (sorta NS-40S) i Triticum spelta (sorta Nirvana) koje su gajene u ogledu sa organskom tehnologijom proizvodnje.</s><s>Pored toga određen je i odnos ispitivanih elemenata u zrnu i zemljištu – transfer faktor (TF).</s><s>U eksperimentu, koji je izveden na oglednom dobru “Radmilovac”, primenjene su dve vrste đubriva: organsko i mikrobiološko đubrivo.</s><s>Za određivanje sadržaja elemenata korišćena je analitička tehnika induktivno kuplovana plazma sa optičkom emisionom spektometrijom (ICP–OES).</s><s>U zrnu pšenice kalcijum je izmeren u najvećoj koncentraciji (192,8 mg/kg – NS-40S), dok je barijum izmeren u najmanjoj koncentraciji (0,79 mg/kg – Nirvana).</s><s>U zemljištu je gvožđe izmereno u najvećoj koncentraciji (17127,5 mg/kg – kontrola), a najmanje je detektovano nikla (29,3 mg/kg Slavol+Biohumus).</s><s>Transfer faktor (TF) ispitivanih elemenata bio je u redosledu Ključne reči: zrno, pšenica, zemljište, transfer faktor Uvod</s> <s>Zemljište je mešavina minerala, organske materije, gasova, tečnosti i velikog broja organizama koji zajedno podržavaju život biljaka na Zemlji.</s><s>Najvažnija uloga zemljišta je njegova produktivnost, koja je osnova za opstanak biljaka, koje predstavljaju važnu kariku u ljudskoj ishrani.</s><s>Dakle, očuvanje ekoloških i poljoprivrednih funkcija zemljišta odgovornost je čovečanstva.</s><s>Danas se širom sveta primenjuju različiti sistemi poljoprivrede, u koje spadaju: konvencionalna, tradicionalna, održiva, integralna, organska i biodinamička poljoprivreda.</s><s>Organska poljoprivreda nastala je kao odgovor na negativnosti vezane za delovanje čoveka u procesu konvencionalne proizvodnje.</s><s>Iako je konvencionalna proizvodnja masovnija, potrebno je sagledati njene negativne posledice, koje se odnose na stanje životne sredine, zemljišta i ljudskog zdravlja.</s><s>Organska poljoprivreda podrazumeva sistem ekološkog upravljanja biljnom proizvodnjom koji čuva i unapređuje biodiverzitet, prirodno kruženje materija i biološku aktivnost zemljišta.</s><s>U okviru organske poljoprivrede zabranjena je (Glamočlija i sar., 2015): • upotreba agrohemikalija (pesticida, mineralnih đubriva dobijenih industrijskim putem), • antibiotika,</s> <s>E-mail prvog autora: nemanja.grsicŽagrif.bg.ac.rs Ova istraživanja su rezultat projekata TR31066 i 46009 koji su finansirani od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Pored stvaranja zdravstveno bezbedne hrane cilj organske proizvodnje je i unapređenje biološke raznovrsnosti unutar celog sistema, povećanje biološke aktivnosti zemljišta, dugoročno održavanje i povećanje plodnosti zemljišta, korišćenje obnovljivih resursa, vraćanje hranjive materije u zemljište kroz recikliranje otpada biljnog i životinjskog porekla, smanjenje svih oblika zagađenja koja mogu proisteći iz poljoprivredne prakse, doprinošenje razvoju ruralnog područja i smanjenju negativnog demografskog trenda.</s><s>Sve navedeno postiže se upotrebom organskih i mikrobioloških đubriva, intenzivnom primenom plodoreda, upotrebom bioloških preparata u zaštiti bilja, upotrebom sorata otpornih na bolesti i štetočine (autohtone sorte), upotrebom mehaničkih i fizičkih mera u borbi protiv korova, združivanjem useva, gajenjem pokrovnih useva i biljaka za zelenišno đubrivo, upotrebom malča i komposta i integrisane biljne i stočarska proizvodnje (Kovačević i Oljača, Pšenica, u narodu nazvana i kraljica žita, predstavlja naše najvažnije hlebno žito.</s><s>Prema statističkim podacima, pšeničnim hlebom u današnje vreme hrani se preko 70% stanovništva planete.</s><s>Hleb dobijen od pšeničnog brašna sadrži u proseku, 77 - 78% ugljenih soli (preovlađuju soli kalcijuma, fosfora i gvožđa) i bogat je vitaminima grupe B (B1 - tiamin, B2 - riboflavin i B3 - niacin + nikotinamid).</s><s>Ljudi u ishrani pored hleba koriste i veliki broj prerađevina od brašna kao što su testenine, različiti poslastičarski proizvodi, keks i slično U plodu pšenice nalaze se različita organska jedinjenja, mineralne soli i voda.</s><s>Od organskih jedinjenja u plodu najviše ima ukupnih ugljenih hidrata ili bezazotnih ekstraktivnih materija (BEM) u granicama od 63,8 - 69,1%.</s><s>Preovlađuje skrob koji čini oko 90% od ukupnih ugljenih hidrata.</s><s>Na drugom mestu po zastupljenosti su proteini, kojih u proseku sadrži 12,4 do 25,5%.</s><s>Sadržaj minerala značajno varira među uzorcima pšenice.</s><s>Varijabilnost minerala je posledica različitih faktora, uključujući ekološke i genetske faktore kao i njihovu interakciju.</s><s>Povećanje mineralnog elementa u zemljištu dovodi do povećanog sadržaja elementa u zrnu (Angliani, 1998).</s><s>Zbog važnosti ljudske ishrane, žita, posebno pšenica moraju biti zdravstveno bezbedna, bez ostataka pesticida, teških metala ili hormona.</s><s>Toksični elementi dospevaju u zemljište na različite načine: razlaganjem matične stene, taloženjem čestica aerosoli, primenom mineralnih đubriva i različitih vrsta agro-hemikalija i različitih organskih materija (Alloway, 2012).</s><s>Kontaminacija poljoprivrednog zemljišta i useva (voće, povrće i žitarice) sa teškim metalima kao što su kadmijum, hrom, bakar, mangan, nikal i cink predstavlja ozbiljan ekološki problem.</s><s>Za prisustvo toksičnih elemenata u hrani odgovorni su proizvođači, koji sve to mogu kontrolisati pravilnim izborom sorte i odgovarajućom tehnologijom gajenja.</s><s>Zbog toga je izuzetno važno postojanje posebnih genotipova koji se sa uspehom mogu gajiti u uslovima modifikovanih agrotehničkih mera, u organskoj proizvodnji.</s><s>Sve to, ne samo da doprinosi ostvarivanju visokih i stabilnih prinosa, već i proizvodnju nutritivno kvalitetne i zdravstveno bezbedne hrane (Popović-Đorđević i Materijal i metode rada</s> <s>Uzorkovanje zemljišta izvršeno je za vreme vegetacione sezone 2016/17. na oglednom dobru "Radmilovac", Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.</s><s>U okviru eksperimenta određen je sadržaj esencijalnih elemenata: kalcijuma (Ca), gvožđa (Fe) i cinka (Zn) i toksičnih elemenata: barijuma (Ba) i nikla (Ni).</s><s>Postupak pripreme uzoraka za hemijsku analizu urađen je u laboratoriji za hemiju na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu.</s><s>Instrumentalna analiza elemenata u ispitivanom zemljištu urađena je na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.</s><s>Setva je obavljena ručno krajem druge dekade oktobra meseca.</s><s>Za setvu ogleda je korišćeno originalno seme Zavoda za strna žita, Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.</s><s>Analize su vršene na jednoj sorti obične meke pšenice (Triticum aestivum ssp. vulgare NS-40S) i jedna sorta jednozrnca (Triticum aestivum ssp. spelta – Nirvana).</s><s>Sorte sadrže sledeće karakteristike:</s> <s>NS-40S - Triticum aestivum ssp. vulgare - srednje rana sorta obične meke pšenice, dobra otpornost na zimu, tolerantna na sušu, visokog potencijala za prinos, odlične otpornosti na poleganje.</s><s>Ova sorta ozime pšenice je otporna na pepelnicu i lisnu rđu.</s><s>Hektolitarska masa iznosi 78 - 82 kg, sadržaj proteina oko 13%, kvalitetna klasa B1 - B2.</s><s>U dobrim uslovima može ostvariti prinos 7 - 9 t/ha, a u odličnim uslovima preko 10 t/ha.</s><s>Nirvana - Triticum aestivum ssp. spelta - kasna sorta pšenice, veoma otporna na zimu sa plevičastim zrnom.</s><s>Hektolitarska masa iznosi 75 - 78 kg, masa 1000 zrna oko 41 g, a sadržaj proteina oko 15%.</s><s>Ovaj tip pšenice se koristi za spravljanje specijalnih hlebova koji se znatno brže vare u poređenju sa hlebom od obične pšenice.</s><s>Slika 1. Lokacija oglednog dobra „Radmilovac“ Location of the experimental property "Radmilovac" Ogled je podrazumevao konvencionalnu obradu zemljišta i primenu mikrobiološkog i organskog đubriva, bez hemijske zaštite, sa kontrolnom varijantom bez primene đubriva.</s><s>Primenjeno je 30 tona biohumusa spravljenog po posebnom postupku od organskih materija sa farmi svinja i živine, kojeg prerađuju muve po posebnoj tehnologiji.</s><s>Ovo organsko đubrivo, pod trgovačkim nazivom "Biohumus royal ofert" primenili smo neposredno pred osnovnu obradu.</s><s>Karakteriše ga visoka pH vrednost 8 i prosečan sadržaj: N 2,1%; P2O5 3,6% i K2O 2,2%.</s><s>Pšenica je prihranjivana početkom marta pri čemu je korišćeno mikrobiološko đubrivo, preparat Slavol u dozi 5 l/ha.</s><s>Ovaj preparat predstavlja prirodno mikrobiološko đubrivo koje sadrži dve grupe bakterija, azotofiksatore i fosfomineralizatore, kao i neke biostimulatore.</s><s>Ovaj ogled smešten je u četvoropoljni plodored, koji je uključivao smenu useva po sledećem redosledu: kukuruz – ozima pšenica – jari ječam + crvena detelina crvena detelina.</s><s>Uzorkovanje zemljišta izvršeno je u februaru pre primene mikrobiološkog đubriva.</s> <s>Priprema uzoraka zemljišta za analizu: Priprema reprezentativnog uzorka vršena je pomoću metode slučajnih kvadrata i urađena je u laboratoriji za hemiju na Poljoprivrednom fakultetu.</s><s>Za ovu svrhu uzeto je oko 2 kg zemljišta, sa više mernih tačaka, a zatim je pripremljen kompozitni uzorak (Korunović i Stojković., 1989).</s><s>Za određivanje sadržaja elemenata korišćen je postupak opisan u literaturi (Vukojević i sar., 2016).</s><s>Na analitičkoj vagi odmereno je č1 g zemljišta i prebačeno u čašu od 25 ml.</s><s>Zatim je dodato 15ml hlorovodonične kiseline (HCl) (36%) i 5ml koncentrovane azotne kiseline HNO3 (65%).</s><s>Uzorak je prebačen u vodeno kupatilo kako bi se izvršilo "mokro" razaranje ("wet digestion") zagrevanjem 5–6 sati na temperaturi č80 °C. Nakon razaranja uzoraka (digestije), rastvor je prebačen u normalni sud od 100 ml i dopunjen do crte ultračistom dejonozovanom vodom.</s><s>Filtriranje u plastične samostojeće kivete izvršeno je kroz kvantitativni filter papir (2-4 m).</s><s>Uzimanje i priprema uzoraka zrna pšenice za analizu: Za pripremu reprezentativnih uzoraka pomoću metode slučajnih kvadrata uzeto je po 500 grama zrna pšenice.</s><s>Uzorak za ICP analizu pripremljen je postupkom "mokre digestije" ("wet digestion") prema literaturi sa malim izmenama (Duran i sar., 2008).</s><s>Ukratko, odmereno je približno 0,5 g samlevenog uzorka i prebačeno u čašu od 25 ml.</s><s>Zatim je dodato 7 ml azotne kiseline (HNO3) i 1 ml Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 134</s> <s>133 vodonik-peroksida (H2O2).</s><s>Smeša je promešana i stavljena na vodeno kupatilo u kome je temperatura vode približno 80 °C. Uzorci su zagrevani 5-6 sati na konstantnoj temperaturi.</s><s>Po završenom razaranju uzoraka, sadržaj je kvantitativno prebačen u normalne sudove od 50 ml koji su dopunjeni do crte ultra-čistom (dejonizovanom) vodom.</s><s>Rastvori uzoraka iz normalnog suda su profiltrirani kroz kvantitativni filter papir, veličine pora 2-4 µm u samostojeće kivete (PP).</s> <s>Transfer faktor (TF) (engl.</s><s>Transfer Factor, TF) između zrna pšenice i uzorka zemljišta izračunat je prema Baraću (2017).</s><s>TF se dobija iz odnosa koncentracije elementa koji je predmet razmatranja u biljci i zemljištu: TF=Cb/Cz, gde je Cb koncentracija elemenata u zrnu pšenice i Cz je koncentracija istog elementa u uzorku zemljišta prikupljenom sa parcele na kojoj je gajena pšenica.</s> <s>Rezultati eksperimenta za zemljište prikazani su u tabeli 1. Najzastupljeniji element bio je gvožđe, kojeg je najviše bilo u kontrolnoj varijanti bez primene đubriva (17127,5 mg/kg).</s><s>Najmanje je bilo detektovano nikla (29,3 mg/kg) u zemljištu koje je tretirano i organskim i mikrobiološkim đubrivom.</s><s>Sadržaj Ca je bio u intervalu 6602,8 – 9698,1 mg/kg, što ukazuje na to da je zemljište jako dobro obezbeđeno ovim elementom i što dalje može imati velikog značaja na dostupnost mikro- i toksičnih elemenata (Džamić Ružica i Stevanović, 2000).</s> <s>Tab.</s><s>1. Sadržaj esencijalnih i toksičnih elemenata u zemljištu (mg/kg) Contents of essential and toxic elements in soil (mg/kg) Vrsta</s> <s>*– srednja vrednost±standardna devijacija/average value±standard deviation Sadržaj Fe je bilo u intervalu od 16388,1 do 17127,5 mg/kg.</s><s>Koncentracija Zn je bila u najširem intervalu od 46,6 do 819 mg/kg, gde je u kontrolnoj varijanti detektovana značajno veća koncentracija od koncentracije u zemljištu koje je tretirano đubrivom.</s><s>Srednja koncentracija cinka u zemljištima širom sveta varira od 60 do 80 mg/kg, ali u zemljištima širom Srbije ukupni sadržaj ovog elementa je u granicama 5 – 1070 mg/kg, pa izmerene vrednosti ne prelaze normalne količine (Branković, 2016).</s><s>Koncentracija Ba je imala najuži interval variranja, od 72,7 do 73,9 mg/kg, dok je sadržaj Ni takođe imao širok interval Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 135</s> <s>U zrnu pšenice detektovani su svi elementi osim nikla kod sorte Nirvana u kontrolnoj varijanti (tabela 2).</s><s>U zrnu pšenice Ca je izmeren u najvećoj koncentraciji (192,8 mg/kg – NS40S), dok je Ba izmeren u najmanjoj koncentraciji (0,79 mg/kg – Nirvana).</s><s>Koncentracija Ca je bila u intervalu od 102 mg/kg (Slavol – Nirvana) do 192,8 mg/kg (Biohumus + Slavol – NS40S).</s><s>Značajno veće koncentracije Ca su zabeležene u sorti obične meke pšenice.</s><s>Koncentracija Fe je izmerena u intervalu od 18,8 do 41,6 mg/kg, gde je značajno veća koncentracija izmerena u ogledu gde je primenjeno samo mikrobiološko đubrivo, kod obe vrste pšenice.</s> <s>Tab.</s><s>2. Sadržaj esencijalnih i toksičnih elemenata u pšenici (mg/kg) Contents of essential and toxic elements in wheat (mg/kg) Sorte</s> <s>*– srednja vrednost±standardna devijacija; <LOD – ispod limita detekcije Tab.</s><s>3. Transfer faktor (TF) za esencijalne i toksične elemente u zrnu pšenice Transfer factor (TF) for essential and toxic elements in wheat Način</s> <s>Sadržaj Zn je imao uzan interval variranja, koji je iznosio od 28,723 do 38,208 mg/kg.</s><s>Koncentracija Ni je bila u intervalu od 0,03 do 2,44 mg/kg.</s><s>Najveća koncentracija i cinka i nikla u zrnu pšenice izmerena je u sorti obične meke pšenice u kontrolnoj varijanti, gde je i u zemljištu zabeležena nekoliko puta veća koncentracija ovih elemenata u odnosu na druga dva načina đubrenja.</s><s>Sadržaj Ba je bio u intervalu 0,867 – 1,80 mg/kg i ovog toksičnog elementa je značajno više izmereno u sorti NS-40S (tabela 2).</s><s>Hemijski sastav biljaka uopšteno odražava elementarni sastav zemljišta na kom su gajene, jer biljke lako usvajaju elemenate koji su zastupljeni u zemljištu u rastvornim oblicima, u ionskim ili heliranim i kompleksnim oblicima (Kabata-Pendias, 2011).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 136</s> <s>Transfer elemenata iz zemljišta do biljke predstavlja glavni put izlaganja ljudi zagađenom zemljištu.</s><s>Transfer faktor je jedan od indeksa zagađenja koji se koriste za procenu uticaja sadržaja odabranih elemenata na zagađenje zemljišta i zdravlje ljudi (Barać, Grafikon 1. Transfer faktor (TF) za esencijalne i toksične elemente u zrnu pšenice – Kontrola</s> <s>Transfer faktor (TF) ispitivanih elemenata bio je u redosledu Zn>Ba>Ca>Ni>Fe (tabela 3).</s><s>Barijum kao toksičan element je imao značajno veći TF od esencijalnog elementa gvožđa i koga je značajno više usvajala sorta NS-40S.</s><s>Kalcijum je imao veći TF kod sorte obične meke pšenice.</s><s>Cink biljka nije dodatno usvajala iako se u kontrolnoj varijanti zemljišta nalazio u povećanoj koncentraciji, što nije slučaj za Ni, koga je pri povećanom sadržaju biljka više usvajala (tabela 3).</s> <s>Na osnovu dobijenih rezultata u ispitivanju esencijalnih i toksičnih elemenata u zemljištu i zrnu pšenice može se zaključiti sledeće:  U ispitivanim sortama pšenice detektovani su svi elementi, osim nikla u sorti Nirvana, kod kontrolne varijante.</s> <s> U uzorku zemljišta iz kontrolne varijante detektovane su nekoliko puta veće koncentracije Zn i Ni nego što je prosek na svetskom nivou, ali kada uporedimo sa prosekom na našim zemljištima te vrednosti su u granicama normale.  Uočene su značajne razlike u sadržaju Ca između dve ispitivane sorte pšenice, gde su značajno veće koncentracije izmerene u sorti NS-40S.  TF za toksičan element barijum bio je značajno veći od TF-a za esencijalni element gvožđe.  Sorta obične meke pšenice uglavnom je imala veći sadržaj esencijalnih elemenata (Ca, Fe i Zn) od sorte jednozrnca, ali je takođe imala veći sadržaj toksičnih elemenata (Ba i Ni).</s> <s>Kovačević, D., Oljača, S. (Eds.)(2005): Organska poljoprivredna proizvodnja, monografija.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu.</s><s>1 - 323. and weekly intake of essential and toxic elements in Serbian vegetables.</s><s>Journal of Environmental Protection and Ecology 18 (3), 889–898.</s><s>Vukojević, V. Trifković, J., Krgović, R., Milojković-Opsenica, D., Marković, M., Amaizah, N. R. R. Mutić, J. (2016): Uptake of metals and metalloids by Conyza canadensis L. from a thermoelectric power plant landfill.</s><s>Archives of Biological Sciences 829Uticaj organske tehnologije gajenja na sadržaj makro- i mikroelemenata u zrnu različitih sorti strnih žita, VIII Simpozijum sa međunarodnim učešćem „Inovacije u ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji“, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 18-19 oktobar 2017.</s><s>Zbornik izvoda, 68-69.</s> <s>Ž. Dolijanović, D. Kovačević, S. Oljača, J. Popović Đorđević, D. Simić Izvod: U radu je ispitivan prinos i hemijski sastav zrna ozime pšenice u organskoj i konvencionalnoj tehnologiji gajenja.</s><s>Poljski ogled postavljen je 2016/17. godine na oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta "Radmilovac", na zemljištu tipa izluženog černozema.</s> <s>U konvencionalnoj tehnologiji kao objekat ispitivanja poslužila je sorta obične meke pšenice Zvezdana (Triticum aestivum ssp. vulgare), gajena u tri sistema obrade (konvencionalna, zaštitna i direktna setva), a u organskoj sorta Nirvana (Triticum aestivum ssp. spelta).</s><s>Pored osnovnog đubrenja sa NPK đubrivima u jesen zajedno sa osnovnom obradom zemljišta, u konvencionalnoj tehnologiji gajenja obavljeno je prihranjivanje ozime pšenice sa azotom sa dve različite količine (60 i 120 kg/ha čistog hraniva N).</s><s>Primenjene su standardne mere nege u proizvodnji pšenice, i žetva je obavljena 29. juna.</s><s>Organska tehnologija gajenja obuhvatila je konvencionalnu obradu zemljišta, đubrenje organskim i mikrobiološkim đubrivom bez hemijske zaštite useva.</s><s>Pored prinosa zrna, ispitivan je sadržaj najvažnijih makro- i mikroelemenata u zrnu u obe tehnologije gajenja.</s><s>Uočene su značajne razlike u sadržaju svih ispitivanih elemenata u zrnu pšenice.</s><s>Sadržaj odabranih makro- i mikroelemenata u ispitivanim uzorcima iz organske i konvencionalne tehnologije gajenja bio je statistički značajno ili vrlo značajno zavistan od ispitivanih faktora (nivo prihranjivanja u konvencionalnoj, kao i način đubrenja u organskoj tehnologiji gajenja).</s><s>Najveći sadržaj gvožđa izmeren je u zrnu pšenice iz organske gajenja, a sadržaj olova u zrnu pšenice iz konvencionalne tehnologije gajenja.</s><s>Ključne reči: elementi, prinos, tehnologija gajenja, zrno pšenice.</s> <s>Izbor tehnologije gajenja ozime pšenice trebalo bi da obezbedi dobijanje optimalnih prinosa zrna maksimalnog kvaliteta.</s><s>Prilikom prerade pšenice u brašno neophodno je poznavati osnovne faktore hemijskog sastava i kvaliteta pšeničnog zrna.</s><s>Tako ukupan kvalitet pšenice trebamo posmatrati kao unutrašnja (analizama utvrđena) kvalitativna svojstva i spoljna ili organoleptička kvalitativna svojstva.</s><s>Tako se pšenično zrno sastoji iz vode, organskih i mineralnih materija ili pepela.</s><s>Voda se nalazi u zrnu kao vezana i slobodna.</s><s>Slobodna se voda nalazi na površini zrna i može se odstraniti običnim sušenjem do 52 °C. Vezana voda može biti konstituciona i higroskopna.</s><s>Konstituciona voda je u građi organske materije, a higroskopna je zadržana adsorpcijom i higroskopnošću.</s><s>Za njeno odstranjivanje potrebne su više temperature (105 – 130 °C).</s><s>Sadržaj vode varira od 9 – 20%, što zavisi od fiziološkog stanja zrna i vremenskih prilika za vreme zrenja i žetve.</s><s>Variranje sadržaja minerala je posledica različitih faktora, uključujući ekološke i genetske faktore kao i njihovu interakciju.</s><s>Zbog važnosti ljudske ishrane, žita, posebno pšenica moraju biti zdravstveno bezbedna, bez ostataka pesticida, teških metala ili hormona.</s><s>U zavisnosti od stepena urbanizacije, vrste industrijske proizvodnje, javne higijene i razvoja saobraćajne infrastrukture, štetnih ostataka izduvnih i drugih gasova, toksični elementi se Dr Željko Dolijanović, vanredni profesor; dr Dušan Kovačević, redovni profesor; dr Snežana Oljača, redovni profesor; dr Jelena Popović Đorđević, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, BeogradZemun.</s><s>Dr Divna Simić, naučni saradnik; Institut PKB Agroekonomik, Padinska Skela, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: dolijanŽagrif.bg.ac.rs Ova istraživanja su rezultat projekata TR31066 i 46009 koji su finansirani od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>140 mogu naći u svim poljoprivrednim proizvodima.</s><s>Proizvođači su takođe odgovorni za prisustvo toksičnih elemenata u hrani zbog nekontrolisanog i neblagovremenog uvođenja đubriva lošeg kvaliteta, pesticida i zagađene vode za navodnjavanje (Popović-Đorđević i sar., 2017).</s><s>Toksični metali, kao što su olovo i arsen, dospevaju u zemljište, pa samim tim i u biljke primenom hemijskih sredstava u industrijskim i poljoprivrednim procesima.</s><s>Razlog kontaminacije može biti blizina saobraćajnice (Vukeljić, 2002; Popović et al., 2008; Žunić i sar., 2017).</s><s>Izvori unošenja teških metala, na primer cinka, svakako, mogu biti neka mineralna đubriva i pesticidi (Žunić i sar., 2017).</s><s>Zrno pšenice sadrži vitamine B kompleksa, beta karoten, vitamin E, kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor i gvožđe.</s><s>Potrošnja žita u svetu varira i kreće se od 60-80 kg po stanovniku godišnje u razvijenim zemljama Evrope (Mickovski-Stefanović, 2012; MickovskiStefanović et. al., 2012).</s><s>Pravilan izbor sorte, usklađen sa tehnologijom gajenja, ima vrlo značajnu ulogu u ostvarivanju stabilne proizvodnje koja omogućava visoke prinose pšenice dobrog kvaliteta.</s><s>Zbog toga je izuzetno važno postojanje posebnih genotipova koji se sa uspehom mogu gajiti u uslovima modifikovanih agrotehničkih mera, u organskoj proizvodnji.</s><s>Organska poljoprivreda se uklapa u koncept održivog razvoja, pri čemu teži etički prihvatljivoj i socijalno pravednoj, ekološki čistoj i gospodarski isplativoj poljoprivrednoj proizvodnji (Firšt i sar., 2004).</s> <s>Održivi razvoj zadovoljava potrebe današnjice, a da pritom ne ugrožava potrebe budućih generacija, ujedno ostvarujući ravnotežu između „hteti“ i „moći“, odnosno opštih zahteva za unapređivanjem životne sredine, ekonomskih i socijalnih prilika, uključujući očuvanje nacionalnih prirodnih dobara (Mintoš-Svoboda, 2008).</s><s>Cilj ovih istpitivanja je da se u konkretnim uslovima gajenja utvrdi koncentracija makro- i mikroelemenata u zrnu ispitivanih sorata pšenice kojim se postiže dobra količina i hranljiva vrednost zrna pšenice u zavisnosti od tehnologije proizvodnje.</s> <s>Poljski ogledi sa organskom i konvencionalnom tehnologijom gajenja ozime pšenice postavljeni su na oglednom dobru "Radmilovac" koje pripada Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, na zemljištu tipa izluženi černozem.</s><s>Ispitivanje je obavljeno tokom 2016/17 godine.</s><s>Pšenica je gajena primenom konvencionalnog sistema obrade zemljišta - koji obuhvata oranje raoničnim plugom na 25cm dubine i predsetvenu obradu tanjiračom i drljačom.</s><s>Pored osnovnog đubrenja sa NPK đubrivima u jesen zajedno sa osnovnom obradom zemljišta, bilo je zastupljeno prihranjivanje ozime pšenice sa azotom (N) (60 i 120 kg/ha čistog hraniva N) i kontrolna varijanta (bez prihranjivanja).</s><s>Prihranjivanje je obavljeno u fazi bokorenja sa mineralnim đubrivom KAN (25 - 27% N).</s><s>Površina elementarne parcele bila je 6m2 sa gustinom setve od 650 klijavih zrna po metru kvadratnom.</s><s>Setva je obavljena 28. oktobra.</s><s>Primenjene su standardne mere nege u proizvodnji pšenice a žetva je obavljena 29. juna.</s><s>Organska tehnologija gajenja obuhvatila je konvencionalnu obradu zemljišta, đubrenje organskim i mikrobiološkim đubrivom bez hemijske zaštite useva.</s><s>Đubrenje je podrazumevalo primenu biohumusa (30 t/ha) spravljenog po posebnom postupku od organskih materija sa farmi svinja i živine koje prerađuju muve po posebnoj tehnologiji.</s><s>Organsko đubrivo pod trgovačkim nazivom "Biohumus Royal ofert" primenili smo neposredno pred osnovnu obradu.</s><s>Primenjeno đubrivo karakteriše pH vrednost 8 i prosečan sadržaj najvažnijih makroelemenata: N 2,1%; P2O5 3,6% i K2O 2,2%.</s><s>Za prihranjivanje početkom marta korišćeno je mikrobiološko đubrivo- preparat "Slavol" u dozi 5 l/ha.</s><s>Preparat sadrži dve grupe bakterija: azotofiksatore i fosfomineralizatore, kao i biostimulatore.</s><s>Suština delovanja primenjenog preparata sastoji se u tome da pored snabdevanja biljaka sa azotom i fosforom omogućava i produkciju entomo toksina koji štite biljke od insekata, što zajedno utiče na ubrzan rast biljaka na ekološko prihvatljiv način.</s><s>Prinos zrna u obe tehnologije gajenja je određen u momentu žetve i preračunat na 14% vlage.</s> <s>Za pripremu reprezentativnih uzoraka pomoću metode slučajnih kvadrata uzeto je po 500 grama zrna pšenice.</s><s>Uzorak za ICP analizu je pripremljen je postupkom "mokre Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 141</s> <s>Materijal i metode rada digestije" ("wet digestion") prema literaturi sa malim izmenama (Duran et al., 2008).</s><s>Ukratko, odmereno je približno 0,5 g samlevenog uzorka i prebačeno u čašu od 25 ml.</s><s>Zatim je dodato 7 ml azotne kiseline (HNO3) i 1 ml vodonik-peroksida (H2O2).</s><s>Smeša je promešana i stavljena na vodeno kupatilo u kome je temperatura vode približno 80 °C. Uzorci su zagrevani 5 - 6 sati na konstantnoj temperaturi.</s><s>Po završenom razaranju uzoraka, sadržaj je kvantitativno prebačen u normalne sudove od 50 ml koji su dopunjeni do crte ultra-čistom (dejonizovanom) vodom.</s><s>Rastvori uzoraka iz normalnog suda su profiltrirani kroz kvantitativni filter papir, veličine pora 2-4 µm u samostojeće kivete (PP).</s><s>Za određivanje sadržaja makro- i mikroelementa (Ca, Fe, Mg, Cu, Mn i Zn) u uzorcima pšenice korišćena je analitička tehnika induktivno kuplovana plazma sa optičkom emisionom spektrometrijom, ICP - OES (Inductively Coupled Plasma - Optic Emission Spectrometry).</s><s>Analiza je rađena na instrumentu Spectroblue (SPECTRO Analytical Instruments GmbH, Nemačka) opremljen Spectro Smart Analyzer programom za obradu podataka, i primenjena Dobijeni rezultati o prinosu i sadržaju elemenata su obrađeni statistički, metodom analize varijanse, a za pojedinačna poređenja razlika sredina korišćen je test najmanje značajne razlike (lsd test).</s> <s>Na osnovu podataka u tabelama 1 i 2 vidi se da su prinosi zrna ozime pšenice varirali u zavisnosti primene hraniva.</s><s>U organskoj tehnologiji primena različitih vrsta đubriva u odnosu na kontrolnu varijantu dovela je do povećanja prinosa zrna, ali razlike nisu bile statistički</s> <s>pšenice, najintenzivnijem nivou prihranjivanja od 120 kg/ha ostvaren je najveći prinos zrna (5540 kg/ha), a najmanji pri kontrolnoj varijanti (2080 kg/ha).</s><s>Dobijene razlike su bile statistički značajne (tabela 2).</s> <s>U organskoj proizvodnji, folijarna prihrana organskim i mikrobiološkim đubrivom uticala je na povećanje prinosa zrna, ali i na povećanje sadržaja makro- i mikroelemenata, izuzimajući sadržaj gvožđa, magnezijuma i kalcijuma (tabela 1).</s><s>U ispitivanoj varijanti povećan je sadržaj Cu, Mn i Zn u zrnu pšenice Nirvana u odnosu na kontrolnu varijantu.</s><s>U radu Popović et al., (2014), folijarna prihrana u jednom tretmanu je rezultirala statistički značajnim povećanjem sadržaja svih ispitivanih mikroelemenata (Fe, Zn, Mn i Cu) u zrnu pšenice.</s><s>Drugi tretman primene folijarnog đubriva nije uticao na povećanje sadržaja ispitivanih elemenata.</s> <s>The grain yield, content of macro- and micronutrients in grain of winter wheat (genotype Nirvana) in organic technology Vrsta</s> <s>U organskoj tehnologiji gajenja ustanovljen je veći sadržaj mangana i cinka u zrnu pšenice u odnosu na konvencionalnu proizvodnju (tabele 1 i 2).</s><s>U ispitivanju Kilić (2016) koncentracije mangana u zrnu pšenice su bile nešto iznad naših vrednosti i nije bilo razlike između konvencionalne i ekološke proizvodnje, dok je ustanovljen veći sadržaj Zn u konvencionalnoj proizvodnji u odnosu na ekološku.</s><s>Autor objašnjava da povećano usvajanje ovog metala je pod uticajem mineralnih i organskih đubriva i uticajem urbane zone, s obzirom da je polje ispitivanja bilo na udaljenosti 500 m od industrijske zone.</s><s>Na osnovu navedenog može se zaključiti da lokalitet i uticaj emisije imaju veliku ulogu u usvajanju cinka.</s> <s>Romić i Romić (2003) su ispitivali uticaj urbanizacije i industrijalizacije na akumulaciju teških metala u poljoprivrednim zemljištima u okolini Zagreba.</s><s>Koncentracije Zn varirale su od 15,2 do 277 mg/kg, s tim da su najveće vrednosti pokazali uzorci uzeti s područja u blizini aerodroma i glavnog industrijskog područja.</s><s>Upotrebom đubriva i pesticida u poljoprivrednoj proizvodnji povećava se koncentracija cinka u zemljištu.</s><s>Neki pesticidi sadrže čak do 25% cinka, a prema Andersonu (1981) u mineralnim fosfornim đubrivima koncentracija cinka je između 50 i 1450 mg/kg, dok je u organskim od 15- 250 Tab.</s><s>2. Prinos zrna, sadržaj makro- i mikroelemenata u zrnu sorte ozime pšenice Zvezdana gajene po konvencionalnoj tehnologiji</s> <s>The grain yield, content of macro- and micronutrients in grain of winter wheat (genotype Zvezdana) in conventional technology Nivo prihran./</s> <s>Najviša koncentracija bakra u zrnu pšenice kod konvencionalne proizvodnje utvrđena je kod prihranjivanja azotom u nižoj dozi, a najniža u kontrolnoj varijanti, a u organskoj tehnologiji kod primene obe vrste đubriva (organsko i mikrobiološko).</s><s>U ranijim ispitivanjima uočeno je da kod primene stajnjaka, naročito u svežem stanju, dolazi do nedostatka bakra i biljke đubrene stajnjakom reaguju na nedostatak bakra.</s><s>Isto tako, stalno dodavanje fosfora i kalijuma u zemljište s malim sadržajem bakra može doprineti njegovom nedostatku.</s><s>Njegov nedostatak prouzrokuje i velika količina mangana u zemljištu (Ubavić i sar., 1993).</s><s>Od ranije je poznato, s druge strane, da se metali najviše akumuliraju u lišću i korenu biljke, zatim u stabljici, a najmanje u zrnu (Weber and Hrynezuk, 2000).</s> <s>Na osnovu dobijenih rezultata prinosa zrna i sadržaja makro- i mikroelemenata u zrnu odabranih sorti pšenice u organskoj i konvencionalnoj tehnologiji gajenja može se zaključiti sledeće:</s> <s>Uočene su razlike u sadržaju svih ispitivanih elemenata u zrnu pšenice iz konvencionalne u odnosu na organsku tehnologiju gajenja.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 143</s> <s>Sadržaj odabranih makro- i mikroelemenata u ispitivanim uzorcima iz organske i konvencionalne tehnologije gajenja bio je statistički značajno ili vrlo značajno zavistan od ispitivanih faktora (sistem prihranjivanja u konvencionalnoj, kao i način đubrenja u organskoj tehnologiji gajenja).</s> <s>Uglavnom je ustanovljen veći sadržaj makroelemenata u konvencionalnoj, a mikroelmenata u organskoj tehnologiji gajenja.</s> <s>Literatura samples from Turkey, International Journal of Food Sciences and Nutrition, 59 (7ljekovitog i aromatskog bilja u brdsko-planinskim područjima Hrvatske, ZOE centar za održivi razvoj ruralnih krajeva, Zagreb.</s><s>Kilić M. (2016): Koncentracija esencijalnih mikroelemenata u zrnu pšenice u ekološkoj i konvencionalnoj proizvodnji u 2012.</s><s>Završni specijalistički diplomski stručni rad, Visoko gospodarsko učilište u Križevcima, Republika Hrvatska, pp 1-41.</s><s>Micikovski Stefanović, V. (2012): Uticaj genotipa i lokaliteta na dinamiku akumulacije teških metala u vegetativnim organima pšenice.</s><s>Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet.</s><s>Mickovski Stefanović, V., Filipović, V., Ugrenović, V., Glamočlija, Đ., Popović, V. (2012): Akumulacija teških metala u vegetativnim delovima pšenice, Selekcija i Mintoš Svoboda, Lj. (2008): Strategija održivog razvitka Hrvatske –vizija naše budućnosti, Eko revija 22, godište IV, 22-24. foliar top dressing on the content of microelements in the arable crops grain.</s><s>49th Croatian and 9th international symposium of agronomists, Dubrovnik, Croatia, February, 16-21.</s><s>Book of apstracts, 47.</s> <s>Weber, R., Hrynezuk, B. (2000): Effect of leaf and soil contaminations on heavy metals content in spring wheat crops, Nukleonika, 45, 137-140.</s><s>Vukeljić, V. (2002): Određivanje rezidualnih količina teških metala odabranog lokaliteta u cilju zaštite životne sredine.</s><s>Magistarski rad, Univerzitet u Novom Sadu, Uticaj organske tehnologije gajenja na sadržaj makro- i mikroelemenata u zrnu različitih sorti strnih žita, VIII Simpozijum sa međunarodnim učešćem „Inovacije u ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji“, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 18-19 oktobar 2017.</s><s>Zbornik izvoda, 68-69.</s> <s>UTICAJ ORGANSKOG ĐUBRIVA I GENOTIPA NA PRINOS SOJE U SUVOM RATARENJU PO ORGANSKIM PRINCIPIMA GAJENJA Izvod: Soja je mahunarka i kao takva vrlo je važna u plodoredu kada se primenjuje organski sistem biljne proizvodnje.</s><s>Dvofaktorijalni ogled izveden je na privatnoj parceli u sklopu proizvodne parcele u Liparu.</s><s>Eksperimentalni poljski ogled bio je postavljen po splitplot dizajnu u četiri ponavljanja.</s><s>Velike parcele bile su sorte, a potparcele: kontrola i varijante primene Guanito đubriva, tečnog đubriva dobijenog fermentacijom od koprive i gaveza, kao i varijanta kobinacije oba navedena.</s><s>Cilj ovog istraživanja bio je da se utvrdi uticaj različitih genotipova i primene peletiranog organskog đubriva i tečnog đubriva od koprive i gaveza na prinos soje, broj i masu kvržica, kao i interakciju između primenjenih faktora ispitivanja.</s><s>Rezultati su obrađeni analizom varijanse, a srednje vrednosti tretmana upoređene primenom testa najmanje značajnih razlika.</s><s>Zabeleženi su statistički značajne razlike između ispitivanih genotipova, kao i između primenjenih tretmana, drugog ispitivanog faktora u poređenju sa kontrolnom varijantom, kako kod prinosa, tako i kod broja i mase kvržica.</s><s>Dobijeni rezultati trebalo bi da posluže kao preporuka za optimalnu tehnologiju proizvodnje soje po principima organskog sistema gajenja u svrhu održavanja dobrih i stabilnih prinosa uz unapređenje biodiverziteta.</s><s>Ključne reči: organsko đubrivo, organsko gajenje, soja, prinos.</s> <s>Soja (Glycine max) je biljka mahunarka, visoke hranjive vrednosti, pripada familiji Fabaceae.</s><s>Ima sposobnost azotofiksacije.</s><s>Njeno seme se u doradi ne tretira pesticidima, pa je vrlo pogodna za proizvodnju u organskom sistemu gajenja.</s><s>Sojino zrno se koristi u vidu raznih prerađevina za ljudsku ishranu, stoga je neophodno da deo proizvodnje soje bude bez primene mineralnih đubriva i pesticida.</s><s>Organska poljoprivreda je sistem ekološkog upravljanja proizvodnjom koji promoviše i unapređuje biodiverziteta, kruženje materija i biološku aktivnost zemljišta (Kovačević i Oljača, 2005).</s><s>Organska poljoprivreda uklapa se u opšti koncept održivog razvoja, jer teži ekološki čistoj, isplativoj, etički prihvatljivoj i socijalno pravednoj poljoprivrdenoj proizvodnji.</s><s>Modernizacija poljoprivrede dovela je do narušavanja veze između ekologije i poljoprivredne proizvodnje, pošto su ekološki principi često ignorisani ili zanemareni (Pretty, 2008).</s><s>Organska poljoprivreda je održiva, prirodna alternativa za intenziviranje proizvodnih metoda.</s><s>Koristi tradicionalne metode obrade i održavanja zemljišta i kontrole korova, štetočina i oboljenja.</s><s>Organska proizvodnja se bazira na modernom naučnom shvatanju ekologije i poljoprivrede i u potpunosti podržava i prati tehnološki razvoj i mehanizaciju (Cvijanović i sar., 2013; Popović i sar., 2012; 2013).</s><s>Proizvodi dobijeni ovim putem su visokog kvaliteta, bezbedni po zdravlje ljudi, a sama proizvodnja doprinosi zaštiti životne sredine.</s><s>Proizvođač u organskoj poljoprivredi svoje delatnosti mora se bazirati na više važnih principa, od kojih je među najvažnijima obezbeđenje biološke aktivnosti zemljišta (princip da se održi ‚‚zdravlje“ zemljišta).</s><s>Sve veći je broj istraživanja koja su usmerena na iznalaženje primene alternativnih mera u biljnoj proizvodnji kako bi se izbegle neželjene posledice.  Dr Gordana Dozet, vanredni profesor; dr Nenad Đurić, docent; dipl.inž. Dragana Kaluđerović, student; Megatrend Univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s><s>Dr Vojin Đukić, viši naučni saradnik; M.Sc. Zlatica Miladinov, istraživač saradnik; dr Vera Popović, viši naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.</s><s>Dimitrije Dozet, student; PMF, departman za biologiju i ekologiju, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: gdozetŽbiofarming.edu.rs Rezultati prikazani u radu su deo istraživanja Projekta br.</s><s>ТР 31022, finansiranog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Jedna od mera jeste primena mikrobioloških đubriva (Cvijanović i sar., 2010).</s><s>Bakterije koje žive u simbiozi sa sojom mogu da koriste atmosferski azot koji se troši za potrebe rasta i razvića biljaka U toku godine zavisno od ekoloških uslova, leguminoze u zajednici sa rizobakterijama fiksiraju i do 400 kg N ha-1 (Wani et al, 1994).</s><s>Ekstrakti pojedinih biljaka se sve češće koriste za đubrenje u organskoj proizvodnji.</s><s>Jednostavno se pripremaju na manjim gazdinstvima i u industrijskim postrojenjima.</s><s>U tu svrhu, kod nas se najviše koriste kopriva, gavez i mešavina različitih biljaka (Mirecki i sar., 2011).</s><s>Kopriva se koristi u biodinamičkoj poljoprivredi za kontrolu štetočina i kao sredstvo za stimulaciju u gajenju biljaka (Di Virgilio, 2013).</s><s>Biljni ekstrakti su proizvodi koji mogu biti značajan izvor raznih elementa, i u tragovima, zavisno o vrsti i kvalitetu zemljišta na kojem je gajena biljna vrsta od koje se priprema otopina (Popescu i sar., 2010).</s><s>Primena ekstrakata koprive (Urtica dioica) i gaveza (Pulmonaria officinalis) ima za cilj preventivnu zaštitu useva od bolesti i štetočina i svojstvo folijarne prihrane.</s> <s>Cilj ovog istraživanja bio je da se utvrdi uticaj različitih genotipova i primene Guaita i biljnog ekstrakta of koprive i gaveza na prinos soje, broj i masu kvržica, kao i interakciju između primenjenih faktora ispitivanja.</s><s>Na osnovu toga da se preporuči u organskoj proizvodnji primena navedeng organskog đubriva i pripremljenog preparata, kao i sorta koja bolje reaguje na primenjene navedene tretmane.</s> <s>Istraživanja su izvršena tokom 2016. i 2017. godine na privatnoj parceli u Liparu.</s><s>Posejana je soja koja je praćena u toku dve vegetacione godine.</s><s>Za setvu je upotrebljeno deklarisano seme soje dobijeno iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.</s><s>U ogledu su bile tri sorte soje: NS Kaća, NS Pantera i Galina, stvorene na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.</s><s>Sorta NS Kaća je nova, veoma rana sorta soje.</s><s>Osnovna karakteristika ove sorte je izražena ranostasnost (grupa zrenja 000) i odličan tehnološki kvalitet zrna (Vidić i sar., 2016; Popović i sar., 2016).</s><s>Sorta NS Pantera je veoma rana sorta soje, grupe zrenja 00.</s><s>Odlikuje se crnom bojom semenjače, koristi se za specifične namene.</s><s>Namenjena je farmaceutskoj industriji, a njeno zrno se može koristiti za dobijanje zdravih grickalica, u smeši sa drugim zrnastim proizvodima (Balešević-Tubić i Đorđević, 2017).</s><s>Sorta Galina je posebno povoljna za organsku proizvodnju.</s><s>U intenzivnim uslovima gajenja ostvaruje izuzetno visok prinos, iznad 4,5 t ha-1, a odlikuje se odličnom adaptabilnošću prema različitim agroekološkim uslovima gajenja.</s><s>Rana je sorta, grupe zrenja 0, dužine vegetacije 115 do 120 dana.</s> <s>Guanito (Gu) je peletirano organsko đubrivo sa formulacijom hranjivih elemenata N:P:K 6:15:3+10Ca+2Mg.</s><s>Guanito se nalazi na zvaničnoj listi dozvoljenih sredstava za upotrebu u organskoj proizvodnji (http://www.uzb.minpolj.gov.rs/).</s><s>Spisak dozvoljenih đubriva i oplemenjivača zemljišta proizvođači mogu naći u prilogu Pravilnika o metodama organske biljne proizvodnje (Dozet, 2015).</s><s>Soja je posejana u šest redova sa međurednim razmakom od 70 cm, dužina redova bila je 5m. Pre setve uneto je u varijante gde je to predviđeno, peletirano organsko đubrivo Gunito 500 kg ha-1, što bi iznosilo 30 kg N ha-1.</s><s>Osnovna parcelica iznosila je 21 m2.</s><s>Na taj način pre setve su pođubrene određene parcelice sa 1,05 kg Guanita.</s><s>Ručnim grabuljama je peletirano đubrivo uneto u zemljište.</s><s>Pre setve svo seme je inokulisano sa NS Nitraginom.</s><s>U početku cvetanja primenjeno je leđnom ručnom prskalicom u predviđenim parcelicama fermentisana kopriva (Ko) i gavez (Ga), nakon proceđivanja, i to rastvorom sa vodom u razmeri 1:15.</s><s>Između ponavljanja razmak je bio 1 m. Iz dva središnja reda, a ne računajući prvu i poslednju biljku, izvađeno je po 3 biljke sa korenom, u vreme punog cvetanja.</s><s>One su pažljivo očišćene od zemlje i izvršena je analiza.</s><s>Ostale analize radile su se u fiziološkoj zrelosti na 10, slučajnim izborom, odabranih biljaka iz središnjih redova.</s><s>Prinos po jedinici površine utvrđen je na osnovu prinosa osnovne parcelice i preračunat na hektar.</s><s>Podaci su obrađeni po metodi dvofaktorijalnog split - plot ogleda (podeljene parcele) u programu Genstat (Trial version), gde su velike parcele bile sorte, a male (podparcele) kontrola i različite varijante đubrenja.</s><s>Značajnost razlika između srednjih vrednosti tretmana testirana je LSD-testom.</s> <s>Pre sadnje, na zemljištu gde je bio postavljen ogled, uzet je prosečan uzorak zemljišta sa dubine 0-30 cm i izvršena je osnovna agrohemijska analiza zemljišta u akreditovanoj laboratoriji za ispitivanje Poljoprivredne stručne službe Bačka Topola d.o.o. u Bačkoj Topoli Tab.</s><s>1. Osnovna agrohemijska analiza zemljišta Basic agrochemical soil analysis</s> <s>U zemljištu sadržaj azota iznosio je 0,15%, sadražaj humusa na oglednoj parceli iznosio je 2,33%. i prema tome, zemljište spada u slabo humusna zemljišta (Kőrösi Sóti, 2011), slabo alkalne rekcije (Klasifikacija zemljišta po Thun-u), a prema sadržaju kalcijumkarbonata (11,65%) spada u jako karbonatna zemljišta.</s><s>Obezbeđenost zemljišta lakopristupačnom fosforom i kalijumom upućuje na visoku obezbeđenost navedenim hemijskim elementima (prema Manojlović i sar., 1995).</s><s>Sa aspekta zahteva soje prema osobinama zemljišta, ovo zemljište je bilo optimalnih svojstava za gajenje soje.</s><s>Soja ima najveće potrebe za vodom prelaskom u reproduktivnu fazu razvoja, dakle od cvetanja do formiranja mahuna i nalivanja zrna.</s><s>Sa aspekta zahteva soje prema temperaturama i padavinama upoređujući obe godine, 2017. godina imala je veću količinu padavina u odnosu na 2016. godinu (Tab.</s><s>2).</s><s>U 2016. godine srednje mesečne temperature su više pogodovale zahtevima soje.</s><s>Raspored padavina bio je povoljniji u 2016. godini.</s><s>Ukoliko se sagledaju ujedno, srednje mesečne temperature i padavine u toku vegetacionog perioda veći sušni period bio je u 2017. godini, kao i u kritičnom periodu sa aspekta zahteva soje prema vodi (od maja do avgusta).</s><s>Zbog toga je 2016. godina bila povoljnija za proizvodnju soje.</s> <s>Tab.</s><s>2. Srednje mesečne temperature vazduha (oC) i padavina (l m-2) Average monthly air temperature (oC) and precipitation (l m-2) Mesec/</s> <s>U proseku za obe istraživačke godine ostvaren je prinos soje od 2658 kg ha-1. (Tab.</s><s>3).</s><s>U obe godine ispoljio se uticaj genotipa na prinos soje.</s><s>U 2016. godini izmeren je prinos od 3245 kg ha-1, što je bilo više za 56,69% u odnosu na 2017. godinu kada je prinos bio 2071 kg Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 148</s> <s>U obe godine, sorta Galina imala je najviši prinos, u poređenju sa ostale dve ispitivane sorte.</s><s>U 2016. godini sorta Galina je imala značajno (p<0,05) viši prinos u odnosu na sortu NS Pantera, dok je u 2017. godini vrlo značajno (p<0,01) u odnosu na sortu NS Kaća i značajno (p<0,05) u odnosu na sortu Pantera.</s><s>Između sorti NS Kaća i NS Pantera nisu zabeležene statistički značajne razlike u visini prinosa.</s><s>Slične rezultate kod pasulja u organskom sistemu gajenja navodi Dozet i sar. (2017).</s> <s>U obe istraživane godine u kontrolnoj varijanti izmeren je statistički vrlo značajno niži prinos (1874 i 1148 kg ha-1) u odnosu na ostale tri varijante primenjenih tretmana.</s><s>Sve razlike između tretmana bile su na nivou statističke značajnosti od 1%, Tabela 3. Interakcije AxB i BxA su bile statistički značajne.</s><s>Tab.</s><s>3. Uticaj sorte i đubriva na prinos soje (kg ha-1) Influence of variety and fertilizer on the yield of soybean (kg ha-1) Godina/</s> <s>Broj kvržica zavisi od sorte, uslova gajenja i varira od vrste do vrste.</s><s>Prema PérezRamírez i sar. (1998) broj kvržica kod jednogodišnjih leguminoza se kreće od 10-100 kvržica po biljci.</s> <s>Prosečan broj kvržica bio je 8,13.</s><s>S tim da je u 2016. godini izbrojano 11,33, a u 2017. godini svega 4,93 simbiotskih bakterijalnih kvržica na korenu biljke soje (Tab.</s><s>4).</s><s>Uticaj godine na broj kvržica zabeležili su Dozet (2009), Popović i sar., (2017), Stevanović i sar. (2016; 2017) i Dozet i sar. (2017).</s><s>Nije ustanovljena pravilnost kod broja kvržica kada se uporede sorte u obe godine ispitivanja.</s><s>U 2016. godini najveći broj kvržica izbrojan je kod sorte Galina (12,61), a najmanji kod sorte NS Pantera (8,88), dok je u 2017. godini najmanji broj kvržica bio je takođe, kod sorte NS Pantera (2,80), a najveći kod sorte NS Kaća (8,17).</s><s>Razlike su bile statistički značajne u obe godine.</s><s>Slične rezultate u svojim istraživanjima sa pasuljem, a na osnovu razlika broja kvržica u zavisnosti od genotipa ustanovio je Đumić Uticaj faktora B bio je na nivou statističke značajnosti, ali bez određene pravilnosti.</s><s>U 2016. godini u varijanti gde je primenjen Guanito bio je vrlo značajno veći broj kvržičnih bakterija u poređenju sa kontrolom i ostalim varijantama (0,24), dok je u 2017. godini statistički značajno manji broj simbiotskih bakterija bio kod varijante primene vodenog ekstrakta kopriva i gavez (0,08), u odnosu na kontrolu i ostale varijante.</s><s>Tab.</s><s>5. Uticaj sorte i đubriva na masu simbiotskih kvržica kod soje (g) Effect of the variety and fertilizer on the mass of symbiotic nodules at soybean (g) Godina/</s> <s>Interakcije između genotipa i primene varijanti organskog đubriva bile su na nivou statističke značajnosti.</s><s>U proseku za obe godine istraživanja izmerena masa kvržičnih Da istraživačka godina utiče na masu bakterijalnih kvržica, u svojim ranijim ispitivanjima U obe istraživačke godine postojale su razlike u masi kvržica kod ispitivanih sorti soje.</s><s>Nije ustanovljena pravilnost u ispitivanom svojstvu, jer je u 2016. godini statistički vrlo značajno veća masa kvržica bila kod sorte NS Kaća (0,21 g) u odnosu na sorte NS Pantera i Galina (0,16 i 0,17 g).</s><s>U 2017. godini zabeležene su statistički značajne razlike u masi simbiotskih kvržica.</s><s>U 2016. godini istraživanja je kod drugog ispitivanog faktora izmerena vrlo značajno (p<0,01) manja masa kvržica na kontrolnoj varijanti u odnosu na varijantu sa primenom Guanita i značajno (p<0,05) u poređenju sa ostale dve varijante tretmana.</s><s>U 2017. godini sve razlike u masi simbioskih kvržičnih bakterija bile su statistički vrlo značajne Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 150</s> <s>Tab.</s><s>6. Korelativna zavisnost prikazanih svojstava Correlative dependence of displayed properties Parametar</s> <s>Broj simbiotskih kvržica bio je u pozitivnoj korelaciji (r=0,34) sa prinosom.</s><s>Prinos je bio u negativnoj korelaciji sa masom kvržica (r=- 0,46), dok je između broja i mase kvržica ustanovljena pozitivna nesignifikantna zavisnost (r=0,04) (Tab.</s><s>6).</s> <s>Sa aspekta zahteva soje prema temperaturama, rasporedu padavina i sušnog perioda, upoređujući obe godine, 2016. godina imala je povoljnije uslove za proizvodnju soje.</s><s>Ispoljio se statistički vrlo značajan uticaj genotipa na prinos soje, s tim da je izmeren viši prinos zrna soje za 56,69% u 2016. godini u odnosu na 2017. godinu.</s><s>Broj i masa bakterijalnih kvržica zavisio je vrlo značajno od sorte, uslova gajenja, a varirao je i u zavisnosti od kontrole, primene organskog peletiranog i tečnog biljnog đubriva.</s><s>Nije ustanovljena određena pravilnost, što se pripisuje specifičnim edafskim i vremenskim uslovima u toku proizvodne godine.</s> <s>U organskoj tehnologiji gajenja preporuka je primena alternativnih, dozvoljenih inputa, a samim tim i u proizvodnji soje.</s><s>Na taj način uticalo bi se na proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane, na primenu ekoloških pricipa u proizvodnji i na zaštitu životne sredine.</s> <s>Mediteranski međunarodna konferencija, Zdrav život, Tematski zbornik, Trebinje, B&H, 86-92.</s><s>Cvijanović, G., Dozet, G., Cvijanović, D. (2013): Menadžment u organskoj biljnoj proizvodnji, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.</s><s>Dozet, G. (2009): Uticaj đubrenja i predkulture azotom i primene Co i Mo na prinos i osobine zrna soje.</s><s>Doktorska disertacija, Megatrend univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s> <s>UTICAJ SORTE I MIKROBIOLOŠKIH ĐUBRIVA NA PRINOS BAŠTENSKOG GRAŠKA U ORGANSKOM POVRTARENJU G. Dozet, S. Stanojević, G. Cvijanović, V. Ugrenović, M. Ugrinović, S. Jakšić, S. Abuatwarat Izvod: Baštenski grašak je jednogodišnja biljka kratke vegetacije koji se upotrebljava u ishrani ljudi u tehnološkoj zrelosti.</s><s>Dvofaktorijalno istraživanje sprovedeno je na privatnoj parceli u opštini Žitorađa, selo Podina.</s><s>Eksperimentalni poljski ogled u suvom povrtarenju, bio je postavljen po split-plot dizajnu u tri ponavljanja.</s><s>Velike parcele bile su sorte (Fruškogorac, Tamiš i Kelvedon), a potparcele: kontrola i varijante primene mikrobioloških đubriva (Nitragin, Fitofert-FitoNR+Fito PB).</s><s>Cilj istraživanja bio je, da se utvrdi uticaj različitih genotipova i primene mikrobioloških đubriva na prinos baštenskog graška i komponente prinosa, kao i interakciju između primenjenih faktora ispitivanja.</s><s>Rezultati su obrađeni analizom varijanse, a srednje vrednosti tretmana upoređene primenom testa najmanje značajnih razlika.</s><s>Zabeležene su statistički značajne razlike između ispitivanih genotipova, kao i između primenjenih mikrobiloških tretmana u poređenju sa kontrolnom varijantom, kako kod prinosa, tako i kod analiziranih komponenti prinosa.</s><s>Interakcija između sorte i mikrobiloškog đubriva je postojala i bila značajna.</s><s>Dobijeni rezultati trebalo bi da posluže kao preporuka za optimalnu tehnologiju proizvodnje gajenja baštenskog graška po principima organskog sistema gajenja u svrhu održavanja dobrih stabilnih prinosa i raspolaganja organskim proizvodom.</s> <s>Grašak je jednogodišnja biljka iz porodice mahunarki, a kao povrtarska kultura pripada zrnastim mahunarkama (Gvozdenović i sar., 2007; Bošković i sar., 2011).</s><s>Veliki problem pri većoj proizvodnji konzumnog graška gde se berba vrši mašinski prestavlja poleganje graška.</s><s>Shodno tome danas se vrše selekcije linija graška pogodne za ovaj tip proizvodnje.</s><s>Danas su stvoreni novi genotipovi graška sa ugrađenim genetskim preduslovima za visok prinos, svih grupa zrenja (od najranijih do najkasnijih), kvaliteta mahuna i zrna i otpornosti prema prouzrokovačima bolesti (Đorđević i sar., 2008).</s><s>Organska proizvodnja plodoredom, kao sistemom biljne proizvodnje i drugim agrotehničkim merama ostvaruje cilj - očuvanje „živog” zemljišta kao osnove poljoprivredne proizvodnje (Best, 2010).</s><s>To podrazumeva povećanje biološke aktivnosti zemljišta pravilnim đubrenjem i održavanje strukture zemljišta, uvođenje kultura sa dubokim korenom, zatim leguminoza i kultura pogodnih za đubrenje.</s><s>Mikroorganizmi u zemljištu imaju važnu ulogu u obradi i obezbeđenju hranljivih materija biljkama.</s><s>Zemljište je potrebno obrađivati lakim oruđima da se što manje remeti životni prostor zemljišnih organizama.</s><s>Zato, je jedan od glavnih zadataka organskog proizvođača da se pobrine za biološku aktivnost (Duram i Oberholtzer, 2010).</s><s>Jednostavnost upotrebe, setva, đubrenje, zaštita, žetva i čuvanje omogućavaju grašku brzo širenje.</s><s>Poslednje tri decenije mnoge zemlje daju prednost grašku u odnosu na soju pa se površine i prinosi iz godine u godinu povećavaju (Kolak i sar., 1996).</s><s>Danas se zna da odrađena vrsta mikroorganizama u zemljište može povoljno da utiče na aktivnost poželjnih mikrobioloških procesa u zemljištu.</s><s>Mikrobiološka đubriva mogu da  Dr Gordana Dozet, vanredni profesor; Dipl.inž. Sanja Stanojević; Dr Gorica Cvijanović; redovni profesor, MSc.</s><s>Sufyan Abuatwarat; student doktorskih studija; Megatrend Univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s><s>Dr Vladan Ugrenović, naučni saradnik; Institut „Tamiš” Pančevo.</s><s>Dr Milan Ugrinović, naučni saradnik; Institut za povrtarstvo, Smederevska Palanka.</s><s>Dr Snežana Jakšić, naučni saradnik; Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Republika Srbija.</s> <s>Materijal i metode rada sadrže jednu vrstu mikroorganizama (NS-Nitragin) ili smešu različitih mikroorganizama (FitoFert, BactioFil A, B; Micro-Vital, Em Aktiv).</s><s>U cilju smanjenja primene mineralnih đubriva i hemijskih sredstava sve više se pažnje posvećuje mikrobiološkim đubrivima koja su mnogo prihvatljivija sa ekonomskog i ekološkog aspekta (Parr i sar., 1992).</s><s>Veliki problem pri većoj proizvodnji konzumnog graška gde se berba vrši mašinski prestavlja poleganje graška.</s><s>Shodno tome danas se vrše selekcije linija graška pogodne za ovaj tip proizvodnje.</s><s>Danas su stvoreni novi genotipovi graška sa ugrađenim genetskim preduslovima za visok prinos, svih grupa zrenja (od najranijih do najkasnijih), kvaliteta mahuna i zrna i otpornosti prema prouzrokovačima bolesti (Đorđević i sar., 2008).</s><s>Poleganje nastaje odmah nakon formiranja mahuna i zrna, te kako one rastu i razvijaju se tako dolazi do postepenog poleganja biljaka (Đurovka, 2008).</s><s>Broj i veličina mahune kao i broj zrna varira i zavisi veoma od uslova sredine.</s><s>Uglavnom se taj broj kreće od 2 do 12 zrna, zelene boje, dužine od 4 do 15 cm.</s><s>U sušnim uslovima, mahune zaostaju u porastu i formiraju manji broj zrna (Gvozdenović i sar., 2007).</s><s>U toku godine zavisno od ekoloških uslova, leguminoze u zajednici sa rizobakterijama fiksiraju i do 400 kg N ha-1 (Wani et al, 1994).</s><s>Efikasna azotofiksacija između zemljišnih bakterija tzv. rizobija (bakterije familije Rhizobiaceae) i leguminoznih biljaka (fam.</s><s>Fabaceae) obezbeđuje oko 50% od ukupne količine azota koji se fiksira na Zemlji (Milošević, 2005).</s><s>Biološka azotofiksacija pored ekološkog ima i ekonomski značaj, jer se može koristiti kao dopuna ili zamena mineralnog đubriva (Graham, 2004).</s><s>Od ukupne količine fiksiranog azota ovim putem, procena je da 25-30% ostane u zemljištu Cilj istraživanja bio je da se ispita uticaj mikrobioloških đubriva Nitragina i FitoFerta, kao i uticaj različitih genotipova na prinos i neke komponente prinosa graška.</s><s>Takođe, da se utvrdi postojanje uzajamnih interakcija ispitivanih faktora (genotipa i mikrobioloških đubriva).</s><s>Dobijeni rezultati trebalo bi da posluže, kao preporuka u široj proizvodnoj praksi, pre svega, kada je u pitanju organska tehnologija gajenja baštenskog graška.</s> <s>Istraživanja su vršena tokom 2016. i 2017. godine u mestu Podina, opština Žitorađa na privatnoj proizvodnoj parceli, posle ozimog ječma, kao preduseva.</s><s>U poljskom eksperimentalnom ogledu korišćene su 3 sorte graška: Tamiš, Fruškogorac i Kelvedon (http://www.nsseme.com).</s><s>Tamiš pripada vrlo ranoj sorti, do tehnološke zrelosti sazreva za oko 52 dana.</s><s>Sitne frakcije zrna sortu opredeljuju za industrijsku preradu, a zbog ranozrelosti i za baštensku proizvodnju.</s><s>Fruškogorac je srednje rana sorta, do tehnološke zrelosti sazreva za 65-68 dana.</s><s>Zrno je zelene boje, dobrog kvaliteta.</s><s>Namenjen je za baštensku i industrijsku proizvodnju.</s><s>Kelvedon je takođe, srednje rana sorta, do tehnološke zrelosti sazreva za 68-70 dana.</s> <s>Fitofert se ubraja u kategoriju vodotopivih, specijalizovanih đubriva i oplemenjivača zemljišta.</s><s>U istraživanju su upotrebljena dva Fitofert preparata koja spadaju u mikrobiološka đubriva sa korisnim zemljišnim bakterijama.</s><s>Fito NR je preparat koji sadrži simbiotske azotofiksirajuće bakterije Rhizobium leguminosarum.</s><s>Fito PB sadrži fosfosolubilizatore Bacillus megaterium.</s><s>NS Nitragin za grašak je zamena za oko 50 do 70 % mineralnog azota.</s><s>Preparat je čvrsto đubrivo koje sadrži sterilni treset kao nosač vlažnosti i aktivne agense sojeve kvržične bakterije Rhizobium legominosarum bv.</s><s>Viciae.</s><s>Izvršena je u predviđenim varijantama inokulacija semena Nitraginom za grašak neposredno pred setvu.</s><s>Sprovedene su mere, tehnologija organske proizvodnje.</s><s>Osnovni preduslov za početak sprovođenja integralnih mera bio je izolacioni prostor (parcele oko izvesnog oglednog zasada graška nisu bile posejane mahunarkama ili biljkama sa kojima imaju zajedničke prouzrokovače bolesti i štetočine).</s><s>Izolacioni pojas bio je veći od 6 m od susednih useva.</s><s>Veličina osnovne parcelice iznosila je 4,4 m².</s><s>Red je 5 m dužine, rastojanje u redu 5-6 cm, a rastojanje između redova 22 cm.</s><s>Ovakvim načinom setve dobili smo oko 90 biljaka u redu.</s><s>Svaka velika parcela imala je po 16 redova, pa je tako sklop iznosio 1440 biljaka po Posejane su tri sorte u tri ponavljanja, tako da smo dobili 9 velikih parcela (sorta bi predstavljala prvi ispitivani faktor).</s><s>U okviru svake parcele bilo je 4 podparcelice (po 4 reda): Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 155</s> <s>Zemljišni uslovi kontrola bez đubriva, Fito NR+Fito PB, Nitragin za grašak i kombinacija Fito NR+Fito PB uz Nitragin za grašak.</s><s>Podparcelice su predstavljale drugi ispitivani faktor – mikrobiološko đubrivo.</s><s>Setva je obavljena ručno na dubinu 5-6 cm.</s><s>Brazdice su pravljene namenskom grabuljom.</s><s>Posle setve đubreno je mikrobiološkim đubrivima.</s><s>Koncentracija oba đubriva bila je 100 g na 20 lit. vode.</s><s>Po osnovnoj parcelici u varijanti predviđenoj za primenu utrošeno je 1,08 lit. rastvora.</s><s>Rastvor je upotrebljen pomoću plastične bočice od 0,5 lit na kojoj je probušen čep.</s><s>Đubrivo je nakon nanošenja i setve ponovo zatrpano zemljištem kako ne bi došlo do uništavanja korisnih mikroorganizama usled delovanja sunčevih zraka.</s><s>Dalja nega useva se sastojala u ručnom uništavanju korova (okopavanje, plevljenje) i na kraju ručna berba.</s><s>Postavljeni poljski eksperimentalni ogled sproveden je u suvom povrtarenju.</s><s>Podaci prinosa i nekih od komponenti prinosa obrađeni su analizom varijanse za model ogleda splitplot, a značajnost između srednjih vrednosti tretmana poređene primenom LSD testa.</s> <s>Pre sadnje, na zemljištu gde je bio postavljen ogled, uzet je prosečan uzorak zemljišta sa dubine 0-30 cm i izvršena je osnovna agrohemijska analiza zemljišta u akreditovanoj laboratoriji za ispitivanje Visoke poljoprivredno prehrambene škole iz Prokuplja (Tab.1).</s><s>Tab.</s><s>1. Osnovna agrohemijska analiza zemljišta The main agrochemical analysis</s> <s>U zemljištu sadržaj azota iznosio je 0,08%, sadražaj humusa na oglednoj parceli iznosio je 1,59% i prema tome, zemljište spada u ona koja su siromašna u humusu (Kőrösi Sóti, 2011), slabo kisele rekcije (Klasifikacija zemljišta po Thun-u).</s><s>Obezbeđenost zemljišta lakopristupačnom fosforom i kalijumom upućuje na dobru obezbeđenost pomenutim hemijskim elementima (prema Manojlović i sar., 1995).</s> <s>Meteorološki podaci preuzeti su sa automatske meteorološke stanice u Knjaževcu.</s><s>Sa aspekta zahteva graška prema temperaturama i padavinama upoređujući obe godine, 2016. godina imala je povoljniju količinu padavina, bliže optimalnim, u odnosu na 2017. godinu (Tab.</s><s>2).</s><s>U toku vegetacionog perioda 2017. palo je 14,09% manje padavina u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>Stoga se smatra da je bila manje povoljna za gajenje graška.</s><s>Tab.</s><s>2. Srednje mesečne temperature vazduha (oC) i padavina (l m-2) Mean monthly air temperature (oC) and precipitation (l m-2) Mesec/</s> <s>Period gajenja graška tokom vegetacione sezone 2016. godine (mart – jun mesec) karakterisalo je toplije vreme u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>Ukupna količina padavina za ova četiri meseca iznosila je 223,6 l m-2, sa 52 dana sa padavinama (Tab.3), što je bilo neznatno više od višegodišnjeg proseka za isti vremenski period (210,5 l m-2) sa 55 kišnih Tab.</s><s>3. Broj kišnih dana</s> <s>Rezultati i diskusija izvor: https://knjazevac.vreme.in.rs/wxrainsummary.php?r=wxrainsummary.php Sagledavajući navedene parametre može se primetiti da je ovaj period vegetacione sezone (2016.) karakterisalo toplo vreme sa više padavina u vreme cvetanja i plodonošenja u poređenju sa višegodišnjim prosekom i u odnosu na vegetacionu 2017. godinu.</s><s>To navodi na zaključak da je za proizvodnju baštenskog graška u suvom povrtarenju 2016. godina bila povoljnija u poređenju sa kretanjem srednjih mesečnih temperatura, količine mesečnih padavina i broja kišnih dana u odnosu na proizvodnu 2017. godinu.</s> <s>U proseku za obe istraživačke godine ostvaren je prinos zrna baštenskog graška od 12,4 t ha-1. (Tab.</s><s>4).</s><s>U obe godine ispoljio se uticaj genotipa na prinos baštenskog graška.</s><s>U 2016. godini izmeren je prinos od 12,8 t ha-1, dok je u 2017. godini bio izmeren prinos zrna Tab.</s><s>4. Uticaj sorte i mikrobiološkog đubriva na prinos zrna baštenskog graška (t ha-1) Influence of variety and microbiological fertilizer on the yield of garden pea (t ha-1) Godina/</s> <s>Da istraživačka godina utiče na prinos, u svojim ranijim ispitivanjima kod došli su Gvozdenović i sar. (2007) i Dozet i sar (2011).</s><s>Slične rezultate navodi Dozet (2009) kod soje Najviši prinos u obe godine ostvaren je sa najkasnostasnijom sortom Kelvedon u varijanti kombinacija dva mikrobiološka đubriva (15,6 i 14,2 t ha-1), dok je najniži prinos u obe godine ostvaren u kontolnoj varijanti sa sortom Tamiš (11,0 i 9,8 t ha-1).</s><s>Razlike između sorti su genetski uslovljene.</s><s>U svojim istraživanjima sa pet sorti graška do istih rezultata došli su Dozet i sar. (2011).</s><s>Slične rezultate navode Sureja i Sharma Uticaj primenjenih varijanti mikrobioloških đubriva bio je na nivou statističke značajnosti (p<0,01).</s><s>U kontroli je izmeren prinos od 11,6 t ha-1 i to je bilo statistički značajno manje u poređenju sa ostalim varijantama (13,0; 13,1 i 13,4 t ha-1) između kojih nisu postojale statistički značajne razlike.</s><s>Slične rezultate navodi u svojim istraživanjima Interakcije AxB i BxA su bile statistički značajne.</s><s>Prosečan broj tehnološki zrelih mahuna za obe godine iznosio je 14,00 (Tab.</s><s>5), s tim odnosu na prvu istraživačku godinu.</s><s>U obe godine kod sorte Tamiš u kontroli izbrojan je najmanji broj tehnološki zrelih mahuna (9,97 i 7,79), dok je najveći broj mahuna bio kod sorte Kelvedon u varijanti gde je primenjen pre setve samo Nitragin za grašak ( 18,97 i Tab.</s><s>5. Uticaj sorte i mikrobiološkog đubriva na broj zrelih tržišnih mahuna po biljci The influence of variety and microbiological fertilizer on the number of ripe pods Godina/</s> <s>U obe godine sorta Tamiš i imala je statistički vrlo značajno niži broj tehnološki zrelih mahuna (11,16 i 9,79) u poređenju sa druge dve ispitivane sorte (15,53; 17,43 i 14,52; Uticaj primenjenih mikrobioloških đubriva ispoljio je statistički značajan uticaj.</s><s>U 2016. godini bilo je značajno više tehnološki zrelih mahuna samo u varijanti sa primenom Nitragina (15,56) u poređenju sa kontrolom (13,32).</s><s>Ostale razlike nisu bile na nivou statističke značajnosti.</s> <s>U kontrolnoj varijanti izbrojan je statistički vrlo značajno manji broj tehnološki tržišno zrelih mahuna (p<0,01) u poređenju sa ostalim varijantama u kojima su primenjena mikrobiološka đubriva.</s> <s>Interakcija sorta x mikrobiološko đubrivo nije bila na nivou statističke značajnosti.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 158</s> <s>Interakcija mikrobiološko đubrivo x sorta bila je vrlo značajna (p<0,01).</s><s>Kod svake od varijanti primenjenih mikrobiloških đubriva, uključujući i kontrolu postojale su visoko značajne razlike između ispitivanih sorti kod broja tehnološki zrelih mahuna po biljci.</s> <s>Sa aspekta zahteva baštenskog graška prema temperaturama i padavinama upoređujući obe godine, 2016. godina imala je povoljnije (niže) temperature i veću količinu padavina u odnosu na 2017. godinu.</s> <s>Ispoljio se statistički vrlo značajan uticaj genotipa na prinos baštenskog graška, s tim da nije bilo značajnih razlika između ispitivanih godina, jer je sušni period u 2017. godini nastupio posle tehnološke zreobe i berbe.</s><s>Najviši prinos u obe godine ostvaren je sa najkasnostasnijom sortom Kelvedon u varijanti kombinacija dva mikrobiološka đubriva (15,6 i 14,2 t ha-1), dok je najniži prinos u obe godine ostvaren u kontrolnoj varijanti sa U kontroli je izmeren prinos od 11,6 t ha-1 i to je bilo statistički značajno manje u poređenju sa ostalim varijantama (13,0; 13,1 i 13,4 t ha-1) između kojih nisu postojale statistički značajne razlike.</s> <s>U obe godine sorta Tamiš imala je statistički vrlo značajno niži broj tehnološki zrelih mahuna u poređenju sa druge dve ispitivane sorte.</s><s>U 2016. godini to je bio manji broj za U kontrolnoj varijanti izbrojan je statistički vrlo značajno manji broj tehnološki tržišno zrelih mahuna (p<0,01) u poređenju sa ostalim varijantama u kojima su primenjena mikrobiološka đubriva.</s> <s>Na zemljištima slabo kisele pH reakcije, slabo humoznim i niskim sadržajem azota preporučuje se primena mikrobioloških đubriva u organskoj tehnologiji gajenja baštenskog graška i to sa onima koja sadrže azotofiksirajuće bakterije Rhizobium leguminosarum.</s> <s>V. (2011): Uticaj genotipa i predsetvenog đubrenja na prinos baštenskog graška.</s><s>Duram, L., Oberholtzer, L. (2010): A geographic approach to place and natural resource use in local food systems, Renewable Agriculture and Food Systems, Vol. fixation in grain legumes: Where do the Rhizobia fit in?</s><s>Crop Management, 3,No 1, https://dl.sciencesocieties.org/publications/cm/abstracts/3/1/2004-0301-02-RV selekcije graška.</s><s>Zbornik naucnih radova,6. 153 – 157.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 159</s> <s>Đumić, D. (2014): Uticaj mikrobiološkog đubriva na morfološke osobine i prinos pasulja (Phaseolus vulgaris L.).</s><s>Master rad, Megatrend univerzitet, Fakultet za biofarming, Bačka Topola.</s> <s>ODREĐIVANJE SADRŽAJA TOKSIČNIH I POTENCIJALNO TOKSIČNIH ELEMENATA U SIROVOJ I PASTERIZOVANOJ CVEKLI PRIMENOM DVE ANALITIČKE TEHNIKE S. Stojićević, M. Hrkalović, S. Bućković Izvod: Kvalitet i bezbednost hrane glavni su problem modernog sveta.</s><s>Povrće igra važnu ulogu u ljudskoj ishrani a njegov hemijski sastav određuje važnost u ishrani.</s><s>Sadržaj toksičnih i potencijalno toksičnih elementa arsena (As), kadmijuma (Cd), bakra (Cu), žive (Hg) i olova (Pb) određen je u sirovoj i pasterizovanoj cvekli bez konzervansa, koristeći dve analitičke tehnike atomsku apsorpcionu spektrofotometriju (AAS) i induktivno spregnutu plazmu sa optičkom emisionom spektroskopijom (ICP–OES).</s><s>Cilj rada bio je da se proceni kvalitet cvekle gajene na školskoj ekonomiji koja pripada Poljoprivrednoj školi sa domom učenika "Sonja Marinković" iz Požarevca (Braničevski okrug, severo-istočna Srbija).</s><s>Pasterizovana cvekla bez konzervansa imala je miris i ukus svojstven povrću od koga je proizvedena.</s><s>Ispitivani elementi Cd, Cu, Hg i Pb nisu detektovani u uzorcima sirove i pasterizovane cvekle bez konzervansa.</s><s>Sadržaj As, određen metodom ICP-OES u sirovoj cvekli i pasterizovanoj cvekli bez konzervansa iznosio je 0,71 odnosno 1,76 mg/kg.</s><s>Metodom AAS arsen nije detektovan u ispitivanim uzorcima.</s><s>Rezulatati ICP–OES analize ukazuju na povišen sadržaj ovog elementa u poređenju sa dozvoljenim vrednostima za sadržaj arsena propisanih nacionalnim pravilnikom.</s><s>Neophodno je dalje ispitivanje sadržaja toksičnih i potencijalno toksičnih elemenata u ispitivanim uzorcima cvekle kako bi se utvrdio kvalitet i osigurala korist od konzumiranja ovog povrća.</s><s>Ključne reči: sirova cvekla, pasterizovana cvekla bez konzervansa, toksični elementi, potencijalno toksični elementi.</s> <s>Povrće igra važnu ulogu u ljudskoj ishrani.</s><s>Ono je jedan od glavnih izvora nutrijenata.</s><s>Hemijski sastav povrća određuje njegovu važnost u ishrani.</s><s>Povrće ima nisku energetsku vrednost zbog niskog sadržaja masti i ugljenih hidrata.</s><s>Sa druge strane, ono je važan izvor hidrati koje sadrži obezbeđuju sitost organizma, s tim da se prednost daje svežem povrću u odnosu na prerađeno.</s><s>Redovan unos povrća ima pozitivan uticaj na zdravlje čovekovog organizma (Padhy i Behera, 2015).</s> <s>Mikroelementi se definišu kao elementi koji su prisutni u niskim koncentracijama (mg/kg ili manje) u većini kopnenih biljaka i živih organizama.</s><s>Neki od njih, uključujući rast biljaka i nazivaju se mikronutrijenti.</s><s>Pored bora, ovi elementi spadaju u teške metale, i toksični su po biljke u visokim koncentracijama.</s><s>Drugi mikroelementi kao što su kobalt (Co) i selen (Se) nisu esencijalni za biljke, ali su neophodni za pravilno funkcionisanje životinja i (Hg) i arsen (As) imaju toksične efekte na žive organizme i smatraju se zagađivačima (He i sar.</s><s>2005).</s><s>Prema Agenciji za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Američkih Država (US EPA) Dipl.ing.teh.</s><s>Slađana Milojković, profesor; dipl.ing.rat.</s><s>Slobodan Stojićević, profesor; dipl.ing.teh.</s><s>Miroslavka Hrkalović, profesor; dipl.ing. teh.</s><s>Slađana Bućković, profesor; Poljoprivredna škola sa domom učenika "Sonja Marinković", Požarevac.</s><s>Dr Miloš B. Rajković, redovni profesor; dr Jelena Popović-Đorđević, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s><s>Dr Ilija Brčeski, vanredni profesor, Univerzitet u Beogradu, Hemijski fakultet, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: sladjana.milojkovicŽyahoo.com Rad je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (projekti broj Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 162</s> <s>Materijal i metode rada i Međunarodnoj agenciji za istraživanje raka (IARC), ovi elementi se takođe klasifikuju kao "poznati" ili "verovatni" ljudski kancerogeni na osnovu epidemioloških i eksperimentalnih istraživanja koja pokazuju vezu između ekspozicije i incidence kod ljudi i životinja.</s><s>Toksični elementi mogu dospeti u ekosistem prirodnim ili antorpogenim procesima.</s><s>Najznačajniji prirodni izvori toksičnih elemenata su zemljište i u manjoj meri ishrana preko lista, dok antropogeni izvori uključuju industrijsku aktivnost, rudarstvo, upotrebu pesticida i đubriva u poljoprivredi (Ali i sar., 2013).</s><s>Zagađenje poljoprivrednih zemljišta i useva (voća, povrća i žitarica) toksičnim metalima kao što su kadmijum, bakar, mangan, nikl i cink predstavljaju ozbiljan problem po ljudsku okolinu zbog svoje bionerazgradive prirode.</s><s>Brojne studije ukazuju na visok nivo zagađenja zemljišta i biljaka proizvedenih u određenim agroekološkim uslovima, naročito u bilizini urbanih i industrijskih područja, gde su prisutne visoke koncentracije toksičnih elemenata u zemljištu (Cui i sar., 2004, Wei i Yang, 2010; PopovićCvekla je posebno bogata betalainima, koji spadaju u grupu pigmentnih jedinjenja koja sadrže azot, i nisu uobičajeno zastupljena među jestivim biljkama.</s><s>Betalaini mogu biti podeljeni u dve potklase: crveni/ljubičasti betacijanini, koji su odgovorni za boju crvene cvekle, i žuti/narandžasti betacijanini, koji su zaslužni za boju žute cvekle.</s><s>Pokazalo se da se betalaini ponašaju kao antioksidansi, donacijom elektrona i inhibicijom lipidne peroksidacije i razlaganjem hema in vitro, što ukazuje na ulogu ovih jedinjenja u zaštiti protiv određenih bolesti uzrokovanih oksidativnim stresom (Hobbs i sar., 2012).</s><s>Cilj rada bio je određivanje sadržaja toksičnih i potencijalno toksičnih elemenata u sirovo i pasterizovanoj cvekli bez konzervansa primenom dve analitičke tehnike, kako bi se procenio kvalitet cvekle gajene u okolini Požarevca.</s> <s>Lokacija i poljski ogled: Na oglednom dobru koje pripada Poljoprivrednoj školi sa domom učenika "Sonja Marinković" iz Požarevca (Braničevski okrug, severo-istočna Srbija) postavljen je eksperimentalni ogled sa zasadom cvekle, slika 1.</s> <s>Slika 1. Lokacija oglednog dobra i 100–200 kg/ha kalijuma.</s><s>Đubriva su unesena delom u osnovnoj obradi zemljišta, a delom u predsetvenoj pripremi i za prihranjivanje useva.</s><s>Setva cvekle je izvršena u prvoj nedelji aprila 2016. godine, a ručno vađenje cvekle obavljeno je sredinom septembra 2016. godine.</s><s>Zasad nije navodnjavan.</s><s>Usev cvekle tretiran je insekticidom i herbicidima, kako bi se sprečila pojava bolesti i plod zaštitio od štetočina.</s><s>Priprema uzoraka i određivanje sadržaja elemenata tehnikom induktivno spregnute plazme sa optičkom emisionom spektroskopijom (ICP–OES) Uzorci cvekle su pripremljeni prema postupku opisanom u literaturi sa manjim modifikacijama (Mitic i sar., 2015).</s><s>Ukratko, biljni materijal je opran i osušen na vazduhu, a zatim oljušten i samleven pre analize.</s><s>Izmereno je oko 0,5 grama uzorka i pomešano sa 25 ml. konc.</s><s>HNO3 a zatim blago zagrevano 15 minuta, kako bi se zapremina smanjila na 5 ml.</s><s>Nakon hlađenja dodati su H2O2 (30%) i voda.</s><s>Dobijena suspenzija je prokuvana, ohlađena, dodata joj je konc.</s><s>HCl i ostavljena je da prenoći.</s><s>Mešavina je proceđena kroz kvantitativni filter papir.</s><s>Filtrat je prebačen u normalni sud od 50 ml i do linije razblažen dejonizovanom vodom.</s><s>Azotna kiselina (65%) visoke čistoće (koja odgovara za analizu elemenata u tragovima) nabavljena je od VWR Chemicals (Kanada) a vodonik-peroksid p.a. (30%) od Sigma-Aldrich (Nemačka).</s><s>Sadržaj elemenata (As, Cd, Cu, Hg i Pb) u uzorcima cvekle određen je pomoću induktivno spregnute plazme sa optičkom emisionom spektroskopijom, koristeći ICP–OES Spectroblue (SPECTRO Analytical Instruments GmbH, Germany) opremljen softverom za obradu podataka Spectro Smart Analyzer.</s><s>Primenjena je US EPA metoda 200.7 (1994).</s><s>Rezultati ovog istraživanja predstavljeni su kao srednje vrednosti tri merenja.</s><s>Priprema uzoraka i određivanje sadržaja elemenata tehnikom atomske apsorpcione spektrofotometrije (AAS)</s> <s>Određivanje sadržaja olova i kadmijuma (plamenom AAS): U očišćenu i označenu epruvetu pipetirano je 10 cm3 konzervisanog uzorka, dobro promućkanog.</s><s>Pipetom je dodato 1 cm3 1:1 HNO3 u sve uzorke, slepe probe, standard i uzorke za kontrolu kvaliteta.</s><s>Epruvete su postavljene u termo-blok, zatvoren poklopcem sa podešenom temperaturom na 105 °C. Čepovi se postavljaju tako da omogućavaju izlazak kiselinskih para i da onemogućavaju kontaminaciju (dok traje zagrevanje epruvete se ne zatvaraju čepom).</s><s>Uzorci su zagrevani minimum dva sata pri čemu je se vodilo računa da dođe do ključanja uzoraka.</s><s>Po potrebi je dodato nekoliko cm3 koncentrovane HNO3 do završetka digestije.</s><s>Epruvete su izvađene iz termo-bloka i ostavljene da se ohlade.</s><s>Zatim je vršeno razblaživanje do 10 cm3 ultračistom, dejonizovanom vodom.</s><s>Centrifugiranje i dekantovanje ukupne zapremine se vrši po potrebi (ako rastvor sadrži čestice), u čistu epruvetu.</s><s>Epruvete su zatvorene i čuvane na sobnoj temperaturi do merenja.</s> <s>Određivanje sadržaja arsena i žive AAS (preko hidrida): Priprema uzoraka: U plastičnu epruvetu odmereno je 8 cm3 mineralizovanog uzorka i dodato 0,8 cm3 koncentrovane HCl i 0,4 cm3 40%-nog rastvora uree.</s><s>Smesa je dobro promešana.</s><s>Zatim je dodato 0,2 cm3 40%-nog rastvora KI i ponovo promešano.</s><s>Očitavanje uzorka je vršeno posle 50 minuta.</s> <s>U staklenu čašu od 100 cm3 pipetom je odmereno 50 cm3 destilovane vode i dodato 0,1 cm3 koncentrovane HNO3 (slepa proba).</s><s>U drugu staklenu čašu od 100 cm3 pipetom je odmereno 50 cm3 dobro izmešanog i konzerviranog uzorka.</s><s>U obe čaše je dodato po 7 cm3 sumporne kiseline (1:1) i 10 cm3 azotne kiseline (1:1).</s><s>Oba rastvora su pažljivo uparavana, potom ohlađena, prebačena u normalne sudove od 50 cm3 i dopunjena destilovanom vodom.</s><s>Određivanje je vršeno na atomskom spektrofotometru sa hidridnim sistemom VGA-76.</s><s>Očitavanje je vršeno na atomskom apsorpcionom spektrofotometru VARIAN SPECTRA A-10 plameni (Varian, Australija,1991. godina) (Milojković, 2014).</s><s>Detekcioni limiti za As, Cd, Cu, Hg i Pb prikazani su u Tabeli 1.</s> <s>Tehnološki postupak proizvodnje pasterizovane cvekle bez konzervansa Šematski prikaz postupka pripreme pasterizovane cvekle bez konzervansa prikazan Slika 2. Priprema pasterizovane cvekle bez konzervansa Picture 2. The preparation of pasteurized beet without preservatives Odmah po prijemu u školsku radionicu za preradu voća i povrća plod cvekle je suvo očišćen i uklonjene su površinske nečistoće (zemlja i pesak).</s><s>Izvršena je kalibraža odnosno klasiranje po krupnoći.</s><s>Po klasama, koren je opran u rotacionim kuglastim mašinama, a zatim prebačen u odgovarajuće korpe pomoću kojih je unet u paster kade.</s><s>Posle kuvanja, do sat vremena, odvojene su ljuska i pokožica.</s><s>Postupak je obavljen isključivo mehanički, abrazivnim putem ili ručno na inspekcionim stolovima.</s><s>Koren cvekle je zatim izrezan na kolutiće odgovarajuće debljine i punjen u pripremljenu staklenu ambalažu.</s><s>Izvršeno je doziranje i dodat je vreo pripremljen naliv koji čine sirćetna kiselina, so, šećer i voda.</s><s>Ambalaža je odmah zatvorena i pasterizovana (Vulić, 2010).</s> <s>Toksični elementi mogu dospeti u zemljište usled upotrebe pesticida, mineralnih đubriva, tečnim stajnjakom i otpadnim vodama.</s><s>Intenziviranje poljoprivrede putem prekomerne primjene agrohemikalija dovodi do obogaćivanje poljoprivrednog zemljišta stajnjaka (Nshimiyimana i sar., 2014).</s><s>Toksični metali se akumuliraju u povrću, naročito u njegovim jestivim delovima i kroz lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam pri čemu mogu izazvati niz zdravstvenih problema.</s><s>Ljudski organizam ne može detoksifikovati Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 165</s> <s>Podaci iz literature pokazuju da se u centralnoj Srbiji od povrća najčešće konzumira krompir, kupus, slatka paprika i korenasto povrće (šargarepa, cvekla i celer)( Vlahović i sar., 2011).</s><s>Cvekla je bogata alkaloidima, aminima i neproteinskim aminokiselinama; ugljeni hidrati su zastupljeni sa oko 8 %, dok je vitaminski deo veoma mali.</s><s>Listovi imaju veću vitaminsku vrednost, a koren i lišće sadrže veliki procenat jabučne, vinske i limunske kiseline (Radojković, 2012; Ilić i sar., 2007).</s><s>Rezultati našeg eksperimenta prikazani su u Tab.</s><s>2. Sadržaj odabranih elemenata (mg/kg) u sirovoj cvekli; AAS vs ICP-OES The content of selected elements (mg/kg) in raw beet; AAS vs ICP-OES AAS</s> <s>ljudi. nd – nije detektovan/not detected; nr– nema referentnu vrednost/no reference value MDK§ – maksimalno dozvoljene koncentracije/maximum permissible concentration (Sl. glasnik RS, 25/2010, 28/2011); MLs# – Maksimalni nivo/maximum levels (Food Safety Authority of Ireland, 2009) Ispitivanjem sadržaja odabranih elemenata (As, Cd, Hg i Pb) u sirovoj cvekli primenom različitih metoda nije detektovano prisustvo Pb, Cd i Hg,.</s><s>Metodom ICP–OES detektovan je As u koncentraciji od 0,71 mg/kg, što je iznad maksimalno dozvoljene koncentracije (0,3 mg/kg) propisane nacionalnim pravilnikom za ovaj element (Sl. glasnik Poređenjem dobijenih rezultata sa podacima iz literature (tabela 3) može se uočiti da je koncentracija As u ispitivanoj cvekli znatno niža od vrednosti prikazanih u literaturi koje ukazuju na visok stepen kontaminacije cvekle ovim elementom (Száková i sar., 2010).</s><s>Smatra se da je neorganski arsen najtoksičniji od hemijskih vrsta arsena pronađenih u hrani i vodi za piće. Voda zagađena arsenom koja se koristi za navodnjavanje biljaka i pripremu hrane može biti uzrok visokog sadržaja arsena u kuvanoj hrani, kultivisanom povrću i Tab.</s><s>3. Sadržaj toksičnih i potencijalno toksičnih elemenata u cvekli; rezultati našeg ispitivanja i podaci iz literature</s> <s>Nikolić i sar.</s><s>2014 nd – nije detektovano/not detected; /– nije mereno/not mesured Ispitivanje sadržaja As, Cd, Cu i Pb u pasterizovanoj cvekli bez konzervansa ICP–OES analitičkom tehnikom takođe je ukazalo na prisustvo As (1,76 mg/kg), tabela 4. Izmerena koncentracija je iznad maksimalno dozvoljene koncentracije (0,3 mg/kg) propisane nacionalnim pravilnikom za ovaj element (Sl. glasnik RS", 25/2010, 28/2011).</s><s>Prisustvo Cd, Cu i Pb nije utvrđenom primenom odabranih analitičkih metoda (tabela 4).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 166</s> <s>Tab.</s><s>4. Sadržaj odabranih elementata (mg/kg) u pasterizovanoj cvekli bez konzervansa Content of selected elements (mg/kg) in pasteurized beet without preservatives AAS</s> <s>MDK§ – maksimalno dozvoljene koncentracije/ maximum permissible concentration (Sl. glasnik RS, Rezultati ispitivanja senzornih karakteristika sirove i pasterizovane cvekle bez konzervansa prikazane su u tabeli 5. Sirova cvekla bila je dobrog kvaliteta, a za pasterizovanu cveklu bez konzervansa utvrđeno je da je imala karakterističan miris i ukus, svojstven povrću od koga je proizvedena.</s><s>Proizvod je bio čvrste konzistencije karakteristične za ispitivani proizvod, bez sadržaja nejestivih delova ploda i stranih primesa.</s><s>Naliv je bio bistar, a proizvod je imao manje od 2% kuhinjske soli i manje od 2% kiseline (u homogenizovanom proizvodu) preračunato na sirćetnu kiselinu (Sl. glasnik RS, 43/2013).</s><s>Tab.</s><s>5. Senzorne karakteristike sirove i pasterizovane cvekle bez konzervansa Sensor characteristics of raw and pasteurized beet without preservatives Sirova cvekla</s> <s>Sveža, nije zaprljana, ovlažena i natrula, ujednačena po obliku, veličini i boji mesnatog dela, bez naprslina i mehaničkih oštećenja, mesnati deo bez belih pruga, čvrstih celuloznih vlakana i bez račvi, bez stranog i neprijatnog mirisa Pasterizovana cvekla</s> <s>Čvrste konzistencije, ne sadrži nejestive delove ploda i strane primese, naliv je bistar i svojstvenog ukusa i mirisa Zaključak</s> <s>Ispitivanjem sadržaja As, Cd, Hg i Pb u sirovoj cvekli i sadržaja As, Cd, Cu i Pb u pasterizovanoj cvekli bez konzervansa utvrđeno je prisustvo As (u oba ispitivana uzorka), dok ostali ispitivani elementi nisu detektovaniu navedenim uzorcima.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na povišen sadržaj As u sirovoj cvekli i prerađenom proizvodu.</s><s>Rezultati senzornih karakteristika ukazuju da su sirova i pasterizovana cvekla bez kozervansa ispunjavale sve uslove kvaliteta.</s><s>Neophodno je dalje ispitivanje sadržaja toksičnih i potencijalno toksičnih elemenata u cvekli i njenim proizvodima kako bi se utvrdio kvalitet i obezbedila korist od konzumiranja ovog povrća.</s> <s>Literatura and applications", Chemosphere, 91, 869–881.</s><s>"Transfer of metals from soil to vegetables in an area near a smelter in Nanning, China", Environment International, 30, 785–791.</s><s>Dubinina, A. A. (2012): "Monitoring of the content of toxic substances in different vegetables widen in Ukraine", Eastern-European Journal of Enterprise TechnoRadovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 167</s> <s>Literatura elements in food: occurrence, binding, and reduction Approaches, Comprehensive Reviews in Food Science and Food Safety”, 13, 457–472. impacts on the environment” Journal of Trace Elements in Medicine and Biology, pressure-lowering effects of beetroot juice and novel beetroot enriched bread products in normotensive male subjects", British Jou. of Nutrition, 108, 2066–2074.</s><s>Food Safety Authority of Ireland, Mercury, Lead, Cadmium, Tin, Arsenic in Food, tehnologija čuvanja povrća i voća".</s> <s>Milojković, S. (2014): "Fizičko-hemijska i mikrobiološka ispravnost vode za piće u seoskim naseljima na teritoriji grada Požarevca", specijalistički rad, Poljoprivredni fakultet, Zemun.</s> <s>applied sciences, 3, 167–176. and weekly intake of essential and toxic elements in Serbian vegetables", Journal of Environmental Protection and Ecology, 18 (3), 889–898.</s><s>Pravilnik o količinama pesticida, metala i metaloida i drugih otrovnih supstancija, hemioterapeutika, anabolika i drugih supstancija koje se mogu nalaziti u namirnicama ("Sl. glasnik RS", 25/2010, 28/2011. http:// zivinarstvo.com/ wpcontent/uploads/2014/03/Pravilnik-o-kolicinama-pesticida-metala-imetaloida-idrugih-otrovnih-supstancija-hemioterapeutika-anabolika-i-drugih supstancija-koje-se-mogu-nalaziti-u-namirnicama.pdf dr. pravilnik, 4/2004 - dr. pravilnik, 12/2005 - dr. pravilnik i 43/2013, Pravilnik o kvalitetu proizvoda od voća, povrća, pečuraka i pektinskih preparata, Službeni glasnik SFRJ 29/83, Pravilnik o metodama uzimanja uzoraka i vršenja hemijskih i fizičkih analiza radi kontrole kvaliteta proizvoda od voća i povrća.</s><s>U.S. Environmental Protection Agency.</s><s>Method 200.7. (1994): Determination of Metals and Trace Elements in Water and Wastes by Inductively Coupled PlasmaAtomic Emission Spectrometry, Revision 4.4. https://www.epa.gov/sites/production/files/2015-08/documents /method_200Wei, B., Yang, L. (2010): "A review of heavy metal contaminations in urban soils, urban road dusts and agricultural soils from China", Microchemical Journal, 94, 99pristup.</s><s>45.</s><s>Savetovanje agronoma Srbije; Zlatibor, Srbija. www.tehnologijahrane.com/enciklopedija/proizvodi-od-cvekle.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 168</s> <s>STANJE PLODNOSTI U ZEMLJIŠTIMA U NEPOSREDNOJ BLIZINI OBJEKATA TERMOELEKTRANE «KOLUBARA» Izvod: Prisustvo i rad velikih elektro-energetskih objekata, može imati uticaja na kvalitet i visinu prinosa gajenih biljaka, a posredno i na stanje plodnosti i vrednost zemljišnih parcela u njihovom neposrednom okruženju.</s><s>U neposrednom okruženju termoelektrane «Kolubara» kod Lazarevca, odredili smo 27 reprezentativnih zemljišnih površina, koje su poslužile kao osnova za analize plodnosti.</s><s>Rezultati našeg istraživanja ukazuju na širok raspon ispitivanih agrohemijskih parametara osnovne plodnosti zemljišta.</s><s>Ispitivana zemljišta (fluvisol) su slabo kisele reakcije (prosečna vrednost pH u 1M KCl-u: 5,93), dosta humozna (prosečno: 2,618% ukupnog organskog C; 4,51% humusa) i srednje obezbeđena ukupnim azotom (prosečno: 0,134%).</s><s>Zemljišta neposredno uz objekte TE „Kolubara“ su, u proseku, srednje snabdevena lakopristupačnim fosforom (10,09 mg/100 g zemlje) i veoma dobro snabdevena lakopristupačnim kalijumom (32,4 mg/100 g zemlje).</s><s>Generalno, plodnost ispitivanih zemljišnih parcela je iznad prosečne plodnosti zemljišta u regionu, što omogućava poljoprivrednim proizvođačima ostvarivanje iznad-prosečnih prinosa gajenih kultura.</s> <s>Razvoj nepoljoprivrednih grana ekonomije prati rast površina zauzetih rudarskim, industrijskim, saobraćajnim i drugim delatnostima, kao i povećanje njihovog negativnog uticaja na zemljišne resurse.</s><s>To može da se ispolji kroz zagađivanje okružujućih površina, promenu kvalitetnog sastava i oštećivanje zemljišta (Nosov i Vašanov, 1986).</s><s>Međutim, istraživanja su pokazala da izgrađeni energetski kapaciteti, kao i oni koji se nalaze u perspektivi, pozitivno utiču na razvoj ostalih delatnosti u području (Gundelj i Grubetić, 1991).</s><s>Polazeći od toga da je izgradnja i rad velikih termo-energetskih kompleksa u konfliktu sa okolinom po brojnim parametrima: zauzimanje prostora, promene reljefa, izmene ekosistema, izmeštanje stanovništva, zagađivanje vazduha, vode, zemljišta i dr.; zaštita okoline od negativnog uticaja termoelektranama predstavlja složen problem.</s><s>Zato, rešavanje svih pitanja iz ovog domena zahteva kompleksno sagledavanje problematike za dobijanje validnih rešenja (Dimovski i sar., 2012).</s><s>Prisustvo velikih industrijskih, rudarskih, elektro-energetskih i sličnih objekata, koji svojom delatnošću mogu da ograničavaju kvalitet i visinu prinosa gajenih biljaka, identifikovano je kao značajan činilac koji može da utiče na snižavanje cenovne vrednosti zemljišnih parcela u njihovom neposrednom okruženju (Dželetović i Ilić, 2010).</s><s>Nepoverenje koje se iskazuje prema investitorima i lokalnim predstavnicima vlasti, podstaknuto je željom lokalne zajednice da se bori za svoja prava, uključujući i pravo na život u zdravoj sredini.</s><s>Protivljenje izgradnji ekološki „nepoželjnih“ objekata u susedstvu (nimbizam) se sreće na mnogim lokacijama, nezavisno od stvarne rizičnosti objekata, i u Svetu mu se posvećuje velika pažnja (Knežević i sar., 2011).</s><s>Nepoverenje je dodatno podstaknuto neinformisanošću, pogrešnim, nepotpunim i dvosmislenim obaveštenjima.</s><s>Pri tom, prostorna udaljenost utiče na zainteresovanost stanovništva.</s><s>Sa manjom izloženošću problemu, smanjuje se i zabrinutost, interesovanje i potreba za informisanjem o problemu (Knežević i sar., 2011).  Dr Željko S. Dželetović, viši naučni saradnik; dr Nevena Lj.</s><s>Mihailović, viši naučni saradnik; dr Ana A. Čučulović, naučni saradnik; master ekolog Gordana Z. Andrejić, istraživač saradnik; master ekolog Milijana Ž. Prica, doktorant.</s><s>Univerzitet u Beogradu, INEP - Institut za primenu nuklearne energije, P. fah 46, 11080 Zemun, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: zdzeletovicŽinep.ac.rs Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 170</s> <s>Jednu od najznačajnijih mera zaštite i očuvanja zemljišta, naročito u industrijskim zonama, predstavlja sprovođenje monitoringa, tj. praćenja stanja i promena u poljoprivrednom zemljištu (Maksimović i sar., 2010).</s> <s>Ugalj je bio i biće još dugo vremena važan energetski izvor u Srbiji (Mitrović, 1980).</s><s>U Srbiji, termoelektrane u kojima se sagoreva ugalj, locirane su na visoko-kvalitetnim zemljišnim površinama, visokih bonitetnih klasa, koje se najčešće koriste za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju.</s><s>TE «Drmno», kod Požarevca, nalazi se na zemljištu tipa černozem (Vulić i sar., 1991), TE «Morava» kod Svilajnca, na fluvisolu (aluvijalno zemljište, Filipović i sar., 1989), TE «Kosovo» A i B kod Prištine na smonicama i fluvisolu (Filipović i sar., 1991), a TE «Nikola Tesla» A i B kod Obrenovca i TE «Kolubara» na fluvisolu (Kostić i Održiva poljoprivreda zahteva pravilan bilans između agronomskih, ekonomskih i ekoloških aspekata upravljanja hranivima (Gonzalez-Dugo et al., 2010).</s><s>Sistematska kontrola plodnosti obradivog poljoprivrednog zemljišta se sprovodi radi utvrđivanja nivoa hraniva u poljoprivrednom zemljištu, a u cilju obezbeđivanja pravilne upotrebe mineralnih i organskih đubriva.</s><s>Uspostavljanje sistemskog praćenja stanja zemljišta na prostoru Republike Srbije ima zakonsku osnovu u Zakonu o zaštiti životne sredine (Sl. glasnik RS br. 135/2004, 36/2009, 36/2009, 72/2009, 43/2011, 14/2016), Zakonu o zaštiti zemljišta (Sl. glasnik RS br. 112/2015), Zakonu o poljoprivrednom zemljištu (Sl. glasnik RS, br. 62/2006, 65/2008, 41/2009) i usklađeno je sa ciljevima postavljenim u Nacionalnom programu zaštite životne sredine (Sl. glasnik RS, br. 12/2010), Nacionalnoj Strategiji održivog razvoja Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 57/2008) i u Akcionom planu za sprovođenje Strategije održivog razvoja Na zemljišnim površinama u neposrednoj blizini objekata TE „Kolubara“ u Velikim Crljenima kod Lazarevca, odvija se raznovrsna poljoprivredna proizvodnja (ratarska, povrstarska, voćarska, livadsko-pašnjačka) različitog intenziteta.</s><s>Cilj našeg istraživanja bio je da ustanovimo stanje plodnosti na tim zemljišnim parcelama i uporedimo dobijene rezultate sa prosečnim za region.</s> <s>U TE “Kolubara” (slika 1), ukupne instalisane snage 270MW, sagoreva se nisko kalorični lignit, koji se doprema iz obližnjih površinskih kopova.</s><s>Pepeo koji nastaje sagorevanjem kolubarskog lignita, predstavlja heterogenu mešavinu amorfne i kristalne faze, alumo-silikatnog sastava, sa značajnim udelom oksida: Fe, Ca, Mg, K i Ti.</s><s>Zbog toga, pepeo ne predstavlja opasan otpadni materijal, već moguću korisnu sirovinu za različite namene neposrednom</s> <s>smo reprezentativnih zemljišnih površina, koje su poslužile kao osnova za analize plodnosti.</s><s>Geografski (koordinatni, GPS) položaj za ovih 27 zemljišnih površina (tabela 1), predstavlja središnji položaj između najmanje 3 izmerena geografska (koordinatna) položaja sa kojih je izvršeno prikupljanje reprezentativnih uzoraka iz površinskog (sa dubine 0-30 cm) i potpovršinskog sloja zemljišta (sa dubine 30-50 cm) na datoj lokaciji.</s><s>Prikupljanje reprezentativnih uzoraka zemljišta za analize plodnosti izvršeno je u vremenskom intervalu Aktivna i supstituciona kiselost (pH vrednosti) su određene u vodi i u 1M KCl rastvoru, kod odnosa 1:2,5 (masa zemljišta : zapremina vode/rastvora).</s><s>Analize zemljišta su izvršene korišćenjem standardnih agrohemijskih metoda: ukupni organski ugljenik (C) u površinskom sloju zemljišta mineralizacijom uzoraka zemljišta zagrevanjem sa hrom sumpornom smešom i titracijom neutrošenog dihromata sa rastvorom Morove soli; ukupan azot (N) semi-mikro Kjeldalovom metodom; sadržaj lako pristupačnog fosfora (P2O5) i lako pristupačnog kalijuma (K2O) u površinskom sloju zemljišta korišćenjem Al-metoda i očitavanjem optičkih gustina na kolorimetru, odnosno očitavanjem koncentracija na plamenom spektrofotometru (Pantović i sar., 1982).</s><s>Određene su prosečne vrednosti za sve analizirane parametre, kao i odgovarajuće standardne devijacije (±SD).</s><s>Vrednost Pearsonovog koeficijenta korelacije određena za analizirane parametre plodnosti zemljišta.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 3-4 171</s> <s>Aktivna kiselost u analiziranim uzorcima površinskog sloja zemljišta (tabela 1) kreće se u rasponu vrednosti od 6,1-8,5, sa prosekom od 6,7.</s><s>U potpovršinskom sloju su ustanovljene neznatno niže vrednosti aktivne kiselosti (5,7-7,6; prosečno 6,6).</s><s>Supstituciona kiselost u površinskom sloju se kreće u rasponu od 5,1-7,3, sa prosečnom vrednošću od 5,9; što ova zemljišta svrstava u kategoriju slabo kiselih.</s><s>U podpovršinskom sloju su vrednosti supstitucione kiselosti neznatno niže i prate trend prisutan kod aktivne kiselosti, tako da je razlika između aktivne i supstitucione kiselosti (vrednost ΔpH) identična za površinski i podpovršinski sloj zemljišta (0,8).</s><s>Inače, na području centralne Srbije srednja vrednost za supstitucionu kiselost u poljoprivrednim zemljištima iznosi 5,45 (Vidojević i sar., 2017), što je za 0,45 jedinica niže, odnosno zemljišta u neposrednoj blizini TE „Kolubara“ se odlikuju povoljnijom reakcijom.</s> <s>Ispitivana zemljišta prema sadržaju humusa (tabela 2) pripadaju klasi dosta humoznih (prosečno 4,51%), što je znatno iznad vrednosti sadržaja humusa u zemljištima u regionu.</s><s>Naime, na području centralne Srbije srednja vrednost sadržaja humusa u površinskom sloju poljoprivrednih zemljišta iznosi svega 2,16% (Vidojević i sar., 2017).</s><s>Na području centralne Srbije i Vojvodine većina poljoprivrednih zemljišta pripada klasi slabo humoznih (Milić et al., 2011; Vidojević i sar., 2017).</s><s>Istraživanja su pokazala da je zemljišna organska materija u direktnoj vezi sa količinom biljnih ostatka unetih u zemljište (Dalzell et al., 2013; Kludze et al., 2013).</s><s>Kontinuirane primene stajnjaka i NPK đubriva rezultuju u značajno većem sadržaju zemljišne organske materije, dok pojedinačno, primena stajnjaka ima najveći pozitivan efekat na sadržaj organske materije u zemljištu (Eleki et al., 2014).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 172</s> <s>*N – severna geografska širina (SGŠ), E – istočna geografska dužina (IGD) * N – northern latitude, E - eastern longitude Analize koncentracija pojedinih makro-mikroelemenata i teških metala ne ukazuju da transport i višegodišnje deponovanje proizvoda sagorevanja uglja u srpskim termoelektranama ne dovodi do pojava koncentracija koje su sporne sa stanovišta uticaja na životnu sredinu (Popović i sar., 2013).</s><s>Ukupni sadržaj azota u površinskom sloju ispitivanih zemljišta je na nivou srednje obezbeđenosti (0,083-0,259%, prosečno 0,134%).</s><s>Sa dubinom sadržaj ukupnog N opada na prosečno 0,097%, što je za potpovršinski sloj relativno visok sadržaj N. Odavno je poznato da se uticaj N na prinos gajenih kultura mnogo jače ispoljava od uticaja P i K (Žeravica i Šenborn, 1963) i da se zbog višegodišnje primene N-đubriva uočava i veća količina ukupnog N u zemljištu (Stevanović, 1978).</s><s>Racionalnom primenom mineralnih đubriva smanjuje se razlika između zemljišta različite produktivnosti, pa se slični prinosi poljoprivrednih kultura dobijaju kako na zemljištima male, tako i na zemljištima veće prirodne plodnosti (Ivović i sar., 1978).</s><s>Pri tom, ne postoji stroga zavisnost između unetih i Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 3-4 173</s> <s>Average±SD iznetih količina hraniva.</s><s>Uglavnom primena većih doza hraniva kroz fertilizaciju uslovljava i veće iznošenje hraniva (Ivović i sar., 1978).</s><s>Tab.</s><s>2. Sadržaj ukupnog organskog C, humusa, ukupnog azota, lakopristupačnog fosfora (P2O5) i lakopristupačnog kalijuma (K2O) u analiziranim uzorcima zemljišta Humus, total nitrogen, available phosphorus (P2O5) and available potassium (K2O) content in analyzed soil samples</s> <s>*Prosečni sadržaj (±SD) u neđubrenim parcelama (<40 mg/100 g zemlje) *Average content (±SD) in non-fertilized plot (<40 mg/100g of soil) Sadržaji lakopristupačnog fosfora i lakopristupačnog kalijuma se kreću u veoma širokom opsegu vrednosti, od 0,80-132,72 mg P2O5/100 g zemlje i od 19,4-96,6 mg K2O/100 g zemlje (tabela 2).</s><s>Dobijene vrednosti ukazuju na to da je na nekim parcelama neposredno pred prikupljanje uzoraka zemljišta izvršena prolećna predsetvena fertilizacija (ili prihranjivanje postojećih) gajenih kultura.</s><s>Eliminisanjem takvih parcela (broj: 7, 8, 16, 17, 20, 25 i 26), sa >40 mg P2O5 i(ili) K2O/100 g zemlje, dobijaju se znatno realniji pokazatelji obezbeđenosti analiziranih zemljišta.</s><s>Možemo zaključiti da su zemljišta neposredno uz objekte TE „Kolubara“, u proseku, srednje snabdevena lakopristupačnim fosforom (10,09 mg/100 g zemlje) i veoma dobro snabdevena lakopristupačnim kalijumom (32,4 mg/100 g zemlje).</s><s>Poljoprivredna zemljišta na području centralne Srbije odlikuju se, pak, niskim sadržajima pristupačnog fosfora i srednjim do visokim sadržajima pristupačnog kalijuma Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 174</s> <s>Pedološkim proučavanjima ustanovljeno je da se zemljišta u Srbiji odlikuju veoma neujednačenim agrofizičkim i agrohemijskim svojstvima, kako na nivou pojedinih regiona (Ćirić, 1976; Milić et al., 2011), tako i na nivoima jedinica lokalne samouprave (StanojkovićSebić i sar., 2015).</s><s>Rezultati našeg istraživanja, takođe, ukazuju na relativno neujednačena agrohemijska svojstva osnovne plodnosti zemljišta koja se nalaze u neposrednoj blizini TE „Kolubara“.</s><s>Objašnjenje za ispoljavanje ovako širokog raspona vrednosti analiziranih parametara plodnosti leži u činjenici da se na relativno malim zemljišnim parcelama ostvaruje poljoprivredna proizvodnja koja je raznovrsna i različitog intenziteta.</s><s>U proseku, plodnost ispitivanih zemljišnih parcela je iznad prosečne plodnosti zemljišta u regionu, što omogućava poljoprivrednim proizvođačima ostvarivanje iznad-prosečnih prinosa gajenih kultura.</s> <s>Tab.</s><s>3. Pearson-ovi koeficijenti korelacije za analizirane parametre osnovne plodnosti Pearson's correlation coefficients for analyzed parameters of basic soil fertility Analizirani</s> <s>Između analiziranih parametara ustanovili smo postojanje srednje korelacije za (tabela 3): sadržaje ukupnog organskog C i sadržaje ukupnog N u potpovršinskom sloju zemljišta (0,757); i sadržaje lakopristupačnog P2O5 i lakopristupačnog K2O (0,789).</s><s>Postojanje slabe korelacije između sadržaja ukupnog organskog C i sadržaja ukupnog N u površinskom sloju zemljišta (0,521) verovatno je posledica raznovrsne poljoprivredne proizvodnje različitog intenziteta.</s><s>Sa manje raznovrsnom proizvodnjom, koja je relativno ujednačenog intenziteta, verovatno bi korelacija između sadržaja ukupnog organskog C i sadržaja ukupnog N u površinskom sloju zemljišta bila znatno jača.</s><s>Između ostalih analiziranih parametara korelacija je zanemarljiva (tabela 3).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 3-4 175</s> <s>Rezultati našeg istraživanja, izvedenog u neposrednom okruženju termoelektrane «Kolubara» kod Lazarevca, ukazuju na relativno neujednačena agrohemijska svojstva ispitivanih parametara osnovne plodnosti zemljišta.</s><s>Ispitivana zemljišta su slabo kisele reakcije (prosečna vrednost pH u 1M KCl-u: 5,9±0,6), dosta humozna (prosečno: 2,618±0,909% ukupnog organskog ugljenika; 4,51±1,57% humusa) i srednje obezbeđena u ukupnom azotu (prosečno: 0,134±0,043%).</s><s>Zemljišta neposredno uz objekte TE „Kolubara“ su, u proseku, srednje snabdevena lakopristupačnim fosforom (10,09±8,69 mg/100 g zemlje) i veoma dobro snabdevena lakopristupačnim kalijumom (32,4±6,6 mg/100 g zemlje).</s><s>Plodnost ispitivanih zemljišnih parcela je iznad prosečne plodnosti zemljišta u regionu, što omogućava poljoprivrednim proizvođačima ostvarivanje iznad-prosečnih prinosa gajenih kultura.</s><s>Prisustvo i rad TE “Kolubara” nema negativan uticaj na analizirane parametre osnovne plodnosti zemljišnih parcela u njenom neposrednom okruženju.</s> <s>Ćirić, M. (1976): Proučavanje i korišćenje zemljišta u brdsko-planinskim regionima Jugoslavije.</s><s>U: V Kongres Jugoslovenskog društva za proučavanje zemljišta (31. maj - 2. Jun 1976., Sarajevo), Jugoslovensko društvo za proučavanje zemljišta, Sarajevo, Simulated impacts of crop residue removal and tillage on soil organic matter maintenance.</s><s>Soil Science Society of America Journal 77 (4): 1349-1356.</s><s>Dimovski, P., Dželetović, Ž., Hojka, Z. (2012): Kompleksna procena vrsta i visine industrijskih šteta nastalih kao posledica odlagališta pepela i šljake iz termoelektrana, toplana i metalurških postrojenja na obradivom i drugom poljoprivrednom zemljištu.</s><s>Rudarski radovi 4: 43-66.</s><s>Dželetović, Ž., Ilić, V. (2010): Procena tržišne vrednosti zemljišnih parcela.</s><s>U: Мelioracije 10 (u spomen na prof. dr Milana Stojšića tematski zbornik radova sa savetovanja, 28. januar 2010., Novi Sad), Poljoprivredni fakultet – Department za uredjenje voda, Novi Sad, 222-229.</s> <s>Literatura management and biomass removal effects on soil organic matter content in Hungary.</s><s>Studies in Agricultural Economics 116 (2): 107-113.</s><s>M., Mihailović, N. (1989): Biološke mere zaštite životne sredine od uticaja deponija pepela termoelektrana ZEP-a.</s><s>INEP, Zemun, 202 str.</s><s>Elaborat o pedološkim karakteristikama zemljišta, agrofizičkim i agrohemijskim osobinama krovine i podine ugljenog sloja.</s><s>INEP, Zemun, 264 str. nutrition of crops.</s><s>A review.</s><s>Agronomy for Sustainable Development 30 (3): 529Gundelj, J., Grubetić, I. (1991): Ugalj i električna energija na području Požarevca (stanje, problemi i perspektive).</s><s>U: Ekonomske, ekološke i druge posledice intenzivne izgradnje energetskih kapaciteta na području Požarevca (zbornik radova sa savetovanja, 6-7. jun 1991., Kostolac), Društvo ekonomista Požarevca, Požarevac, 91-104.</s> <s>McDonald, I. (2013): Estimating sustainable crop residue removal rates and costs based on soil organic matter dynamics and rotational complexity.</s><s>Biomass and Bioenergy 56: 607-618.</s> <s>(2015): Stanje i predlog mera popravke zemljišta opštine Veliko Gradište.</s><s>U: Održivo korišćenje zemljišta (ur.</s><s>Ninkov, J., zbornik radova naučno-stručnog skupa, 10. septembar 2015., Rimski Šančevi), Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Stevanović, M. (1978): Uticaj zaoravanja žetvenih ostataka na količinu humusa i azota u zemljištu.</s><s>Arhiv za poljoprivredne nauke 31 (114): 41-50.</s><s>Izveštaj o stanju zemljišta u Republici Srbiji za 2015. godinu.</s><s>Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine - Agencija za zaštitu životne sredine, Beograd, 68 str.</s> <s>Vulić, M., Mudrinski, G., Đorđević, S. (1991): Razmatranje problema i stanja životne sredine u uslovima rada termoelektrana Kostolac i Drmno, površinskog kopa Drmno i odlagališta pepela.</s><s>U: Ekonomske, ekološke i druge posledice intenzivne izgradnje energetskih kapaciteta na području Požarevca (zbornik radova sa savetovanja, 6-7. jun 1991., Kostolac): Društvo ekonomista Požarevca, Požarevac, Žeravica, M., Šenborn, A. (1963): Koeficijent iskorišćenja azota, fosfora i kalijuma iz mineralnih đubriva pri đubrenju ozime pšenice.</s><s>Zbornik radova Instituta za poljoprivredna istraživanja u Novom Sadu 1 (1): 305-326.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 3-4 177</s> <s>MINERALNI PROFIL ŠIPURKA IZ CENTRALNE SRBIJE J. Popović‐Đorđević, D. Paunović, A. Milić, A. Aritonović, I. Brčeski Izvod: Šipurak je plod divlje ruže (Rosa canina L.) i kao bogat izvor bioaktivnih komponenata i mineralnih materija nalazi primenu u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji.</s><s>Karotenoidi, fenolna jedinjenja, vitamini C i E, pored antioksidativnog, ispoljavaju antikancerogeno i antimutageno svojstvo.</s><s>Zbog svoje nutritivne vrednosti i izuzetno prijatne arome, šipurak se koristi za proizvodnju vitaminskih čajeva, marmelade, sirupa, kompota, vina i osvežavajućih bezalkoholnih pića.</s><s>Cilj rada bio je određivanje mineralnog sastava šipurka prikupljenog sa dve lokacije u centralnoj Srbiji.</s><s>Kvantitativna Mo) ploda šipurka izvršena je pomoću analitičke tehnike induktivno spregnute plazme sa Tl i Mo bili su ispod limita detekcije.</s><s>Rezultati analiza ukazali su da je koncentracija K (5181,53 i 5779,45 mg/kg) bila najveća u oba uzorka dok su u najmanjim koncentracijama Ključne reči: šipurak, plod, mineralni sastav, ICP–OES.</s> <s>Šipurak je plod divlje ruže (Rosa canina L.) i najrasprostranjenija je biljka iz porodice ruža (Rosaceae A. L.).</s><s>Pokazuje veliku adaptivnost prema različitim tipovima zemljišta, raste u šumama, šumskim proplancima, među žbunjem i šikarom na području Evrope, Afrike, zapadne i severne Azije (Mratinić i Kojić, 1998).</s><s>Plod divlje ruže je predmet brojnih naučnih istraživanja jer sadrži bioaktivne komponente koje pozitivno utiču na zdravlje ljudi.</s><s>Šipurak je bogat izvor karotenoida, vitamina C, vitamina B1, B2, K, E, amino kiselina, organskih kiselina, mineralnih materija kao i fenolnih jedinjenja koja ispoljavaju antioksidativna, antikancerogena i antimutagena svojstva).</s><s>Hemijski sastav ploda obuhvata oko 8,0% glukoze i fruktoze, oko 1,4% saharoze, oko 1,2% organskih kiselina, oko 2,7% pektina, tanine i bojene 2002; Kilicgun i Altiner, 2010; Tumbas i sar., 2012).</s><s>U plodu šipurka udeo semenki iznosi oko 30%, a ekstrahovano ulje iz semenki sadrži polinezasićene masne kiseline i bioaktivne komponente koje utiču na obnavljanje kože, pa je ovo ulje našlo primenu u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji (Zlatanov, 1999; Szentmihalyi i sar., 2002; Ozcan, 2002; Concha i sar., Ipak, zbog svoje nutritivne vrednosti i senzornih svojstava šipurak najveću primenu ima u prehrambenoj industriji (spravljanje čajnih mešavina, proizvodnja marmelade, sirupa, želea, kompota, vina, a ekstrakt šipurka se koristi u industriji osvežavajućih bezalkoholnih pića).</s><s>Plodovi šipurka se koriste i u tradicionalnoj medicini i terapiji običnih prehlada i drugih infekcija, kao diuretik i za tretman različitih inflamatornih procesa.</s><s>U mnogim evropskim zemljama čaj i plod šipurka koriste se kao komponente u prehrambenim proizvodima koji su deklarisani kao zdrava hrana (Gorgulu i sar., 2016).</s><s>Minerali su od suštinskog značaja za pravilno funkcionisanje svakog živog organizma.</s><s>Najmanje 23 elementa su neophodna za zadovoljenje dnevnih nutritivnih potreba.</s><s>Minerali  Dr Jelena Popović-Đorđević, vanredni profesor; dr Dragana Paunović, docent;, master Aleksandra Milić, doktorand; master Aleksandra Aritonović.</s><s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet.</s><s>Dr Ilija Brčeski, vanredni profesor, Univerzitet u Beogradu, Hemijski fakultet, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: jelenadjŽagrif.bg.ac.rs Rad je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (projekat br. 46009)</s> <s>Materijal i metode rada koji se unose hranom su neorganska jedinjenja koja sadrže esencijalne i esencijalne elemente u tragovima.</s><s>Esencijalni elementi su oni koji se mogu naći u telu u malim količinama (mg po (Zn).</s><s>Međutim, esencijalni elementi u tragovima potrebni su u miligramskiim i Cilj rada bio je određivanje mineralnog profila šipurka sa dve lokacije u centralnoj Mo, Na, Ni, Pb, Sb, Tl i Zn) korišćenjem analitičke tehnike induktivno kuplovane plazme sa optičkom emisionom spektrometrijom, ICP – OES.</s> <s>Plodovi zrelog šipurka sakupljeni su u toku oktobra 2016. godine sa dve lokacije u centralnoj Srbiji; urbane bašte koja se nalazi na području Čačka sa koordinatama 43°53´S/ 20°20'I, na 242 nmv (Moravički okrug) i Male Moštanice sa koordinatama 44°38´S/ 20°18´I, na 175 mnv (opština Obrenovac, grad Beograd) slika 1. Slika 1. Lokacije sa kojih su uzeti uzorci šipurka Picture 1. Rose hip sampling locations</s> <s>Sveži plodovi šipurka prvo su isprani česmenskom vodom, a zatim destilovanom vodom i osušeni na vazduhu.</s><s>Osušeni plodovi čuvani su na 4 °C do analize.</s><s>Za pripremu reprezentativnih uzoraka (U1 i U2) uzeto je po 500 grama plodova, slika 2. Uzorci za ICP analizu pripremljeni su postupkom "mokre digestije" ("wet digestion") prema literaturi (Duran i sar., 2008) sa malim izmenama.</s><s>Ukratko, odmereno je približno po 0,5 g samlevenih uzoraka i prebačeno u čaše od 25 ml.</s><s>Zatim je dodato 7 ml azotne kiseline (HNO3) i 1 ml vodonik-peroksida (H2O2).</s><s>Smeše uzoraka su promešane i stavljene na vodeno kupatilo sa konstantnom temperaturom vode, č80 °C. Uzorci su zagrevani 5 - 6 sati na konstantnoj temperaturi.</s><s>Po završenom razaranju uzoraka, sadržaj je kvantitativno prebačen u normalne sudove od 50 ml koji su dopunjeni do crte ultra-čistom (dejonizovanom) vodom.</s><s>Rastvori Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1‐2 181</s> <s>Za određivanje sadržaja 22 elementa u uzorcima šipurka korišćena je analitička tehnika induktivno kuplovana plazma sa optičkom emisionom spektrometrijom, ICP - OES (eng. Inductively coupled plasma - Optic Emission Spectrometry).</s><s>Analiza je rađena na instrumentu Spectroblue (SPECTRO Analytical Instruments GmbH, Nemačka) opremljen Spectro Smart Analyzer programom za obradu podataka, i primenjena je US EPA Metoda Slika 2. Uzorci šipurka; U1- područje Čačka i U2-područje Male Moštanice Picture 2. Rose hip samples; U1‐ Čačak teritory and U2‐ Mala Moštanica teritory Rezultati i diskusija</s> <s>Potraga za izvorima zdrave hrane (funkcionalne hrane) prioritet je u današnjem svetu sa multimilionskim stanovništvom.</s><s>Bezbednost hrane postala je naročito kritična u zemljama u razvoju (Patel, 2017).</s><s>Poznavanje nutritivnog sastava jestivih divljih biljaka omogućava procenu njihovih prednosti u odnosu na konvencionalnu hranu.</s><s>Na mineralni sastav voća mogu uticati različiti faktori (zemljište, klima i dr.) koji imaju uticaj na rast biljke, a samim tim i na stepen iskorišćavanja i gubitka mineralnih jona.</s><s>Nekonvencionalni resursi, kao što su divlje (samonikle) biljke, predstavljaju značajne izvore vitamina i minerala.</s><s>Međutim, neki elementi kada su prisutni u višku izazivaju toksičnost i mogu, zapravo, uzrokovati zdravstvene probleme.</s><s>Hrana ne može biti potpuno bezbedna ukoliko se koristi bez poznavanja hemijskog sastava (Damascos i sar., 2008).</s><s>Mineralne materije su od izuzetnog značaja, kako za biljku tako i za životinje i ljude.</s><s>Brojne hemijske reakcije u organizmu zavise od njihovog prisustva.</s> <s>U uzorcima šipurka (U1 i U2) od 22 ispitivana elementa nisu detektovani As, Bi, Co, Cr, Li, Mo, Ni, Sb i Tl.</s><s>Pored navedenih elemenata u uzorku U1 nisu detektovani Cd i Na, a u uzorku U2 nije detektovan Cu.</s><s>Najzatupljeni elementi u oba uzorka bili su K, Ca i Mg.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju na veće kocentracije Ca, K, Mg, Na, B, Mn i Zn u uzorku U2, tabela 1. Uporeni prikaz sadržaja esencijalnih i esencijalnih elemenata u tragovima dat je na grafikonu 1.</s> <s>Tab.</s><s>1. Sadržaj elemenata (mg/kg) u uzorcima šipurka Contents of elements (mg/kg) in rose hip samples Element</s> <s>#–srednja vrednosti±standardna devijacija; /**–nije detektovan; Grafikon 1. Mineralni profil uzoraka šipurka; esencijalni elementi (Ca, K, Mg, Na, Fe i Zn) i esencijalni elementi u tragovima (B, Cu and Mn) Chart 1. Mineral profile of rose hip samples; essential elements (Ca, K, Mg, Na, Fe and Zn) and essential trace elements (B, Cu and Mn) Neesencijalni elementi, kao što su aluminijum (Al), arsen (As), barijum (Ba), prema tome se smatraju potencijalno toksičnim za konzumente (de la Guardia i Garrigues, 2015).</s><s>U oba ispitivana uzorka (U1,U2) detektovano je prisutvo Al, Ba i Pb, dok je uzorak U2 Sadržaj Cd i Pb i njihovih maksimalno dozvoljenih koncentracija (MDK) propisanih nacionalnim pravilnikom prikazan je u grafikonu 2. Koncentracija Pb bila je ispod maksimalno dozvoljene koncentracije (1mg/kg) u uzorku U2, dok je u uzorku U1 bila na graničnoj vrednosti za ovaj element u svežem voću.</s><s>Sadržaj Cd u uzorku U2 bio je dvostuko veći od maksimalno dozvoljene koncentracije (0,05 Hemijski sastav biljaka uopšteno odražava elementarni sastav zemljišta na kom su gajene.</s><s>Na međusobni odnos utiče veliki broj različitih faktora.</s><s>Uobičajene koncentracije elemenata u tragovima u biljkama koje rastu na različitim, ali nekontaminiranim, zemljištima pokazuju prilično velike varijacije za svaki element.</s><s>Biljke takođe mogu apsorbovati elemenate u tragovima preko svojih nadzemnih delova taloženjem iz vazduha.</s><s>U suštini, biljke lako usvajaju elemenate koji se zastupljeni u zemljištu u rastvornim oblicima, u ionskim ili heliranim i kompleksnim oblicima (Kabata-Pendias, 2011).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1‐2 183</s> <s>Grafikon 2. Sadržaj Cd i Pb u uzorcima šipurka i maksimalno dozvoljene koncentracije Chart 2. Contents of Cd i Pb in rose hip samples and maximum allowed concentrations Tab.</s><s>2. Sadržaj elemenata (mg/kg) u šipurku; naša studija vs literatura The content of elements (mg/kg) in rose hip; our study vs literature data Element</s> <s>Poređenjem dobijenih rezultata sa podacima iz literature (tabela 2) uočavaju se razlike u koncentracijama detektovanih elemenata u plodu šipurka iz različitih delova sveta; Argentina (Damascos i sar., 2008), sa različitih područja Turske (Demir i sar., 2001; Ercisli, 2007; Duran i sar., 2008; Kazaz i sar., 2009) i Sjedinjenih Američkih Dražava (USDA, 2017).</s> <s>Ispitivanjem elementalnog sastava uzoraka šipurka sa dve lokacije u centralnoj Srbiji, utvrđene su razlike u sadržaju detektovanih elemenata.</s><s>Prisutvo As, Bi, Co, Cr, Li, Mo, Ni, Sb i Tl nije utvrđeno u ispitivanim uzorcima.</s><s>Eksperimentalni rezultati ukazuju na veće koncentracije esencijalnih i esencijalnih elemenata u tragovima (Ca, K, Mg, Na, B, Mn i Zn) u uzorku sa područja Male Moštanice (U2).</s><s>Od toksičnih i potencijalno toksičnih elemenata utvrđeno je prisutvo aluminijuma i olova u oba uzoraka i kadmijuma u uzorku U2.</s><s>Koncentracija Pb u uzorku U1 je bila na granici MDK, a koncentracija Cd u uzorku U2 bila je dvostuko veća od MDK.</s><s>Povećani sadržaj Pb u uzorku U1 može da ukazuje na aerozagađenje iz automobila, zboga blizine lokalnog puta mestu gajenja šipurka.</s><s>Prosečni sadržaji elemenata u ispitivanim uzorcima bili su u nizu: K>Ca>Mg>Al>B>Fe>Mn>Zn>Ba>Cu>Pb Posebna zahvalnica.</s><s>Autori se zahvaljuju D. Popović Beogračić na dizajnu i izradi slika.</s> <s>Patel, S. (2017): Rose hip as an underutilized functional food: Evidence-based review.</s><s>Trends in Food Science & Technology 63: 29–38.</s><s>Pravilnik o količinama pesticida, metala i metaloida i drugih otrovnih supstancija, hemioterapeutika, anabolika i drugih supstancija koje se mogu nalaziti u namirnicama ("Sl, glasnik RS", 25/2010, 28/2011, http:// zivinarstvo,com/ wpcontent/uploads/2014/03/Pravilnik-o-kolicinama-pesticida-metala-imetaloida-idrugih-otrovnih-supstancija-hemioterapeutika-anabolika-idrugihsupstancija-koje-se-mogu-nalaziti-u-namirnicama,pdf canina L.) oil obtained from waste hip seeds by different extraction methods.</s> <s>AKUMULACIJA ESENCIJALNIH I NEESENCIJALNIH ELEMENATA U BOBICAMA GODŽIJA J. Popović–Đorđević, A. Dramićanin, I. Miljković, T. Adžić, I. Brčeski Izvod: Godži (Goji berries) je relativno novo ime dato dvema srodnim vrstama Lycium Barbarum and Lycium chinense koje imaju dugu istoriju kao lekovite i prehrambene biljke u Istočnoj Aziji, posebno u Kini.</s><s>Rod Lycium pripada porodici Solanaceae koja obuhvata širok spektar vrsta kao što su paradajz, krompir i patlidžan.</s><s>Bobice godžija poznate su po svojim hranjivim potencijalima i predstavljaju odličan izvor elemenata u tragovima kao što su bakar (Cu), cink (Zn) i mangan (Mn) koji su prisutni u obliku visoko biopristupačnih Pb, Zn and Mo u bobicama godžija (plod) i zemljištu primenom induktivno spregnute plazme sa optičkom emisionom spektrometrijom (ICP–OES).</s><s>Pored toga izračunat je odnos koncentracija esencijalnih i neesencijalnih elemenata u bobicama i zemljištu (transfer faktor).</s><s>Od ispitivanih elemenata, As, Ba, Cd, Co, Cr, Li, Ni, i Mo nisu detektovani u plodu godžija, dok su esencijalni elementi detektovani u koncentracijama od 3,59 mg/kg (Zn) do 4968,69 mg/kg (K).</s><s>Vrednosti za transfer faktor (TF) ispitivanih elemenata bile se u Ključne reči: godži, bobica, zemljište, esencijalni elementi, neesencijalni elementi.</s> <s>Lycium barbarum L. je jedna od važnih tradicionalnih kineskih ljekovitih biljnih vrsta.</s><s>Uzgaja se u severozapadnoj Kini i mediteranskom regionu.</s><s>Bobice i lišće L. barbarum u širokoj su upotrebi kao medicinsko povrće i funkcionalni čaj u Kini, jugoistočnoj Aziji, Europi i Severnoj Americi (Dong i sar.</s><s>2009).</s> <s>Reč je o drvenastoj biljci iz porodice Solanaceae, u koju spadaju još i paradajz, krompir, paprika.</s><s>Biljka pripada redu Solanales i rodu Lycium (The Euro+Med Plant Base).</s><s>Godži nativno raste na području Kine, Tibeta i drugih područja Azije (Fukuda i sar.</s><s>2001).</s><s>Zbog svojih medicinskih i hranljivih svojstava, biljka se izdvaja među popularnije.</s><s>U svakodnevnoj ishrani ljudi, voće i povrće imaju veoma važnu ulogu.</s><s>U prilog tome govori činjenica da poseduju različite vitamine (C, A, B6, E, tiamin, niacin), minerale i vlakna (Kader, 2001; Popović–Dordevic i sar.</s><s>2017; de la Guardia i Garrigues, 2015).</s><s>Pojedinačno je njihov doprinos procenjen na sledeći način: 91% vitamin C, 48% vitamin A, 27% vitamin B6, 17% tiamina, 15% niacina.</s><s>Dodatna odlika voća i povrća koja opravdava primarno mesto u ishrani je i ta da svakodnevnim konzumiranjem mogu smanjiti rizik od kancera, bolesti srca, infarkta i drugih hroničnih bolesti (Prior and Cao, 2000; Kader, 2001).</s><s>Poslednjih godina, interes potrošača za zdravstvenu prednost koju pružaju različite egzotične bobice i njihovi odgovarajući proizvodi u sve je većem porastu.</s><s>Konzumiranje godži bobica (Lycium barbarum), nara (Punica granatum), chia semenki (Salvia hispanica), açai bobica (Euterpe oleracea Martius) i mangostina (Garcinia mangostana) ima pozitivan i značajan uticaj na ljudsko zdravlje.</s><s>Svi ovi plodovi podržavaju imunološki sistem i bogati su hranljivim materijama (Llorent-Martínez i sar., 2013).</s><s>Godži bobice sadrže 19 aminokiselina uključujući i osam esencijalnih za život, 21 mineral u tragovima (uključujući germanijum, element koji se retko nalazi u namirnicama), karotenoide beta-karoten i zeaksantin.</s><s>Godži Dr Jelena Popović-Đorđević, vanredni profesor; Msc Irena Miljković, student specijalističkih akademski studija; Tamara Adžić, student osnovnih akademskih studija; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s><s>M.Sc. Aleksandra Dramićanin, istraživač-saradnik; Inovacioni centar Hemijskog fakulteta, Univerzitet u Beogradu.</s><s>Dr Ilija Brčeski, vanredni profesor; Univerzitet u Beogradu, Hemijski fakultet, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: jelenadjŽagrif.bg.ac.rs Rad je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (projekti broj 46009 i 172017).</s> <s>188 bobice su najbogatiji izvor karotenoida od svih poznatih namirnica.</s><s>Osim toga, ovo povrće bogato je vitaminima C, E, i B-kompleksa, beta sitosterolom, kao i velikim brojem esencijalnih masnih kiselina koje su potrebne za proizvodnju hormona kao i za neometano funkcionisanje mozga i nervnog sistema.</s><s>Izuzetne nutritivne karakteristike godži bobica posledica su sadržaja minerala Ca, Mg, K, P, Fe, Zn, Cu, Cr, I, od kojih su neki od suštinskog značaja za normalno funkcionisanje ljudskog tela (Gogoasa i sar., 2014; Wojcieszek i sar., Razvoj industrije je u novije vreme doneo sa sobom i određene negativne posledice.</s><s>Kontaminacija teškim metalima je sve češći problem.</s><s>Gvožđe, bakar, cink i magnezijum su esencijalni metali i nalaze se prirodno u živim organizmima.</s><s>Međutim, olovo, aluminijum i kadmijum ukoliko su prisutni u većim količinama, smatraju se toksičnim.</s><s>Biljke ih obično usvajaju iz zemljišta, ali povišene koncentracije ovih elemenata mogu biti i posledica aerozagađenja (Gebrelibanos i sar., 2016).</s><s>Iako je na području Azije godži odavno u svakodnevnoj ishrani, na našim prostorima se još ne zna dovoljno o benefitima koje nudi ovo povrće.</s><s>Cilj rada bio je određivanje odnosa koncentracija (transfer faktora) esencijalnih i neesencijalnih elemenata u sistemu bobice godžija/zemljište.</s><s>Koncentracije elemenata u bobicama godžija i zemljištu određene su korišćenjem analitičke tehnike induktivno kuplovane plazme sa optičkom emisionom spektrometrijom, ICP–OES.</s> <s>Bobice godžija sakupljene su u fazi zrelosti, tokom septembra 2016. godine iz urbane bašte koja se nalazi na području Čačka (Moravički okrug, centralna Srbija), slika 1. Slika 1. Lokacija urbane bašte na području Čačka Picture 1. Location of the urban garden on Čačak teritory Priprema ploda godžija i zemljišta za analizu: Sveži plodovi (bobice) godžija prvo su isprani česmenskom, a zatim destilovanom vodom i osušeni na vazduhu.</s><s>Osušeni plodovi čuvani su na 4° C do analize.</s><s>Uzorak za ICP analizu je pripremljen prema literaturi (Mitić i sar., 2015) sa malim izmenama.</s><s>Ukratko, biljni materijal (č500 g) je samleven, odmereno je oko 0,5 grama uzorka i pomešano s 25 ml konc.</s><s>HNO3.</s><s>Smeša je pažljivo zagrevana 15 minuta kako bi se zapremina smanjila na 5 ml.</s><s>Nakon hlađenja dodati su vodonik-peroksid (H202, 30%) i voda.</s><s>Nastala suspenzija je zatim kuvana pa ohlađena.</s><s>Po dodavanju konc.</s><s>HCl ostavljena je preko noći.</s><s>Zatim je dodato 7 ml azotne kiseline (HNO3) i 1 ml vodonikperoksida (H2O2).</s><s>Po završenom razaranju uzorka, sadržaj je kvantitativno prebačen u normalni sud od 50 ml koji je dopunjen do crte ultra-čistom dejonizovanom vodom.</s><s>Rastvor uzorka iz normalnog suda profiltriran je kroz kvantitativni filter papir veličine pora 2-4 µm u plastične samostojeće kivete.</s> <s>Priprema reprezentativnog uzorka zemljišta pomoću metode slučajnih kvadrata urađena je u laboratoriji za hemiju na Poljoprivrednom fakultetu.</s><s>Za ovu svrhu uzeto je oko 2 Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 189</s> <s>Materijal i metode rada kg zemljišta, sa više mernih tačaka, a zatim je pripremljen kompozitni uzorak (Korunović i Stojković, 1989).</s><s>Za određivanje sadržaja elemenata korišćen je postupak opisan u literaturi (Vukojević i sar., 2016).</s><s>Na analitičkoj vagi odmereno je č1 g zemljišta i prebačeno u čašu od 25 ml.</s><s>Zatim je dodato 15ml hlorovodonične kiseline (HCl) (36%) i 5ml koncentrovane azotne kiseline HNO3 (65%).</s><s>Uzorak je prebačen u vodeno kupatilo kako bi se izvršilo "mokro" razaranje ("wet digestion") zagrevanjem 5–6 sati na temperaturi č80°C. Nakon razaranja uzoraka (digestije), rastvor je prebačen u normalni sud od 100 ml i dopunjen do crte ultračistom dejonozovanom vodom.</s><s>Filtriranje u plastične samostojeće kivete izvršeno je kroz kvantitativni filter papir (2-4 m).</s><s>Hemikalije i reagensi (analitičke čistoće) nabavljeni su od Merck-a (Darmstadt, Nemačka).</s><s>Korišćena je dejonizovana ultračista voda.</s><s>Filter papir (veličine pora 2-4 µm) nabavljen je od filter - lab, FILTROS ANOIA, S. A. Barcelona, a kivete od ISOLAB Laborgeräte GmbH, Germany.</s> <s>Mn, Mo, Na, Ni, Pb, Sb, Tl i Zn) u plodu godžija i zemljištu korišćena je analitička tehnika induktivno kuplovana plazma sa optičkom emisionom spektrometrijom, ICP - OES (eng. Inductively coupled plasma – Optic Emission Spectrometry).</s><s>Analiza je rađena na instrumentu Spectroblue (SPECTRO Analytical Instruments GmbH, Nemačka) opremljen Spectro Smart Analyzer programom za obradu podataka, i primenjena je US EPA Metoda Transfer faktor (TF) (engl.</s><s>Transfer Factor, TF) za godži bobice izračunat je prema Baraću (2017).</s><s>TF se dobija iz odnosa koncentracije elementa koji je predmet razmatranja u biljci i zemljištu: TF=Cb/Cz, gde je Cb koncentracija elemenata u bobicama godžija i Cz je koncentracija istog elementa u uzorku zemljišta prikupljenom sa parcele na kojoj su uzgajane i sakupljene bobice godžija.</s> <s>Zemljište je veoma specifična komponenta biosfere jer predstavlja geohemijski "taložnik" za zagađivače i ponaša se kao prirodna zaštita koja kontroliše transport hemijskih elemenata i supstanci u atmosferu, hidrosferu i biosferu.</s><s>Zemljište je mešavina minerala, organske materije, gasova, tečnosti i velikog broja organizama koji zajedno podržavaju život na Zemlji.</s><s>Zemljište–pedosfera ima svoje značajne funkcije: 1) predstavlja podlogu za rast biljaka, 2) predstavlja sredstvo za skladištenje, snabdevanje i prečišćavanje vode, 3) modifikator je Zemljine atmosfere, 4) predstavlja stanište organizama.</s><s>Zemljište se naziva i Zemljina kora, jer povezuje litosferu, hidrosferu, atmosferu i biosferu.</s><s>Proizvod je uticaja raznovrsnih faktora kao što su klima, reljef i njegovi matični materijali (minerali) i njihove međusobne interakcije tokom vremena.</s><s>Zemljište se stalno razvija kroz brojne fizičke, hemijske i biološke procese.</s><s>Najvažnija uloga zemljišta je njegova produktivnost, koja je osnova za opstanak ljudi.</s> <s>Rezultati našeg eksperimenta prikazani su u tabeli 1. Od 22 ispitivana elementa bizmut (Bi), kalaj (Sb) i talijum (Tl) nisu detektovani u zemljištu na kom je gajen godži kao ni u bobicama godžija.</s><s>U zemljištu su najzastupljeniji elementi (sa koncentracijama >100 koncentracijama manjim od 100 mg/kg (Tabela 1).</s><s>Prema nacionalnim propisima predložene su maksimalno dozvoljene koncentracije eksperimenta, ukazuju je da su u ispitivanom zemljištu B (51,79 mg/kg) i Ni (104,57 mg/kg) detektovani u većim koncentracijama od maksimalno dozvoljenih koncentracija za ove Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 190</s> <s>MDK* – maksimalno dozvoljene koncentracije u zemljištu ("Sl. glasnik RS", br. 23/94) MDK**– maksimalno dozvoljene koncentracije u povrću ("Sl. glasnik RS", br. 25/2010, 28/2011) MAC* and MAC**– Maximum allowable concentrations in soil and vegetables, respectively Hemijski sastav biljaka uopšteno odražava elementarni sastav zemljišta na kom su gajene.</s><s>Na međusobni odnos utiče veliki broj različitih faktora.</s><s>Uobičajene koncentracije elemenata u tragovima u biljkama koje rastu na različitim, ali nezagađenim, zemljištima pokazuju prilično velike varijacije za svaki element.</s><s>Biljke takođe mogu apsorbovati elemenate u tragovima preko svojih nadzemnih delova taloženjem iz vazduha.</s><s>U principu, biljke lako usvajaju elemente koji se zastupljeni u zemljištu u rastvornim oblicima, u jonskim ili heliranim i kompleksnim oblicima (Kabata-Pendias, 2011; de la Guardia i Garrigues, Iako sastav bobica godžija, generalno, reflektuje mineralni sastav zemljišta na kom je gajen, važno je naglasiti da koncentracija esencijalnih i neesencijalnih elemenata zavisi od karakteristika zemljišta, fiziologije biljke, sastava vode za navodnjavanje, kao i sastava đubriva, i sredstava za zaštitu koja se koriste u zasadima (Niro i sar., 2017).</s><s>Minerali koji se unose hranom su neorganska jedinjenja koja sadrže esencijalne i esencijalne elemente u tragovima.</s><s>Pored Bi, Sb i Tl, u bobicama godžija nisu detektovani As, Ba, Cd, Co, Cr, Li, Ni i Mo.</s><s>Esencijalni elementi su oni koji se mogu naći u telu u malim količinama (mg po kilogramu) i u ovu grupu spadaju Ca, K, Fe, Mg, Na i Zn.</s><s>Međutim, esencijalni elementi u tragovima potrebni su u miligramskiim i submiligramskim količinama elementima detektovanim u ispitivanim bobicama godžija najzastupljeni elementi bili su K gvožđe, mangan i cink detektovani su u koncentracijama manjim od 50 mg/kg (tabela 1).</s><s>Neesencijalni elementi, kao što su Al, As, Ba, Cd, Hg, Ni, Pb i Sb imaju kumulativna svojsta i prema tome se smatraju potencijalno toksičnim za konzumente (de la Guardia i Garrigues, 2015).</s><s>Iz ove grupe elemenata u plodovima ispitivanog godžija detektovani su samo Al (22,91 mg/kg) i Pb (0,85 mg/kg).</s><s>Koncentracija Pb bila je ispod maksimalno Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 191</s> <s>4968,69±13,44 dozvoljene koncentracije za ovaj element u svežem povrću, propisane nacionalnim pravilnikom, tabela 1 ("Sl. glasnik RS", 25/2010, 28/2011).</s><s>U poređenju sa podacima Llorent-Martínez i sar., 2013) sadržaj aluminijuma bio je manji, a olova znatno veći u godžiju koji smo ispitivali.</s> <s>Poređenjem dobijenih rezultata sa podacima iz literature (tabela 2) uočeno je da su koncentracije Ca, Cu, Na i Zn manje u proučavanom godžiju od koncentracija za navedene elemente koje u svojim studijama iznose drugi autori (Llorent-Martínez i sar., 2013; Gogoasa i sar., 2014; Niro i sar., 2017).</s><s>Sadržaji K i Na su veći u odnosu na sadržaj u godžiju koji su izmerili Niro i sar., (2017), ali manji od sadržaja koji su detektovali Llorent-Martínez i sar., (2013).</s><s>Sadržaji Fe i Mn značajno su manji u proučavanim bobicama godžija nego što prikazuju pojedini autori u svojim radovima (Llorent-Martínez i sar., 2013; Gogoasa i sar., 2014).</s><s>Prema podacima USDA Branded Food Products Database (2017) za Ca, Fe, K i Na u bobicama organski gajenog godžija, sadržaj navedenih elemenata veći je u odnosu na druge ispitivane uzorke godžija, tabela 2.</s> <s>Tab.</s><s>2. Sadržaji elemenata (mg/kg) u bobicama godžija; naša studija vs literatura Contents of elements (mg/kg) in goji berries; our study vs literature data Element</s> <s>Bioakumulacija elemenata iz zemljišta u biljke može da varira između različitih delova biljke.</s><s>Stepen akumulacije pojedinih elemenata u zelenim biljkama u redosledu je Cd, Grafikon 1. Transfer faktor (TF) za esencijalne i nesencijalne elemente u bobicama godžija Chart 1. Transfer factor (TF) for essential and non essential elements in goji berries Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 192</s> <s>Transfer elemenata iz zemljišta do biljke predstavlja glavni put izlaganja ljudi zagađenom zemljištu.</s><s>Transfer faktor je jedan od indeksa zagađenja koji se koriste za procenu uticaja sadržaja odabranih elemenata na zagađenje zemljišta i zdravlje ljudi (Barać, 2017).</s><s>Rezultati za transfer faktor esencijalnih i neesencijalnih elemenata u bobicama godžija predstavljeni su na grafiku 1. Vrednosti dobijene za TF esencijalnih elementa bile su u redosledu K>Na>B>Cu>Mg>Zn>Ca>Mn>Fe.</s><s>Olovo je imalo značajno veći TF od aluminijuma.</s><s>Trend akumulacije elemenata u tragovima (B>Cu>Zn>Pb> Mn>Fe) osim za Zn, u saglasnosti je sa opštim trendom akumulacije ovih elemenata u zelenim biljkama prikazanim u literaturi (Kabata-Pendias, 2011).</s> <s>Ispitivanjem sadržaja esencijalnih i nesencijalnih elementa u bobicama godžija utvrđeno je prisustvo Al, B, Ca, Cu, Fe, K, Mg, Mn, Na, Pb i Zn.</s><s>Eksperimentalni rezultati ukazuju na značajne količine esencijalnih elemenata (K>Mg>Ca>Na) u ispitivanim bobicama.</s><s>Toksični i potencijalno toksični, osim Al i Pb, nisu detektovani.</s><s>Ispitivani godži akumulirao je elemente u tragovima u redosledu B>Cu>Zn>Pb>Mn>Fe.</s><s>Zahvalnost: Autori se zahvaljuju D. Popović Beogračić na dizajnu i izradi slika.</s> <s>Journal of Food Science 29, 398–408. and weekly intake of essential and toxic elements in Serbian vegetables.</s><s>Journal of Environmental Protection and Ecology 18 (3), 889–898.</s><s>Pravilnik o dozvoljenim količinama opasnih i štetnih materija u zemljištu i vodi za navodnjavanje i metodama njihovog ispitivanja ("Sl. glasnik RS", br. 23/94) Pravilnik o količinama pesticida, metala i metaloida i drugih otrovnih supstancija, hemioterapeutika, anabolika i drugih supstancija koje se mogu nalaziti u namirnicama ("Sl. glasnik RS", 25/2010, 28/2011, http://zivinarstvo,com/ wpcontent/uploads/2014/03/Pravilnik-o-kolicinama-pesticida-metala-imetaloida-idrugih-otrovnih-supstancija-hemioterapeutika-anabolika-idrugihsupstancija-koje-se-mogu-nalaziti-u-namirnicama.pdf Prior, R. L, Cao, G. (2000): Antioxidant phytochemicals in fruit and vegetables, diet and health implications, HortScience, Vol.</s><s>35, No.</s><s>4, pp.</s><s>588–592.</s><s>USDA Branded Food Products Database (2017). https://ndb.nal.usda.gov/ndb/search/list U.S. Environmental Protection Agency.</s><s>Method 200.7. (1994) Determination of Metals and Trace Elements in Water and Wastes by Inductively Coupled PlasmaAtomic Emission Spectrometry.</s><s>Revision 4.4. https://www.epa.gov/sites/production/files/2015-08/documents/method_2007rev4-41994.pdf</s> <s>A. Maksimović, M. Milošević, S. Jelačić Izvod: Značaj treseta kao glavne komponente supstrata u proizvodnji rasada pojedinih biljnih vrsta potvrđen je u mnogobrojnim istraživanjima.</s><s>Cilj ovog rada bio je testiranje supstrata na bazi crnog i belog (svetlog) treseta, u različitim odnosima, uz primenu biostimulativnih hraniva radi dobijanja što kvalitetnijeg rasada lavande.</s><s>Istraživanje je sprovedeno u stakleniku Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu tokom 2014. godine.</s><s>Ogled sačinjavaju dve faze.</s><s>U prvoj fazi izvršena je setva semena lavande u polipropilenske kontejnere (230 otvora – ćelija), dok je u drugoj fazi izvršeno pikiranje mladih biljaka u polipropilenske saksije tipa V 9B (ø 9 cm).</s><s>U proizvodnji rasada lavande (sorte Primorska) korišćeni su različiti supstrati: komercijalni supstrat (Floragard) za setvu kao kontrolna varijanta u ogledu i supstrati koji su ručno napravljani (mešani).</s><s>Dominantnu komponentu ispitivanih supstrata činio je tamni treset koji potiče sa područja Južnog Banata, selo Gaj.</s><s>Tamni treset je mešan sa svetlim tresetom (Hansa torf pH=3,5-5) u različitim zapreminskim odnosima.</s><s>Tokom proizvodnje rasada supstrati su obogaćivani dodavanjem vodenog rastvora hraniva: Fitofert Humistart formulacije 4:12:5 i Fitofert Kristal formulacije 10:40:10+ME.</s><s>Hraniva su dodavana, zalivanjem, supstratima na svakih sedam dana u koncentraciji od 0,1% na 1l vode.</s><s>Rezultati istraživanja pokazuju značajan uticaj primene domaće sirovine, treseta iz Gaja, na kvalitet rasada lavande.</s><s>Oplemenjivanjem treseta različitim mineralnim biostimulativnim hranivima značajno se uticalo na ispitivane parametre kvaliteta rasada lavande.</s><s>Na osnovu sprovedenih istraživanja može se zaključiti da se najbolji kvalitet rasada lavande dobija proizvodnjom na supstratu koji se sastoji od Ključne reči: komercijalni supstrat, tamni treset iz Gaja, svetli treset, biostimulativna hraniva.</s> <s>Lavanda (Lavandula angustifolia Mill.) u narodu još poznata kao lavandula ili mirisni despik je lekovita, aromatična i začinska biljna vrsta koja se primenjuje u terapeutske svrhe kao i u prehrambenoj i kozmetičkoj industriji.</s><s>Lavanda je tipično kserofitna biljka, poreklom sa mediterana.</s><s>Izuzetno je svetloljubiva biljka jer broj osunčanih sati značajno utiče na sastav eteričnog ulja.</s><s>Nešto više vlage zahteva u početnoj fazi razvoja, tačnije u periodu do cvetanja, a kasnije dobro podnosi i dugotrajnu sušu.</s><s>Uspeva sve do 1700 m nadmorske visine.</s><s>Nema velike zahteve u pogledu vrste zemljišta.</s><s>Za njeno gajenje pogodna su plitka, krečna zemljišta, skromnijeg mineralnog sastava.</s><s>Ne odgovaraju joj kisela zemljišta kao ni visok nivo podzemnih voda.</s><s>U periodu mirovanja nadzemni delovi lavande izdržavaju mrazeve i do – 200C. Kišovito i oblačno vreme može prouzrokovati smanjenje količine etarskog ulja za 30Primenom biostimulatora utvrđeno je da dolazi do povećanja energije klijanja, brzine nicanja, bržeg početnog porasta, dužih korenčića, a povećava se i masa suve materije.</s><s>Takođe, primećen je i bioregulativni uticaj na fotoperiodizam neutralne i biljke kratkog dana.</s><s>U odnosu na specifičnost biljne proizvodnje, a u zavisnosti od biološke proizvodnje, tehničkih Ankica Maksimović, dipl. master inženjer poljoprivrede; Mina Milošević, dipl. master inženjer poljoprivrede; dr Slavica Jelačić, redovni profesor; Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, Republika Srbija.</s><s>E-mail prvog autora: ankica991Žgmail.com Rad je rezultat projekta: Razvoj i primena novih i tradicionalnih tehnologija u proizvodnji konkurentnih prehrambenih proizvoda sa dodatom vrednošću za evropsko i svetsko tržište.</s><s>Broj projekta: III 46001.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 196</s> <s>Uvod mogućnosti za njihovu primenu, obezbeđenosti tržišta, koriste se sledeći oblici đubriva (Hanić, 2000): slabo rastvorljiva pojedinačna i složena granulisana đubriva; lako rastvorljiva i dvojna đubriva; kristalizovana đubriva; tečna i suspenziona đubriva i spororazlagajuća đubriva.</s><s>Biostimulatori utiču na bolju klijavost semena (Jelačić at al., 2006), a predstavljaju pokretače biološke aktivnosti biljaka, istovremeno delujući na biljku, koren i na mikrofloru zemljišta.</s><s>Aktivne materije biostimulatora su prirodnog porekla; kao što su različite biljne podloge (npr. alge Laminaria hyperborea i Laminaria nigripes) koje su dobijene enzimatskom hidrolizom i odlikuju se visokim sadržajem proteina (Maksimović i sar., 2001).</s><s>Od navedenih đubriva u proizvodnji rasada lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja najviše su ispitana spororazlagajuća i vodorastvorljiva đubriva (Beatović i sar., 2012; Jelačić i sar., 2007).</s><s>Dosadašnja istraživanja u proizvodnji rasada lavande odnosila su se na primenu biostimulatora i spororazlagajućeg đubriva.</s><s>Fitofert Humistart 4:12:5 je organo-mineralno i biostimulativno hranivo u obliku koncentrovane suspeznije sa visokim sadržajem fosfora, huminskih, fulvo i aminokiselina, oplemenjeno ekstraktom algi i mikroelementima.</s><s>Fitofert Kristal 10:40:10 + ME je đubrivo sa visokim sadržajem fosfora.</s><s>Namenjeno je za ishranu biljaka u ranoj fazi u vreme formiranja korenovog sistema, ali se može koristiti za neutralizaciju deficita fosfora u zemljištu, za intenzivnije cvetanje i za ubrzavanje zrenja plodova.</s><s>Glavne prednosti treseta su njegova mala zapreminska masa, dobar vodno-vazdušni kapacitet, visok sadržaj organskih materija i huminskih kiselina.</s><s>Najčešće su siromašni sa lakopristupačnim hranivima pa ih je neophodno mešati i oplemenjivati (Damjanović i sar., Materijal i metode rada</s> <s>Istraživanje je sprovedeno u stakleniku Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu tokom 2014. godine.</s><s>Ogled sačinjavaju dve faze: u prvoj fazi izvršena je setva semena lavande u polipropilenske kontejnere (230 otvora – ćelija), dok je u drugoj fazi izvršeno pikiranje mladih biljaka u polipropilenske saksije tipa V 9B (ø 9 cm).</s><s>U proizvodnji rasada lavande korišćeni su različiti supstrati: komercijalni supstrat za setvu kao kontrolna varijanta u ogledu i supstrati koji su ručno napravljani (mešani).</s><s>Dominantnu komponentu ispitivanih supstrata činio je tamni treset koji potiče sa područja Južnog Banata, selo Gaj.</s><s>Tamni treset (tabela 2) je mešan sa svetlim tresetom (Hansa torf pH=3,5-5) u različitim zapreminskim odnosima.</s> <s>Kao supstrat za setvu semena i prizvodnju rasada korišćen je komercijalni supstrat i tamni treset iz Gaja, čiji je sastav određen standardnim agrohemijskim metodama u Laboratoriji za agrohemiju i fiziologiju, Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu – Zemunu Tab.</s><s>1. Agrohemijske osobine komercijalnog supstrata Floragard Agrochemical properties of the commercial substrate Floragard Humus</s> <s>Tokom proizvodnje rasada supstrati su zalivani (oplemenjivani) dodavanjem hraniva (đubriva): Fitofert Humistart formulacije 4:12:5 i Fitofert Kristal formulacije 10:40:10+ME.</s><s>Korišćena hraniva su dodavana (zalivanjem) supstratima na svakih sedam dana i to u koncentraciji od 0,1% na 1l vode.</s><s>Kontrolnu varijanta u ogledu činio je komercijalni supstrat Floragard.</s> <s>Tab.</s><s>2. Agrohemijske osobine tamnog treseta iz Gaja Agrohemijske osobine Agrochemical properties of dark peat from Gaj village Agrohemijske osobine</s> <s>Setva semena lavande u kontejnere napunjene ispitivanim supstratima izvršena je 19.03.2014. godine.</s><s>Za setvu je korišćeno seme sorte Primorska.</s><s>Pre setve izvršeno je punjenje kontejnera supstratima i to ručno.</s><s>Pikiranje mladih biljaka u polietilenske kontejnere je izvršeno 24.04.2014. godine.</s><s>Proizvodnja rasada je trajala do 04.07.2014.</s><s>Pre analize biljke su prošle period „kaljenja“.</s><s>Tokom proizvodnje rasada korišćene su uobičajene mere nege rasada: zalivanje, zasenjivanje i provetravanje.</s><s>Zalivanje je vršeno uvek u jutarnjim časovima, kada je i najbolje zalivati kako bi poštedeli biljke stresa.</s><s>Metodom slučajnog uzorka izdvojeno je po 10 biljaka svake varijante i izvršeno je merenje sledećih parametara: • broj bočnih grana i</s> <s>Rezultati eksperimenta prikazani su preko osnovnih pokazatelja deskriptivne i analitičke statistike (Hadživuković, 1991).</s><s>Od pokazatelja centralne tendencije izračunata je aritmetička sredina (x̅).</s><s>Variranje osobina izraženo je preko intervala varijacije (Iv) i koeficijenta varijacije (Cv).</s><s>Rezultati istraživanja određeni su metodom analize varijanse, a ocena značajnosti primenom LSD-testa.</s><s>Rezultati su prikazani tabelarno i grafički.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 198</s> <s>Visina biljaka je jedan od najvažnijih pokazatelja kvaliteta rasada.</s><s>Rezultati istraživanja prikazani u tabeli 3. i grafikonu 1. pokazuju da je najveća prosečna vrednost visine lavande (20,56 cm) dobijena proizvodnjom na supstratu koji se sastojao od tamnog treseta (75%) + svetlog treseta (25%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3).</s><s>Najmanji porast od 15,39 cm dobijen je proizvodnjom rasada lavande na supstratu koji se sastojao od tamnog treseta (50%)+svetlog treseta (50%)+Humistart (varijanta ogleda br. 4).</s><s>Između ispitivanih supstrata dobijene su visoko statistički značajne razlike u prosečnim visinama biljaka, tabela Tab.</s><s>3. Osnovni statistički pokazatelji za visinu biljke lavande Basic statistical indicators for the height of the lavender plant Varijante ogleda / Variants of trial</s> <s>1. Komercijalni supstrat / Kommercial supstrate 2. Tamni treset (75%)+svetli treset (25%)+Humistart 4. Tamni treset (50%)+svetli treset (50%)+Humistart Supstrati koji su ručno napravljeni (varijante ogleda br. 3. i 5.) ostvarili su jači efekat na prosečnu visinu biljke lavande od komercijalnog supstrata (varijanta ogleda br. 1.).</s><s>Takođe, primena hraniva Kristal je pokazala bolje rezultate u odnosu na primenu Humistarta.</s><s>Najveći interval variranja (5,0 cm) postignut je primenom supstrata koji se sastojao od tamnog treseta (75%) + svetlog treseta (25%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3), dok je najmanji interval (3,4) zabeležen upotrebom suptrata: tamni treset (50%) + svetli treset (50%) + Humistart (varijanta ogleda br. 4).</s><s>Vrednosti koeficijenta varijacije kretale su Grafikon 1. Uticaj supstrata na visinu lavande Chart 1. Influence of the substrate on the height of lavender Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 199</s> <s>Uticaj supstrata na broj bočnih grana biljke Efekat ispitivanih supstrata ispoljen je i na analizirani parametar kvaliteta rasada broj bočnih grana lavande (Tabela 4. i Grafikon 2.).</s><s>Najveći broj grana (3,5) dobijen je proizvodnjom lavande na supstratu koji se sastojao od tamnog treseta (75%) + svetlog treseta (25%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3).</s><s>Najmanji broj grana (3,2) dobijen je proizvodnjom rasada na supstratu koji je sastavljen od tamnog treseta (75%) + svetli treset (25%) + Humistart (varijanta ogleda br 2).</s><s>Između ispitivanih supstrata nisu dobijene statistički značajne razlike u broju grana, tabela 4. Tab.</s><s>4. Osnovni statistički pokazatelji za broj grana lavande Basic statistical indicators for the number of branches of lavender Varijante ogleda / Variants of trial</s> <s>Vrednosti intervala varijacije ujednačene su za sve ispitivane varijante ogleda.</s><s>Najveći koeficijent varijacije (9,74%) postignut je proizvodnjom rasada na supstratu sastavljenom od tamnog treseta (50%) + svetli treset (50%) + Humistart (varijanta ogleda br. 4).</s><s>Najmanji koeficijent varijacije (7,55%) postignut je proizvodnjom rasada na supstratu sastavljenom od tamnog treseta (50%) + svetli treset (50%) + Kristal (varijanta ogleda br. 5).</s><s>Grafikon 2. Uticaj supstrata na broj bočnih grana lavande Chart 2. Influence of the substrate on the number of lateral branches of lavender Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 200</s> <s>Uticaj supstrata na nadzemnu masu biljke Razvijenost rasada lavande ogleda se i u masi njegovih nadzemnih delova.</s><s>Rezultati istraživanja prikazani u tabeli 5. i grafikonu 3. pokazuju da je najveća masa biljke (3,11 g) postignuta proizvodnjom na supstratu: od tamnog treseta (75%) + svetlog treseta (25%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3).</s> <s>Najmanje prosečne vrednosti mase biljke (1,57 g) dobijene su proizvodnjom rasada Između ispitivanih suptrata postignute su visoko statistički značajne razlike u masi nadzemnog dela biljke, tabela 5.</s> <s>Najveći interval variranja (1,29 g) postignut je primenom supstrata koji se sastojao najmanji interval (0,73 g) zabeležen upotrebom supstrata: tamni treset (75%) + svetli treset (25%) + Humistart (varijanta ogleda br. 2).</s><s>Vrednosti koeficijenta varijacije kretale su se od svetli treset 50% + Humistart).</s> <s>Rezultati istraživanja pokazuju značajan uticaj primene domaće sirovine, treseta iz Gaja na kvalitet rasada lavande.</s><s>Oplemenjivanjem treseta različitim mineralnim biostimulativnim hranivima značajno se uticalo na ispitivane parametre kvaliteta rasada lavande.</s><s>Na osnovu sprovedenih istraživanja može se zaključiti da se najbolji kvalitet rasada lavande dobija proizvodnjom na supstratu koji se sastoji od tamnog treseta (75%) + svetlog treseta (25%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3).</s><s>Značaj ovih istraživanja je u primeni i promociji domaće sirovine, treseta iz Gaja, kao glavne komponente supstrata namenjenih za proizvodnju rasada lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u Srbiji.</s> <s>UTICAJ SUPSTRATA NA KVALITET RASADA MILODUHA (Hyssopus officinalis L.) A. Maksimović, M. Milošević, S. Jelačić Izvod: Cilj ovog rada je testiranje supstrata na bazi crnog i belog treseta, u različitim odnosima, uz primenu biostimulativnih hraniva radi dobijanja što kvalitetnijeg rasada miloduha.</s><s>Istraživanje je sprovedeno u stakleniku Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu tokom 2014. godine.</s><s>Ogled sačinjavaju dve faze.</s><s>U prvoj fazi izvršena je setva semena miloduha u polipropilenske kontejnere (230 otvora – ćelija), dok je u drugoj fazi izvršeno pikiranje mladih biljaka u polipropilenske saksije tipa V 9B (ø 9 cm).</s><s>U proizvodnji rasada miloduha korišćeni su različiti supstrati: komercijalni supstrat (Floragard) za setvu kao kontrolna varijanta u ogledu i supstrati koji su ručno napravljani (mešani).</s><s>Dominantnu komponentu ispitivanih supstrata činio je tamni treset koji potiče sa područja Južnog Banata, selo Gaj.</s><s>Tamni treset je mešan sa svetlim tresetom (Hansa torf pH=3,5-5) u različitim zapreminskim odnosima.</s><s>Tokom proizvodnje rasada supstrati su zalivani vodom uz dodavanje hraniva: Fitofert Humistart formulacije 4:12:5 i Fitofert Kristal formulacije 10:40:10+ME.</s><s>Korišćena hraniva su, zalivanjem, dodavana supstratima na svakih sedam dana u koncentraciji od 0,1% na 1l vode.</s><s>Rezultati istraživanja pokazuju značajan uticaj primene domaće sirovine, treseta iz Gaja, na kvalitet rasada miloduha.</s><s>Oplemenjivanjem treseta različitim mineralnim biostimulativnim hranivima značajno se uticalo na ispitivane parametre kvaliteta rasada miloduha.</s><s>Na osnovu sprovedenih istraživanja može se zaključiti da se najbolji kvalitet rasada miloduha dobija proizvodnjom na supstratu koji se sastoji od Ključne reči: đubriva, komercijalni supstrat, tamni</s> <s>Miloduh (Hyssopus officinalis L.), poznat je u narodu i pod nazivima: hisop, izop blagovanj, osipant, sipan, šatrajka, ižop, veljen, dih, pravi vrisak ili vuzak.</s><s>To je višegodišnja žbunasta biljka iz porodice Lamiaceae (usnača/usnatica).</s><s>Miloduh se upotrebljava kako u narodnoj medicini tako i službenoj.</s><s>Najveće količine miloduha koriste se za proizvodnju etarskog ulja, koje se upotrebljava u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji.</s><s>Miloduh se upotrebljava i kao kulinarski začin (Kovačević, 2000).</s><s>Miloduh uspeva na toplim i suvim terenima, a zahvaljujući dobro razvijenom korenu, odlično podnosi sušu.</s><s>Miloduh je fotofilna biljka i traži puno svetla, a uspeva skoro na svim tipovima zemljšta od vrlo skromnih, poput šljunkovitih, do vrlo plodnih.</s><s>Ipak, na plodnijim terenima, kao što su krečni i srednje vezani, tipa černozema, daje veći prinos i bolji kvalitet herbe i etarskog ulja.</s><s>Setvom u rano proleće, biljke niču za 10 - 15 dana i sporo rastu.</s><s>Cveta polovinom jula, a sledećih 5 - 7 godina krajem juna.</s><s>Krajem septembra cveta još jednom (Šilješ i sar., 1992).</s><s>Koren je višegodišnji i veoma je otporan na niske temperature; ne izmrzava čak ni na temperaturama od -30 °C, kada je golomrazica.</s><s>Zbog dubokog korenovog sistema, miloduh dobro podnosi sušu.</s><s>Voli južne, sunčane, ocedite i suve terene, iako za klijanje i nakon prve kosidbe zahteva mnogo vode (Kišgeci i sar., 2009).</s><s>Iako je samonikla biljka, izop se sve češće gaji po baštama zahvaljujući  Ankica Maksimović, dipl. master inženjer poljoprivrede, Mina Milošević, dipl. master inženjer poljoprivrede, prof. dr Slavica Jelačić, redovni profesor Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet u Zemunu, Nemanjina 6, 11080 Beograd-Zemun, Srbija;</s> <s>E-mail prvog autora: ankica991Žgmail.com Rad je rezultat projekta: Razvoj i primena novih i tradicionalnih tehnologija u proizvodnji konkurentnih prehrambenih proizvoda sa dodatom vrednošću za evropsko i svetsko tržište.</s><s>Broj projekta: III 46001.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 204</s> <s>Materijal i metode rada širokom spektru lekovotih dejstava.</s><s>Pogodan je za vezivanje živih peskova i ozelenjavanje goleti, pošto se vrlo dobro suprotstavlja eroziji (Tucakov, 1970.) Treseti imaju malu zapreminsku masu (0,2-1 g/cm³), dobar vodno-vazdušni kapacitet, visok sadržaj organskih materija i huminskih kiselina.</s><s>Najčešće su siromašni lakopristupačnim hranivima pa ih je neophodno mešati i oplemenjivati (Damjanović i sar., 2006).</s><s>Biljni ekstrakti ili biostimulatori su ekstrakti dobijeni iz jedne ili više vrsta biljaka te mogu stimulativno delovati na rast i razvoj gajenih biljaka.</s><s>Osim toga, štite biljku od napada različitih patogena, ali i ostalih nepogodnih uticaja spoljašnje okoline.</s><s>Nazivaju se i biotskim elicitorima.</s><s>Utvrđeno je da dejstvom biostimulatora dolazi do povećanja energije klijanja, brzine nicanja, bržeg početnog porasta, dužih korenčića, a povećava se i masa suve materije Fitofert Humistart 4:12:5 je organo-mineralno i biostimulativno hranivo u obliku koncentrovane suspeznije sa visokim sadržajem fosfora, huminskih, fulvo i aminokiselina, oplemenjeno ekstraktom algi i mikroelementima.</s><s>Preparat predstavlja idealno rešenje za proizvodnju rasada i rane faze razvoja biljaka nakon presađivanja, a posebno u stanju stresa.</s><s>Mehanizmi dejstva ovog đubriva zasnivaju se na energiji NPK materija i prisutnih biostimulativnih komponenti.</s><s>Ove organske materije prirodnog porekla stimulišu niz pozitivnih biohemijskih procesa u ćelijama biljaka, pojačavaju asimilaciju hraniva i čine useve vitalnijim i otpornijim na stres i bolesti.</s><s>Fitofert Kristal 10:40:10 + ME je đubrivo sa visokim sadržajem fosfora.</s><s>Namenjeno je za ishranu biljaka u ranoj fazi u vreme formiranja korenovog sistema, ali se može koristiti za neutralizaciju deficita fosfora u zemljištu, za intenzivnije cvetanje i za ubrzavanje zrenja plodova.</s><s>Asimilacijom fosfora u ranoj fazi dobija se jak korenov sistem otporan na bolesti.</s><s>Preparat je potpuno vodorastvorljiv i primenjuje se fertigaciono sistemom kap po kap ili folijarno.</s><s>Prednost pravljenog supstrata je u tome što je znatno jeftiniji, a mana mu je što se koriste i određeni nesterilni materijali koji mogu zaraziti supstrat patogenima, pa se o toj činjenici mora povesti računa (Hanić, 2000).</s> <s>Istraživanje sa navedenim ciljem je sprovedeno u stakleniku Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu tokom 2014. godine.</s><s>Ogled se sastojao od dve faze: u prvoj fazi izvršena je setva semena miloduha u polipropilenske kontejnere (230 otvora – ćelija), dok je u drugoj fazi izvršeno pikiranje mladih biljaka u polipropilenske saksije tipa V 9B (ø 9 cm).</s><s>U proizvodnji rasada miloduha korišćeni su različiti supstrati i to: komercijalni supstrat za setvu koji je predstavljao kontrolnu varijanta u ogledu i supstrati koji su ručno napravljani (mešani).</s><s>Dominantnu komponentu ispitivanih (ručno spravljenih) supstrata činio je tamni treset koji potiče sa područja Južnog Banata, selo Gaj.</s><s>Tamni treset (tabela 2) je mešan sa svetlim tresetom (Hansa torf pH=3,5-5) u različitim zapreminskim odnosima.</s><s>Kao supstrat za setvu semena i prizvodnju rasada korišćen je komercijalni supstrat i tamni treset iz Gaja, čiji je sastav određen standardnim agrohemijskim metodama u Laboratoriji za agrohemiju i fiziologiju.</s><s>Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu-Zemunu Tab.</s><s>1. Agrohemijske osobine komercijalnog supstrata Floragard Agrochemical properties of the commercial substrate Floragard Humus</s> <s>Tab.</s><s>2. Agrohemijske osobine tamnog treseta iz Gaja Agrochemical properties of dark peat from Gaj village Agrohemijske osobine/</s> <s>Vodorastvorljivi P2O5 mg/100g/Water soluble P2O5 mg/100g Vodorastvorljivi K2O mg/100g/Water soluble K2O mg/100g Vodorastvorljive soli (%) /Water soluble salts (%) Tokom proizvodnje rasada miloduha supstrati su zalivani (oplemenjivani) dodavanjem hraniva (đubriva): Fitofert Humistart formulacije 4:12:5 i Fitofert Kristal formulacije 10:40:10+ME.</s><s>Korišćena hraniva su dodavana (zalivanjem) supstratima na svakih sedam dana i to u koncentraciji od 0,1% (1 ml i 1g hraniva na 1 l vode).</s><s>Kontrolnu varijanta u ogledu činio je komercijalni supstrat Floragard.</s><s>U eksperimentu su korišćene sledeće smeše supstrata (varijante ogleda): Komercijalni supstrat Floragard</s> <s>Setva semena miloduha u kontejner (230 otvora) napunjen komercijalni supstratom izvršena je 19.03.2014. godine.</s><s>Proizvodnja rasada (mladih biljaka) u kontejneru trajala je do faze razvoja 2-3 para mladih listova i tada je izvršeno u polietilenske saksije 24.04.2014. godine.</s><s>Saksije su predhodno napunjene mešavinama supstrata (varijante ogleda 1-5).</s><s>Proizvodnja rasada miloduha u saksijama je trajala do 10.06.2014.</s><s>Tokom proizvodnje rasada korišćene su uobičajene mere nege rasada: zalivanje, zasenjivanje i provetravanje.</s><s>Zalivanje je vršeno u jutarnjim časovima, kada je i najbolje zalivati kako bi poštedeli biljke stresa.</s><s>Pre analize biljke su prošle period „kaljenja“.</s><s>Metodom slučajnog uzorka izdvojeno je po 10 biljaka svake varijante i izvršeno je određivanje (merenje) sledećih parametara: visina biljke (cm), broj bočnih grana i masa nadzemnog dela biljke (g).</s><s>Metodologija određivanja parametara kvaliteta rasada miloduha: Visina biljke je određivana merenjem od korenovog vrata do vršnog lista.</s><s>Broj bočnih grana je određen prebrojavanjem, a masa nadzemnog dela biljke merenjem na vagi.</s><s>Rezultati eksperimenta su prikazani preko osnovnih pokazatelja deskriptivne i analitičke statistke (Hadživuković, Od pokazatelja centralne tendencije izračunata je aritmetička sredina ( X).</s><s>Variranje osobina izraženo je preko intervala varijacije (Iv) i koeficijenta varijacije (Cv).</s><s>Rezultati istraživanja određeni su metodom analize varijanse, a ocena značajnosti razlika između varijanti ogleda (različiti supstrati) primjenom LSD-testa.</s><s>Rezultati su prikazani tabelarno i grafički.</s> <s>Uticaj supstrata na visinu biljke miloduha Visina biljaka je jedan od najvažnijih pokazatelja kvaliteta rasada.</s><s>Rezultati istraživanja prikazani u tabeli 3. i grafikonu 1. pokazuju da je najveća prosečna vrednost visine miloduha od 28,11 cm, dobijena proizvodnjom na supstratu koji se sastojao od tamnog Najmanji porast od 24,26 cm postignut je proizvodnjom rasada miloduha na supstratu koji se sastojao od tamnog treseta (50%) + svetlog treseta (50%) + Humistart (varijanta ogleda br. 4).</s><s>Između ispitivanih supstrata (var. ogleda br. 2 i 3) na kojima su postignute najveće prosečne vrednosti visine biljke nisu registrovane statistički značajne Tab.</s><s>3. Osnovni statistički pokazatelji za visinu biljke miloduha (cm) Basic statistical indicators for the height of the plant of hyssop (cm) Varijante ogleda / Variants of trial</s> <s>1. Komercijalni supstrat / Kommercial supstrate Supstrati koji su ručno spravljani (varijante ogleda br. 2 i 3) ostvarili su jači uticaj na prosečnu visinu biljke miloduha od komercijalnog supstrata (varijanta ogleda br. 1).</s><s>Primenom tečnih đubriva Humistart i Kristal ostvaren je podjednak efekat.</s><s>U kombinacijama tamnog i svetlog treseta 60%:40%, Kristal je pokazao bolji rezultat u odnosu na primenu Humistart-om.</s><s>Dok je u kombinacijama tamnog i svetlog treseta bolji rezulat ostvario Humistart.</s> <s>Uticaj supstrata na broj bočnih grana miloduha Efekat ispitivanih supstrata ispoljen je i na analizirani parametar kvaliteta rasada broj bočnih grana miloduha (Tabela 4 i Grafikon 2).</s><s>Najveći broj grana (4,25) dobijen je proizvodnjom miloduha na supstratu koji se sastojao od tamnog treseta (60%) + svetlog Najmanji broj grana (2,65) dobijen je proizvodnjom rasada na supstratu koji je sastavljen od tamnog treseta (50%) + svetli treset (50%) + Kristal (varijanta ogleda br 5).</s><s>Između ispitivanih supstrata u varijantama ogleda br. 1, 3 i 4 nisu postignute statistički značajne razlike u broju grana.</s><s>I kod ovog ispitivanog parametra bolji rezultati su postignuti proizvodnjom rasada na ručno spravljenim supstratima (var. ogleda br. 2, 3, pa i var. br. 4) odnosu na komercijalni supstrat.</s><s>Primenom tečnih đubriva Humistart i Kristal u varijantama ogleda sa različitim udelima tamnog i svetlog treseta ostvareni su ujednačeni rezultati.</s><s>Tab.</s><s>4. Osnovni statistički pokazatelji za broj grana miloduha Basic statistical indicators for the number of hyssop branches Varijante ogleda / Variants of trial</s> <s>1. Komercijalni supstrat / Kommercial supstrate 2. Tamni treset (60%)+svetli treset (40%)+Humistart 4. Tamni treset (50%)+svetli treset (50%)+Humistart Vrednosti intervala varijacije ujednačene su za sve ispitivane varijante ogleda.</s><s>Najveći koeficijent varijacije (10,22%) postignut je proizvodnjom rasada na supstratu sastavljenog od tamnog treseta (60%) + svetli treset (40%) + Kristal (varijanta ogleda br.3).</s><s>Najmanji koeficijent varijacije (7,88%) postignut je proizvodnjom rasada na komercijalnom (varijanta ogleda br. 1).</s> <s>Uticaj supstrata na nadzemnu masu miloduha Razvijenost rasada miloduha ogleda se i u masi njegovih nadzemnih delova.</s><s>Rezultati istraživanja prikazani u tabeli 5 i grafikonu 3 pokazuju da je najveća masa biljke (4,31 g) postignuta proizvodnjom na supstratu: od tamnog treseta (60%) + svetlog treseta (40%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3).</s> <s>1. Komercijalni supstrat / Kommercial supstrate 2. Tamni treset (60%)+svetli treset (40%)+Humistart Najmanje prosečne vrednosti mase biljke (3,23 g) dobijene su proizvodnjom rasada Između ispitivanih supstrata postignute su visoko statistički značajne razlike u masi nadzemnog dela biljke.</s><s>Između varijanti ogleda 2 i 3 nisu postignute statistički značajne razlike.</s> <s>Proizvodnjom rasada miloduha na komercijalnom supstratu postignuta je treća po redu prosečna vrednost nadzemne mase, što znači da su ručno spravljeni supstrati (varijanta ogleda br. 2 i 3) bolji za proizvodnju rasada miloduha.</s><s>Primenom tečnog đubriva Kristal dobijeni su bolji rezultati, odnosno veće prosečne vrednosti nadzemne mase miloduha u odnosu na primenu Humistarta.</s><s>Grafikon 3. Prosečna nadzemna masa biljke miloduha Chart 3. Average above-ground mass of the plants of hyssop Najveći interval variranja (1,42 g) postignut je primenom supstrata koji se sastojao najmanji interval (0,99 g) zabeležen upotrebom komercijalnog suptrata (varijanta ogleda br. 1).</s><s>Vrednosti koeficijenta varijacije kretale su se od 9,75% (komercijalni supstart) do Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 209</s> <s>Rezultati istraživanja pokazuju značajan uticaj primene domaće sirovine, tamnog treseta iz Gaja na kvalitet rasada miloduha.</s><s>Oplemenjivanjem treseta različitim mineralnim biostimulativnim hranivima značajno se uticalo na ispitivane parametre kvaliteta rasada miloduha.</s><s>Na osnovu sprovedenih istraživanja može se zaključiti da se najbolji kvalitet rasada miloduha dobija proizvodnjom na supstratu koji se sastoji od tamnog treseta (60%) + svetlog treseta (40%) + Kristal (varijanta ogleda br. 3).</s><s>Značaj ovih istraživanja je u primeni treseta iz Gaja, kao glavne komponente supstrata, namenjenih za proizvodnju rasada lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja.</s> <s>Bekić, B., Filipović, V., Popović, V. (2014): Flowering period length and seed quality of medicinal honey plants.</s><s>18 International Eco-Conference® 2014, 8th EcoConference® on Safe Food, Novi Sad, Serbia.</s><s>273.-280. (2006): Domaći supstrati u proizvodnji rasada povrća.</s><s>Monografija "Prirodne mineralne sirovine i mogućnosti upotrebe u poljoprivrednoj proizvodnji i prehrambenoj industriji", Beograd.</s> <s>MOGUĆNOSTI I PERSPEKTIVE GAJENJA SMILJA (HELICHRYSUM ITALICUM) U SRBIJI Izvod: Mogućnosti gajenja smilja (Helichrysum italicum) u Srbiji su više nego povoljne.</s><s>Prirodni uslovi postoje kako u ravničarskom, tako i u brdsko-planinskom području Srbije, do 600 m nadmorske visine.</s><s>U zemljama mediteranskog pojasa smilje je aktualna tema mnogih naučnih istraživanja poslednjih deset godina, a zanimanje naučne zajednice za ovu biljnu vrstu podstaknuto je njenom tradicionalnom primenom.</s><s>Najviše korišćeni biljni delovi su cvetovi i listovi, a primenjuju se i u lečenju zdravstvenih poremećaja poput alergija, prehlada, kašlja, kožnih bolesti, kao i u oboljenju jetre i žuči.</s><s>Eterično ulje smilja složenog je hemijskog sastava i poseduje snažna biološka svojstva.</s><s>Ova biljna vrsta ima veliki ekonomski značaj čime je podstaknuta i njena perspektiva gajenja, kao i primene u farmaceutskoj, parafarmaceutskoj i industriji kozmetike.</s><s>Zato je izvršen veliki pritisak na prirodna staništa u zemljama u okruženju (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, a u poslednje vreme i Albanija).</s><s>U poslednjih nekoliko godina, zbog povećane tržišne potražnje, zasađeno je nekoliko plantažnih zasada smilja u Srbiji, a domaći proizvodi su zahvaljujući svom kvalitetu postali prepoznatljivi od strane potrošača.</s><s>Naši eksperimenti sa smiljem u Kačarevu pokazuju da je odabrana početna populacija smilja odličnog genetičkog potencijala rodnosti i odličnog kvaliteta ulja.</s><s>Dobijen je prosečan prinos po hektaru od 12-14 kg ulja,odnosno 7840-9800 kg sirove mase po hektaru.</s><s>Hemijska karakterizacja pokazuje odlične vrednosti glavnih pokazatelja kvaliteta.</s><s>To potvrđuje da Srbija ima veliku perspektivu i može biti lider u regionu u proizvodnji smilja.</s> <s>Ključne reči: biološka aktivnost, eterično ulje, Helichrysum italicum, hemijska karakterizacija, početna populacija smilja.</s> <s>Smilje je aromatičan polugrm svetlozelenih listova i zlatno žutih cvetnih glavica.</s><s>Pripada rodu Helichrysum i porodici glavočika (Asteraceae).</s><s>Rodu Helichrysum pripada nekoliko stotina vrsta rasprostranjenih širom sveta.</s><s>Većina vrsta su grmolike višegodišnje biljke.</s><s>U Mediteranskom području rod je zastupljen sa oko 25 autohtonih vrsta (Morone et al. 2010), a pronalazimo ih u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Francuskoj, Grčkoj, Hrvatskoj i Italiji.</s><s>Zastupljene su i u severozapadnoj Africi i Maloj Aziji.</s><s>U Mediteranskom bazenu rasprostranjeno je čak 25 vrsta iz roda Helichrysum, a Helichrysum italicum/Roth/ G. Don, odnosno sredozemno smilje je jedina vrsta roda koja ima značajno mesto u gajenju i upotrebi.</s><s>S ekonomskog stanovišta predstavlja značajnu vrstu s obzirom da je gajenje moguće u širokom rasponu nadmorskih visina, na siromašnim zemljištima izloženim velikoj insolaciji i suši.</s><s>Sredozemno smilje je kserofitna vrsta, koja prirodno raste na suvim, peskovitim i kamenitim područjima mediteranske regije.</s><s>Ta karakteristika omogućuje da raste u širokom rasponu nadmorskih visina, između nivoa mora i 2200 m (Nostro et al., 2001).</s><s>Rasprostranjena je u zemljama južne Evrope, severozapadne Afrike i Male Azije.</s><s>Spominje se u delima antičkih, grčkih i rimskih pisaca i prirodoslovaca kao snažan eliksir koji regenerativno deluje na oštećenu kožu.</s><s>Prvo naučno istraživanje na ovoj biljnoj vrsti sprovedeno je 40-tih i 50-tih godina 20. veka.</s><s>Kasnija istraživanja potvrdila su narodnu medicinu.</s> <s> Mr Zoran Miloradović, doktorand; prof. dr Vladan Pešić, vanredni profesor; Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu.</s><s>Divna Simić, naučni saradnik; Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd.</s><s>Dušan Trifunović, student master-studija, Univerzitet za turizam i menadžment u Skoplju; Ćuprija, Republika Srbija.</s><s>E-mail odgovornog autora: vladanpesicŽagrif.bg.ac.rs Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 212</s> <s>Metaboliti koji su izolovani iz smilja poseduju snažnu biološku aktivnost poput antimikrobnog, protivupalnog, antivirusnog i antioksidativnog delovanja.</s><s>Destilacijom svežeg biljnog materijala dobija se eterično ulje vrlo složenog hemijskog sastava, koje pokazuje povoljan zdravstveno-medicinski profil u terapeutskoj primeni.</s><s>U ovom naučnom radu obuhvaćena su dosadašnja saznanja i originalna istraživanja sprovedena na smilju.</s><s>Detaljno su opisana biološka i hemijska svojstva, kao i tehnologija proizvodnje i prerade smilja.</s> <s>Rasađivanje je obavljeno krajem aprila 2016. godine, ručno u pripremljenim kućicama na međurednom odstojanju od 70cm i rastojanju u redu od 40 cm.</s><s>Prethodno je u jesen 2015. godine obavljeno duboko oranje sa zaoravanjem 500 kg/ha neorganskog mineralnog đubriva-oplemenjivač zemljišta/ Protect Forte/. Time je postignut optimalni pH zemljišta, obzirom da ova biljka traži karbonatno zemljište i aktivnog CaO.</s><s>Predsetvena prolećna priprema zemljišta obavljena je u martu mesecu.</s><s>U 2017. godini obavljeno je ručno košenjem-sečenjem specijalnim makazama (slika 2).</s><s>Masa sirovog materijala merena je tehničkom vagom.</s><s>Istog dana sirovi materijal je trasportovan u destileriju, gde je metodom destilisanja vodenom parom i dobijeno eterično ulje (slika 3).</s><s>Metodom gasne hromatografije određena je hemijska karakterizacija eteričnog ulja od smilja.</s><s>Slika 3. Destilacija vodenom parom radi dobijanja eteričnog ulja, destilerija u Bavaništu Picture 3. The steam distillation to obtain essential oil, distillery in Bavaniste Rezultati i diskusija</s> <s>Domaći proizvođači eteričnog ulja su se okrenuli plantažnom uzgoju smilja.</s><s>Smilje nije zahtevna poljoprivredna kultura u pogledu zemljišta, prihrane i zaštite.</s><s>Dobro podnosi nedostatak vode i veliku insolaciju, te je idealna biljna vrsta za ekološku i organsku poljoprivrednu proizvodnju.</s><s>Smilje se razmnožava generativno semenom i vegetativno reznicama ili deljenjem busena.</s><s>Direktna setva semena se ne preporučuje.</s><s>Veoma je važno proizvesti kvalitetan rasad.</s><s>Seme smilja je vrlo sitno, 1 g semena sadrži 32 000 do 37 000 semenki, čija je klijavost oko 50%.</s><s>Za 1 m2 potrebno je 0,3-0,5 g semena.</s><s>Na površini od 1m2 može se proizvesti 300-400 rasadnica, što znači da za površinu od 1 ha treba 120-150 m2 prostora, odnosno 40-60 g semena.</s><s>Sadnja se na manjim površinama obavlja ručno, a na većim mašinski, pomoću sadilica.</s><s>Iako smilje nema značajne zahteve za vlagom, mlade rasade je poželjno zalivati u početnoj fazi rasta biljaka.</s><s>Međurednom kultivacijom se smanjuje pojava korova, okopavanje se obavlja najčešće 2 do 3 puta tokom vegetacije posebno u prvoj godini uzgoja.</s><s>Lekovito i aromatično bilje je preporučljivo i potrebno uključiti u sastav ekološke i organske proizvodnje, samim tim upotreba sintetičkih mineralnih đubriva se isključuje, a primenjuju se đubriva koja imaju dozvolu korišćenja u ekološkoj i organskoj proizvodnji (Berenji, 2012).</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 214</s> <s>Žetva, za proizvodnju eteričnog ulja, se obavlja u trenutku pune tehnološke zrelosti odnosno kada je biljka u fazi punog cvetanja.</s><s>Odsecaju se cvetovi iznad prvih listova na dužinu 15 do 20 cm.</s><s>Prinos varira zavisno od starosti rasada i limitirajućih uslova spoljne sredine (Vučinić i Pešić, 2001).</s><s>Zasad je najproduktivniji između 3. i 8. godine uzgoja, kada se može postići prinos od 7 do 8 t/ha svežeg cveta odnosno 3,5 do 4 t/ha suvog cveta.</s><s>Prinos eteričnog ulja varira od 8 do 12 kg/ha jer se od oko približno 750 kg sveže herbe dobije kilogram eteričnog ulja (Stepanović i sar., 2009).</s><s>U eksperimentu sa smiljem u Kačarevu dobijeni rezultati pokazuju da je odabrana početna populacija smilja odličnog genetičkog potencijala rodnosti i odličnog kvaliteta ulja.</s><s>Dobijen je prosečan prinos po hektaru od 12 kg ulja u letnjem košenju do 14 kg ulja u jesenjem ubiranju, odnosno 7840 kg sveže herbe po hektaru u letnjoj berbi do 9800 kg sveže mase u jesenjoj berbi po hektaru.</s><s>Rezultati su bolji i u pogledu količine sveže herbe, jer je potrebno između 560 kg do 700 kg za dobijanje 1 kg ulja.</s><s>Grafikon 1. Hromatogram ekstrakata smilja Chart 1. The chromatogram of the Immortelle extracts Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 215</s> <s>Tab.</s><s>1. Hemijska karakterizacija smilja, prosečan uzorak populacije Chemical characterization of Immortelle, average population sample Sample Name: Helichrysum italicum</s> <s>Sastav i sadržaj eteričnog ulja u biljci zavisi od stadijuma u razvoja biljke, klimatskopedološkim uslova, metoda izolacije i hemotipa same biljke.</s><s>Miris, aromatičnog bilja, potiče od terpenskih jedinjenja (izoprenoida) koji su glavni sastojci eteričnih ulja.</s><s>Smilje sadrži vrlo malo eteričnog ulja, manje od 0,05 % pa je potrebno više od tone biljaka da bi se dobio kilogram eteričnog ulja.</s><s>U našim istraživanjima daleko manje, od 560 do 700 kg.</s><s>Ulje smilja ima slatkast, slojevit i izuzetno parfemski miris, bledo žute je boje, veoma složenog hemijskog sastava sa velikim brojem jedinjenja slične strukture i sličnih fizičko -hemijskih svojstava što značajno otežava njihovu identifikaciju.</s><s>Veoma su zanimljiva istraživanja hemijskog sastava eteričnog ulja smilja u različitim fazama razvoja biljke (Politeo, 2003).</s><s>Izolovano je ukupno i identifikovano iz svežeg biljnog materijala tokom različitih vegetacijskih perioda razvoja biljke 67 jedinjenja, koji spadaju u monoterpenske (C10), seskviterpenske (C15) i neterpenska jedinjenja, odnosno njihove ugljovodonike, alkohole, estere, kiseline, karbonilna jedinjenja i okside.</s><s>U Tabeli 2. prikazane su vrednosti (%) najzastupljenijih jedinjenja u eteričnom ulju smilja.</s><s>Tab.</s><s>2. Najzastupljenija jedinjenja u eteričnom ulju smilja (Izvor: Politeo, 2003) The most abundant compounds in the essential oil of Immortelle (Source: Politeo, 2003) Glavna jedinjenja / The main compounds</s> <s>Upoređujući vrednosti dobijenih rezultata u pogledu kvaliteta, može se reći da su gotovo kod svih, vrednosti u višim granicama kvaliteta.</s><s>Uzimajući u obzir dobijeni prinos i vrednosti kvaliteta postoje velike mogućnosti i perspektive gajenja ove veoma unosne lekovite biljne kulture u Srbiji.</s> <s> Smilje može da zauzme značajno mesto u gajenju i upotrebi.</s><s>Domaći proizvođači eteričnog ulja su se okrenuli plantažnom uzgoju smilja.</s><s>Prirodni uslovi postoje kako u ravničarskom, tako i u brdsko-planinskom području Srbije do 600 m nadmorske visine.</s><s>Najviše korišćeni biljni delovi su cvetovi i listovi, a primenjuju se i u lečenju zdravstvenih poremećaja poput alergija, prehlada, kašlja, kožnih bolesti, kao i u oboljenja jetre i žuči.</s><s>Eterično ulje smilja složenog je hemijskog sastava i poseduje snažna biološka svojstva.  Smilje kao lekovito i aromatično bilje je preporučljivo i potrebno uključiti u sastav ekološke i organske proizvodnje.</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju da je odabrana početna populacija smilja odličnog genetičkog potencijala rodnosti i odličnog kvaliteta ulja.</s><s>Dobijen je prosečan prinos po hektaru od 12 kg ulja u letnjem košenju do 14 kg ulja u jesenjem ubiranju, odnosno 7840 kg sveže herbe po hektaru u letnjoj berbi do 9800 kg sveže mase u jesenjoj berbi po hektaru.</s><s>Rezultati su bolji i u pogledu količine sveže herbe, jer je potrebno između 560 kg do 700 kg za dobijanje 1 kg ulja.</s><s>Izolovano je ukupno i identifikovano iz svežeg biljnog materijala tokom vegetacionog perioda razvoja biljke 67 jedinjenja, koji spadaju u monoterpenska, seskviterpenska i neterpenska jedinjenja, odnosno njihove ugljovodonike, alkohole, estere, kiseline, karbonilna jedinjenja i okside.</s> <s> Najvažnija jedinjenja u eteričnom ulju smilja su neril-acetat, Nerol, α-pinen, 2metilcikloheksil-pentanoat, α-cedren, Kariofilen, Limonen i dr. Hemijska karakterizacja pokazuje odlične vrednosti glavnih pokazatelja kvaliteta.</s><s>To potvrđuje da Srbija ima mogućnosti i veliku perspektivu i može biti lider u regionu u proizvodnji smilja.</s><s>Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista.</s><s>2018.</s><s>Vol.</s><s>24. br. 1-2 217</s> <s>Izvod: U radu su prikazane površine i struktura površina pod cvetnim vrstama na teritoriji Grada Beograda kao nezamenljivog i neizostavnog dekora jedne urbane sredine.</s><s>Sagledavajući postojeće površine na jednoj strani, demografsku sliku i ekonomski razvoj grada na drugoj, očekivanja su da će se potrebe za cvetnim vrstama povećavati, što će direktno uticati na povećanje obima cvećarske proizvodnje.</s><s>To bi značilo veću investicionu aktivnost u realizovanju ciljeva i prioriteta razvoja cvećarske industrije, kao uslov njene tehničke i tehnološke modernizacije.</s><s>Tako bi se stvorili uslovi za povećanje broja radnih mesta i produktivnost rada u ovoj oblasti poljoprivredne proizvodnje, čime bi se proširio i proizvodni asortiman cveća koji bi mogao da doprinese i lepšem i „novom“ izgledu grada u celini.</s> <s>Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evropi.</s><s>Pored Atine, predstavlja najveću urbanu celinu na Balkanu.</s><s>Nalazi se u centralnom delu Srbije i leži na ušću dveju reka - Save u Dunav.</s><s>Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, u Beogradu živi oko 1,7 miliona stanovnika što čini 15,8 % ukupnog stanovništva Srbije.</s><s>Kao takav, nalazi se na četvrtom mestu po broju stanovnika u Evropi (www.beograd.rs).</s><s>Kao glavni i najveći grad u Republici Srbiji prostire se na površini od 360 km2, čime zauzima 3,6 % ukupne teritorije Srbije.</s><s>Grad ima status posebne teritorijalne jedinice, koja ima svoju autonomnu gradsku upravu.</s> <s>Njegova teritorija je podeljena na 17 gradskih opština i to: Barajevo, Vračar, Grocka, Zvezdara, Zemun, Lazarevac, Mladenovac, Novi Beograd, Obrenovac, Palilula, Rakovica, Savski Venac, Sopot, Stari Grad, Surčin, Čukarica (Slika 1).</s><s>Najveća gradska opština je opština Palilula (44 661 ha), a najmanja je opština Vračar (292 ha).</s><s>U Beogradu se stvara 30% društvenog proizvoda Srbije.</s><s>Najrazvijenija je metalska, metaloprerađivačka, elektronska indrustrija, trgovina i bankarstvo.</s><s>Pored toga, područje Beograda zbog izuzetno povoljnih uslova klime, poljoprivrednog zemljišta, vodotokova i razvijene prerađivačke industrije ima potencijala za dalje unapređenje savremene poljoprivredne proizvodnje.</s> <s>Od ukupne teritorije grada, 70% čini poljoprivredno zemljište (322 292 ha).</s><s>U okviru poljoprivrednog zemljišta, obradive površine iznose 220 797 ha, a oranične površine 178 U strukturi oraničnih površina žita učestvuju sa oko 58%, industrijsko bilje sa 4%, povrće sa 13% i krmno bilje sa 20%.</s><s>Proizvodna struktura se iz godine u godinu menja.</s><s>Zahvaljujući većoj kupovnoj moći stanovništva i tražnji tokom cele godine, poslednjih godina i proizvodnja cvetnog i dekorativnog sadnog materijala na teritoriji Grada Beograda beleži izraziti porast.</s> <s>Proizvodnja cveća u Beogradskim opštinama Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RSZ 2016), proizvodnjom cveća na teritoriji Grada Beograda bavi se 247 gazdinstava na ukupnoj površini od 40,76 ha.</s><s>Najveći deo proizvodnje, preko 90% se odvija na porodičnim gazdinstvima.</s><s>Proizvodnja je skoncentrisana po obodu grada, u teritorijalno većim opštinama, a sve u cilju lakše prodaje i plasmana proizvedenog cveća.</s><s>Preostalih 10% proizvodnje organizuje se od strane pravnih lica (preduzeća) čija je osnovna namena proizvodnja cvetnog i dekorativnog sadnog materijala za potrebe ozelenjavanja javnih zelenih površina Grada Beograda.</s><s>Najznačajnije i najveće preduzeće koje se bavi proizvodnjom i prometom sadnog materijala za potrebe grada je JKP „Zelenilo“.</s><s>Ovo preduzeće proizvodi sav sadni materijal cveća, ukrasnog drveća, šiblja i drugog ukrasnog bilja za potrebe 10 gradskih opština (Voždovac, Vračar, Zvezdara, Zemun, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski Venac, Stari Grad i Čukarica).</s><s>Za potrebe preostalih sedam opština Grada Beograda, proizvodnja se obavlja u samim opštinama (Mladenovac, Rakovica, Sopot, Surčin, Obrenovac, Lazarevac, Barajevo).</s><s>Zastupljenost cveća na javnim zelenim površinama Grada Beograda Udeo javnih zelenih površina (površine pod kulturom) u odnosu na ukupnu javnu površinu razlikuje se po opštinama.</s><s>Javne zelene površine, kao i struktura zasada na tim površinama u najvećoj meri je određena veličinom teritorije opštine, kao i položajem date opštine.</s><s>Najveću ukupnu javnu površinu ima opština Novi Beograd sa oko 750 ha, od čega 82,3% površine čine zelene površine.</s><s>Na opštini Čukarica od ukupne javne površine (oko 300 ha) zelene javne površine čine 92,4%.</s><s>Udeo javnih zelenih površina na opštini Voždovac je najmanji (66%) u odnosu na ukupnu javnu površinu (244 ha).</s><s>U svih 10 opština koje se u nadležnosti JKP “Zelenilo” Beograd, preko 90% javnih zelenih površina čine travnjaci.</s><s>U centralnim opštinama (Stari Grad, Vračar, Savski venac) pored travnjaka, značajno mesto zauzimaju i cvetnjaci.</s><s>Takođe, na teritoriji ovih opština udeo cvetnjaka je veći u poređenju sa udelom cvetnjaka na ostalim opštinama (Voždovac, Zvezdara, Zemun, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Čukarica).</s><s>U pogledu zastupljenosti cvetnih vrsta, dominiraju jednogodišnje i dvogodišnje vrste cveća tzv. sezonsko cveće, višegodišnje cveće (perene) i ruže (Cvijanović i sar., 2015; Vujošević i Popović, 2015).</s><s>Stanje u cvetnjacima na svim opštinama varira po sezonama.</s><s>Površine na kojima se sadi sezonsko i višegodišnje cveće najviše variraju po sezonama, dok su površine pod ružama uglavnom nepromenjene.</s><s>Na osnovu podataka JKP "Zelenilo", tokom 2017. godine (Tabela 1), u cvetnjacima su bile najzastupljenije višegodišnje cvetne vrste (perene), ruže a zatim sezonsko (jednogodišnje i dvogodišnje) cveće.</s> <s>Podaci ukazuju na veće prisustvo ruža i perena na javnim zelenim površinama u svim prikazanim gradskim opštinama kao dominantnim vrstama u odnosu na zastupljenost sezonskog cveća.</s> <s>Uzimajući u obzir proizvodnu strukturu i asortiman višegodišnjih cvetnih vrsta (perena), kao dominantnih, za potrebe ozelenjavanja grada koristi se 28 različitih vrsta, a najzastupljenije među njima su:</s> <s>Iz grupe jednogodišnjeg cveća, kao nezaobilaznog dekora zelenih površina, u sadnji je zustupljeno 19 vrsta u okviru kojih postoji veliki broj hibrida i varijeteta.</s><s>Među njima ističu se sledeće vrste:</s> <s>Za potrebe ozelenjavanja javnih zelenih površina, biljke-rasada sezonskog cveća i perena većinom se obezbeđuju iz proizvodnje koja se organizuje u proizvodnim jedinicama i rasadnicima JKP "Zelenilo" ali i nabavkom od drugih proizvođača.</s><s>Uglavnom se višegodišnje cveće (perene) nabavlja od drugih proizvođača na tržištu i to do 50% potrebnih količina, kada se pri tome obezbeđuju novi hibridi i varijeteti.</s> <s>Sagledavajući postojeće površine na jednoj strani, demografsku sliku i ekonomski razvoj grada na drugoj, očekivanja su da će se potrebe za cvetnim vrstama povećavati.</s><s>Polazeći od činjenice da je Beogradski region ekonomski najrazvijeniji deo Srbije i da raspolaže značajnim zemljišnim resursima, pruža se mogućnost unapređenje ukupne proizvodnje cveća.</s> <s>Povećanje proizvodnih površina pod cvećem direktno bi uticalo i na povećanje obima proizvodnje.</s><s>Samim tim, javila bi se potreba za modernizacijom postojećih proizvodnih objekata ali i potreba za izgradnjom novih.</s><s>Time bi se proširio proizvodni asortiman koji bi mogao da doprinese lepšem i „novom“ izgledu grada u celini.</s><s>To bi značilo veću investicionu aktivnost u realizovanju ciljeva i prioriteta razvoja cvećarske industrije, kao uslov njene tehničke i tehnološke modernizacije, kroz stvaranje uslova i za otvaranje novih radnih mesta i povećanje produktivnosti rada u ovoj visokointenzivnoj oblasti poljoprivredne proizvodnje.</s><s>Na taj način bi i ova grana poljoprivrede, mogla da doprinese u ostvarivanju bruto društvenog proizvoda u celini.</s> <s>Revitalizacija i unapređenje proizvodnje cveća, Monografija.</s><s>Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd; Šumarski fakultet Beograd, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s> <s>Uputstvo za pripremu radova za štampanje u Zborniku naučnih radova Rukopis pripremiti u formatu Envelope B5 (Width 17,6 cm; Height 25 cm).</s><s>Koristiti program Word for Windows, srpsku tastaturu, font Cambria veličine 9, justified, sa proredom 1.</s> <s>Pri kucanju ne koristiti boldovanje, grafikone ili tabele iz drugih programa (Excel, Naslove i zaglavlja tabela, grafikona i slika, kao i abstrakt prevesti na engleski jezik.</s> <s>Originalni naučni rad – treba da sadrži neobjavljene rezultate naučnih istraživanja i ne treba da bude duži od 8 kucanih strana (zajedno tekst, tabele, grafikoni i dr.) i da ima sledeća poglavlja: 1. Naslov rada – velikim slovima kucan,</s> <s>2. Imena svih autora - u fusnoti prve strane navesti puno ime i prezime autora, titulu, naziv i adresu institucije u kojoj je autor, zaposlen, e-mail prvog autora, 3. Izvod - skraćeni prikaz rada u ne više od 200 reči u kojem se daju materijal, ciljevi i glavni rezultati istraživanja, 4. Ključne reči - reči ili termini koji odgovaraju sadržaju rada, a važni su za brzu identifikaciju i klasifikaciju rada (po azbučnom redu), 6. Materijal i metod rada,</s> <s>9. Literatura - razvrstana po abecednom redu.</s><s>Literaturni podatak treba da sadrži prezime i prvo slovo imena svih autora, godinu, naziv rada, časopis, broj volumena i stranice,</s> <s>10.</s><s>Naslov, summary (izvod preveden na engleski), key words i fusnotu prevedene na engleski štampati na posebnoj strani.</s><s>Citiranje autora u tekstu je sa godinom publikovanja rada sa tim da se godina stavlja u zagradu ili ako je citiranje autora u zagradi, godina se navodi posle zareza.</s><s>Citiraju se prezimena do dva autora, a ako ih ima više, navodi se prezime prvog iza kojeg sledi i sar.</s> <s>Stručni rad – treba da sadrži neobjavljene rezultate naučnih istraživanja u ograničenom obimu (npr. jednogodišnja ispitivanja) i ne treba da bude duži od 6 strana.</s><s>Priprema se po uputstvu za originalni naučni rad.</s><s>Pregledni rad -sadrži celovitu analizu određene naučne teme na osnovu već publikovanog materijala uz najmanje 10 autocitata.</s><s>Tekst ne treba da bude duži od 15 strana i treba da sadrži: naslov rada sa autorima, ključne reči, analizu-diskusiju, literaturu i rezime.</s> <s>Poster bi trebalo da bude određene veličine, 90 cm širine i 95 cm dužine; da sadrži naslov rada, imena autora, sa prepoznatljivim delovima (uvod, metode, rezultati istraživanja, zaključak, slike, grafikoni i sl.) Radovi sa XXXII savetovanja agronoma, veterinara, tehnologa i agroekonomista Vol.</s><s>24. br. 1-2 CIP – Katalogizacija u publikaciji</s>

Doprinos prehrambene industrije privrednom razvoju Republike Srbije i odabranih evropskih zemalja

Božić, Dragica;Nikolić, Marija

BizInfo (Blace)

prehrambena industrija;makroekonomski indikatori privrednog razvoja;Republika Srbija;food industry;macroeconomic indicators of economic development;Republic of Serbia

agrif.bg.ac.rs-123456789-6702.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25459/bitstream_25459.pdf

<s>Prehrambena industrija predstavlja značajan segment prehrambenog sistema, čija je osnovna uloga da osigura zadovoljavanje prehrambenih potreba stanovništva.</s><s>Predmet istraživanja u radu je analiza značaja prehrambene industrije u privrednom razvoju Republike Srbije u periodu 2016-2020. godina.</s><s>Cilj istraživanja je da se na osnovu odabranih indikatora izvrši komparacija doprinosa prehrambene industrije privrednom razvoju u Republici Srbiji i pojedinim evropskim zemljama.</s><s>Pored opštih naučnih metoda, u radu se primenjuju matematičko-statističke metode za obračun odabranih indikatora i komparativni metod za njihovo poređenje.</s><s>Prehrambena industrija Republike Srbije učestvuje sa preko 22% u bruto dodatoj vrednosti prerađivačke industrije.</s><s>Proizvodnjom prehrambenih proizvoda i pića se bavi oko 3.300 preduzeća koja zapošljavaju preko 100 hiljada ljudi, što čini skoro 5% ukupnog broja zaposlenih.</s><s>Učešće poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u spoljno-trgovinskoj razmeni Republike Srbije se kreće oko 20% u izvozu i 8% u uvozu.</s><s>Komparacijom dobijenih rezultata sa istim indikatorima u odabranim evropskim zemljama utvđeno je da prehrambena industrija u Republici Srbiji ima značajnu ulogu u privrednom razvoju i da je njen doprinos viši u odnosu na doprinos u većini analiziranih zemalja, što je uslovljeno dostignutim stepenom ukupne privredne razvijenosti zemlje, kao i prirodno datom resursnom osnovom.</s> <s>Prehrambena podrazumeva njihovo precizno pojmovno definisanje koje je značajno, ne samo za sagledavanje njihove uloge u privrednom razvoju, već i za uspešno vođenje ekonomske politike zemlje (Savić, 2017).</s><s>Prehrambena industrija je industrijska grana u kojoj se vrši prerada biljnih, životinjskih i mineralnih sirovina, radi zadovoljavanja prehrambenih potreba ljudi (Vajić, 1989).</s> <s>Klasifikaciji delatnosti KD-2010 (Uredba o klasifikaciji delatnosti, 2010) predstavlja oblast 10, u okviru sektora C Prerađivačka</s> <s>prehrambena industrija je i značajan segment agroindustrije (koju čine tri oblasti: 10 – proizvodnja prehrambenih proizvoda, 11 – proizvodnja pića i 12 – proizvodnja duvanskih proizvoda) u okviru sektora C. S obzirom da svoju proizvodnju</s> <s>sirovinama poljoprivrednog porekla, prehrambena industrija čini značajan segment agroindustrijskog kompleksa, kao šireg privrednog subsistema.</s> <s>Prehrambena industrija je jedan od osnovnih elemenata prehrambenog sistema i predstavlja deo nacionalnog i međunarodnog ekonomskog sistema, a podrazumeva deo društvenih, tehničkih i ekonomskih aktivnosti čiji je zadatak da osigura zadovoljavanje prehrambenih potreba stanovništva i tako, direktno i indirektno, utiče na ukupan privredni rast i razvoj svake zemlje (Vajić, 1989).</s> <s>koji međusobno čvrsto povezani: poljoprivreda, prehrambena industrija, distribucija i potrošnja hrane, zdravstvo, obrazovanje, istraživanje i razvoj.</s> <s>sirovine poljoprivredne proizvodnje, prehrambena industrija se često posmatra zajedno sa industrijom pića i industrijom prerade duvana.</s><s>Danas, ove industrije predstavljaju neke od najznačajnijih sektora prerađivačke industrije i sastavni deo svetske privrede.</s><s>U svim ekonomijama, prehrambena industrija čini nezaobilazan segment i doprinosi ukupnom ekonomskom razvoju, ali ima i drugu, važniju ulogu.</s><s>Ova industrija ima stratešku ulogu u obezbeđivanju prehrambene sigurnosti, što je posebno veliki izazov u uslovima značajnih klimatskih promena, sve većih zahteva potrošača, kako u pogledu količine tako i raznovrsnosti ponuđenih proizvoda, i sve većeg pritiska na ograničene prirodne resurse (Lodorfos et al., 2018).</s><s>Prehrambena industrija ima veliki značaj u Republici Srbiji.</s><s>Premda se određeni ciljevi razvoja definišu i u drugim</s> <s>koji opredeljuje razvoj prehrambene industrije i definiše pravce budućeg razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije, zasnovane na konceptu održivog razvoja, je Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024. godine („Službeni glasnik RS“, br. 85/2014).</s><s>Neki strateški ciljevi direktno opredeljuju razvoj prehrambene industrije, a neki indirektno, budući da rast proizvodnje i stabilan dohodak primarnih</s> <s>osigurava dovoljne količine kvalitetnih sirovina za prehrambenu industriju.</s><s>I u Strategiji razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine („Službeni glasnik RS”, br. 55/11) ističe se da agroindustrija može postati značajan izvoznik nacionalno prepoznatljive hrane, dok se u Strategiji industrijske politike Republike Srbije od 2021. navodi da je opšti cilj industrijske politike podizanje konkurentnosti industrije Republike Srbije, a da Strategija predstavlja podlogu za razradu sektorskih industrijskih politika u okviru Strategije pametne specijalizacije.</s><s>U Strategiji pametne specijalizacije u Republici Srbiji za period od 2020. do 2027. godine se ističe da proizvodnju i preradu hrane i pića treba postaviti kao jedan od strateških</s> <s>značaj prehrambenog sektora Republike Srbije proizilazi iz prednosti koje uključuju povoljne agroekološke uslove, površinu i strukturu obradivog zemljišta, dugu tradiciju u proizvodnji hrane i blizinu tržištu EU.</s><s>U narednoj deceniji se očekuje značajan rast svetske populacije i tražnje za visokokvalitetnim</s> <s>prehrambenim prozvodima što stvara mogućnosti za povećanje nivoa i kvaliteta proizvodnje u poljoprivredno-prehrambenom sektoru Republike Srbije.</s> <s>Uporedo sa strukturnim promenama privrede, menjao se i značaj prehrambene industrije u privrednoj strukturi i privrednom razvoju Republike Srbije.</s><s>Ekonomske reforme i brojni neekonomski razlozi uslovili su značajne promene privredne strukture i uloge pojedinih sektora i oblasti u privrednom razvoju zemlje.</s><s>Menjao se i značaj prehrambene</s> <s>Radi sagledavanja značaja prehrambene industrije u privrednom razvoju Republike Srbije u periodu 20162020. godina obračunati su sledeći indikatori: broj preduzeća u prehrambenoj industriji i njihovo učešće u ukupnom i broju preduzeća u prerađivačkoj industriji;</s> <s>2. Metod rada i izvori podataka bruto dodata vrednost (BDV) prehrambene industrije i njeno učešće u BDV privrede i prerađivačke industrije;</s> <s>2. Metod rada i izvori podataka godišnji promet preduzeća u prehrambenoj industriji; broj zaposlenih u prehrambenoj industriji i učešće u ukupnom broju zaposlenih i broju zaposlenih u prerađivačkoj industriji;</s> <s>Metod komparacije korišćen je za utvrđivanje razlika u pogledu doprinosa prehrambene industrije privrednom razvoju Srbije i odabranih evropskih zemalja.</s><s>Prikazane su i prosečne vrednosti navedenih indikatora za EU (za Doprinos prehrambene industrije privrednom razvoju Republike Srbije i odabranih evropskih zemalja 101</s> <s>potrošnju domaćinstava. pojedine indikatore je korišćen prosek EU-28, dok je za druge, usled limitiranosti izvora korišćen prosek EU-27).</s><s>Za utvrđivanje navedenih indikatora korišćene su baze podataka Republičkog zavoda za statistiku (RZS), Evropske unije EUROSTAT i Konferencije o trgovini i razvoju Ujedinjenih nacija (UNCTAD Stat).</s><s>Budući da navedeni izvori uključuju, u određenim slučajevima, podatke za agregate, koji se odnose na proizvodnju hrane, pića i duvana, odnosno agroindustriju ukupno, u analizu uključene</s> <s>Proizvodnja pića i 12-Proizvodnja duvanskih proizvoda.</s><s>U tom smislu, termin agroindustrija je korišćen kao zajednični naziv za navedene industrije.</s><s>U literaturi na engleskom jeziku uobičajen je naziv industrija hrane i pića iako se pod ovim podrazumeva i prerada duvana.</s><s>3. Rezultati istraživanja i diskusija</s> <s>3.1.</s><s>Broj preduzeća u prehrambenoj industriji i njihovo učešće u ukupnom i broju preduzeća u prerađivačkoj industriji</s> <s>Broj preduzeća koji egzistira u određenoj grani je važan pokazatelj njene vitalnosti i prosperiteta.</s><s>Ukupan broj preduzeća u Republici Srbiji pokazuje određene oscilacije uz blagi trend smanjenja u posmatranom periodu, pri čemu se prosečan broj preduzeća kretao oko 90 hiljada.</s><s>Nešto izraženija tendencija smanjivanja broja preduzeća se može uočiti u prerađivačkoj industriji gde je u 2020. godini bilo registrovano 15,6 hiljada preduzeća.</s><s>Od ovog broja preko petine (21,4%) čine preduzeća u industriji hrane i pića.</s> <s>Prehrambena industrija u Republici Srbiji je bila najveći sektor prerađivačke industrije u kojoj je poslovalo skoro četiri hiljade preduzeća koja su zapošljavala preko 70 hiljada radnika (Ministarstvo privrede, 2017).</s><s>Broj preduzeća u ovoj industiji je u posmatranom periodu smanjen za 227, pre čemu je u poslednjoj godini analize poslovalo 3.343 preduzeća (tabela 1).</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka RZS Tabela 2. Broj i učešće preduzeća u prehrambenoj industriji (PI) u ukupnom i broju preduzeća u prerađivačkoj industriji u EU-27 i odabranim zemljama, 2019. godina Teritorija/Država</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka EUROSTAT (SBS) Značaj prehramene industrije za ekonomiju Srbije se manifestuje u relativno visokom učešću preduzeća iz prehrambene u ukupnoj prerađivačkoj industriji, koje se u posmatranom periodu nije smanjivalo ispod 20%.</s><s>Ukoliko se vrednosti ovog indikatora kompariraju sa istim pokazateljem u drugim odabranim zemljama, može se uočiti da je veće učešće broja preduzeća u prehrambenoj industriji u ukupnom broju preduzeća u prerađivačkoj industriji zabeleženo samo u BiH, Makedoniji i Grčkoj.</s><s>U zemljama sa razvijenijom privredom ovaj pokazatelj je značajno niži, ali je broj preduzeća u apsolutnom iznosu veći.</s><s>U Nemačkoj, na primer, u prehrambenoj industriji posluje gotovo 30 hiljada preduzeća ali ona čine tek jedan procenat ukupnog i oko 14% preduzeća iz prerađivačke industrije (Tabela 2).</s> <s>Među zemljama sa najvećim brojem preduzeća u prehrambenoj industriji u EU su, pored Nemačke, Francuska i Italija (sa preko 55 hiljada preduzeća), a zatim i Španija (sa oko 30 hiljada preduzeća).</s><s>Zemlje sa najmanjim brojem preduzeća – ispod hiljadu, u sektoru prehrambene industrije su Kipar, Estonija, Luksemburg i Slovenija (Borawski et al., 2018; Data & Trends EU Food and Drink Industry 2020).</s> <s>3.2.</s><s>Bruto dodata vrednost prehrambene industrije i njeno učešće u formiranju bruto dodate vrednosti privrede i prerađivačke industrije</s> <s>Bruto dodata vrednost (BDV) predstavlja važan ekonomski indikator, koji utiče na dinamički razvoj Dragica Božić & Marija Nikolić</s> <s>102 sektora i/ili industrije.</s><s>Bruto dodata vrednost je rezultat produktivnosti rada u posmatranoj industriji, ali i načinu korišćenja ostalih sredstava, posebno zemljišta i kapitala Prehrambena industrija ima značajno mesto u globalnoj ekonomskoj</s> <s>industriji, prvenstveno za zemlje u razvoju.</s><s>Učešće dodate vrednosti prehrambene industrije u ukupnoj BDV prerađivačke industrije opada sa rastom nivoa dohotka po stanovniku Udeo BDV prehrambene industrije u BDV privrede Republike Srbije se smanjuje i u 2020. godini je iznosio 2,9% (tabela 3).</s><s>Opada i udeo ukupne agroindustrije (proizvodnje prehrambenih proizvoda, pića i duvana) u BDV privrede na 3,8% u 2020. godini, što je posledica različitih faktora, poput neadekvatne privatizacije, nedovoljnih</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka RZS Istraživanja pokazuju da između pojedinih regiona i država postoje značajne razlike u pogledu udela prehrambene industrije u strukturi BDV privrede i industrije – zavisno od ukupne ekonomske razvijenosti i prirodno date resursne osnove.</s><s>Prehrambena industrija, odnosno agroindustrija je više zastupljena u strukturi BDV ukupne privrede manje razvijenih zemalja i regiona, što, prvenstveno, ukazuje na nizak nivo razvijenosti ostalih sektora (Milanović, 2002; Wilkinson & Roch, Najveći deo BDV industrije formira se u prerađivačkoj industriji (oko tri četvrtine) i zato je interesantno analizirati strukturu ovog sektora.</s><s>Strukturne promene u industriji ukazuju na promenjenu ulogu pojedinih industrijskih oblasti, uključujući i oblasti agroindustrije u sektoru C-Prerađivačka industrija.</s><s>Najveće ušešće, oko jedne petine ukupne BDV prerađivačke industrije, ima prehrambena industrija, dok udeo agroindustrije čini oko jednu četvrtinu (Grafikon 1).</s> <s>Grafik 1. Učešće BDV prehrambene industrije, industrije pića, industrije duvana i agroindustrije – ukupno u BDV prerađivačke industrije u Srbiji, u periodu 2016-2020. godina Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka RZS Prehrambena</s> <s>proizvodnja prehrambenih proizvoda, predstavlja, i pored izvesnog opadanja učešća, industrijsku oblast sa najvećim udelom u strukturi BDV prerađivačke industrije Srbije, koja u 2016</s> <s>2020. godini iznosi 18,4%.</s><s>Udeo BDV industrije pića u BDV prerađivačke industrije iznosi 3,8%, a industrije duvana 1,5%, tako da ove tri oblasti agroindustrije ukupno čine oko jednu četvrtinu (23,8%) BDV prerađivačke industrije u 2020. godini, što je za 1,9 procentnih poena manje u odnosu na 2016. godinu (Grafik 1).</s><s>Visoko učešće prehrambene industrije u BDV prerađivačke industrije je rezultat relativno dobre ponude sirovina iz poljoprivrede, pri čemu prehrambena industrija, odnosno agroindustrija predstavlja stvarnu komparativnu prednost Značaj prehrambene industrije ogleda se u brojnim ekonomskim</s> <s>doprinosi obezbeđivanju prehrambene stabilnosti i predstavlja važno tržište za proizvode mašinske, drvne i drugih industrija (Ministarstvo privrede, 2017).</s><s>Pored toga, prehrambena</s> <s>elimisanju prehrambenih kriza, koje se najčešće manifestuju u vidu perioda sa visokim i promenljivim cenama hrane (Borawski et al., 2018).</s><s>Potreban obim proizvodnje hrane za obezbeđivanje prehrambene sigurnosti determinisan je brojem i strukturom stanovništva.</s><s>Pojedini autori stoga predlažu da se kao pokazatelj položaja i konkurentnosti prehrambene industije analizira bruto dodata vrednost po stanovniku (Wijnandet al., 2016).</s> <s>Za razliku od zemalja na nižem stepenu razvoja, ukupna populacija u Evropskoj uniji pokazuje veoma nisku stopu povećanja, što može da predstavlja ograničavajući faktor razvoja prehrambene industrije (Wijnands et al., 2006).</s><s>Prosečna bruto dodata vrednost prehrambene industrije u EU-28 za 2019. godinu iznosi 285,3 milijardi evra, odnosno 556 evra po stanovniku.</s><s>Veću dodatu vrednost per capita u ovoj grani od EU-28 proseka imaju razvijenije zemlje poput Nemačke, Švajcarske i Norveške (tabela 4).</s><s>Redosled zemalja po ostvarenoj bruto dodatoj vrednosti prehrambene industije ukupno i per capita se razlikuje pa je na primer BDV prehrambene industrije u Danskoj relativno nizak što je uslovljeno malim brojem preduzeća koja posluju u ovoj industriji, ali posmatrano per capita značajno premašuje prosek EU-28.</s><s>Tabela 4. BDV prerađivačke industije u EU-28 i odabranim zemljama, ukupno i po stanovniku, 2019. godina Teritorija/Država</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka EUROSTAT, National accounts aggregates by industry Industrija hrane i pića u EU je jedan od najvećih i vodećih proizvođača ovih proizvoda u svetu (Lodorfos et al., 2018).</s><s>Istovremeno, ovo je i najveći sektor u okviru prerađivačke industrije u Evropskoj uniji u pogledu bruto dodate vrednosti, zaposlenosti i godišnjeg prometa.</s><s>Ova industrija doprinosi sa 1,9% ukupnoj bruto dodatoj vrednosti EU i 12,3% u BDV prerađivačke industrije (tabela 5) što ukazuje na njen veliki značaj koji se ogleda ne samo u proizvodnji hrane za ljude i izvozu poljoprivrednih proizvoda, već i u činjenici da ona koristi poljoprivredne proizvode kao sirovinu i doprinosi stvaranju</s> <s>(Borawski et al., 2018).</s><s>Ovaj višestruki značaj prehrambene industrije u EU je potvrđen i visokim ulaganjima u njen razvoj – 15,6% ukupnih investicija u prerađivačku industriju se usmerava u industriju hrane i pića (Data & Trends EU Food and Drink Industry 2020).</s><s>Polazeći od prosečne vrednosti učešća prehrambene industrije u prerađivačkoj industriji za nivo EU, analizirane zemlje se mogu svrstati u dve grupe.</s><s>U jednoj se nalaze privredno razvijenije zemlje u kojima ovo učešće iznosi do 10%, dok je u gotovo svim zemljama novim članicama EU veće od 10%, a u mnogima premašuje i 20% (tabela 5).</s><s>Ovo važi i za zemlje kandidate za prijem u EU, koje su po pravilu nižeg stepena privredne razvijenosti.</s> <s>Sa ostvarenih oko 285 milijardi evra BDV u 2019. godini, agroindustrija (industrija hrane, pića i duvana) je činila 1,9% BDV ukupne privrede EU, što je bilo značajno manje od njenog udela u BDV privrede Srbije (3,7%).</s><s>Privredno najrazvijenije zemlje EU se odlikuju najnižim udelom agroindustrije u BDV privrede, dok je ono više u manje razvijenim članicama (Rumunija) i zemljama kandidatima za članstvo u EU (tabela 5) što potvrđuje uočene zakonomernosti.</s><s>Potvrđeno je i da prirodno data resursna osnova utiče na uočene razlike.</s><s>Premda prehrambena industrija ima najveći udeo u BDV manje razvijenih zemalja, značaj, odnosno stepen razvijenosti prehrambene industrije (i šire agroindustrije), globalno, ipak determinišu razvijene zemlje, što proističe iz visokog nivoa razvijenosti njihove ukupne ekonomske strukture.</s> <s>Tabela 5. Udeo agroindustrije (PI, IP i ID) u BDV privrede i prerađivačke industije u EU-28 i odabranim zemljama u 2019. godini Teritorija/Država</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka EUROSTAT, National accounts aggregates by industry Na primeru analiziranih zemalja potvrđeno je da sa privrednim razvojem opada udeo prehrambene industrije, odnosno agroindustrije u BDV privrede i prerađivačke industrije, uz izvestan uticaj prirodne resursne osnove.</s><s>Prehrambena industrija (i šire, agroindustrija), sa privrednim razvojem relativno gubi na značaju, ali ne i u apsolutnom smislu, jer proizvodi hranu za rastuću populaciju.</s> <s>Kao jedan od indikatora položaja prehrambene industrije analiziran je broj preduzeća u grani.</s><s>Kao kvantitativan pokazatelj, broj preduzeća, međutim, ne ukazuje na snagu tih preduzeća a time ni na snagu cele industrije.</s><s>Stoga je u relevantnoj literaturi uobičajena praksa da se kao pokazatelj razvoja prehrambene industrije uzima i ukupan godišnji promet, kao i godišnji promet po jednom preduzeću (Wijnands et al., 2016; Borawski et al., 2018; Data & Trends of the EU Food and Drink Industry).</s><s>Tabela 6. Godišnji promet preduzeća u prehrambenoj industriji u EU-27 i odabranim zemljama, 2019. godina Teritorija/Država</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka EUROSTAT (SBS) Prema ovom pokazatelju postoji značajna neravnoteža među pojedinim zemljama EU.</s><s>Pet vodećih zemalja (Nemačka Francuska, Italija, Velika Britanija i Španija) učestvuju sa gotovo dve trećine u ukupnom godišnjem prometu preduzeća u prehrambenoj industriji u EU, a oko 90% preduzeća učestvuje sa svega 10% u godišnjem prometu ove grane.</s><s>Može se zaključiti da velika preduzeća determinišu ukupan godišnji promet na nivou EU Posmatrano po preduzeću, postoje određene razlike, koje se mogu povezati sa stepenom razvoja ukupne privrede, pri čemu razvijenije zemlje ostvaruju viši godišnji promet po preduzeću u prehrambenoj industriji i obnuto, u zemljama na nižem stepenu razvoja i ovaj pokazatelj beleži niže vrednosti.</s><s>Posebno značajne vrednosti godišnjeg prometa po preduzeću se ostvaruju u Danskoj i Švajcarskoj, dok se najniže vrednosti beleže u Rumuniji i Grčkoj, kao i Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji.</s><s>Preduzeća iz oblasti prehrambene industrije u Srbiji ostvaruju ukupan godišnji promet od 7,9 milijardi evra, odnosno 2,39 miliona evra po jednoj preduzeću što je za oko trećinu manje od proseka EU-27, ali i više u odnosu na preduzeća iz prehrambene industrije u Hrvatskoj i Mađarskoj, kao i zemalja koje su izdvojene kao najmanje uspešne po ovom pokazatelju (tabela 6).</s> <s>3.4.</s><s>Broj zaposlenih u prehrambenoj industriji i njihovo učešće u ukupnom broju zaposlenih i broju zaposlenih u prerađivačkoj industriji</s> <s>Osnovni faktor razvoja svake delatnosti jeste radna snaga.</s><s>Jedan od najvažnijih ciljeva razvoja, posebno u nerazvijenim</s> <s>Ukupna registrovana zaposlenost u Republici Srbiji u 2020. godini je iznosila 2,149 miliona, a od toga oko jedna Doprinos prehrambene industrije privrednom razvoju Republike Srbije i odabranih evropskih zemalja 105</s> <s>nezaposlenosti (Savić, 2017). petina (21,9%), odnosno 460 hiljada radi u prerađivačkoj industriji (tabela 7).</s><s>Udeo prehrambene industrije u ukupnoj registrovanoj zaposlenosti iznosi oko 4% (4,3% u 2020. godini), dok je u industriji pića zaposleno 0,4%, a u duvanskoj industriji 0,1% ukupno registrovanih radnika, tako da u agroindustriji radi oko 5% ukupnog broja registrovanih zaposlenih u Srbiji (4,8% u 2020. godini).</s><s>Tabela 7. Registrovana zaposlenost* ukupno, u prerađivačkoj industriji i pojedinim oblastima agroindustrije u Srbiji u periodu 2016-2020. godina</s> <s>*Zaposleni u pravnim licima, lica koja samostalno obavljaju delatnost, preduzetnici i zaposleni kod njih Izvor: Obračun autora na osnovu baza podataka RZS Grafik 2. Učešće registrovanih zaposlenih u pojedinim oblastima agroindustrije (pojedinačno i zbirno) u ukupnoj registrovanoj zaposlenosti u prerađivačkoj industriji (C) u Republici Srbije u periodu 2016-2020. godina *Učešće agroindustrije je prikazano numerički.</s><s>Izvor: Obračun autora na osnovu baze podataka RZS Najveću</s> <s>prehrambena industrija.</s><s>Premda se u periodu 2016-2020. godina apsolutni broj zaposlenih u prehrambenoj industriji povećava, njihovo učešće u prerađivačkoj industriji se smanjuje, usled bržeg zapošljavanja u ostalim granama prerađivačke industrije.</s><s>Tako je u 2020. godini u prehrambenoj industriji bilo zaposleno 92,7 hiljada radnika, odnosno jedna petina (19,4%) uposlenih u prerađivačkoj industriji.</s><s>U agroindustriji je u 2020. godini bilo zaposleno 21,5% ukupnog broja zaposlenih u prerađivačkoj industriji, što je za 1,5 procentnih poena manje u odnosu na 2016. godinu (grafik 2).</s><s>Jedan od najznačajnijih ciljeva ekonomske politike svake zemlje jeste porast zaposlenosti.</s><s>U uslovima nedovoljnog rasta, nejasne strategije restruktuiranja velikih preduzeća (nosioca razvoja u prethodnom periodu), kao i procesa privatizacije, veliki broj radnika je ostao bez posla.</s><s>Merama ekonomske i industrijske politike treba podsticati oporavak i rast malih i srednjih preduzeća, ali i velikih bez koji ne mogu funkcionisati ni ostala preduzeća, uz korišćenje mera socijalne politike (Savić, 2017).</s><s>Prehrambena industrija zapošljava najveći broj lica i u Evropskoj uniji (4,3 miliona), a zajedno sa industrijom pića i duvana zapošljava čak 4,82 miliona.</s><s>Udeo prehrambene industrije (oko 14%), industrije pića (1,5%) i industrije duvana (0,1%) u zaposlenosti u prerađivačkoj industriji EU čini prosečno 15,4%; dok je u Srbiji to 2016</s> <s>106 učešće više i (prema podacima EUROSTAT)1 iznosi 19,3% (tabela 8).</s><s>Industrija hrane i pića u EU je važan i stabilan poslodavac, posebno u odnosu na druge sektore.</s><s>Prosečno preduzeće u EU iz ove industrije zapošljava 17 lica, što je za dve osobe više u odnosu na prosek u drugim preduzećima iz prerađivačke industrije.</s><s>Iako je sektor proizvodnje hrane i pića veoma diverzifikovan u pogledu veličine preduzeća, najveći broj njih čine mala i srednja preduzeća, koja učestvuju sa 99,2 % u ukupnom broju preduzeća u ovom sektoru (Data & Trends of the EU Food and Drink Industry-2020 Edition).</s> <s>Tabela 8. Udeo prehrambene industrije, industrije pića, industrije duvana i agroindustrije-ukupno u broju zaposlenih u prerađivačkoj industriji u EU-28 i odabranim zemljama u 2019. godini Teritorija/Država</s> <s>Izvor: Obračun autora na osnovu podataka EUROSTAT Prehrambena industrija u EU je važan poslodavac, koji ima sve značajniju ulogu u uslovima rastuće tražnje za prehrambenim proizvodima na globalnom nivou i sve većem izvozu ovih proizvoda iz EU.</s><s>Podaci o zaposlenosti u prehrambenoj industriji ukazuju na blagi ali stabilan rast ovog sektora, koji karakterišu procesi konsolidacije i jačanja tehničke opremljenosti (Borawski et al., 2018).</s><s>Slično kao i u Srbiji, industrija prehrambenih proizvoda i pića ima najveće učešće u ukupnom broju zaposlenih u prerađivačkoj industriji u više od polovine zemalja članica EU.</s><s>Industrija hrane i pića je samo u tri države članice EU prema udelu u zaposlenosti u prerađivačkoj industriji rangirana ispod trećeg mesta (Češka, Finska i Slovenija).</s><s>Učešće prehrambene industrije u zaposlenosti u prerađivačkoj industriji unutar zemalja članica EU je najniže u Švedskoj, Finskoj, Nemačkoj i Austriji (oko 10%) (Data & Trends of the EU Food and Drink Industry2020 Edition).</s><s>Generalno, privredno najrazvijenije zemlje EU odlikuju se nešto nižim udelom prehrambene industrije u zaposlenosti u prerađivačkoj industriji.</s> <s>Uključivanje zemlje u međunarodnu podelu rada pruža mogućnost osvajanja novih tržišta i povoljno utiče na trgovinski</s> <s>Poljoprivreda i agroindustrija, odnosno poljoprivredno1 Podaci o registrovanoj zaposlenosti u Srbiji se razlikuju od podataka o zaposlenosti dobijenih iz EUROSTATa usled drugačije metodologije i sveobuhvata.</s><s>Podaci EUROSTATa su prehrambeni sektor ima važnu ulogu za uključivanje srpske ekonomije na međunarodno tržište.</s><s>Sa privrednim razvojem menja se i značaj poljoprivrednoprehrambenih proizvoda u ukupnoj svetskoj trgovini, pri čemu je primetno smanjenje njihovog udela.</s><s>Prisutne su i izmene strukture spoljtrgovinske razmene što ukazuje na promenjen značaj prehrambene industrije.</s><s>Razvoj industrije doprinosi promeni strukture spoljnotrgovinske razmene na način da se smanjuje udeo primarnih (prvenstveno poljoprivrednih) prozvoda, a povećava udeo visokoprerađenih, sofiscitiranih proizvoda (Božić et al., Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda je rezultat ne samo obima i strukture agroindustrijske proizvodnje, već i karakteristika strukture i distribucije kupovne snage domaćeg tržišta.</s><s>Tendencija smanjenja relativnog značaja trgovine poljoprivredno-prehrambenim proizvodima u ukupnoj svetskoj trgovini karakteristična је za sve regione.</s> <s>Zastupljenost poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u ukupnom izvozu je veća u ekonomski manje razvijenim zemljama, kao i onima koje imaju posebne pogodnosti za razvoj poljoprivrede.</s><s>Krajem 1980-ih postojala je tendencija smanjivanja relativnog značaja poljoprivrede i agroindustrije u spoljnotrgovinskoj razmeni i u našoj zemlji, što je i globalni trend.</s><s>Sa produbljavanjem ekonomske</s> <s>udeo agroindustrijskih proizvoda u spoljnotrovinskoj razmeni, korišćeni radi međunarodne uporedivosti podataka o značaju prehrambene industrije, odnosno agroindustrije u razvoju odabranih zemalja.</s> <s>ekonomije međunarodnom tržištu.</s><s>Poslednjih godina učešće izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u ukupnom izvozu Republike Srbije se ustalilo na oko 20% (tabela 9).</s><s>Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u periodu 2016-2020. godina beleži rast, i u 2020. godini je dostigao preko 4,1 milijarde US$, a uvoz 2,3 milijarde US$, te je ostvaren pozitivan saldo od 1,8 milijarde US$ (tabela 9).</s><s>Od 2005. godine u Srbiji je konstantno prisutan pozitivan spoljnotrgovinski saldo poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i stoga oni imaju značajnu ulogu u uravnotežavanju platnog i trgovinskog bilansa zemlje.</s><s>Relativno visoko učešće agrara i prehrambene industrije, odnosno poljoprivrednih-prehrambenih proizvoda u strukturi izvoza Republike Srbije rezultat su, kako povoljnih resursa za njihovu proizvodnju, tako i usporenog razvoja i opadajućeg udela drugih sektora u izvozu.</s> <s>Relativno visoko učešće agrara i prehrambene industrije, odnosno poljoprivrednih-prehrambenih proizvoda u strukturi izvoza Republike Srbije rezultat su, kako povoljnih resursa za njihovu proizvodnju, tako i usporenog razvoja i opadajućeg udela drugih sektora u izvozu.</s> <s>Tabela 9. Spoljnotrgovinska razmena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda (ppp) Srbije i njihov udeo u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni u periodu 2016-2020. godina Godina</s> <s>Izvor: Obrada autora na osnovu baze podataka RZS Jedno od obeležja međunarodne trgovine poljoprivrednoprehrambenim proizvodima je bilateralizacija izvoza i uvoza, zemlje vodeće izvoznice istovremeno su vodeće uvoznice.</s><s>Evropa, posebno Evropska unija je najveće izvozno i uvozno područje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda (European Commission, 2021).</s><s>Najveći deo spoljne trgovine EU, čak oko 70%, čini trgovina među zemljama članicama, tzv. intra-trgovina, što u određenoj meri otežava sagledavanje značaja ove regionalne grupacije na globalnom nivou.</s><s>Naime, ukoliko se posmatra kao jedan region, EU je najveći izvoznik ovih proizvoda sa učešćem od 38% u ukupnom svetskom izvozu.</s><s>Ukoliko se izuzme intra-trgovina među zemljama članicama izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iz EU se smanjuje na oko 14% svetskog izvoza što je u nivou Sjedinjenih Američkih Država (Wijnands et al., Prema učešću poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u izvozu Srbija se značajno razlikuje od proseka EU-28, koji je iznosio 10,3% prosečno za period 2016-2020. godina (tabela 10).</s><s>Najmanji udeo ovih proizvoda u ukupnom izvozu među članicama EU je u Finskoj, prosečno 3%, a približno iznosi i za Srbiju.</s> <s>Tabela 10.</s><s>Učešće izvoza i uvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u ukupnom spoljnotrgovinskoj razmeni zemalja članica EU-28 i odabranih zemalja, prosek za period 2016-2020. godina Teritorija/Država</s> <s>uopšte, poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, jeste stavljanje u okvire koje propisuju specijalizovane organizacije, prvenstveno Svetska trgovinska organizacija (STO) u kojoj Srbija još uvek nije ostvarila punopravno članstvo (Božić et al., 2013).</s><s>Problemi unapređenja izvoza su brojni, a posebno se odnose na stepen konkurentnosti naših</s> <s>108 najznačajnijim izvoznim tržištima (EU, CEFTA1 i ostala), kao i agrarni protekcionizam i intervencionizam razvijenih zemalja.</s><s>Iako srpski izvoz poljoprivrednoprehrambenih proizvoda karakteriše mala diverzifikacija i nepovoljna struktura, odnosno visok udeo sirovina, postoje velike mogućnosti za povećanje konkurentnosti kroz dalju diverzifikaciju, osavremenjivanje tehnologije, povećanje dodate vrednosti proizvoda, odnosno veću zastupljenost proizvoda višeg stepena finalizacije.</s><s>Ovo bi osiguralo da se Srbija od izvoznika poljoprivrednih proizvoda transformiše u izvoznika visokokvalitetnih prehrambenih proizvoda.</s> <s>Smanjivanjem udela troškova hrane u izdacima za ličnu potrošnju, sa porastom dohotka (I Engelov zakon) stvaraju se mogućnosti za finansiranje drugih društvenih i ličnih potreba: kultura, obrazovanje, stanovanje, odevanje i sl.</s><s>Stoga je smanjivanje udela izdataka za hranu u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju domaćinstava, uz unapređenje kvaliteta hrane kao osnovne pretpostavke zdravlja ljudi, istovremeno i razvojni indikator.</s><s>Suprotno, povećanje izdataka za ishranu pokazatelj je negativnih trendova u nacionalnoj privredi.</s><s>Naša zemlja je tipičan primer na kome se mogu sagledati promene strukture izdataka za ličnu</s> <s>udela agroindustrijskih proizvoda (hrana, piće i duvan) u strukturi lične potrošnje u Srbiji, do kraja 1980-tih odraz je zakonitosti ukupnog društvenog i ekonomskog razvoja naše zemlje u tom periodu, kada je ovaj udeo iznosio oko 36%.</s><s>U uslovima zaustavljenog relativno intezivnog društvenog i privrednog razvoja naše zemlje, značajno je povećan udeo izdataka za hranu, koji je u pojedinim godinama</s> <s>premašivao upotrebljenih sredstava za ličnu potrošnju (RZS).</s><s>Izdaci za hranu i bezalkoholna pića u Srbiji su, i pored izvesnog smanjenja, značajno zastupljeni u strukturi ukupnih izdataka za ličnu potrošnju i čine 34,2% u 2019. godini (tabela 8) i premašuju sve druge rashode domaćinstava (stanovanje, odevanje i sl).</s><s>Tabela 11.</s><s>Udeo izdataka za hranu, pića i duvan u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju u Srbiji, prema Anketi o potrošnji domaćinstava, u periodu 2016-2019. godina Godina</s> <s>*Usled pandemije virusa COVID-19, RZS je prekinuo istraživanje, pa ne postoje podaci za 2020. godinu.</s><s>Izvor: Anketa o potrošnji domaćinstava, RZS Grafik 3. Udeo izdataka za hranu i bezalkoholna pića u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju u zemljama EU-27, drugim odabranim zemljama i Srbiji u 2020. godini (%) Izvor: Prikaz autora na osnovu podataka EUROSTAT 1 Sporazum o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi - Central Europen Free Trade Agreement (CEFTA)</s> <s>U zemljama EU najveći udeo u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju imaju izdaci za stanarinu, vodu, električnu energiju, gas i druga goriva (24,2%), potom za transport bezalkoholna pića, koji su u Srbiji na prvom mestu.</s><s>Prosečno učešće ovih izdataka u EU iznosi 14,8%, a u nekim zemljama članicama, kao što su Irska i Luksemburg i manje od 10%.</s><s>Najveći udeo izdataka za hranu i bezalkoholna pića među članicama EU je u Rumuniji i iznosi 26,4%.</s><s>Prema metodologiji EU, koja se razlikuje od one koju primenjuje RZS u pogledu izvora i načina prikupljanja podataka, izdaci za hranu i bezalkoholna pića hranu utrošenu u okviru domaćinstva dodaju i izdaci za hranu i pića konzumiranu u restoranima i drugim objektima (van kuće), ovi izdaci se povećavaju i učestvuju sa 20,7% u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju (podatak za 2018. godinu) (Data & Trends EU Food and Drink Industry 2020).</s> <s>Ovaj pokazatelj ukazuje na nisku realnu kupovnu moć stanovništva Srbije u odnosu na stanovništvo EU, čime se potvrđuje prvi Engelov zakon, da sa porastom dohotka i ukupnim privrednim razvojem opada udeo izdataka za hranu u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju.</s><s>Obim sredstava usmerenih na kupovinu hrane i pića determinisan je brojnim eksternim faktorima.</s><s>Naime, prema istraživanju iz 2016. godine jedan od važnijih događaja koji je uticao na nivo izdvajanja za hranu i pića u EU je globalna ekonomska kriza koja je počela u SAD 2008. godine.</s><s>Iako su se učešće izdataka za hranu i piće u EU do 2013. godine u relativnom iznosu vratili na nivo koji su imali u periodu pre krize i od tada pokazuju određenu stabilnost, realni dohodak potrošača je smanjen.</s><s>Ovo može da rezultira time da, iako su izdvajanja za hranu i piće ostala nepromenjena, potrošači menjaju strukturu prehrambenih proizvoda, koje konzumiraju i prelaze na druge, jeftinije prehrambene proizvode (Lodorfos et al., 4. Zaključak</s> <s>U radu je analiziran položaj prehrambene industrije i njen doprinos privrednom razvoju Republike Srbije.</s><s>U cilju dobijanja</s> <s>pokazatelji komparirani sa vrednostima u drugim odabranim zemljama i prosekom za EU, kao teritorijalnom grupacijom u čije članstvo naša zemlja teži.</s><s>Jedan od prvih pokazatelja snage jedne grane jeste broj preduzeća.</s><s>U Srbiji se oko 3.300 preduzeća bavi proizvodnjom prehrambenih proizvoda i pića, što čini oko 20% broja preduzeća u prehrambenoj industriji.</s><s>U odnosu na prosek EU, ovo učešće je nešto veće i u rangu je niže razvijenih zemljama kao što su Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija.</s><s>Značajno učešće prehrambena industrija ima i pogledu formiranja bruto dodate vrednosti prerađivačke industrije koje se kreće od 22,1 do 26% u periodu 2016-2020. godina.</s><s>Ovi pokazatelji ukazuju na činjenicu da, i pored izvesnog opadanja relativnog značaja prehrambene industrije u privrednom razvoju Srbije, njen doprinos je još uvek veoma visok, a posebno je veliki u odnosu na EU prosek i značaj ove industrijske grane u većini zemalja članica EU.</s> <s>Polazeći od postojećih zakonomernosti, ovi pokazatelji pre ukazuju na niži nivo razvijenosti celokupne ekonomije, nego na nerazvijenost prehrambene industrije.</s><s>Ovo se može potvrditi i činjenicom da preduzeća u oblasti prehrambene industrije u Srbiji ostvaruju godišnji obrt (prosečno) u vrednosti od 2,39 miliona evra, što je niže od proseka EU, ali i više u odnosu na zemlje u okruženju i pojedine zemlje članice kao što su Grčka i Rumunija.</s><s>U ovim preduzećima je zaposleno preko 100 hiljada ljudi (uključujući i industriju pića i preradu duvana), što čini gotovo 5% ukupnog broja zaposlenih i preko 20% broja zaposlenih u prerađivačkoj industriji.</s><s>Istraživanja su pokazala da i na nivou EU industrija hrane i pića predstavlja najvažniji segment prerađivačke industrije u pogledu bruto dodate vrednosti i godišnjeg prometa, kao i da je značajan poslodavac.</s><s>U tom smislu, može se potvrditi da je prehrambena industrija važan faktor ukupne zaposlenosti i u Republici Srbiji.</s><s>Jedan od široko rasprostranjenih i često korišćenih indikatora</s> <s>poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u spoljno-trgovinskoj razmeni koji se u Republici Srbiji kreće oko 20% u izvozu i 8% u uvozu.</s><s>U ovom segmentu postoje značajne mogućnosti za unapređenje strukture izvoza, koje za sada karakteriše visoko prisustvo sirovina i proizvoda nižeg stepena prerade</s> <s>kvaliteta postojećih proizvoda, primenom standarda u proizvodnji i širenjem asortimana, stvorile bi se mogućnosti da se srpska prehrambena industrija nametne na visoko konkurentnom tržištu EU, koje je važno izvozno područje za naše proizvode.</s> <s>Konačno, kao indikator ne samo značaja prehrambene industrije, već i životnog standarda stanovništa, koristi se udeo izdataka za hranu u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju domaćinstava.</s><s>Prema ovom pokazatelju postoji najveća disperzija zemalja, pri čemu se izdaci za hranu Luksemburgu.</s><s>U Srbiji se izdvaja 24,5% ukupnih izdataka domaćinstava za hranu, što je značajno više od EU proseka.</s><s>Međutim, po metodologiji koju primenjuje Republički zavod za statistiku, ovo učešće je još veće i zajedno sa alkoholnim pićima i duvanom učestvuje sa oko 40% u ukupnim izdacima za ličnu potrošnju.</s><s>Ovako visoko učešće izdataka za hranu je karakteristično za zemlje na nižem stepenu razvoja i sa niskim životnim standardom stanovništva.</s> <s>Obračunati pokazatelji potvrđuju da je prehrambena industrija važan segment srpske privrede, koja u značajnoj meri doprinosi BDV, zaposlenosti i uravnoteženju spoljnotrgovinske razmene.</s><s>Visoko učešće prehrambene industrije</s> <s>prvenstveno prerađivačke industrije, kao i izvozu je rezultat dobre ponude sirovina iz srpske poljoprivrede, pri čemu prehrambena industrija predstavlja stvarnu komparativnu prednost Srbije.</s> <s>poljoprivredne proizvodnje, može da stvori uslove za dinamičan rast proizvodnje i izvoza proizvoda prehrambene industrije i porasta njenog doprinosa ukupnom privrednom razvoju zemlje.</s>

Uticaj kategorije sadnog materijala na prinos sorte Desiree u agroekološkim uslovima zapadne Srbije

Poštić, Dobrivoj;Momirović, Nebojša;Dolijanović, Željko;Broćić, Zoran

International Scientific Symposium of Agriculture "Agrosym Jahorina 2011", Jahorina, 10-12. novembar 2011. Proceedings

Krompir;krtola;kategorija semena;prinos

agrif.bg.ac.rs-123456789-6705.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25461/bitstream_25461.pdf

<s>Proučavanja uticaja agroekoloških uslova i kategorije sadnog materijala na prinos krompira sorte Desiree obavljena su u Bogatiću (Zapadna Sbija) tokom 2007. i 2008.</s><s>U istraživanima je korišćen sadni materijal kategorije elita (E), original (A) i prva sortna reprodukcija (B).</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da je broj okaca i klica po matičnoj krtoli, broj krtola i broj (PNI) po biljci bio veći što je kategorija posađenih semenskih krtola bila niža.</s><s>Kod prinosa su utvrđene obrnute tendencije.</s><s>Najveći ukupan prinos krtola u obe godine istraživanja ostvarili su varijante na kojima su sađene krtole kategorije elita.</s><s>Faktor kategorija semena značajno je uticala na sve praćene morfološke i produktivne osobine biljke krompira, osim na broj krtola po biljci.</s><s>Sve proučavane kategorije sadnog materijala dale su skoro tri puta veće prinose krtola u poređenju sa prosečnim prinosima u Srbiji 11,5 t/ha־¹ (Statistički godišnjak Srbije, 2010).</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da se i u agroekološkim uslovima Mačve, korišćenjem deklarisanog sadnog materijala, odgovarajućeg zdravstvenog stanja i biološke sposobnosti, kao i gajenjem sorti krompira tolerantnih na sušu ostvariti visoki i stabilni prinosi krompira.</s> <s>U ukupnoj proizvodnji hrane u Srbiji, krompir zauzima značajno mesto, a njegov značaj ogleda se i na osnovu obima površina na kojima se gaji (preko 78.000 h).</s><s>Međutim po ostvarenim prosečnim prinosima krtola 11,5 t/ha־¹ (Statistički godišnjak Srbije, 2010) naša zemlja značajno zaostaje za vodećim zemljama Evrope i sveta (FAO, 2008).</s><s>Krompir je kultura hladnije i vlažnije klime.</s><s>Umerenih je zahteva prema temperaturi i relativnoj vlažnosti vazduha.</s><s>Nešto veće zahteve za vodom krompir ima u vreme butonizacije, punog cvetanja i po precvetavanju, u fazi inicijacije, ranom razvoja krtola i nalivanja krtola (Vecchio et al., 1993).</s><s>Obrazovanje korenovog sistema protiče na temperaturama zemljišta iznad 7ºC.</s><s>Nadzemni vegetativni deo se obrazuje na temperaturi 15-20ºC.</s><s>Navedene temperature predstavljaju biološki optimum za formiranje nadzemnog asimilativnog dela (stabala i listova) i podzemnih vegetativnih organa (stolona i krtola).</s><s>Više temperature vazduha (>25ºC) i zemljišta (>20ºC) usporavaju formiranje krtola, dok se na temperaturama iznad 29-30ºC obrazovanje krtola se praktično prekida.</s><s>Temperature više od 42ºC potpuno prekidaju fotosintetsku aktivnost krompira.</s><s>Visoke temperature u toku vegetacione sezone su glavni limitirajući faktor prinosa, koji utiče na porast, razvoj i kvalitet krompira.</s><s>Najviši prinosi se dobijaju pri prosečnim dnevnim temperaturama oko 21ºC.</s><s>Krompir je umerenih zahteva i prema relativnoj vlažnosti vazduha, optimum je 75-80% (Bašović, et al., 1980).</s><s>Krompir u prvom delu vegetacije zahteva minimalnu vlažnost vlažnost zemljišta od 70% PVK, dok su te 1 Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd 2 Poljoprivredni fakultet, Zemun</s> <s>Materijal i metode rada vrednosti u fenofazama početak butonizacije, butonizacije, puno cvetanje i faza intenzivnog rasta krtola nešto više - 70-80% PVK (Pisarev i Moroš, 1991).</s><s>Stoiljković (1986) navodi da krompir, za normalan rast i razvoj, zahteva godišnju sumu padavina od 700-800 mm.</s><s>Deficit vode u fazi inicijacije krtola i fazi ranog razvoja krtola povećava učešće grubih i deformisanih krtola što značajno smanjuje prinos krompira, dok nedostatak vode u vreme nalivanja krtola, pored smanjenja prinosa, negativno utiče na njegov kvalitet (King and Stark, 2011).</s><s>Kategorija sadnog materijala krompira predstavlja stepen održavanja i umnožavanja semena koji se u osnovi bazira na procentu zaraženosti krtola virusima i drugim patogenima.</s><s>Osobine krtole koje definišu kvalitet krompira su: zdravstveno stanje, krupnoća (Poštić i sar., 2011) i fiziološka starost krtola (Poštić i sar., 2009).</s><s>Sve ove osobine kvaliteta obuhvaćene su i kategorijom semena kao širim pojmom.</s><s>Kvalitet sadnog materijala je pored đubrenja, navodnjavanja i nestručne zaštite od bolesti jedan od glavnih razloga niskih prinosa u Srbiji.</s><s>Krompir se u redovnoj proizvodnji koristi putem vegetativnog razmnožavanja gde dolazi do ontogenetskog starenja, odnosno izrođavanja (degeneracije).</s><s>Uzrok tome je ekološka, virusna ili starosna degeneracija.</s><s>Visoke temperature vazduha, a posebno zemljišta, čak i pri dovoljnoj obezbeđenosti zemljišta lakopristupačnom vodom dovode do ekološke degeneracije odnosno brzog izrođavanja sadnog materijala krompira u ravničarskim krajevima Srbije.</s><s>Sadni materijal proizveden u nepovoljnim klimatskim uslovima slabe je biološke sposobnosti (Poštić i sar., 2007).</s><s>Upravo takav sadni materijal, znatno se koristi u proizvodnji krompira u Srbiji.</s><s>Kako je ekonomična i rentabilna proizvodnja krompira moguća jedino upotrebom deklarisanog sadnog materijala i pravilnim i doslednim sprovođenjem svih agrotehničkih mera (đubrenje, navodnjavanje i zaštita) cilj ovih istrživanja je bio da se u uslovima prirodnog vodnog režima ispita uticaj kategorije, odnosno kvaliteta sadnog materijala krompira na produktivnost sorte Desiree.</s> <s>Istraživanja uticaja kategorije sadnog materijala na prinos sorte Desiree izvedena su tokom 2007. i 2008. godine u zapadnoj Srbiji (potez Batar, atar sela Badovinci, KO Bogatić).</s><s>Sadni materijal kategorije elite (E) i original (B) uvežen je iz Holandije, dok su semenske krtole prve sortne reprodukcije (B) bile poreklom sa Sjenice.</s><s>Radni uzorci od 300 krtola sadnog materijala krompira frakcije 35-55mm, su kalibrirani, pri čemu je dobijeno po 160 krtola (4 x 40) mase 80g (± 5g), koje su poslužile za sadnju.</s><s>Semenske krtole su polovinom februara meseca stavljene na naklijavanje standardnom evropskom metodom (Poštić, 2006).</s><s>Poljski mikroogledi postavljeni su kao dvofaktorijalni (faktor A - godina i faktor B kategorija sadnog materijala) metodom podeljenih parcela, u četiri ponavljanja.</s><s>Sadnja naklijalih semenskih krtola krompira je izvedena ručno, prema planu setve, na međurednom rastojanju od 70 x 30 cm.</s><s>Tokom vegetacije primenjene su agrotehničke mere standardno za usev u prirodnom vodnod režimu.</s><s>Broj okaca po krtoli utvrđen je pre stavljanja uzoraka na naklijavanja, dok je broj klica po krtoli ocenjen neposredno pred sadnju.</s><s>Računate su samo klice duže od 2mm (Reust, 1986).</s><s>Ocena broja primarnih nadzemnih izdanaka (PNI) po biljci izvedena je 65 dana nakon sadnje krompira.</s><s>Treba napomenuti da su u obzir uzete samo primarne, odnosno glavne stabljike koje se razvijaju direktno iz klice.</s><s>Broj krtola po biljci i ukupan prinos krompira određeni su dve nedelje nakon desikacije useva.</s><s>Rezultati istraživanja obrađeni su varijaciono-statističkom analizom, a ocena značajnosti razlika LSD testom.</s><s>271</s> <s>Meteorološki podaci u toku izvođenja ogleda dati su u tabeli 1. Srednje mesečne temperature bile više za 1,0-1,2 oC, čemu su značajno doprinele temperature u junu, julu i avgustu (naročito u 2007. godini).</s><s>Tokom celog vegetacionog perioda u 2007. (osim u septembru), srednje mesečne temperature vazduha bile su više od istih izmerenih u 2008. godini.</s><s>U toku vegetacionog perioda krompira, u 2007. godini palo je neznatno više, a u 2008. nešto manje padavina u odnosu na višegodišnji prosek.</s><s>Tabela 1. Meteorološki uslovi u toku izvođenja ogleda Table 1. Meteorological conditions during the experiment 2007</s> <s>Zemljište na kojima su izvedeni ogledi pripada tipu recentnih aluvijalnih nanosa.</s><s>Po hemijskim osobinama spada u slabo kisela zemljišta (tab.</s><s>2).</s><s>Humusom i azotom je srednje snabdeveno zemljište, a srednje sa lako pristupačnim fosforom i kalijumom.</s><s>Prema sadržaju karbonata zemljište oglednog polja pripada tipu beskarbonatnih zemljišta.</s><s>Tabela 2. Karakteristike zemljišta na oglednom polju Table 2. Properties of soil at the experimental plot Tip zemljišta</s> <s>Iz rezultata datih u tabeli 3. vidi se da je sorta Desiree, u zavisnosti od posađenne kategorije semena i godine izvođenja ogleda, obrazovala je 7,0-8,7 okaca, što prema klasifikaciji Burton-a (1989), predstavlja srednju vrednost.</s><s>Broj okaca po krtoli je morfološka osobina koja značajno varira (10-18) i zavisi od mnogo faktora (sorta, veličina zasađene krtole, uslovi proizvodnje itd.).</s> <s>Broj klica po krtoli je, takođe, morfološka osobina koja je određena krupnoćom krtole, brojem okaca po krtoli i fiziološkom starošću krtole (povećanjem ovih parametara povećava se i broj klica po krtoli).</s><s>Veći procenat klica koje daju stablo obrazovale su niže kategorije posađenog semena A i B (tabela 3).</s><s>Taj porcenat se u 2007. kretao od 34 do 36%, dok je u 2008. godini bio u intervalu od 28 do 44%.</s><s>Fiziološki starije krtole obrazuju više klica po okcu, veći broj PNI, više krtola po biljci i niži prinos (Sturz et al, 2000).</s><s>Analizom varijanse utvrđen je vrlo značajan uticaj agroekoloških faktora (A) i kategorije sadnog materijala (B) na broj PNI po biljci, dok je uticaj njihove interakcije izostao (tabela 4).</s><s>Korelacionom analizom broja PNI po biljci i broja klica po krtoli utvrđena je umerena korelacija r=0,69.</s><s>Broj PNI je morfološka osobina koja u najvećoj meri zavisi od 272</s> <s>Rezultati i diskusija genetičkih svojstava svake sorte, veličine semenskih krtola i fiziološke starosti krtola (Knowles, 2003).</s><s>Broj stabljika po biljci je izuzetno značajna osobina jer od nje u velikoj meri, zavisi broj zametnutih krtola (Beukema and Zaag 1990), a samim tim i prinos.</s><s>Interesantno je istaći da većina sorti krompira u našim agroekološkim uslovima na povećanje broja primarnih stabljika i nadzemne mase često ne reaguje povećanjem prinosa, jer temperaturni i vodni režim zemljišta, koji jakooscilira tokom vegetacionog perioda krompira, limitira procese tuberizacije i nalivanja krtola, a samim tim i veće nakupljanje organske materije.</s> <s>Broj krtola je u osnovi sortna osobina, podložna variranjima u zavisnosti od agroekoloških uslova u rejonu proizvodnje.</s><s>Analizom varijanse nije ustanovljen uticaj bilo kog proučavanog faktora na ovu produktivnu osobinu.</s><s>U našim istrživanjima najveći prosečan broj krtola po biljci formirala najniža kategorija sadnog materijala (B) 9,0-9,3 koja je imala i najveći broj PNI u obe godine istraživanja (tab.</s><s>3.) što se poklapa sa rezultatima (Bokx and van der Want, 1987).</s><s>Mnogi autori ističu zavisnost obrazovanja krtola od uslova spoljne sredine.</s><s>Vlažnost zemljišta utiče na formiranje manjeg broja krtola po biljci (Pisarev i Moroš, 1991), smanjenje ukupnog prinosa i povećanog učešća sitnih krtola.</s><s>Tabela 3. Uticaj agroekoloških uslova proizvodnje i kategorije sadnog materijala na proučavana svojstva krtole</s> <s>Table 3. Influence of meteorological conditons and categories of planting material on investigated properties of potato tubers Godina/Year</s> <s>Najveća prosečna masa krtola izmerena je na varijanti gde su sađene krtole kategorije elita (95-97g), dok je prosečno najmanju masu dala najniža kategorija sadnog materijala - B (66-72g, tab.</s><s>3.).</s><s>Prosečna masa, odnosno krupnoća krtola, zavisi od veličine vegetacionog prostora, odnosno od razmaka sadnje.</s><s>Krupnoća krtola je sortna odlika, ali u velikoj meri zavisi do delovanja ekoloških faktora, primenjene agrotehnike, od načina formiranja kućice (gnezda), broja krtola po biljci, dužine stolona.</s><s>Analizom varijanse utvrđeno je da je samo kategorija sadnog materijala (faktor B) vrlo značajno uticala na ukupan prinos krtola krompira, dok je uticaj uslova proizvodnje (faktor A) i njihove interakcije izostao (tab.</s><s>4).</s><s>Prinos gajenih biljaka, kao najznačajnije kvantitativno svojstvo jako varira i veoma je podložan uticaju agrotehničkih i agroekoloških faktora.</s><s>Najveći ukupni prinos dobijen je na varijanti sa primenom kategorije elita gde je izmerena i prosečno najveća masa krtole (tab 3).</s><s>Korelacionom analizom ukupnog prinosa i broja PNI po biljci utvrđena je umerena korelacija r=0,66.</s><s>Tabela 5. Uticaj kategorije sadnog materijala na prinos krompira sorte Desiree Table 5. Effect of category of planting material on potato yield of in Desiree variety 2007</s> <s>Dobijeni rezultati (tab.</s><s>5) nam ukazuju na značaj kvaliteta sadnog materijala, odnosno da se prinos krompira smanjuje upotrebom niže kategorije sadnog materijala.</s><s>Na parcelama na kojima su sađene krtole kategorije A, imale su 11-12 %, a parcele sa upotrebom sadnog materijala kategorije B 21-26 % manje prinose u poređenju sa varijantom na kojoj je sađena kategorija elita.</s> <s>Rezultati dvogodišnjih istraživanja ukazuju da se izborom toleratne sorte na sušu, zadovoljavajućeg genetskog potencijala i sadnjom kvalitetnog (deklarisanog) sadnog materijala, odgovarajućeg zdravstvenog stanja i biološke snage, može, i u agroekološkim uslovima Mačve (slabija obezbeđenost odgovarajućom mehanizacijom, proizvodnja u uslovima prirodnog vodnog režima itd.) mogu ostvariti visoki i stabilni prinosi krompira.</s><s>Semenske krtole više kategorije - elita (E) dale su najveći broj krtola po biljci, prosečnu masu krtole i ukupan prinos, dok su u odnosu na biološke pokazatelje (broj okaca i klica po krtoli, broj PNI po biljci, procenat klica koje daju PNI i broj krtola po biljci) dobijene vrednosti bile niže što je kategorija posađenih krtola bila niža.</s><s>Ostvareni prinosi krtola govore o značaju sadnje kvalitetnog sadnog materijala.</s>

Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(є-kaprolaktona) i zeina

Salević, Ana

?

inkorporacija;elektropredenje;izlivanje iz rastvora;vlakna;filmovi;poli(ε kaprolakton);zein;želatin;žalfija;aktivni ambalažni materijali za prehrambene proizvode

agrif.bg.ac.rs-123456789-6863.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26164/Sinteza_i_karakterizacija_pub_2020.pdf

<s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet dr Dušica Stojanović, viši naučni saradnik Univerzitet u Beogradu, Tehnološko-metalurški fakultet dr Tanja Petrović, vanredni profesor</s> <s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet dr Verica Đorđević, viši naučni saradnik Univerzitet u Beogradu, Tehnološko-metalurški fakultet Ova doktorska disertacija urađena je u okviru projekta integralnih i interdisciplinarnih istraživanja „Razvoj novih inkapsulacionih i enzimskih tehnologija za proizvodnju biokatalizatora i biološki aktivnih komponenata hrane u cilju povećanja njene konkurentnosti, kvaliteta i bezbednosti“ (evidencioni broj projekta III46010) finansiranog od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Deo istraživanja urađen je u okviru COST akcije FP1405 „Active and intelligent fibre-based packaging - innovation and market introduction (ActInPak)“.</s><s>Eksperimentalni deo rada u okviru ove doktorske disertacije izveden je u laboratorijama Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Instituta za agrohemiju i prehrambenu tehnologiju Španskog nacionalnog saveta za istraživanja, Fakulteta za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu, Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu i Instituta tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti.</s> <s>Neizmernu zahvalnost osećam prema svom mentoru, dr Viktoru Nedoviću, redovnom profesoru Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji me je tokom izrade završnog i master rada uveo u svet istraživanja i kroz njega vodio tokom izrade ove doktorske disertacije.</s><s>Veliko hvala na ukazanom poverenju, dragocenim savetima i velikoj pomoći, podršci i zalaganju, pruženim prilikama i ostvarenim kontaktima.</s><s>Zahvaljujem se dr Stevi Leviću, docentu Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na posvećenosti, prenetom znanju i savetima u svim fazama izrade ove doktorske disertacije.</s><s>Hvala Vam na svim razgovorima, podršci i pomoći da prebrodim brojne prepreke.</s><s>Veliku zahvalnost na ukazanom poverenju, korisnim savetima i stečenom znanju dugujem dr Petru Uskokoviću, redovnom profesoru Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji mi je omogućio izradu dela disertacije u laboratorijama Tehnološko-metalurškog fakulteta.</s><s>Hvala Vam što ste mi probudili nova interesovanja i pomogli pri izboru teme disertacije i njene izrade.</s> <s>Zahvaljujem se dr Dušici Stojanović, višem naučnom saradniku Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na angažovanju, posvećenosti i strpljenju.</s><s>Hvala Vam na bezrezervnoj pomoći i podršci tokom izrade ove disertacije. dr Tanji Petrović, vanrednom profesoru Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, hvala na kritičkoj oceni rada i korisnim sugestijama koje su doprinele poboljšanju disertacije.</s><s>Zahvaljujem se dr Verici Đorđević, višem naučnom saradniku Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na saradnji, podršci i savetima.</s><s>Posebnu zahvalnost želim da izrazim prof. dr Jose Maria Lagaron Cabello-u na mogućnosti da deo disertacije uradim na Institutu za agrohemiju i prehrambenu tehnologiju Španskog nacionalnog saveta za istraživanja.</s><s>Hvala Vam na prilici da radim sa Vama i osećam se kao deo Vašeg tima, na velikoj pomoći, svakom savetu i motivaciji.</s><s>Znanja i iskustva stečena tokom rada sa Vama za mene su neprocenljiva.</s><s>Veliko hvala dr Cristini Prieto Lopez na uloženom trudu, nesebičnoj pomoći i savetima.</s><s>Hvala što si bila uz mene, bodrila me i usmeravala.</s><s>Beskrajno hvala što uz tebe period adaptacije nisam osetila, što si mi približila način života, duh i kulturu Španije.</s><s>Hvala na svim nezaboravnim uspomenama. → I would like to express my deep gratitude to prof. dr. Jose Maria Lagaron Cabello for giving me the opportunity to perform a part of the research of this dissertation in his research group at the Institute of Agrochemistry and Food Technology of the Spanish National Research Council.</s><s>Thank you for your hospitality, invaluable support, guidance, advice and motivation.</s><s>Knowledge and experience gained during my STSM are of immense value for me.</s><s>I am sincerely grateful to dr. Cristina Prieto Lopez for the great effort, unconditional support and guidance.</s><s>Thank you for your enthusiasm and dedication, as well for all unforgettable moments.</s><s>The time spent with you gave me wonderful impressions of the beautiful Spanish culture that will never fade.</s> <s>Koleginicama sa Katedre za tehnološku mikrobiologiju Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Mileni Pantić, dr Dunji Miletić, dr Danki Matijašević i dr Aleksandri Sknepnek zahvaljujem se na velikoj pomoći u radu i savetima.</s><s>Veliko hvala prof. dr Vladimiru Pavloviću sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, doc. dr Ivani SredovićIgnjatović sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Sanji Jeremić sa Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo i dr Smilji Marković sa Instituta tehničkih nauka SANU bez čijih stručnih saveta i velike pomoći u eksperimentalnom radu ova disertacija ne bi bila kompletna.</s> <s>Zahvaljujem se kolegama iz laboratorije 117: doc. dr Saši Despotoviću, dr Ani Kalušević, dr Milu Veljoviću i prof. dr Dragani Paunović na saradnji, pomoći i savetima.</s><s>Mileni Zdravković hvala na velikoj podršci.</s><s>Veliko hvala dr Ivani Malagurski na ohrabrivanju, motivaciji i korisnim savetima.</s> <s>Najveću zahvalnost dugujem mojim najmilijima za bezuslovnu ljubav.</s><s>Mami i tati za podršku i podstrek da ostvarim svoje snove i ciljeve.</s><s>Seki za pozitivnu energiju i smeh kojima boji svaki moj dan.</s><s>Bakama i deki što su uvek uz mene.</s><s>Beskrajno hvala Urošu za strpljenje, podršku i razumevanje, za snagu i veru koje unosi u moj život.</s><s>SINTEZA I KARAKTERIZACIJA AKTIVNIH VLAKANA I FILMOVA NA BAZI POLI(ε-KAPROLAKTONA) I ZEINA</s> <s>Osnovni cilj doktorske disertacije bio je razvoj aktivnih, biorazgradivih materijala sa potencijalom primene kao ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda.</s><s>U ovom pogledu, istraživanja su obuhvatila formulisanje, sintezu i karakterizaciju različitih struktura na bazi biorazgradivih polimera različitog porekla, odnosno polimera dobijenih iz neobnovljivih (poli(εkaprolakton) i obnovljivih (zein) izvora.</s><s>Ekstrakt žalfije inkorporiran je kao aktivni konstituent unutar polimernih matriksa u cilju postizanja funkcionalnosti materijala u prevenciji oksidacionih procesa i rasta bakterija.</s><s>U ovom pogledu, poseban fokus bio je usmeren na analizu uticaja inkorporacije različitih sadržaja ekstrakta na fizička, hemijska i funkcionalna svojstva materijala, kao i na njihovu biorazgradivost.</s> <s>U inicijalnoj fazi disertacije izvršena je priprema i karakterizacija ekstrakta žalfije (Salvia officinalis L.).</s><s>Za ekstrakciju je primenjena tehnika maceracije, pri čemu su određeni optimalni uslovi ekstrakcije (ekstrakcioni medijum, dužina trajanja ekstrakcije i odnos biljnog materijala i rastvarača) za dobijanje ekstrakta sa što većim sadržajem ukupnih fenolnih jedinjenja.</s><s>Analizom pripremljenog ekstrakta pokazano je da on predstavlja pogodan izvor fenolnih jedinjenja i fenolnih kiselina, od kojih je kvantitativno najdominantnija bila ruzmarinska kiselina.</s><s>Pored toga, ekstrakt je ispoljio antioksidativnu i antibakterijsku aktivnost u pogledu sposobnosti inhibicije DPPH● slobodnog radikala, odnosno inhibitornog i baktericidnog delovanja na patogene bakterije Staphylococcus aureus i Escherichia coli.</s><s>U drugom delu disertacije predmet istraživanja je bio usmeren na sintezu i karakterizaciju aktivnih, biorazgradivih materijala na bazi poli(ε-kaprolaktona) sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Sinteza materijala izvršena je u dve faze.</s><s>Prvo su tehnikom elektropredenja dobijeni netransparentni uzorci bele boje, čije su strukture bile sačinjene od gusto raspoređenih, isprepletanih vlakana.</s><s>U sledećoj fazi strukture elektropredenih vlakana su prevedene u strukture kontinualnih, kompaktnih filmova primenom kratkotrajnog termičkog tretmana na hidrauličnoj presi.</s><s>Ovako dobijeni filmovi bili su tanki i transparentni, sa malim afinitetom prema vodi.</s><s>Karakterizacija filmova ukazala je da je ekstrakt žalfije efikasno inkorporiran u matriksu polimera bez jakih hemijskih interakcija između konstituenata ekstrakta i matriksa.</s><s>Tako usled odsustva jakih hemijskih interakcija inkorporacija nije uticala na termičku stabilnost niti na mehaničke karakteristike filmova.</s><s>Sa druge strane, inkorporacija je olakšala difuziju vodene pare i arome kroz filmove.</s><s>U pogledu funkcionalnih karakteristika, filmovi sa inkorporiranim ekstraktom su ispoljili sposobnost otpuštanja fenolnih jedinjenja pri direktnom kontaktu sa medijumima koji simuliraju prehrambene proizvode, naročito sa medijumom koji simulira proizvode lipofilnog karaktera.</s><s>Pored toga, inkorporacijom ekstrakta u matriks polimera postignute su antioksidativna i antibakterijska funkcionalnost, određene kao sposobnost filmova da pri direktnom kontaktu neutrališu DPPH● slobodni radikal, odnosno da inhibiraju rast patogenih bakterija S. aureus i E. coli.</s><s>Posmatrano sa ekološkog aspekta, važna karakteristika razvijenih filmova je podložnost potpunoj razgradnji u kompostu od strane prisutnih zemljišnih mikroorganizama, a koja može biti i ubrzana dodatkom bakterijske kulture Pseudomonas aeruginosa u kompost.</s><s>Treći deo istraživanja obuhvatio je sintezu i karakterizaciju aktivnih, potencijalno jestivih i biorazgradivih materijala na bazi zeina sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Nedostaci uočeni kod uzoraka na bazi zeina prevaziđeni su pripremom blendi zeina i želatina.</s><s>Tako su predmet daljeg istraživanja ovog dela disertacije bili biopolimerni materijali na bazi blende proteina dobijeni tehnikama elektropredenja i izlivanja iz rastvora.</s><s>Elektropredenjem su dobijeni beli, netransparentni uzorci čije su strukture bile sačinjene od gusto raspoređenih, isprepletanih vlakana.</s><s>Sa druge strane, izlivanjem iz rastvora dobijeni su transparentni uzorci sa strukturama kontinualnih i kompaktnih filmova.</s><s>Razlike u strukturi materijala na bazi blende proteina, koje potiču od primenjene tehnike za njihovo dobijanje, dovele su i do razlika u fizičko-hemijskim i funkcionalnim karakteristikama materijala.</s><s>Generalno, karakterizacija elektropredenih vlakana i izlivenih filmova je ukazala na efikasnu inkorporaciju ekstrakta žalfije unutar matriksa proteina bez razdvajanja faza, a potencijalne interakcije između konstituenata ekstrakta i matriksa su bile slabog intenziteta.</s><s>Ispitivanjem funkcionalnih karakteristika vlakana i filmova na bazi proteina sa inkorporiranim ekstraktom pokazano je da imaju sposobnost otpuštanja fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline pri direktnom kontaktu sa medijumima koji simuliraju prehrambene proizvode.</s><s>Pored toga, inkorporacija ekstrakta je doprinela antioksidativnoj i antibakterijskoj funkcionalnosti vlakana i filmova u pogledu sposobnosti da pri direktnom kontaktu neutrališu DPPH● slobodni radikal, odnosno da inhibiraju rast patogenih bakterija S. aureus i E. coli.</s><s>Posmatrano sa ekološkog aspekta, važna karakteristika razvijenih vlakana i filmova je podložnost potpunoj razgradnji u kompostu od strane prisutnih zemljišnih mikroorganizama tokom kratkog vremenskog perioda.</s><s>U ovom pogledu, dodatak ukupnog proteinskog ekstrakta Streptomyces spp. sojeva u kompost nije imao značajan uticaj na razgradnju vlakana i filmova.</s> <s>Ključne reči: inkorporacija, elektropredenje, izlivanje iz rastvora, vlakna, filmovi, poli(εkaprolakton), zein, želatin, žalfija, aktivni ambalažni materijali za prehrambene proizvode Naučna oblast: Tehnološko inženjerstvo</s> <s>DSC - diferencijalna skenirajuća kalorimetrija Fe(III)-TPTZ - kompleks feri-tripiridiltriazina FT-IR spektroskopija - infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom GAE - ekvivalenti galne kiseline</s> <s>LTR - stopa prolaska limonena kroz filmove MBK - minimalna baktericidna koncentracija MHA - Müeller Hinton agar</s> <s>PCL - poli(ε-kaprolakton); kontrolni uzorak filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) PCL-10E - film na bazi poli(ε-kaprolaktona) sa 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije PCL-20E - film na bazi poli(ε-kaprolaktona) sa 20% inkorporiranog ekstrakta žalfije PCL-5E - film na bazi poli(ε-kaprolaktona) sa 5% inkorporiranog ekstrakta žalfije PE - polietilen</s> <s>ZG - formulacije na bazi zeina i želatina ZG-10Ef - film na bazi zeina i želatina sa 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije ZG-10Ev - vlakna na bazi zeina i želatina sa 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije ZG-5Ef - film na bazi zeina i želatina sa 5% inkorporiranog ekstrakta žalfije ZG-5Ev - vlakna na bazi zeina i želatina sa 5% inkorporiranog ekstrakta žalfije ZGf - kontrolni film na bazi zeina i želatina ZGv - kontrolna vlakna na bazi zeina i želatina ΔHm - entalpija topljenja</s> <s>PRILOG 1. Analiza fenolnih kiselina tečnom hromatografijom visokih performansi ...........</s><s>PRILOG 2: Analiza acetat-jona u suspenziji nakon inkubacije sa vlaknima i filmovima na bazi Izjava o autorstvu</s> <s>Ambalaža je veoma važan i neizostavan pratilac prehrambenih proizvoda čiji se značaj ogleda u njenoj višestrukoj funkciji.</s><s>Primarno ambalaža ima ulogu u zaštiti i očuvanju proizvoda od dejstva raznih fizičkih, hemijskih i bioloških faktora.</s><s>Pored toga, ambalaža ima i skladišnotransportnu, prodajnu, upotrebnu i ekološku funkciju.</s><s>Ipak, ovakav koncept ambalaže se danas može smatrati tradicionalnim, a njena uloga pasivnom.</s><s>Savremen način života, globalizacija tržišta, novi trendovi i razvoj prehrambene industrije pokrenuli su inovacije u sektoru ambalaže i razvoj novih koncepata i tehnologija u pogledu funkcija, dizajna i materijala.</s><s>Jedan od inovativnih koncepata predstavlja aktivno pakovanje, razvijeno kao odgovor na trend usmeren ka proizvodnji visokokvalitetne, minimalno prerađene hrane bez dodatih konzervanasa, a istovremeno bezbedne i sa prihvatljivim rokom trajanja.</s><s>Tako pored osnovnih funkcija koje ambalaža treba da ima koncept aktivnog pakovanja podrazumeva i inovativnu funkciju koja se ogleda u inkorporaciji aktivnih komponenti u ambalažni materijal i pozitivnim interakcijama sa proizvodom ili atmosferom iznad upakovanog proizvoda u cilju očuvanja kvaliteta i bezbednosti i produženja trajnosti proizvoda (Salmieri i Lacroix, 2006; Dainelli et al., 2008; Lazić i Novaković, 2010; Restuccia et al., 2010; Funkcija aktivne ambalaže i pakovanja prepoznata je Regulativom Evropske komisije o aktivnim materijalima i predmetima koji dolaze u dodir sa hranom prema kojoj se kao aktivni materijali definišu svi oni materijali namenjeni da produže rok trajanja proizvoda, očuvaju ili poboljšaju stanje upakovanog proizvoda.</s><s>Njihov dizajn uključuje inkorporaciju komponenti koje će otpustiti ili apsorbovati supstance u ili iz upakovanog proizvoda ili atmosfere proizvoda (Regulativa Evropske komisije (EU) 450/2009).</s><s>Istraživanja u ovoj oblasti su usmerena na razvoj inovativnih, ekološki prihvatljivih aktivnih ambalažnih materijala namenjenih za pakovanje prehrambenih proizvoda.</s><s>Primena ovakvih materijala bi omogućila očuvanje, ili čak poboljšanje, bezbednosti i kvaliteta, i produženje trajnosti upakovanog proizvoda, rezultujući smanjenjem otpada nastalog od hrane, a time i ekoloških i ekonomskih problema.</s><s>Pored toga, razvoj aktivnih materijala usmeren je na korišćenje aktivnih komponenti prirodnog porekla, kao i ekološki prihvatljivih, odnosno biorazgradivih polimera, sve sa ciljem smanjenja gubitaka hrane i deponovanja ambalažnog otpada u prirodi, odnosno smanjenja pritiska na životnu sredinu i pružanja doprinosa održivom razvoju (Vanderroost et al., 2014; Licciardello, 2017; Vilela et al., 2018).</s><s>Razni aktivni materijali sa širokim spektrom inkorporiranih aktivnih komponenti se razvijaju u zavisnosti od parametra kvaliteta proizvoda koji je potrebno očuvati (Vilela et al., 2018).</s><s>Ovde treba imati u vidu da vodeće uzroke kvarenja prehrambenih proizvoda čine reakcije oksidacije i rast mikroorganizama što narušava ukus, aromu, boju i teksturu, smanjuje nutritivnu vrednost, kvalitet i trajnost proizvoda, a predstavlja i rizik po zdravlje potrošača (Tian et al., 2013; GómezEstaca et al., 2014; Realini i Marcos, 2014).</s><s>Iz tog razloga aktivno pakovanje hrane koje sadrži komponente sa antioksidativnom i/ili antimikrobnom aktivnošću privlači pažnju kao inovativan pristup za prevenciju reakcija oksidacije, kontrolu i inhibiciju rasta mikroorganizama (Sung et al., Razvoj aktivnih ambalažnih materijala predstavlja veoma dinamičnu oblast koja podrazumeva različite pristupe.</s><s>Jedan od pristupa sinteze antioksidativnih i/ili antimikrobnih materijala zasniva se na direktnoj inkorporaciji isparljivih i neisparljivih aktivnih komponenti unutar matriksa polimera, dok se mehanizam njihovog delovanja zasniva na otpuštanju inkorporiranih komponenti (Dainelli et al., 2008; Tian et al., 2013; Gómez-Estaca et al., 2014; Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Khaneghah et al., 2018).</s><s>Na ovaj način formira se fizička barijera između aktivnih komponenti i okolne sredine što predstavlja efikasan pristup eliminacije faktora koji imaju negativan uticaj na efikasnost delovanja aktivnih komponenti.</s><s>Naime, aktivne supstance, naročito one koje su ekstrahovane iz prirodnih izvora, su hemijski nestabilne, osetljive na svetlost, temperaturu, kiseonik, vodu i podložne su interakcijama sa konstituentima proizvoda, što može rezultovati njihovom degradacijom i inaktivacijom.</s><s>Tako se inkorporacijom aktivnih komponenti u matriks polimera mogu postići brojne prednosti, kao što su stabilizacija i očuvanje funkcionalnosti tokom dužeg perioda, sprečavanje interakcija sa konstituentima proizvoda, produženo otpuštanje aktivnih komponenti iz matriksa ka površini proizvoda, povećanje efikasnosti delovanja i eliminisanje uticaja na teksturu i organoleptičke karakteristike proizvoda (Nedovic et al., 2011; Sung et al., 2013; Belščak-Cvitanović et al., 2015; Đorđević et al., 2015; Yildirim et al., 2018).</s><s>Izbor tehnike za dobijanje aktivnih ambalažnih materijala predstavlja jedan od ključnih faktora pri dizajnu i razvoju materijala zbog direktnog uticaja na njihova finalna svojstva.</s><s>Jedna od najčešće primenjivanih tehnika na laboratorijskom nivou je izlivanje filmova iz rastvora (engl. solvent casting).</s><s>Ovo je jednostavna tehnika koja se zasniva na sušenju filmogenog rastvora, a izvodi se na umerenim temperaturama bez primene pritiska što je veoma važno posmatrano sa aspekta očuvanja aktivnih komponenti.</s><s>Pored laboratorijskog nivoa, nadogradnjom ove tehnike moguće je proizvesti filmove većih dimenzija tokom kraćeg vremena (de Moraes et al., 2013; Sung et al., 2013; Etxabide et al., 2018).</s><s>Još jedna od tehnika koja privlači sve veću pažnju pri razvoju aktivnih ambalažnih materijala je elektropredenje (engl. electrospinning).</s><s>U osnovi ove tehnike je elektro-hidrodinamički proces koji omogućava proizvodnju kontinualnih i uniformnih vlakana čiji prečnici mogu biti u nano, sub-mikro ili mikro opsegu.</s><s>Princip tehnike se zasniva na ekstruziji rastvora polimera i njegovom izvlačenju u tanke niti pod dejstvom električnih sila.</s><s>U ovom pogledu, elektropredeni aktivni materijali predstavljaju strukture sačinjene od mreže polimernih vlakana sa inkorporiranim aktivnim komponentama (Busolo et al., 2017; Echegoyen et al., 2017).</s><s>Prednosti primene ove tehnike za razvoj aktivnih ambalažnih materijala za prehrambene proizvode su višestruke, a potiču od karakteristika procesa, kao i strukturnih i funkcionalnih karakteristika vlakana.</s><s>Proces karakterišu jednostavnost, kontinualnost, ekonomičnost, kao i blagi procesni uslovi, odnosno to što ne zahteva primenu visokih temperatura zbog čega omogućava efikasnu inkorporaciju osetljivih aktivnih komponenti uz poboljšanje njihove stabilnosti.</s><s>Strukture elektropredenih vlakana karakteriše veliki odnos površine prema zapremini, mogućnost modifikovanja dimenzija i oblika vlakana, kao i stepena poroznosti mreže vlakana.</s><s>Pored navedenih karakteristika, važno je napomenuti da je tehnika elektropredenja fleksibilna, pa razvoj opreme i procesa omogućavaju masovnu proizvodnju vlakana (Bhardwaj i Kundu, 2010; Bhushani i Anandharamakrishnan, 2014; Echegoyen et al., 2017).</s><s>Pri formulisanju i razvoju aktivnih ambalažnih materijala posebnu pažnju potrebno je posvetiti izboru materijala.</s><s>Polimerni materijali se zbog niza zadovoljavajućih karakteristika najčešće koriste u proizvodnji ambalaže za pakovanje prehrambenih proizvoda (Souza i Fernando, 2016).</s><s>Rast proizvodnje polimernih ambalažnih materijala nadmašio je ostale materijale, ali i usmerio globalni trend ka proizvodnji plastičnih ambalažnih jedinica za jednokratnu ili kratkoročnu upotrebu.</s><s>U ovom pogledu, masovno korišćenje ambalaže proizvedene od polimernih materijala dovelo je do ekoloških problema u pogledu njenog odlaganja.</s><s>Naime, milioni tona odbačene plastične ambalaže završe na deponijama, rasuti u prirodi svake godine.</s><s>Pri tom, ove ambalažne materijale karakteriše veoma spora razgradnja koja može zahtevati i više stotina godina, a zbog ostataka organske materije od hrane recikliranje plastične ambalaže nije uvek moguće što rezultuje kontaminacijom životne sredine.</s><s>Tako je ovaj problem pokrenuo inovacije i trend ka korišćenju biorazgradivih ambalažnih materijala, naročito u slučaju ambalaže za jednokratnu i kratkoročnu upotrebu (Rhim et al., 2013; Souza i Fernando, 2016; Cherpinski et al., 2018a; UNEP 2018; AlTayyar et al., 2020).</s><s>Jedan od biorazgradivih polimera sa potencijalom primene kao matriksa za inkorporaciju aktivnih komponenti i razvoj aktivnih ambalažnih materijala je poli(ε-kaprolakton) Ana S. Salević</s> <s>(PCL).</s><s>Ovaj polimer je alifatični poliestar koji se dobija hemijskom sintezom, semi-kristalan je i hidrofoban.</s><s>Karakteristike kao što su komercijalna dostupnost, pristupačnost, laka obradivost, termoplastičnost, fleksibilnost, kontrola difuzije i biorazgradivost, čine ovaj polimer veoma interesantnim za razvoj novih ambalažnih materijala (Salmieri i Lacroix, 2006; Labet i Thielemans, 2009; Woodruff i Hutmacher, 2010; Dash i Konkimalla, 2012).</s><s>Težnja ka održivosti i korišćenju ekološki prihvatljivih ambalažnih materijala usmerila je pažnju i ka biopolimerima, odnosno polimerima koji se dobijaju iz obnovljivih izvora i koji su biorazgradivi.</s><s>S tim u vezi interesantan pristup pri razvoju aktivnih, biorazgradivih ambalažnih materijala predstavlja razvoj jestivih materijala dobijenih korišćenjem polimera ekstrahovanih iz biomase, pri čemu materijali na bazi proteina privlače veliku pažnju (Hanani et al., 2012; Lazić i Popović, 2015; Mellinas et al., 2016; Calva-Estrada et al., 2019).</s><s>Zein, biljni protein iz grupe prolamina koji se dobija iz sporednih proizvoda prerade kukuruza, je jedan od biopolimera sa perspektivom primene kao matriksa za inkorporaciju aktivnih komponenti i razvoj aktivnih ambalažnih materijala.</s><s>Važna karakteristika zeina je kompatibilnost sa širokim spektrom aktivnih komponenti, ali i drugim polimerima što omogućava dobijanje biorazgradivih višekomponentnih materijala.</s><s>Tako se pripremom blendi proteina mogu kombinovati karakteristike više proteina i na taj način dobiti materijali sa boljim karakteristikama u odnosu na materijale na bazi samo jednog proteina (Lawton, 2002; Corradini et al., 2014; Yemenicioğlu, 2016; Calva-Estrada et al., 2019).</s><s>Interesantna blenda na bazi proteina može se dobiti kombinovanjem zeina i želatina kao biopolimera hidrofobne i hidrofilne prirode.</s><s>Želatin je protein koji se dobija iz pratećih proizvoda prerade mesa, a njegova svojstva pružaju mogućnosti za primenu u sintezi aktivnih ambalažnih materijala (Hanani et al., 2012; Liu et al., 2019; Xia et al., 2019).</s><s>Značaj razvoja materijala na bazi ova dva proteina ogleda se i u iskorišćenju sporednih proizvoda prehrambene industrije.</s><s>Još jedan važan segment pri formulaciji i sintezi aktivnih ambalažnih materijala predstavlja izbor aktivne komponente koja će biti inkorporirana unutar matriksa polimera sa ciljem postizanja funkcionalnosti materijala u pogledu neutralizacije slobodnih radikala i/ili kontrole i inhibicije rasta mikroorganizama.</s><s>Fokus je usmeren na korišćenje aktivnih komponenti prirodnog porekla, jer se smatraju bezbednijim i manje toksičnim u odnosu na sintetičke aditive koji se uobičajeno koriste za produženje trajnosti prehrambenih proizvoda.</s><s>U ovom pogledu, ekstrakti lekovitih i začinskih biljaka prepoznati su kao prirodni izvori jedinjenja sa antioksidativnom i/ili antimikrobnom aktivnošću.</s><s>Dodatne prednosti korišćenja prirodnih ekstrakata ogledaju se u sinergističkom dejstvu aktivnih komponenti, bioaktivnosti i nutraceutičkom potencijalu (Carocho et al., 2014; Carocho et al., 2015; Valdés et al., 2015; Yemenicioğlu, 2016; Majid et al., 2018).</s><s>Jedan od prirodnih ekstrakata bogatih fenolnim jedinjenjima sa antioksidativnom, antibakterijskom i antifungalnom aktivnošću je ekstrakt žalfije (Salvia officinalis L.) (Veličković et al., 2003; Shan et al., 2007; Roby et al., 2013; Martins et al., 2015).</s><s>Iz tog razloga, ekstrakt žalfije se može odabrati kao adekvatan model-funkcionalni konstituent za razvoj aktivnih ambalažnih materijala.</s><s>Tako je predmet istraživanja u okviru ove doktorske disertacije formulisanje aktivnih, biorazgradivih materijala polazeći od pripreme i karakterizacije ekstrakta žalfije, preko njegove inkorporacije u matriks polimera različitog porekla i strukture, do detaljne analize uticaja inkorporacije ekstrakta na svojstva sintetisanih materijala.</s><s>U ovom pogledu, naučni doprinos disertacije ogleda se u:</s> <s>• razumevanju fenomena ekstrakcije fenolnih jedinjenja iz biljnog materijala kroz ispitivanje uticaja procesnih uslova na prinos fenolnih jedinjenja; • karakterizaciji ekstrakta žalfije u pogledu sadržaja fenolnih jedinjenja, antioksidativne i antibakterijske aktivnosti i razumevanju mehanizma antioksidativnog i antibakterijskog delovanja ekstrakta;</s> <s>• razumevanju fenomena elektropredenja vlakana kroz ispitivanje uticaja ekstrakta koji sadrži fenolna jedinjenja na struktuiranje polimernih vlakana na bazi poli(ε-kaprolaktona), kao i u Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina razumevanju termičkog tretmana vlakana sa inkorporiranim ekstraktom i struktuiranja polimernih filmova;</s> <s>• razumevanju fenomena elektropredenja vlakana i izlivanja filmova iz rastvora kroz ispitivanje uticaja ekstrakta koji sadrži fenolna jedinjenja na struktuiranje biopolimernih vlakana i filmova na bazi zeina, kao i kroz poboljšanje svojstava vlakana i filmova na bazi zeina kroz pripremu blende zeina sa drugim polimerima;</s> <s>• ispitivanju složenih interakcija u višekomponentnim sistemima i to poli(ε-kaprolakton)-fenolna jedinjenja i zein-želatin-glicerol-fenolna jedinjenja, zatim razumevanju uticaja prirode i strukture polimernog matriksa, kao i inkorporacije ekstrakta koji sadrži fenolna jedinjenja u matriks na fizička, hemijska i funkcionalna svojstva sintetisanih vlakana i filmova, kao i na njihovu podložnost biorazgradnji.</s> <s>Konačno, aplikativni značaj ove doktorske disertacije i razvijenih aktivnih, biorazgradivih materijala ogleda se u mogućnosti njihove primene kao ambalažnih materijala za prehrambene proizvode.</s> <s>Pakovanje prehrambenih proizvoda predstavlja fazu u procesu proizvodnje koja ima za cilj očuvanje proizvoda do upotrebe.</s><s>U ovom pogledu ambalaža je važan i neizostavan pratilac prehrambenih proizvoda.</s><s>Značaj ambalaže ogleda se kroz njenu višestruku funkciju: • Zaštitna.</s><s>Primarna funkcija ambalaže je u zaštiti upakovanog proizvoda tokom rukovanja, transporta, distribucije i skladištenja od dejstva raznih faktora, kao što su: fizički (mehanička oštećenja usled pritiska, vibracija, udara), hemijski (svetlost, vlaga, gasovi) i biološki (mikroorganizmi, glodari, insekti).</s><s>U ovom pogledu, ambalaža predstavlja barijeru između proizvoda i njegovog okruženja sa ciljem očuvanja integriteta, kvaliteta i bezbednosti proizvoda. • Skladišno-transportna.</s><s>Ambalaža treba da omogući očuvanje oblika i količine proizvoda, bez gubitka sadržaja pri mehaničkom naprezanju, opterećenju i atmosferskim uticajima tokom transporta, skladištenja i manipulacije. • Prodajna.</s><s>Važna uloga ambalaže ogleda se i u promociji i marketingu upakovanog proizvoda.</s><s>Tako su izgled i dizajn ambalaže veoma važni za plasman i prodaju proizvoda.</s><s>Optimizacijom oblika i veličine ambalaža treba da omogući povećanje opsega prodaje, racionalizaciju i zadovoljenje različitih potreba potrošača, npr. u pogledu količine proizvoda, čime se indirektno doprinosi smanjenju otpada.</s><s>Kroz deklarisanje upakovanog proizvoda ambalaža ostvaruje i informativnu funkciju pružajući informacije potrošaču o proizvođaču, sastavu i nutritivnoj vrednosti, uslovima skladištenja i pripreme, roku trajanja, kao i potencijalnim rizicima i zdravstvenim benefitima proizvoda.</s> <s>• Upotrebna.</s><s>Ambalaža treba da bude pogodna za upotrebu, kao i da omogući lagodnu upotrebu proizvoda.</s><s>Ova funkcija podrazumeva obezbeđivanje hermetičnosti, jednostavnost otvaranja i zatvaranja, smanjenje rasipanja sadržaja i količine sadržaja koji zaostaje u ambalaži.</s> <s>• Ekološka.</s><s>Težnja ka zaštiti životne sredine i održivom razvoju ističu važnost ekološke funkcije ambalaže.</s><s>S tim u vezi, važan je ekološki status celog životnog ciklusa ambalaže, od izvora i procesa dobijanja sirovina, preko proizvodnje, upotrebe i odbacivanja ambalaže, kao i pronalaženja rešenja za smanjenje količine ambalažnog otpada (npr. ponovna upotreba, reciklaža, kompostiranje, upotreba biorazgradivih materijala i jestive ambalaže).</s><s>Preduslov primene ambalaže za prehrambene proizvode predstavlja njena higijenska i zdravstvena ispravnost.</s><s>Pored toga, u zavisnosti od namene, ambalaža treba da ima odgovarajuće dimenzione, strukturne, fizičke, mehaničke, hemijske i barijerne karakteristike.</s><s>Posmatrano sa aspekta bezbednosti, glavni zahtev u pogledu ambalaže za pakovanje prehrambenih proizvoda predstavlja inertnost, koja podrazumeva minimum interakcija između ambalaže i proizvoda.</s><s>Međutim, ovakav koncept danas se smatra tradicionalnim, a uloga ambalaže pasivnom.</s><s>Razvoj prehrambene industrije i unapređenje tehnologija u cilju poboljšanja kvaliteta i produženja trajnosti proizvoda, a time i smanjenja otpada nastalog od hrane i povećanja profitabilnosti doveli su i do Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina razvoja novih tehnologija i uslova pakovanja.</s><s>Kroz ovaj razvoj funkcije ambalaže su se takođe razvijale i postajale sve složenije (Dainelli et al., 2008; Lazić i Novaković, 2010; Restuccia et al., 2010; Biji et al., 2015; Lazić i Popović, 2015; Petrović i Rajić, 2016; Kalpana et al., 2019; Al1.2. AKTIVNA PAKOVANJA</s> <s>Savremen način života, novi trendovi u prehrambenoj industriji i globalizacija tržišta postavili su izazove pred sektor ambalaže i pakovanja hrane koji su pokrenuli inovacije i razvoj novih koncepata u pogledu ambalažnih materijala, dizajna i funkcija ambalaže.</s><s>Jedan od inovativnih koncepata predstavlja aktivno pakovanje, razvijeno kao odgovor na trend usmeren ka proizvodnji visokokvalitetne, minimalno prerađene hrane bez dodatih konzervanasa, a istovremeno bezbedne i sa prihvatljivim rokom trajanja.</s><s>Pored osnovnih, gore opisanih funkcija, koje ambalaža treba da ima koncept aktivnog pakovanja podrazumeva i inovativnu, aktivnu funkciju koja se zasniva na pozitivnim interakcijama ambalaže sa upakovanim proizvodom ili atmosferom oko proizvoda (Dainelli et al., 2008; Han, 2014; Vanderroost et al., 2014; Yildirim et al., 2018; Alehosseini et al., 2019).</s><s>Ova funkcija definisana je Regulativom Evropske komisije o aktivnim materijalima i predmetima koji dolaze u dodir sa hranom prema kojoj se kao aktivni materijali definišu svi oni materijali namenjeni da produže rok trajanja proizvoda, očuvaju ili poboljšaju stanje upakovanog proizvoda.</s><s>Njihov dizajn uključuje inkorporaciju komponenti koje će otpustiti ili apsorbovati supstance u ili iz upakovanog proizvoda ili atmosfere oko proizvoda (Regulativa Evropske komisije (EU) 450/2009).</s> <s>Aktivna ambalaža i pakovanja su se prvi put pojavili u Japanu sredinom 1970-ih odakle su se sredinom 1990-ih godina proširili u Evropu i SAD.</s><s>Uprkos velikoj popularnosti koju su dostigli na tržištu Japana, njihova zastupljenost na evropskom tržištu je znatno manja i još uvek je pod okriljem sektora za istraživanje i razvoj (Restuccia et al., 2010; Vilela et al., 2018).</s><s>Vrednost globalnog tržišta aktivne ambalaže i pakovanja za 2019. godinu iznosila je 20,386 milijardi $.</s><s>Projekcije ukazuju da će vrednost tržišta rasti u narednim godinama i da će 2025. godine dostići vrednost od 30,145 milijardi $ (Research and Markets, 2020).</s><s>Razvoj aktivnih ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda predstavlja veoma aktuelnu i dinamičnu oblast istraživanja, što se može primetiti i na ilustrativnom prikazu broja publikovanih radova u ovoj oblasti za period 2009-2019 godine, prema podacima preuzetim iz Slika 1.1.</s><s>Broj publikacija u periodu 2009-2019 godine u oblasti aktivnih ambalažnih materijala namenjenih za prehrambene proizvode (izvor: Scopus baza podataka; ključni termin: active food packaging)</s> <s>Ova istraživanja su usmerena ka razvoju inovativnih, ekoloških, ekonomičnih i komercijalno prihvatljivih ambalažnih materijala čijom primenom bi se omogućilo očuvanje, ili čak poboljšanje, bezbednosti i kvaliteta, i produženje trajnosti upakovanog proizvoda, rezultujući smanjenjem otpada od hrane, a time i ekoloških i ekonomskih problema.</s><s>Dizajn aktivnih materijala podrazumeva inkorporaciju aktivnih komponenti u elemente koji čine deo ambalaže (npr. vrećice, nalepnice, poklopci); površinsku modifikaciju materijala ili pak direktnu inkorporaciju aktivnih komponenti unutar strukture materijala (Tian et al., 2013; Han et al., 2018; Vilela et al., 2018).</s><s>Tako su različite vrste aktivnih materijala sa raznovrsnim inkorporiranim aktivnim komponentama razvijene u zavisnosti od parametra kvaliteta proizvoda koji je potrebno očuvati.</s><s>Prema mehanizmu delovanja aktivni ambalažni materijali mogu se podeliti u dve kategorije i to: • apsorbere - mehanizam delovanja se zasniva na apsorpciji nepoželjnih supstanci iz proizvoda ili njegove atmosfere (npr. kiseonik, vlaga, etilen, aroma); • emitere- mehanizam delovanja se zasniva na otpuštanju aktivnih supstanci u proizvod ili njegovu atmosferu (npr. CO2, etanol, aroma, jedinjenja sa antioksidativnom i/ili antimikrobnom aktivnošću) (Yildirim et al., 2018).</s><s>Razvoj aktivne ambalaže usmeren je na korišćenje aktivnih komponenti prirodnog porekla, kao i ekološki prihvatljivih materijala uz efikasno korišćenje njihovih izvora, sve sa ciljem smanjenja gubitaka hrane i deponovanja ambalažnog otpada, odnosno smanjenja pritiska na životnu sredinu i pružanja doprinosa održivom razvoju (Vanderroost et al., 2014; Vilela et al., 2018).</s><s>Pregled aktivnih ambalažnih materijala razvijenih sa ciljem da produže trajnost prehrambenih proizvoda, mehanizam njihovog delovanja i primeri inkorporiranih aktivnih komponenti dati su u Tabeli 1.1. (Suppakul et al., 2003; Ozdemir i Floros, 2004; Vilela et al., 2018; Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Tabela 1.1.</s><s>Primeri aktivnih ambalažnih materijala Vrsta aktivnog materijala</s> <s>U sledećim poglavljima dat je detaljniji uvid u aktivna pakovanja čija se funkcionalnost ogleda u sprečavanju oksidacije i inhibiciji rasta mikroorganizama sa ciljem očuvanja kvaliteta i bezbednosti, odnosno produženja trajnosti prehrambenih proizvoda.</s><s>1.2.1.</s><s>ANTIOKSIDATIVNA PAKOVANJA</s> <s>Lipidi su veoma važni sastojci hrane koji utiču na njen kvalitet u pogledu nutritivnog (npr. esencijalne masne kiseline i liposolubilni vitamini), zdravstvenog (npr.omega-3 masne kiseline) i organoleptičkog (npr. punoća ukusa) aspekta.</s><s>Međutim, lipidi su podložni reakcijama oksidacije Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija koje predstavljaju jedan od vodećih uzroka kvarenja prehrambenih proizvoda i koje imaju negativan uticaj na miris, ukus, boju i teksturu proizvoda, smanjuju nutritivnu vrednost i dovode do nastanka toksičnih jedinjenja (Tian et al., 2013; Gómez-Estaca et al., 2014).</s><s>Oksidacija lipida se odvija kroz lančane reakcije prema slobodno-radikalskom mehanizmu u tri faze.</s><s>Sumarno se može predstaviti sledećom šemom: Inicijacija:</s> <s>U inicijalnoj fazi oksidacije iz molekula masne kiseline se u prisustvu inicijatora (In●) oduzima atom vodonika, pri čemu nastaje alkil radikal (L●) koji ima sposobnost delokalizacije duž dvostrukih veza (1.).</s><s>Sledeću fazu (propagacija) čine lančane reakcije slobodnih radikala.</s><s>U prvoj fazi propagacije alkil radikal u prisustvu kiseonika formira peroksil radikal (LOO●) (2.) koji ima veću energiju usled čega može oduzeti atom vodonika iz drugog molekula masne kiseline pri čemu nastaju lipidni hidroperoksid (LOOH) i novi alkil radikal (3.).</s><s>U fazi terminacije dolazi do interakcije između slobodnih radikala i nastanka neradikalskih produkata (4.-6.) (Chaiyasit et al., Različite strategije se primenjuju kako bi se poboljšala stabilnost proizvoda prema oksidaciji i na taj način produžila njihova trajnost.</s><s>Jedna od strategija zasniva se na direktnom dodavanju antioksidanasa u proizvod (npr. dodatak antioksidanasa u formulaciju proizvoda, potapanje proizvoda u rastvor antioksidanasa ili raspršivanje antioksidanasa po površini proizvoda).</s><s>Glavni nedostaci ovih postupaka su uticaj na organoleptičke karakteristike proizvoda i brza neutralizacija aktivnosti.</s><s>U cilju zaštite prehrambenih proizvoda od oksidacije lipida primenjuje se i pakovanje pod vakuumom ili pakovanje u modifikovanoj atmosferi uz primenu ambalažnih materijala koje karakteriše mala propustljivost za kiseonik.</s><s>Ovaj način pakovanja može efikasno ograničiti, ali ne i u potpunosti eliminisati prisustvo kiseonika.</s><s>Deo kiseonika može zaostati ili proći kroz spojeve ambalaže, dok se njenim otvaranjem gubi vakuum ili modifikovana atmosfera.</s><s>Inovativna alternativa navedenim strategijama za očuvanje kvaliteta i produženje trajnosti proizvoda predstavlja aktivno pakovanje koje sadrži komponente sa antioksidativnom aktivnošću (Han et al., Pri razvoju antioksidativnog tipa aktivne ambalaže važan faktor je izbor aktivne komponente, pre svega njena funkcionalnost i stabilnost.</s><s>Postoji širok spektar antioksidanasa prirodnog i veštačkog porekla koji se mogu koristiti u ovu svrhu.</s><s>Ipak, pažnja je usmerena ka korišćenju prirodnih antioksidanasa koji se smatraju manje toksičnim i bezbednijim u odnosu na veštačke.</s><s>Osim prema poreklu, antioksidansi se mogu klasifikovati i prema mehanizmu delovanja kao primarni i sekundarni, dok neki antioksidansi ispoljavaju aktivno delovanje kroz oba mehanizma.</s><s>Primarni antioksidansi deluju kao „hvatači“ nastalih slobodnih radikala i na taj način sprečavaju lančane reakcije oksidacije, što podrazumeva prevođenje reaktivnih slobodnih radikala u stabilne oblike koji nemaju sposobnost učestvovanja u reakcijama inicijacije i propagacije.</s><s>Reakcija antioksidanasa (AH) sa lipidnim radikalima (7.-9.), kao i učešće nastalih antioksidativnih radikala u reakcijama terminacije pri kojim nastaju neradikalski produkti (10.-13.) mogu se predstaviti na sledeći način:</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Kao primarni antioksidansi prirodnog porekla mogu se koristiti tokoferoli, etarska ulja lekovitog bilja i začina, ekstrakti lekovitog bilja, začina, žitarica i voća.</s><s>Sa druge strane, delovanje sekundarnih antioksidanasa zasniva se na eliminaciji faktora koji imaju katalitičko dejstvo na oksidaciju (npr. helacija metala, apsorpcija energije UV zračenja i uklanjanje reaktivnih kiseoničnih vrsta), pa se na ovaj način preventivno deluje na nastanak lipidnih hidroperoksida i slobodnih radikala, a time i na reakcije oksidacije.</s><s>Kao sekundarni antioksidansi prirodnog porekla mogu se koristiti limunska kiselina, laktoferin, fenolna jedinjenja, karotenoidi (Chaiyasit et al., 2007; Tian et U skladu sa prethodno opisanim vrstama aktivnih ambalažnih materijala, kao i antioksidanasa, antioksidativni materijali mogu delovati na dva načina: kao apsorberi pri kontaktu sa supstancama koje učestvuju u procesima oksidacije (reaktivne kiseonične vrste, joni metala, slobodni radikali); i kao emiteri, odnosno izvori antioksidanasa koji otpuštaju ove komponente u proizvod ili u atmosferu proizvoda (Ganiari et al., 2017).</s><s>Neki od razvijenih sistema antioksidativnih ambalažnih materijala su patentirani što ukazuje na njihov industrijski potencijal.</s><s>Tako je na primer kompanija Nurel (Španija) razvila antioksidativni film na bazi polietilena (PE) sa inkorporiranim inkapsulatima zelenog čaja.</s><s>Sinteza materijala obuhvatila je dva procesa koja su zaštićena patentima.</s><s>Prvi proces sinteze čini inkapsulacija ekstrakta zelenog čaja u cilju dobijanja stabilnijih oblika i zaštite aktivnih konstituenata tokom sledećeg procesa u kom su inkapsulati inkorporirani u rastop PE, a aktivni filmovi dobijeni ekstruzijom.</s><s>Dobijeni filmovi su korišćeni kao ambalaža za pakovanje svežeg mlevenog mesa pri čemu su ispoljili aktivno delovanje u pogledu očuvanja kvaliteta i produženja trajnosti upakovanog proizvoda (Wrona et al., 2017a).</s><s>Ekstrakt zelenog čaja je korišćen kao aktivni konstituent pri razvoju još jednog tipa patentiranog antioksidativnog ambalažnog materijala.</s><s>U pitanju su fleksibilne, višeslojne kesice i posudice izrađene od slojeva orijentisanog polipropilena sa ekstraktom zelenog čaja koji je inkorporiran u adheziv.</s><s>Ovakva ambalaža je proizvedena u kompaniji Goglio (Italija).</s><s>Kesice su korišćene za pakovanje pečenog kikirikija prelivenog crnom čokoladom i žitarica prelivenih mlečnom čokoladom čiji je proizvođač kompanija Lacasa S.A. (Španija).</s><s>Analiza upakovanih proizvoda tokom dugoročnog skladištenja pod atmosferskim pritiskom u prisustvu kiseonika na 23 °C pokazala je efikasnost razvijene aktivne ambalaže u zaštiti proizvoda od oksidacije, sprečavanja užeglosti i produženja trajnosti (Carrizo et al., 2016).</s><s>Patentiran je i proces dobijanja antioksidativnog materijala u formi filma na bazi polipropilena (PP) sa imobilisanim ekstraktom ruzmarina koji je proizvela kompanija Artibal S.A. (Španija).</s><s>Ispitivanjem antioksidativnih svojstava ovog materijala pokazana je njegova efikasnost u poboljšanju oksidativne stabilnosti i produženju trajnosti mioglobina i svežeg goveđeg bifteka Ana S. Salević</s> <s>Još jedan primer patentirane antioksidativne ambalaže sa potvrđenim aktivnim delovanjem na sveže meso predstavljaju polietilen/poliamid laminatni filmovi sa ekstraktom origana, proizvedeni takođe u kompaniji Artibal S.A. (Španija).</s><s>Testiranja su pokazala da se pakovanjem svežeg jagnjećeg mesa u ove aktivne filmove može poboljšati oksidativna stabilnost mesa i očuvati njegova svežina i organoleptičke karakteristike (Camo et al., 2008).</s><s>Aktivni papiri se takođe mogu koristiti za produženje trajnosti proizvoda.</s><s>Tako je aktivni papir sa etarskim uljem cimeta, koji ispoljava sposobnost sakupljanja slobodnih radikala i inhibicije enzima tirozinaze, proizvela i patentirala kompanija Repsol (Španija).</s><s>Aktivno delovanje papira potvrđeno je na primeru očuvanja šampinjona od oksidacije.</s><s>Tako je pakovanjem šampinjona u polietilen tereftalat (PET) posude obložene aktivnim papirima produžena njihova trajnost i sprečeni su gubitak mase i potamnjivanje tokom 9 dana skladištenja (Echegoyen i Nerín, 2015).</s><s>1.2.2.</s><s>ANTIMIKROBNA PAKOVANJA</s> <s>Rast mikroorganizama predstavlja vodeći uzrok kvarenja prehrambenih proizvoda, jer narušava aromu, boju i teksturu, odnosno dovodi do smanjenja trajnosti proizvoda, a predstavlja i rizik po zdravlje potrošača (Realini i Marcos, 2014).</s><s>U ovom pogledu važna je prevencija i kontrola rasta bakterija izazivača kvarenja proizvoda, kao i patogenih bakterija (npr. Lactobacillus spp., Salmonella spp., Staphylococcus aureus, Listeria monocytogenes, Clostridium botulinum, Bacillus cereus, Bacillus subtilis, Escherichia coli, Campylobacter jejuni), plesni (Rhizopus, Aspergillus) i kvasaca (Torulopsis, Candida) (Vilela et al., 2018).</s><s>U cilju zaštite prehrambenih proizvoda od mikrobiološke kontaminacije primenjuju se razni postupci, kao što su direktno dodavanje antimikrobnih agenasa (npr. dodatak antimikrobnih agenasa u formulaciju proizvoda, potapanje proizvoda u antimikrobni rastvor ili raspršivanje antimikrobnog rastvora po površini proizvoda), konzervisanje primenom raznih metoda, pakovanje u modifikovanoj atmosferi ili pod vakuumom.</s><s>Direktno dodavanje antimikrobnih agenasa nije u potpunosti efikasno, jer brzo dolazi do gubitka njihove aktivnosti.</s><s>Sa druge strane, konzervisanjem se menjaju svojstva proizvoda.</s><s>Pakovanje pod vakuumom ili u modifikovanoj atmosferi je selektivno efikasno, pa u određenim slučajevima može omogućiti rast anaerobnih mikroorganizama, dok se pri otvaranju ambalaže efikasnost stvorene atmosfere gubi.</s><s>Inovativna alternativa ovim postupcima za kontrolu i inhibiciju rasta mikroorganizama je aktivno pakovanje hrane koje sadrži komponente sa antimikrobnom aktivnošću (Suppakul et al., 2003; Gutiérrez et al., 2011; Sung et al., Postoji širok spektar aktivnih komponenti koje se mogu koristiti pri formulisanju i razvoju antimikrobnih ambalažnih materijala.</s><s>Kao i kod formulisanja antioksidativnih materijala, fokus je usmeren ka korišćenju aktivnih komponenti prirodnog porekla.</s><s>Tako se mogu koristiti razna etarska ulja (npr. cimeta, origana, timijana, bosiljka), izolovani aktivni konstituenti etarskih ulja (npr. timol, karvakrol, linalol, cinamaldehid), biljni ekstrakti (npr. semenki grožđa), enzimi (npr. lizozim), bakteriocini (npr. nizin, enterocin, pediocin), organske kiseline i njihove soli (npr. limunska kiselina).</s><s>Nanočestice metala i oksida metala (npr. srebro, titanijum dioksid, cink oksid) takođe privlače pažnju kao potencijalne aktivne komponente pri formulisanju antimikrobnih materijala zbog velike reaktivne površine i efikasnosti.</s><s>Pored ovih aktivnih komponenti, neki od polimera ispoljavaju antimikrobno delovanje (npr. ε-polilizin, hitozan) (Sung et al., 2013; Yildirim et al., Aktivno delovanje ambalažnih materijala sa antimikrobnim komponentama postiže se pri direktnom ili indirektnom kontaktu sa površinom proizvoda.</s><s>Direktan kontakt podrazumeva migraciju neisparljivih aktivnih supstanci ka površini proizvoda, dok indirektan kontakt podrazumeva delovanje isparljivih aktivnih supstanci u atmosferi oko proizvoda i njihovu apsorpciju od strane proizvoda.</s><s>Antimikrobne komponente ispoljavaju razne mehanizme aktivnog Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina delovanja, pri čemu se efekti razlikuju u zavisnosti od aktivne komponente i vrste mikroorganizma.</s><s>Mehanizmi delovanja uključuju izazivanje promena na ćelijskim membranama, narušavanje ćelijskog metabolizma i aktivnog transporta, onemogućavanje sinteze konstituenata ćelijskog zida, narušavanje strukture i denaturaciju proteina, sprečavanje replikacije, transkripcije i translacije nukleinskih kiselina.</s><s>Ovo delovanje rezultuje produženjem lag faze i inhibicije faze rasta mikroorganizama, što može doprineti očuvanju kvaliteta, bezbednosti i zdravstvene ispravnosti, odnosno produženju trajnosti proizvoda (Sung et al., 2013; Realini i Marcos, 2014; Khaneghah et Neki od razvijenih antimikrobnih ambalažnih materijala su patentirani što ukazuje na njihovu industrijsku relevantnost.</s><s>Tako je aktivni PET film sa etil lauril arginatom proizvela i patentirala kompanija Artibal S.A. (Španija).</s><s>Antibakterijsko delovanje ovog filma pokazano je na primeru sira.</s><s>Naime, pakovanjem sira, čija je površina bila inokulisana bakterijom Escherichia coli O157:H7, u dati aktivni film postignuto je smanjenje broja bakterija tokom 7 dana skladištenja na temperaturi hlađenja (Otero et al., 2014).</s><s>Osim patentiranih filmova sa potvrđenim antibakterijskim delovanjem, kompanija Artibal S.A. proizvela je i patentirala samolepljive, transparentne aktivne nalepnice od polipropilena sa etarskim uljem cimeta.</s><s>Pri testiranju aktivnog delovanja nalepnice su zalepljene na poklopce PET posuda u koje su potom upakovane breskve.</s><s>Aktivne nalepnice ispoljile su antifungalno delovanje i omogućile produženje trajnosti plodova u pogledu očuvanja fizičko-hemijskih, pre svega mase i čvrstoće, ali i senzornih karakteristika plodova tokom 12 dana skladištenja na sobnoj temperaturi (Montero-Prado et al., 2011).</s><s>Aktivno delovanje ove nalepnice testirano je i na bezglutenskom hlebu.</s><s>Nalepnica je zalepljena na PE ambalažu u koju je potom upakovan hleb i skladišten 90 dana na sobnoj temperaturi.</s><s>Pakovanje hleba u ambalažu sa aktivnom nalepnicom omogućilo je njegovu zaštitu od plesni, a efikasnost zaštite je bila veća pri većem sadržaju etarskog ulja u nalepnici.</s><s>Pored toga, senzorni kvalitet hleba u pogledu ukusa, arome i teksture bio je bolje očuvan pakovanjem u aktivnu ambalažu u odnosu na pakovanje u modifikovanoj atmosferi pod istim uslovima (Gutiérrez Aktivni papiri se takođe mogu koristiti za kontrolu i prevenciju rasta plesni.</s><s>Tako je kompanija Rylesa-Repsol YPF (Španija) proizvela i patentirala aktivnu formulaciju parafina sa etarskim uljem cimeta.</s><s>Ovakav parafin nanet je, kao aktivni premaz, na papir.</s><s>Antifungalno delovanje papira ispitano je na sečenom hlebu.</s><s>Po 3 parčeta hleba, od kojih je parče u sredini bilo inokulisano sporama Rhizopus stolonifer, upakovana su u aktivnu papirnu ambalažu i skladištena na sobnoj temperaturi 3 dana (Rodriguez et al., 2008).</s><s>Aktivni papir je ispoljio sposobnost potpune inhibicije rasta plesni.</s><s>Slično ovome, aktivni papir dobijen je i nanošenjem parafinskog premaza čija je formulacija kao aktivnu komponentu sadržala etarsko ulje kore cimeta, a koji je takođe proizveden i patentiran od strane Rylesa-Repsol kompanije.</s><s>Od aktivnih papira napravljene su kutije u koje je upakovan čeri paradajz, inokulisan sporama Alternaria alternata, i skladišten na sobnoj temperaturi.</s><s>Rezultati ove studije su potvrdili aktivno delovanje papira u pogledu inhibicije rasta plesni i produženja trajnosti plodova (Rodriguez-Lafuente et al., 2010).</s><s>Aktivna ambalaža sa antimikrobnom aktivnošću može se naći na tržištu.</s><s>Tako je kompanija LINPAC Packaging (Ujedinjeno Kraljevstvo) u saradnji sa kompanijom Addmaster (Ujedinjeno Kraljevstvo) razvila antimikrobne posude i filmove izrađene od recikliranog PET-a.</s><s>Posude su namenjene za pakovanje prehrambenih proizvoda, na primer svežeg mesa, u cilju inhibicije rasta bakterija.</s><s>Aktivna komponenta je na bazi srebra, a na tržištu je dostupna pod nazivom Biomaster (https://www.bpf.co.uk/Packaging/Case_Studies/Antimicrobial_solutions_for_trays_and_films; https://www.addmaster.co.uk/biomaster/what-is-an-antimicrobial).</s><s>Na tržištu se mogu naći i aktivne papirne vrećice koje proizvodi kompanija Freund Corporation (Japan) pod nazivom Antimold® (http://www.freund.co.jp/english/chemical/preservation/).</s><s>Vrećice su namenjene za očuvanje Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija kvaliteta prehrambenih proizvoda inhibicijom rasta plesni.</s><s>Aktivna komponenta ovih vrećica je etanol adsorbovan na silika gelu.</s><s>Komercijalni antimikrobni ambalažni materijal sa aktivnom komponentom biljnog porekla proizvodi kompanija Mitsubishi-Chemical Foods Corporation (Japan), a na tržištu je dostupan pod nazivom WasaouroTM.</s><s>Ovaj materijal ima sposobnost sprečavanja rasta bakterija, plesni i kvasaca, a namenjen je za očuvanje kvaliteta i produženje svežine i trajnosti prehrambenih proizvoda.</s><s>Dostupan je u različitim oblicima (listovi, nalepnice, filmovi).</s><s>Aktivna komponenta ovog materijala je wasabi (začin koji se koristi u Japanu, npr. uz čija</s> <s>(https://www.mfc.co.jp/wasaouro/eng/index.html).</s><s>1.3.</s><s>TEHNIKE DOBIJANJA AKTIVNIH AMBALAŽNIH MATERIJALA Kao što je pomenuto u prethodnim sekcijama, razvoj ambalažnih materijala koji ispoljavaju antioksidativnu i/ili antimikrobnu aktivnost podrazumeva različite dizajne i pristupe: • Primena polimera koji ispoljavaju aktivno delovanje.</s><s>U ovom pogledu se posebno ističe hitozan kao antimikrobni polisaharid čije se antimikrobno delovanje pripisuje pozitivno naelektrisanim amino grupama.</s><s>Tako hitozan zbog antimikrobne aktivnosti i sposobnosti da formira filmove predstavlja predmet brojnih studija u oblasti aktivnih ambalažnih materijala. • Inkorporacija aktivnih komponenti, naročito isparljivih supstanci, u kesice ili nalepnice i njihova inkluzija u konvencionalnu ambalažu.</s><s>Princip delovanja aktivnih kesica zasniva se na apsorpciji ili otpuštanju isparljivih komponenti čije odsustvo, odnosno prisustvo pozitivno utiče na kvalitet i bezbednost proizvoda.</s><s>Ovakav tip aktivnog pakovanja nije pogodan za tečne proizvode niti za proizvode koji imaju visok sadržaj vode. • Nanošenje premaza aktivnih komponenti, odnosno njihova fizička adsorpcija na površinama materijala koji dolaze u dodir sa proizvodom.</s><s>Postupak dobijanja ovog tipa aktivnog materijala podrazumeva nanošenje rastvora ili disperzije aktivnih komponenti na površinu ambalažnog materijala, pri čemu se zahteva potpuna adhezija između aktivnog sloja i supstrata.</s><s>Mehanizam delovanja ovakvih materijala se zasniva na otpuštanju aktivnih komponenti, pri čemu efikasnost delovanja zavisi od otpuštene količine aktivnih komponenti.</s> <s>• Imobilizacija aktivnih komponenti na površinama materijala koji dolaze u dodir sa proizvodom.</s><s>Postupak dobijanja ovog tipa aktivnog materijala obuhvata površinsku modifikaciju matriksa na koju se potom jonskim ili kovalentnim vezama imobilišu aktivne komponente.</s><s>Aktivno delovanje ovakvih materijala se zasniva na direktnom kontaktu sa proizvodom zbog čega je ovaj koncept posebno efikasan za pakovanje tečnih proizvoda. • Direktna inkorporacija isparljivih i neisparljivih aktivnih komponenti u matriks polimera.</s><s>Kod ovog tipa aktivnog materijala postupak dobijanja podrazumeva dispergovanje aktivnih komponenti u matriksu polimera.</s><s>Kao i u prethodnom slučaju, mehanizam delovanja zasniva se na otpuštanju aktivnih komponenti.</s><s>Dizajn ovog tipa materijala obuhvata različite strukture, npr. filmove i vlakna, u zavisnosti od svojstava aktivne komponente i polimernog matriksa, kao i namene materijala.</s><s>Ovaj koncept obuhvata i višeslojne materijale kod kojih je sloj sa inkorporiranom aktivnom komponentom smešten, „u sendviču“, između dva inertna sloja kako bi se poboljšala određena svojstva, npr. mehanička, barijerna i/ili omogućilo produženo otpuštanje aktivne komponente (Tian et al., 2013; Gómez-Estaca et Neki od navedenih tipova aktivnih materijala ilustrativno su prikazani na Slici 1.2.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 1.2.</s><s>Ilustrativni prikaz različitih tipova aktivnih materijala: materijal sa fizički adsorbovanim aktivnim komponentama (a); materijal sa imobilisanim aktivnim komponentama (b); materijal sa aktivnim komponentama inkorporiranim u matriksu polimera (c); višeslojni materijal kod kog je sloj sa inkorporiranim aktivnim komponentama smešten između dva inertna sloja (d) U nastavku će fokus biti usmeren na aktivne ambalažne materijale sa aktivnim komponentama inkorporiranim unutar matriksa polimera.</s><s>Cilj ovog pristupa je da se eliminiše uticaj faktora koji dovode do degradacije i inaktivacije aktivnih komponenti.</s><s>Naime, aktivne komponente, naročito one koje su ekstrahovane iz prirodnih izvora, karakterišu hemijska nestabilnost, osetljivost na svetlost, temperaturu, kiseonik, vodu, kao i podložnost interakcijama sa konstituentima proizvoda, što negativno utiče na efikasnost njihovog delovanja (Belščak-Cvitanović et al., 2015; Đorđević et al., 2015).</s><s>U ovom pogledu, inkorporacijom aktivnih komponenti u matriks polimera formira se fizička barijera između aktivnih komponenti i okolne sredine što predstavlja efikasan pristup za prevazilaženje navedenih problema.</s><s>U odnosu na direktno dodavanje aktivnih komponenti proizvodu, inkorporacijom u matriks polimera mogu se postići brojne prednosti: • stabilizacija i očuvanje funkcionalnosti aktivnih komponenti tokom dužeg perioda; • sprečavanje brze difuzije u proizvod i interakcija sa konstituentima proizvoda, odnosno smanjenje stope inaktivacije aktivnih komponenti; • produženo otpuštanje aktivnih komponenti iz matriksa ka površini proizvoda, postizanje adekvatne koncentracije i povećanje efikasnosti delovanja; • eliminisanje uticaja na teksturu i organoleptičke karakteristike proizvoda (Nedovic et al., Razne tehnike se mogu primeniti pri dizajnu i razvoju aktivnih ambalažnih materijala, pri čemu izbor tehnike predstavlja jedan od ključnih faktora zbog direktnog uticaja na finalna svojstva materijala.</s><s>Aktivni materijali se veoma često sintetišu u formi filmova.</s><s>Tehnike koje se primenjuju za dobijanje filmova se u zavisnosti od procesa dele u dve grupe: suve (ekstruzija, injektovanje, termičko oblikovanje, presovanje) i vlažne (izlivanje filmova iz rastvora).</s><s>Pored filmova, aktivni materijali sačinjeni od vlakana dobijeni tehnikom elektropredenja privlače sve veću pažnju (Mellinas et al., 2016; Etxabide et al., 2018).</s><s>Tehnike koje se zasnivaju na suvim procesima se konvencionalno koriste za dobijanje filmova.</s><s>Međutim, ovi procesi podrazumevaju primenu visokih temperatura i pritisaka što može dovesti do degradacije ili inaktivacije aktivnih komponenti tokom sinteze materijala (Sung et al., 2013).</s><s>Iz tog razloga, u nastavku će pažnja biti posvećena sintezi aktivnih materijala tehnikama izlivanja filmova iz rastvora i elektropredenja.</s><s>1.3.1.</s><s>IZLIVANJE FILMOVA IZ RASTVORA</s> <s>Jedna od najčešće primenjivanih tehnika pri razvoju aktivnih ambalažnih materijala na laboratorijskom nivou je izlivanje filmova iz rastvora (engl. solvent casting).</s><s>Ovo je jednostavna Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija tehnika koja se zasniva na sušenju filmogenog rastvora, a obuhvata tri koraka ilustrativno prikazana • Priprema filmogenog rastvora.</s><s>Ovaj korak obuhvata rastvaranje polimera, aktivnih komponenti i aditiva, npr. plastifikatora, u odgovarajućem rastvaraču.</s><s>Aktivne komponente se mogu direktno dodavati u rastvor ili prethodno inkapsulisati.</s><s>U nekim slučajevima ovaj korak sinteze uključuje zagrevanje i/ili podešavanje pH vrednosti rastvora u cilju poboljšanja svojstava finalnih filmova.</s> <s>• Izlivanje.</s><s>Rastvori u vidu homogenih disperzija pripremljeni u prethodnom koraku se izlivaju na ravne površine.</s><s>U zavisnosti od polimera, mogu se koristiti površine za izlivanje napravljene od različitih materijala, pri čemu se često koriste površine od polistirena, stakla i politetrafluoroetilena (Teflon).</s> <s>• Sušenje.</s><s>Ovaj korak obuhvata uklanjanje rastvarača sušenjem pod kontrolisanim uslovima pri čemu nastaje film koji se uklanja sa površine.</s><s>Prema literaturnim podacima, opseg primenjene temperature sušenja je 20-45 °C, dok samo trajanje sušenja varira između 5 i 72 h, u zavisnosti od sastava i karakteristika rastvora (Rhim i Ng, 2007; Mellinas et al., 2016; Slika 1.3.</s><s>Šematski prikaz izlivanja filmova iz rastvora Kao što je već pomenuto, plastifikatori se mogu koristiti pri formulisanju i razvoju filmova.</s><s>Cilj njihovog korišćenja je modifikovanje fizičkih svojstava filmova.</s><s>Naime, plastifikatori su niskomolekulska, polarna jedinjenja čije se delovanje zasniva na povećanju slobodnog prostora i mobilnosti lanaca polimera, smanjenju stepena kristaliničnosti i temperature prelaska u staklasto stanje.</s><s>Kao rezultat ovog delovanja dolazi do smanjenja krtosti i povećanja fleksibilnosti i obradivosti filmova.</s><s>Jedinjenja koja sadrže nekoliko hidroksilnih grupa, poput glicerola, sorbitola i poli(etilen glikola), se najčešće koriste kao plastifikatori (Rhim i Ng, 2007; Guerrero et al., 2010; Izlivanje filmova iz rastvora izvodi se na umerenim temperaturama bez primene pritiska što je veoma važno posmatrano sa aspekta očuvanja aktivnih komponenti (Sung et al., 2013).</s><s>Temperatura i vreme sušenja utiču na karakteristike filmova.</s><s>Generalno, izliveni filmovi su tanki, transparentni i zadovoljavajućih karakteristika (Anbukarasu et al., 2015).</s><s>Antioksidativne i/ili antimikrobne karakteristike filmova izlivenih iz rastvora mogu se postići inkorporacijom raznih aktivnih komponenti, poput minerala (Malagurski et al., 2017a), vitamina (Martins et al., 2012), bakteriocina (Meira et al., 2017), fenolnih jedinjenja (Luzi et al., 2018), etarskih ulja (Kashiri et al., 2017), biljnih ekstrakata (Talón et al., 2017a), izolovanih aktivnih konstituenata (Du et al., 2008), u matriks polimera.</s><s>Tako su na primer, Malagurski et al. (2017a) primenom tehnike izlivanja iz rastvora razvili mineralizovane nanokompozitne filmove na bazi agra sa potencijalom otpuštanja cinka i antimikrobnim delovanjem na Staphylococcus aureus.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Izlivanjem iz rastvora se mogu sintetisati i aktivni filmovi na bazi blendi različitih polimera kako bi se dobili filmovi sa što boljim svojstvima (Mellinas et al., 2016).</s><s>Tako su na primer Hu et al. (2020) razvili multifunkcionalne filmove izlivene iz rastvora na bazi derivata hitozana (kvaternerni amonijum hitozan) i želatina sa inkorporiranim ekstraktom Amaranthus tricolor L. Naime, analizom filmova pokazana je njihova antioksidativna aktivnost prema 2,2-difenil-1pikrilhidrazil slobodnom radikalu (DPPH●), kao i antimikrobna aktivnost prema E. coli, S. aureus, S. typhimurium i L. monocytogenes.</s><s>Pored toga, filmovi su usled prisustva pigmenata betalaina u inkorporiranom ekstraktu ispoljili osetljivost na promene pH vrednosti i sposobnost da menjaju boju u alkalnoj sredini.</s><s>Ovakav rezultat je ukazao na potencijal filmova da budu korišćeni i kao inteligentni materijali za praćenje kvaliteta proizvoda, npr. svežine ribljih proizvoda.</s><s>Uprkos navedenim pozitivnim karakteristikama, male dimenzije filmova izlivenih iz rastvora na laboratorijskom nivou i dugo vreme potrebno za uklanjanje rastvarača, odnosno za dobijanje filmova, predstavljaju ograničavajuće faktore za primenu ove tehnike na komercijalnom nivou.</s><s>Izlivanje filmova u trake (engl. tape casting) predstavlja nadogradnju ove tehnike i omogućava dobijanje filmova većih dimenzija tokom kraćeg vremena.</s><s>U ovom slučaju filmogeni rastvor se iz rezervoara sečivom podesive visine nanosi na pokretnu traku (Slika 1.4.).</s><s>Prema tome, debljina filma zavisi od visine sečiva, dok kod laboratorijskog postupka debljina filma zavisi od izlivene mase rastvora.</s><s>Rastvarač se uklanja provođenjem toplote, cirkulacijom zagrejanog vazduha, infracrvenim zračenjem ili njihovom kombinacijom pri čemu nastaju filmovi (de Moraes et al., 2013; Etxabide et al., 2018).</s><s>Du et al. (2008) su izlivanjem u trake dobili film na bazi pirea jabuke kom su kao aditivi dodati glicerol, askorbinska kiselina, limunska kiselina i nisko metoksilirani pektin u cilju poboljšanja karakteristika rezultujućeg filma.</s><s>Karvakrol je inkorporiran u filmove kao aktivna komponenta čime je postignuta sposobnost filmova da inhibiraju rast bakterije E. coli O157:H7.</s> <s>Jedna od tehnika koja privlači sve više pažnje pri razvoju aktivnih ambalažnih materijala je elektropredenje (engl. electrospinning).</s><s>U osnovi ove tehnike je elektro-hidrodinamički proces koji omogućava proizvodnju kontinualnih i uniformnih vlakana čiji prečnici mogu biti u nano, submikro ili mikro opsegu.</s><s>U ovom pogledu, elektropredeni aktivni materijali predstavljaju strukture sačinjene od mreže polimernih vlakana sa inkorporiranim aktivnim komponentama (Busolo et al., Kod tehnike elektropredenja aktivne komponente se rastvaraju ili disperguju u rastvoru polimera i potom inkorporiraju u strukture polimernih vlakana.</s><s>Tipičan sistem elektropredenja čine: pumpa, špric sa kapilarom ili iglom od nerđajućeg čelika, izvor visokog napona i uzemljeni metalni kolektor (Slika 1.5.).</s><s>Princip tehnike se zasniva na ekstruziji rastvora polimera i njegovom Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija izvlačenju u tanke niti pod dejstvom električnih sila.</s><s>Naime, rastvor polimera se pumpom potiskuje iz šprica kroz iglu konstantnom brzinom pri čemu na vrhu igle nastaje kap rastvora.</s><s>Razlika električnog potencijala se uspostavlja između igle i kolektora.</s><s>Tako pod dejstvom električnog polja formirana kap na vrhu igle postaje naelektrisana, izdužuje se i dobija konusni oblik, koji se naziva Taylor-ov konus.</s><s>U trenutku kada električno polje dostigne kritičnu vrednost, odnosno kada električne sile savladaju površinski napon rastvora sa vrha Taylor-ovog konusa se ka kolektoru izbacuje naelektrisani mlaz rastvora na koga deluju električne, viskoelastične i sile odbijanja, kao i gravitacione sile.</s><s>Pod dejstvom ovih sila polimerni mlaz se izdužuje i tanji, a rastvarač isparava i na taj način nastaju kontinualna vlakna koja se deponuju na uzemljenom kolektoru.</s><s>Osim iz rastvora, elektropredena vlakna se mogu dobiti i iz emulzija i rastopa polimera (Ghorani i Tucker, 2015; Slika 1.5.</s><s>Šematski prikaz sistema za elektropredenje Razni polimeri, kako sintetskog, tako i prirodnog porekla, kao i kombinacije polimera se mogu koristiti za dobijanje elektropredenih aktivnih materijala.</s><s>Prečnik i morfologija vlakana zavise od sledećih parametara:</s> <s>Koncentracija i molekulska masa polimera utiču na viskoznost rastvora, a time i na uvrtanje lanaca polimera i uspešnost nastajanja vlakana.</s><s>Pri suviše niskim koncentracijama polimera dolazi do elektroraspršivanja rastvora (engl. electrospraying) i nastanka čestica.</s><s>Sa blagim povećanjem koncentracije polimera u rastvoru dolazi do nastanka i čestica i vlakana, dok dalje povećanje koncentracije polimera, a time i viskoziteta rastvora, omogućava kontinualno nastajanje vlakana.</s><s>Sa druge strane, pri suviše visokim koncentracijama polimera dolazi do sušenja rastvora na vrhu igle i narušavanja kontinualnosti procesa.</s><s>Prema tome, potrebno je optimizovati koncentraciju polimera u rastvoru tako da bude što je moguće veća, ali da viskoznost rastvora bude dovoljno niska da omogući nastajanje mlaza.</s><s>Slično, molekulska masa polimera takođe utiče na karakteristike rastvora, a time i na stepen uvrtanja lanaca polimera i morfologiju Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina vlakana.</s><s>Generalno, rastvori polimera velikih molekulskih masa se koriste kako bi se postigla potrebna viskoznost za kontinualno dobijanje vlakana.</s><s>Viskoznost utiče i na prečnik vlakana, pa se elektropredenjem viskoznijih rastvora dobijaju vlakna većeg prečnika.</s> <s>rastvora. o Površinski napon rastvora.</s><s>Sastav rastvarača utiče na površinski napon rastvora, a time i na proces elektropredenja.</s><s>Generalno, kada je površinski napon rastvora manji proces elektropredenja je stabilniji, a dobijena vlakna su pravilnija. o Provodljivost rastvora.</s><s>Na provodljivost rastvora utiču priroda polimera i rastvarača.</s><s>Ukoliko je provodljivost rastvora mala, izduženje mlaza u električnom polju je nedovoljno za nastajanje uniformnih vlakana i dolazi do nastajanja čestica.</s><s>Sa povećanjem provodljivosti rastvora povećava se i izduženje mlaza u električnom polju zbog čega nastaju tanja vlakna.</s><s>Ipak, provodljivost rastvora ne sme biti ni suviše velika, jer je u tom slučaju nestabilnost mlaza u električnom polju velika što dovodi do široke distribucije prečnika dobijenih vlakana. • Procesni parametri:</s> <s>rastvora. o Napon.</s><s>Primena visokog napona dovodi do naelektrisanja rastvora i inicira proces elektropredenja i nastajanje vlakana zbog čega se smatra ključnim parametrom.</s><s>Vrednosti napona određuju snagu električnog polja.</s><s>Prema tome, u većini slučajeva primena jačeg napona dovodi do većeg istezanja mlaza i nastajanja tanjih vlakana.</s><s>Međutim, pri jačem naponu Taylor-ov konus je nestabilniji, a time je verovatnoća nastajanja čestica veća.</s> <s>rastvora. o Protok rastvora.</s><s>Ovaj procesni parametar utiče na brzinu mlaza i isparavanje rastvarača.</s><s>Generalno, pri nižim protocima rastvora isparavanje rastvarača je efikasnije, dobijena vlakna su tanja i uniformnija, a poroznost između vlakana je manja.</s><s>Ipak, protoci ne smeju biti suviše niski kako bi se sprečilo isparavanje rastvarača na vrhu igle. o Tip kolektora.</s><s>Različiti tipovi kolektora se mogu koristiti kao provodni supstrati za deponovanje elektropredenih vlakana, pri čemu orijentacija vlakana zavisi od geometrije kolektora.</s><s>Tako se na kolektorima u vidu ravne ploče deponuju međusobno isprepletana vlakna, dok se na kolektorima u vidu rotirajućeg bubnja deponuju međusobno paralelna vlakna.</s> <s>rastvora. o Rastojanje između vrha igle i kolektora.</s><s>Optimizacija rastojanja između vrha igle i kolektora je važna kako bi se omogućilo efikasno uklanjanje rastvarača na putu mlaza od Taylor-ovog konusa do kolektora i dobijanje suvih, uniformnih vlakana bez nastajanja čestica.</s><s>Pored toga, veće rastojanje između vrha igle i kolektora rezultuje nastajanjem tanjih vlakana.</s> <s>• Ambijentalni uslovi: o Temperatura.</s><s>Temperatura utiče na viskoznost rastvora i stopu isparavanja rastvarača, a time i na prečnik elektropredenih vlakana.</s><s>Naime, na višim temperaturama viskoznost rastvora je manja, a stopa isparavanja rastvarača veća što rezultuje nastajanjem tanjih vlakana.</s> <s>• Relativna vlažnost.</s><s>Vlažnost utiče na očvršćavanje naelektrisanog mlaza.</s><s>Tako pri većoj vlažnosti nastaju deblja vlakna sa poroznim površinama (Bhardwaj i Kundu, 2010; Prednosti primene tehnike elektropredenja za razvoj aktivnih materijala su višestruke, a potiču od karakteristika procesa, kao i strukturnih i funkcionalnih karakteristika vlakana.</s><s>Proces karakterišu jednostavnost, kontinualnost i ekonomičnost.</s><s>Pored toga, proces ne zahteva primenu visokih temperatura i omogućava efikasnu inkorporaciju osetljivih aktivnih komponenti u matriks polimera uz poboljšanje njihove stabilnosti.</s><s>Strukture elektropredenih vlakana karakteriše pre svega veliki odnos površine prema zapremini, kao i mogućnost modifikovanja prečnika i oblika vlakana, kao i stepena poroznosti mreže vlakana.</s><s>Važno je napomenuti da tehniku elektropredenja karakteriše i fleksibilnost, pa novi dizajni i razvoj opreme i procesa omogućavaju masovnu Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija proizvodnju vlakana (Bhardwaj i Kundu, 2010; Bhushani i Anandharamakrishnan, 2014; Antioksidativne i/ili antimikrobne karakteristike elektropredenih vlakana mogu se postići inkorporacijom raznih aktivnih komponenti, poput vitamina (Aytac et al., 2017), peptida (Wang et al., 2015), fenolnih jedinjenja (Neo et al., 2013), etarskih ulja (Yao et al., 2017), biljnih ekstrakata (Solaberrieta et al., 2020), izolovanih aktivnih konstituenata (Tatlisu et al., 2019) u matriks polimera.</s><s>Tako su na primer Solaberrieta et al. (2020) razvili materijale na bazi elektropredenih poli(etilen oksid) vlakana sa inkorporiranim ekstraktom Aloe vera.</s><s>Inkorporacijom ekstrakta postignuta je antioksidativna aktivnost vlakana određena kao sposobnost inhibicije DPPH● i 2,2’azinobis-(3-etilbenzotiazolin-6-sulfonska kiselina) (ABTS●+) slobodnih radikala i sposobnost redukcije kompleksa feri-tripiridiltriazina (Fe(III)-TPTZ).</s><s>Elektropredena vlakna se mogu podvrgnuti i kratkotrajnom termičkom tretmanu u cilju njihovog prevođenja u strukture filmova.</s><s>Tako su Figueroa-Lopez et al. (2019) primenom termičkog tretmana preveli poli(3-hidroksibutiratco-3-hidroksivalerat) elektropredena vlakna sa inkorporiranim etarskim uljem origana i ekstraktima ruzmarina i zelenog čaja u kontinualne, transparentne filmove.</s><s>Dobijeni filmovi ispoljili su sposobnost inhibicije DPPH● slobodnog radikala, kao i antibakterijsku aktivnost prema S. aureus i E. coli, pri čemu je najsnažnije aktivno delovanje postignuto inkorporacijom etarskog ulja origana.</s><s>Razni polimeri se mogu kombinovati u cilju poboljšanja procesa i dobijanja vlakana sa što boljim karakteristikama.</s><s>U ovom pogledu, jedan od koncepata podrazumeva direktno mešanje polimera tokom pripreme rastvora.</s><s>Tatlisu et al. (2019) su inkorporacijom timola u vlakna na bazi polivinil alkohola i proteina surutke razvili materijale koji sprečavaju rast plesni Aspergillus parasiticus.</s><s>Mešanje polivinil alkohola i proteina surutke omogućilo je dobijanje pravilnijih i uniformnijih vlakana u odnosu na vlakna na bazi samo jednog od ova dva polimera.</s><s>Pored toga, inkorporacija timola u polimerni matriks tehnikom elektropredenja rezultovala je poboljšanjem antifungalne efikasnosti u odnosu na efikasnost timola u slobodnom obliku što potvrđuje značaj koncepta aktivne ambalaže za očuvanje kvaliteta i bezbednosti proizvoda.</s><s>Aktivni materijali na bazi vlakana mogu se dobiti i postupkom koaksijalnog elektropredenja koji je naročito pogodan kada se koriste veoma osetljive aktivne komponente.</s><s>Kod ovog postupka primenjuju se dve koncentrične nozle i dve pumpe pri čemu se dva različita rastvora simultano elektropredu.</s><s>Na ovaj način dobijaju se strukture jezgro-omotač (engl. core-shell).</s><s>Spoljašnji rastvor od kog nastaje omotač čini rastvor polimera, dok unutrašnji rastvor od kog nastaje jezgro može biti rastvor polimera ili samo rastvarač koji će dovesti do nastanka šupljine (Busolo et al., 2017).</s><s>Tako su na primer Yao et al. (2017) koaksijalnim elektropredenjem inkapsulisali etarsko ulje pomorandže u matriks na bazi zeina i na taj način razvili aktivni materijal koji ispoljava antimikrobno delovanje prema E. coli.</s> <s>Izbor materijala je jedan od ključnih segmenata pri formulisanju i razvoju aktivne ambalaže.</s><s>Tradicionalno korišćeni materijali u proizvodnji ambalaže za pakovanje prehrambenih proizvoda su papir i karton, staklo, metal, razni polimeri, kao i višeslojni polimerni i kombinovani materijali.</s><s>Među njima, najčešće su korišćeni polimerni ambalažni materijali, jer imaju relativno nisku cenu, malu gustinu, hemijski su postojani, lako se prerađuju pri čemu se mogu dobiti razni oblici i veličine, a imaju i dobra fizičko-hemijska i funkcionalna svojstva (npr. transparentnost, mehaničke i barijerne performanse).</s><s>Najčešće korišćeni polimerni ambalažni materijali su polietilen niske gustine (LDPE), polietilen visoke gustine (HDPE), polipropilen (PP), polietilen tereftalat (PET), polivinil hlorid (PVC), poliamid (PA) i polistiren (PS).</s><s>Razne vrste krute (npr. boce, šolje, posude) i fleksibilne (npr. kese, filmovi, folije) plastične ambalaže, odnosno ambalaže formirane od Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina polimernih materijala široko su u upotrebi (Lalpuria et al., 2012; Rhim et al., 2013; Lazić i Popović, 2015; Souza i Fernando, 2016; Licciardello, 2017).</s><s>Sektor plastike koji obuhvata proizvođače sirovina, prerađivače i proizvođače opreme je jedan od najinovativnijih sektora u Evropskoj Uniji što pokazuje i podatak da je u periodu od 2002. do 2013. godine barem 1 na svakih 25 patenata poticao iz ovog sektora (Souza i Fernando, 2016).</s><s>Kontinuirane inovacije su rezultovale rastom potražnje za plastikom što jasno pokazuju podaci Udruženja proizvođača plastike (PlasticsEurope) o globalnoj proizvodnji plastike.</s><s>Od oko 1,5 miliona tona plastike proizvedene 1950. godine globalni rast proizvodnje plastike dostigao je 245 miliona tona proizvedenih 2008. godine, odnosno 348 i 359 miliona tona proizvedenih 2017. i 2018. godine, respektivno.</s><s>Na tržištu Evropske Unije proizvedeno je 61,8 miliona tona plastike 2018. godine, od čega je najveći deo (39,9%) korišćen za proizvodnju ambalaže (PlasticsEurope et al., 2008; PlasticsEurope et al., 2009; PlasticsEurope i EPRO, 2019).</s><s>Rast proizvodnje polimernih ambalažnih materijala nadmašio je ostale materijale, ali i usmerio globalni trend ka proizvodnji plastične ambalaže za jednokratnu upotrebu.</s><s>U ovom pogledu, masovno korišćenje plastične ambalaže dovelo je do ekoloških problema u pogledu njenog odlaganja.</s><s>U Evropskoj Uniji je odlaganje plastičnog otpada na deponije i dalje prva opcija, pri čemu je skoro 8 miliona tona plastičnog otpada deponovano samo tokom 2014. godine.</s><s>Pri tom, procenjuje se da oko 47% od globalnog plastičnog otpada generisanog tokom 2015. godine čini otpad od plastične ambalaže (PlasticsEurope i EPRO, 2015; UNEP 2018).</s><s>Naime, mnoge plastične ambalažne jedinice za pakovanje prehrambenih proizvoda se jednokratno ili kratkoročno koriste, a zbog ostataka organske materije njihovo recikliranje nije uvek moguće, održivo ili ekonomski opravdano.</s><s>Tako milioni tona plastične ambalaže završe na deponijama, rasuti u prirodi svake godine što zbog veoma spore razgradnje, koja može zahtevati i više stotina godina, rezultuje kontaminacijom životne sredine.</s><s>Problem stvara i prisustvo mikro- (prečnik <1 mm) i nano-plastike (prečnik <100 nm) u prirodi.</s><s>Naime, prisustvo mikroplastike utvrđeno je u vazduhu, zemljištu, padavinama, pijaćoj vodi, hrani i piću.</s><s>Pri tom, procenjuje se da prosečna osoba godišnje unese 121.000 mikročestica plastike.</s><s>Ukoliko se za preporučeni unos vode upotrebljava samo flaširana voda, godišnji unos mikročestica plastike se uvećava za 90.000.</s><s>Razne studije su pokazale da unos mikroplastike ima višestruke negativne uticaje na zdravlje ljudi.</s><s>Tako je ovaj problem pokrenuo inovacije i trend ka korišćenju biorazgradivih ambalažnih materijala, naročito u slučaju ambalaže namenjene za jednokratnu ili kratkoročnu upotrebu.</s><s>Biorazgradivi materijali podležu razgradnji pod dejstvom faktora spoljašnje sredine i aktivnosti mikroorganizama prisutnih u prirodi kroz fragmentaciju i dezintegraciju, rezultujući mineralizacijom materijala i nastankom biomase, bez nastajanja toksičnih i ekološki štetnih produkata.</s><s>Proces biorazgradnje započinje adhezijom mikroorganizama na površini materijala što dovodi do erozije površine i cepanja lanaca polimera, nakon čega mikroorganizmi luče enzime koji dovode do depolimerizacije i daljeg narušavanja materijala rezultujući njegovom biorazgradnjom.</s><s>Na ovaj način se biorazgradivi materijali aktivnošću mikroorganizama prevode u ugljen-dioksid i vodu pod aerobnim uslovima, odnosno u ugljen-dioksid i metan pod anaerobnim uslovima, kao i u biomasu.</s><s>Potpuna biorazgradnja je dostignuta kada nema zaostalog polimernog materijala (Rhim et al., 2013; Lazić i Popović, 2015; Ubrzana razgradnja materijala pod dejstvom mešanih populacija mikroba u vlažnim, toplim i kontrolisanim uslovima definiše se kao kompostiranje (Lazić i Novaković, 2010).</s><s>Da bi se materijal kategorisao kao industrijski kompostabilan potrebno je da ispoljava sledeće karakteristike: • Hemijske karakteristike.</s><s>Sadržaj organske materije mora iznositi najmanje 50%, a sadržaj teških metala u kompostu ne sme preći propisane limite.</s> <s>• Dezintegracija.</s><s>Do narušavanja integriteta materijala praćenog fragmentacijom sitnih, vizuelno neuočljivih komadića (<2 mm) mora doći tokom 12 nedelja kompostiranja pod kontrolisanim uslovima.</s> <s>• Ekotoksičnost.</s><s>Rezultujući kompost, koji eventualno sadrži nerazgrađene ostatke materijala, ne sme imati negativan uticaj na klijanje i rast biljaka (Rujnić-Sokele i Pilipović, 2017).</s><s>Biorazgradivi polimeri mogu biti različitog porekla, pri čemu biorazgradivost zavisi od njihove molekulske mase i hemijske strukture materijala (Siracusa et al., 2008; Lazić i Novaković, 2010; Reddy et al.; 2013).</s><s>Tradicionalno korišćeni polimerni ambalažni materijali se dobijaju iz neobnovljivih izvora sirovina, odnosno fosilnih goriva (naftni derivati), što pored dugog životnog veka takođe predstavlja ekološki problem.</s><s>Pored toga, cena ovih sirovina je podložna čestim fluktuacijama.</s><s>Iz tog razloga inovacije su usmerene ka ekološki i ekonomski održivom razvoju kroz korišćenje ne samo biorazgradivih polimera dobijenih iz fosilnih goriva, već i biorazgradivih polimera dobijenih iz obnovljivih izvora sirovina, tkzv. biopolimera.</s><s>Za dobijanje biopolimera često se koriste sporedni proizvodi prehrambene industrije što predstavlja dodatnu prednost posmatrano sa aspekta ekološki i ekonomski održivog razvoja (Tang et al., 2012; Lazić i Popović, 2015; Genovese et al., 2016; Souza i Fernando, 2016; Elsawy et al., 2017).</s><s>Primeri biorazgradivih polimera u zavisnosti od porekla i načina dobijanja prikazani su na Slici 1.6. (Lazić i Novaković, Slika 1.6.</s><s>Podela biorazgradivih polimera Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Posmatrajući sistem ambalaža-proizvod koncept aktivnih materijala na bazi biorazgradivih polimera ima za cilj da se produži trajnost proizvoda, a time i smanji nastanak otpada od hrane, uz istovremeno efikasno korišćenje izvora i smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu.</s><s>U ovom pogledu se može zaključiti da koncept aktivnih materijala višestruko doprinosi održivom razvoju (Licciardello, 2017).</s><s>U nastavku je dat detaljniji uvid u karakteristike nekih od biorazgradivih polimera sa potencijalom primene za razvoj aktivnih ambalažnih materijala, i to poli(εkaprolaktona), dobijenog hemijskom sintezom iz neobnovljivih izvora, i zeina i želatina, dobijenih ekstrakcijom iz obnovljivih izvora sirovina.</s><s>1.4.1.</s><s>POLI(Ε-KAPROLAKTON)</s> <s>Poli(ε-kaprolakton) (PCL) je alifatični poliestar koga čine heksanoatne ponavljajuće jedinice (Slika 1.7.) (Labet i Thielemans, 2009).</s><s>Prvi put je sintetisan od strane grupe V. Karotersa (W. Carothers) početkom 30-ih godina 20. veka, dok je biorazgradivost ovog sintetskog polimera utvrđena 1973. godine (Sinha et al., 2004).</s><s>PCL se dobija iz neobnovljivih izvora, odnosno hemijskom konverzijom sirove nafte (Gross i Kalra, 2002).</s><s>Za sintezu PCL-a mogu se primeniti dve metode: polikondenzacija 6-hidroksi heksanske kiseline i polimerizacija otvaranja prstena ε-kaprolaktona (Slika 1.7.).</s><s>Polimerizacija otvaranja prstena cikličnog monomera ε-kaprolaktona se češće primenjuje, jer se na ovaj način dobija polimer veće molekulske mase uz manju polidisperznost.</s><s>Postoje 4 mehanizma polimerizacije otvaranja prstena ε-kaprolaktona u zavisnosti od katalizatora koji se koristi i to: anjonski, katjonski, monomer-aktivacioni i koordinaciono-insercioni mehanizam.</s><s>Katalizatori mogu biti na bazi alkalnih (litijum diizopropilamid), zemnoalkalnih (magnezijum, kalcijum, stroncijum), prelaznih (cink, titanijum) i ostalih (aluminijum, kalaj) metala.</s><s>Polimerizacija otvaranja prstena εkaprolaktona može biti katalizovana i enzimima, najčešće lipazama, kao i raznim organskim jedinjenjima i neorganskim kiselinama (Labet i Thielemans, 2009).</s> <s>Fizička, termička i mehanička svojstva PCL-a zavise od njegove molekulske mase i stepena kristaliničnosti.</s><s>Vrednosti srednje molekulske mase su u opsegu od 560-630.000 g/mol.</s><s>PCL je semi-kristalan polimer čiji stepen kristaliničnosti može dostići 69%.</s><s>Kao hidrofoban polimer PCL se na sobnoj temperaturi dobro rastvara u hloroformu, dihlormetanu, ugljen-tetrahloridu, benzenu, toluenu, cikloheksanonu i 2-nitropropanu.</s><s>Slabije se rastvara u acetonu, 2-butanonu, etil-acetatu, Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija dimetilformamidu i acetonitrilu, dok je nerastvorljiv u alkoholima, petroletru, dietil-etru i vodi.</s><s>PCL je termoplastični polimer koga kao takvog karakterišu temperatura prelaska u staklasto stanje na -60 °C i temperatura topljenja u opsegu od 56-65 °C. Temperatura dekompozicije PCL-a iznosi 350 °C. Hemijski je rezistentan prema vodi, ulju, rastvaračima i hloru (Siracusa et al., 2008; Labet i Thielemans, 2009; Woodruff i Hutmacher, 2010).</s><s>Na osnovu mehaničkih karakteristika (Jungov modul elastičnosti, zatezna čvrstina, izduženje pri kidanju) ovaj polimer se definiše kao fleksibilan što omogućava dizajn i razvoj različitih sistema u formi mikrosfera, nanočestica, vlakana, hidrogelova i filmova na bazi PCL-a (Dash i Konkimalla, 2012).</s><s>Prethodno navedene karakteristike PCL-a, kao i komercijalna dostupnost, pristupačnost, laka obradivost, dobra kompatibilnost sa drugim polimerima, kontrola difuzije, biokompatibilnost i biorazgradivost čine ovaj polimer veoma interesantnim za različite primene.</s><s>Intenzivna istraživanja su istakla veliki potencijal korišćenja PCL-a kao polimernog matriksa pri razvoju sistema za kontrolisanu dostavu lekova.</s><s>Pored toga, PCL privlači veliki interes u inženjerstvu tkiva i regenerativnoj medicini kao biomaterijal za razvoj in vivo mehaničkih potpora za regeneraciju oštećenog tkiva (engl. scaffold), kao i za razvoj implantata i obloga za rane (Woodruff i Hutmacher, 2010; Dash i Konkimalla, 2012).</s><s>U prehrambenoj industriji PCL privlači pažnju kao polimerni matriks za inkapsulaciju ili inkorporaciju aktivnih komponenti, odnosno za razvoj novih sistema dostave aktivnih komponenti i dijetetskih suplemenata, kao i za razvoj aktivnih ambalažnih materijala (Salmieri i Lacroix, 2006; Aytac i Uyar, 2016).</s><s>Biorazgradivost je veoma važna karakteristika PCL-a, posmatrano sa aspekta njegove primene kao polimernog matriksa za razvoj aktivnih ambalažnih materijala.</s><s>Različiti procesi se mogu primeniti za biorazgradnju PCL-a i to: mezofilna digestija (≤35 °C) u prisustvu anaerobnih bakterija, kao i kompostiranje u domaćinstvima (≤35 °C) ili na industrijskom nivou (50-60 °C) u prisustvu aerobnih bakterija i gljiva (Rujnić-Sokele i Pilipović, 2017).</s><s>Biorazgradivost zavisi od molekulske mase, stepena kristaliničnosti polimera i uslova razgradnje, pa može trajati od nekoliko meseci do nekoliko godina (Labet i Thielemans, 2009).</s><s>Strukturno, PCL je linearni poliestar kod kog su ponavljajuće jedinice vezane estarskim vezama koje su podložne enzimskoj razgradnji u prisustvu esteraza i lipaza iz prirode.</s><s>Tako mnogi mikroorganizmi u prirodi, pre svega bakterije i gljive, luče enzime koji mogu raskidati estarske veze i u potpunosti razgraditi PCL (Slika 1.8.).</s><s>Zbog nerastvorljivosti u vodi i veličine molekula polimera, bakterije ne mogu direktno razgrađivati polimer kroz biohemijske procese u svojim ćelijama.</s><s>Iz tog razloga, mehanizam biorazgradnje se zasniva na nehomogenoj eroziji površine koja je praćena difuzijom enzima u polimerni matriks, raskidanjem estarskih veza, depolimerizacijom, fragmentacijom i brzim smanjenjem mase materijala.</s><s>Biorazgradnji prvo podležu krajevi polimernih lanaca i amorfni segmenti materijala, a potom kristalni segmenti.</s><s>Kada se molarna masa polimera dovoljno smanji nastali intermedijeri ulaze u metaboličke procese mikroorganizama pri čemu kao krajnji proizvodi biorazgradnje nastaju ugljen-dioksid, voda, odnosno metan u slučaju anaerobne razgradnje, i biomasa (Tsuji et al., 1998; Eldsäter et al., 2000; Gross i Kalra, 2002; Mueller, 2006; Fukushima et al., 2010a; Fukushima et al., 2010b).</s><s>Glavna komercijalna primena PCL-a je u proizvodnji biorazgradivih boca i kompostabilnih Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 1.8.</s><s>Mehanizam biorazgradnje polimernih materijala (Mueller, 2006; slika uz dozvolu i modifikaciju preuzeta od izdavača Elsevier) Potencijal primene PCL-a kao polimernog matriksa za razvoj ekološki prihvatljivih aktivnih materijala predstavlja predmet raznih studija.</s><s>Tako su na primer Martínez-Abad et al. (2013) izlivanjem iz rastvora razvili film na bazi PCL-a sa inkorporiranim cinamaldehidom koji je ispoljio antibakterijsko delovanje prema S. enterica i L. monocytogenes.</s><s>Aktivni ambalažni materijal na bazi PCL-a sa potencijalom primene za pakovanje prehrambenih proizvoda razvili su i Valdés García et al. (2020).</s><s>U ovom slučaju tehnikom presovanja u kalupu dobijen je PCL film sa inkorporiranim ekstraktom ljuske badema.</s><s>Rezultujući film ispoljio je antioksidativnu aktivnost, određenu kao sposobnost sakupljanja DPPH● slobodnih radikala, ali i efikasnost u očuvanju prženih badema od oksidacije lipida.</s><s>PCL se može koristiti i u kombinaciji sa biopolimerima pri formulaciji i sintezi višeslojnih aktivnih materijala u cilju poboljšanja performansi i funkcionalnosti biopolimera.</s><s>Tako je npr. tehnikom elektropredenja nanet po sloj PCL vlakana sa inkorporiranim βkarotenom sa obe strane termoplastičnog filma na bazi skroba dobijenog presovanjem u kalupu.</s><s>U odnosu na film na bazi skroba rezultujuća višeslojna struktura ispoljila je znatno bolja barijerna svojstva prema prolasku vodene pare i kiseonika zbog hidrofobne prirode PCL-a, kao i antioksidativnu aktivnost prema ABTS●+ slobodnom radikalu zbog inkorporirane aktivne Težnja ka unapređenju čuvanja hrane, održivosti i korišćenju ekološki i ekonomski prihvatljivijih ambalažnih materijala usmerila je pažnju ka biopolimerima, odnosno polimerima koji se dobijaju iz obnovljivih izvora sirovina i koji su biorazgradivi.</s><s>U poređenju sa sintetskim filmovima, biopolimerni filmovi su podložniji razgradnji, a često se mogu i konzumirati zajedno sa upakovanim proizvodom sprečavajući pojavu otpada što može doprineti smanjenju zagađenja životne sredine.</s><s>Tako je jedan od pristupa pri razvoju aktivnih biorazgradivih materijala usmeren na razvoj jestivih materijala korišćenjem polimera dobijenih iz raznih prirodnih izvora.</s><s>U ovu svrhu najčešće korišćeni biopolimeri su hidrokoloidi: proteini i polisaharidi.</s><s>Pri tom, sve komponente koje se koriste za sintezu aktivnih jestivih filmova (biopolimeri, plastifikatori, aktivne komponente i rastvarači) moraju biti netoksične i bezbedne za primenu u kontaktu sa hranom (engl. food grade).</s><s>Kao jestivi materijali najčešće se sintetišu filmovi u formi tankog sloja materijala tehnikama koje primenjuju vlažne i suve procese, pri čemu polimerni matriks omogućava kohezivnost i strukturni integritet.</s><s>Tako dobijeni filmovi se mogu primenjivati kao samostalni ambalažni materijali za Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija pakovanje, prekrivanje ili umotavanje proizvoda, zatim za razdvajanje slojeva ili komponenti proizvoda (npr. konditorski proizvodi) kako bi se sprečila migracija sastojaka, ali i kao sloj višeslojnih ambalažnih materijala najbliži proizvodu.</s><s>U ovom pogledu, važno ih je razlikovati od jestivih omotača (engl. coatings) koji se ne mogu koristiti samostalno, već se direktno nanose na površinu proizvoda, bilo prskanjem rastvora biopolimera po površini ili uranjanjem proizvoda u rastvor (Rhim i Ng, 2007; Lazić i Novaković, 2010; Hanani et al., 2012; Hanani et al., 2014; Lazić i Popović, 2015; Mellinas et al., 2016; Calva-Estrada et al., 2019).</s><s>Proteini se intenzivno ispituju kao biopolimeri sa potencijalom primene u inženjerstvu tkiva, sistemima kontrolisanog otpuštanja lekova i bioaktivnih komponenti, kao i za obloge za rane.</s><s>Zbog zastupljenosti, sposobnosti stvaranja filmova, biorazgradivosti i nutritivne vrednosti proteini predstavljaju predmet brojnih istraživanja i u oblasti prehrambene tehnologije kao polimerni matriksi za razvoj biorazgradivih, aktivnih i potencijalno jestivih materijala.</s><s>Proteini su biopolimeri, kompleksnog sastava i strukture čiju osnovnu gradivnu jedinicu čine aminokiseline.</s><s>Amfifilne su prirode i imaju više funkcionalnih grupa, pa kao takvi mogu vezati i inkorporirati raznovrsne aktivne komponente, hidrofilne i hidrofobne prirode, kroz elektrostatička privlačenja, hidrofobne interakcije, vodonične i kovalentne veze.</s><s>Filmovi na bazi proteina dobijaju se delimičnom denaturacijom polipeptidnih lanaca u prisustvu rastvarača i/ili elektrolita, promenom pH vrednosti i/ili zagrevanjem.</s><s>Proteinski matriksi i filmovi nastaju kao rezultat uspostavljanja hidrofilnih i hidrofobnih veza između denaturisanih lanaca, pa se tako biomaterijali na bazi proteina mogu definisati kao stabilne 3D strukture.</s><s>Filmove na bazi proteina karakteriše efikasna barijera prema prolasku O2, CO2 i aromatičnih jedinjenja.</s><s>Mala propustljivost O2 kroz filmove omogućava produženje trajnosti proizvoda bez stvaranja anaerobnih uslova.</s><s>Mehaničke karakteristike filmova na bazi proteina zavise od molekulske mase, konformacije i distribucije aminokiselina, kao i interakcija između lanaca proteina.</s><s>Interakcije između lanaca proteina mogu dovesti do nastanka krutih i krtih struktura filmova.</s><s>U ovom slučaju, pri sintezi filmova zahteva se dodatak plastifikatora, malih molekula niske isparljivosti, koji smanjuju interakcije između lanaca proteina i povećavaju mobilnost lanaca što rezultuje smanjenjem zatezne jačine i povećanjem stepena izduženja pri kidanju, odnosno dobijanjem fleksibilnijih filmova.</s><s>U ovom pogledu, glicerol ispoljava veliku efikasnost.</s><s>Pored filmova, primenom tehnike elektropredenja se mogu dobiti aktivne strukture na bazi proteina čiji integritet čini niz vlakana sa dobrim funkcionalnim svojstvima.</s><s>Ipak, kompleksna sekundarna i tercijarna struktura proteina otežava nastajanje vlakana.</s><s>Iz tog razloga, proteini se za proces elektropredenja u vlakna moraju dobro rastvoriti do konformacije slučajne zavojnice.</s><s>Za sintezu aktivnih materijala mogu se koristiti proteini biljnog i animalnog porekla (Slika 1.6.), a neki od njih se mogu dobiti iz sporednih proizvoda nastalih u prehrambenoj industriji.</s><s>U nastavku je dat detaljniji uvid u karakteristike proteina koji se dobijaju iz sporednih proizvoda prehrambene industrije, a koji imaju potencijal primene za razvoj aktivnih, biorazgradivih ambalažnih materijala, što je veoma značajno sa aspekta održivosti, ekologije i Zein je biljni protein iz grupe prolamina koji se nalazi u kukuruzu.</s><s>Dobija se ekstrakcijom iz sporednih proizvoda prerade kukuruza, pri čemu se kao ekstrakcioni medijum najčešće koristi vodeni rastvor etanola ili izopropanola.</s><s>Bistrenje ekstrakta vrši se centrifugiranjem, a precipitacija zeina hlađenjem, nakon čega se sušenjem dobija amorfan prah zeina žute boje.</s><s>Čini ga nekoliko proteinskih frakcija različite rastvorljivosti: α, β, γ i δ.</s><s>Kvantitativno najzastupljenija frakcija je αzein koji ima strukturu uređenog α-heliksa.</s><s>Najzastupljenije aminokiseline u zeinu su glutaminska kiselina (21-26%) koja pripada klasi kiselih aminokiselina i leucin (20%), prolin (10%) i alanin (10%) koje pripadaju klasi nepolarnih aminokiselina.</s><s>Zastupljenost nepolarnih aminokiselina doprinosi hidrofobnom karakteru zeina.</s><s>Tako aminokiselinski sastav utiče na rastvorljivost zeina, Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina pa je zein rastvorljiv u binarnim rastvaračima vode i nižih alifatičnih alkohola, poput etanola i izopropanola, kao i u drugim organskim rastvaračima koji sadrže hidroksilne, karbonilne i amino grupe, dok je nerastvorljiv u vodi.</s><s>Izoelektrična tačka zeina je na pH 6,2.</s><s>Temperatura prelaska u staklasto stanje iznosi 165 °C i značajno se smanjuje pri povećanju plastičnosti.</s><s>Zein je termički stabilan do temperature od 280 do 320 °C (Shukla i Cheryan, 2001; Lawton, 2002; Corradini et al., U prehrambenoj industriji zein se može koristiti kao polimerni matriks za inkapsulaciju raznih aktivnih komponenti čime se omogućava njihovo kontrolisano otpuštanje.</s><s>Pored toga, zein ima sposobnost stvaranja zaštitnih, termički rezistentnih premaza visokog sjaja, otpornih na prolazak masti, kiseonika i aromatičnih jedinjenja.</s><s>Ovi zaštitni premazi mogu se nanositi na kartonsku ambalažu za pakovanje soli, kao i raznih konditorskih i pekarskih proizvoda čineći je otpornijom.</s><s>Takođe, zein se može koristiti za dobijanje baza i premaza za gume za žvakanje, ali i za glazure za konditorske proizvode.</s><s>Pokazano je da zaštitni premazi na bazi zeina mogu doprineti i produženju trajnosti prehrambenih proizvoda (npr. orašastih plodova, paradajza i jaja).</s><s>Premazi na bazi zeina mogu se koristiti i za zaštitu etiketa na bocama i limenkama.</s><s>Pored stvaranja zaštitnih premaza, zein ima perspektivu primene i kao polimer dobijen iz obnovljivih izvora za razvoj samostalnih, aktivnih, biorazgradivih ambalažnih materijala (Shukla i Cheryan, 2001; Lawton, Zbog svoje molekulske mase, stepena polimerizacije, hemijske strukture i termoplastičnosti zein ima veoma dobru sposobnost stvaranja filmova kroz nastajanje 3D struktura stabilizovanih vodoničnim i disulfidnim vezama, kao i hidrofobnim interakcijama između lanaca proteina.</s><s>Za dobijanje filmova na bazi zeina primenjuju se tehnike presovanja i izlivanja iz rastvora.</s><s>Filmove karakteriše čvrstina, sjaj, termička rezistentnost, barijerno delovanje prema prolasku O2 i CO2, biokompatibilnost i biorazgradivost.</s><s>Tehnikom elektropredenja mogu se dobiti i materijali na bazi zeina strukturno sačinjeni od vlakana.</s><s>Glavni nedostatak tankih filmova na bazi zeina predstavlja njihova krtost.</s><s>U ovom pogledu, jedan od veoma efikasnih pristupa za poboljšanje karakteristika filmova na bazi proteina predstavlja priprema polimernih blendi.</s><s>Tako se na primer mešanjem proteina sa drugim polimerima mogu dobiti materijali sa boljim fizičkim, mehaničkim i/ili funkcionalnim karakteristikama u odnosu na individualne filmove.</s><s>Tako se biorazgradivi materijali mogu dobiti mešanjem proteina sa raznovrsnim polimerima, npr. sa poli(mlečnom kiselinom) (PLA), PCL-om, raznim polisaharidima, ali i drugim proteinima (Lawton, 2002; Torres-Giner et al., Važna karakteristika zeina za razvoj aktivnih ambalažnih materijala je kompatibilnost sa raznovrsnim aktivnim komponentama.</s><s>Tako se zein može koristiti kao matriks za inkorporaciju aktivnih komponenti raznih struktura, npr. proteinskih (enzimi), polipeptidnih (bakteriocini), fenolnih (fenolne kiseline, flavonoidi, razni ekstrakti i etarska ulja bogati fenolnim jedinjenjima) (Arcan i Yemenicioğlu, 2011; Yemenicioğlu, 2016).</s><s>Želatin je protein koji se dobija hidrolizom kolagena iz pratećih proizvoda prerade mesa.</s><s>U zavisnosti od primenjenog predtretmana sirovina razlikuju se dva tipa želatina: A (predtretman kiselinom) i B (predtretman bazom).</s><s>Nakon ekstrakcije vrelom vodom dobijeni rastvor želatina se filtrira, dejonizuje, koncentriše uparavanjem, steriliše i potom hladi do nastanka gela.</s><s>Rezultujući gel se ekstrudira, suši i usitnjava čime se dobija želatin u formi praha ili granula, providan ili blago žute boje, bez ukusa i mirisa.</s><s>Najzastupljenije aminokiseline u želatinu su glicin, koji čini oko 33%, prolin i hidroksiprolin, koji zajedno čine oko 22% ukupnih aminokiselina želatina.</s><s>U hladnoj vodi želatin je nerastvorljiv, bubri i hidratiše, dok se u vodi zagrejanoj na iznad 40 °C rastvara, pri čemu Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija nastaje koloidni rastvor u kom molekuli želatina imaju strukturu slučajne zavojnice (Hanani et al., U prehrambenoj industriji želatin se koristi kao sredstvo za geliranje, stabilizaciju, emulgovanje i modifikovanje teksture raznih prehrambenih proizvoda.</s><s>Karakteriše ga dobra sposobnost formiranja filmova, pa se može koristiti za sintezu aktivnih materijala.</s><s>Pored uobičajeno korišćenog želatina svinjskog i goveđeg porekla, socijalni, kulturološki, religiozni i zdravstvenobezbednosni razlozi su doveli i do upotrebe želatina koji se dobija iz riba.</s><s>Rezultujući filmovi su transparentni, mogu se zaptivati toplotom, imaju zadovoljavajuće mehaničke karakteristike u pogledu čvrstine i elastičnosti, ispoljavaju efikasno barijerno delovanje prema prolasku UV zraka, O2 i aromatičnih jedinjenja u uslovima niske do umerene relativne vlažnosti i biorazgradivi su.</s><s>Filmovi na bazi želatina mogu se dobiti presovanjem u kalupima, ekstruzijom i izlivanjem iz rastvora.</s><s>Pored toga, strukture na bazi želatina sačinjene od vlakana mogu se dobiti tehnikom elektropredenja pod uslovima pri kojim protein ima konformaciju slučajne zavojnice.</s><s>Glavni problem koji ograničava širu primenu filmova na bazi želatina predstavlja hidrofilnost, odnosno osetljivost na visoku vlažnost i velika permeabilnost vodene pare (Hanani et al., 2012; Hanani et al., 2014; Hosseini et al., 2015; Hosseini i Gómez-Guillén, 2018; Calva-Estrada et al., 2019; Liu et al., Među prirodnim polimerima, želatin je najsličniji sintetičkim polimerima zbog svoje linearne strukture, prilično ograničenog monomernog sastava i polidisperznosti.</s><s>Istraživanja su pokazala da se mehaničke karakteristike filmova na bazi proteina mogu poboljšati inkluzijom želatina pri čemu nastaju čvršći i fleksibilniji filmovi u odnosu na kontrolne filmove bez želatina.</s><s>Ovaj efekat se pripisuje vlaknastoj tercijarnoj strukturi želatina, kao i međumolekulskim interakcijama između proteina što omogućava dobijanje strukturno uređenijih filmova (Cao et al., 2007; Song et al., 2014).</s><s>U ovom pogledu, priprema blende na bazi zeina i želatina omogućila bi kombinovanje karakteristika ova dva proteina i dobijanje materijala sa boljim karakteristikama u odnosu na materijale na bazi samo jednog proteina.</s><s>Preciznije, uloga zeina je da smanji osetljivost želatina prema vodi, dok je uloga želatina da smanji krtost zeina.</s><s>Višeslojni aktivni film na bazi zeina i želatina kao aktivni ambalažni materijal razvili su Xia et al. (2019).</s><s>Ovaj jestivi višeslojni film dobijen je laminacijom tri filma izlivena iz rastvora i to: spoljašnjeg hidrofobnog sloja od zeina, središnjeg hibridnog sloja kog čine zein i želatin i unutrašnjeg hidrofilnog sloja želatina.</s><s>Komercijalni polifenol dobijen iz čaja inkorporiran je u različitim koncentracijama u središnji i unutrašnji sloj filma, tako da se gradijent koncentracije kretao od središnjeg ka unutrašnjem sloju.</s><s>Na ovaj način postignuto je produženo otpuštanje aktivne komponente iz višeslojnog filma.</s><s>Pored toga, višeslojni film sa inkorporiranim polifenolom čaja ispoljio je sposobnost očuvanja trajnosti plodova svežeg i sečenog voća kroz kontrolu gubitka vode, potamnjivanja i rasta mikroorganizama.</s> <s>Pri dizajnu i razvoju aktivnih ambalažnih materijala za pakovanje hrane izbor aktivne komponente koja će doprineti funkcionalnosti materijala u pogledu neutralizacije slobodnih radikala i/ili kontrole i inhibicije rasta bakterija predstavlja još jedan važan korak.</s><s>U ovom pogledu, fokus je usmeren ka ispitivanju potencijala korišćenja aktivnih konstituenata izolovanih iz prirodnih izvora zbog manje toksičnosti i veće bezbednosti u odnosu na sintetičke aditive koji se uobičajeno koriste za produženje trajnosti prehrambenih proizvoda.</s><s>Dodatne prednosti korišćenja prirodnih aktivnih konstituenata ogledaju se u njihovoj bioaktivnosti i nutraceutičkom potencijalu (Carocho et al., Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Izbor aktivne komponente zavisi od specifične aktivnosti koju je potrebno postići.</s><s>Važno je da aktivna komponenta i polimer budu kompatibilni i da se inkorporacijom postigne homogena distribucija aktivne komponente unutar matriksa polimera, kao i da se omogući njeno otpuštanje iz matriksa u proizvod ili njegovu atmosferu kako bi se ispoljilo određeno aktivno delovanje.</s><s>Pored postizanja funkcionalnih karakteristika u pogledu antioksidativnog i antimikrobnog delovanja, inkorporacija aktivnih komponenti može dovesti i do promena raznih karakteristika materijala, npr. morfoloških, mehaničkih, barijernih, toplotnih.</s><s>Iz ovog razloga je veoma važno ispitati karakteristike materijala pre i posle inkorporacije aktivnih komponenti kako bi se što bolje razumele interakcije između inkorporirane komponente i polimernog matriksa (Valdés et al., 2015; Majid et 1.5.1.</s><s>BILJNI EKSTRAKTI</s> <s>Začinske i lekovite biljke se tradicionalno koriste širom sveta kao sredstva za aromatizovanje, začinjavanje i bojenje prehrambenih proizvoda, ali i za konzervisanje.</s><s>Zbog pozitivnih efekata koje ispoljavaju na zdravlje ljudi koriste se i u medicini.</s><s>U ovom pogledu, biološka aktivnost začinskih i lekovitih biljaka koja obuhvata brojne pozitivne fiziološke efekte, kao i antioksidativnu i antimikrobnu aktivnost, pripisuje se sintezi sekundarnih biljnih metabolita Najbogatiji izvor antioksidanasa u ljudskoj ishrani predstavljaju upravo začinske i lekovite biljke pri čemu se naročito ističu vrste iz familija Apiaceae i Lamiaceae.</s><s>Među bioaktivnim konstituentima sa antioksidativnom aktivnošću posebna pažnja pridaje se fenolnim jedinjenjima čije antioksidativno delovanje potiče od prisustva −OH grupa i konjugovanih dvostrukih veza aromatičnog prstena.</s><s>Mehanizam antioksidativnog delovanja fenolnih jedinjenja zasniva se na redoks potencijalu, sposobnosti sakupljanja slobodnih radikala i prekidanja lančanih reakcija, helaciji prelaznih metala, gašenju aktivnosti reaktivnih kiseoničnih vrsta i/ili uklanjanju kiseonika.</s><s>Fenolna jedinjenja kao antioksidanse karakteriše jaka sposobnost da doniraju vodonik iz −OH grupa pri čemu sama fenolna jedinjenja postaju radikali koje stabilizuje rezonantna delokalizacija elektrona unutar aromatičnog prstena i nastanak strukture hinona.</s><s>Glavni antioksidativni konstituenti biljaka su fenolne kiseline (npr. galna, protokatehinska, kafeinska, ruzmarinska kiselina), diterpeni (npr. karnozol i karnozinska kiselina), flavonoidi (npr. kvercetin i katehin), konstituenti etarskih ulja (npr. eugenol, karvakrol, timol).</s><s>Antioksidativno delovanje ovih biljnih konstituenata predstavlja predmet brojnih studija koje su ukazale na zavisnost antioksidativne aktivnosti od hemijske strukture (Brewer, 2011; Rubió et al., 2013; Valdés et al., 2015).</s><s>Raznovrsnost aktivnih fitohemikalija začinskih i lekovitih biljaka omogućava njihovo korišćenje i sa ciljem kontrole i inhibicije rasta mikroorganizama.</s><s>Tako fenolna jedinjenja privlače veliku pažnju kao biljni konstituenti koji pored antioksidativne, ispoljavaju i antimikrobnu aktivnost.</s><s>Njihovo antibakterijsko delovanje prema bakterijama izazivačima kvarenja hrane, ali i patogenim bakterijama predstavlja predmet brojnih studija.</s><s>Mehanizam antibakterijskog delovanja ovih aktivnih jedinjenja nije u potpunosti razjašnjen, jer ga čini niz interakcija i aktivnosti koje se simultano odvijaju.</s><s>Generalno, mehanizam antibakterijskog delovanja aktivnih komponenti prirodnog porekla zasniva se na degradaciji ćelijskog zida, oštećenju citoplazmatične membrane i proteina membrane što dovodi do izlivanja sadržaja iz ćelija i koagulacije citoplazme.</s><s>Pored toga, ova jedinjenja menjaju odnos proteina i lipida u membrani, dovode do izlivanja jona kalijuma, ometaju funkcionalnost membrane i dovode do lize ćelijskog zida.</s><s>U literaturi je prijavljeno i da ometaju rad metaboličkih enzima i aktivni transport, kao i da dovode do rasipanja energije ćelija.</s><s>Slično kao kod antioksidativne aktivnosti, struktura fenolnih jedinjenja utiče i na antimikrobnu efikasnost.</s><s>Tako npr. kod fenolnih kiselina vrsta, pozicija i broj supstituenata na benzenovom prstenu i dužina zasićenog lanca određuju antioksidativni i antimikrobni potencijal.</s><s>Osim sposobnosti kontrole i inhibicije rasta bakterija, ekstrakti začinskih i lekovitih biljaka ispoljavaju i Ana S. Salević</s> <s>Ekstrakcija predstavlja jedan od efikasnih načina izolovanja i koncentrisanja aktivnih jedinjenja iz biljnog materijala.</s><s>Tako ekstrakte čine rastvorljive frakcije izolovane iz biljnog materijala rastvaranjem jedinjenja od interesa u rastvaračima odgovarajuće polarnosti (Brewer, 2011).</s><s>Korišćenje biljnih ekstrakata omogućava sinergističko delovanje raznih fenolnih jedinjenja, što je prednost u odnosu na korišćenje izolovanih i prečišćenih individualnih molekula (Carocho et al., 2015).</s><s>Iz tog razloga se intenzivno ispituje potencijal korišćenja ekstrakata lekovitih i začinskih biljaka pri razvoju aktivnih ambalažnih materijala.</s><s>Ideja je da se korišćenjem prirodnih izvora aktivnih jedinjenja postignu antioksidativna i/ili antimikrobna funkcionalnost materijala (Valdés et al., 2015; Yemenicioğlu, 2016).</s><s>Kako je prethodno pomenuto, pH vrednost, konstituenti i matriks prehrambenih proizvoda, kao i uslovi pripreme i skladištenja mogu ograničiti efikasnost delovanja aktivnih konstituenata izolovanih iz prirodnih izvora.</s><s>U ovom pogledu, inkorporacija ekstrakata u matriks polimera predstavlja efikasan pristup za postizanje stabilnosti aktivnih konstituenata i očuvanje njihove aktivnosti (Brewer, 2011; Nedovic et al., 2011).</s><s>Žalfija (Salvia officinalis L.) je višegodišnja razgranata biljka iz familije Lamiacea.</s><s>Potiče sa područja Bliskog istoka i Mediterana, ali se danas gaji širom sveta.</s><s>Tradicionalno se koristi u pripremi hrane kao začinska i aromatična biljka.</s><s>Koristi se i u preparatima insekticida, kao i u kozmetičkim formulacijama i aromaterapiji.</s><s>Pored toga, pozitivni efekti žalfije na zdravlje cenjeni su još od vremena starih Rimljana preko srednjeg veka, o čemu svedoči i sačuvana izreka: „Cur moriatur homo cui Salvia crescit in horto?“ - „Zašto bi umro čovek kome u vrtu raste žalfija?“.</s><s>Tako se žalfija koristi i u medicinske svrhe za lečenje raznih poremećaja, kao što su čir, reumatizam, vrtoglavica, paraliza, hiperglikemija, hiperlipidemija, dispepsija, prekomerno znojenje, kognitivni poremećaji povezani sa starenjem, razne upale, poput grla, bronhija i kože.</s><s>Takođe, žalfija ispoljava i antioksidativnu i antimikrobnu aktivnost, kao i antikancerogene efekte (Kamatou et al., 2008; Ghorbani i Esmaeilizadeh, 2017).</s><s>Širok spektar fitohemikalija je identifikovan u cvetovima, listovima i stabljikama S. officinalis uključujući alkaloide, ugljene hidrate, masne kiseline, glikozidne derivate, fenolna jedinjenja, terpenoide i voskove (Ghorbani i Esmaeilizadeh, 2017).</s><s>Ekstrakti žalfije su bogat izvor fenolnih jedinjenja.</s><s>Identifikovana fenolna jedinjenja pretežno pripadaju klasama fenolnih kiselina i flavonoida.</s><s>Među identifikovanim terpenoidima naročito se ističu diterpeni.</s><s>Njihove hemijske strukture su prikazane na Slici 1.9.</s><s>Tako je identifikovano prisustvo kafeinske, ruzmarinske, ferulične, p-kumarne, p-hidroksibenzoeve i galne kiseline, kao i derivata ruzmarinske kiseline.</s><s>Većina identifikovanih flavonoida pripada grupi flavona i to su uglavnom luteolin i njegovi derivati, pre svega luteolin-7-O-glukozid, kao i apigenin i njegovi derivati, pre svega apigenin-7-O-glukozid.</s><s>Među identifikovanim diterpenima su karnozinska kiselina, karnozol, metil karnozat, rozmanol i njegovi izomeri.</s><s>Od identifikovanih fenolnih jedinjenja ruzmarinska kiselina je kvantitativno najdominantnija fenolna kiselina, luteolin-7-O-glukozid je najdominantniji flavonoid, dok su rozmanol i karnozinska kiselina najdominantniji diterpeni.</s><s>U ekstraktima žalfije identifikovano je i prisustvo triterpenskih kiselina, od kojih je najdominantnija ursolna kiselina, praćena oleanolnom kiselinom (Farhat et al., 2013; Kontogianni et al., 2013; Martins et al. 2015).</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 1.9.</s><s>Strukture glavnih aktivnih fitohemikalija identifikovanih u žalfiji Ana S. Salević</s> <s>Antioksidativno delovanje ekstrakata žalfije predmet je brojnih studija.</s><s>Lu i Foo (2001) su u svojoj studiji pokazali da fenolna jedinjenja žalfije ispoljavaju antioksidativnu aktivnost određenu kao sposobnost sakupljanja DPPH● i superoksid anjonskih radikala, kao i sposobnost redukcije Mo(VI) u Mo(V).</s><s>U navedenoj studiji, ruzmarinska kiselina i njeni oligomerni derivati ispoljili su efikasno antioksidativno delovanje, koje je jače u odnosu na delovanje troloksa, hidrosolubilnog analoga vitamina E. Antioksidativna aktivnost ruzmarinske kiseline pripisana je ortodihidroksibenzenovoj (katehol) strukturi koja omogućava sakupljanje slobodnih radikala, kao i ostacima kafeinske kiseline koji inhibiraju ksantin oksidazu.</s><s>Generalno, antioksidativna aktivnost žalfije u velikoj meri potiče od fenolnih kiselina, pre svega derivata cinamičnih kiselina, zbog njihove katehol strukture.</s><s>Sa druge strane, flavonoidi žalfije, luteolin i apigenin glukozidi, pokazuju slabo do umereno antioksidativno delovanje.</s><s>Naime, u strukturi flavonoida B prsten doprinosi njihovom antioksidativnom delovanju zbog katehol strukture, dok A prsten ima znatno slabiju aktivnost, koju dodatno slabi inkluzija antioksidativno neaktivnih glikozidnih jedinica.</s><s>Takođe, istraživanja su pokazala da S. officinalis ekstrakt ispoljava sposobnost sakupljanja ABTS●+ slobodnog radikala, što je pripisano katehol strukturi sadržanoj u fenolnim kiselinama i diterpenima (Shan et al., 2005).</s><s>Pored toga, antioksidativno delovanje ekstrakata S. officinalis potvrđeno je i u pogledu sposobnosti redukovanja Fe(III) u Fe(II), inhibicije dekolorizacije β-karotena, inhibicije peroksidacije lipida (Martins et al. 2015), kao i sposobnosti sakupljanja hidroksil (OH●) (Dorman et Antimikrobno delovanje ekstrakata S. officinalis prema širokom spektru mikroorganizama je takođe potvrđeno.</s><s>U zavisnosti od vrste, građe i strukture mikroorganizmi ispoljavaju različitu osetljivost prema delovanju ekstrakta što određuje efikasnost ekstrakta u pogledu kontrole ili inhibicije rasta mikroorganizama.</s><s>Inhibitorno delovanje ekstrakata žalfije potvrđeno je prema rastu raznih sojeva patogenih bakterija, poput Bacillus cereus, Bacillus subtilis, Listeria monocytogenes, Staphylococcus aureus, Sarcina lutea, Salmonella anatum, Salmonella enteritidis, Escherichia coli, Pseudomonas aeruginosa, Klebsiella pneumoniae.</s><s>Osim antibakterijskog, pokazano je i antifungalno delovanje ekstrakata žalfije prema Candida albicans i Aspergillus niger (Veličković et al., 2003; Shan et al., 2007; Mosafa et al., 2014).</s><s>Inhibitorno delovanje konstituenata žalfije na rast bakterija pokazano je za triterpenske kiseline (ursolna i oleanolna kiselina) i diterpene (karnozol i karnozinska kiselina) (Ghorbani i Esmaeilizadeh, 2017).</s><s>Potencijal korišćenja žalfije kao aktivnog konstituenta pri razvoju aktivnih ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda ispitivan je u nekoliko studija.</s><s>Tako su Oudjedi et al. (2019) razvili antioksidativni materijal u formi višeslojnog filma dobijenog laminacijom PET-a i LDPE-a pri čemu je korišćena adhezivna formula sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije u adhezivnu formulu nije uticala na boju filma.</s><s>Aktivno delovanje ovog ambalažnog materijala pokazano je na primeru čipsa kao sposobnost inhibicije oksidacije lipida čipsa tokom 20 dana skladištenja na 40 °C. Pakovanje čipsa u ambalažu sa inkorporiranim ekstraktom žalfije rezultovalo je smanjenjem oksidacije lipida za 40% u odnosu na pakovanje u kontrolnu ambalažu, bez ekstrakta.</s><s>Gavril et al. (2019) su takođe razvili antioksidativni materijal sa žalfijom kao aktivnim konstituentom, ali koristeći biorazgradivi polimer.</s><s>Naime, presovanjem rastopa u kalupu dobijeni su filmovi na bazi poli(mlečne kiseline) sa inkorporiranim prahom lišća žalfije.</s><s>Njihova antioksidativna aktivnost potvrđena je kao redukciona moć i sposobnost sakupljanja OH● slobodnih radikala.</s><s>Inkorporacija lista žalfije rezultovala je smanjenjem termičke stabilnosti i zatezne jačine filmova.</s><s>Pored toga, inkorporacija je doprinela značajnom smanjenju migracije linearnih i cikličnih oligomera iz polimera u medijume koji simuliraju prehrambene proizvode.</s><s>Sa druge strane Akcan et al. (2017) su primenom tehnike izlivanja iz rastvora razvili jestiv film na bazi izolata proteina surutke sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Karakteristike filmova nisu ispitivane u okviru navedene studije, ali je ispitana potencijalna primena.</s><s>Tako je kuvano mleveno meso u potpunosti obloženo filmogenim rastvorima što je omogućilo kontrolu hidrolize i oksidacije lipida tokom skladištenja na -18 °C u trajanju od 60 dana.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 1.5.3.</s><s>PREGLED AKTIVNIH MATERIJALA NA BAZI BIORAZGRADIVIH POLIMERA I EKSTRAKATA BILJA</s> <s>Pregled primera aktivnih materijala za pakovanje na bazi biorazgradivih polimera različitog porekla dat je u Tabeli 1.2.</s><s>Aktivnost navedenih materijala postignuta je inkorporacijom ekstrakata lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja za šta su primenjene razne tehnike.</s><s>Takođe, efekti inkorporacije ekstrakata na karakteristike materijala su navedeni u Tabeli 1.2.</s> <s>konstituenata filmova sposobnost otpuštanja ekstrakta iz filmova u medijum koji simulira prehrambene proizvode sa visokim sadržajem lipida</s> <s>hidrofilnosti, rastvorljivosti u vodi i propustljivosti vodene pare povećanje zatezne jačine i modula elastičnosti, smanjenje izduženja pri kidanju</s> <s>hidrofilnosti, povećanje sadržaja inkorporiranog ekstrakta rezultovalo je jačom sposobnošću sakupljanja DPPH● i ABTS●+ slobodnih radikala, kao i redukcije Fe(III)-TPTZ sposobnost očuvanja indijskog oraha od oksidacije 2019</s> <s>smanjenje hidrofilnosti filmova povećanje propustljivosti vodene pare kroz filmove povećanje modula elastičnosti, smanjenje izduženja pri kidanju</s> <s>smanjenje hidrofilnosti filmova povećanje sadržaja inkorporiranog ekstrakta rezultovalo je većim sadržajem ukupnih fenolnih jedinjenja, efikasnijim barijernim delovanjem prema prolasku UV svetla, jačom antioksidativnom aktivnošću i većim očuvanjem integriteta tokom kompostiranja Piñeros-Hernandez</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina sposobnost otpuštanja ukupnih fenolnih jedinjenja u medijum</s> <s>ekstruzija smanjenje prolaska vodene pare kroz filmove smanjenje zatezne jačine i povećanje izduženja pri kidanju</s> <s>termička stabilnost u odnosu na ekstrakt u slobodnom obliku sposobnost otpuštanja ekstrakta iz vlakana u medijum koji simulira prehrambene proizvode hidrofilnog karaktera</s> <s>termička formulacija sa najvišim sadržajem inkorporiranog ekstrakta ispoljila je najjače antioksidativno delovanje prema DPPH● slobodnom radikalu</s> <s>iz rastvora bez uticaja na propustljivost vodene pare postizanje antioksidativnog delovanja prema DPPH● slobodnom radikalu</s> <s>iz rastvora interakcije između konstituenata filmova rezultovale su poboljšanjem mehaničkih svojstava i smanjenjem permeabilnosti vodene pare</s> <s>svetlosti povećanje sadržaja inkorporiranog ekstrakta rezultovalo je jačom antioksidativnom aktivnošću prema DPPH● i ABTS●+ slobodnim radikalima</s> <s>iz rastvora smanjenje zatezne jačine i modula elastičnosti bez uticaja na propustljivost vodene pare postizanje antioksidativnog delovanja prema DPPH● slobodnom radikalu</s> <s>pojava braon boje poboljšanje barijernog delovanja prema prolasku vodene pare i kiseonika u uslovima niske do umerene relativne vlažnosti, osetljivost na uslove visoke relativne vlažnosti</s> <s>slobodnim radikalima sposobnost otpuštanja aktivnih komponenti u medijume koji simuliraju hidrofilne i lipofilne proizvode López de Dicastillo</s> <s>iz rastvora efekat na sadržaj vode, rastvorljivost, bubrenje i propustljivost vodene pare je u zavisnosti od vrste inkorporiranog ekstrakta</s> <s>iz rastvora povećanje modula elastičnosti i smanjenje izduženja pri kidanju nakon inkorporacije ekstrakta mate; neznatan uticaj ekstrakta belog čaja</s> <s>Osnovni cilj doktorske disertacije bio je sinteza aktivnih, biorazgradivih materijala sa potencijalom primene kao ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda.</s><s>U okviru ovog cilja postavljeno je nekoliko specifičnih ciljeva, a to su: • ispitivanje potencijala korišćenja prirodnog ekstrakta kao aktivnog konstituenta materijala sa ciljem postizanja antioksidativne i antimikrobne funkcionalnosti materijala; • ispitivanje potencijala primene biorazgradivih polimera različitog porekla kao matriksa za inkorporaciju prirodnog ekstrakta i dobijanje aktivnih materijala; • sinteza aktivnih materijala različitih struktura; • analiza uticaja inkorporacije prirodnog ekstrakta na karakteristike materijala.</s><s>U ovom pogledu, doktorska disertacija sačinjena je iz tri eksperimentalne sekcije.</s><s>1. Priprema i karakterizacija ekstrakta žalfije kao model aktivnog konstituenta za sintezu aktivnih ambalažnih materijala.</s><s>Cilj inicijalnog dela disertacije bio je usmeren na određivanje optimalnih uslova ekstrakcije za dobijanje ekstrakta žalfije sa što većim sadržajem fenolnih jedinjenja, kao nosioca antioksidativne i antimikrobne aktivnosti.</s><s>Nakon pripreme ekstrakta pod uslovima koji su prethodno definisani kao optimalni, cilj je usmeren na karakterizaciju ekstrakta kao potencijalnog aktivnog konstituenta za sintezu aktivnih ambalažnih materijala u pogledu sadržaja ukupnih fenolnih jedinjenja, individualnih fenolnih kiselina, antioksidativne i antimikrobne aktivnosti.</s> <s>2. Sinteza i karakterizacija aktivnih, biorazgradivih ambalažnih materijala na bazi poli(εkaprolaktona).</s><s>U ovom delu disertacije cilj je bio usmeren na dobijanje aktivnih, biorazgradivih materijala sa potencijalom korišćenja za pakovanje hrane.</s><s>Poli(ε-kaprolakton) je odabran za sintezu matriksa i inkorporaciju ekstrakta žalfije kao biorazgradiv polimer dobijen iz neobnovljivih izvora.</s><s>Za sintezu materijala primenjena je tehnika elektropredenja praćena kratkotrajnim termičkim tretmanom kako bi se dobili materijali u formi kontinualnih, transparentnih, tankih filmova.</s><s>U ovom pogledu, pažnja je usmerena na uslove i parametre procesa elektropredenja za kontinualnu proizvodnju vlakana ujednačenog oblika i veličine, kao i na ispitivanje uticaja različitih temperatura termičkog tretmana na efikasnost spajanja vlakana.</s><s>Kako bi se što bolje razumeo efekat inkorporacije ekstrakta u polimerni matriks izvršena je opsežna karakterizacija i poređenje kontrolne formulacije filma, bez inkorporiranog ekstrakta, i formulacija sa različitim sadržajima inkorporiranog ekstrakta.</s><s>U ovu svrhu, analiza je usmerena na sledeće karakteristike: morfologiju, debljinu, transparentnost, hidrofobnost površine, interakcije između aktivne komponente i polimernog</s> <s>karakteristike, permeabilnost vodene pare i arome, sposobnost otpuštanja aktivnih konstituenata u medijume koji simuliraju prehrambene proizvode, antioksidativnu aktivnost, antibakterijsku aktivnost i podložnost razgradnji u kompostu.</s> <s>3. Sinteza i karakterizacija aktivnih, biorazgradivih ambalažnih materijala na bazi zeina.</s><s>U ovom delu disertacije cilj je bio usmeren na dobijanje aktivnih, biorazgradivih i potencijalno jestivih materijala sa mogućnošću njihovog korišćenja kao kontaktnog sloja sa prehrambenim Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija proizvodom.</s><s>Proteini su odabrani za sintezu matriksa i inkorporaciju ekstrakta žalfije u ovom segmentu disertacije.</s><s>Cilj je bio da osnovu matriksa čini zein kao biopolimer dobijen iz obnovljivih izvora.</s><s>Pored toga, razlog primene zeina bio je iskorišćenje sporednih proizvoda prerade kukuruza.</s><s>Kako bi se dobili materijali na bazi zeina sa što boljim karakteristikama, jedan od fokusa ovog dela disertacije bio je usmeren na pripremu blendi zeina i želatina, čime se doprinosi i iskorišćenju pratećih proizvoda prerade mesa.</s><s>Cilj sinteze u ovom segmentu disertacije bio je dobijanje različitih struktura materijala na bazi proteina, i to struktura sačinjenih od vlakana primenom tehnike elektropredenja i struktura kontinualnih filmova primenom tehnike izlivanja iz rastvora.</s><s>Kako bi se što bolje razumeo efekat inkorporacije ekstrakta u polimerni matriks izvršena je opsežna karakterizacija i poređenje kontrolnih formulacija vlakana i filmova, bez inkorporiranog ekstrakta, i formulacija sa različitim sadržajima inkorporiranog ekstrakta.</s><s>U ovu svrhu, analiza je usmerena na sledeće karakteristike: morfologiju, debljinu, transparentnost, interakcije između aktivne komponente i polimernog matriksa, toplotna svojstva, termičku stabilnost, sposobnost otpuštanja aktivnih konstituenata u medijume koji simuliraju prehrambene proizvode, antioksidativnu aktivnost, antibakterijsku aktivnost i podložnost razgradnji u kompostu.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 3. MATERIJAL I METODE</s> <s>Ekstrakt žalfije pripremljen je tehnikom maceracije.</s><s>Uslovi ekstrakcije su najpre optimizovani u cilju dobijanja ekstrakta sa što većim sadržajem fenolnih jedinjenja, kao nosioca aktivnosti ekstrakta.</s><s>U tu svrhu ispitana je efikasnost različitih rastvarača kao ekstrakcionih medijuma: destilovane vode, 30, 50, 70 i 96% (v/v) rastvora etanola u vodi.</s><s>Za svaki ekstrakcioni medijum ispitani su različiti odnosi biljnog materijala i rastvarača: 1:10, 1:20, 1:30 i 1:40 (w/v).</s><s>Ekstrakcija je vršena mešanjem na orbitalnom šejkeru (model 3005, GFL, Nemačka) pri konstantnoj rotaciji od 200 obr/min na sobnoj temperaturi u trajanju od 5, 15, 30, 60, 90, 120, 150 i 180 minuta.</s> <s>Ekstrakt žalfije pripremljen pod uslovima pri kojima je dobijen najveći sadržaj ukupnih fenolnih jedinjenja proceđen je kroz cediljku za čaj i medicinsku gazu, a rastvarač je iz filtrata uklonjen u univerzalnoj sušnici na 35 °C (model UF 55, Memmert GmbH + Co.</s><s>KG, Nemačka).</s><s>Prinos ekstrakcije izračunat je prema sledećoj jednačini: gde je: m1 masa suvog biljnog materijala korišćenog za pripremu ekstrakta (g), a m2 masa pripremljenog suvog ekstrakta (g).</s> <s>Ovako pripremljen ekstrakt u suvom obliku analiziran je u pogledu sadržaja fenolnih jedinjenja i aktivnosti nakon čega je korišćen kao aktivni konstituent pri sintezi vlakana i filmova.</s><s>Svi testovi karakterizacije ekstrakta urađeni su u tri ponavljanja.</s><s>3.2.2.</s><s>KARAKTERIZACIJA EKSTRAKTA</s> <s>3.2.2.1.</s><s>Sadržaj ukupnih fenolnih jedinjenja Sadržaj ukupnih fenolnih jedinjenja ekstrakta žalfije određen je spektrofotometrijski prema metodi koja se zasniva na kolorimetrijskoj reakciji između fenolnih jedinjenja i Folin-Ciocalteu reagensa (Singleton i Rossi, 1965; Singleton et al., 1999).</s><s>Tokom optimizacije uslova ekstrakcije, alikvoti ekstrakta su u navedenim vremenskim tačkama direktno uzimani za analizu, dok je ekstrakt žalfije u suvom obliku prethodno rekonstituisan u 50% (v/v) rastvoru etanola u vodi.</s><s>U test epruvetu otpipetirano je 0,5 ml uzorka i 2,5 ml 10% (v/v) Folin-Ciocalteu reagensa u vodi.</s><s>Reakciona smeša je snažno promešana i ostavljena na tamnom mestu na sobnoj temperaturi.</s><s>Nakon 5 minuta, 2 ml rastvora natrijum karbonata (75 g/l) dodato je u reakcionu smešu koja je potom snažno promešana i ostavljena na tamnom mestu na sobnoj temperaturi 2 h. Slepa proba je pripremljena tako što je umesto 0,5 ml uzorka otpipetirano 0,5 ml odgovarajućeg rastvarača, zavisno od uzorka.</s><s>Apsorbanca nastalog plavog obojenja očitana je na talasnoj dužini od 760 nm na UV/Vis spektrofotometru HALO DB-20S (Dynamica Scientific Ltd., Velika Britanija).</s><s>Galna kiselina je korišćena kao standard za konstruisanje kalibracione krive.</s><s>Napravljen je osnovni rastvor galne kiseline u vodi koncentracije 100 mg/l, a zatim je od njega napravljena serija rastvora koncentracija od 10-80 mg/l. Vrednosti apsorbanci pripremljenih rastvora galne kiseline određene su prema prethodno opisanom postupku za određivanje sadržaja ukupnih fenolnih jedinjenja.</s><s>U epruvetu koja predstavlja slepu probu umesto rastvora galne kiseline dodata je Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija destilovana voda.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata napravljena je kalibraciona kriva A = f(c) (Slika Slika 3.1.</s><s>Kalibraciona kriva rastvora galne kiseline Na osnovu jednačine kalibracione krive izračunata je koncentracija ukupnih fenolnih jedinjenja u ekstraktu.</s><s>Rezultati su izraženi u mg ekvivalenata galne kiseline (GAE) po g biljnog materijala tokom optimizacije ekstrakcije, odnosno u mg ekvivalenata galne kiseline (GAE) po mg suvog ekstrakta korišćenog za sintezu aktivnih materijala.</s><s>3.2.2.2.</s><s>Analiza fenolnih kiselina tečnom hromatografijom visokih performansi Nakon određivanja optimalnih uslova ekstrakcije, identifikacija i kvantifikacija fenolnih kiselina u ekstraktu žalfije izvršena je tečnom hromatografijom visokih performansi (engl.</s><s>High Performance Liquid Chromatography - HPLC).</s><s>U tu svrhu upotrebljen je Bischoff tečni hromatografski sistem (Bischoff Chromatography, Nemačka) opremljen degazatorom, pumpom za mobilnu fazu i injektorom zapremine 20 µl pod gradijentnim uslovima.</s><s>Reverzno-fazna C18 kolona (dimenzije: 150 × 4,6 mm; veličina čestica: 5 µm; ProntoSIL 120-5-C18 AQ PLUS) korišćena je za razdvajanje fenolnih kiselina sa detekcijom na UV-Vis detektoru.</s><s>U ovu svrhu korišćeni su standardi protokatehinske, ferulične, kafeinske, p-kumarne i ruzmarinske kiseline.</s><s>Pre analize, ekstrakt žalfije u suvom obliku (60 mg) rekonstituisan je u 50% (v/v) rastvoru etanola u vodi (20 ml), dok su neposredno pre injektiranja, uzorci i standardni rastvori filtrirani kroz špric filtere sa membranom od najlona i veličinom pora 0,45 µm.</s><s>Mobilnu fazu činio je sistem rastvarača: 0,2% (v/v) rastvor mravlje kiseline u vodi (rastvarač A) i acetonitril (rastvarač B).</s><s>Razdvajanje fenolnih kiselina izvršeno je prema gradijentnom eluiranju primenjenom od strane 25-30 min 80-100% B, pri konstantnom protoku od 0,8 ml/min.</s><s>Talasna dužina detekcije ispitivanih kiselina iznosila je 290 nm, a određena je na osnovu UV-Vis spektara pojedinačnih rastvora standarda u metanolu koncentracije 100 mg/l (Prilog 1., Slika P1.1.).</s><s>Naime, analizom UV-Vis spektara utvrđeno je da ispitivane kiseline pokazuju maksimum apsorpcije na različitim talasnim dužinama, ali istovremeno imaju plato u oblasti od 290-305 nm.</s><s>Kalibracioni rastvori koncentracija 1, 5, 10, 15 i 20 mg/l napravljeni su mešanjem pojedinačnih standardnih rastvora ispitivanih kiselina pripremljenih u metanolu.</s><s>Za svaku od ispitivanih kiselina napravljene su kalibracione krive koje pokazuju zavisnost koncentracije (c) Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina (mg/l) od površine pika (A) i predstavljene su linearnim jednačinama c = kA.</s><s>Parametri kalibracionih kriva dati su u Prilogu 1. (Tabela P1.1.).</s><s>Hromatogram kalibracionog rastvora ispitivanih kiselina pokazuje razlike u retencionim vremenima, simetričnost i dobru razdvojenost pikova što ukazuje da se mogu koristiti u analitičke svrhe (Prilog 1., Slika P1.2.).</s><s>Identifikacija fenolnih kiselina u ekstraktu izvršena je poređenjem retencionih vremena i spektara sa retencionim vremenima i spektrima standardnih rastvora i standardnim dodatkom, dok je kvantifikacija izvršena na osnovu površine pikova i jednačina kalibracionih kriva.</s><s>Sadržaj fenolnih kiselina izražen je u mg/g suvog ekstrakta.</s> <s>Antioksidativni potencijal ekstrakta žalfije ocenjen je kao sposobnost redukovanja DPPH● (2,2-difenil-1-pikrilhidrazil) stabilnog slobodnog radikala (Brand-Williams et al., 1995).</s><s>Princip ove metode zasniva se na praćenju obezbojavanja, odnosno merenju smanjenja apsorbance DPPH● rastvora, pri čemu tamno ljubičasta boja rastvora koji sadrži DPPH● slobodni radikal prelazi u žutu boju, kao rezultat redukcije DPPH● radikala od strane antioksidanasa.</s><s>Rastvor DPPH● u metanolu, koncentracije 0,094 mmol/l, pripremljen je neposredno pred eksperiment.</s><s>Ekstrakt žalfije u suvom obliku rekonstituisan je u metanolu nakon čega je 0,1 ml odgovarajućeg razblaženja otpipetirano u test epruvetu u koju je dodato i 1,9 ml rastvora DPPH●.</s><s>Reakciona smeša je snažno promešana i ostavljena na tamnom mestu na sobnoj temperaturi.</s><s>Ravnoteža reakcije postignuta je nakon 30 minuta inkubacije i tada je izmerena apsorbanca nastalog obojenja na talasnoj dužini od 517 nm korišćenjem UV/Vis spektrofotometra (model 4000, Dinko instruments, Španija).</s><s>U epruvetu koja predstavlja slepu probu umesto 0,1 ml uzorka otpipetirano je 0,1 ml rastvarača.</s><s>Procenat inhibicije DPPH● radikala (I) izračunat je prema sledećoj jednačini: apsorbanca slepe probe, a</s> <s>Troloks, hidrosolubilni analog vitamina E, korišćen je kao standard za konstruisanje kalibracione krive (Gorjanović et al., 2012).</s><s>Napravljen je osnovni rastvor Troloksa u metanolu, koncentracije 1 mmol/l, a zatim je od njega napravljena serija rastvora koncentracija od 0,1-0,8 mmol/l. Procenat inhibicije DPPH● radikala u prisustvu rastvora Troloksa određen je prema prethodno opisanom postupku za ekstrakt i na osnovu dobijenih rezultata napravljena je kalibraciona kriva: I(%) = f(c Troloksa) (Slika 3.2.) Antioksidativna aktivnost ekstrakta žalfije izračunata je na osnovu jednačine kalibracione krive i izražena u mmol Troloks ekvivalenata po g suvog ekstrakta (mmol TE/g).</s> <s>Antibakterijska svojstva ekstrakta žalfije prema jednom Gram-pozitivnom soju, Staphylococcus aureus (CECT240) i jednom Gram-negativnom soju, Escherichia coli (CECT434) ispitana su primenom mikrodilucione metode (Clinical and Laboratory Standards Institute, 2015; Figueroa-Lopez et al., 2019).</s><s>Odabrani sojevi bakterija bili su poreklom iz španske tipske kolekcije kultura (engl.</s><s>Spanish Type Culture Collection - CECT, Španija).</s><s>Antibakterijska aktivnost ekstrakta prema test bakterijama ocenjena je određivanjem minimalne inhibitorne koncentracije (MIK) i minimalne baktericidne koncentracije (MBK) korišćenjem mikrotitar ploča sa 96 bunarića (Thermo Fischer Scientific, Danska).</s> <s>Kulture bakterija gajene su u Müeller Hinton bujonu (MHB) u vodenom kupatilu pri konstantnom mešanju od 100 obr/min na 37 °C tokom 24 h. Tako pripremljene suspenzije bakterija su razblažene do koncentracije 105-106 CFU/ml i korišćene za testiranje antibakterijske aktivnosti (Klančnik et al., 2010).</s><s>Pre analize, ekstrakt žalfije u suvom obliku rekonstituisan je u 10% (v/v) rastvoru dimetil sulfoksida u vodi i sterilisan pod UV lampama u trajanju od 30 minuta u Biostar laminarnoj komori (Telstar S.A., Španija).</s><s>U sterilne bunariće mikrotitar ploče dodato je 90 µl suspenzije bakterija i 10 µl ekstrakta.</s><s>Testirane koncentracije ekstrakta bile su u opsegu od 0,31 do 160,00 mg/ml.</s><s>Paralelno su pripremljeni i kontrolni bunarići koji su sadržali samo MHB, samo uzorke ekstrakta, odnosno samo suspenziju bakterija u MHB.</s><s>Mikrotitar ploče su inkubirane na 37 °C tokom 24 h, nakon čega je u svaki bunarić dodato po 10 µl resazurina, indikatora metaboličke aktivnosti, i ploče su ponovo inkubirane na 37 °C. Nakon 3 h inkubacije, sadržaj svakog bunarića je analiziran u pogledu boje resazurina.</s><s>Naime, resazurin je netoksična plava boja koja u prisustvu oksidoreduktaza živih ćelija podleže redukciji i prelazi u pink obojeni resofurin i dalje u bezbojni hidroresofurin (Sarker et al., 2007).</s><s>MIK je određena kao najniža koncentracija ekstrakta pri kojoj nije došlo do promene boje resazurina, odnosno pri kojoj nema vidljivog rasta bakterija.</s><s>Sadržaji bunarića u kojima su koncentracije ekstrakta označene kao MIK zasejani su na Müeller Hinton agar i inkubirani na 37 °C 24 h. Nakon inkubacije, MBK je određena kao najniža koncentracija ekstrakta pri kojoj nije došlo do rasta bakterija na površini agara (Duvnjak et al., 2016).</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 3.3.</s><s>FILMOVI NA BAZI POLI(ε-KAPROLAKTONA) I EKSTRAKTA ŽALFIJE</s> <s>Priprema rastvora.</s><s>Za sintezu filmova na bazi PCL-a pripremljene su 4 formulacije rastvora: rastvor PCL-a (10%, w/w) bez ekstrakta žalfije (kontrola) i PCL rastvori (koncentracija polimera 10%, w/w) sa različitim sadržajem ekstrakta žalfije (5, 10 i 20%, w/w u odnosu na masu polimera).</s><s>Kontrolni rastvor PCL-a pripremljen je rastvaranjem PCL granula u binarnom rastvaraču (hloroform:butanol = 3:1, v/v) mešanjem na magnetnoj mešalici na sobnoj temperaturi tokom 1 h. Za pripremu aktivnih filmova, ekstrakt žalfije rastvaran je u binarnom rastvaraču hloroform/butanol mešanjem na magnetnoj mešalici tokom 24 h. Pripremljeni rastvori centrifugirani su pri 10000 obr/min tokom 10 minuta, nakon čega su supernatanti profiltrirani kroz filtere sa membranom od politetrafluoroetilena (PTFE) i veličinom pora 0,22 µm.</s><s>PCL granule rastvorene su u dobijenim filtratima mešanjem na magnetnoj mešalici tokom 1 h. Faze sinteze PCL filmova ilustrativno su prikazane na Slici 3.3.</s> <s>Elektropredenje.</s><s>PCL vlakna, bez i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, dobijena su korišćenjem uređaja Fluidnatek LE-500 (Bioinicia S.L., Španija) (Slika 3.4. a).</s><s>Rastvori, pripremljeni po prethodno opisanoj proceduri, prebačeni su u plastične špriceve od po 20 mL, koji su potom postavljeni na pumpu i preko PTFE creva povezani sa metalnom iglom unutrašnjeg prečnika 0,6 mm.</s><s>Pozitivna elektroda izvora visokog napona prikačena je na iglu.</s><s>Rastvori su kroz iglu potiskivani pumpom pri konstantnom protoku od 3 ml/h i naponu od 19 kV tokom 2 h. Vlakna su pomoću automatizovanog pokretnog injektora homogeno deponovana na aluminijumskoj foliji postavljenoj na uzemljeni metalni kolektor.</s><s>Rastojanje između vrha igle i kolektora podešeno je na 15 cm.</s><s>Temperatura i relativna vlažnost tokom procesa elektropredenja bili su 25 °C i 30%, respektivno.</s> <s>Termički tretman.</s><s>Elektropredena vlakna su podvrgnuta termičkom tretmanu u cilju njihovog prevođenja u tanke, kontinualne i transparentne filmove.</s><s>U tu svrhu korišćena je hidraulična presa, model 4122 (Carver Inc., SAD) (Slika 3.4. b).</s><s>Uzorci su obloženi PTFE listovima i postavljeni između zagrejanih ploča prese tokom 25 s bez primene pritiska.</s><s>Ispitan je uticaj različitih temperatura tretmana (45, 50, 55 i 60 °C), nižih od tačke topljenja polimera, na efikasnost spajanja vlakana.</s> <s>Morfologija površine elektropredenih vlakana i poprečnih preseka filmova dobijenih termičkim tretmanom vlakana ispitana je skenirajućom elektronskom mikroskopijom (SEM) na Hitachi S-4800 mikroskopu (Hitachi Ltd., Japan) pri naponu od 5 kV.</s><s>Poprečni preseci filmova pripremljeni su prelamanjem uzoraka u tečnom azotu.</s><s>Pre SEM analize uzorci su napareni legurom zlato/paladijum u vakuumu korišćenjem uređaja Polaron SC7640 (Quorum Technologies, Velika Britanija).</s><s>Merenje prečnika elektropredenih vlakana izvršeno je u ImageJ programu (National Institutes of Health, Bethesda, SAD) korišćenjem slika dobijenih SEM analizom.</s><s>Raspodela veličine i srednja vrednost prečnika određeni su merenjem prečnika 100 pojedinačnih vlakana sa pet SEM slika svake formulacije.</s> <s>Debljina filmova dobijenih termičkim tretmanom vlakana određena je korišćenjem digitalnog mikrometra (model S00014, Mitutoyo, Japan).</s><s>Za određivanje prosečne debljine filmova, uzeta su po tri uzorka svake formulacije i debljina svakog uzorka izmerena je na pet različitih pozicija.</s> <s>Kontaktna transparentnost uzoraka ispitana je postavljanjem uzoraka na listove sa oznakama.</s><s>Transparentnost filmova dobijenih termičkim tretmanom vlakana određena je i kvantitativno, merenjem apsorpcije svetlosti pomoću UV/Vis spektrofotometra (model UV/Vis4000, Dinco Instruments, Španija) u zavisnosti od debljine.</s><s>U tu svrhu, uzorci filmova dimenzija 2 x 5 cm fiksirani su u test ćeliju spektrofotometra normalno na optički put svetlosnog zraka.</s><s>Merenje je izvršeno u tri ponavljanja.</s><s>Transparentnost filmova (T) izračunata je prema sledećoj jednačini (Han i Floros, 1997): gde je: A600 apsorbanca filma izmerena na talasnoj dužini od 600 nm, a L debljina filma (mm).</s><s>3.3.2.4.</s><s>Kontaktni ugao sa vodom</s> <s>Hidrofobnost površine sintetisanih filmova određena je merenjem kontaktnog ugla između kapi vode i površine filma pomoću Theta Lite optičkog tenziometra (Biolin Scientific, Švedska).</s><s>Od svake formulacije filmova testirana su po 3 uzorka dimenzija 2 x 5 cm, tako što je po 5 pojedinačnih kapi ultra čiste vode, zapremine od po 5 µl, naneto na različite pozicije površine svakog uzorka.</s><s>Merenja kontaktnog ugla izvršena su na sobnoj temperaturi.</s><s>3.3.2.5.</s><s>Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom (FT-IR spektroskopija) komponenti korišćenih za dobijanje filmova (PCL granule i ekstrakt žalfije) i samih filmova izvršena je korišćenjem IR-Affinity-1 spektrofotometra (Shimadzu, Japan) tehnikom prigušene ukupne refleksije (engl.</s><s>Attenuated Total Reflection - ATR).</s><s>Uzorci su u svojim originalnim oblicima, bez prethodne pripreme, direktno postavljeni na ATR kristal.</s><s>Snimanje FT-IR spektara izvršeno je u opsegu talasnih brojeva od 4000-600 cm-1 pri rezoluciji od 4 cm-1.</s><s>Broj akumulacija po skenu bio je 100.</s><s>Za obradu spektara korišćeni su programi IR solution (Shimadzu, Japan) i Spectragryph (Menges, 2018).</s> <s>3.3.2.6.</s><s>Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija Toplotna svojstva ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i filmova na bazi PCL-a, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta, ispitana su metodom diferencijalne skenirajuće kalorimetrije (DSC).</s><s>Uzorci su hermetički zatvoreni u aluminijumske posude i potom analizirani korišćenjem uređaja DSC131 EVO (Setaram Instrumentation, Francuska).</s><s>Analiza je izvedena u temperaturnom opsegu od -40 do 250 °C, pri brzini zagrevanja od 10 °C/min, u atmosferi azota.</s><s>Stepen kristaliničnosti uzoraka (XC) izračunat je prema sledećoj jednačini: Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija gde je: ΔHm promena entalpije topljenja ispitivanih PCL filmova, a ΔHm0 teorijska vrednost promene entalpije potpuno kristalnog PCL-a molekulske mase 80.000 g/mol (139,5 J/g) (Radisavljevic et al., 2018; Filipović et al., 2019).</s><s>3.3.2.7.</s><s>Termogravimetrijska analiza</s> <s>ispitana termogravimetrijskom analizom (TGA) pomoću uređaja TG-STDA thermobalance (model TGA/STDA851e/LF/1600, Mettler-Toledo, LLC, SAD).</s><s>Analiza je izvršena u temperaturnom opsegu od 25 do 700 °C, pri brzini zagrevanja od 5 °C/min, u atmosferi azota, pri protoku gasa od 3.3.2.8.</s><s>Mehaničke karakteristike</s> <s>Mehaničke karakteristike filmova ispitane su pomoću uređaja Universal Testing Maschine (model AGS-X 500 N, Shimadzu, Japan) prema ASTM D638 standardu (ASTM, 2010).</s><s>Pre testiranja, uzorci dimenzija 5 × 25 mm kondicionirani su na 25 °C i relativnoj vlažnosti vazduha od 50% tokom 24 h. Testiranje je izvedeno na sobnoj temperaturi pri brzini istezanja od 10 mm/min u pet ponavljanja za svaku formulaciju.</s><s>Na osnovu merenja sile i pomeraja dobijene su krive napondeformacija i određene su sledeće karakteristike filmova: zatezna jačina, modul elastičnosti, izduženje pri kidanju i žilavost.</s> <s>Propustljivost vodene pare (engl.</s><s>Water Vapour Permeability – WVP) kroz PCL filmove merena je gravimetrijski prema ASTM E96-95 standardu (ASTM, 1995) u triplikatu.</s><s>U tu svrhu korišćene su Payne posude prečnika 3,5 cm (Elcometer SPRL, Belgija) napunjene sa po 5 ml destilovane vode.</s><s>Uzorci filmova su postavljeni na posude i zaptiveni tako da je jedna strana filma bila izložena relativnoj vlažnosti od 100%, bez direktnog kontakta sa vodom.</s><s>Tako pripremljene posude sa uzorcima su stavljene u eksikator pod kontrolisanim uslovima relativne vlažnosti od 0% i temperature od 25 °C. Payne posuda napunjena sa 5 ml vode i postavljenim aluminijumskim filmom i Payne posude bez vode sa postavljenim uzorcima ispitivanih filmova pripremljene su kao kontrolni uzorci kako bi se odredili gubitak vode kroz zaptivku i gubitak isparljivih jedinjenja iz uzoraka, respektivno.</s><s>Masa posuda merena je periodično do uspostavljanja ravnoteže.</s><s>Na osnovu ravnotežnih kriva dobijenih regresionom analizom izmerenih gubitaka mase po jedinici površine filma tokom vremena određena je stopa prolaska vodene pare kroz filmove (engl.</s><s>Water Vapor Transmission Rate – WVTR).</s><s>Gubitak mase kroz filmove dobijen je tako što su od ukupnog gubitka mase oduzeti neznatni gubici koji nastaju kroz zaptivku ili isparavanje jedinjenja iz uzoraka.</s><s>Konačno, WVP je određena korigovanjem WVTR vrednosti razlikom parcijalnih pritisaka vodene pare sa obe strane filma i prosečnom debljinom uzoraka.</s><s>3.3.2.9.2.</s><s>Propustljivost D-limonena</s> <s>Propustljivost D- limonena (engl.</s><s>Limonene Permeability – LP) kroz PCL filmove merena je gravimetrijski u triplikatu, prema postupku koji je veoma sličan prethodno opisanom za određivanje WVP.</s><s>U ovu svrhu, Payne posude su napunjene sa po 5 ml D-limonena, nakon čega su na posude postavljeni i zaptiveni uzorci filmova.</s><s>Tako pripremljene posude sa uzorcima su stavljene u eksikator pod kontrolisanim uslovima relativne vlažnosti od 40% i temperature od 25 °C. Payne posuda napunjena sa 5 ml limonena i postavljenim aluminijumskim filmom i Payne posude bez limonena sa postavljenim uzorcima ispitivanih filmova pripremljene su kao kontrolni uzorci kako bi Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina se odredili gubitak limonena kroz zaptivku i gubitak isparljivih jedinjenja iz uzoraka, respektivno.</s><s>Stopa prolaska limonena kroz filmove (engl.</s><s>Limonene Transmission Rate - LTR) određena je iz ravnotežnih kriva dobijenih na isti način kao i kod određivanja WVTR.</s><s>Konačno, LP je određena korigovanjem LTR vrednosti razlikom parcijalnih pritisaka limonena sa obe strane filma i prosečnom debljinom uzoraka.</s> <s>3.3.2.10.</s><s>Otpuštanje aktivnih jedinjenja iz filmova u simulante hrane Potencijal otpuštanja aktivnih jedinjenja iz filmova ispitan je korišćenjem dva medijuma koji simuliraju prehrambene proizvode: 10% (v/v) rastvor etanola u vodi (proizvodi hidrofilnog karaktera) i 95% (v/v) rastvor etanola u vodi (proizvodi lipofilnog karaktera) (Regulativa Evropske komisije (EU) 2017/752).</s><s>Filmovi su sa obe strane direktno izloženi medijumima za otpuštanje pri odnosu kontaktne površine i medijuma od 6 dm2/kg i u triplikatima inkubirani pod statičkim uslovima u mraku na 20 °C tokom 10 dana.</s><s>Medijumi za otpuštanje bez filmova pripremljeni su kao slepa proba i inkubirani pod istim uslovima kao i medijumi u kontaktu sa filmovima.</s><s>Nakon inkubacije filmovi su uklonjeni, dok su medijumi filtrirani kroz filtere sa membranom od najlona i prečnikom pora od 0,45 µm i potom analizirani u pogledu sadržaja ukupnih fenolnih jedinjenja i fenolnih kiselina prema procedurama opisanim u Sekcijama 3.2.2.1. i 3.2.2.2., respektivno.</s><s>Dobijeni rezultati izraženi su u mg otpuštenih jedinjenja po kg medijuma.</s><s>3.3.2.11.</s><s>Antioksidativna aktivnost</s> <s>Antioksidativni potencijal filmova na bazi PCL-a ocenjen je kao sposobnost redukcije DPPH● stabilnog slobodnog radikala.</s><s>Princip ove metode opisan je u Sekciji 3.2.2.3.</s><s>U test epruvetu dodati su uzorak filma i metanolni rastvor DPPH● radikala, koncentracije 0,094 mmol/l, pri ekvivalentu od 1 mg/ml.</s><s>Reakciona smeša je snažno promešana i ostavljena na tamnom mestu na sobnoj temperaturi pod statičkim uslovima 1 h, nakon čega je apsorbanca nastalog obojenja izmerena na talasnoj dužini od 517 nm korišćenjem UV/Vis spektrofotometra (model HALO DB20S, Dynamica Scientific Ltd., Velika Britanija).</s><s>U epruvetu koja je predstavljala slepu probu dodat je rastvor DPPH● radikala bez filma.</s><s>Test je izveden u tri ponavljanja.</s><s>Antioksidativna aktivnost filmova određena je kao procenat inhibicije DPPH● slobodnog radikala (I) u direktnom kontaktu sa filmovima prema sledećoj jednačini:</s> <s>Antibakterijska svojstva PCL filmova ocenjena su primenom modifikovanog Japanskog industrijskog standarda (JIS Z 2801, 2000).</s><s>U tu svrhu, korišćeni su jedan Gram-pozitivan soj Staphylococcus aureus (CECT240) i jedan Gram-negativan soj - Escherichia coli (CECT434), poreklom iz španske tipske kolekcije kultura (engl.</s><s>Spanish Type Culture Collection - CECT, Kulture bakterija pripremljene su prema postupku opisanom u Sekciji 3.2.2.4.</s><s>Neposredno pred analizu, uzorci filmova kvadratnog oblika, dimenzija 2 × 2 cm, sterilisani su sa obe strane pod UV lampama u trajanju od po 15 minuta u Biostar laminarnoj komori (Telstar S.A., Španija) i postavljeni u sterilne Petri šolje.</s><s>Suspenzija bakterija u MHB-u, koncentracije 5×105 CFU/ml, naneta je na površinu jednog uzorka filma i potom prekrivena drugim uzorkom filma iste formulacije.</s><s>Tako inokulisani uzorci su inkubirani pri relativnoj vlažnosti od 95% na 25 °C tokom Ana S. Salević</s> <s>24 h. Nakon inkubacije, od tretiranih suspenzija bakterija pripremljene su serije razređenja koje su potom zasejane na MHA i inkubirane na 37 °C tokom 24 h, nakon čega je izvršeno brojanje kolonija.</s><s>Komercijalni filmovi od polistirena su testirani kao kontrolni uzorci prema istom postupku kao i ispitivani PCL filmovi.</s><s>Test je izveden u tri ponavljanja.</s><s>Antibakterijska aktivnost filmova određena je kao sposobnost da pri direktnom, površinskom kontaktu sa patogenim bakterijama dovedu do redukcije njihovog broja.</s><s>Površinska redukcija broja bakterija (R) izračunata je prema sledećoj jednačini: gde je: A prosečan broj bakterija na kontrolnom uzorku odmah nakon inokulacije; B prosečan broj bakterija na kontrolnom uzorku nakon 24 h inkubacije i C prosečan broj bakterija na ispitivanom uzorku filma nakon 24 h inkubacije.</s><s>Antibakterijska aktivnost filmova ocenjena je na osnovu R 3.3.2.13.</s><s>Razgradnja u model sistemima komposta Ispitivanje razgradnje PCL filmova u model sistemu komposta sprovedeno je kroz dva testa.</s><s>U prvom testu korišćen je samo model sistem komposta.</s><s>U drugom testu je ispitana razgradnja filmova u model sistemu komposta, istom kao i u slučaju prvog testa, uz dodatak bakterijske kulture Pseudomonas aeruginosa PAO1 (ATCC 15692), poreklom iz američke tipske kolekcije kultura (engl.</s><s>American Type Culture Collection - ATCC, SAD).</s><s>U ovu svrhu, soj P. aeruginosa PAO1 je submerzno gajen u medijumu mineralnih soli koji je sadržao: Na2HPO4 × 12H2O (9,0 g/l), KH2PO4 kultura inkubirana je na 30 °C pri konstantnom mešanju od 180 obr/min tokom 48 h. Pripremljena tečna kultura P. aeruginosa dodata je u kompost (log104 ćelija/g komposta), nakon čega je kompost dobro homogenizovan sterilnom špatulom.</s> <s>Testovi su izvedeni u duplikatima, u staklenim Petri šoljama prečnika 14 cm i visine 2 cm.</s><s>100 g neinokulisanog komposta, odnosno 100 g komposta inokulisanog bakterijskom kulturom postavljeno je u Petri šolje za izvođenje prvog i drugog testa, respektivno, nakon čega su u kompost na dubini od 1 cm postavljeni uzorci filmova, dimenzija 2 × 1,5 cm.</s><s>Tako pripremljene Petri šolje inkubirane su na 37 °C tokom 4 meseca u slučaju prvog testa, odnosno tokom 4 nedelje u slučaju drugog testa.</s><s>Na početku svake sedmice u kompost je dodavan svež alikvot kulture (8 ml) kako bi se održavali konstantan nivo bakterijske aktivnosti i vlažnost komposta.</s><s>U određenim vremenskim periodima uzorci su vađeni iz komposta, pažljivo očišćeni etanolom i osušeni.</s><s>Razgradnja filmova analizirana je vizuelno, poređenjem izgleda uzoraka pre postavljanja u kompost i nakon vađenja iz komposta, kao i određivanjem gubitka mase uzoraka tokom eksperimenta prema sledećoj jednačini: gde je: m0 početna masa uzorka, neposredno pre stavljanja u kompost (g), a mi masa uzorka nakon vađenja iz komposta, čišćenja i sušenja (g).</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 3.4.</s><s>VLAKNA I FILMOVI NA BAZI ZEINA I EKSTRAKTA ŽALFIJE 3.4.1.</s><s>OPTIMIZACIJA SINTEZE VLAKANA I FILMOVA NA BAZI ZEINA I EKSTRAKTA ŽALFIJE</s> <s>3.4.1.1.</s><s>Sinteza vlakana i filmova na bazi zeina i ekstrakta žalfije Priprema rastvora.</s><s>Za sintezu materijala na bazi zeina pripremljene su dve formulacije rastvora: rastvor zeina (25%, w/w) bez ekstrakta žalfije (kontrola) i rastvor zeina (koncentracija zeina 25%, w/w) sa dodatkom ekstrakta žalfije (10%, w/w, u odnosu na masu zeina).</s><s>Kontrolni rastvor zeina pripremljen je rastvaranjem zeina u 80% (v/v) rastvoru etanola u vodi mešanjem na magnetnoj mešalici na sobnoj temperaturi tokom 2 h. Za pripremu aktivnog rastvora, ekstrakt je rastvaran u 80% (v/v) rastvoru etanola primenom ultrazvučnih talasa frekvencije 40 kHz tokom 15 minuta, a potom mešanjem na magnetnoj mešalici tokom 24 h, nakon čega je u rastvor dodat zein i mešanje je nastavljeno još 2 h. Sinteza vlakana i filmova ilustrativno je prikazana na Slici 3.5.</s><s>Elektropredenje.</s><s>Vlakna zeina, kontrolna i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, dobijena su korišćenjem uređaja za elektropredenje CH-01 (Linari Engineering, Italija) (Slika 3.6.).</s><s>Rastvori, pripremljeni po prethodno opisanoj proceduri, prebačeni su u plastične špriceve od po 20 ml, postavljeni na pumpu i preko PTFE creva povezani sa metalnom iglom unutrašnjeg prečnika 0,8 mm.</s><s>Pozitivna elektroda izvora visokog napona prikačena je na iglu.</s><s>Rastvori su kroz iglu potiskivani pumpom pri konstantnom protoku od 2 ml/h i naponu od 22 kV tokom 1 h. Vlakna su deponovana na aluminijumskoj foliji postavljenoj na uzemljeni metalni kolektor.</s><s>Rastojanje između vrha igle i kolektora podešeno je na 13 cm.</s><s>Izlivanje filmova iz rastvora.</s><s>Filmovi na bazi zeina, kontrolni i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, su takođe pripremljeni.</s><s>Po 10 g gore opisanih rastvora izliveno je u Petri šolje od polistirena, prečnika 9 cm.</s><s>Filmovi su dobijeni nakon 48 h sušenja rastvora na 35 °C u univerzalnoj sušnici (model UF 55, Memmert GmbH + Co.</s><s>KG, Nemačka).</s><s>3.4.1.2.</s><s>Sinteza vlakana i filmova na bazi zeina, poli(etilen-oksida) i ekstrakta žalfije Priprema rastvora.</s><s>Za sintezu materijala na bazi zeina i poli(etilen-oksida) pripremljene su dve formulacije rastvora.</s><s>Prva formulacija rastvora sadržala je zein i poli(etilen-oksid) (PEO) (ukupna koncentracija polimera: 25%, w/w, odnos zein:poli(etilen-oksid) = 19:1, w/w) bez ekstrakta žalfije (kontrola).</s><s>Druga formulacija rastvora sadržala je zein i poli(etilen-oksid) (ukupna koncentracija polimera: 25%, w/w, odnos zein:poli(etilen-oksid) = 19:1, w/w) sa dodatkom ekstrakta žalfije (10%, w/w u odnosu na ukupnu masu polimera).</s><s>Kontrolni rastvor je pripremljen rastvaranjem PEO u 80% (v/v) rastvoru etanola u vodi mešanjem na magnetnoj mešalici na sobnoj temperaturi tokom 24 h, nakon čega je dodat zein i mešanje je nastavljeno još 2 h. Za pripremu aktivnog rastvora, ekstrakt je rastvaran u 80% (v/v) etanolu primenom ultrazvučnih talasa frekvencije 40 kHz tokom 15 minuta, a potom mešanjem na magnetnoj mešalici.</s><s>Nakon 24 h u rastvor je dodat PEO i mešanje je nastavljeno 24 h, a potom je dodat i zein i rastvor je mešan još 2 Elektropredenje.</s><s>Vlakna na bazi zeina i PEO, bez i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, dobijena su korišćenjem uređaja CH-01 (Linari Engineering, Italija).</s><s>Konfiguracija i postavka uređaja za rad opisani su u Sekciji 3.4.1.1.</s><s>U ovom slučaju, korišćena je igla unutrašnjeg prečnika Ana S. Salević</s> <s>0,8 mm, a rastojanje između vrha igle i kolektora podešeno je na 13 cm.</s><s>Primenjeni procesni parametri su bili protok od 0,8 ml/h i napon od 26 kV.</s><s>Izlivanje filmova iz rastvora.</s><s>Filmovi na bazi zeina i PEO, kontrolni i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, su takođe pripremljeni prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.4.1.1. 3.4.1.3.</s><s>Sinteza vlakana i filmova na bazi zeina, želatina i ekstrakta žalfije Priprema rastvora.</s><s>Za sintezu materijala na bazi zeina i želatina pripremljene su 4 formulacije rastvora.</s><s>Kontrolni rastvor je sadržao zein i želatin (ukupna koncentracija biopolimera: 30%, w/w, odnos zein:želatin = 3:1, w/w) bez ekstrakta žalfije.</s><s>Ostala tri rastvora su sadržala zein i želatin (ukupna koncentracija biopolimera: 30%, w/w, odnos zein:želatin = 3:1, w/w) uz dodatak ekstrakta žalfije (5, 10 i 20%, w/w, u odnosu na ukupnu masu biopolimera).</s><s>Sve 4 formulacije rastvora sadržale su glicerol kao plastifikator (30%, w/w, u odnosu na ukupnu masu biopolimera).</s><s>Za pripremu kontrolnog rastvora zein je rastvaran u 80% (v/v) rastvoru sirćetne kiseline u vodi mešanjem na magnetnoj mešalici na sobnoj temperaturi tokom 2 h, nakon čega je rastvoru dodat želatin i mešanje je nastavljeno još 24 h. Potom je u rastvor biopolimera dodat glicerol, i takav finalni rastvor mešan je 1 h. Za pripremu aktivnih rastvora, ekstrakt žalfije u suvom obliku je rastvaran u 80% (v/v) rastvoru sirćetne kiseline mešanjem na magnetnoj mešalici tokom 24 h, nakon čega je rastvor centrifugiran, a supernatant filtriran prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.3.1.</s><s>U filtrat je dodat prvo zein, a nakon 2 h mešanja i želatin, uz nastavak mešanja.</s><s>Nakon 24 h u rastvor biopolimera sa aktivnim konstituentom dodat je glicerol i takav finalni rastvor mešan je 1 h. Elektropredenje.</s><s>Vlakna na bazi zeina i želatina, bez i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, dobijena su korišćenjem uređaja za elektropredenje CH-01 (Linari Engineering, Italija).</s><s>Konfiguracija i postavka uređaja opisani su u Sekciji 3.4.1.1.</s><s>Korišćena je igla unutrašnjeg prečnika 0,8 mm, a rastojanje između vrha igle i kolektora podešeno je na 15 cm.</s><s>Primenjeni procesni parametri su bili protok od 1,5 ml/h i napon od 23 kV, a dužina trajanja procesa 1 h. Izlivanje filmova iz rastvora.</s><s>Filmovi na bazi zeina i želatina, kontrolni i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, su takođe pripremljeni.</s><s>Po 7 g gore opisanih rastvora izliveno je u Petri šolje, a filmovi su dobijeni prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.4.1.1.</s><s>Slika 3.5.</s><s>Šematski prikaz sinteze vlakana (2A) i filmova (2B) Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 3.6.</s><s>Uređaj za elektropredenje CH-01 3.4.2.</s><s>KARAKTERIZACIJA VLAKANA I FILMOVA NA BAZI ZEINA I EKSTRAKTA ŽALFIJE</s> <s>Morfologija površine elektropredenih vlakana i izlivenih filmova ispitana je skenirajućom elektronskom mikroskopijom na JEOL JSM-6390LV mikroskopu (JEOL Ltd., Japan), pri naponu od 15 kV.</s><s>Neposredno pred SEM analizu uzorci su napareni zlatom u vakuumu korišćenjem uređaja BAL-TEC SCD 005 (BAL-TEC AG, Lihtenštajn).</s><s>Merenje prečnika elektropredenih vlakana i određivanje raspodele njihove veličine i srednje vrednosti izvršeno je prema postupku opisanom u 3.4.2.2.</s><s>Debljina materijala</s> <s>Debljina materijala dobijenih tehnikama elektropredenja i izlivanja iz rastvora određena je korišćenjem digitalnog mikrometra (pro-max Fowler, Fowler High Precision, SAD) prema postupku opisanom u Sekciji 3.3.2.2.</s> <s>Kontaktna transparentnost vlakana i filmova ispitana je posmatranjem uzoraka postavljenih na listove sa oznakama.</s><s>Transparentnost izlivenih filmova određena je i kvantitativno merenjem apsorpcije svetlosti pomoću UV/Vis spektrofotometra (HALO DB-20S, Dynamica Scientific Ltd., Velika Britanija) u zavisnosti od debljine prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.3.2.3.</s> <s>3.4.2.4.</s><s>Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom (FT-IR spektroskopija) komponenti korišćenih za dobijanje vlakana i filmova (zein, želatin, glicerol i ekstrakt žalfije), kao i samih vlakana i filmova, izvršena je prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.3.2.5. 3.4.2.5.</s><s>Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija Toplotna svojstva ekstrakta žalfije u slobodnom obliku, kao i elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora, kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta, ispitivana su metodom diferencijalne skenirajuće kalorimetrije (DSC), prema proceduri opisanoj u 3.4.2.6.</s><s>Termogravimetrijska analiza</s> <s>Termička stabilnost ekstrakta žalfije u slobodnom obliku, kao i elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora, kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta, ispitana je termogravimetrijskom analizom (TGA).</s><s>U tu svrhu korišćen je TGA/DTA uređaj SETSYS 2400 CS Evolution (Setaram Instrumentation, Francuska).</s><s>Analiza je izvršena u temperaturnom opsegu od 25 do 700 °C, pri brzini zagrevanja od 5 °C/min, u atmosferi argona, pri protoku gasa od 20 3.4.2.7.</s><s>Otpuštanje aktivnih jedinjenja iz vlakana i filmova u simulante hrane Potencijal otpuštanja aktivnih jedinjenja iz vlakana i filmova u medijume koji simuliraju prehrambene proizvode ispitan je prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.3.2.10.</s><s>Potencijalne interakcije između Folin-Ciocalteu reagensa i proteina i posledično njihov uticaj na vrednost sadržaja ukupnih fenolnih jedinjenja eliminisani su istovremenom analizom proteinskih vlakana i filmova, bez i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Vrednosti apsorbance medijuma koji su bili u kontaktu sa kontrolnim uzorcima, odnosno sa uzorcima bez inkorporiranog ekstrakta, oduzete su od vrednosti apsorbanci medijuma koji su bili u kontaktu sa uzorcima sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s> <s>Antioksidativni potencijal vlakana i filmova na bazi zeina i želatina ocenjen je kao sposobnost redukcije DPPH● stabilnog slobodnog radikala prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.4.2.9.</s><s>Antibakterijska aktivnost</s> <s>3.4.2.9.1.</s><s>Antibakterijska svojstva vlakana i filmova Antibakterijska efikasnost vlakana i filmova na bazi zeina i želatina ocenjena je primenom modifikovane makrodilucione metode (Klančnik et al., 2010; Malagurski et al., 2017b).</s><s>U tu svrhu, korišćeni su jedan Gram-pozitivan soj - Staphylococcus aureus (ATCC 25923) i jedan Gramnegativan soj - Escherichia coli (ATCC 25922), poreklom iz američke tipske kolekcije kultura (engl.</s><s>American Type Culture Collection - ATCC, SAD).</s><s>Od kultura gajenih u hranljivom bujonu na 37 °C tokom 24 h pripremljene su suspenzije bakterija koncentracije oko 106 CFU/ml.</s><s>Neposredno pred analizu uzorci vlakana i filmova sterilisani su sa obe strane pod UV lampama u trajanju od po 15 minuta u laminarnoj komori (model: BSC-1800IIA2-X, BIOBASE, Kina).</s><s>Tako pripremljeni uzorci su dodati u suspenzije Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina bakterija pri koncentraciji od 320 mg/ml, koje su potom inkubirane na 37 °C pod statičkim uslovima tokom 24 h. Po završetku inkubacije od tretiranih suspenzija bakterija pripremljene su serije razređenja koja su zasejana na hranljivi agar i inkubirana na 37 °C tokom 24 h, nakon čega je izvršeno brojanje kolonija.</s><s>Suspenzije bakterija bez prisustva vlakana i filmova testirane su kao kontrolni uzorci.</s><s>Antibakterijska aktivnost vlakana i filmova određena je kao sposobnost da pri direktnom kontaktu sa patogenim bakterijama dovedu do redukcije broja bakterija, izraženog kao log10 CFU/ml.</s> <s>3.4.2.9.2.</s><s>Sadržaj acetat-jona u suspenziji Sadržaj acetat-jona otpuštenih iz vlakana i filmova u suspenzije tokom inkubacije određen je jonskom hromatografijom korišćenjem Metrohm 761 Compact IC modela (Methrom Ion Analysis, Švajcarska).</s><s>Za razdvajanje jona primenjene su zaštitna (Metrosep A Supp 1) i separaciona (Phenomenex Star-Ion, dimenzije: 100 × 4,6 mm) kolona.</s><s>Primenjene kolone su bile sačinjene od iste polimerne smole za anjonsku izmenu i opremljene anjonskim samoregenerišućim supresorom (Methrohm Suppressor Module) sa očekivanom provodljivošću šuma od 5-15 µS.</s><s>Za detekciju je primenjen konduktometrijski detektor (Metrohm conductivity detector) koji je bio termostatiran.</s><s>Kontrola rada instrumenta, snimanje i evaluacija hromatograma izvršeni su pomoću programskog paketa (The Metrodata IC Net 2.3. software, Metrohm, Švajcarska).</s><s>Vlakna i filmovi su uklonjeni iz suspenzija po završetku inkubacije, nakon čega su suspenzije razblažene, a potom su i suspenzije i standardni rastvori filtrirani kroz špric filtere sa membranom od najlona i veličinom pora 0,45 µm.</s><s>Petljom su injektovane zapremine od 20 µl.</s><s>Smeša natrijum hidrogenkarbonata koncentracije 1,7 mmol/l i natrijum karbonata koncentracije 1,8 mmol/l korišćena je kao eluent za razdvajanje anjona.</s><s>Dužina trajanja analize iznosila je 10 minuta, pri protoku mobilne faze od 1 ml/min.</s> <s>Za određivanje koncentracije acetat-jona u suspenzijama konstruisana je kalibraciona kriva koja pokazuje zavisnost koncentracije acetat-jona (c) (mg/l) od površine pika (A).</s><s>Površine pikova su izračunate prema njihovim specifičnim provodljivostima (µS/cm).</s><s>U tu svrhu, pripremljeni su kalibracioni rastvori acetat-jona u vodi, opsega koncentracija od 1-100 mg/l. Jonski hromatogram kalibracionog rastvora acetat-jona dat je u Prilogu 2. (Slika P2.1.).</s><s>Dobijena kalibraciona kriva predstavljena je sledećom kvadratnom jednačinom: Na osnovu relativne standardne devijacije od 9,52% i koeficijenta korelacije od 0,9985 utvrđeno je da se acetat-jon u suspenzijama može odrediti sa dovoljnom tačnošću i ponovljivošću.</s><s>Identifikacija acetat-jona u suspenzijama izvršena je poređenjem retencionih vremena i spektara sa retencionim vremenima i spektrima standardnih rastvora i standardnim dodatkom, dok je kvantifikacija izvršena na osnovu površine pikova i jednačine kalibracione krive.</s><s>Sadržaj acetatjona u suspenzijama izražen je u mg/ml.</s> <s>3.4.2.10.</s><s>Razgradnja u model sistemima komposta Ispitivanje razgradnje elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora u model sistemu komposta sprovedeno je kroz dva testa.</s><s>U prvom testu korišćen je samo model sistem komposta.</s><s>U drugom testu je ispitana razgradnja vlakana i filmova u model sistemu komposta, istom kao i u slučaju prvog testa, ali u prisustvu ukupnog proteinskog ekstrakta tri soja Streptomyces spp. koji pokazuju proteaznu aktivnost.</s><s>Korišćeni su Streptomyces spp. sojevi poreklom iz kolekcije mikroorganizama Laboratorije za molekularnu genetiku i ekologiju mikroorganizama (Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Srbija), izolovani iz različitih prirodnih staništa, prvenstveno zemljišta.</s><s>U ovu svrhu, Streptomyces spp. sojevi su Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija kultivisani u fermentacionom medijumu Ferm II (pH 7,00) koji je sadržao: dekstrin (20 g/l), tripton g/l) (Chi et al., 2009).</s><s>Bakterijske kulture su inkubirane na 30 °C pri konstantnom mešanju od 180 obr/min tokom 48 h, a potom centrifugirane na 4 °C pri 5000 obr/min tokom 10 minuta (GS-3 rotor, Sorvall Centrifuge, DuPont Instruments, SAD).</s><s>Nakon centrifugiranja odvojeni su supernatant i ćelijski pelet.</s><s>Supernatant je čuvan na ledu, dok je ćelijski pelet resuspendovan u 20 mM natrijumfosfatnom puferu (pH 7,40) pri koncentraciji od 1%, w/v. Ćelije su potom podvrgnute sonifikaciji korišćenjem Soniprep 150 sonifikatora (MSE, Ujedinjeno Kraljevstvo) u 5 ciklusa od po 20 s, praćenih intervalima hlađenja u trajanju od po 20 s, dok je pelet uklonjen centrifugiranjem na 4 °C pri 14000 obr/min tokom 40 minuta.</s><s>Ovako pripremljen ćelijski ekstrakt (engl. cell free extract) spojen je sa prethodno dobijenim supernatantom čime je dobijen ukupni proteinski ekstrakt koji je dodat u kompost.</s> <s>Testovi razgradnje su izvedeni u trajanju od po 25 dana prema proceduri opisanoj u Sekciji 3.3.2.13.</s><s>U određenim vremenskim intervalima uzorci su vađeni iz komposta, pažljivo očišćeni heksanom i osušeni, a analiza razgradnje vlakana i filmova izvršena je takođe na način opisan u Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 3.5.</s><s>STATISTIČKA ANALIZA</s> <s>Statistička analiza rezultata prikazanih kao srednja vrednost ± standardna devijacija izvršena je korišćenjem softverskog paketa SPSS Statistics 26 (IBM, SAD).</s><s>U ovu svrhu, primenjena je jednofaktorska analiza varijanse (ANOVA) uz post hoc poređenje Tukey’s HSD testom.</s><s>Normalnost podataka ispitana je primenom Shapiro-Wilk testa, a homogenost varijansi primenom Levene’s testa.</s><s>U slučaju kada preduslovi za primenu ANOVA testa nisu bili ispunjeni, odnosno kada podaci nisu sledili normalnu raspodelu i varijanse nisu bile homogene, statistička analiza rezultata izvršena je primenom Kruskal-Wallis testa uz post hoc poređenje Mann-Whitney U testom.</s><s>Nivo statističke značajnosti postavljen je na p < 0,05.</s> <s>Inicijalna faza istraživanja u okviru doktorske disertacije bila je usmerena na pripremu i karakterizaciju ekstrakta žalfije kao izvora jedinjenja sa antioksidativnim i antibakterijskim svojstvima koji bi kao takav bio korišćen kao aktivni konstituent vlakana i filmova.</s><s>4.1.1.</s><s>OPTIMIZACIJA PROCESA EKSTRAKCIJE</s> <s>Ekstrakt žalfije pripremljen je tehnikom maceracije.</s><s>Parametri ekstrakcije optimizovani su sa ciljem dobijanja ekstrakta sa što većim sadržajem ukupnih fenolnih jedinjenja (engl.</s><s>Total Phenolic Content - TPC).</s><s>U tom pogledu, ispitan je uticaj različitih uslova ekstrakcije: dužina trajanja ekstrakcije, sastav rastvarača i odnos biljni materijal-rastvarač na prinos fenolnih jedinjenja metodom sa Folin-Ciocalteu reagensom.</s><s>Fenolna jedinjenja su odabrana kao relevantan i reprezentativan kriterijum ekstrakcije, jer su upravo ovi biljni konstituenti usko vezani sa antioksidativnom i antimikrobnom aktivnošću ekstrakata začinskog i lekovitog bilja (Shan et al., 2005; Shan et al., 2007).</s><s>Rezultati su sumarno prikazani u Prilogu 3, Tabela P3.1. Trajanje ekstrakcije.</s><s>Optimizacija trajanja ekstrakcije važna je sa aspekta smanjenja energetskih troškova.</s><s>Na Slici 4.1. prikazan je prinos ukupnih fenolnih jedinjenja (mg TPC/g biljke) određen u vremenskim tačkama: 5, 15, 30, 60, 90, 120, 150 i 180 minuta ekstrakcije.</s><s>Dobijeni rezultati prikazani su za ekstrakciju izvršenu pri odnosu biljni materijal:rastvarač = 1:20, w/v, koji je određen kao optimalni odnos, što će u nastavku biti objašnjeno.</s><s>Posmatrajući kinetiku ekstrakcije ukupnih fenolnih jedinjenja, uočavaju se tri faze nezavisno od primenjenog rastvarača.</s><s>U prvoj fazi ekstrakcije, do 15. minuta, dolazi do brzog, inicijalnog porasta TPC, dok se u drugoj fazi, do 90. minuta, ekstrakcija odvija sporije.</s><s>Početna, brza faza rezultat je ekstrakcije fenolnih jedinjenja sa ili u blizini površine biljnog materijala, dok se u sledećoj fazi sa produženjem trajanja ekstrakcije povećava rastvorljivost i oslobađanje fenolnih jedinjenja iz unutrašnjosti materijala (Herodež et al., 2003; Jovanović et al., 2019).</s><s>Plato ekstrakcije i najveći prinos fenolnih jedinjenja (p < 0,05) dostignuti su u 90. minutu.</s><s>Treću fazu, odnosno dalje produženje procesa, karakteriše ravnoteža u kojoj dolazi do blagih varijacija TPC.</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 4.1.</s><s>Uticaj trajanja ekstrakcije na prinos ukupnih fenolnih jedinjenja Rastvarač.</s><s>Efikasnost ekstrakcije ukupnih fenolnih jedinjenja zavisila je i od sastava i polarnosti ekstrakcionog medijuma.</s><s>Na Slici 4.2. prikazan je prinos ukupnih fenolnih jedinjenja (mg TPC/g biljke) u zavisnosti od primenjenog ekstrakcionog medijuma, pri trajanju ekstrakcije od 90 minuta i odnosu biljni materijal:rastvarač 1:20, w/v. Najmanju efikasnost ekstrakcije ispoljio je 96% (v/v) etanol, a zatim destilovana voda.</s><s>Hidroalkoholni rastvarači (30 i 70%, v/v, rastvori etanola u vodi) ispoljili su veću efikasnost ekstrakcije, dok je najveći TPC (p < 0,05) postignut korišćenjem 50% (v/v) rastvora etanola u vodi.</s><s>Dobijeni rezultat može se objasniti sinergističkim delovanjem vode i etanola.</s><s>U tom pogledu, voda dovodi do efektivnog bubrenja biljnog materijala, čime se povećava njegova dodirna površina sa rastvaračem, dok etanol razara veze u biljnom materijalu i tako olakšava difuziju jedinjenja koja se ekstrahuju (Ćujić et al., 2016; Jovanović et al., 2017).</s><s>Pored toga, uzimajući u obzir da žalfija sadrži fenolna jedinjenja različite polarnosti, upotrebom kombinacije vode i etanola kao ekstrakcionog medijuma povećava se efektivnost ekstrakcije (Durling et al., 2007).</s><s>Slično tome, Jovanović et al. (2017) su upotrebom 50% (v/v) rastvora etanola u vodi u poređenju sa destilovanom vodom i etanolno-vodenim rastvorima sa različitim udelima etanola postigli najveći prinos ukupnih fenolnih jedinjenja iz majčine dušice, koja kao i žalfija pripada familiji Lamiaceae.</s><s>Slika 4.2.</s><s>Uticaj rastvarača na prinos ukupnih fenolnih jedinjenja Ana S. Salević</s> <s>Odnos čvrste i tečne faze.</s><s>Različiti odnosi biljni materijal:rastvarač: 1:10, 1:20, 1:30 i 1:40 (w/v) su takođe upoređeni u pogledu efikasnosti ekstrakcije fenolnih jedinjenja.</s><s>Odnos biljni materijal:rastvarač 1:10 (w/v) pokazao se nepraktičnim za pripremu ekstrakta, jer je najveći deo rastvarača bio vezan od strane biljnog materijala.</s><s>Iz tog razloga, ovaj odnos je izuzet iz dalje analize.</s><s>Na Slici 4.3. prikazan je prinos ukupnih fenolnih jedinjenja (mg TPC/g biljke) postignut ekstrakcijom pri odnosima biljni materijal:rastvarač 1:20, 1:30 i 1:40 (w/v) sa 50% (v/v) rastvorom etanola u trajanju od 90 minuta.</s><s>Osnovna pretpostavka je bila da će usled povećanja zapremine rastvarača u odnosu na masu biljnog materijala i povećanja gradijenta koncentracije doći i do povećanja difuzije fenolnih jedinjenja iz biljke i prinosa ekstrakcije.</s><s>Međutim, dobijeni rezultati su pokazali da između ispitivanih odnosa nije bilo statistički značajne razlike (p > 0,05).</s><s>Izostanak značajnih razlika u prinosu fenolnih jedinjenja u zavisnosti od odnosa biljni materijal:rastvarač pokazuje da je već pri odnosu 1:20 (w/v) postignuta ravnoteža i maksimalni kapacitet ekstrakcije od strane primenjenog rastvarača.</s><s>Ovakav rezultat posmatrano sa ekološkog i ekonomskog aspekta ukazuje da je optimalni odnos biljni materijal:rastvarač za pripremu ekstrakta 1:20 (w/v).</s><s>Dobijeni rezultat je u saglasnosti sa studijom Silva et al. (2007) u kojoj povećanje odnosa biljni materijal:rastvarač iznad 1:20 (w/v) nije imalo uticaja na prinos ukupnih fenolnih jedinjenja ekstrahovanih iz lišća Inga edulis.</s> <s>Slika 4.3.</s><s>Uticaj odnosa biljni materijal:rastvarač na prinos ukupnih fenolnih jedinjenja Na osnovu dobijenih rezultata 50% (v/v) rastvor etanola u vodi kao ekstrakcioni medijum, dužina trajanja ekstrakcije od 90 minuta i odnos biljnog materijala i rastvarača 1:20 (w/v) odabrani su kao optimalni uslovi za pripremu ekstrakta žalfije.</s><s>Ekstrakcija je praćena uklanjanjem rastvarača, a dobijeni suvi ekstrakt je dalje analiziran i korišćen za sintezu aktivnih vlakana i filmova.</s><s>4.1.2.</s><s>KARAKTERIZACIJA EKSTRAKTA</s> <s>Prinos suvog ekstrakta žalfije bio je 15,66% (w/w).</s><s>Za ekstrakt u suvom obliku dalje su određeni sadržaji ukupnih fenolnih jedinjenja i fenolnih kiselina, kao i sposobnost da neutrališe slobodne radikale i inhibira rast patogenih bakterija.</s><s>4.1.2.1.</s><s>Sadržaj ukupnih fenolnih jedinjenja Sadržaj ukupnih fenolnih jedinjenja u suvom ekstraktu žalfije, određen metodom sa FolinCiocalteu reagensom, iznosi 157,73 ± 2,89 mg GAE/g. U poređenju sa literaturnim podacima za S. officinalis ekstrakte, TPC u ekstraktu pripremljenom u okviru ove doktorske disertacije nalazi se u opsegu prijavljenom za metanolne ekstrakte tuniskog porekla (112,93-161,37 mg GAE/g) (Farhat et Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina al., 2013), dok je znatno viši u odnosu na vodeni ekstrakt grčkog porekla (91 mg GAE/g) (Stagos et al., 2012) i etanolni ekstrakt egipatskog porekla (5,80 mg GAE/g) (Roby et al., 2013).</s><s>Ove razlike mogu poticati od različitog porekla, uslova gajenja biljke (npr. klima, zemljište) i načina obrade biljke i/ili primenjenog postupka ekstrakcije.</s><s>4.1.2.2.</s><s>Analiza fenolnih kiselina tečnom hromatografijom visokih performansi Pet fenolnih kiselina, i to jedan derivat benzoeve kiseline: protokatehinska i četiri derivata cinamične kiseline: ferulična, kafeinska, p-kumarna i ruzmarinska kiselina, identifikovano je u ekstraktu žalfije poređenjem retencionih vremena i spektara sa odgovarajućim standardima (Slika 4.4.).</s><s>Metoda standardnog dodatka je takođe primenjena pri identifikaciji pikova.</s><s>Sadržaj identifikovanih fenolnih kiselina određen je na osnovu kalibracionih kriva standarda (Tabela 4.1.).</s><s>Slika 4.4.</s><s>Hromatogram ekstrakta žalfije.</s><s>Identifikacija pikova: (1) - protokatehinska, (6) neidentifikovani)</s> <s>Kvantitativno najdominantnija fenolna kiselina u pripremljenom ekstraktu je ruzmarinska kiselina (15,49 mg/g).</s><s>Strukturno, ruzmarinska kiselina je estar kafeinske kiseline i 3,4dihidroksifenil-mlečne kiseline (Petersen i Simmonds, 2003).</s><s>Dobijeni rezultat je u saglasnosti sa prethodnim studijama u kojima je na osnovu analize ekstrakata žalfije ruzmarinska kiselina označena kao glavni fenolni konstituent žalfije (Zheng i Wang, 2001; Shan et al., 2005; Farhat et al., 2013).</s><s>S tim u vezi, sadržaj ruzmarinske kiseline, zbog njenih pozitivnih bioloških efekata, predstavlja jedan od glavnih parametara kvaliteta ekstrakata žalfije (Farhat et al., 2013).</s><s>Sadržaj ruzmarinske kiseline u ekstraktu pripremljenom u okviru ove doktorske disertacije nalazi se u opsegu saopštenom za metanolne ekstrakte žalfije (13,680-18,378 mg/g) (Farhat et al., 2013), dok je znatno viši u poređenju sa ekstraktom žalfije koji je dobijen korišćenjem dva rastvarača: heksana i etil acetata (10,00 mg/g) (Kontogianni et al., 2013).</s><s>Slično kao kod ukupnih fenolnih jedinjenja, ove razlike mogu biti posledica različitih uslova gajenja biljke i/ili primenjenog postupka ekstrakcije.</s><s>Tabela 4.1.</s><s>Sadržaj fenolnih kiselina u ekstraktu žalfije Fenolne kiseline</s> <s>Antioksidativni potencijal ekstrakta žalfije ocenjen je DPPH● metodom.</s><s>DPPH● je stabilan slobodni radikal sa delokalizovanim nesparenim elektronom.</s><s>Široko je korišćen kao indikator za testiranje efikasnosti potencijalnih antioksidanasa, odnosno njihovog kapaciteta da doniraju atom vodonika i da na taj način neutrališu ovaj slobodni radikal.</s><s>Supresija DPPH● radikala od strane antioksidanasa, odnosno njegova redukcija, vizuelno je praćena promenom boje od tamnoljubičaste Ekstrakt žalfije nakon rekonstituisanja u rastvaraču, pri koncentraciji od 0,5 mg/ml, pokazuje sposobnost inhibicije DPPH● slobodnog radikala od 50,56%, što odgovara antioksidativnoj aktivnosti od 1,07 ± 0,06 mmol TE/g suvog ekstrakta.</s><s>Poređenja radi, vodeni ekstrakti zelenog čaja, ruzmarina, ulong čaja i crnog čaja, poznati kao moćni biljni antioksidansi, imaju sposobnost inhibicije DPPH● slobodnog radikala od 59,40, 55,32, 54,60 i 49,00%, respektivno, takođe pri koncentraciji od 0,5 mg/ml (Yen i Chen, 1995; Chen et al., 2007).</s><s>Prethodne studije su takođe pokazale da ekstrakti žalfije vrste S. officinalis, različitog porekla i uslova ekstrakcije, imaju visok DPPH● antioksidativni kapacitet koji je u značajnoj korelaciji sa fenolnim jedinjenjima (Lamien-Meda et al., 2010; Farhat et al., 2013; Martins et al., 2015).</s><s>Mehanizam antioksidativne aktivnosti fenolnih fitohemikalija zasniva se na njihovom redukcionom kapacitetu, odnosno sposobnosti da slobodnim radikalima doniraju vodonik iz hidroksilnih grupa vezanih za aromatični prsten, koji takođe može da stabilizuje nesparene elektrone slobodnih radikala.</s><s>Na ovaj način fenolna jedinjenja „gase“ aktivnost reaktivnih slobodnih radikala i tako sprečavaju njihove reakcije sa biomolekulima prisutnim u hrani (Dorman Antioksidativnost ekstrakta žalfije velikim delom potiče od prisutnih fenolnih kiselina, pri čemu hemijska struktura utiče na snagu njihovog antioksidativnog delovanja.</s><s>Hemijske strukture fenolnih kiselina identifikovanih i kvantifikovanih u pripremljenom ekstraktu žalfije prikazane su Slika 4.5.</s><s>Hemijske strukture fenolnih kiselina određenih u ekstraktu žalfije Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Istraživanja pokazuju da je o-dihidroksibenzenova (katehol) struktura krucijalna za sposobnost fenolnih kiselina da „gase“ aktivnost slobodnih radikala (Lu i Foo, 2001).</s><s>U tom pogledu, može se pretpostaviti da p-kumarna kiselina najmanje doprinosi antioksidativnoj aktivnosti ekstrakta, jer kao supstituent sadrži samo jednu −OH grupu, dok ferulična kiselina doprinosi više zbog prisustva dva supstituenta: jedne −OH i jedne −OCH3 grupe.</s><s>Očekivano je da znatno viša antioksidativna aktivnost potiče od kafeinske i protokatehinske kiseline, jer one kao supstituente sadrže po dve hidroksilne grupe.</s><s>Ipak, kafeinska kiselina se smatra jačim antioksidansom, jer kao derivat cinamične kiseline sadrži −CH=CH−COOH grupu koja dvostrukom vezom doprinosi stabilizaciji slobodnog radikala, dok protokatehinska kiselina, kao derivat benzoeve kiseline, sadrži samo −COOH grupu (Cuvelier et al., 1992; Benbettaïeb et al., 2018).</s><s>Najveći doprinos antioksidativnoj aktivnosti ekstrakata žalfije pruža ruzmarinska kiselina (Lu i Foo, 2001; Dorman et al, 2003), čiji doprinos u pogledu sposobnosti inhibicije DPPH● slobodnih radikala može dostići čak i do 55% (Lamien-Meda et al., 2010).</s><s>Pored fenolnih kiselina, sa posebnim akcentom na ruzmarinskoj kiselini, istraživanja pokazuju da doprinos antioksidativnoj aktivnosti ekstrakta žalfije pružaju i jedinjenja iz grupe diterpena, pre svega karnozolna kiselina i karnozol (Cuvelier et al., 1996), čija se aktivnost takođe povezuje sa o-dihidroksilnim grupama (Farhat et al., 2013).</s><s>Na osnovu analiziranih rezultata, antioksidativna aktivnost ekstrakta pripremljenog u okviru ove doktorske disertacije generalno se može pripisati sinergističkom delovanju fenolnih jedinjenja.</s><s>Analiza antioksidativne aktivnosti pripremljenog ekstrakta žalfije istakla je njegov potencijal da bude korišćen kao funkcionalni konstituent aktivnih ambalažnih materijala posmatrano sa aspekta sposobnosti „gašenja“ aktivnosti slobodnih radikala.</s><s>4.1.2.4.</s><s>Antibakterijska aktivnost</s> <s>Pripremljeni ekstrakt žalfije ispoljio je antibakterijsku aktivnost prema dve testirane patogene bakterije: Staphylococcus aureus (Gram-pozitivan soj) i Escherichia coli (Gram-negativan soj).</s><s>Jače antibakterijsko dejstvo ekstrakta ispoljeno je prema S. aureus sa vrednostima minimalne inhibitorne i minimalne baktericidne koncentracije od 0,31 i 20,00 mg/ml, respektivno.</s><s>Efikasnost antibakterijskog dejstva ekstrakta prema E. coli postignuta je pri višim vrednostima minimalne inhibitorne (2,50 mg/ml) i minimalne baktericidne (40,00 mg/ml) koncentracije.</s><s>U poređenju sa literaturnim podacima za antibakterijsku aktivnost ekstrakata žalfije u zavisnosti od ekstragensa (Witkowska et al., 2013), ekstrakt pripremljen u okviru ove disertacije inhibira rast bakterija pri znatno nižim koncentracijama (prijavljene MIK vrednosti su od 5 do 20 mg/ml prema S. aureus, odnosno od 10 do 40 mg/ml prema E. coli).</s><s>Sa druge strane, minimalne koncentracije potrebne za bicidni efekat su u opsegu prijavljenom od strane Witkowska et al. (2013) (MBK vrednosti od 10 Istraživanja ukazuju da fenolna jedinjenja pružaju veliki doprinos efektivnoj antibakterijskoj aktivnosti ekstrakata žalfije (Shan et al., 2007).</s><s>Kao antibakterijski aktivni konstituenti ekstrakata žalfije posebno se ističu ruzmarinska, salvianolinska i karnozolna kiselina, karnozol i rozmanol (Klančnik et al., 2010).</s><s>Antibakterijsko delovanje aktivnih jedinjenja iz prirodnih izvora zasniva se na ometanju oksidativne fosforilacije, aktivnog transporta, metaboličkih enzima i/ili sinteze DNK, RNK, proteina, lipida i polisaharida.</s><s>Pored toga, izazivaju oštećenja ćelijskog zida i citoplazmatične membrane usled čega može doći do povećanja fluidnosti i permeabilnosti membrane, izlivanja ćelijskog sadržaja i koagulacije citoplazme (Shan et al., 2007; Negi, 2012; Cetin-Karaca i Newman, 2015).</s><s>U tom pogledu, Witkowska et al. (2013) su pokazali da ekstrakt žalfije pri MIK i MBK dovodi do ireverzibilnog oštećenja ćelijske membrane bakterija, pri čemu je zapaženo smanjenje koncentracije unutarćelijskog ATP već pri MIK ekstrakta.</s><s>Što se tiče antibakterijskog delovanja fenolnih kiselina, čije je prisustvo određeno u ekstraktu pripremljenom u okviru ove disertacije, Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija smatra se da one zbog svog delimičnog lipofilnog karaktera lako prolaze kroz ćelijsku membranu bakterija, pri čemu narušavaju strukturu i povećavaju permeabilnost membrane.</s><s>Slično kao kod antioksidativne aktivnosti, struktura fenolnih kiselina utiče na njihov antibakterijski potencijal, pa tako derivati cinamične kiseline dovode do većeg izlivanja jona kalijuma i fosfora u odnosu na derivate benzoeve kiseline.</s><s>Pored toga, fenolne kiseline kao slabe organske kiseline mogu dovesti do acidifikacije citoplazme, odnosno smanjenja unutarćelijske pH vrednosti i denaturacije proteina Mehanizam antibakterijskog delovanja zavisi i od testiranog soja bakterije.</s><s>Dobijeni rezultati su pokazali da pripremljeni ekstrakt žalfije deluje na S. aureus inhibitorno pri osmostruko manjim i baktericidno pri dvostruko manjim minimalnim koncentracijama u poređenju sa delovanjem na E. coli.</s><s>Veća osetljivost S. aureus prema ekstraktu u saglasnosti je sa literaturom i rezultat je razlika u građi Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija (Shan et al., 2007).</s><s>Naime, Gram-negativne bakterije imaju spoljašnju membranu oko peptidoglukana koja je bogata lipopolisaharidima i deluje kao barijera za prolazak antibakterijskih jedinjenja.</s><s>Pored toga, u periplazmatskom prostoru Gram-negativnih bakterija nalaze se enzimi koji imaju sposobnost inaktivacije molekula unetih iz spoljašnje sredine.</s><s>Sa druge strane, Gram-pozitivne bakterije imaju tanku, poroznu strukturu bez spoljašnje membrane zbog čega su permeabilnije i podložnije delovanju aktivnih jedinjenja (Shan et al., 2007; Matijašević et al., 2016).</s><s>Dobijeni rezultati su pokazali da pripremljeni ekstrakt žalfije zbog sposobnosti inhibitornog i baktericidnog delovanja na patogene bakterije ima potencijal da bude korišćen kao funkcionalni konstituent, ne samo sa aspekta antioksidativnosti, već i antimikrobnosti, pri formulisanju i sintezi aktivnih ambalažnih materijala.</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 4.2.</s><s>FILMOVI NA BAZI POLI(ε-KAPROLAKTONA) I EKSTRAKTA ŽALFIJE</s> <s>PCL filmovi bez inkorporiranog ekstrakta žalfije (kontrola) i PCL filmovi sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije (5, 10 i 20%) sintetisani su u dve faze.</s><s>Najpre su tehnikom elektropredenja dobijene bele, netransparentne forme sačinjene od vlakana.</s><s>Proces elektropredenja bio je stabilan i kontinualan, bez kapanja rastvora i nastajanja vlakana makroskopske veličine.</s><s>Dodatak ekstrakta nije uticao na proces elektropredenja.</s><s>Ovako dobijeni uzorci podvrgnuti su kratkotrajnom termičkom tretmanu na hidrauličnoj presi.</s><s>Cilj primenjenog tretmana bio je prevođenje struktura vlakana u strukture filmova kako bi se postigla poželjnija svojstva posmatrano sa aspekta potencijalne primene kao ambalažnih materijala.</s><s>Osnovni princip termičkog tretmana zasniva se na spajanju vlakana i njihovom prevođenju u kontinualne, kompaktne, tanke i transparentne filmove kao rezultat dejstva temperature bez primene pritiska (Cherpinski et al., 2017, Alp-Erbay et al., 2019).</s><s>Makroskopski izgled uzoraka pre i posle termičkog tretmana prikazan je na Slici 4.6.</s><s>Dalje je analiziran uticaj inkorporacije ekstrakta žalfije na fizička, hemijska i funkcionalna svojstva filmova, kao i na njihovu biorazgradivost.</s><s>Oznake sintetisanih PCL filmova koje će biti korišćene u nastavku teksta date su u Tabeli 4.2.</s><s>Tabela 4.2.</s><s>Oznake i sastav filmova na bazi PCL-a Oznaka</s> <s>Slika 4.6.</s><s>Makroskopski izgled PCL uzoraka pre (gore) i posle (dole) termičkog tretmana.</s><s>Fleksibilnost filma dobijenog termičkim tretmanom elektropredenih vlakana (desno) Ana S. Salević</s> <s>Strukture elektropredenih uzoraka na bazi poli(ε-kaprolaktona) pre termičkog tretmana analizirane su skenirajućom elektronskom mikroskopijom (Slika 4.7.).</s><s>Slika 4.7.</s><s>SEM slike PCL vlakana (levo) i distribucija njihovih prečnika (desno): a1-a2: PCL; b1Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina SEM slike pokazuju da su primenom tehnike elektropredenja dobijene strukture sačinjene od isprepletanih, gusto raspoređenih vlakana slične morfologije.</s><s>Generalno, vlakna svih pripremljenih formulacija pokazuju pravilan, uniforman oblik i glatku površinu bez vidljivih čestica ili aglomerata.</s><s>Dodatak ekstrakta žalfije nije uticao na strukturne i površinske karakteristike PCL vlakana što ukazuje na homogenu disperziju ekstrakta unutar vlakana.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije imala je statistički značajan efekat (p < 0,05) na prečnik vlakana.</s><s>Distribucija prečnika vlakana u zavisnosti od sadržaja ekstrakta žalfije u njima prikazana je na Slici 4.7., a2-d2.</s><s>Naime, sa povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta dobijena su vlakna manjeg prečnika.</s><s>Uzimajući u obzir da su sve formulacije pripremljene pod identičnim procesnim parametrima elektropredenja, očekivano je da je smanjenje prečnika vlakana posledica promena karakteristika rastvora izazvanih dodatkom ekstrakta.</s><s>Tako na primer, smanjenje viskoznosti polimernog rastvora uzrokuje intenzivnije istezanje mlaza rastvora tokom procesa elektropredenja što dovodi do nastajanja tanjih vlakana (Altan et al., 2018).</s><s>Takođe, povećanje provodljivosti polimernog rastvora može biti uzrok smanjenja prečnika vlakana usled jačeg intenziteta sila odbijanja i istezanja mlaza izazvanih većom gustinom naelektrisanja rastvora (El-Naggar et al., 2016).</s><s>U literaturi je takođe zapažen efekat smanjenja prečnika PCL vlakana usled inkorporacije prirodnih ekstrakata, kao što su oleorezini crnog bibera (Figueroa-Lopez et al., 2018), ekstrakt lišća Clerodendrum phlomidis (Ravichandran et al., 2019) i ekstrakt lišća Gymnema sylvestre (Ramalingam et al., 2019).</s><s>Termički tretman vlakana na bazi poli(ε-kaprolaktona) optimizovan je sa aspekta primenjene temperature u cilju postizanja što kompaktnijeg sjedinjavanja vlakana i dobijanja filmova sa što manjim stepenom poroznosti.</s><s>U tom pogledu primenjeni su tretmani na 45, 50, 55 i 60 °C u trajanju od po 25 s, a dobijene strukture prikazane su na Slici 4.8.</s><s>Termički tretmani na 45 i 50 °C rezultovali su samo delimičnim spajanjem vlakana, dok je primenom tretmana na 55 °C postignuto potpuno spajanje vlakana i dobijanje kompaktne strukture filma (Slika 4.8., b, c, d).</s><s>Sa druge strane, na poprečnom preseku filma dobijenog na 60 °C primećeno je da je došlo do topljenja strukture (Slika 4.8., e), jer je ova vrednost temperature veoma bliska tački topljenja poli(εkaprolaktona).</s><s>Na osnovu analize morfoloških karakteristika, termički tretman na 55 °C odabran je kao optimalan.</s><s>Ovaj zaključak je u skladu sa literaturnim podacima koji ukazuju da je ova temperatura pogodna za termički tretman vlakana na bazi poli(ε-kaprolaktona) ne samo sa aspekta dobijanja kontinualnih filmova sa smanjenom poroznošću (Alp-Erbay et al., 2019), već i sa visokom hidrofobnošću (Lasprilla-Botero et al., 2018).</s> <s>Slika 4.8.</s><s>SEM slike elektropredenih PCL uzoraka: (a) pre termičkog tretmana i nakon termičkog Na osnovu prethodno diskutovanih rezultata, termički tretman elektropredenih vlakana na 55 °C primenjen je za dobijanje kontrolnog PCL filma i PCL filmova sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 4.9.</s><s>SEM slike PCL struktura pre (levo) i posle (desno) termičkog tretmana: a1-a2: PCL; b1Kao što se može videti na Slici 4.9., primenom termičkog tretmana strukture vlakana su u potpunosti prevedene u strukture kontinualnih filmova.</s><s>Uprkos generalno sličnoj morfologiji, primećene su određene strukturne razlike između filmova u zavisnosti od sadržaja ekstrakta.</s><s>Naime, Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija hrapava struktura sa vidljivim brazdama i udubljenjima uočena za kontrolni film prelazi u potpuno kompaktnu i glatku strukturu filmova sa 5 i 10% inkorporiranog ekstrakta (Slika 4.9., a2, b2, c2).</s><s>Navedena razlika u homogenosti struktura može se povezati sa većim prečnikom kontrolnih vlakana u odnosu na vlakna sa inkorporiranim ekstraktom što može imati uticaja na proces spajanja vlakana.</s><s>Sa druge strane, dalje povećanje sadržaja inkorporiranog ekstrakta (20%) dovelo je do formiranja pora (Slika 4.9., d2).</s><s>U literaturi je takođe prijavljena pojava pora pri termičkom tretmanu vlakana sa inkorporiranim prirodnim ekstraktima, što je pripisano migraciji lako isparljivih jedinjenja ekstrakata usled dejstva temperature (Figueroa-Lopez et al., 2019).</s><s>Bez obzira na primećeno prisustvo pora, struktura filma sa 20% inkorporiranog ekstrakta može se smatrati generalno kompaktnom i iz tog razloga uključena je u dalju karakterizaciju.</s><s>4.2.1.2.</s><s>Debljina filmova</s> <s>Dobijene vrednosti debljine kontrolnih filmova i filmova sa inkorporiranim ekstraktom žalfije prikazane su u Tabeli 4.3.</s><s>Uočava se da je sadržaj inkorporiranog ekstrakta imao uticaj na debljinu filmova, pri čemu su sa povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta (10 i 20%) dobijeni tanji filmovi.</s><s>Ovaj efekat se može pripisati manjem prečniku elektropredenih vlakana sa većim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije i njihovom efikasnijem prevođenju u strukturu filma tokom termičkog tretmana.</s> <s>Makroskopski izgled elektropredenih vlakana na bazi poli(ε-kaprolaktona) posle termičkog tretmana prikazan je na Slici 4.10.</s><s>Primenom termičkog tretmana postignuta je transparentnost uzoraka što može biti rezultat prethodno diskutovanih strukturnih promena.</s><s>Naime, u literaturi se navodi da termički tretman dovodi do povećanja transparentnosti uzoraka zbog prevođenja struktura vlakana u strukture kontinualnih filmova, odnosno zbog smanjenja poroznosti i prelamanja svetlosti (Cherpinski et al., 2018a).</s><s>Vizuelno, snimljene fotografije ukazuju na visoku kontaktnu transparentnost filmova.</s><s>U poređenju sa kontrolnim PCL filmom, aktivni filmovi su žute boje, pri čemu se intenzitet boje povećava sa povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta.</s><s>Nastala boja potiče od boje ekstrakta žalfije.</s><s>Slično tome, Figueroa-Lopez et al. (2019) su primetili da inkorporacija ekstrakata ruzmarina i zelenog čaja dovodi do nastanka žute boje poli(3hidroksibutirat-co-3-hidroksivalerat) filmova dobijenih termičkim tretmanom elektropredenih vlakana.</s> <s>Transparentnost filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) određena je i kvantitativno.</s><s>Dobijeni rezultati prikazani su u Tabeli 4.3.</s><s>Veće T vrednosti predstavljaju manju transparentnost.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije dovela je do neznatnog smanjenja (p > 0,05) transparentnosti filmova.</s><s>Generalno, kvalitativna i kvantitativna analiza transparentnosti ukazuje da termički tretman vlakana nije doveo do degradacije polimera niti agregacije ekstrakta i da bi dobijeni filmovi kao Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina potencijalni ambalažni materijali za prehrambene proizvode omogućili vizuelnu ocenu upakovanog proizvoda.</s> <s>Kontaktni ugao između kapi vode i površine sintetisanih filmova (θ) izmeren je kako bi se ocenila kvašljivost površine filmova, odnosno njihov afinitet prema vodi.</s><s>U ovom pogledu, vrednost kontaktnog ugla sa vodom predstavlja indikator hidrofilnosti (θ < 65°) i hidrofobnosti (θ > Površine sintetisanih filmova na bazi PCL-a mogu se okarakterisati kao hidrofobne, sa malim afinitetom prema vodi (θ > 65°), što prvenstveno potiče od hidrofobne prirode polimera.</s><s>Konkretno, kontaktni ugao između kapi vode i površine kontrolnog PCL filma, odnosno filma bez inkorporiranog ekstrakta žalfije, iznosi 76,6° što je u skladu sa literaturnim podacima (č 74°) (Figueroa-Lopez et al., 2018).</s><s>U slučaju PCL filmova sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, uočava se trend povećanja stepena hidrofobnosti površina sa povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta, odnosno sa smanjenjem debljine i povećanjem heterogenosti struktura.</s><s>Tako su vrednosti kontaktnog ugla od 73,6, 92,3 i 100,8° izmerene za formulacije PCL-5E, PCL-10E i PCL-20E, respektivno.</s><s>Ovakav rezultat može se pripisati promenama u površinskoj topologiji, pri čemu heterogene, hrapave i neravne površine pokazuju veći kontaktni ugao sa vodom (Han i Krochta, 1999; Erbil et al., 2003).</s><s>Kako je prethodno diskutovano, SEM slike PCL filma sa 20% inkorporiranog ekstrakta ukazale su na prisustvo pora koje nisu primećene golim okom (Sekcija 4.2.1.1., Slika 4.9., d2).</s><s>Ove mikroskopske pore mogu zarobiti vazduh što rezultuje povećanjem kontaktnog ugla sa vodom, odnosno povećanjem hidrofobnosti površine (Lasprilla-Botero et al., 2018; Pardo-Figuerez et al., 2018).</s><s>Slično, Medina Jaramillo et al. (2015) su u svojoj studiji pokazali da se hidrofobnost površine izlivenog filma na bazi skroba može postići inkorporacijom prirodnog ekstrakta (Ilex paraguariensis).</s><s>Poređenja radi, filmovi polietilena niske gustine (LDPE, debljine 25 µm) i polietilen tereftalata (PET, debljine 77 µm) pokazuju vrednosti kontaktnog ugla Generalno, analizirani rezultati kontaktnog ugla sa vodom ukazuju na otpornost površine sintetisanih PCL filmova na kvašljivost, odnosno na širenje kapi vode po njihovoj površini, koja se poboljšava sa porastom sadržaja inkorporiranog ekstrakta žalfije.</s><s>4.2.1.5.</s><s>Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom Hemijski sastav, efekat inkorporacije ekstrakta žalfije na strukturna svojstva PCL filmova, kao i potencijalne hemijske interakcije između inkorporiranog ekstrakta i PCL matriksa ispitani su FT-IR spektroskopijom.</s><s>FT-IR spektri ekstrakta žalfije u slobodnom obliku, PCL granula i razvijenih PCL filmova, bez i sa inkorporiranim ekstraktom, prikazani su na Slici 4.11.</s><s>FT-IR spektar slobodnog ekstrakta u suvoj formi pokazuje nekoliko karakterističnih traka.</s><s>Široka traka u opsegu talasnih brojeva između 3600 i 3000 cm-1 pripisuje se vibracionim istezanjima hidroksilnih Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija grupa, a traka na oko 2925 cm-1 vibracionim istezanjima alifatičnih grupa (Torkamani et al., 2018).</s><s>Traka na oko 1715 cm-1 javlja se usled C=O vibracionih istezanja, a traka na oko 1031 cm-1 usled C−O vibracija.</s><s>Ove dve trake najverovatnije potiču od ekstrahovanih primarnih biljnih metabolita (Schulz i Baranska, 2007).</s><s>Dalje, trake uočene na oko 1596 i 1517 cm-1 potiču od vibracija istezanja benzenovog prstena što ukazuje na prisustvo sekundarnih biljnih metabolita u ekstraktu, pre svega fenolnih jedinjenja (Heneczkowski et al., 2001; Moreno et al., 2019).</s><s>Na FT-IR spektru PCL-a u formi granule uočava se intenzivna traka na oko 1722 cm-1 koja potiče od C=O vibracija.</s><s>Pored ove trake, uočavaju se i trake na oko 2941 i 2862 cm-1 koje se pripisuju asimetričnim i simetričnim vibracijama −CH2 grupa.</s><s>Trake u oblasti talasnih brojeva između 1490 i 1350 cm-1 javljaju se usled C−H vibracija, a trake na oko 1240, 1103 i 1044 cm-1 usled C−O−C vibracija u molekulu polimera.</s><s>Dalje, traka na oko 1294 cm-1 potiče od C−C i C−O valencionih vibracija u kristalnoj fazi, dok traka na oko 1168 cm-1 potiče od C−C i C−O vibracija u amorfnoj fazi polimera (Lepry et al., 2016; Ponjavic et al., 2017; Cherpinski et al., 2019).</s><s>Poređenjem spektara PCL granule i PCL filmova mogu se uočiti promene u poziciji trake koja potiče od C−O vibracija u amorfnoj fazi polimera.</s><s>Maksimum ove trake u spektrima PCL filmova je pomeren na oko 1163 cm-1 što ukazuje na moguće promene u kristaliničnosti polimera do kojih najverovatnije dolazi tokom procesa elektropredenja.</s><s>Na FT-IR spektrima aktivnih filmova uočavaju se samo trake koje potiču od PCL matriksa i koje u potpunosti prekrivaju sve trake koje potiču od ekstrakta, što ukazuje na efikasnu inkorporaciju ekstrakta žalfije unutar polimernog matriksa.</s><s>U poređenju sa kontrolnim PCL filmom, inkorporacija ekstrakta nije dovela do nastajanja novih niti promena u poziciji ili obliku postojećih traka, što ukazuje da između polimernog matriksa i inkorporirane aktivne komponente nije bilo jakih hemijskih interakcija.</s><s>Slika 4.11.</s><s>FT-IR spektri ekstrakta žalfije u slobodnom obliku, PCL granula i PCL filmova, bez i sa inkorporiranim ekstraktom žalfije</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 4.2.1.6.</s><s>Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija Uticaj inkorporacije ekstrakta žalfije na toplotna svojstva PCL filmova, u pogledu temperature topljenja (Tm) i entalpije topljenja (ΔHm), kao i na stepen kristaliničnosti (Xc), ispitan je primenom diferencijalne skenirajuće kalorimetrije (DSC).</s><s>DSC termogrami ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i filmova, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije, prikazani su na Slici 4.12., a vrednosti analiziranih parametara prikazane su u Tabeli 4.4.</s><s>Slika 4.12.</s><s>DSC termogrami ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i PCL filmova, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije Tabela 4.4.</s><s>Rezultati DSC analize PCL filmova Uzorak</s> <s>Na DSC termogramu ekstrakta žalfije u slobodnom obliku prisutan je širok endotermni pik sa maksimumom na 100,13 °C i entalpijom od 368,99 J/g, što se može pripisati gubitku rezidua rastvarača i lako isparljivih konstituenata ekstrakta.</s><s>DSC termogram PCL filma bez inkorporiranog ekstrakta pokazuje oštar i intenzivan endotermni pik na 63,78 °C, što predstavlja tačku topljenja kristalne faze PCL-a.</s><s>Ova vrednost je bliska vrednostima prijavljenim u literaturi (č 60-65 °C) za različite strukture na bazi PCL-a (Basar et al., 2017; Filipović et al., 2019).</s><s>Inkorporacija ekstrakta Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija nije uticala na Tm filmova, tako da sve ispitivane formulacije, nezavisno od prisustva i sadržaja inkorporiranog ekstrakta, pokazuju veoma slične Tm vrednosti, u opsegu od 63,23-64,23 °C. U pogledu entalpije topljenja i stepena kristaliničnosti, blage varijacije se uočavaju kod filmova sa 5 i 10% inkorporiranog ekstrakta u odnosu na kontrolni film.</s><s>Nešto veći uticaj primetan je kod filma sa 20% inkorporiranog ekstrakta, pri čemu je došlo do povećanja ΔHm za č3 J/g i Xc za č4% u odnosu na kontrolni film.</s><s>Ovakav rezultat sugeriše da se pri inkorporaciji većeg sadržaja ekstrakta žalfije najverovatnije postiže blag efekat nukleacije (Castro-Mayorga et al., 2017a).</s><s>Literaturni podaci takođe ukazuju da inkorporacija aktivnih komponenti u PCL matriks može rezultovati blagim porastom stepena kristaliničnosti (Basar et al., 2017).</s><s>DSC termogrami PCL filmova, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta, su veoma slični i ne uočavaju se razlike.</s><s>Na svim termogramima filmova prisutan je samo endotermni pik sa maksimumom na oko 63-64 °C, prethodno pripisan tački topljenja PCL-a, dok se prisustvo pika koji potiče od ekstrakta žalfije ne uočava.</s><s>Ovakav izgled termograma ukazuje da je ekstrakt žalfije efikasno inkorporiran u polimernom matriksu u vidu čvrste disperzije (Potrč et al., 2015).</s><s>Generalno, rezultati DSC analize su u saglasnosti sa FT-IR analizom i potvrđuju da između polimernog matriksa i komponenti ekstrakta nije bilo jakih hemijskih interakcija.</s><s>4.2.1.7.</s><s>Termogravimetrijska analiza</s> <s>Termička stabilnost ekstrakta žalfije u slobodnom obliku, kao i uticaj inkorporacije ekstrakta žalfije na termičku stabilnost PCL filmova ispitani su termogravimetrijskom analizom (TGA).</s><s>U ovom pogledu, određeni su sledeći parametri: temperatura na kojoj počinje degradacija uzoraka, definisana kao temperatura na kojoj dolazi do gubitka mase od 5% (Td5%), temperatura degradacije (Td), gubitak mase uzoraka na temperaturi degradacije (mTd) i rezidualna masa na 700 °C (mr700°C) (Tabela 4.5.).</s><s>TGA krive gubitka mase u funkciji od temperature (plava boja) i analiza prvog izvoda (narandžasta boja) prikazane su na Slici 4.13.</s><s>Tabela 4.5.</s><s>TGA rezultati ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i PCL filmova, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije Uzorak</s> <s>Termička degradacija ekstrakta žalfije u slobodnom obliku odvija se kroz nekoliko koraka.</s><s>Početak degradacije, definisan kao temperatura na kojoj dolazi do gubitka mase od 5%, zabeležen je na oko 106 °C i može se pripisati gubitku apsorbovane vode i lako isparljivih jedinjenja ekstrakta.</s><s>Sa daljim povećanjem temperature degradacija ekstrakta je nastavljena, pri čemu je maksimalna stopa degradacije, odnosno gubitak mase od 76,48%, dostignut na 452,14 °C. Rezidualna masa ekstrakta određena na 700 °C iznosi oko 8%.</s><s>Svi PCL filmovi, nezavisno od prisustva i sadržaja inkorporiranog ekstrakta žalfije, pokazuju veoma slične krive termičke degradacije (Slika 4.13.).</s><s>Inkorporacija ekstrakta u PCL matriks rezultovala je neznatnim varijacijama parametara termičke stabilnosti (Tabela 4.5.).</s><s>Proces termičke dekompozicije ispitivanih formulacija filmova počinje na oko 350 °C. Nešto niža Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina temperatura početka degradacije u odnosu na kontrolni film primećena je za formulaciju sa najvećim sadržajem inkorporiranog ekstrakta (PCL-20E) što najverovatnije potiče od prisustva veće količine lako isparljivih jedinjenja.</s><s>Početno smanjenje mase pripisano gubitku lako isparljivih jedinjenja kod ekstrakta žalfije u slobodnom obliku nije uočeno kod filmova sa inkorporiranim ekstraktom, dok se temperaturni opseg glavne termičke dekompozicije ekstrakta u velikoj meri poklapa sa opsegom dekompozicije filmova.</s><s>Maksimalna stopa degradacije PCL filmova, odnosno gubitak mase od oko 60%, dostignut je na skoro 400 °C. Rezidualna masa filmova na 700 °C je u opsegu od 0,87-1,38%, pri čemu su nešto veće vrednosti primećene za formulacije sa većim sadržajem inkorporiranog ekstrakta (PCL-10E i PCL-20E).</s><s>Temperatura na kojoj dolazi do maksimalne stope degradacije ispitivanih filmova slična je vrednosti prijavljenoj za elektropredena PCL vlakna, kontrolna i sa inkorporiranim karvakrolom (č393 °C, Tampau et al., 2018), kao i za kontrolni PCL film dobijen ekstruzijom iz rastopa polimera (č404 °C, Hadj-Hamou et al., 2017).</s><s>Generalno, TGA rezultati su pokazali da inkorporacija ekstrakta žalfije u PCL matriks nije uticala na termičku stabilnost filmova u poređenju sa kontrolnom formulacijom, bez inkorporiranog ekstrakta.</s><s>Takođe, ispitivane formulacije PCL filmova pokazale su termičku stabilnost do č350 °C, što ukazuje na njihovu pogodnost za zaštitu lako isparljivih aktivnih konstituenata ekstrakta.</s> <s>Slika 4.13.</s><s>TGA/dTG krive ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i PCL filmova, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije 4.2.1.8.</s><s>Mehaničke karakteristike</s> <s>U okviru mehaničke karakterizacije PCL filmova, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije, određeni su zatezna jačina, modul elastičnosti, izduženje pri kidanju i žilavost.</s><s>Dobijeni rezultati prikazani su u Tabeli 4.6.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Tabela 4.6.</s><s>Mehaničke karakteristike PCL filmova Uzorak</s> <s>*različita slova u okviru iste kolone ukazuju na statistički značajne razlike (p < 0,05) Inkorporacija ekstrakta žalfije u matriks PCL-a dovela je do neznatnog smanjenja modula elastičnosti i povećanja zatezne jačine, izduženja pri kidanju i žilavosti u odnosu na kontrolni PCL film, bez inkorporiranog ekstrakta žalfije.</s><s>Ovakav rezultat ukazuje na veoma blag plastificirajući efekat ekstrakta na matriks polimera.</s><s>Nezavisno od sadržaja inkorporiranog ekstrakta promene mehaničkih karakteristika nisu statistički značajne (p > 0,05).</s><s>Kako je prethodno diskutovano, između polimernog matriksa i konstituenata inkorporiranog ekstrakta nije bilo jakih hemijskih interakcija (Sekcija 4.2.1.5.), što može biti razlog neznatnog uticaja inkorporacije ekstrakta u matriks PCL-a na mehaničke karakteristike filmova.</s><s>Takođe, mehaničke karakteristike ispitivanih filmova su u saglasnosti sa prethodno diskutovanim termičkim karakteristikama (Sekcije 4.2.1.6. i 4.2.1.7.).</s><s>Slično dobijenim rezultatima, inkorporacija oleorezina crnog bibera u PCL slojeve višeslojnog PCL-želatin-PCL filma nije rezultovala značajnim promenama mehaničkih karakteristika (Figueroa-Lopez et al., 2018).</s><s>U poređenju sa nekim od široko korišćenih ambalažnih materijala, kao što je LDPE, pripremljeni filmovi na bazi PCL-a su čvršći, ali i manje podložni deformacijama.</s><s>Tako na primer LDPE film dobijen ekstruzijom, debljine 44 µm, pokazuje zateznu jačinu i izduženje pri kidanju od 5,88 MPa i 112,39%, respektivno (Gaikwad et al., 2017).</s><s>Posmatrano sa aspekta potencijalne primene kao ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda, razvijeni PCL filmovi su naročito pogodni u slučajevima kada se pri manipulaciji zahtevaju mehanička čvrstina i otpornost materijala na kidanje.</s> <s>Analiza barijernih svojstava materijala važna je kako bi se bolje razumela veza između njihovog sastava, strukture i svojstava, ali i da bi se stekao bliži uvid o njihovom potencijalu primene kao ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda.</s><s>U okviru barijernih svojstava PCL filmova, kontrolnog i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije, ispitana je njihova sposobnost sprečavanja prolaska vodene pare i D-limonena.</s><s>Dobijeni rezultati prikazani su u Tabeli 4.7.</s> <s>Analiza propustljivosti vodene pare kroz PCL filmove ukazala je na razlike između ispitivanih formulacija (Tabela 4.7.).</s><s>Tako je kontrolni film, bez inkorporiranog ekstrakta, ispoljio značajno jaču (p < 0,05) barijeru prema prolasku vodene pare u poređenju sa filmovima u kojima je inkorporiran veći sadržaj ekstrakta (10 i 20%).</s><s>Sa druge strane, barijera prolaska vodene pare kroz kontrolni film bila je nešto manja u poređenju sa filmom sa 5% inkorporiranog ekstrakta.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata može se uočiti zavisnost između debljine filmova (Tabela 4.3.) i propustljivosti vodene pare, pri čemu deblji filmovi pružaju jaču barijeru za prolazak vodene pare što je u skladu sa literaturom (Péroval et al., 2002; Cherpinski e al., 2018b).</s><s>Pored toga, rezultati ukazuju da sadržaj inkorporiranog ekstrakta i morfologija filmova takođe doprinose razlikama u Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija propustljivosti vodene pare.</s><s>Posmatrajući konstituente filmova, ekstrakt žalfije ima veći afinitet prema vodi u poređenju sa PCL matriksom koji je hidrofobne prirode.</s><s>Međutim, inkorporacija niskog sadržaja ekstrakta (5%) rezultovala je efikasnijim spajanjem elektropredenih vlakana i dobijanjem glatke, kompaktne strukture, bez vidljivih nepravilnosti u odnosu na strukturu kontrolnog PCL filma (Slika 4.9., a2, b2), što je najverovatnije uzrok boljih barijernih performansi formulacije PCL-5E.</s><s>U slučaju inkorporacije većih sadržaja ekstrakta (10 i 20%), manja barijerna efikasnost filmova može se pripisati većem afinitetu ekstrakta prema vodi.</s><s>Takođe, migracija lako isparljivih jedinjenja ekstrakta tokom termičkog tretmana vlakana može dovesti do stvaranja pora, što je prethodno uočeno za formulaciju PCL-20E (Slika 4.9., d2), i na taj način stvoriti put za difuziju vodene pare.</s> <s>Propustljivost vodene pare kroz kontrolni PCL film veoma je slična literaturnoj vrednosti prijavljenoj za kontrolni PCL film izliven iz rastvora (3,39 × 10-14 kg∙m/Pa∙s∙m2), pri čemu je dodatak funkcionalnog konstituenta (celulozna vlakna) takođe imao pozitivan uticaj na barijernu performansu pri sadržaju od 5%, odnosno negativan pri sadržaju od 10% (Sanchez-Garcia et al., 2008).</s><s>U poređenju sa komercijalnim ambalažnim materijalima, propustljivost vodene pare kroz (1,70 × 10-14 kg∙m/Pa∙s∙m2) nalazi se u rangu vrednosti određenih za ispitivane PCL filmove, dok polietilen tereftalat (0,23 × 10-14 kg∙m/Pa∙s∙m2) i polietilen niske gustine (0,12-0,19 × 10-14 kg∙m/Pa∙s∙m2) pokazuju bolje barijerne performanse (Péroval et al., 2002; Lagarón, 2011).</s><s>Tabela 4.7.</s><s>Propustljivost vodene pare (WVP) i D-limonena (LP) kroz PCL filmove Uzorak</s> <s>Barijerna performansa PCL filmova prema aromatičnim jedinjenjima ispitana je koristeći Dlimonen kao uobičajeno primenjivani standard za ovu svrhu (Cherpinski et al., 2018a).</s><s>Dobijeni rezultati su pokazali da je propustljivost D-limonena veća kroz filmove sa inkorporiranim ekstraktom žalfije u odnosu na kontrolni film, pri čemu trend povećanja propustljivosti ne sledi povećanje sadržaja inkorporiranog ekstrakta (Tabela 4.7.).</s><s>Generalno, uočeno je da na propustljivost D-limonena i vodene pare kroz PCL filmove ne utiču isti faktori.</s><s>D-limonen, kao nepolarno organsko jedinjenje, ima jak plastificirajući efekat na PCL, pri čemu je sorpcija ove arome od strane PCL-a velika (Cava et al., 2006; Lasprilla-Botero et al., 2018).</s><s>Tako su SanchezGarcia et al. (2008) pokazali da sorpcija D-limonena od strane kontrolnog PCL filma izlivenog iz rastvora iznosi 9,80%, a propustljivost 5,51 × 10-13 kg∙m/Pa∙s∙m2, što je više u poređenju sa PCL filmovima razvijenim u okviru ove disertacije.</s><s>Pored toga, u navedenoj studiji je pokazano da dodatak funkcionalnog konstituenta (celulozna vlakna) i povećanje njegovog sadržaja rezultuju većim stepenom sorpcije D-limonena od strane PCL filmova.</s><s>U ovom pogledu, veća permeabilnost D-limonena kroz uzorke sa inkorporiranim ekstraktom ukazuje da konstituenti ekstrakta dodatno olakšavaju sorpciju i difuziju ove arome kroz filmove.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina U poređenju sa komercijalnim ambalažnim materijalima, propustljivost D-limonena kroz PET film dobijen presovanjem (1,17 × 10-13 kg∙m/Pa∙s∙m2) nalazi se u opsegu vrednosti određenih za ispitivane PCL filmove (Sanchez-Garcia et al., 2007).</s><s>U poređenju sa korona tretiranim LDPE komercijalnim filmom (2,16 × 10-13 kg∙m/Pa∙s∙m2; Lasprilla-Botero et al., 2018), ispitivani PCL filmovi predstavljaju efikasniju barijeru za prolazak arome.</s><s>4.2.1.10.</s><s>Otpuštanje aktivnih jedinjenja iz filmova u simulante hrane Posmatrano sa aspekta potencijalne primene sintetisanih filmova kao aktivnih ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda, glavni mehanizam delovanja zasnivao bi se na otpuštanju aktivnih jedinjenja iz filmova u proizvod pri njihovom direktnom kontaktu.</s><s>Otpuštanje aktivnih jedinjenja iz polimernog matriksa odvija se kroz tri sukcesivna koraka: bubrenje polimernog matriksa i difuzija rastvarača kroz matriks; relaksacija matriksa; i difuzija aktivnih jedinjenja kroz matriks u okolni medijum (Talón et al., 2017b; Tampau et al. 2018).</s><s>U ovoj sekciji disertacije ispitivan je potencijal otpuštanja ukupnih fenolnih jedinjenja i fenolnih kiselina iz filmova u medijume koji simuliraju hranu, i to 10% i 95% (v/v) rastvore etanola u destilovanoj vodi koji simuliraju proizvode hidrofilnog i lipofilnog karaktera, respektivno.</s><s>Filmovi su u direktnom kontaktu sa medijumima inkubirani na 20 °C u trajanju od 10 dana što simulira stvarni kontakt materijala i proizvoda u temperaturnom opsegu od rashlađivanja (5°C) do ambijentalne temperature (do 20°C) tokom 3-30 dana (Regulativa Evropske komisije (EU) br. 10/2011).</s><s>Integritet filmova bio je u potpunosti očuvan nakon njihove inkubacije u kontaktu sa medijumima za otpuštanje.</s><s>Dobijeni rezultati su pokazali da je veća količina ukupnih fenolnih jedinjenja otpuštena u 95% rastvor u odnosu na 10% rastvor etanola (Tabela 4.8.), dok je količina otpuštenih fenolnih kiselina bila ispod limita detekcije nezavisno od korišćenog medijuma.</s><s>Pored toga, veća količina ukupnih fenolnih jedinjenja kvantifikovana je u medijumima koji su bili u kontaktu sa filmovima u kojima je sadržaj inkorporiranog ekstrakta veći, što je statistički bilo značajno kada je 95% rastvor etanola ispitivan kao medijum (p < 0,05).</s><s>Migracioni limit i ograničenja u pogledu količine otpuštenih fenolnih jedinjenja iz materijala predviđenih da budu u kontaktu sa hranom nisu propisani regulativom, zbog čega se u tom slučaju primenjuje generalni limit migracije od 60 mg/kg simulanta (Regulativa Evropske komisije (EU) br. 10/2011).</s><s>Vrednosti kvantifikovane za ispitivane formulacije u oba medijuma bile su ispod navedenog limita.</s><s>Tabela 4.8.</s><s>Koncentracija ukupnih fenolnih jedinjenja otpuštenih iz filmova u simulante hrane Uzorak</s> <s>* vrednosti u istoj koloni obeležene različitim slovima se statistički značajno razlikuju (p < 0,05); vrednosti iste formulacije obeležene različitim brojevima se statistički značajno razlikuju (p < 0,05) u zavisnosti od medijuma</s> <s>Na otpuštanje aktivnih jedinjenja iz polimernog matriksa utiču polarnost medijuma i hemijski afinitet između medijuma i polimera, pa je stopa otpuštanja aktivnih jedinjenja iz PCL matriksa veća što je polarnost medijuma manja (Tampau et al., 2018).</s><s>S tim u vezi, uzimajući u obzir da je PCL nepolaran polimer i da su površine ispitivanih formulacija hidrofobne (Sekcija 4.2.1.4.), pretpostavka je da je otpuštanje veće količine ukupnih fenolnih jedinjenja u 95% rastvor Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija etanola rezultat manje polarnosti ovog medijuma zbog manjeg sadržaja vode i prema tome većeg kapaciteta da dovede do relaksacije PCL matriksa i oslobađanja inkorporiranih aktivnih jedinjenja.</s><s>Generalno, dobijeni rezultati ukazuju da razvijeni filmovi na bazi PCL-a sa inkorporiranim ekstraktom žalfije imaju potencijal da budu korišćeni kao materijali koji će oslobađati aktivne konstituente u prehrambene proizvode, naročito one sa lipofilnim karakterom.</s><s>4.2.1.11.</s><s>Antioksidativna aktivnost</s> <s>Antioksidativni potencijal filmova na bazi PCL-a ocenjen je kao sposobnost filmova da u direktnom kontaktu sa rastvorom DPPH● neutrališu ovaj slobodni radikal.</s><s>Uzimajući u obzir prethodno diskutovane rezultate u pogledu otpuštanja aktivnih jedinjenja u simulante hrane, DPPH● je odabran kao model koji predstavlja lipofilne slobodne radikale koji se javljaju u sistemima podložnim oksidaciji gde učestvuju u lančanim reakcijama iniciranim autooksidacijom lipida ili drugih nezasićenih jedinjenja (Molyneux, 2004; Roby et al., 2013).</s><s>Integritet filmova bio je u potpunosti očuvan nakon njihove inkubacije u direktnom kontaktu sa rastvorom DPPH●.</s><s>Kontrolni uzorak, bez inkorporiranog ekstrakta žalfije, pokazao je sposobnost inhibicije DPPH● radikala od 3,64%.</s><s>Ova antioksidativna aktivnost je veoma slaba i pre se može pripisati apsorpciji DPPH● od strane filma tokom njihovog kontakta (Aytac i Uyar, 2016).</s><s>Značajno jača (p < 0,05) sposobnost filmova da „gase“ aktivnost slobodnih radikala postignuta je inkorporacijom ekstrakta žalfije i povećanjem količine inkorporiranog ekstrakta.</s><s>Tako je procenat inhibicije DPPH● slobodnog radikala pri kontaktu sa formulacijama sa 5, 10 i 20% inkorporiranog ekstrakta iznosio 30,64, 53,84 i 86,46%, respektivno.</s><s>Ovakav rezultat jasno pokazuje da antioksidativna aktivnost pripremljenih formulacija potiče isključivo od inkorporiranog ekstrakta žalfije.</s><s>Kako je u Sekciji 4.1.2.3. objašnjeno, ekstrakt žalfije ima sposobnost inhibicije DPPH● slobodnog radikala koja se u velikoj meri pripisuje prisutnim fenolnim jedinjenjima i njihovom kapacitetu da doniraju atom vodonika slobodnom radikalu i na taj način dovedu do njegove redukcije.</s><s>Prema tome, dobijeni rezultat sugeriše da je sposobnost ekstrakta da neutrališe reaktivne slobodne radikale zadržana pri njegovoj inkorporaciji u PCL matriks, odnosno tokom procesa elektropredenja i termičkog tretmana.</s><s>Na ovaj način razvijeni su antioksidativni materijali kao potencijalni aktivni ambalažni materijali za pakovanje prehrambenih proizvoda sa inovativnom funkcijom u prevenciji oksidacionih procesa i kvarenja upakovanih proizvoda.</s><s>4.2.1.12.</s><s>Antibakterijska aktivnost</s> <s>Antibakterijska efikasnost filmova na bazi PCL-a prema patogenim bakterijama: S. aureus (Gram-pozitivan soj) i E. coli (Gram-negativan soj) ocenjena je kao sposobnost filmova da pri direktnom, površinskom kontaktu sa bakterijama dovedu do redukcije njihovog broja.</s><s>Dobijeni rezultati prikazani su u Tabeli 4.9.</s> <s>PCL film bez inkorporiranog ekstrakta žalfije nije ispoljio antibakterijsku aktivnost (R < 0,5) prema testiranim sojevima bakterija, što je u skladu sa literaturom (Radisavljevic et al., 2018).</s><s>Efekat inhibicije rasta bakterija postignut je inkorporacijom ekstrakta žalfije u PCL matriks.</s><s>Sve formulacije filmova sa inkorporiranim ekstraktom, nezavisno od sadržaja ekstrakta, ispoljile su potpun baktericidni efekat na S. aureus.</s><s>Naime, na MHA nije došlo do porasta kolonija S. aureus nakon 24 h kontakta ovog bakterijskog soja sa filmovima koji su sadržali ekstrakt (PCL-5E, PCL10E, PCL-20E).</s><s>Sa druge strane, dobijeni rezultati su ukazali na veću rezistentnost E. coli prema dejstvu filmova.</s><s>Tako je inhibitorni efekat filmova na E. coli zavisio od sadržaja inkorporiranog ekstrakta, pri čemu je površinska redukcija broja bakterija pri kontaktu sa filmovima neznatno porasla pri povećanju sadržaja inkorporiranog ekstrakta sa 5 na 10%, i značajno pri povećanju sadržaja ekstrakta na 20%.</s><s>U tom pogledu, antibakterijska aktivnost filmova prema E. coli može se formulaciju PCL-20E (Tabela 4.9.).</s><s>Razlika u osetljivosti S. aureus i E. coli pri kontaktu sa PCL Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina filmovima sa inkorporiranim ekstraktom žalfije može se pripisati prethodno diskutovanim antibakterijskim svojstvima ekstrakta (Sekcija 4.1.2.4.).</s><s>Podsećanja radi, veće koncentracije ekstrakta u slobodnom obliku potrebne su za postizanje inhibitornih i baktericidnih efekata na E. coli u odnosu na S. aureus, što je pripisano kompleksnijoj građi E. coli, kao Gram-negativne bakterije, i prisustvu spoljašnje membrane koja deluje kao barijera za prolazak aktivnih jedinjenja.</s><s>Tako kompleksnija građa E. coli može biti uzrok veće rezistentnosti ovog soja bakterije ne samo prema delovanju slobodnog ekstrakta, već i filmova sa inkorporiranim ekstraktom.</s><s>Tabela 4.9.</s><s>Antibakterijska aktivnost PCL filmova Uzorak</s> <s>Generalno, dobijeni rezultati sugerišu da je sposobnost inhibitornog i baktericidnog delovanja ekstrakta na patogene bakterije održana tokom procesa elektropredenja i termičkog tretmana.</s><s>Time su inkorporacijom ekstrakta žalfije u matriks PCL-a razvijeni ne samo antioksidativni, već i antibakterijski materijali koji kao potencijalni aktivni ambalažni materijali za pakovanje prehrambenih proizvoda mogu imati važan doprinos u očuvanju kvaliteta i bezbednosti upakovanog proizvoda.</s> <s>4.2.1.13.</s><s>Razgradnja u model sistemu komposta Razgradnja PCL filmova ispitana je u model sistemu komposta, bez i sa dodatkom bakterijske kulture P. aeruginosa.</s><s>Ovaj bakterijski soj odabran je zbog sposobnosti da luči enzime lipaze koje mogu raskidati estarske veze PCL lanaca (Valdés et al., 2016; Filipović et al., 2019).</s><s>Prema tome, cilj ove eksperimentalne sekcije bio je da se ispita potencijal razgradnje PCL filmova u uslovima prirodnog okruženja, ali i u uslovima koji mogu ubrzati stopu razgradnje filmova.</s><s>Razgradnja filmova analizirana je vizuelno, poređenjem izgleda filmova pre stavljanja u kompost i nakon određenog vremena kompostiranja (Slika 4.14.).</s><s>Pored toga, stepen razgradnje filmova određen je gravimetrijski, kao gubitak mase u funkciji od vremena (Slika 4.15.).</s><s>Potpuna razgradnja uzoraka definisana je kao dezintegracija uzoraka do neuočljivih i/ili sitnih nemerljivih komada rasutih u kompostu.</s> <s>Sve formulacije filmova, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije, podlegli su razgradnji u model sistemima komposta, pri čemu je različita stopa razgradnje uočena u kompostu bez i sa dodatkom bakterijske kulture P. aeruginosa.</s><s>U slučaju komposta bez dodatka bakterijske kulture eksperiment je trajao 4 meseca.</s><s>Na kraju svakog meseca uzorci su vađeni iz komposta i analizirani.</s><s>Nakon 1. meseca inkubacije u kompostu uočena je promena boje, gubitak transparentnosti i početak dezintegracije svih ispitivanih formulacija filmova.</s><s>Promena boje i gubitak transparentnosti nastaju usled promena indeksa prelamanja svetlosti tokom razgradnje u kompostu (Martínez-Abad et al., 2016), dok do dezintegracije dolazi usled dejstva zemljišnih mikroorganizama (Ponjavic et al., 2017).</s><s>Dezintegracija je nastavljena tokom vremena, pri čemu su Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija još veći gubici mase filmova izmereni nakon 2. meseca inkubacije.</s><s>Formulacije PCL, PCL-10E i PCL-20E bile su u potpunosti dezintegrisane bez vidljivih delova u kompostu nakon 3. meseca inkubacije.</s><s>Sa druge strane, formulacija PCL-5E ispoljila je sporiju stopu razgradnje dostižući potpunu dezintegraciju nakon 4. meseca inkubacije.</s><s>Sporija stopa razgradnje PCL-5E filma može se pripisati većoj debljini ovog filma u poređenju sa ostalim formulacijama filmova (Sekcija 4.2.1.2.).</s><s>Slika 4.14.</s><s>Dezintegracija PCL filmova u model sistemu komposta bez (a) i sa dodatkom bakterijske kulture P. aeruginosa (b)</s> <s>Dodatak bakterijske kulture P. aeruginosa u kompost znatno je ubrzao stepen razgradnje PCL filmova, pa je u ovom slučaju eksperiment trajao 4 nedelje.</s><s>Na kraju svake nedelje uzorci su Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina vađeni iz komposta i analizirani.</s><s>Već nakon 1. nedelje uočene su promene koje potiču od razgradnje filmova, a stopa razgradnje se povećavala tokom vremena.</s><s>Na kraju 4. nedelje svi uzorci su bili u potpunosti dezintegrisani i u veoma sitnim komadima rasuti po kompostu.</s><s>Ovakav rezultat ukazuje da je nakon dodatka kulture P. aeruginosa u kompost došlo do lučenja enzima koji su katalizovali razgradnju filmova.</s><s>Katalitička aktivnost se pripisuje pre svega Pseudomonas lipazi koja pokazuje sposobnost razgradnje i amorfnih i kristalnih regija PCL filmova (Liu et al., 2000).</s><s>Slika 4.15.</s><s>Gubitak mase PCL filmova tokom inkubacije u model sistemu komposta bez (a) i sa dodatkom bakterijske kulture P. aeruginosa (b) Generalno, dobijeni rezultati su pokazali da inkorporacijom ekstrakta žalfije koji pokazuje antimikrobnu aktivnost nije narušena razgradivost PCL filmova u kompostu od strane prirodno prisutnih mikroorganizama, niti dodate bakterijske kulture.</s><s>Međutim, uočeno je da se razgradnja ispitivanih formulacija filmova tokom inkubacije u kompostu, pre dostizanja potpune dezintegracije, ne odvija istim intenzitetom.</s><s>Prema Ponjavic et al. (2017, 2018) razgradnja filmova na bazi PCL-a u kompostu odvija se od površine ka unutrašnjosti kroz mehanizam nehomogene površinske erozije.</s><s>Nehomogenost ovog mehanizma ukazuje da stepen kontakta sa kompostom i/ili rast zemljišnih mikroorganizama nisu bili homogeni po celoj površini filmova što dovodi do fragmentacije pojedinih delova filmova pre potpune dezintegracije (Fukushima et al., 2010b; Ponjavic et al., 2017).</s><s>Ipak, svi filmovi su ispoljili podložnost potpunoj razgradnji u kompostu od strane prisutnih mikroorganizama, a koja može biti i ubrzana dodatkom bakterijske kulture P. aeruginosa, što je veoma važno posmatrano sa aspekta potencijalne primene filmova kao ambalažnih materijala.</s> <s>Kontrolne i aktivne strukture materijala na bazi zeina, odnosno strukture na bazi zeina bez inkorporiranog ekstrakta i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije, razvijene su primenom tehnika elektropredenja i izlivanja iz rastvora.</s><s>4.3.1.1.</s><s>Sinteza vlakana i filmova na bazi zeina i ekstrakta žalfije Vlakna zeina, kontrolna i sa 10% (w/w) inkorporiranog ekstrakta žalfije, dobijena su tehnikom elektropredenja.</s><s>Proces elektropredenja bio je kontinualan i stabilan pri čemu nije uočeno formiranje vlakana makroskopskih dimenzija niti kapanje rastvora.</s><s>SEM analiza je pokazala da su vlakna zeina glatka i pravilnog oblika (Slika 4.16.).</s><s>Međutim, uzorke dobijene elektropredenjem nije bilo moguće odvojiti sa folija bez narušavanja njihovog integriteta usled loših mehaničkih karakteristika što je neprihvatljivo sa aspekta potencijalne primene kao ambalažnih materijala.</s><s>Mehaničke karakteristike filmova dobijenih izlivanjem iz rastvora takođe nisu bile zadovoljavajuće zbog izražene krtosti.</s><s>Iz tog razloga, dalji fokus je bio usmeren na pripremu blendi zeina sa drugim polimerima u cilju prevazilaženja navedenih problema.</s><s>Slika 4.16.</s><s>Makroskopski i mikroskopski izgled i strukture vlakana zeina bez (Z) i sa 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije (Z-10E) 4.3.1.2.</s><s>Sinteza vlakana i filmova na bazi zeina, poli(etilen-oksida) i ekstrakta žalfije PEO, sintetički polimer, korišćen je za pripremu blende sa zeinom, pre svega zbog dobrih mehaničkih karakteristika, kao što je veliko izduženje pri kidanju (Grkovic et al., 2017), ali i zbog drugih karakteristika, kao što su niska cena, procesibilnost i biorazgradivost (Grkovic et al., 2015).</s><s>Iako su zein i PEO u potpunosti rastvoreni u istom rastvoru bez razdvajanja faza, tokom sinteze je došlo do razdvajanja faza, najverovatnije usled neadekvatnih koncentracija i odnosa polimera za dobijanje uniformnih vlakana, odnosno filmova.</s><s>Kod uzoraka dobijenih elektropredenjem uočavaju se različito obojeni delovi usled razdvajanja faza polimera (Slika 4.17.).</s><s>Ovo razdvajanje faza je još očiglednije kod izlivenih uzoraka nakon isparavanja rastvarača pri čemu je uočena aglomeracija Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina zeina na površini.</s><s>Zbog navedenih zapažanja, vlakna i filmovi na bazi zeina i PEO su smatrani neprihvatljivim i nisu bili dalji predmet ispitivanja.</s><s>Slika 4.17.</s><s>Makroskopski izgled vlakana na bazi zeina i poli(etilen oksida) bez (Z-PEO) i sa 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije (Z-PEO-10E) 4.3.1.3.</s><s>Sinteza vlakana i filmova na bazi zeina, želatina i ekstrakta žalfije Sledeći pristup bio je usmeren na sintezu potencijalno jestivih blendi biopolimera, zeina i želatina (ZG), kako bi se kroz njihovu sinergiju iskoristile prednosti oba proteina, a smanjili individualni nedostaci (Ganiari et al., 2017; Fan et al., 2018).</s><s>Biopolimerna vlakna na bazi zeina i želatina, kontrolna i sa 5 i 10% (w/w) inkorporiranog ekstrakta žalfije, dobijena su tehnikom elektropredenja.</s><s>Proces elektropredenja bio je kontinualan i stabilan bez nastajanja vlakana makroskopskih dimenzija ili kapanja rastvora.</s><s>U slučaju rastvora sa 20% (w/w) ekstrakta kontinualnost procesa bila je narušena uz periodičnu pojavu spajanja vlakana i nastajanja vlakana makroskopskih dimenzija zbog čega ova formulacija nije obuhvaćena daljom analizom.</s> <s>Filmovi izliveni iz rastvora bili su fleksibilni, vizuelno homogeni i kompaktni bez vidljivih defekata nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije u njima.</s><s>Za razliku od uzoraka dobijenih elektropredenjem, filmovi izliveni iz rastvora bili su transparentni.</s><s>Primećeno je da su filmovi sa inkorporiranim ekstraktom (5 i 10%, w/w) bili tamnije boje u poređenju sa kontrolnim proteinskim filmom.</s> <s>Na osnovu ovih zapažanja, odlučeno je da vlakna i filmovi na bazi zeina i želatina budu predmet dalje karakterizacije.</s><s>Oznake uzoraka korišćene u daljem tekstu date su u Tabeli 4.10., a vizuelni izgled uzoraka prikazan je na Slici 4.18.</s> <s>Slika 4.18.</s><s>Makroskopski izgled vlakana (I red) i filmova (II red) na bazi zeina i želatina, kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije.</s><s>Fleksibilnost vlakana (III red, Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 4.3.2.</s><s>KARAKTERIZACIJA VLAKANA I FILMOVA NA BAZI PROTEINA I EKSTRAKTA ŽALFIJE</s> <s>SEM analiza uzoraka na bazi proteina ukazuje na jasne strukturne razlike u zavisnosti od primenjene tehnike dobijanja (Slika 4.19.).</s><s>Primenom tehnike elektropredenja dobijene su strukture sačinjene od isprepletanih, gusto raspoređenih vlakana (Slika 4.19., a1-b1-c1).</s><s>Nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije, dobijena su homogena vlakna, pravilnog i uniformnog oblika, glatke površine, bez vidljivih strukturnih i površinskih defekata.</s><s>Analizirane morfološke karakteristike ukazuju na homogenu disperziju ekstrakta unutar vlakana.</s><s>Distribucija prečnika vlakana na bazi zeina i želatina u zavisnosti od sadržaja inkorporiranog ekstrakta žalfije prikazana je na Slici 4.19., a2-b2-c2.</s><s>Inkorporacija ekstrakta uticala je na prečnik vlakana (p < 0,05), pri čemu su sa povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta dobijena vlakna većeg prečnika.</s><s>Kada se uzme u obzir da su procesni parametri elektropredenja bili identični za dobijanje svih formulacija, pretpostavka je da je dodatak ekstrakta doveo do promena karakteristika rastvora što može biti uzrok zapaženog povećanja prečnika vlakana.</s><s>Tako se na primer, pri povećanju viskoznosti polimernog rastvora povećava stepen uvrtanja lanaca polimera i smanjuje intenzitet istezanja mlaza rastvora tokom procesa elektropredenja što dovodi do nastanka debljih vlakana (Altan et al., 2018).</s><s>Sličan trend povećanja prečnika elektropredenih vlakana na bazi zeina i želatina primetili su Li et al. (2020) nakon inkorporacije resveratrola.</s><s>Slika 4.19.</s><s>SEM slike zein-želatin vlakana (gore), distribucija prečnika vlakana (sredina) i SEM Ana S. Salević</s> <s>Strukture proteinskih blendi dobijenih tehnikom izlivanja filmova iz rastvora prikazane su na Slici 4.19., a3-b3-c3.</s><s>Površine svih filmova nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije u njima su kontinualne i kompaktne, bez vidljivih pora, pukotina ili razdvajanja faza.</s><s>Ovakva morfologija ukazuje na kompatibilnost zeina, želatina i inkorporiranog ekstrakta žalfije (Bonilla i Sobral, 2016).</s><s>Međutim, primetno je prisustvo talasastih zona na površinama filmova što se može pripisati procesu sušenja.</s><s>Naime, kod tehnike izlivanja filmova iz rastvora isparavanje rastvarača odvija se sporo na površini rastvora što može uticati na agregaciju i orijentaciju proteinskih lanaca i ostaviti trag na površini formiranog filma (Deng et al., 2018a).</s><s>Poboljšanje morfologije u vidu smanjenja talasastih zona površine filmova na bazi proteina postignuto je inkorporacijom ekstrakta žalfije.</s><s>Homogenije površine filmova sa inkorporiranim ekstraktom u odnosu na površinu kontrolnog filma mogu biti rezultat potencijalnih interakcija između konstituenata ekstrakta i proteina što utiče na orijentaciju lanaca proteina i njihovo homogenije deponovanje tokom sušenja.</s><s>Sličan efekat postizanja homogenijih površina zapažen je za izlivene filmove na bazi želatina nakon inkorporacije ekstrakta zelenog čaja što je pripisano interakcijama proteina sa fenolnim jedinjenjima ekstrakta (Wu et al., 2013).</s><s>4.3.2.2.</s><s>Debljina materijala</s> <s>U tabeli 4.11. prikazane su vrednosti debljine uzoraka na bazi proteina dobijenih tehnikama elektropredenja i izlivanja iz rastvora.</s><s>U slučaju tehnike elektropredenja, inkorporacija ekstrakta žalfije dovela je do povećanja debljine dobijenih uzoraka (p < 0,05) u poređenju sa kontrolnim uzorkom.</s><s>Analizom vrednosti debljine elektropredenih uzoraka i prečnika vlakana koja ih sačinjavaju (Slika 4.19.) uočava se trend povećanja debljine uzoraka usled povećanja prečnika vlakana sa inkorporiranim ekstraktom.</s><s>Ipak, razlika u debljini uzoraka sa inkorporiranim ekstraktom u zavisnosti od sadržaja ekstrakta nije bila statistički značajna (p > 0,05).</s><s>U slučaju tehnike izlivanja iz rastvora, inkorporacija ekstrakta dovela je do neznatnog porasta debljine dobijenih uzoraka (p > 0,05) što ukazuje da je ekstrakt homogeno distribuiran unutar proteinskog matriksa.</s><s>Poređenjem formulacija sa inkorporiranim ekstraktom istog sastava u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje uočavaju se razlike u debljini.</s><s>Uzorci filmova izlivenih iz rastvora su tanji u odnosu na elektropredene uzorke istog sastava što je rezultat prethodno diskutovanih strukturnih razlika.</s><s>Naime, filmovi izliveni iz rastvora imaju veću gustinu i kompaktniju strukturu, pa je stoga njihova debljina manja.</s><s>Slično tome, Del Gaudio et al. (2011) su pokazali da se tanji uzorci na bazi poliestara dobijaju tehnikom izlivanja iz rastvora u poređenju sa tehnikom elektropredenja.</s> <s>* vrednosti u istoj koloni obeležene različitim slovima se statistički značajno razlikuju (p < 0,05); vrednosti formulacija istog sastava obeležene različitim brojevima se statistički značajno razlikuju (p < 0,05) u zavisnosti od tehnike dobijanja Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 4.3.2.3.</s><s>Transparentnost</s> <s>Makroskopski izgled i kontaktna transparentnost uzoraka na bazi proteina prikazani su na Slici 4.20.</s><s>Vizuelno, razlike između elektropredenih struktura i filmova izlivenih iz rastvora su očigledne i rezultat su prethodno opisanih strukturnih razlika (Sekcija 4.3.2.1.).</s><s>Elektropredene strukture, nezavisno od inkorporiranog ekstrakta žalfije, su bele boje i u potpunosti netransparentne, jer struktura sačinjena od isprepletanih, tankih vlakana dovodi do prelamanja i rasejanja svetlosti (Tijing et al., 2013; Cherpinski et al., 2018a).</s><s>Sa druge strane, usled kompaktne i kontinualne strukture filmovi izliveni iz rastvora pokazuju dobru kontaktnu transparentnost.</s><s>Film bez inkorporiranog ekstrakta je žute boje.</s><s>U ovom pogledu, pokazano je da blende zeina i želatina kombinuju efikasnost zeina da blokira prolazak svetlosti i transparentnost želatina (Xia et al., 2019).</s><s>Inkorporacija ekstrakta i povećanje njegovog sadržaja dovode do tamnije boje koja potiče upravo od boje ekstrakta.</s><s>Ovaj efekat je u skladu sa literaturnim podacima.</s><s>Tako tamnija boja proteinskih filmova sa inkorporiranim prirodnim ekstraktima može doprineti efikasnijem blokiranju svetlosti i zaštiti od oksidacije (Gómez-Estaca et al., 2009).</s><s>Transparentnost filmova izlivenih iz rastvora određena je i kvantitativno, a dobijeni rezultati su prikazani u Tabeli 4.11.</s><s>Generalno, transparentnost filmova je veoma slična (p > 0,05) bez obzira na prisustvo i sadržaj ekstrakta što ukazuje na kompatibilnost komponenti i uređenost matriksa.</s><s>Posmatrano sa aspekta potencijalne primene sintetisanih elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora kao ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda izbor bi zavisio od specifične uloge u zavisnosti od toga da li treba da se omogući vizuelno ispitivanje upakovanog proizvoda.</s><s>Slika 4.20.</s><s>Kontaktna transparentnost uzoraka dobijenih elektropredenjem (gore) i izlivanjem iz 4.3.2.4.</s><s>Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom Efekat inkorporacije ekstrakta žalfije na strukturna svojstva proteinskog matriksa, kao i potencijalne hemijske interakcije između konstituenata sintetisanih vlakana i filmova ispitani su FTIR spektroskopijom.</s><s>FT-IR spektri nativnih konstituenata (ekstrakt žalfije, zein, želatin, glicerol), kao i spektri sintetisanih elektropredenih vlakana i izlivenih filmova, kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije, prikazani su na Slici 4.21.</s><s>Na FT-IR spektru suvog ekstrakta u slobodnom obliku uočavaju se trake koje su prethodno opisane u Sekciji 4.2.1.5.</s><s>FT-IR spektri matriksa pokazuju tipične trake identifikovane za materijale na bazi proteina.</s><s>Karakteristične trake zeina javljaju se na oko 1646 cm-1 usled C=O vibracionih istezanja (amidna traka I) i na oko 1529 cm-1 usled N−H vibracionih savijanja i C−N istezanja Ana S. Salević</s> <s>(amidna traka II) (Brahatheeswaran et al., 2012; Neo et al., 2013).</s><s>Slične trake prisutne su i na spektru želatina, ali na različitim pozicijama u poređenju sa spektrom zeina (amidna traka I na oko 1634 cm-1 i amidna traka II na oko 1539 cm-1) što ukazuje na strukturne razlike između ova dva proteina.</s><s>Spektri oba proteina pokazuju trake na oko 3290, 2960 i 1230 cm-1 koje potiču od N−H vibracionih istezanja (amid A), C−H vibracionih istezanja alifatičnih grupa, i kombinacije vibracija C−N istezanja i N−H savijanja (amid III), redom (Deng et al., 2018a).</s><s>Dalje, na spektru glicerola uočava se intenzivna traka na oko 1030 cm-1 usled C−O vibracionih istezanja (de Barros et al., Slika 4.21.</s><s>FT-IR spektri nativnih konstituenata i sintetisanih elektropredenih vlakana (a) i izlivenih filmova (b), kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije FT-IR spektri sintetisanih biopolimernih materijala su veoma slični spektrima čistih proteina, ali i međusobno, nezavisno od primenjene tehnike za njihovo dobijanje.</s><s>Potencijalne interakcije koje se ogledaju u preklapanju traka zeina i želatina su slabe i do njih dolazi tokom formiranja vlakana, odnosno filmova.</s><s>Pri tom, nije uočeno razdvajanje traka što ukazuje na homogenu distribuciju konstituenata vlakana i filmova.</s><s>Dalje, važno je napomenuti da pozicija amidne trake I daje informacije o sekundarnoj strukturi proteina.</s><s>Elektropredena vlakna i izliveni filmovi, kontrolni i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta, pokazuju amidnu traku I na oko 1647-1643 cm-1 što odgovara slučajnoj konfiguraciji proteina (Bourassa et al., 2010).</s><s>Intenzivna traka koja potiče od glicerola (1030 cm-1) vidljiva je na spektrima vlakana i filmova, pri čemu je uočeno njeno pomeranje ka višim talasnim brojevima (nova pozicija na oko 1041 cm-1) najverovatnije usled interakcija glicerola sa proteinima kroz nastajanje vodoničnih veza i promene molekulske veze između proteina (Yan et al., 2017).</s><s>Na FT-IR spektrima vlakana i filmova sa inkorporiranim ekstraktom žalfije nisu vidljive trake koje potiču od ekstrakta što potencijalno ukazuje na efikasnu inkorporaciju ekstrakta unutar matriksa proteina.</s><s>Pored toga, inkorporacija ekstrakta nije dovela do promena u poziciji ili obliku Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina traka koje potiču od matriksa, niti do pojave novih traka, na osnovu čega se može pretpostaviti da je ekstrakt fizički inkorporiran u proteinskom matriksu bez značajnih hemijskih interakcija.</s><s>4.3.2.5.</s><s>Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija Uticaj inkorporacije ekstrakta žalfije na toplotna svojstva, i to na temperaturu denaturacije (Td) i entalpiju denaturacije (ΔHd), elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora na bazi zeina i želatina, ispitan je primenom diferencijalne skenirajuće kalorimetrije (DSC).</s><s>DSC termogrami ekstrakta žalfije u slobodnom obliku, kao i vlakana i filmova, kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta, prikazani su na Slici 4.22., a dobijeni rezultati u Tabeli 4.12.</s><s>Na DSC termogramu ekstrakta žalfije u slobodnom obliku uočava se širok endotermni pik sa maksimumom na 100,13 °C i entalpijom od 368,99 J/g, prethodno pripisan gubitku rezidua rastvarača i lako isparljivih konstituenata (Sekcija 4.2.1.6.).</s><s>Posmatrajući DSC termograme vlakana i filmova na bazi zeina i želatina, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta, uočavaju se jasne razlike u toplotnim svojstvima koje potiču od tehnika primenjenih za njihovo dobijanje.</s><s>Slika 4.22.</s><s>DSC termogrami ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i ZG elektropredenih vlakana (a) i izlivenih filmova (b), kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta Tabela 4.12.</s><s>Rezultati DSC analize ZG elektropredenih vlakana i izlivenih filmova Uzorak</s> <s>DSC termogram ZG elektropredenih vlakana bez inkorporiranog ekstrakta žalfije pokazuje endotermni pik sa maksimumom na 81,17 °C što predstavlja temperaturu denaturacije.</s><s>Određena vrednost je veoma bliska vrednosti prijavljenoj u literaturi (83,77 °C) za elektropredena vlakna na bazi zeina i želatina, takođe pri odnosu 3:1 (w/w) u korist zeina (Deng et al., 2018b).</s><s>Generalno, temperatura denaturacije proteinskih matriksa zavisi od uređenosti strukture (Li et al., 2020).</s><s>Inkorporacija 5% ekstrakta u elektropredena vlakna rezultovala je neznatnim varijacijama toplotnih svojstava, dok je inkorporacija 10% ekstrakta dovela do povećanja vrednosti Td i ΔHd u odnosu na kontrolna ZG vlakna.</s><s>Povećanje temperature denaturacije usled inkorporacije veće količine ekstrakta ukazuje na potencijalne interakcije između biopolimera i aktivnih konstituenata.</s><s>Na ovaj način nastaju kompaktnije i uređenije strukture koje zahtevaju veću količinu toplotne energije za denaturaciju (Deng et al., 2019; Zhang et al., 2019).</s><s>Prema tome, dobijeni rezultati ukazuju da pri inkorporaciji većeg sadržaja ekstrakta žalfije u ZG vlakna dolazi do mogućih interakcija između konstituenata ekstrakta i proteina koje prethodno nisu detektovane FT-IR analizom.</s><s>U slučaju ZG filma izlivenog iz rastvora, bez inkorporiranog ekstrakta žalfije, na DSC termogramu uočava se endotermni pik sa maksimumom na 144,29 °C što odgovara njegovoj temperaturi denaturacije.</s><s>Inkorporacija ekstrakta u izlivene filmove dovela je do blagih varijacija toplotnih svojstava, tako da sve ispitivane formulacije filmova, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta, pokazuju veoma slične vrednosti Td i ΔHd, u opsegu od 141,76-145,54 °C i 60,78-64,45 J/g, respektivno.</s><s>Takođe, endotermni pikovi manjeg intenziteta sa maksimumima na 69,56, 69,67 i 73,50 °C se uočavaju za formulacije ZGf, ZG-5Ef i ZG-10Ef.</s><s>Ovi pikovi se mogu pripisati prelasku u staklasto stanje, a blag porast temperature prelaska u staklasto stanje usled povećanja sadržaja inkorporiranog ekstrakta ukazuje na potencijalne interakcije slabog intenziteta između konstituenata ekstrakta i biopolimera (Deng et al.,2019).</s><s>Poređenjem toplotnih svojstava vlakana i filmova uočava se uticaj tehnike primenjene za njihovo dobijanje, pa su tako Td vrednosti elektropredenih vlakana znatno niže u poređenju sa Td vrednostima ZG filmova istog sastava dobijenih izlivanjem iz rastvora.</s><s>Ove razlike mogu poticati od razlika u brzini isparavanja rastvarača tokom sinteze, kao i od morfoloških razlika između vlakana i filmova.</s><s>U ovom pogledu, brzina isparavanja rastvarača utiče na uređenost strukture, pa se usled znatno bržeg isparavanja rastvarača tokom procesa elektropredenja dobijaju manje uređene strukture u odnosu na strukture dobijene izlivanjem filmova iz rastvora (Krstić et al., 2017).</s><s>Na termogramima ZG vlakana i filmova sa inkorporiranim ekstraktom žalfije, nezavisno od primenjene tehnike sinteze i sadržaja inkorporiranog ekstrakta, ne uočava se prisustvo pika koji potiče od ekstrakta što sugeriše da je ekstrakt efikasno inkorporiran u matriksu proteina.</s><s>4.3.2.6.</s><s>Termogravimetrijska analiza</s> <s>Uticaj inkorporacije ekstrakta žalfije na termičku stabilnost elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora na bazi zeina i želatina ispitan je termogravimetrijskom analizom (TGA).</s><s>TGA krive gubitka mase u funkciji od temperature (plava boja) i analiza prvog izvoda (narandžasta boja) prikazane su na Slici 4.23.</s><s>U ovom pogledu, određeni su sledeći parametri: temperatura na kojoj počinje degradacija uzorka, definisana kao temperatura na kojoj dolazi do gubitka 5% mase (Td5%), temperatura degradacije (Td), gubitak mase uzorka na temperaturi Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 4.23.</s><s>TGA/dTG krive ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i ZG elektropredenih vlakana (levo) i izlivenih filmova (desno), kontrolnih i sa inkorporiranim ekstraktom Ana S. Salević</s> <s>Tabela 4.13.</s><s>Rezultati TGA ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i ZG elektropredenih vlakana i izlivenih filmova, kontrolnih i sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta Uzorak</s> <s>Termička degradacija ekstrakta žalfije u slobodnom obliku odvija se kroz nekoliko koraka prethodno objašnjenih u Sekciji 4.2.1.7.</s><s>Početak degradacije, odnosno temperatura na kojoj dolazi do gubitka mase ekstrakta od 5%, usled gubitka apsorbovane vode i lako isparljivih konstituenata dešava se na 106 °C, dok se maksimalna stopa degradacije, odnosno gubitak mase od 76,48%, Termička degradacija elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora na bazi zeina i želatina odvija se kroz tri koraka (Slika 4.23.).</s><s>Početak degradacije ispitivanih formulacija vlakana, odnosno gubitak mase od 5%, uočen je u temperaturnom opsegu od 168-183 °C i viši je u odnosu na temperaturni opseg u kom ispitivane formulacije filmova istog sastava gube 5% mase (136-142 °C).</s><s>Ovaj gubitak mase uzoraka može se pripisati gubitku vode i lako isparljivih jedinjenja (Neo et al., 2013).</s><s>Sa daljim povećanjem temperature gubitak mase uzoraka se nastavlja, pri čemu dolazi do pojave dva karakteristična pika.</s><s>Ovi pikovi su na dTG krivama vlakana prisutni u temperaturnim opsezima od 196-225 °C i 302-310 °C, a odgovaraju gubicima mase od 13-17% i 46-50%, respektivno.</s><s>Posmatrajući dTG krive filmova, pikovi se nalaze u opsegu od 219-265 °C i 304-314 °C, a odgovaraju gubicima mase od 20-28% i 50-55%, respektivno.</s><s>Prvi pik najverovatnije potiče od gubitka glicerola i vezane sirćetne kiseline, odnosno od dekompozicije proteinskog matriksa, dok drugi pik potiče od degradacije proteina (Wu et al., 2013; Contardi et al., 2017; Deng et al., 2018b).</s><s>Dobijeni rezultati (Tabela 4.13.) pokazuju da su vrednosti temperature na kojoj dolazi do maksimalne stope degradacije (Td2) formulacija istog sastava veoma slične, nezavisno od tehnike primenjene za njihovo dobijanje.</s><s>Takođe, ove vrednosti su bliske Td2 vrednosti prijavljenoj u literaturi za elektropredena vlakna na bazi zeina i želatina bez inkorporiranih aktivnih komponenti, dobijeni rezultati su u saglasnosti sa studijom Liu et al. (2018) koji su pokazali da kompoziti na bazi etil celuloze i želatina ne pokazuju razlike u Td vrednostima u zavisnosti od toga da li su dobijeni elektropredenjem ili izlivanjem iz rastvora.</s><s>Dalje povećanje temperature rezultovalo je pirolizom uzoraka, pri čemu su na kraju termičkog tretmana (700 °C) rezidualne mase bile u opsezima od 1419% za uzorke vlakana, odnosno 8-14% za uzorke filmova.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije u proteinske matrikse dovela je do smanjenja temperature početka degradacije i dekompozicije u odnosu na kontrolna vlakna i filmove, što je verovatno rezultat prisustva lako isparljivih, niskomolekulskih konstituenata ekstrakta.</s><s>Tako se termička stabilnost kontrolnog ZG matriksa smanjuje od č225 °C do č197 °C pri inkorporaciji većeg sadržaja ekstrakta u slučaju vlakana, odnosno od č265 °C do č219 °C u slučaju filmova.</s><s>U pogledu temperature na kojoj dolazi do maksimalne stope degradacije vlakana i filmova inkorporacija ekstrakta dovela je do neznatnih razlika.</s><s>Pored toga, pik prethodno identifikovan na termogramu ekstrakta žalfije u slobodnom obliku i pripisan termičkoj degradaciji ekstrakta ne uočava se na termogramima vlakana i filmova, već je preklopljen pikom koji potiče od termičke degradacije Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina proteina.</s><s>Ovakav rezultat ukazuje da je inkorporirani ekstrakt efikasno dispergovan u strukturama vlakana i filmova bez razdvajanja faza (Contardi et al., 2017), što je u saglasnosti sa prethodno diskutovanim morfološkim karakteristikama (Sekcija 4.3.2.1.).</s><s>Na ovaj način može se postići zaštita aktivnih komponenti osetljivih na dejstvo visoke temperature.</s><s>4.3.2.7.</s><s>Otpuštanje aktivnih jedinjenja iz vlakana i filmova u simulante hrane Sposobnost otpuštanja inkorporiranih aktivnih jedinjenja iz vlakana i filmova u medijume koji simuliraju prehrambene proizvode ispitana je kao važan pokazatelj njihovog potencijala da budu korišćeni kao aktivni ambalažni materijali.</s><s>Test je izveden inkubacijom uzoraka u direktnom kontaktu sa dva medijuma (10% i 95% rastvori etanola) na 20 °C u trajanju od 10 dana.</s><s>Uslovi izvođenja testa i mehanizam otpuštanja aktivnih jedinjenja iz polimernih matriksa objašnjeni su u Nakon inkubacije u direktnom kontaktu sa medijumima i otpuštanja aktivnih jedinjenja i vlakna i filmovi su zadržali svoj prvobitni integritet.</s><s>Količine ukupnih fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline otpuštene iz formulacija na bazi zeina i želatina u korišćene medijume prikazane su u Tabeli 4.14.</s><s>Sve kvantifikovane vrednosti bile su niže od propisanog opšteg limita migracije (60 mg/kg medijuma; Regulativa Evropske komisije (EU) br. 10/2011).</s><s>Tabela 4.14.</s><s>Količina ukupnih fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline otpuštenih iz ZG elektropredenih vlakana i izlivenih filmova u simulante hrane Uzorak</s> <s>* vrednosti u istoj koloni obeležene različitim slovima se statistički značajno razlikuju (p < 0,05); vrednosti iste formulacije obeležene različitim brojevima se statistički značajno razlikuju (p < 0,05) u zavisnosti od medijuma</s> <s>Dobijeni rezultati su pokazali da na otpuštanje aktivnih jedinjenja iz vlakana i filmova na bazi zeina i želatina utiču sastav formulacije, tehnika primenjena za njihovo dobijanje i kontaktni medijum.</s><s>Očekivano, formulacije sa većom količinom inkorporiranog ekstrakta žalfije otpustile su veću količinu ukupnih fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline, nezavisno od tehnike primenjene za njihovo dobijanje i posmatranog medijuma.</s><s>Poređenjem formulacija istog sastava u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje, veće količine ukupnih fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline otpuštene su iz elektropredenih vlakana u poređenju sa filmovima izlivenim iz rastvora, nezavisno od posmatranog medijuma.</s><s>Ova razlika se može pripisati prethodno opisanim razlikama u morfologiji uzoraka u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje (Sekcija 4.3.2.1.).</s><s>Strukture elektropredenih vlakana su porozne i imaju veliki odnos površine prema zapremini (Aytac et al., 2017) što se može smatrati ključnim faktorom koji olakšava difuziju rastvarača kroz matriks, što dalje dovodi do relaksacije matriksa i otpuštanja inkorporiranih aktivnih jedinjenja.</s> <s>Na otpuštanje ukupnih fenolnih jedinjenja iz elektropredenih vlakana uticala je i polarnost medijuma, pa je veća količina otpuštena u 95% rastvor etanola.</s><s>Ovakav rezultat može biti posledica sastava i rastvorljivosti proteinskog matriksa.</s><s>S obzirom da matriks čine zein koji je zbog visokog sadržaja nepolarnih amino kiselina nerastvoran u vodi i želatin koji se rastvara u zagrejanoj vodi (Meng i Cloutier, 2014), kao i da je odnos zeina i želatina 3:1 (w/w), osetljivost matriksa veća je prema rastvaračima manje polarnosti, što je u ovom slučaju 95% rastvor etanola.</s><s>Sa druge strane, 95% rastvor etanola nije ispoljio veću efikasnost u pogledu otpuštanja ukupnih fenolnih jedinjenja iz filmova izlivenih iz rastvora ukazujući na složeniji proces otpuštanja na koji osim sastava matriksa utiču i drugi faktori.</s><s>Različita orijentacija hidrofilnih i hidrofobnih grupa proteina prema površini u zavisnosti od primenjene tehnike za dobijanje uzoraka bi mogla biti jedan od potencijalnih faktora.</s><s>Kako je u literaturi pokazano, površine filmova izlivenih iz rastvora imaju veći afinitet prema vodi, odnosno manje su hidrofobne, u poređenju sa površinama elektropredenih vlakana istog sastava (Tijing et al., 2013; Liu et al., 2018), što može biti uzrok veće rezistentnosti filmova prema 95% rastvoru etanola.</s><s>U slučaju ruzmarinske kiseline, iz svih formulacija su otpuštene veće količine u 95% rastvor u odnosu na 10% rastvor etanola.</s><s>Pored prethodno opisane veće osetljivosti matriksa, ovaj rezultat se može pripisati i većem hemijskom afinitetu ruzmarinske kiseline prema etanolu i većoj rastvorljivosti u medijumu koji sadrži 95% etanola (Talón et al., Dobijeni rezultati ukazuju da vlakna i filmovi na bazi zeina i želatina sa inkorporiranim ekstraktom žalfije imaju potencijal da budu korišćeni kao aktivni ambalažni materijali za pakovanje prehrambenih proizvoda.</s><s>Prednost vlakana u odnosu na filmove ogleda se u oslobađanju veće količine aktivnih jedinjenja, naročito u medijum koji simulira proizvode lipofilnog karaktera.</s><s>4.3.2.8.</s><s>Antioksidativna aktivnost</s> <s>Antioksidativni potencijal vlakana i filmova na bazi zeina i želatina ocenjen je kao sposobnost da u direktnom kontaktu sa rastvorom DPPH● neutrališu ovaj slobodni radikal.</s><s>Kao i u slučaju PCL filmova, DPPH● je na osnovu rezultata otpuštanja aktivnih jedinjenja iz proteinskih matriksa u simulante hrane odabran kao model lipofilni slobodni radikal za ispitivanje antioksidativnog potencijala vlakana i filmova.</s><s>Nakon inkubacije u direktnom kontaktu sa rastvorom DPPH● i vlakna i filmovi su zadržali svoj prvobitni integritet.</s><s>Kontrolni uzorci, bez inkorporiranog ekstrakta žalfije, pokazali su određeni stepen inhibicije DPPH● slobodnog radikala i to 17,98% u slučaju vlakana, odnosno 10,46% u slučaju filmova.</s><s>Inhibicija DPPH● radikala od strane kontrolnih proteinskih uzoraka može biti rezultat apsorpcije DPPH● tokom kontakta sa vlaknima, odnosno filmovima, kao i antioksidativne aktivnosti α frakcije zeina (Altan et al., 2018) i pojedinih peptidnih frakcija želatina (Mendis et al., 2005; Jridi et al., 2017).</s><s>Značajno jača (p < 0,05) antioksidativna aktivnost proteinskih vlakana i filmova postignuta je inkorporacijom ekstrakta žalfije i povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta.</s><s>Tako je procenat inhibicije DPPH● slobodnog radikala pri kontaktu sa vlaknima sa 5 i 10% inkorporiranog ekstrakta iznosio 65,62 i 89,38%, respektivno, dok je pri kontaktu sa filmovima sa 5 i 10% inkorporiranog ekstrakta iznosio 43,83 i 73,10%, respektivno.</s><s>Pozitivan doprinos inkorporacije ekstrakta žalfije u proteinske matrikse na njihovu sposobnost da „gase“ aktivnost DPPH● slobodnog radikala potiče od prethodno diskutovane antioksidativne aktivnosti ekstrakta usled prisustva jedinjenja sa potencijalom da doniraju atom vodonika i tako redukuju slobodni radikal (Sekcija 4.1.2.3.).</s><s>Ovakav rezultat ukazuje da je antioksidativna aktivnost ekstrakta očuvana kako tokom elektropredenja vlakana, tako i tokom izlivanja filmova iz rastvora.</s><s>Ipak, poređenjem formulacija istog sastava u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje veća efikasnost inhibicije DPPH● slobodnog radikala (p < 0,05) postignuta je pri kontaktu sa elektropredenim vlaknima u poređenju sa filmovima izlivenim iz rastvora.</s><s>Ovaj rezultat je u saglasnosti sa rezultatima otpuštanja aktivnih jedinjenja iz vlakana i filmova u simulante hrane i Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina takođe se može pripisati prethodno diskutovanim strukturnim razlikama formulacija u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje (Sekcija 4.3.2.1.).</s><s>Velika dodirna površina elektropredenih vlakana omogućava veći kontakt sa rastvorom slobodnih radikala (Aytac et al., 2017) i na taj način povećava stepen neutralizacije reaktivnih slobodnih radikala od strane aktivnih konstituenata inkorporiranog ekstrakta.</s> <s>Generalno, dobijeni rezultati su pokazali da vlakna i filmovi na bazi zeina i želatina sa inkorporiranim ekstraktom žalfije ispoljavaju antioksidativnu aktivnost što ističe njihov potencijal da budu korišćeni kao aktivni ambalažni materijali za pakovanje prehrambenih proizvoda sa ciljem očuvanja kvaliteta i produženja roka trajanja upakovanog proizvoda.</s><s>4.3.2.9.</s><s>Antibakterijska aktivnost</s> <s>Antibakterijska efikasnost vlakana i filmova na bazi zeina i želatina ocenjena je primenom makrodilucionog testa kao sposobnost da pri direktnom kontaktu sa patogenim bakterijama dovedu do redukcije broja bakterija.</s><s>Kao test sojevi bakterija korišćeni su S. aureus (Gram-pozitivan soj) i E. coli (Gram-negativan soj).</s><s>Dobijeni rezultati prikazani su u Tabeli 4.15.</s><s>Svi uzorci su pokazali određeni stepen antibakterijske aktivnosti, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta, kao ni tehnike primenjene za njihovo dobijanje.</s><s>Tako su i elektropredena vlakna i filmovi izliveni iz rastvora na bazi zeina i želatina bez inkorporiranog ekstrakta pokazali sposobnost inhibicije rasta testiranih bakterija.</s><s>Inkorporacijom ekstrakta žalfije u matriks proteina i povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta postignuta je veća efikasnost antibakterijskog delovanja vlakana i filmova.</s><s>Na osnovu smanjenja broja bakterija nakon 24 h inkubacije u kontaktu sa aktivnim materijalima (Tabela 4.15.), efekat delovanja materijala definiše se kao bakteriostatički ukoliko je postignuto sprečavanje rasta bakterija ili redukcija njihovog broja do 3 log CFU/ml, dok se dalja redukcija broja bakterija (≥ 3 log CFU/ml) definiše baktericidnim efektom (Castro-Mayorga et al., 2017b).</s><s>Prema tome, svi uzorci su ispoljili bakteriostatički efekat prema rastu testiranih bakterija, koji je prešao u baktericidni efekat u slučaju formulacija ZG-10Ev, ZG-5Ef i ZG-10Ef prema S. aureus, kao i u slučaju formulacije ZG-10Ef prema E. coli.</s><s>Tabela 4.15.</s><s>Antibakterijska aktivnost ZG elektropredenih vlakana i izlivenih filmova Uzorak</s> <s>CFU - broj bakterija koje formiraju kolonije na podlozi (engl.</s><s>Colony Forming Units) Prema literaturnim podacima, filmovi i vlakna na bazi zeina (Vahedikia et al., 2019; Wang et al., 2019), odnosno želatina (Bonilla i Sobral, 2016; Tang et al., 2019) bez inkorporiranih aktivnih agenasa ne ispoljavaju antibakterijsku aktivnost.</s><s>Međutim, kontrolni uzorci, odnosno Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija uzorci bez inkorporiranog ekstrakta žalfije, razvijeni u okviru ove disertacije pokazali su sposobnost inhibitornog delovanja na rast bakterija.</s><s>Ovakav rezultat inicirao je određivanje acetat-jona u suspenzijama nakon inkubacije sa vlaknima i filmovima tehnikom jonske hromatografije kako bi se utvrdilo eventualno prisustvo rezidua sirćetne kiseline korišćene kao rastvarača pri sintezi vlakana i filmova i na taj način što bolje razumela njihova antibakterijska aktivnost.</s><s>Analizom je pokazano da vlakna i filmovi na bazi zeina i želatina imaju sposobnost da zadrže sirćetnu kiselinu tokom sinteze i da je potom otpuste pri kontaktu sa suspenzijama.</s><s>Naime, koncentracije acetat-jona od 2,24, 1,78 i 2,02 mg/ml suspenzije određene su nakon inkubacije sa uzorcima ZGv, ZG-5Ev i ZG-10Ev, respektivno, odnosno 1,94, 1,89 i 1,64 mg/ml nakon inkubacije sa uzorcima ZGf, ZG-5Ef i ZG10Ef, respektivno.</s><s>Jonski hromatogrami suspenzija nakon inkubacije sa vlaknima i filmovima dati su u Prilogu 2 (Slike P2.2., P2.3.).</s><s>Prema izveštajima Zajedničkog stručnog odbora Organizacije za hranu i poljoprivredu i Svetske zdravstvene organizacije o aditivima za hranu (engl.</s><s>Joint FAO/WHO Expert Committee on Food Additives - JECFA) rezidue sirćetne kiseline u hrani poreklom iz antimikrobnih rastvora ne predstavljaju rizik za bezbednost (JECFA, 2005).</s><s>U ovom pogledu, istraživanja su pokazala da pri kontaktu suspenzije bakterija sa materijalima na bazi zeina u čijim strukturama su zarobljene rezidue kiseline korišćene za rastvaranje zeina može doći do oslobađanja kiseline što dovodi do sprečavanja rasta bakterija (Torres-Giner et al., 2009).</s><s>Tako je pokazano da se rastvaranjem biopolimera u sirćetnoj kiselini može povećati efikasnost antimikrobnog delovanja, jer prisustvo sirćetne kiseline dovodi do smanjenja pH vrednosti i time do stresa ćelija (Cruz-Romero et al., 2013).</s><s>Prema tome, na osnovu dobijenih rezultata može se zaključiti da antibakterijska aktivnost vlakana i filmova bez inkorporiranog ekstrakta potiče od oslobađanja rezidua sirćetne kiseline iz njihovih struktura.</s><s>U slučaju uzoraka sa inkorporiranim ekstraktom antibakterijska aktivnost se može pripisati sinergističkom delovanju inkorporiranog ekstrakta i rezidua sirćetne kiseline.</s><s>Slično ovome, Contardi et al. (2017) su pokazali da elektropredena vlakna i filmovi izliveni iz rastvora na bazi polivinilpirolidona inhibiraju rast E. coli zbog rezidua sirćetne kiseline korišćene za rastvaranje polimera, pri čemu je antibakterijska efikasnost ispitivanih struktura poboljšana inkorporacijom ciprofloksacin antibiotika.</s><s>Na osnovu rezultata prikazanih u Tabeli 4.15. uočava se da je S. aureus osetljiviji soj u odnosu na E. coli prema dejstvu vlakana i filmova, što je u saglasnosti sa prethodno diskutovanim antibakterijskim svojstvima ekstrakta žalfije u slobodnom obliku.</s><s>Kako je u Sekciji 4.1.2.4. objašnjeno, razlika u osetljivosti S. aureus i E. coli može se pripisati razlikama u strukturi ćelijskog zida G-pozitivnih i G-negativnih bakterija.</s><s>Tako su veće koncentracije ekstrakta potrebne za postizanje baktericidnog efekta na E. coli u odnosu na S. aureus usled prisustva spoljašnje membrane kod G-negativnih bakterija koja deluje kao barijera za prolazak aktivnih agenasa.</s><s>Osim u pogledu sadržaja inkorporiranog ekstrakta i soja testiranih bakterija, razlika u antibakterijskom delovanju ispitivanih uzoraka uočava se i poređenjem formulacija istog sastava u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje.</s><s>Konkretno, filmovi izliveni iz rastvora ispoljili su jaču sposobnost inhibicije rasta bakterija u odnosu na elektropredena vlakna.</s><s>Ovakav rezultat je pokazao da ispitivane formulacije istog sastava, ali različite strukture nemaju istu antibakterijsku efikasnost površine.</s><s>U ovom pogledu, važan faktor koji utiče na efikasnost antibakterijske aktivnosti je površinska gustina aktivnih agenasa (Hardiansyah et al., 2015).</s><s>Kako kompaktni filmovi izliveni iz rastvora imaju znatno veću gustinu u poređenju sa poroznim elektropredenim strukturama sačinjenim od vlakana (Tijing et al., 2013), pretpostavka je da je i gustina aktivnih agenasa na površini filmova veća što rezultuje antibakterijski efikasnijom površinom.</s> <s>Analizirani rezultati su pokazali da je sposobnost inhibitornog i baktericidnog delovanja ekstrakta žalfije na patogene bakterije očuvana tokom elektropredenja vlakana, odnosno izlivanja filmova iz rastvora.</s><s>Pored toga, inkorporirani ekstrakt je u sinergističkom dejstvu sa sirćetnom kiselinom doprineo funkcionalnosti vlakana i filmova na bazi zeina i želatina kao antibakterijskih Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina materijala.</s><s>Prema tome, ovakav rezultat je dodatno istakao potencijal primene razvijenih vlakana i filmova kao aktivnih ambalažnih materijala za pakovanje prehrambenih proizvoda sa ciljem očuvanja kvaliteta i bezbednosti upakovanog proizvoda.</s><s>4.3.2.10.</s><s>Razgradnja u model sistemu komposta Razgradnja vlakana i filmova na bazi zeina i želatina ispitana je u model sistemu komposta, bez i sa dodatkom ukupnog proteinskog ekstrakta tri soja Streptomyces spp.</s><s>Bakterije iz roda Streptomyces imaju potencijal da učestvuju u procesima biorazgradnje zbog sposobnosti da luče veliki broj biokatalizatora, uključujući proteaze (Chater et al., 2010; Spasic et al., 2018).</s><s>Prema tome, cilj ove eksperimentalne sekcije bio je da se ispita potencijal razgradnje vlakana i filmova na bazi proteina u uslovima prirodnog okruženja, ali i u uslovima koji mogu ubrzati stopu njihove razgradnje.</s><s>Razgradnja vlakana (Slika 4.24.) i filmova (Slika 4.25.) analizirana je vizuelno, poređenjem izgleda uzoraka pre stavljanja u kompost i nakon određenog vremena kompostiranja.</s><s>Pored toga, stepen razgradnje vlakana i filmova određen je gravimetrijski, kao gubitak mase uzoraka u funkciji od vremena (Slika 4.26.).</s><s>Gubitak mase uzoraka bilo je teško odrediti sa potpunom sigurnošću, pri čemu su uočene varijacije vrednosti tokom vremena usled nemogućnosti da se sa uzoraka nakon inkubacije u potpunosti uklone sve zalepljene čestice komposta.</s><s>U određenim vremenskim periodima uzorci su vađeni iz komposta i analizirani.</s><s>Potpuna razgradnja uzoraka definisana je kao dezintegracija uzoraka do sitnih nemerljivih i/ili neuočljivih komada rasutih u kompostu.</s> <s>Sve formulacije elektropredenih vlakana i filmova izlivenih iz rastvora, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije, podlegle su razgradnji u model sistemima komposta, kako sa, tako i bez dodatka ukupnog proteinskog ekstrakta sojeva Streptomyces spp.</s><s>Test razgradnje vlakana i filmova u model sistemima komposta izveden je u trajanju od 25 dana.</s><s>Podložnost elektropredenih vlakana razgradnji u model sistemima komposta bila je slična, nezavisno od prisustva ukupnog proteinskog ekstrakta.</s><s>Promene u izgledu uzoraka uočene su već nakon 5. dana inkubacije u kompostu jasno ukazujući na početak razgradnje.</s><s>Naime, kod svih ispitivanih formulacija vlakana došlo je do bubrenja, promene boje i oblika, kao i početne dezintegracije.</s><s>Razgradnja vlakana nastavljena je tokom vremena, pri čemu je do potpune razgradnje došlo nakon 18 do 25 dana inkubacije u model sistemima komposta zavisno od formulacije.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije u strukture vlakana ispoljila je pozitivan efekat u pogledu njihove razgradnje u kompostu bez ukupnog proteinskog ekstrakta.</s><s>Ovaj efekat se ogleda u kraćem vremenskom periodu potrebnom za potpunu razgradnju formulacija vlakana sa inkorporiranim ekstraktom (ZG-5Ev i ZG-10Ev) u odnosu na kontrolna vlakna (ZGv).</s><s>Slično ovome, Jaramillo et al. (2016) su pokazali da inkorporacija prirodnog ekstrakta mate skraćuje vreme razgradnje biopolimernih filmova na bazi skroba pripisavši ovaj efekat brzoj razgradnji niskomolekulskih jedinjenja ekstrakta.</s><s>Dodatak ukupnog proteinskog ekstrakta u kompost produžio je vreme potrebno za potpunu razgradnju formulacije ZG-5Ev, dok u pogledu razgradnje formulacija ZGv i ZG-10Ev nisu uočene promene.</s> <s>Slika 4.24.</s><s>Dezintegracija ZG vlakana u model sistemu komposta bez (a) i sa dodatkom ukupnog proteinskog ekstrakta Streptomyces spp. sojeva (b) Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Slika 4.25.</s><s>Dezintegracija ZG filmova u model sistemu komposta bez (a) i sa dodatkom ukupnog proteinskog ekstrakta Streptomyces spp. sojeva (b) U slučaju filmova izlivenih iz rastvora razgradivost u model sistemima komposta bila je veoma slična za sve formulacije, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije, niti od dodatka ukupnog proteinskog ekstrakta.</s><s>Početni period inkubacije izlivenih filmova u kompostu bio je praćen bubrenjem uzoraka, dok je dezintegracija uzoraka započeta nešto kasnije u odnosu na elektropredena vlakna istog sastava.</s><s>Ovakav rezultat se može pripisati prethodno diskutovanim strukturnim razlikama uzoraka u zavisnosti od tehnike primenjene za njihovo dobijanje (Sekcija 4.3.2.1.).</s><s>Pretpostavka je da porozne strukture vlakana sa velikim odnosom površine prema zapremini omogućavaju veću dodirnu površinu uzoraka sa zemljišnim mikroorganizmima i tako ubrzavaju inicijalnu razgradnju u odnosu na kompaktne strukture filmova.</s><s>Tako su u slučaju filmova znaci koji ukazuju na razgradnju, odnosno gubitak transparentnosti, promene boje i oblika, kao i dezintegracija, uočeni nakon 18. dana inkubacije u kompostu.</s><s>Uprkos razlikama u vremenskom periodu potrebnom za inicijalnu razgradnju uzoraka, potpuna razgradnja ispitivanih formulacija filmova, baš kao i vlakana, ne zahteva više od 25 dana inkubacije u kompostu.</s><s>U ovom pogledu, istraživanja su pokazala da kod polimera podložnih biorazgradnji u kompostu veća dodirna površina uzoraka ima uticaja samo na inicijalnu fazu biorazgradnje čineći je bržom, dok se u kasnijim fazama njen uticaj gubi usled fragmentacije koja dovodi do slične veličine površina svih uzoraka (Yang et al., 2005).</s><s>Tako na početku testa razgradivosti kompaktnije strukture pružaju veći otpor infiltraciji mikroorganizama čineći inicijalnu fazu razgradnje sporijom, dok se u kasnijoj fazi testa kompaktnost struktura narušava čime se gubi njen uticaj na stopu razgradnje (Xiong et al., 2008).</s><s>U ovom pogledu, Castro Mayorga et al. (2018) su pokazali da se u zavisnosti od primenjene tehnike mogu dobiti različite površine u pogledu njihove dostupnosti mikroorganizmima, što dovodi do razlika u vremenu potrebnom za početak biorazgradnje uzoraka bez uticaja na period potreban za potpunu biorazgradnju.</s> <s>Mehanizam razgradnje biopolimernih materijala u kompostu odvija se kroz nekoliko faza.</s><s>Na početku dolazi do erozije površine koja na taj način postaje dostupnija zemljišnim mikroorganizmima.</s><s>Nakon kolonizacije po površini mikroorganizmi luče enzime koji u sinergističkom dejstvu sa vlagom i temperaturom dovode do slabljenja i skraćivanja polimernih lanaca, rezultujući fragmentacijom i na kraju mineralizacijom uzoraka (Cerruti et al., 2011; Balaguer et al., 2015).</s><s>Kratko vreme potrebno za potpunu razgradnju proteinskih struktura u kompostu u saglasnosti je sa literaturom i ukazuje da mehanizam razgradnje uključuje i eroziju unutrašnjosti matriksa usled raskidanja hidrolizabilnih veza (Balaguer et al., 2015).</s><s>Slika 4.26.</s><s>Gubitak mase ZG vlakana (gore) i filmova (dole) tokom inkubacije u model sistemu komposta bez (a1-a2) i sa dodatkom ukupnog proteinskog ekstrakta Streptomyces spp. sojeva (b1Generalno, dobijeni rezultati su pokazali da inkorporacija ekstrakta žalfije koji pokazuje antibakterijsku aktivnost nije narušila razgradivost vlakana i filmova na bazi zeina i želatina u model sistemima komposta, već je u slučaju vlakana sa većim sadržajem inkorporiranog ekstrakta imala pozitivan efekat.</s><s>Dodatak ukupnog proteinskog ekstrakta Streptomyces spp. sojeva u kompost nije imao katalitičko dejstvo u pogledu razgradnje proteinskih vlakana i filmova, nezavisno od prisustva i sadržaja ekstrakta žalfije.</s><s>Tako su bez obzira na prisustvo ukupnog proteinskog ekstrakta sve formulacije vlakana i filmova ispoljile podložnost potpunoj razgradnji u kompostu od strane prirodno prisutnih mikroorganizama tokom kratkog vremenskog perioda.</s><s>Ovakav rezultat je od velike važnosti posmatrano sa ekološkog aspekta i potencijalne primene vlakana i filmova kao ambalažnih materijala.</s> <s>Prvi deo doktorske disertacije bio je usmeren na pripremu i karakterizaciju ekstrakta žalfije kao aktivnog konstituenta pri sintezi aktivnih materijala. • 50% (v/v) rastvor etanola u vodi kao ekstrakcioni medijum, dužina trajanja ekstrakcije od 90 minuta i odnos biljnog materijala i rastvarača 1:20 (w/v) su na osnovu sadržaja ukupnih fenolnih jedinjenja određeni kao optimalni uslovi za pripremu ekstrakta tehnikom maceracije.</s> <s>• Pet fenolnih kiselina (protokatehinska, ferulična, kafeinska, p-kumarna i ruzmarinska kiselina) je identifikovano i kvantifikovano u pripremljenom ekstraktu.</s><s>Kvantitativno najdominantnija je bila ruzmarinska kiselina sa sadržajem od 15,49 mg/g suvog ekstrakta. • Antioksidativna aktivnost ekstrakta određena je kao sposobnost inhibicije DPPH● slobodnog radikala i iznosila je 1,07 ± 0,06 mmol TE/g suvog ekstrakta.</s><s>Ovaj rezultat je istakao potencijal pripremljenog ekstrakta da bude korišćen kao funkcionalni konstituent pri formulisanju i sintezi aktivnih ambalažnih materijala posmatrano sa aspekta sposobnosti „gašenja“ aktivnosti slobodnih radikala. • Pripremljeni ekstrakt je ispoljio i antibakterijsku aktivnost, pri čemu su manje koncentracije bile potrebne za postizanje inhibitornog (MIK 0,31 mg/ml) i baktericidnog (MBK 20,00 respektivno).</s><s>Tako je pokazano da se funkcionalnost ekstrakta pri formulisanju i sintezi aktivnih ambalažnih materijala ogleda i u sposobnosti inhibitornog i baktericidnog delovanja na patogene bakterije.</s> <s>Drugi deo disertacije bio je usmeren na pripremu i karakterizaciju aktivnih, biorazgradivih materijala na bazi PCL-a sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Sintetisane su četiri formulacije: kontrolni PCL film (bez inkorporiranog ekstrakta žalfije) i PCL filmovi sa različitim sadržajem inkorporiranog ekstrakta žalfije (5, 10 i 20%).</s><s>Sinteza filmova je sprovedena u dve faze.</s><s>Najpre su tehnikom elektropredenja dobijene forme koje su potom podvrgnute kratkotrajnom termičkom tretmanu sa ciljem postizanja poželjnijih svojstava posmatrano sa aspekta potencijalne primene kao ambalažnih materijala.</s><s>Poseban fokus bio je usmeren na analizu uticaja inkorporacije ekstrakta na fizička, hemijska i funkcionalna svojstva filmova, kao i na njihovu biorazgradivost. • SEM analiza je pokazala da su elektropredene strukture sačinjene od isprepletanih, gusto raspoređenih, pravilnih vlakana.</s><s>Inkorporacija ekstrakta nije uticala na strukturne i površinske karakteristike vlakana, ukazujući na homogenu disperziju ekstrakta unutar vlakana.</s> <s>• Sa druge strane, inkorporacija ekstrakta uticala je na prečnik vlakana, pa su sa povećanjem sadržaja inkorporiranog ekstrakta dobijena vlakna manjeg prečnika. • Na osnovu analize morfoloških karakteristika filmova, termički tretman elektropredenih vlakana na 55 °C određen je kao optimalan za dobijanje filmova.</s> <s>• Primenom termičkog tretmana strukture vlakana su u potpunosti prevedene u strukture kontinualnih filmova.</s><s>Proces spajanja vlakana zavisio je od njihovog prečnika, pa su tretmanom vlakana manjeg prečnika dobijene kompaktne i glatke strukture filmova. • 20% je najveći prihvatljiv sadržaj inkorporiranog ekstrakta, jer pri termičkom tretmanu dolazi do migracije lakoisparljivih konstituenata što narušava strukturu filmova. • Prečnik vlakana i sadržaj inkorporiranog ekstrakta uticali su i na debljinu filmova, pa su tako vlakna manjeg prečnika sa većim sadržajem ekstrakta prevedena u tanje filmove. • Prevođenjem struktura vlakana u strukture filmova postignuta je transparentnost uzoraka.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije nije narušila transparentnost filmova, ali je svojom bojom ekstrakt doprineo nastanku žute boje filmova.</s><s>Ovako dobijeni filmovi bi kao potencijalni ambalažni materijali omogućavali vizuelnu ocenu upakovanog proizvoda. • Na osnovu vrednosti kontaktnog ugla sa vodom, površine sintetisanih PCL filmova okarakterisane su kao hidrofobne, sa malim afinitetom prema vodi.</s><s>Inkorporacija ekstrakta doprinela je otpornosti na kvašljivost, odnosno na širenje kapi vode po površini filmova. • Na FT-IR spektrima nakon inkorporacije ekstrakta nisu uočene nove trake, niti promene u poziciji ili obliku traka koje potiču od matriksa, dok su trake koje potiču od ekstrakta u potpunosti prekrivene trakama matriksa.</s><s>Tako je analizom spektara zaključeno da je ekstrakt žalfije efikasno inkorporiran unutar PCL matriksa bez jakih hemijskih interakcija između konstituenata ekstrakta i polimernog matriksa. • DSC termogrami svih formulacija PCL filmova bili su veoma slični, pri čemu je uočeno prisustvo samo pika koji potiče od matriksa, bez pika koji potiče od ekstrakta žalfije.</s><s>Inkorporacija ekstrakta nije uticala na temperaturu topljenja, dok je nešto veći uticaj na entalpiju topljenja i stepen kristaliničnosti u odnosu na kontrolni film uočen tek pri inkorporaciji najvećeg sadržaja ekstrakta, ukazujući na potencijalni blag efekat nukleacije.</s><s>Analizom DSC rezultata je takođe zaključeno da je ekstrakt efikasno inkorporiran u matriksu polimera bez jakih hemijskih interakcija između konstituenata ekstrakta i matriksa. • TGA krive svih formulacija PCL filmova bile su takođe veoma slične.</s><s>Inkorporacija ekstrakta žalfije nije uticala na termičku stabilnost filmova, pri čemu su filmovi ispoljili stabilnost do č350 °C. Pored toga, TGA krive ekstrakta u slobodnom obliku i filmova sa inkorporiranim ekstraktom ukazale su na pogodnost struktura PCL filmova za zaštitu termički osetljivih konstituenata ekstrakta. • Usled odsustva hemijskih interakcija između konstituenata ekstrakta žalfije i PCL matriksa, uticaj inkorporacije ekstrakta na mehaničke karakteristike filmova bio je neznatan.</s><s>Analiza mehaničkih karakteristika ukazala je na pogodnost primene PCL filmova u slučajevima kada se pri manipulaciji zahtevaju mehanička čvrstina i otpornost materijala na kidanje. • Analizom propustljivosti vodene pare kroz PCL filmove uočena je njena zavisnost od sadržaja inkorporiranog ekstrakta, odnosno od morfologije i debljine filmova.</s><s>Tako su deblji filmovi ispoljili bolje barijerno delovanje prema prolasku vodene pare u odnosu na tanje filmove.</s><s>Slabijoj barijernoj performansi tanjih filmova doprinosi i veći sadržaj inkorporiranog ekstrakta koji ispoljava afinitet prema vodi, ali i koji sadrži lakoisparljiva jedinjenja podložna migraciji tokom termičkog tretmana vlakana što stvara put za difuziju vodene pare.</s> <s>• Na propustljivost D-limonena utiču drugi faktori u poređenju sa propustljivošću vodene pare.</s><s>Generalno, inkorporacija ekstrakta je olakšala difuziju D-limonena kroz filmove. • Filmovi sa inkorporiranim ekstraktom ispoljili su sposobnost otpuštanja ukupnih fenolnih jedinjenja pri direktnom kontaktu sa medijumima koji simuliraju prehrambene proizvode.</s><s>Veća količina ovih aktivnih konstituenata otpuštena je iz formulacija sa većim sadržajem ekstrakta i to u medijum koji simulira proizvode lipofilnog karaktera usled hidrofobnosti površina filmova.</s> <s>• Antioksidativna aktivnost ekstrakta žalfije očuvana je tokom procesa elektropredenja i termičkog tretmana.</s><s>Tako je inkorporacijom ekstrakta u PCL matriks i povećanjem Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina njegovog sadržaja postignuta sposobnost filmova da u direktnom kontaktu sa rastvorom DPPH● neutrališu ovaj slobodni radikal.</s><s>Na ovaj način su razvijeni antioksidativni materijali kao potencijalni aktivni ambalažni materijali za pakovanje prehrambenih proizvoda i inovativnom funkcijom u prevenciji oksidacionih procesa i kvarenja upakovanih proizvoda. • Antibakterijska aktivnost ekstrakta prema patogenim bakterijama je takođe očuvana tokom procesa elektropredenja i termičkog tretmana.</s><s>Inkorporacijom ekstrakta u PCL matriks postignuta je sposobnost filmova da pri direktnom kontaktu sa patogenim bakterijama dovedu do redukcije njihovog broja.</s><s>Sve formulacije filmova sa inkorporiranim ekstraktom ispoljile su potpun baktericidni efekat prema S. aureus, dok se efekat delovanja na E. coli pojačavao sa povećanjem sadržaja ekstrakta u filmu.</s><s>Tako je inkorporacijom ekstrakta žalfije u matriks PCL-a postignuta ne samo antioksidativna, već i antibakterijska funkcionalnost, što sa stanovišta potencijalne primene filmova kao ambalažnih materijala može imati važan doprinos u očuvanju kvaliteta i bezbednosti upakovanog proizvoda. • Sve formulacije filmova podlegle su potpunoj razgradnji od strane prisutnih zemljišnih mikroorganizama nakon 3 do 4 meseca inkubacije u model sistemu komposta.</s><s>Dodatak bakterijske kulture P. aeruginosa u kompost ispoljio je katalitički efekat na razgradnju filmova.</s><s>Tako je period inkubacije potreban za potpunu razgradnju filmova skraćen na 4 nedelje dodatkom kulture P. aeruginosa u kompost.</s><s>Pri tom, inkorporacija antibakterijski aktivnog ekstrakta nije narušila razgradivost filmova niti od strane prirodno prisutnih mikroorganizama, niti dodate bakterijske kulture.</s><s>Ova karakteristika sintetisanih PCL filmova je veoma važna posmatrano sa ekološkog aspekta.</s><s>Treći deo doktorske disertacije bio je usmeren na pripremu i karakterizaciju aktivnih materijala na bazi zeina sa inkorporiranim ekstraktom žalfije.</s><s>Mehaničke karakteristike elektropredenih vlakana i izlivenih filmova na bazi zeina, nezavisno od prisustva ekstrakta, nisu omogućavale manipulaciju uzorcima bez narušavanja njihovog integriteta što je neprihvatljivo posmatrano sa aspekta potencijalne primene kao ambalažnih materijala.</s><s>U cilju prevazilaženja ovog problema dalji fokus bio je usmeren na pripremu blende zeina sa drugim polimerima.</s><s>Pri sintezi vlakana i filmova na bazi zeina i PEO uočeno je razdvajanje faza ukazujući na neadekvatne koncentracije i odnos ova dva polimera za dobijanje uniformnih vlakana i filmova.</s><s>Sledeći pristup bio je usmeren na sintezu potencijalno jestivih vlakana i filmova na bazi biopolimera, zeina i želatina.</s><s>Ovaj pristup rezultovao je zadovoljavajućim karakteristikama uzoraka zbog čega su bili dalji predmet istraživanja.</s><s>Tehnikom elektropredenja sintetisane su 3 formulacije na bazi proteina: bez inkorporiranog ekstrakta žalfije (kontrola) i sa 5 i 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije.</s><s>10% je najveći sadržaj ekstrakta u rastvoru koji ne narušava stabilnost procesa elektropredenja.</s><s>Tehnikom izlivanja iz rastvora sintetisane su još 3 formulacije na bazi proteina: bez inkorporiranog ekstrakta žalfije (kontrola) i sa 5 i 10% inkorporiranog ekstrakta žalfije.</s><s>Poseban fokus bio je usmeren na analizu uticaja inkorporacije ekstrakta na fizička, hemijska i funkcionalna svojstva ZG vlakana i filmova, kao i na njihovu biorazgradivost. • SEM analiza je istakla strukturne razlike između uzoraka u zavisnosti od tehnike dobijanja.</s><s>Elektropredene strukture su bile sačinjene od isprepletanih, gusto raspoređenih, pravilnih vlakana.</s><s>Inkorporacija ekstrakta i povećanje njegovog sadržaja rezultovali su nastajanjem vlakana većeg prečnika.</s><s>Izlivanjem iz rastvora dobijene su strukture kontinualnih i kompaktnih filmova, bez vidljivih defekata.</s><s>Inkorporacijom ekstrakta dobijene su homogenije površine filmova.</s><s>Generalno, analiza morfoloških karakteristika vlakana i filmova ukazala je na kompatibilnost zeina i želatina, kao i na homogenu disperziju ekstrakta unutar matriksa.</s> <s>• Elektropredeni uzorci sa inkorporiranim ekstraktom su zbog većeg prečnika vlakana deblji u odnosu na kontrolne elektropredene uzorke, dok je u slučaju izlivenih filmova inkorporacija dovela do neznatnog porasta debljine.</s><s>Pored toga, uzorci izliveni iz rastvora su zbog veće gustine i kompaktnije strukture tanji u odnosu na elektropredene uzorke istog sastava.</s> <s>• Strukturne razlike elektropredenih vlakana i izlivenih filmova doprinele su i očiglednim vizuelnim razlikama.</s><s>Tako su porozni elektropredeni uzorci bili bele boje i potpuno netransparentni, dok su kompaktni i kontinualni filmovi bili transparentni.</s><s>Inkorporacija ekstrakta nije uticala na transparentnost uzoraka, ali je svojom bojom ekstrakt doprineo nastanku žute boje.</s><s>Posmatrano sa aspekta potencijalne primene elektropredenih i izlivenih blendi proteina kao ambalažnih materijala izbor bi zavisio od toga da li treba da se omogući vizuelno ispitivanje upakovanog proizvoda. • FT-IR spektri elektropredenih vlakana i izlivenih filmova su veoma slični, bez razdvajanja i preklapanja traka zeina i želatina ukazujući da su konstituenti matriksa homogeno distribuirani, a potencijalne interakcije su slabog intenziteta.</s><s>Na spektrima vlakana i filmova sa inkorporiranim ekstraktom nisu uočene nove trake, promene u poziciji ili obliku traka koje potiču od proteina, kao ni trake koje potiču od ekstrakta, na osnovu čega je zaključeno da je ekstrakt fizički inkorporiran unutar proteinskog matriksa bez značajnih hemijskih interakcija između konstituenata ekstrakta i matriksa. • Usled razlika u uređenosti struktura temperatura denaturacije elektropredenih vlakana je niža u odnosu na izlivene filmove.</s><s>DSC analiza je pokazala i da inkorporacija većeg sadržaja ekstrakta dovodi do blagih varijacija toplotnih svojstava vlakana i filmova, ukazujući na potencijalne interakcije slabog intenziteta između konstituenata ekstrakta i matriksa koje nisu detektovane FT-IR analizom.</s><s>Na DSC termogramima nisu uočeni pikovi koji potiču od ekstrakta što potvrđuje zaključak FT-IR analize da je ekstrakt efikasno inkorporiran unutar matriksa.</s> <s>• Termička degradacija ZG vlakana i filmova se odvija kroz tri faze: gubitak lako isparljivih jedinjenja, zatim gubitak glicerola i vezane sirćetne kiseline, odnosno dekompozicija matriksa, i na kraju degradacija proteina.</s><s>Inkorporacija ekstrakta je usled prisustva lako isparljivih konstituenata rezultovala smanjenjem temperature početka degradacije i dekompozicije u odnosu na kontrolna vlakna i filmove.</s><s>Sa druge strane, inkorporacija je dovela do neznatnih promena u pogledu temperature na kojoj dolazi do maksimalne stope degradacije vlakana i filmova, pri čemu nije uočeno prisustvo pika koji potiče od ekstrakta što još jednom potvrđuje da je ekstrakt efikasno dispergovan unutar proteinskih matriksa bez razdvajanja faza.</s> <s>• Otpuštanje aktivnih jedinjenja iz ZG elektropredenih vlakana i izlivenih filmova pri direktnom kontaktu sa medijumima koji simuliraju prehrambene proizvode se razlikovalo u zavisnosti od sastava formulacija, tehnike primenjene za dobijanje uzoraka i medijuma.</s><s>Tako su formulacije sa većim sadržajem ekstrakta otpustile veće količine ukupnih fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline.</s><s>Strukturne karakteristike elektropredenih vlakana su omogućile otpuštanje veće količine ukupnih fenolnih jedinjenja i ruzmarinske kiseline u odnosu na izlivene filmove.</s><s>U slučaju elektropredenih vlakana veće količine ukupnih fenolnih jedinjenja otpuštene su u 95% rastvor etanola u poređenju sa 10% rastvorom etanola, dok su iz izlivenih filmova slične količine ukupnih fenolnih jedinjenja otpuštene u 10% i 95% rastvor etanola.</s><s>Nezavisno od strukture uzoraka, veće količine ruzmarinske kiseline otpuštene su u 95% rastvor etanola. • Antioksidativna aktivnost ekstrakta očuvana je kako tokom elektropredenja vlakana, tako i tokom izlivanja filmova.</s><s>ZG vlakna i filmovi bez inkorporiranog ekstrakta žalfije (kontrole) ispoljili su određeni stepen antioksidativne aktivnosti u pogledu inhibicije DPPH● slobodnog radikala.</s><s>Inkorporacijom ekstrakta i povećanjem njegovog sadržaja postignuta je značajno jača sposobnost vlakana i filmova da pri direktnom kontaktu neutrališu DPPH● slobodni radikal.</s><s>Pri tom, strukturne karakteristike elektropredenih vlakana omogućile su veću efikasnost inhibicije DPPH● radikala u odnosu na izlivene filmove.</s><s>Tako je analiza antioksidativne aktivnosti vlakana i filmova na bazi zeina i želatina sa inkorporiranim ekstraktom žalfije istakla njihov potencijal da budu korišćeni kao aktivni ambalažni materijali sa ciljem očuvanja kvaliteta i produženja roka trajanja upakovanog proizvoda.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina • Antibakterijska aktivnost ekstrakta prema patogenim bakterijama (S. aureus i E. coli) takođe je očuvana tokom elektropredenja vlakana, odnosno izlivanja filmova.</s><s>Sve formulacije vlakana i filmova ispoljile su određeni stepen antibakterijske aktivnosti pri direktnom kontaktu sa bakterijama.</s><s>U slučaju kontrolnih uzoraka, bez inkorporiranog ekstrakta, sposobnost inhibitornog delovanja na rast bakterija potiče od rezidua sirćetne kiseline.</s><s>Inkorporacijom ekstrakta i povećanjem njegovog sadržaja poboljšana je antibakterijska efikasnost vlakana i filmova usled sinergističkog delovanja konstituenata ekstrakta i rezidua sirćetne kiseline.</s><s>Veća osetljivost S. aureus prema ekstraktu u slobodnom obliku doprinela je većoj osetljivosti prema vlaknima i filmovima.</s><s>Strukturne razlike između elektropredenih vlakana i izlivenih filmova dovele su do razlika u antibakterijskoj efikasnosti površina, pri čemu su zbog veće površinske gustine filmovi ispoljili jače antibakterijsko delovanje u odnosu na vlakna istog sastava.</s><s>Generalno, inkorporacija ekstrakta žalfije doprinela je ne samo antioksidativnoj, već i antibakterijskoj funkcionalnosti vlakana i filmova na bazi zeina i želatina, što je dodatno istaklo potencijal njihove primene kao aktivnih ambalažnih materijala sa ciljem očuvanja kvaliteta i bezbednosti upakovanog proizvoda. • Sve formulacije ZG vlakana i filmova podlegle su potpunoj razgradnji od strane prisutnih zemljišnih mikroorganizama nakon 18 do 25 dana inkubacije u model sistemu komposta.</s><s>Strukturne razlike između vlakana i filmova su uticale na inicijalnu fazu razgradnje, koja je bila brža u slučaju vlakana u odnosu na filmove istog sastava, dok nije bilo razlika u pogledu perioda inkubacije potrebnog za potpunu razgradnju ispitivanih uzoraka.</s><s>Dodatak ukupnog proteinskog ekstrakta Streptomyces spp. sojeva u kompost nije imao katalitičko dejstvo na razgradnju uzoraka.</s><s>Pored toga, inkorporacija antibakterijski aktivnog ekstrakta žalfije nije narušila razgradivost ZG vlakana i filmova u model sistemima komposta, već je u slučaju vlakana sa većim sadržajem ekstrakta imala pozitivan efekat.</s><s>Ova karakteristika sintetisanih materijala na bazi proteina je od velike važnosti posmatrano sa ekološkog aspekta.</s><s>Generalno, analizirane karakteristike sintetisanih materijala ukazale su da ispunjavaju kriterijume da budu korišćeni kao aktivni materijali za pakovanje prehrambenih proizvoda.</s><s>Pored sposobnosti neutralisanja reaktivnih slobodnih radikala i inhibicije rasta patogenih bakterija, sintetisane materijale karakteriše i biorazgradivost što ih čini ekološki prihvatljivim.</s> <s>Compostable properties of antimicrobial bioplastics based on cinnamaldehyde cross-linked gliadins.</s><s>Chemical Engineering Journal 262: 447-455. caprolactone)/gelatin wound dressings prepared by emulsion electrospinning with controlled Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina release capacity of Ketoprofen anti-inflammatory drug.</s><s>Materials Science and Engineering: C Bugarski, B., Nedović, V. (2015): Protein-reinforced and chitosan-pectin coated alginate microparticles for delivery of flavan-3-ol antioxidants and caffeine from green tea extract.</s><s>Food Hydrocolloids 51: 361-374.</s> <s>Biotechnology Advances 28(3): 325-347. polystyrene nanoplastic pollution and clinical outcomes.</s><s>Stem Cells 1-5. Bonilla, J., Sobral, P.J. (2016): Investigation of the physicochemical, antimicrobial and antioxidant properties of gelatin-chitosan edible film mixed with plant ethanolic extracts.</s><s>Food Bioscience 16: 17-25.</s> <s>Food Science & Technology 45(2): 284-295. using a new antioxidant multilayer packaging containing green tea extract.</s><s>Innovative Food Science & Emerging Technologies 33: 534-541.</s><s>Cabello, J.M. (2018): Antimicrobial nanocomposites and electrospun coatings based on poly(3‐hydroxybutyrate‐co‐3‐hydroxyvalerate) and copper oxide nanoparticles for active packaging and coating applications.</s><s>Journal of Applied Polymer Science 135(2): 45673. electrospinning coating technique to produce antimicrobial polyhydroxyalkanoate materials containing in situ-stabilized silver nanoparticles.</s><s>Nanomaterials 7(1): 4. impact of zinc oxide particle morphology as an antimicrobial and when incorporated in poly(3hydroxybutyrate-co-3-hydroxyvalerate) films for food packaging and food contact surfaces applications.</s><s>Food and Bioproducts Processing 101: 32-44. properties of biodegradable thermoplastics and nanobiocomposites versus PET for food packaging applications.</s><s>Journal of Plastic Film & Sheeting 22(4): 265-274.</s><s>P. (2011): Effect of a natural polyphenolic extract on the properties of a biodegradable starchbased polymer.</s><s>Polymer Degradation and Stability 96(5): 839-846.</s><s>Cetin-Karaca, H., Newman, M.C. (2015): Antimicrobial efficacy of plant phenolic compounds against Salmonella and Escherichia Coli.</s><s>Food Bioscience 11: 8-16. bulk oils on lipid oxidation.</s><s>Critical Reviews in Food Science and Nutrition 47(3): 299-317.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina biology of Streptomyces.</s><s>FEMS Microbiology Reviews 34(2): 171-198.</s><s>Chen, H.Y., Lin, Y.C., Hsieh, C.L. (2007): Evaluation of antioxidant activity of aqueous extract of some selected nutraceutical herbs.</s><s>Food Chemistry 104(4): 1418-1424.</s><s>Electrospun oxygen scavenging films of poly(3-hydroxybutyrate) containing palladium nanoparticles for active packaging applications.</s><s>Nanomaterials 8(7): 469.</s><s>Oxygen-scavenging multilayered biopapers containing palladium nanoparticles obtained by the electrospinning coating technique.</s><s>Nanomaterials 9(2): 262. optimization of electrospun submicron poly (3-hydroxybutyrate) fibers to obtain continuous films of interest in food packaging applications.</s><s>Food Additives & Contaminants: Part A structures based on annealed electrospun biopolymer coatings of interest in water and aroma barrier fiber‐based food packaging applications.</s><s>Journal of Applied Polymer Science 135(24): 45501.</s> <s>Medium optimization and application of affinity column chromatography for trypsin production from recombinant Streptomyces griseus.</s><s>Journal of Microbiology and Biotechnology 19(10): 1191-1196.</s> <s>Science & Technology 19: S103-S112. cassava starch based films using tape-casting.</s><s>Journal of Food Engineering 119(4): 800-808. caprolactone)/poly (3-hydroxybutyrate-co-3-hydroxyvalerate) blends processed by solvent casting and electrospinning.</s><s>Materials Science and Engineering: A 528(3): 1764-1772. fabricated by electrospinning vs solvent casting.</s><s>Food Hydrocolloids 74: 324-332. cross-linked gelatin/zein nanofibers: Characterization and release behavior.</s><s>Food Hydrocolloids Characterization of gelatin/zein nanofibers by hybrid electrospinning.</s><s>Food Hydrocolloids 75: and their microbial production by submerged and solid state fermentation process: A review.</s><s>Trends in Food Science & Technology 53: 60-74. antioxidant properties of de-odourised aqueous extracts from selected Lamiaceae herbs.</s><s>Food (2008): Storage stability and antibacterial activity against Escherichia coli O157:H7 of carvacrol in edible apple films made by two different casting methods.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 56(9): 3082-3088.</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina (2007): Extraction of phenolics and essential oil from dried sage (Salvia officinalis) using ethanol–water mixtures.</s><s>Food Chemistry 101(4): 1417-1424.</s><s>Nikšić, M. (2016): Advances in batch culture fermented Coriolus versicolor medicinal mushroom for the production of antibacterial compounds.</s><s>Innovative Food Science & Emerging Technologies 34: 1-8.</s> <s>Kostić, I., Komes, D., Bugarski, B., Nedović, V. (2015): Trends in encapsulation technologies for delivery of food bioactive compounds.</s><s>Food Engineering Reviews 7(4): 452-490. throughput electro-hydrodynamic processing in food encapsulation and food packaging applications.</s><s>Trends in Food Science & Technology 60: 71-79.</s><s>Echegoyen, Y., Nerín, C. (2015): Performance of an active paper based on cinnamon essential oil in mushrooms quality.</s><s>Food Chemistry 170: 30-36. biodegradation of amorphous and crystalline regions in film-blown poly(ϵ-caprolactone). of tetracycline hydrochloride: Controlled release and antibacterial activity.</s><s>Carbohydrate Polymers 154: 194-203.</s> <s>Science & Technology 19: S103-S112. acid (PLA) and its composites.</s><s>Renewable and Sustainable Energy Reviews 79: 1346-1352. superhydrophobic surface.</s><s>Science 299(5611): 1377-1380. incorporation of bioactives into protein formulations for food and biomedical applications.</s><s>International Journal of Biological Macromolecules 120: 2094-2105. corn starch‐based food packaging structures containing β‐carotene by means of the electro‐hydrodynamic processing.</s><s>Starch‐Stärke 68(7-8): 603-610. composite films produced via crosslinking with glutaraldehyde: Optimization using response surface methodology and characterization.</s><s>International Journal of Biological Macromolecules Characterization and quantification of phenolic compounds and antioxidant properties of Salvia species growing in different habitats.</s><s>Industrial Crops and Products 49: 904-914.</s><s>J.M. (2018): Antibacterial and barrier properties of gelatin coated by electrospun Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija polycaprolactone ultrathin fibers containing black pepper oleoresin of interest in active food biopackaging applications.</s><s>Nanomaterials 8(4): 199.</s><s>Antimicrobial and antioxidant performance of various essential oils and natural extracts and their incorporation into biowaste derived poly (3-hydroxybutyrate-co-3-hydroxyvalerate) layers made from electrospun ultrathin fibers.</s><s>Nanomaterials 9(2): 144.</s><s>M., Stevanović, M. (2019): Poly (ε-caprolactone) microspheres for prolonged release of selenium nanoparticles.</s><s>Materials Science and Engineering: C 96: 776-789.</s><s>Biodegradation trend of poly(ε-caprolactone) and nanocomposites.</s><s>Materials Science and the biodegradation of poly(lactic acid) and polycaprolactone.</s><s>Polymer Degradation and Stability films containing lauroyl arginate and their use in the packaging of strawberries.</s><s>Journal of Food Measurement and Characterization 11(4): 1706-1716.</s><s>Ganiari, S., Choulitoudi, E., Oreopoulou, V. (2017): Edible and active films and coatings as carriers of natural antioxidants for lipid food.</s><s>Trends in Food Science & Technology 68: 70-82.</s><s>Influence of medicinal and aromatic plants into risk assessment of a new bioactive packaging based on polylactic acid (PLA).</s><s>Food and Chemical Toxicology 132: 110662. biodegradable aliphatic copolyesters based on poly(butylene succinate) containing thioetherlinkages for sustainable food packaging applications.</s><s>Polymer Degradation and Stability 132: Ghorani, B., Tucker, N. (2015): Fundamentals of electrospinning as a novel delivery vehicle for bioactive compounds in food nanotechnology.</s><s>Food Hydrocolloids 51: 227-240.</s><s>Ghorbani, A., Esmaeilizadeh, M. (2017): Pharmacological properties of Salvia officinalis and its components.</s><s>Journal of Traditional and Complementary Medicine 7(4): 433-440.</s><s>Antioxidant properties of tuna-skin and bovine-hide gelatin films induced by the addition of oregano and rosemary extracts.</s><s>Food Chemistry 112(1): 18-25.</s><s>Advances in antioxidant active food packaging.</s><s>Trends in Food Science & Technology 35(1): Sužnjević, D. (2012): Antioxidant capacity of teas and herbal infusions: polarographic assessment.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 60(38): 9573-9580.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina (2015): Keratin–polyethylene oxide bio-nanocomposites reinforced with ultrasonically functionalized graphene.</s><s>RSC Advances 5(111): 91280-91287.</s><s>P.S. (2017): Improvement of mechanical properties and antibacterial activity of crosslinked electrospun chitosan/poly (ethylene oxide) nanofibers.</s><s>Composites Part B: Engineering 121: 58Gross, R.A., Kalra, B. (2002): Biodegradable polymers for the environment.</s><s>Science 297(5582): properties of soy protein films processed by casting and compression.</s><s>Journal of Food Engineering 100(1): 145-151.</s> <s>(poslednji pristup: 02.08.2020.). https://www.mfc.co.jp/wasaouro/eng/index.html (poslednji pristup: 01.08.2020.). packaging by incorporating betalains from vegetable amaranth (Amaranthus tricolor L.) into quaternary ammonium chitosan/fish gelatin blend films.</s><s>International Journal of Biological Macromolecules 159: 675-684.</s> <s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina species: a review of biological activities and phytochemistry.</s><s>Journal of Ethnopharmacology films with natural extracts.</s><s>Food Hydrocolloids 29(2): 290-297.</s><s>Hernández-Muñoz, P. (2017): Zein films and coatings as carriers and release systems of Zataria multiflora Boiss. essential oil for antimicrobial food packaging.</s><s>Food Hydrocolloids 70: 260and barrier properties of nanocrystalline cellulose reinforced poly(caprolactone) composites: Effect of gamma radiation.</s><s>Journal of Applied Polymer Science 129(5): 3038-3046.</s><s>Khaneghah, A.M., Hashemi, S.M.B., Limbo, S. (2018): Antimicrobial agents and packaging systems in antimicrobial active food packaging: An overview of approaches and interactions.</s><s>Food and Bioproducts Processing 111: 1-19.</s><s>Klančnik, A., Piskernik, S., Jeršek, B., Smole Možina, S. (2010): Evaluation of diffusion and dilution methods to determine the antibacterial activity of plant extracts.</s><s>Journal of Microbiological Methods 81(2): 121-126.</s> <s>Stojanovic, I., Gerothanassis, I.P., Tzakos, A.G. (2013): Phytochemical profile of Rosmarinus officinalis and Salvia officinalis extracts and correlation to their antioxidant and antiproliferative activity.</s><s>Food Chemistry 136(1): 120-129.</s><s>Formulation and characterization of nanofibers and films with carvedilol prepared by electrospinning and solution casting method.</s><s>European Journal of Pharmaceutical Sciences 101: comprehensive review of electrospun nanofibers: Food and packaging perspective.</s><s>Composites Part B: Engineering 175: 107074.</s> <s>Tehnološki fakultet, Novi Sad. bioactivity of sol-gel derived borate glass-polycaprolactone electrospun scaffolds.</s><s>Biomedical Gelatin/zein fiber mats encapsulated with resveratrol: Kinetics, antibacterial activity and application for pork preservation.</s><s>Food Hydrocolloids 101: 105577.</s><s>Licciardello, F. (2017): Packaging, blessing in disguise.</s><s>Review on its diverse contribution to food sustainability.</s><s>Trends in Food Science & Technology 65: 32-39. active and intelligent films based on fish gelatin and haskap berries (Lonicera caerulea L.) extract.</s><s>Food Packaging and Shelf Life 22: 100417. lactide) and poly(ε-caprolactone) blend films.</s><s>Biomacromolecules 1(3): 350-359. cellulose–gelatin composite films fabricated by electrospinning versus solvent casting.</s><s>Journal of Applied Polymer Science 135(46): 46824. (2011): Development of new antioxidant active packaging films based on ethylene vinyl alcohol copolymer (EVOH) and green tea extract.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 59(14): 7832-7840.</s> <s>López-Córdoba, A., Estevez-Areco, S., Goyanes, S. (2019): Potato starch-based biocomposites with enhanced thermal, mechanical and barrier properties comprising water-resistant electrospun poly (vinyl alcohol) fibers and yerba mate extract.</s><s>Carbohydrate Polymers 215: Lu, Y., Foo, L.Y. (2001): Antioxidant activities of polyphenols from sage (Salvia officinalis).</s> <s>Effect of gallic acid and umbelliferone on thermal, mechanical, antioxidant and antimicrobial properties of poly (vinyl alcohol-co-ethylene) films.</s><s>Polymer Degradation and Stability 152: Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Innovations and future prospective.</s><s>Journal of the Saudi Society of Agricultural Sciences 17(4): (2017a): Mineralized agar-based nanocomposite films: Potential food packaging materials with antimicrobial properties.</s><s>Carbohydrate Polymers 175: 55-62.</s><s>Brankovic, S. (2017b): Synthesis and antimicrobial properties of Zn-mineralized alginate nanocomposites.</s><s>Carbohydrate Polymers 165: 313-321. poly(3-hydroxybutyrate-co-3-hydroxyvalerate)/thermoplastic polyurethane</s> <s>with improved mechanical and barrier performance.</s><s>Polymer Degradation and Stability 132: 52-61. performance of solvent cast polycaprolactone (PCL) films containing essential oils.</s><s>Food Cunha, A., Vaz, M.F., Ramos, F. (2018): Active polylactic acid film incorporated with green tea extract: Development, characterization and effectiveness.</s><s>Industrial Crops and Products 123: physicochemical properties of chitosan-based films.</s><s>Food Hydrocolloids 27(1): 220-227.</s><s>Evaluation of bioactive properties and phenolic compounds in different extracts prepared from Salvia officinalis L. Food Chemistry 170: 378-385. (2016): The antibacterial activity of Coriolus versicolor methanol extract and its effect on ultrastructural changes of Staphylococcus aureus and Salmonella Enteritidis.</s><s>Frontiers in Microbiology 7: 1226.</s> <s>with based on cassava starch containing extract of yerba mate as antioxidant and plasticizer. material based on starch-halloysite nanocomposites incorporating antimicrobial peptides.</s><s>Food Hydrocolloids 63: 561-570.</s> <s>Stabilization of beef meat by a new active packaging containing natural antioxidants.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 54(20): 7840-7846.</s><s>Norajit, K., Kim, K.M., Ryu, G.H. (2010): Comparative studies on the characterization and antioxidant properties of biodegradable alginate films containing ginseng extract.</s><s>Journal of Food Engineering 98(3): 377-384.</s> <s>(2014): Evaluation of two antimicrobial packaging films against Escherichia coli O157: H7 strains in vitro and during storage of a Spanish ripened sheep cheese (Zamorano).</s><s>Food Control Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina multilayer food packaging films containing Algerian Sage and Bay leaves extracts and their application for oxidative stability of fried potatoes.</s><s>Food Control 98: 216-226.</s><s>Ozdemir, M., Floros, J.D. (2004): Active food packaging technologies.</s><s>Critical Reviews in Food Science and Nutrition 44(3): 185-193.</s><s>Superhydrophobic bio-coating made by co-continuous electrospinning and electrospraying on polyethylene terephthalate films proposed as easy emptying transparent food packaging.</s><s>Effects of lipid type on water vapor permeability, film structure, and other physical characteristics.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 50(14): 3977-3983.</s><s>Petersen, M., Simmonds, M.S. (2003): Rosmarinic acid.</s><s>Phytochemistry 62(2): 121-125.</s><s>Petrović, T., Rajić, J. (2016): Ambalaža i pakovanje hrane.</s><s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd.</s> <s>Sanchez-Garcia, M.D., Gimenez, E., Lagaron, J.M. (2008): Morphology and barrier properties of solvent cast composites of thermoplastic biopolymers and purified cellulose fibers.</s> <s>Sarker, S.D., Nahar, L., Kumarasamy, Y. (2007): Microtitre plate-based antibacterial assay incorporating resazurin as an indicator of cell growth, and its application in the in vitro antibacterial screening of phytochemicals.</s><s>Methods 42(4): 321-324.</s><s>Schlegel, H.G., Kaltwasser, H., Gottschalk, G. (1961): Ein submersverfahren zur kultur wasserstoffoxydierender bakterien: wachstumsphysiologische untersuchungen.</s><s>Archiv für Mikrobiologie 38(3): 209-222.</s> <s>W. (2019): Electrospun gelatin nanofibers encapsulated with peppermint and chamomile essential oils as potential edible packaging.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 67(8): 2227-2234.</s> <s>Doktorska disertacija nanotube/polyurethane composites fabricated by electrospinning and solution casting.</s><s>Composites Part B: Engineering 44(1): 613-619.</s><s>Encapsulation of polyphenolic antioxidants obtained from Momordica charantia fruit within zein/gelatin shell core fibers via coaxial electrospinning.</s><s>Food Bioscience 21: 60-71.</s><s>Torres-Giner, S., Gimenez, E., Lagarón, J.M. (2008): Characterization of the morphology and thermal properties of zein prolamine nanostructures obtained by electrospinning.</s><s>Food Hydrocolloids 22: 601-614.</s> <s>(2019): Biodegradable zein film composites reinforced with chitosan nanoparticles and cinnamon essential oil: Physical, mechanical, structural and antimicrobial attributes.</s><s>Colloids and Surfaces B: Biointerfaces 177: 25-32. antioxidant packaging films based on poly(ε-Caprolactone) and almond skin extract: Development and effect on the oxidative stability of fried almonds.</s><s>Antioxidants 9(7): 629. (2016): Characterization and enzymatic degradation study of poly (ε-caprolactone)-based biocomposites from almond agricultural by-products.</s><s>Polymer Degradation and Stability 132: of herbs, spices and their bioactive compounds in active food packaging.</s><s>RSC Advances 5(50): 40324-40335.</s> <s>Food Control 54: 150-157. antioxidant activity of an active film from silver carp (Hypophthalmichthys molitrix) skin gelatin incorporated with green tea extract.</s><s>Food Hydrocolloids 32(1): 42-51. tunable water barrier property and prolonged antioxidant activity.</s><s>Food Packaging and Shelf biodegradable film.</s><s>Carbohydrate Polymers 71(2): 263-268.</s><s>Yan, Z., Li, Q., Zhang, P. (2017): Soy protein isolate and glycerol hydrogen bonding using twodimensional correlation (2D-COS) attenuated total reflection Fourier transform infrared (ATR FT-IR) spectroscopy.</s><s>Applied Spectroscopy 71(11): 2437-2445. compost on the shape of specimens.</s><s>Polymer Degradation and Stability 87(1): 131-135. bioactive fibrous membranes prepared via coaxial electrospinning.</s><s>Journal of Food Science Ana S. Salević</s> <s>Doktorska disertacija and antioxidant properties of gelatin film from rabbit skin incorporated with rosemary acid.</s><s>Food Packaging and Shelf Life 19: 121-130.</s><s>Zheng, W., Wang, S.Y. (2001): Antioxidant activity and phenolic compounds in selected herbs.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry 49(11): 5165-5170.</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina 7. PRILOZI</s> <s>Slika P1.1. UV-Vis spektri ispitivanih fenolnih kiselina Tabela P1.1. Parametri kalibracionih kriva za ispitivane fenolne kiseline Kiselina</s> <s>Slika P1.2. Hromatogram standardnog rastvora fenolnih kiselina koncentracije 15 mg/l. Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina PRILOG 2: Analiza acetat-jona u suspenziji nakon inkubacije sa vlaknima i filmovima na bazi zeina i želatina</s> <s>Slika P2.2. Hromatogram suspenzije nakon inkubacije sa uzorkom vlakana (formulacija: ZG-5Ev, 40x razblaženje).</s><s>Oznake pikova: (1) - acetat-jon, (2-9) - neidentifikovani pikovi min</s> <s>PRILOG 3: Optimizacija procesa ekstrakcije Tabela P3.1. Uticaj uslova ekstrakcije na sadržaj ukupnih fenolnih jedinjenja Odnos biljni</s> <s>Ana S. Salević rođena je 24.07.1990. godine u Čačku, Republika Srbija.</s><s>Osnovno i srednje obrazovanje (Gimnazija, opšti smer) stekla je u Arilju.</s><s>Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, studijski program Prehrambena tehnologija, modul Tehnologija konzervisanja i vrenja, upisala je 2009. godine.</s><s>Osnovne akademske studije završila je 2013. godine sa prosečnom ocenom 9,73 odbranivši završni rad pod nazivom „Očuvanje bioaktivnih komponenti iz semenjače crne soje primenom inkapsulacije“ sa ocenom 10.</s><s>Master akademske studije na istom fakultetu, studijski program Prehrambena tehnologija, upisala je 2013., a završila 2014. godine sa prosečnom ocenom 10,00 odbranivši master rad pod nazivom „Potencijal primene mikroinkapsulisanih bioaktivnih komponenti ekstrakata Reishi gljiva (Ganoderma lucidum) i zelenog čaja (Camellia sinensis L.) za poboljšanje funkcionalnih svojstava piva“ sa ocenom 10.</s><s>Bila je stipendista Ministarstva prosvete i Fonda za mlade talente (Dositeja) Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije.</s><s>Za postignute rezultate tokom osnovnih akademskih studija nagrađena je od strane opštine Arilje, Privredne komore Užica i matičnog fakulteta.</s><s>Doktorske akademske studije na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu, studijski program Prehrambena tehnologija, upisala je 2014. godine.</s><s>Položila je sve ispite predviđene planom i programom studija sa prosečnom ocenom 10,00.</s><s>Od 2015. godine bila je angažovana kao stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije na projektu „Razvoj novih inkapsulacionih i enzimskih tehnologija za proizvodnju biokatalizatora i biološki aktivnih komponenata hrane u cilju povećanja njene konkurentnosti, kvaliteta i bezbednosti“ (evidencioni broj projekta III46010) na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu.</s><s>Na istom fakultetu bila je angažovana u zvanju istraživač-pripravnik od 2018. godine, a od 2019. angažovana je kao istraživač-saradnik.</s><s>Učesnik je Eureka projekta PROBIBARS.</s><s>Bila je učesnik inovacionog projekta „Kapsule zdravlja u ledenom Bila je član tima koji je predstavljao Srbiju na evropskom takmičenju studentskih timova u kreiranju ekoinovativnih prehrambenih proizvoda (2015. godina).</s><s>Obavila je dva studijska boravka u evropskim istraživačkim institucijama: Agricultural University of Athens (u okviru Erasmus+ projekta Higher Education – KA107 International Mobility) i Institute of Agrochemistry and Food Technology (IATA) – Spanish National Research Council (CSIC) (u okviru COST akcije FP1405).</s><s>Dobitnica je granta zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije (Joint Research Centre EC – JRC) za trening program u oblasti Nanobiotehnologije.</s><s>U saradnji sa drugim autorima publikovala je 3 rada u međunarodnim časopisima (kategorije M21, M22 i M23), 1 u nacionalnom časopisu međunarodnog značaja (kategorija M24), 1 u nacionalnom časopisu (kategorija M51), 15 saopštenja na međunarodnim naučnim skupovima (kategorije M33 i M34) i 3 saopštenja na nacionalnim naučnim skupovima (kategorija M63).</s><s>Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Izjava o autorstvu</s> <s>Izjavljujem da je doktorska disertacija pod naslovom: Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina • rezultat sopstvenog istraživačkog rada; • da disertacija u celini ni u delovima nije bila predložena za sticanje druge diplome prema studijskim programima drugih visokoškolskih ustanova; • da su rezultati korektno navedeni i</s> <s>Studijski program: Prehrambena tehnologija Naslov rada: Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina Mentor: Prof. dr Viktor Nedović</s> <s>Izjavljujem da je štampana verzija mog doktorskog rada istovetna elektronskoj verziji koju sam predala radi pohranjenja u Digitalnom repozitorijumu Univerziteta u Beogradu.</s><s>Dozvoljavam da se objave moji lični podaci vezani za dobijanje akademskog naziva doktora nauka, kao što su ime i prezime, godina i mesto rođenja i datum odbrane rada.</s><s>Ovi lični podaci mogu se objaviti na mrežnim stranicama digitalne biblioteke, u elektronskom katalogu i u publikacijama Univerziteta u Beogradu.</s> <s>Ovlašćujem Univerzitetsku biblioteku „Svetozar Marković“ da u Digitalni repozitorijum Univerziteta u Beogradu unese moju doktorsku disertaciju pod naslovom: Sinteza i karakterizacija aktivnih vlakana i filmova na bazi poli(ε-kaprolaktona) i zeina koja je moje autorsko delo.</s> <s>Disertaciju sa svim prilozima predala sam u elektronskom formatu pogodnom za trajno arhiviranje.</s><s>Moju doktorsku disertaciju pohranjenu u Digitalnom repozitorijumu Univerziteta u Beogradu i dostupnu u otvorenom pristupu mogu da koriste svi koji poštuju odredbe sadržane u odabranom tipu licence Kreativne zajednice (Creative Commons) za koju sam se odlučila.</s><s>2. Autorstvo – nekomercijalno (CC BY-NC) 3. Autorstvo – nekomercijalno – bez prerada (CC BY-NC-ND) 4. Autorstvo – nekomercijalno – deliti pod istim uslovima (CC BY-NC-SA) 6. Autorstvo – deliti pod istim uslovima (CC BY-SA) (Molimo da zaokružite samo jednu od šest ponuđenih licenci.</s><s>Kratak opis licenci je sastavni deo ove izjave.) Potpis autora</s> <s>1. Autorstvo.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence, čak i u komercijalne svrhe.</s> <s>2. Autorstvo – nekomercijalno.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence.</s><s>Ova licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.</s><s>3. Autorstvo – nekomercijalno – bez prerada.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, bez promena, preoblikovanja ili upotrebe dela u svom delu, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence.</s><s>Ova licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.</s><s>U odnosu na sve ostale licence, ovom licencom se ograničava najveći obim prava korišćenja dela.</s> <s>4. Autorstvo – nekomercijalno – deliti pod istim uslovima.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence i ako se prerada distribuira pod istom ili sličnom licencom.</s><s>Ova licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela i prerada.</s><s>5. Autorstvo – bez prerada.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, bez promena, preoblikovanja ili upotrebe dela u svom delu, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence.</s><s>Ova licenca dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.</s><s>6. Autorstvo – deliti pod istim uslovima.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence i ako se prerada distribuira pod istom ili sličnom licencom.</s><s>Ova licenca dozvoljava komercijalnu upotrebu dela i prerada.</s><s>Slična je softverskim licencama, odnosno licencama otvorenog koda.</s>

Uticaj sistema obrade zemljišta i prihranjivanja na korovsku sinuziju i prinos ozime pšenice

Kovačević, Dušan;Oljača, Snežana;Dolijanović, Željko;Jovanović, Života;Milić, Vesna

International Scientific Symposium of Agriculture "Agrosym Jahorina 2011", Jahorina, 10-12. novembar 2011. Proceedings

sistemi obrade zemljišta;azot;korovska zajednica;floristički sastav;ozima pšenica

agrif.bg.ac.rs-123456789-6706.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25462/bitstream_25462.pdf

<s>Imajući u vidu ekonomski značaj ozime pšenice u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji i činjenicu da tehnologija njenog gajenja uključuje čitav niz agrotehničkih mera postavili smo za cilj da ispitamo uticaj određenih redukcija u obradi i đubrenju zemljišta kao bitnih elementata tehnologije gajenja ozime pšenice.</s> <s>U radu je ispitivan uticaj tri sistema obrade zemljišta (konvencionalni i dva konzervacijska: zaštitni i sistem direktne setve) i dva nivoa prihranjivanja azotom (60 i 120 kg/ha) na floristički sastav korovske sinuzije i prinos zrna (prosek za 6 sorata) ozime pšenice.</s><s>Ispitivanje je obavljeno na "Radmilovcu" eksperimentalnom dobru Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu u okviru četvoropoljnog plodoreda (kukuruz-ozima pšenica-jari ječam+crvena detelinacrvena detelina) na zemljištu tipa izluženi černozem u periodu od 2006/07-2007/08. god.</s><s>Korovsku sinuziju useva ozime pšenice tokom dvogodišnjih ispitivanja činilo je 11 vrsta korova.</s><s>Dominantne vrste bile su: od višegodišnjih Agropyrum repens L.(Beauv.,) i Convolvulus arvensis L., Cirsium arvense (L.) Scop., a od jednogodišnjih Stenactis annua (L.) Ness.</s><s>Kada su u pitanju sistemi obrade zemljita konvencionalni sistem obrade pokazao je niz prednosti u odnosu na dva konzervacijska, pogotovo u interakciji sa oba nivoa prihranjivanja azotom.</s><s>Ključne reči: sistemi obrade zemljišta, azot, korovska zajednica, floristički sastav, ozima pšenica.</s> <s>U savremenim sistemima održive zemljoradnje posvećuje se veliki značaj očuvanju prirodnih resursa, pre svih, zemljišta i voda.</s><s>Iznalaženjem racionalne tehnologije za ozimu pšenicu, koja će sadržati upravo ove elemente, štiti se zemljište, smanjuju troškovi proizvodnje i utiče na veći kvalitet dobijenih proizvoda uz zdraviju životnu sredinu (Kovačević, 2011).</s><s>Tranzicija od konvencionalnih sistema zemljoradnje koji upotrebljavaju velike količine mineralnih đubriva i pesticida ka održivim sistemima vodi preko tzv. "lowinput" tehnologija gde veću ulogu imaju plodoredi sa većim učešćem leguminoza.</s><s>Praktično, takve tehnologije predstavljaju veću upotrebu internih u odnosu na eksterne resurse (Barberi et. al.,1997; Leibman i Davis, 2000) s obzirom na ekonomski značaj ozime pšenice u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji i činjenicu da tehnologija njenog gajenja uključuje čitav niz agrotehničkih mera koje su sastavni deo mera u integralnoj borbi s korovima.</s><s>Floristički sastav i građa korovske zajednice u usevu ozime pšenice u velikoj meri zavise od 1 Originalni naučni rad – Original scientific paper 2 dr Dušan Kovačević, dopisni član Akademije inženjerskih nauka Srbije, Zeleni Venac 2/3; redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6., 11080 Zemun, Republika Srbija. e-mail: dulekovŽagrif.bg.ac.rs 2dr Snežana Oljača, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6., 11080 Zemun, Republika Srbija.</s><s>2dr Željko Dolijanović, docent, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6., 11080 Zemun, Republika Srbija.</s><s>3dr Života Jovanović, Viši naučni saradnik, Institut za kukuruz Zemun Polje, Slobodana Bajića 8., 11080 Zemun, Republika Srbija.</s> <s>322 načina gajenja pri čemu sistem obrade zemljišta i đubrenje imaju često presudan uticaj (Kovačević, 2008).</s><s>Ovakvi sistemi se mogu ostvariti samo jednom fleksibilnijom agrotehnikom usaglašenom sa agroekološkim uslovima i zemljišnim tipovima u određenom regionu.</s><s>Adaptacija, pre svega, znači prilagođenost na prirodne, ali i ekonomske uslove Konzervacijski sistemi obrade zemljišta efikasnije konzerviraju vlagu od konvencionalnih, međutim, takvi sistemi smanjuju eroziju istovremeno utičući i na kreiranje idealne niše za pojedine vrste korova.</s> <s>Cilj ovog rada bio je da se ispita uticaj različitih sistema obrade zemljišta na izluženom černozemu i dva nivoa prihranjivanja azotom na korovsku sinuziju i prinos zrna ozime pšenice.</s> <s>Ispitivanje uticaja sistema obrade zemljišta na floristički sastav korovske sinuzije useva ozime pšenice obavljeno je na "Radmilovacu" eksperimentalnom školskom dobru Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.</s><s>Ispitivanje je obavljeno tokom 2006/07 i 2007/08. godine.</s><s>Poljski ogled je postavljen u četiri ponavljanja na zemljištu tipa izluženog černozema u okviru četvoropoljnog plodoreda (kukuruz-ozima pšenica-jari ječam+crvena detelina-crvena detelina).</s> <s>1. Konvencionalni sistem obrade zemljišta – koji obuhvata oranje raoničnim plugom na 25 cm dubine i predsetvenu obradu tanjiračom i drljačom: 2. Zaštitna obrada – Obrada izvedena čizel plugom bez prevrtanja ornice na dubinu 25 cm koja ostavlja preko 30% žetvenih ostataka na površini zemljišta sa tanjiranjem i drljanjem: 3. Sistem direktne setve – ručna setva obavljena direktno u brazdice sa ostavljenom celokupnom masom žetvenih ostataka.</s> <s>Kao činilac bilo je zastupljeno sa dva nivoa azota (60 kg/ha i 120 kg/ha) i kontrolom bez prihranjivanja.</s><s>Prihranjivanje je izvedeno mineralnim đubrivom KAN (25-27% N).</s><s>U obe godine ispitivanja za setvu smo koristili originalno seme šest različitih srpskih sorata ozime pšenice (Pobeda, Evropa, Lasta, NS Rana 5, Rana niska i Pesma).</s><s>Prinos od svih sorata je uzet kao prosečna vrednost za dejstvo dva ispitivana činioca.</s><s>Determinacija korovskih vrsta i uzorci za određivanje nadzemne biomase uzimani su sa m2 u četiri ponavljanja u vreme pred klasanje pšenice.</s><s>Posle žetve meren je prinos zrna po elementarnim parcelama neposredno po vršidbi i sveden na nivo vlage od 14%.</s> <s>Statistička obrada podataka o prinosu zrna oѕime pšenice urađena je metodom analize varijanse, a od testova za pojedinačna poređenja koristili smo LSD test.</s><s>Meteorološki uslovi za vreme izvođenja ogleda Meteorološki uslovi na oglednom polju u toku dve ispitivane godine prikazani su u klimadijagramu 1.</s> <s>Graf.</s><s>1 Klimadijagram po Walteru za područje Beograda u ispitivanom periodu Climate-diagram according Walter for Belgrade in investigated period Iz navedenih podataka u graf.</s><s>1., vidi se da je za ozimu pšenicu, uslovno rečeno, povoljnija druga godina ispitivanja u celom vegetacionom periodu.</s><s>Za vreme setve u početnoj godini ispitivanja bilo je dosta vlage za blagovremeno nicanje useva.</s><s>Međutim, u prolećnom periodu došlo je do kraćeg sušnog perioda tačnije u aprilu mesecu.</s><s>Nasuprot prvoj godini ispitivanja, druga je bila sušnija u vreme setve ali sa povoljnijim rasporedom padavina tokom drugog dela vegetacionog perioda ozime pšenice.</s> <s>Jedan od prvih koraka za efikasniju borbu s korovima u konzervacijskim sistemima je upoznavanje i razumevanje korovske populacije i njenog odnosa sa sistemima obrade smatra 324</s> <s>Tab.1 Uticaj sistema obrade zemljišta i količine azotom na floristički sastav korovske sinuzije ozime pšenice (2006/07-2007/08) Effect of tillage systems and nitrogen level on floristic composition in winter wheat weed synuzia (2006/07-2007/08) Konvencionalna obrada</s> <s>U tab.1 navedeni su prosečni dvogodišnji rezultati ispitivanja uticaja sistema obrade zemljišta i prihranjivanja azotom na floristički sastav korovske zajednice ozime pšenice.</s><s>Posmatrano za dvogodišnji period može se konstatovati da korovsku zajednicu gradi, u ispitivanim okolnostima, relativno manji broj korovskih vrsta (11), a što je uglavnom karakteristično za intenzivnije korišćenje zemljišta.</s><s>Dominantne vrste od višegodišnjih korova su: Agropyrum repens (L.), Cirsium arvense (L.) Scop., i Convolvulus arvensis L., (Beauv.), a od jednogodišnjih Stenactis annua (L.) Ness.</s><s>Veću efikasnost u pogledu smanjenja broja i biomase korova ima konvencionalni sistem obrade zemljišta od konzervacijskih.</s><s>Sistem direktne setve s obzirom na uslove koje pruža pogoduje širenju navedenih višegodišnjih vrsta.</s> <s>Na racionalnoj primeni azota u količini od 60 kg/ha zabeležen je najveći broj jedinki i masa korova u sva tri ispitivana sistema obrade.</s><s>Međutim jača doza azota od 120 kg/ha je bila sa manjim brojem jedinki i masom korova što je verovatno posledica jače konkurentnosti ozime pšenice prema korovima jer brže zatvara prostor i smanjuje mogućnost njihove pojave.</s><s>Slične rezultate našim po pitanju povećanja opšte zakorovljenosti sa đubrenjem mineralnim đubrivima i prihranjivanjem ozime pšenice dobili su Ognjanović et.al. (1992 ).</s><s>Podaci o uticaju sistema obrade zemljišta i prihranjivanja azota na prinos zrna ozime pšenice dati su u tab.2.</s> <s>Tab.2 Uticaj sistema obrade zemljišta i količine azota na prinos ozime pšenice Effects of tillage systems and N amounth on grain yield of winter wheat (t/ha) Prosek</s> <s>Najveći prinosi zrna ozime pšenice posmatrano prosečno za ispitivani period dobijeni su u uslovima stvorenim konvencionalnom obradom zemljišta (4,03 t/ha).</s><s>Kada se porede međusobno, ispitivani sistemi obrade u pogledu uticaja na prinos zrna pšenice sistem direktne setve bio je inferiorniji od konvencionalnog i sistema zaštitne obrade.</s><s>To potvrđuje signifikantno manji prinos kao posledica izostanka obrade zemljišta (2,37 t/ha).</s><s>326</s> <s>Na prihranjivanje azotom pšenica dobro reaguje.</s><s>U poređenju sa kontrolom bez prihranjivanja gde je dobijen najmanji prinos 2,08 t/ha rezultati pokazuju da se prihranjivanjem sa manjom količinom azota od 60 kg/ha povećao prinos na 2,89 t/ha, a sa Interesantni su rezultati dobijeni u interakcijama obrade zemljišta i prihranjivanja.</s><s>Naime, sa povećanom količinom azota u prihranjivanju mogu se eliminisati negativni efekti izostanka obrade zemljišta.</s><s>To pokazuju rezultati dobijeni u interakcijama konzervacijskih sistema obrade (zaštitna i direktna setva-bez obrade) sa prihranjivanjem jačom dozom azota gde su dobijeni dobri prinosi, mada ipak manji, nego u interakcijama konvencionalne obrade sa prihranjivanjem.</s> <s>Na osnovu dvogodišnjih rezultata ispitivanja uticaja sistema obrade zemljišta i količine azota u prihranjivanju na zakorovljenost useva i prinos ozime pšenice na izluženom černozemu može se zaključiti:</s> <s>Korovska zajednica u vreme klasanja ozime pšenice sastavljena je iz relativno malog broja vrsta 11.</s><s>Od životnih oblika zastupljenije su terofite.</s><s>Međutim, značajna je činjenica da su dominantne u broju jedinki i mase upravo geofite, naročito u konzervaciskim sistemima obrade.</s> <s>Dominantne vrste koje daju fizionomiju zajednici su: od višegodišnjih Agropyrum repens (L.) Beauv., Cirsium arvense (L.) Scop., i Convolvulus arvensis L., a od jednogodišnjih Stenactis annua (L.) Ness.</s> <s>Sistem konvencionalne obrade zemljišta ispoljio je veću efikasnost u suzbijanju (broja vrsta, jedinki i mase korova) od dva kozervacijska sistema.</s><s>Po efektima mu je približan sistem zaštitne obrade, što može biti od interesa za praksu, dok je sistem direktne setve najslabiji u kontroli korova posebno višegodišnjih.</s> <s>Prihranjivanjem ozime pšenice sa količinom azota od 60 kg/ha povećava se broj i masa, kako jednogodišnjih tako i višegodišnjih korova.</s><s>Sa povećanjem količine azota na 120 kg/ha smanjuje se zakorovljenost zbog jače konkurentske sposobnosti ozime pšenice.</s><s>Konvencionalni sistem obrade zemljišta je pokazao na ovom zemljišnom tipu sve prednosti u poređenju sa konzervacijskim.</s><s>Međutim, ispitivanje pokazuje da postoje interesantne interakcije obrade zemljišta i prihranjivanja.</s><s>Sa većom dozom azota mogu se kompenzovati nedostaci koje prouzrokuje redukcija u obradi zemljišta.</s>

Просторне и временске промене у снабдевеност биљака водом применом NDVI у сливовима Tиње и Kозлице

Mohlala, Day Boitumelo;Stričević, Ružica;Gregorić, Enika;Životić, Ljubomir

Zemljiste i biljka

NDVI;Маљен;разграничавање сливова;Сентинел-2;снабдевеност биљака водом

agrif.bg.ac.rs-123456789-6679.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25404/bitstream_25404.pdf

<s>Changes in plant water supply obtained by NDVI Просторне и временске промене у снабдевеност биљака водом применом NDVI у сливовима Tиње и Kозлице</s> <s>Нормализована разлика вегетационог индекса (NDVI) је индикатор здравља вегетације, али и промене земљишног покривача на основу рефлексије одређених опсега у електромагнетном спектру.</s><s>Начин коришћења земљишта, годишња доба и климатске промене утичу на просторне промене NDVI вредности.</s><s>Ова студија се фокусира на сливове река Тиња и Козлица, које се налазе на источним деловима планине Маљен и који се карактеришу доминантним присутвом травнате вегетације.</s><s>Просторне и временске промене у снабдевеност биљака водом су праћење коришћењем 10-метарских Сентинел-2 снимака, и даље обрађених у QGIS-у за 2020–2021. годину, по месецима.</s><s>За лакше праћење промене NDVI вредности сливови ове две реке су разграничени на укупно 305 подсливова, на којима је вршена даља анализа.</s><s>Сви просторни NDVI подаци у току обе године се крећу од < 0,1 – > 0,6.</s><s>Резултати указују да постоје видљиве промене у вредностима NDVI током различитих годишњих доба, што је у складу са порастом и смањењем водног стреса током проучаваног временског периода, односно са променама климатских чиниоца током вегетације.</s><s>У летњим месецима највеће вредности премашују вредност од 0,6, а у неким случајевима и 0,8.</s><s>Вредности NDVI у октобру и новембру се смањују на 0,3 и 0,5, док су у зимским месецима NDVI вредности <0,1.</s><s>Вредности NDVI су више, и мање променљиве, у подсливовима са заступљеном дрвенастом вегетацијом, међу којим има и четинара.</s><s>Ова студија доприноси повећању знања о потенцијалној примени даљинске детекције, као и Сентинел-2 снимака високе резолуције за праћење стања снабдевености биљака водом.</s><s>ГИС алати омогућавају разграничење подсливова, што помаже бољем праћењу просторних варијација NDVI унутар природно издвојених ентитета.</s><s>Приликом процене утицаја суше на биљну производњу треба узети у обзир тренутни водни режим биљака.</s><s>Због лакоће израчунавања NDVI и других индекса, и високе резолуције података, Сентинел-2 може играти важну улогу у будућим системима раног упозоравања на сушу, и утврђивања стања вегетационог покривача.</s><s>Кључне речи: NDVI, Маљен, разграничавање сливова, Сентинел-2, снабдевеност биљака водом Увод</s> <s>Водни режим вегетације игра кључну улогу у функционисању биљака и размени воде и енергије са атмосфером, посебно током сушних периода (Peñuelas et al., 1993).</s><s>Хидролози и екофизиолози Changes in plant water supply obtained by NDVI су користили неке битне особине Земљине површине као што су начин коришћења земљишта и покровност, те фракција апсорбованог фотосинтетички активног зрачења (fPAR) од 400-700 nm које апсорбује биљна крошња (Feagin, 2020) за карактеризацију водног режима.</s><s>Ови параметри су кључни за описивање својстава вегетације и агроклиматологије, као и модела продуктивности вегетације.</s><s>Водни режим биљака је такође процењен у многим студијама са различитим бујностима лисне масе и облицима крошње (Zarco-Tejada et al., 2003; Chai et al., 2021; Ceccato et Индекс нормализоване разлике вегетације (Normalized difference vegetation index – NDVI) се између осталог користи за процену деградације земљишта и промена земљишног покривача на различитим размерама за различите примене, укључујући отпорност агроекосистема (Bartlett et al., 1990).</s><s>То је индикатор здравља вегетације заснован на томе како биљке одражавају одређене опсеге електромагнетног спектра што је фундаментално за разумевање здравља биљака.</s><s>Он детектује и квантификује присуство активне зелене вегетације користећи ову рефлектовану светлост у видљивом и блиском инфрацрвеном опсегу.</s><s>На NDVI утичу спектрална својства земљишта (Tuelle i Oleson 1989, Baret i Guyot 1991), посебно у областима са ретким вегетацијом где су посматрања под јаким утицајем сигнала из позадине земљишног простора као што су стене, земљиште и материјали органске простирке.</s><s>Информације о потенцијалном земљишном покривачу значајно су означене фенологијом вегетације која у великој мери зависи од NDVI да би се знало да ли имамо здраве биљке, биљке под абиотичким или биотичким стресом или голе површине.</s> <s>Листови су суштинска компонента структуре биљне крошње, а вода у лишћу има дубок утицај на фотосинтезу, транспирацију и друге физиолошке процесе.</s><s>Складиштење воде у стабљици обезбеђује тампон између узимања воде из корена и транспирације листова (Deng et al., 2017).</s><s>Према томе, садржај воде у биљци је кључна променлива за утврђивање стања снабдевености биљака водом и откривања адаптације биљака на измењену средину (RodríguezPérez et al., 2018; Wang et al., 2021).</s><s>Као главни абиотички стрес, суша има директан утицај на физиолошке и биохемијске процесе и морфолошку грађу биљака, што на крају доприноси губитку приноса или лошем квалитету усева/приноса (Peng et al., 2020; Zhang et al., 2018).</s><s>Стога је прецизно праћење садржаја воде у земљишту у реалном времену корисно за побољшање способности управљања водама у пољопривреди, као и за побољшање ефикасности коришћења Циљ овог рада је да се утврди просторна и временска снабдевеност биљака водом у сливовима река Тиња и Козлица, у финој просторној резолуцији, преко промена NDVI, коришћењем сателитских снимака и ГИС техника.</s><s>Changes in plant water supply obtained by NDVI Материјал и методе рада</s> <s>Истраживано подручје (центар подручја на 44ᵒ 04' 37'' СГШ и 20ᵒ 05' 12'' ИГД) представљају два мала слива, реке Тиња и Козлица, које се налазе на источним деловима планине Маљен, Србија (Слика 1).</s><s>Слив реке Тиње има укупну површину од 2470,50 ha, док је слив Козлице површине од 951,93 ha.</s><s>Клима подручја је планинска, са снежним зимама и топлим летима.</s><s>Типови земљишта заступљени на истраживаном подручју су ранкери и литосоли на серпентинитима.</s><s>Слика 1. Локација планине Маљен на карти Србије и речни сливови Тиње и Козлице Figure 1. Location of Mountain Maljen on the map of Serbia, watersheds of Tinja and Kozlica Rivers Слика 2. Велика пространства природних и антропогених пашњака, ерозиони процеси и појаве каменитости у сливовима Тиње и Козлице</s> <s>Figure 2. The great area of natural and anthropogenized grasslands, processes of soil erosion, and stoniness on topsoil in the watersheds of Tinja and Kozlica Changes in plant water supply obtained by NDVI Прикупљени подаци и обрада сателитских снимака Collected data and processing of satellite images Примарни извор података за обраду су били сателитски снимци.</s><s>Сателитски снимци су преузети са портала USGS (www.usgs.gov) и за њихово преузимање и анализу коришћен је QGIS, коришћењем полуаутоматског додатка за класификацију (Semi-automatic classification plugin, Congedo, 2016).</s><s>Сателитски снимци су прикупљени са Сентинел-2 мисије за временски период од почетка 2020. до краја 2021. године (Табела 1).</s><s>Сателит је опремљен опто-електронским мултиспектралним сензором за снимање у резолуцији од 10 до 60 m, који обезбеђује детектовање разлика у вегетационом стању.</s><s>Сентинел-2 сензор поседује видљиве, блиске инфрацрвене (NIR) и краткоталасне инфрацрвене опсеге (SWIR).</s><s>Главни опсег интересовања за одређивање NDVI су Табела 1. Карактеристике сателитских снимака за 2020. и 2021. годину Table 1. Characteristics of satellite images for the year 2020 and 2021 Резолуција/</s> <s>Коришћњем SCP тулбар-а (toolbar) у оквиру QGIS апликације извршена је анализа оригиналних канала снимака, као и њихових метаподатака, након чега је креиран виртуелни растер у боји уносом опсега 2, 3 и 4 (плава, телена и црвена).</s><s>Changes in plant water supply obtained by NDVI Израчунавање нормализоване разлике вегетационог индекса (NDVI) Calculation of the normalized difference of the vegetation index (NDVI) За трансформацију необрађених сателитских података у индексе вегетације користи се математичка формула приказана у једначини 1 (Weier and Herring, 2000).</s><s>NDVI се дакле добија корићењем математичке формуле, као однос разлике између блиске инфрацрвене светлости (NIR) и црвене (RED), и њиховог збира (NIR + RED).</s><s>Опсези за одређивање NDVI у Сентинел-2 су опсег 4 (црвени) као и опсег 8 (блиски инфрацрвени).</s><s>NDVI слике су добијене коришћењем растер калкулатора</s> <s>Сливови, подсливови и њихова мрежа водотока су разграничени коришћењем података дигиталног модела надморске висине (DEM-a).</s><s>DEM је креиран помоћу изохипси са карте размере 1:25.000.</s><s>Преко опције Попуни ДЕМ (fill DEM) у SAGA (System for Automated Geoscientific Analyses) се креира Страхлеров ред (Strahler order; Strahler, 1957) који омогућава да се утврди где се налазе водотоци, а преко њих одреде и вододелнице.</s><s>Опција Канал (Channel из Terrain analysis) ствара мрежу водотока, као и сливове.</s><s>Издвајање сливова се врши на основу коришћења топографске карте са изохипсам, у комбинацији са проценом сателитских снимака (Sameh et al., 2011).</s><s>Овај поступак се спроводи да би се пратиле промене NDVI на мањим ентитетима.</s><s>Зонална статистика је коришћена за добијање подскупова података на ширем простору.</s><s>Зонална статистика користи груписање да би се израчунали основни статистички показатељи за наведене зоне/подручја од интереса, у овом случају подсливове у оквиру сливова Козлице и Тиње.</s><s>Она омогућава да се израчуна средња вредност, медијана, збир, минимум, максимум, стандардна девијација или опсег вредности у свакој зони.</s> <s>Слив је подручје земљишног простора које одводи воду, седименте и растворене материјале у заједнички испуст у неком тренутку дуж водотока (Dunne and Leopold, 1978).</s><s>Његов облик веома варира и зависи од много фактора, укључујући климатски режим, геолошке и геоморфолошке карактеристике, земљиште и вегетацију.</s><s>Сливови река Тиња и Козлица и њихова мрежа мањих водотока су генерисани из DEM података.</s><s>Horton (1945) је развио редослед водотока који помаже у класификацији и уређењу хијерархије природних канала унутар вододелнице.</s><s>Даљом модификацијом Страхлер је уврстио Страхлеров ред који је сада најпопуларнији начин издвајања Changes in plant water supply obtained by NDVI водотока.</s><s>Потоци на највећој надморској висини у дренажној мрежи су означени као токови првог реда, а из њих се формира водоток другог реда, испод ушћа два потока/канала првог реда, и тако даље.</s> <s>Резултати указују да NDVI варира просторно током обе године, при чему сваки месец има јединствену NDVI просторну дистрибуцију.</s><s>Сви просторни NDVI резултати су представљени преко класа NDVI вредности од < 0,1 – > 0,6.</s><s>Ове вредности се разликују у зависности од годишњих доба; када упоредимо зимске периоде као и летње периоде за 2020. и 2021. годину.</s><s>Зимски месеци, јануар (Слика 5, 8) и децембар (Слика 7, 10) имају најниже вредности NDVI које су последица облачности, вегетационе неактивности, као и снежне покривености.</s><s>Највише преовлађујуће вредности су испод 0,1, посебно у децембру 2020.</s><s>Приближне нулте и негативне NDVI вредности указују на класе које претежно нису вегетација, док позитивне вредности представљају различите типове класа вегетације (Yacouba et al., 2009).</s><s>Agone и Bhamare (2012) повезују вредности NDVI од 0,00 - 0,20 са огољеним подручјима.</s><s>У летњим месецима имамо највеће вредности NDVI које су веће од 0,6, а у неким случајевима од 0,8.</s><s>Промене NDVI у октобру и новембру (слика 7 и 10) указује на прелазне вредности NDVI од 0,3–0,6, које су уобичајене као и сезонске промене.</s><s>Исти прелази се примећују Changes in plant water supply obtained by NDVI током фебруара, марта и априла (слика 8).</s><s>Ови прелази су последица промене климатских услова који се крећу од зиме ка топлијим месецима, који утичу на оживљавање вегетације, што онда утиче на повећање вредност NDVI.</s><s>У овим месецима доминирају вредности NDVI у распону од 0,2–0,4.</s><s>Током топлијих месеци видљиво је да се повећава вредности NDVI што може бити последица развијенијег и здравијег вегетационог покривача.</s><s>Ово се може приметити на сликама 6, Singh et al., (2015) су урадили сличну студију користећи Ландсат NDVI и њихови резултати су открили да су подручја која показују NDVI вредности мање од 0,0396 повезана са воденим површинама.</s><s>Вредности NDVI између 0,0396 и 0,2813 представљају голу земљу.</s><s>Подручја са слабом вегетацијом окарактерисана су вредностима NDVI од 0,2813 до 0,4424, док су вредности NDVI од 0,4424 до 0,6036 и NDVI вредности веће од 0,6036 коришћене за класификацију умерено и густо обраслих зона.</s><s>Према Singh et al. (2015) дошло је до све веће просторне промене у NDVI због раста вегетације и смањења огољених површина током летњих месеци у поређењу са зимским периодима.</s><s>Утицај тренутног водног стреса може се огледати у смањењу садржаја воде у листовима, што утиче на активност стома и размену гасова између биљака и амбијенталне атмосфере (Ma et al., 2018; Farooq et al., 2009).</s><s>Међутим, дуготрајни водни стрес може значајно утицати на структурне карактеристике усева као што су индекс лисне површине, надземна биомаса и принос зрна (Blum, 2011; Zhou et al., 2020).</s><s>Ако се тренутни водни стрес не открије на одговарајући начин и њиме се не управља, он ствара основу за дуготрајни стрес који доприноси великом губитку приноса (Ma et al., 2018).</s><s>Претходне студије су показале да спектрални вегетацијски индекси (SVI) засновани на подацима даљинског истраживања прикупљених у одређеној фази раста могу да предвиде садржај воде у биљци на нивоу листова и крошње (Clevers et al., 2010; Perry and Davenport, 2007).</s> <s>Упркос напорном покушају да се NDVI одреди само за подручја под вегетацијом, спектрално мешање голе земље и земљишта са тек изниклим биљкама изобличавају вредности NDVI.</s><s>Дакле, постоји минимални праг вегетационог покривача изнад којег се преко NDVI не може разумно закључити о стању вегетације нити о влажности у земљишту због тога што су делови вегетације финији од највеће просторне резолуције доступне за дати сензор (за Sentinel-2 MSI, ово Changes in plant water supply obtained by NDVI Слика 5. Просторне промене у NDVI за јануар, фебруар, март и април 2020. године (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2020) Figure 5. Spatial changes in NDVI for January, February, March and April 2020 (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2020) Слика 6. Просторне промене у NDVI за мај, јун, јул и август 2020. године (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2020) Figure 6. Spatial changes in NDVI for May, June, July and August 2020 (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2020) Changes in plant water supply obtained by NDVI Слика 7. Просторне промене у NDVI за септембар, октобар, новембар и децембар 2020. године (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2020) Figure 7. Spatial changes in NDVI for September, October, November, and December 2020 (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2020) Слика 8. Просторне промене у NDVI за јануар, фебруар, март и април 2021. године (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2021) Figure 8. Spatial changes in NDVI for January, February, March and April 2021 (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2021) Changes in plant water supply obtained by NDVI Слика 9. Просторне промене у NDVI за мај, јун, јул и август 2021. године (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2021) Figure 9. Spatial changes in NDVI for May, June, July and August 2021 (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2021) Слика 10.</s><s>Просторне промене у NDVI за септембар, октобар, новембар и децембар 2021. године (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2021) Figure 10.</s><s>Spatial changes in NDVI for September, October, November and December 2021 (Contains modified Copernicus Sentinel data, 2021) Changes in plant water supply obtained by NDVI Временске промене у NDVI вредностима</s> <s>Основа за избор подсливова је представљала заступљеност пашњака, дрвећа и жбуња у њима.</s><s>Својства одабраних сливова приказана су у табели 2 и она углавном оцртавају величину површине, нагиб, надморску висину, као и начин коришћења земљишта.</s><s>Табела 2. Подаци о изабраним подсливовима Table 2. Data about chosen sub-catchments Редни број</s> <s>У 2020. години у сливу реке Тиње (слика 11) подсливови 10, 21, 31, 71, 73 и 94 имају различите NDVI вредности.</s><s>Подслив 10 има највећу вредност NDVI око августа и септембра са вредношћу већом од 0,6, док подслив 94 има најниже вредности, нешто веће од 0,5.</s><s>Такође је видљиво на сливу реке Козлице (слика 12) да подслив 64 има највиши NDVI у распону од >0,67 током августа и септембра, док подслив 128 има најниже вредности NDVI.</s><s>На слици 13 приказани су подсливови са заступљенијом дрвенастом вегетацијом.</s><s>Највишу вредност NDVI је у подсливу 185 који има око 75% дрвенасте вегетације, већа од 0,8, док су најниже вредности NDVI у подсливу 201, са вредностима нешто већим од 0,6, а у којем дрвенаста вегетација покрива око 35% подслива.</s><s>Најниже вредности NDVI су приметне у подсливовима 94 и 128, док су највеће вредности у подсливовима 10 и 64 и у 2020. и у 2021. години.</s><s>Дакле, сличне временске промене у NDVI су уобичајене и за 2021. годину у сливовима реке Тиње и Козлице, као и сливовима дрвенасте вегетације (слика 14–16).</s><s>У оба слива вредности NDVI варирају током година, јер током зимског периода имамо најниже вредности NDVI, а током летњег периода највеће.</s><s>Између маја и септембра 2020. и 2021. године, вредност NDVI и вегетација пашњака имају тенденцију да се Changes in plant water supply obtained by NDVI повећају због повољних термичких услова током пролећа и лета, што утиче на појачани раст биљака.</s><s>Ипак, овај тренд морају да прате и повољни хидрички услови, који могу условити смањење вредности NDVI током летњих месеци.</s><s>Овако високе вредности NDVI указују на добру снабдевеност вегетације водом у обе године истраживања, што поткрепљују подаци о количинама падавина током вегетационог периода (354 mm и 453 mm за 2020. и 2021. годину, редом).</s><s>Слика 11.</s><s>Годишње промене вредности NDVI у одабраним подсливовима реке Тиње у 2020. години Figure 11.</s><s>Annual changes in NDVI values in selected Tinja River sub-catchments in 2020 Слика 12.</s><s>Годишње промене вредности NDVI у одабраним подсливовима реке Козлице у 2020. години</s> <s>Figure 12.</s><s>Annual changes in NDVI values in selected Kozlica River sub-catchments in 2020 Changes in plant water supply obtained by NDVI Слика 13.</s><s>Годишње промене вредности NDVI у подсливовима са дрвенастим растињем у 2020. години</s> <s>Figure 13.</s><s>Annual changes in NDVI values in sub-catchments with woody vegetation 2020 Приметно је да су трендови вредности NDVI током лета готово идентични, посебно у подсливовима где постоје пашњаци.</s><s>На пример, имамо три вршна периода у јуну, августу и октобру (слике 11, и 14).</s><s>У мају, јулу и септембру вредности су нешто ниже.</s><s>То се може објаснити кошењем пашњака или испашом.</s><s>Ниже вредности NDVI у неким подсливовима (нпр. 0,4 у поређењу са 0,6) могу указивати на нижу плодност, због недостатка ђубрења пашњака, или на мање повољна физичка или хемијска својства земљишта, или могу бити услед повећане каменитости земљиштне површине јер је на испитиваном подручју присутан и литосол на серпентинитима.</s><s>Bai и Dent (2006) су успешно применили даљинску детекцију да квантификују зелену биомасу и нето примарну производњу.</s><s>Према Bozkurt et al. (2011), технике даљинског откривања пружају већу флексибилност и тачност за процену стања травњака, а интеграција извршена у овој студији пружила је доказе у овом правцу.</s><s>Dwyer (2011) је извршио просторну процену биљне биомасе користећи даљинско испитивање у јужноафричким саванама са великим детаљима и успехом.</s><s>У овом раду, вредности NDVI су показале прво очигледан динамички тренд повећања, а затим опадања, што је у вези са доступношћу воде за раст и развој биљака, али и са начином управљанња површинама од стране човека.</s><s>Приликом процене утицаја суше на биљну производњу треба узети у обзир водни режим биљака.</s><s>Дефицит влаге у земљишту је најшире прихваћен индикатор за процену пољопривредне суше.</s><s>Дакле, мапирање влаге је ефикасан начин за препознавање потенцијалне суше код усева.</s><s>У поређењу са влагом у земљишту, водни режим биљака је више повезан са физиолошким функцијама (Quemada et al., 2021; Bowman, 1989).</s><s>Садржај воде и карактеристике биомасе, као и падавине играју важну индиректну улогу у прилагођавању водног режима биљака.</s><s>NDVI одражава Changes in plant water supply obtained by NDVI реакцију вегетације на промену градијента влаге на овим локацијама.</s><s>Ово може да сугерише да вегетација нема приступ влази јер има довољно влаге или максимална дубина укорењења вегетације није довољно дубока да би приступила влази, посебно током зимских периода.</s><s>Слика 14.</s><s>Годишње промене вредности NDVI у одабраним подсливовима реке Тиње у 2021. години Figure 14.</s><s>Annual changes in NDVI values in Tinja river sub-catchments in 2021 Слика 15.</s><s>Годишње промене вредности NDVI у одабраним подсливовима реке Козлице у 2021. години</s> <s>Figure 15.</s><s>Annual changes in NDVI values in Kozlica river sub-catchments in 2021 Changes in plant water supply obtained by NDVI Слика 16.</s><s>Годишње промене вредности NDVI у подсливовима са дрвенастим растињем у 2021. години Figure 16.</s><s>Annual changes in NDVI values in sub-catchments with woody vegetation in 2021 Закључак</s> <s>У овом раду је приказана просторна и временска анализа NDVI вредности у 2020. и 2021. години у сливовима река Тиња и Козлица.</s><s>Сливови ове де реке су доминантно прекривени природним и антропогеним пашњацима и ливадама.</s><s>Резултати указују да постоје видљиве промене у вредностима NDVI током различитих годишњих доба, што је у складу са порастом и смањењем водног стреса током проучаваног временског периода, односно са променама климатских чиниоца током вегетације.</s><s>Ова студија доприноси повећању знања о потенцијалној примени даљинске детекције, као и Сентинел-2 снимака високе резолуције (10 m) праћењме стања снабдевености биљака водом коришћењем NDVI.</s><s>ГИС алати омогућавају разграничење подсливова, што помаже бољем праћењу просторних варијација NDVI унутар сличнијих природних ентитета. имамо највише доминантне вредности веће од 0,6, а у неким случајевима и веће од 0,8.</s><s>Вредности NDVI у октобру и новембру опадају између 0,3 и 0,5, док су у зимским месецима NDVI вредности <0,1.</s><s>Вредности NDVI су више, и мање променљиве у подсливовима са заступљеном дрвенастом вегетацијом, међу којим има и четинара.</s> <s>Приликом процене утицаја суше на биљну производњу треба узети у обзир тренутни водни режим биљака.</s><s>Због лакоће израчунавања NDVI и високе резолуције података, Сентинел-2 може играти важну улогу у будућим системима раног упозоравања на сушу, омогућавајући праћење вегетационих услова преко високе резолуције, што може бити корисно у откривању почетка и развоја пољопривредних суша и утврђивања стања вегетационог покривача.</s><s>Changes in plant water supply obtained by NDVI Захвалница</s> <s>Желим да се захвалим програму Свет у Србији Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Јужноафричком одељењу за високо образовање и обуку за финансирање мог истраживачког пројекта.</s><s>Рад је резултат истраживања у оквиру уговора о реализацији и финансирању научно-истраживачког рада у 2022. години између Пољопривредног факултета у Београду и Миистарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (Евиденциони број уговора: 451-03-68/2022-14/200116).</s> <s>Zhang F, Zhou G. 2019: Estimation of vegetation water content using hyperspectral vegetation indices: A comparison of crop water indicators in response to water stress treatments for summer maize.</s><s>BMC Ecolological 19: 18.</s> <s>Zhou H, Zhou G, He Q, Zhou L, Ji Y, Zhou M. 2020: Environmental explanation of maize specific leaf area under varying water stress regimes.</s><s>Environment Experiment in Botany 171: 103932.</s><s>Changes in plant water supply obtained by NDVI Spatial and temporal changes in plant water supply obtained by NDVI in Tinja and Kozlica watersheds</s>

ИСПИТИВАЊЕ МОГУЋНОСТИ ВЕГЕТАТИВНОГ НАЧИНА РАЗМНОЖАВАЊА СРЕМУША (ALLIUM URSINUM)

Gordanić, Stefan;Radanović, Dragoja;Marković, Tatjana;Golijan, Jelena;Mrđan, Snežana

Zbornik radova, XVI savetovanje „Održivi razvoj Braničevskog okruga i energetskog kompleksa Kostolac“, Tehnička škola sa domom učenika „Nikola Tesla“ u Kostolcu. Požarevac 2022, pp.59-63

gajenje;lukovice;morfološki parametri;Cultivation;bulbs;Morphological parameters

agrif.bg.ac.rs-123456789-6731.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25645/bitstream_25645.pdf

<s>Сремуш (Allium ursinum) у народу је врло познат као лековита, ароматична и зачинска биљна врста где као таква има велику примену у кулинарству и медицини.</s><s>Потребе за овом лековитом биљном сировином претежно се задовољавају њеним сакупљањем из самониклих популација.</s><s>У покушају да се испита могућност гајења сремуша вегетативним начином размножавања и са тиме испита могућност производње одговарајуће количине ове биљне сировине спроведен је вишегодишњи огледни експеримент на приватном поседу у Мачванском округу.</s><s>Циљ овог истраживања био да се утврди могућности узгајања сремуша вегетативним начином размножавања.</s><s>Према томе, на подручју Мачванског региона постављен је монофакторијални, вишегодишњи оглед при чему је утврђиван број изниклих биљака а уједно је вршена оцена њихове продуктивности анализом морфолошких параметара током вегетације у 2021. и 2022. години.</s><s>У односу на број посађених луковица у третманима током вегетације 2021. године израсло је 92,5%, биљака док се у 2022. години захваљујући генеративном начину размножавања број изниклих биљака био знатно повећао 195%.</s><s>Током 2021. године поређењем морфолошких параметара на гајеном станишту са природним стаништем добијене вредности нису се значајно разликовале.</s><s>У 2022. години на гајеном станишту постигнуте су ниже вредности за масу биљке, висину надземног дела биљке и површину листа.</s><s>Добијени резултати указују да се сремуш може успешно вегетативно размножавати односно, правилним узорковањем луковица као и њиховом садњом у одговарајућим амбијенталним условима могу се засновати популације чији ће се склоп повећавати из године у годину.</s><s>Кључне речи: Гајење, Луковице, Морфолошки параметри Аbstract</s> <s>У зависности од природних, економских и друштвених захтева, употреба као и начин примене биљака са лековитим својствима практикује се и усавршава у свим деловима света.</s><s>Наиме, лековитост самониклог биља и његова примена познати су од давнина (Jamshidi-Kia и сар., 2018).</s><s>Самоникла биљна врста попут сремуша (Allium ursinum), има изразит лековити и прехрамбени значај.</s><s>Сремуш припада породици Alliaceae али га савремена</s> <s>Amarillidaceae.</s><s>Латински назив ове биљне потиче од латинске речи „urus“ , што у преводу значи медвед.</s><s>Ранија истраживања потврђују да медведи након буђења из зимског сна конзумирају сремуш ради детоксикације организма.</s><s>Због тога, ова биљна врста у народу позната је по називу као медвеђи лук (Sobolewska и сар., 2015).</s><s>Листови сремуша има велики значај како у исхрани као зелена салата тако и у традиционалној медицини за припремање многобројних фармацеутских производа.</s><s>Ова врста представља велики извор природних једињења сумпорних и фенолних која имају велику фармаколошку вредност.</s><s>Последњих неколико година сремуш постаје светски тренд у прехрамбеној индустрији за производњу хране која има лековита својства.</s><s>Велики број резултата биолошких, хемијских и фармаколошких студија указује на значај и биолошку активност биљних екстраката која се примењују у фармакотерапији.</s><s>Широк спектар биолошког деловања ове врсте као и присуство вредних биоактивних једињења чине ову биљку добрим кандидатом за производњу нових суплемената који ће се користити у лековите Сремуш претежно расте у влажним, сенови</s> <s>породицу тим, листопадним шумама.</s><s>Наиме, то је вишегодишња, зељаста, геофитна биљна врста сезонског карактера са периодом раста од раног пролећа до почетка лета.</s><s>Почетком пролећа из пљоснатих, презимљених луковица на дугачким лисним дршкама израстају сочни, елиптични листови.</s><s>Крајем пролећа и почетком лета у периоду од априла до јуна, на врху цветних стабљика развијају се бели цветићи груписани у штитасте цвасти које су приликом расцветавања у потпуности обавијене беличастим овојем.</s><s>Развијени бели цветови почињу са сазревањем одмах након оплодње.</s><s>Као резултат тога образује се округло, црно-црвенкасто семе скупљено у чаури (Eggert, A. 1992).</s><s>Семе, својим изгледом подстећа на зрно барута.</s><s>Еrnest (1979), је истраживао различите начине размножавања.</s><s>На основу тих истраживања закључио је да се сремуш претежно вегетативно размножава.</s><s>Међутим, новија истраживања Blazewicz-Wozniak и сар., (2011), приказују да је генеративни начин размножавања више заступљен.</s><s>Међутим, семе због својих морфолошко-физиолошких процеса спорије клија, односно има дужи период дорманције што у неким случајевима отежава његову репродукцију Потребе за овом лековитом биљном врстом обезбеђују њеним сакупљањем из самониклих популација на природним стаништима.</s><s>Међутим, у последње време услед њене нерационалне експлоатације са природних станишта стављена је под заштиту.</s><s>Према томе, сам циљ ове студије јесте испитивање могућности узгајања сремуша вегетативним начином размножавања као и оцена његове продуктивности анализом морфолошких парамеМатеријал и методе истраживања</s> <s>Почетком септембра 2020. године сакупљене су луковице сремуша из западног дела Републике Србије, где је он спонтано растао: L1: Колубарски Слика 1. Локалитет L1 из ког су узорковане луковице Слика 2. Изглед узоркованих луковица са</s> <s>Од великог броја прикупљених за садњу и поставку експеримента одабрано је 160 уједначених и униформних луковица.</s><s>На насумично одабраном локалитету (L2) у Мачванском региону постављен је систематски, вишегодишњи, монофакторијални микрооглед са четири понављања (Ф1x4) у линеарном распореду где локалитет (L2) заједно са његовим чиниоцима на којем су посађене луковице представља фактор док је контролни фактор представљало природно станиште.</s><s>У тако конципираном огледу на експерименталном пољу луковице су сађене полусенци, у реду на дубину од 20 cm при чему је растојање између луковица у Осим надморских висина и географског положаја локалитети су се разликовали по типу земљишта и у вредностима при мерењу основних климатских параметара (табела 1).</s> <s>Метеоролошки подаци током вегетационог периода (табела 1) у 2021. и 2022. години на самониклом станишту (L1) и експерименталном пољу (L2) прикупљени су са најближе метеоролошке станице (Ваљево и Лозница), Републичког Хидрометеролошког Завода Србије.</s><s>Тип земљишта за локалитете L1 и L2 одређен је помоћу педолошке карте: L1: Псеудоглеј; L2: Камбисол, док је pH вредност одређена по методи описаној у практи2022. године на експерименталном пољу (L2) одређен је број изниклих биљака по формули Noman и Проценат изниклих биљака (%) = (број изниклих биљака /број посађених биљака) × 100</s> <s>Након тога, пре почетка фазе цветања ради поређења, из самониклих станишта (L1) и експерименталног</s> <s>биљног материјала.</s><s>Наиме, одрађено је појединачно мерење свеже надземне и подземне биомасе сремуша мерењеима на аналитичкој ваги (KERN ABJ 220-4NМ).</s><s>Мерење листова, њихове дужине, ширине и површине одрађено је употребом</s> <s>биљног програмског софтвера „imageЈ”, по методи (Easlon и сар., 2014).</s><s>Добијени резултати статистички су обрађени</s> <s>Укупан број као и процентуални удео изниклих биљака сремуша током вегетационог периода у две године (2021 и 2022), приказани су помоћу графиГрафикон 1. Број изниклих биљака током</s> <s>Добијени експериментални резултати током прве године истраживања (2021), приказују да се из великог броја посађених луковица почетком вегетације израсла већина биљка.</s><s>Наиме, од укупног броја посађених луковица (160), само из 12 луковица није израсла биљка односно надземни део, што у овом случају представља јако мали проценмента слични су са резултатима истраживањима Gordanić и сар., (2021).</s><s>Наиме у наведеним претходним једногодишњим истраживањима спроведеним у Банатском округу при испитивању утицаја различитих типова земљишта на раст и развој сремуша остварен је исти позитиван ефекат, гајењем сремуша у камбисолу као и у садашњем истраживању.</s><s>Односно, процентуални удео не изниклих биљака сремуша био је мали, око 10%.</s><s>Међутим, током друге експерименталне године (2022), повећан је број изниклих биљака за 102,5 %.</s><s>То се оправдава истраживањима Blazewicz-Wozniak и сар., (2011), у којима се наводи да је код ове биљне врсте у природним стаништима претежно заступљен генеративни начин размножавања-семеном.</s><s>Сходно томе, према студији Eggert, A. (1992), да свака биљка образује једно цветоносно стабло које након цветања на себи образује од 8 до 10 семенки; према студији Oborny и сар., (2011), образована семена имају јако малу клијавост 15,8 % што се 148a</s> <s>2022 потврђује и у нашој студији.</s><s>Односно, велики број изниклих биљака у другој години постигнут је формирањем младих биљака која су изникла из сеСлика 3. Изникле биљке у Слика 4. Изникле биљке 2021. години</s> <s>Резултати анализе морфолошких параметра током вегетационих периода 2021. и 2022. године приказани су у наредној табели 2.</s> <s>Резултати у табели приказују нам да се анализирани морфолошки параметри на самониклом станишту (L1) у току 2021. и 2022. године међусобно значајно не разликују.</s><s>Сличан резултат приликом анализе морфолошких параметара на подручју западног дела Републике Србије постигнут је у истраживањима Gordanić и сар., (2021)., односно, у наведеним истраживањима анализиран је сремуш са истог локалитета узоркован током 2020. године.</s><s>Aнализом морфолошких параметара на гајеном локалитету (L2), током 2021. у добијеним резултатима нису постигнуте значајне разлике.</s><s>Међутим, анализом морфолошких параметара на истом локалитету (L2), током 2022. године у морфолошким параметрима попут масе биљке, масе листова, висине надземног дела биљке и површине листова постојале су значајне разлике.</s><s>Односно, оцењиване вредности претходно наведених параметара значајно су ниже од осталих поређених третмана и у једној и у другој експерименталној години.</s><s>За остварене ниже вредности морфолошких параметара одговоран је утицај климатских чинилаца, тачније температуре током вегетационог периода 2022. године која је током фебруара била 0,8°C и током марта 0,6°C већа од температуре на станишту (L1).</s><s>Утицај температуре на раст и развој сремуша</s> <s>четрдесетогодишњим истраживањем Heinrichs и сар., (2012), у којима се наводи да мала промена температуре има изразит утицај на време раста и трајање фенофаза сремуша што уједно утиче и на његове морфолошке параметре.</s><s>Сходно томе, истраживања Loidl, J. (1989), потврђују изражен утицај температуре на фенофазе сремуша његовом регулацијом хромозома током мејотичке деобе ћелије.</s><s>Односно, већа сума виших температура од апсолутног минимума негативно утиче на процесе мејотичке деобе ћелије која негативно утиче на раст и развиће биљака чиме је су из тог разлога у нашем случају остварене ниже вредности морфолошких параметара код (L2) у 2022. години него у природном станишту (L1).</s><s>Већ поменута истраживања Blazewicz-Wozniak и сар. (2011), позитивно потврђују вегетативан начин размножавања сремуша јер је остварени су сличан ефекат с тим што су наведена истраживања комплекснија, односно обухватала су многобројне друге анализе које су показале разлике и у неким хемијским параметрима.</s> <s>Ова студија приказала нам је да правилно узоркован вегетативни биљни материјал (луковице) сремуша из природних самониклих популација може произвести биљку на другом станишту уколико станиште поседује одговарајуће амбијенталне услове.</s><s>У том случају неће бити великих промена на морфолошким параметрима док би у наредним годинама током гајења постојала могућност повећавања његове репродуктивности путем генеративног размножавања.</s><s>Како је сремуш као лековита биљна врста познат по својим секундарним метаболитима, која су велики носиоци лековитих својстава, даља проучавања требало би усмерити на испитивања утицаја амбијенталних услова на њихов садржај.</s><s>Односно, уколико би постојала могућност било би пожељно испитати да ли се променом амбијенталних услова мења и садржај секундарних метаболита у сремушу.</s> <s>Литература pedologije.</s><s>Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni growth, flowering and chemical composition of leaves of three ecotypes of Allium ursinum L. Acta Agrobotanica, Automated digital image analysis for rapid and accurate measurement of leaf area.</s><s>Applications in plant sciences, Eggert, A. (1992).</s><s>Dry matter economy and reproduction of a temperate forest spring geophyte, Allium ursinum. ursinum in northern Germany.</s><s>The Journal of Ecology, Marković T., & Moravčević Đ. (2021).</s><s>Emergence and initial growth of Allium ursinum in different soil types.</s><s>3rd International and 15th National Congress of Serbian Society of Soil Science and Faculty of Agriculture, University of Belgrade (Serbia) 21 - 24 September.</s><s>Morphological definition populations of Allium ursinum L. from the western part of the Republic of Serbia.</s><s>Vegetation dynamics of beech forests on limestone in central Germany over half a century–effects of climate change, forest management, eutrophication or game browsing.</s><s>Biodivers.</s><s>Ecol, 4, 49-61.</s> <s>(2018).</s><s>Medicinal plants: Past history and future perspective.</s><s>Journal of herbmed pharmacology, 7(1).</s><s>Loidl, J. (1989).</s><s>Effects of elevated temperature on meiotic chromosome synapsis in Allium ursinum.</s><s>Rasool, N., Naseem, J. (2018).</s><s>Deciphering physiobiochemical, yield, and nutritional quality attributes of water-stressed radish (Raphanus sativus L.) plants grown from Zn-Lys primed seeds.</s><s>Chemosphere, 195: 175-189. doi: 10.1016/j.chemosphere.2017.12.059</s>

Značaj i uloga modela u agroekonomskim istraživanjima

Todorović, Saša;Munćan, Mihajlo;Ivkov, Ivana

Agroekonomska nauka i struka u tranziciji obrazovanja i agroprivrede: Tematski zbornik radova sa Simpozijuma agroekonomista sa međunarodnim učešćem povodom 45 godina Odseka za agroekonomiju

model;farm;development;research;education

agrif.bg.ac.rs-123456789-6667.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25391/bitstream_25391.pdf

<s>Poljoprivreda Srbije suočava se sa velikim brojem izazova koji značajno utiču na njen razvoj.</s><s>Oni se, pre svega, ogledaju u tržišnoj liberalizaciji i globalizaciji ekonomskih kretanja.</s><s>Mogućnost da poljoprivreda Srbije opstane u budućnosti, posebno sa ulaskom u EU, direktno je povezana sa njenom sposobnošću da učestvuje na evropskom i svetskom tržištu.</s><s>Međutim, pristup tržištu imaju samo konkurentni, tačnije ekonomski jaki učesnici, koji ostvaruju profitabilnu proizvodnju, a ekonomske efekte ovako profitabilne proizvodnje ulažu u nova znanja, inovacije, savremenu tehnologiju, opremu i marketing.</s><s>Da bi bila spremna da uspešno učestvuje u procesima globalizacije u svetskoj privredi, da izbegne sve njene negativne posledice, a da maksimalno iskoristi mogućnosti koje joj otvara, poljoprivreda Srbije mora koristiti rezultate tehničko-tehnološkog progresa, a naročito rezultate naučnih istraživanja.</s><s>Celokupan razvoj poljoprivrede Srbije danas u najvećoj meri zavisi od razvoja privatnih poljoprivrednih gazdinstava, jer je opšte poznata činjenica da ona raspolažu sa najvećim delom proizvodnih potencijala.</s><s>U celini posmatrano, poljoprivredna proizvodnja na ovim gazdinstvima je nedovoljno razvijena.</s><s>Složenost pitanja unapređenja poljoprivredne proizvodnje na njima proizilazi iz činjenice da je potrebno rešavati ne samo tehničko-tehnološke, već i organizaciono-ekonomske i društvene probleme.</s><s>U svakom slučaju, evidentno je da na njima postoje značajne rezerve resursa koje nisu dovoljno iskorišćene.</s><s>Jedan od načina poboljšanja iskorišćavanja raspoloživih resursa je optimiranje strukture proizvodnje u skladu sa raspoloživim kapacitetima i objektivno postojećim ograničenjima.</s><s>Da bi poljoprivredni proizvođač, kao pojedinac bio konkurentan, mora koristiti svoje ograničene resurse efikasno i efektno.</s><s>Celishodnim izborom strukture proizvodnje, racionalnim korišćenjem zemljišta, rada i kapitala, poslovanje poljoprivrednog gazdinstva može postati profitabilnije, a uslovi života članova domaćinstva kvalitetniji.</s><s>S obzirom da je, kako ističu Munćan i sar.</s><s>1 Saša Z. Todorović, asistent pripravnik, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun telefon: 011/2615-315/406, e-mail: sasatŽagrifaculty.bg.ac.yu 2 Mihajlo P. Munćan, saradnik u nastavi, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun telefon: 011/2615-315/406, e-mail: mmuncanŽagrifaculty.bg.ac.yu 3 Ivana S. Ivkov, saradnik u nastavi, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun telefon: 011/2615-315/406, e-mail: iivkovŽagrifaculty.bg.ac.yu 202</s> <s>(1993) problematika vezana za poljoprivredna gazdinstva i poljoprivredu uopšte prvenstveno organizaciono-ekonomske prirode i da je predmet istraživanja realan organizacioni odnosno proizvodni sistem na kome nije moguće eksperimentisati, mora se pristupiti formulisanju matematičkog modela, koji na sintetički i pregledan način opisuje stvarno postojeći, odnosno željeni oblik organizacije poljoprivredne proizvodnje, polazeći od realnih prirodnih i ekonomskih uslova.</s><s>Težnja za stalnim unapređenjem poslovanja poljoprivrednih gazdinstava nameće potrebu za neprestanim usavršavanjem postojećih modela.</s> <s>Predmet istraživanja ovog rada je primena modela u agroekonomskim istraživanjima.</s><s>Postoje dva ključna pitanja od koji će se poći u daljem razmatranju problema.</s><s>Mogu li se iskoristiti znanja i iskustva stečena na fakultetu da bi se bržim tempom ostvarivalo unapređenje poslovanja poljoprivrednih gazdinstava, a time i razvoj poljoprivrede u celini?</s><s>U čemu se ogleda doprinos agroekonomista, odnosno koji su to načini za prenošenje i za uspešnu primenu stečenih znanja u toku studiranja?</s> <s>Cilj ovog rada je da ukaže na međusobnu povezanost nauke i obrazovanja sa jedne strane i razvoja poljoprivrednih gazdinstava i poljoprivrede uopšte sa druge strane, kao i da ukaže na značaj i ulogu modela, nadajući se da će na taj način doprineti uspešnijem formulisanju odgovora na napred postavljena pitanja.</s> <s>Značaj modela u današnje vreme je velik.</s><s>Prema Ceraniću (1993) nekada se kada je u pitanju ekonomija eksperimentisalo na realnim sistemima, a uvođenjem simulacija, data je mogućnost da se eksperimentisanje sprovede na modelima, koji čine zamenu za određeni sistem.</s><s>Zbog napred iznetih mogućnosti, modeli su našli široku primenu kada je u pitanju donošenje poslovnih odluka za određena područja poslovanja preduzeća.</s><s>Takođe, Krstić i sar. (1995) ističu da je značaj korišćenih modela u tome što menadžerima koji su ujedno i vlasnici pružaju važne informacije prilikom donošenja odluka u oblasti neposrednog upravljanja gazdinstvom.</s><s>Zahvaljujući njima stiče se sveobuhvatniji utisak o kompleksnosti sistema poljoprivrednog gazdinstva.</s><s>Oni pokazuju kako male promene u jednoj komponenti gazdinstva utiču na mnoge delove sistema.</s><s>Kada se govori o izgradnji modela ili modelovanju u najširem smislu te reči misli se na aktivnost kreiranja uprošćenog prikaza stvarnosti u svrhu da se realnost bolje razume.</s><s>Rajić (2002) napominje da su termini model i modelovanje veoma često u upotrebi i da imaju široko značenje.</s><s>Kod modelovanja se polazi od pretpostavke da postoje sličnosti između predmeta ili pojava o kojima se radi.</s><s>Prilikom istraživanja pošto ne postoji mogućnost da se eksperimentiše sa realnim 203</s> <s>Značaj i uloga modela ekonomskim sistemima, onda se pristupa izradi modela.</s><s>Model mora da reaguje na promene parametara i koeficijenata, na isti način kako bi reagovao i realni ekonomski sistem.</s><s>Modelovanje je istovremeno prirodna ljudska sposobnost i tajanstvena specifična umetnost.</s> <s>Modelovanje se može shvatiti i kao postupak za pripremanje za donošenje odluka.</s><s>Sam postupak dolaženja do odluke nije ni brz, a ni jednostavan.</s><s>Tako Ceranić (1993) ističe da, po pravilu, postoje četiri osnovna elementa u postupku dolaženja do odluke i to:</s> <s>1. Model (gde se obuhvata kvantitativni i kvalitativni aspekt problema), 2. Kriterijumi (predstavljaju ciljeve koji se postavljaju pred donosioca odluke, a najčešće su mnogostruki i u uzajamnom konfliktu), 3. Ograničenja (su karakteristike okruženja koja deluju ograničavajuće na sistem i uglavnom su van uticaja donosioca odluke) i 4. Optimizacija (odgovarajući model i konačno spoznaja o prirodi ograničenja omogućavaju da se izabere najpovoljnija od postojećih varijanti).</s> <s>Pojava specijalizovanih kompjuterskih programskih paketa u novije vreme učinila je proces modelovanja znatno bržim, lakšim i značajno je smanjila troškove modelovanja.</s><s>Spreadsheet program kao osnovno sredstvo za analitički rad u biznisu istovremeno je pogodan i za modelovanje i prikazivanje modela i koristi se u velikoj meri.</s> <s>Uspešna primena modela u agroekonomskim istraživanjima i rešavanju konkretnih problema, zahteva tačno i precizno reprezentovanje postojećeg stanja.</s><s>Tek nakon što se formira realna slika prikaza trenutne situacije, može se početi sa eksperimentisanjem, analiziranjem i traženjem rešenja za konkretni problem.</s> <s>Znatan broj autora je u svojim agroekonomskim istraživanjima primenjivao modelovanje, a što potvrđuje veliki broj objavljenih radova u naučnim i stručnim časopisima i saopštenih na naučnim i stručnim skupovima.</s><s>Linearno programiranje je najčešće korišćena matematička metoda za planiranje u poljoprivredi, što ne znači a priori da je i najbolja.</s><s>Prednost ove metode je u tome što se bazira na realnim ograničenjima posmatranog sistema, i što uvažavajući data ograničenja daje optimalnu proizvodnu strukturu, odnosno maksimalan ekonomski efekat za date uslove.</s> <s>Svi dosada razvijeni modeli (modeli ekonomskih sistema) mogu se u skladu sa klasifikacijom Šomođija (1991) podeliti u dve glavne grupe: makroekonomske modele i</s> <s>Modeli koji spadaju u prvu grupu obuhvataju privredne grane, međusektorske odnose pa i privredu kao celinu.</s><s>Takav je između ostalih i model koji u svojim istraživanjima formuliše Bogdanov Natalija (1993).</s><s>Ona istražuje uticaj mera agrarne politike na regionalni razmeštaj poljoprivredne proizvodnje u Srbiji i postavlja interregionalni model koji obuhvata pet proizvodnih regiona.</s><s>Model testira u više varijanti, sa ciljem iznalaženja optimalne strukture proizvodnje, kojom bi se zadovoljile potrebe za poljoprivrednim proizvodima.</s><s>Bogdanov Natalija (1998) takođe putem linearnog programiranja, po regionima optimira poljoprivrednu proizvodnju u Srbiji, a za ekonomsku funkciju uzima maksimiziranje neto prihoda poljoprivrede na nivou države.</s><s>Dolazi do zaključka da optimalna struktura proizvodnje u uslovima intenzivnije proizvodnje omogućuje ostvarivanje značajnih tržišnih viškova i da je intenzivnija proizvodnja konkurentnija u odnosu na postojeću.</s> <s>Rodić Vesna (2001) formuliše model za optimiranje razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije, a kao kriterijum optimalnosti uzima maksimalnu ekonomsku efektivnost, odnosno maksimalni ukupni društveni proizvod poljoprivrede i primarne prerade poljoprivrednih proizvoda.</s><s>Dobijeni matematički model testira na primeru regiona Vojvodine i to prvo u postojećim, a zatim u uslovima izmenjenog načina korišćenja zemljišta, intenzivnosti proizvodnje i proizvodno-tehničkih kapaciteta.</s><s>Rezultati do kojih je došla pokazuju da je moguće postići za 236% do 267% veće efekte poljoprivrede i prehrambene industrije Vojvodine.</s> <s>Modeli koji spadaju u drugu grupu obuhvataju probleme pojava i procesa poljoprivrednih gazdinstava.</s><s>Istraživanja koja u sebi sadrže takve mikroekonomske modele mogu se podeliti na ona koja se bave: metodološkim problemima primene modelovanja gazdinstava i praktičnim modelovanjem gazdinstava.</s> <s>Kada su u pitanju istraživanja koja u sebi sadrže mikroekonomske modele, biće razmatrana samo ona u kojima je korišćen metod linearnog programiranja.</s><s>Andrić (1969) je promenom samo jednog proizvodnog faktora (oraničnog zemljišta) dao prikaz primene standardne i modifikovane simplex metode parametarskog programiranja na modelu gazdinstva veličine 100 ha oraničnog zemljišta i raspoloživog kapaciteta za tov svinja od 100 mesta.</s><s>Standardnom simplex metodom utvrđuje optimalnu strukturu proizvodnje za površinu zemljišta od 100 ha, dok primenom postupka parametarskog programiranja simultano utvrđuje optimalne strukture proizvodnje za različite veličine gazdinstva.</s><s>Preko niza programa sa različitom veličinom raspoloživog zemljišta, dolazi do one veličine koju poljoprivredno gazdinstvo s obzirom na ostale ograničavajuće faktore može maksimalno da obrađuje.</s><s>Utvrđuje da površina od 104 ha predstavlja gornju granicu do koje se u datim uslovima može povećavati veličina gazdinstva, a u cilju daljeg povećanja ukupnog neto prihoda.</s><s>205</s> <s>Andrić (1969) nadovezujući se na prethodno istraživanje, primenom modifikovane simplex metode parametarskog programiranja na primeru uprošćenog modela gazdinstva, utvrđuje optimalni plan gazdinstva za različite visine cena tovnih svinja: kada je jednaka nuli, minimalna cena svinja pri kojoj tov ulazi u optimalni program, uticaj promene cene svinja na optimalni program i dokle je moguće povećavati cenu svinja, a da program bude optimalan.</s><s>Novković i sar. (1993) polaze od sistemskog pristupa i seljačko gazdinstvo tretiraju i analiziraju kao organizacioni (proizvodni) sistem.</s><s>Formulišu opšti model linearnog programiranja za optimiranje strukture poljoprivredne proizvodnje na seljačkim gazdinstvima.</s><s>Rešavanjem definisanog modela, prvo na bazi pojedinačnih kriterijuma, a zatim kompromisno, na bazi dva kriterijuma, odredile bi se tri varijante optimalne strukture proizvodnje, a za svaku varijantu bi se dobile informacije o optimalnoj strukturi proizvodnje, uskim grlima proizvodnje, rezervama resursa, ekonomskim rezultatima, potrebnim sredstvima za finansiranje proizvodnje i potrebnim količinama i vrednosti reprodukcionog materijala.</s><s>Živković (1991) primenom linearnog programiranja utvrđuje optimalnu strukturu proizvodnje u uslovima suvog ratarenja i u uslovima navodnjavanja.</s><s>Za oba sistema ratarenja izrađeni su modeli kao rezultat tehnološkog procesa proizvodnje gazdinstva veličine 1000 ha oranične površine ratarskog i ratarskostočarskog smera sa područja Vojvodine.</s><s>Na sačinjenim modelima, polazeći od određenih odnosa, sagledana je mogućnost veće zastupljenosti uljanih biljaka u strukturi setve posmatrano u konkurentnom odnosu sa drugim ratarskim proizvodnjama.</s> <s>Munćan i sar. (1993) putem modela vrše optimizaciju strukture proizvodnje i tehničke opremljenosti u ratarstvu gazdinstva veličine 2000 ha oraničnog zemljišta, koristeći metod običnog i mešovitog celobrojnog linearnog programiranja.</s><s>Model gde je primenjeno mešovito celobrojno linearno programiranje potpunije opisuje realan proizvodni sistem, jer omogućuje direktno uključivanje fiksnih troškova mehanizacije.</s><s>Dobijena marža pokrića je za oko 25% veća nego kod modela kod kojeg je primenjeno obično linearno programiranje i koji u funkciji kriterijuma obuhvata samo varijabilne troškove sredstava mehanizacije.</s> <s>204 istražuje ekonomske efekte usmerenosti porodičnih gazdinstava planinskog područja Srbije na ovčarsku proizvodnju.</s><s>Polazi od pokazatelja uslova i rezultata proizvodnje 48 anketiranih porodičnih gazdinstava, koja su u odnosu na ostala više orijentisana na gajenje ovaca.</s><s>Formira 28 različitih modela organizovanja ovčarske proizvodnje (14 varijanti koje se razlikuju u pogledu tipa i nivoa intenzivnosti biljne proizvodnje).</s><s>Primenom metode linearnog programiranja traži optimalno rešenje (vrši maksimiziranje bruto finansijskog rezultata).</s><s>Rezultati do kojih dolazi upućuju na to da porodična gazdinstva koja 206</s> <s>Munćan i sar. (1998) putem modela utvrđuju optimalnu veličinu porodičnog gazdinstva ratarsko-povrtarskog smera proizvodnje, koje se nalazi u ravničarskom području.</s><s>Uzimaju u razmatranje dva različita nivoa intenzivnosti proizvodnje (niži nivo koji odražava sadašnje stanje na gazdinstvima i viši nivo koji pretpostavlja primenu savremene agrotehnike i tehnologije proizvodnje) i više različitih veličina gazdinstva (5, 10, 15, 20 i 25 ha).</s><s>Koristeći metod linearnog programiranja određuju optimalnu strukturu proizvodnje i ekonomski rezultat za gazdinstva različitog nivoa intenzivnosti proizvodnje i različite veličine.</s><s>Dobijene rezultate dalje koriste da putem proizvodnih funkcija odrede minimalnu veličinu gazdinstva pri kojoj bi stalno zaposleni radnici na gazdinstvu mogli da ostvare dohodak koji ostvaruju radnici u drugim delatnostima.</s><s>Rezultati do kojih su došli pokazuju da minimalna veličina gazdinstva pri nižem nivou intenzivnosti proizvodnje treba da iznosi 23 ha, a pri višem 8,8 ha.</s><s>Despotović Aleksandra (1999) primenjuje standardnu simplex metodu linearnog programiranja za model poljoprivrednog preduzeća veličine 600 ha obradivog zemljišta i dolazi do optimalne strukture ratarske proizvodnje u kojoj je pšenica zastupljena na 30%, kukuruz 39,75%, šećerna repa 15% i usevi za proizvodnju kabaste stočne hrane na preostalih 15,25% korišćenog oraničnog zemljišta, dok je u govedarskoj proizvodnji zastupljeno 109 muznih krava, 22 priplodne junice i 76 junadi u tovu do 250 kg težine.</s> <s>ostalog razmatra mogućnosti usmeravanja poljoprivrednih gazdinstava u ekološkim uslovima proizvodnje.</s><s>Tom prilikom sastavlja modele poljoprivrednog gazdinstva veličine 600 ha, koje je ratarsko-stočarskog smera proizvodnje i koje se nalazi u ravničarskom području: model I (gazdinstvo sa konvencionalnim načinom proizvodnje), model II (gazdinstvo sa ekološkim načinom proizvodnje pri istoj strukturi ratarske proizvodnje kao pri konvencionalnom načinu proizvodnje) i model III (gazdinstvo sa ekološkim načinom proizvodnje pri istom broju grla goveda kao pri konvencionalnom načinu proizvodnje).</s><s>Dobijeni rezultati pokazuju da gazdinstva u ekološkim uslovima proizvodnje ostvaruju manju dobit.</s><s>To je rezultat prelaska na oblike alternativne proizvodnje koji su pre svega zasnovani na potpunom napuštanju ili redukovanju upotrebe hemijskih sredstava i povećanom obimu angažovanja radne snage, što dovodi do smanjenja prinosa u ratarskoj proizvodnji, a samim tim i smanjenja obima stočarske proizvodnje.</s> <s>Krstić i Smiljić (2003) putem modelovanja definišu dimenzije modela gazdinstva i primenom linearnog programiranja traže mogućnosti da se model dovede u optimalno stanje sa stanovišta poslovnih rezultata.</s><s>Između ostalog, daju osnovni model porodičnog gazdinstva u ravničarskom području veličine 20 ha 207</s> <s>ostalog razmatra mogućnosti oraničnog zemljišta i model porodičnog gazdinstva u planinskom području veličine 10 ha oraničnog i 20 ha livadskog zemljišta.</s><s>Promenom pojedinih parametara u osnovnom modelu dobijaju varijante modela, koje imaju za svrhu da ukoliko dođe do određenih promena bilo pod uticajem faktora iz okruženja, bilo iz samih odnosa na gazdinstvu, omoguće vlasnicima da uspešno upravljaju tekućim poslovanjem i razvojem.</s> <s>Bastajić (2005) je usmerio svoja istraživanja ka traženju optimalne proizvodne strukture porodičnih poljoprivrednih gazdinstava na području Donjeg Srema.</s><s>Da bi porodično gazdinstvo kao jedan složen proizvodni sistem preveo u apstraktni, koji u sebi sadrži sve bitne odnose realnog sistema, koristi metod modelovanja.</s><s>Cilj izrade modela gazdinstva je da se na bazi raspoloživih proizvodnih kapaciteta i specifičnosti istaživanog područja, primenom metode linearnog programiranja, izvrši izbor strukture proizvodnje odnosno proizvodne usmerenosti koja će omogućiti ostvarivanje maksimalne marže pokrića.</s><s>Modifikacijom osnovnog modela gazdinstva dobija varijante osnovnog modela.</s><s>Uporednom analizom osnovnog modela i njegovih varijanti, utvrđuje da najveći iznos marže pokrića po gazdinstvu i po aktivnom članu domaćinstva ostvaruje varijanta osnovnog modela u kojoj postoji mogućnost angažovanja plaćene radne snage i koja je usmerena na stočarsko-povrtarsku proizvodnju.</s> <s>Kao što se iz dosadašnjeg pregleda može videti, modeli su našli široku primenu u praksi, pre svega u pružanju informacija neophodnih vlasnicima poljoprivrednih gazdinstava za donošenje ispravnih i pravovremenih odluka.</s><s>Oni im omogućavaju da analiziraju svoju sadašnju i očekivanu situaciju u budućnosti, da dobiju bolji uvid u probleme, da pronađu rešenja za konkretne probleme i sagledaju njihove posledice tako da mogu da deluju u skladu sa mogućim alternativama, da donesu odgovorni izbor koji je, prema njihovom mišljenju, optimalan za datu situaciju i da poboljšaju proces odlučivanja.</s><s>Sve to učiniće njihova gazdinstva efikasnijim i profitabilnijim, što u krajnjoj liniji doprinosi razvoju celokupne poljoprivrede.</s> <s>Praktičan značaj, prethodno nabrojani modeli, osim za tržišno orijentisana poljoprivredna gazdinstva imaju i za poljoprivrednu savetodavnu službu (ako je savetodavstvo bazirano na potrebama klijenata).</s><s>Za našu zemlju najsloženiji problem je prenošenje znanja i iskustva na ogroman broj učesnika u poljoprivrednoj proizvodnji i osposobljavanje poljoprivrednika kao menadžera.</s><s>Permanentno obrazovanje poljoprivrednika, prenošenje znanja i implementacija novih dostignuća nauke i struke, davanje konkretnih rešenja su ključni faktor uspešnosti poljoprivredene proizvodnje.</s><s>Samo ona društva koja blagovremeno uoče važnost znanja kao bitnog faktora modernizacije poljoprivredne proizvodnje i omoguće njegov transfer do krajnjih 208</s> <s>Zaključak korisnika (vlasnika poljoprivrednih gazdinstava), mogu računati na razvoj poljoprivredne proizvodnje, jer znanje predstavlja primarni faktor razvoja.</s><s>Naučna istraživanja i rešenja koja se ne prenose na kvalitetan način do poljoprivrednika nisu svrsishodna.</s><s>Dobra obuka i saveti poljoprivrednim proizvođačima su najbitniji i najkorisniji način podrške od strane države, a važnu ulogu u tome ima i agroekonomska struka.</s> <s>Da bi uspešno koristili modele istraživači moraju raspolagati čitavim nizom znanja od tehničko-tehnoloških, organizacionih, ekonomskih do čisto matematičkih i statističkih.</s><s>Predstavljeni rezultati istraživanja u ovom radu upravo pokazuju da svršeni studenti Agroekonomskog odseka poseduju ta znanja i imaju kapacitet da se suoče sa problemima donošenja poslovnih odluka, pri čemu modeli predstavljaju jedan od vrlo korišćenih alata.</s> <s>Andrić, J. (1969): Mogućnost primene metode linearnog programiranja pod uslovom promenljivih parametara.</s><s>Ekonomika poljoprivrede br. 7-8.</s> <s>Andrić, J. (1969): Utvrđivanje optimalnog plana poljoprivrednog gazdinstva u slučaju različite cene jednog proizvoda.</s><s>Ekonomika poljoprivrede br. 10.</s><s>Beograd.</s> <s>Bastajić, Lj. (2005): Optimalna proizvodna usmerenost porodičnih gazdinstava u poljoprivredi.</s><s>Doktorska disertacija.</s><s>Poljoprivredni fakultet.</s><s>Bogdanov, Natalija (1993): Uticaj važnijih mera agrarne politike na regionalni razmeštaj poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.</s><s>Magistarska teza.</s> <s>poljoprivredne proizvodnje Srbije u koncepciji njenog budućeg razvoja.</s><s>Doktorska disertacija.</s><s>Poljoprivredni fakultet.</s><s>Beograd.</s><s>Ceranić, S. (1993): Značaj i uloga modela u pripremi donošenja odluka u poljoprivrednim preduzećima.</s><s>Simpozijum: Menadžment, marketing i informacioni sistemi u funkciji razvoja poljoprivrede.</s><s>Poljoprivredni fakultet.</s><s>Beograd.</s> <s>Aleksandra (1999): Analitička kalkulacija na nivou varijabilnih troškova kao osnova za planiranje i analizu poslovanja poljoprivrednog preduzeća.</s><s>Magistarska teza.</s><s>Poljoprivredni fakultet.</s> <s>16.</s><s>Tomić, R. (1994): Modeli porodičnih gazdinstava usmerenih na ovčarsku proizvodnju u planinskom području Srbije.</s><s>Doktorska disertacija.</s>

Bruto marža kao značajan pokazatelj poslovanja poljoprivrednih gazdinstava

Ivkov, Ivana;Todorović, Saša;Munćan, Mihajlo

Agroekonomska nauka i struka u tranziciji obrazovanja i agroprivrede: Tematski zbornik radova sa Simpozijuma agroekonomista sa međunarodnim učešćem povodom 45 godina Odseka za agroekonomiju

gross margin;agricultural farms;farm management

agrif.bg.ac.rs-123456789-6668.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25392/bitstream_25392.pdf

<s>U ekonomskoj krizi, najdubljoj u novijoj istoriji po posledicama, sve više raste značaj istraživanja ekonomskih problema vezanih za poljoprivredu.</s><s>U funkcionisanju i sveukupnom razvojnom procesu poljoprivrede Srbije ističe se uloga poljoprivrednih gazdinstava, a u skladu sa tim, porastao je i interes za njihove poslovne rezultate.</s><s>U mnoštvu podataka, uzajamnih uticaja i čestom nedostatku merila, upoznavanje stvarnosti je najčešće veoma dug i težak posao.</s><s>Kako ističu Munćan i Živković (2006), bez analize se ne može upoznati stvarnost, a bez poznavanja stvarnosti ne mogu se postaviti realni ciljevi niti, pak, mogu pravilno usmeravati akcije ka ostvarivanju tako postavljenih ciljeva.</s><s>Razvoj poljoprivrede, koji je karakterističan za Srbiju, uslovljava potrebu utvrđivanja finansijskih rezultata poslovanja malih poljoprivrednih gazdinstava, s obzirom da se preko 80% zemljišta nalazi u privatnom sektoru, gde pomenuta gazdinstva zauzimaju dominantno mesto.</s> <s>Otuda se pred agroekonomiste postavlja sledeće pitanje, da li postoji ekonomski pokazatelj pomoću kojeg bismo egzaktnije pokazali finansijsku situaciju na malim poljoprivrednim gazdinstvima?</s><s>Isto pitanje se može postaviti i nešto drugačije: da li poljoprivredni proizvođači mogu da identifikuju i definišu svoje finansijske rezultate poslovanja na jednostavan način, primenom jednog pokazatelja koji bi sadržao i odražavao složenost ekonomskih parametara u poljoprivrednoj proizvodnji?</s><s>Naš odgovor je potvrdan, odgovarajući pokazatelj je bruto marža.</s> <s>Bruto marža (engl.</s><s>Gross margin) je jedan od finansijskih pokazatelja koji se danas sve češće koristi pri analizi poslovanja poljoprivrednih gazdinstava.</s><s>Predstavlja output (vrednost proizvodnje) umanjen za varijabilne troškove, specifične za svaku proizvodnju.</s><s>Bruto marža na jednostavan način, koristeći dve 1 Ivana S. Ivkov, saradnik u nastavi, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun telefon: 011/2615-315/406, e-mail: iivkovŽagrifaculty.bg.ac.yu 2 Saša Z. Todorović, asistent pripravnik, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun telefon: 011/2615-315/406, e-mail: sasatŽagrifaculty.bg.ac.yu 3 Mihajlo P. Munćan, saradnik u nastavi, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun telefon: 011/2615-315/406, e-mail: mmuncanŽagrifaculty.bg.ac.yu 236</s> <s>Ciljevi rada veličine, otkriva nove informacije važne za stvaranje prave slike o poslovanju poljoprivrednog gazdinstva ili nekog njegovog segmenta.</s> <s>Prvi, osnovni cilj je da se ukaže na postojanje ekonomskog pokazatelja koji egzaktno pokazuje finansijsku situaciju na malim poljoprivrednim gazdinstvima.</s> <s>Šta je bruto marža? stvaranje osnove za kontinuirano praćenje poslovanja, poboljšanje konkurentnosti proizvoda i unapređenje profitabilnosti kako linija proizvodnje tako i poljoprivrednih gazdinstava u celini, a što je kako ističu Munćan i Živković (2004), zahtev za maksimalnom ekonomskom racionalnošću, tj. ostvarenje minimaksi principa, koji u organizovanju procesa poslovanja znači: ostvarenje maksimalnog rezultata (outputa), uz minimalna ulaganja resursa (inputa).</s> <s>Chadwick (2000), naglašava da bruto marža nije profit.</s><s>Ukupan iznos bruto marži svih linija proizvodnje na gazdinstvu, jeste iznos od kojeg se svi fiksni troškovi oduzimaju kako bi se izračunao profit na nivou poljoprivrednog gazdinstva.</s> <s>Prema Gogiću (2005), fiksni troškovi se ne menjaju sa promenom nivoa proizvodnje ili stepena iskorišćavanja kapaciteta, tj. njihov ukupan iznos ostaje isti bez obzira na količinu proizvedenih proizvoda ili izvršenih usluga.</s><s>U tabeli 1. dat je pregled fiksnih troškova poljoprivrednih gazdinstava.</s><s>237</s> <s>Tabela 1. Fiksni troškovi poljoprivrednih gazdinstava Amortizacija građevinskih objekata, mehanizacije i opreme Troškovi kamata</s> <s>Podrazumevajući da su fiksni troškovi konstantni, svaka promena bruto marže na nivou poljoprivrednog gazdinstva u kratkom roku se direktno odražava na visinu profita.</s><s>Pozitivna bruto marža doprinosi pokrivanju fiksnih troškova.</s><s>Prema tome, maksimizacija bruto marže je ekvivalentna maksimizaciji profita ili minimizaciji gubitaka.</s><s>Ovo potvrđuju i rezultati mnogobrojnih istraživanja, koji konstantno pokazuju da poljoprivredna gazdinstva sa najvećim bruto maržama ostvaruju najveće profite.</s> <s>Bruto marža pojedinih linija poljoprivredne proizvodnje prema Nix-u i Hill-u (2001), predstavlja output (vrednost proizvodnje) umanjen za varijabilne troškove i pokazuje koliko poljoprivredni proizvođač zarađuje iznad varijabilnih troškova.</s> <s>Kao što se iz izloženog može videti, za izračunavanje vrednosti bruto marže neophodno je prethodno izračunavanje vrednosti proizvodnje i varijabilnih troškova.</s> <s>Kada su u pitanju varijabilni troškovi, prema Andriću (1998), oni se u svom ukupnom iznosu menjaju sa promenama korišćenja proizvodnih kapaciteta, odnosno sa promenama obima proizvodnje.</s><s>U tabeli 2. dat je pregled varijabilnih troškova poljoprivrednih gazdinstava.</s> <s>Šta pokazuje bruto marža i koje su njene koristi?</s><s>Bruto marža determiniše koliko poljoprivredni proizvođači dobijaju ili gube sa uloženim sredstvima, šta im je na raspolaganju i kako da to što bolje iskoriste.</s><s>Istovremeno, ona pokazuje snagu poljoprivrednih proizvoda na tržištu.</s><s>Veća bruto marža označava manje rizičan posao.</s><s>Poljoprivredna gazdinstva sa većom bruto maržom mogu potrošiti veći iznos sredstava za varijabilne troškove od konkurentnih proizvođača.</s><s>S druge strane, i poljoprivredna gazdinstva s niskom bruto maržom po jedinici proizvoda mogu biti vrlo uspešna.</s><s>Primer su veliki proizvođači koji imaju vrlo malu maržu, ali veliki obim proizvodnje i prodaje, te su i pored malih marži po jedinici proizvoda vrlo uspešni.</s><s>Koristi od bruto marže su višestruke.</s><s>Primenjuje se za analizu performansi individualnih linija proizvodnje i ukazuje na područja gde je moguće učiniti poboljšanja, kako bi se postigla veća profitabilnost.</s><s>Omogućava testiranje uticaja pojedinih faktora i njihovih međusobnih odnosa na poslovanje gazdinstva, što pomaže vlasnicima pri donošenju poslovnih odluka.</s><s>Daje osnovu za kontinuirano 239</s> <s>Šta utiče na visinu bruto marže? profitabilnosti kako linija proizvodnje tako i poljoprivrednih gazdinstava u celini.</s><s>Analiza bruto marže je ključna za vrednovanje poslovanja jer se na temelju kretanja njenih vrednosti može procenjivati sadašnji i budući pložaj gazdinstava.</s><s>Svako povećanje vrednosti ovog pokazatelja ocenjuje se povoljnim kretanjem, a smanjenje upućuje na teškoće u poslovanju i može biti jedan od indikatora poslovne krize.</s><s>U skladu sa iznetim, bruto marža predstavlja dobru polaznu osnovu za kvalitetno planiranje, a kako ističe Ceranić (2007) u uslovima rizika i nezvesnosti značaj planiranja ogleda se u sposobnosti preduzeća da blagovremeno reaguje na ekscesne situacije u kojima može da se nađe.</s> <s>Bruto marža odslikava odnos između prodajne cene i obima prozvodnje s jedne strane i varijabilnih troškova s druge.</s><s>Upravo se ta tri faktora ističu po svom uticaju na visinu bruto marže.</s> <s>Slika 3. Faktori koji utiču na visinu bruto marže Promena svakog od ovih faktora može biti posledica različitih okolnosti.</s><s>Ukoliko se prodajna cena proizvoda ili obim proizvodnje smanjuje, a varijabilni troškovi ostanu jednaki, bruto marža će se smanjiti i obrnuto.</s><s>Ako poljoprivredni proizvođač smanjuje cene svojih proizvoda ili smanjuje obim proizvodnje, možda gubi vodeći položaj na tržištu ili menja svoj asortiman proizvodnje.</s><s>S druge strane, ukoliko se bruto marža povećava zbog smanjenja varijabilnih troškova, to može biti posledica kratkoročnog smanjenja cena materijala na tržištu i sl. 240</s> <s>Pored navedenih, izdvaja se i prirodni faktor (geografsko područje, vremenski uslovi, tip zemljišta...), koji utiče na visinu bruto marže, a koji se ne može u velikoj meri kontrolisati od strane poljoprivrednih proizvođača.</s><s>Takođe, na visinu ukupne bruto marže poljoprivrednog gazdinstva, veliki uticaj ima i bilo koja varijacija u strukturi prozvodnje kao i promena asortimana.</s> <s>Na poljoprivrednim gazdinstvima ekonomski momenti su dominantni.</s><s>Shodno tome, najvažniji načini za povećanje bruto marže su sledeći: § ostvarenje većeg obima proizvodnje,</s> <s>§ smanjenje učešća varijabilnih troškova u vrednosti proizvodnje, § stalno usavršavanje poljoprivrednih proizvođača u oblasti poljoprivrede, § implementacija novih dostignuća nauke i struke i sl.</s> <s>Od kako se proučavaju problemi poslovanja poljoprivrednih gazdinstava pa sve do današnjih dana, postoji veliki raskorak između teorije i praktične primene znanja od strane poljoprivrednih proizvođača.</s><s>Globalno posmatrano, većina poljoprivrednika ne iskazuje rezultate poslovanja čak ni najjednostavnijim pokazateljima.</s><s>Iz tog razloga, evidentna je potreba obrazovanja poljoprivrednih proizvođača u tom pravcu.</s> <s>U tom kontekstu posebno do izražaja dolazi uloga agroekonomista, koja se ogleda u pronalaženju načina za približavanje i usvajanje jednostavnih pokazatelja iskazivanja poslovnih rezultata, širokom krugu poljoprivrednika.</s><s>Jedan od najznačajnijih i najčešće primenjivanih je bruto marža.</s><s>Delimično, to je posledica zahteva od strane državnih i finansijskih institucija u pogledu predstavljanja rezultata poslovanja poljoprivrednih gazdinstava, a delimično zbog samog karaktera pokazatelja: jednostavnost, razumljivost, ne zahteva veliki utrošak vremena, a donosi velike koristi.</s> <s>Na osnovu iznetog, može se zaključiti da je primena bruto marže potrebna, posebno u uslovima nepostojanja adekvatnih informacija o finansijskim rezultatima poslovanja velikog broja malih poljoprivrednih gazdinstava.</s><s>Baš zbog toga, ona je koristan pokazatelj ne samo za one koji rade u oblasti poljoprivrede, već i za sve one koji žele da osnaže argumentaciju o potrebi implementacije novih dostignuća nauke i struke kao i prenošenja znanja na poljoprivredne proizvođače.</s><s>Takav pristup će svakako doprineti ubrzanju razvoja srpske poljoprivrede.</s><s>241</s>

Promene u lakoj frakciji organske materije kambisola u zavisnosti od đubrenja mineralnim đubrivima

Koković, Nikola;Ugrenović, Vladan;Miladinović, Vladimir;Jovković, Marina;Životić, Ljubomir;Jaćimović, Goran

Simpozijum: ''Zemljište u doba precizne poljoprivrede i informacionih tehnologija – Soil AgroIT 2022''

лабилна органска материја;лака фракција;ђубрење;камбисол

agrif.bg.ac.rs-123456789-6681.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25406/bitstream_25406.pdf

<s>1. Министарство просвете, науке и технолошког развоја 2. Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност 3. Пољопривредни факултет Нови Сад</s> <s>3Институт за економику пољопривреде, Београд, Република Србија *аутор за контакт: natasa_kŽiep.bg.ac.rs САЖЕТАК</s> <s>Наводњавање има стратегијску улогу у процесу развоја пољопривреде.</s><s>Као мелиоративна мера, посебно у данашњим климатским условима, представља чинилац стабилне пољопривредне производње.</s><s>Без његове примене немогуће је постићи високе и економски оправдане приносе.</s><s>Повољни климатски и земљишни потенцијали за интензивну пољопривредну производњу у Републици Србији још увек нису у правој мери искоришћен.</s><s>Предмет истраживања у овом раду је анализа важнијих начина наводњавања на одређеним пољопривредним површинама, затим, извори коришћења воде, као и објекати и уређаји за наводњавање.</s><s>Основни циљ је да се истраже могућности веће примене наводњавања, као и проблеми и потенцијални ризици улагања у системе за наводњавање.</s> <s>У Републици Србији наводњава се укупно 159.587 ха површина на 186.231 пољопривредних газдинстава (РЗС, 2022).</s><s>Од тога, наводњавање је доминантно у Војводини, што чини 47% од укупно наводњаваних површина, односно 74.705 ха површина на 20.057 пољопривредних газдинстава.</s><s>Примена наводњавања у Србији јако заостаје за свим суседним земљама и земљама у свету и не задовољава потребе стабилне и ефикасне пољопривредне производње.</s><s>Постојећи системи се ни у погледу норми наводњавања не користе у оптималном капацитету.</s><s>Процењује се да је степен њиховог коришћења око 50-60% од расположивих капацитета.</s><s>Најчешћи узроци недовољног степена коришћења већ постојећих иригационих система су: неповољни положај пољопривреде у односу на друге делатности привреде, недовољна опремљеност газдинстава, на којима има опрема за наводњавање, додатним средствима за производњу, и уопште, недовољно је улагање финансијских средстава за одржавање уређаја и погон система за наводњавање.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: начини наводњавања, проблеми, могућности, препоруке УВОД</s> <s>Утицај климе је изузетно битан у биљној производњи за остваривање приноса.</s><s>За подручје Републике Србије је карактеристично деловање умерено-континенталне климе.</s><s>Ако се узме у обзир количина падавина и губици воде у процесу евапотранспирације током вегетационог периода биљака, јавља се дефицит влаге не само у сушним, већ и у умерено влажним годинама.</s><s>То је разлог због кога се скоро сваке године појављује сушни период (краћи или дужи), без обзира на годишњу суму падавина.</s><s>Учестале суше последњих година на подручју наше земље, допринеле су да се наводњавање преведе, из статуса допунске мере која се у процесу пољопривредне производње користила потпуно спорадично, до неопходне и незаобилазне мере, без које интензивна пољопривредна производња, праћена високим и стабилним приносима, није могућа (Кљајић и сар., 2013а.).</s><s>Статистички подаци показују да се суше у Републици Србије јављају у просеку сваке треће до пете године и да могу да оставе веома озбиљан траг на целокупну националну економију (Цвијановић и сар., 2015).</s><s>Наводњавање утиче на водне и земљишне услове, али и побољшава физичка и хемијска својства земљишта.</s><s>Ради обезбеђења воде за наводњавање на рекама, језерима и другим “водним резервоарима” подижу се водозахвати и станице са пумпама.</s><s>Задатак наводњавања јесте да регулише неопходан водни, ваздушни, топлотни, микробиолошки и минерални режим земљишта, односно да обезбеди оптималне услове за раст и развитак биљака у различитим временским условима (Кљајић и сар., 2013б).</s> <s>Наводњавање земљишта доводи до повећања влажности земљишта у току године, промене радијационог биланса и снижења температуре.</s><s>Влажење земљишта изазива повећање влажности ваздуха, посебно у летњем периоду када је наводњавање и најинтензивније, што доводи до снижења температуре јер се велики део сунчеве енергије троши на евапотранспирацију и не иде на загревање ваздуха (Кљајић и сар.</s><s>2021).</s><s>При сталном влажењу температура земљишта постаје нижа од температуре ваздуха.</s><s>На земљишту које се не наводњава релативна влажност је до два метра дубине скоро уједначена, док је код наводњаваног земљишта највећа на површини и са висином опада.</s><s>Утицај наводњавања на микроклиму зависи од начина наводњавања, од пољопривредне културе и површине која се наводњава (Поповић и сар.</s><s>2014).</s> <s>Један од најбитнијих елемената при пројектовању система за наводњавање је правилно дефинисање потреба усева за водом које одређују меродавни проток воде потребан за димензионисање система за наводњавање.</s><s>На потребе за водом поред врсте, типа и заступљености усева утичу и хидро-метеоролошки услови на подручју система (Кљајић и сар.</s><s>Наводњавање, посебно у сушном периоду, надокнађује дефицит воде у вегетационом периоду и утиче на факторе важне за раст биљака.</s><s>Како најчешће падавине нису довољне да задовоље потребе биљака за водом, наводњавањем се успоставља повољан водни режим који омогућава оптималне услове за раст и плодоношење биљака.</s><s>Како је сваки систем за наводњавање значајна инвестиција, при пројектовању система и дефинисању опреме мора се имати поуздана основа, односно треба познавати режим наводњавања (Средојевић и сар, 2006).</s><s>С обзиром на све горе наведено а узимајући у обзир значај воде додате наводњавањем за земљиште и биљке на висину и квалитет остварених приноса, основни циљ истраживања у овом раду је анализа стања, потенцијалних ризика и проблема, као и могућности веће примене наводњавања у Републици Србији.</s> <s>У раду је прво урађена анализа примене наводњавања у свету, а затим у Републици Србији.</s><s>Сагледано је стање примене наводњавања у нашој пракси са производно-техничког и економског аспекта могућности његове веће примене.</s><s>За потребе истраживања коришћени су подаци статистичких публикација Републичког завода за статистику Србије (РЗС) за период 2011-2020. године, подаци Организације Уједињених нација за исхрану и пољопривреду (ФАО), публиковани радови и извештаји појединих институција на регионалном и локалном нивоу у нашој земљи, као и иастраживања домаћих и страних аутора у тематској области.</s><s>Примењене су одговарајуће статистичке и калкулативне методе.</s><s>Утврђени су различити статистички и производно-економски показатељи о ефикасности примене наводњавања као што су висина приноса, процентуални удео, индекси и др.</s> <s>Наводњаване површине у водећим земљама у свету На основу расположивих података Организације Уједињених нација за исхрану и пољопривреду (ФАО, 2019) о наводњаваним површинама у водећим земљама у свету, може се видети да Србија није у завидном положају јер се налази на 29 месту (Табела 1).</s><s>Наводњаване пољопривредне површине у водећим земљама света, 2019.</s><s>Извор:https://www.fao.org/faostat/en/#data/RL Према наводњаваним површинама у свету, на првом месту је држава Пакистан, са површином која се наводњава од 19.320.000 ха (приближно 30,6%), а на десетом месту је Мароко са 1.764.500 ха (приближно 2,8%) наводњаваних површина.</s><s>Република Србија, са 47.000 ха наводњаваних површина, у свету се налази на 29. месту, што чини свега 0,07% укупно наводњаваних површина анализираних 39 земаља у свету.</s> <s>Наводњаване површине у Републици Србији На основу података статистичких публикација Републичког завода за статистику Србије (РЗС) за период 2011-2020. сагледане су наводњаване површине у нашој земљи за период 2011-2020. године (Табела 2).</s><s>Чињеница је да у Србији постоје добри услови за интензивно наводњавање и што се тиче земљишта и расположиве воде, а такође и постоји свест о томе колики је значај Редни</s> <s>100,00 иригације на нашим просторима за све сфере пољопривредне производње.</s><s>Међутим, и поред тога проценат наводњаваних површина у односу на укупне површине земљишта које су погодне за наводњавање, још увек је незнатан па се тренутно интензивно наводњавања свега око 2,00% обрадивих површина.</s> <s>Извор: РЗС, Екобилтен (2011-2019) https://www.stat.gov.rs/sr-Latn/oblasti/zivotna-sredina Посматрајући период 2011-2020, може се закључити да су у 2020. повећане површине под наводњавањем у односу на 2011. годину, за 53,45%.</s><s>Просек наводњаваних површина за анализирани период износи 47.637 ха.</s><s>Од тога, просечне наводњаване површине под ораницама и баштама износе 45.344 ха, под воћњацима 2.061 ха, а под осталим пољопривредним културама крећу се око 420 ха.</s><s>Према статистистичким подацима (РЗС, 2021), од укупно коришћене поЉопривредне површине у Србији, тј. од 3.437.423 ха, удео наводњаваних површина износи 52.440 ха (1,50%).</s><s>Највећи удео у укупно наводњаваним површинама је под ораницама и баштама НајзаступЉенији тип наводњавања пољопривредних површина у Србији је орошавање или Наводњаване површине и удео начина наводњавања, 2020.</s> <s>Извор:https://data.stat.gov.rs/Home/Result/25010204?languageCode=sr-Cyrl Процентуални удео начина наводњавања по регионима сличан је као и на нивоу целе Републике.</s><s>Захваћене воде, објекти и уређаји за наводњавање у Републици Србији Према подацима (РЗС, 2021)1, захваћено је укупно 69.113 хиљ. м3 воде за наводњавање у 2020. што је за 2,1% више него у претходној години.</s><s>Највише количине воде црпе се из водотокова (93,2%), а преостале количине захватају се из подземних вода, језера, акумулација и из водоводне мреже.</s><s>Црпних агрегата има 613, агрегата за орошавање 3.336, канала у укупној дужини од 480 км и цевовода у укупној дужини од 1.351 км (Табела 4).</s><s>Захваћене воде, објекти и уређаји за наводњавање у Републици Србији, 2016-2020.</s> <s>Извор: www.stat.gov.rs (Еко-Билтен, 2020., Република Србија, Републички завод за статистику, Београд) У току 2020. захваћено је око 50% (52,5%) више воде за наводњавање у односу на базну, 2016. годину.</s><s>Међутим, подземне воде су се мање користиле за наводњавање за око 7,0% (6,8%), коришћење воде из водотокова се повећало за око 60% (59,5%), воде из акумулација и језера за Што се тиче објеката и уређаја за наводњавање, број црпних агрегата се у 2020. у односу на 2016. годину смањио за 26,3%, број агрегата за наводњавање се повећао више пута, док је знатно смањена дужина канала и цевовода у функцији наводњавања.</s><s>Према подацима из извештаја Републичког завода за статистику (РЗС, 2021) за наводњавање у 2021. укупно је захваћено 92.574 хиљаде м3 воде, што је за 33,90% више него у претходној години.</s><s>Највише воде црпи се из водотокова (84,30%), а преостале количине захватају се из подземних вода, језера, акумулација и из водоводне мреже.</s><s>Најзаступљенији тип наводњавања је орошавањем.</s><s>Од укупно наводњаваних површина, кишењем се наводњава 91,80%, капањем 8,0%, а површински свега 0,20%.</s> <s>1 Истраживањем о наводњавању обухваћени су пословни субјекти и земљорадничке задруге које се баве пољопривредном производњом и услугама у пољопривреди и/или управљају системима за наводњавање.</s><s>Могућности и препоруке унапређења наводњавања у Републици Србији Развој наводњавања повезан је са развојем пољопривреде, али и са водопривредом па је стога битан интердисциплинарни приступ самој проблематици.</s><s>Развој наводњавања треба да буде усмерен ка унапређењу агрокомплекса у широком обиму, што подразумева ревитализацију постојећих и изградњу нових система за наводњавање у складу са потребама и могућностима датог подручја.</s><s>Затим, треба извршити реорганизацију пољопривредне производње ради бољег прилагођавања новоствореним приликама на домаћем и страном тржишту.</s><s>Пажњуи треба усмерити на употребу савремене механизације у целокупном процесу пољопривредне производње, увођењу иновација кроз нека од технолошких и техничких решења за оптимизирање потрошње воде и употребу обновљивих извора енергије (најчешће енергије ветра и енергије сунца) у процесу наводњавања, затим изградњу производних, акумулационих капацитета и сл. (Кљајић и сар., 2016., У нашој земљи постоје добри услови за наводњавање већих површина, пре свега, рационалним коришћењем водних ресурса.</s><s>Са великих природних водотоковиау Србији као што су Дунав, Сава, Тиса и др. као и хидросистем ДТД обезбеђују су највеће количине воде за наводњавање, али је потребно да се обезбеде регионални хидросистеми и један број акумулација.</s><s>Са друге стране, због загађења природних водотокова, у природи је све мање воде доброг квалитета, уз тенденцију даљег смањења њеног квалитета.</s><s>У Србији се још увек за потребе наводњавања вода може употребљавати из скоро свих водотока, уз опрез и сталну контролу.</s><s>Неопходно је спровести детаљан мониторинг био-педо-климатских фактора, прилагодити календар наводњавања и заливне норме елементима дневног модела водног биланса.</s><s>Практичан проблем може представљати непостојање адекватне радне снаге на газдинставу, примерене техничким карактеристикама система за наводњавање, а такође и цена опреме неопходне за спровођење мониторинга релевантних параметара.</s> <s>Коришћење подземних вода за наводњавање дозвољено је у случају врло богатих ресурса подземних вода, или у случају да квалитет подземних вода није задовољавајући за људске потребе (мора да задовољи критеријуме квалитета воде за наводњавање).</s><s>За разлику од земаља где је наводњавање изузетно развијено и у великој је примени, код нас се тренутно доводи у питање проблем потрошње воде за наводњавање.</s><s>Одсуство ових проблема у овом тренутку не значи да их неће бити у будућем периоду, пропорцијално развоју наводњавања, односно повећању површина под системима уза наводњавање.</s><s>Експлоатација подземних вода је око 30% процењених количина, с тим што се у будућности очекује значајно повећање постојећих изворишта.</s><s>Количина подземне воде је различита на различитим локалитетима, па је негде има довољно, док је на појединим локалитетима доста оскудна (Стратегија управљања водама на територији Републике Србије до Стратегија наводњавања у Србији подразумева третирање наводњавања не као искључиво меру борбе против суше и допунску меру за стабилизацију пољопривредне производње у њеној садашњој структури, већ као неопходну меру у процесу пољопривредне производње без које је немогуће постићи високе и стабилне приносе.</s><s>Планирање и развој наводњавање треба усмерити у изградњу великих система за наводњавање, са једне стране на површинама од неколико хиљада хектара, и изградњу мањих система, на површинама до 100 ха, са друге стране (Петковић, 2003., ЗАКЉУЧАК</s> <s>С обзиром да се наша земља већ дужи низ година суочава са перманентним растом температуре ваздуха а самим тим и све чешћим сушама, интензивније коришћења наводњавања у процесу пољоприведне</s> <s>ЗАХВАЛНИЦА високопродуктивну производњу.</s><s>Унапређењем система за наводњавање, са једне стране може довести до ефикасног коришћења водних, земљишних и осталих ресурса битних за пољопривреду, а са друге стране до веће отпорности на све израженије климатске промене.</s><s>Увођењем наводњавања у пољопривредну производњу и његова интензивна примена имају многоструке позитивне ефекте на ублажавање суше: могућност рационалног коришења воде; спровођење наводњавања по календару појаве водног стреса, са нормама заливања оптимално прилагођеним гајеној култури; достизање високе ефикасности рада код савременијих система и задовољавајућег радног учинка на системима са застарелом опремом, и друго.</s><s>Инвестициона улагања за сваки тип наводњавања су специфична и зависе од много фактора као што су: врста и набавна цена опреме за наводњавање, локација водозахвата, удаљеност извора енергије, природни услови терена на коме се изводи наводњавање терена и друго.</s><s>Када се планира и изводи техничко решење одређеног система за наводњавање, усваја се оно које захтева најнижа инвестициона улагања.</s><s>Инвестициона улагања у пољопривредну производњу са применом наводњавања су прилично високе, али повраћај уложених средстава зависни су од повећања приноса у производњи са наводњавањем.</s><s>Рентабилност инвестиције у различитим условима производње са применом наводњавања, је често неизвесна, и после дужег низа година може да се очекује значајна економска корист у односу на инвестирани капитал.</s> <s>Ово истраживање је финансијски подржало Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (Уговори бр. 451-03-68/2022-14 и 451-03-68/2022-14/200116).</s> <s>УВОД и ЦИЉЕВИ: Услед високих нивоа производње и употребе пластике узрокованих индустријским развојем, копнена околина садржи алармантне количине одбачених отпадних пластичних материјала.</s><s>Једном када доспеју у природу, они подлежу деградационим процесима, разлажући се на микроскопске фрагменте, познатије као микропластике (МП).</s><s>МП се дефинишу као пластични остаци мале величине (< 5 mm) који потичу из различитих извора као што су производи за личну негу, хабање гума, различите пољопривредне активности, таложење атмосферских честица, клизишта итд.</s><s>Земљишна станишта последично постају једно од доминантних басена за депоновање МП.</s><s>Токсични ефекти присуства МП у животној средини су бројни.</s><s>Штавише, захваљујући јаком капацитету адсорпције, МП би могле коегзистирати са другим загађивачима као што су тешки метали и органске честице, што представља нови еколошки ризик.</s><s>Присуство МП је откривено у екосистемима у којима готово да нема људске активности - дивљим областима Северне Америке, планинским шумама Пиринеја, па чак и на врху Монт Евереста.</s><s>Овај рад је имао за циљ да истражи садржај микропластике у земљишту које окружује Специјални резерват природе Засавица, указујући на значај овог свеприсутног загађивача који негативно утиче на квалитет земљишта, живи свет и ланац исхране.</s> <s>МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: Узорци земљишта су прикупљани помоћу лопате од нерђајућег челика и текстилних врећа, на травнатој површини у близини Специјалног резервата природе Засавица, на дубини од 0-20 cm.</s><s>Узорци су сушени на ваздуху две недеље и просејани кроз сито од 2 mm.</s><s>Након просејавања, узорци су сушени на 60˚C у пећи до константне тежине, а затим су мерена три репликата од укупно 15 g узорка за анализу.</s><s>На почетку је земљиште третирано са 60 ml 30% H2O2 како би се разорила органска материја земљишта.</s><s>Како би се постигла боља екстракција МП, суспензија је подвргнута ултразвучном третману у трајању од 10 минута, имајући у виду да МП имају тенденцију да буду инкорпориране у агрегате земљишта.</s><s>Након тога, дигестија је настављена на 60˚C током 24h. Изолација МП извршена је методом раздвајања по густини.</s><s>Суви остатак земљишта који је остао након дигестије прекривен је засићеним раствором NaCl.</s><s>Густина раствора NaCl била је 1,2 g cm-1.</s><s>Суспензија је стављена у ултразвучно купатило на 15 минута и остављена преко ноћи како би се честице могле редистрибуирати по густини.</s><s>Горњи слој супернатанта је филтриран кроз Whatman стаклени филтер (величина пора 1,6 µм, пречник 25 mm).</s><s>МП су посматране и пребројане помоћу поларизационог микроскопа (Carl Zeiss Jena Pol-U).</s><s>РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: У складу с резултатима, узорци земљишта су садржали 800 честица по kg земљишта, односно у измерених 5 g земљишта у просеку смо нашли 4 честице.</s><s>Преовлађујући облици МП били су фрагменти, док је величина била у распону од 50-500 µм.</s><s>Боја честица је била бела/провидна.</s><s>Претпостављени доминантни извори остатака МП на овом подручју, које се сматра незагађеним, могли би бити производи за свакодневну употребу, као што су амбалажа за храну и пиће, козметички производи, текстил, гуме итд.</s><s>Претпоставља се да индустрија и пољопривреда не доприносе у значајној мери доказаном присуству МП.</s><s>Метода која користи засићени раствор NaCl даје информације само о честицама полимера са густином мањом од 1,2 g cm-1.</s><s>Стога се очекује да ће екстраховане честице бити остаци полимера као што су LDPE и HDPE (полиетилен ниске и високе густине), PP (полипропилен), ABS (акрилонитрил бутадиен стирен), PC (поликарбонат), HIPS (полистирен високог утицаја), или PA (полиамид).</s><s>Јасан увид у утицај МП на екосистем тек треба да се испита.</s><s>Будућа истраживања биће усмерена на утицај МП на важна физичко-хемијска својства земљишта и живи свет, одређивање типа и карактеризација МП и њеног главног извора порекла на проучаваном подручју, како би се у будућности примениле одговарајуће мере за смањење загађења пластиком.</s> <s>Савремени свет и живот уопште је готово немогуће замислити без пластике и синтетичких полимера.</s><s>Захваљујући бројним карактеристикама, као што су хемијска стабилност, лако обликовање и обрада, некорозивност и механичка отпорност, пластика је постала доминантни материјал у индустрији паковања, грађевинарства, аутомобилској, електро и електронској индустрији и пољопривреди.</s><s>Глобална производња и општа употреба пластике датирају из средине ХХ века, 1950. (Geyer и сар., 2017).</s><s>Од тада, потрошња пластике је расла готово експоненцијално.</s><s>Пропорционално се увећавао и удео пластичног отпада у загађењу животне средине.</s><s>Производња пластике на глобалном нивоу 2019. године достигла је вредност од 368 милиона тона (Tian и сар., 2022).</s><s>Особине пластике које су је учиниле пожељном сировином за употребу, истовремено су омогућиле лако доспевање у животну средину, чак и у најудаљеније крајеве планете.</s><s>Истраживања су показала да се пластика доспела у животну средину, постепеним разлагањем под утицајем различитих процеса који се дешавају у природи дефрагментише до микрочестица, тзв. микропластике.</s><s>Деградација пластике се може догодити као последица изложености високим температурама, фотооксидацији, корозији (хемијска деградација), као и утицајем ерозије, абразије, и рада таласа (механичка деградација) или пак, активношћу микроба (биодеградација) (Lwanga и сар., 2022).</s><s>Дефинисано је да микропластику представљају честице пластике мање од 5 mm (Zhang и сар., 2022).</s><s>Од самог открића њеног присуства и акумулације у океанима од стране Томпсона 2004. године, микропластика је у значајној мери скретала пажњу како научне заједнице и регулаторних тела, тако и медија и шире јавности.</s><s>Данас знамо да се микропластика може пронаћи у живим организмима - глистама (Lahive и сар., 2022), шкољкама (Han и сар., 2022), и у људској крви (Leslie и сар., 2022), у поднебљима готово без људске активности, као што су Антарктик (Aves и сар., 2022) и Монт Еверест (Napper и сар., 2020), у свим компонентама екосистема, а да је земљиште доминантно подручје за њено депоновање (Wang и сар., 2022).</s><s>Токсични ефекти микропластике су бројни.</s><s>До сада је установљено да микропластика утиче на физичко-хемијска својства земљишта – капацитет задржавања воде, специфичну густину, стабилност структурних агрегата, расподелу величине пора, као и на плодност земљишта (Zhang и сар., 2020).</s><s>Веза између садржаја микропластике и земљишта, механизам деловања и степен утицаја на живи свет захтевају даља истраживања.</s><s>Захваљујући великој специфичној површини, насталој као резултат деловања спољних утицаја, површину честица микропластике карактерише велики потенцијал адсорпције.</s><s>Из тог разлога се микропластика сматра висококапацитетним носачем патогених микроорганизама, али и других полутаната – пестицида, тешких метала, органских загађујућих супстанци, итд. (Qian и сар., 2018).</s><s>Микропластика на тај начин представља потенцијални вектор за патогене и контаминанте присутне у земљишту (Chia и сар., 2021).</s><s>Земљишни организми имају отворен приступ микропластици у земљишту, те се последично ингестијом омогућава њен транспорт и увођење у ланац исхране, а одређени број честица пластике завршава и у систему подземних вода, представљајући претњу за животну средину, биљни и животињски свет, као и људско здравље.</s><s>Спознајом да се у земљиштима акумулира значајна количина микропластике, јавила се потреба за њеном квантификацијом.</s><s>До сада је развијено више метода за изоловање микропластике из земљишта, од којих је највећу примену нашла екстракција на бази разлике у густини у засићеним растворима соли (He и сар., 2018).</s><s>Компоненте земљишта поседују већу густину од честица микропластике, те у раствору под утицајем гравитације падају на дно, док честице микропластике као лакше испливавају и задржавају се на површини супернатанта.</s><s>Поменути метод је оптимизован и коришћен и у нашем истраживању.</s> <s>Предмет досадашњих испитивања садржаја микропластике у копненим подручјима, претежно су била земљишта под високим антропогеним утицајем, као што су урбана, пољопривредна и индустријска земљишта, у којим се проналазак микропластике може очекивати.</s><s>Мањи број студија бавио се мање загађеним областима.</s><s>Предмет нашег испитивања било је субурбано земљиште из околине Специјалног резервата Засавица, лоцираног у северној Мачви.</s><s>Реч је о 1825 хектара поплавних ливада и шума, уз реку Засавицу; ова територија је под заштитом државе као природно добро од изузетног значаја од 1977. године.</s><s>Циљ ове студије били су изоловање и квантификација честица микропластике у земљишту из околине резервата природе Засавица, уз преглед истраживања спроведених на ову тему, и осврт на постојеће разлике у коришћеним методама.</s> <s>Узорци земљишта су прикупљени на травнатој површини, на територији близу обода резервата природе, субурбаној зони Сремске Митровице (Слика 1).</s><s>Узоркован је и анализиран горњи слој земљишта, дубине 0-20 cm, помоћу ашова од нерђајућег челика, како би се избегла контаминација.</s><s>Слика 1. Специјални резерват природе Засавица и место узорковања Земљиште је сушено 2 недеље на собној температури, просејанo кроз сито од 2 mm, а потом сушено поново у сушници на 60°С до константе масе.</s><s>Одмерено је укупно 15 g земљишта, а анализе су рађене у трипликату.</s><s>Све наредне етапе протокола вршене су у ламинарној комори.</s><s>Како је густина органске материје у опсегу густине пластичних материјала (0.85 – 2.30 g cm-3), наредни корак је подразумевао дигестију органске материје (ОМ), пре раздвајања на бази густине (Шема 1).</s><s>Разарање органске материје вршено је водоник пероксидом концентрације 30% у трајању од 24h. Услед бурне реакције оксидације, 30 ml водоник пероксидa је додавано најпре у инкрементима од по 1 ml, а потом је суспензији додата преостала количина од 30 ml.</s><s>Температура је контролисана и одржавана у уском опсегу око 60°С, имајући у виду да се већина градивних полимера пластике под утицајем 30%-тног Н2О2 разлаже већ на температурама од око 70°С.</s><s>Шема 1. Протокол за изоловање микропластике из земљишта Како честице микропластике имају тенденцију инкорпорирања у земљишне агрегате, суспензија је подвргнута ултразвучном третману у трајању од 10 минута, у циљу постизања бољих резултата раздвајања.</s><s>Суви остатак земљишта, остао након дигестије је прекривен засићеним раствором NaCl, густине 1.2 g cm-1.</s><s>Добијена суспензија је промешана и постављена у ултразвучно купатило током 15 минута, и остављена преко ноћи у циљу расподеле честица у зависности од густине.</s><s>Горњи слој супернатанта, око 30 ml, је профилтриран кроз стаклени филтер (пречникa 25 mm и порозности 1.6 µm, Whatman).</s><s>Идентификација и квантификација честица микропластике је вршена помоћу поларизационог микроскопа (Carl Zeiss Jena Pol-U).</s> <s>Локација узорковања налази се у субурбаној зони Сремске Митровице, на граници резервата Засавица.</s><s>У 5 g узоркованог земљишта, колико је одмерено за анализу по једној проби, изоловане су у просеку 4 честице, тј. детектовано је 800 честица по kg.</s><s>Све изоловане честице биле су беле до транспаренте боје, величине испод и око 100 µm (Слика 2).</s><s>Доминантан, тј. готово једини примећени морфолошки облик био је фрагмент.</s><s>Облик једне честице (Слика 2а) се може посматрати и као филм судећи по површини снимљеној поларизационим микроскопом, док с друге стране, посматрајући ивице, честица има фрагментални облик.</s><s>Добијени резултат умногоме одговара опсегу објављених вредности за градска и приградска земљишта.</s><s>Резултати појединих студија налазе се на Слици 3. Приметно је да концентрације микропластике у различитим областима значајно варирају, што свакако има везе са степеном урбанизације, привредним делатостима саме области, густини насељености становништва и применом регулаторних и превентивних мера.</s><s>Коцентрација микропластике у земљишту у околини Засавице је мања од исте у урбаном земљишту града Yeoju, у провинцији Gyeonggi у Јужној Кореји, где је пронађено у просеку 1108 честица по килограму, док је у истом граду шумско земљиште садржало 160 честица kg-1 - значајно мање у поређењу са овде одређеном вредношћу.</s><s>Пољопривредно земљиште у овој области садржало је 664 честице по килограму.</s><s>Изоловане честице биле су доминантно црни фрагменти, осим шумског земљишта у ком су преовладавале жуте честице пластике.</s><s>Метод коришћен за изоловање подразумевао је екстракцију засићеним раствором ZnCl2, густине 1.7 g cm-3, и дигестију органске материје уз употребу Фентоновог реагенса (Слика 3).</s><s>Већа густина раствора у овом случају омогућава виши степен екстракције, обухватајући и полимере веће густине.</s><s>Како је густина засићеног раствора NaCl који је коришћен у овом раду 1.2 g cm-3, честице микропластике веће густине остају неекстраховане, што доводи до нижих резултата од оних које би дала метода с ZnCl2 чија густина може ићи до 1.9 g cm-3.</s> <s>Кина је највећи светски произвођач пластике, са уделом од 24.8% од укупне глобалне производње у 2020. години, те су високе коцентрације микропластике у земљишту очекиване (Zhou и сар., 2022).</s><s>У оквиру истраживања спроведених у различитим градовима Кине, пријављен је широк распон концентрација – од 461 честице kg-1, колико је пронађено у зеленим травнатим површинама града Nanjing, у кинеској покрајини Jiangsu, до 22002 честице по kg, детектоване у градском земљишту у Пекингу (Zhou и сар., 2022, Zhang и сар., 2022).</s><s>Коришћене методе се нису разликовале значајно.</s><s>Оба аутора су екстракцију честица вршила засићеним раствором ZnCl2 уз минималне разлике у густини истог (1.5 и 1.6 g cm-3), док је за дигестију органске материје коришћен Фентонов реагенс и H2O2, редоследно (Слика 3).</s><s>Честице изоловане у поменутим студијама биле су доминантно беле до транспапентне боје, величине испод 500 и 250 µm.</s><s>У највећој мери било реч је о влакнима, за разлику од фрагмената пронађених у околини Засавице, тј. близини Сремске Митровице.</s><s>Концентрације добијене анализом пољопривредних земљишта у провинцији Shaanxi и граду Shouguang (1430-3410, и 1444, редоследно) ниже су од поменутих концентрација у градским областима, а свакако знатно више од концентрације добијене у овом раду.</s><s>Екстракциона средства коришћена за анализе били су засићен раствор CaCl2 (1.5 g cm−3) и NaCl (1.2 g cm−3), а средство коришћено за оксидацију органске материје Фентонов реагенс и H2O2 (Слика 3).</s><s>Величина изолованих честица била је испод 500 µm.</s><s>Земљиште из провинције Shaanxi претежно је садржало пластична влакна, док су у граду Shouguang у највећој мери били заступљени бели фрагменти.</s> <s>Слика 3. Литературне вредности концентрације микропластике у различитим категоријама земљишта уз примену различитих метода за изоловање микропластике (Ш – шумско земљиште, У – урбано, П – пољопривредно, И – индустријско) Nematollahi и сар., (2022) анализирали су земљиште у индустријском граду Ahvaz, у Ирану.</s><s>Урбано земљиште садржало је 100–3135 честица по килограму, док је концентрација микропластике у узорцима индустријског земљишта била у опсегу 80-1220 честица kg-1 (Слика 3).</s><s>За екстракцију микропластике коришћен је засићен раствор ZnCl2 (1.6 g cm−3), а за дигестију 30% H2O2.</s><s>ZnCl2 представља релативно често коришћен реагенс, због високе густине која се може постићи његовим растварањем.</s><s>Но, ова со је изразито корозивна, те с аспекта заштите животне средине није најподеснија за употребу.</s><s>Додатни ограничавајући фактор је и цена ове хемикалије, разматрајући економичност методе.</s><s>Насупрот томе, NaCl је хемикалија безбедна за околину, и уз то и јефтина, те је многи аутори сматрају погодном за анализу, макар као први корак за изоловање фракције полимера ниже густине.</s><s>Разлика између индустријског и суб(урбаног) земљишта јавила се и у погледу величине честица.</s><s>Индустријско земљиште садржало је честице 50-100 μm, док су у пољопривредном биле нешто веће – 100-250 μm.</s><s>У обе категорије земљишта преовладавала су бела влакна.</s> <s>За разлику од претходно поменутих студија, за екстракцију микропластике у земљишту узоркованом у парковима Амстердама је коришћен раствор NaI (1.7 g cm-3).</s><s>Циљ је била екстракције полимера мале густине, те је као први корак екстракције коришћена и дестилована вода.</s><s>Просечна вредност садржаја микропластике била је 4825 честица kg-1, што је знатно мање од концетрације у Пекингу (Zhang и сар., 2022), али више од одговарајућих вредности за суб(урбана) земљишта у граду Ahvaz, у Ирану, и Yeoju, у Кореји, а вишеструко више у односу на град Nanjing, у Кини, и области у околини Засавице и Сремске Митровице, коју смо у овом раду анализирали.</s><s>Величина честица била је у опсегу 190-400 μm.</s><s>Важно је нагласити, да је униформна метода за изоловање неопходна за могућност адекватног поређења резултата, те је један од круцијалних праваца даљих истраживања, увођење стандардне методе за екстракцију микропластике из земљишта различитих матрикса.</s> <s>Разноврсност у дистрибуцији, морфолошким облицима, а у неким случајевима и у величини указује на комплексност порекла микропластике у земљишту.</s><s>Извори микропластике уско су везани с антропогеним делатностима, било да је реч о привреди, или свакодневним активностима.</s><s>Третман отпадних вода и употреба муљева у циљу побољшања квалитета земљишта сматрају се примарним извором загађења у агроекосистемима.</s><s>Микропластика пронађена у индустријским подручјима може потицати од коришћене амбалаже за паковање и електронског отпада.</s><s>Субурбана земљишта, какво је анализирано земљиште из околине Засавице, обилују честицама прашине од гума, услед близине путева, као и деловима пластичних материјала одложених на градским депонијама и на локалним местима за скупљање отпада (производи за личну употребу, паковања хране и пића, текстил, итд.).</s><s>Карактеризација честица, тј. одређивање структуре градивног полимера пластике може дати значајне информације о пореклу честица, што је уједно и наредни корак планиран за даља истраживања.</s> <s>Микропластика је свеприсутни загађивач пронађен чак и у ненасељеним областима, чији негативан утицај оставља дуготрајне последице по животну средину и здравље људи и других живих организама.</s><s>Показало се да је земљиште једно од примарних подручја у којима се честице микропластике депонују.</s><s>Концентрација од 800 честица по kg земљишта из околине специјалног резервата природе Засавица, установљена методом изоловања на бази густине уз засићени раствор NaCl, налази се у опсегу концентрација до сада евидентираних у литератури за субурбана земљишта.</s><s>Одговарајуће вредности за пољопривредна и индустријска земљишта су знатно изнад добијене.</s><s>Већина аутора за екстракцију користи засићен раствор ZnCl2, услед могућности постизања веће густине, а последично и виши степен екстракције.</s><s>Могуће порекло микропластике у земљишту посматране области су највероватније производи за свакодневну употребу - паковања пића и хране, текстил, амбалажа производа за личну хигијену, и сл.</s><s>У идентификацији потенцијалних извора загађења важну улогу игра тип полимера од ког су честице изграђене, те је планирана следећа фаза испитивања карактеризација изолованих честица.</s> <s>Ово истраживање финансирано је од стране Министарства процвете, науке и технолошког развоја Репубике Србије (Бројеви уговора 451-03-68/2022-14/200023 и 451-03-68/2022-14/200168).</s> <s>118522. https://doi.org/10.1016/j.envpol.2021.118522. pollution characteristics and ecological risks.</s><s>TrAC Trends in Analytical Chemistry, 109, 163-172. https://doi.org/10.1016/j.trac.2018.10.006 Earthworms ingest microplastic fibres and nanoplastics with effects on egestion rate and long-term retention.</s> <s>1Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет, Департман за воћарство, виноградарство, хортикултуру и пејзажну архитектуру, Нови Сад, Србија *аутор за контакт: milena.lakicevicŽpolj.edu.rs САЖЕТАК</s> <s>УВОД и ЦИЉЕВИ: У данашње време, програм R и његов интефејс RStudio се често примењују у мапирању и просторним анализама у пољопривреди.</s><s>Циљ овог рада је приказ и анализа најкориснијих Р пакета за потребе креирања различитих типова мапа (статичких и интерактивних), као и за обављање основне просторне метрике предеоних елемената (шуме, обрадиво земљиште, МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: Поступак мапирања ће бити приказан на неколико студија случаја у области пољопривреде, на територији Србије, и добијене мапе биће допуњене анализом просторне метрике различитих просторних елемената (површина, дужина граница, надморска висина, итд).</s><s>Програм коришћен за анализу је R (верзија 3.5.3), његов интерфејс RStudio (верзија 1.2.1335) и R пакети РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: Резултати су приказани у форми статичких и интерактивних мапа које приказују шуме и обрадиво земљиште на одабраним локалитетима у Србији, као и у форми графикона и табела помоћу којих се анализирају и квантификују неке од најзначајнијих просторних информација у вези са одабраним предеоним елементима.</s><s>R програм се оцењује као прикладан и професионални алат за обављање различитих типова анализа у пољопривреди и ово се односи и на обраду нумеричких просторних података и на креирање мапа високог квалитета.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: пољопривреда; RStudio; мапе; предеони елементи УВОД</s> <s>Картирање се може обавити коришћењем бројних савремених програма.</s><s>У новије време, поред ГИС алата велику примену има програмски језик R и његов интерфејс RStudio.</s><s>Предност програма R је у томе што је нуди могућност обраде и нумеричких и просторних података, а поред тога, његово коришћење је бесплатно (Lakićević, 2020).</s><s>У раду ће бити приказана примена програмског језика R на неколико задатака из области управљања пределима.</s><s>Сличан поступак може да се користи и за задатке у сродним областима пољопривреде, посебно у задацима који се односе на картирање и добијање мапа високог квалитета.</s><s>Иако је фокус овог рада мапирање и просторна анализа, важно је напоменути да R програм нуди могућност статистичке анализе и због тога може имати примену и у педолошким истраживањима, истраживањима у хортикултури која се односе на испитивање толеранције различитих биљних врста на одређене абиотичке чиниоце у лабораторијским условима или на огледним пољима и сл. (Lakićević, 2021).</s><s>Осим тога, програм има велики значај у поступцима управљања заштићеним природним добрима.</s><s>У овом раду креиране су карте у различитим размерама.</s><s>Најпре су приказане карте заштићеног природног</s> <s>МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА коришћењем различитих R пакета, а затим и карте са приказом заштићених примерака дендрофлоре у Сремским Карловцима.</s><s>Идеја рада је да се прикаже поступак и изглед карти које су означавају границе заштићеног природног добра, а затим и добијање детаљнијих приказа појединачних биљака које су заштићене као споменици природе ботаничког карактера.</s><s>У раду су креиране основне и тематске карте и више о њима ће више бити речено у даљем тексту.</s> <s>У раду је коришћен програм R, његов интерфејс RStudio, као и R пакети: leaflet, ggplot2 и ggmap.</s><s>Интерфејс RStudio је приказан на Слици 1. Као што се може уочити на слици, интерфејс је подељен на четири поља, у горњем левом пољу се уписују команде, а у доњем левом пољу се добијају резултати, а поред тога у овом пољу се могу наћи и описи и „упозорења“ уколико команде нису добро написане (програм сугерише у ком реду је направљена грешка и сл.).</s><s>У горњем десном пољу се учитавају подаци из, на пример, Excel табела, SPSS-a и сл., а осим тога програм у овом пољу креира сопствене базе које ће бити сачуване у његовој меморији.</s><s>У доњем десном углу се добијају карте, графикони и други графички прикази.</s> <s>„Ковиљскопетроварадинског“ рита и картирање заштићених стабала у Сремским Карловцима.</s><s>За картирање граница „Ковиљско-петроварадинског“ рита као улазни подаци биле су потребне географске координате свих тачака које одређују границу, док су за картирање заштићених стабала у Сремским Карловцима, осим географских координата, били потребни и подаци о називима врста, заштићеној површини и типу стабла (лишћар/четинар).</s><s>Ови подаци су преузети из документационог материјала Покрајинског завода за заштиту природе и рада (Лакићевић и сар., 2020).</s><s>Улазни подаци за картирање заштићене дендрофлоре у Сремским Карловцима дати су на Слици 2. Слика 2. Улазни подаци за картирање заштићене дендрофлоре у Сремским Карловцима РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА</s> <s>Прва креирана карта односи се на приказ СРП „Ковиљско-петроварадинског рита“ на карти Србије.</s><s>Карта је креирана коришћењем пакета leaflet (Cheng et al., 2022).</s><s>Слика 3. СРП „Ковиљско-петроварадински рит“, шири просторни контекст Осим приказа у ширем просторном контексту нацртане су и карте које приказују тачне границе овог заштићеног природног добра (Слика 4).</s><s>За креирање ове карте такође је коришћен пакет leaflet.</s> <s>Слика 4. СРП „Ковиљско-петроварадински рит“, leafleat пакет Oсим приказаног пакета, за креирање карти могу се користити и други.</s><s>На пример, користан R пакет је ggplot2 (Wickham, 2016) и изглед карте креиране коришћењем овог пакета је приказан на Слика 5. СРП „Ковиљско-петроварадински рит“, ggplot2 пакет За разлику од карте приказане на Слици 4, ова карта не нуди приказ околних топонима, рељефа и слично.</s><s>Концепт овог пакета је уцртавање граница у оквиру мреже са географским координатама.</s><s>Овај пакет се обично користи за приказ појединачних зона или карирање мањег броја локалитета.</s><s>Следећи задатак се односио на картирање заштићене дендрофлоре – споменика природе ботаничког карактера у Сремским Карловцима.</s><s>Укупан број заштићених стабала је седам, али се два примерка тисе (Taxus baccata L.) налазе на малом међусобном растојању и штите заједно.</s><s>Прва карта је креирана коришћењем пакета ggmap (Kahle & Wickham, 2013).</s><s>Коришћење овог пакета је условно бесплатно.</s><s>Наиме, пакет захтева регистрацију (и остављање броја кредитне картице) и након креирања одређеног броја мапа, даље мапирање се наплаћује.</s><s>Слика 6. Заштићенa дендрофлорa у Сремским Карловцима, ggmap пакет Слика 6 приказује основну карту – називе врста и њихову просторну диспозицију.</s><s>Као основа коришћена је тзв. „toner“ мапа, али се у оквиру пакета могу бирати и друге основе, на пример, сателитска мапа.</s> <s>Поред основне карте, програм R нуди могућност креирања бројних тематских.</s><s>У циљу њиховог креирања користе се допунски подаци, на пример подаци приказани на Слици 2. Карти се могу додати и подаци у вези са површином заштићене зоне – станишта биљног примерка, као и подаци о типу стабла (лишћар или четинар).</s><s>Додавање допунских информација се врши коришћењем одговарајућих боја, облика и величине симбола, ознака и слично.</s><s>Пошто су врсте означене различитим бојама, за допунске приказе могу да се користе различити облици и величине симбола.</s><s>У овом примеру, четинари су означени симболом троугла, лишћари симболом круга, а заштићена површина је сврстана у три категорије и обележена различитим величинама симбола.</s><s>Добијена карта је приказана на Слици 7.</s> <s>Слика 7. Заштићенa дендрофлорa у Сремским Карловцима, ggmap пакет Могуће је креирати карту која приказује називе врста и заштићени простор, а као основа се може одабрати „stamen“ мапа.</s><s>Добијена карта је приказана на Слици 8. Слика 8. Заштићенa дендрофлорa у Сремским Карловцима, ggmap пакет Упоредо са картирањем, у програму се може вршити и нумеричка анализа нпр. морфометријских карактеристика заштићених биљних примерака (висина стабла, ширина крошње и сл.).</s><s>Програм R нуди могућност креирања база података (нумеричких и просторних) које вишеструко скраћују и олакшавају процес праћења стања и планирања мера управљања заштићеним подручјима и заштићеним биљним индивидуама.</s><s>Могућност обраде великог броја различитих типова података је највећа предност програма R и наредна истраживања би требало да истраже могућност његове примене у сродним областима.</s> <s>Просторна анализа и картирање су неизоставни део процеса планирања предела.</s><s>У раду је приказана примена програма R за поступак картирања Специјалног резервата природе „Ковиљскопетроварадинског рита“, као и заштићених примерака дендрофлоре у Сремским Карловцима.</s><s>За поступак картирања коришћени су следећи R пакети: leaflet, ggplot2 и ggmap.</s><s>Пакети leaflet и ggplot2 су отвореног кода и могу се користити бесплатно, док је пакет ggmap условно бесплатан, јер захтева регистрацију, добијање API кључа и подразумева наплаћивање коришћења након добијања одређеног броја мапа.</s><s>Наплаћивање се врши по свакој произведеној карти (не везује се за временски период).</s><s>У раду је приказан изглед карти које се добијају коришћењем сваког пакета, а избор одређеног пакета зависи од корисника и његових захтева у погледу коначног изгледа мапе.</s><s>Предност програма R се односи на могућност синтезе великог броја нумеричких и просторних података, тако да је овај програм драгоцен у поступцима праћења стања (мониторинга) у заштићеним и другим природним пределима.</s><s>Осим у поступцима управљања пределима, програм има могућност коришћења у другим областима пољопривреде, као и у области шумарства.</s> <s>Истраживање је резултат рада на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја РС, број уговора: 451-03-68/2022-14/200117.</s> <s>2Универзитет у Београду – Шумарски факултет, Одсек за шумарство, Београд, Србија *аутор за контакт: mirjana.mesicekŽsfb.bg.ac.rs САЖЕТАК</s> <s>УВОД и ЦИЉЕВИ: Престанком рада и затварањем Индустрије мотора Раковица (ИМР), као и многих других индустријскихг комплекса на подручју општине Раковице у Београду дошло је до формирања нових еколошки и социјално сиромашних простора града - индустријских градских угара.</s><s>Ови простори представљају градске просторе који су претходно коришћени за потребе индустријске производње и које је неопходно ревитализовати првенствено због еколошких и социјалних разлога, али и самог даљег урбаног развоја.</s><s>Еколошка и социјална ревитализација индустријских градских угара је један од неопходних процеса, с обзиром да могу бити извори различитих врста загађења градске средине и извори многих социјалних проблема у локалној заједници.</s><s>Могућности њихове ревитализације зависе пре свега од врсте и степена загађења (контаминације) самог индустријског подручаја услед претходне употребе, као и предвиђене будуће намене ових простора.</s><s>Присуство тешких метла сматра се једним од најзначајнијих и најчешћих видова загађења земљишта на просторима индустријских градских угара.</s><s>Овај рад предстаља приказ истраживања карактеристика и степена загађености земљишта тешким металима на подручју индустријског комплекса некадашње Индустрије мотора Раковица (ИМР), највећег и најзначајнијег индустријског комплекса на овом простору.</s><s>МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: Некадашњи гигант ИМР заузима простор од 188 885 m2, који је данас напуштен и који са еколошког становишта представља типича инсустријски градски угар.</s><s>У циљу добијања полазне основе за потребе еколошке ревитализације напуштеног простора индустријског комплекса ИМР-а, на терену извршена су педолошка истраживања физичких и хемијских карактеристика земљишта, као и концентрације тешких метала у земљишту.</s><s>Узорци земљишта узорковани су у нарушеном стању из површинског слоја земљишта од 0-10 cm, при чему је узорковано укупно три узорка.</s> <s>РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: Резултати показују да је земљиште индустријског градског угара ИМР-а, средње богато до богато хумусом, неутралне и слабо алкалне рекације, добро обезбеђено N и приступачним обликом K и слабо обезбеђено приступачним обликом P. Према текстурном саставу креће се у распону од пескуше до лаке глинуше.</s><s>Земљуште на подручју ИМР-а оптерећено је тешким металима.</s><s>Утврђено је да су концетрације Pb, Zn, Ni и Cr веће од максимално дозвољене концентрације, док је коцентрација Cd испод дозвољених вредности.</s><s>Резултати рада дају полазну основу за потребе израде еколошке ревитализације овог индустријског градског угара и унапређења стања животне средине на подручју општине Раковица (Београд).</s><s>Такође, резутлати овог рада представљају и допринос истраживању степена загађености урбаних земљишта Беграда тешким металима.</s><s>Еколошка и социјална ревитализација индустријских градских угара је са једне стране и неопходан процес јер они често могу бити извори различитих врста загађења градске средине и извори многих социјалних проблема у локалној заједници.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: индустријски градски угари; деградација земљишта; тешки метали; урбана земљишта.</s> <s>Крајем прошлог и почетком XXI века, као последица смањења индустријске активности, престали су са радом многи индустријски субјекти.</s><s>Индустријски објекти у градовима често зауимају велике површине.</s><s>Престанком рада и затварањем ових привредних субјеката долази до форирања нових еколошки и социјално сиромашних простора града - индустријских градских угара (Hollander et al., 2010; Tešić et al., 2018).</s><s>У стручној јавности данас се могу наћи разне дефиниције индустријских градских угара, али оно заједничко што их карактерише јесте да су то градски простори који су претходно коришћени за потребе индустријске производње и које је неопходно ревитализовати првенствено због еколошких и социјалних разлога, али и самог даљег урбаног Еколошка и социјална ревитализација индустријских градских угара је са једне стране и неопходан процес јер они често могу бити извори различитих врста загађења градске средине и извори многих социјалних проблема у локалној заједници: ризик за здравље и непосредну животну средину; представљају in situ загађење земљишта, извор загађења подземних или површинских вода, небезбедне објекте и постројења; утичу на смањење вредности имовине у непосредној околини; чине просторе подложне вандализмима и криминалним активностима и др. (Atkinson et al., 2014; Pandoski, 2018).</s><s>Могућности ревитализације градских индустријских угара зависе пре свега од врсте и степена загађења (контаминације) самог индустријског подручаја услед претходне употребе, као и предвиђене будуће намене ових простора (Osman et al., 2015; Bartsch, 2005).</s><s>Присуство тешких метла сматра се једним од најзначајнијих и најчешћих видова загађења земљишта на просторима индустријских градских угара.</s><s>Тешки метали се у земљишту задржавају знатно дуже него у осталим компонентама биосфере, што њихово санирање и уклањање из земљишта чини посебно сложеним и дуготрајним процесом (Kadović & Knežević, 2002).</s><s>Поред загађења земљишта тешким металима на просторима индустријских градских угара присутно је и значајно нарушавање и физичких и хемијских особина земљишта.</s><s>Због потребе производње многе индустријске површине биле су прекривене бетоном, што је директно утицало на смањење квалитета земљишта.</s><s>Разне површине одвода отпадних вода (базени, реке или канали) из индустријских производних постројења као и присуство и лагеровање отпадног материјала (делови контејнера, жица, каблова, напуштених машина и сл.), такође су утицале на промене у физичким и хемијским особинама индустријских земљишта (Hollander et al., 2010).</s><s>Већи број напуштених индустријских постројења на подручју Београда налази се у општини Раковица, која је некада била главна индустријска зона Београда.</s><s>На овом простору лоцирани су некадашњи гиганти југословенске металске индустрије (Индустрија мотора Раковица - ИМР, Ливница, Фригострој, Фабрика гума Рекорд и Фабрика двадесет први мај – ДМБ).</s><s>Данас је некима од њих извршена пренамена, а нека и даље стоје запуштена и напуштена (Петровић 2012), све више добијајући статус индустријских градских угара.</s><s>Овај рад предстаља приказ истраживања карактеристика и степена загађености земљишта тешким металима на подручју индустријског комплекса некадашње Индустрије мотора Раковица (ИМР), као највећег и најзначајнијег индустријског комплекса на овом простору.</s><s>Резултати рада дају полазну основу за потребе израде еколошке ревитализације овог индустријског градског угара и унапређења стања животне средине на подручју општине Раковица (Београд).</s><s>Такође, резутлати овог рада представљају и допринос истраживању (Vratuša, 1990, 2001; Vratuša & Anastasijević, 2002; Stankovic et al., 2012; Pavlović et al., 2018) степена загађености урбаних земљишта Беграда тешким металима.</s> <s>Некада највећи индустријски гиганат општине Раковица - Индустрија мотора Раковица - ИМР (површине од 188.885 m2) данас представља напуштен индустријски комплекс који је са еколошког становишта, типичан индустријски градски угар.</s><s>Међутим, због своје специфичне локације у самом центру општине Раковица, близине Топчидерске реке и парк-шуме Кошутњак, овај простор има значајан потенцијал за еколошко унапређење и ревитализацацију.</s><s>Постојеће стање објеката индустријског комплекса ИМР-а, њихов распоред и намена, као и граница и непосредна околина приказани су на Слици 1. Вертикални приказ најзначајнијих објеката индустријског комплекса ИМР у средишњем делу, иза фабрике и у близини Миљаковачке пијаце приказани су на Слици 2. Простор индустријског комплекса ИМР-а веома је девастиран и запуштен.</s><s>Поред дивље депоније која је формирана на овом простору, на целој површини индустријског комплекса су разбацани и различити производни отпадни материјали.</s><s>Већи део површине ИМР-а је у бетону.</s><s>Бетонске површине обрасле су коровским биљкама и непроходне су.</s><s>Највећи део земљишта ИМР-а заузима сама фабрика са халама и анексима као и помоћним зградама.</s><s>Слика 1. Објекти у склопу индустријског комплекса ИМР-a Слика 2. Вертикални приказ објеката комплекса ИМР-а У циљу добијања полазне основе за потребе еколошке ревитализације напуштеног простора индустријског комплекса ИМР-а, на терену урађена су педолошка истраживања физичких и хемијских карактеристика земљишта.</s><s>Утврђена је и укупна концентрација тешких метала у земљишту.</s><s>Узорци за лабораторијска проучавања физичких и хемијских карактеристика и укупних концентрација тешких метала узорковани су у нарушеном стању из површинског слоја земљишта од 0 до 10 cm.</s><s>Узорковано је укупно три узорка, 14. маја 2018. године.</s><s>Лабораторијска истраживања обухватила су сет стандардних физичко-хемијских анализа: проценат хигроскопске воде одређен је сушењем у сушници на температури од 105 °C у трајању 6 до 8 часова, гранулометријски састав одређен је третирањем узорака са натријум-пирофосфатом, фракционисање земљишта извршено је комбиновањем пипет методе и методе елутрације помоћу сита по Atterbergu, уз одређивање 0,002 mm и мањих од 0,002 mm; за одређивање текстурних класа земљишта коришћен је троугао америчког педолошког друштва; активна киселост (pH u H2O) одређена је електрометријски помоћу pH-метра; супституциона киселост (pH u 0,01M CaCl2) одређена је електрометријским путем помоћу апарата пехаметра; хидролитичка киселост одређена је по методу Kappen-a; сума адсорбованих базних катјона (S u cmol*kg-1) одређена је по методу Kappen-a; тотални капацитет адсорбције за катјоне (T u cmol*kg-1) одређен је рачунским путем; одређивање суме киселих катјона (T-S u cmol*kg-1) одређена је рачунским путем преко хидролитичке киселости; степен засићености земљишта базама израчунат је по Hissinku (%); укупан азот у земљишту одређен је по методу Kjeldahla (%); однос угљеника према азоту (C:N) одређен је рачунским путем; лакоприступачни P2O5 и K2O (mg/100g) одређени су Al методом.</s><s>Аналитички поступци наведених метода по којима су обављена лабораторијска испитивања земљишта су описана у приручницима за испитивање земљишта ЈДПЗ-а.</s><s>Теренска проучавања извршена су према Филиповском и сар. (1967); механички састав земљишта одређен је према Бошњак & Ковач (1997); док је за проучавање хемијских карактеристика земљишта коришћена методологија према Богдановићу и сар. (1966).</s><s>У нарушеном стању из површинског слоја земљишта од 0-10 cm поред стандардних педолошких анализа вршено је и испитивање укупног садржаја тешких метала (Cd, Pb, Ni, Cr, Zn и Cu): методом AAS, на апарату ThermoMSeries AA инструмент (USA), одређен је садржај микроелемената; дигестијом са царском водом (SRPS-ISO 14870, 2005) вршена је припрема узорака; а поређење садржаја микроелемената у земљишту са мсксималним граничним вредностима вршена је према Уредби о програму системског праћења квалитета земљишта, индикаторима за оцену ризика од деградације земљишта и методологији за израду ремедијационих програма Републике Србије РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА</s> <s>Педолошке карактеристике индустријског комплекса ИМР-а, истраживане су на основу стандардне педолошке анализе земљишта и испитивања присуства укупних концентрација тешких метала у земљишту.</s><s>Анализиране тачке се налазе испод Раковичког моста, у јужном делу, и поред Топчидерске реке, у северном делу фабрике ИМР-а.</s><s>Узорци су узети на позицијама где је највише присутно отпада као што су старе гуме, зарђали контејнери и остаци од производње (Слика 1).</s><s>Резултати физичких и хемијских карактеристика земљишта индустријског градског угара, као и укупна концентрација тешких метла у земљишту ИМР-а приказани су у Табели 1. Узорак земљишта бр. 1 репрезентује површину поред Топчидерске реке у близини објекта за сервис (ред. бр. 17) фабрике ИМР-а.</s><s>Земљиште текстурно припада класи лаке глинуше.</s><s>Према утврђеној pH вредности земљиште припада класи слабо алкалних земљишта.</s><s>Обезбеђеност хумусом је средња (2.91 %).</s><s>Земљиште је добро обезбеђено азотом и лако приступачним облицима калијума, док је обезбеђеност лако приступачним фосфором слаба.</s><s>Утврђени концентрациони од граничних вредности.</s><s>Највеће прекорачење граничних вредности имају Pb и Ni.</s><s>Концентрације Pb и Ni су готово двоструко веће од максималних граничних вредности.</s><s>Концентрација Pb је већа за 91,16 mg/kg од граничних вредности, а никла за 60,84 mg/kg.</s><s>Концентрација Zn је већа за 15,08 mg/kg, а Cu за 10,07 mg/kg од граничних максималних вредности.</s><s>Узорак земљишта бр. 2 репрезентује површину у делу испод Раковичког моста ближе Топчидерској реци.</s><s>Земљиште текстурно припада класи средње иловаче.</s><s>Реакција земљишта је неутрална.</s><s>Према утврђеном процентуалном садржају хумуса, који износи 7,70 %, сврстава се у класу јако хумусних земљишта.</s><s>Земљиште је добро обезбеђено азотом, а слабо обезбеђено лако приступачним облицима фосфора и калијума.</s><s>Концентрациони садржаји Zn, Cu, Ni и Cr су знатно већи од максималних граничних вредности.</s><s>Концентрациони садржај Zn је већи за 139,06 mg/kg, од граничних максималних вредности, а Cr за 411,55 mg/kg.</s><s>Изузетно високо прекорачење граничних вредности имају Cu и Ni.</s><s>Концентрација Cu је већа за 1.789,3 mg/kg, а Ni 587,89 mg/kg од максималних граничних вредности.</s><s>Концентрације Pb и Cd су мање од максималних граничних вредности.</s> <s>Узорак земљишта бр. 3 репрезентује површину у делу испод Раковичког моста ближе улици Патријарха Димитрија.</s><s>Земљиште текстурно припада класи пескуше.</s><s>Хемијска реакција је слабо алкална. pH вредност у води износи 7,33 јединице.</s><s>Према садржају хумуса сврстава се у класу јако хумозних земишта.</s><s>Земљиште је добро обезбеђено азотом, средње обезбеђено лако приступачним облицима калијума, лако приступачни облици фосфора су испод границе детекције методе.</s><s>Концентрациони садржаји Cu, Ni и Cr су већи од максималних граничних вредности.</s><s>Утврђени концентрациони садржаји Cu је већи за 825,51 mg/kg, Ni за 264,32 mg/kg а Cr за 455,51 mg/kg.</s><s>Концентрациони садржаји Zn, Pb и Cd су мањи од максималних граничних вредности.</s> <s>На основу резултата испитивања особина земљишта и садржаја тешких метала у земљишту на подручју индустријског градског угара ИМР-а могу се извести следећи закључци:  Текстурни састав земљишта је веома варијабилна особина, налази се у распону од пескуше до лаке глинуше.</s> <s> Хемијска реакција земљишта је неутрална до слабо алкална.  Према обезбеђености хумусом истаживано земљиште припада класама умерено хумусног и јако хумусног земљишта.</s><s>Добро је обезбеђено азотом и лако приступачним облицима калијума, а слабо обезбеђено лако приступачним облицима фосфора.  Евидентирано је присуство више тешких метала чије концентрације прелазе максималне граничне вредности.</s> <s> У земљишту дуж Топчидерске реке (Узорак 1) највеће прекорачење максималних граничних вредности утврђено је за Pb и Ni.</s><s>Такође, утврђено је да је концентрација Pb овде већа за 91,16 mg/kg од максималне граничне вредности, а Ni за 60,84 mg/kg.</s><s>Концентрација Zn је већа за 15,08 mg/kg, а Cu за 10,07 mg/kg од њихових максималних граничних вредности.  На простору испод Раковичког моста, ближе Топчидерској реци (Узорак 2) укупна концентрација Zn, Cu, Cr и Ni је изнад њихових максималних граничних вредности.</s><s>Утврђено је изузетно високо прекорачење максималних граничних вредности Cu и Ni.</s><s>Концентрација Cu је већа за 1789,3 mg/kg, а Ni 587,89 mg/kg од њихових максималних граничних вредности.</s><s>Укупна концентрација Zn је већa за 139,06 mg/kg, од максималнe граничнe вредности, а Cr за 411,55 mg/kg, док је утврђено да су укупне концентрације Pb и Cd ниже од њихових максималних граничних вредности.</s> <s> На простору испод Раковичког моста ближе улици Патријарха Димитрија (Узорак 3) утврђено је да су укупне концетрације Cu, Cr и Ni у земљишту већи од њихових максималних граничних вредности.</s><s>Укупна концентрација Cu, Cr и Ni од њихових максималнних граничних вредности веће су за 825,51 mg/kg, 455,51 mg/kg и 264,32 mg/kg.</s><s>Укупна концентрација Zn, Cd, Pb биле су ниже од њихових максималних граничних вредности.  У узорцима 2. и 3. укупна концентрација Cd је била нижа од његове максималне грачничне вредности, док је у узорку 1. била нешто виша.</s><s>Еколошка ревитализација индустријских градских угара, уз примену адекватних техника санације и тачно утврђених и евидентираних загађења земљишта, првенствено тешким метлима, представља једну од кључних компоненти у трансформацији небезбедних, запуштених делова града у здравија и сигурнија места за живљење, укупном унапређују стања градске животне средине, оживљавању амбијенталних вредности таквих простора, као и њиховог историјског наслеђа.</s> <s>Министарство просвете, науке и технолошког развоја финансира научноистраживачки рад Универзитета у Београду Шумарског факултета у 2022. години на основу Уговора о реализацији евиденциони број: 451-03-9/2022-14/200169.</s> <s>Vratuša, V. (1990).</s><s>Uloga gradskih zemljišta u zaštiti životne sredine, Savremena dostignuća i rešenja u oblasti šumarstva: simpozijum povodom 70. godišnjice rada 1920-1990. 170.</s><s>Šumarski fakultet, Beograd.</s> <s>2Институт за ратарство и повртарство, Лабораторија за нутритивни квалитет, Нови Сад, Србија 3Институт за ратарство и повртарство, Одељење за повртарство и алтернативне културе, Нови Сад, Србија</s> <s>УВОД и ЦИЉЕВИ: Биљке, укључујући и конопљу (Cannabis sativa L), су домаћини различитих корисних микробних заједница.</s><s>Ови микроорганизми се могу наћи у ризосферном земљишту, на биљци или унутар биљних ткива, и сви заједно чине биљну микробну заједницу.</s><s>Микроорганизми означени као биљна микробна заједница се систематски проучавају дуги низ година, и велика већина научне литературе се слаже око њихове централне улоге у подржавању раста, развоја и општег здравља биљкe.</s><s>Циљ овог истраживања био је да се из ризосферног земљишта конопље (Cannabis sativa L) изолују бактерије roda Pseudomonas, Bacillus и Azotobacter и испита њихов биостимулаторни (PGP од plant growth-promoting) и биоконтролни потенцијал.</s><s>МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: На основу морфолошких карактеристика колонија и ћелија изабрани су изолати сваког рода.</s><s>Изолати Pseudomonas су означени као П37, П38, П39, изолати Bacillus као Б73, Б74, Б75, а изолати Azotobacter означени су као А9 и А10.</s><s>Студија је укључивала физиолошку и биохемијску карактеризацију изолата и in vitro скрининг бактеријских изолата на њихове биостимулаторне и биоконтролне активности.</s><s>РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: Ова студија је потврдила да аутохтоне ризосферне бактерије конопље имају различите способности толеранције на абиотичке факторе и више различитих својстава којима могу подстаћи раст биљака.</s><s>Изолати рода Pseudomonas су показали способност да живе на ниским (10ºC) и високим (37 ºC) температурама.</s><s>Сви изолати су имали минималан раст на pH 9. Два изолата означена као П37 и П39 су толерисала високе концентрације NaCl.</s><s>Изолати су имали способност да користе различите изворе угљеника.</s><s>Сви Pseudomonas изолати продуковали су липазу, уреазу, сидерофор, цијановодоник и разлагали једињења органског и неорганског фосфора.</s><s>Изолати рода Bacillus су имали оптималан раст на 37 ºC и могли су расти на температури од 45 ºC.</s><s>Изолати рода Bacillus су имали способност раста на подлози која садржи NaCl 5 и 7% и на pH 9. Два изолата (Б74 и Б75) су имала минималан раст на pH 4. Сви изолати рода Bacillus су продуковали целулазу, желатиназу, протеазу, уреазу, индол сирћетну киселину, сидерофор, цијановодоник, АЦЦ деаминазу, и имали су способност минерализације органских једињења фосфора.</s><s>Изолати рода Azotobacter имали су оптималан раст на 37ºC и минималан раст на медијуму са pH 6 и 9. Сви Azotobacter изолати користили су угљене хидрате као извор угљеника, осим лактозе.</s><s>Ови изолати су продуковали липазу, амилазу, цијановодоник, АЦЦ деаминазу и користили органски и неоргански извор фосфора.</s><s>Примена изолата рода Bacillus довела је до супресије раста патогених гљива Sclerotinium sclerotiorum и Fusarium oxysporum.</s><s>Изолати рода Pseudomonas и Azotobacter нису показали супресивне ефекте на раст ових гљива.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: биостимулатори, биоконтрола, Pseudomonas, Bacillus, Azotobacter, конопља УВОД</s> <s>Биљке су домаћини различитих врста корисних микроорганизама.</s><s>Mикроорганизми се могу наћи у ризосферном земљишту, на биљци и/или унутар биљних ткива, и сви заједно чине биљну микробну заједницу (Compant et al., 2019).</s><s>Микроорганизми означени као биљна микробна заједница се систематски проучавају дуги низ година, и већина научне литературе се слаже око њихове централне улоге у подржавању раста, развоја и општег здравља биљкe (Backer et al., 2018).</s><s>Из тог разлога, ови микроорганизми су означени термином микроорганизми стимулатори биљног раста, односно ПГПМ (од Plant Growth Promoting Microorganisms).</s><s>Приликом инокулације ови микроорганизми побољшавају снабдевеност биљака хранљивим материјама, помажу биљци у одбрани од фитопатогена и појачавају њену отпорност на неповољне абиотичке факторе и стрес (Lyu et al., 2020: Shah et al., 2021).</s><s>Штавише, показало се да микроорганизми подстичу раст и здравље биљака тако што продукују фитохормоне (Wei et al., 2019), антимикробна једињења (Urquhart and Punja, 2002), различите ензиме (Pidwirny, 2006; Beneduzi et al., 2012), сидерофоре (Gupta et al., 2007), цијановодоник (Datta et al., 2011).</s><s>Микроорганизми који спадају у ову групу корисних бактерија су: Pseudomonas, Bacillus, Azospirillum, Agrobacterium, Azotobacter, Arthrobacter, Alcaligenes, Serratia, Rhizobium, Enterobacter, Beijerinckia, Klebsiella, Clostridium, Streptomyces, Trichoderma Variovorax, Xanthomonas, Phyllobacterium и друге (Berg, 2009).</s><s>Бактерије које се највише проучавају и које се већ дуги низ година користе у виду микробиолошких ђубрива и биопестицида, укључују врсте флуоресцентних псеудомонаса, бацилуса и азотобактера (Adesemoie et al., 2008).</s><s>Бактерије рода Pseudomonas поседују многе особине које им омогућавају да делују као биоконтролни агенси за фитопатогене врсте микроорганизама и да промовишу раст биљака.</s><s>У биљној ризосфери производе широк спектар биоактивних метаболита, укључујући антибиотике, сидерофоре, испарљиве супстанце и материје које подстичу раст биљака.</s><s>Осим тога, у земљишту се псеудомонаси агресивно такмиче са другим микроорганизмима за супстрат и имају способност да се прилагоде неповољним условима средине (Lata et al., 2002).</s><s>Ова особина је веома важна приликом примене инокуланата у срединама где се природно не налазе, а где треба да се изборе са аутохтоним врстама микроорганизама.</s><s>Поред свега наведеног, псеудомонаси су одговорни и за супресију неких фитопатогених гљива у земљишту (Frapolli et al., 2007).</s><s>Род Bacillus је најзаступљенији род у ризосферном земљишту.</s><s>Различити метаболити продуковани од стране ових бактерија снажно утичу на раст, развој и здравље биљака (Barriuso and Solano, 2008).</s><s>Утврђено је да бактерије рода Bacillus поред тога што помажу биљци да донесе већи принос, имају и потенцијал да повећају његов нутритивни квалитет (Orhan et al., 2006; Adesemoie et Врсте рода Azotobacter производе многе витамине, фитохормоне као што су индол-3- сирћетна киселина и гиберелинска киселина, антибиотике, цијановодоник и сидерофоре (Myresiotis et al., 2012).</s><s>Азотобактери производе антимикробна једињења за која је познато да инхибирају раст многих биљних патогена као што су Fusarium, Alternaria, Aspergillus, итд. (Bhosale et al., 2013).</s><s>Производња канабиса привлачи велику пажњу јер се може користити као храна, влакно али и као лек (Jiang et al., 2006).</s><s>На принос канабиса утичу интензитет светлости и густина биљака (Backer et al., 2019).</s><s>Међутим, мало је истраживања спроведено у вези са одговором нивоа приноса и канабиноида на примену ПГП бактерија, иако су истраживања већ показала утицај ових микроорганизама у производњи многих других врста (Smith et al., 2015).</s><s>Из тог разлога је неопходно боље разумети састав и разноврсност микробне заједнице ризосфере конопље.</s><s>Циљ овог истраживања био је да се из ризосферног земљишта конопље (Cannabis sativa L.) изолују бактерије рода Pseudomonas, Bacillus и Azotobacter и испита њихов биостимулативни и биоконтролни потенцијал.</s> <s>Узорци ризосферног земљишта конопље (Canabis sativa L.) узети су на локалитету Римски Шанчеви За изолацију бактерија рода Pseudomonas, кориштена је King-B подлога (King et al. 1954), а биране су колоније које продукују пигмент флуоресцин.</s><s>Приликом изолације бактерија рода Bacillus, кориштен је хранљиви агар (Јарак и Ђурић, 2006), а бирани су изолати који се састоје од каталаза позитивних, грам-позитивних, штапићастих ћелија које формирају ендоспоре.</s><s>Присуство каталазе детектовано је на основу ослобађања мехурића кисеоника у контакту колонија са разблаженим раствором водоник пероксида.</s><s>За изолацију бактерија из рода Azotobacter, кориштена је селективна подлога без азота, Фјодорова подлога (F-подлога) (Јарак и Ђурић, 2006), а биране су млечно-беле, слузаве колоније за које је утврђено да су им ћелије Грам-негативне, кокоидне, са слузавом капсулом.</s> <s>МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА на подлогама са различитим концентрацијама NaCl (5%, 7%) праћен је на одговарајућим хранљивим подлогама: Bacillus на хранљивом агару, Azotobacter на F-подлози, а Pseudomonas на Кинг-Б агару.</s><s>Приликом испитивања утицаја pH и NaCl, инкубација је вршена у термостату на 28C. Након 48 часова инкубације, праћен је квалитативан раст изолата и упоређиван са контролом.</s><s>Потпуно одсуство раста обележено је са -, минималан раст са +, оптималан са ++, обилан раст са За одређивање односа према извору угљеника кориштена је HL-подлога (пептон 2 g L-1, K2HPO4 1953).</s><s>У овим истраживањима кориштени су следећи шећери: лактоза, фруктоза, глукоза, сахароза и галактоза.</s><s>У случају позитивне реакције примећује се око колонија промена боје из зеленкасте у Продукција липазе испитивана је на подлози (пептон 10 g L-1, NaCl 5 g L-1, CaCl2 H2O 0,1 g L-1, агар 15 g L-1) којој је додат Тwееn 80 (Lanui, 1987).</s><s>Период инкубације је седам дана на 26C. Замућене зоне око колоније доказ су липолитичке активности.</s><s>За одређивање способности микроорганизма да хидролизује скроб коришћена је метода агарних плоча на скробном агару (скроб у праху 10 g L-1, KH2PO4 0,5 g L-1, K2HPO4 0,5 g L-1, MgSO4 x 7H20 0,2 g L-1, агар 15 g) (Rodina, 1972).</s><s>Инкубација се врши на 28C током 48 сати.</s><s>Колоније се затим прелију раствором лугола.</s><s>Скроб се у присуству јода боји плаво.</s><s>Ако микроорганизам врши хидролизу скроба, око његових колонија појавиће се необојена зона (зона хидролизе), која не садржи скроб, док ће се остали део подлоге на коме није дошло до хидролизе обојити плаво.</s><s>Ако не разлаже скроб, подлога ће бити равномерно плаво обојена.</s><s>Способност продукције пектиназе испитивана је методом агарних плоча на пектинозном агару ( пектин 10 g L-1, агар 16 g L-1).</s><s>Инкубација траје 24 h на 37C, након чега се израсле колоније прелију луголом.</s><s>Појава необојених зона око колоније доказ су пектиназне активности (Soares et al., 2001).</s><s>За доказивање способности продукције протеазе, коришћен је пептон-гвожђе дубоки агар засејава микроорганизам.</s><s>У реакцији са јонима гвожђа, H2S, ослобођен из разложеног протеина, формира нерастворљиви талог- FeS.</s><s>Инкубација траје 48 h на 30C, након чега се посматра да ли је дошло до промене подлоге у црно.</s> <s>Продукција целулазе испитивана је на CMC агару (карбокси-метил-целулозни агар).</s><s>Период инкубације је седам дана на 28C. Након инкубације, петри кутије су преливене раствором Конгоред (1mg/cm3 воде).</s><s>После15 минута, Конго-ред је одливен а петри кутије су преливене са 1М раствором NaCl.</s><s>Обезбојене зоне око колонија доказ су целулазне активности микроорганизма.</s><s>Хидролиза желатина је испитивана методом примене хранљивог желатина (Говедарица и Јарак, 1999).</s><s>Инокулисане епрувете и неинокулисана контролна епрувета су инкубиране на 28°С током 4 дана.</s><s>Након инкубације, епрувете су изложене ниској температури.</s><s>Хидролизовани желатин је детектован у виду течног стања.</s> <s>Способност продукције ензима уреазе, испитивана је на подлози по Кристенсен (Говедарица и Јарак, 1999).</s><s>Период инкубације износи 24 сата на 37C. Појава црвене боје индикатора у хранљивој подлози доказ је разградње урее.</s><s>За испитивање способности продукције индол-3-сирћетне киселине (IAA) бактеријских изолата коришћена је метода по Etesami et al. (2015).</s><s>Способност изолата да производе сидерофоре испитивана је на медијуму хром-азурол С (CASПродукција цијановодоника испитивана је на подлози следећег састава: Триптон из соје 30 g L-1, Продукција 1-аминоциклопропан-1-карбоксилат деаминазе (АCC-деаминазе) је одређивана према протоколу Pastor et al. (2016).</s> <s>Способност минерализације органских једињења фосфора испитивана је на подлози Менкина, модификованој по Родиној.</s><s>Способност изолата да солубилизују неорганске фосфате испитивана је на подлози по Pikovskaya (Стаменов, 2014).</s><s>Инкубација на 28C је трајала 5 дана и након тога појава провидних зона око колонија доказ је способности микроорганизма да раствара фосфате.</s><s>Супресивни утицај изолата на раст патогених гљива Sclerotiniа sclerotiorum и Fusarium oxysporum (обе из збирке Лабораторије за микробиологију, Департман за ратарство и повртарство, Пољопривредни факултет Нови Сад) испитан је методом Toure et al. (2004).</s><s>Испитивани изолати засејани су уз ивицу петри-кутије, на једној страни на PDA (кромпиров декстрозни агар) подлози.</s><s>На супротној страни, постављени су дискови гљива.</s><s>Инкубација је вршена на температури од 28C. У контролној петри кутији постављени су само дискови гљива, такође уз ивицу петри кутије.</s><s>Након 5-7 дана, у контролној и огледној петри кутији мерен је раст мицелије гљива.</s><s>Инхибиторни утицај мицелије гљиве у контролној петри кутији; T- дужина мицелије гљиве у огледној петри кутији.</s> <s>У овом истраживању из ризосфере канабиса издвојено је осам изолата, од којих три припадају роду Колоније су издвојене на основу морфолошких карактеристика саме колоније и ћелија, а потом неколико пута рекултивисане на одговарајућим подлогама да би се добиле чисте културе.</s><s>Резултати испитивања утицаја температуре, концентрације водоникових јона, NaCl на раст и преживљавање изолата, као и однос изолованих бактерија према различитим изворима угљеника (лактоза, фруктоза, глукоза, сахароза, галактоза) приказани су у табели 1.</s> <s>На температури од 3°С и 45°С запажено потпуно одсуство раста свих изолата, изузев изолата рода Bacillus који су на температури од 45°С имали оптималан пораст.</s><s>На температури од 10°С минималан раст утврђен је само код изолата рода Pseudomonas.</s><s>На температури 37°С изолати рода Bacillus и Azotobacter имали су оптималан раст, док је код псеудомонаса утврђен минималан На подлогома чија је pH вредност 6 и 9 забележен је минималан раст код свих изолата, изузев код изолата рода Pseudomonas који су имали оптималан раст на подлози pH 6. На подлози са pH 4, изолати В74 и В75 су имали минималан раст, док остали изолати нису могли расти.</s><s>Ово указује на одсуство способности прилагођавања ниским вредностима pH већине испитиваних изолата.</s><s>На подлогама са додатком 5% и 7% NaCl, изолати рода Bacillus и Р37 и Р39 имали су минималан раст.</s><s>Остали изолати нису расли на подлогама са додатком NaCl.</s><s>Испитивани изолати су показали велику хетерогеност у способности коришћења различитих извора шећера.</s><s>Ниједан од изолата није користио лактозу, а сви су користили глукозу.</s><s>Слично овим истраживањима, Joo et al. (2007) су утврдили да изолати рода Bacillus имају оптималан раст на подлогама pH 6-9, при температури 37°С.</s><s>Исти аутори су утврдили да је од седам изолата само један изолат користио галактозу и ксилозу, свих седам су користили глукозу.</s><s>У истраживањима Karagoz et al. (2012), изолати овог рода имали су оптималан раст на подлогама где је концентрација NaCl износила 5% и 7 %.</s><s>Резултати наших истраживања на изолатима рода Pseudomonas су у складу са резултатима устраживања Gangwar and Kaur (2009), где изолати P. fluorescens нису оксидовали лактозу, али је зато позитивна реакција утврђена код глукозе.</s><s>Karnwal (2009) је испитивао тридесет изолата и наводи да су сви изолати као извор угљеника користили глукозу, манитол, фруктозу, арабинозу, трехалозу, ксилозу и скроб.</s><s>За разлику од наших истраживања, Nathan et al. (2011) су утврдили да је од 14 испитиваних изолата рода Pseudomonas, половина расла на температури од 41C, а сви су имали оптималан раст на 4C. Mehnaz et al. (2009) су утврдили да је од седам испитиваних изолата, 3 имало оптималан раст на pH 3. Такође, ови аутори су утврдили да је од седам испитиваних изолата, шест изолата расло на подлози са 5 % NaCl, за разлику од наших изолата, који нису расли на оваквој подлози.</s> <s>Многи аутори наводе да је заступљеност рода Azotobacter у киселом земљишту јако слаба, а често се његова присутност не може ни утврдити (Миличић, 2009).</s><s>За интензивнији развој азотобактера најповољнија је неутрална средина, довољна количина влаге, органске материје и довољна количина физиолошки активних материја, нарочито фосфора (Aquilanti et al., 2004).</s><s>Ово је у складу са резултатима које смо добили у нашим истраживањима, где су изолати азотобактера имали минималан раст на благо киселој подлози, а потпуно одсуство раста на киселој подлози.</s><s>Хидролитички ензими које продукују микроорганизми имају кључну улогу у одржавању плодности земљишта.</s><s>Ови ензими хидролизују комплексна једињења, као што су полисахариди, протеини и уреа у једноставније облике, побољшавајући на тај начин плодност земљишта (Pidwirny, 2006).</s><s>Осим тога добро је познато да хидролитички ензими могу изазвати парализу и угинуће патогених микроорганизама, посебно гљива (Beneduzi et al., 2012).</s><s>На тај начин, микроорганизми који имају способност да продукују хидролитичке ензиме, један или више, могу имати примену у борби против низа биљних патогених гљива и бактерија, као и за побољшање раста биљака (Gomes et al., 2001).</s><s>У овим истраживањима, изолати су продуковали више од два од испитиваних ензима, што указује да се ови изолати могу даље испитивати као потенцијални биоагенси за контролу фитопатогена (Табела 2).</s> <s>позитивних a (+) позитивна реакција / продукује; (-) негативна реакција / не продукује Изолати рода Bacillus показали су се као продуценти највећег броја ензима, при чему су В73 и В74 продуковали чак шест ензима.</s><s>Најмањи број ензима продуковали су изолати рода Azotobacter и изолат Р37, сваки по три ензима.</s> <s>Једна од најважнијих PGP особина је способност продуковања IAA, хормона из групе ауксина, који код биљака контролише бројне физиолошке процесе, укључујући издуживање и деобу ћелије, диференцијацију ткива и одговор на светло, гравитацију и стресне услове спољашње средине (Gupta et al., 2015).</s><s>У овом истраживању продукција IAA забележена је код свих изолата рода Bacillus и изолата Р38.</s><s>Код осталих изолата није утврђена способност продукције овог хормона Табела 3</s> <s>Један од начина којима се биљке и бактерије снабдевају гвожђем је продукција молекула мале молекулске масе и високог афинитета према Fe+3 тј. сидерофора (Souza et al., 2015).</s><s>Од укупног броја испитиваних изолата продукција сидерофора забележена је код шест изолата, и то три из рода Bacillus и три из рода Pseudomonas.</s><s>Изолати рода Azotobacter нису имали способност продукције сидерофора.</s><s>Слично овим резултатима, у истраживањима Stamenov et al. (2021a), где је такође испитивана способност продукције сидерофора код бактерија рода Bacillus и Azotobacter, азотобактери нису а сви изолати рода Bacillus су продуковали сидерофоре,.</s><s>Продукција HCN као секундарног метаболита који инхибира синтезу ATP-а и доводи до угинућа патогених микроорганизама, зебележена је код свих изолата који су испитивани у овом истраживању.</s> <s>Danish et al. (2019) извештава да је главни механизам преко којег ПГП микроорганизми помажу биљци да преживи сушу активност АCC-деаминазе.</s><s>ACC-деаминаза, коју производи ПГП микроорганизми, цепа ACC на амонијак и α-кетобутират, што на крају инхибира производњу етилена и побољшава издуживање корена.</s><s>Способност производње ACC-деаминазе могла би да објасни зашто препарати на бази корисних ACC- продукујућих бактерија има добар утицај на раст биљака у условима суше.</s><s>У овим истраживањима, изолати рода Bacillus и Azotobacter имали су способност продукције АCC-деаминазе.</s> <s>Фосфор је есенцијални нутријент за биљке, улази у састав нуклеинских киселина, фосфолипида и ATP-a и кључни је елемент многих метаболичких и биохемјских путева (Khan et al., 2007).</s><s>Способност минерализације органских једињења фосфора, и тиме снабдевање биљака овим есенцијалним нутријентом, у овом истраживању забележена је код свих испитиваних изолата.</s><s>Способност изолата да солубилизују неорганске фосфате једино није утврђена код изолата бацилуса.</s><s>За разлику од ових резултата, у истраживањима Stamenov et al. (2021b), утврђена је способност минерализације и солубилизације фосфорних једињења изолата бактерија рода Bacillus.</s> <s>Примена изолата рода Bacillus довела је до супресије раста патогених гљива Sclerotiniа sclerotiorum и Fusarium oxysporum.</s><s>Раст Fusarium sp. био је за 66,6% слабији у огледној петри кутији са изолатима В73, В74, и В75, у односу на раст гљиве у контролној петри-кутији.</s><s>У односу на контролну петри-кутију, раст гљиве Sclerotiniа sclerotiorum био је слабији и то за 55,5 % у петрикутијама са изолатима В73 и В74, и за 51,1 % у петри-кутији са изолатом В74.</s><s>Овде добијени резултати су у складу са онима које су објавили други аутори (Matar et al., 2009; Jayaprakashvel et al., 2019; Stamenov et al., 2021a).</s><s>Изолати рода Pseudomonas и Azotobacter нису показали супресивни итицај на раст ових гљива.</s> <s>Ова истраживања су потврдила да аутохтоне ризосферне бактерије конопље имају различите способности толеранције на абиотичке факторе и више различитих својстава којима могу подстаћи раст биљака.</s> <s>Изолати рода Pseudomonas су показали способност да расту на ниским (10ºC) и високим (37 ºC) температурама, на pH6 и 9, и толерисали су високе концентрације NaCl.</s><s>Сви Pseudomonas изолати продуковали су липазу, уреазу, сидерофор, цијановодоник и разлагали једињења органског и неорганског фосфора.</s> <s>Изолати рода Bacillus су имали оптималан раст на 37 ºC и 45ºC, и минималан раст на подлогама са 5% и 7 % NaCl, pH 4, 6 и 9. Сви изолати рода Bacillus су продуковали целулазу, желатиназу, протеазу, уреазу, индол-3-сирћетну киселину, сидерофоре, цијановодоник, ACC деаминазу, и имали су способност минерализације органских једињења фосфора.</s><s>Примена изолата рода Bacillus довела је до супресије раста патогених гљива Sclerotiniа sclerotiorum и Fusarium oxysporum.</s> <s>Изолати рода Azotobacter имали су оптималан раст на 37ºC и минималан раст на медијуму са pH 6 и 9. Ови изолати су продуковали липазу, амилазу, цијановодоник, ACC деаминазу и користили органски и неоргански извор фосфора.</s> <s>Аутори се захваљују на подршци Покрајинског секретаријата за високо образовање и научноистраживачку делатност АП Војводине, Републике Србије у оквиру пројекта бр. 142-4512353/2019-02, и Министарства просвете, науке и Технолошки развој Републике Србије (451-03ЛИТЕРАТУРА</s> <s>Miličić, D. (2009).</s><s>Mikroorganizmi u kiselim zemljištima: brojnost, aktivnost i efekat inokulanata.</s><s>Magistarska teza.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.</s><s>Myresiotis, C.K., Vryzas, Z.& Mourkidou, E.P. (2012).</s><s>Biodegradation of soil applied pesticides by selected strains of plant growth promoting rhizobacteria (PGPR) and their effects on bacterial growth.</s> <s>Експлоатација минерала заједно са енергетиком и индустријом заузима примарно мјесто у привредним гранама.</s><s>Процеси трајног и привременог губитка землјишта антропогеним утицајем присутни су редовно као пратиоци експлоатације.</s><s>У компанији ЕФТ – Рудник и термоелектрана Станари усвојен је ток активности управљања и заштитом земљишта у оквиру стандарда о заштити животне средине и важеће законске регулативе.</s><s>Приликом свеукупног провођења рударских и других активности у оквиру површинског копа Рашковац и рада термоелектране Станари јављају се негативни утицаји, потенцијална деградација и контаминација земљишта.</s><s>Пројектна рјешења рекултивације, изведени радови, и предложене мјере рекултивације су усклађени са резултатима вишегодишњег истраживања на одабиру оптималне методе рекултивације техногених земљишта.</s><s>При коришћењу опасних материја у циклусу производње долази и до продукције опасног отпада а који може доћи у контакт са земљиштем, те имати негативан утицај.</s><s>Ток активности управљања земљиштем дефинише се следећим редосљедом:  планирање активности значајних за управљање земљиштем,  реализација планираних активности управљања земљиштем,  рекултивација земљишта,</s> <s> лабораторијском анализом физичких и хемијских карактеристика земљишта, и  лабораторијском анализом биљака на рекултивисаним површинама.</s><s>Значај постојећег мониторинга кроз континуирано праћење стања природног и техногеног земљишта има за циљ правовремено упозорење у случају насталих промјена у земљишту.</s><s>КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: техногено земљиште, опасне материје, рекултивација, лабораторијска анализа, контрола</s> <s>Експлоатација свих неметаличних минералних сировина крајем другог миленијума износила је 645 милијарди тона, а око 95% те експлоатације одвијало се површинском технологијим.</s><s>Заједно са корисном минералном сировином експлоатисано је, тј. откопано око 300 милијарди м3 отривке или јаловинског материјала углавном ниске плодности, при чему рударски радови обухватају велику дубину и хетерогеност геолошких формација (Кнежичек и сар., 2006).</s><s>Површинском експлоатацијом минералних сировина (доминантни облик експлоатације) првобитни природни педолошки покривач се троши, често и потпуно губи, формирају се нове површине са много мањим биолошким производним способностима од претходних, долази до промјена обиљежја копнених, ваздушних и водених екосистема, мијења се рељеф, намјена простора и сл.</s><s>Овакве посљедице обавезују да се површине након завршене експлоатације минералних ресурса неопходним мјерама рекултивације и шире ревитализације доведу у стање погодно за одређено искоришћавање (Малић, 2015).</s><s>Пројектовање и реализација рекултивације на површинским коповима и одлагалиштима откривке, остатака сагоријевања из термоелектрана, и др. треба да обухвати и сумира све новостворене техногене површине, отклони или у највећој могућој мјери ублажи посљедице настале извођењем рударских радова.</s><s>Са тог аспекта рекултивација се у најкраће дефинише као успостављање система управљања над новоствореним техногеним земљиштем.</s><s>Рекултивација деградираних површина сваког рударског басена треба да задовољи потребе локалног становништва,</s> <s>особине новоформираних техногених земљишта, стратиграфију и трошковне критеријуме (Вујић и сар., РЕЗУЛТАТИ ПРОВЕДЕНИХ ИСТРАЖИВАЊА РЕКУЛТИВАЦИЈЕ У УГЉЕНОМ БАСЕНУ СТАНАРИ</s> <s>Угљени басен Станари налази се на подручју планине Крњин између ријека Укрине, Усоре и Босне, на око 20 км западно од града Добоја у Републици Српској и Босни и Херцеговини.</s><s>Кроз угљоносни басен Станара протиче ријечица Остружња и дијели басен на сјеверни и јужни дио.</s><s>На сјеверном дијелу басена активно је лежиште Рашковац (површински коп), које је подијељено на источни, средишњи и западни ревир.</s><s>У наредном периоду предстоји отварање површинског копа Остружња у јужном дијела басена.</s><s>На основу расположивих резерви угља, изграђена је и од 2016. године у функцији Термоелектрана Станари, снаге 300 МW (Малић и сар., 2016).</s><s>Цјелокупан поступак управљања земљиштем у експлоатационом рудном пољу ЕФТ Рудник и Термоелектрана Станари може се посматрати кроз следеће временске серије: 1. проучавање природног земљишта прије почетка експлоатације рударске откривке и лигнита са аспекта селективног одвајања и привременог чувања површинских земљишних хоризоната;</s> <s>2. период извођења рекултивације формираног техногеног земљишта; и 3. управљање земљиштем у пост-рекултивационом периоду.</s><s>Вишегодишња пољска и лабораторијска истраживања агротехничке и биолошке фазе рекултивације на формираним техногеним површинама одлагалишта откривке са површинског копа Рашковац врше се од 2007. године.</s><s>Први радови обухватили су истраживање са високим вијуком на спољашњем одлагалишту површинског копа Рашковац (Малић и Лакић, 2011).</s><s>Сва досадашња проведена истраживања биолошке рекултивације у Станарима су показала, да принос различитих гајених врста на контролним варијантама (без ђубрења) показује енормно ниске приносе или пак долази до потпуног губитка приноса и усјева (Малић и Мандић, 2014; Малић и сар., 2013; Малић, На основу резултата претходних истраживања активне и потенцијалне реакције земљишта, испитивани просјечни узорци депосола са одлагалишта откривке у руднику лигнита Станари, сврставају се у категорију врло киселе и умјерено киселе реакције (Малић и Марковић, 2021; Малић и сар., 2019).</s><s>Исти аутори наводе да на основу садржаја органске материје, истраживани депосол припадају класи слабе и средње хумозности, док чистог хумуса и азота нема.</s><s>Према садржају P2O5 и K2О у депосолима, исти се сврставају у класу врло сиромашне обезбјеђености овим елементима.</s><s>При истраживању физичких особина земљишта, Малић и сар., 2021, наводе да узорци пјесковито-иловастог депосола и рекултисола имају уобичајене вриједности специфичне масе и високе вриједности запреминске масе (1,53–1,68 g/cm3), ниске су порозности, варијабилног капацитета за воду и ваздух, те умјерене и умјерено велике брзине филтрације (1,33–1,5 м/дан).</s><s>Према истим ауторима ретенциони водни капацитет иловасто-глиновитог техногеног земљишта је у интервалу 38,33–43,68%, а брзина филтрације је промјенљива (0,81–6,3 м/дан).</s><s>Како је градивни материјал депосола на одлагалиштима углавном хетероген и слабо везан, исто доприноси интензивној појави процеса водне ерозије.</s><s>Присутни су сви облици површинске и дубинске водне ерозије, који се могу детерминисати на основу степена деградације или угрожености земљишта деградационим факторима (Ђоровић и сар., 2003).</s><s>Истраживања са циљем смањења интензитета водне ерозије на депосолима под нагибом на одлагалишта откривке са п.к.</s><s>Рашковац (завршне косине одлагалишта са нагибом 35-40О) су вршена примјеном техничких и биолошких мјера заштите од ерозије (Малић и Јаковљевић, 2013).</s><s>У анализи спонтане флоре спољашњег и унутрашњег одлагалишта п.к.</s><s>Рашковац, Станари, Малић и Ковачевић (2009), иста је окарактерисана као субмезофитна и субксерофилна, са доминацијом индикатора неутралног до слабо киселог земљишта, средње богата минералним материјама и повољним свјетлосним и температурним режимом.</s><s>Када је у питању микробиолошка активност на одлагалиштима откривке са п.к.</s><s>Рашковац, Голић и сар. (2014) констатују да укупан број бактерија, олигонитрофила, амонификатора, азотобактера, актиномицета и активност ензима дехидрогеназе у депосолу у процесу рекултивације имају тренд раста у односу на депосол (контрола).</s><s>У депосолу, у процесу рекултивације, број олигонитрофила је већи у односу на број амонификатора, што значи да је процес азотофиксације интензивнији у односу на процес разградње органске материје.</s><s>ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ УПРАВЉАЊА ТЕХНОГЕНИМ ЗЕМЉИШТЕМ Управљање техногеним земљиштима у угљеном басену Станари, превасходно се проводи примјеном мјера рекултивације деградираних површина, насталих површинском експлоатацијом откривке, корисне минералне сировине, те радом термоелектране.</s><s>Радови на рекултивацији проводе се у складу са одобреном пројектном документацијом а пратећи динамику рударских радова на експлоатацији отркивке и угља.</s><s>Рекултивација и санација техногених, и других земљишта у контури активног п.к.</s><s>Рашковац проводи се на: завршним косим и равним површинама одлагалишта откривке (јаловине и других материјала умањене плодности),</s> <s>особине завршним косинама површинског копа (слика 1), завршним косим и равним површинама депоније за одлагање чврстих остатака сагоријевања (ч.о.с) из Термоелектране Станари (слика 2), површинама уз границу концесионог поља, осталим површинама унутар круга организације.</s><s>Досадашња пројектна рјешења рекултивације, изведени радови, и предложене мјере рекултивације су усклађени са важећом законском регулативом из ове области (Закон о рударству, Закон о пољопривредном земљишту), као и стеченим искуством током вишегодишњег провођења пољских и лабораторијских истраживања на одабиру оптималне методе рекултивације техногених земљишта у угљеном басену Станари.</s> <s>разгртање транспортованог и постојећег материјала, равнање/нивелација, и др),  агротехничка фаза рекултивације (мелиоративни радови са повећањем садржаја органске материје у површинском слоју депосола у процесу рекултивације гајењем ратараских култура, уопштено почетак подизања плодности техногеног земљишта), и  биолошка фаза рекултивације кроз стабилизацију техногеног земљишта подразумјева сјетву и садњу одговарајућих биљних врста у правцу пољопривредне и шумарске рекултивације, са крајњим циљем формирања стабилног рекултивисаног земљишта типа рекултисол, побољшаних основних педолошких својстава.</s><s>У циљу спречавања водне ерозије врши се пошумљавање и постављање противерозионих мрежа на завршне косине а које је попраћено и засијавањем травно-легуминозних смјеса прилагођеним за те намјене.</s><s>Уз границу површинског копа и околне инфраструктуре, те других рударских и грађевинских објеката врши се подизање заштитних дрвореда (садња у комбинацији више листопадних и четинарских врста).</s><s>На појединим рекултивисаним површинама под сијаним травњацима, врши се коришћење истих за припрему кабасте сточне хране од стране локалних пољопривредних произвођача.</s> <s>У зависности од поједине локације и врсте депосола, те пројектованог правца и метода рекултивације примјењују се два основна типа: директна или непосредна рекултивација, гајењем биљака на депосолу, тј. постојећем материјалу површинског слоја одложене откривке или техногеног земљишта, и индиректна или посредна рекултивација, технологијом наношења плоднијег земљишног материјала на површину одложеног техногеног материјала, након чега слиједи сјетва/садња одговарајућих култура.</s> <s>Завршетак рекултивације детерминише се формирањем развијенијег типа техногеног земљишта, рекултисола са стабилним биљним покривачем и појавом иницијалног хумусног акумулативног слоја, или пак хоризонта (биоорганоминерални површински слој земљишта са тенденцијом диференцијације хоризонта), који је имплицира знатно побољшане еколошкопроизводне особине, тј. већу плодност од техногеног матичног супстрата (Малић, 2015; Малић и Потенцијална вриједност техногеног земљишта прије, као и у процесу рекултивације представља његову стварну вриједност или способност за раст и развој, превасходно гајених биљака.</s><s>С тим у вези, најважније проучаване особине земљишта могу се посматрати као индикатори који сваки појединачно или групно омогућавају или лимитирају успјешну рекулитвацију, те потенцијално коришћење у накнадном периоду.</s><s>Мониторинг се врши на основним особинама природног и техногеног земљишта пиказаних у наредној табели.</s> <s>Наведени индикатори су наведени кроз најважније физичке, хемијске и биолошке особине за једно техногено земљиште које се прати у процесу рекултивације.</s><s>Ови индикатори се могу вредновати на сљедећи начин:</s> <s>1. земљишна особина која контролише важну функцију екосистема земљишта, као што су инфилтрација, филтрација, укупан водни капацитет, обезбјеђеност храњивим материјама; 2. земљишна особина која захтијева једносмјерну примјену одређених мјера, да би се постигао ниво или мјерљива квантитативна вриједност што приближнија захтјевима биљне заједнице (нпр. провођење калцификације или мелиоративног ђубрења); 3. кроз обим, интензитет и потребна финансијска средства за провођење мјера поправке, рекултивације и ремедијације.</s> <s>Слика 1. Фотографија дијела п.к.</s><s>Рашковац (коп 1) са завршним косинама у процесу рекултивације Слика 2. Земљиште у процесу рекултивације око термоелектране и депоније ч.о.с.</s> <s>водним дозволама, процедуром за праћење и мјерење учинка заштите животне средине, потребом за ефикасним и оправданим провођењем мјера рекултивације.</s><s>Редован мониторинг је веома важан са аспекта информација о стању земљишта, примјени неопходних мјера рекултивације и сл.</s><s>Мониторинг укључује анализу земљишта кроз лабораторијско испитивање и опажања на терену, те праћење појединих особина земљишта након интервенције и примјене одређених мјера.</s><s>Поновно узорковање и испитивање у земљишту захтијева годишњу или чак сезонску динамику.</s><s>Мониторинг земљишта реализује се кроз сљедеће фазе: редовним активностима у процесу рекултивације, узорковањем и лабораторијским анализама физичких и хемијских особина природног и техногеног земљишта, чврстих остатака сагоријевања из термоелектране, лабораторијском анализом биљног покривача са рекултивисаних површина, визуелним прегледима и сл.</s> <s>Лабораторијска анализа природног и техногеног земљишта усмјерена је на праћење основних физичких и хемијских особина, приказаних у табели 2. На слици 3. приказан је просторни распоред најчешћих тренутних локација за узорковање земљишта у контури експлоатационог поља и непосредној вањској зони.</s> <s>Слика 3. Сателитски снимак експлоатационог поља угљеног басена Станари са положајем локација за узорковање природног и техногеног земљишта ЗАКЉУЧАК</s> <s>Континуирани мониторинг земљишта обухвата провођење рекултивације, лабораторијску анализу земљишта и биљака у процесу рекултивације, визуелне прегледе, праћење прописаних мјера.</s> <s>Реализација рекултивације и санације земљишта у обухвату експлоатационог поља проводи се кроз више истражених фаза и модела рекултивације.</s><s>Редовно лабораторијско истраживање обухвата испитивање најважнијих физичких и хемијских особина природног и техногеног земљишта.</s><s>Значај мониторинга огледа се кроз ублажавање и спречавање нежељених посљедица у сфери земљишта, те праћење стања и већ насталих промјена како би се спријечили даљи негативни утицаји.</s> <s>Malić N, Marković M, Trbić M. (2021): Osnovne fizičke i mehaničke osobine tehnogenih zemljišta rudarskog basena Stanari.</s><s>Zbornik radova X Međunarodne konferencije UGALJ 2021.</s><s>Zlatibor, 13–16.</s><s>Вујић, С. (2006): Селективно откопавање и одлагање откривке у функцији рекултивације површинских копова угља (монографија).</s><s>Рударски и геолошки факултет у Београду, Електропривреда Србије, Академија инжењерских наука Србије, Београд.</s> <s>УВОД и ЦИЉЕВИ: Структура земљишта утиче на водна, ваздушна и топлотна својства земљишта и стога се убраја у један од најважнијих фактора плодности земљишта.</s><s>Добра структура земљишта обезбеђује стабилност земљишту и отпорност на ерозију тако што позитивно утиче на водна својства (нпр. инфилтрацију, ретенцију воде).</s><s>Типична карактеристика за смоницу је бубрење и скупљање земљишта под утицајем различитих режима влажности, што је повезано са високим процентом монтморилонит глине.</s><s>На развој псеудоглејних земљишта утиче превлаживање горњег дела профила услед периодичног задржавања воде изнад непропусног слоја.</s><s>Циљ истраживања је био да се одреде морфолошка, водно-физичка и хемијска својства псеудоглеја и смонице.</s><s>Такође, одредиће се агрегатни састав и стабилност структурних агрегата према расплињавању у води, као и процена ризика од ерозије водом.</s> <s>МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: На подручју западне Србије отворено је шест педолошких профила ради одређивања морфолошких својстава земљишта.</s><s>Са сваке локације узети су узорци у нарушеном и полунарушеном стању за анализу структуре и хемијских својстава.</s><s>Лабораторијска испитивања земљишта урађена су у Лабораторији за педологију и водни режим земљишта Пољопривредног факултета у Новом Саду.</s><s>Одређен је механички састав земљишта и утврђена је текстурна класа, као и основна хемијска својства.</s><s>Од водно-физичких својстава испитивана је структура земљишта, односно анализа агрегатног састава (суво просејавање) и стабилност структурних агрегата према расплињавању у води (мокро просејавање).</s><s>Такође, обрачунат је и коефицијент структурности (Кs) као и средњи масени дијаметар (MWD).</s><s>Резултати истраживања су обрађени статистички методом анализе варијансе, а значајност разлика између средина третмана утврђена је Данкановим тестом.</s><s>РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: Испитивани површински слој земљишта припада глиновитим иловачама код псеудоглеја и иловастим глинама код смонице.</s><s>Мањи садржај агрегата 10-5 mm, као и већи садржај мањих агрегата, посебно агрегата <0,25 mm указује на већу распршеност псеудоглеја и већу подложност еолској и водној ерозији.</s><s>Дистрибуција агрегата добијена мокрим просејавањем указује на мању стабилност ораничног слоја псеудоглеја према расплињавању у води.</s><s>Анализом мокрог просејавања утврђен је већи садржај мањих, нестабилнијих фракција преудоглеја у поређењу са смоницом.</s><s>Коефицијент структурности указује на добру структуру испитиваних земљишта.</s><s>Средњи масени дијаметар је значајно мањи код псеудоглеја, те се може закључити да је структура псеудоглеја мање стабилна под утицајем воде у поређењу са смоницом.</s><s>Основна хемијска својства се разликују у зависности од локалитета.</s><s>Добијени резултати указују на већи ризик од ерозије код псеудоглеја, ниску производну способност и неопходност примене одговарајућих мелиоративних мера.</s><s>Производни потенцијал смонице може доћи до изражаја применом рационалног ђубрења и наводњавања.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: псеудоглеј; смоница; водно-физичка својства; структура земљишта УВОД</s> <s>Структура земљишта има веома значајно место међу физичким својствима земљишта због великог утицаја на водни, ваздушни и топлотни режим и на плодност земљишта.</s><s>Механички елементи земљишта су међусобно повезани у структурне агрегате различите величине, облика, стабилности и порозности.</s><s>Добра структура земљишта може обезбедити довољно воде, хранљивих материја и кисеоника за подршку расту биљака и довољно простора за продирање корена, док лоша структура земљишта омета раст корена, кретање воде и дренажу земљишта.</s><s>Од свих типова структуре, најповољнија је мрвичаста структура чији структурни агрегати, крупнији и ситнији, немају одређени геометријски облик, али њихова неравна површина онемогућује слепљивање агрегата у збијену масу и таква структура одржава растресито стање земљишта (Вучић, 1987).</s><s>Многобројна истраживања указују да најповољнија водно ваздушна својства имају земљишта у којима доминирају агрегати димензија 0,25 – 10 mm.</s><s>Вучић (1987) истиче како је најмање испаравање са земљишта које има структурне агрегате величине 2 - 3 mm, а највеће када су агрегати 10 - 15 mm.</s><s>Такође, брзина водопропустљивости се смањује са повећањем садржаја распрашених агрегата.</s><s>У пракси је нарочито важна стабилност структурних агрегата ораничног слоја према расплињавању у води, јер плодност земљишта зависи од количине воде у њему, од упијања воде и од учесталости обнављања водних резерви.</s><s>Значај стабилности структурних агрегата је посебно изражен код наводњаваних земљишта, јер упијање воде, стварање покорице и иригациона ерозија зависе од стабилности структурнх агрегата (Вучић, 1987).</s><s>Нестабилна структура смањује инфилтрацију и брзину водопропустљивости земљишта, повећава евапорацију, погоршава аерацију, омогућује стварање покорице и уколико постоје остали услови интензивира појаву ерозије.</s><s>Макроструктурна земљишта, са агрегатима стабилним према расплињавању у води, су мање подложна ерозији, јер је теже преносити структурне макроагрегате него честице и микроагрегате.</s><s>Стабилност агрегата зависи и од брзине продирања воде у агрегате, од степена квашења и бубрења честица (Вучић, 1987).</s><s>Псеудоглеј је земљиште у којем се оглејавање јавља под утицајем површинских вода.</s><s>Стога се ово земљиште назива још и површински-оглејено (Миљковић, 1996).</s><s>На дубини од 30-40 cm налази се непропусни слој за воду, услед чега се вода од падавина на њему задржава.</s><s>Највеће површине псеудоглеја се налазе у западној Србији и Метохији, око 450.000 hа.</s><s>Псеудоглеј спада у ред хидроморфних земљишта и класе псеудоглејних-епиглејних земљишта.</s><s>Примарни псеудоглеј је настао на слојевитим супстратима, док је секундарни псеудоглеј настао из лувисола.</s><s>По механичком саставу А и Eg хоризонти су прашасте иловаче, нестабилне структуре.</s><s>Хоризонт Вg је глиновит, збијен, тешко пропустљив за воду, ваздух и коренов систем биљака (Миљковић, 1996).</s><s>Реакција средине је у горњем делу умерено кисела (рН 5-6), а са дубином киселост опада.</s><s>Потенцијална киселост је висока због присуства слободног Аl јона.</s><s>Садржај хумуса се креће под шумском вегетацијом од 3-5%, а под ораницама испод 3%.</s><s>Степен засићености базама је низак и износи 20-50% (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s><s>Основни проблем за потребе пољопривредне производње ових земљишта су неповољан механички састав (висок удео праха и глине) и изражена текстурна диференцираност који су узрок неповољних водно-ваздушних особина.</s><s>Хемијске особине су неповољне.</s><s>Предност ових земљишта су нижа надморска висина, заравњене површине и апсолутна дубина (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s><s>Смоница је народни назив за земљиште које је црно, глиновито, лепљиво и сјајно као смола на прелому.</s><s>Највише је има у Шумадији, Поморављу, источној Србији и Метохији, укупно око 1 милион хектара (Ћирић, 1984).</s><s>Рељеф је равничарски или благо валовит (од 200-600 m надморске висине) без изражене спољне дренираности.</s><s>Значајан услов образовања смонице је клима, чије је основно обележје смењивање влажног и сувог периода (Миљковић, 2005).</s><s>У сувом периоду супстрат са монтморионитском глином смањује запремину и пуца, при чему се образују клинасте вертикалне пукотине до дубине 1 m и више.</s><s>Уз вертикалне настају и хоризонталне пукотине, па се на тај начин излучују призматични структурни агрегати, што представља типично обележје структуре вертисола.</s><s>У влажном периоду глина бубри и пукотине се затварају, али пошто у дну пукотина сада постоји додатни материјал, он при бубрењу врши додатни бочни притисак на агрегате.</s><s>Једна од специфичности водног режима смоница је да се у кишној сезони најпре влаже дубоки слојеви, захваљујући брзој инфилтрацији воде на дно пукотина (Ћирић, 1984).</s><s>Пропадање површинског земљишта у пукотине и косо исклизавање делова земљишта према површини називају се процесима педотурбације.</s><s>Педотурбација доприноси образовању дубоког хумусног хоризонта (50100 cm) и његовој хомогенизацији (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s><s>Смоница спада у аутоморфна земљишта и класу хумусно акумулативних земљишта.</s><s>То су дубока земљишта, чија апслутна дубина може бити већа од 150 cm.</s><s>Смонице се карактеришу високим садржајем глине, између 50 и 70%, а понекад и више.</s><s>Водно-ваздушне особине смонице су лоше због високог удела капиларних и субкапиларних пора (око 90%).</s><s>Физичка зрелост за обраду траје кратко време (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s><s>Укупна порозност је релативно велика и достиже вредност и до 50 vol. %, при чему знатну превагу имаји микропоре у којима се задржава велика количина воде до 40 vol.% (Миљковић, 2005).</s><s>Хемијска својства су знатно повољнија.</s><s>Смонице могу бити карбонатне и бескарбонатне, а са тим у вези pH вредности се крећу од 6,5-8,0.</s><s>Удео хумуса варира од 2-5%, а код смоница под природном вегетацијом је већи од 7-8%.</s><s>Од адсорбованих катјона доминирају Са и Мg јони (Ћирић, 1984).</s><s>Смонице су потенцијално плодна земљишта, што је одраз њиховог дубоког и хомогеног хумусног хоризонта, међутим физичка и воднофизичка својства су неповољна.</s> <s>Циљ истраживања је био да се одреде морфолошка, водно-физичка и хемијска својства псеудоглеја и смонице.</s><s>Такође, одредиће се агрегатни састав и стабилност структурних агрегата према расплињавању у води.</s> <s>Истраживања су обављена на подручју северног дела западне Србије, које се протеже се од Лознице на западу до Љига на истоку.</s><s>На испитиваним површинама отворено је укупно 6 педолошких профила, од чега 3 на псеудоглеју (П1, П2 и П3) и три на смоници (П4, П5 и П6).</s><s>Са сваке локације узети су узорци у нарушеном и полунарушеном стању.</s><s>Узорци у нарушеном стању коришћени су за анализу механичког састава и хемијских својстава земљишта, а узорци у полунарушеном стању за анализу структуре земљишта.</s><s>Узорци у полунарушеном стању узети су у три понављања при влажности земљишта блиској пољском водном капацитету.</s><s>Узорковање је обављено тако што се бусен земље лаганим притиском прстију уситнио на мање делове величине око 1-2 cm (Бошњак и сар, 2012).</s><s>У овом раду анализирани су узорци узети из ораничног слоја земљишта.</s> <s>Лабораторијска испитивања земљишта урађена су у Лабораторији за педологију и водни режим земљишта Пољопривредног факултета у Новом Саду.</s><s>На узетим узорцима анализирана су хемијска, физичка и водно-физичка својстава земљишта.</s><s>Хемијске анализе обухватале су испитивање следећих својстава земљишта: рН вредност је одређена у суспензији земљишта са Н2О и са 1М КCl потенциометријски помоћу рН-метра,</s> <s>Садржај CaCO3 волуметријски, помоћу калциметра по Scheibler-у, Садржај хумуса методом мокрог спаљивања по Тјурину, Лакоприступачни</s> <s>Лабораторијска испитивања фосфор (P2O5) и лакоприступачни калијум (K2O) одређени су екстракцијом са амонијум лактатом – AL методом.</s><s>Од физичких својстава земљишта испитивани су: Механички састав – одређен је пипет методом, а припрема узорака за анализу са Naпирофосфатом по Тhun-у,</s> <s>Текстурна класа – одређена је на основу класификације по Tommerup-у.</s><s>Суво просејавање одређено је стандардним поступком по методи Савинова (Бошњак и сар., 2012).</s><s>За одређивање стабилности структурних агрегата урађено је мокро просејавање земљишта.</s><s>Према прилагођеној методи Елиота (Elliott, 1986) одмери се 100 g ваздушно сувог земљишта које се навлажи на ситу са отворима 2000 μm тако што се потопи 2 минута у дејонизовану воду на собној температури.</s><s>Фракција 8000-2000 μm је добијена померњем сита кроз воду горе-доле са 30 понављања у току 2 минута прекидањем површине воде са сваким ходом.</s><s>Након тога, агрегати који су остали у ситу се испирају воденим млазом у алуминијумске посуде.</s><s>Агрегати мањих димензија <2000 μm се преносе на наредно сито са мањим промером.</s><s>Просејавање се наставља са мањим бројем вертикалних понављања (20 понављања) за сито промера 250 μm и 10 понављања за сито промера 53 μm.</s><s>Остатак је четврта најситнија фракција.</s><s>Добијени агрегати се суше до апсолутно сувог стања, а затим се утврђује њихова маса.</s><s>Овим поступком су издвојене четири фракције димензија: 8000-2000 μm - крупни макроагрегати, 2000-250 μm - ситни микроагрегати, 250-53 μm микроагрегати, <53 μm - фракција праха и глине.</s><s>За оцену структурности користе се коефицијент структурности и средње масени дијаметар.</s><s>Коефицијент структурности (Ks) се израчунава на основу формуле (Шеин & Гончаров, 2006): где је а садржај макроагрегата величине 0,25 mm до 10 mm, a b je садржај агрегата мањих од Средње масени дијаметар (MWD) је израчунат на основу формуле (Hillel, 2003): где је xi средњи пречник класе стабилних агрегата (μm), а wi масени проценат класе стабилних агрегата у односу на масу укупног узорка.</s> <s>Резултати истраживања су обрађени статистички методом анализе варијансе (АНОВА) коришћењем TIBCO Statistica 14.0.0.15 софтверског програма (TIBCO, 2020).</s><s>Коришћена је “oneway ANOVA” за поређење резултата структурне анализе између два испитивана земљишта.</s><s>Значајност разлика између средина третмана утврђена је Данкановим тестом за праг значајности 5%.</s><s>Резултати статистичке обраде података приказани су на графиконима.</s><s>Значајност разлика анализираних параметара приказана је словним ознакама (различита слова означавају постојање значајних разлика између два типа земљишта).</s> <s>При процени капацитета земљишта да подржи продуктивност усева агрономи су се увек ослањали на познавање физичких и хемијских својстава земљишта, иако је често тешко јасно раздвојити те функције због динамичке, интерактивне природе ових процеса (Schoenholtz et al., 2000).</s><s>Потребе за проценом хемијских својстава земљишта повећане су због растућег интереса произвођача за рационалну примену агротехничких мера, али и због утврђивања последица различитих пракси управљања на квалитет земљишта у односу на одрживост функција агроекосистема.</s> <s>Од хемијске реакције средине зависи правац и интензитет процеса који се одигравају у земљишту.</s><s>Земљишни раствор представља веома динамичну и активну компонету земљишта.</s><s>Стога, екстраховани раствор представља сасвим другу категорију него што је раствор у земљишту, и његов хемијски састав представља само статички приказ тренутног стања (Ћирић, 1984).</s><s>На основу хемијске анализе земљишта уочава се нижа pH вредност псеудоглеја (Tabela 1).</s><s>Активна киселост (pH у води) у просеку за све испитиване профиле износи 5,92 код псеудоглеја што значи да је земљиште умерено кисело према Америчкој класификацији, уз варирање од умерено до слабо киселог.</s><s>Код смонице активна киселост износи 7,04 и неутралне је реакције, уз варирање од слабо киселе до слабо алкалне.</s><s>Супституциона киселост (pH у KCl) код псеудоглеја у просеку износи 4,83, и земљиште се према хемијској реакцији класификује kao веома кисело.</s><s>Супституциона киселост смонице износи 6,15, односно земљиште је слабо киселе реакције.</s><s>Садржај карбоната представља критеријум за поделу земљишта на карбонатна</s> <s>Основна хемијска својства земљишта бескарбонатна.</s><s>На основу садржаја карбоната псеудоглеј и смоница могу се класификовати у подтип бескарбонатних земљишта, осим профила 6 које је средње карбонатна смоница.</s><s>Основна хемијска својства A, p хоризоната испитиваних типова земљишта профила</s> <s>Количина и састав хумусних материја у земљишту има велики утицај на хемијска, физичка и биогена својства земљишта (структуру, водни, ваздушни и топлотни режим земљишта).</s><s>Садржај хумуса не варира значајније код смонице и у просеку износи 2,79 %, а код псеудоглеја 4,09 %.</s><s>На основу садржаја хумуса, а према подели Scheffer-Schachtschabel-а, оба типа земљишта се класификују као умерено хумозна земљишта.</s><s>На основу вредности садржаја укупног азота псеудоглеј је класификован као средње обезбеђен са просечним садржајем од 0,16 %, а смоница је класификована као добро обезбеђена.</s><s>Садржај лако приступачног фосфора код псеудоглеја је у просеку врло низак (мелиоративан), осим код профила 2 где је садржај низак (сиромашан).</s><s>Већи просечни садржај лако приступачног фосфора је утврђен код смонице и класификован је као низак, осим код профила 6 са средње сиромашним садржајем лако приступачног фосфора.</s><s>Садржај лако приступачног калијума код псеудоглеја је у просеку низак (сиромашан), осим код профила 3 где је садржај врло низак (мелиоративан).</s><s>Већи просечни садржај лако приступачног калијума је утврђен код смонице и класификован је као оптималан, уз велика варирања и то од ниског до оптималног.</s> <s>У погледу механичког састава, земљиште представља дисперзну, односно полидисперзну средину, јер су у њој заступљене честице различитих димензија.</s><s>Честице земљишта поред величине, међусобно се разликују по саставу и низу физичких и хемијских својстава, из чега произилази и њихова различита улога у земљишту.</s><s>Од заступљености и односа механичких честица у земљишту зависе карактеристике водног, ваздушног, топлотног и хранидбеног режима земљишта, али и ниво органске материје у земљишту.</s><s>Поред тога, заступљеност појединих механичких елемената је показатељ који указује на могућност формирања структурних агрегата земљишта при одговарајућим условима.</s><s>Класификација Међународног друштва за проучавање земљишта заснована је на принципима поделе честица по Atterberg-у и прихваћена је код нас као основна класификација механичког састава земљишта (Белић и сар., 2014).</s><s>Механички састав и текстурна класа испитиваних типова земљишта приказани су у табели 1. Механички састав указује на хетерогеност испитиваних земљишта.</s><s>Резултати испитивања показују (Tabela 2) да се земљиште испитиваних парцела карактерише нешто тежим механичким саставом.</s><s>Према класификацији Tommerup-a земљиште типа псеудоглеј спада у глиновите иловаче, осим профила 3 који је класификован као прашаста иловача, а земљиште типа смоница спада у иловaсту глину.</s><s>На основу удела појединих фракција уочава се да је крупан песак Важна карактеристика псеудоглеја је јако текстурно диференцирање профила.</s><s>Површински хоризонт је углавном прашаста иловача са више од 40% праха или глиновита иловача.</s><s>За настанaк псеудоглејних земљишта карактеристичан је процес елувијације, односно испирања глине и хумуса и њихова акумулација у илувијалном Bg хоризонту.</s><s>У смоници су елувијалноилувијални процеси сведени на минимум због затварања макропора услед бубрења у влажном стању земљишта те није могућа миграција глине.</s><s>Смоницу карактерише висок садржај глине која бубри у влажном стању и чини земљиште лепљивим и влажним, а у сувом стању је компактна испуцала маса.</s><s>Површински хоризонти смонице припадају углавном глиновитој иловачи, а доњи иловастој глини (Ћирић, 1984; Живковић и сар., 1972).</s> <s>На основу анализе механичког састава уочава се већа варијабилност садржаја глине у површинском слоју псеудоглеја у поређењу са смоницом.</s><s>Такође, површински слој смонице садржи већи удео глине.</s> <s>Проучавању структуре земљишта, као једног од најзначајнијих физичких својстава, поклања се посебна пажња због тога што директно или индиректно утиче на водни, ваздушни и топлотни режим земљишта, а истовремено служи као показатељ његове плодности.</s><s>Да би се успоставила повољна структура потребно је уложити значајне напоре кроз поједине мере обраде, ротацију усева и примену ђубрива.</s><s>Дугогодишња смена усева у плодореду има значајан утицај на формирање структуре земљишта при чему сваки од гајених усева у плодореду даје свој допринос формирању повољне структуре.</s><s>Утицај појединих биљних врста се пре свега манифестује преко броја, квалитета и времена извођења агротехничких мера.</s><s>Нарушавање структуре најчешће настаје због неадекватне обраде земљишта, гажења, смањења садржаја калцијума и органске материје (Шеремешић, 2012).</s><s>Резултати анализе сувог и мокрог просејавања приказани су на графиконима 1 и 2, а средње вредности коефицијента структурности и средње масеног дијаметра на графикону 3.</s> <s>Резултати сувог просејавања показују да оранични слој псеудоглеја има највећи садржај макроагрегата величине >10 mm (31,51%) док је најмања заступљеност агрегата величине мањих Анализа узорака земљишта смонице такође показују највећу заступљеност агрегата величине >10 mm (33,63%) и најмању заступљеност агрегата мањих од 0,25 mm (1,72%).</s><s>Вучић (1964) сматра да без обзира што се са агрономске тачке гледишта оцена структуре не може дати само разматрањем односа појединих фракција структурних агрегата, ипак стоји чињеница да агрегати од 0,25-10 mm условљавају повољна водно ваздушна својства земљишта.</s><s>Статистичка анализа резултата испитивања структуре указује на значајне разлике у садржају агрегата величине 10-5 mm и фракција мањих од 1 mm.</s><s>Иако је садржај агрегата већих од 10 mm већи код псеудоглеја, ова разлика није статистички значајна.</s><s>Статистички значајно већи садржај мањих агрегата, посебно агрегата <0,25 mm указује на већу распршеност псеудоглеја и већу подложност еолској и водној ерозији.</s> <s>Графикон 1. Дистрибуција стуктурних агрегата ораничног слоја псеудоглеја и смонице.</s><s>Вертикалне линије означавају стандардну грешку, а различита слова означавају постојање значајних разлика између два типа земљишта у оквиру једне фракције агрегата.</s><s>Ćirić et al. (2012) наводе да дистрибуција структурних агрегата значајно зависи од типа земљишта, као и од начина његовог коришћења.</s><s>Обрада земљишта, упркос њеном циљу да створи оптималну структуру земљишта за развиће биљака, заједно са нерационалним наводњавањем и ђубрењем често узрокују погоршање структуре земљишта.</s> <s>У циљу агрономске оцене структуре обрачунава се коефицијент структурности (Ks), као показатељ структурног стања земљишта, а који се израчунава из односа процентуалног садржаја мезоагрегата величине 0,25-10 mm и суме мегаагрегата >10 mm и микроагрегата <0,25 mm (Гајић, 2006) добијених сувим просејавањем.</s><s>Према Шеин-у (2001, цит.</s><s>Gajic et al., 2014) уколико је коефицијент структурности већи од 1,5 земљиште има добру структуру, ако је између 1,5 и 0,67 задовољавајућу и ако је мањи од 0,67 земљиште има незадовољавајућу структуру.</s><s>Добијени резултати указују на добру структуру испитиваних земљишта.</s><s>Вредност коефицијента структурности псеудоглеја је 1,80, а смонице 1,85 (граф.</s><s>3).</s><s>Поређењем коефицијента структурности псеудоглеја и смонице нису утврђене статистички значајне разлике.</s> <s>Повољан агрегатни састав добијен сувим просејавањем често није довољан да би се земљиште назвало структурним.</s><s>Објективни увид у квалитет структуре земљишта даје анализа стабилности структурних агрегата према расплињавању у води.</s><s>Према класификацији Качинског стабилност макроагрегата према расплињавању у води је изузетно висока ако је процентуални садржај агрегата већих од 0,25 mm након мокрог Садржај агрегата (%)</s> <s>Средњи масени дијаметар просејавања, већи од 75%, одлична 65-75%, добра 40-60%, задовољавајућа 30-40%, средња 2030%, незадовољавајућа 10-20% и нестабилна ако је мањи од 10%.</s><s>Резултати мокрог просејавања земљишта показују да је најмањи садржај агрегата псеудоглеја био у фракцији 8000-2000 µm (9,88 %), а највећа заступљеност агрегата након мокрог просејавања Анализом мокрог просејавања узорака земљишта смонице је утврђена најмања заступљеност агрегата величине <53 µm (6,45 %). и највећа заступљеност агрегата 2000-250 µm (48,86 %).</s><s>Процентуални садржај агрегата већих од 0,25 mm је 61,95 % код псеудоглеја и код смонице 82,06 %.</s><s>На основу класификације Качинског стабилност макрагрегата према расплињавању у води у ораничном слоју преудоглеја је одлична, а код смонице је изузетно добра.</s><s>Графикон 2. Стабилност стуктурних агрегата ораничног слоја псеудоглеја и смонице.</s><s>Вертикалне линије означавају стандардну грешку, а различита слова означавају постојање значајних разлика између два типа земљишта у оквиру једне фракције агрегата.</s><s>Статистичком анализом утврђене су значајне разлике у садржају агрегата између псеудоглеја и смонице, осим код агрегата величине 2000-250 µm.</s><s>Анализа указује на већи садржај мањих, нестабилнијих фракција као и мањи садржај већих, стабилнијих фракција агрегата преудоглеја у поређењу са смоницом.</s><s>Дистрибуција стуктурних агрегата према расплињавању у води указује на мању стабилност ораничног слоја псеудоглеја.</s><s>Структурно стање (облик, величина) и стабилност структурних агрегата су кључни чиниоци плодности земљишта који знатно утичу и на одрживост биљне производње (Amezketa, 1999; Bronick and Lal, 2005).</s><s>Добра структура земљишта зависи од присуства агрегата величине 1 до 10 mm, који остају стабилни и након обраде и квашења.</s><s>Земљиште, посебно у условима наводњавања, је изложено већем степену дејства воде које може изазвати нежељене последице у одређеном степену (Бошњак, 1999).</s><s>У условима наводњавања деторијација земљишта је последица неправилне експлоатације система за наводњавање и примене воде лошег квалитета.</s> <s>Средњи масени дијаметар (МWD) указује на расподелу величине агрегата и у суштини је мера стабилности макроагрегата пошто агрегати који су остали на сваком ситу морају бити стабилни на процес влажења.</s><s>Средњи масени дијаметар представља добар показатељ промене стабилности структуре.</s><s>Вредности средње масеног дијаметра структурних агрегата је 1,12 код псеудоглеја и 2,23 код смонице (граф.</s><s>3).</s><s>Утврђена је значајно већа вредност средње масеног дијаметра код смонице што указује на већу стабилност структурних агрегата према расплињавању у води.</s><s>Degryze et al. (2004) истиче да су вредности МWD под великим утицајем начина коришћења земљишта.</s><s>На величину МWD највише утиче садржај крупних макроагрегата, чија је заступљеност на ораницама условљена природним педопроцесима, начином коришћења земљишта и начином обраде земљишта (Ćirić et al., 2012).</s> <s>Графикон 3. Вредности коефицијена структурности (Ks) и средње масеног дијаметра (MWD).</s><s>Вертикалне линије означавају стандардну грешку, а различита слова означавају постојање значајних разлика између два типа земљишта.</s> <s>На основу заступљености појединих фракција механичких честица може се закључити да испитивани површински слој земљишта припада глиновитим иловачама код псеудоглеја и иловастим глинама код смонице.</s><s>Површински слој смонице садржи нешто већи удео глине.</s><s>На основу резултата сувог просејавања може се закључити да површински слој смонице има бољу структуру од псеудоглеја.</s><s>Мањи садржај агрегата 10-5 mm, као и већи садржај мањих агрегата, посебно агрегата <0,25 mm указује на већу распршеност псеудоглеја и већу подложност еолској и водној ерозији.</s> <s>Дистрибуција агрегата добијена мокрим просејавањем указује на мању стабилност ораничног слоја псеудоглеја према расплињавању у води.</s><s>Анализом мокрог просејавања утврђен је већи садржај мањих, нестабилнијих фракција.</s> <s>Коефицијент структурности указује на добру структуру испитиваних земљишта.</s><s>Средњи масени дијаметар је значајно мањи код псеудоглеја, те се може закључити да је структура псеудоглеја мање стабилна под утицајем воде у поређењу са смоницом.</s><s>Основна хемијска својства се разликују у зависности од локалитета.</s><s>Псеудоглеј има нижу pH вредност и спада у умерено кисела земљишта, док је pH вредност смонице око неутралне реакције.</s><s>Оба типа земљишта класификована су у бескарбонатна, а на основу садржаја хумуса као умерено хумозна земљишта.</s><s>Псеудоглеј је класификован као средње обезбеђен, а смоница као добро обезбеђена азотом.</s><s>Утврђен је мањи садржај лако приступачног фосфора и калијума код псеудоглеја, при чему је на појединим локалитетима садржај лако приступачног фосфора и калијума врло низак (мелиоративан).</s> <s>Добијени резултати указују на већи ризик од ерозије код псеудоглеја, ниску производну способност и неопходност примене одговарајућих мелиоративних мера.</s><s>Производни потенцијал смонице може доћи до изражаја применом рационалног ђубрења и наводњавања.</s> <s>Средства за реализацију резултата истраживања обезбеђена су од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја РС, на основу уговора о реализацији и финансирању научноистраживачког рада у 2022. години (уговор 451-03-68/2022-14/200117).</s> <s>Schoenholtz, S.H, Van Miegroet, H., Burger, J. A. (2000).</s><s>A review of chemical and physical properties as indicators of forest soil quality: challenges and opportunities.</s><s>Forest Ecology and Management, Шеремешић, С. (2012).</s><s>Утицај система ратарења на својства органске материје чернозема.</s><s>Докторска дисертација, Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет.</s><s>Вучић, Н. (1964).</s><s>Водне особине чернозема и ливадске црнице и њихов значај за наводњавање на иригационом подручју Бачке.</s><s>Савремена пољопривреда, Посебна издања 1. Вучић, Н. (1987).</s><s>Водни, ваздушни и топлотни режим земљишта.</s><s>Војвођанска академија наука и уметности.</s> <s>УВОД и ЦИЉЕВИ: Структура земљишта представља једну од његових најважнијих карактеристика.</s><s>Има велики утицај на водни, ваздушни, топлотни режим на хемијске и биолошке особине земљишта, на пораст корена и погодност земљишта за обраду.</s><s>Хумусне материје утичу на ток многих хемијских, физичких и биолошких процеса.</s><s>У овај студији посебна пажња посвећена је хумусу у земљишним агрегатима.</s> <s>МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: Циљ истраживања је да се утврди да ли различити типови земљишта утичу на његове особине, првенствено у погледу садржаја хумуса у структурним агрегатима земљишта.</s><s>Истраживања су вршена на територији западне Србије, отворени педолошки профили налазе се у сливовима река Дрине, Тамнаве и Колубаре.</s><s>За потребе истраживања отворено је 6 педолошких профила, 3 су флувисола и 3 хумофлувисола.</s><s>Узорци су узети са дубине од 0-30 cm.</s><s>РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: Поређењем садржаја структурних агрегата код испитиваних типова земљишта утврђено је да код типа хумофлувисол има значајно више агрегата величине од 8000 до 2000 µm, док значајно мање има агрегата мањих од 53µm.</s><s>Средњи масени дијаметар (МWD) код хумофлувисола је значајно већи (1,42mm) док је код флувисола (0,81mm), што указује на значајно већу отпорност структурних агрегата хумофлувисола.</s><s>Садржај хумуса у свим агрегатним фракцијама хумофлувисола је већи, значајно више хумуса има код фракција 8000-2000µm и < 53 µm.</s><s>Резултати истраживања указују да садржај хумуса утиче на стаблиност структурних агрегата земљишта.</s> <s>Земљиште јe површински растресити слој земљине коре, настало као резултат заједничког утицаја педогенетских чинилаца: геолошке подлоге, климе, рељефа, органског света и времена (Миљковић,1996).</s><s>Формирање земљишта је дуготрајан процес, те се може сматрати да је оно необновљив ресурс јер је за стварање слоја дебљине 2,5 cm потребно око 500 година (Благојевић, 2012).</s><s>У процесу деградације земљишта промене су привидно мале, са аспекта људске генерације, што смањује потребну пажњу и одлаже правовремено преузимање мера за заустављање деструктивних процеса (Вукадиновић, 2018).</s><s>Човек утиче на земљиште, пре свега обрадом, избором плодореда и усева, ђубрењем, применом пестицида и мелиорацијама.</s><s>Као последица наведених активности човека може доћи до значајног смањења садржаја хумуса у земљишту, кварења структуре, смањења порозности услед збијености земљишта, а самим тим и смањења производне способности земљишта.</s><s>Са агрономског становишта структура земљишта заузима централно место у односу на на остале физичке особине земљишта.</s><s>Има велики утицај на водни, ваздушни, топлотни режим на хемијске и биолошке особине земљишта, на пораст корена и погодност земљишта за обраду.</s><s>Она је индикатор плодности земљишта и показатељ његове продуктивности (Белић и сар., 2014).</s><s>Од свих типова структуре, најповољнија је мрвичаста структура чији структурни агрегати, крупнији и ситнији, немају одређени геометријски облик, али њихова храпава површина онемогућује слепљивање агрегата у збијеној масу и таква структура одржава растресито стање земљишта (Ћирић, 1991).</s><s>У процесу распадања изумрлих биљних и животињских остатака ствара се веома битна органска материја–хумус, која је најзначајнија за плодност земљишта (Миљковић, 2005).</s><s>Органски део земљишта представља сложен систем материјалa изразито динамичког карактера.</s><s>Ово је резултат непрекидног прилива органских материја у земљиште и њихове непрекидне трансформације.</s><s>Један део органских материја се одмах минерализује, док се други део постепено трансформише и претвара у нову специфичну творевину познату под именом хумус (Белић, и сар., 2014).</s><s>Количина и састав хумусних материјала у земљишту има велики утицај на хемијска, физичка и биогена својства земљишта (структуру, водни, ваздушни и топлотни режим земљишта).</s><s>Хумусне материје у ширем смислу, утичу на ток процеса у земљишту, каo и на већину његових особина, укључујући и плодност.</s><s>Хумусне материје утичу на ток многих хемијских, фиичких и биолошких процеса у земљишту, (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s> <s>Алувијално земљиште (флувисол) спада у ред хидроморфних земљишта, класу неразвијених са грађом профила (A)-G или (A)-C. Процеси педогенезе су слабо изражени због младости наноса или због тога што седиментација превладава педогенезу (Белић и сар., 2019).</s><s>Простире се у долинама река Дунава, Саве, Тисе, Мораве, Дрине и др. У Србији се процењује да их има око 500.000 ha (Дугалић и Гајић, 2012).</s><s>Алувијална земљишта настају дуж водотока, у приобалној зони полоја где поплавне воде сортирају и таложе грубљи, песковити материјал (Миљковић, 1996).</s><s>Услед описаног временског и просторног варирања услова таложења, профил флувисола се карактерише већим бројем наноса (С1, С2, С3… геолошког супстрата) и иницијалним површинским (А) хоризонтом.</s><s>Број наноса, њихов механички састав и њихове комбинације могу бити неограничено велике (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s><s>Физичке особине флувисола зависе од броја наноса, њихове дебљине, текстуре, хемијског и минералног састава и узајамног поретка наноса.</s><s>Карактерише их различит гранулометријски састав у зависности од јачине поплавних вода, а педогенеза ових земљишта је прекидана плавним водама и седиментацијом новог наноса (Шкорић и сар., 1985).</s><s>Хемијска својства: флувисоли су углавном карбонатни и садрже више од 5% карбоната.</s><s>Садржај хумуса је најчешће мали, од 1-2%, а у песковитим подтиповима и испод 1%.</s><s>Њихова еколошко-производна вредност варира од топографије.</s><s>Нема правилности у распореду карбоната у профилу.</s><s>Садржај лакоприступачног фосфора варира (нпр. у Војводини 4-24 mg у 100 g земљишта), док приступачног калијума има довољно осим у песковитим варијететима (Миљковић, 2005).</s><s>Флувисоли имају углавном повољне физичке и хемијске особине.</s><s>Међутим, њихове еколошке особине зависе у великој мери од режима плављења и режима подземних вода.</s><s>Хумофлувисол се среће у долинама наших великих река, заузимајући углавном средишњи део речне терасе.</s><s>У Србији је картирано преко 400.000 ha под овим типом земљишта.</s><s>Образују се у плавним речним долинама, и то најчешће у њиховом централном делу, затим на ниским лесним заравнима и терасама. (Ћирић, 1991).</s><s>Процес хумификације се интензивира након подизања одбрамбених насипа.</s><s>Дебљина хумусног хоризонта, као и његова количина и квалитет зависе од тога да ли се акумулација хумуса врши у карбонатној или бескарбонатној средини.</s><s>Процеси оглејавања се одвијају на дубини испод 1 m где настаје глејни G хоризонт.</s><s>Између хумусног и глејног хоризонта налази се хоризонт С, без изразитијих знакова оглејавања (Миљковић, 1996).</s><s>Грађа профила хумофлувисола је А – C – G. Хумофлувисол је мање слојевит од флувисола и имају развијен хумусни хоризонт. (Ђорђевић, Радмановић, 2016).</s><s>Физичке особине: према текстури су најчешће теже иловаче које имају добар водно-ваздушни режим.</s><s>У току лета када је мање атмосферског талога, вода се капиларно диже од подземне воде до зоне ризосфере услед чега биљке мање трпе од суше (Миљковић, 1996).</s><s>Хемијске особине хумофлувисола: хумуса има је најчешће од 3 – 5%, а под шумском вегетацијом 6 – 7%.</s><s>Карбонатне ливадске црнице су неутране до слабо алкалне реакције, а бескарбонатне неутралне до слабо киселе реакције.</s><s>Највећи део хумофлувисола спада међу најплоднија земљишта и веома је повољно за производњу ратарских и повртарских култура (Ђорђевић и Радмановић, 2016).</s> <s>Задатак истраживања је био да се на основу теренских и лабораториских испитивања утврде и испитају морфолошка, физичка и хемијска својства различитих типова земљишта.</s><s>Након узимања узорака земљишта и лабораторијских анализа добијене резултате о особинама различитих типова земљишта смо поредили.</s> <s>Циљ истраживања је да се помоћу наведених испитивања утврди како различити типови земљишта утичу на његове физичке и хемијске особине Првенствено у погледу садржаја хумуса у структурним агрегатима земљишта, тј. да ли постоји значајна разлика измеђи испитиваних својстава два типа земљишта.</s> <s>Истраживања су вршена на територији западне Србије, отворени педолошки профили налазе се у сливовима река Дрине, Тамнаве и Колубаре.</s><s>Истраживањем је обухваћено 6 педолошких профила.</s><s>3 педолошка профила припадају типу земљишта хумофлувисол, 3 профила типу земљишта флувисол.</s> <s>Слика 1. Истраживано подручје са локацијама отворених педолошких профила.</s><s>Са сваке локације су према плану истраживања узети узорци у нарушеном и полунарушеном стању за даља лабораторијска истраживања.</s><s>Узорци су узети из ораничног слоја чија је дубина варирала од 20 до 25 cm дубине.</s><s>Локалитети са којих су узети узорци лоцирани су помоћу GPS уређаја (Слика 1).</s><s>Узорци земљишта донесени са терена су сушени на собној температури у слоју дебљине 1 до 2 cm до ваздушно сувог стања.</s> <s>Лабораторијска испитивања земљишта урађена су у Лабораторији за педологију и водни режим земљишта Пољопривредног факултета у Новом Саду.</s><s>Методе за одређивање физичких својстава земљишта Механички састав – одређен је пипет методом, а припрема узорака за анализу са Na пирофосфатом по Тhun-у;</s> <s>Одређивање текстурне класе – извршено је на основу класификације по Tommerup-у; Стабилност структурних агрегата (мокро просејавање) – по прилагођеној методи Елиота Средњи масени дијаметар (MWD) је израчунат на основу формуле (Hillel, 2003): где је xi средњи пречник класе стабилних агрегата (μm), а wi масени проценат класе стабилних агрегата у односу на масу укупног узорка.</s><s>Методе за одређивање основних хемијских својстава земљишта рН вредност је одређена у суспензији земљишта са Н2О потенциометријски, помоћу рНметра;</s> <s>Садржај CaCO3 волуметријски, помоћу калциметра по Scheibler-у; Укупни Corg методом мокрог спаљивања (Tyurin, 1931) у модификацији (Simakov, 1957); Лакоприступачни фосфор (P2O5) одређен је екстракцијом са амонијум лактатом – AL методом;</s> <s>Статистичка анализа података је урађена методом анализе варијансе (ANOVA).</s><s>Фишеров НЗР тест (Fisher's LSD test) је коришћен за поређење средњих вредности испитиваних величина за p <0,05 ниво значајности.</s> <s>Mеханички састав земљишта један је од најважнијих показатеља којим се агрономи требају водити у циљу одабира агротехничких мера.</s><s>Он је тај који одређује плодност земљишта.</s><s>Од заступљености и односа механичких честица у земљишту зависе карактеристике водног, ваздушног, топлотног и хранидбеног режима земљишта, али и ниво органске материје у земљишту.</s> <s>Резултати испитивања (Табела 1.) показују да се земљиште са испитиваних парцела карактерише нешто тежим механичким саставом где по класификацији Tommerup-a земљиште припада глиновитим иловачама и песковитим иловачама.</s><s>На основу удела појединих фракција уочава се да је крупан песак заступљен од 0,60-5,60%, удео ситног песка је од 25,74-67,84%, удео На основу анализе механичког састава уочава се да се узорци земљишта у значајној мери разликују по локалитетима, али и појединачним поређењем.</s><s>Веће варирање је примећено код удела праха и ситног песка.</s> <s>Са агрономског становишта структура има велики утицај на водни, ваздушни, топлотни режим на хемијске и биолошке особине земљишта, на пораст корена и погодност земљишта за обраду.</s><s>Она је индикатор плодности земљишта и показатељ његове продуктивности.</s><s>Одржавање повољне структуре земљишта има за циљ постизање високих и стабилних приноса биљака (Белић и сар., 2014.).</s><s>У свим земљиштима у процесу педогенезе ствара се карактеристична структура која се при коришћењу земљишта у биљној производњи може погоршати или побољшати.</s><s>У интензивној производњи може бити изложена негативном дејству механизације и атмосфералија што указује да дистрибуција структурних агрегата значајно зависи од типа земљишта, као и од начина његовог коришћења.</s> <s>Резултати мокрог просејавања земљишта (графикон 1.) су показали да је најмање агрегата хумофлувисола добијено у фракцији <53 µm (9,75 g), док је најмање агрегата флувисола добијено у фракцији 8000-2000 µm (6,62 g).</s><s>Највећа заступљеност агрегата након мокрог просејавања слоја 0-30 cm је била код фракција 2000-250 µm код оба типа земљишта.</s><s>Значајне разлике утврђене су код фракција 8000-2000 µm и <53 µm, док код остале две фракције нису утврђене значајне разлике.</s> <s>Графикон 1. Стабилност стуктурних агрегата ораничног слоја хумофлувисола и флувисола.</s><s>Различита слова означавају постојање значајних разлика између два типа земљишта у оквиру једне фракције агрегата.</s> <s>Средњи масени дијаметар (МWD) се обично користи за изражавање стабилности агрегата јер указује на расподелу величине агрегата и у суштини је мера стабилности макроагрегата Средњи масени дијаметар представља добар показатељ промене стабилности структуре.</s><s>Статистичком анализом вредности средњег масеног дијаметара MWD код типа земљишта хумофлувисол износи 1,42 mm што је значајно више него код типа флувисола 0,81mm, што указује на већи садржај крупнијих стабилних агрегата, одностно већу отпорност на расплињавање у води агрегата хумофлувисола у односу на флувисол.</s><s>Претпоставља се да је уочена доминација макроагрегата (>250 µm ) код хумофлувисола последица утицаја органске материје на цементацију агрегата, док је код флувисола мање органске материје па самим тим и мање агрегата (>250 µm ).</s><s>Shein et al.</s> <s>Графикон 2. Вредности средње масеног дијаметра (MWD).</s><s>Различита слова означавају постојање значајних разлика између два типа земљишта.</s> <s>Хемијска својства земљишта, директно и индиректно, одређују ниво и динамику органске материје земљишта.</s><s>Због тога промене основних хемијских својстава земљишта су једна од најважнијих показатеља потенцијала за очување нивоа органског угљеника и стања у ком се земљиште налази.</s><s>На основу добијених агрохемијских анализа (Табела 2.) видимо да је pH вредност од 6,57-7,31 код хумофлувисола, што значи да је земљиште неутрално до слабо алкално.</s><s>Код флувисола pH се креће од 5,03-6,24, што значи да је земљиште киселог до слабо киселе реакције (pH у KCl).</s><s>На основу садржаја CaCO3, закључујемо да је земљиште бескарбонатно осим код два профила земљишта (п1/1, п3/24) где је земљиште слабо и средње карбонатно.</s><s>Садржај хумуса варира од 1,94-4,37%.</s><s>На основу добијених резултата дошли смо до закључка да је код хумофлувисола заступљен већи садржај хумуса у односу на флувисол.</s><s>Садржај азота се креће од 0,123-0,260 mg/100g. Код хумофлувисола садржај азота је од 0,153-0,260 mg/100g и земљиште је средње обезбеђености азотом, а код флувисола садржај азота је од 0,123-0,152 mg/100g и земљиште је средње обезбеђености азотом као и код хумофлувисола.</s><s>Нешто већи садржај азота је код хумофлувисола него код флувисола.</s><s>Садржај P2O5 код испитиваних профила је јако варирао од 3,57-50,23 mg/100g. Код хумофлувисола садржај P2O5 се креће од 7,81-39,24 mg/100g. Код профила п1/1 и п3/24 садржај P2O5 је низак, а код профила п2/19 садржај P2O5 је висок (претерано обезбеђен).</s><s>Код флувисола садржај P2O5 се креће од 3,57-50,23 mg/100g. Код профила п4/14 садржај P2O5 је веома низак, код профила п5/17 је низак, а код профила п6/35 је штетан и треба изоставити ђубрење на дужи период</s> <s>Садржај K2O код испитиваних профила се креће од 2,60-22,78 mg/100g. Код хумофлувисола садржај K2O је од 2,60-22,78 mg/100g. Код профила п1/1 садржај калијума је низак, код профила п2/19 садржај калијума је оптималан, а код профила п3/24 садржај калијума у земљишту је веома низак.</s><s>Код флувисола садржај K2O се креће у распону од 2,60-19,55 mg/100g. Код профила п4/14 садржај калијума у земљишту је веома низак, код профила п5/17 садржај калијума је низак а код профила п6/35 садржај калијума је оптималан, средње обезбеђен.</s> <s>Табела 2. Основна хемијска својства A, p хоризоната испитиваних типова земљишта Садржај органске материје (хумуса) у земљишту Стабилност органске материје земљишта условљена је хемијском природом органске материје, а органска материја учествује у формирању стабилних структурних агрегата земљишта(Travnikova et al., 2002) Испитивање садржаја органске материје по фракцијама (графикон 3.) показује да се у фракцијама величине 8000-2000 µm налази највећи садржај органске материје и да се са смањењем величине фракција смањује и њен садржај.</s><s>Поређењем садржаја органске материје по фракцијама закључује се да је у свим фракцијама утврђен већи садржај органске материје хумофлувисола у односу на флувисол.</s> <s>Анализа садржаја органске материје за фракцију величине 8000- 2000µm, показује да садржај органске материје код хумофлувисола износи 3,46 %, док код флувисола садржај органске материје је 2,26%.</s><s>Садржај органске материје за фракцију величине 2000-250 µm показује такође да је садржај органске материје већи код хумофлувисола, који износи 3,13%, него код флувисола код кога је садржај органске материје 2,07%.</s><s>Садржај органске материје за фракцију величине 25053 µm код флувисола износи 2,69% док је код флувисола садржај органске материје 1,58%.</s><s>На основу анализе садржаја органске материје за фракцију < 53 µm, показује нам да је проценат органске материје већи код хумофлувисола који износи 2,07% док код флувисола износи 1,25%.</s><s>Графикон 3. Садржај хумуса по фракцијама земљишта.</s><s>Вертикалне линије означавају стандардну грешку, а различита слова означавају постојање значајних разлика између садржаја хумуса у датој фракцији између два типа земљишта</s> <s>На испитиваним парцелама земљиште је нешто тежег механичког састава.</s><s>По класификацији Tommerup-a земљиште припада глиновитим иловачама и песковитим иловачама.</s><s>Резултати мокрог просејавања земљишта су показали да је најмање агрегата добијено у најкрупнијој фракцији 8000-2000 µm и фракцији <53 µm, а највише код фракције 2000-250 µm.</s><s>Узорци земљишта након мокрог просејавања показују да на пацелама хумофлувисола има више агрегата величине 8000-2000 µm и 2000-250 µm у односу на парцеле флувисола.</s><s>Основна хемијска својства су у већој мери била условљена локалитетом.</s><s>Поређењем хумофлувисола и флувисола, утврђено је да је садржај органске материје знатно већи код хумофлувисола у односу на флувисол у свим фракцијама стабилних агрегата.</s><s>На појединим испитиваним профилима земљишта садржај фосфора може ограничавати пољопривредну производњу док код калијума то није случај.</s><s>Што се тиче азота у земљишту можемо рећи да је земљиште средње обезбеђености азотом код оба типа земљишта.</s><s>Анализа садржаја органске материје по фракцијама након мокрог просејавања показује да се у фракцијама величине 8000-2000 µm налази највећи садржај органске материје и да се са смањењем величине фракција смањује и њен садржај.</s><s>Код хумофлувисола све фракције, у погледу садржаја хумуса припадју категорији умерено хумусних, док су код флувисола фракције од 8000-2000 µm и 2000-250 µm припадају умерено хумусним, док су фракције мање од 250 µm припадале категорији слабо хумусних.</s> <s>Добијени резултати са испитиваних профила земљишта указују да су парцеле на којима је заступљен тип земљишта флувисол осетљивије на интензивну пољопривредну производњу у односу на оне на којима је заступљен хумофлувисол.</s><s>Стога, неопходно је перманетно прилагођавање система производње земљишним ресурсима уз одабир одговарајућих оруђа за обраду и ђубрива.</s> <s>kisloti.</s><s>Počvovedenie, Moskva. земљишта на територији градова Лозница и Ваљево и општина Мионица, Лајковац и Коцељева на процес ацидификације у Републици Србији, са мерама за побољшања, Елаборат, Нови Сад</s> <s>Широким увођењем ГПС и ГИС технологије у пољопривреду отворило је врата новом начину прикупљања, обраде и анализе података.</s><s>Паралелно са увођењем алата у прецизну пољопривреду, развијале су се технике које ће моћи да манипулишу геореференцираним подацима.</s><s>У том смислу, главно помагало јесу геостатистички методи моделовања просторне структурности (кригинг/кокригинг) и међусобне повезаности мерења у функцији просторне дистанце.</s><s>У овом раду циљ је био да се сагледа могућност унапређења просторног предвиђања земљишног својстава које је оцењено из релативно малог узорка по стандардној лабораторијској методи коришћењем допунске променљиве добијене блиском детекцијом са великом просторном резолуцијом.</s><s>Мерење је обављено на пролеће 2021. године на земљишту типа карбонатни чернозем.</s><s>Садржај глине процењен је из 13 узорака узетих у различитим локацијама према претходно утврђеним производним зонама.</s><s>Електромагнетна проводљивост је мерена у ходу и добијен је скуп од 3300 података.</s><s>За интерполацију података коришћена је техника кригинг и више факторијални кокригинг.</s><s>На основу резултата може се закључити да је кокригинг интерполација допринела одређеном побољшању квалитета предвиђања параметра садржаја глине.</s><s>Прменом кокригинг интерполације смањена је просечна грешка предвиђања са 1,08 на 0,88 што одговара релативном смањењу од око 10%.</s><s>Такође, на основу оценитеља RMSStE може се констатовати да је кокригигн модел (RMSStE=0,92) ближи идеалној вредности 1 у односу на основни кригинг (RMSStE=0,57) за садржај глине, чиме је остварен помак ка непристрасности модела са коришћењем одатне променљиве.</s> <s>Геостатистика је грана статистике која се користи за извођење просторног предвиђања када су доступни геопросторни подаци (регионализоване променљиве) који се односе на једно или више својстава (Oliver и Webster, 2014).</s><s>Кригинг и кокригинг су технике које се користе за предвиђање у геостатистици (познате и као просторна статистика).</s><s>Ове технике су генерализовани облици једнофакторијалних</s> <s>заснованих геореференцираним подацима, који често имају просторну зависност.</s><s>Геостатистика се користи у многим областима, као што су екологија, геологија, метеорологија, рударство и пољопривреда.</s><s>У неким применама ових области, вишеструке променљиве се мере на свакој локацији региона од интереса.</s><s>На пример, у пољопривреди када се ради узорковање земљишта, најчешће се добијају подаци о садржају неколико основних хемијских једињења која биљка најинтензивније усвајa (K2O, P2O5, NO3−/NH4+), pH реакцији, садржају органске материје, итд.</s><s>Често постоје два или више процеса који диктирају просторну дистрибуцију одређене појаве.</s><s>На пример, биомаса може бити повезана са надморском висином и влагом у земљишту.</s><s>Ако је овај однос познат, могуће је користити кокригинг за предвиђање биомасе на основу података о надморској висини или влажности.</s><s>Могу се користити измерене вредности биомасе као први скуп података, надморску висину као други сет података, а влажност земљишта као трећи скуп података.</s><s>Могуће је уклопити различите моделе вариограма у сваки скуп података јер сваки од поменутих скупова показује другачију просторну структуру.</s><s>На пример, сферни модел би могао најбоље одговарати надморској висини, експоненцијални модел би могао најбоље одговарати влажности земљишта, а комбинација модела би могла најбоље одговарати биомаси.</s><s>Модели се затим могу комбиновати на начин који најбоље одговара структури података.</s><s>Међутим, понекад не познајемо узрочне везе фактора који одређују просторну структуру неке појаве.</s><s>Претпоставимо да постоје две различите структуре у подацима и да их један модел нецће добро описати.</s><s>Може се моделирати вариограм са два одвојена модела (нпр. сферни и експоненцијални) и комбиновати их у један модел.</s><s>Кокригинг користи информације о неколико типова променљивих.</s><s>Главна променљива од интереса је Z1, а аутокорелација за Z1 и унакрсне корелације између Z1 и свих осталих типова променљивих се користе за боља предвиђања.</s><s>Кокригинг захтева много више процена, што укључује процену аутокорелације за сваку променљиву, као и све унакрсне корелације.</s><s>Теоретски, не може се остварити лошији резултат од кригинга заснованог на једној променљивој, јер, ако не постоји унакрсна корелација између основног и додатног скупа података, може се искористити аутокорелација за основни скуп.</s><s>Међутим, сваким проширивањем скупа података када се процењују параметри аутокорелације, уноси већу варијабилност модела, тако да добитак у прецизности предвиђања можда неће бити на очекиваном нивоу.</s><s>Кокригинг геостатистички метод интерполације омогућава укључивање секундарне променљиве у процес мапирања земљишта у циљу поузданијег предвиђања примарне променљиве за коју постоји мали број узорака.</s><s>Мали број узорака примарне променљиве може бити последица скупе или дуготрајне процедуре која захтева ангажовање обимних финансијских или људских ресурса.</s><s>Претпоставка је да ако постоји одређена релација односа између примарне и секундарне променљиве, тада се секундарна за коју имамо довољан број просторних узорака може искористити за боље процењивање примарног параметра у деловима где је изостало узорковање.</s><s>Досадашња пракса узимања малог броја узорака (нпр. 1 узорак по хектару) има своју економску позадину, међутим то нема никакве везе са решавањем проблема варијабилности у пољу (Godwin и Miller 2003).</s><s>Додатни подаци који се могу добити у великом</s> <s>располагању пољопривредницима су: електрична проводљивости (ECa), слике добијене даљинским снимањем, подаци са монитора приноса, механички отпор земљишта и дигитални модел висина (DEM).</s><s>Goovaerts (1997) је у својим радовима описао све технике укључивања секундарне променљиве у ординарни кригинг, односно кокригинг технику.</s><s>Ова техника је широко прихваћена у области прецизне пољопривреде.</s><s>На пример, Dobermann и Ping (2004) су поредили тежину различитих техника за унапређење мапа приноса употребом информација са даљински снимљених фотографија.</s><s>Ge et al. (2007) су проучавали регресиони кригинг са видљивим и инфрацрвеним спектром ради процене особина земљишта.</s><s>Регресиони кригинг су употребљавали Kravchenko et al. (2005) са топографским подацима и подацима о приносу ради унапређења процеса предвиђања угљеника у земљишту.</s><s>Triantafilis et al. (2001) су применили кокригинг и податке електричне проводљивости ради процене салинитета земљишта.</s><s>Lesch i Corwin (2008) су комбиновали електричну проводљивост и даљиски снимљене фотографије ради бољег предвиђања карактеристика земљишта.</s><s>Baxter и Oliver (2005) су користећи регресиони кригинг са подацима о висини терена унапредили предикцију садржаја азота у земљишту.</s><s>Vitharana et al. (2006) су користећи кокригинг за унапређење процеса мапирања карактеристика земљишта комбиновали податке електричне проводности и информације о терену.</s><s>Циљ ове студије био је да се сагледа могућност унапређења просторног предвиђања земљишног својстава које је оцењено из релативно малог узорка по стандардној лабораторијској методи коришћењем допунске променљиве добијене блиском детекцијом са великом просторном резолуцијом.</s> <s>Теренско мерење је спроведено 2021. године на приватном газдинству на земљишту типа карбонатни чернозем, лоцирано у северном делу Републике Србије (географска локација: макропора и 30% микропора.</s><s>Изабрана парцела се користи за конвенционалну производњу ратарских усева у плодосмени пшеница–кукуруз–соја.</s><s>Мерење електромагнетне проводљивости (ECa) земљишта је обављено 7 дана након сетве меркантилног кукуруза помоцћу сонде EM-38 MK2 (Geonics Ltd., Mississauga, Ont., Kanada, слика 1).</s><s>ECa снимање је обављено ради одређивање зона продуктивности земљишта и накнадно планирање узорковања.</s><s>Одређивање локације и елевације је обављено помоћу ДГПС пријемника који је био прикачен на сонду EM38.</s><s>Узимање узорака земљишта је одложено 14 дана након снимања ECa.</s><s>Да би се проценила текстура и текстурни садржај, узорци земљишта су ископани на 13 локација које су позициониране у центру сваке од продуктивних зона.</s><s>Растојање имеђу локација узорковања земљишта је од 20 до 30 m, док је у случају мерења ECa то износило од 1 дo 2 m, што се може уочити на Слика а,б. На основу узорака одређени су садржаји механичких честица и органске материје.</s><s>Пипет метода (Glinski et al. 2011) коришцћена је за одређивање текстуре земљишта из поремецћених узорака земљишта.</s><s>Проценат механичких компоненти земљишта је одређен на основу Department of Agriculture Natural Resources Conservation Service (“Soil Texture Calculator đ NRCS Soils,” n.d.).</s><s>Према USDA-NRCS земљиште са огледног поља је подељено у две категорије, претежно глинена иловача и мањи део иловача, на основу процента механичких компоненти земљишта.</s><s>У овој студији биће разматрани само подаци о садржају глине и евентуалним могућностима за унапређење просторног предвиђања коришћењем допунске променљиве ECa.</s> <s>За предвиђање просторне расподеле помоћне променљиве коришћена је кригинг интерполација (слика 3в,д).</s><s>Из интерполираних вредности примарне и помоћне променљиве одабрани су подаци у заједничким локацијама претходно формиране правилне мреже са густином од 2×2 m (1000 тачака), које су коришћене у одређивању међусобне корелације.</s><s>Електромагнетна проводљивост земљишта је комплексна вредност на коју утичу садржај глине и органске материје у земљишту (СОМ), збијеност земљишта, салинитет земљишта, садржај влаге у земљишту, величина пора и температура земљишта.</s><s>Добро је познато да садржај глине у земљишту и СОМ су важни параметри плодности земљишта, сходно томе мерење ECa земљишта представља штироко распрострањену методу за процену просторне хетерогености земљишта.</s><s>Очитавања сензора су апсолутне вредности изражене у mSm-1које имају малу апсолутну информациону вредности због сложених утицаја састојака у земљишту на интерференцију повратних таласа који се претварају у нумеричке вредности, стога је калибрација уређаја изузетно значајна са аспекта превођења података у информације.</s><s>ECa мапе су корисне за описивање односа између рељефа и унутрашње структуре земљишта.</s><s>Дубина скенирања ECa сонде је између 30 и 300 cm.</s><s>ECa снимак представља кумулативну проводљивост свих слојева и не објашњава стање одређеног слоја.</s> <s>ො௓(h) од атрибута Z (примарна варијабила) за дати вектор растојања h је процењен према (Oliver, 2010) кao: где је N(h) број парова података у класи растојања и правца за коришћени вектор растојања h. Заједничка варијација између примарне и секундарне варијабиле Z и Y може се окарактерисати помоћу експерименталног унакрсног вариограма као: Да би се израчунао унакрсни вариограм морају постојати локације где су обе променљиве измерене.</s><s>Ако се обе променљиве позитивно просторно односе, повећање вредности Z oд u஑ дo u஑+ h има тенденцију да одговара повећању промењиве Y. Супротно томе, негативна корелација између атрибута ће услед повећања променљиве Z изазвати смањење променљиве Y. Моделовање просторних односа између променљивих Z и Y подразумева одабир и фитовање функције за два вариограма 𝛾</s> <s>ො௒(h) и унакрсног вариограма за 𝛾 бити фитована независно један од другог.</s><s>Један од начина да се укључе секундарне променљиве је употеба вишепроменљивог кригинга познат као кокригинг.</s><s>Код најједноставнијег случаја једноструке секундарне променљиве Y, процена ординарног кокригинг-а је исписана као линеарна комбинација суседних примарних и секундарних података:</s> <s>ො௒(h) и унакрсног вариограма за 𝛾 где неке од секундарних података могу бити измерене на другачијим локалитетима 𝑢ఈ‚.</s><s>Као и за ординарни кригинг, циљ је минимизирати грешку варијансе у оквиру непристрасних ограничења која даје систем линеарних једначина:</s> <s>Примена кокригинг-а са Nv секундарне променљиве захтева процену и моделовање (Nv+1) (Nv+2)/2 директног и унакрсног вариограма.</s><s>Мање захтеван приступ у моделовању вариограма је да се користи секундарна информација за процену локалне средње вредности примарне променљиве Z (нпр. применом линеарне регресије), а након тога уради кригинг одговарајућих остатака.</s><s>Насупрот приступу који има кокригинг, потребан је само један процењени вариограм без обзира на број секундарних променљивих.</s><s>Свакако, допунске променљиве морају бити познате на свим локацијама за које су позанате вредности примарне променљиве.</s><s>Уколико секундарне променљиве нису узорковане у великом броју, то се може превазићи интерполацијом секундарних променљивих за недостајуће локације.</s> <s>Са слике 2 се уочава снажна корелација (R2=0,83) између елекромагнетне проводљивости и садржаја глине у земљишту, што је дало добру основу за примену кокригинг технике интерполације у предвиђању просторне расподеле садржаја глине.</s><s>Исто се може закључити и на основу визуелног прегледа просторних мапа (слика 3в,г) с тим што се не може квантитативно изразити на такав начин.</s><s>На обе мапе уочава се карактеристична просторна расподела у којој је на средишту парцеле концентришу веће вредности, док се на јужној страни налазе зоне са најнижим вредностима, док су на северу такође присутне доминантно ниже предвиђене вредности.</s><s>Основна разлика између мапе глине и ECa је у величини и просторној резолуцији зона, што сугерише да је у случају интензивнијег узорковања добијен бољи увид у просторну различитост земљишта по питању ел. магнетне проводљивости.</s> <s>На слици 3 дате су мапе просторне расподеле грешке предвиђања сваке од извршених интерполација.</s><s>Уочљиво је да процене грешке предвиђа најмање грешке управо на местима где је обављена опсервација, ако то не мора бити генерално правило.</s><s>Свакако, то зависи од шеме и густине узорака у простору и примењене технике интерполације.</s><s>Ако се пореде мапе предвиђања грешке у процени просторне расподеле глине применом обичног кригинга (слика 3ђ) и кокригинга (слика 3ж), може се закључити да су просторне расподеле грешака у предвиђању сличне али да постоје уочљиве разлике.</s><s>Овај вид приказа перфроманси интерполације је употребљив како би се просторно анализирао квалитет добијених вредности, али и ако постоји протреба да се ураде додатне опсервације на местима где постоји повишена грешка.</s><s>Изведени вариограми приказани су на слици 4 где су експериментални вариограми представљени црвеним тачкама и плавим крстићима, а моделовани помоћу плаве пуне линије.</s><s>Параметри вариогама су дати у табели 1.</s> <s>Слика 4. Вариограми за податке садржаја глине (а), ел. магнетна проводљивост (б) и комбиновани вариограм за податке садржаја глине уз коришћење ел. магнетне проводљивости као допунске променљиве (в)</s> <s>Из табеле 1 видљиви су елементи вариограма.</s><s>У сва три случаја коришћен је „Stable“модел без претходне трансформације података.</s><s>Највећа почетна варијанса вариограма добијена је у случају ECa (4,46) док је најмања код кокригинг вариограма (0,04).</s><s>Евидентно да је почетно одступање резултат велике густине података која најчешће узрокује варијабилности на малим растојањима.</s><s>Увођење додатне променљиве код моделовања садржаја глине, умањило је вредност прага и домета просторне аутокорелације у односу на кригинг модел.</s><s>ECa кригинг вариограм показује умерену просторну структуру с обзиром да је око 30% варијансе почетна (nugget) варијанса.</s><s>У сличају остала два вариогрма, поменута структурност је значајно израженија (почетна варијанса <10% удела у прагу вариограма).</s><s>Резултати унакрсне валидације за различите методе и комбинације помоћних података дати су у табели 1. Параметар средње квадратне грешке (RMSE) је коришћен као критеријум у избору одговарајућег модела.</s><s>Према овом параметру може се закључити да је кокригинг интерполација допринела одређеном побољшању квалитета предвиђања параметра садржаја глине.</s><s>Применом кокригинг интерполације смањена је просечна грешка предвиђања са 1,08 на 0,88 што одговара релативном смањењу од око 10%.</s><s>Такође, на основу оценитеља RMSStE може се констатовати да је кокригинг модел (RMSStE=0,92) ближи идеалној вредности 1 у односу на основни кригинг (RMSStE=0,57) за садржај глине, чиме је остварен помак ка непристрасности модела са коришћењем додатне променљиве.</s><s>Табела 1. Елементи вариограма са дијагностичким оценитељима предвиђања ECa – кригинг</s> <s>У данашње време истраживања везана за земљиште су готово незамислива без примене географских информационих система (ГИС).</s><s>Применом ГИС-а се прикупљени подаци о земљишту могу једнозначно просторно дефинисати.</s><s>Овако дефинисани подаци омогућују анализе просторне распрострањености особина земљишта, картографске приказе и друге просторне анализе.</s><s>Када се форимра једна просторна база података о земљишту, многе активности су везане за теренски рад.</s><s>Уобичајено је да се прикупљени подаци о земљишту и њихова позиција података обично забележи у неком привременом облику, често писањем на папиру, док се касније ови подаци уносе у ГИС базе података.</s><s>Овакав начин регистровања података често може да доведе до погрешних података.</s><s>У овом раду је представљена могућност директног уписивања података у припремљену базу података путем апликације на паметном андроид уређају.</s><s>Апликације које су представљене (Input и QField), представљају прилагођену верзију популарног ГИС пакета QGIS.</s><s>Мобилне апликације омогућују прихват различитих података, који су унапред дефинисани.</s><s>Уколико се користи клауд смештање података, применом андроид апликације могуће је одмах након уноса података на терену, у следећем тренутку прикупљене податке користити у QGIS апликацији на персоналном рачунару на удаљеној локацији.</s><s>Предност примене оваквог решења се огледа у могућности бележења разних типова податка (бројеви, текст или фотографија) у унапред изабраном формату и у дефинисаним опсезима, чиме се избегавају грешке које настају у преписивању прикупљених података.</s><s>Искуство при преузимању и хармонизацији података говори да овај проблем не треба занемаривати, те је потпуно оправдано коришење „џепног ГИС-а“.</s> <s>Од времена настанка географских информационих система, шездесетих година двадесетог века, од огромних рачунарских система са специфичним хардверским уређајима, које је користио мали број специфично обучених људи, у данашње време се географски информациони систем (ГИС) користи свакодневно, на различитим, лако доступним уређајима, од стране људи који немају посебну обуку за коришћење ГИС.</s><s>Једна од првих намена ГИС јесте било инвентарисање природних ресурса, и тако је остало до данас.</s><s>Пример за такву примену ГИС-а је Canada Land Inventary – CLI креиран шездесетих година прошлог века.</s><s>Евидентирање података о земљишту, као једном од важних природних ресурса, који су просторно дефинисани, у данашње време је незамисливо без примене ГИС-а.</s><s>Географски информациони систем је компјутерски систем који замишљен да служи за прикупљање, обраду, чување, анализу и презентацију информација који су просторно дефинисани.</s><s>Један ГИС чине следеће компоненте: хардвер, софтвер, подаци, корисници и методе (Kanickara, 2018).</s><s>Формирање базе података једног ГИС-а често подразумева обиман теренски рад, где се бележе потребни подаци уз истовремено одређивање позиције за које се везују прикупљени подаци.</s> <s>При градњи геопросторне базе података једног ГИС, унос података у базу података често се врши тако да се припреме подаци које је потребно унети.</s><s>До података се може доћи коришћењем или обрадом раније прикупљених података, који могу бити у облику табеларних података, папирних карата или већ формираних ГИС база података.</s><s>Други начин јесте унос података који су прикупљени односно регистровани на терену.</s><s>Приликом прикупљања података на терену за потребе уноса у један ГИС, неопходно је прикупљеним подацима придружити место, на који се подаци односе.</s><s>Подаци се могу просторно дефинисати на више начина као што су: везивање просторних података за катастарску парцелу (број парцеле), очитавање позиције (координата) са катастарског плана или топографске карте, очитавање позиције (координата) путем ручног GNSS (eng. Global Navigation Sattelite System – GNSS) пријемника, очитавање позиције помоћу паметног уређаја (телефон или таблет) или помоћу специјализованог GNSS пријемника (тзв. GIS GNSS пријемник).</s> <s>У одговарајућу табелу геопросторне базе података подаци се могу уносити директно на терену, али је најчешћи случај да се подаци на терену ручно уписују на папир или у неке унапред припремљене обрасце.</s><s>Тако припремљени подаци се онда у канцеларији припремају да буду у дигиталној форми, у неком уређеном текстуалном запису или у табеларној форми, који су погодни за увоз у одговарајућу базу података или се укуцавају директно у одговарајућа поља табеле неке базе података.</s><s>Са сваким преписивањем података расте могућност грешке у преписивању, услед погрешно прочитаног податка, погрешно укуцаног податка, пермутације или понављања бројева и знакова и слично.</s><s>Посебан проблем може бити приликом уношења локације, уколико онај који уписује податке није сигуран у каквом облику су дате координате, које је потребно записати.</s><s>Уколико су у питању координате на елипсоиду (геодетска ширина и геодетска дужина), које су углови, вредности координата се обично изражавају у лучним степенима, али мање вредности од једног степена могу били изражене и у минутама и секундама или као децимални део степена.</s><s>Међутим, када је GNSS пријемник тако подешен, или се координате очитавају са карте, координате могу бити дате у пројекцији, најчешће у Гаус Кригеровој пројекцији.</s><s>Како би се смањила могућност појаве грешке при уносу, може да се у пољу за унос вредности дефинише тип податка и постави опсег вредности које могу да се уносе, и на тај начин се спречава да се грешком унесу нелогичне вредности.</s><s>Међутим, најбоље је да се вредности у базу уносе са што мање преписивања, односно директно на терену, при чему је најбоља опција да се просторна дефиниција (координате) унесе аутоматски са неког интегрисаног GNSS пријемника.</s> <s>Програми који баратају ГИС подацима могу да се извршавају на различитим хардверским платформама.</s><s>С обзиром да се у оквиру ових програма тражи просторни приказ, за такву намену су често погодни персонални рачунари са великим мониторима.</s><s>Међутим, таква конфигурација из више разлога није погодна за употребу на терену.</s><s>Чак и преносни – лаптоп рачунари траже неку подлогу на коме ће у току рада да стоји, и имају ограничену употребу због ограниченог века трајања батерије, која често није довољна за целодневни рад на терену.</s><s>Употреба лаптоп рачунара за унос података у ГИС базе је ограничена и чињеницом да стандардни лаптоп рачунари немају интегрисан GNSS пријемник, па би просторна дефиниција морала да се преузме са неког додатног GNSS пријемника.</s> <s>За прикупљање података на терену и њихово регистровање у ГИС формату, специјализоване компаније нуде посебне уређаје, тзв. GIS GNSS пријемник.</s><s>Овај уређај садржи рачунар на коме се извршава специјализовани софтвер и у уређај је интегрисан GNSS пријемник.</s><s>Софтвер који се извршава на овом уређају је прилагођен самом уређају – величини екрана, уноса преко тастатуре или екрана осетљивог на додир и самом раду на терену.</s><s>Уграђени GNSS пријемник често има могућност преузимања корекција, чиме се повећава тачност регистровања позиције.</s><s>Пренос прикупљених података са овог уређаја на десктоп персонални рачунар се може извршити било пребацивањем на меморијску картицу, било бежично или чак у тренутку мерења, путем интернета.</s><s>Као недостатак ових уређаја би се могла навести цена која је код ових уређаја обично висока.</s><s>Уношење података у ГИС базу података се успешно може остварити и употребом паметних уређаја - мобилних телефона или таблета.</s><s>Ови уређаји су широко распрострањени као што је и широка лепеза њихове примене – комуницирање, приступ интернету, фотографисање, слушање музике итд.</s><s>У данашње време су мобилни уређаји опремљени снажним процесорима, довољним меморијским простором, брзом везом према интернету, GNSS пријемником и другим сензорима.</s><s>Тако су за ове хардверске платформе развијене апликације (програми) који омогућују преглед или уношење података у ГИС базама података.</s><s>Интегрисани GNSS пријемник може послужити за аутоматску</s> <s>уместо специјализованих уређаја за прикупљање ГИС података се може истаћи немогућност урачунавања корекција за GNSS мерења а самим тим нижу тачност позиционирања.</s><s>Предност је велико присуство ових уређаја, који се инсталацијом одговарајуће апликације претварају у ГИС апликације за примену на терену.</s> <s>У овом раду су за пример узете две апликације које су предвиђене за Android оперативни систем на паметном уређају.</s><s>Апликације су изворно везане за QGIS апликацију за десктоп рачунаре, која може да се извршава на различитим оперативним системима, међутим формат прикупљених података је стандардизован, тако да употреба прикупљених података није ограничена на QGIS и није потребна никаква конверзија за коришћење у другим ГИС софтверима (нпр. ArcGIS).</s> <s>Ова апликација је развијена за паметне уређаје са Android и iOS оперативним системима.</s><s>За коришћење ове апликације на терену, за прикупљање ГИС података (тачака, линија или полигона) и уношење података у атрибутну табелу, потребно је на десктоп рачунару, у QGIS апликацији припремити пројекат.</s><s>У пројекат се укључе потребни слојеви који могу бити или векторски, растерски или неки који се преузимају са јавних сервера.</s><s>Погодно је укључити један или више слојева које служе као позадина који могу бити са јавих сервера као што су google sattelite, google maps, openstreetmaps и слично.</s><s>Такође могу се укључити и властити подаци, ако што је у приказаном примеру укључена дигитализована педолошка карта.</s><s>Потребно је унети и слој који ће се дефинисати на терену.</s><s>У оквиру припреме, у пројекту се могу дефинисати стилови приказа за сваки слој а могу се дефинисати и теме помоћу којих се мењају стилови за више слојева одједном, у зависности од потреба на терену.</s><s>Везано за слој који ће се мењати на терену (уносити нови елементи и уносити вредности у атрибутну табелу), за сваку колону у атрибутној табели се може дефинисати облик података који могу да се уносе (опсези података, предефинисане листе података који могу да се унесу итд.), што може бити заштита од погрешног уноса података.</s><s>Овако припремљен пројекат се онда преноси на паметни уређај.</s><s>Слика 1. Упоредни приказ истог пројекта у радном окружењу QGIS (лево) i Mergin Maps Input На терену се на месту за које прикупљамо податке покрене апликација, и покрене се поступак уношења новог елемента.</s><s>Путем уграђеног GNSS уређаја се региструје позиција, и након тога се отвара маска у коју се уносе тражени подаци.</s><s>Уколико су дефинисани облик и опсези података, у одређено поље се не може унети нешто што није дефинисано.</s><s>Осим стандардних облика података (бројева, текстуалног записа, датума), могуће је за сваки унети елемент унети и фотографију.</s><s>Апликација има и опцију да корисника доведе на тачку која је претходно дефинисана путем својих координата.</s><s>Апликација такође нуди и подршку за прикључивање спољног GNSS пријемника који може примати корекције и тако дати прецизнију просторну дефиницију.</s><s>Слика 2. Пример дефинисане форме за унос података у апликацији Mergin Maps Input Након завршеног прикупљања података, ГИС подаци се пребацују на десктоп рачунар, где се даље могу обрађивати, без икакве даље конверзије података.</s><s>Апликација омогућује везу са QGIS инсталисаним на десктоп рачунару путем клауда (Mergin Maps Cloud), где се након синхронизације на једној и другој страни добијају ажурирани подаци.</s><s>Наравно, за ово је потребан приступ интернету и десктоп рачунару и паметном уређају.</s><s>Апликација је бесплатна и отвореног је кода.</s><s>Коришћење клауда за синхронизацију је ограничено.</s><s>Ипак, за потребе едукације и научних истраживања може се бесплатно добити 100 MB простора, док се за комерцијалну употребу може закупити простор према потребама.</s> <s>Друга апликација која може да се употреби за унос ГИС података на терену је апликација QField.</s><s>Замишљена је као апликација која ће бити компатибилна са QGIS апликацијом и која је намењена за коришћење на паметним уређајима са оперативним системом Android.</s><s>У развоју су и верзије за iOS и Windows оперативне системе.</s><s>Поступак је практично исти као и са Mergins maps апликацијом.</s><s>И код ове апликације постоји могућност синхронизације података преко QField Cloudа, која је још у развојној фази.</s><s>QField Cloud се може користити бесплатно уз одређена ограничења.</s><s>Слика 3. Радно окружење при уносу података у апликацији QField ЗАКЉУЧАК</s> <s>Уношење података у базу података једног ГИС-а је често најобимнији део посла при формирању таквог система.</s><s>С обзиром да се ради о подацима везаним за простор, често су то подаци који се прикупљају директно на терену.</s><s>Унос података прикупљених на терену често може бити извор грешака.</s><s>Како би се избегле грешке при уносу и конверзији података, оптимални начин јесте директан унос података у атрибутну табелу, кроз унапред припремљену форму.</s><s>За такве намене могу да се користе специјализовани уређаји, тзв. GIS GNSS пријемници, али се за те намене могу успешно користити и паметни уређаји које се данас широко користе.</s><s>Инсталисањем одговарајуће апликације, мобилни телефон или таблет постаје специјализовани уређај помоћу кога се могу успешно уносити подаци директно у припремљену табелу ГИС базе података.</s><s>У апликацијама као што су Mergin Maps Input или QFields се могу отварати пројекти који су претходно припремљени у QGIS програму за десктоп рачунар.</s><s>На терену се онда могу додавати нови подаци у ГИС базу.</s><s>Нови подаци се могу на једноставан начин, путем клауд технологије пребацити у QGIS и даље обрађивати.</s><s>Обе приказане апликације, као и QGIS су бесплатне апликације.</s><s>За академске потребе је чак доступан ограничени простор на клауду за размену података између паметног уређаја и десктоп рачунара.</s> <s>Земљишне микроалге су еукариотски фотосинтетски микроорганизми који живе у тешким условима али могу брзо да расту због своје једноћелијске структуре.</s><s>Иако је значај и примена одређених врста земљишних микроалги у пољопривреди добро документован, нема објављених радова о диверзитету и таксономији зелених земљишних микроалги у Србији.</s><s>Ова истраживања су спроведена са циљем да се изолују, идентификују и опишу аутохтоне зелене микроалге из два различита типа земљишта у Војводини, Србија.</s><s>Зелене микроалге изоловане су из два типа киселих обрадивих земљишта (дистрични камбисол и вертисол) коришћењем хранљиве подлоге БГ11.</s><s>Морфолошке карактеристике су испитиване помоћу светлосне микроскопије и конфокалне ласерске скенирајуће микроскопије (КЛСМ), док је таксономије заснована на референтним књигама идентификацију</s> <s>УВОД спектрофотометријски, мерењем оптичке густине (ОГ).</s><s>За процену антимикробне активности сојева коришћена је диск дифузиона метода.</s><s>Од укупно 20 изолата алги, пет једноћелијских микроалги је у потпуности окарактерисано.</s><s>Изолати су означени Dictyospherium sp. (изолати 36, 37 и 69) и Chlorella sp. (изолати 71 и 72).</s><s>Chlorella sp. има округли до елипсоидни облик ћелије са карактеристичним хлоропластом у облику чаше, величине 4-10µм (младе односно одрасле ћелије), док су ћелије алге Dictyospherium sp. кокоидне, углавном у колонијама од 4 до 36 ћелија, величине одраслих ћелија 6-8 µм.</s><s>Испитивани сојеви су показали сличну брзину раста.</s><s>Анализа антимикробне активности издвојила је Chlorella sp. сој 71 као потенцијално доброг произвођача инхибиторних агенаса/а против фитопатогених гљива.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: зелене микроалге; морфологија ћелије; таксономија; Chlorella sp.</s> <s>Микроалге су микроскопски организми (1-900µм) који имају способност раста и размножавања у слатководним и морским срединама (Nabti et al., 2017), али и у земљишту.</s><s>Постоји више од 800.000 врста микроалги док је свега 50.000 врста описано (Guiry, 2012).</s><s>Неколико врста алги, које припадају разделу цијанобактерија (Cyanophyta) и зелених алги (Chlorophyta) се користе у различите сврхе као што су храна, сточна храна, сировина у фармацеутској индустрији и пољопривреди (Hernandez et al., 2009; Bumandalai and Tserennadmid, 2019).</s><s>Разноврсност земљишних алги је огромна, али је ништа или врло мало урађено да се открије њихов значај у екосистему који насељавају.</s><s>Потцењивање диверзитета алги у овим екосистемима је последица, пре свега, слабог познавања и интересовања за таксономију и филогенију алги.</s><s>Трбојевић и Предојевић (2022) наводе да непознавање њихове улоге у одржавању екосистема земљишта такође може допринети слабом научном интересовању истраживача.</s><s>Иако о значају и примени специфичних микроалги у земљишту пишу многи истраживачи (Kholssi et al., 2019; Hajnal Jafari et al., 2016; Naz et al., 2004; Pereira et al., 2005), нема објављених радова о саставу односно диверзитету и таксономији зелених земљишних микроалги у Србији.</s><s>Стога су ова истраживања спроведена да би се изоловале, идентификовале и описале аутохтоне зелене микроалге из два различита типа земљишта у Војводини, Србија.</s> <s>Зелене микроалге изоловане су из киселих обрадивих земљишта (Војводина, Србија) и то из дистричног камбисола (pH 4,31) и вертисола (pH 5,50) коришћењем агаризоване хранљиве подлоге БГ11 следећег састава: 1,5 g NaNO3; 0,04 g K2HPO4; 0,075 g MgSO4·7H2O; 0,036 g CaCl2·2H2O; 0,006 g лимунска киселина; 0,006 g гвожђе амонијум цитрат (C6H8FeNO7); 0,001 g EDTA; 0,02 g Na2CO3 и 1ml раствор елемената у траговима A5 (2,86 g H3BO3; 1,86 g MnCl2·4H2O; подешен на 7,1 и стерилисан је у аутоклаву на 121ºC 20 минута.</s><s>Одабрани изолати су за потребе овог истраживања гајени у течној БГ11 подлози током 15 дана у лабораторијским условима (фотопериод дан:ноћ 14:10, собна температура - 25°C и аерација акваријумском ваздушном пумпом - Champion CX-0088).</s><s>Стопа раста је праћена спектрофотометријски мерењем оптичке густине (ОД) на спектрофотометру (Unicam SP600 Series 2, Cambridge, England) на 750 nm.</s><s>Таксономска идентификација је извршена на основу морфологије и величине одраслих ћелија.</s><s>Микроскопско посматрање је обављено на бинокуларном истраживачком (Olympus) микроскопу коришћењем 40× објектива и конфокалном ласерском скенирајућем микроскопу (ЦЛСМ; Olympus Fluoview 1000).</s><s>Слике су снимљене коришћењем 60× објектива, а аутофлуоресценција фотосинтетичког пигмента је испитана побуђивањем ћелија ласером таласне дужине од 543 и 635 nm и прикупљањем емисије од 645 nm, или од 553 nm до 800 nm опсега емисије.</s><s>Идентификација је заснована на таксономским монографијама и референтним књигама за копнене алге и цијанобактерије (Komárek and Fott 1983, Komárek and Anagnostidis 2005, Bellinger За процену антимикробне активности изолата коришћена је диск дифузиона метода (Collins et al., 1989).</s><s>У петри кутије на одговарајућој подлози је засејано неколико бактерија и гљивица.</s><s>Затим су на површину агара стављени дискови од филтер папира (6 мм у пречнику), са тестираним сојем микроалги (у жељеној концентрацији од 108CFU/mL).</s><s>Петри посуде су инкубиране у одговарајућим условима (28°C током 2 до 7 дана).</s><s>Антимикробна активност је забележена и представљена описно са следећом легендом: 0-нема утицаја; - инхибиција раста; + стимулација раста.</s> <s>Пет врста једноћелијских микроалги изоловано је из два типа земљишта у Војводини, Србија.</s><s>Сојеви алги припадају родовима Chlorella (изолати 71 и 72) i Dictyospherium (изолати 36, 37 и 69).</s><s>Морфолошке карактеристике су одређене микроскопским посматрањима (слика 1).</s><s>Chlorella sp. је једноћелијска зелена алга.</s><s>Има елипсоидни облик ћелије, величине 4-10µм (младе и одрасле), обично мања од ћелија рода Dictyospherium.</s><s>Dictyospherium sp. ћелије су кокоидне, углавном у колонијама од 4 до 36 ћелија, величине одраслих ћелија 6-8 µм.</s><s>Алге које припадају Chlorella sp. и Dictyospherium sp. имају сличну морфологију, са кокоидним до елипсоидним обликом ћелије са карактеристичним хлоропластом.</s><s>Слика 1 .</s><s>Микрофотографије алгалних изолата (изолати 36, 37, 69, 71 и 72) (горњи ред) Округле, непокретне ћелије посматране светлосним микроскопом; увећање 40× (доњи ред) КЛСМ слике ћелијске морфологије, зелене флуоресцирајуће ћелије; увећање 60×; скала = Thilak et al., (2020) су такође користили микроскопско испитивање сојева алги и таксономску литературу за идентификацију.</s><s>Arguelles and Monsalud (2017) су навели да микроалге колонизују различита станишта под оптималним условима животне средине.</s><s>У својим истраживањима су добили 14 изолата алги сакупљених са три поља пиринча (UPLB Campus and Los Baños, Laguna, Philippines).</s><s>Већина изолата је припадала разделу Cyanobacteria (57%), док је остатак припадао фамилијама Chlorophyceae (29%), Klebsormidiophyceae (7%) иTrebouxiophyceae (7%).</s><s>Испитивани изолати су испољили различиту антимикробну активност.</s><s>Изолат Chlorella sp.</s><s>71 се издвојио по инхибиторном деловању на половину испитиваних тест организама, а нарочито против фитопатогених гљива (Табела 1).</s><s>Тај инхибицијски ефекат се може приписати различитим секундарним метаболитима које микроалга излучује из ћелије.</s><s>Хлорелин је први познати антибиотик, комбинација масних киселина, екстрахованих из Chlorella sp. (Pratt et al., 1944).</s><s>Табела 1. Антимикробна активност испитиваних изолата Тест организам</s> <s>*0-без утицаја; - инхибиција раста; + стимулација раста Perveen et al., (2022) су такође утврдили да су екстракти Chlorella vulgaris били ефективнији против врста Fusarium у односу на врсте Aspergillus, док нису инхибирали раст Alternaria alternata.</s><s>Један од узрока различите инхибиције наводе и филогенетске разлике између гљива.</s><s>Alsenani et al., (2020) су доказали постојање јаке антимикробне активности екстракта Chlorella sp.</s><s>FN1 против Грам-позитивних бактерија Listeria monocytogenes (ATCC 7644), Staphylococcus aureus (ATCC 25925 и ATCC 9144), Bacillus subtilis (ATCC 6633 и ATCC 6051), Staphylococcus epidermidis, Enterococcus faecalis и Clavibacter michiganensis.</s><s>Међутим, није забележена инхибиција Грамнегативних бактерија Escherichia coli (ATCC 25922), Salmonella typhoid (ATCC 14028), Pseudomonas syringae, и Proteus vulgaris.</s> <s>У овим истраживањима је забележена мала инхибиција Pseudomonas sp. и Salmonella sp. или је она изостала.</s><s>Овај резултат се може објаснити разликама које постоје у грађи ћелијског зида Грам позитивних и Грам негативних бактерија.</s><s>Грам негативне бактерије имају много тањи ћелијски зид изграђен од пептидогликана, као и спољашњу липополисахаридну мембрану која ипак може да отежа или успори продирање антибиотика и других антимикробних једињења у ћелију.</s> <s>У овом истраживању је описано пет изолата микроалги из два типа земљишта применом различитих техника микроскопског сликања.</s><s>Такође је коришћена релевантна литература за опис и таксономску идентификацију алги.</s><s>Да би се извршила коначна идентификација неопходно је урадити и додатна испитивања физиолошких и одгајивачких својстава као и молекуларну анализу изолата.</s> <s>Ова истраживања су значајна и по томе што се баве тематиком диверзитета аутохтоних зелених земљишних микроалги у Војводини, Србија и њиховом могућом применом у пољопривреди.</s> <s>Аутори се захваљују др Елени Романо из центра за напредну микроскопију (dr Elena Romano, Centre of Advanced Microscopy “P.B. Albertano,” University of Rome Tor Vergata), за њену помоћ приликом коришћења конфокалног ласерског микроскопа.</s> <s>Један од највећих проблема код коришћења азотних ђубрива је непотпуно коришћење азота (N) од стране усева.</s><s>Након примене ђубрива, део N се губи из земљишта услед денитрификације или испирањем из зоне кореновог система и тако постаје недоступан биљкама.</s><s>Да би се смањили губици N и оптимизовала употреба ђубрива, потребно је редуковати биолошку активност у земљишту и привремено смањити популацију бактерија (Nitrosomonas и Nitrobacter) које претварају амонијум јон (NH4) у нитрит (NO2) и нитрит до нитрата (NO3).</s><s>Нитрати и NO2 су подложни губицима кроз испирање, док се NH4 мање креће кроз профил земљишта.</s><s>Инхибитори нитрификације (ИН) су једињења која служе за смањење испирања јона NO3 у земљишту и за побољшање задржавања минералног N у облику NH4.</s><s>Циљ овог истраживања био је да се испита утицај примене инхибитора нитрификације (ИН) на принос кукуруза и профитабилност примене ђубрива, као и на садржај минералног азота у земљишту.</s><s>Пољски оглед са кукурузом изведен је 2021. године коришћењем рандомизираног блок система у четири понављања.</s><s>Огледна парцела припада типу земљишта карбонатни чернозем.</s><s>Испитивани су следећи третмани: 1) контрола без ђубрења N; 2) примењене су стандардне агротехничке мере.</s><s>Измерени садржај минералног азота (NH4-N и NO3N) у земљишту пре постављања огледа износио је 74,16 kg N/ha.</s><s>Инхибитор нитрификације (N lock, Corteva Agroscience, Ирска) примењен је 4 дана пре сетве кукуруза у дози од 2,5 L/ha.</s><s>Да би се проценила исплативост примене ИН у производњи кукуруза, израчуната је профитабилност примене ђубрива (П) према следећој формули: вредност добијеног повећања приноса / укупна третмана ђубрeња већом дозом N, постигнут је значајно већи принос зрна кукуруза у поређењу са контролом без ђубрења.</s><s>Нижа доза N није значајно утицала на принос, али је у комбинацији са ИН утврђено значајно повећање.</s><s>Примена 170 и 85 kg N/ha повећала је принос за 17,4 односно 8,3%, док су на третманима са истим дозама N+ИН приноси зрна повећани за 22,7 и 15,7%.</s><s>Профитабилност примене ђубрива према вредностима П била је највећа (2,12) на третману нижом дозом N+ИН.</s><s>Очекивано, у оба рока мерења (средина и крај вегетације), највећи садржај минералног N у земљишту утврђен је на третманима ђубреним са 170 kg N/ha.</s><s>Такође, на третману ђубреном са половичном дозом N+ИН, садржај мин N је био значајно већи (193,4 и 120,6 kg N/ha) у поређењу са контролом (70,9 и 43,1 kg N/ha) и сличан измереном нивоу N на третманима са пуном дозом N (201,8 и 108,9 kg N/ha).</s><s>Примена ИН је позитивно утицала на принос зрна и ефикасност коришћења ђубрива, као и на минерални садржај N у земљишту и смањење потребне количине N ђубрива за следећи усев.</s> <s>Приликом употребе азотних ђубрива, један од највећих проблема представља непотпуно коришћење азота (N) од стране усева.</s><s>У савременим пољопривредним системима, употреба N је прилично неефикасна, с обзиром да се 50-70% примењеног N изгуби у животну средину (Coskun et al., 2017), а мање од 50% акумулира у биомасу усева (Eagle et al., 2017).</s><s>Након примене ђубрива, део N губи се из земљишта услед денитрификације или испирањем из зоне кореновог система и тако постаје недоступан биљкама (Robertson et al., 2014).</s><s>Ради смањења губитака N и оптимизације употребе ђубрива, у земљишту је потребно редуковати микробиолошку активност и привремено смањити популацију бактерија Nitrosomonas и Nitrobacter, које претварају амонијум јон (NH4) у нитрит (NO2) и нитрит до нитрата (NO3) (Norton and Ouyang, 2019).</s><s>Амонијум јон услед позитивног наелектрисања боље је адсорбован од стране земљишних колоида и мање се креће по профилу земљишта, за разлику од NO3 и NO2 са негативним наелектрисањем, који су подложни губицима путем испирања.</s><s>Инхибитори нитрификације (ИН) су једињења која служе за непосредно смањење испирања јона NO3 у земљишту и за побољшање задржавања минералног N у облику NH4 (Ruser and Schulz, 2015).</s><s>На овај начин, ИН повећавају ефикасност искоришћавања хранива, као и приносе усева (Ladha et al., 2005).</s><s>Циљ овог истраживања био је да се испита утицај примене (ИН) на принос кукуруза и профитабилност примене ђубрива, као и на садржај минералног азота у земљишту.</s> <s>Пољски оглед са кукурузом изведен је 2021. године у околини Новог Сада коришћењем рандомизираног блок система у четири понављања.</s><s>Огледна парцела припада типу земљишта карбонатни чернозем.</s><s>У огледу си испитивани следећи третмани: (1) контрола без ђубрења N;</s> <s>На свим огледним парцелама примењене су стандардне агротехничке мере.</s><s>Измерени садржај минералног азота (NH4-N и NO3-N) у земљишту пре постављања огледа износио је 74,16 kg N/ha.</s><s>Садржај мин.</s><s>N азота одређен је методом по Бремнер-у (Манојловић и Чабиловски, 2019).</s><s>Инхибитор нитрификације N lock (Corteva Agroscience, Ирска), хемијског састава 200 g/L нитрапирин, примењен је 4 дана пре сетве кукуруза у дози од 2,5 L/ha.</s><s>Азот је примењен у виду ђубрива уреа.</s> <s>Како би се проценила исплативост примене ИН у производњи кукуруза, израчуната је профитабилност примене ђубрива (П) према следећој формули (Čabilovski et al., 2019): Временски услови у години извођења огледа приказани су у Графикону 1. Почетак вегетације се одликовао температурама ваздуха и сумом падавинама које су биле на нивоу вишегодишњег просека и овакви услови су били погодни за радове као што је припрема земљишта и сетва.</s><s>Температура ваздуха током јуна је била изнад, а количина падавина дупло нижа у односу на вишегодишњи просек.</s><s>Високе температуре су се наставиле током јула месеца и забележена је већа количина падавина, али су углавном биле обилне кише, местимично праћене непогодама.</s><s>Графикон 1. Средња месечна температура ваздуха и месечна сума падавина за 2021. годину (Метеоролошка станица Римски Шанчеви)</s> <s>У региону Војводине, принос зрна кукуруза у просеку износи 10,5 t/ha (Kresović et al., 2014).</s><s>У нашем истраживању, принос зрна се кретао од 6 до 7,3 t/ha.</s><s>Овако ниски приноси могу да се објасне неповољним временским условима који су преовладавали током вегетације кукуруза.</s><s>Очекивано, на оба третмана ђубрeња већом дозом N, постигнут је значајно већи принос зрна кукуруза и просечна маса клипа у поређењу са контролом без ђубрења.</s><s>На третману ђубреним са пола дозе N, значајно већи принос (6923 kg) је постигнут само уз примену ИН.</s><s>Истраживања су показала, да употреба ИН позитивно утиче на повећање приноса зрна житарица (Ladha et al., 2005), као и зрна кукуруза (Parkin and Hatfield, 2010).</s><s>Примена 170 и 85 kg N/ha повећала је принос за 17,4 односно 8,3%, док су на третманима са истим дозама N + ИН приноси зрна повећани за Табела 1. Просечна маса и дужина клипа и укупан принос зрна кукуруза Третмани</s> <s>Да би се проценила и утврдила исплативост примене ИН у производњи кукуруза, П вредност би требале да буду веће од 2, како би се постигло да коришћење ђубрива превазиђе и потенцијалне ризике и трошкове (CIMMYT, 1988).</s><s>Профитабилност примене ђубрива у нашем огледу кретала се од 1,62-2,12 (Табела 2) и била је највећа на третману ђубреним нижом дозом N + ИН.</s><s>Овако висока вредност нам указује на високу профитабилност примене 85 kg N/ha у комбинацији са инхибитором нитрификације, с обзиром да се уложена средства у ђубрива враћају кроз принос увећана више него дупло.</s> <s>3П = вредност постигнутог повећања приноса / укупан трошак ђубрива Очекивано, у оба термина мерења, највећи садржај минералног N у земљишту утврђен је на третманима ђубреним са 170 kg N/ha (Графикон 2).</s><s>Примена инхибитора нитрификације позитивно је утицала на садржај минералног N у земљишту, поготово на третману ђубреним са 85 kg N/ha.</s><s>На овом третману, садржај мин N је био значајно већи (193,4 и 120,6 kg N/ha) у поређењу са контролом (70,9 и 43,1 kg N/ha).</s><s>Такође, садржај је сличан измереном нивоу N на третманима ђубреним са пуном дозом N (201,8 и 108,9 kg N/ha).</s><s>Овакви резултати потврђују чињеницу да се губици N из земљишта смањују коришћењем ИН, као и да се побољшава искористивост N од стране биљака.</s><s>Обрада података мета анализом је показала да у више од 75% индивидуалних поређења истраживања, примена ИН је повећала принос биљака у просеку за 7% и задржавање N у земљишту за 28%, док је смањила испирање N за 16% (Wolt, 2004).</s><s>Према Alonso-Ayuso et al. (2016) примена амонијум сулфата измешаног са ИН повећала је ефикасност ђубрења N у трогодишњој ротацији усева (кукруз-сунцокрет-кукуруз).</s><s>Према овим ауторима, ИН конзервишу Н у облик који није приступачан биљкама током најмање једне године, и он се накнадно ослобађа ради задовољења потребе усева.</s><s>Примена инхибитора смањује садржај NO3- и ниво потенцијалне нитрификације, а значајно повећава садржај NH4+-N (Cui et al., 2021). * Вредности обележене истим словима нису значајне при нивоу α = 5% Графикон 2. Садржај минералног азота (NH4-N + NO3-N) у слоју земљишта 0-120 cm у средини (22.07.2021) и на крају (25.10.2021) вегетације кукуруза ЗАКЉУЧАК</s> <s>Једногодишње истраживање је показало да у производњи кукуруза примена ИН је економски оправдана, с обиром да позитивно утиче на принос зрна и профитабилност примене ђубрива.</s><s>Уз ИН у земљишту се задржава већа количина мин.</s><s>N до краја вегетације и побољшава се искористивост ђубрива од стране тренутног усева.</s><s>Такође, услед повећане количине мин.</s><s>N на крају вегетације једног усева, умањују се потребне количине N ђубрива за наредни усев.</s> <s>Војнова аПољопривредни факултет, Департман за ратарство и повртарсво, Универзитет у Новом Саду бПољопривредни факултет, Департман за уређење вода, Универзитет у Новом Саду *Аутор за контакт: vladimir.ciricŽpolj.uns.ac.rs САЖЕТАК</s> <s>Колоидни комплекс земљишта од чијег садржаја зависи капацитет адсорпције катјона, директно утиче на стабилност структурних агрегата, доступност храњивих материја и pH вредност земљишта.</s><s>Индиректно, капацитет адсорпције катјона одређује реакцију земљишта на ђубрива и мелиорације.</s><s>Познавањем ове хемијске особине земљишта, може се одредити време, количина и начин примене ђубрива.</s><s>Циљ истраживања био је израда мапе вредности капацитета адсорпције катјона (CEC) за територију АП Војводине, у резолуцији од 250 m, која се у комбинацији са осталим мапама својстава земљишта може користити у сврху процене плодности земљишта или степена деградације.</s><s>Подаци о фракцији глине и органском угљенику који су коришћени за израчунавање вредности CEC-a, преузети су са SoilGrids-а.</s><s>SoilGrids представља систем за глобално дигитално мапирање земљишта који користи најсавременије методе машинског учења за мапирање просторне дистрибуције својстава земљишта широм света, у просторној резолуцији од 250 метара.</s><s>Подаци који су преузети, коришћени су у педотранфсерним функцијама за добијање CEC-а на дубини од 0-30 cm.</s><s>У циљу поређења података, у 150 узорака земљишта са исте територије, CEC је одређен аналитички.</s><s>Број узорака са одређеног типа земљишта био је приближно пропорционалан његовој заступљености.</s><s>У зависности од типа земљишта са испитиваног подручја, вредности CEC-а рачунате педотрансферном функцијом су се кретале од 8,06 cmol/kg, до максималне вредности од 39,99 cmol/kg.</s><s>Просечна вредност CEC-а за истраживано подручје износи 26,63 cmol/kg.</s><s>Резултати лабораторијских анализа потврђују средње вредности CEC-а за територијију Војводине и износе 26.68 cmol/kg.</s><s>Будући да аналитичко одређивање CEC-а има мали учинак по јединици времена, а захтева велики утрошак хемијских средстава, педотранфсерна функција пружа могућност приступа подацима са великих територија много брже и ефикасније.</s><s>Шира употреба педотрансферних функција зависиће од валидације доступних података али и валидације саме функције у различитим истраживањима.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: земљиште, капацитет адсорпције катјона, CEC, мапирање, педотрансферна функција</s> <s>Земљиште као трофазни систем представља медиум у којем се биљке укорењују и снадбевају водом и храњивим материјама.</s><s>Како чврсту фазу земљишта чине песак, прах, глина и органска материја, за значај разумевања њихове интеракције и интеракције земљиште-биљка, већа пажња се посвећује земљишним колоидима, односно глини и органској материји.</s><s>Количина и врсте колоида који се налазе у земљишту диктирају целокупну активност земљишта.</s><s>Специфична површина и грађа колоидних мицела повољно се одражава на стабилност структурних агрегата и пуферна својства земљишта.</s><s>Биљна хранива, као што што су калцијум и магнезијум, често се налазе везани са чврсту фазу земљишта која се понаша као резервоар хранива.</s><s>Из тог разлога, земљишта са веома ниским капацитетом за адсорпцију катјона ће показати релативно мали резидуални ефекат након примене калијумових и других ђубрива, из разлога што нису адсорбовани на површини колоидних мицела, што великим уделом поспешује њихово испирање.</s><s>Са друге стране, земљишта са виском капацитетом за адсорпцију катјона имају много мањи проценат катјона у земљишном раствору, што их чини отпорнијим на губитaк храњивих материја путем испирања или испаравања.</s><s>Такође, уколико земљиште има низак капацитет за адсорпцију катјона, а висок садржај адсорбованог Na+, половина катјона ће бити у земљишном раствору, односно невезана за честицу.</s><s>Размевање сорптивне способности земљишта и њеног утицаја на остала физичка и хемијска својства земљишта омогућава нам да рационално њиме управњамо у циљу одрживости производње.</s><s>Познавањем ове хемијске особине земљишта, може се одредити време, количина и начин примене ђубрива.</s><s>Потреба да се развију алтернативне методе за предвиђање капацитета адсорпције катјона произилази из чињенице да одређивање капацитета адсорпције катјона често није доступно или да се мерења врше различитим аналитичим методама (Manrique, 1991).</s><s>Разлог томе је различита интеракција различитих група минарала глине са органском материјум, што се одражава на капацитет адсорпције катјона земљишта (Oades, 1989).</s><s>Примера ради, минерали глине групе монтморилонита имају активну површину од 700 m2/g (Нешић et al. 2013) и највећи капацитет адсорпције катјона од свих група минерала глине.</s><s>Минерали глине групе каолинита имају најмању активну површину и показују најмању способност за адсорпцију катјона (Parfitt и сад, 2008).</s><s>Минерали групе илита се по својој активном површини и капацитету адсорпције катјона налазе између групе монтмориланота и каолинита.</s><s>У земљиштима Војводине доминирају минерали глине групе илита.</s><s>Велика специфична површина и негативно наелектрисање доводе до повећане интеракције међу честицама и ниже дисперзибилности, што се директно одражава на капацитет адсорпције катјона, односно степен испирања и доступност хранива.</s> <s>У Србији, на нивоу државе, још увек немамо податке који илуструју капациетет адсорпције катјона наших земљишта.</s><s>Циљ истраживања био је израда мапе вредности капацитета адсорпције катјона (CEC-a) за територију АП Војводине, у резолуцији од 250 m, која се у комбинацији са осталим мапама својстава земљишта може користити у сврху процене плодности земљишта или степена деградације.</s><s>Како способност земљишта да се одупре деградационим процесима зависи од капацитета адсорпције катјона (Нешић и сар., 2015), циљ рада био је и сагледавање степена отпорности земљишта Војводине на деградационе процесе који су неминовни у интензивној пољопривреди.</s> <s>Број студија које користе предности дигиталног мапирања за израду мапа својстава земљишта стално расте.</s><s>Разматрају се бројни приступи моделирању, од линеарног модела до гео-статистике, машинског учења и вештачке интелигенције (Sousa et. al., 2020).</s><s>Подаци о фракцији глине и органском угљенику који су коришћени за израчунавање вредности CEC-a, преузети су са SoilGrids-а.</s><s>SoilGrids представља систем за глобално дигитално мапирање земљишта који користи најсавременије методе машинског учења за мапирање просторне дистрибуције својстава земљишта широм света, у просторној резолуцији од 250 метара (Hengl et al., 2017).</s><s>Као улазне податке користи посматрањa земљишта са око 240 000 локација широм света и преко 400 глобалних независних варијабли животне средине које описују вегетацију, морфологију терена, климу, геологију и хидрологију.</s><s>Међутим, за локално подручје, националне карте земљишта се обично заснивају на детаљнијим улазним информацијама о земљишту и стога су прецизније од SoilGrids-a (ISRIC – World Soil Information).</s><s>За предвиђање капацитет адсорпције катјона (CEC), подаци о садржају глине и органског уљеника са дубине од 0-5 cm, 5-15 cm и 15-30 cm, сведени су на дубину од 0-30 cm, а потом су коришћени у педотранфсерној функцији аутора Rehmanа и сарадника (2019):</s> <s>МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД где је CEC изражен у центимолима по килограму, а глина и органски угљеник у масеним процентима.</s><s>Очитавање растерских података са територије АП Војводине, као и обрада података, вршено је у софтверском програму QGIS (Прилог 1).</s><s>Резултати педотрансферне функције су обрађени према WRB педолошкoj карти Војводине (IUSS Working Group WRB, 2014).</s><s>Прилог 1. Преузимање и обрада растерских слојева за територију АП Војводине у софтверском систему QGIS</s> <s>У циљу тестирања сигурности коришћених података, за потреба овог истраживања, 150 узорака земљишта је прикупљено са територије АП Војводине.</s><s>За потребе одабира места узорковања коришћена је дигитална WRB педолошка карта Војводине (IUSS Working Group WRB, 2014).</s><s>Распоред узорака је приказан у Прилогу 2. Анализирани узорци земљишта у највећем броју потичу из референтне групе земљишта Chernozems (41%), затим Gleysols (16%), Phaeozems (14%), Solonchaks (1%).</s><s>Број узорака са одређеног типа земљишта приближно је пропорционалан његовој заступљености.</s><s>Узорци земљишта су узети на репрезентативном месту са обрадивих површина, са дубине од 0-30 cm и у нарушеном стању.</s><s>У узорцима je одређен механички састав, садржај хумуса и капацитет адсорпције катјона (CEC).</s><s>Лабораторијске анализе су вршене у Лабораторији за Педологију и водни режим земљишта, Пољопривредног Факултета у Новом Саду.</s><s>Механички састав је одређен интернационалном Пипет методом.</s><s>Према Thun-у, узорак је припремљен за анализу коришћењем Na-пирофосфата, а текстурна класификација је извршена према Tommerupу.</s><s>Капацитет адсорпције катјона је одређен екстракцијом катјона са натријум-ацетатом и амонијум ацетатом.</s><s>Концентрација Nа+ јона у екстракту одређена је помоћу ICP-a (Индуковано купловна плазма ICP—OES VistaPro Varian).</s><s>Код бескарбонатних узорака, у циљу одређивања CEC-a, вршено је одређивање суме базних катјона и хидролитичке киселости.</s><s>Корелациона анализа је коришћена како би се сагледала јачина везе између вредности CEC-a које су добијају педотрансферном функцијом и вредности CEC-a које се добијају лабораторијсим методама.</s><s>Корелациона анализа је вршена у статистичком програму Statistica 13.5.</s><s>Прилог 2. Педолошка карта Војводине (IUSS Working Group WRB, 2014) са локалитетима на којима су изведена теренска истраживања.</s> <s>На основу резултата лабораторијских анализа, средње вредности CEC-a за различите типове земљишта кретале су се у границама од 23.58 cmol/kg до 36.24 cmol/kg.</s><s>Према утврђеним средњим вредостима CEC-а у cmol/kg, редослед испитиваних типова земљишта је следећи: Solonetz (36.24), Cambisols (32.35), Vertisols (32.24), Planosols (31.88), Fluvisols (28.86), Phaeozems вредност CEC-a за испитиване типове земљишта износила је 26,68 cmol/kg (Табела 1).</s><s>На основу података о капацитету адсорпције катјона који су добијени педотрансферном функцијом, средње вредности CEC-a за полигоне различитих типова земљишта кретале су се у границама од 23.31 cmol/kg до 33.52 cmol/kg.</s><s>Према утврђеним средњим вредостима CEC-а у cmol/kg koје су добијене педотрансферном функцијом, редослед испитиваних типова земљишта је Средња вредност CEC-a која је добијена педотрансферном функцијом за територију АП Војводине износила је 26,63 cmol/kg (Табела 1).</s> <s>У оба случаја, већим капацитетом адсорпције катјона одликују се земљишта која садрже више глине и хумуса.</s><s>Веће вредности капацитета адсорпције катјона на земљишту типа Arenosols указују да су узорци узети на површини која се интензивно ђубри тресетом или другом органском материјом.</s><s>Код података који су добијени педотрансферном функцијом, одуспања од уобичајених вредности указују на разлике у педолошким картама креираним од стране SoilGrids-a, a који се ослања на World Reference Bаse (2006) Soil Groups, и Педолошке карта Војводине (IUSS Working Вредности стандардне девијације за лабораторијске податке варирају у границама од 3.40 до 9.27, што је последица дистрибуције узорковања земљишта, односно великог подручја истраживања.</s><s>За податке који су добијени педотрансферном функцијом, стандардна дивијација варира од 3.13 до 8.73, што се објашњава 250m резолуцијом полигона са којих су очитани подаци за појединачне типове земљишта.</s> <s>У односу на подручје истраживања, 79% земљишта територије АП Војводине има вредности капацитета адсорпције катјона од 20 до 30 cmol kg-1, 18% земљишта територије АП Војводине има вредности капацитета адсорпције катјона преко 30 cmol kg-1, док само 3% земљишта територијe АП Војводине има капацитета адсорпције катјона нижи од 10 cmol kg-1.</s><s>Земљишта на територији АП Војводине углавном имају вредности капацитета адсорпције катјона Иако земљишта која имају капацитет адсорпције катјона (CEC) нижи од 10 cmol kg-1 нису у значајној мери заступљена у Војводини, ипак захтевају зажљиво управљање уколико се жели одржати стабилна производња.</s><s>Код киселих земљишта, повећање капацитета адсорпције катјона може се постићи калцизацијом.</s><s>На осталим земљиштима, уношење органске материје је најефикаснији метод за побољшање капацитета адсорпције катјона.</s><s>Остале методе се односе на преобраћање обрадивих површина у пашњаке и плодоред.</s><s>Педотрансферна функција, у којој су коришћени подаци о садржају глине и органског уљеника који су добијени аналитички, показала је значајну стохистичку позитивну линеарну везу са лабораторијским подацима CEC-a, што је потврђено коефицијентом корелације при прагу значајности 0.001, а који износи r=0.39.</s><s>Резултати истраживања су показали у којој су мери подаци добијени педотрансферном функцијом доследни за коришћење у практичне сврхе.</s><s>Примена педотрансферних функција има ефекта у пројектовању глобалних мапа земљишта.</s><s>Међутим, како би се радило на решавању низа хитних глобалних питања, потребне су ажурне информације о светским земљишним ресурсима на нивоу који је сразмеран потребама корисника (Sousa et. al., 2020).</s><s>Прилог 3. Мапа приказа вредности капацитета адсорпције катјона за територију АП Војводине ЗАКЉУЧАК</s> <s>Будући да аналитичко одређивање CEC-а има мали учинак по јединици времена, а захтева велики утрошак хемијских средстава, педотранфсерна функција пружа могућност приступа подацима са великих територија много брже и ефикасније.</s><s>Шира употреба педотрансферних функција зависиће од валидације доступних података али и валидације саме функције у различитим истраживањима.</s><s>Са креираним мапама које пружају увид у тренутно стање отпорности земљишта према деградационим процесима, могу да се планирају активности које имају за циљ побољшање или одржавање појединих својстава земљишта.</s> <s>Лабилну фракцију органске материје земљишта (LFOM) чине органски остаци који још нису укључени у процес распадања, органски остаци који се налази у различитим фазама разлагања, микробна биомаса, продукти њиховог метаболизма и разградивих нехумификованих једињења.</s><s>Највећи део LFOM чини такозвана „Лака фракција“ органске материје (LF) коју представљају органски остаци са препознатљивом ћелијском структуром, и она попуњава средњи положај између свежег не-разграђеног биљног материјала и више распадануте фракције хумуса.</s><s>У циљу утврђивања утицаја минералних ђубрива на промене лаке фракције ОМ камбисола обављена си истраживања на следећим варијантама огледа у пољу: контролна варијанта (без ђубрења) 2. кг/ха), a два узорка су узета са истог типа природног (девичанског) земљишта које са налази у близини огледа и које није било у пољопривредном коришћењу и то: један узорак под природном травном вегетацијом, а други узорак под шумском вегетацијом.</s><s>У оба периода узорковаwа (јесен-пролеће) код ђубрених варијанти највеће количине угљеника и азота ,,лаке фракције“ су нађене у N4 варијанти огледа, док су најмање количине нађене у N1 варијанти.</s><s>Са повећањем количине додатог азота у ђубреним варијантама, у оба периода узимања узорака сигнификантно расте количина угљеника (LFC) и азота (LFN) у лакој фракцији.</s><s>Иако су вредности за оба параметра у N4 варијанти веће него код N3, разлике које се јављају нису сигнификантно значајне.</s><s>Што се тиче односа између вредности за LFC и за LFN и њихових пропорције у укупном садржају ОМ све вредности су веће код узорака узетих у јесен.</s><s>Установљено је да примена растућих доза минералног азота на камбисолу, поред тога што утуче на смањење процеса опадања укупних количина C и N, утиче и на повећање садржаја LFC и LFN, као и на повећање њиховог садржаја у укупној ОМЗ, и у директној је корелацији са приносом култура.</s><s>Сви показатељи ,,лаке фракције“ су код узорака природне ливаде и шуме изразито већи него код узорака земљишта из огледа.</s><s>С тим да се заступљеност C и N лаке фракције у укпној ОМЗ и у укупном азоту није изразито променила.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: лабилна органска материја, лака фракција, ђубрење, камбисол УВОД</s> <s>Органска материја земљишта састоји се од разних компоненти.</s><s>Они укључују, у различитим пропорцијама и многим прелазним фазама, активну органску фракцију укључујући микроорганизме (10-40 %) и отпорну или стабилну органску материју (40-60 %), односно хумус(Gregorich and Janzen., 1996; Coûteaux, etal., 1995).</s><s>Лабилну фракцију чини органски остаци који још нису укључени у процес распадања, органски остаци која се налази у различитим фазама разлагања, микробна биомаса, продукти њиховог метаболизма и разградивих нехумификованих једињења (Saljnikov еtal., 2013).</s><s>Највећи део лабилне фракције чини такозвана „Лака фракција“ органске материје (LFOM) коју представљају органски остаци са препознатљивим ћелијском структуром, и она попуњава средњи положај између свежег не-разграђеног биљног материјала и више распадануте фракције хумуса (Gregorich аnd Janzen, 1996).</s><s>LFOM може бити пореклом из различитих извора, али обично доминирају делови из биљних остатака.</s><s>Ова фракција органског C, служи као извор енергије и хранљивих материја за земљишне организме, и као извор хранљивих материја за биљке.</s> <s>Искључива примена минералних ђубрива на садржај ОМЗ у већини вишегодишњих како домаћих, тако и иностраних студија показала је позитиван ефекат на садржај органске материје.</s><s>Заједничко за све студије је да је саджај органске материје после дугогодишње примене ђубрива већи у ђубреним третманима у односу ка контролу(Manojlović et. al. 2008, Koković et. al 2018.).</s><s>Такође многа истраживања су показала да обезбеђивањем оптималне исхране биљака применом минералних ђубрива може доћи до повећања садржаја C и N лабилне фракције земљишта.</s><s>При томе ефекат тог повећања је мањи него у третманима у којима је примењивано органско ђубриво, или заједно органско и минерално ђубриво (Bremeretal., 1994; Campbelletal., 1991; WangandZhang, 1998).</s><s>Mеханизам тог ефеката се првенствено остварује преко утцаја минералних ђубрива, посебно азотних, на повећање укупне биомасе гајених биљака, која се после жетве уноси у земљиште, односно преко повећања лаке фракције која је главни извор за лабилну фракцију (Saljnikovetal., 2013).</s> <s>Истраживања су обављена у оквиру стационарнарног пољског огледа, где се већ преко 60 година примењују искључиво минерална ђубрива.</s><s>Одабране су варијанте где је примењена растућа количина азота ђубрива, и средња количина фосфора и калијума.</s><s>Истраживања су обављена на следећим варијантама огледа у пољу: Контролна варијанта (без ђубрења)</s> <s>МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА a два узорка су узета са истог типа природног (девичанског) земљишта које са налази у близини огледа и које није било у пољопривредном коришћењу и то: један узорак под природном(самониклом) травном вегетацијом, а други узорак под шумском вегетацијом</s> <s>Назначене варијанте огледа у пољу имају 4 понављања (димензије парцеле 10x6 м) и са сваке је узет средњи узорак са дубине од 0-10 цм.</s><s>Са исте дубине су узети узорци под травном и шумском вегетацијом.</s><s>Узорци земљишта су узети у јесен после жетве пшенице (друга половина октобра) и у пролеће (почетак априла), пре припреме земљишта за сетву кукуруза.</s><s>LFOM земљишта је издвојена помоћу методе дензитометрије (Janzenetal., 1992; Elliott and Cambardella, 1991), која се примењује за изоловање „лаке фракције“, а она је дефинисана као фракција са густином од 2.0 gcm3или мање.</s><s>Реагенс који је коришћен за сепарацију је раствор NaI после подешавања његове густине до 1,8 gcm3 После центрифугирања суспендовани материјал, односно "лака фракција" (LF), је директно пребачена у филтрациону јединицу.</s><s>После чега LF је опран (трикратно са 10-мл CaCl2 а затим три пута са дестилованом водом), после чега је осушен на 70°C у трајању од 15 сати и измерен.</s><s>Остатак је поново суспендован, а процедура је поновљена како би се одредила комплетна количина LF.</s><s>Композитни узорак LF је фино самељен и анализиран на CNS анализатору за укупни РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА</s> <s>Квантитативни подаци везани за лаку фракцију органске материје (ЛФОМ) су приказани у Табela.</s><s>1. Садржај органског угљеника и укупног азота у површинском (0-10) слоју земљишта после дугогодишне примене растућих доза азота(јесен 2013) варијанта</s> <s>У огледу са ђубрењем у оба проучавана периода и "лака фракција" угљеника (LFC) и азота (LFN) и њихове пропорције у укупном СОМ су биле значајно веће у односу на контролу.</s><s>У оба периода код ђубрених варијанти највеће количине угљеника и азота ,,лаке фракције“ су нађене у N4 варијанти огледа, док су најмање количине нађене у N1 варијанти.</s><s>Са повећањем количине додатог азота у ђубреним варијантама, у оба периода узимања узорака сигнификантно расте количина угљеника и азота у лакој фракцији.</s><s>Иако су вредности за оба параметра у N4 варијанти веће него код N3, разлике које се јављају нису сигнификантно значајне.</s><s>То значи да примена растућих доза минералног азота на камбисолу, поред тога што утуче на смањење процеса опадања укупних количина C и N (Табела 1), утиче и на повећање садржаја LFC и LFN, као и на повећање њиховог садржаја у укупној ОМЗ.</s><s>Пошто LFOM у великој мери зависи од уноса биљних остатака (Gong et. al. 2009), може се рећи да су и у нашем случају квантитативни параметри добијени за лаку фракцију такође у сагласности са истраживањима претходних аутора.</s><s>Наиме, повећање додатог азота ђубривом доприноси бољем расту биљака, и повећању жетвених остатака после жетве на парцелама са већом количином додатог азота. ( подземна маса корена и материје секреција корена) које се враћају у земљиште.</s><s>Jaćimović i sar. (2009) истичу да маса жетвених остатака (сламе стабла, листова, корења) у биљној производњи може бити прилично велика и за пшеницу износи 4-6 т/ха, а за кукуруз и до 10 т/ха.</s><s>Campbelletal. (1991) су у својим вишегодишњим истраживањима утврдили да за оджавање нивоа ОМЗ посебан значај умају подземни биљни остаци, а да заорани надземни жетвени остаци немају значајан допринос.</s><s>Графикон 1. Однос(дистрибуција) лабилног и стабилног угљеника (јесен 2013) Последњих година много истраживача (Gale et al., 2000; Kuzyakov и Domanski, 2000; Kuzyakov и Schneckenberger, 2004) у својим истаживањима констатују нарочит значај подземних остатака за очување садржаја и квалитета ОМЗ.</s><s>Многи истраживачи су се бавили утврђивањем односа надземног и подземног дела, јер то чини предпоставку о значају појединих органа биљака за допринос ОМЗ.</s><s>Тако Bolinderetal. (1997) процењују да је код пшенице SR (shoot:root) просечан однос 4,9 што значи да је маса корена приближно 45% масе сламе.</s><s>До сличиних резултата су дошли и Liljerothetal., (1994) који су утврдили да код пшенице алокација C у подземне органе износи 44-58% од бруто примарне продукције.</s><s>BeauchampiVoroney (1994) наводе да је вредност SR за пшеницу 5, а да је количина C која потиче од коренна и ексудата чини 20% укупне количине фиксираног C. Ако би усвојили да је та вредност 5 онда би укупна количина жетвених остатака у облику корена на основу приноса надземних жетвених остатака и зрна пшенице била: контролу варијанту 1214,04 kg/ha.</s><s>Ако би на ову количину додали и органску материју која се акумулура од од метаболизма корена, такозваних ескудата корена или “екстра корена” која по студијама које су се бавиле утврђивањем ове количине( Johansson, 1992; Swinnenetal., 1995) износи 50% или више од укупне количине жетвених остатака који остају од корена.</s><s>Oнда би укупна количина подземних органских остатака била за контролу 958,68 kg/ha, за N1 варијанту 1251,69 kg/ha, за N2 1504,74 kg/ha, за N3 1795,25 kg/ha и за N4 варијанту 1821,07kg/ha.</s><s>Поред ових подземних органских остатака, у случају одношења надземних остатака са поља, ипак значајан део тих остатака остаје на стрништу.</s><s>Према истаживањима Martinova i sar.</s><s>(2005) ова количина пре свега зависи од висине реза, и према његовим мерењима остатак сламе на стрништу код пшенице за висину реза од 15цм је био у влажној сезони 33% а у сувој 39% у односу на принос зрна.</s><s>Ако се узме и губитак сламе при њеном скупљању, исти аутори наводе да више од 50% надземне биомасе ипак остаје у земљи.</s><s>Aкo би применили овај однос за проучавано огледно поље на коме се надземни остаци сламе односе са поља, зa 2013 годину, онда би за приносе сламе у 2013 години таб.3 укупне количине жетвених остатака, надземних и подземних, које остају после жетве биле за контролу 2453,68 100</s> <s>142,08 kg/ha, за N1 варијанту 3256,69 kg/ha, за N2 3749,74 kg/ha, за N3 4280,25 kg/ha и за N4 варијанту 4381,07kg/ha.</s><s>Ово су неке орјентационе вредности које нам указују колико се уношењем минералног азота повећава укупна биомаса биљака која је главни извор угљеника у условима искључиве примене минералних ђубрива за ОМЗ, а пре свега LF.</s><s>И у другим вишегодишњим истраживањима (Gongetal., 2009; Yangetal., 2005; Saljnikovetal., 2005) је потврђено позитивно дејство минералних ђубрива, посебно азота, на количину LFС и LFN и на њихов садржај у укупној у ОМЗ и укупном азоту.</s><s>И да се значајне промене, односно повећања ОМЗ углавном одвијају у оквиру ове фракције, док промене у вредностима тешке фракције (стабилани део ОМЗ) нису сигнификантни.</s> <s>Графикон 2. Однос(дистрибуција) лабилног и стабилног угљеника (пролеће 2014) Што се тиче односа између вредности за LFC и за LFN и њихових пропорције у укупном садржају ЗОМ све вредности су веће код узорака узетих у јесен.</s><s>И поред тога што је дошло до опадања количине лаке фракције (LFSM) у узорцима узетим у пролеће дошло је и до пада вредности LFС и LFN и до благог смањења односа LFС/ LFN.</s><s>Oпадање садржаја "лаке фракције" током лабораторијских инкубација (FordandGreenland, 1968) или у току вегетационог периода у пољу (DalalandMayer, 1986) не подразумева нужно минерализацију азота.</s><s>Овај пад се може објаснити тиме што део "лаке фракције" органске материје се трансформише у стабилну фракцију((CameronandPosner, (1979) LaddandAmato, (1980)) Према томе, пад LF се може повезати са обртом LF, али се не може изједначити са минерализацијом LF и LFN ослобађањем.</s> <s>Сви показатељи ,,лаке фракције“ су код узорака природне ливаде и шуме изразито већи него код земљишта из огледа узорака.</s><s>Ово нам говори да привођењем земљишта пољопривредној производњи поред пада укупног органског угљеника и азота долази до наглог пада C и N лаке фракције.</s><s>С тим да се заступљеност C и N лаке фракције у укпној ОМЗ и у укупном азоту није изразито променила.</s> <s>У оба периода проучавања у огледу са ђубрењем (јесен пролеће), примена растућих количина азотног ђубрива имала је позитиван утација на количину лаке фракције органске материје као и на количину угљеника и азота у лакој фракцији.</s><s>Иако су вредности за оба параметра у N4 варијанти веће него код N3, разлике које се јављају нису сигнификантно значајне.</s><s>Количине лаке фракције органске материје имају изразит сезонски карактер, на шта указују веће врдности свих проучаваних параметара у јесен у односу на пролеће.</s><s>Вредности укупног органског угљеника и азота, као и угљеника и азота лаке фракције органске материје изразито су веће код узорака узетих из природне ливаде и шуме у односу на све варијанте узорака из вишегодишњег огледа са ђубрењем.</s><s>То нам указује да привођењем земљишта пољопривредној производњи уз примену стандардне пољопривредне праксе долази до неминовног пада оргнске материје.</s><s>Пошто је уношење органских ђубрива у Србији ограничен ресурс, у будућности би требало више да се посвети изучавању начина преко којих би се побољшао биланс органске материје обрадивих земљишта.</s><s>Пре тога неопходно је формирање мониторинга праћења не само квантитативних, већ и квалитативних својстава органске материје, у којем би као кључна мера требало пратити и лабилну фракцију у којој се одвијају најважније промене ОМ, што смо и приказали у истраживању у овом раду.</s> <s>индустријским активностима, саобраћајем, депоновањем отпада и употребом компоста или другог отпадног материјала као ђубрива.</s><s>Такође, ђубрива, посебно сирови фосфати, неки пестициди и вода за наводњавање такође могу бити извор есенцијалних и токсичних ТЕs.</s><s>Елементи у траговима утичу на биљке, животиње и људе на двоструки начин.</s><s>Недостатак есенцијалних ТЕs не само да смањује продуктивност усева, већ ниске концентрације ТЕs у сточној храни и храни за човека негативно утичу на здравље животиња и људи.</s><s>С друге стране, акумулација токсичних ТЕs у земљишту и биљкама може узроковати смањење приноса гајених биљака, као и метаболичке поремећаје код животиња и људи.</s><s>Многи процеси су укључени у трансформацију ТЕs у земљишту, контролишући њихову биорасположивост и мобилност, што доводи до тога да укупни ТЕs у земљишту у многим случајевима не представљају концентрације ТЕs које биљке могу да усвоје.</s><s>МАТЕРИЈАЛ и МЕТОД: Овај преглед разматра ТЕs, њихове изворе и биорасположивост.</s><s>Такође је фокусиран на ТЕs у биљкама за сточну храну и храну за човека у погледу законских прописа и дневних потреба.</s><s>Поред тога, приказана је студија случаја у вези са недостатком селена у земљишту (Se) који утиче на ланац исхране.</s><s>РЕЗУЛТАТИ и ЗАКЉУЧЦИ: Доступни подаци из Србије показују да није било довољно систематских истраживања и праћења комплетног ланца исхране земљиште-биљка-животиња, али указују на то да уопште земљишта, сточна храна и храна не показују значајније загађење ТЕs.</s><s>Изузеци су високо индустријска подручја и подручја у близини рудника где су концентрације загађујућих материја повишене и сточна храна која се производи у овој области захтева пажљиво праћење.</s><s>Као последица ниског нивоа Se у земљишту, сточна храна и храна за људе не обезбеђује довољно Se.</s><s>Биофортификација биљака Se може бити добар приступ за повећање концентрације Sе у сточној храни и храни за људе.</s><s>Спровођење свеобухватних студија и непрекидно праћење земљишта, сточне хране и прехрамбених производа је неопходно како би се заштитио ланац исхране од токсичних ТЕs и побољшао квалитет хране снабдевањем не само есенцијалним елементима за раст биљака већ и неесенцијалним елементима за биљке, али неопходним за животиње и људе.</s><s>Истраживања су такође потребна да би се утврдио утицај агротехничких мера управљања на снабдевање биљака ТЕs и за боље њихово коришћење.</s><s>КЉУЧНЕ РЕЧИ: Микроелементи; тешки метали; биорасположивост; биофортификација 104</s> <s>Елементи у траговима (TEs) улазе у ланац исхране преко земљишта обогаћеног распадањем геолошких материјала или услед контаминације проузроковане индустријским активностима, саобраћајем, депоновањем отпада и употребом компоста или другог материјала, често непровереног квалитета, као извора хранива или побољшивача земљишта.</s><s>Ђубрива, посебно сирови фосфати, неки пестициди и вода за наводњавање такође могу да буду извор есенцијалних, али и потенцијално токсичних ТЕs.</s> <s>Елементи у траговима утичу на биљке, животиње и људе на више начина.</s><s>Недостатак есенцијалних ТЕs, који се називају микроелементи (бакар (Cu), цинк (Zn), манган (Mn), гвожђе (Fe), молибден (Mo), бор (B) и никл (Ni)), не само да смањује продуктивност усева, већ ниске концентрације ових елемената у сточној храни и храни за човека негативно утичу на здравље животиња и људи.</s><s>С друге стране, акумулација potencijalno токсичних ТЕs у земљишту и биљкама, концентрацијама може бити узрок смањења приноса гајених биљака, и довести до метаболичких поремећаја код животиња и људи.</s><s>Постоје и елементи који нису неопходни за живот биљака, али Недостаци микроелемената или „скривена глад“ утичу на животе око 2 милијарде људи широм света.</s><s>У земљама у развоју више од 10 милиона деце млађе од 5 година умиру сваке године; 60 посто ових смртних случајева је повезано са потхрањеношћу, и око 2 милијарди људи је анемично због недостатка Fe (WHO/WFP/UNICEF, 2007).</s><s>Недостатак I и Zn такође проузрокује озбиљне здравствене проблеме.</s><s>Међутим, у високим концентрацијама у земљишту, ови елементи могу негативно утицати на живе организме, односно могу деловати токсично.</s><s>Многи процеси и фактори су укључени у трансформацију ТЕs у земљишту, контролишући њихову биорасположивост и мобилност, што доводи до тога да укупни ТЕs у земљишту у многим случајевима не представљају концентрације ТЕs које биљке могу да усвоје.</s><s>Приступачност ТЕs за биљке, односи се на концентрације и облике елемената у земљишном раствору, одакле биљке усвајају ТЕs.</s><s>Осим тога, бројни процеси у организмима живих бића утичу на мању или већу искористљивост ових елемената.</s> <s>Овај преглед разматра ТЕs, њихове изворе, утицај на ланац исхране, као и мере контроле њиховог садржаја у земљишту у циљу спречавања акумулације у земљишту токсичних TEs.</s><s>Такође је фокусиран на ТЕs у биљкама за сточну храну и храну за човека у погледу законских прописа и дневних потреба.</s><s>Поред тога, приказана је студија случаја у Србији вези са недостатком селена у земљишту (Se) који утиче на ланац исхране и могућности за повећање концентрације Se у пшеници, најважнијој житарици за производњу хлеба.</s> <s>Укупан садржај есенцијалних и потенцијално токсичних елемената у траговима (TEs) у земљишту је збир концентрација елемената из литогених, педогених и антропогених извора, умањен за губитке ових елемената (жетвом, испирањем, испаравањем, ерозијом или одношењем.</s><s>Широк спектар антропогених извора TEs укључује атмосферско таложење честица аеросола, капи кише које садрже честице TEs и гасовите облике елемената.</s><s>У пољопривреди, извори TEs су директна примена пољопривредног ђубрива, агрохемикалија и разних органских материјала, укључујући канализациони муљ, стајњак, отпад од хране и компост.</s><s>Осим тога, у непосредној близини рудника, индустријских објеката, настају материјали као што су пепео, рудни отпад и отпадна вода који могу да буду загађивачи земљишта TEs (Kabata-Pendias. & Mukherjee, 2007).</s><s>Осим тога, од 50тих година прошлог века, дошло је до интензивирања пољопривредне производње уз повеђање примене агрохемикалија.</s><s>Све то је резултирало да је биланс ТЕs у земљишту углавном позитиван и да се временом концентрације у земљишту повећавају.</s><s>На основу расположивих података Manojlović & Singh (2012) су радили процену биланса ТЕs за пољопривредно земљиште у Србији, и указали да је у већини случајева унос ТЕs 10 пута већи у земљиште у односу на њихово изношење.</s> <s>Доступни подаци из Србије и региона, показују да нема довољно систематских истраживања и праћења комплетног ланца исхране земљиште-биљка-животиња, али указују на то да уопште земљишта, сточна храна и храна не показују значајније загађење ТЕs.</s><s>Изузеци су високо индустријска подручја и подручја у близини рудника где су концентрације загађујућих материја повишене и сточна храна која се производи у овој области захтева пажљиво праћење (Manojlović & 105</s> <s>У Табели 1. су приказане уобичајене вредности ТЕs за незагађена земљишта света и најчешћи опсег концентрација ових елемената.</s><s>Такође, приказане су измерене концентрације ових елемената у земљишту у одређеним регионима у Србији, и углавном се односе на пољопривредна земљишта.</s><s>Резултати показују нешто више вредности у земљиштима слива Нишаве (Antonović i Mrvić, 2008) у односу на земљишта из Војводине, али и у односу на уобичајене вредности за As и Табела 1</s> <s>Недавна истраживања ТЕs у 22000 узорака површинског слоја земљишта са територије Европске Уније су такође показала да је већина испитиваних земљишта безбедна за производњу хране, док 6,24% или 137,000 km2 захтева додатна истраживања и могуће мере ремедијације (Tóth У циљу контроле евентуалног загађења земљишта, у многим земљама, укључујући Србију, важну смерницу представљају граничне вредности загађујућих материја, односно максималне дозвољене и ремедијационе вредности концентрација опасних и штетних материја у земљишту и води за наводњавање.</s><s>У нашој земљи, оне су дефинисане Правилником о дозвољеним количинама опасних и штетних материја у земљишту и води за наводњавање и методама њиховог испитивања („Сл. гласник РС”, бр. 23/1994) и Уредбом о граничним вредностима загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту ("Сл. гласник РС", бр. 30/2018 и 64/2019).</s><s>Максимално дозвољене концентрације тешких метала у земљишту и води за наводњавање Важећи правилник („Сл. гласник РС”, бр. 23/1994) дефинише максимално дозвољене количине (МДК) опасних и штетних материја у земљишту и води за наводњавање које могу да оштете или промене производну способност пољопривредног земљишта и квалитет воде за наводњавање, које долазе испуштањем из фабрика, изливањем депонија, неправилном употребом минералних ђубрива и средстава за заштиту биља.</s><s>Према овом правилнику опасне материје су Cd, Pb, Hg, As, Максималне дозвољене концентрације (МДК) опасних и штетних материја у земљишту и води за наводњавање у Републици Србији („Сл. гласник РС”, бр. 23/1994) Елемент</s> <s>Максимално дозвољене концентрације тешких метала у ђубривима Да би се избегло загађење земљишта услед евентуално присутних загађујућих материја из ђубрива, законски је прописана максимално дозвољена концентрација тешких метала у ђубривима, помоћним материјама за земљиште и помоћним средствима за биљке, као и дозвољено уношење метала у земљиште на период од 2 године („Службени гласник РС“, бр. 31/2018) (Табела 3).</s><s>Детаљан приказ потенцијалних загађујућих материја из органских ђубрива и материјала који могу да се користе као ђубрива и побољшивачи земљишта приказан је у раду Manojlović et al. (2021).</s><s>107</s> <s>Максимално дозвољене концентрације тешких метала у ђубривима, помоћним материјама за земљиште и помоћним средствима за биље (mg kg-1)("С. гласник РС", бр. 31/2018) и регулисање оптерећености земљишта тешким металима ("Сл. гласник РС", бр. 31/2018) Метал</s> <s>*Изузев неорганских ђубрива са више од 5% P2О5 **Изузев неорганских ђубрива са декларисаним садржајем микроелемената Максимално дозвољене концентрације тешких метала у земљишту Уредба о граничним вредностима загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту („Службени гласник РС”, бр. 30/2018 и 64/2019) је новији законски пропис који се не примењује искључиво на пољопривредно земљиште.</s><s>Овом Уредбом дефинисане су граничне вредности загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту чије прекорачење указује на степен загађености који нарушава еколошку равнотежу, намеће се додатна испитивања тог земљишта, као и ограничења у начину управљања, као и вредности загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту на прекораченим нивоима који су безбедни за употребу.</s><s>Граничне максималне и ремедијационе вредности загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту дате су у Прилогу 1, који чини његов саставни део.</s><s>У Табели 4 приказан је део Прилога 1 који се односи на метале.</s> <s>У случају прекорачења граничних вредности из Прилога 1 и граничних концентрација загађујућих материја у подземним водама утврђених посебним прописом, врше се додатна истраживања на контаминираним локацијама у циљу утврђивања степена загађености земљишта и израде пројеката ремедијације и рекултивације.</s><s>Корекција граничних максималних вредности и ремедијационих вредности за метале и арсен у земљишту</s> <s>Граничне максималне вредности и ремедијационе вредности за метале и As, са изузетком Sn, Mo, Se, Te, Tl и Ag, зависе од садржаја глине и органске материје у земљишту.</s><s>Приликом утврђивања типа и својстава земљишта, вредности из табеле се коригују у вредности примењиве на актуелно земљиште, а на основу измереног садржаја органске материје и садржаја глине.</s><s>За метале се користи следећа корекциона формула, у зависности од типа земљишта, на основу које се врши конверзија.</s> <s>(СW, ИW)сб - максимална гранична или ремедијациона вредност из табеле % глине - измерен проценат глине у одређеном земљишту (величине честица< 2 μм) % органске материје - измерен проценат органске материје у одређеном земљишту А, Б, Ц - константе зависне од врсте метала Табела 4</s> <s>Граничне максималне и ремедијационе вредности загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту ("Службени гласник РС”, бр. 30/2018 и 64/2019) (део Прилога 1) Metali</s> <s>Максималне концентрације тешких метала у у храни – житарицама, поврћу и воћу Осим граничних вредности TEs које се односе на земљиште, у многим земљама се законском регулативом котролишу концентрације опасних и штетних материја у храни, односно житарицама, воћу и поврћу.</s><s>У табели 5 су приказане максималне концентрације тешких метала у храни житарицама, поврћу и воћу у Србији, као део Прилога 1, Правилника о максималним концентрацијама одређених контаминената у храни "Службени гласник РС", бр. 81 од 15. новембра 2019, 126 од 23. октобра 2020, 90 од 17. септембра 2021, 118 од 9. децембра 2021.</s><s>Из Табеле 5 се види да се максимално прописане концентрације односе на Pb, Cd, As, док су претходни стандарди укључивали и Hg, која се сада прати само у риби и производима од рибе.</s><s>109</s> <s>Ваљани пиринач који није делимично скуван (полирани и бели пиринач) Делимично скуван пиринач и ољуштени пиринач Пиринчани вафли, обланде, крекери и кекси Коренасто и кртоласто поврће (осим туровца, свежег ђумбира и свеже куркуме), луковичасто поврће, цветајуће купусњаче, главичасте купусњаче, келераба, махунарке и стабљичасто поврће</s> <s>Поврће и воће (осим коренасто-кртоластог поврћа, лиснатог поврћа, печурки и морских алги) поврћа, свежег зачинског биља, лиснатих купусњача, стабластог</s> <s>Лиснате купусњаче, туровац, печурке: шампињони, буковача, шитаке и лиснато поврће (осим свежег ароматичног биља)(2) Купусњаче, осим лиснатих купусњаче</s> <s>Спанаћ и слично поврће (листови), клијанци слачице и свеже ароматично биље Дивље гљиве, свежи ђумбир и свежа куркума Плодовичасто поврће</s> <s>Плодовичасто поврће, осим кукуруза шећерца Воће, осим брусница, рибизли, бобица зове и плодова планике(2) Цитруси, јабучасто и коштичаво воће, маслине, киви, банане, манго, папаја, ананас</s> <s>(1) За кромпир, вредности се односе на ољуштени (2) Максимално дозвољена концентрација односи се на воће и поврће после прања и одвајања јестивих делова.</s> <s>Као последица ниског нивоа селена (Sе) у земљишту, сточна храна и храна за људе не обезбеђује довољно Sе.</s><s>Селен је неопходан елемент за људе и животиње, док је за биљке користан, нарочито при стресним условима, где делује као антиоксидант.</s><s>Недостатак Sе је широко распрострањен у свету, укључујући већи део наше земље (Čuvardić, 2003; Manojlović & Lončarić, 2017).</s><s>Недовољан садржај Se у земљишту, одражава се на обезбеђеност биљака, животиња и човека (Manojlović & Lončarić, 2017).</s><s>У табели 6 су приказане концентрације укупног и воднорастворљивог Sе у земљиштима из Србије, Енглеске и Кине, различито обезбеђеним са Sе.</s> <s>Прилагођено из: Manojlović & Singh (2012) На дистрибуцију између појединих облика Se утичу својства земљишта као што су: реакција, аерација, садржај глине и органске материје и микробиолошка активност.</s><s>Сматра се да је најприступачнији облик Se за биљке водно-растворљива фракција Se, која се састоји од селената, селенита и органских једињења релативно мале молекулске масе.</s><s>Резултати испитивања концентрације Seу земљиштима из Војводине (Чувардић, 2003), показују ниску концентрацију водно-растворљивог Se (Табела 7), без обзира на повољне услове за његову растворљивост, који се огледају у слабо алкалној реакцији земљишта.</s><s>Такође, у испитиваним земљиштима у Србији, утврђен је низак садржај укупног Se у земљишту (Табела 6), што је резултирао и у ниској концентрацији Sе у пшеници и кукурузу (Табела 6), као и недовољним дневним уносом Se храном Ако се концентрације Se у узорцима пшенице упореде са дневним потребама у Se, које треба да обезбеде адекватно снабдевање Se (Leblanc et al., 2005; цитат Kabata-Pendias & Mukherjee, 2007), може да се види да би исхрана искључиво пшеницом довела до озбиљних недостатака Sе (Табела 7).</s><s>Такође, веома ниске концентрације Se у различитим житарицама, воћу и поврћу су утврђене на подручју Србије и Хрватске и приказане у прегледном раду Manojlović & Singh (2012).</s><s>111</s> <s>Прилагођено из: Manojlović & Singh (2012) 1, 2 Нутритивна и токсиколошка референтна вредност дневног уноса Se за одрасле утврђене од стране различитих аутора (Leblanc et al., 2005; цитат Kabata-Pendias & Mukherjee, 2007) 3 Концентрација Se у зрну пшенице (Mihaljev et al., 2003) Према Food and Nutrition Board USА (2000), адекватан дневни унос Se исхраном је у распону од 50 do 200 μg, sa sredњom vrednošću od 55 μg за одрасле људе, док је максимално подношљив унос Se исхраном 400 μg.</s> <s>У Србији је од 2000. године уведена обавезна суплементација Se хране за животиње.</s><s>На тај начин довољним количинама Se су обезбеђене животиње и део хумане популације (која конзумира месо, млеко и млечне производе) (Pavlovic et al., 2018).</s><s>Међутим, поједине категорије не уносе довољно Se (нпр. вегетаријанци и они који претежно конзумирају храну биљног порекла).</s> <s>Постоји више могућности за отклањање недостатка Se код људи и животиња: додавање Se преко витаминско-минералних смеша; инекције; селенизовање кухињске соли; увоз житарица из подручја богатих са Se; повећање садржаја Sе у биљкама- биофортификација Sе.</s><s>Сматра се да је један од најпогоднијих начина биофортификација, јер је биоприступачност Sе из пшенице и биљних производа већа од биоприступачности Sе из меса и рибе (Cantor et al.,1975).</s><s>Садржај Sе у биљци може да се повећа: применом Sе преко земљишта, фолијарном применом Се и третирањем семена са Sе.</s> <s>Експерименти биофортификације са три сорте озиме пшенице ђубрене са Sе примењеним преко листа (фолијарно) и уношењем у земљиште, спроведени су у Србији и Хрватској у две узастопне године, како би се испитао утицај ђубрења са Sе на повећање концентрације Sе у зрну пшенице за производњу хлеба.</s><s>Истраживањем Manojlović et al. (2019) je утврђено: - Ђубрење Sе (фолијарно и преко земљишта) повећало је концентрацију Sе у зрну од 2,6 до 4,6 пута.</s><s>Концентрација Sе је повећана са 0,09 нa 0,41 mg Se /kg suve материје зрна у просеку за све локације и годишња доба.</s><s>Концентрација Se у зрну била је највећа са фолијарним ђубрењем од 10 g Se /ha.</s><s>Сваки грам примењеног Se /ha повећао је концентрацију Se у зрну за 29–32 ng Se. - Сорте пшенице су се значајно разликовале у приносу зрна и акумулацији Se (g/ha).</s><s>Високо приносна и квалитетна сорта („Симонида“) и високоприносна сорта („Српањка“) имале су већу акумулацију Se зрном од висококвалитетне сорте („Дивана“).</s><s>Разлике у концентрацији Sе у зрну између високоприносних и висококвалитетних сорти указују на то да за високоприносне сорте треба применити више Sе (Графикон 1).</s> <s>- Фолијарна примена Sе је била ефикаснија од примене преко земљишта у повећању концентрације и акумулације Sе зрном пшенице.</s><s>Агрономска ефикасност употребе (АUE), која показује колико се Sе усвоји од примењене количине, била је: 18% за примену 5 g Se /ha фолијарно; 20% za 10 g Se /ha фолијарнo; i 13% za 10 g Se /ha преко земљишта.</s><s>АUE је била већа за локацију Бановци у поређењу са Футогом, што одражава локалне карактеристике земљишта и животне средине.</s> <s>Прилагођено из: Манојловић ет ал. (2019) Графикон 1. Концентрација Sе у зрну три сорте пшенице и две вегетационе сезоне.</s><s>Вредности означене различитим словима представљају значајне разлике између средина третмана</s> <s>Спровођење свеобухватних студија и непрекидно праћење земљишта, сточне хране и прехрамбених производа је неопходно како би се заштитио ланац исхране од токсичних TEs и побољшао квалитет хране снабдевањем не само есенцијалним елементима за раст биљака већ и 100</s> <s>ЛИТЕРАТУРА неесенцијалним елементима за биљке, али неопходним за животиње и људе.</s><s>Такође, истраживања су потребна да би се утврдио утицај агротехничких мера на снабдевање биљака TEs и за боље њихово коришћење.</s><s>Осим тога потребно је ускладити законску регулативу која се односи на максималне вредности опасних и потенцијално токсичних елеменате у свим земљиштима са регулативом за пољопривредна земљишта.</s><s>Биофортификација биљака може да буде добар начин за повећање концентрације микроелемената у зрну/плоду гајених биљака и тиме унос од стране животиња и човека.</s><s>Биофортификација пшенице Sе се показала успешном за земљишне и климатске услове Србије и Централне и Југоисточне Европе.</s><s>Повећање концентрације и усвајање Sе зрном пшенице зависи од количине примењеног Sе, начина примене (земљиште или фолијарно), локалних услова животне средине (земљиште, временске прилике) и примењене агротехнике.</s>

Утицај монокултуре на принос зрна соје

Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Šeremešić, Srđan;Milošev, Dragiša

Међународни скуп "Мултифункционална пољопривреда и рурални развој у Републици Српској", Јахорина

монокултура;соја;принос зрна;плодореди

agrif.bg.ac.rs-123456789-6687.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25412/bitstream_25412.pdf

<s>Жељко Долијановић1, Душан Ковачевић1,Срђан Шеремешић2 и Драгиша Милошев2 Резиме: Проучавање проблема плодореда у производњи њивских биљака је јако заступљено.</s><s>Међутим, овај проблем код соје је мање проучаван, како код нас, тако и у свету.</s><s>У новије време, уобичајени и врло често присутни двопољни плодоред код пољопривредних произвођача у Србији, замењени су тропољним плодоредом са учешћем соје.</s><s>За разлику од осталих њивских биљака, соја није толико осетљива на гајење у монокултури, посебно краћој.</s><s>Краткотрајна монокултура (поновљена сетва) соје више утиче на ширење биљних болести и штеточина, док је опадање приноса мање изражено.</s> <s>Циљ овог рада је да на основу резултата истраживања спроведених путем пољског огледа на експерименталној станици Пољопривредног факултета у Земуну ″Радмиловац″ укаже на недостатке гајења соје у дуготрајној монокултури у погледу утицаја на приноса зрна.</s> <s>Соја, интензивна ратарска врста, као и кукуруз, озима пшеница и шећерна репа, захтева потпуну агротехнику.</s><s>Погрешно је било раније схватање да соју треба сејати на најлошијим земљиштима, ради поправке истих, без обзира на висину приноса зрна.</s><s>Повољна је чињеница да је последњих десетак година соја у Србији постала једна од компонената тропољних, четворопољних или чак, шестопољних плодореда, како са аспекта саме соје, тако и са аспекта других врста које улазе у састав наведених плодореда.</s><s>Соја као предусев је незаменљива и веома добра за скоро све ратарске усеве.</s><s>Веома је важно напоменути да, кад год је могуће, треба избегавати смену соје, сунцокрета и уљане репице због великог броја заједничких болести.</s><s>Соја као окопавина, која се сеје нешто касније у пролеће, има великих проблема у почетку вегетационог периода са коровима, посебно ако је земљиште закоровљено вишегодишњим врстама корова.</s><s>Из тог разлога, када можемо бирати између озиме пшенице и кукуруза, за предусев је боље одабрати пшеницу из два разлога: овај усев оставља мање закоровљено земљиште после жетве и дужи је период од жетве пшенице до сетве соје у коме се може правилно извршити сузбијање корова различитим мерама обраде.</s><s>Поред тога, при сетви соје после кукуруза треба водити рачуна о избору хербицида, посебно избегавати триазинске препарате који имају резидуално дејство.</s><s>Уколико предусев соје оставља земљиште у добром стању, соја ће у том случају постићи већи принос и оставити земљиште у повољнијем стању за наредни усев.</s><s>Ненадић и сар., 1995., препоручују следеће плодореде за соју: кукуруз-сојапшеница; пшеница-соја-кукуруз и кукуруз-соја-пшеница-шећерна репа.</s><s>У новије време, у многобројним истраживањима у САД-у утврђен је позитиван утицај гајења соје у Мр Жељко Долијановић1, асистент, dolijanŽagrifaculty.bg.ac.yu др Душан Ковачевић1, редовни професор, мр Срђан Шеремешић2, асистент, др Драгиша Милошев2, редовни професор.</s><s>1Пољопривредни факултет, Београд-Земун.</s><s>2Пољопривредни факултет, Нови Сад.</s><s>Мултифункционална пољопривреда и рурални развој у Републици Српској", Јахорина, 13-14. децембар 2007 г.</s> <s>443 плодореду, са кукурузом, пшеницом или памуком.</s><s>Истраживања се посебно односе на испитивање утицаја двопољног плодореда (кукуруз-соја), где је добијен већи принос за односно 16% у односу на монокултуру соје (Kelly et al., 2003).</s><s>Према истраживањима Copeland et al. 1993 повећање приноса зрна соје гајене у плодореду у поређењу са монокултуром произилази из веће ефикасности у коришћењу земљишне влаге усева који се смењују.</s><s>Гајење соје у монокултури није економски ни биолошки оправдано, иако неки аутори (Белић и Молнар, 1977 и 1984) сматрају да соја подноси гајење у монокултури.</s><s>Своју тврдњу они објашњавају тако да ако се соја гаји узастопно на истом пољу доћи ће до повећања броја квржичних бактерија (Rhizobium japonicum) на том пољу.</s><s>Међутим, бројни су разлози за гајење соје у плодореду: повећање приноса соје и усева са којима се соја смењује, смањење дозе азота за ђубрење соје и усева који долазе после соје; ефикаснија борба против корова, болести и штеточина; и бољег коришћење радне снаге и механизације током вегетационе сезоне.</s><s>Монокултуру соје треба избегавати, посебно на лошијим земљиштима (псеудоглеј, смоница и сл.), јер соја као предусев може утицати на значајно повећање приноса других усева гајених на таквим земљиштима.</s> <s>Огледи са плодоредима на огледном школском добру ″Радмиловац″, Пољопривредног факултета у Земуну, су успостављени 1992. године, а трају и данас.</s><s>Поред гајења најважнијих ратарских усева (кукуруз, озима пшеница и соја) у монокултури, на земљишту типа излужени чернозем, заступљени су следећи плодореди: - двопољни плодоред: озима пшеница и кукуруз - тропољни плодоред: кукуруз, соја, озима пшеница. - четворопољни плодоред: озима пшеница, кукуруз, јари јечам+црвена детелина и црвена детелина</s> <s>Величина једног поља правоугаоног облика износи 975 m2 (ширина 15 m и дужина 65 m).</s><s>На свим плодоредним пољима и пољу за монокултуру обрада земљишта је вршена благовремено у свим годинама, на дубини од 20 cm.</s><s>Сорта соје која је послужила као објекат испитивања је Аура из I групе зрења.</s><s>После дубоке обраде у јесен, обављена је предсетвена припрема у пролеће.</s><s>Сетва је у свим годинама обављена у оптималном року за испитивано подручје, односно током априла или почетком маја месеца.</s><s>Сетва је обављена машинским сејалицама.</s><s>Растојање између редова износило је 55 cm.</s><s>За сузбијање корова у монокултури коришћен је хербицид Галолин комби 7 l/ha и галант супер 1 l/hа.</s><s>Жетву соје смо обављали у пуној зрелости, крајем септембра или почетком октобра месеца.</s><s>Принос зрна смо одређивали у моменту жетве, а касније обрачунавали У овом раду урађена је корелациона и регресиона зависност просечних приноса зрна соје по појединим годинама од укупних количина падавина у току вегетације.</s><s>У регресионој и корелационој анализи, количина падавина у вегетационој сезони је узета као независно променљива (x), а принос зрна (kg/hа) као зависно променљива (y).</s><s>Испитивање значајности коефицијента корелације је извршено тестирањем хипотезе Ho:ρxy=0 против Ha:ρxy≠0. Регресиона зависност је представљена графички, а након тога, одређена је једначина најбоље прилагођене линије регресије (ŷi=a+b*xi), а на основу Мултифункционална пољопривреда и рурални развој у Републици Српској", Јахорина, 13-14. децембар 2007 г.</s> <s>444 једначине обавили смо тестирање линеарног регресионог модела (ŷi = α+ β *xi).</s><s>Полази се од претпоставке да регресиони параметар нема значајну тенденцију пораста или опадања посматране појаве (Ho: β=0), при чему за алтернативну хипотезу узимамо облик Ha: β≠0. Сва тестирања и графичко приказивање података урађено је употребом софтверског пакета Statistica for Windows.</s><s>Метеоролошки услови за време извођења огледа Соја има велике потребе за топлотом и влагом.</s><s>Потребе соје у топлоти нису исте током целог вегетационог периода.</s><s>Најважнији и најјачи утицај на раст, развиће и принос зрна соје имају температуре ваздуха у току периода цветања соје.</s><s>Оптималне температуре за цветање и формирање репродуктивних органа соје су у распону од 18-25 0С, а вредности средњих месечних температура у нашим истраживањима у свим годинама су биле у том интервалу (таб.</s><s>1.).</s><s>Таб.</s><s>1. Сума месечних падавина (mm) и средње месечне температуре (0C) за период 19921997. године (Београд)</s> <s>Када је у питању влага, проблем ниских приноса соје у нашој земљи углавном је пропорционалан недостатку влаге током вегетационог периода соје.</s><s>Нарочито је важна количина воде у периоду од цветања до сазревања, јер од укупне количине воде у том периоду соја усвоји око 70 %.</s><s>Оптимална количина воде у току вегетације соје износи 440-500 mm (Бошњак и сар., 1991).</s><s>Количине падавина испод наведених, или неповољан распоред падавина у току вегетационог периода соје, могу довести до смањења приноса за више од 50 %.</s><s>То смањење приноса је још израженије уколико се овај усев гаји у монокултури.</s><s>Поред монокултуре, на ниже вредности приноса зрна у овом истраживању утицали су и други фактори, пре свега, лошије особине земљишта Радмиловца и непотпуна примена агротехнике за овај усев.</s><s>Просечна количина падавина у вегетационом периоду за испитивани период истраживања износи 437,9 mm, што је довољна количина за оптималне приносе овог усева.</s><s>То се најбоље види по резултатима приказаним у табели 2., када је најнижи Мултифункционална пољопривреда и рурални развој у Републици Српској", Јахорина, 13-14. децембар 2007 г.</s> <s>Резултати истраживања и дискусија принос (1335 kg/ha) остварен у најсушнијој - 1993 години, а највиши (2036 kg/ha) у 1997. години када је било највише водених талога (550,0 mm).</s> <s>Резултати приноса зрна соје у периоду од 1992-1997. су приказани у табели 2. Највећи принос зрна соје је добијен у 1997. години (2036 kg/ha), а најмањи, у изразито сушној, 1993. години (1335 kg/ha).</s><s>Вредности приноса зрна највише су зависиле од количина падавина, што је у вези са њеним високим захтевима за водом.</s><s>Испитивања Молнара и Милошева, 1994. су такође показала да се највиши приноси соје добијају у повољним (влажним) годинама, док су у осредњим и неповољним (сушним) годинама приноси приближно једнаки.</s> <s>Таб.</s><s>2. Принос зрна соје у монокултури у периоду од 1992. до 1997. године Grain yield of Soybean in continuous cropping during 1992 – 1997.</s> <s>Најјаснији показатељ зависности приноса зрна соје од количина падавина јесте коефицијент просте линеарне корелације (rxy).</s><s>На дијаграму растурања нацртаном према нашим подацима, уочава се добра прилагођеност праволинијске регресионе једначине стварним подацима, јер се тачке оригиналних података налазе у близини интерполиране линије регресије.</s><s>На основу наведеног коефицијента (rxy= 0,9509), као и на основу дијаграма распршености (граф.</s><s>1), види се да је у нашим истраживањима постојала статистички врло значајна зависност приноса зрна соје од количина падавина (p=0,01).</s><s>Варирање приноса зрна соје под утицајем варирања количина падавина процентуално износи 90,422 (коефицијент детерминације-dxy).</s><s>Остатак варијације до 100 %, који износи 9,578 % (коефицијент недетерминације), припада утицају осталих фактора.</s><s>Испитивајући зависност приноса пшенице од количина падавина, Lithourgidis et al, 2006, су, такође утврдили постојање статистички значајне зависности, док су Machado et al, 2007 установили да постоји статистички значајна зависност приноса пшенице од зимских, али не и од падавина у пролеће и лето.</s> <s>Граф.</s><s>2. Регресиона зависност приноса соје од количина падавина Графички приказ линеарног регресионог модела (једначине регресије) за податке наших истраживања дат је у граф.</s><s>2, из кога се види да најбоље прилагођена линија регресије има облик: ŷi=865,027+2,226*xi.</s><s>Позитивна вредност регресионог коефицијента b указује на директно сразмерно слагање варијација посматраних појава (Малетић Радојка, 2005), односно, указује на повећање приноса зрна соје са повећањем количина падавина.</s><s>Вредност регресионог коефицијента b од 2,226 показује да се са повећањем количина падавина у току вегетације за 100 mm просечан принос зрна соје повећава за 222,6 килограма.</s><s>Тестирањем значајности регресионог модела (Ho: β=0; Ha: β≠0) Мултифункционална пољопривреда и рурални развој у Републици Српској", Јахорина, 13-14. децембар 2007 г.</s> <s>Закључак установљено је да је то повећање приноса статистички врло значајно.</s><s>Наведено повећање приноса са повећањем количина падавина за 100 mm на земљиштима бољих особина вероватно је веће, као и код гајења соје у плодоредима, посебно вишепољним.</s><s>У условима природног водног режима, треба бити обазрив у доношењу коначног закључка, јер повећана количина може бити резултат учесталих падавина само у једном или евентуално два месеца у току вегетације.</s><s>Дакле, распоред падавина у току вегетације има значајнији утицај на принос него њихова укупна количина (Долијановић и сар., 2005).</s><s>Гајењем соје, или било ког другог усева, у условима иригационог водног режима (наводњавања), ситуација је потпуно другачија.</s> <s>На основу шестогодишњих истраживања приноса зрна соје гајене у монокултури на Радмиловцу можемо извести следеће закључке: Постојала је статистички врло значајна зависност приноса зрна соје од количина падавина у току вегетације;</s> <s>Зависност приноса од количина падавина у процентима износи 90,422; Са повећањем количине падавина за 100 mm, од априла до октобра, принос зрна соје се може повећати за преко 200 kg/ha Ако располажемо са вишегодишњим метеоролошким подацима и подацима о приносу појединих усева, на основу корелационе, а посебно регресионе анализе могу се предвидети потребе усева за влагом, односно норме воде за наводњавање.</s> <s>Белић, Б., Молнар, И. (1977): Најзначајније агромере за постизање високих приноса соје и избор сорте за поједине рејоне Војводине, Зборник радова са саветовања о унапређењу производње соје у Војводини, Нови Сад, пп 1-15.</s><s>Белић, Б., Молнар, И. (1984): Досадашњи резултати и могућности ширења соје у Војводини, Зборник радова: Производња и потрошња протеинских хранива, Нови Садприступ</s>

Efekti sistema integrisanih mera za suzbijanje korova u agroekološkim uslovima centralne Srbije

Simić, Milena;Brankov, Milan;Dragičević, Vesna;Dolijanović, Željko;Tabaković, Marijenka

XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, Zbornik rezimea

korovi;sistem mera;suzbijanje;kukuruz

agrif.bg.ac.rs-123456789-6715.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25516/bitstream_25516.pdf

<s>Brojne posledice intenzivne primene herbicida su doprinele razvoju koncepta integrisanih mera za suzbijanje korova (IWMS - Integrated Weed Management System) koji je donet još 1991. godine.</s><s>Sistem je baziran na planskoj i datim uslovima prilagođenoj, kombinovanoj primeni preventivnih, direktnih, mehaničkih, bioloških, hemijskih, alternativnih i drugih mera za smanjenje zakorovljenosti u usevima, uz poštovanje kritičnog perioda suzbijanja korova i ekonomskog praga štetnosti.</s><s>Razvoj i primena IWM strategije koja omogućava uspešno suzbijanje korova bez velikog oslanjanja na herbicide i bez neželjenih efekata po ekonomičnost proizvodnje i kvalitet agroekosistema je i danas izazov.</s><s>Podizanje svesti o značaju očuvanja životne sredine i posledicama njenog zagađenja, uticale su da proizvođači herbicida danas vrše promet svojih proizvoda promovišući IWM koncept.</s><s>Najslabija karika IWMS koncepta je njegova primena.</s><s>Nehemijske metode se često koriste da nadoknade nedovoljnu efikasnost herbicida kao posledicu rezistentnosti korova na herbicide, a ne kao alternativa herbicidima.</s><s>Potrebno je više promovisati IWMS, raditi na edukaciji proizvođača radi podsticanja na dugoročniji pristup suzbijanju korova, pokazati u praksi efekte primene IWM, uvesti subvencije za njegovu primenu i, po potrebi, strože propise za upotrebu herbicida.</s><s>Široj primeni IMWS doprinelo bi uvođenje u praksu savremenih rešenja iz oblasti informacionih tehnologija i komunikacija, ponovna evaluacija prioriteta istraživanja i njihovo proširenje.</s><s>Istraživanja sprovedena u poslednjih 20-ak godina u Institutu za kukuruz Zemun XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Polje, Beograd usmerena su ka razvoju i primeni IWM s ciljem da se, na osnovu eksperimentalno dobijenih rezultata, utvrde prednosti kombinovane primene nehemijskih i hemijskih mera u suzbijanju korova.</s><s>Novim pristupom je istaknut značaj i doprinos plodoreda, posebno tropoljnog, u smanjenju zakorovljenosti i rezervi semena korova u zemljištu.</s><s>U proseku 2009-2019., nakon primene preporučene i 0,5 preporučene količine herbicida u tropoljnom plodoredu, masa korova u kukuruzu je smanjena za 92,8% i 0,0% u odnosu na kontrolu, dok je u monokulturi smanjenje iznosilo 79,8% i 0,0%.</s><s>Proučavanje uticaja sistema obrade zemljišta i đubrenja na zakorovljenost i prinos kukuruza je započeto u stacionarnom ogledu 1978. godine a presek stanja za period 2017-2019, je pokazao da je ukupna sveža masa korova bila značajno manja na površini sa konvencionalnom obradom, u svim varijantama đubrenja, u poređenju sa redukovanom obradom i direktnom setvom.</s><s>U nekoliko ogleda su proučavane mogućnosti kompeticijskog delovanja useva na korove kroz odabir odgovarajuće gustine i prostornog rasporeda gajenja kukuruza.</s><s>Rezultati su pokazali da smanjeno međuredno rastojanje i povećana gustina gajenja širokoredog useva kakav je kukuruz može doprineti smanjenju zakorovljenosti.</s><s>Prepoznavanje kritičnog perioda delovanja korova, utrvđivanje efikasnosti pokrovnih i združenih useva u suzbijanju korova u hibridima kukuruza standardnog kvaliteta i specifičnih svojstava, kao i proučavanje efekata primene đubriva i navodnjavanja, uz primenu herbicida, u preporučenim i smanjenim količinama, takođe je ispitivano radi promocije rezultata i ukazivanja na značaj primene nehemijskih mera za dugoročno smanjenje zakorovljenosti.</s><s>Rezultati su pokazali da gajenje kukuruza i suzbijanje korova može da bude uspešno i sa upotrebom manje količine herbicida kao i da se prinosi ostvareni primenom IWM mera nisu razlikovali od onih dobijenih konvencionalnim gajenjem kukuruza, čime je ispoštovan zahtev za ekonomičnošću proizvodnje.</s><s>Ključne reči: korovi, sistem mera, suzbijanje, kukuruz Eriofidne grinje u funkciji biološke kontrole korova Vidović Biljana*</s> <s>Eriofidne grinje (Acari: Prostigmata: Eriophyoidea) su obligatni paraziti biljaka koji naseljavaju sve biljne delove izuzev korena.</s><s>Eriofidne grinje spadaju među najsitnije fitofage, ali je neosporan njihov značaj kao direktnih štetočina biljaka, vektora biljnih virusa i agenasa za biološku kontrolu korova.</s><s>Klasična biološka kontrola podrazumeva zaštitu od introdukovanih vrsta korova alohtonim organizmima, odnosno organizmima iz područja porekla korova.</s><s>Ova strategija se primenjuje protiv invazivnih</s> <s>neprijatelja novonaseljenom regionu.</s><s>Da bi se izbegla direktna šteta za neciljane vrste biljaka biološki agensi moraju biti specifični za domaćina pa je interesovanje usmereno na eriofide kao agense biološke kontrole pre svega zbog njihove monofagnosti.</s><s>Oko 80% do sada poznatih eriofida je zabeleženo u asocijaciji sa samo jednom biljnom vrstom, domaćinom.</s><s>Pored visoke specifičnosti za domaćina, atributi koji ove grinje čine pogodnim za biološku borbu jesu i mogućnost disperzije vetrom, selektivna preferentnost za pojedine biljne organe, veliki broj vrsta koje se razvijaju u generativnim organima biljaka u masovnim kolonijama kao i male dimenzije koje omogućavaju velikom broju individua da se smeste na malom prostoru.</s><s>Međutim, i XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 104</s> <s>Zbornik rezimea ŠElektronski izvorĆ / XI kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, 20-23. septembar 2021, Palić = Book of abstracts / 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators, Septembar 20-23rd, 2021, Palić ; urednik Goran Malidža. - Beograd : Herbološko društvo Srbije, 2021. - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm Nasl. sa naslovnog ekrana. - Radovi na srp. i engl. jeziku.</s> <s>Saopštenja u ovom Zborniku su objavljena u otvorenom pristupu pod licencom CC BY (https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/) Autorstvo.</s><s>Moraju se navesti podaci o izvornom delu i link ka licenci, i mora se naglasiti da li je izvorno delo izmenjeno.</s><s>Dozvoljeno je umnožavati, distribuirati i javno saopštavati delo; preraditi ga i koristiti u komercijalne svrhe.</s>

Efekti različitih insekticida na lisnu bubu ambrozije, Ophraella communa (Coleoptera: Chrysomelidae)

Tamaš, Nenad;Sretenović, Marko;Miletić, Novica

Acta Herbologica

Ophraella communa;lambda-cihalotrin;abamektin;fosmet;hlorantraniliprol;selektivnost;efikasnost;lambda-cyhalothrin;abamectin;phosmet;chlorantraniliprole;selectivity;efficacy

agrif.bg.ac.rs-123456789-6253.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24300/bitstream_24300.pdf

<s>U laboratorijskom, skrining testu ispitani su efekti acetamiprida, lambda-cihalotrina, abamektina, fosmeta i hlorantraniliprola na lisnu bubu ambrozije (Ophraella communa LeSage) sa ciljem da se ispita njihova selektivnost za ovu vrstu u usevima i zasadima gde se primenjuju, ali i mogućnost njihove primene u slučaju njene pojave na gajenom suncokretu kako bi se sprečila oštećenja.</s><s>Za test su primenjene komercijalne insekticidne formulacije, u dozama koje su preporučene za suzbijanje srodne vrste, krompirove zlatice.</s><s>Ogled je izveden prema standardnoj, delimično prilagođenoj metodi za utvrđivanje osetljivosti krompirove zlatice na insekticide.</s><s>Na osnovu rezultata ogleda utvrđeno je da su lambda-cihalotrin, abamektin i fosmet neselektivni za ovu vrstu, pri čemu izazivaju visok mortalitet jedinki (100%).</s><s>Slabije efekte (mortalitet od 88,16% do 89,39%) ispoljio je acetamiprid, a njegovo delovanje na ovu insekatsku vrstu može se oceniti kao slabo selektivno.</s><s>Hlorantraniliprol je pokazao određenu selektivnost i veoma slabu efikasnost u suzbijanju O. communa (mortalitet od 40,79% do 45,45%).</s><s>Njegova primena u usevima i zasadima ne bi značajno redukovala brojnost prisutne populacije lisne bube ambrozije.</s> <s>Ambrosia artemisiifolia L., invazivna korovska vrsta, vrlo je značajna kako u biljnoj proizvodnji, tako i u javnom zdravstvu (Vrbničanin i sar., 2008).</s><s>U biljnoj proizvodnji, kao i ostale korovske biljke, svojim prisustvom u usevima i zasadima direktno utiče na smanjenje 122</s> <s>Tamaš Nenad i saradnici prinosa gajenih biljaka.</s><s>Sa druge strane, polen ambrozije izaziva značajne zdravstvene probleme kod osetljivih osoba, a one se manifestuju u vidu manje ili više izraženih alergijskih reakcija u periodu avgust-oktobar, tokom cvetanja ove biljke.</s><s>Suzbijanje korova u usevima i zasadima primenom mehaničkih mera i herbicida, kao i košenjem ambrozije na ruderalnim staništima, u izvesnoj meri može smanjiti štetne efekte ove vrste.</s><s>Međutim, introdukcijom lisne bube ambrozije, Ophraella communa LeSage i njenom primenom kao biološkog agensa, efekti u suzbijanju ovog invazivnog korova mogli bi se značajno povećati.</s><s>Bonini i sar. (2015) su utvrdili da O. communa uništava biljku domaćina smanjujući produkciju cvetova i semena, pri čemu se koncentracija polena A. artemisiifolia na nekim lokalitetima u severnoj Italiji smanjila za 80%.</s><s>O. communa pripada redu Coleoptera (tvrdokrilci), familiji Chrysomelidae (bube listare).</s><s>Pojava ove vrste u Italiji zabeležena je 2013. godine (Boriani et al., 2013), u Švajcarskoj 2014. (Müller-Schärer et al., 2014), u Sloveniji 2017. (Seljak, 2017), u Hrvatskoj 2019. (Zadravec et al., 2019), dok je prva detekcija O. communa u Srbiji izvršena 2020. godine (Petrović-Obradović et al., 2020).</s><s>Tokom 2020. i 2021. godine ova vrsta je utvrđena na biljkama ambrozije na ruderalnim staništima i sa obradivih površina (dominantno usevu kukuruza) na nekoliko lokaliteta na širem području Beograda i Šida.</s><s>Pošto je O. communa oligofagna vrsta koja se hrani i na drugim biljkama iz fam.</s><s>Asteraceae, postoje izvesne indicije o njenoj štetnosti na gajenom suncokretu (Palmer and Goeden, 1991).</s><s>Prema nekim ranijim istraživanjima (Palmer and Goeden, 1991) O. communa je smatrana štetnom vrstom za suncokret s obzirom da je u laboratorijskim uslovima utvrđeno da životni ciklus može da završi na ovoj gajenoj biljci.</s><s>Dernovici (2003) je ispitivao pogodnost gajenog suncokreta kao bijke domaćina O. communa u poljskim uslovima i u stakleniku (Montreal, Kanada).</s><s>Gotovo 60% ženki ove vrste uginulo je tokom prvih 30 dana ishrane na suncokretu, dok je mortalitet na biljkama ambrozije iznosio 14%.</s><s>Samo 20% oplođenih ženki položilo je jaja na biljke suncokreta, a na biljke ambrozije 100%.</s><s>Plodnost jedinki, dužina života, fertilnost jaja i drugi biološki parametri bili su značajno viši kod jedinki koje su se hranile na ambroziji, nego na suncokretu.</s><s>Prema ovom autoru, ambrozija je glavni domaćin za O. communa, ali u situaciji kada ambrozija nije prisutna (kontrolisani uslovi) odrasle jedinke i larve ovog insekta mogu oštetiti biljke suncokreta, pri čemu čak 50% larvi L1 uzrasta ugine.</s><s>Dernovici (2003) navodi da O. communa ne može dovršiti svoj životni ciklus niti povećati svoju populaciju na biljkama suncokreta.</s><s>Kasnija istraživanja koja su obuhvatila veliki broj laboratorijskih i poljskih ogleda, nisu pokazala značajne štetne efekte ove vrste na suncokretu (Zhou et al., 2011), tako da je O. communa masovno uzgajana i introdukovana u cilju biološke kontrole A. artemisiifolia na različitim lokalitetima i postala je široko rasprostranjena u Kini S obzirom na utvrđeno prisustvo O. communa u našoj zemlji, ispitali smo efekte nekih insekticida različitog mehanizma delovanja, kako bi se utvrdila selektivnost insekticida za ovu vrstu tokom redovnog suzbijanja štetnih insekata u zaštiti useva i zasada gde je prisutna ambrozija ili ukoliko bi se vremenom ustanovile štete na gajenom suncokretu i ukazala potreba za njenim suzbijanjem.</s> <s>Efekti insekticida su ispitani prema skrining testu za detekciju osetljivosti krompirove zlatice na insekticide koji su opisali Inđić i sar. (2012).</s><s>Test organizam.</s><s>U testu su korišćene jedinke O. communa (imaga), sakupljene početkom oktobra 2021. godine sa biljaka ambrozije sa nekoliko staništa u okolini Beograda (Batajnica i Jakovo).</s><s>Pre izvođenja ogleda jedinke nisu bile u kontaktu sa insekticidima.</s><s>Izabrane su samo zdrave jedinke, bez oštećenih ekstremiteta, dobre vitalnosti i one koji su u potpunosti bile pokretne.</s><s>Insekti su nakon sakupljanja čuvani u laboratorijskim uslovima uz dopunsku ishranu biljkama ambrozije, na temperaturi od 20±20C, pri uslovima uobičajene smene dana i noći.</s><s>Broj imaga po ponavljanju tretmana iznosio je 20 jedinki.</s> <s>Toksikološki eksperiment.</s><s>Princip testa je zasnovan na pretpostavci osetljivosti populacije O. communa na insekticid, a bazira se na merenju odgovora imaga na količinu insekticida preporučenu za suzbijanje srodne vrste - Leptinotarsa decemlineata, fam.</s><s>Chrysomelidae (bube listare).</s><s>Insekticidi su primenjeni metodom potapanja jedinki u trajanju od 5 sekundi, koje su zatim odlagane u plastične kutije.</s><s>Ogled je izveden u četiri ponavljanja.</s><s>Eksperiment je započet potapanjem jedinki iz kontrole u vodu, a zatim su potapane jedinke iz tretmana u radne tečnosti insekticidnih preparata.</s><s>Čaša sa radnom tečnošću detaljno je ispirana pri prelasku na tretiranje drugim insekticidom.</s><s>Filter papir na koji su nanošeni insekti nakon potapanja, kada upije suvišnu tečnost, zamenjen je novim, u svim ponavljanjima.</s><s>Ocena rezultata ogleda je izvedena utvrđivanjem broja uginulih, paralisanih i živih jedinki i to 24h, 48h i 72h posle tretiranja.</s> <s>Statistička obrada podataka.</s><s>Utvrđivana je prosečna brojnost živih jedinki (Ms) po tretmanima, kao i poređenje sredina, odnosno značajnost razlika između tretmana (t- test).</s><s>Analiza varijanse je urađena u računarskom programu Microsoft excel.</s><s>Broj živih jedinki po ponavljanjima (x) prethodno je transformisan pomoću statistike: √x + 0,5 i kao takvi, podaci su korišćeni za analizu varijanse.</s><s>Efekti insekticida (mortalitet) utvrđeni su pomoću Abotove formule:</s> <s>Jedinke su smatrane živim ukoliko su se normalno kretale nakon nadraživanja četkicom.</s><s>Ukoliko su insekti pravili nekoordinisane pokrete esktremiteta, svrstavani su u kategoriju paralisanih.</s> <s>Insekticidi.</s><s>U tabeli 1 dat je pregled insekticidnih tretmana ispitivanih u ogledu.</s><s>Količina primene insekticidnih preparata utvrđena je kao preporučena količina za suzbijanje krompirove zlatice ha-1 uz utrošak 400 L vode ha-1 i preračunata na 1 L vode.</s><s>Tabela 1. Insekticdi čiji su efekti testirani u ogledu sa O. communa Table 1. Insecticides whose effects were tested in the experiment with O. communa Preparat (sadržaj insekticida)</s> <s>Rezultati ocene ogleda 24h posle tretiranja (24h PT) ukazuju na veoma slabu selektivnost, odnosno dobre efekte acetamiprida, lambda-cihalotrina, abamektina i fosmeta u suzbijanju O. communa, pri čemu je mortalitet jedinki iznosio 100%.</s><s>Međutim, veliki broj paralisanih jedinki beleži se u tretmanima sa lambda-cihalotrinom (62) i acetamipridom (31), tako da su se u narednim ocenama mogli očekivati drugačiji efekti u slučaju uginuća, ili pak oporavka ovih insekata.</s><s>Veoma nizak stepen mortaliteta od 1,30% u ovoj oceni izazvala je primena hlorantraniliprola (Tabela 2).</s> <s>U oceni 24h PT utvrđene su statistički vrlo značajne razlike u efektima između tretmana sa hlorantraniliprolom i ostalih tretmana sa insekticidima.</s><s>Između efekata tretmana sa acetamipridom, lambda-cihalotrinom, abamektinom i fosmetom nije bilo statistički značajnih razlika.</s><s>Između svih tretmana sa insekticidima i kontrole utvrđene su statistički vrlo značajne razlike.</s> <s>Rezultati ocene ogleda 48h posle tretiranja (48h PT) ukazuju na dobre efekte lambdacihalotrina, abamektina i fosmeta u suzbijanju lisne bube ambrozije, odnosno, na njihovu neselektivnost, sa mortalitetom jedinki od 100%.</s><s>Određen broj paralisanih jedinki konstatovanih u prethodnoj oceni nije uspeo da metaboliše lambda-cihalotrin, tako da se i dalje beleži visok mortalitet posle primene ovog jedinjenja (100%).</s><s>Sa druge strane, u tretmanu sa acetamipridom došlo je do oporavka 9 ranije paralisanih jedinki (24h PT), tako da su i Tamaš Nenad i saradnici</s> <s>125 efekti ovog jedinjenja u oceni 48h PT bili drugačiji, odnosno mortalitet je iznosio 88,16%.</s><s>Nizak stepen mortaliteta od 40,79%, 48h PT izazvala je primena hlorantraniliprola, pri čemu je u ovom tretmanu zabeleženo 45 živih imaga (Tabela 3).</s><s>Tabela 2. Efekti insekticida na imaga O. communa 24h posle tretiranja (13.10.2021.) Table 2. The effects of insecticides on O. communa adults 24h after treatment (October 13, 2021) Insekticid</s> <s>U oceni 48h PT utvrđene su statistički vrlo značajne razlike u efektima između tretmana sa acetamipridom sa jedne, i tretmana sa hlorantraniliprolom sa druge strane i ostalih tretmana sa insekticidima.</s><s>Takođe, postoje statistički vrlo značajne razlike u efektima između tretmana sa acetamipridom i hlorantraniliprolom.</s><s>Između efekata tretmana sa lambda-cihalotrinom, abamektinom i fosmetom nije bilo statistički značajnih razlika.</s><s>Između svih tretmana sa insekticidima i kontrole utvrđene su statistički vrlo značajne razlike.</s><s>126</s> <s>Dobri efekti lambda-cihalotrina, abamektina i fosmeta u suzbijanju lisne bube ambrozije, odnosno, njihova neselektivnost, pri čemu je mortalitet jedinki i dalje bio 100%, zabeleženi su i u poslednjoj oceni ogleda 72h posle tretiranja (72h PT).</s><s>U tretmanu sa lambda-cihalotrinom značajno se smanjio broj paralisanih jedinki, a povećao broj uginulih tako da je mortalitet ostao 100%.</s><s>U tretmanu sa acetamipridom bilo je 7 živih jedinki, neznatno manje nego u prethodnoj oceni, tako da su i efekti u oceni 72h PT bili slični, odnosno mortalitet je iznosio 89,39% (Tabela 4).</s><s>Ovakav rezultat navodi na konstataciju da acetamiprid zadovoljavajuće suzbija lisnu bubu ambrozije, odnosno, da je slabo selektivan za ovu vrstu.</s><s>Nizak stepen mortaliteta od 45,45%, slično kao i 48h PT, izazvao je hlorantraniliprol 72h PT, pri čemu je u ovom tretmanu zabeleženo 36 živih imaga.</s><s>Dakle, hlorantraniliprol slabo suzbija O. communa, odnosno, pokazuje izvestan stepen selektivnosti za ovu vrstu.</s><s>U oceni 72h PT utvrđene su statistički vrlo značajne razlike u efektima između tretmana sa acetamipridom sa jedne, i tretmana sa hlorantraniliprolom sa druge strane i ostalih tretmana sa insekticidima.</s><s>Takođe, postoje statistički vrlo značajne razlike u efektima između tretmana sa acetamipridom i hlorantraniliprolom.</s><s>Između efekata tretmana sa lambda-cihalotrinom, abamektinom i fosmetom nije bilo statistički značajnih razlika.</s><s>Između svih tretmana sa insekticidima i kontrole utvrđene su statistički vrlo značajne razlike.</s> <s>Sagledavajući biologiju i razvoj vrste O. communa sa dva aspekta, aspekt biološkog agensa u suzbijanju ambrozije, ali i potencijalni aspekt štetnosti za gajeni suncokret, a na osnovu rezultata ogleda može se zaključiti sledeće: Lambda-cihalotrin, abamektin i fosmet primenjeni u preporučenim količinama primene za suzbijanje srodne vrste (krompirova zlatica), nisu selektivni za O. communa, odnosno ispoljavaju visoku efikasnost u njenom suzbijanju.</s><s>Ovakvi rezultati ukazuju da bi se navedeni insekticidi mogli uspešno primenjivati u usevu gajenog suncokreta za suzbijanje lisne bube Tamaš Nenad i saradnici</s> <s>127 ambrozije u slučaju da proizvođači primete štete na svojim usevima.</s><s>Sa druge strane, u usevima i zasadima gde su prisutne ambrozija i O. communa, trebalo bi izbegavati primenu ovih neselektivnih insekticida.</s> <s>Acetamiprid je ispoljio zadovoljavajući stepen efikasnosti u suzbijanju O. communa, ali i slabu selektivnost, tako da bi njegova primena u usevima i zasadima značajno smanjila gustinu prisutne populacije ove vrste.</s> <s>Primena hlorantraniliprola manje štetno bi uticala na prisutnu populaciju O. communa u usevima i zasadima koji se tretiraju u cilju suzbijanja drugih štetočina, prvenstveno vrsta iz reda Lepidoptera, ali u slučaju štetnosti, primena ovog jedinjenja ne bi pružila adekvatnu zaštitu gajenog suncokreta od lisne bube ambrozije.</s> <s>Populacije Ophraella communa sa biljaka Ambrosia artemisiifolia (sa ruderalnog staništa na putu ka Batajnici i iz atara sela Jakovo) obezbedile su prof. dr Sava Vrbničanin i prof. dr Dragana Božić kojima se ovom prilikom najiskrenije zahvaljujemo.</s>

Рационалне технологије гајења озиме пшенице

Kovačević, Dušan;Dolijanović, Željko;Milić, Vesna

Међународни скуп "Мултифункционална пољопривреда и рурални развој у Републици Српској", Јахорина

Одржива пољопривреда;системи обраде;ђубрење;принос;озима пшеница

agrif.bg.ac.rs-123456789-6688.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25413/bitstream_25413.pdf

<s>РАЦИОНАЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ГАЈЕЊА ОЗИМЕ ПШЕНИЦЕ Душан Ковачевић1, Жељко Долијановић1, Весна Милић2 1Пољопривредни факултет, Земун, Немањина 6., Србија 2Пољопривредни факултет, Источно Сарајево,БиХ Резиме: У раду је испитиван утицај нових технологија у гајењу озиме пшенице заснованих на концепту одрживе пољопривреде.</s><s>Сматра се да ће у новом веку а и миленијуму, у оваквим системима у технологији гајења великог броја усева, велику улогу имати конзервацијски системи обраде и плодореди..</s><s>Пољски оглед постављен је на Радмиловцу-експерименталном добру Пољопривредног факултет,Београд-Зземун, на земљишту типа излужени чернозе у периоду 2003/04-2004/05 година.</s><s>Испитивање је обухватало технологију засновану на три система обраде земљишта: (ЦТ), заштитна обрада (МТ) и систем директне сетве.</s><s>Поред система обраде, испитиван је један рационални приступ минералној исхрани пшенице на земљишту типа излужени чернозем.</s><s>Технологију коју смо узели за испитивање адаптирали смо за четворопољни плодоред (кукуруз-пшеница-јари јечам+црвена детелина-црвена детелина) са 6 посебно одабраних српских сорти озиме пшенице.</s><s>Технологија гајења пшенице која укључује конвенционалну обраду земљишта, рационално ђубрење код свих сората, посебно код оних предвиђених за гајење са нижим улагањима дала је већи принос у временски повољнијој години испитивања Међутим у неповољнијој, сушнијој години предност је била на страни заштитне обраде земљишта у којој је дошао до изражаја њен конзервацијски карактер.</s> <s>испитиваних агротехничких мера. за разлику од сората за интензивну производњу (Песма и Кључне речи: Одржива пољопривреда, системи обраде,ђјубрење, принос, озима пшеница</s> <s>На крају XX и на прагу XXI века јављају се нови погледи односно нове философије будућег развоја пољопривреде (De Wit et al., 1987; Francis, 1991; Bertlin 1992; Ковачевић,1997).</s><s>Сматра се да ће развој пољопривреде у новом веку бити заснован на концептима који предвиђају значајне промене у технологији гајења усева и оплемењивању биља које би допринеле бољем успостављању Др Душан Ковачевић, редовни професор, Пољопривредни факултет-Земун, Немањина 6. Р.</s><s>Србија e-mail: dulekovŽagrifaculty.bg.ac.yu; мр Жељко Долијановић, асистент, Пољопривредни факултет-Земун, Немањина 6. Р.</s><s>Србија Весна</s> <s>2Пољопривредни факултет, Источно Сарајево., Р.</s><s>Српска, БИХ. еколошке равнотеже и стабилности природних ресурса у агроекосистему (земљиште, вода, клима, природна вегетација).</s><s>Такви начини гајења биљака били би засновани на економски ефективној основи.</s> <s>употребом механизације, минералних ђубрива и пестицида доминра у Србији.</s><s>Највећи број сората је стваран за такве, интензивне услове производње.</s><s>Ове технологије карактерише велика потрошње енергије и различити ризици који доводе до деградације и загађења земљишта.</s> <s>Одржива пољопривреда је један од алтернативних система земљорадње, заснована на економској ефикасности и чувању основних природних ресурса (земљишта, воде) и енергије.</s> <s>Транзиција од конвенционалних система земљорадње са интензивним технологијама гајења (конвенционална обрада, велике количине минералних ђубрива и пестицида) ка одрживим - рационалним системима гајења води преко тзв. "low-input" технологија (Ковачевић ет ал., 2004).</s><s>Производно-еколошки услови налажу непрестано изналажење нових решења у технологији гајења пшенице.</s><s>То подразумева флексибилнију агротехнику која ће представљати спој конвенционалних метода са модерним технологијом која ће обухватати методе конзервације земљишта, плодоред са већим учешћем легуминоза, интегралну заштиту биља, одговарајуће сорте и семенарство.</s><s>Све ово се не може, наравно, одвојити од техничке, технолошке и економске моћи државе.</s><s>Циљ овог рада био је да се испита утицај рационалних (lоw-input) технологија гајења заснованих на основним постулатима одрживе пољопривреде на принос озиме пшенице на излуженом чернозему.</s> <s>Испитивање утицаја различите технологије гајења на закоровљеност усева и принос зрна озиме пшенице обављено је на огледним пољима Радмиловца власништву Пољопривредног факултета - Земун на типу земљишта излужени чернозем, подложном у знатној мери деструктивним педолошким процесима.</s><s>Пољски оглед је постављен и изведен током 2003/04 и 2004/05 год. као трофакторијални (3x3x6) са 3 понављања.</s><s>Био је састављен је од укупно 162 елементарне парцеле.</s><s>Величина елементарне парцеле износила је 6 м2.</s><s>Технологија гајења озиме пшенице заснована на концепту одрживе пољопривреде подразумева промене у три веома важне агротехничке мере; обради земљишта, ђубрењу и заштити усева.</s><s>Као полазни основ за одређене измене у технологији узели смо обраду земљишта која је била заступљена са:</s> <s>1.Конвенционални систем обраде земљишта - Conventional tillage (ЦТ) који обухвата орање на 25 cm+ предсетвену обраду тањирачом и дрљачом.</s><s>2. Заштитном обрадом - Mulch tillage (МТ) – Обрада изведена чизел плугом на 25 cm са преко 30% жетвених остатака на површини+ предсетвену обраду тањирачом и дрљачом. .</s> <s>3. Без обраде земљишта односно системом директне сетве - No tillage system (НТ) –са целокупном остављеном масом жетвених остатака кукуруза.</s><s>Системи обраде земљишта (2 и 3) с обзиром на покровност површинског слоја жетвеним остацима су по дефиницији конзервацијски, односно имају значај у конзервацији влаге и контроли ерозије .</s> <s>Фактор Б) – Прихрањивање је имало два нивоа један рационални (60 kg/ha ) и један виши (120 kg/ha), као и контролу без апликације азота.</s><s>У заштити усева од корова обзиром на касну сетву у првој години користили смо 2,4 D хербицид у дози 1 l/ha (преп.</s><s>Моносан).</s><s>Испитиване технологије смо уклопили у постојећи четворопољни плодоред (пшеница-кукуруз-јари</s> <s>Предусев за озиму пшеницу био је кукуруз.</s><s>Фактор Ц) - За технологију гајења озиме пшенице различитог нивоа интензитета примене агротехничких мера, пажљиво смо изабрали сорте, будући да такав концепт захтева добро познавање њихових специфичности.</s><s>Поделили смо их у две групе, на основу претходних искустава у производњи и то на: а) сорте за нижа улагања (Победа, Ласта, Европа и НС Рана 5) и б) сорте за интензивна улагања (Песма и Рана ниска) Подаци о приносу зрна пшенице обрађени су статистички методом анализе варијансе.</s><s>За појединачна поређења користили смо LSD тест.</s><s>Метеоролошки услови за време извођења огледа Метеоролошки услови на огледном пољу у току три испитиване године приказани II III IV V VI VIIVIIIIX X XIXII I</s> <s>Из података у граф..1., види се да је за озиму пшеницу неповољнија почетна година ових испитивања 2003/04, када је у питању распоред падавина по месецима вегетационог периода и температуре.</s><s>Овај вегетациони период је карактеристичан по недостатку падавина у пролећним месецима, почев од марта па све до краја жетве.</s><s>Нарочито су високе средње месечне температуре јуна, јула и августа, знатно више од вишегодишњег просека за ово подручје.</s><s>Овакви временски услови одразили су се неповољно на принос пшенице.</s><s>Већ у вегетационом периоду озиме пшенице у 2004/5 били су значајно повољнији метеоролошки услови уз знатно повољнији распоерд падавина што се одразило и на већи принос пшенице.</s> <s>Подаци о утицају примењене технологије на принос зрна испитиваних сората озиме пшенице у 2003/04 години дати су у табели 2. Према наведеним подацима највећи принос зрна испитиваних сората добијен је у технологији гајења озиме пшенице са заштитном обрадом земљишта и прихрањивањем са јачом дозом азота од 120 kg/ha.</s><s>Управо, у години која се може означити неповољном са становишта падавина технологија гајења која укључује конзервацијске системиме обраде земљишта имала је сигнификантно веће приносе (2,16 t/ha) од конвенционалне и технологије гајења (1,94 t/ha) и технологије без обраде земљишта са директном сетвом (1,74 t/ha).</s><s>Прихрањивањем од 120 kg/ha добијени су врло сигнификантно већи приноси озиме пшенице (2,40 t/ha) у поређењу са рационалном дозом од 60 kg/ha (2,01 t/ha) и што је сасвим очекивано контролом, без прихрањивања (1,47 t/ha).</s><s>За технологију гајења засновану на концепту одрживе пољопривреде изузетно је значајан избор сорте, с обзиром на знатан степен редукције у примени агротехничких мера.</s><s>На то нам указује сигнификантна разлика у приносу код свих 6 испитиваних сората.</s><s>Разлика у приносу имеђу сорте са највећим Ласта (2,12 t/ha) и сорте са најмањим приносом Рана ниска (1,75 t/ha) која износи 037 t/ha.</s><s>Највећу адаптивност на такве услове у овој сушној години испољиле су сорте за нижа улагања које су дале просечно 2,03 t/ha.</s><s>Највећи принос добијен је са сортом Ласта (2,12 t/ha), а врло добар са Победом (2,09 t/ha).</s><s>Разлика у приносу између највећег и најмањег унутар ове групе сората је релативно мања (0,15 t/ha).</s><s>Сорте створене за интензивнија улагања дале су статистички значајно мањи принос Песма 1,77 t/ha, а Рана ниска 1,75 t/ha.</s><s>Рана ниска је позната сорта са ниским стаблом којој технологија гајења са редукцијом у обради, ђубрењу и заштити од корова не одговара.</s> <s>Интересантни су и подаци о интеракцијама сва три испитивана фактора.</s><s>Наиме, на заштитној обради са прихрањивањем од 120 kg/ha (АБ - фактор) добијени су највећи приноси сората намењених нижим улагањима.</s><s>Интеракција АБ дала је највеће приносе у заштитној обради са прихрањивањем од 120 kg/ha.</s><s>Интеракција БЦ показује највеће приносе са нивоом прихране од 120 kg/ha код Подаци о утицају примењене технологије на принос зрна испитиваних сората озиме пшенице у временски повољнијој за пшеницу 2004/05 години дати Таб.</s><s>2. Утицај технологије гајења на принос зрна (t/ha) озиме пшенице у 2003/04 Effect of winter wheat technology on grain yield (t/ha)-2003/04 Системи</s> <s>Према наведеним подацима када се анализирају системи обраде земљишта највећи принос зрна добијен је у технологији гајења озиме пшенице са конвенционалном обрадом земљишта (4,08 t/ha) што је врло сигнификантно већи принос у поређењу са оба испитивана конзервацијска система обраде земљиштаВеће разлике добијене су и прихрањивањем као фактором, при чему су очекивано већи приноси постигнути са јачом дозом (4,11 t/ha) у поређењу са рационалном (2,94 t/ha) и контролом без прихрањивања (1,95 t/ha).</s><s>Када се пореде сорте, највећи приноси добијени су код сорте Европа (3,12 t/ha) што је сигнификантно већи принос само у поређењу са сортама Раном ниском (2,93 t/ha) и НС Раном 5 (2,95 t/ha) које су дале најмање приносе.</s><s>Приноси између тзв.сората за нижа улагања мало се разликују и нису статистички сигнификантни.</s><s>Сорте за нижа улагања дале су просечно 3,03 t/ha.</s><s>Највећи принос добијен је са сортом Европа (3,12 t/ha), а добар принос имале су и сорте са интензивнија улагања дале су просечно принос од 2,96 t/ha.</s><s>Интеракције сва три испитивана фактора у другој испитиваној години показују да су највећи приноси добијени у конвенционалном систему обраде земљишта са јачом дозом прихрањивања и са сортама за нижа улагања.</s><s>Таб.</s><s>3. Утицај технологије гајења на принос зрна (t/hа)озиме пшенице у 2004/05 Effect of winter wheat technology on grain yield (t/ha)-2004/05 Системи</s> <s>Интеракције конвенционалне обраде земљишта и јачег нивоа прихране дале су највећи принос (5,83 t/ha).</s><s>Интеракција БЦ показује највеће приносе са нивоом прихране од 120 kg/ha код сорте Европа (4,59 t/ha).</s> <s>На основу резултата испитивања утицаја важнијих агротехничких мера као елемената технологије гајења заснованом на основним постулатима одрживе пољопривреде на принос озиме пшенице може се закључити: У неповољнијој, сушној години, технологија гајења озиме пшенице са заштитном обрадом земљишта била је ефикаснија од конвенционалне.</s><s>У години са повољним распоредом падавина све предности су биле на страни конвенционалне обраде.</s><s>Прихрањивање са јачом дозом азота било је ефикасније од рационалне дозе и од контроле у обе испитиване године.</s><s>За рационалну (low-input) технологију гајења озиме пшенице изузетно је важан избор сорте, нарочито у годинама са екстремнијим метеоролошким условима.</s><s>Већи степен редукције у обради земљишта, минералној исхрани и заштити више је одговарао сортама за нижа улагања што је утицало и на веће разлике у сушној години.</s><s>У повољнијој години разлике у приносу између сорти биле су мање.</s><s>У оквиру ове групе сората сорте Европа и Ласта показале су највећу адаптибилност која се огледа у добијеном највећем приносу зрна.</s><s>На услове створене у технологији гајења са заштитном обрадом земљишта, од сората за интензивна улагања добро је реаговала Песма за разлику од врло интензивне сорте Ране ниске којој ови услови нису одговарали.</s> <s>Conversion from high conventional to low-input sustainable systems requires changes in management practices.</s><s>Low-input tecnology for winter wheat for more sustainable production generally consist from reduces in tillage systems, lower levels of applied chemical fertilizers and pesticides use, more diverse crop rotations etc.</s><s>New technologies comprehend higher flexibility of cultural practices.</s><s>It means: rational soil tillage systems, crop rotation, fertilization, integrated pest management with proper choose of wheat cultivars adapted on these conditions.</s><s>This paper deals with result of the effects of low-input technology on grain yield of different winter wheat cultivars in investigated period (2003/04–2004/05) on the chernozem luvic soil type in RadmilovacExperimental field trial Faculty of Agriculture Belgrade-Zemun.</s><s>Rational technology, which includes conservation tillage system and high level N had better effect in first, druoght year than conventional and no tilage systems.</s><s>This is one of possibilities for crop technology rationalization for winter wheat and soil conservation in drought year.</s><s>No-tillage with no fertilization decrease grain yield especially without N fertilization.</s> <s>Low input cultivars of winter wheat especially Evropa, Lasta, and Pobeda positively responded to different technology in winter wheat production by their yield than high-input cultivars (Pesma, Rana niska)..</s><s>Keywords: Sustainable agriculture, tillage systems, fertilization, grain yield, winter wheat</s>

STAVOVI MLADIH O KVALITETU ŽIVOTA U RURALNIM SREDINAMA REPUBLIKE SRBIJE – POREĐENJE „SEVER - JUG“

Milenković, Milica;Marčetić, Anđela;Jovanović, Tatjana

Akademski pregled

Kvalitet života;Republika Srbija;Stanovništvo;Ruralne sredine

agrif.bg.ac.rs-123456789-6250.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24282/Stavovi_mladih_o_pub_2022.pdf

<s>Проф. др Радивој Продановић, Привредна академија, Факултет за економију и инжењерски менаџмент, Нови сад, Србија Проф. др Миле Пешевски, Универзитет у Скопљу, Факултет за земјоделски науки и храна, Сјеверна Македонија</s> <s>Posmatrajući život stanovništva na konkretnom prostoru, nemoguće je analizirati pojave bilo koje vrste, bez posvećene pažnje kvalitetu života, u direktnom ili indirektnom smislu.</s><s>Život čini celokupna svakodnevnica sa njenim faktorima, a kvalitet života utiče na prilike koje se stanovništvu pružaju, i obratno.</s><s>Radi ispitivanja kvaliteta života i donošenja, kako početne slike o stanu istog, tako i daljeg ispitivanja, neophodno je ispitati relevantne indikatore, te njihove vrednosti logički protumačiti, uvrstiti i izvesti zaključke.</s><s>Fenomen neravnomerne raspodele dobiti, prilika za stanovništvo i sveukupnog nivoa ekonomskog i privrednog razvoja, odnosno, razlike u “bogatom severu” i “siromašnom jugu”, mogu predstavljati dobar polazni osnov za dalja ispitivanja ove vrste.</s> <s>Ustaljena je pojava da se, usled nedostatka finansijskih, ili drugih faktora, ruralnim sredinama, te samim tim i njihovom stanovništvu, pružaju lošije prilike za školovanje, zaposlenje, ili učestvovanje u drugim elementima ljudske svakodnevnice.</s><s>Ovakvi slučajevi nisu karakteristika Republike Srbije, već se javljaju na globalnom nivou i karakteristične su za svaku državu, region, kontinent ili drugi vid poređenja.</s><s>Pojam „kvaliteta života“ prožima brojne naučne oblasti, te se javlja problem njegovog definisanja – u medicini se o ovome raspravlja od devedesetih godina, odnosno, kada fenomenu kvaliteta života počinje da se posvećuje dodatna pažnja, u cilju prevencije nepoželjnih zdravstvenih stanja stanovništva (Hunt, 1997).</s><s>U smislu ruralnog razvoja, pod „kvalitetom života“ podrazumeva se celokupna slika dobijena analizom brojnih indikatora o kvalitetu života: nivo prihoda, uslovi stanovanja, obrazovanja, 1 Milica Milenković, student master akademskih studija, Univerzitet u Beogradu Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, 11080 Beograd – Zemun, Republika Srbija, +381 61 18 46 387, E-mail: milenkovic905Žgmail.com 2 Anđela Marčetić, student master akademskih studija, Univerzitet u Beogradu Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, 11080 Beograd – Zemun, Republika Srbija, +381 64 377 00 19, E-mail: andjelam.workŽgmail.com 3 Tatjana Jovanović, dr, Docent, Univerzitet u Beogradu – Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, 11080 Beograd – Zemun, Republika Srbija, E-mail: tanja.jŽagrif.bg.ac.rs kvalitet zdravstvenih usluga i bezbednosti, kvalitet komunalne infrastrukture, putne mreže i mnogi drugi (Bogdanov, 2015).</s><s>U radu analiziran je kvalitet života u ruralnim sredinama Republike Srbije, pri čemu je načinjeno poređenje prema principu „Sever – Jug“, kako bi se utvrdilo da li postoje značajne razlike u kvalitetu života u ovim regionima.</s><s>Prilikom istraživanja, sprovedena je anketa koja obuhvata 100 ispitanika – 50 u opštini Opovo i istoimenom selu, i 50 u opštini Pirot, u selu Krupac.</s><s>Prilikom dalje analize treba imati u vidu da je ukupan broj stanovnika, kao i onih koji pripadaju grupi „mladih“ (za potrebe izrade rada podrazumevaće se da su to stanovnici uzrasta između 18 i 30 godina) u Krupcu znatno manji u poređenju sa Opovom – prema rezultatima Popisa iz 2011. godine, u Opovu je živelo 4.527 stanovnika, dok ih je u Krupcu bilo 1.302.</s><s>Analizom odgovora ispitanika biće opisano stanje kvaliteta života u navedenim područjima, u 2022. godini.</s><s>Cilj rada jeste da ispita i prikaže stavove mladih stanovništva u posmatranim naseljima o kvalitetu život, pri čemu će biti istaknuti najzastupljeniji problemi i sugerisana potencijalna rešenja.</s> <s>Osnovne karakteristike ispitanika – uzrast i stepen obrazovanja Profil ispitanika u oba posmatrana mesta obuhvata ispitanike uzrasta između 18 i 30 godina starosti (Grafikon 1); u opštini Opovo ispitanici oba pola gotovo su jednako obuhvaćeni, dok je u Krupcu ispitano nešto više muških ispitanika Grafikon 1. Starosna grupa ispitanika</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Najzastupljenija starosna gurpa među ispitanicima jeste uzrast od 21 do 23 godine.</s><s>Imajući u vidu da ova starosna grupa najčešće asocira na studentski uzrast, u daljem radu analiziran je i nivo obrazovanja ispitanika (Grafikon 2).</s><s>Podaci o stepenu stručne spreme od znatnog su značaja za tumačenje odgovora ispitanika, jer se mogu dovesti u vezu sa njihovim očekivanjima u globalnom smislu, kao i mogućnostima zaposlenja i slično.</s><s>Bolje mogućnosti zaposlenja sa sobom donose i bolji finansijski status stanovništva, a samim tim i bolju platežnu moć, koja bi mogla doprineti pozitivnijoj celokupnoj oceni kvaliteta života.</s> <s>Grafikon 2. Stečeni nivo obrazovanja ispitanika Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Rezultati ankete pokazali su da je najveće učešće ispitanika sa završenom srednjom školom – u Krupcu to učešće iznosi 85%, dok se u Opovu podudara sa brojem onih koji imaju završen fakultet (osnovne akademske studije) ili visoku školu – njih 40%.</s><s>Među ispitanicima nema onih koji su bez formalnog obrazovanja ili imaju završenu samo osnovnu školu, kao ni onih sa završenim doktorskim studijama.</s><s>Ovako ostvareni rezultati trebalo bi da omoguće ispunjenje elementarnih uslova za pronalaženje zaposlenja, nezavisno od sredine u kojoj stanovnik (ispitanik) stanuje, ili se opredeli da stanuje u budućem periodu.</s> <s>Ispitanici u Opovu i Krupcu izjasnili su se i istakli svoje stavove o kvalitetu života u ruralnim sredinama, ocenjujući, pritom, pojedine indikatore i grupe indikatora o kvalitetu života.</s><s>Ovi pokazatelji grupisani su u celine, prema svojoj logičkoj međuzavinsosti.</s><s>Prva grupa indikatora obuhvata primarne izvore prihoda (i stepen zadovoljstva ispitanika ukupnim prihodima), stavove o uslovima za sticanje obrazovanja u njihovom naselju i uslugama koje se u njima vrše i pružaju.</s><s>Druga grupa ocena posvećena je oceni kvaliteta infrastrukture i raspoloživošću i dostupnošću ustanova i institucija u njihovom naselju.</s><s>Trećoj grupi indikatora posvećena je dodatna pažnja u nastavku rada.</s> <s>Ova grupa indikatora usko je povezana sa ocenom svakodnevnice u Opovu i Krupcu, kulturnim i drugim dešavanjima koja se u njima odvijaju, a koja su u direktnoj vezi sa stečenim stepenom obrazovanja, kao i mogućnostima zaposlenja, ispitani su i izvori prihoda stanovništva ruralnih područja (Grafikon 3).</s><s>Među ispitanicima, veći je udeo onih koji su se izjasnili kao zaposleni – u Opovu 70% i u Krupcu 50%.</s><s>Prilikom ispitivanja, obuhvaćene su najzastupljenije grupe prihoda među stanovništvom Republike Srbije (Bogdanov, 2015), za zaposleno i nezaposleno mlado stanovništvo u ruralnim sredinama.</s> <s>Grafikon 3. Primarni izvor prihoda ispitanika Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Prikazani rezultati pokazali su da je u oba naselja primarni izvor prihoda mladog stanovništva obavljanje nepoljoprivrednih delatnosti, pri čemu su ispitanici istakli da se najčešće bave ugostiteljskim poslovima.</s><s>Nezaposleni ispitanici primarne izvore prihoda dobijaju iz grupe ostalih prihoda, pri čemu su istakli da su dominantni izvori ovih prihoda studentski krediti, stipendije ili su izdržavana lica.</s><s>Mlado stanovništvo Republike Srbije karakteriše i usporena tranzicija u svest i svet odraslih, te je, usled prisustva kulturoloških i drugih faktora opšteprihvaćeno da mlado stanovništvo (do 30 godina) biva izdržavano od strane roditelja, u određenoj meri, a što doprinosi kreiranju subjektivnog osećaja siromaštva kod mladih (Jelić i Kolarević, 2018).</s><s>Za obe grupe ispitanika karakteristično je i da uživaju finansijsku „pomoć“ rođaka koji su zaposleni u inostranstvu, što je i jedna od glavnih karakteristika prihoda u gotovo svim ruralnim sredinama Republike Srbije (Bogdanov, 2015).</s><s>Ispitanici koji se bave poljoprivrednim delatnostima u oba posmatrana područja zastupljeni su sa 13% ukupnog učešća, pri čemu ističu da je jedan od dominantnih razloga njihovog bavljenja poljoprivredom činjenica da su nasledili poljoprivredno zemljište.</s><s>Stanovnici Opova istakli su i da su pretežno zadovoljni svojim poljoprivrednim zemljištem i prihodima koje dobijaju iz poljoprivrede, dok u Krupcu ovo nije slučaj.</s><s>Nezavisno od toga kojoj grupi primarnih izvora prihoda pripadaju odgovori ispitanika, svi ispitanici naveli su da bi želeli da raspolažu dodatnim prihodima, kao i da diverzifikuju svoje prihode u budućnosti, kako bi sebi mogli osigurati bolje mogućnosti za život – od pribavljanja primarnih potrepština (hrana, smeštaj, odeća), do onih koje nisu esencijalne za opstanak (putovanja, zabava i slično).</s><s>Nezadovoljstvo ukupnim prihodima može se razmatrati i sa posebnim osvrtom na inflaciju koja je prisutna u Republici Srbiji, a koja je u periodu anketiranja (novembar 2022. godine) iznosila u proseku 15,1% (www.cekos.rs), što je značajan porast cena, s obzirom da prisustvo inflacije, nezavisno od njene vrste, direktno utiče na opadanje stepena zadovoljstva ukupnim kvalitetom života stanovništva (Devine, 2001).</s><s>Pored dohotka, jedan od najvažnijih elemenata kojim se ocenjuje kvalitet posmatranog ruralnog područja jeste obrazovanje.</s><s>U ruralnim područjima neretko je slučaj da obrazovanje nije ni na približno zadovoljavajućem stepenu raspoloživosti i kvaliteta, kao što je slučaj u urbanim sredinama, što neretko dovodi i do migracija stanovništva, odnosno napuštanja ruralnih područja kako bi se stanovništvo školovalo u gradskim sredinama.</s><s>U nastavku istraživanja posvećena je pažnja upravo kvalitetu obrazovanja u posmatranim ruralnim sredinama, sa posebnim osvrtom na postojanje vrtića, kao i opremljenost obrazovnih ustanova i kvalitet usluga u Opovu i Krupcu.</s><s>Ispitanici su istakli da i u Opovu i u Krupcu postoji vrtić, koji je na raspolaganju deci odgovarajućeg uzrasta.</s><s>Opremljenost vrtića svakako je značajan faktor, te je od ispitanika zatraženo da je ocene (Grafikon 4).</s><s>Grafikon 4. Ocena kvaliteta opremljenosti vrtića i usluga koje pružaju zaposleni u njima, prema stavovima ispitanika.</s><s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Na osnovu rezultata prikazanih u Grafikonu 4, primećeno je da stanovništvo oba posmatrana ruralna naselja ističe osrednji stepen zadovoljstva, kada su u pitanju kvalitet opremljenosti vrtića neophodnom opremom (higijenskim sredstvima, krevetima, hranom igračkama itd.) i kvalitetom usluga koje pružaju zaposleni u ovim vrtićima.</s><s>Kao najčešće nedostatke, ispitanici su isticali da su obrazovni profil i kompetencije zaposlenih u vrtićima upitne, te da su zaposleni neadekvatno kvalifikovani za rad sa decom.</s><s>Ovo može predstavljati značajan problem u formiranju budućnosti dece koja bivaju školovana u ovim vrtićima, kao i potencijalno lošu osnovu za njihovo dalje obrazovanje, što bi, dugoročno, negativno uticalo na njihove mogućnosti i prilike koje im se pružaju.</s><s>Kada su u pitanju osnovne škole i zadovoljstvo mladih kvalitetom obrazovanja koje su stekli pohađanjem istih, mladi u posmatranim ruralnim sredinama ističu da u oba posmatrana naselja postoji osnovna škola sa svih 8 razreda, i to sa više od jednog odeljenja po razredu (godini).</s><s>Mladi su, takođe, ocenili i kvalitet rada škole, uz poseban osvrt na njenu opremljenost, obroke i vannastavne aktivnosti Grafikon 5. Ocena kvaliteta opremljenosti osnovnih škola, prema stavovima ispitanika</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Kvalitet obrazovanja koji se pruža u osnovnim školama u Opovu i Krupcu, mladi su ocenili ocenom „4 – pretežno sam zadovoljan/a“4. Kada je u pitanju analiza kvaliteta opremljenosti osnovnih škola neophodnim elementima za adekvatno pružanje obrazovanja i izvođenje nastave, ispitanici su u oba posmatrana mesta ocenili gotovo sve elemente ocenama iznad proseka.</s><s>Najlošije su ocenjeni obroci u osnovnim školama (u oba posmatrana naselja), dok je u Opovu zabeležen i niži stepen zadovoljstva mladih kod ocenjivanja vannastavnih aktivnosti i dodatnih sekcija koje se pružaju đacima koji pohađaju 4 Skala za ocene u predstavljenom radu kreće se u rasponu od ocene „1 – potpuno sam nezadovoljan/a kvalitetom obrazovanja i nastave koja mi je pružena “do „5 – u potpunosti sam zadovoljan/a kvalitetom obrazovanja i nastave koja mi je pružena “. ove osnovne škole.</s><s>Ispitanici su istakli i da je inventar u školama zastareo, da bi bilo potrebno „osvežiti“ farbu na zidovima, nabaviti novu opremu za izvođenje nastave u sportskim salama i uvesti raznovrsnije i svežije obroke (za đake do četvrtog razreda).</s> <s>Ukoliko je stepen obrazovanja neadekvatan, neopravdano je očekivati bilo kakvu vrstu prosperiteta, pri čemu treba imati u vidu da školski prostor nije samo mesto za učenje, već i provođenje većinskog dela dana svih đaka.</s><s>Kvalitet ovog prostora i svih njegovih elemenata u direktnoj je korelaciji sa zadovoljstvom mladih koji pohađaju (ili su pohađali) ove škole, kao i sa ukupnom ocenom kvaliteta života u ruralnim sredinama.</s> <s>Pod infrastrukturom podrazumevaju se njena dva osnovna vida – saobraćajna, komunalna i komunikaciona; svaki navedeni tip infrastrukture od krucijalnog su značaja za postojanje i opstanak ruralnog razvoja, ali i samog lokalnog ruralnog područja.</s><s>U smislu saobraćajne infrastrukture, ispitan je njen kvalitet (kvalitet puteva), frekvencija kretanja međugradskih autobusa i slični pokazatelji koji su od značaja za ocenu ukupnog kvaliteta života u ruralnim predelima.</s><s>Komunalna infrastruktura i njen kvalitet u mnogome prožimaju zdravstvene, ekološke i druge krucijalne aspekte svakodnevnice stanovništva, te tako i mladih, ali i celokupne lokalne zajednice.</s><s>Komunikacioni aspekt ruralne infrastrukture sagledan je u pogledu postojanja i kvaliteta fiksne i mobilne telefonije, TV signala, kao i u vidu ocene kvaliteta poslovanja pojedinih ustanova koje se bave ovim pitanjem (pošta i slično).</s> <s>Na skali za ocene, ispitanici Opova ocenili su kvalitet putne mreže u Opovu sa ocenom 2,7, dok je u Krupcu kvalitet putne mreže ocenjen ocenom 3,6, kao i da su u oba posmatrana naselja ulice asfaltirane.</s><s>Kvalitetna putna mreža jeste jedan od preduslova za lakše i brže obavljanje svakodnevnih aktivnosti, ali i jedan od ključnih faktora za smanjenje rizika od gubitaka na kvalitetu poljoprivrednih proizvoda (prilikom njihovog transporta), te je ispitanicima naglašeno da ovaj uticaj imaju u vidu prilikom odogvaranja na pitanje.</s><s>Mladi su istakli da je za njih bezbednosni aspekt kvaliteta infrastrukture najzanačajniji, te da putna mreža u ovom slučaju zadovoljava njihova osnovna očekivanja, uz postojanje “prostora” za njeno unapređenje i dalji razvoj.</s><s>Dodatni doprinos bezbednosti u saobraćaju i infrastrukturi posmatranih mesta daju prisustvo saobraćajnih znakova, vertikalne i horizontalne saobraćajne signalizacije i pešačkih prelaza.</s><s>Ispitanici Opova istakli su da su u Opovu prisutni svi navedeni elementi bezbednosti (ali i da je potrebno obnoviti boju na pešačkim prelazima, kako bi se popravila njihova vidljivost), dok su mladi u Krupcu istakli da su prisutni samo znakovi za ograničenje brzine, te da je neophodno dodatno pospešiti bezbednost u saobraćaju, uvođenjem i ostalih neophodnih elemenata.</s><s>Iz najrazličitijih razloga (kupovina, obrazovanje, odlazak na posao, socijalni i drugi faktori), među mladima postoji potreba da migriraju iz svog mesta stanovanja.</s><s>Analizirana je učestalost dnevnih migracija na mesečnom nivou (Grafikon 6), za mlado stanovništvo oba navedena naselja.</s><s>Grafikon 6. Ocena kvaliteta opremljenosti osnovnih škola, prema stavovima ispitanika</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Na osnovu rezultata, zaključeno je da mladi u ruralnim sredinama imaju izrazite potrebe za migriranjem u gradove na dnevnom nivou (dominantno za oba posmatrana naselja).</s><s>Najčešći razlozi za ova migriranja jesu odlazak na posao, srednju školu ili u kupovinu, dok su razlozi odlazaka onih sa nižim stepenom migriranja uglavnom u vezi sa odlaskom kod lekara specijaliste, ili izazvani sličnim faktorima čije prisustvo ne postoji u Opovu ili Krupcu.</s><s>Prilikom odlazaka u gradove, mladi su (u ukupnom broju) istakli da ne raspolažu sopstvenim prevoznim sredstvom, te da koriste javni međugradski prevoz (u 88% ukupno ispitanih mladih).</s><s>Ukupno zadovoljstvo kvalitetom ovog prevoza (udobnost, učestali polasci, bezbednost itd.) mladi u Opovu ocenili su sa ocenom 2,3, dok je u Krupcu ocena 3,2.</s><s>Najzastupljeniji problem i nedostaci koje su ispitanici istakli jesu česti kvarovi autobusa, kao i njihovo kašnjenje ili izostajanje usled kvarova.</s> <s>Kvalitet životne sredine ruralnih područja i adekvatno upravljanje otpadom u direktnoj su vezi sa kvalitetom infrastrukture u ruralnim područjima.</s><s>Kvalitet života u lokalnoj zajednici direktno je proporcionalan kvalitetu njene životne sredine, pri čemu se posebna pažnja posvećuje upravljanju otpadom u ovim sredinama (a naročito komunalnim otpadom i otpadom iz domaćinstava).</s><s>U ruralnim sredinama sakupljanje otpada predstavlja kompleksan problem, izazvan nedostatkom adekvatne mehanizacije i voznog parka, neophodnog za odnošenje i upravljanje ovim tipovima otpada (Marčetić, 2021).</s><s>Ukoliko se posmatra celokupno stanje životne sredine u ruralnim sredinama, onda je akcenat prilikom posmatranja svakako na očuvanju njenih resursa, kao i kontaminaciji (odnosno, odsustvu kontaminacije) istih.</s><s>Prisustvo i gomilanje otpada svakako je najzastupljeniji problem, a očuvanje ovih resursa od krucijalnog je značaja za ekonomski razvoj ruralnih područja (Stanković i Kostadinović, 2016).</s><s>U pogledu ruralnih područja na severu (Opovo) i jugu (Krupac) Republike Srbije, mladi su dali svoj doprinos u ocenjivanu upravljanja otpadom i rada javnih komunalnih usluga - vodovoda i kanalizacione mreže Grafikon 7. Ocena kvaliteta javnih komunalnih usluga, prema stavovima ispitanika</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Adekvatna kanalizaciona mreža, vodovod koji snabdeva stanovništvo dovoljnim količinama zdrave i zdravstveno bezbedne vode za piće i odvoz otpada koji se sprovodi redovno, u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom (Službeni glasnik Republike Srbije), neophodni su za zdrav život stanovništva u ruralnim sredinama.</s><s>Ispitanici u severnom regionu ocenili su kvalitet navedenih elemenata ocenama iznad proseka, pri čemu se kvalitet kanalizacione mreže u opovu ističe kao najnekvalitetniji pokazatelj, sa ocenom 2,7.</s><s>Odvoz otpada, koji je neophodan za očuvanje zdravlja u lokalnoj zajednici, kao i smanjenje rizika od širenja zaraznih bolesti (Marčetić, 2021), u Opovu i Krupcu odvija se jednom nedeljno, u skladu sa Zakonom, pri čemu su mladi istakli da su zadovoljni kvalitetom ove usluge.</s> <s>Komunikaciona infrastruktura je od ključnog značaja za prenos informacija i održavanje socijalnog aspekta, koji znatno doprinose kvalitetu svakodnevnice, a naročito u slučaju mladih.</s><s>Njihovo prisustvo, raspoloživost i bezbednost korišćenja ovih usluga imperativ su prilikom sagledanja ukupnog kvaliteta ovih usluga (Antonović i Marčetić, 2022).</s><s>Prisustvo Internet mreže, fiksne i mobilne telefonije, kao i kvalitetnog TV signala mladi su ocenili ocenama od 1 do 5, prema stepenu zadovoljstva prilikom njihovog korišćenja: svi navedeni elementi ocenjeni su približno maksimalnim ocenama – kvalitet Internet signala u oba naselja ocenjen je ocenom 3,9, signal fiksne i mobilne telefonije u Opovu je ocenjen ocenom 4,3, a u Krupcu ocenom 4,5, dok je ocena kvaliteta TV signala u Opovu iznosila 4, a u Krupcu 4,2.</s><s>Mladi nisu imali primedbe i sugestije za poboljšanjem navedenih elemenata.</s><s>Kvalitet usluga institucija od značaja u obavljanju svakodnevnih aktivnosti</s> <s>Prilikom obavljanja svakodnevnih poslova, neophodno je da postoje adekvatne insitucije, ustanove i objekti, u prihvatljivoj blizini, kao i da su njihove usluge adekvatnog kvaliteta.</s><s>U ruralnim sredinama često ne postoje pojedine ustanove, već su one koncentrisane u obližnjim, gušće naseljenijim, gradskim centrima.</s><s>Ove aktivnosti ne moraju biti od egzistencijalnog značaja, već mogu obuhvatati i aktivnosti koje za cilj imaju umrežavanje, zabavu i socijalizaciju stanovništva, dok, sa druge strane, mogu biti i od krucijalnog značaja za npr. zdravlje stanovništva (domovi zdravlja, bolnice i slično).</s><s>Grafikon 8. Ocena kvaliteta usluga sporednih ustanova i institucija, prema stavovima ispitanika</s> <s>Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Za ustanove i institucije prikazane u Grafikonu 8, kvalitet njihovih usluga (u slučaju da one u navedenom naselju postoje) za gotovo svaki element ocenjen je ocenom iznad proseka.</s><s>Izuzeci su dom zdravlja, pošta, menjačnica, ugostiteljski objekti i bioskop, koji ne postoje u Krupcu.</s><s>Najvišom ocenom ocenjene su usluge i rad crkve u oba ruralna naselja, što ističe izuzetnu privrženost mladog stanovništva religiji i tradiciji.</s><s>Kao osnovni nedostatak svih navedenih ustanova, mladi ističu nedovoljno dugo trajanje radnog vremena – navedeni objekti posluju u periodu od 08:00 do 15:00 časova, radnim danima, dok vikendom često nisu otvoreni za posetioce i klijente, što nije po volji mladih koji su zaposleni ili u navedenom terminu imaju druge obaveze, poput obaveza u školama ili na fakultetima.</s><s>Poboljšanje ocena kvaliteta u poslovanju navedenih ustanova i institucija znatno bi bilo primećeno ukoliko bi se korigovalo njihovo radno vreme.</s> <s>Socijalizacija i umrežavanje mladih i drugi socijalni i kulturološki elementi od izuzetnog su značaja prilikom ocenjivanja kvaliteta života.</s><s>Ispunjene potrebe socijalizacije i potrebe za kulturnim informisanjem i osećajem pripadnosti mogu doprineti pospešivanju osećaja sreće i zadovoljstva među mladima, pospešiti međurodne odnose i doprineti razumevanju, solidarnosti i rodnoj jednakosti (Ye, et. al., 2014).</s><s>Ovi faktori mogu varirati u zavisnosti od dostupnosti prilika za umrežavanje i druženje, te su mladi ocenili dostupnost i rad organizacija u ruralnim sredinama, koje se bave ovim temama.</s><s>U oba posmatrana područja, najzastupljenije su manifestacije karakteristične za posmatrana naselja – u Opovu najčešća manifestacija jeste “Dani Opova”, koja se održava na godišnjem nivou.</s><s>U Krupcu je najpoznatija “Jagnjijada”, koja se, takođe, održava jednom godišnje.</s><s>Od značajnih organizacija za umrežavanje i podršku, mladi u Opovu nisu mogli da navedu adekvatan primer, dok su mladi u Krupcu naveli Udruženje žena “Klok”, kao jedno od najznačajnijih.</s><s>Neformalne aktivnosti i prilike za druženja tokom godine, najkoncentrisanije su u domenu sportskih takmičenja (te tako i u sportskim klubovima), kao i u Kulturno-umetničkim društvima, koja postoje u oba posamatrana naselja, a za koje su ispitanici naveli da ih rado i redovno posećuju.</s><s>Ipak, zbog većih raznovrsnijih prilika koje se mladima pružaju u gradovima, opravdano je očekivati da većina ispitanika želi da nastavi svoj život u gradovima.</s><s>Grafikon 9. Želja za životom u gradskoj sredini, prema stavovima ispitanika Izvor: Ilustracija autora na osnovu rezultata ankete Mladi u analiziranim ruralnim sredinama prikazali su podeljeno mišljenje, kada je u pitanju preseljenje u urbanije sredine.</s><s>Kada su u pitanju mladi u severnijim ruralnim sredinama, onda je primećeno (Grafikon 9) da su većinski opredeljeni za život u gradovima, sa učešćem od 53% u korist napuštanja ruralnih područja.</s><s>Kao glavni razlog, mladi u Opovu naveli su bolje prilike za zaposlenje i raznovrsnije mogućnosti koje se pružaju mladima u urbanim područjima, a koji bi njihove živote činili potpunijim, a njih uspešnijima.</s><s>U slučaju Krupca rezultati su suprotni – mladi su zadovoljni kvalitetom života koji im se pruža u navedenom području i sa učešćem od 60% izjasnili su se negativno, kada im je postavljeno pitanje o napuštanju svog trenutnog prebivališta.</s> <s>Ruralne sredine Republike Srbije često bivaju zapostavljene, a mladi u njima zaboravljeni.</s><s>Veće prilike i kvalitetniji život, sa raznovrsnijim elementima, prisutan je u urbanim sredinama.</s><s>Svakako, kako bi se kreirala slika o stavovima mladih u ruralnim sredinama, a na temu kvaliteta života, ispitani su stavovi mladih u severnom i južnom regionu Republike Srbije – uzorak su činili mladi iz opštine Opovo, kao i opštine Pirot, sela Krupac.</s><s>Globalna slika koja je kreirana jeste ta da su mladi pretežno zadovoljni kvalitetom života koji im se pruža u ruralnim sredinama.</s><s>Ocenama koje se kreću na skali od 1 do 5, ocenili su gotovo sve elemente kvalitetnog života ocenama iznad proseka, ali ove informacije ne treba uzimati u apsolutnom smislu.</s><s>Moguće je da mladi nisu dovoljno iskusili život u urbanim predelima, ili, jednostavno, ne gaje afinitete ka životu u dinamičnijim sredinama, te je tumačenje ovakvih rezultata uvek problematično, sa aspekta subjektivnog karaktera odgovora.</s><s>Mladi u oba regiona dali su sugestije za dodatno poboljšanje kvaliteta života, pri čemu su se najviše istakli zahtevi za poboljšanje uslova u vrtićima (zapošljavanjem kompetentnijih radnika), boljim opremanjem osnovnih škola, kao i obnavljanjem i dodatnim razvojem putne mreže i saobraćajne infrastrukture.</s><s>U cilju ruralnog razvoja, neophodno je zadržati stanovništvo u ruralnim područjima, što predstavlja značajan izazov, s obzirom da su mladi skloni (makar privremenim) migracijama iz sela u gradove, usled želja za dodatnim obrazovanjem ili zaposlenjem.</s> <s>aspekti telekomunikacionog i poštanskog saobraćaja u Republici Srbiji, Horizonti menadžmenta I (I), Fakultetu za pravo, bezbednost i menadžment Bogdanov, N. (2015).</s><s>Ruralni razvoj i ruralna politika, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun, str. 89 – 90, 119 - 133.</s><s>Devine, J. (2001).</s><s>The cost of living and hidden inflation, Challenge, Vol.</s><s>Hunt, S. M. (1997).</s><s>The problem of quality of life, Editorial: Quality of life research,</s>

Suzbijanje korova u pitomoj nani (Mentha x piperita L.) primenom prirodnih i sintetičkih malčeva

Dragumilo, Ana V.

Универзитет у Београду

suzbijanje korova;malč;pitoma nana;lekovito bilje;prinos;nehemijske mere;etarsko ulje;hlorofil;zemljište;Mentha x piperita;weed suppression;mulch;medicinal plants;peppermint;yield;non-chemical weed control;essential oil;chlorophyll;soil temperature;soil reaction

agrif.bg.ac.rs-123456789-6400.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24720/bitstream_24720.pdf

<s>Posebnu zahvalnost želim da uputim svojim mentorima, prof. dr Dragani Božić i dr Tatjani Marković, na izdvojenom vremenu, na pružanju neizmerne podrške, što su mi prenele stečeno naučno i životno znanje i iskustvo u celokupnom naučnom radu, a takođe i što su tu za mene kao prijatelji za ceo život.</s><s>Veliku zahvalnost dugujem prof. dr Savi Vrbničanin, koja me je usmeravala tokom obrazovanja i pružila mi podršku, pomogla u realizaciji disertacije i završnim korekcijama teksta.</s><s>Poštovana i prijatelj od poverenja za ceo život.</s> <s>Veliku zahvalnost dugujem dr Dragoju Radanoviću na pruženoj podršci, deljenju znanja, iskustva i nesebičnoj pomoći u toku izrade ove disertacije.</s> <s>Kolegi dr Vladimiru Filipoviću, višem naučnom saradniku, na pomoći oko realizacije poljskih ogleda.</s><s>Koleginici dr Radi Đurović-Pejčev, višem naučnom saradniku, na pomoći oko destilacije i hemijske analize etarskog ulja pitome nane, kao i obradi podataka.</s><s>Katedri za pesticide na Poljoprivrednom fakultetu, Univerziteta u Beogradu.</s><s>Laboratoriji odseka za poljoprivredna istraživanja i razvoj (OPIR) na Institutu za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ na stalno otvorenim vratima i ukazanom poverenju.</s><s>Laboratoriji za hemiju na Institutu za pesticide i zaštitu životne sredine.</s><s>Zahvalna sam svojim prijateljima, komsijama, rodbini, što su me podržavali na ovom putu, a posebno Milanu Dragumilo, na podršci i što je bio najbolji strikan mom sinu.</s><s>Najveću zahvalnost dugujem roditeljima Branki i Vladislavu, kao i suprugu Veljku čija mi je nesebična ljubav, podrška, bezbroj zagrljaja, svakodnevno razumevanje i pružanje motivacije bili glavna pokretačka snaga.</s> <s>Sažetak.</s><s>Mogućnosti suzbijanja korova malčiranjem ispitivane su u zasadu pitome nane gajene na proizvodnim površinama Instituta za proučavanje lekovitog bilja “Dr. Josif Pančić” u Pančevu (44°52'20.0"N, 20°42'04.7"E, 81 m n.v.), Južni Banat.</s><s>U našim agroekološkim uslovima pitoma nana se gaji kao jednogodišnja vrsta i obično daje dve žetve.</s><s>Obzirom da ne postoji lista dozvoljenih herbicida u lekovitom bilju, glavni izazov u njenom gajenju predstavlja suzbijanje korova.</s><s>U preliminarna istraživanja uključeno je 14 malčeva (5 sintetičkih i 9 prirodih).</s><s>Po dva malča iz svake grupe (sintetički: PE sivo-crna i agrotekstilna crna folija; prirodni: piljevina bagrema i iglice crnog bora) koja su se u preliminarnim ogledima pokazala kao najpogodnija za suzbijanje korova u pitomoj nani, uključena su u detaljna ispitivanja u narednim dvogodišnjim ogledima.</s><s>Eksperimentalni zasadi su zasnivani sadnjom stolona (1.500 kg ha-1) u jesen, na međurednom razmaku od 0,7 m. Sintetički malčevi su postavljani duž redova (širina 0,7 m, na svakih 10 cm reda otvori Ø 10 cm), a prirodni u međuredu (sloj 5-10 cm, širine 0,5 m).</s><s>Efekasnost malčeva u suzbijanju korova procenjena je na osnovu poređenja sa zakorovljenom kontrolom, a njihov efekat na prinos sa nezakorovljenom kontrolom.</s><s>Detaljno je analiziran i efekat malčeva na kvalitet prinosa a u te svrhe je utvrđen udeo lista sa cvetom i stabla, sadržaj i hemijski kvalitet etarskog ulja, relativni sadržaj hlorofila u listu i prinos stolona.</s><s>Utvrđen je i uticaj malčeva na temperatutu i pH reakciju površinskog sloja zemljišta.</s><s>Potpuno suzbijanje korova i najveći prinos ostvareni su pri primeni folija dok je efikasnost prirodnih malčeva bila znatno niža (u zavisnosti od ocene, od 28,9 - 81,8%).</s><s>Prinosi ostvareni u 2017. su bili niži (usled nepovoljnih meteoroloških prilika) od prinosa u 2016., kada je ukupan prinos (u obe žetve) na agrotekstilnoj crnoj foliji bio 5,6 t ha-1, a na sivo-crnoj foliji 4,7 t ha-1.</s><s>Ipak, kada se uzme u obzir većina ispitivanih parametara (udeo lista sa cvetom i stabla, sadržaj etarskog ulja i prinos stolona) najpovoljniji efekt u zasadu pitome nane ispoljila je sivo-crna folija.</s><s>Ključne reči: suzbijanje korova, malč, pitoma nana, lekovito bilje, prinos, nehemijske mere, etarsko ulje, hlorofil, zemljište, Mentha x piperita.</s> <s>Key words: weed suppression, mulch, medicinal plants, peppermint, yield, non-chemical weed control, essential oil, chlorophyll, soil temperature, soil reaction.</s> <s>2. 1. 2. Opis biljne droge pitome nane u odnosu na zahteve tržišta 2. 1. 3. Poreklo, rasprostranjenost i proizvodnja pitome nane 2. 2. Štetni agensi za proizvodnju pitome nane 2. 2. 1. Štete od korova, bolesti i štetočina 2. 3. Mogućnosti suzbijanja korova u lekovitom bilju 2. 4. Malčevi: opšte karakteristike i upotreba 2. 4. 2. Suzbijanje korova malčiranjem i uticaj na prinos useva 2. 4. 3. Uticaj malčeva na sadržaj i hemijski sastav etarskih ulja 2. 4. 4. Uticaj malčeva na relativni sadržaj hlorofila u listu 2. 4. 5. Uticaj malčeva na zemljište</s> <s>3. 3. Efekat malčeva na prinos i kvalitet biljne sirovine 3. 4. Efekat malčeva na relativni sadržaj hlorofila u listu pitome nane 3. 5. Efekat malčeva na zemljište</s> <s>Pitoma nana (Menta x piperita L.) je u narodu poznata i kao paprena, crna nana, menta ili metvica, pripada familiji Lamiaceae, rodu Mentha.</s><s>Njena brojna lekovita svojstava su naučno dokazana i priznata (Peter, 2012), a koriste se kako u farmaceutskoj, kozmetičkoj i prehrambenoj industriji tako i u svakodnevnoj primeni u narodu, kao čaj ili začin.</s><s>Pitoma nana je jedna od najstarijih gajenih lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta u svetu, a u našem podneblju se gaji još od XIX veka.</s><s>Prema ranijim podacima (Kišgeci i sar., 1998) u svetu se nana gajila na oko 54.000 ha, dok noviji podaci ukazuju na to da se u 2018. godini gajila na samo 3.500 ha (FAOSTAT).</s><s>U Srbiji se gaji na oko 200 ha, i to u Vojvodini, Pomoravlju i Kolubarskom okrugu (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Ova lekovita vrsta zauzima jedno od vodećih mesta u proizvodnji lekovitog i aromatičnog bilja kod nas, zbog njene višestruke upotrebe i velikih potreba za njenom lekovitom biljnom sirovinom, listom (Mentha piperitae folium) i nadzemnim delom (Mentha piperitae herba), kao i etarskim uljem (Mentha piperitae aetheroleum).</s> <s>U proizvodnji lekovitog i aromatčnog bilja do najvećih gubitaka prinosa (i do 45%) dovode korovi koji se veoma brzo reprodukuju i šire, gde kao rezultat imamo izraženu negativnu korelaciju između prinosa useva i korova (Upadhyay i sar., 2012).</s><s>Tako, u zakorovljenom zasadu pitome nane na području Južnog Banata, gubitak nadzemne biomase je bio 88% (Matković i sar., 2016), dok je gubitak prinosa iste vrste na lokalitetu Kordobe u Argentini usled zakorovljenosti bio od 35,7% do 50,9% (Darre i sar., 2004).</s><s>Suzbijanje korova je jedan od velikih izazova u proizvodnji pitome nane, obzirom da nema zvanično registrovanih herbicida dozvoljenih za primenu u gajenom lekovitom bilju.</s><s>Pojačane su i mere državnih organa Srbije zaduženih za proveru lekovitih biljnih sirovina po kriterijumima utvrđenim Pravilnikom o maksimalno dozvoljenim količinama (MDK) ostataka sredstava za zaštitu bilja u hrani i hrani za životinje („Službeni glasnik RS”, br. 49/21).</s><s>Kako bi se dobila ispravna sirovina koja je dobrog kvaliteta, korov se pretežno suzbija mehaničkim putem.</s><s>Ipak, kako je u našoj zemlji evidentan nedostatak radne snage i/ili sredstava za njeno finansiranje, potreba za pronalaženjem efikasnih, prihvatljivih načina suzbijanja korova u lekovitom bilju sve je izraženija.</s><s>Da bi se smanjio pritisak korova u pitomoj nani moraju se ispoštovati agrotehničke mere u vidu osnovne i dopunske obrade zemljišta, predsetvene pripreme, kao i plodoreda (pšenica, ostala strna žita i višegodišnje leguminoze).</s><s>Moguć način suzbijanja korova u ovom zasadu su i biološke mere u vidu korišćenje prirodnih neprijatelja (Volenberg i sar., 1999), kao i nehemijske metode suzbijanje korova, uključujući primenu malčeva, koje su predmet velikog interesovanja istraživača širom sveta (Carruba, 2017).</s><s>Mehaničkim pritiskom malč prostirke uglavnom se postiže njihova efikasnost u suzbijanju korova (Ferguson i sar., 2008), ali se umanjuje i količina svetlosti koja prodire do površinskog sloja zemljišta, što uslovljava odloženo ili potpuno zaustavlja klijanje i nicanje korova (Pupalienė i sar., 2015), čime gajene vrste dobijaju prednost da se brže razviju od korova.</s><s>Ipak, efikasnost malč prostirke uglavnom zavisi od vrste materijala (sintetički ili prirodni), debljine njegove primene odnosno od njegove pokrovne moći, ali i od njegove postojanosti u višegodišnjim zasadima.</s><s>Pored efekta na suzbijanje korova, u manjoj ili većoj meri malčevi mogu da utiču na pojavu biljnih patogena i štetočina (Dhawan i sar., 2013), oscilacije temperature, vlažnosti i pH reakcije zemljišta (Awodoyin i sar., 2007), posebno u oraničnom sloju (Teasdale i Mohler, 1993) i to na način da će snižavati maksimalne a povećavati minimalne dnevne temperature (Skroch i sar., 1992).</s><s>Tamo gde je potrebno, malčevi mogu predstavljati i preventivnu meru u sprečavanju erozije zemljišta (Döring i sar, 2005).</s><s>Zahvaljujući tome što malč štiti zemljišnu mikrofloru, on indirektno utiče na stvaranje povoljnijih uslova za razvoj korenovog sistema gajene biljke a time i bolje usvajanje hraniva (Yang i sar., 2003).</s><s>Sveobuhvatan efekat malča dovodi do stvaranja povoljnih hidrotermičkih uslova uz smanjeno prisustvo korova za razvoj gajene lekovite vrste i povećanje njenog prinosa.</s><s>Prednosti korišćenja malčeva se ogledaju i u tome što se znatno smanjuje zagađenje životne sredine i usporava razvoj rezistentnosti korova na herbicide, jer se upotreba herbicida znatno smanjuje ili se u potpunosti isključuje.</s><s>Ipak, upotreba malča mora biti ekonomski isplativa pa se s tim u vezi koristi samo u usevima koji imaju visoke prinose ili im je visoka otkupna cena, što je slučaj sa lekovitim biljem, kako bi se mogli nadoknaditi troškovi (Hoppe, Prirodni (organski) malčevi su generalno manje efikasni u suzbijanju korova u odnosu na sintetičke, a ukoliko se koriste postžetveni ostaci biljaka, oni sa sobom nose određeni potencijal semena korova i nose rizik od širenja određenih vrsta sa jedne parcele na drugu.</s><s>Takođe, mana im je i što predstavljaju odlična skloništa za sitne glodare koji mogu da nanesu velike štete gajenoj biljci.</s><s>Ova vrsta malča generalno ima široku primenu u poljoprivrednoj proizvodnji zbog lake dostupnosti, ekološke i ekonomske prihvatljivosti, zbog lakog rukovanja i postavke na njivi, ali i u parkovima i na drugim javnim površinama gde se koriste zahvaljujući lepom izgledu (Skroch i sar., 1992).</s><s>Organski malčevi se nakon njihove primene na njivi mogu zaorati, ne ostavljaju otpad, čime su apsolutno prihvatljivi za okruženje.</s><s>Suprotno, sintetičke folije se nakon primene moraju ukloniti sa polja, ukoliko nisu bio- ili foto- razgradive, kako ne bi zagadile životnu sredinu, što poskupljuje proces proizvodnje.</s><s>Različite vrste ogranskih malčeva u vidu kore drveta, piljevine i komposta mogu uticati i na poboljšanje uslova za usvajanje hraniva iz zemljišta (Pakdel i sar., 2012).</s><s>Sintetički malčevi pretvaraju sunčevu energiju u toplotnu (Dhawan i sar., 2013), što dovodi do zagrevanja površinskog sloja zemljišta u rano proleće, a samim tim daje prednost gajenoj biljci u početnim fazama razvoja u odnosu na korove.</s><s>Neke od ovih folija (uglavnom srebrne), mogu da reflektuju sunčeve zrake, čime odbijaju napade insekata, a ako su u pitanju insekti koji su vektori bolesti ujedno se sprečava i zaražavanje useva.</s><s>Takođe, iako folije sprečavaju isparavanje vode i zadržavaju vlagu, uzgajanje biljaka na folijama nekad zahteva i uvođenje sistema za navodnjavanje ukoliko su folije nepropusne za padavine.</s><s>Korišćenjem bilo koje vrste malča dobijaju se apsolutno bezbedne lekovite sirovine za ljudsku upotrebu.</s> <s>Uprkos svim prethodno navedenim prednostima i nedostacima gajenja biljaka na malču, malo je podataka o primeni malčeva u zasadima vrsta roda Mentha, a samo nekoliko studija se bavi njihovom primenom u zasadu pitome nane (Rohloff i sar., 2005; Shahriari i sar., 2013; Matković i sar., 2016, 2017).</s><s>Ipak, dosadašnja istraživanja su utvrdila povećanje prinosa pitome nane usled primene sintetičkih (Rohloff i sar., 2005; Matković i sar., 2016) i organskih malčeva (Rohloff i sar., 2005; Shahriari i sar., 2013; Matković i sar., 2016).</s><s>Takođe, organski malč od kore drveta i sintetička crna folija pozitivno utiču na sadržaj ulja pitome nane, pri čemu se primena organskog pokazala kao efikasnija (Shahriari i sar., 2013; Azizi i sar., 2015).</s><s>Takođe, prinos lista pitome nane i sadržaj etarskog ulja su u pozitivnoj korelaciji, pa samim tim malč koji utiče na povećanje prinosa, utiče i na sadržaj ulja.</s><s>Suprotno navedenom, korovi stvaraju uslove koji su stresni za gajenu biljku i time mogu uticati na povećanje sadržaja etarskog ulja (Carruba, 2017), pa se usled toga može dobiti viši sadržaj etarskog ulja kod vrsta iz roda Mentha u prisustvu korova (Singh i Saini, 2008).</s><s>Međutim, u takvim uslovima prinosi herbe su drastično niži, što u krajnjem ishodu za posledicu može imati niže prinose i biljne sirovine i etarskog ulja.</s><s>Zbog svega navedenog, neophodno je detaljno proučavanje delovanja malčeva kako na suzbijanje korova tako i na određene parametre prinosa pitome nane, kako bi se procenilo koji malčevi su najpodesniji za primenu u zasadu pitome nane.</s><s>Cilj ove disertacije je bio da se utvrdi delovanje različitih sintetičkih i organskih malčeva na prisustvo korova (brojnost, biomasu) u toku vegetacije pitome nane i da se odredi njihov uticaj na prinos u agroekološkim uslovima južnog Banata.</s><s>Da bi se dobili što potpuniji podaci o efektima primene malčeva na pitomu nanu, dodatni cilj je bio da se analizira i njihov uticaj na udeo lista i stabla u nadzemnoj biomasi pitome nane, jer je list jedan od najčešćih komercijalnih preparata ove lekovite vrste.</s><s>Obzirom da se list koristi kao sirovina za dobijanje etarskog ulja, cilj je bio da se analizira i uticaj malčeva na njegov sadržaj i hemijski sastav.</s><s>Takođe, posebna pažnja je posvećena prinosu reproduktivnih organa (stolona), koji se koriste za zasnivanje novih zasada pitome nane.</s><s>Imajući u vidu da malčevi mogu uticati na temperaturu i pH reakciju zemljišta, jedan od ciljeva je bio da se ispita efekat malčeva na ove parametre u površinskom sloju zemljišta.</s><s>2. PREGLED LITERATURE</s> <s>Vrsta Mentha x piperita L. (pro. sp.) Šaquatica x spicataĆ Rod Mentha pripada familiji Lamiaceae, odnosno Labiatae (usnatice) koja broji 240 rodova i preko 7200 vrsta (Brauchler i sar., 2010).</s><s>U flori RS Srbije, VI tom (Josifović, 1974), opisano je 30 rodova, a u okviru roda Mentha je opisano 6 vrsta.</s><s>Primenom molekulanih metoda ustanovljeno je da se u okviru roda Mentha nalazi 29 vrsta, a od toga 11 hibridnih.</s><s>Ove vrste su grupisane u četiri sekcije i to: Pulegium, Tubulosae, Eriodentes i Mentha (Tucker i Naczi, 2007).</s><s>Vrste roda Mentha (Tabela 1) na taksonomskom nivou još uvek nisu jasno rasčlanjene zbog izražene hibiridizacije i varijabilnosti na nivou vrsta.</s><s>Hibridizacija u okviru roda Mentha je veoma učestala (Gobert i sar., 2002; Fialova i sar., 2015), zbog čega je i determinacija okrenuta više ka morfološkim i anatomskim karakteristikama.</s><s>Pitoma nana (Mentha x piperita L.) se zbog toga isključivo razmnožava vegetativnim putem, jer ova vrsta predstavlja višestruki hibrid koji je nastao višestrukim ukrštanjem barske i zelene nane (M. aquatica x M. viridis) (Jančić, 1998; Carrubba i Catalano, 2009).</s><s>Vrsta M. viridis je takođe hibrid koji je nastao ukrštanjem šumske i okruglolisne nane (M. silvestris x M. rotundifolia).</s><s>U Flori SR Srbije (Josifović, 1974) rod Mentha, predstavljen je sa šest vrsta: Tabela 1. Morfološke karakteristike vrsta roda Mentha Stablo</s> <s>Vrsta Mentha x piperita (pitoma nana, paprena, crna nana, menta ili metvica) opisana je u Flori Srbije (Josifović, 1974) kao višegodišnja zeljasta biljka, geofit, sa snažno razvijenim podzemnim stablom - rizomom, sa velikim brojem izdanaka, tj. stolona.</s><s>Stolone se razvijaju po površini zemljišta kao i na dubini oko 5 cm.</s><s>Podzemne stolone su bele boje, a površinske ljubičasto-zelene.</s><s>Iz površinskih stolona iz kolenaca se razvija korenov sistem (u smeru delovanja gravitacione sile) i novi nadzemni izdanci (suprotno delovanju gravitacione sile), koji omogućavaju ovoj vrsti brzo širenje i zauzimanje prostora.</s><s>Stolone služe za vegetativno razmnožavanje pitome nane.</s><s>U zemljištu prezimljava nepovoljni period godine u fazi stolona, koje počinju da se razvijaju kada temperatura zemljišta dostigne 2 – 3°C. Formiranje izdanaka i korena iz stolona a zatim i nicanje počinje kada zemljište dostigne temperaturu od 10°C (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Nakon nicanja, vegetacioni period nane obično traje od 80 do 100 dana, odnosno od marta/aprila meseca do jula kada je prva žetva, a nakon toga od jula do septembra/oktobra kada je period druge žetve.</s><s>Vrsta je nitrofilna i heliofilna.</s><s>Osnovna morfološka karakteristika po kojoj je familija Lamiaceae i dobila ime usnatice je građa cveta (flos), koji je dvousnat i zigomorfan.</s><s>U Flori SR Srbije, Josifović (1974) opisuje pripadnike roda Mentha na sledeći način: vrste koje imaju četvrtasto stablo, i dvousnate cvetove, koji su najčešće sakupljeni u cimozne cvasti.</s><s>Cvasti (inflorescentia) mogu biti pazušne u obliku prividnih pršljenova, ili su češće na vrhovima grana, odnosno izdanka i mogu biti u vidu glavice (capitulum) ili klasolikih cvasti.</s><s>Cvetovi su hermafroditni ili jednopolni, muški sa zakržljalim plodnikom, ženski sa zakržljalim kratkim prašnicima, a biljke su jednodome ili dvodome.</s><s>Cvetovi različitog pola su često raspoređeni na različitim granama cvasti ili na jednoj istoj cvasti.</s><s>Čašica (cayx) je zvonasta ili dvousnata, izgrađena od pet sraslih listića (Jančić, 2010), ljubičaste boje, cevasta i dužine 3 – 4 mm, dok je krunica svetloljubičasta ili ružičasta (Josifović, 1974).</s><s>Takođe, i krunicu (corolla) gradi pet sraslih listića koji su u donjem delu srasli i formiraju cev, na čijem se obodu nalaze karakteristične dve usne.</s><s>Prašnika (androeceum) ima četiri, dva duža i dva kraća (Jančić, 2010) i kraći su od krunice iz koje štrči stubić.</s><s>U dugačkom stubiću (stylus) se nalazi tučak (gynaecoeum) koji ima dvorežnjeviti žig (stigma).</s><s>Plod je sitna orašica.</s><s>Listovi su naspramno postavljeni, prosti, nazubljeni ili češće testerasto usečeni, na vrhu zaoštreni.</s><s>Pricvetni listovi su slični listovima na stablu, samo su nešto sitniji.</s><s>U okviru ove familije najčešće se javljaju dva osnovna tipa polena u odnosu na broj apertura (otvor na površini polenovog zrna, tj. mesto na kome je egzina tanka ili je nema).</s><s>Ukoliko je apertura u obliku brazde (colpus), onda se polen naziva kolpatni, a ukoliko je kao pora (porus) onda se polen naziva poratni (Jančić, 2010).</s><s>Kod podfamilije Lamioideae polen je trikolpatan tj. postoje tri brazde na egzini, a heksakolpatan je karakteristika podfmilije Nepetoideae tj. na egzini se nalazi šest brazda.</s><s>Nadzemni izdanci visoki su od 30 – 100 cm, četvrtasti, uspravni, razgranati, nekada sa poleglom osnovom, gusto dlakavi ili potpuno goli.</s><s>Ukoliko je stablo golo (dlake se jave samo na rubovima stabla), tada je ono zelene ili crvenkaste boje.</s><s>Jedinke čije je stablo obraslo dlakama imaju sivo zelenu boju.</s><s>Listovi su naspramno raspoređeni po stablu, testerasto usečeni, sa jako puno žlezdanih dlaka koje se javljaju više na naličju lista nego na licu.</s><s>U WHO (World health organization) monografijama (Anonymus, 2010) vrsta Mentha x piperita (L.) opisuje se na sledeći način: višegodišnja biljka, visine izdanka od 30 – 90 cm.</s><s>Stabljika četvrtasta, uspravna i razgranata.</s><s>Listovi su naspramni, na lisnim peteljkama, ovalno-duguljasti do izduženokopljasti, nazubljeni, na vrhu šiljati i sa naličja tamno zeleni.</s><s>Cvetovi su ljubičasti, javljaju se u većoj brojnosti na terminalnim cvastima; svaki cvet ima čašicu od pet sraslih listica, koji imaju malje, ljubičaste su boje, nepravilnog oblika, i krunice koju grade četiri srasla listića.</s><s>Cvetovi imaju dugački stubić na kome se nalazi tučak koji ima dvorežnjeviti žig.</s><s>Plod je merikarpium, obično sa četiri orašice koje se formiraju u plodniku.</s> <s>2. 1. 2. Opis biljne droge pitome nane u odnosu na zahteve tržišta U WHO monografijama (Anonymus, 2010) kao komercijalni preparati navode se suv list pitome nane (Mentha piperita folium) i etarsko ulje (Mentha piperitae aetheroleum).</s><s>Prema definiciji i opisu biljne droge suv list pitome nane se opisuje kao zelen do zelenosmeđe boje.</s><s>Listovi mogu biti celi, u delovima ili isečeni; tanki i krhki; lisna površina dužine 3 – 9 cm i širine od 1 – 3 cm, često zgužvani.</s><s>Lisna nervna mreža je perasta, istaknuta na naličju lista, sa bočnim nervima pod uglom od 45°C. Naličje lista je blago maljavo i žlezdane dlačice (trihome) se vide ispod ručnih lupa kao jarko žute tačkice.</s><s>Lisne peteljke su urezane, obično prečnika 1 mm i dužine 1 cm.</s><s>Takođe, opisana su i organoleptička svojstva biljne droge i to miris: karakterističan, prodoran; ukus: karakterističan, aromatičan.</s> <s>Mikroskopski pregled biljnog materijala podrazumeva: 1) posmatranje epidermisa lica lista koji čine velike, providne ćelije epidermisa (obično ne sadrže hlorofil) sa zakrivljenim, vertikalnim zidovima i nekoliko žlezdanih dlaka; 2) palisadno tkivo, koje je sačinjeno od sloja cilindričnih ćelija koje su bogate hloroplastima; 3) sunđerasto tkivo od četiri do šest slojeva ćelija koje su nepravilnog oblika, a između ćelija se nalazi međućelijski prostor;</s> <s>5) u regiji nerava i srednjeg glavnog nerva, nalaze se izraštaji u vidu nežlezdanih i žlezdanih dlaka.</s><s>Nežlezdane dlake su sačinjene od jedne do osam ćelija, dok su žlezdane dlake sačinjene od drške koju čine jedna do dve nesekretorne ćelije i glave koja sadrži jednu do osam sekretornih ćelija u kojima se kasnije može videti etarsko ulje; 6) polen je okrugao i glatke površine.</s> <s>Prama zahvrevima koji se ističu u WHO monografijama (Anonymus, 2010) po pitanju hemijskih svojstva vrste Mentha x piperita, sadržaj etarskog ulja u celim listovima ne treba da bude manji od 1,2%, dok usitnjen list ne treba da sadrži manje od 0,9% (v/w).</s><s>U Evropskoj Farmakopeji (Ph.</s><s>Eur 3.) izdvojeno je da u listu pitome nane sadržaj etarskog ulja u celoj drogi treba da bude minimalno 12 ml kg-1, dok za sečenu drogu sadržaj treba da bude minimalno 9 ml kg-1.</s><s>U WHO monografijama (Anonymus, 2010) se ukazuje da u listu treba da se nalazi od 0,5 do 4% etarskog ulja, koje sadrži komponente mentol (30 – 55%) i menton (14 – 32%).</s><s>Mentol se javlja uglavnom u obliku slobodnog alkohola, sa malim količinama acetata (3 – 5%) i estara valerata.</s><s>Ostali monoterpeni koji su prisutni su opseg variranja izdvojenih i već pomenutih glavnih komponenti etarskog ulja pitome nane s tim što ih deli u dve grupe u zavisnosti od porekla ulja.</s><s>Pa tako, etarsko ulje proizvedeno od pitome nane gajene proizvedeno od pitome nane gajene u drugim državama sadrži komponente u sledećem opsegu: mentol Testovi koji su predloženi u WHO monografiji (Anonymus, 2010), a koji se odnose na čistoću sirovine lista pitome nane, u smislu prisustva stranih organskih materija (što se odnosi na stabljike prečnika većeg od 1,5 mm), ukazuju da prisustvo ne sme biti iznad 5%, dok prema Evropskoj Farmakopeji (Ph.</s><s>Eur.</s><s>3) maksimalna količina ove strane materije može da iznosi 1,5%.</s><s>Takođe, WHO monografija (Anonymus, 2010), kao i Evropska Farmakopeja, ne dozvoljavaju prisustvo više od 8% listova koji sadrže braon mrlje izazvane gljivom Puccinia menthae, kao ni prisustvo više od 2% drugih stranih materija.</s><s>U Evropskoj Farmakopeji (Ph.</s><s>Eur.</s><s>3) se dodatno još ističe da sadržaj vlage u listu pitome nane može biti maksimalno 11,0%, sadržaj ukupnog pepela maksimalno 15,0%, dok sadržaj pepela nerastvorljivog u HCl može biti maksimalno 1,5%.</s><s>2. 1. 3. Poreklo, rasprostranjenost i proizvodnja pitome nane Postoje zapisi da su stari Egipćani koristili etarsko ulje nane zbog njegovih lekovitih svojstava još 410 godina pre nove ere (Kišgeci i sar., 1998), a hibrid Mentha x piperita, koji se i danas gaji, je stvoren u XVI veku u Engleskoj, oblast „Mitcham“ (Maksimović i sar., 1998).</s><s>U svetu je jedna od najstarijih gajenih lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta, koja se u 2018. godini gajila na 3 500 ha (FAOSTAT, 2017).</s><s>U našem podneblju se gaji još od XIX veka, počevši posle Prvog svetskog rata na području Vojvodine.</s><s>Za vreme okupacije (1941 – 1945), ova kultura je bila u potpunosti uništena ali je ponovo počela da se gaji na prostoru Vojvodine i Slavoniije po završetku Drugog svetskog rata U Srbiji pitom nana je zastupljena kao divlja vrsta, a u Flori SR Srbije (Josifović, 1974) navodi se da su staništa ove vrste većinom vlažna i močvarna (u uvalama, kraj bara, jezera, u rečnim dolinama itd.), ali se može javiti i na livadama i suvim staništima.</s><s>Karakteriše se širokim arealom rasprostranjenosti, ali je veoma osetljiva na sušu, što u današnje vreme može dovesti do izumiranja ove biljne vrste sa određenih prostora naše zemlje.</s><s>Zbog toga se ova vrsta često gaji u sistemu za navodnjavanje (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Vrsta može uspevati na velikim nadmorskim visinama, ali gajenje na visini preko 800 m.n.v može imati negativne posledice po prinos (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>S druge strane, Stepanović i sar. (1993) su gajili ovu vrstu na različitim nadmorskim visinama u Srbiji i dobili visok sadržaj etarskog ulja na većim nadmorskim visinama (i do 820 m.n.v.), pa s tim u vezi pažljivo treba odabrati podneblje u kom će se gajiti pitoma nana u zavisnosti od potreba proizvođača.</s> <s>Naučno su dokazana i priznata mnoga lekovita svojstva pitome nane, široko prepoznata od strane farmaceutske, kozmetičke i prehrambene industrije, a i u narodu je dobro poznata i često se koristi za pripremu čaja ili kao začin u kulinarstvu.</s><s>U vremenu globalizacije, posebno se ističu problemi koji se kod ljudi javljaju zbog upotrebe hemijskih aditiva, pa je upotreba lekovitog bilja, a posebno pitome nane, značajan izvor ukusa i antioksidanasa u prehrambenoj industriji (Peter, 2012).</s><s>Mentol, koji je glavna komponenta, se koristi kao dodatak mnogim proizvodima koji se upotrebljavaju širom sveta, kao što su žvakaće gume, čokolade, sladoledi i različiti drugi slatkiši, alkoholni likeri, mešavine začina.</s><s>U farmaceutskoj industriji se koristi za aromatizaciju mnogih lekova a nezaobilazan je dodatak preparatima protiv kašlja.</s><s>U sastavu je mnogih oralnih preparata kao što su paste i konci za zube, sredstva za ispiranje usta i osveživači daha.</s><s>Thompson (1989) je jedan od prvih naučnika koji je ispitivao delovanje etarskog ulja pitome nane i uspešno ga koristio kao konzervans protiv gljiva koje se javljaju u skladištima na hrani, a za komponente ovog ulja je kasnije otkriveno da imaju i antimikrobnu, citostatičku, fungicidnu i insekticidnu aktivnost (Sivropoulou i sar., 1995; Nikolić i sar., 2014).</s><s>Takođe, pitoma nana spada i u medonosne biljke, čime se ističe značaj vrste u pčelarstvu i poljoprivredi.</s><s>Zbog svega navedenog, zauzima jedno od vodećih mesta u proizvodnji lekovitog i aromatičnog bilja u Srbiji (Stepanović i Radanović, 2011) i svetu (FAOSTAT, 2017).</s><s>Stepanović i Radanović (2011) navode da se lekovita svojstva upotrebe čaja, kao i mešavine čaja sa pitomom nanom, ogledaju u lečenju organa za varenje i organa za disanje.</s><s>Čaj se koristi protiv stomačnih problema koji se javljaju u vidu nadimanja, grčeva i pri varenju, kod glavobolja i migrena, kao i menstualnih bolova (Peter, 2012).</s><s>Etarsko ulje pitome nane ima široku primenu, zbog svojih najzastupljenijih komponenti, mentola i mentona.</s><s>Velike potrebe za biljnom sirovinom pitome nane, listom (Mentha piperitae folium) i nadzemnim delom (Mentha piperitae herba), kao i etarskim uljem (Aetheroleum menthae piperitae) dovele su do toga da se ova kosmopolitska vrsta gaji širom sveta, i to u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Indiji, Kini i bivšem SSSR-u (Aflatuni, 2005).</s><s>Na poljoprivrednim površinama u svetu se pored ove vrste gaje i Mentha spicata, Mentha crispa, Mentha gracilis i Mentha arvensis (Kojić i Jančić, 1998).</s><s>Pitoma nana se danas gaji na oko 200 ha u Srbiji i to u najvećoj meri u Vojvodini, Pomoravlju i Kolubarskom okrugu (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Po podacima koje je objavila Prehrambena i poljoprivredna organizacija ujedinjenih nacija (FAOSTAT, 2017), najveća proizvodnja pitome nane u poslednjih 10 godina (2008 - 2018) je zabeležena u Africi (91,4% od ukupne svetske proizvodnje), zatim po opadajućem redosledu u Americi (8,1%), Evropi (0,5%) i Aziji (0,1%).</s><s>U 2018. godini, pitoma nana je gajena u celom svetu na površini od 3 525 ha, a ukupno je proizvedeno 106 728 t. U ovoj godini izdvojila se država Maroko u kojoj je proizvedeno 98 704 t pitome nane, zatim Argentina sa 7 063,0 t, na trećem mestu po proizvedenoj sirovini u 2018. godini je bio Meksiko sa 657,0 t i na četvrtom mestu Bugarska sa 154,0 t. 2. 2. Štetni agensi za proizvodnju pitome nane Proizvodnju lekovitog bilja, kao i drugih useva ugrožavaju brojni štetni agensi, a pre svega korovi, prouzrokovači bolesti i štetočine.</s><s>Imajući u vidu ograničene mogućnosti upotrebe pesticida u proizvodnji lekovitog bilja, rešavanje ovih problema je komplikovanije i teže nego u drugim usevima.</s><s>2. 2. 1. Štete od korova, bolesti i štetočina Korovi štetno utiču na gajenu biljku i neophodno ih je suzbijati u svim usevima, pa tako i u lekovitom bilju.</s><s>Upadhyay i sar. (2011) navode da u proizvodnji lekovitog bilja, čiji vegetacioni period traje jednu godinu, do najvećih gubitaka prinosa dovode korovi (do 45%), zatim insekti (do 30%), prouzrokovači različitih bolesti (do 20%), dok ga ostale štetočine umanjuju samo za 5%.</s><s>Korovi se javljaju kao konkurent gajenih biljaka, veoma lako se reprodukuju i šire, a samim tim dovode do izražene negativne korelacije između prinosa gajenog lekovitog bilja i korova (Upadhyay i sar., 2011; Carrubba, 2017).</s><s>Takođe, mogu izazvati probleme prilikom primene mehanizacije tokom žetve, usled toga što se neke vrste (uglavnom zbog toksičnih osobina) ne smeju naći u prinosu, dok samo prisustvo korova utiče na metaboličke procese u lekovitom bilju i deluju na promene sekundarnih biljnih metabolita – etarskih ulja (Carrubba, 2017).</s><s>Takođe, utiču negativno i na krajnju tržišnu vrednost biljne droge (Upadhyay i sar., 2011).</s><s>Stoga, suzbijanje korova je nezaobilazno u tehnologiji gajenja lekovitog bilja, gde se korovi suzbijaju primenom dozvoljenih mera za lekovito bilje, koje su nalik principima organske proizvodnje (Radanović i Nastovski, 2002).</s><s>Odabir adekvatnih mera suzbijanja treba da štiti usev što je duže moguće i da obezbedi dobar kvalitet proizvedenih biljnih sirovina, s obzirom da ga korovi narušavaju (Upadhyay i sar., 2011; Carrubba, 2017).</s><s>Biljna sirovina može biti nadzemna biomasa ili samo lisna biomasa, seme, etarsko ulje, koren i sl.</s><s>Mnogi autori navode da su korovi glavni uzročnik smanjenog prinosa, nadzemne biomase i lista vrsta roda Mentha (Darre i sar., 2004; Singh i Saini, 2008; Matković i sar., 2016; Karkanis i sar., 2017).</s><s>Matković i sar. (2016) zabeležili su gubitak nadzemne biomase pitome nane od 88% u prisustvu korova na području Južnog Banata, dok su Darre i sar. (2004) utvrdili da je gubitak prinosa iste vrste od 35,7% do 50,9% u slučaju zakorovljenosti, na lokalitetu Kordobe u Argentini.</s><s>Korovi su doveli i do značajnog smanjenja prinosa vrste poljska nana (Mentha arvensis) na teritoriji Indije, gde je zabeležen prosečan gubitak nadzemne biomase od 40,3% (Singh i Saini, 2008).</s><s>Smanjenje biomase vrste korijandar (Coriandrum sativum) usled zakorovljenosti u proseku je iznosilo 77,3% za period od četiri godine na Siciliji (Carrubba i Militello, 2013), dok je za istu vrstu zabeležen gubitak biomase od 53,6% na teritoriji Indije (Choudhary i sar., 2014).</s><s>Carrubba i Militello (2013) su registrovali velike gubitke biomase morača (Foeniculum vulgare) od 80,6%, dok su Yousefi i Rahimi (2014) zabeležili redukciju prinosa iste vrste od 91,7% usled zakorovljenosti.</s><s>Podaci o uticaju korova na seme pitome nane nisu zabeleženi, s obzirom da se ova vrsta uglavnom razmnožava vegetativnim putem, dok je kod drugih lekovitih vrsta, koje se gaje radi semena, uticaj ipak zabeležen.</s><s>Tako, Carrubba i Militello (2013) su u Italiji utvrdili gubitak prinosa semena korijandra od 67,6% usled zakorovljenosti, dok je gubitak prinosa semena iste vrste, zabeležen u Indiji bio 61,9% (Choudhary i sar., 2014), a u Iranu 98,3% (Yousefi i Rahimi, 2014).</s><s>Carrubba i Militello (2013) su takođe utvrdili i redukciju prinosa semena od 79,6% u usevu morača.</s><s>Podaci o uticaju korova na etarsko ulje su oprečni, pa je tako sadržaj etarskog ulja vrsta iz roda Mentha u Indiji bio veći za 12,3% u uslovima zakorovljenosti nego u odsustvu korova (Singh i Saini, 2008).</s><s>Slično tome, u zakorovljenom usevu bosiljka (Ocimum basilicum) prinos etarskog ulja je bio viši za 15,1% nego na nezakorovljenoj površini (Sarrou i sar., 2016).</s><s>Takođe, Zheljazkov i sar. (2006a) su uočili povećanje prinosa etarskog ulja gujine trave (Silybum marianum L.) za 33,5% pod uticajem korova.</s><s>Suprotno navedenom, Singh i Saini (2008) su utvrdili redukciju sadržaja etarskog ulja poljske nane za 35,7% pod uticajem korova, dok su Kothari i sar. (1991) kod iste vrste utvrdili redukciju od 74,4% u prvoj žetvi i 70,0% u drugoj žetvi.</s> <s>Redukciju prinosa pitome nane i njegovog kvaliteta mogu prouzrokovati i patogeni organizmi, kao i štetočine.</s><s>Najznačajnije bolesti pitome nane su rđa nane, čiji prouzrokovač je Puccinia menthae (Edwards i sar., 1999), i verticiliozno uvenuće, čiji prouzrokovač je Verticillium dahliae (Ivanović i sar., 1998).</s><s>Parazitna gljiva Puccinia menthae u povoljnim uslovima spoljašnje sredine može izazvati štete i do 30% na našem podneblju (Ivanović i sar., 1998), usled čega dolazi do sušenja i opadanja lišća, a u Australiji je zabeležena defolijacija od 67% (Edwards i sar., 1999), čime se drastično redukuje biomasa.</s><s>Takođe, može smanjiti prinos ulja od 30% (Edwards i sar., 1999) do 50% (Edwards i sar., 2000), kao i njegov kvalitet (Edwards i sar., 2000).</s><s>Osim na nadzemne organe, ova gljiva može uticati i na podzemne ograne odnosno razvoj i broj stolona u površinskom sloju zemljišta (Edwards i sar., 1999).</s><s>U koliko se ne poštuje plodored i pitoma nana se gaji na istoj lokaciji kao monokultura, ova vrsta može biti veoma štetna, pošto prezimljava na postžetvenim ostacima biljaka nane (listovi, stabljike i stoloni) (Ivanović i sar., 1998).</s><s>Verticiliozno uvenuće dovodi do pojave žutih listova, koji se uvrću i kovrdžaju od vrha prema osnovi biljke, a zatim listovi uvenu i opadnu, a prinos je u proseku smanjen za oko 10% (Horner, 1955).</s><s>Osim navedenih, ističu se i bolesti pegavost lišća, čiji prouzrokovač je Septoria menthae, kao i pepelnica, čiji prouzrokovač je Erysiphe biocellata i uvenuće prouzrokovano gljivama iz roda Fusarium sp.</s><s>Pored navedenih fitopatogenih gljiva, štetočine pitome nane su uglavnom polifagne vrste i to žičnjaci, grčice, cikade, lisne vaši i lisne sovice, ali insekti nisu limitirajući činilac za gajenje ove biljne vrste i ne dovode do većih ekonomskih posledica (Ivanović i Pored negativnog uticaja korova, patogena i štetočina, na kvalitativne i kvantitativne osobine prinosa lekovitog bilja, a naročito roda Mentha, utiču još neki faktori (Dražić, 1998) u koje se ubrajaju sledeći: tip zemljišta, a naročito povećan salinitet tla (Khorasaninejad i sar., 2010), stres izazvan sušom (Khorasaninejad i sar., 2011), vegetacioni prostor i lokacija na kojoj se gaji pitoma nana (Zheljazkov i sar., 2009), vreme žetve, sušenje i skladištenje, dok u genetičke faktore spadaju sorta, otpornost na bolesti i štetočine, reakcija na tip zemljišta, usvajanje hraniva, pogodnosti za mehanizovanu žetvu i sušenje, kao i anatomska svojstva lišća.</s><s>Pored spoljašnjih faktora, na kvantitet i kvalitet lekovitog bilja utiče i primenjena tehnologija gajenja, koja podrazumeva vreme sadnje (Singh i Saini, 2008), način prihrane biljaka (Tabatabaie i Nazari, 2007; Radanović i sar., 2007), kao i vreme i način žetve 2. 3. Mogućnosti suzbijanja korova u lekovitom bilju S obzirom da najveći problem u proizvodnji lekovitog bilja predstavljaju korovi, posebna pažnja proizvođača je usmerena na mere za njihovo suzbijanje.</s><s>Mere borbe protiv korova se mogu podeliti na indirektne mere (čist semenski materijal, ispravan postupak sa otpacima u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, pravilno rukovanje stajnjakom i kompostom, uništavanje korova van obradivih površina i higijena radnih mašina, poljoprivrednih i drugih pomoćnih objekata) i direktne mere (agrotehničke, biološke, hemijske i fizičke).</s><s>Agrotehničke mere su nezaobilazne u svim usevima, pa tako i u lekovitom bilju.</s><s>U njih se ubrajaju osnovna i dopunska obrada zemljišta, predsetvena prirema zemljišta, đubrenje, vreme, gustina i dubina setve, međuredno kultiviranje, zaoravanje strništa i plodored.</s><s>Dobar predusev za mnoge lekovite biljne vrsta je pšenica i ostala strna žita, jer dovode do smanjenja pojave korova a i onemogućavaju mnogim biljnim bolestima lekovitog bilja da se prenose preko biljnih ostataka (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Dobar predusev za pitomu nanu su visegodišnje leguminoze s obzirom da ova biljna vrsta ima velike zahteve za hranivima u zemljištu (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Zahtev za hranivima određene lekovite i aromatične biljne vrste zavisi od finalnog proizvoda odnosno da li gajimo vrstu zbog herbe, lista, korena, semena ili ploda.</s><s>Vrste koje se gaje zbog svoje lisne mase, poput pitome nane i matičnjaka, pozitivno reaguju na đubrenje azotom, pa su zbog toga dobri predusevi leguminoze (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Biološke mere suzbijanja korova predstavljaju korišćenje prirodnih neprijatelja (insekata, grinja, nematoda, fitopatogenih mikroorganizama i biljaka) ili njihovih produkata za smanjenje i regulisanje gustine populacije štetnih organizama (Driesche i Bellows, 1993).</s><s>Volenberg i sar. (1999) su uspešno koristili larve moljca Eteobalea serratella u suzbijanju korova Linaria vulgaris u pitomoj nani i postigli redukciju korovske vrste za 65%.</s><s>U današnje vreme interesovanje za istraživanje bioloških mera je veliko, ali će njihova primena tek doći do izražaja u usevima kao što je lekovito bilje, gde hemijsko suzbijanje nije dozvoljeno ili je ekonomski ili ekološki neopravdano (Hoddle, 2002).</s><s>Takođe, istraživanja ovih mera su ekološki prihvatljiva, kreću se u pravcu suzbijanja invazivnih vrsta i navode se kao jedna od opcija koja može poslužiti u njihovom efikasnom suzbijanju (Hoddle, 2002).</s><s>Hemijske mere (upotreba herbicida) u lekovitom bilju su ograničene usled toga što u našoj zemlji ne postoje registrovana sredstva za primenu u ovim usevima.</s><s>Ipak, postoji lista dozvoljenih ostataka pesticida, koja se mora uzeti u obzir ukoliko se pesticidi koriste, pri čemu je veoma važno voditi računa o vremenu njihove primene.</s><s>Lekovito bilje se gaji na malim površinama u odnosu na površine pod ratarskim, voćarskim i vinogradarskim kulturama, pa interesovanje hemijskih kompanija za registraciju herbicida koji bi se koristili u ovim usevim nije veliko (Dajić Stevanović i Pjevljakušić, 2015).</s><s>Rezultati istraživanja mogućnosti primene pojedinih herbicida su različiti, u zavisnosti od aktivne materije i vrste lekovitog bilja.</s><s>Kišgeci i Adamović (1994) su za suzbijanje jednogodišnjih korova u zasadu pitome nane ispitivali PRE-EM herbicide terbacil (2 do 3 kg ha-1), propizamid (8 kg ha-1) i prometrin (3 kg ha-1), koji su pokazali zadovoljavajuć efekat.</s><s>S druge strane, primena prometrina u fazi kada je list nane bio u potpunosti razvijen, dovela je do potpunog gubitka (defolijacije) lisne mase (Darre i sar., 2004).</s><s>Za uspešno suzbijanje korova, Schmate i sar. (2009) preporučuju upotrebu aktivnih materija fluazifop-P-butil, kvizalofop-P-etil, metamitron i klopiralid nakon sadnje i posle nicanja.</s><s>U fazi cvetanja, Karkanis i sar. (2017) su zabeležili da je primena herbicida pendimetalin, linuron i oksifluorfen suzbila korove i time pozitivno uticala na rast biljaka pitome nane, tako što su biljke bile više za 24% nego u nezakorovljenoj kontroli, što je utvrđeno i kod vrste M. spicata (31% više biljke).</s><s>S druge strane, korišćenje pendimetalina posle prve žetve, dovelo je do odloženog (usporenog) obnavljanja pitome nane u periodu nakon prve a pre druge žetve (Boydston i sar., 2010), kao i inhibicije rasta i deformacije listova (Schmatz i sar., 2009).</s><s>Fizičke mere suzbijanja korova su nezaobilazne nehemijske mere i veoma su korisne kako u organskoj proizvodnji (Barberi, 2002), tako i u lekovitom bilju (Upadhyay i sar., 2012).</s><s>Postoje različita mišljenja u tumačenju fizičkih mera suzbijanja korova.</s><s>Hatcher i Melander (2003) navode četiri fizičke mere i to: mehaničke, termičke, košenje i združeni usevi.</s><s>Chicouene (2007) je utvrdio da je mehaničko uklanjanje korova najpoželjnija metoda njihovog uklanjanja ukoliko je hemijsko suzbijanje zabranjeno u usevima, dok Carrubba i Catalano (2009) ističu da je uz mehaničko uklanjanje bitno i zasnivanje zasada lekovitog bilja odnosno međuredni razmak kao i vrsta mehanizacije koja će se koristiti.</s><s>Tako su Carrubba i sar. (2001) utvrdili da je sadnja origana u duple redove umesto standardne sadnje u pojedinačne redove uz mehaničko uklanjanje obezbedila uspešno suzbijanje korova.</s><s>Upadhyay i sar. (2012) su se u okviru fizičkih mera upravljanja korovima u lekovitom bilju, usredsredili na plevljenje, okopavanje i korišćenje malča.</s><s>Upotreba malča se često svrstava u fizičke mere suzbijanja korova, jer se smatra da malčevi vrše fizički pritisak i na taj način suzbijaju korove (Teasdale i Mohler, 2000).</s><s>Jedno od najopširnijih objašnjenja fizičkih mera je opisao Bond sa sar. (2003) i po njihovom mišljenju ove metode obuhvataju mehaničke, pneumatske, termičke i upotrebu malča.</s><s>U mehaničke se svrstava korišćenje različitih alata kao što su ručni alati (drljača, motika, kultivator, traktorska kosilica i kosačice), dok se u termičke ubrajaju upotrebu plamena, infracrvenog zračenja, smrzavanje, upotreba pare, upotreba električne struje, elektrostatičkih polja, upotreba lasera, ultraljubičastih zraka i solarne energije (Bond i sar., 2003).</s><s>Carrubba i sar. (2009) su utvrdili da je upotreba plamena u korijandru i komoraču pokazala odličan efekat u suzbijanju jednogodišnjih korova, kao što je utvrdio i Martini (1996) u lavandi i žalfiji ali i uz međuredno okopavanje.</s><s>Odabir mehaničkih mera zavisi prvenstveno da li se koriste u međuredu gajenih biljaka ili u redu (Carrubba i sar., 2013), kao i od tipa zemljišta i alata koji se koristi (Bowman, 1997).</s><s>Bond i sar. (2003) navode da se od malčeva mogu koristiti živi malčevi, veštački malčevi u vidu ostataka i malč folije, dok Wilson (1990) navodi da se kao malč mogu koristiti usitnjeni žetveni ostaci, biljke niskog habitusa, kao i razni organski i neorganski materijali kojima se prekriva površina zemljišta.</s><s>Najefikasnija mera za suzbijanje korova u lekovitom bilju jeste njihovo ručno uklanjanje, kao i okopavanje između redova (Carrubba i Militello, 2013; Dajić Stevanović i Pjevljakušić, 2015; Matković i sar., 2016; Carrubba, 2017).</s><s>Veliki problem predstavlja pronalaženje radne snage zbog uslova rada na otvorenom polju (Radanović i Nastovski, 2002; Dajić Stevanović i Pjevljakušić, 2015), kao i njihovog sezonskog angažovanja.</s><s>Korišćenje ovih mera je nekada i ekonomski neisplativo, s obzirom da je Pank (1992) procenio da je za ručno uklanjanje korova u usevima lekovitog bilja potrebno od 200 do 600 radnih sati po hektaru, dok je Van der Weide sa sar. (2008) procenio da je potrebno 162 sata po hektaru u usevu komorača.</s><s>Takođe, više od 90% od ukupne potrošnje za suzbijanje korova odlazi na angažovanje radne snage (Pank, 1992).</s><s>Kao rešenje za smanjenje angažovanja ljudske radne snage Ascard i sar. (2014) su predložili korišćenje već navedenih mehaničkih i fizičkih mera.</s><s>Upotreba malča, kao fizička, nehemijska metoda gajenja biljaka je ekonomski isplativa samo u usevima koji imaju visoke prinose ili je visoka cena otkupne robe, kao što je slučaj sa lekovitim biljem, kako bi se mogli nadoknaditi troškovi (Hoppe, 2009).</s><s>U usevima lekovitog bilja se najčešće primenjuje skup različitih mera, koje predstavljaju integralne mere borbe protiv korova čija primena ima za cilj smanjenje populacije korova kao i da ih zadrži na nivou ispod praga ekonomske štetnosti (Upadhyay i sar., 2011).</s><s>Princip integralnog suzbijanja korova predstavlja osnovu za razvoj sistema suzbijanja korova i efikasnu primenu pesticida.</s><s>Takođe, poznavanje kritičnog perioda za suzbijanje korova je od velikog značaja prilikom određivanja integralnih mera, a Knežević i sar. (2002) su ga definisali kao vremenski period između kritičnog vremena za uklanjanje korova i kritičnog perioda bez korova.</s><s>Kritičan period predstavlja osnovu i smatra se prvim korakom u kreiranju strategije integralnih mera, a predstavlja period u toku vegetacionog razvoja useva u kom korovi moraju biti suzbijeni da bi se sprečili gubici u prinosu (Knežević i sar., 2002).</s><s>Kothari i sar. (1991) navode da je ključan period za suzbijanje korova između 30 i 75 dana u periodu od sadnje do prve žetve poljske nane, dok je između dve žetve ovaj period od 15 do 45 dana u Indiji.</s><s>Takođe, Singh i sar. (1993) su na istom lokalitetu utvrdili da je kritičan period za suzbijanje korova u zasadu vrsta roda Mentha prvih 75 dana nakon sadnje i prve žetve, dok je između dve žetve taj period 60 dana.</s><s>Podataka o kritičnom period za suzbijanje korova u zasadima vrsta iz roda Mentha na našem području još uvek nema.</s> <s>2. 4. Malčevi: opšte karakteristike i upotreba Malč, bilo da je prirodnog (organskog) ili sintetičkog porekla, utiče na razvoj i suzbijanje korova (Singh i Saini, 2008; Carrubba i Militello, 2013; Yousefi i Rahimi, 2014; Carruba, 2017), pojavu patogena i štetočina (Dhawan i sar., 2013), vlažnost (Monks i sar., 1997), temperaturu i pH reakciju zemljišta (Unger, 1978; Sonsteby i sar., 2004; Awodoyin i sar., 2007), kao i poboljšanje uslova i povećanje biološke raznolikosti zglavkara (Brown and Tworkoski, 2004).</s><s>Usled intenzivnih padavina ili jakog vetra, malčevi mogu predstavljati i preventivnu meru za sprečavanje erozije (Döring i sar, 2005).</s><s>Zahvaljujući suzbijanju korova i stvaranju povoljnih hidro-termičkih uslova u obradivom sloju zemljišta, malčevi pozitivno utiču na kvantitet i kvalitet prinosa gajenih biljaka, uključujući lekovite vrste Mentha x piperita (Rohloff i sar., 2005; Matković i sar., 2016), Mentha arvensis (Singh i Saini, 2008), Foeniculum vulgare (Carrubba i Militello, 2013; Yousefi i Rahimi, 2014), Coriandrum sativum, Plantago psyllium (Carrubba i Militello, 2013), Ocimum basilicum (Ricotta i Masiunas, 1991; Sarrou i sar., 2016), Rosmarinum officinalis (Ricotta i Masiunas, 1991; Fontana i sar., 2006), Thymus serpyllum, Lavandula officinalis (Fontana i sar., 2006), Arnica montana (Radanović i sar., 2007) i Gentiana lutea (Radanović i sar., 2016).</s><s>Malčevi se mogu podeliti u odnosu na različite kriterijume.</s><s>Tako prema poreklu materijala mogu biti prirodni i sintetički, pri čemu se prirodni dalje mogu podeliti na žive i prostirke.</s><s>U zavisnosti od prirode malča, Bond i Grundy (2001) su podelili malčeve na žive i malč prostirke, koje mogu biti organske ili neorganske.</s><s>Isti autori su malč folije svrstali u neorganske malč prostirke.</s><s>Različite vrste biljaka se seju kao živi malč, a može se koristiti pojedinačno jedna vrsta ili više vrsta u različitim smešama.</s><s>Vrste koje se koriste u svrhu živog malča poseduju povoljne biološkoekološke osobine, koje se odnose na njihovu primenu u potiskivanju odnosno sprečavanju klijanja i nicanja korova u usevu.</s><s>Često je izražena negativna korelacija između gajene biljke i biomase korova, odnosno ukoliko se smanji prisustvo i biomasa korova, dolazi do povećanja prinosa i obrnuto.</s><s>Teasdale i sar. (2007) su uočili da je u proseku procenat redukcije korova živim malčem od oko 70% doveo do znatnog povećanja prinosa, posmatrajući veći broj različitih useva.</s><s>Didehbaz i sar. (2018) su procenili da se živi malčevi kao što su jara i ozima pšenica, zatim ječam, kao i smeša ozime raži i ječma mogu uspešno koristiti u pitomoj nani za kontrolu korova, tako što redukuje njihovu biomasu i brojnost, a utiču i na samu pojavu korova.</s><s>Takođe, pored uticaja na korove, živi malč od ozime pšenice je uticao na visok prinos etarskog ulja u listu pitome nane.</s><s>Joogh i sar. (2016) su utvrdili efekat živog malča od pšenice i ječma na pitomu nanu i suvu biomasu korova, tako što je živi malč od ozime pšenice delovao na stvaranje većeg broja grana, na postizanje veće sveže i suve biomase lista pitome nane, dok je živi malč od ozime raži uticao na veću redukciju biomase korova do prve žetve.</s><s>Piskavica (Trigonella foenum-graecum L.) je redukovala biomasu korova u korijandru, ali pošto kontrola korova nije bila jednako zastupljena cele vegetacione sezone, uz primenu živog malča autori su predložili i mehaničko uklanjanje korova (Pouryousef i sar., 2015).</s><s>Značajan broj istraživanja je posvećen ispitivanju efikasnosti i ekonomičnosti suzbijanja korova primenom vrsta iz familije Fabaceae (u narodu poznate kao mahunarke, leguminoze, leptirnjače), pošto pored toga što utiču na redukciju korova, vrste iz ove familije poboljšavaju plodnost zemljišta, tako što povećavaju količinu azota fiksacijom iz vazduha čime obezbeđuju konstantnu dostupnost azota u zemljištu (Enache i Ilnicki, 1990; Hartwig i Ammon, 2002).</s><s>Time se stvaraju odlični preduslovi za razvoj useva, u smislu da podstiču njegov razvoj, čineći ga naprednijim, čime usev postiže značajnu prednost u odnosu na korove.</s><s>Najčešće korišćena vrsta u istraživanjima je bela detelina (Trifolium repens) u okopavinama kao što su kukuruz (Yeganehpoor i 1998), brokoli (Warren i sar., 2015) i jagode (Univer i sar., 2009).</s><s>Osim direktnih efekata na korove, kao njihove osnovne namene, živi malč indirektno deluje i na strukturu zemljišta (Mulumba i Lal, 2008), na smanjenje erozije tla (Hartwig i Ammon, 2002; Lenka i Lal, 2013), na smanjenje nitratnih isparenja, a poboljšava i prečišćavanje otpadnih voda (Hartwig i Ammon, 2002), čime pozitivno utiče i na fitopatogene mikroorganizme, biljne štetočine, kao i na razne organizme u zemljištu.</s><s>Problem primene živih malčeva se ogleda u kompeticiji za osnovne životne resurse za koje se podjednako bore gajena vrsta i vrsta koja se koristi kao živi malč.</s><s>Bilo kakvo pomeranje ove ravnoteže u korist živog malča, može ugroziti razvoj useva.</s><s>Konkurentski odnosi gajenih i biljaka živog malča su potvrđeni u više istraživanja; u usevu soje i vrsta iz roda Medicago (Sheaffer i sar., 2002) je uočena redukcija korova, ali je živi malč negativno uticao na prinos, kao i u usevu kupusa gde je Trifolium repens umanjio prinos (Brandsaeter i sar., 1998).</s><s>I pored toga, mnoga su istraživanja potvrdila da se živi malč može koristiti kao sredstvo za suzbijanje korova u održivim poljoprivrednim sistemima i predlaže se njihova primena kao alternativna nehemijska mera za fizičko suzbijanje korova, koja se može koristiti u okviru integralnih mera suzbijanja korova (Bond i Grundy, 2001; Teasdale i sar., 2007; Kruidhof i sar., 2008; Kitis i sar., 2011).</s><s>Pored toga, za svaku meru koja se koristi u suzbijanju, veoma je važno obratiti pažnju na životni ciklus i fenofazu razvoja korova karakterističnih za dato podneblje.</s><s>Teasdale i sar. (2007) su utvrdili da efikasan živi malč treba što manje da utiče na svetlost i pristupačnost vode i hranljivih materija u odnosu na usev u kome raste.</s><s>Ukoliko se živi malč ograniči samo na međuredni prostor, sprečiće ili usporiti klijanje korova, a u koliko se pojave korovi, vodiće ka smanjenju produkcije njegovog semena (Teasdale i sar., 2007; Gibson i sar., 2011).</s><s>Dakle, veoma je važno voditi računa da se uspostavi ravnoteža između gajenog bilja i biljaka živog malča, kako ne bi došlo do kompetitivne interakcije između te dve grupe biljaka, usev – biljka malč (Brainard i Bellinder, 2004).</s><s>Ravnoteža se može postići odabirom vrsta koje imaju različite životne cikluse, sa posebnim akcentom na različito vreme nicanja (Liebman i Dyck, 1993) ili različito vreme sadnje/setve (Gibson i sar., 2011), kao i na habitus biljaka živog malča gde je poželjno da biljke budu niskog rasta i niže od useva.</s> <s>Malč prostirke su prirodni ili sintetički materijali koji se koriste za zastiranje tla.</s><s>Najčešće su to osušeni delovi biljaka, koji se mogu ostaviti na zemljištu posle žetve da se prirodnim putem osuše ili se mogu naneti naknadno, posle setve ili sadnje.</s><s>Ovakav način zaštite bilja se može primeniti samo u širokoredim usevima.</s> <s>Prednosti ovakvih malčeva su u tome što se mogu lako uneti u zemljište mehaničkim putem nakon primene, što rezultira mnogobrojnim prednostima, kao što su očuvanje zemljišne vlage i temperature (Lal, 1978; Ji i Unger, 2001; Kar i Kumar, 2007; Awodoyin i sar., 2007), sprečavanje prodiranja svetlosti do korova dajući prednost gajenim biljkama da se pre razviju, porastu i potisnu korove u sprat ispod njih (Monks i sar., 1997; Sharratt, 2002; Ramakrishna i sar., 2005; Cook i sar., 2006; Jodaugienė Efikasnost malč prostirki prvenstveno se ogleda u vrsti biljnog materijala koja ga sačinjava, kao i postojanosti, a jako su važni i njegova debljina i pokrovna moć (Greenly i Rakow, 1995; Jodaugienė i debljina malč prostirke utiče i na količinu svetlosti koja će dopreti do tla, čime utiče i na klijanje i razvoj klijanaca korova (Teasdale i Mohler, 2000).</s><s>U istraživanjima vezanim za debljinu malč prostirki, Pupalienė i sar. (2015) su uočili da je na brojnost korova bolje uticala debljina organskih malčeva od 10 cm nego od 5 cm, dok su Matković i sar. (2016) utvrdili da je ista debljina različitih malč prostirki dala razlike u efikasnosti u suzbijanju korova.</s><s>Utvrđeno je da ako se za prostirku koristi grubo usitnjena i kruta slama ona ostavlja prostor za pojavu i razvoj korova (Matković i sar., 2016), obzirom da dozvoljava prodor svetlosti do površine tla, što pogoduje efikasnijem klijanju i nicanju korova.</s><s>Tu manjkavost npr. nemaju fizički čvršće malč prostirke, kao što su sintetičke folije.</s><s>Takođe, malč prostirke od lakog organskog materijala, kao što su usitnjena slama, kukuruzovina, piljevina i sl., malo intenzivniji vetrovi mogu razneti pa se njihova primena ne preporučuje na vetrovitim područjima, kao ni na strmim terenima gde kišnica može teći preko malča (Bell i sar., 2009), s obzirom da je malč materijal sitan i da se lako može spirati.</s><s>S druge strane, prostirka od slame omogućava zemljišnu aeraciju, što je važno za dobru mikrobiološku aktivnost zemljišta i rast, razvoj i aktivnost korenovog sistema gajene biljke.</s> <s>Malč prostirke mogu biti prirodni materijali od kojih je većina biorazgradiva kao i od različitih plastičnih i drugih sintetičkih materijala (najčešće se koriste polietilenske (PE) folije) (Kasirajan i Ngouajio, 2012).</s><s>Prirodni malčevi su često jeftiniji ali i manje efikasni od sintetičkih materijala, koji su, osim što su skuplji, ipak dosta efikasniji u suzbijanju korova (Weber, 2003).</s><s>Ipak, u uslovima dugotrajnih padavina i jačih olujnih vetrova PE folije mogu dovesti do propadanja useva, posebno onih koji formiraju vreže (tikve, krastavci, dinje, lubenice).</s><s>Pored toga, obzirom da nisu biorazgradivi, o njima se mora voditi računa i nakon primene, u smislu njihovog uklanjanja sa njive radi zaštite životne sredine, dok su prirodni u tom smislu pogodniji jer su biorazgradivi u životnoj sredini (Kasirajan i Ngouajio, 2012).</s><s>Razgradnja ovih malčeva je rezultat delovanja zemljišnih organizama ili uticaja atmosferskih padavina, a postoje i oni koji su fotodegradabilni (Weber, 2003; Kasirajan i Ngouajio, 2012).</s><s>S tim u vezi, pod uticajem atmosferskih padavina, kiše ili snega, relativno brzo dolazi do nestajanja ili razgradnje malča poput slame, komposta ili piljevine (Munn, 1992; Weber, 2003).</s><s>Iako su prirodni malčevi efikasni u suzbijanju korova samo u toku jedne vegetacije (proleće - jesen), njihovim postavljanjem se drastično smanjuju troškovi suzbijanja korova.</s><s>Kao prirodni malčevi najčešće se koriste: • slama od strnih žita i postžetveni ostaci (kukuruzovina, ostaci od uljane repice i pirinča), • kompost koji se pravi od postžetvenih ostataka lekovitog bilja, ostaci nakon njihove ekstrakcije ili destilacije,</s> <s>2. 4. 2. Suzbijanje korova malčiranjem i uticaj na prinos useva Efikasnost malčeva u suzbijanju korova se uglavnom postiže mehaničkim pritiskom malč prostirke (Teasdale i Mohler, 1993; Bond i Grundy, 2001), ali i smanjenjem količine svetlosti koja prodire do površinskog sloja zemljišta, što uslovljava odloženo klijanje i nicanje korova, odnosno, malč ne dozvoljava prodor svetlosti do ponika (Unger, 1978; Munn, 1992; Teasdale i Mohler, 1993; Monks i sar., 1997; Polara i Viradiya, 2013; Pupalienė i sar., 2015).</s><s>Time se daje prednost gajenoj vrsti da se bolje i brže razvije u odnosu na korove (Jodaugienė i sar., 2012).</s><s>Ipak, efikasnost malč prostirke prvenstveno zavisi od vrste materijala (sintetičkog ili organskog) od koga je sačinjena, debljine primene (Pupalienė i sar., 2015), odnosno njegove pokrovne moći (Jodaugienė i sar., 2012), njegove postojanosti u višegodišnjim zasadima, odnosno da li se malč postavlja u jednogodišnjem ili višegodišnjem usevu/zasadu (Skroch i sar., 1992).</s><s>Korišćenje različitih vrsta malča ima svoje prednosti i mane, a mnogi autori (Sharma i Sharma, 2003; Ramakrishna i sar., 2005; Singh i sar., 2007; Jodaugienė i sar., 2012; Shahriari i sar., 2013; Parmar i sar., 2013; Yousefi i Rahimi, 2014; Matković i sar., 2016) su istakli prednost u vidu boljeg rasta i razvoja useva, kao i pozitivan uticaj na kvalitet i kvantitet dobijenog prinosa.</s><s>Takođe, pozitivna karakteristika je i njihova postojanost, koja obezbeđuje produženo delovanje u poređenju sa herbicidima.</s><s>Tako su, Skroch i sar. (1992) utvrdili da je malč od dugih iglica bora postavljen u sloju od 9 cm, ostao nepromenjen i nakon 230 dana na otvorenom polju, dok se dugoročno (nakon 630 dana od postavljanja) kao najpostojaniji pokazao malč od kore bora, iako je zbog prirodnih procesa razgradnje izgubio 17% svoje prvobitne zapremine.</s><s>Još od 1978. godine beleže se prve upotrebe malča od slame u naučne svrhe, gde je praćen efekat malča na temperaturu zemljišta, kao i rast i prinos ječma (Unger, 1978).</s><s>Nakon toga, u povrtarskim usevima su izvedena mnogobrojna istraživanja posvećena primeni ovog malča, kao lako dostupnog i najčešće korišćenog (Ramakrishna i sar., 2005; Döring i sar., 2005; Jodaugienė i sar., 2006; Sinkevičienė i sar., 2009; Filipović i sar., 2012).</s><s>Pošto je pojam slame, kao postžetvenog ostatka pojedinih useva, veoma širok, neka istraživanja su bila fokusiran na ispitivanja koja je vrsta prostirke najviše u upotrebi i da li postoji razlika u nivou njihove efikasnosti u zavisnosti od porekla slame.</s><s>S tim u vezi, potvrđeno je da je najčešće korišćena prostirka od ostataka pšenice (Unger, 1978; Monks i sar., na našim prostorima sve češće koristi malč od kukuruzovine (Filipović i sar., 2012; Kosterna, 2014; Matković i sar., 2015).</s><s>Međutim, u Aziji i mnogim evropskim zemljama često se koriste žetveni ostaci uljane repice i pirinča (Singh i Saini, 2008; Kosterna, 2014).</s><s>Ovakvi malčevi predstavljaju usitnjene delove ostataka useva u kojima nisu korišćeni pesticidi.</s><s>Pozitivan efekat ovog malča je redukcija brojnosti korova (Ramakrishna i sar., 2005; Jodaugienė i sar., 2006; Anzalone i sar., 2010; Abouziena i Radwan, 2014), uticaj na sastav vrsta koje se javljaju u usevu (Ramakrishna i sar., 2005), kao i ukupne suve biomase korova (Lal, 1974; Singh i Saini, 2008; Anzalone i sar., 2010; Abouziena i Radwan, 2014).</s><s>Efikasnost slame kao biorazgradive prostirke prvenstveno je vezana za debljinu njene primene (Jodaugienė i sar., 2012; Pupalienė i sar., 2015), a pokazalo se da u mnogome zavisi i od vrsta korova koje su najzastupljenije u usevu (jednogodišnji ili višegodišnji korovi) (Massucati i Köpke, 2014).</s><s>Jodaugienė i sar. (2012) su potvrdili da je malč od slame ispoljio bolji efekat u suzbijanju višegodišnjih korova kada je postavljen u sloju od 10 cm nego u sloju od 5 cm.</s><s>Suprotno, Massucati i Köpke (2014) su utvrdili bolje suzbijanje jednogodišnjih korova primenom slame, koja je primenjena u količini od 4 t ha-1.</s><s>Sinkevičienė i sar. (2009) su uočili da je ova vrsta malča uticala i na redukciju ukupnog broja korova, koji je bio posmatran u četiri uzastopne godine i u proseku bio smanjen za 75,1%, a slama je bila postavljena u sloju od 5 do 10 cm.</s><s>Matković i sar. (2017) su postigli redukciju biomase korova za 30,0% korišćenjem malča od slame u sloju od 5 cm, dok su Pupalienė i sar. (2015) zabeležili uticaj ovog malča na smanjenje klijanje korova, koje je bilo smanjeno za 3,5 do 14,1 puta.</s><s>Redukcija korova malčevima utiče na prinos, pa su tako Matković i sar. (2016) procenili povećanje prinosa pitome nane za 1,5 i 2,9 puta, u prvoj i u drugoj žetvi, redom.</s><s>Singh i Saini (2008) su pokazali pozitivan uticaj malča od slame u poljskoj nani (M. arvensis), gde je usled njegove primene prinos bio uvećan za 20%.</s><s>Slično tome, primena malča od slame u količini od 5 t ha-1 povećala je prinos poljske nane za 10% (Khera i sar., 1986), dok su Patra i sar. (1993) utvrdili povećanje prinosa iste vrste od 17 i 31% pri primeni malča od žetvenih ostataka pirinča.</s><s>Prednost korišćenja ove vrste malča se ogleda ne samo u tome što utiče na suzbijanje korova i povećanje prinosa, već i na vlagu i temperaturu zemljišta (Unger, 1978; Munn, 1992), kao i na njegovu strukturu (Kosterna, 2014).</s><s>Prednost je i u tome što se nakon primene malč može zaorati u zemljište.</s><s>S druge strane, problem je što malč predstavlja odlično sklonište za glodare i mnoge druge štetočine, kao i to što je malč vrlo dostupan i lako se može preneti sa jedne njive do druge, ali zbog toga i predstavlja dodatni rizik od širenja korova sa jednog lokaliteta na drugi.</s><s>Stoga, nedostaci ove vrste malča nisu samo kontaminiranje polja sa novim vrstama (Peachey i sar., 2004), već i smanjena efikasnost suzbijanja korova u odnosu na onu koja je postignuta folijom ili živim malčem (Teasdale i Daughtry, 1993; Reddy i Koger, 2004; Matković i sar., 2016).</s><s>Postžetveni ostaci od lekovitog bilja, u vidu komposta se takođe mogu koristiti kao malč prostirka.</s><s>Odabir lekovitog bilja koje se može koristi u ove svrhe vezan je za alelopatsko delovanje vrsta koje ulaze u njegov sastav, kao i eventualnu fitotoksičnost koja se može javiti usled pojave novih jedinjenja pri razlaganju organske materije biljaka koje će se koristiti kao malč (Palada i sar., 2000; Batish i sar., 2007).</s><s>Upotreba komposta od ostataka lekovitog bilja iz proizvodnje Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ kao malča, koji je postavljen u sloju od 5 cm u pitomoj nani je imala kontradiktoran efekat, s obzirom da je dovela do povećanja suve biomase korova i ukupnog broja korovskih vrsta (Matković i sar., 2017).</s><s>Razlog negativnog efekta komposta na suzbijanje korova može biti opstanak velikog broja semena korova u kompostu sačinjenom od ostataka lekovitog bilja (Božić i sar., 2015).</s><s>S druge strane, Kamariari i sar. (2014) su utvrdili redukciju biomase korovskih vrsta (posebno širokolisnih) primenom komposta od lekovitih vrsta sideritisa (Sideritis scardica) i ehinacee (Echinacea purpurea), kao i komposta od svake vrste pojedinačno, u usevu kukuruza.</s><s>Iako su pozitivno delovali na suzbijanje korova, kompost od ehinacee je ispoljio fitotoksičan efekat i na usev.</s><s>Iako nije ispitivan efekat na korove, kompost od biosolida (kanalizacionog mulja) pomešanog sa ostacima kore drveta, agronomskim otpadom iz proizvodnje i osušenim lišćem je pokazao veću dostupnost azota koja je pozitivno uticala na porast pitome nane, a samim tim i na povećanje prinosa (O'Brien i Barker, 1996).</s><s>Takođe, porast sadržaja neorganskog azota u zemljištu za oko 10%, koji se pozitivno odrazio na prinos i kvalitet poljske nane, dobijen je međurednom primenom destilacionih ostataka lekovite vrste limunove trave (Cymbopogon sativum) pomešane sa ostacima graška (Pisum sativum) (Ram i Kumar, 1997).</s><s>Pozitivno delovanje komposta se ogleda u fizičkom pritisku koji vrši, prilikom primene u debljini od samo 3 cm, i sprečavanju svetlost da prodre do površine zemljišta, što sprečava klijanja semena korova (Ligneau i Watt, 1995), ukoliko sam malč materijal nije kontaminiran semenima različitih biljnih vrsta.</s><s>Ova vrsta malč prostirke zaoravanjem i svojim raspadanjem oslobađa hranljive materije čime može pozitivno delovati na usev.</s><s>Značajan broj istraživanja se odnosi i na različite organske malčeva koji se dobijaju preradom drveta, kao što su usitnjena kora drveta, piljevina ili četinarski ostaci.</s><s>Efekat ovih malčeva na suzbijanje korova zavisi od vrste drveta, kao i količine upotrebljenog materijala, a najčešće su u upotrebi kora bora (Greenly i Rakow, 1995; Sonsteby i sar., 2004; Laskowska i sar., 2012; Matković i sar., 2017), kora tikovine (Awodoyin i sar., 2007; Olabode i sar., 2007) i kora bagrema (Matković i sar., 2017).</s><s>Ova vrsta malča otpušta u vodu alelohemikalije, koje mogu uticati na klijanje korova (Duryea i sar., 1999).</s><s>Matković i sar. (2017) su postigli smanjenje biomase korova od 47,5% primenom kore bora u debljini od 5 cm u pitomoj nani, dok su Shahriari i sar. (2013) koristili koru usitnjenog drveta (veličine od 5 do 8 cm) u sloju od 5 cm i postigli stopostotno suzbijanje korova, takođe, u zasadu pitome nane.</s><s>Greenly i Rakow (1995) su zabeležili redukciju pokrovnosti korova od 96,5% primenom malča od kore bora pri debljini od 25 cm.</s><s>Prisustvo različitih vrsta korova i njihova pokrovnost je opadala pri porastu debljine malča od kore bora, koji je korišćen u sloju od 7,5 cm, 15 cm i 25 cm (Greenly i Rakow, 1995).</s><s>Kora bora utiče i na redukciju broja korova, koju je zabeležio Broschat (2007) i procenio da je brojnost bila umanjena za 48,7% na baznom zemljištu (pH vrednosti od 7,2), dok je na kiselom (pH 6,8) redukcija broja korova bila skoro duplo veća (89,5%).</s><s>Redukcija suve biomase korova od 56% (Awodoyin i sar., 2007) i 67,8% (Olabode i sar., 2007) je dobijena primenom malča od kore tikovine (Tectona grandis L.) u debljini od 2 i 3 cm, redom.</s><s>Olabode i sar. (2007) su utvrdili i da malč od kore tikovine veoma dobro deluje na suzbijanje širokolisnih korova.</s><s>Kao posledicu delovanja na korove, Matković i sar. (2016) su u tretmanima sa primenom kore bora zabeležili povećanje prinosa pitome nane od 3,1 puta u prvoj žetvi, dok je u drugoj žetvi prinos bio 4,6 puta veći.</s><s>Takođe, Shahriari i sar. (2013) su utvrdili povećanje suvog prinosa pitome nane za 2,6 puta na kraju vegetacije pri korišćenju usitnjene kore u sloju od 5 cm uz navodnjavanje.</s><s>Shahriari (2011) je uočio da malč kore pozitivno utiče na svežu i suvu biomasu pitome nane, površinu i broj listova, kao i na broj grana, ali autor nije prikazao specifikacije korišćenog malča.</s><s>Malč od piljevine predstavlja ostatke prilikom prerade srži drveta različitih vrsta i postavljanje ove vrste malča utiče na suzbijanje korova.</s><s>Primenom bagremove piljevine u međuredu pitome nane u sloju od 5 cm, Matković i sar. (2017) su utvrdili redukciju ukupne biomase korova za 57,1% u periodu vegetacije zasada (period oko 210 dana), dok su Abouziena i Radwan (2014) utvrdili smanjenje ukupne biomase od 28,5% i 41,7%, nakon 45 i 75 dana, redom, korišćenjem piljevine od različitih vrsta drveća u sloju od 4 cm.</s><s>Pupalienė i sar. (2015) su uočili da je ukupna biomasa korova u periodu od pet godina bila smanjena za 2,6 do 6,9 puta u tretmanima sa primenom piljevine.</s><s>Abouziena i Radwan (2014) su posebno posmatrali uticaj piljevine na biomasu širokolisnih i travnih korova, a redukcija biomase nakon 45 dana je bila 17% i 37,1%, redom, dok je 75 dana od postavljanja malča redukcija biomase širokolisnih bila 43,4%, a travnih 32,3%.</s><s>Sinkevičienė i sar. (2009) su posmatrali redukciju brojnosti korova u četiri uzastopne godine u tretmanima gde je takođe primenjena piljevina različitih vrsta drveća u sloju od 5 do 10 cm, i uočili da je redukcija u proseku bila 70,8%, dok su Abouziena i Radwan (2014) zabeležili redukciju brojnosti od 45% nakon 45 dana i 48,6% nakon 75 dana.</s><s>Pupalienė i sar. (2015) su utvrdili da piljevina umanjuje brojnost korova na početku leta za 5,4 do 11,4 puta u odnosu na kontrolu sa korovima, kao i da je imala dugotrajniji efekat na klijanje korova u odnosu na malč od slame.</s><s>Suzbijanje korova malčem od piljevine pozitivno utiče i na prinos, pa su tako Matković i sar. (2016) istakli da je u prvoj žetvi pitome nane prinos bio veći za 1,5 put, a u drugoj žetvi za 2,9.</s><s>Malč od suvih iglica bora takođe utiče na suzbijanje korova.</s><s>Upotreba ovog malča je redukovala ukupnu biomasu korova za 32,0% u zasadu pitome nane gde je ova vrsta malča postavljena u međuredu u sloju od 5 cm (Matković i sar., 2017).</s><s>Primena malča od iglica bora je umanjila i brojnost korova za 43,5% na baznom zemljištu (pH vrednosti od 7,2), dok je na kiselom (pH 6,8) redukcija broja bila duplo veća (92,7%) (Broschat, 2007).</s><s>Skroch i sar. (1992) su takođe utvrdili delovanje dugih i kratkih suvih iglica u sloju od 9 cm na ukupan broj korova koji je bio redukovan za 50%.</s><s>Rezultat suzbijanja korova malčevima, je povećanje prinosa useva i zasada, pa je tako malč od suvih iglica bora povećao prinos pitome nane za 4,2 puta u prvoj žetvi, dok je u drugoj žetvi povećao Prednosti malča od kore različitih vrsta drveća, kao i malča od piljevine, su to što suzbijaju korove, a Bell i sar. (2009) ističu i da su ovi malčevi jedni od najefikasnijih zahvaljujući tome što deluju na korove kojima je period nicanja različit.</s><s>U većini slučajeva malč menja pH vrednost zemljišta, što što se odražava na povećanu apsorpciju hranljivih materija (Pakdel i sar., 2012), čime se postiže veći prinos, više cvetova i generalno razvijenije biljke (Haynes i Swift,1986; Sanderson i Cutcliffe, 1991; Błażewicz-Woźniak i sar., 2011).</s><s>Prednost se ogleda i u tome što smanjuju isparavanje vode iz površinskog sloja zemljišta i samim tim zadržavaju vodu, posebno ako se postave u prolećnom periodu (mart – april) kada ima dosta padavina (Bell i sar., 2009).</s><s>Ipak, ovi malčevi nisu lako dostupni, time im je i cena dosta visoka, a načini bezbednog uklanjanja nakon korišćenja još uvek nisu dovoljno istraženi, ako se uzme u obzir da bi njihovim usitnjavanjem i zaoravanjem na mestu korišćenja moglo doći do promena strukture, pH zemljišta, kao i mikroflore (Bell i sar., 2009).</s><s>Usitnjeni listovi novina, kartona ili papira, kao malč prostirka, takođe su ispoljili izvesne prednosti, posebno u poređenju sa veštačkim materijalima, obzirom da su materijali koji se koriste u ove svrhe otpadni materijal i da se na ovaj način recikliraju, a određene vrste bez štampe se mogu i zaorati u zemljište (Sánchez i sar., 2008).</s><s>Malčevi u vidu novina, kartona ili crnog papira (Anderson i sar., 2008) su otporni na atmosferske padavine, pa se duže zadržavaju na zemljištu, ostaju kompaktni i vrše fizički pritisak na korove, ometaju njihovo nicanje istovremeno pozitivno utičući na vlagu i temperaturu zemljišta (Monks i sar., 1997; Anderson i sar., 2008).</s><s>Ipak, primena novina, ili papira sa štampom, u većim količinama uvek nosi rizik od unošenja olova (Pb) (Elfving i sar., 1979) i ugljenika (C) u zemljište, a ugljenik je glavni sastojak grafita, koji je kancerogen za ljude (Anderson i sar., 2008).</s><s>Efikasnost papirnih prostirki zavisi od mnogo faktora, kao što su količina upotrebljenog materijala, agroekološki uslovi i gustina useva, kao i tehnologija gajenja (Weber, 2003; Sánchez i sar., 2008; Jodaugienė i sar., 2014).</s><s>Munn (1992) je utvrdio redukciju korova za 50% upotrebom usitnjenih novina, što su potvrdili i Sánchez i sar. (2008) u istom procentu.</s><s>Pellett i Heleba (1995) su postavili malč od usitnjenih novina u dva sloja krajem maja meseca, a korovi nisu zableženi dve nedelje nakon njihove postavke, dok je njihov ukupan broj u septembru mesecu bio umanjen za 98,0% (korišćenjem sloja od 10 cm) i 99,3% (sloj od 15 cm).</s><s>Takođe, Splawski i sar. (2016) su utvrdili redukciju ukupnog broja korova od 91,3%, dok je ukupna biomasa redukovana za 97,4%, 6 nedelja nakon primene malča u međuredu u sloju od 5 cm, ali je pre postavke malča, uključeno i hemijsko tretiranje glifosatom (u maju i junu mesecu) a nakon toga i direktna setva bundeve u redu u junu.</s><s>Primena kartona u neprekidnom nizu u zasadu pitome nane je u potpunoti suzbila korove (100%) (Matković i sar., 2017), a samim tim malč je imao efekat i na prinos koji je uvećan za 4 puta u prvoj i za 7,2 puta u drugoj žetvi.</s><s>Visoku efikasnost malča od kartona od 99,7% utanovili su i Ustuner i Ustuner (2011), koji su koristili ovaj malč debljine 1,5 mm.</s><s>Grundy i Bond (2007) su takođe istakli da je karton veoma dobra barijera koju korovi ne mogu probiti tokom čitave vegetacione sezone, ali da se mora pritisnuti čvrstim predmetima, kao što su na primer cigle.</s><s>Mana korišćenja kartona je u tome što ukoliko se ne pritisne čvrstim materijalima, vetar ga može podizati i samim tim oštetiti usev.</s><s>Sintetički malčevi se obično proizvode u vidu folija, a najčešće su to polietilenske (PE) i polipropilenske (PP) folije i glavna funkcija im je suzbijanje korova.</s><s>Razlika između ovih folija je što su PP folije manje otporne na sunčevu svetlost, visoke i niske temperature od PE folija.</s><s>Fontana i sar. (2006) ističu da je korišćenje PP crnih folija u gajenju lekovitog bilja, poput ruzmarina, lavande i timjana, odlična alternativa za ručno uklanjanje korova i njihovo okopavanje.</s><s>Suzbijanje korova crnim PE folijama je opisano od strane više autora.</s><s>Tako je, u zasadu pitome nane zabeležena efikasnost od 100% pri primeni PE folija različite debljine: crne perforirane (debljine 30 µm), sivo – crne (20 µm), 2013).</s><s>Crna vodopropusna folija (1 mm) imala je istu efikasnost u zasadima lavande i ruzmarina (Hoeberechts i sar.</s><s>2004), dok je PE crna folija potpuno redukovala korov u usevu bundeve (Splawski i sar., 2016).</s><s>Nešto manju efikasnost folija su postigli i drugi autori: 90% površine bez korova u zasadu ruzmarina, lavande i timjana primenom PP crne vodopropusne folije (0,35 mm) (Fontana i sar., 2006), PE crna folija (15 µm) je umanjila pokrovnost korova za 65,1%, dok je ukupna suva biomasa smanjena za 94,3% (Anzalone i sar., 2010), PE crna folija (15 µm) umanjila je ukupnu biomasu korova za 80% (Grassbaugh i sar., 2004) i redukovala korove za 99,3% u tri uzastopne godine (Cirujeda i sar., 2012).</s><s>Rezultat suzbijanja korova malč folijama je povećan prinos, pa su tako Matković i sar. (2016) procenili da je prinos nane u obe žetve bio veći za 6,2 puta primenom PE crne perforirane folije (30 µm), dok je korišćenje PE crne (30 µm) i PE crne vodopropusne (1 mm) povećalo prinos 7,1 i 6,9 puta, redom.</s><s>Radanović i sar. (2007) su utvrdili pozitivan efekat PE folija na prinos cvetova planinske lekovite vrste arnike (Arnica montana), tako što je prinos povećan za 2,5 puta primenom PE crne folije (30 µm), dok je primenom PE srebrne folije (25 µm) povećan za 2,2 puta.</s><s>Gajenje lekovitog bilja (ruzmarina, timjana i lavande) na PE crnoj vodopropusnoj foliji (0,35 mm) dovelo je do boljeg razvoja njihovih nadzemnih delova i postizanja veće visine (Fontana i sar., 2006).</s><s>Osim na porast biljaka, primena PE folije pozitivno utiče i na razvoj i veći prinos korena, što je potvrđeno u istraživanju žute lincure (Gentiana lutea), koja je gajena na PE crnoj vodopropusnoj foliji (1 mm) u visoko planinskim uslovima (Radanović i sar., 2016).</s><s>Prednosti PE folija proizilaze iz toga što stvaraju sredinu koja je pogodna za aktivnost zemljišne mikrofaune i mikroflore (Li i sar., 2016), koje indirektno utiču i na poboljšanje strukture zemljišta, što dalje omogućava bolji razvoj korenovog sistema.</s><s>Takođe, neke od ovih folija (uglavnom srebrne), mogu da reflektuju sunčeve zrake, čime odbijaju insekte koji mogu naneti štetu, a ako su u pitanju insekti koji su vektori bolesti time se sprečava i zaražavanje useva (Dhawan i sar., 2013).</s><s>Osim toga, folije pretvaraju sunčevu energiju u toplotnu, što dovodi i do zagrevanja površinskog sloja zemljišta (Dhawan i sar., 2013).</s><s>Efikasnost folija u suzbijanju korova zavisi od njihove boje i debljine, pri čemu se proizvode crne, braon, crvene, sive i srebrne folije, kao i kombinacije ovih boja (srebrno-braon, crno-braon i sl.), a najčešće debljine su 15, 20, 25 ili 30 µm, kao i 1 mm.</s><s>Međutim, manjkavost folija se ogleda u tome što određene korovske vrste mogu da ih probiju, što je i ustanovljeno pri upotrebi PP crne vodopropusne folije (0,35 mm) koju su probušile vrste Setaria viridis i Echinochloa crus-galli (Fontana i sar., 2006; Hoeberechts i sar., 2004).</s><s>Upotrebu folija u poljoprivrednoj proizvodnji ograničava potreba za njihovim pravilnim uklanjanjem sa polja nakon žetve useva, jer bi u suprotnom dovele do zagađenja životne sredine (Kasirajan i Ngouajio, 2012).</s><s>Malčiranje biorazgradivim folijama je novija metoda, koja je počela da se izučava tek 1960. 1970. godina, a koja se koristi za suzbijanje korova (Kasirajan i Ngouajio, 2012).</s><s>Matković i sar. (2017) su utvrdili redukciju biomase korova od 100% korišćenjem biorazgradive crne folije (debljine 30 µm).</s><s>Takođe, visoku efikasnost u kontroli korova su dobili i Cirujeda i sar. (2012) koji su koristili dve crne biorazgradive folije: folija debljine 15 µm je redukovala korove u proseku za 97,0% u posmatrane tri godine, dok je folija debljine 17 µm u proseku redukovala korove za 95,4%.</s><s>Anzalone i sar. (2010) su takođe koristili crnu biorazgradivu foliju debljine 15 µm, ali su dobili značajno manji procenat redukcije pokrovnosti korova (61,5%), dok je ukupna suva biomasa korova redukovana za 90,5%.</s><s>Suzbijanje korova folijama pozitivno utiče na prinos useva i zasada.</s><s>Matković i sar. (2016) su ustanovili povećanje prinosa od 4,6 puta u prvoj žetvi i 6,6 puta u drugoj žetvi pitome nane, dok su Carrubba i Militello (2013) registrovali da crna biorazgradiva folija nije pokazala zadovoljavajuć efekat u suzbijanju korova u zasadima korijandra i morača, iako je imala pozitivan efekat na prinos semena.</s><s>Biorazgradive folije predstavljaju alternativu i zamenu za korišćenje polietilenskih folija, ali je njihova manjkavost u odnosu na njih to što ih rizomi travnih korova (kao na primer vrsta Agropyrum repens) mogu probiti (Bell i sar., 2009).</s><s>Glavne prednosti korišćenja ovog malča su očuvanje životne sredine i odgovorno upravljanje otpadom, pošto se razgrađuju pod uticajem atmosferskih padavina i delovanjem sunčeve svetlosti (Kasirajan i Ngouajio, 2012).</s><s>Pored toga, biorazgradive folije propuštaju atmosferske padavine, smanjuju evapo-transpiraciju iz oraničnog sloja zemljišta i utiču na hemijsku ravnotežu, smanjuju eroziju tla i prisustvo zemljišnih patogena i štetočina (Singh i Pandey, 2012).</s><s>Time stvaraju vlažnu sredinu koja pogoduje aktivnosti zemljišne mikoflore, čime stvaraju rastresito zemljište koje omogućava bolje uslove za razvoj korenovog sistema gajenih biljaka.</s><s>2. 4. 3. Uticaj malčeva na sadržaj i hemijski sastav etarskih ulja Etarska ulja su sekundarni metaboliti lekovitih biljaka, a brojnim eksperimentima je dokazano da aktivno učestvuju u metabolizmu biljke (fiziološka funkcija) i da su biljci značajna za adaptaciju na postojeće ekološke uslove (ekološka funkcija) (Kostić i sar., 2012).</s><s>Smatra se da ona doprinose biljci domaćinu, tako što same biljke bolje podnose promenljive uslove koji se javljaju u životnoj sredini, a mogu delovati i kao repelentna jedinjenja (Ramakrishna i Ravishankar, 2011).</s><s>U stresnim klimatskim okolnostima etarska ulja mogu uticati na smanjenje transpiracije ili poboljšanje opšteg temperaturnog stanja biljaka (Čorović i sar., 1969).</s><s>Takođe, kod biljaka koje su izložene stresnim faktorima iz spoljašnje sredine može doći do povećane biosinteze etarskih ulja (Sarrou i sar., 2016; Carrubba, 2017).</s><s>Kako na sadržaj tako i na sastav etarskog ulja deluju mnogi faktori, pa pored već navedenih negativnih uticaja korova (poglavlje II. 2.), na ulje pitome nane značajno utiču i prihrana azotom i fosforom (Rita i Animesh, 2011), padavine (Saxena i Singh, 1995; Shahriari i sar., 2013), koncentracija soli u zemljištu (Tabatabaie i Nazari, 2007; Khorasaninejad i sar., 2010), teški metali (Scora i Chang, 1997; Zheljazkov i sar., 2006b), koliko godina je uzgajana pitoma nana (Kassahun i sar., 2011), vreme sar., 2010), osunčanost biljaka (Rita i Animesh, 2011), metod sušenja biljaka pre destilacije (Rohllof i sar., 2005; Rita i Animesh, 2011), korišćenje pesticida (Karkanis i sar., 2017), kao i upotreba malča (Shahriari i sar., 2013).</s><s>Vrste iz roda Mentha imaju velike potrebe za vodom i u sušnim predelima je neophodno navodnjavanje (Saxena i Singh, 1995; Shahriari i sar., 2013), koje dovodi do visokog sadržaja etarskog ulja (Clark i Menary, 1980; Saxena i Singh, 1995; Mitchell i Yang, 1998).</s><s>Navodnjavanje zavisi od klimatskih faktora i lokaliteta, kao i mehaničkih i hemijskih osobina zemljišta (Ram i sar., 2006), a potrebe za ovom merom se smanjuju sa upotrebom malča zbog zadržavanja vlage u površinskom sloju zemljišta (Shahriari i sar., 2013).</s><s>Tako je korišćenje malča od usitnjene kore i PE crne folije u zasadu pitome nane dovelo do povećanja sadržaja etarskog ulja (Shahriari i sar., 2013), gde autori ističu da je sadržaj bio veći za 2,8 puta pri korišćenju malča od kore sa navodnjavanjem u odnosu na kontrolu bez malča.</s><s>Korišćenje malč slame dovelo je do uvećanja sadržaja etarskog ulja poljske nane (Brar i sar., 2014), dok je malč od ostataka šećerne trske poboljšao razvoj i doveo do uvećanja sadržaja etarskog ulja ove vrste za 8% u prvoj i za 10% u drugoj žetvi (Ram i sar., 2006).</s><s>Patra i sar. (1993) su ustanovili da je sadržaj etarskog ulja poljske nane bio veći za 10% u tretmanu sa malčem od slame pirinča, dok je malč od ostataka prilikom destilacije cimbopogonske trave (Cymbopogon winterianus Jowitt) doveo do uvećanja za 24%.</s><s>Ovi malčevi su doveli i do povećanog usvajanje azota u zasadu poljske nane, pa je tako malč od slame od pirinča povećao usvajanje za 18%, a malč od cimbopogonske trave za 25%, što takođe pospešuje biosintezu etarskih ulja.</s><s>Clark i Menary (1980) su utvrdili da se prinos etarskog ulja pitome nane uveća za 48 kg ha-1 primenom 300 kg azota po hektaru uz navodnjavanje (50 mm nedeljno u drugom delu vegetacije).</s><s>Prihrana većim količinama azota utiče i na sadržaj etarskog ulja drugih vrsta roda Mentha, pa su Patra i sar. (1993) procenili da 50, 100, 150 i 200 kg azota po hektaru dovodi do procentualnog uvećanja sadržaja etarskog ulja poljske nane za 98, 119, 152 i 191%, redom.</s><s>Zheljazkov i sar. (2010) su ustanovili da primena 80 kg azota po hektaru dovodi do uvećanja prinosa etarskog ulja Mentha x gracilis Sole i Mentha spicata L. za 50,6% Pored uticaja malča na sadržaj i prinos, malč od šećerne trske je povećao sadržaj mentola u obe Saxena i Singh (1995) korišćenjem istog malča u ovom zasadu istakli da je procenat mentola bio viši u prvoj žetvi u odnosu na drugu (78,8% i 75,2%, redom).</s><s>Suprotno, Brar (2018) u zasadu poljske nane uzgajane u Indiji ističe da malč od slame nije uticao na sadržaj mentola, kao ni na druge promene hemijskog sastava etarskog ulja.</s><s>U literaturi nema podataka o uticaju malča na komponente etarskog ulja pitome nane, ali na procenat mentola deluje fenofaza biljaka u žetvi, pa je u punom cvetu sadržaj mentola bio od 43 – 54%, dok je sadržaj mentona bio od 12 do 30% u usevu gajenom u Norveškoj (Rohloff i sar., 2005).</s><s>Rita i Animesh (2011) su utvrdili veći sadržaj mentola, a smanjen mentona u žetvi krajem juna u odnosu na žetvu krajem avgusta u Indiji.</s><s>Suprotno, Chalchat i sar. (1997) ističu da je sadržaj mentona bio viši od sadržaja mentola početkom jula (43,8 – 51,9% i 22,2 – 31,5%, redom) u pitomoj nani gajenoj u Francuskoj, dok je krajem septembra bilo obrnuto (sadržaj mentona od 10,1 17,3% i mentola 52,1 – 55,6%).</s><s>Pored dve najzastupljenije komponente mentola i mentona, autor ističe početkom jula meseca, dok su znatno viši sadržaji istih komponenti zabeleženi krajem septembra (6,1 (1980) ističu visok sadržaj mentola (51,2%), mentil acetata (5,5%), mentofurana (8,5%) i limonena (1,6%) i nizak sadržaj mentona (17,5%) i cineola (2,6%) u etarskom ulju pitome nane u odnosu na prvu žetvu na Tasmaniji.</s> <s>2. 4. 4. Uticaj malčeva na relativni sadržaj hlorofila u listu Različiti faktori mogu uticati na intenzitet ozelenelosti listova, koji se određuje pomoću hlorofilmetra i najčešće izražava u SPAD vrednostima, pri čemu ne postoje neželjeni efekti i stres za biljku na kojoj se vrše merenja (Duraes i sar., 2002).</s><s>Visoke SPAD vrednosti ukazuju na visok sadržaj hlorofila u listu (Ngouajio i sar., 2008), a samim tim i intenzivniju zelenu boju lista, što je značajno za kvalitet biljne droge pitome nane, jer se suv list u WHO monografiji (Anonymus, 2010) definiše kao zelen do zelenosmeđe boje.</s><s>Na ozelenelost biljaka utiču korovi, odnosno kompeticija između gajene biljke i korova (Karkanis i sar., 2017), a pošto malčevi utiču na prisustvo korova, oni indirektno mogu uticati i na relativni sadržaj hlorofila u listu.</s><s>Karkanis i saradnici (2017) su utvrdili da postoji negativna korelacija između relativnog sadržaja hlorofila u listu pitome nane i broja i biomase korova, odnosno da se sa porastom broja i biomase korova smanjio relativni sadržaj hlorofila u listu.</s><s>Pored toga, biljke mogu biti izložene i abiotskom stresu, u vidu toplote, suše i saliniteta tla, ili hemijskom, u vidu primene herbicida i prisustvu CO2, koji se mogu posmatrati kroz promene koje se javljaju u procesu fotosinteze, odnosno sadržaju hlorofila (Lichtenthaler, 1988).</s><s>Pa su tako Karkanis i sar. (2017) ustanovili da je prilikom primene herbicida u zasadu pitome nane došlo do povećanja relativnog sadržaja hlorofila.</s><s>Na povećanje relativnog sadržaja hlorofila pojedinačno mogu uticati još i razvojna faza biljke, primena malča, prihrana bogata azotom (Pole i sar., 2017), kao i navodnjavanje (Ngouajio i sar., 2008).</s><s>Jasim i sar. (2013) su utvrdili da je relativni sadržaj hlorofila uvećan za 22,5% primenom organskog đubriva, što su potvrdili i Dilmaghani i sar. (2012) koji su procenili uvećanje za 10,4%.</s><s>Kretanje organskih materija i azotnih jedinjenja u zemljištu, dovelo je do toga da je malč od kore u prvoj godini istraživanja smanjio relativni sadržaj hlorofila, dok se u drugoj godini povećao (Pole i sar., 2017).</s><s>U prvoj godini istraživanja malč od kore je izazvao imobilizaciju azota, odnosno došlo je do pretvaranja neogranskog azota u oganski koji u tom obliku nije dostupan biljkama.</s><s>Raspadanjem malča od kore oslobodio se dodatni azot koji je bio dostupan biljkama u drugoj godini istraživanja, zbog čega je i došlo do povećanja relativnog sadržaja hlorofila (Pole i sar., 2017).</s><s>Takođe, Pole i sar. (2017) su utvrdili uvećanje relativnog sadržaja hlorofila u prvom delu vegetacije prilikom primene malča od kore.</s><s>Suprotno, Shahriari (2011) je ustanovio da korišćenje malča od kore i PE crne folije zajedno sa navodnjavanjem pitome nane nije dovelo do promena u sadržaju hlorofila.</s><s>Korišćenje malča obezbeđuje bolje uslove za vegetativni rast u ranim fazama razvoja biljaka, dok u kasnijim fazama sama biljka smanjuje vegetativni razvoj i povećava reproduktivni, što dovodi do smanjenja razvoja lisne mase, a samim tim i proizvodnje hlorofila (Yang i sar., 2006).</s><s>Tako su dobijene i veće vrednosti relativnog sadržaja hlorofila kod biljaka koje su gajene na PE beloj foliji (0,6 mm) u početnim merenjima u aprilu mesecu u odnosu na vrednosti dobijene u maju mesecu, kao i u odnosu na vrednosti dobijene primenom malča od kukuruzovine (Yang i sar., 2006).</s><s>S druge strane, Ashrafuzzaman i sar. (2011) su utvrdili da je korišćenje PE crne folije dovelo do uvećanja ukupnog sadržaja hlorofila za 31,2% u odnosu na golo zemljište na kraju vegetacije u usevu paprike, dok su Jasim i sar. (2013) procenili uvećanje za 41,2% korišćenjem iste folije u usevu brokolija.</s><s>Ghosh i sar. (2006) su ustanovili da je u usevu kikirikija sadržaj hlorofila kod biljaka gajenih na PE crnoj foliji bio znatno viši u odnosu na vrednosti dobijene u slučaju primene malča od slame i u odnosu na kontrolu, 60 dana nakon postavke malča, dok je nakon 90 dana najviši sadržaj zabeležen na biljkama koje su rasle na malču od slame, zatim na PE crnoj foliji, a najniže vrednosti su bile u kontroli.</s><s>U usevu krastavca, Kaya i sar. (2005) su koristili PE crnu foliju na kojoj su redukovali zalivanje, ali su vršili prihranu biljaka u vidu dodatka kalijuma i zaključili da je ovim merama povećan sadržaj hlorofila u listu, dok primena malča u usevu koji je normalno navodnjavan nije uticala na promenu sadržaj.</s><s>Povećanje relativnog sadržaja hlorofila se može postići primenom različitih malčeva u procesu proizvodnje gajenih biljaka, s tim da bi ova metoda dala što bolji ishod, preporučuje se još i navodnjavanje i prihrana azotom.</s> <s>Pokrivanje zemljišta različitim vrstama malčeva utiče na karakteristike zemljišta tako što dovodi do očuvanja vlažnosti (Teasdale i Mohler, 1993; Dell, 2005), dovodi do promena temperature i umanjuje nagle promene temperature u oraničnom sloju (Munn, 1992; Teasdale i Mohler, 1993; promena hemijske reakcije zemljišta (Broschat, 2000).</s><s>Takođe, malčiranje dovodi do toga da je zemljište leti hladnije, zimi toplije u odnosu na golo zemljište, a štiti ga i od izmrzavanja (Dell, 2005).</s><s>Zahvaljujući tome, malčevi štite i zemljišnu mikrofloru (Li i sar., 2016), koja stvara povoljnije uslove u pogledu strukture zemljišta i razvoja korenovog sistema, kao i bolje uslove za usvajanje hraniva od strane gajene biljke (Yang i sar., 2003).</s><s>2. 4. 5. 1. Uticaj malčeva na temperaturu zemljišta Razvoj biljaka zavisi od temperature zemljišta, s obzirom da su biljke osetljivije na promene temperature zemljišta nego na temperaturne promene vazduha (Weih i Karlsson, 2000).</s><s>Temperatura zemljišta, kao i vlažnost, deluju na razvoj mikroorganizama u zemljištu, na biološke procese transformacije hranljivih materija, kao i na dostupnost hranljivih materija, što sve indirektno utiče na razvoj biljke (Yang i sar., 2003; Pakdel i sar., 2012).</s><s>Temperatura zemljišta prvenstveno deluje na samo klijanje semena, a zatim biljke postaju veoma osetljive u zoni korenovog rasta, pogotovu u ranim fazama razvoja i porasta (Van Wijk i sar., 1959; Brengle i Whitfield, 1969).</s><s>U zoni rizosfernog sloja folije uspostavljaju konstantno višu temperaturu od 3 do 4°C, što dovodi do bržeg razvoja korenovog sistema (Momirović i sar., 2010).</s><s>Biljke se zatim brže razvijaju u početnim fazama, a kasnije biljke stvaraju zasenu, čime je sprečeno pregrevanje zemljišta i nagli porast temperature u letnjem periodu (Momirović i sar., 2007).</s><s>Pored toga, malč sprečava nagle promene temperature u oraničnom sloju (Teasdale i Mohler, 1993), pri čemu snižava maksimalnu, a povećava minimalnu dnevnu temperaturu (Skroch i sar., 1992).</s><s>Takođe, preko dana malč snižava maksimalne dnevne temperature, dok noću povećava minimalne (Wang i sar., 2014).</s><s>Leti, kada su visoke temperature vazduha, malčevi održavaju površinsko zemljište hladnijim od mesta gde je zemljište golo, dok zimi, kada su niske temperature, zemljište bude toplije ispod malča.</s><s>Ovaj efekat je posebno koristan u slučaju golomrazice, kada niske temperature dovode do izmrzavanja zemljišta i uništavanja njegove mikroflore (Singh, 2003), kao i kod višegodišnjih biljaka gde se može sprečiti izmrzavanje reproduktivnih organa postavkom malča u jesenjem periodu u odgovarajućem sloju.</s><s>U letnjim mesecima, temperatura zemljišta se smanjuje sa porastom debljine (od 5 do 25 cm) organskih malčeva, a raste primenom sintetičkih folija (Greenly i Rakow, 1995; Pakdel i sar., 2011; Wang i sar., 2014).</s><s>Međutim, promene temperature zemljišta zavise od vrste i količine primene malča, vlage u zemljištu, kao i same prirode i gustine useva.</s><s>Pa su tako, Hanks i sar. (1961) utvrdili smanjenje temperature malčem od slame (primena 10 t ha-1), što su povezali sa smanjenjem probijanja sunčevih zraka do zemljišta.</s><s>Prihar i sar. (1975) su registrovali da je slama (6 t ha-1) umanjila maksimalnu temperaturu zemljišta na dubini od 10 cm za 3 – 6°C, samo par nedelja nakon primene, dok je Munn (1992) na istoj dubini primenom istog malča utvrdio da se temperatura smanjila za 2,5°C u odnosu na golo zemljište.</s><s>Bragagnolo i Mielniczuk (1990) su ustanovili da je primena slame od pšenice u količini od 7,5 t ha-1 smanjila maksimalnu temperaturu zemljišta na dubini od 5 cm za 8,5°C, ali se povećao sadržaj vlage za 10%.</s><s>Međutim, kako su biljke rasle, pravile su sve više senke, pa je samim tim površinski sloj zemljišta imao sve niže temperature (McCalla i Duley, 1946).</s><s>Suprotno, upotreba slame nije značajno promenila temperaturu zemljišta na dubini od 15 cm, merena u prepodnevnim i popodnevnim časovima, u odnosu na zakorovljenu površinu, a viša temperatura za 1,2°C je uočena na dubini od 5 cm u popodnevnim časovima Malč od novina je doveo do smanjenja temperature zemljišta na dubini od 10 cm za 4,2°C u odnosu na golo zemljište (Munn, 1992).</s><s>Korišćenjem istog malča, u sloju od 5 cm, Splawski i sar. (2016) su zabeležili povećanje temperature od 0,3°C na dubini od 23 cm u odnosu na golo zemljište, dok je na dubini od 5 cm temperatura ostala ista.</s><s>Skroch i sar. (1992) su utvrdili da su dnevne temperature zemljišta bile stabilnije u površinskom sloju zemljišta ispod organskih malčeva od kore bora, kao i dugih i kratkih iglica bora, kao i da su temperature manje oscilovale u odnosu na kontrolu.</s><s>Malč od kore tikovine je neznatno promenio temperaturu zemljišta na dubinama od 5 i 15 cm, koja je merena u prepodnevnim i popodnevnim časovima, a najveća razlika (od 0,9°C) je zabeležena na dubini od 15 cm u prepodnevnim časovima, gde je temperatura ispod malča bila veća nego na zakorovljenom zemljištu (Awodoyin i sar., 2007).</s><s>Takođe, malč od kore različitih vrsta drveća doveo je do povećanja temperature ispod malča na dubini od 5 cm za 3,2°C u odnosu na golo zemljište, dok je na dubini od 15 cm ta razlika iznosila 0,3°C Ponjičan i Bajkin (2005) su utvrdili da 9 različitih PE folija dovode do povećanja temperature zemljišta na dubini od 10 cm u vrednostima od 2,5 do 4,5°C u odnosu na zemljište koje nije pokriveno malčem.</s><s>Korišćenje PE crne folije, debljine čak 9 µm dovelo je do povećanja temperature zemljišta na dubini od 5 i 10 cm, u proseku za 3,4°C i 2,9°C, redom, 90 dana nakon njene primene (Ramakrishna i sar., 2006).</s><s>Takođe, korišćenje iste folije debljine 32 µm je u proseku povećalo temperaturu zemljišta za 0,4°C u odnosu na golo zemljište na dubini od 23 cm, dok je na dubini od 5 cm temperatura bila viša za 5,1°C (Splawski i sar., 2016).</s><s>Takođe, PE crna folija (debljine 30 µm) je dovela do uvećanja temperature za 3,4°C na dubini od 10 cm u odnosu na nepokriveno zemljište (Ponjičan i Bajkin, 2005).</s><s>Skroch i sar. (1992) su uvideli da je ista folija debljine 6 mm (što je znatno više od prethodno pomenute), uvećala temperaturu zemljišta za 0,8°C u površinskom sloju.</s><s>Korišćenje PE sive folije (debljine 22 µm) dovelo je takođe do uvećanja temperature zemljišta za 2,6°C u odnosu na zemljište koje nije pokriveno malčem na dubini od 10 cm (Ponjičan i Bajkin, 2005).</s><s>Na dubini od 5 i 15 cm, Awodoyin i sar. (2007) su zabeležili nižu temperaturu zemljišta na zakorovljenoj površini u odnosu na površinu sa PE sivo – crnom folijom (debljine 25 µm).</s><s>Na dubini od 5 cm i 15 cm u jutarnjim časovima temperature su bile veće za 1°C i 1,5°C, redom, dok su razlike u temperaturama u popodnevnim časovima bile veće zbog viših temperatura vazduha.</s><s>Na 5 cm dubine 2. 4. 5. 2. Uticaj malčeva na pH reakciju zemljišta Hemijska reakcija zemljišta je sezonski veoma varijabilna, a od nje zavise pravac i intenzitet raspadanja minerala u zemljištu, intenzitet mikrobioloških procesa i ishrana biljaka (Belić i sar., 2014).</s><s>Ona se izražava preko pH vrednosti, a na osnovu hemijske reakcije, zemljišta su podeljena na kisela, neutralna i alkalna.</s><s>Svaka biljna vrsta, bilo da je gajena ili korov, se optimalno razvija u određenom opsegu hemijske reakcije gde su jasno izražene minimalne i maksimalne vrednosti.</s><s>Različite vrste malčeva mogu uticati na hemijsku reakciju zemljišta, odnosno pH vrednost, pri čemu su važne i karakteristike zemljišta na kome se primenjuje malč.</s><s>Takođe, i malč koji se primenjuje ima određenu pH vrednost.</s><s>Broschat (2000) je koristio malč od kore bora (Pinus sp.) čija pH je bila 3,6, malč od eukaliptusa (Eucalyptus spp.) čija pH vrednosti je 4,6, kao i malč od iglice bora (Pinus sp.) čija pH je 4,4, ali ni u jednom slučaju nije došlo do značajne promene pH zemljišta s obzirom da su pH vrednosti merene samo šest nedelja nakon primene malča.</s><s>Takođe, Greenly i Rakow (1995) su utvrdili da kora bora, korišćena u debljini od 25 cm, nije uticala na promenu pH zemljišta.</s><s>Pakdel i saradnici (2012) su očekivali da će korišćenje kore bora i piljevine platana (Platanus orientalis) smanjiti prisustvo azota i krečnjaka i time povećati pH zemljišta, ali malčevi ipak nisu uticali na promenu.</s><s>S druge strane, Billeaud i Zajicek, (1989) su koristili malč od iseckane kore bora i pokazali da nakon šest meseci od primene malča u površinskom sloju zemljišta (do 5 cm), sa porastom debljine malča (5, 10 i 15 cm) opada pH vrednost zemljišta, pri čemu je primenom malča u sloju od 15 cm pH umanjena za 0,4.</s><s>Korišćenjem malča od iglica bora takođe je došlo do smanjenja pH vrednosti zemljišta za 0,6 (Duryea i sar., 1999).</s><s>Organski malč u vidu slame, nakon tri godine umanjio je pH takođe za 0,6, ali je tome doprinela i prihrana u vidu urea-amonijum nitrata koja je vršena jednom godišnje (Tindall i sar., 1991).</s><s>Alharbi (2015) je zabeležio veće promene na kraju sezone u odnosu na početak, primenjujući mešavinu malčeva, gde je prvi sloj bio sačinjen od listova palmi (5 cm) a drugi od šljunka (10 cm).</s><s>Zaključio je i da su veće promene pH vrednosti zabeležene u površinskom sloju zemljišta od 0 do 30 cm dubine, gde je dobijena pH vrednost za 0,7 niža u odnosu na zemljište bez malča, nego u dubljim slojevima, gde je (1991) ističu da nije došlo do promene pH pri primeni PE folije, dok su Sharma i Bhardway (2017) utvrdili da se ispod PE folije brže razgrađuju organski ostaci, čime se povećava količina organskih kiselina što dovodi do nižih pH vrednosti zemljišta.</s><s>Ovim putem se indirektno može povećati i bioraspoloživost mikroelemenata (Mn, Zn, Cu i Fe) (Sharma i Bhardway, 2017).</s><s>Takođe, Wang i sar. (2017) su ustanovili da PE malč pet godina nakon primene dovodi do smanjenja pH vrednosti za 0,4 na dubini do 15 cm.</s><s>Suprotno od pomenutih malčeva koji dovode do smanjenja pH vrednosti, korišćenje organskog malča od komposta (u sloju od 7,5 cm) doveo je do povećanja pH vrednosti za 0,02 (Chan i sar., 2010).</s><s>Dakle, različiti malčevi dovode do promena pH vrednosti zemljišta, što iskusnim stručnjacima može koristiti kao taktika za kreiranje povoljnih uslova za gajenje useva (bolje usvajanje organskih materija).</s><s>Promene se javljaju nakon dužeg vremena izloženosti zemljišta određenom malču, tako da se ova mera retko koristi za promenu pH vrednosti zemljišta u okviru jedne vegetacione sezone.</s><s>Takođe, da bi malč uticao na ovaj parametar veoma je bitna i debljina njegove primene.</s><s>3. MATERIJAL I METODE</s> <s>U periodu 2014 – 2017. godine, u pitomoj nani (Mentha x piperit L.) gajenoj u agroekološkim uslovima južnog Banata, u okolini Pančeva (44°52'20.0"N, 20°42'04.7"E, 81 m n.v.), sprovedeni su trogodišnji ogledi u cilju utvrđivanja efikasnosti prirodnih i sintetičkih malčeva u suzbijanju korova i postizanja visokog prinosa ove lekovite biljne vrste.</s><s>Istraživanja su metodološki postavljena tako da su na osnovu rezultata preliminarnog ogleda (2014/2015) u koji je bilo uključeno 14 malčeva (5 sintetičkih i 9 organskih), izdvojena četiri najefikasnija koji su korišćeni za nastavak istraživanja u dvogodišnjim ogledima (2015/2016 i 2016/2017).</s><s>U dvogodišnjim istraživanjima je osim efikasnosti odabranih malčeva u suzbijanju korova ispitan i njihov efekat na prinos pitome nane (nadzemni deo biljke u cvetu - Mentha piperitae herba), kao i na prinos nakon uklanjanja stabljike (reblovanja).</s><s>Ispitan je i uticaj malčeva na: sadržaj i kvalitet etarskog ulja pitome nane (Menthae piperitae aetheroleum), prinos stolona (koje se koriste kao reproduktivni materijal), i osobine (temperaturu i pH reakciju) površinskog sloja zemljišta (do 15 cm dubine) na kome se gaji pitoma nana.</s> <s>Poreklo populacije i sadni materijal.</s><s>Za zasnivanje zasada pitome nane, sadni materijal (stolone) je obezbeđen sa proizvodnih površina Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“, Pančevo, gde se gaji vrsta Mentha x piperita, sorta „Mitcham“.</s><s>Stolone, kojima se ova biljna vrsta vegetativno razmnožava, izoravane su plugom u jesen, neposredno pred zasnivanje eksperimentalnog zasada.</s><s>U istom danu, sveže, zdrave stolone ručno su isečene na dužinu od 15 - 20 cm, nakon čega je na svaki dužni metar reda zasađeno po 0,04 kg stolona (Tabela 5).</s><s>Stolone su mašinski polagane na dno u otvorene brazde, na dubinu od oko 10 cm, a potom su zagrnute zemljištem.</s><s>Rastojanje između redova pitome nane je bilo 70 cm, čime je obezbeđivana optimalna norma sadnje (Stepanović i Radanović, 2011), prema kojoj se na 1 ha sadi oko 1500 kg stolona.</s><s>Agrotehnika.</s><s>Zemljište za podizanje zasada pitome nane je pripremljeno dubokim jesenjim oranjem na dubini od 30 cm, nakon čega je površinski sloj zemljišta usitnjen ručnom frezom.</s><s>Svi ogledi su zasnivani na istom tipu zemljišta.</s><s>Prema klasifikaciji zemljišta bivše Jugoslavije (Škorić i sar., 1985) zemljište je tipa černozem sa znacima oglejavanja na lesu na nižoj rečnoj terasi.</s><s>Prema teksturnoj klasi zemljište spada u ilovaste i peskovite gline (oko 39% gline) (Tabela 2).</s><s>Vodno-fizička svojstva se odlikuju visokim vrednostima zapreminske mase i niske su ukupne poroznosti u oraničnim i naročito podorničnim horizontima, što ukazuje da se radi o slabo do srednje poroznom i zbijenom zemljištu (Tabela 2) (Radanović i sar., 2003).</s><s>Tabela 2. Osnovne mehaničke karakteristike oraničnog sloja zemljišta (0 - 25 cm) na lokalitetu ogleda u Pančevu u periodu 2014 – 2017. godine</s> <s>Pre zasnivanja je urađena hemijska analiza oraničnog sloja zemljišta (Tabela 3 i 4).</s><s>Zemljište na lokalitetu ogleda je praktično neutralne do slabo kisele reakcije.</s><s>Sa gledišta pristupačnosti glavnih biljnih hraniva, ova reakcija je vrlo povoljna za ishranu biljaka.</s><s>Sadržaj ukupnih karbonata je <0,6% što je takođe povoljno.</s><s>Sadržaj humusa je u kategoriji osrednje obezbeđenosti, a sadržaj ukupnog azota je dobar.</s><s>Sadržaj fosfora u zemljištu je slabo obezbeđen, a sadržaj kalijuma u klasi bogato obezbeđenog zemljišta.</s><s>Sadržaj korisnih mikroelemenata u zemljištu (Cu, Zn, Mn, Co) je u granicama uobičajenih koncentracija kod ovog tipa zemljišta i ispod je maksimalno dozvoljenih količina (MDK), kao i za teške metale (Pb, Ni, Cd, Cr) (Tabela 4).</s><s>Na osnovu hemijskih analiza je određivana vrsta i količina đubriva.</s><s>Za osnovno đubrenje uneto je 600 kg ha-1 NPK (15:15:15) tokom predsetvene pripreme zemljišta (Tabela 5).</s><s>Zasad je prihranjen dva puta u toku vegetacije, sa po 200 kg ha-1 KAN-a (27%), prvi put u proleće, neposredno pred intenzivni porast pitome nane, a drugi nakon prve žetve (Tabela 5).</s><s>Ukupna količina primenjenih hraniva u svakoj proizvodnoj godini iznosila je: N = 170, P2O5 = 90 i Tabela 3. Osnovne hemijske karakteristike oraničnog sloja zemljišta (0 - 25 cm) na lokalitetu ogleda u Pančevu u periodu 2014 – 2017. godine</s> <s>Tabela 4. Sadržaj mikroelemenata i teških metala (ppm) u oraničnom sloju zemljišta (0 - 25 cm) na lokalitetu ogleda u Pančevu u periodu 2014 – 2017. godine Hemijska svojstva sloja</s> <s>MDL – granica detekcije primenjene analitičke metode 1 MDK – maksimalno dozvoljena količina - Pravilnik o dozvoljenim količinama opasnih i štetnih materija u zemljištu i vodi za navodnjavanje i metodama njihovog ispitivanja.</s><s>Tabela 5. Raspored izvođenja radova u ogledima Agrotehničke mere</s> <s>Tretmani.</s><s>U preliminarni ogled je uključeno ukupno 14 tretmana sa primenom malča, devet organskih i pet sintetičkih, i tri kontrolna tretmana (Tabela 6).</s><s>Malčevi su postavljeni u proleće 2015. godine, a način postavljanja je zavisio od tipa malča.</s><s>Sintetički malčevi (T1 - T5) su postavljani duž redova pitome nane, u širini od 70 cm, pri čemu se na sredini rolni ovih malčeva, na svakih 10 cm reda, nalazio kružni otvor Ø 10 cm, za potrebe rasta gajene biljke.</s><s>Organski malčevi (T6 - T14) su postavljani između redova pitome nane, u sloju debljine 5 - 10 cm i širine 0,5 m, pri čemu se količina primene razlikovala i zavisila je od vrste malča.</s><s>Slama je postavljena u količini od 3,0 kg m-2, kora bora u količini od 8,5 kg m-2, piljevina bagrema u količini od 8,8 kg m-2, komadi kartona 2,0 kg m-2, iglice crnog bora 2,2 kg m-2, kukuruzovina 4,0 kg m-2, kora bagrema u količini od 8,0 kg m-2 i kompost 1 i 2 u količini od 9,0 kg m-2.</s><s>Tretmani sa primenom malča u preliminarnom ogledu su bili podeljeni na dva podtretmana.</s><s>U jednom podtretmanu je primena malčeva kombinovana sa ručnim uklanjanjem korova (okopavanjem i plevljenjem), na svake dve nedelje, u zoni reda kod organskih malčeva (organski malčevi – sa uklanjanjem korova), odnosno u kružnim otvorima kod sintetičkih malčeva (sintetički malčevi – sa uklanjanjem korova).</s><s>U drugom podtretmanu su primenjeni malčevi ali korovi u zoni reda/kružnim otvorima nisu ukljanjani (organski malčevi – bez uklanjanja korova i sintetički malčevi - bez uklanjanja korova).</s> <s>U preliminarnom ogledu je bilo tri kontrolna tretmana, K1, K2 i K3.</s><s>U K1 su korovi redovno uklanjani na svake dve nedelje, i u redu i u međuredu (okopavanje i plevljenje), dok su u K2 korovi uklanjani samo u međuredu (okopavanje).</s><s>U kontroli K3 nije bilo uklanjanja korova.</s><s>U podtretmanima bez uklanjanja korova kod svih sintetičkih i jednog organskog malča (T9), procena efikasnosti u suzbijanju korova izračunata je u odnosu na K2, kao najadekvatniju, dok je u podtretmanim sa uklanjanjem korova efikasnost malčeva izračunata u odnosu na K3.</s><s>U dvogodišnjim istraživanjima, obzirom da je K2 isključena, efikasnost tretmana je utvrđena u odnosu na K3.</s><s>Tabela 6. Tretmani (karakteristike malčeva i opisi kontrolnih tretmana), uključeni u preliminarna istraživanja (2014/15)</s> <s>Za nastavak istraživanja u dvogodišnjim ogledima, od ispitivanih 14 tretmana sa primenom malča, odabrana su četiri malča u kombinaciji sa uklanjanjem korova u zoni reda, i to dva organska (piljevina bagrema- T8 i iglice crnog bora- T10) i dva sintetička (PE sivo-crna folija- T3 i agrotekstilna crna folija- T5), na bazi sledećih kriterijumima: - ostvareni prinos pitome nane (kg ha-1); - ostvarena redukcija korova (%);</s> <s>- praktičnost primene malča i njegova raspoloživost na tržištu.</s><s>Eksperimentalni dizajn.</s><s>U preliminarnom ogledu je primenjen potpuno randomizirani faktorijalni plan, u 3 ponavljanja, pri čemu su eksperimentalne jedinice birane slučajno a tretmani randomizovano dodeljivani.</s><s>Dimenzija jedinične parcele je iznosila 1,4 m2 (4,2 m2 po tretmanu).</s><s>Eksperimentalni dizajn dvogodišnjeg ogleda je bio potpuno slučajni blok sistem, u 4 ponavljanja.</s><s>Površina jedinične parcele je iznosila 8,4 m2 (3 x 2,8 m) i obuhvatala je četiri reda pitome nane.</s><s>U svim ogledima međuredni razmak je bio 0,7 m, dok su u redovima biljke sađene u neprekidnom nizu.</s><s>3. 2. Efekat malčeva na korove</s> <s>Efikasnost malčeva u suzbijanju korova je procenjena na osnovu: 1) brojnosti i biomase svih prisutnih korovskih vrsta i 2) ukupne biomase korova.</s> <s>Uzorkovanje korova je rađeno dva puta u toku vegetacione sezone pitome nane (Tabela 5); prvi put neposredno pred prvu žetvu (I ocena) a drugi pred drugu žetvu nane (II ocena).</s><s>Korovi su uzimani pomoću drvenog rama (P = 0,25 m2 (0,35 x 0,7 m)) u međuredu pitome nane, i to sa površine pokrivene malčem.</s><s>Osim toga, u preliminarnom ogledu u podtretmanima bez uklanjanja korova, su uzorkovani i korovi koji su rasli u redovima nane, u zoni širine 0,2 m. Uzeta su po tri uzorka iz svakog tretmana u preliminarnom ogledu, dok su u dvogodišnjim istraživanjima uzeta po četiri uzorka, sa svake eksperimentalne parcelice po jedan.</s><s>Po završetku I ocene, preostali korovi su uklonjeni sa ogleda (sa svih tretmana, uključujući i K3), dok su uzorkovane korovske vrste u svežem stanju determinisane pomoću odgovarajućih ključeva za determinaciju (Josifović, 1974; Hamouz i Hamouzova, 2016).</s><s>Razvrstane korovske vrste su izbrojane i za svaku vrstu brojnost je iskazana kao broj jedinki po jedinici površine (BR; broj m-2), a potom su ostavljene da se prirodnim putem osuše, na zasenjenom promajnom mestu.</s><s>Vazdušno suva biomasa korova merena je na tehničkoj vagi (KERN 573-46NM, D-72336 Balingen).</s><s>Potom je po 10 grama vazdušno suvog uzorka od svake korovske vrste dosušeno u sušari (SANYO MOV-212), na 105°C u trajanu 48 h, do apsolutno suvog.</s><s>Na osnovu smanjenja mase uzoraka sušenih u sušari vršen je preračun do apsolutno suve biljne mase i izražen za svaku korovsku vrstu po jedinici površine (BM; g m-2), a izračunata je i ukupna apsolutno suva biomasa korova po jedinici površine (UBK; kg m-2).</s><s>Efikasnost malčeva u suzbijanju korova (EF) u odnosu na K3 preračunata je po formuli Š1Ć:</s> <s>EF – efikasnost malčeva u suzbijanju korova svUBKt – srednja vrednost ukupne biomase korova (kg m-2) u tretmanu; svUBKk – srednja vrednost ukupne biomase korova (kg m-2) u K3.</s><s>3. 3. Efekat malčeva na prinos i kvalitet biljne sirovine Žetva.</s><s>Pitoma nana je gajenja u uslovima suvog ratarenja.</s><s>Žetva je obavljena u optimalnoj fazi za postizanje maksimalnog prinosa biljne sirovine i maksimalnog sadržaja etarskog ulja, što prema Stepanoviću i Radanoviću (2011) odgovara fazi biljke u kojoj su cvetovi u prvoj trećini cvasti potpuno otvoreni.</s><s>Žetva je obavljena u dva navrata, prvi put početkom jula, a drugi krajem septembra ili početkom oktobra, a što je zavisilo od vremenskih prilika u datoj proizvodnoj godini (Tabela 5).</s><s>Biljni materijal je požnjeven po lepom i suvom vremenu, ručno, srpom, na visini od 5 cm od površine zemljišta.</s><s>Masa požnjevenog materijala je izmerena u svežem stanju, a potom je biljni materijal ostavljen da se suši na zasenjenom promajnom mestu, na temperaturi ispod 40°C. Prinos biljne sirovine.</s><s>U preliminarnim istraživanjima obe žetve pitome nane su obavljene sa jediničnih parcela (P = 0,7 m2), dok je u dvogodišnjem istraživanju, pitoma nana požnjevena sa centralnih delova jediničnih parcela (P = 2,8 m2), što je podrazumevalo unutrašnja dva reda nane u okviru svake parcele.</s><s>U dvogodišnjim istraživanjima, u vazdušno suvim uzorcima požnjevenog nadzemnog dela pitome nane ručno su odvajani list i cvet (L+C) od stabljika (S), a potom su mereni na tehničkoj vagi (KERN 573-46NM, D-72336 Balingen, Germany).</s><s>Radi određivanja apsolutno suve biomase, prosečni uzorci (zasebno L+C i S) u težini od 10 grama su dosušivani u sušari (SANYO MOV-212) do konstantne težine, na 105°C u trajanju 48 h. Prinosi apsolutno suve biomase nadzemnog dela pitome nane (ASB) izvedeni su računskim putem po formuli Š2Ć:</s> <s>BLC – biomasa lista i cveta; α – koeficijent koji predstavlja procenat sasušenja stabla; BSuz – uzorak vazdušno suve biomase stabla; NBSS – neto biomasa stabla posle sušenja; β – koeficijent koji predstavlja procenat sasušenja lista i cveta; BLCuz – uzorak vazdušno suve biomase lista i cveta; NBLC – neto biomasa lista i cveta posle sušenja.</s><s>Prinosi apsolutno suve mase nadzemnog dela pitome nane, kao i udeo lista i cveta (L+C) u njemu, preračunati su i izraženi po jedinici površine (t ha-1).</s><s>Kvalitet biljne sirovine.</s><s>U okviru dvogodišnjih istraživanja u vazdušno suvim uzorcima iz dela prinosa pitome nane koji uključuju samo list i cvet (L+C), nakon uklanjanja stabljike, rađeno je: 1) određivanje sadržaja etarskog ulja i</s> <s>2) kvalitativna i kvantitativna analiza etarskog ulja.</s><s>Postupak ekstrakcije etarskog ulja i određivanje sadržaja ulja u biljnom materijalu.</s><s>Etarsko ulje je ekstrahovano iz vazdušno suvog biljnog materijala (L+C), destilacijom vodenom parom, u aparaturi po Klevendžeru, shodno propisu Ph.</s><s>Jug.</s><s>IV, postupak 1. Ukratko, u tikvicu od 1000 ml, sa nastavkom za destilaciju, odmereno je 400 ml vode u koju je dodato 20 grama biljnog materijala.</s><s>Tikvica je potom zagrevana do ključanja, nakon čega je mereno 2 h do završetka postupka destilacije ulja.</s><s>Zapremina etarskog ulja (ml) je očitavana 30 minuta po završetku destilacije.</s><s>Sadržaj etarskog ulja u uzorcima vazdušno suve biljne mase izražen je u ml na 100 g, odnosno u mešovitim procentima (% Kvalitativna i kvantitativna analiza etarskog ulja.</s><s>Identifikacija pojedinačnih komponenti etarskog ulja pitome nane je izvršena na gasno-masenom spektrometru (GC/MS, Varian CP-3800/Saturn 2200) opremljenom split/splitless injektorom i DB-5MS kolonom (30 m x 0,25 mm, debljine filma 0,25 μm), korišćenjem Wiley 7.0 biblioteke masenih spektara, i poređenjem dobijenih Kovačevih indeksa (RI) sa literaturnim podacima (Adams, 2007).</s><s>Heksanski rastvor uzorka etarskog ulja (1 μL, 1% rastvor) je injektiran u split-režimu (1:20), pri temperaturama injektora, jonskog trapa i transfer-linije od 250, 250 i 280°C, redom, pri protoku helijuma kao nosećeg gasa od 1 mL/min, dok je temperatura kolone linearno programirana od 50 do 250°C, sa brzinom zagrevanja od 4°C i izoterskim držanjem na 250°C (10 min).</s><s>Kvantitativna analiza ulja je izvršena na gasnom-hromatografu (GC, Agilent 7890A) opremljenom split/splitless injektorom, HP-5 kolonom (30 m x 0,32 mm, debljine filma 0,25 μm) i plameno-jonizujućim detektorom (FID), pri čemu je zastupljenost pojedinačnih komponenti etarskog ulja u dobijenim hromatogramima dobijena metodom normalizacije, nakon eliminisanja pika rastvarača.</s><s>Heksanski rastvor uzorka etarskog ulja (1 μL, 1% rastvor) je injektiran u split-režimu (1:20), pri temperaturi injektora i detektora od 250 i 300°C, redom, pri protoku vodonika kao nosećeg gasa od 1 mL/min, dok je temperaturni program kolone bio isti kao u slučaju GC/MS analize.</s><s>Analizirano je variranje komponenti prisutnih u etarskom ulju svojim sadržajem ≥5%, kao i komponenti koje propisuje ISO 856: 2006 za ovo ulje (Mentha x piperita L.).</s><s>3. 4. Efekat malčeva na relativni sadržaj hlorofila u listu pitome nane U dvogodišnjim istraživanjima, u vreme žetve meren je intenzitet ozelenelosti listova pomoću prenosivog hlorofilmetra (Chlorophyll meter, Minolta SPAD-502) nedesktruktivnom metodom.</s><s>Intezitet ozelenelosti listova korelira sa sadržajem hlorofila u listu i predstavlja relativni sadržaj hlorofila (RSH), koji se procenjuje na osnovu izmerene transmitovane svetlosti crvenog i infracrvenog dela spektra od strane lista (Gratani, 1992).</s><s>Potpuno slučajnim odabirom biljaka u okviru centralne površine svake parcele (dva unutrašnja reda), u kojoj je i vršena žetva, očitane su RSH vrednosti na fiziološki najaktivnijim listovima, sa površine lista P=0,06 cm2.</s><s>Ukupno je bilo 40 očitavanja u okviru jednog tretmana (10 po jediničnoj parceli).</s><s>U odnosu na očitane vrednosti u K1 (koje su posmatrane kao maksimalne), izračunata je redukcija relativnog sadržaja hlorofila (RRSH).</s><s>Relativni sadržaj hlorofila (RSH), u odnosu na vrednosti dobijene u K1, kao i RRSH, izračunati su prema sledećim formulama Š3 i 4Ć:</s> <s>RSHt – relativni sadržaj hlorofila u tretmanu svRSHt – srednja vrednost relativnog sadržaja hlorofila u tretmanu svRSHk – srednja vrednost relativnog sadržaja hlorofila u K1 Š4Ć</s> <s>RRSHt – redukcija relativnog sadržaja hlorofila u tretmanu RSHt – relativni sadržaj hlorofila u tretmanu 3. 5. Efekat malčeva na zemljište</s> <s>Temperatura zemljišta.</s><s>U dvogodišnjim istraživanjima, temperatura zemljišta je merena termometrom „Testo 110“, pomoću ubodne sonde od neruđajućeg čelika, tokom cele vegetacione sezone pitome nane u intervalima od oko dve nedelje u zavisnosti od vremenskih prilika.</s><s>U okviru svakog tretmana urađena su po četiri merenja, na dve dubine (5 i 15 cm), ispod malčeva.</s><s>Reakcija zemljišta.</s><s>U dvogodišnjim istraživanjima, efekat tretmana na pH reakciju zemljišta je ocenjivan u uzorcima zemljišta uzetim sa 3 različite dubine; sa dubine 0 – 5 cm, 5 – 10 cm i 10 – 15 cm.</s><s>Uzorci zemljišta uzeti su neposredno uz biljku, nakon druge žetve pitome nane, iz centralnog dela jedinične parcele (P=8,4 m2), u 4 ponavljanja po tretmanu, pri čemu je korišćena ubodna sonda (Ø 2 cm).</s><s>Od 10 pojedinačnih uzoraka formiran je po jedan prosečan uzorak za svaku dubinu.</s><s>Uzorci su potom sušeni na sobnoj temperaturi u laboratoriji, nakon čega su usitnjeni u avanu i prosejani kroz sito sa otvorima od 2 mm.</s><s>Vazdušno-suv i usitnjen uzorak (10 g) je prenet u staklenu čašu (50 cm3) u koju je menzurom dodata destilovana voda (25 cm3), uz povremeno mešanje staklenim štapićem u toku 30 min.</s><s>Nakon toga je očitana pH vrednost električnim pH metrom sa dvojnom kombinovanom elektrodom (inoLab, pH 7110 (BNC)).</s><s>Reakcija zemljišta (pH vrednost) određena je potenciometrijski, u suspenziji zemljište/H2O i KCl (1: 2,5), prema standardnoj proceduri (Belić i sar., 2014).</s><s>3. 6. Efekat malčeva na prinos stolona</s> <s>Na kraju vegetacionog perioda pitome nane, u dvogodišnjim istraživanjima, iz zemljišta su izvađene stolone pitome nane, koje se koriste kao reproduktivni organi ove vrste.</s><s>Ukupno je uzeto 8 uzoraka po tretmanu (po 2 sa jedinične parcele).</s><s>Na tehničkoj vagi izmerena je sveža masa stolona i preračunat prinos svežih stolona po jedinici površine (kg ha-1).</s><s>Potom je formiran prosečan uzorak tako što je iz svakog ponavljanja od dva uzorka spajanjem formiran jedan, od koga su slučajnim odabirom odmereni uzorci od po 30 grama.</s><s>Oni su ostavljeni prvo da se prosuše na sobnoj temperaturi u trajanju 24 h, a potom su osušeni u sušari (SANYO MOV-212) na 105°C, u trajanju 16 h, do konstantne težine.</s><s>Dobijeni procenti vlage su korišćeni za preračunavanje apsolutno suve mase stolona, koja je potom izražena po jedinici površine (t ha-1).</s> <s>Raspored padavina i kretanje temperatura u trogodišnjem periodu (2014 – 2017), na lokalitetu ogleda, prikazan je na klimadijagramu 1 (period 2014/15), klimadijagram 2 (period 2015/16) i klimadijagram 3 (period 2016/17) (podaci za MS Pančevo – Tamiš).</s><s>Prosečne godišnje temperature bile su sličnih vrednosti u sve tri ispitivane godine, koje su se odnosile na period od zasnivanja zasada do žetve.</s><s>Najviša prosečna godišnja temperatura je iznosila 13,9°C i zabeležena je u periodu od oktobra 2014 do oktobra 2015 i bila je viša od prosečne godišnje temperature za region južnog Banat.</s><s>Takođe, i za period 2015/16 i 2016/17, prosečne godišnje temperature su bile više od prosečne temperature za ovaj region i iznosile su 13,1 i 12,3°C, redom.</s><s>Ukupna suma padavina u periodu 2015/16 bila je znatno viša i od proseka za ovaj region i u odnosu na druge dve godine, i iznosila je 716 mm, dok je u periodu 2014/15 takođe bila iznad proseka 664,7 mm, a u sezoni 2016/17 je bila ispod proseka za ovaj region, znatno niža u odnosu na druge dve godine i iznosila je 511,4 mm.</s><s>Najtopliji mesec u sve tri godine je bio jul, sa prosečnim temperaturama koje su bile više u odnosu na višegodišnji prosek za ovaj region, i iznosile su 27,5°C u 2015. godini, 24,7°C u 2016. i 25,6°C u 2017. godini.</s><s>Najhladniji mesec je bio januar u svim posmatranim godinama, sa veoma visokom vrednošću za prosečnu temperatu koja je iznosila 2,8°C u 2015. godini, i generalno veoma visokim temperaturnim prosekom u zimskom periodu 2014/15.</s> <s>U 2016. godini prosečna temperatura u najhladnijem mesecu (januar) je iznosila 0,0°C, što je karakteristično za ravničarske predele kao što je lokalitet gde se nalazio ogled.</s><s>S druge strane, prosečna vrednost u 2017. godini bila je ispod višegodišnjeg proseka sa naročito izraženim temperaturama u minusu Klimadijagram 1. Raspored temperatura i padavina na lokalitetu Pančevo (2014 - 2015) Prosečna temperatura za vreme vegetacionog perioda (IV - IX) u 2015. godini bila je 21,1°C, dok je u periodu do I žetve (IV – početka VII) prošečna temperatura bila 17,9°C, a u periodu između I i II žetve (VII - IX) iznosila je znatno više 24,6°C. Ukupna suma padavina u vegetacionom periodu iznosila je 293,6 mm; od toga je od početka aprila do kraja maja palo 113,2 mm, dok je u junu i julu bila suša (palo je samo 24,9 mm), a u avgustu i septembru je ukupno palo 155,5 mm.</s><s>Mesec jun i jul se mogu okarakterisati kao period sa izrazitim deficitom padavina, ali s obzirom da su padavine bile obilne u maju mesecu, može se pretpostaviti da ovaj deficit nije značajno uticao na celokupni razvoj biljke do I žetve.</s><s>Takođe, iako je deficit zabeležen u julu mesecu, količina padavina u avgustu mesecu je bila visoka za taj period godine, pa se pretpostavlja da deficit nije uticao na prinos gajene biljke do II žetve.</s><s>Od sadnje do I žetve (IV – početka VII) pitome nane palo je ukupuno 133,3 mm, dok je u periodu od I do II žetve (VII - IX) palo znatno više 160,3 mm (Klimadijagram 1).</s><s>Klimadijagram 2. Raspored temperatura i padavina na lokalitetu Pančevo (2015 - 2016) U 2016. godini prosečna temperatura u vegetacionom periodu pitome nane (IV-IX) bila je 20,2°C, dok je u periodu do I žetve (IV – početak VII) prosečna temperatura bila 18,1°C, a u periodu između I i II žetve (VII - IX) iznosila 22,2°C. Ukupna suma padavina u toku vegetacionog perioda 2016. godine iznosila je 435,5 mm, što drugim rečima znači da je u ovoj godini vlažnost zemljišta bila vrlo povoljna u periodu rasta i razvoja pitome nane u obe žetve.</s><s>U prolećnom periodu, prilikom intenzivnog porasta pitome nane, količine padavina su bile veoma visoke i od perioda nicanja gajene vrste pa sve do I žetve (IV – početak VII) ukupno je palo 241,5 mm, što je duplo više padavina u odnosu na isti period u druge dve eksperimentalne godine.</s><s>Velike količine padavina podstiču razvoj nadzemnog dela pitome nane, a samim tim i visoke vrednosti prinosa.</s><s>Takođe, u periodu od I do II žetve (VII - IX) ukupno je palo znatno više kiše 194,0 mm u odnosu na posmatrani isti period u druge dve eksperimentalne godine, ali manje u odnosu na period do I žetve u istoj godini (Klimadijagram 2).</s><s>Klimadijagram 3. Raspored temperatura i padavina na lokalitetu Pančevo (2016 - 2017) U 2017. godini prosek temperatura u vegetacionom periodu je bio 20,7°C, dok je u periodu do I žetve (IV-VI) prosečna temperatura bila 18,5°C, a u periodu između I i II žetve (VII-IX) prosečna temperatura je bila znatno viša 23,0°C. Ukupna suma padavina u toku vegetacionog perioda (IV-IX) 2017. godine je bila 511,4 mm.</s><s>Naročito izražen deficit je zabeležen u zimsko – prolećnom periodu od XII 2016. do IV 2017. godine, kada je ukupno palo 66,4 mm.</s><s>Takođe, izrazit deficit padavina je postojao iu junu mesecu (20,5 mm) slično kao u istom periodu 2015. godine.</s><s>Nasuprot, u junu 2016. godine zabeležene su ukupne količine padavina koje su bile 5 puta veće u odnosu na 2015 i 2017. godinu.</s><s>U periodu do I žetve (IV-VI) u 2017. godini, ukupno je palo 169,6 mm, a najviše padavina je zabeleženo u maju mesecu (90,6 mm).</s><s>U periodu između I i II žetve (VII-IX), ukupno je palo 134,4 mm, što je znatno manje padavina u odnosu na druge dve ispitivane godine.</s><s>Iako je u ovoj godini zabeležena najmanja količina padavina tokom cele godine, ipak je u vegetacionoj sezoni bila veća u odnosu na 2015. godinu, pogotovu u periodu do I žetve (IV-VI) (Klimadijagram 3).</s><s>3. 8. Statistička obrada podataka</s> <s>Svi rezultati su statistički obrađeni pomoću softverskih paketa STATISTIKA ® 7.0 (StatSoft, Inc. (2007) STATISTICA data analysis software system, www.statsoft.com) i IBM SPSS statistika (verzija 25.0 za Windows).</s><s>Prvo su određeni parametri deskriptivne statistike (srednja vrednost, minimum, maksimum, standardna devijacija).</s><s>Pomoću Levenovog testa proverena je homogenost varijanse i gde je bilo potrebno, urađena je logaritamska transformacija dobijenih rezultata.</s><s>Nakon toga, poređenjem srednjih vrednosti dobijenih prinosa pitome nane, prinosa stolona, prinosa etarskog ulja, promene relativnog sadržaja hlorofila u listu, biomase korova, promene pH reakcije i temperature u zemljištu urađena je dvofaktorska analiza varijanse (ANOVA).</s><s>Analiziran je efekat tretmana i različito vreme žetve, odnosno ocena korova ili opisanih merenja, kao i interakcija posmatranih parametara.</s><s>U varijantama kada su dobijene p vrednosti bile statistički značajne (p < 0,05) dalje poređenje je urađeno pomoću Dankanovog (Duncan's test) ili Takijevog (Tukey) testa.</s><s>4. REZULTATI</s> <s>Preliminarnim istraživanjima je obavljen skrinig raspoloživih sintetičkih i organskih malčeva za suzbijanje korova u pitomoj nani, radi odabira najpodesnijih malčeva za primenu u zasadu ove vrste.</s><s>Analiziran je njihov efekat na korove, odnosno efikasnost suzbijanja korova i efekat na prinos pitome 4. 1. 1. Efekat malčeva na korove</s> <s>Pregled vrsta koje su bile prisutne na eksperimentalnoj parceli tokom preliminarnih istraživanja (ukupno 32 biljne vrste iz 13 familija) predstavljen je u tabeli 7, dok je uticaj malčeva na korove procenjen na osnovu ukupne biomase korova (UBK) (Grafik 1 – 3).</s><s>Familijama Poaceae, Asteraceae, Polygonaceae i Amaranthaceae je pripadao najveći broj vrsta.</s><s>Uskolisne najbrojnije vrste u okviru familije Poaceae su bile: Avena fatua, Agropyrum repens, Setaria viridis i Sorghum halepense, dok su od širokolisnih najbrojnije bile: Cirsium arvense, Convolvulus arvensis, Bilderdykia convolvulus, Picris hieracioides i Portulaca oleracea.</s><s>Malom brojnošću, a velikom pojedinačnom biomasom su se izdvojile širokolisne vrste Rumex crispus i Polygonum aviculare.</s><s>U svim tretmanima UBK je u II oceni bila niža u odnosu na I ocenu.</s> <s>1 - bez uklanjanja korova; 2 - sa uklanjanjem korova; sint. malč – sintetički malčevi; org. malč – organski malčevi; K3 – kontrola bez uklanjanja korova; t – terofit, h – hemikriptofit, g – geofit, th – tero-hemikriptofit U međurednom prostoru sintetički malčevi (T1-T5) i katron (T9) u potpunosti su sprečili nicanje korova, tj. njihova efikasnost u suzbijanju korova je bila 100%.</s><s>Međutim, u slučaju primene ovih malčeva zona reda nije u potpunosti zaštićena, usled toga što deo zemljišta koji pokrivaju otvori kroz koje pitoma nana raste nije prekriven malčem i u tim otvorima dolazi do nicanja korova (Grafik Grafik 1. Ukupna biomasa korova u zoni reda u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva i kartona - podtretman bez uklanjanja korova i u kontoli K2 (I i II ocena) T1 – biorazgradiva crna folija, T2 – perforirana PE crna folija, T3 – PE sivo-crna folija, T4 – PE crna folija, T5agrotekstilna crna folija, T9 – komadi kartona, K2 – kontrola (okopavanje u međuredu) Efikasnost organskih malčeva (T6-T14, osim T9) u međurednom prostoru je bila znatno niža u poređenju sa sintetičkim, a neki od njih su čak delovali podsticajno na nicanje korova, pa je UBK u tim tretmanima bila veća nego u K3 (Grafik 2).</s><s>Slični su bili i efekat ovih malčeva na korove u zoni reda (gde se ovi malčevi mogu primeniti) (Grafik 3).</s><s>Grafik 2. Ukupna biomasa korova u međurednom prostoru u tretmanima sa primenom organskih malčeva i u kontroli K3 (I i II ocena)</s> <s>T6 – slama, T7 – kora bora, T8 – piljevina bagrema, T10 –iglice crnog bora, T11 – kukuruzovina, T12 – kora bagrema, T13 – kompost 1, T14 – kompost 2, K3 – bez uklanjanja korova Grafik 3. Ukupna biomasa korova u zoni reda u tretmanima sa primenom organskih malčeva podtretman bez uklanjanja korova i u kontoli K3 (I i II ocena) T6 – slama, T7 – kora bora, T8 – piljevina bagrema, T10 –iglice crnog bora, T11 – kukuruzovina, T12 – kora bagrema, T13 – kompost 1, T14 – kompost 2, K3 – bez uklanjanje korova 4. 1. 2. Efekat malčeva na pitomu nanu</s> <s>Na prinos pitome nane je veoma značajno uticalo vreme žetve i primena malčeva (Tabela 8 u prilogu).</s><s>Najviši prinosi su ostvareni u tretmanima sa sintetičkim malčevima u slučaju kada su korovi iz zone reda uklonjeni (Grafik 4), pri čemu je u obe žetve prinos u T3 bio veći nego u svim ostalim tretmanima.</s><s>Nasuprot tome, prisustvo korova u zoni reda (u slučaju kada korovi u zoni reda nisu uklanjani) je uticalo na značajno smanjenje prinosa (Grafik 5).</s><s>Grafik 4. Prinos pitome nane u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva podtretmani sa uklanjanjem korova u zoni reda (I i II žetva) Grafik 5. Prinos pitome nane u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva podtretmani bez uklanjanja korova u zoni reda (I i II žetva) T1 – biorazgradiva crna folija, T2 – perforirana PE crna folija, T3 – PE sivo-crna folija, T4 – PE crna folija, T5agrotekstilna crna folija, T9 – komadi kartona, K1 – redovno uklanjanje korova, K3 – bez uklanjanja korova.</s><s>Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana (Dankan test).</s><s>Prinosi ostvareni u tretmanima sa primenom organskih malčeva (Grafi 6 i 7), generalno su bili znatno niži nego u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva (Grafik 4 i 5), pri čemu se kao i u slučaju sintetičkih malčeva prisustvo korova u zoni reda negativno odrazilo na prinos (Grafik 7) u poređenju sa varijantama gde su korovi u zoni reda redovno ukljanjani (Grafik 6).</s><s>Grafik 6. Prinos pitome nane u tretmanima sa primenom organskih malčeva podtretmani sa uklanjanjem korova u zoni reda (I i II žetva) Grafik 7. Prinos pitome nane u tretmanima sa primenom organskih malčeva podtretmani bez uklanjanja korova u zoni reda (I i II žetva) T6 – slama, T7 – kora bora, T8 – piljevina bagrema, T10 –iglice crnog bora, T11 – kukuruzovina, T12 – kora bagrema, T13 – kompost 1, T14 – kompost 2, K1 – redovno uklanjanje korova, K3 – bez uklanjanja korova.</s><s>Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana (Dankan test).</s><s>Imajući u vidu efekat primenjenih malčeva na suzbijanje korova i na prinos pitome nane, kao i njihovu dostupnost i pogodnost za postavljanje, od 14 malčeva uključenih u preliminarne oglede za dalja istraživanja odabrana su 2 sintetička (PE sivo crna folija i agrotekstilna crna folija) i 2 organska malča (piljevina bagrema i iglice crnog bora).</s><s>4. 2. Efekat malčeva na korove</s> <s>Na osnovu rezultata preliminarnih istraživanja za nastavak istraživanja u drugoj i trećoj godini izabrana su dva sintetička i dva organska malča na osnovu sledećih kriterijuma: efikasnost u suzbijanju korova, pozitivan uticaj na prinos pitome nane i praktičnost primene malča i njegova dostupnost na tržištu.</s><s>S obzirom da je postojala razlika između godina za sve analizirane parametre (p < 0,05) (Tabela 9 u prilogu), svaka godina je posmatrana ponaosob.</s><s>Popis i prisustvo svih korovskih vrsta na eksperimentalnoj parceli, u 2016. i 2017. godini, dati su u tabeli 10.</s><s>To praktično uključuje korove u tretmanima sa primenom organskih malčeva i u kontroli K3, usled toga što su sintetički malčevi u potpunosti sprečili nicanje korova, dok su korovi u K1 redovno uklanjani.</s><s>U obe godine broj zastupljenih vrsta je bio veći u I (2016: 15 vrsta; 2017: 19 vrsta) nego u II (13 vrsta u obe godine) oceni.</s><s>Od ukupno 14 različitih familija kojima ove vrste pripadaju, najveći broj vrsta je iz familije Asteraceae, a zatim se po broju vrsta izdvojila familija Poaceae.</s><s>Međutim, ako se uzme u obzir brojnost jedinki po jedinici površine (BR) familija Poaceae je bila najzastupljenija (Tabela 11, 12).</s><s>U obe ocene u obe godine su dominirale vrste koje su po životnom obliku terofite (I ocena 2016.: sedam vrsta; I ocena 2017.: 16 vrsta; II ocena 2016.: sedam vrsta; II ocena 2017.: devet vrsta).</s> <s>T8 – piljevina bagrema; T10 – iglice crnog bora; K3 – kontrola bez korova; t – terofit, h – hemikriptofit, g – geofit, th – terohemikriptofit; †samonikle lekovite i gajene vrste Sintetički malčevi su u potpunosti suzbili korove, tj. njihova efikasnost je u obe godine istraživanja bila 100%, dok je efekat organskih malčeva na korove bio slabiji (Tabela 11, 12; Grafik 8).</s><s>Efekat ovih malčeva na korove se razlikovao u zavisnosti od zastupljenosti vrsta, eksperimentalne godine i ocene, pri čemu su BR i BM nekih vrsta redukovane, na neke vrste su ovi malčevi delovali stimulativno, dok na neke nisu imali uticaja.</s><s>U I oceni 2016. godine najzastupljenija vrsta je bila A. Druga po zastupljernosti je bila vrsta S. glauca (K3: 15,3 biljaka m-2) (Tabela 11), koja je u II oceni bila najdominantnija (K3: 182,6 biljaka m-2) (Tabela 12).</s><s>Kao i u 2016. godini, najbrojnija vrsta u I oceni 2017. godine bila je A. fatua (K3: 195,9 biljaka m-2), a u većoj brojnosti su bile prisutne i vrste Chenopodium album (K3: 17,3 biljke m-2) i Triticum vulgare (K3: 18,4 biljke m-2).</s><s>U II oceni iste godine kao najbrojnija izdvojila se Setaria verticillata (K3: 41,8 biljaka m-2), dok je druga po zastupljenosti bila A. fatua (24,5 biljaka m-2), što je u suprotnosti sa II ocenom 2016. godine u kojoj ova vrsta nije bila prisutna.</s><s>Ostale vrste prisutne u ogledu su bile zastupljene u manjoj brojnosti (Tabela 11, 12), a pojedine (I ocena 2016: Cichorium intybus, Daucus carota; II ocena 2016: Cirsium arvense; I ocena 2017: Amaranthus blitoides, C. arvense, Portulaca oleracea, S. halepense, S. verticillata; II ocena 2017: Agropyrum repens) su se javile samo u tretmanima sa primenom organskih malčeva, dok je njihovo prisustvo izostalo u kontroli K3.</s><s>Kada je u pitanju biomasa korova po jedinici površine (BM), u obe godine, A. fatua, kao oceni 2016. godine po BM su se izdvojile i vrste Picris hieracioides (T8: 158,0 g m-2; K3: 75,5 g m-2) i iako je njihova BR bila bila znatno manja od BR A. fatua (Tabela 11).</s><s>U II oceni 2016. godine najveću BM dostigla je vrsta V. phlomoides (K3: 126,5 g m-2), dok se po BM u II oceni 2017. godine izdvojila vrsta Polygonum aviculare (Tabela 12).</s> <s>U obe godine, ukupna biomasa korova (UBK) je bila veća u I u odnosu na II ocenu (Grafik 8; Tabela 13 u prilogu), s tim što je u obe ocene najveća vrednost ovog parametra zabeležena u K3 (2016: na koju su se statistički značajno (p < 0,05) razlikovali svi tretmani sa primenom malčeva (Grafik 8).</s><s>Najbolji efekat u suzbijanju korova, u obe godine i obe ocene, postignut je primenom sintetičkih malčeva (EF= 100%), dok je efekat organskih malčeva bio slabiji. bio efikasniji u suzbijanju korova od T10 (EF= 33,3%).</s><s>Efekat organskih malčeva u I oceni 2017. je bio sličan efektu u II oceni 2016. godini, u smislu da je T8 (EF= 40%) bio efikasniji od T10 (EF= Table 11.</s><s>Brojnost (BR) i biomasa (BM) korova u tretmanima sa primenom organskih malčeva i u kontroli K3 (I ocena, 2016. i 2017.) BR – broj jedinki po jedinici površine (broj m-2); BM - biomasa po jedinici površine (g m-2); SD - standardna devijacija.</s><s>T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K3 – bez uklanjanja korova.</s> <s>Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana u I ili II oceni u različitim godinama (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivocrna folija, T5– agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K3 – bez uklanjanja korova, K1 redovno okopavanje i plevljenje</s> <s>U obe godine, tretmani i vreme žetve, kao i interakcija ova dva faktora, ispoljili su uticaj na prinos pitome nane (p < 0,05) (Tabela 14 u prilogu).</s><s>Generalno, prinos ostvaren u 2016. je bio veći od prinosa u 2017. godini, pri čemu su u obe žetve i obe godine, prinosi ostvareni u tretmanima sa primenom malčeva bili viši od prinosa u K3 (Grafik 9).</s><s>Prinos u kontroli bez uklanjanja korova (K3) u obe žetve obe godine je bio značajno niži (p < 0,05) od prinosa u svim ostalim tretmanima, s tim što je u II žetvi 2017. godine potpuno izostao usled toga što pitoma nana nije uspela da se regeneriše nakon I U I žetvi 2016. godine, prinos biljne sirovine u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva je bio značajno viši (p < 0,05) u odnosu na prinos u tretmanima sa primenom organskih malčeva.</s><s>Tako je prinos u tretmanu T5 (3,7 t ha-1) koji je najviši u odnosu na sve ostale tretmane sa primenom malčeva i od prinosa u T5 (Grafik 9).</s><s>U I žetvi 2017. godine, prinosi zabeleženi u tretmanima T3 (1,5 t ha-1) i godine, u I oceni, prinosi u tretmanima sa primenom organskih malčeva (2016: T8 – 1,6 t ha-1, T10 značajno razlikovao od prinosa u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva i u K1 (p > 0,05).</s><s>U II žetvi, u obe godine, prinosi u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva su bili bili slični ovom prinosu (p > 0,05).</s><s>Primena organskog malča T10 (1,6 t ha-1) u 2016. godini ispoljila je sličan efekat na prinos kao i primena sintetičkih T3 i T5, dok je u 2017. godini u ovom tretmanu ostvaren najniži prinos (0,2 t ha-1) u poređenju sa ostalim tretmanima sa primenom malčeva.</s><s>Nasuprot tome, prinos u tretmanu T8 (1,2 t ha-1) u 2016. godini je bio najniži, dok je u 2017. godini bio na nivou prinosa u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva (p > 0,05).</s><s>U obe godine prinosi ostvareni u tertmanima sa primenom organskih malčeva bili su značajno niži (p < 0,05) nego u kontroli K1 (2016: Grafik 9. Prinos apsolutno suve biomase nadzemnog dela pitome nane (t ha-1 ± SD) u I i II žetvi (2016 Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana u I ili II žetvi u različitim godinama (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivocrna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K3 – bez uklanjanja korova, K1 – redovno okopavanje i plevljenje</s> <s>Imajući u vidu da je udeo lista sa cvetom (L+C) u prinosu bitan parametar kvaliteta proizvedene biljne droge pitome nane, statistička obrada rezultata koji se odnose na uticaj malčeva na ovaj parametar fokusirana je upravo na prinos L+C (Tabela 15).</s><s>Tabela 15.</s><s>Apsolutno suva masa stabla (S) i lista sa cvetom (L+C), u I i II žetvi Tretmani</s> <s>Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana u I ili II žetvi u različitim godinama (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 iglice crnog bora, K3 – bez uklanjanja korova, K1 – redovno okopavanje i plevljenje U obe godine, malčevi su ispoljili uticaj na prinos L+C pitome nane (Tabela 16 u prilogu).</s><s>U 2016. godini, vreme žetve u interakciji sa malčevima je ispoljilo statistički značajan (p < 0,05) uticaj na prinos ovog parametra, pri čemu su malčevi na njega pozitino uticali u obe žetve, dok razlike između I i II žetve nisu bile statistički značajne (p= 0,33) (Tabela 16 u prilogu).</s><s>U 2017. godini, vreme žetve, kao i primena malčeva su uticali na prinos L+C, ali interakcija između vremena žetve i primene malčeva nije (Tabela 16 u prilogu).</s><s>U obe žetve i obe godine, prinos L+C u tretmanima sa primenom malčeva je bio značajno viši od prinosa u K3 (Tabela 15).</s><s>U I žetvi je dobijen prinos L+C koji je bio viši od prinosa u II žetvi, ali je odnos S : L+C u ukupnom prinosu u obe godine bio povoljniji u II u odnosu na I žetvu (Tabela 15; Grafik 10).</s><s>U I žetvi obe godine, najviši prinos L+C u tretmanima sa primenom malčeva ostvaren je u 1), koji je bio značajno viši nego u tretmanima T8 i T10, kao i u K3.</s><s>Iako između sintetičkih malčeva nije bilo značajne razlike (Tabela 15), u I žetvi 2016. godine, prinos u T3 je bio značajno (p<0,05) niži od prinosa u K1, dok je u T5 bio na nivou ovog prinosa.</s><s>Takođe, najbolji odnos S : L+C u I žetvi 2016. godini, uticaj sintetičkih malčeva na prinos L+C se međusobno nije razlikovao ali se nije statistički tome, u II žetvi u 2016. godini prinos u oba tretmana sa sintetičkim malčevima (T3 – 1,3 t ha-1, T5 zabeležen u tretmanima sa sintetičkim malčevima (T3 i T5: 0,4 t ha-1) i statistički se nisu razlikovali od tretmanima sa sintetičkim malčevima (u oba tretmana 1 : 2,0).</s><s>Odnos zabeležen u sintetičkim malčevima je bio isti kao i u organskom T10, u kome je prinos L+C bio niži i statistički se značajno razlikovao od tretmana sa sintetičkim malčevima i K1 (Grafik 10).</s><s>4. 3. 2. Kvalitet biljne sirovine</s> <s>Sadržaj etarskog ulja.</s><s>Sadržaj ulja pitome nane je bio veći u 2016. u odnosu na 2017. godinu (Tabela 17), s tim što je 2016. godine veći sadržaj bio zabeležen u II žetvi, a 2017. godine u I žetvi.</s><s>U obe godine, na sadržaj etarskog ulja uticaj su ispoljili i malčevi i vreme žetve, kao i njihova interakcija Tabela 17.</s><s>Sadržaj etarskog ulja (%) u delu prinosa L+C pitome Tretmani</s> <s>Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana, u I ili II žetvi, u različitim godinama (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K3 – bez uklanjanja korova, K1 redovno okopavanje i plevljenje</s> <s>U I žetvi 2016. godine sadržaj etarskog ulja u tretmanima sa primenom malčeva varirao je od i 2,58% (K3).</s><s>U obe godine, svi malčevi su značajno uticali na porast sadržaja ulja u odnosu na K3, a većina i u odnosu na K1, izuzev T8 u 2016. godini i T5 u 2017. godini (Tabela 17).</s><s>Najviši sadržaj ulja primenom malčeva u obe godine sadržaj ulja bio najniži u T8 (2016: 3,00%; 2017: 3,13%).</s><s>Ipak, iako niži u odnosu na ostale tretmane sa primenom malčeva, sadržaj u T8 je u obe godine bio viši od sadržaja u kontrolama, izuzez od K1 (3,50%) u 2017. godini (Tabela 17).</s><s>U II žetvi 2016. godine, sadržaj ulja u tretmanima sa primenom malčeva je varirao od 3,81% (K3).</s><s>U obe godine, sadržaj ulja zabeležen u tertmanima T3 i K1 je bio isti (2016: 4,25%; 2017: 2,63%) i statistički značajno viši od K3, ali i od svih drugih tretmana sa primenom malčeva, izuzev u T5 (2,44%) u 2017. godini (Tabela 17).</s><s>Najniži sadržaj ulja u 2016. godini zabeležen je u tretmanima Kvalitet etarskog ulja.</s><s>Kompletna hemijska karakterizacija etarskog ulja dobijenog iz dela prinosa L+C pitome nane, iz svih tretmana u dvogodišnjim istraživanjima, prikazana je u Tabelama 19 – 22 u prilogu.</s><s>Analizom dobijenih rezultata izdvojeno je sledećih osam najzastupljenijih komponenti etarskog ulja: mentol, menton, mentofuran, 1,8-cineol, pulegon, mentil acetat, β-kariofilen i limonen.</s><s>Ukupni sadržaj pomenutih komponenti u I žetvi obe godine je varirao od 80,1% (K3) do 83,4% (T3) u godine, malčevi i vreme žetve, kao i njihova interakcija su ispoljili uticaj na ukupan sadržaj ovih komponenti (p < 0,01) (Tabela 27 u prilogu).</s><s>Osim toga, za pojedine komponente (2016 - I žetva: mentofuran i limonen; 2017 - I žetva: mentol, menton, mentofuran, 1,8-cineol, pulegon, β-kariofilen i limonen; 2016 - II žetva: mentol, menton, 1,8-cineol, pulegon i mentil acetat; 2017 - II žetva: mentil acetat, menton i 1,8-cineol) je uočeno da se njihov sadržaj statistički značajno razlikuje između kontrola K1 i K3, što ukazuje na efekat zakorovljenosti na kvalitet etarskog ulja.</s><s>U zavisnosti od analizirane komponente, eksperimentalne godine i žetve uticaj malčeva na sadržaj ovih komponenti u poređenju sa K3 je bio različit.</s><s>Naime, neki malčevi su doveli do povećanja sadržaja pojedinih komponenti, neki do smanjenja, dok neki nisu imali uticaja.</s><s>U I žetvi najzastupljenija komponenta u obe godine je bio mentol, izuzev u tretmanu T5 (2017. godine), u kome je najzastupljeniji bio menton, koji je u svim ostalim tretmanima bio na drugom mestu po zastupljenosti.</s><s>U 2016. godini osim navedenih, opadajućim redom su bile zastupljene sledeće komponente: mentofuran, pulegon, 1,8-cineol, mentil acetat, β-kariofilen i limonen (Tabela 23), dok je u 2017. njihov redosled bio nešto drugačiji (Tabela 24).</s><s>Sadržaj mentola (najzastupljenije komponente), u 2016. godini, u tretmanima sa primenom malčeva varirao je od 32,7% (T5) do 34,3% (K1) (Tabela 24).</s><s>Malčevi nisu ispoljili značajan uticaj na sadržaj mentola u etarskom ulju 2016. godine, dok je u 2017. u svim tretmanima dobijen značajno (p < 0,05) niži sadržaj ove komponente u odnosu na K3.</s><s>Takođe, malčevi su uticali na sadržaj mentona (druge najzastupljenije komponente u ulju), na način da je sadržaj u tretmanima sa primenom malčeva bio viši u odnosu na K3.</s><s>U obe godine, najviši sadržaj mentona postignut je primenom sintetičkih malčeva (2016. u T3: 21,6%; 2017. u T5: sadržaj mentona bio najviši u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva, 2016. godine statistički značajno (p < 0,05) veći je bio samo u odnosu na K3.</s><s>U 2017. godini njegov sadržaj u T3 je bio značajno niži od sadržaja u T5, koji je bio veći u odnosu na sadržaj u T8 i kontrolama (K1 i K3).</s><s>Uticaj malčeva na sadržaj ostalih komponenti u etarskom ulju je bio veoma raznolik, zavisno od godine i primenjenog malča.</s><s>Tako su neki malčevi doveli do statistički značajnog (p < 0,05) povećanja nekih komponenti uključujući mentofuran (2016: T3 i T5; 2017: T3, T5, T8, T10), plugeon (2017: T3, T5, (p < 0,05) smanjenja pojedinih komponenti i to 1,8-cineola (2016: T5), mentil acetata (2016: T10), βkariofilena (2017: T3) i limonena (2016: T5 i T8) u odnosu na kontrolu K3.</s><s>U ostalim slučajevima (kombinacijama godina i malčeva) malčevi nisu ispoljili značajan uticaj na sadržaj ovih komponenti.</s><s>Tabela 23.</s><s>Uporedni pregled sadržaja glavnih komponenti (prosek ± SD; %) etarskog ulja pitome nane u I žetvi 2016. godine</s> <s>Različita slova predstavljaju statistički značajne razlike između tretmana u okviru jedne komponente (p < 0,05) T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova Tabela 24.</s><s>Uporedni pregled sadržaja glavnih komponenti (prosek ± SD; %) etarskog ulja pitome nane u I žetvi 2017. godine</s> <s>Različita slova predstavljaju statistički značajne razlike između tretmana u okviru jedne komponente (p < 0,05) T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova U II žetvi 2016. godine u svim tretmanima najzastupljenije komponente su bile (opadajućim redom) menton, mentol i mentofuran, praćene komponentama mentil acetat, 1,8-cineol, pulegon, βkariofilen i limonen, čija zastupljenost se razlikovala u zavisnosti od tretmana, dok je u 2017. godini redosled bio nešto drugačiji.</s><s>Najzastupljenija komponenta je bila mentol, zatim mentil acetat, u nekim tretmanima menton, a u nekim mentofuran, dok se zastupljenost komponenti 1,8-cineol, limonen, βkariofilen i pulegon smanjivala redom kako je navedeno.</s><s>U II žetvi 2016. godine, sadržaj mentona, u tretmanima sa primenom malčeva varirao je od 32,6% (T3) do 36,1% (T10), a u kontrolama je bio (p < 0,05) viši od sadržaja u svim drugim tretmanima.</s><s>Sadržaj mentola (druge komponente po zastupljenosti), u tretmanima sa primenom malčeva se kretao od 26,9% (T10) do 29,5% (T8), a u kontrolama je bio 29,7% (K1) i 28,8% (K3), pri čemu je u tretmanima sa primenom malčeva najviši sadržaj dobijen u T8, a najniži u T10.</s><s>Uticaj malčeva na sadržaj ostalih zastupljenih komponenti ulja je bio takav da je pod uticajem nekih malčeva sadržaj pojedinih komponenti (mentil acetat u T3 i T5; 1,8ostali malčevi nisu imali uticaja na sadržaj ovih komponenti.</s><s>Osim toga, ni jedan od primenjenjih malčeva nije ispoljio značajan uticaj na sadržaj mentofurana i β-kariofilen.</s><s>Tabela 25.</s><s>Uporedni pregled sadržaja glavnih komponenti (prosek ± SD; %) etarskog ulja pitome nane u II žetvi 2016. godine</s> <s>Različita slova predstavljaju statistički značajne razlike između tretmana u okviru jedne komponente (p < 0,05) U II žetvi 2017. godine sadržaj mentola (najzastupljenije komponente), u tretmanima sa 40,1% (K1) (Tabela 26).</s><s>Statistički značajno (p < 0,05) povećanje sadžaja ove komponente u odnosu na K3, ali i ostale tretmane, zabeleženo je u T8 i T3 (Tabela 26).</s><s>Na sadržaj sledeće najzastupljenije komponente (mentil acetat) nije uticao ni jedan od primenjenih malčeva.</s><s>Na komponentu koja je posle mentil acetata bila najzastupljenija (menton), malčevi su uticali tako što je u svim tretmanima sa njihovom primenom izuzev u T10 u kome je sadržaj ove komponente bio najviši (13,5%) došlo do statistički značajnog (p < 0,05) smanjenja njenog sadržaja.</s><s>Takođe, u T10 je zabeležen i najviši sadržaj mentofurana (12,6%), pulegona (0,5%) i limonena (2,4%), pri čemu je ovaj malč doveo do značajnog povećanja svih navedenih komponenti u odosu na K3.</s><s>Nasuprot tome, pod uticajem malča primenjenog u T3 sadržaj mentofurana i limonena je bio značajno smanjen u odnosu na K3.</s><s>Efekat malčeva na preostale dve komponente (1,8-cineola i β-kariofilena) je bio takav da su svi primenjeni malčevi doveli do statistički značajnog povećanja 1,8-cineola u odnosu na K3, dok je do povećanja sadržaja βkariofilena u odnosu na ovu kontrolu doveo samo malč pruimenjen u T8.</s><s>Tabela 26.</s><s>Uporedni pregled sadržaja komponenti (prosek ± SD; %) etarskog ulja pitome nane u II žetvi 2017. godine</s> <s>Različita slova predstavljaju statistički značajne razlike između tretmana u okviru jedne komponente (p < 0,05) 4. 3. 3. Relativni sadržaj hlorofila u listu Relativni sadržaj hlorofila (RSH, %), kao i njegova redukcija (RRSH, %), su analizirani kao dopunski pokazatelj kvaliteta pitome nane, koji je rezultat posrednog uticaja malčeva na pitomu nanu putem uticaja na zakorovljenost od koje zavisi dostupnost sunčeve svetlosti uzgajanim biljkama pitome nane (Grafik 11).</s><s>Najpogodniji uslovi osvetljenosti (bez zasenjivanja) za gajenje pitome nane su bili u K1, u kojoj su korovi redovno ukanjani, pa je stoga RSH izračunata u odnosu na dobijene vrednosti u ovom tretmanu.</s><s>U obe godine malčevi su ispoljili veoma značajan (p < 0,01) uticaj na RSH, dok njihova interakcija sa vremenom ocene nije (p > 0,05).</s><s>Vreme ocene je u 2016. godini ispoljilo godini tretmani sintetičkim malčevima i organskim T10 ispoljili su stimulativni efekat, pa su vrednosti godine, najveća RRSH je zabeležena u K3 i u odnosu na nju su se vrednosti RSH dobijene u malč tretmanima značajno (p < 0,05) razlikovale (Grafik 11).</s><s>U odnosu na K3, svi korišćeni malčevi su imali stimulativni efekat na sadržaj hlorofila u listu pitome nane, dok se vrednosti dobijene primenom malč tretmana međusobno nisu razlikovale (p > 0,05).</s><s>U II žetvi, obe godine sintetički malčevi i T10 su ispoljili stimulativni efekat na RSH u odnosu na K3, gde su zabeležene i statistički značajne razlike (<0,05) u dobijenim vrednostima RSH, dok su u odnosu na K1 pokazali redukciju (2016: T3 – 2,1%, organskom T8 se nisu razlikovale ni od tretmana sa malčevima ali ni od K3, s tim što su vrednosti RSH Najveća RRSH u obe godine i obe žetve, i u isto vreme nepogodni uslovi za gajenje pitome nane u pogledu osvetljenja, ostvareni su u K3, dok je najmanja redukcija zabeležena pri korišćenju sintetičkih malčeva i organskog T10, što nam ukazuje da je korišćenje ovih malčeva obezbedilo najpovoljnije uslove prirodnog osvetljenja za gajenje pitome nane.</s><s>Grafik 11.</s><s>Rrelativni sardžaja hlorofila (% od K1) u I i II žetvi u 2016. i 2017. godini Mala slova (a - c) se odnose na razlike između tretmana (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K3 – bez uklanjanja korova Na prinos stolona pitome nane su uticali i tretmani (p < 0,01) i interakcija između godine i tretmana (0,01 < p < 0,05) (Tabela 29 u prilogu).</s><s>Generalno, u svim tretmanima, viši prinos je ostvaren u 2016. nego u 2017. godini.</s><s>U obe godine, najviši prinos stolona u tretmanima sa primenom malčeva bio je niži u odnosu na T3, T10 i K1.</s><s>Iako su bili niži u odnosu na navedene tretmnane, ovi prinosi su u 2017. godini, bili značajno (p < 0,05) viši od prinosa u K3, dok se u 2016. primena ovih malčeva nije odrazila na povećanje prinosa stolona u odnosu na K3.</s><s>Mala slova (a - d) se odnose na razlike između tretmana (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova 4. 4. Efekat malčeva na zemljište</s> <s>U 2016. godini, tretmani su uticali na temperaturu zemljišta na dubini od 5 cm u odnosu na kontrole (Grafik 13).</s><s>Temperatura zemljišta ispod tretmana sa primenom malčeva varirala je od 17,1°C temperaturu zemljišta na dubini od 15 cm je takođe zabeležen, pri čemu je temperatura ispod malčeva Na dubini od 5 cm, u aprilu su zabeležene niže temperature zemljišta ispod malčeva u odnosu na konrole, dok je zemljište na ovoj dubini u maju i početkom juna meseca bilo toplije ispod sintetičkih malčeva u odnosu na površinu ispod organskih malčeva kao i K3 (Grafik 13).</s><s>Najviše temperature su u ovom periodu zabeležene ispod sintetičkog malča T3 i bile su slične temperaturama u K1.</s><s>Na početku juna je zabeležena najveća temperaturna razlika između organskih malčeva (T8 i T10) i K1 (4,4°C i 3,7°C, redom).</s><s>U drugoj polovini juna i početkom jula najviše temperature su bile ponovo ispod T3, gde je vrednost bila slična vrednostima dobijenim u K1, dok je ispod organskih malčeva temperatura bila slična kao u K3.</s><s>U drugoj polovini jula meseca kao i u septembru, malčevi nisu uticali na temperaturu zemljišta na dubini od 5 cm i vrednosti su bile slične vrednostima u kontrolama.</s><s>Na dubini od 15 cm, u aprilu mesecu malčevi nisu uticali na promene temperature zemljišta, a najviše vrednosti su zabeležene u K1 (Grafik 14).</s><s>Tokom maja i juna, najviše temperature su ponovo zabeležene ispod T3 (kao i na dubini od 5 cm) i bile su slične vrednostima u K1.</s><s>Takođe, ispod sintetičkih malčeva su zabeležene više temperature u odnosu na temperature ispod organskih malčeva i K3.</s><s>Temperature ispod organskih malčeva i K3 su međusobno bile slične.</s><s>Početkom juna najveća temperaturna razlika je bila između T10 i K1 (3,1°C).</s><s>Početkom jula, najviša temperatura je zabeležena kraja vegetacije pitome nane, malčevi nisu značajno uticaali na temperaturu zemljišta na dubini od 15 Grafik 13.</s><s>Temperatura zemljišta na dubini od 5 cm u 2016. godini T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova</s> <s>Grafik 14.</s><s>Temperatura zemljišta na dubini od 15 cm u 2016. godini T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova</s> <s>U 2017. godini, malčevi su uticali na temperaturu zemljišta na dubini od 5 cm i 15 cm tokom vegetacije pitome nane (Grafik 15 i 16).</s><s>Temperatura zemljišta ispod malčeva na 5 cm dubine je dubini od 15 cm, temperatura ispod malčeva varirala je od 14,3°C (T10) do 28,7°C (T3), dok je u Na dubini od 5 cm, u aprilu i maju, najviša temperatura je zabeležena u K1, dok su svi malčevi smanjili temperaturu u odnosu na K1 (Grafik 15).</s><s>U ovom periodu se izdvojio i organski T10, gde su vrednosti bile slične kao u K1 i više od svih ostalih tretmana.</s><s>Početkom juna meseca su ponovo najviše vrednosti bile u K1, a malčevi su doveli do hlađenja površinskog sloja zemljišta u odnosu na K1, odnosno zagrevanja u odnosu na K3.</s><s>Idalje, krajem juna, najviša temperatura je bila u K1 s tim što je došlo i do značajnog povećanja temperature ispod sintetičkog T3, dok su vrednosti ispod ostalih malčeva bile niže od K1 i više od K3.</s><s>U julu mesecu najviše temperature su bile u K1, dok su svi malčevi doveli do smanjenja temperatura, gde su zabeležene vrednosti bile niže i od vrednosti u kontroli bez uklanjanja korova.</s><s>U avgustu mesecu su i dalje najviše temperature bile u K1 s tim što su malčevi ponovo smanjili temperaturu u odnosu na K1, ali su vrednosti bile slične sa temperaturama u Na dubini od 15 cm, u aprilu, ponovo je kao i na dubini od 5 cm, najviša temperatura bila u K1, dok su malčevi doveli do smanjenja temperature i dobijene vrednosti su bile slične vrenostima u K3 (Grafik 16).</s><s>U maju i početkom juna, najviše temperature su zabeležene ispod sintetičkog T3, koje su bile slične temperaturama u K1.</s><s>Sintetički malčevi su doveli do većeg zagrevanja površinskog sloja zemljišta u odnosu na organske malčeve, gde su dobijene temperature slične vrednostima u K3.</s><s>I dalje, krajem juna vrednosti ispod sintetičkih malčeva su bile veće nego u obe kontrole i ispod organskih malčeva.</s><s>Korišćenje organskih malčeva je ponovo dovelo do hlađenja zemljišta i temperature su bile niže od K1, a slične vrednostima u K3.</s><s>Najveća temperaturna razlika u ovom periodu je bila između T3 i T8 (3,5°C).</s><s>U prvoj polovini jula, najviše temperature su bile u K1, dok su ispod sintetičkih malčeva bile slične kao u K3.</s><s>Vrednosti ispod organskih malčeva bile su niže i od kontrola i od sintetičkih.</s><s>Velika temperaturna razlika je zabeležena i u ovom periodu i to između T10 i K1 (3,1°C).</s><s>Krajem jula meseca i sve do kraja vegetacije temperature su bile slične u svim tretmanima, dok su najviše zabeležene u T3 i K1.</s> <s>Grafik 15.</s><s>Temperatura zemljišta na dubini od 5 cm u 2017. godini T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova</s> <s>Grafik 16.</s><s>Temperatura zemljišta na dubini od 15 cm u 2017. godini T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova</s> <s>Promene u reakciji zemljišta pod uticajem malčeva su praćene kroz promenu aktivne (pH/H2O) i supstitucione (pH/KCl) kiselosti zemljišta šest meseci nakon njihove primene, pri čemu je utvrđeno da u 2016. godini, tretmani i interakcija tretmana i dubine zemljišta nisu uticali (p > 0,05) na aktivnu kiselost zemljišta, dok sama dubina jeste (0,01 < p < 0,05) (Tabela 30 u prilogu).</s><s>Promena aktivne kiselosti zemljišta na ispitivanim dubinama zabeležena je samo pri primeni sintetičkog malča u T3 (Grafik 17).</s><s>U ovom tretmanu, aktivna kiselost je bila veća na većoj dubini (na dubini od 0 – 5 cm: 6,3 i od 10 – 15 cm: 6,6).</s><s>Na supstitucionalnu kiselost zemljišta nisu uticali ni dubina, ni tretman, kao ni interakcija ova dva faktora (p > 0,05) (Tabela 30 u prilogu) (Grafik 18).</s><s>Grafik 17.</s><s>Aktivna kiselost zemljišta na različitim dubinama u različitim tretmanima u 2016. godini Velika slova (A) se odnose na razlike u aktivnoj kiselosti na istoj dubini između tretmana, dok mala slova (a, b) predstavljaju razlike između različitih dubina zemljišta u okviru istog tretmana (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 bez uklanjanja korova</s> <s>Velika slova (A) se odnose na razlike u aktivnoj kiselosti na istoj dubini između tretmana, dok mala slova (a, b) predstavljaju razlike između različitih dubina zemljišta u okviru istog tretmana (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 – agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 bez uklanjanja korova</s> <s>godini kiselost zemljišta, dok njihova interakcija nije (p > 0,05) (Tabela 30 u prilogu) (Grafik 19).</s><s>Sintetički malčevi su uticali na promenu aktivne kiselosti zemljišta i dobijene vrednosti su bile niže od vrednosti u svim ostalim tretmanima (Grafik 19).</s><s>Dubina zemljišta je takođe uticala na promenu aktivne kiselosti u okviru T3 i vrednost na dubini od 0 – 5 cm (6,2) je bila statistički značajno niža (p<0,05) od zemljišta su takođe uticali tretmani i dubina zemljišta (0,01 < p < 0,05), dok interakcija ova dva faktora nije (p > 0,05) (Tabela 30 u prilogu) (Grafik 20).</s><s>Takođe, vednosti supstitucione kiselosti na dubini od 0 – 5 cm zabeležene u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva (T3: 5,6 i T5: 6,4) su bile značajno niže u odnosu na vrednosti u tretmanima sa primenom organskih malčeva (T8: 6,5 i T10: 6,3) (Grafik 20).</s><s>Isto kao i na aktivnu kiselost, dubina zemljišta je uticala i na promenu supstitucione kiselosti u T3, 6,3).</s><s>Promene supstitucione kiselosti su zabeležene i u T5, gde su vrednosti bile niže na dubini od 0 – 5 Grafik 19.</s><s>Aktivna kiselost zemljišta na različitim dubinama u različitim tretmanima u 2017. godini Velika slova (A, B) se odnose na razlike u aktivnoj kiselosti na istoj dubini između tretmana, dok mala slova (a, b) predstavljaju razlike između različitih dubina zemljišta u okviru istog tretmana (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova</s> <s>Grafik 20.</s><s>Supstituciona kiselost zemljišta na različitim dubinama u različitim tretmanima u 2017. godini Velika slova (A, B) se odnose na razlike u aktivnoj kiselosti na istoj dubini između tretmana, dok mala slova (a, b) predstavljaju razlike između različitih dubina zemljišta u okviru istog tretmana (Dankan test).</s><s>T3 – PE sivo-crna folija, T5 agrotekstilna crna folija, T8 – piljevina bagrema, T10 – iglice crnog bora, K1 – redovno okopavanje i plevljenje, K3 – bez uklanjanja korova</s> <s>5. 1. Odabir malčeva podesnih za primenu u pitomoj nani Rezultati istraživanja u ovoj disertaciji doprinose novim saznanjima o mogućnostima primene sintetičkih i prirodnih malčeva u suzbijanju korova u lekovitom bilju (Rohloff i sar., 2005; Fontana i sar., 2006; Radanović i sar., 2007; Singh i Saini, 2008; Carrubba i Militello, 2013; Yousefi i Rahimi, 2014; Carruba, 2017).</s><s>Singh i Saini (2008) i Matković i sar. (2016) su potvrdili efikasnost različitih malčeva u suzbijanju korova, a time i njihov pozitivan efekat na prinose poljske i pitome nane.</s><s>Prema Stougaard (1997) korovi mogu prouzrokovati ozbiljne ekonomske gubitke u proizvodnji pitome nane.</s><s>Ivanović i sar. (1998) ukazuju da su korovi najznačajniji bioagensi koji otežavaju njenu proizvodnju, dok Kostić i sar. (1998, 1999) ističu korove kao ograničavajući faktor u gajenju lekovitog bilja.</s><s>To nameće potrebu za suzbijanjem korova raspoloživim merama.</s><s>U Srbiji ne postoje zvanično registrovani herbicidi za primenu u pitomoj nani, a i u evropskim zemljama je upotreba herbicida ograničena (Karkanis i sar., 2018).</s><s>Shodno tome, nehemijske mere za suzbijanje korova, za koje se zalažu i drugi autori (Barberi, 2002; Rohloff i sar., 2005; Fontana i sar., 2006; Radanović i sar., 2007; Vrbničanin i sar., 2007; Singh i Saini, 2008; Carrubba i Militello, 2013; Yousefi i Rahimi, 2014; Pupaliene i sar., 2015; Carruba, 2017), ne samo da dovode do sprečavanja gubitaka prinosa, već se koriste kako bi se isti povećao.</s><s>Različiti organski i sintetički malčevi čija primena je preliminarno ispitana u agroekološkim uslovima Južnog Banata su ispoljili dobar efekat na prisustvo i biomasu korova (Tabela 7; Grafik 1 - 3) a samim tim i na prinos pitome nane (Grafik 4 i 5), pri čemu se njihova efikasnost razlikovala tokom godine.</s><s>Efikasnost malčeva zavisi od prisutnih korovskih vrsta, odnosno od toga da li su prisutne vrste jednogodišnje ili višegodišnje (Jodaugienė i sar., 2012; Massucati i Köpke, 2014), a samim tim i od perioda godine u kom se javljaju i meteoroloških uslova tokom sezone.</s><s>S tim u vezi, u preliminarnim ogledima je zakorovljenost pitome nane u različitim tertmanima ocenjena u dva navrata (pred prvu i pred drugu žetvu), pri čemu su uvrđene razlike između ovih ocena (Grafik 1 - 3).</s><s>Broj vrsta i njihova ukupna biomasa u drugoj oceni su bili manji zbog toga što su nakon prve žetve, svi prisutni korovi u ogledu ručno uklonjeni.</s><s>Veliki diverzitet korova u okviru jedne iste godine, kao i između godina se može objasniti visokim potencijalom zakorovljenosti eksperimentalnih parcela, kao i različitim meteorološkim uslovima (Klimadijagram 1).</s><s>Dobijeni rezultati su saglasni sa rezultatima Vrbničanin i sar. (1998, 2000) koji su utvrdili veliki diverzitet korovskih vrsta u sastavu korovske vegetacije na lokalitetu Južni Banat.</s><s>Takođe, 30 korovskih vrsta je utvrđeno u organskom zasadu pitome nane i 21 vrsta u konvencionalnom zasadu u Bačkom Petrovcu (BrdarNa efikasnost malča u suzbijanju korova utiče prvenstveno vrsta malč prostirke (sintetički ili organski), zatim debljina primene, odnosno njegove pokrovne moći, kao i postojanost u višegodišnjim zasadima.</s><s>Tako je između prisustva korova i debljine malča utvrđena negativna korelacija (Greenly i Takođe, ista vrsta malča postavljena u sloju iste debljine, može ispoljiti različit efekat na suzbijanje korova u različitim usevima i pri različitim meteorološkim uslovima.</s><s>Tako je primena slame u sloju od 5 cm u crnom luku, kupusu i repi redukovala ukupan broj korova za 75,1% u Litvaniji (Sinkevičienė i sar., 2009), dok je isti malč primenjen u sloju iste debljine u pitomoj nani u Južnom Banatu redukovao biomasu korova za 30% (Matković i sar., 2017), dok ovaj malč u našim preliminarnim istraživanjima nije uticao na UBK (Grafik 2).</s><s>Malč od kore bora je imao isti efekat kao i slama (Grafik 2), dok su suprotno tome Shahriari i sar. (2013) koristili koru usitnjenog drveta u sloju od 5 cm i postigli stopostotno suzbijanje korova.</s><s>Matković i sar. (2017) su postigli smanjenje biomase korova od 47,5% primenom ovog malča, dok je malč od piljevine korišćen u sloju od 5 cm redukovao biomasu korova za 57,1% u pitomoj nani (Matković i sar., 2017) i 41,7% u crnom luku (Abouziena i Radwan, 2014).</s><s>Suprotno tome, u našim preliminarnim istraživanjima primena malča od piljevine nije dovela do značajnog smanjenja UBK u poređenju sa zakorovljenom kontrolom.</s><s>Malčevi od iglica bora, kukuruzovine i kore bagrema nisu imali efekat na UBK (Grafik 2).</s><s>Suprotno tome, Skroch i sar. (1992) su utvrdili da je malč od dugih i kratkih suvih iglica primenjen u debljem sloju (9 cm) redukovao ukupan broj korova za 50%.</s><s>Suprotno svim navedenim prirodnim malčevima, pri upotrebi komposta došlo je do povećanja suve biomase korova i ukupnog broja korovskih vrsta (Matković i sar., 2017).</s><s>Ovi rezultati su saglasni sa našim rezultatima u prvoj oceni zakorovljenosti gde su vrednosti UBK bile znatno veće nego u zakorovljenoj kontroli (Grafik 2).</s><s>Ovaj stimulativan efekat malča od komposta na korove se može pripisati činjenici da veliki broj semena korova zadržava klijavost u kompostu i čini moguć potencijal za pojavu određenih vrsta u usevu Različit uticaj pojedinih malčeva na suzbijanje korova odražava se i na razlike u prinosu gajenih biljaka.</s><s>Pozitivan uticaj malčeva na prinos pitome nane su utvrdili sledeći autori: Rohloff i sar. (2005), Shahriari i sar. (2013), Matković i sar. (2016 i 2017), a povećanje prinosa je utvrđeno i u poljskoj nani prinos pitome nane u II žetvi bio je veći nego u I žetvi, što nije uobičajeno za ovu vrstu (Telci i Sahbaz, 2005; Kassahun i sar., 2011).</s><s>Izrazita suša u junu i julu mesecu, kao i povoljne vremenske prilike nakon I žetve sa obilnim padavinama u avgustu (Klimadijagram 1) mesecu (što nije karakteristično za ovaj lokalitet) su dovele do većeg prinosa u II žetvi (Grafik 4 - 7).</s><s>Takođe, veći prinos se može obrazložiti i time što je UBK bila znatno manja u periodu između dve žetve u odnosu na period do I žetve (Grafik 4 7).</s><s>Poređenjem podtretmana sa i bez uklanjanja korova u redu pitome nane utvrđene su razlike u prinosu, pri čemu je znatno veći prinos ostvaren u podtretmanu sa uklanjanja korova (Grafik 4).</s><s>Prinos pitome nane u I žetvi u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva u potretmanima sa uklanjanjem korova je varirao od 1,2 (T9) do 2,8 t ha-1 (T3), dok je u istoj žetvi u podtretmanima bez uklanjanja korova varirao od 0,3 (T1 i T2) do 0,9 t ha-1 (T5).</s><s>Takođe, velike razlike između podtretmana su primećene i u II žetvi gde je prinos u potretmanima sa uklanjanjem korova varirao od 1,8 (T2) do 4,1 t ha-1 (T3), a bez uklanjanja korova od 0,5 (T1) do 2,8 t ha-1 (T3) (Grafik 4 i 5).</s><s>Velike razlike u prinosu između pomenutih podtretmana ukazuju na to da korovi u zoni reda utiču na smanjenje prinosa (Grafik 3), pa je u daljim istraživanjima nastavljeno sa ispitivanjima efikasnosti odabranih malčeva u suzbijanju korova u pitomoj nani uz ručno uklanjanje korova u zoni reda.</s><s>Prinos sušenog nadzemnog dela pitome nane u konvencionalnom sistemu gajenja u Srbiji u proseku varira od 3 do 5 t ha-1 (Stepanović i Radanović, 2011), dok je prinos na folijama sa uklanjanjem korova u našem ogledu varirao od 3,9 t ha-1 (T1 i T9) do 6,9 t ha-1 (T3) (Grafik 4), dok je na organskim malčevima u istom podtretmanu varirao od 1,6 (T6) do 3,3 t Značajno viši prinos u odnosu na prosek u našoj državi, a i na kontrolu gde su korovi redovno uklanjani (K1), dobijen je korišćenjem PE sivo-crne folije sa uklanjanjem korova (u zoni reda) u obe žetve, dok je prinos u tretmanima sa primenom svih ostalih sintetičkih bio na nivou prinosa u K1 (Grafik 4).</s><s>Takođe, Awodoyin i sar. (2007) su dobili veći prinos paradajza korišćenjem PE sivo-crne folije nego u kontroli koja je ručno plevljena, dok su Radanović i sar. (2007) utvrdili povećanje prinosa cvetova planinske lekovite vrste arnike kada se gaji na PE sivo-crnoj foliji.</s><s>Dalje, možemo zaključiti da se ljudski rad na polju može zameniti primenom sintetičke sivo-crne folije u određenim usevima/zasadima, pri čemu iskustvo iz naših preliminarnih istraživanja ukazuje da se u pitomoj nani posađenoj u jesen otvori kroz koje ona niče moraju opleviti bar dva puta u toku proleća.</s><s>Isti trend (prinosi veći u II nego u I žetvi; prinosi veći u podtretmanima sa uklanjanjem korova nego u podtretnanima bez uklanjanja korova) u smislu efekata malčeva na prinos je zabeležen i pri primeni organskih malčeva (Grafik 6 i 7).</s><s>Posmatrajući obe žetve u ovim podtretmanima, izdvojili su se malčevi od piljevine bagrema i iglica crnog bora kao pogodni za gajenje pitome nane.</s><s>Dobijeni prinosi u ovim tretmanima u varijanti sa uklanjanjem korova su bili 3,2 (T8) i 3,3 t ha-1 (T10) (Grafik 6), što se podudara sa prosekom pri konvencionalnom sistemu gajenja (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Važno je istaći da korišćenje organskih malčeva nema negativnih efekata na životnu sredinu, kao i da je dobijena lekovita sirovina apsolutno bezbedna za ljudsku upotrebu.</s><s>Ispitivanje različitih sintetičkih i organskih malčeva u suzbijanju korova u pitomoj nani zasnovanoj u jesenjem roku, na području južnog Banata, u uslovima suvog ratarenja je pokazalo da svi malčevi izuzev komposta suzbijaju korove i imaju pozitivan efekat na prinos.</s><s>Međutim, nisu svi podjednakog nivoa efikasnosti.</s><s>Od sintetičkih malčeva najbolji efekat na prinos su ispoljile sivo-crna folija i agrotestilna crna folija, a od organskih piljevina bagrema i iglice crnog bora.</s><s>5. 2. Efekat malčeva na korove</s> <s>Sintetički malčevi su u potpunosti suzbili korove, a tretmanima sa primenom organskih malčeva se ukupan broj korovskih vrsta razlikovao u zavisnosti od zastupljenosti, eksperimentalne godine i ocene, pri čemu su BR i BM nekih vrsta redukovane, dok na neke ovi malčevi nisu imali uticaja.</s><s>Na organskim malčevima u 2016. godini je zabeleženo 13 vrsta, dok je u 2017. godini bilo 10 (Tabela 10).</s><s>Najveći broj vrsta u 2016. godini je iz familija Poaceae i Asteraceae, što je saglasno istraživanjima Brdar-Jokanović i sar. (2017) gde je najveći broj korovskih vrsta bio iz familije Asteraceae, takođe u zasadu pitome nane.</s><s>U našim istraživanjima u 2017. godini najveći broj vrsta je iz familije Poaceae.</s><s>U 2016. godini najbrojnije vrste su bile A. fatua i S. glauca, a u 2017.</s><s>A. fatua i S. verticillata, nasuprot prethodnim istraživanjima u pitomoj nani u Vojvodini gde ove vrste nisu bile zabeležene (Brdar-Jokanović i sar., 2017).</s><s>Karkanis i sar. (2017) su u zasadu pitome nane utvrdili da preovlađuje Avena sterilis, kao i to da su broj i biomasa jednogodišnjih korova znatno smanjeni u drugoj godini uzgajanja pitome nane na istom lokalitetu.</s><s>Osim toga, oni ističu problem višegodišnjih korova (čije nehemijsko suzbijanje je znatno teže) u drugoj godini.</s><s>Prema Jäck i sar. (2017), vrsta A. fatua je dobro poznata kao uzrok gubitaka prinosa u poljoprivredi.</s><s>Slično je potvrđeno u pitomoj nani, gde je biomasa ovog korova je u negativnoj korelaciji sa prinosom (Stougaard, 1997).</s><s>Stoga se svako smanjenje ove vrste smatra veoma korisnim, što je u našem istraživanju u obe eksperimentalne godine postignuto upotrebom obe sintetičke folije.</s><s>Pored ove vrste koja u velikoj meri može da utiče na smanjenje prinosa, treba izbegavati sadnju pitome nane na lokalitetima na kojima su u velikom broju prisutne vrste C. arvensis i S. halepense, kao veoma problematični višegodišnji korovi (Karkanis i sar., 2017).</s><s>Ovaj problem može biti rešen korišćenjem sintetičkih malčeva koji su u potpunosti suzbili korove u našem istraživanju, na šta takođe ukazuje Skroch i sar. (1992) koji su utvrdili da sintetičke folije značajno smanjuju brojnost korova.</s><s>Takođe, u našem radu malč piljevine bagrema je u potpunosti suzbio vrstu S. halepense u obe godine, nasuprot istraživanju Teasdale i Mohler (1993) koji su ukazali na slabu efikasnost nekoliko organskih malčeva u suzbijanju višegodišnjih vrsta.</s><s>Jedan od mogućih razloga slabe efikasnosti organskih malčeva za ove vrste korova su njihovi rizomi, koji imaju jako veliku moć regeneracije i u kojima skladište hranljive materije, koje im daju energiju da probiju slojeve organskih malčeva (Tu i sar., 2001).</s><s>U našem radu, malč piljevine bagrema je efikasno suzbio i vrstu C. arvensis, koja je zabeležena u maloj brojnosti samo u 2016. godini u II oceni.</s><s>Pored navedenih vrsta, Vrbničanin i sar. (2000, 2007) su utvrdili da su A. repens, C. arvense, Erigeron canadensis, L. serriola, Polygonum lapathifolium i R. crispus najčešće prisutne i brojne vrste u lekovitom bilju.</s><s>Nasuprot ovim istraživanjima a slično našem, Carrubbe (2017) nije utvrdio tipične vrste korova u gajenom lekovitom bilju na više različitih lokaliteta, ali je istakao da je većina vrsta bila jednogodišnja i od već spomenutih širokorasprostranjenih vrsta ističe C. arvensis i C. album, čije prisustvo je potvrđeno i u našem istraživanju.</s><s>Naime, sintetički malčevi su u potpunosti suzbili pomenute vrste, a efekat organskih malčeva je varirao za vrstu C. arvensis, dok je C. album suzbijena u potpunosti u obe godine.</s><s>Takođe, Massucati i Köpke (2014) su utvrdili da je malč od slame suzbio C. album.</s><s>To je posebno značajno ako se ima u vidu da je ovu vrstu teško hemijski suzbiti zbog epikutikulatnih voskova koji otežavaju usvajanje herbicida preko lista (Burghardt i sar., 2006; Vranjes, 2019).</s><s>Pored toga, efikasnost sintetičkih malčeva tokom celog vegetacionog perioda pitome nane je ostala nepromenjena, nasuprot organskim malčevima koje pojedini korovi vremenom uspevaju da probiju.</s><s>Tako npr. organski malč je uspeo da smanji brojnost C. album u trajanju od samo tri nedelje u usevu paradajza (Anzalone i sar., 2010).</s><s>Iako su Abouziena i Radvan (2015) utvrdili povećanje biomase C. album u usevu luka nakon primene malča od piljevine, što se može objasniti njenim alelopatskim delovanjem (Saha i sar., 2018).</s><s>Takav efekat piljevine Abouziena i Radvan (2015) su pripisali nedovoljnoj debljini sloja postavljenog malča.</s><s>Pojedini korovi (C. intybus, D. carota, S. glauca) u našim ogledima su se javili samo u tretmanima sa primenom organskih malčeva, dok je njihovo prisustvo izostalo u zakorovljenoj kontroli, ili je njihova brojnost bila veća u ovim tretmanima nego u kontroli, što se može pripisati robusnom habitusu nekih vrsta kao što su V. phlomoides, L. serriola i R. crispus, koje imaju izraženu konkurentske sposobnosti i samim tim mogu da uguše neke manje kompetitivne vrste u kontroli.</s><s>Saglasno očekivanjima, velika brojnost vrste ne podrazumeva i visoku biomasu korova, pa su se tako određene vrste izdvojile sa visokom biomasom a malom brojnošću po jedinici površine.</s><s>Pored pomenute A. fatua koja se izdvojila i visokom brojnošću i pojedinačnom biomasom, u I oceni su zabeležene još i vrste C. recutita, C. orientalis, L. serriola, P. hieracioides i V. phlomoides.</s><s>U istraživanjima drugih autora u lekovitom bilju su takođe izdvojile vrste C. recutita i L. serriola (Vrbničanin i sar., 2007; Brdar-Jokanović i sar., 2017).</s><s>U II oceni, pored pomenutih izdvaja se i P. aviculare, ranoprolećna, jednogodišnja vrsta, koja cveta i plodonosi od maja meseca (Vrbničanin i Šinžar, 2003) pa se pretpostavlja da je seme uspelo da proklija kroz malč od iglica, saglasno rezultatima prethodnih istraživača (Sinkevičienė i sar., 2009).</s><s>Sinkevičienė i sar. (2009) su utvrdili da je ranoprolećna, jednogodišnja vrsta Poa annua uspela da donese seme i ponovo nikne kroz organski malč u drugom delu Efekat malčeva na smanjenje ukupne biomasu korova u lekovitom bilju su utvrdili Carrubba i Militello (2013), što je potvrđeno i u našem istraživanju.</s><s>Svi malčevi su redukovali UBK u odnosu na K3, pri čemu je redukcija postignuta sintetičkim malčevima bila značajno veća u odnosu na organske.</s><s>U dve uzastopne godine, ukupna suva biomasa korova u kontroli bez uklanjanja korova bila je u proseku 3,1 puta veća u I oceni u odnosu na II ocenu, što je uobičajeno za date agroekološke uslove (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Razlike između ocena u redukciji UBK u tretmanima sa organskim malčevima, kao i u K3, mogu se objasniti visokom brojnošću i biomasom A. fatua; u okviru organskih malčeva procenat BM A. fatua u dok u II oceni ova vrsta nije zabeležena (Tabela 11 i 12; Grafik 8).</s><s>Razlike između ocena u tretmanima sa primenom sintetičkih malčeva nisu postojale, pošto su oni u potpunosti suzbili korove, što je potvrđeno i od strane drugih autora (Hoeberechts i sar.</s><s>2004; Shahriari i sar., 2013; Splawski i sar., 2016; Matković i sar., 2017).</s><s>Visoku efikasnost (≥ 90%) i redukciju suve biomase korova su zabeležili i Fontana i sar. (2006) korišćenjem PP folije u lekovitom bilju, kao i Anzalone i sar. (2010) i Cirujeda i sar. (2012).</s><s>Na pozitivne efekte upotrebe sintetičkih malčeva u gajenju lekovitog bilja ukazuju i drugi autori (Radanović i sar., 2007, 2016), s tim što fokus stavljaju samo na prinos useva bez istraživanja njihovih efekata na korove.</s><s>Redukcija UBK u našem radu primenom organskih malčeva je takođe bila značajna, što je potvrđeno i od strane više autora koji su utvrdili redukciju ukupne biomase korova od oko 50% (Abouziena i Radwan, 2014; Matković i sar., 2017).</s><s>Međutim, niža efikasnost ovih malčeva obično se pripisuje njihovoj strukturi i nestabilnosti na površini zemljišta (Pupaliene i sar., 2015).</s><s>Narušen sloj postavljenog malča organskog porekla omogućava prodiranje sunčeve svetlosti i klijanje korova (Unger, 1978), dodatno umanjujući njihovu kontrolu.</s><s>Pošto je u slučaju organskih malčeva debljina sloja takođe važna (Arentoft i sar., 2013; Pakdel i sar., 2013), mogućnost smanjenja UBK malčem proporcionalna je fizičkoj barijeri koju pruža.</s><s>S obzirom da je debljina oba korišćena organska malča u ovom istraživanju bila identična, manja efikasnost iglica koja se ogleda u većoj UBK (Grafik 8) pripisuje se njegovoj rasutoj strukturi i neujednačenosti na površini zemljišta.</s><s>Svakako se ne sme zanemariti efekat vremena proteklog od primene malča na njegovu efikasnost.</s><s>Naime, redukcija UBK može da raste pod uticajem organskih malčeva kako vreme prolazi.</s><s>Tako je redukcija UBK 45 dana nakon postavke malča od piljevine bila 28,5%, a nakon 75 dana 41,7% (Abouziena i Radwan, 2014), što se može povezati i sa otpuštanjem alelohemikalija iz organskih malčeva, koje mogu delovati na klijanje i rast korova (Saha i sar., 2018).</s><s>Takođe, Duryea i sar. (1999) su utvrdili da organski malčevi poput kore bora, čempresa, eukaliptusa i iglica bora u vodi oslobađaju hemikalije koje utiču na klijanje semena salate, a ukazuju da samim tim ove materije mogu uticati i na klijanje nekih vrsta korova.</s><s>Tako su u našem radu, iglice bora redukovale UBK, koja je varirala oko 30%, a jedini izuzetak je zabeležen u II oceni 2017. godine gde je redukcija bila 66,7%.</s><s>Saglasno našim rezultatima, Matković i sar. (2017) su korstili ovu vrstu malča u sloju iste debljine pri čemu je utvrđena redukcija UBK od 32,0%.</s><s>Osim toga, i drugi autori su utvrdili da iglice bora redukuju brojnost korova (Skroch i sar., 1992, Broschat, 2007).</s><s>5. 3. Efekat malčeva na pitomu nanu</s> <s>Slično kao i u drugim zemljama jugoistočne Evrope, vegetacioni period pitome nane u agroekološkim uslovima Srbije traje oko šest meseci i u tom periodu su moguće dve žetve (Matković i sar., 2016; Fejer i sar., 2017), pri čemu vreme žetve utiče na prinos.</s><s>I u našem istraživanju vreme žetve je uticalo na prinos, tako što je prinos u I žetvi bio viši nego u II, što je inače i karakteristično za pitomu nanu (Telci i Sahbaz, 2005; Kassahun i sar., 2011; Azizi i sar., 2015).</s><s>Takođe, u različitim godinama na istoj lokaciji se mogu postići različiti prinosi pri istovetnoj tehnologiji proizvodnje ukoliko se razlikuju meteorološki uslovi, što je potvrđeno i u našim ogledima.</s><s>Razlike u prinosu između godina uvrđene su i u drugim istraživanjima (Kassahun i sar., 2011).</s><s>Kassahun i sar. (2011) su utvrdili najviši prinos svežeg lista pitome nane (10,0 t ha-1) i etarskog ulja (17,9 kg ha-1) u prvoj žetvi, 120 dana nakon sadnje stolona.</s><s>Takođe, istraživanja ukazuju na povećanje prinosa usled primene sintetičkih (Rohloff i sar., 2005) i organskih malčeva (Rohloff i sar., 2005; Shahriari i sar., 2013), što je potvrđeno i u našim istraživanjima, posebno u slučaju primene sintetičkih malčeva.</s><s>Prema Stepanović i Radanović (2011), u konvencionalnom sistemu gajenja pitome nane u Srbiji prinos osušenog nadzemnog dela varira u proseku od 3 do 5 t ha-1, dok je ostvareni prinos na sintetičkim folijama u našem ogledu iz 2016. godine bio iznad proseka; na agrotekstilnoj crnoj foliji 5,5 t ha-1, a na sivoj 4,7 t ha-1.</s><s>U 2017. godini, prinosi su bili znatno nižu u odnosu na 2016. godinu, a glavni razlog tome su bile izrazite suše tokom intenzivnog porasta pitome nane (Klimadijagram 3).</s><s>Shahriari i sar. (2013) su utvrdili da prinos pitome nene gajene u sušnim predelima zavisi od količine padavina i navodnjavanja, jer biljke imaju veliku potrebu za vodom, kao i da se potrebe za navodnjavanjem drastično smanjuju pri upotrebi malča, obzirom da se na taj način čuva vlaga u površinskom sloju zemljišta.</s><s>Slično, Mitchell i Yang (1998) su utvrdili da navodnjavanje zasada različitih vrsta roda Mentha dovodi do povećanja prinosa biomase i etarskog ulja.</s><s>Tako su prinosi dobijeni u svim tretmanima sa primenom malčeva, u sušnoj (2017.) godini bili ispod proseka za konvencionalno gajenje ove biljne vrste (Stepanović i Radanović, 2011) ali i značajno viši u odnosu na kontrolu bez uklanjanja korova (Grafik 9).</s><s>U obe godine, ukupan prinos je bio oko 3,3 puta veći u poređenju sa kontrolom u kojoj korovi nisu uklanjani.</s><s>Odatle sledi opšti zaključak da su sintetičke folije prihvatljiva opcija za unapređenje proizvodnje pitome nane.</s><s>Rezultati naših istraživanja se podudaraju sa rezultatima Awodoyin i sar. (2007) koji su dobili veći prinos paradajza korišćenjem sive folije u poređenju sa prinosom iz nezakorovljene kontrole.</s><s>Iako je prinos pitome nane u tretmanima sa primenom organskih malčeva bio značajno manji nego u tertmanima sa sintetičkim malčevima i nezakorovljenoj kontroli, mala razlika je utvrđena između ova dva korišćena organska malča.</s><s>U obe godine, prinosi pitome nane dobijeni bili su za oko 55% niži u poređenju sa nezakorovljenom kontrolom i za oko 35% viši od zakorovljene kontorle u 2016., dok je u 2017. prinos u K3 bio vrlo nizak (0,1 t ha-1) pa je samim tim prinos pitome nane bio visi za oko 90%.</s><s>Primena malča od piljevine je uticala na povećanje prinosa nane u odnosu na zakorovljenu kontrolu, pri čemu je prinos za 30% viši nego u zakorovljenoj kontroli u I žetvi 2016., i za Efekat malča od iglica bora takođe je bio pozitivan, i ostvareni su u I žetvi 2016. za oko 35% a u II žetvi za oko 45% viši prinosi u poređenju sa kontrolom gde korovi nisu uklanjani.</s><s>Nakon primene organskih malčeva, utvrđeni su veći prinosi i poboljšanje uslova proizvodnje kako poljske (Ram i Kumar, Udeo lista, cveta i stabla je bitan parametar u proizvodnji lekovitog bilja (Nastovski, 2005; Brar i sar., 2014).</s><s>Kod pitome nane je posebno važan udeo lista u ukupnom prinosu s obzirom da je upravo list biljke u cvetu glavna sirovina u proizvodnji pitome nane (Darre i sar., 2004; Singh i Saini, 2008; Karkanis i sar., 2017), a u takvoj sirovini i sadržaj etarkog ulja (Aflatuni, 2005; Guenther, 1949).</s><s>Pokazalo se da je količina lisne mase kod pitome nane u pozitivnoj korelaciji sa sadržajem etarskog ulja (Brar i sar., 2014).</s><s>U našim ogledima, malčevi su pozitivno uticali na prinos lista sa cvetom (Tabela 15).</s><s>Dvogodišnja istraživanja su pokazala da je odnos S prema L+C bio bolji u 2017. godini iako je prinos zbog suše bio znatno manji.</s><s>Ukoliko uporedimo odnos S : L+C između organskih i sintetičkih malčeva, nezavisno od žetvi, uvek je udeo L+C u odnosu na S u slučaju primene sintetičkih malčeva viši nego u slučaju primene organskih.</s><s>Posebno je ovaj udeo bio veći na sivoj foliji.</s><s>Izuzetak je odnos navedenih biljnih delova u tretmanu sa piljevinom u II žetvi u 2017. godini (S : L+C - 1 : 3).</s><s>Razlog tome može biti to što su korovi između dve žetve bili znatno manje zastupljeni kao i to što se pinos pitome nane na piljevini nije razlikovao od prinosa na sintetičkim folijama u II žetvi 2017.</s><s>Saglasno očekivanjima, odnos L+C i S je bio povoljniji u II žetvi jer je i zastupljenost korova bila niža.</s><s>Aflatuni (2005) je utvrdio da je porast međurednog razmaka (sa 10, 20 i 30 cm x 50 cm) u pitomoj nani doveo do porasta odnosa L i S u korist većeg prinosa lista.</s><s>Razlog tome može biti upravo to što su biljke tokom razvoja imale na raspolaganju više svetlosti.</s><s>Brar i sar. (2014) ističu da nedovoljno svetost dovodi do smanjenja lisne mase, s tim što su ovi autori pratili efekat odložene berbe kod poljske nane (M. arvensis) pretpostavljajući da se lisna masa smanjuje zbog žbunastog habitusa same biljke.</s><s>Usled takvog habitusa do listova na donjim granama ne dolazi svetlost pri odloženoj berbi, što kasnije prouzrokuje njihovo venjenje i opadanje (Kassahun i sar., 2011), čime se ujedno menja i odnos lista i stabla u ukupnom prinosu.</s><s>Takođe i Solomon i Beemnet (2011) su utvrdili trend smanjenja odnosa lista i stabla odlaganjem žetve kod divlje nane (M. spicata).</s><s>5. 3. 2. Kvalitet biljne sirovine</s> <s>Sadržaj i hemijski kvalitet etarskog ulja pitome nane važni su parametri kvaliteta biljne sirovine.</s><s>Literaturni navodi ukazuju da sadržaj ulja zavisi od prinosa biljne mase, tj da sa porastom prinosa raste i sadržaj ulja u njemu (Sharma i Tyagi, 1991; Rohloff i sar., 2005; Brar i sar., 2014).</s><s>Saglasno tome, u našim istraživanjima sadržaj etarskog ulja pitome nane u 2016. godini je bio veći u odnosu na onaj iz 2017., kao što su i prinosi nane bili veći u 2016. godini u odnosu na 2017.</s><s>U tretmanima sa primenom malčeva opseg variranja sadržaja etarskog ulja gajene pitome nane u I odgovaraju kriterijumima istaknutim u WHO monografiji (Anonymus, 2010) i Evropskoj Farmakopeji (Ph.</s><s>Eur 3.).</s><s>Primena malčeva je uticala na sadržaj ulja tako što je najviši sadržaj u I žetvi u 2016. godini bio zabeležen na sivo-crnoj sintetičkoj foliji, a u 2017. godini na malču od borovih iglica, dok je u II žetvi, najviši sadržaj ulja u obe godine bio na sivoj sintetičkoj foliji.</s><s>I rezultati drugih istraživača potvrđuju efekat malčeva na sadržaj etarskog ulja pitome nane (Shahriari, 2011; Shahriari i sar., 2013; Azizi i sar., 2015), što je zabeleženo i kod poljske nane (Brar i sar., 2014; Brar, 2018).</s><s>Organski malč od kore drveta i sintetička crna folije pozitivno utiču na sadržaj ulja pitome nane, pri čemu se izraženije delovanje ispoljilo pri primeni organskog malča (Shahriari i sar., 2013; Azizi i sar., 2015).</s><s>Nasuprot ovim istraživanjima, a slično našim, Shahriari i sar. (2011) nisu utvrdili pozitivan efekat crne sintetičke folije i organskog malča od kore drveta na sadržaj ulja pitome nane.</s><s>Azizi sa sar. (2015) su utvrdili viši sadržaj ulja u I žetvi, što je bilo kao i u našem istraživanju u 2017. godini.</s><s>Razlog tome su nepovoljne vremenske prilike (izrazita suša) tokom 2017. godine.</s><s>Takođe, istraživanja Azizi i sar. (2015) su sprovedena u agroekološkim uslovima Irana u kojima visoke temperature u gajenju pitome nane podrazumevaju navodnjavanje.</s><s>Inače, istraživači koji su ispitivali uticaj malčeva na sadržaj etarskog ulja pitome nane nedvosmisleno potvrđuju da je sadržaj ulja najniži u zakorovljenoj kontroli (Shahriari i sar., 2013; Azizi i sar., 2015), što je potvrđeno i u našim, dvogodišnjim istraživanjima.</s><s>Izuzetak je II žetva 2017., gde je najniži sadržaj ulja zabeležen na piljevini mada prosečna vrednost nije odstupala od zakorovljene kontrole.</s><s>Redukcija sadržaja ulja u zakorovljenoj kontroli u odnosu na sadržaj u nezakorovljenoj kontroli 21,7%.</s><s>Slično, ali u slučaju poljske nane, Kothari i sar. (1991) su utvrdili znatno veću redukciju sadržaja ulja (u I žetvi 74,4% i u II 70,0%) pod uticajem korova, kao i Singh i Saini (2008) kod kojih je redukcija bila 35,7%.</s><s>Svakako, primena malčeva usled toga što redukuje zakorovljenost dovela je do povećanja etarskog ulja u odnosu na zakorovljenu kontrolu.</s><s>Suprotno navedenom, korovi mogu uticati na povećanje sadržaja etarskog ulja obzirom da stvaraju uslove koji su stresni za gajenu biljku (Carruba, 2017).</s><s>Singh i Saini (2008) su utvrdili za 12,3% viši sadržaj etarskog ulja kod vrsta iz roda Mentha u prisustvu korova ali su prinosi gajene biljke bili drastično niži, što u krajnjem ishodu za posledicu ima niže prinose i biljne sirovine i etarskog ulja.</s><s>Sarrou i sar (2016) su utvrdili da nema razlike u sadržaju ulja između bosiljka gajenog bez uklanjanja korova i gajenog uz primenu malčeva.</s><s>Dobijene rezultate su obrazložili time da je biljka ubrzala stvaranje sekundarnih metabolita kako bi opstala u borbi sa korovima.</s><s>Za ocenu kvaliteta etarskog ulja pitome nane gajene u našim ogledima izdvojeno je ukupno osam najzastupljenijih komponenti: mentol, menton, mentofuran, 1,8-cineol, pulegon, mentil acetat, β-kariofilen i limonen).</s><s>Od navedenih komponenti, opseg variranja za sedam komponenti (sve osim 1,8-cineola) je preciziran ISO standardom koji propisuje kvalitet ovog ulja (ISO 856: 2006) dok WHO monografija (Anonymus, 2010) od navedenih precizirano propisuje sledećih šest: mentol, menton, 1,8–cineol, limonen i mentofuran.</s> <s>Tasić i Krivokuća-Đokić (1998) kao ključne za ocenu komercijalnog kvaliteta ulja pitome nane izdvajaju samo četiri komponente (mentol, menton, mentofuran i mentil acetat) i ističu da se smatra da je ovo ulje dobrog kvaliteta ukoliko ima minimum 40% mentola, maximum 3% mentofurana i 5 – 8% mentil acetata ali da je sam miris ulja jako važan.</s><s>S tim u vezi, u našem istraživanju u II žetvi 2017., u svim tretmanima sa primenom malčeva (osim u tretmanu sa borovim iglicama), sadržaj najzastupljenije komponente, mentola je bio iznad 40%, dok je u obe žetve 2016., kao i u I žetvi 2017. sadržaj ove komponente bio ispod 40%.</s><s>Zatim se može konstatovati da je primena malča uticala na odstupanje sadržaja mentola od preporuka za kvalitet ulja pitome nane gajene u agroekološkim uslovima južnog Banata (Tasić i Krivokuća-Djokić, 1998).</s><s>Što se tiče prethodno već pomenuta dva međunarodna propisa (ISO 856: 2006 i WHO monografija) koji definišu opseg variranja karakterističnih komponenti prisutnih u etarskom ulju pitome nane, u tretmanima sa primenom malčeva u 2016. godini, opseg variranja mentola je bio od 26,9% do 34,3%, dok je u kontrolama bio nešto viši (37,1% u K3 i 35,3% u K1), a u tretmanima u 2017., opseg variranja je bio se zanemari činjenica da je sadržaj mentola uglavnom bio bliži donjim granicama oba propisa (30 – 55% WHO monografija, odnosno 32 – 49% ISO 856), a često i ispod granice (u svim tretmanima II žetve 2016., i u tretmanu sa piljevinom u I žetvi 2017.) Opseg variranja sadržaja mentona u etarskom ulju pitome nane, u svim tretmanima u II žetvi 2016., skladu sa oba propisa (14-32% WHO monografija, odnosno 13 - 28% ISO 856), izuzev u već pomenutoj II žetvi 2016., gde je u svim tretmanima sa malčevima bio iznad propisa ISO standarda, kao i u tratmanu sa borovim iglicama (28,7%) i sa sintetičkom agrotekstilnom crnom folijom (30,3%) u I žetvi 2017., gde je bio iznad gornje granice.</s><s>Ipak, u II žetvi 2017., u tretmanima sa malčevima, sadržaj mentona bio je ispod propisane granice, dok je sadržaj mentola bio iznad.</s><s>Saglasno navedenim međunarodnim propisima koji se odnose na hemijski kvalitet etarskog ulja pitome nane, rezultati istraživanja u nekim drugim zemljama nedvosmisleno ukazuju da su glavne komponente ulja nane mentol i menton, pri čemu bi sadržaj mentola trebalo da bude viši od sadržaja mentona.</s><s>Ipak, neka istraživanja ukazuju da sadržaj mentona ponekad može biti i iznad sadržaja mentola.</s><s>Naime, u ulju pitome nane gajene u Turskoj sadržaj mentona je bio 44,1% a mentola 29,5% (Andoğan i našim istraživanjima, prosečne vrednosti sadržaja mentola su bile veće u I nego u II žetvi 2016. godine, dok je kod mentona bilo upravo obrnuto (Tabela 23 i 25).</s><s>Negativna korelacija između sadržaja ove dve komponente je utvrđena i u drugim istraživanjima koja su se bavila hemijskim kvalitetom etarskog ulja pitome nane, gajene kako u našem podneblju (Dražić i Ristić, 2000) tako i u drugačijim agroekološkim uslovima (Andoğan i sar., 2002; Derwich i sar., 2010).</s><s>Suprotno, ako uporedimo prosečan sadržaj mentola i mentona u našim istraživanjima iz 2017. godine, sadržaj mentola je uvek bio veći od mentona, s tim što je razlika bila izraženija u II žetvi u odnosu na I žetvu (Tabela 24 i 26), izuzev tretmana sa borovim iglicama u I žetvi, gde su sadržaji pomenute dve komponente bili izjednačeni.</s><s>Slično, i Radanović i sar. žetva: 8,1%) u obe žetve, a takođe je bila utvrđena i veća razlika između ove dve komponente u II u odnosu na I žetvu.</s> <s>Nasuprot našim istraživanjima, postoje istraživanja u kojima je ispitivan uticaj malčeva na sadržaj etarskog ulja pitome nane ali nije praćen uticaj na njegov hemijski sastav (Shahriari i sar., 2011; Shahriari i sar., 2013; Azizi i sar., 2015).</s><s>Što se tiče uticaja na pojedinačne komponente u ulju pitome nane, u našem istraživanjima malčevi nisu uticali na sadržaj mentola ali jesu na sadržaj mentona, dok je efekat malča na ostale zastupljenije komponente ulja bio raznolik.</s><s>Nasuprot našim istraživanjima, pri korišćenju organskog malča od šećerne trske u poljskoj nani je utvrđeno povećanje sadržaja mentola u obe žetve (Ram i sar., 2006; Saxena i Singh, 1995).</s><s>Kako na hemijski sastav ulja utiče i lokalitet na kom se biljke gaje (Derwich i sar., 2010), ne čudi podatak da je sličan hemijski sastav ulja dobijen iz pitome nane gajene na istom lokalitetu gde je gajena i pitoma nana u našem istraživanju.</s><s>Tako, kod Tasića i Krivokuće-Đokić (1998) sadržaj mentola je bio 36,4% a mentona 12,3% a kod Dražića i Ristića (2000) sadržaj mentola je bio 39,3% a mentona 15,2%.</s><s>Slično rezultatima iz naših istraživanja iz 2017. godine, gde je u II žetvi sadržaj mentola u tretmanima sa primenom malča varirao u opsegu 39,7 - 43,7%, a u I žetvi bio niži i varirao je u opsegu od 28,3 - 32,5%, u istraživanju Radanovića i sar. (1999), sadržaj mentola u II žetvi bio je veći (37,8%) od onoga u I žetvi (33,8%).</s><s>Nasuprot tome, u 2016. godini veće vrednosti sadržaja mentola su utvrđene u tretmanima sa primenom malča u I žetvi (32,7 - 34,3%) u poređenju sa onima iz II žetve (26,9 - 29,5%).</s><s>Sve u svemu, razlike u rezultatima između dve proizvodne godine mogu se pripisati razlikama u meteorološkim prilikama u date dve godine, o čemu je već bilo reči, a do sličnih zaključaka su došli i drugi istraživači koji su proučavali upravo uticaj godine na hemijski sastav ulja pitome nane Što se tiče sadržaja ostalih šest najzastupljenijih komponenti ulja, koje su izdvojene iz pitome nane u našim istraživanjima, dokazano je da su u I žetvi malčevi ispoljili uticaj na njihov sadržja u poređenju sa zakorovljenom kontrolom.</s><s>Primena sintetičke folije dovela je do povećanja sadržaja mentofurana i pulegona u etarskom ulju u obe proizvodne godine (Tabela 23 i 24), kao i limonena u 2017. godini (Tabela 24).</s><s>Primena agrotekstilne crne folije rezultirala je smanjenjem sadržaja 1,8 – cineola i limonena u etarskom ulju iz 2016., dok je primena sivo-crne folije rezultirala smanjenjem sadržaja β-kariofilena u 2017.</s><s>Sadržaj mentofurana i pulegona je značajno povećan i u slučaju primene organskih malčeva u 2017., dok je u istoj proizvodnoj godini primena malča od borovih iglica rezultirala povećanjem sadržajima 1,8 – cineola i limonena (Tabela 24).</s><s>Slično našim rezultatima, i Radanović i sar. (1999) su utvrdili visok nivo zastupljenosti mentofurana (I žetva: 10,8%; II žetva: 17,4%) u ulju pitome nane iste sorte, pri čemu je taj nivo bio iznad granica pomenutih međunarodnih propisa.</s><s>Takođe, Piccaglia i sar. (1993) su utvrdili visok sadržaj mentofurana (21,3%) u ulju iz kasne II žetve.</s><s>Nasuprot pomenutim visokim sadržajima mentofurana u ulju pitome nane, Tasić i Krivokuća-Đokić (1998) su utvrdili nizak sadržaj ove komponente (3,7%) u ulju iste sorte gajene na istom lokalitetu na kome su realizovani ogledi za potrebe ove disertacije.</s> <s>Primena organskih malčeva dovela je do smanjenja nekih komponenti ulja nane u I žetvi 2016. godine.</s><s>Tako je malč od iglica umanjio sadržaj mentil acetata, što je potvrđeno i u istraživanju Radanović i sar. (1999) u kome je učešće metil acetata u ulju iz I žetve bilo na sličnom nivou kao i u našim istraživanjima (3,7%) (Tabela 23).</s><s>Opseg variranja mentil acetata u II žetvi pitome nane u 2017. godini (Piccaglia i sar., 1993; Radanović i sar., 1999).</s><s>Radanović i sar. (1999) su u II žetvi utvrdili skoro duplo viši sadržaj mentil acetata (22,6%) u odnosu na naše rezultate.</s><s>Prema WHO monografiji (Anonymus, 2010) i ISO standardu (ISO 856: 2006), u obe žetve obe godine samo su β-kariofilen i limonen komponente koje su bile u dozvoljenom opsegu variranja, dok je mentofuran bio iznad granice (ali samo u 2017.) a 1,8 – cineol ispod granice.</s><s>Sličan, ali nešto niži sadržaj 1,8 – cineola (5,6%) utvrdili su i Soković i sar. (2009).</s><s>Opseg variranja pulegona prema ISO 856 je od 0,5 - 3%.</s><s>U poređenju sa tim, u našim istraživanjima su u ulju pitome nane gajene uz primenu malčeva, u I žetvi 2016. godine dobijene više od propisanih vrednosti (6,5 - 7,2%) ,dok su u II žetvi 2017. dobijene vrednosti niže od propisanih (0,1 5. 3. 3. Relativni sadržaj hlorofila u listu Intenzitet ozelenelosti (zelene boje) listova ukazuje na sadržaj hlorofila u listu (Ngouajio i sar., 2008).</s><s>Suv list pitome nane (Mentha piperita folium) se u WHO monografiji (Anonymus, 2010) opisuje kao komercijalni preparat koji može biti zelene do zelenosmeđe boje, u odnosu na zahteve tržišta.</s><s>Na intenzitet ozelenelosti listova mogu da utiču korovi (Karkanis i sar., 2017), pa je i ovaj parametar meren u našem radu kao dopunski pokazatelj kvaliteta.</s><s>Karkanis i saradnici (2017) su utvrdili da se sa porastom broja i biomase korova smanjio relativni sadržaj hlorofila u listu, što je potvrđeno i u našem radu gde je najveća redukcija relativnog sadržaja hlorofila zabeležena u kontroli gde korovi nisu uklanjani (Grafik 11).</s><s>U odnosu na ovu kontrolu, svi korišćeni malčevi su u obe godine i obe žetve imali blagu redukciju sadržaja hlorofila u listu pitome nane, usled toga što su smanjili zakorovljenost.</s><s>Redukcija u tretmanima sa primenom malča je bila manja nego redukcija koju su prouzrokovali korovi u zakorovljenoj kontroli.</s><s>Najmanja redukcija sadržaja hlorofila je zabeležena pri korišćenju sintetičkih malčeva i organskog T10, što je potvrđeno i od strane drugih autora (Kaya i sar., 2005; Ghosh i sar., 2006; Ashrafuzzaman i sar., 2011; Jasim i sar., 2013).</s><s>U odnosu na kontrolu gde su korovi redovno uklanjani, primenjeni malčevi su uglavnom doveli do blage redukciju u sadržaju hlorofila u obe godine (0,5% (T5) do 6,5% (T10)), osim u I žetvi 2017. kada su sintetički malčevi i iglice bora ispoljile blagi stimulativni efekat, gde je sadržaj Ashrafuzzaman i sar. (2011) su utvrdili stimulativni efekat PE crne folije na ukupni sadržaj hlorofila, koja je dovela do uvećanja njegovog sadržaja za 31,2% u odnosu na sadržaj u listovima biljaka koje su gajenje na zemljištu na kome nije bilo primene malčeva, dok su Jasim i sar. (2013) su utvrdili uvećanje sadržaja hlorofila za 41,2% pod uticajem iste folije.</s><s>Ghosh i sar. (2006) su ustanovili da je sadržaj hlorofila u listovima biljaka gajenih na PE crnoj foliji takođe bio znatno viši.</s><s>Nasuprot tome, u našem radu u II žetvi u obe godine, efekat piljevine na relativni sadržaj hlorofila u listu nije potvrđen.</s><s>Izuzetak je II žetva 2017. godine kaga su vrednosti RSH biljaka gajenih na piljevini bile niže i od vrednosti u K3 (T8 – 87,7% i K3 – 87,9%).</s><s>Razlog može biti kretanje organskih materija i azotnih jedinjenja u zemljištu, koja dovode do toga da određena vrsta malčeva, kao što je malč od kore, smanjuje RSH (Pole i sar., 2017).</s><s>Do ove pojave dolazi usled toga što malč od kore u prvoj godini nakon postavljanja izaziva imobilizaciju azota, odnosno dolazi do pretvaranja neogranskog azota u oganski koji u tom obliku nije dostupan biljkama (Pole i sar., 2017).</s><s>Raspadanjem organskih malčeva može doći do oslobađanja azota koji je dostupan biljkama u kasnijim godinama pri postavljanju organskih malčeva na istom lokalitetu, pa zbog toga može doći i do povećanja RSH (Pole i sar., 2017).</s><s>Pored toga, Kaya i sar. (2005) ističu da prihrana azotom pri primeni malča dovodi do povećanja RSH u listu, pa se prema tome u procesu proizvodnje pitome nane preporučuje navodnjavanje i prihrana azotom ukoliko se za suzbijanje korova primenjuju malčevi.</s><s>Stolone su vegetativni organi pitome nane, koji se u konvencionalnom gajenju koriste za reprodukciju zbog velike varijabilnosti i degeneracije do kojih može doći ako bi se ova biljna vrsta gajila iz semena.</s><s>S obzirom da se stolone koriste u zasnivanju novih zasada pitome nane, njihov prinos i kvalitet su jako bitni.</s><s>Prema istraživanju Stepanović i Radanović (2011) najkvalitetnijim se smatraju stolone iz jednogodišnjeg zasada.</s><s>Dokazano je da primena malčeva utiče na održavanje temperature i vlažnosti zemljišta koje pogoduju nicanju i razvoju rizoma i stolona pitome nane (Singht, 2003), što je potvrđeno i u našim istraživanjima, gde su malčevi doveli do povećanja prinosa stolona u odnosu na zakorovljenu kontrolu (Grafik 12).</s><s>Prema našim saznanjima, u literaturi nema podataka o uticaju različitih vrsta malčeva na prinos i razvoj stolona pitome nane.</s><s>Prinos stolona u konvencionalnom modelu gajenja varira od 5 do 10 t ha-1, a za sadnju je potrebno 1,5 t ha-1 (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Uzgajanje pitome nane pri korišćenju alternativnih metoda suzbijanja korova u vidu malčeva, prihvatljivih i u organskoj proizvodnji (Bond i Grundy, 2001), u 2016. godini je obezbedilo prinos stolona koji ulazi u opseg variranja prinosa stolona pri konvencionalnom modelu gajenja (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Najviši prinos u pomenutoj godini je dobijen pri primeni organskog malča od borovih iglica (8,8 t ha-1) i sintetičke sivo-crne folije (7,5 t ha-1) (Grafik 12).</s><s>Isti trend po pitanju prinosa postignut je i u 2017. godini, na borovim iglicama (1,8 t ha-1) i na sivo-crnoj foliji (1,8 t ha-1), s tim što je u sušnoj 2017. (Klimadijagram 3) prinos bio trostruko odnosno četvorostruko niži u odnosu na 2016. godinu (Grafik 12).</s><s>U obe proizvodne godine, rezultati dobijeni korišćenjem ova dva malča se nisu razlikovali od nezakorovljene kontrole K1.</s> <s>Stolone se razvijaju u površinskom sloju zemljišta (5-10 cm) te se može očekivati da na njih utiču faktori spoljašnje sredine, posebno temperaturni ekstremi.</s><s>Slično rezultatima iz naših istraživanja u kojima su povišene temperature dovele do redukcije stolona pitome nane, Duriyaprapan sa sar. (1986) su utvrdili da visoke dnevne temperature (30°C) redukuju prinos stolona poljske nane.</s><s>S druge strane, na pomenutoj dubini zemljišta, temperature ispod -10°C dovode do izmrzavanja stolona pitome nane (Stepanović i Radanović, 2011).</s><s>Pored temperatura, Khorasaninejad sa sar. (2010) su ustanovili da na razvoj i dužinu stolona pitome nane negativno utiče i povišen salinitet zemljišta, dok Edwards i sar. (1999) ističu da rđa pitome nane umanjuje i broj stolona.</s><s>Pored negativnih uticaja na stolone, plitka obrada zemljišta motikom, prihrana zemljišta azotom i navodnjavanje po potrebi dovode do brze regeneracije stolona pitome nane u periodu nakon I žetve (Hoppe, 2009).</s><s>Ukoliko se pitoma nana gaji radi proizvodnje sadnog materijala, preporučuju se pored osnovnih i posebne agrotehničke mere kao što su prostorna izolacija i veći međuredni prostor kako bi se omogućilo mehanizovano uklanjanje korova, ali i veći prostor za razvoj stolona (Dražić, 1998).</s> <s>Malčevi dovodi do promena temperature zemljišta, kao i do smanjenja naglih promena temperature u oraničnom sloju (Munn, 1992; Teasdale i Mohler, 1993; Awodoyin i sar., 2007; Skroch i sar., 2009; Dhawan i sar., 2013; Splawski i sar., 2016).</s><s>Li i sar. (2016) su utvrdili da malč štiti zemljišnu mikrofloru, čime se podiže biogenost i poboljšava struktura zemljišta, a samim tim stvaraju se povoljniji uslovi za razvoj korenovog sistema, što posebno pogoduje pitomoj nani i razvoju stolona.</s><s>Dell (2005) je utvrdio da malčevi štite površinski sloj zemljišta od izmrzavanja, te na taj način štite i stolone u zimskom periodu.</s><s>Generalno, trend promena temperature zemljišta pratio je temperature vazduha (Grafik 13 – 16, Klimadijagram 2 i 3), što je potvrđeno i u radu Awodoyin i sar. (2007).</s><s>Veće promene dogodile su se na manjoj dubini (5 cm), što su utvrdili i drugi autori (Ponjičan i Bajkin, 2005; Ramakrishna i sar., 2006; U površinskom sloju (5 cm) je uvtđen značajan uticaj malčeva na temperaturu zemljišta i to pretežno u periodu april, maj i početak juna 2016. godine, dok su u 2017. godini malčevi uticali na sporije zagrevanje ovog sloja zemljišta tokom celog posmatranog perioda.</s><s>Sve do kraja aprila temperature površinskog sloja (5 cm) zemljišta ispod malčeva su zaostajale za temperaturama na kontrolnim tretmanima dok na većoj dubini takav trend nije konstatovan.</s><s>Najniža temperatura zemljišta, naročito u površinskom delu (5 cm), utvrđena je na zakorovljenoj kontroli i to u periodu krajem maja i u junu kad su korovi bili dovoljno veliki da pokriju površinu zemljišta i spreče dopiranje sunčevih zraka do nje, što su potvrdili Awodoyin i sar. (2007) koji su utvrdili nižu temperaturu zemljišta na zakorovljenoj površini na dubini od 5 i 15 cm u odnosu na površinu sa PE sivo – crnom folijom.</s><s>U kasnijem periodu (juli i avgust) dostignuti nivo temperature zemljišta bio je sličan na svim tretmanima sa primenom malčeva (Grafik 13 i 14), naročito na dubini 15 cm.</s><s>Tretman koji se u 2016. godini izdvojio po višoj temperaturi je tretman sa PE sivo-crnom folijom, koja je uglavnom uticala na to da temperatura u ovom tretmanu bude slična kao u nezakorovljenoj kontroli K1.</s><s>Awodoyin i sar. (2007) su takođe koristili PE sivo-crnu foliju i utvrdili da su na dubini od 5 cm temperature bile veće za 4,9°C, dok su na dubini od 15 cm bile više za 2,6°C u odnosu na nezakorovljenu kontrolu.</s><s>Ponjičan i Bajkin (2005) su utvrdili uvećanje temperature zemljišta za 2,6°C u odnosu na zemljište koje nije pokriveno malčem na dubini od 10 cm pri korišćenju PE sive folije koja je bila za 3 µm tanja od folije iste boje u našem radu.</s><s>Debljina i boja folije utiču na temperaturne promene u površinskim slojevima zemljišta, pa su tako Ponjičan i Bajkin (2005) utvrdili da je PE crna folija (debljine 30 µm) dovela do uvećanja temperature za 3,4°C na dubini od 10 cm u odnosu na nepokriveno zemljište, dok su Skroch i sar. (1992) utvrdili da je ista folija, koja je bila debljine 6 mm, uvećala površinsku temperaturu zemljišta za 0,8°C. U našem radu, agrotekstilna crna folija bila je po uticaju na temparaturu zemljišta na sredini između preostala tri malča (PE sivo-crne folije i 2 organka malča).</s><s>Organski malčevi (piljevina i iglice bora) uticali su na sporije zagrevanje zemljišta i uslovili nešto niže temperature na obe posmatrane dubine u odnosu na kontrole i folije tokom celog trajanja ogleda u obe godine (Grafik 13 16).</s><s>Tako je zabeležena i najveća temperaturna razlika između vrednosti izmerenih ispod organskog malča velika razlika između malča od iglica bora i kontrole sa korovima (2,0°C) je zabeležena takođe u julu 2017. godine.</s><s>Slično, Awodoyin i sar. (2007) su najveću temperaturnu razliku (od 0,9°C) zabeležili između organskog malča (kore tikovine) i zakorovljene kontrole na dubini od 15 cm, pri čemu je temperatura ispod kore tikovine bila veća.</s><s>Meteorološki posmatrano, može se reći da je temperatura površinskog sloja zemljišta u dve godine sa identičnim temperaturnim režimom bila različita usled različite količine padavina u vegetacionom periodu.</s><s>Naime, u sušnijoj godini (2017) sa oko 130 mm padavina u periodu od kraja juna do septembra, dostignuti nivo temperatura u površinskom sloju zemljišta (5 cm) bio je značajno viši nego u 2016. godini, u kojoj je bilo više letnjih padavina (Grafikoni 13 - 16).</s><s>Iz ovoga se može zaključiti da je vlaga zemljišta važan činilac temperaturnog režima površinskog sloja zemljišta, kako u prirodnim uslovima tako i pod različitim vrstama malčeva.</s> <s>Mnogi autori su utvrdili promene hemijske (pH) reakcije zemljišta nakon korišćenja malča (Billeaud i Zajicek, 1989; Duryea i sar., 1999; Chan i sar., 2010; Alharbi, 2015; Sharma i Bhardway, 2017; Wang i sar., 2017).</s><s>U našem radu, 2016. godine, utvrđena je smo promena aktivne kiselosti zemljišta koja je zabeležena samo u slučaju primene PE sivo-crne folije, pri čemu je aktivna kiselost bila veća na većoj ispod PE folija, Sharma i Bhardway (2017) navode bržu razgradnju organskih ostataka, čime se povećava količina organskih kiselina što dovodi do nižih pH vrednosti zemljišta.</s><s>Wang i sar. (2017) utvrdili da nakon pet godina uzastopne primene PE folije dolazi do smanjenja pH vrednosti za 0,4 na dubini do 15 cm, što je slično našim rezultatima.</s><s>Alharbi (2015) je utvrdio da su veće promene pH vrednosti zabeležene u površinskom sloju zemljišta od 0 do 30 cm dubine, nego u dubljim slojevima, zbog čega je u našem radu i praćena pH reakcija zemljišta samo u površinskom sloju i to do 15 cm.</s><s>Razlog praćenja promena na ovoj dubini je i plitak korenov sistem i razvoj stolona pitome nane u navedenom sloju.</s><s>U 2017. godini, pH vrednost na različitim dubinama ispod PE sivo-crne folije različito se menjala, pa je tako vrednost pH/H2O redom) (Grafik 20).</s><s>Nasuprot našim rezultatima, Tindall i sar. (1991) ističu da nije došlo do promene pH pri primeni PE folije.</s><s>U našem radu organski malčevi nisu uticali na promene pH vrednosti, dok su suprotno našim rezultatima Duryea i sar. (1999) utvrdili smanjenje pH vrednosti zemljišta (za 0,6) pod uticajem malča od iglica bora.</s> <s>Generalno, u preliminarnim istraživanjima svih 14 malčeva (5 sintetičkih i 9 organskih) (Tabela 6), osim komposta, su pokazali pozitivan efekat na suzbijanje korova i prinos pitome nane, pri čemu je njihov efekat bio bolji u varijanti kada su u zoni reda korovi mehanički uklanjani.</s><s>To ukazuje da se pri jesenjoj sadnji pitome nane zona reda (u kojoj niče pitoma nana) mora opleviti bar dva puta u toku proleća.</s><s>U odnosu na suzbijanje korova (Grafik 2), pozitivan efekat na prinos pitome nane zasnovane u jesenjem roku (Grafik 4 i 6), kao i dostupnost malča na tržištu, izdvajaju se dva sintetička malča, sivo-crna i agrotestilna crna folija, dok su dva najefikasniija od organskih bila piljevina bagrema i iglice crnog bora, u klimatskim uslovima južnog Banata, u uslovima suvog ratarenja.</s><s>U odnosu na većinu kriterijuma koji su ključni za gajenje pitome nane na lokalitetu južnog Banata i na lokalitetima sličnih agroekoloških uslova, kao najpodesniji malčevi za suzbijanje korova su se izdvojili sintetički malčevi (PE sivo-crna folija i agrotekstilna crna folija).</s><s>Ovi malčevi su u potpunosti suzbili korove (Grafik 8), pri čemu je postignut prinos bio na nivou prinosa ostvarenog u nezakorovljenoj kontroli (Grafik 9).</s><s>Ukupan broj korovskih vrsta i njihova biomasa je bila umanjena i pri korišćenju organskih malčeva (bagremova piljevina i iglice crnog bora) u odnosu na nezakorovljenu kontrolu (Tabela 11 i 12).</s><s>Svakako, zastupljenost korovskih vrsta, eksperimentalna godina i vreme ocene su uticale na brojnost i biomasu korova, a probijanje korova kroz organski malč se može regulisati povećanjem debljine malča (Arentoft i sar., 2013; Pakdel i sar., 2013).</s><s>U pogledu zakorovljenosti, značajno veći broj i ukupna biomasa korova su zabeleženi u prvoj oceni u odnosu na drugu (Tabela 11 i 12), a kao najbrojnija vrsta izdvojila se Avena fatua (Tabela 11), dobro poznata kao uzrok gubitaka prinosa u mnogim usevima/zasadima (Jäck i sar., 2017).</s><s>Stougaard (1997) je utvrdio i negativnu korelaciju između biomase A. fatua i prinosa pitome nane, pa je suzbijanje samo ove vrste postignuto primenom sintetičke folije već može smatrati značajnim doprinosom uspešnijem gajenju pitome nane.</s><s>Iako je efikasnost organskih malčeva u suzbijanju korova bila znatno niža od efikasnosti sintetičkih, prinosi u tretmanima sa primenom ovih malčeva su bili značajno viši nego u zakorovljenoj kontroli, ali i značajno niži od prinosa dobijenih u nezakorovljenoj kontroli (Grafik 9).</s> <s>Bitan parametar kvaliteta proizvedene biljne droge pitome nane je udeo lista sa cvetom u prinosu, gde je najbolji odnos lista sa cvetom i stabla takođe ostvaren na sintetičkim folijama (Tabela 15; Grafik 10).</s><s>Kao dodatni parametar kvaliteta lisne mase, praćen je i sadržaj hlorofila odnosno njegova redukcija, gde je opet najmanja redukcija zabeležena u tretmanima sa sintetičkim folijama i organskim malčem od iglica bora (Grafik 11).</s><s>Ukoliko se pitoma nana gaji zbog etarskog ulja, najbolji rezultati su tajkođe ostvareni na sintetičkoj sivo-crnoj foliji (Tabela 17).</s><s>Ova folija je pogodovala i razvoju reproduktivnih organa (stolona) pitome nane, čiji prinos u ovom tretmanu je bio na nivou prinosa u nezakorovljenoj kontroli, s tim što je prinos stolona bio istovetan i pri primeni malča od iglica bora (Grafik 12).</s><s>U pogledu uticaja malčeva na zemljište u površinskom sloju (5 cm), malčevi su uticali na promenu temperature tako što su doveli do sporijeg zagrevanja ovog sloja zemljišta, u periodu april-početak juna 2016. (Grafik 13), dok su u 2017. malčevi uticali tokom celog posmatranog perioda (Grafik 15).</s><s>Na ovaj sloj zemljišta je uticala i vlaga, obzirom da malčevi zadržavaju vlagu i da je u posmatranom periodu znatno veća količina padavina zabeležena u 2016. nego u 2017. godini (Klimadijagram 2 i 3) a niže temperature zabeležene u 2016. nego u 2017. godini (Grafik 13 - 16).</s><s>U aprilu, malčevi su odložili zagrevanje ovog sloja u odnosu na kontrole, dok su od maja folije zagrevale površinski sloj zemljišta a temperature bile kao u nezakorovljenoj kontroli.</s><s>Na većoj dubini zemljišta (15 cm) utvrđen je isti trend promena temperatura, odnosno više vrednosti su zabeležene ispod sintetičkih a niže ispod organskih malčeva.</s> <s>Pod uticajem primenjenih malčeva (Grafik 17 – 20) pH reakcija zemljišta se generalno slabo menjala, što je verovatno posledica kratkog vremenskog perioda od njihove primene do očitavanja pH (samo 6 - 7 meseci), kao i moćnog adsorptivnim kompleksom zemljišta u kome je sadržaj gline 38% (Tabela 2).</s><s>Opravdano je pretpostaviti da bi pri dužem periodu korišćenja malčeva (više godina) njihov uticaj na pH bio mnogo veći, što potvrđuju i podaci iz literature (Wang i sar., 2017).</s><s>Takođe, sa porastom debljine organskog malča (5, 10 i 15 cm) mogao bi se očekivati pad pH vrednosti površinskog sloja zemljišta (Alharbi, 2015).</s> <s>Na osnovu rezultata istraživanja prikazanih u ovoj disertaciji može se zaključiti sledeće: • Zahvaljujući efikasnosti u suzbijanju korova i pozitivnim efektima na prinos pitome nane, pojedini malčevi se mogu preporučiti za primenu u proizvodnji pitome nane. • Sintetički (PE sivo-crna folija i agrotekstilna crna folija) i organski (piljevina bagrema i iglice crnog bora) malčevi utiču na smanjenje zakorovljenosti pitome nane, odnosno smanjuju brojnost i biomasu zastupljenih korovskih vrsta, a samim tim i ukupnu biomasu korova.</s><s>Ipak, najbolji efekat ispoljavaju sintetičke folije (100% redukcije), dok je efekat organskih malčeva znatno slabiji (redukcija ukupne biomase korova varirala je od 28,9 - 81,8%).</s><s>Mačevi postižu bolju redukciju u II • Za suzbijanje korova u pitomoj nani koja se zasniva u jesenjem roku, u klimatskim uslovima južnog Banata, u uslovima suvog ratarenja, najbolji efekat u suzbijanju korova ispoljavaju sintetički malčevi, na kojima se ostvaruje najviši prinos (agrotestilna crna folija (2016: 5,5 t ha-1; 2017: 2,0 t nezakorovljenom zasadu pitome nane (2016: 6,7 t ha-1; 2017: 2,5 t ha-1).</s><s>Iako je efikasnost oba sintetička malča u suzbijanju korova ista, njihov efekat na prinos nane se razlikuje i viši je na agrotekstilnoj crnoj foliji.</s><s>Organski malčevi ispoljavaju znantno manji efekat na suzbijanje korova od sintetičkih, što se negativno odražava i na prinos pitome nane.</s><s>Iako se u uslovima njihove primene postiže znatno bolji prinos (piljevina - 2016.: 2,8 t ha-1, u 2017.: 1,5 t ha-1; borove iglice 1), prinos je daleko niži od prinosa nezakorovljenog zasada.</s><s>Prema tome, organski malčevi ispitivani u ovoj disertaciji nisu dobar izbor. • Najveći broj korovskih vrsta u zasadu pitome nane je pripadao familijama Poaceae i Asteraceae, dok je najbrojnija vrsta Avena fatua.</s> <s>• Efekat malčeva na nadzemnu biomasu korova i pitome nane, na prinos stolona pitome nane i kvalitet proizvedene biljne droge (sadržaj etarskog ulja), kao i na druge praćene parametre (temperatura i pH reakcija zemljišta) zavisi od meteoroloških uslova. • Sintetički malčevi ispoljavaju bolji efekat na kvalitet pitome nane (udeo lista sa cvetom i stabla u prinosu nadzemnog dela, relativni sadržaj hlorofila u listu) od organskih malčeva.</s><s>Odnos lista sa cvetom i stabla na folijama varira oko 1 : 2. • U zavisnosti od vrste malča i meteoroloških uslova, sadržaj hlorofila u listu pitome nane varira.</s><s>Tako, malčevi u jednoj vegetacionoj sezoni doprinose redukciji sadržaja hlorofila u listu (u 2016. godini sa više padavina redukcija za oko 2%), a u drugoj doprinose stimulaciji (u I žetvi 2017. godine koja je bila sušna, za 1,9% na PE sivo-crnoj foliji i 0,3% na agrotekstilnoj crnoj foliji, a na • Sadržaj etarskog ulja u listu pitome nane je u pozitivnoj korelaciji sa prinosom.</s><s>Saglasno tome, u svim tretmanima u 2016. godini sadržaj etarskog ulja je bio viši (za oko 1%) od sadržaja u 2017. godini, kao što su bili viši i prinosi pitome nane.</s><s>Malčevi pozitivno utiču na sadržaj etarskog ulja, obzirom da utiču na suzbijanje korova.</s><s>Sadržaj ulja u tretmanima sa primenom malča viši je od sadržaja u zakorovljenoj pitomoj nani.</s><s>Najviši prosečan sadržaj etarskog ulja u obe žetve ostvaren je pri primeni sivo-crne folije, zatim iglica crnog bora, iza čega slede tretmani sa primenom agrotekstilne crne folije i piljevine u kojima je ostvaren sličan prinos ulja.</s><s>Osim toga, neki od malčeva (sivo-crna folija i iglice crnog bora) su doprineli povećanju sadržaja ulja (za oko 0,3%) u odnosu na nezakorovljenu pitomu nanu.</s> <s>Potvrđena je negativna korelacija između sadržaja mentola i mentona, prethodno istaknuta u literaturi koja se bavi hemijskim kvalitetom etarskog ulja pitome nane.</s><s>Malčevi nisu uticali na sadržaj mentola ali jesu na sadržaj mentona, dok je efekat na ostale komponente ulja bio raznolik.</s><s>U odnosu na preporuke za kvalitet ulja pitome nane gajene u agroekološkim uslovima južnog Banata, primena malča dovodi do odstupanja sadržaja mentola, koji je uglavnom bio bliži donjim granicama propisanim ISO standardom i WHO monografijom.</s> <s>Prinosi stolona pri primeni sivo-crne folije (2016: 7,5 t ha-1; 2017: 1,8 t ha-1) i iglica crnog bora (2016: 8,8 t dok su pri primeni agrotestilne crne folije (2016: 5,6 t ha-1; 2017: 1,0 t ha-1) i piljevine bagrema znatno niži • Primena malčeva dovodi do zadržavanja vlage čime onemogućava pregrevanje zemljišta i nagli porast temperatura u letnjem periodu.</s><s>U aprilu mesecu i početkom juna, malčevi dovode do sporijeg zagrevanja površinskog sloja zemljišta (dubine do 15 cm), a nakon ovog perioda dolazi do naglog zagrevanja ispod PE sivo-crne folije gde temperature dostižu vrednosti u nezakorovljenoj pitomoj nani, dok organski malčevi (piljevina bagrema i iglice crnog bora) nedozvoljavaju zagrevanje i zabeležene temperature su na nivou zakorovljene pitome nane.</s><s>U avgustu i septembru mesecu, malčevi ne utiču na temperaturne promene površinskog sloja zemljišta. • Primena malčeva nije uticala na promenu pH reakcije površinskog sloja zemljišta (do 15 cm dubine).</s><s>U nekim od narednih istraživanja se može proveriti da li bi se pH reakcija promenila pri dužem periodu korišćenja malča, kao i sa primenom malča u debljem sloju (> 10 cm).</s><s>Primena malčeva može biti rešenje za suzbijanje korova u lekovitom bilju, obzirom da može doprineti rešavanju izazova koji se odnose na ograničenje mogućnosti upotrebe herbicida, pronalaženje i finansiranje troškova radne snage, kao i proizvodnju zdravstveno ispravne biljne sirovine, bez primesa korova i ostataka pesticida.</s><s>Usled bolje efikasnosti u suzbijanju korova i pozitivnih efekata na prinos, sintetički malčevi su pogodniji za primenu u pitomoj nani od organskih, pri čemu se kao najpodesnija izdvaja agrotekstila crna folija.</s><s>Primenom sintetičkih malčeva postiže se i najbolji udeo lista sa cvetom u ukupnom prinosu pitome nane, najviši prinos stolona i najbolji efekat na relativni sadržaj hlorofila u listu.</s><s>Međutim, ukoliko se pitoma nana gaji zbog etarskog ulja, najbolji rezultati se postižu primenom sintetičke sivo-crne folije i iglica crnog bora.</s><s>7. LITERATURA</s> <s>1. Abouziena, H., Radwan, S. (2014).</s><s>Allelopathic effects of sawdust, rice straw, bur-clover weed and cogongrass on weed control and development of onion.</s><s>International Journal of Chemical and Technology Research, 7, 337-345.</s> <s>Weed Research, 42, 177-193. indica, against Phalaris minor and its potential use as natural herbicide in wheat fields.</s><s>Crop active radiation interactively affect yield and pattern of monoterpenes in leaves of peppermint (Mentha× piperita L.).</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry, 58(12), 7361-7367. 15.</s><s>Belić, M., Nešić, L., Ćirić, V. (2014).</s><s>Praktikum iz pedologije.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.</s> <s>Weed Science, 52, 281-290. management on coriander (Coriandrum sativum L.) yield and economics.</s><s>Journal of Spices and polyethylene for weed control of processing tomato production.</s><s>Agronomy for Sustainable 44.</s><s>Clark, J., Menary, C. (1980).</s><s>The effect of irrigation and nitrogen on the yield and composition of peppermint oil (Mentha piperita).</s><s>Australian Journal of Agricultural Research, 31(3), 489-498. 45.</s><s>Cook, H., Valdes, G., Lee, H. (2006).</s><s>Mulch effects on rainfall interception, soil physical characteristics and temperature under Zea mays L. Soil Tillage Research, 91, 227–235. visine osmotskih vrednosti, transpiracije i količine etarskog ulja kod nekih vrsta iz familije Labiatae.</s><s>Glasnik botaničkog zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu, 4(1-4), 19-27. 47.</s><s>Dajic-Stevanovic, Z., Pljevljakusic, D. (2015).</s><s>Challenges and decision making in cultivation of medicinal and aromatic plants.</s><s>In: Medicinal and Aromatic Plants of the World.</s><s>Springer, Dordrecht, 145-164.</s> <s>85.</s><s>Jäck, O., Menegat, A., Gerhards, R. (2017).</s><s>Winter wheat yield loss in response to Avena fatua competition and effect of reduced herbicide dose rates on seed production of this species.</s><s>Journal of Plant Disease and Protection, 124, 371–382. (Mentha x piperita L.) i druge vrste roda Mentha L., Institut za proučavanje lekovitog bilja ”Dr Josif Pančić”, Beograd, 16-37.</s> <s>93.</s><s>Kar, G., Kumar, A. (2007).</s><s>Effects of irrigation and straw mulch on water use and tuber yield of potato in eastern India.</s><s>Agricultural Water Management, 94(1-3), 109-116. interference with peppermint (Mentha x piperita L.) and spearmint (Mentha spicata L.) crops under different herbicide treatments: effects on biomass and essential oil yield.</s><s>Journal of the Science of Food and Agriculture, 98, 43-50.</s> <s>Photosynthetica, 26, 469-473. salinity stress on growth parameters, essential oil yield and constituent of peppermint (Mentha piperita L.).</s><s>World Applied Sciences Journal, 11, 1403-1407. drought stress on growth parameters, essential oil yield and constituent of Peppermint (Mentha piperita L.).</s><s>Journal of Medicinal Plants Research, 5, 5360-5365. 101.</s><s>Kišgeci, J., Adamović, D. (1994).</s><s>Gajenje lekovitog bilja.</s><s>Neolit, Beograd, 199. sistemu gajenja lekovitog bilja i njen privredni značaj – U: Kojić M. i Jančić R.: Pitoma nana (Mentha x piperita L.) i druge vrste roda Mentha L., Institut za proučavanje lekovitog bilja ”Dr Josif Pančić”, Beograd, 121-126.</s> <s>1257-1264. weed control: the concept and data analysis.</s><s>Weed Science, 50(6), 773-786. 105.</s><s>Kosterna, E. (2014).</s><s>The effect of soil mulching with organic mulches, on weed infestation in broccoli and tomato cultivated under polypropylene fibre, and without a cover.</s><s>Journal of Plant Protection Research, 54(2), 188-198.</s> <s>M. i Dražić S. (eds.): Žalfija (Salvia officinalis L.) - monografija.</s><s>Institut za proučavanje lekovitog 109.</s><s>Kothari, S., Singh, D., Singh, K. (1991).</s><s>Critical periods of weed interference in Japanese mint (Mentha arvensis L.).</s><s>International Journal of Pest Management, 37(1), 85-90. 110.</s><s>Kruidhof, H., Bastiaans, L., Kropff, M. (2008).</s><s>Ecological weed management by cover cropping, effects on weed growth in autumn and weed establishment in spring.</s><s>Weed Research, 48, 492-502. 111.</s><s>Lal, R. (1974).</s><s>Soil temperature, soil moisture and maize yield from mulched and unmulched tropical soils.</s><s>Plant and Soil, 40(1), 129-143. 112.</s><s>Lal, R. (1978).</s><s>Influence of within-and between-row mulching on soil temperature, soil moisture, root development and yield of maize (Zea mays L.) in a tropical soil.</s><s>Field Crops Research, 1, 127and type of mulch on the yield of Allium aflatunense B. Fedtsch.</s><s>Acta Agrobotanica, 65(4), 117114.</s><s>Lenka, N., Lal, R. (2013).</s><s>Soil aggregation and greenhouse gas flux after 15 years of wheat straw and fertilizer management in a no-till system.</s><s>Soil and Tillage Research, 126, 78-89. layer and plastic mulching increase microflora diversity in salinized soil.</s><s>Journal of integrative Agriculture, 15(7), 1602-1611.</s> <s>118.</s><s>Ligneau, L., Watt, T. (1995).</s><s>The effects of domestic compost upon the germination and emergence of barley and six arable weeds.</s><s>Annals of Applied Biology, 126, 153 - 162. and essential-oil composition in Mentha piperita.</s><s>Journal of Photochemistry and Photobiology B: 120.</s><s>Maksimović, S., Živanović, P. (1998).</s><s>Morfološke i anatomske karakteristike Mentha x piperita L. – U: Kojić M. i Jančić R.: Pitoma nana (Mentha x piperita L.) i druge vrste roda Mentha L., Institut za proučavanje lekovitog bilja ”Dr Josif Pančić”, Beograd, 128-134. 121.</s><s>Martini, A. (1996).</s><s>Prototipo per il pirodiserbo delle colture officinali.</s><s>Proc.</s><s>Int.</s><s>Congr. “Coltivazione e miglioramento delle piante officinali,” Trento, 2–3 Jun, 1994, 663-666. 122.</s><s>Massucati, L., Köpke, U. (2014).</s><s>Effect of straw mulch residues of previous crop oats on the weed population in direct seeded faba bean in Organic Farming.</s><s>26th German Conference on Weed Biology on Weed Control, Julius-Kuhn-Archiv, 443, 483-492.</s><s>Preliminary investigation on efficiency of mulches and other mechanical weeding methods applied in Mentha piperita L. cultivation.</s><s>Lekovite sirovine, 36, 61-74. of mulches application for weed control in Mentha x piperita cultivation.</s><s>6eConférence sur les MoyensAlternatifs de Protection pour une Production Intégrée.</s><s>21-23th March, Lille, France.</s> <s>130.</s><s>Momirović, N., Oljača, M., Dolijanović, Ž., Poštić, D. (2010).</s><s>Energetska efikasnost proizvodnje paprike u zaštićenom prostoru u funkciji primene različitih tipova polietilenskih (PE) folija.</s> <s>131.</s><s>Momirović, N., Savić, J. (2007).</s><s>Efekat primene različitih malč folija u plasteničkoj proizvodnji paprike.</s><s>Inovacije u ratarstvu i povrtarstvu, Beograd. soil moisture, weed control, and tomato (Lycopersicon esculentum) response to mulching.</s><s>Weed Technology, 11, 561-566.</s> <s>M. (2014).</s><s>Chemical composition, antimicrobial, and cytotoxic properties of five Lamiaceae essential oils.</s><s>Industrial Crops and Products, 61, 225-232. 137.</s><s>O'Brien, T., Barker, A. (1996).</s><s>Growth of peppermint in compost.</s><s>Journal of Herbs, Spices & Moench) to weed control by mulching.</s><s>Journal of Food Agriculture and Environment, 5(3/4), 324. wood chips, municipal compost, sawdust and gravel in four different thicknesses on soil temperature, soil moisture and weeds growth.</s><s>In: International Symposium on Organic Matter Management and Compost Use in Horticulture, 404. mulching materials on soil properties under semi-arid conditions in northeastern Iran.</s><s>Journal of Agricultural Research, 2(3), 80-85.</s> <s>197.</s><s>Teasdale, J., Mohler, C. (1993).</s><s>Light transmittance, soil temperature, and soil moisture under residue of hairy vetch and rye.</s><s>Agronomy Journal, 85, 68–673. 198.</s><s>Teasdale, J., Mohler, C. (2000).</s><s>The quantitative relationship between weed emergence and the physical properties of mulches.</s><s>Weed Science, 48, 385–392. 199.</s><s>Thompson, D. (1989).</s><s>Fungitoxic activity of essential oils components on food storage fungi.</s> <s>RI – eksperimentalno dobijeni retencioni indeksi, izračunati u odnosu na seriju n-alkana (C6 – C28) na DB-5 Tabela 20.</s><s>Hemijska karakterizacija etarskog ulja pitome nane iz svih tretmana u II žetvi 2016. godine.</s> <s>RI – eksperimentalno dobijeni retencioni indeksi, izračunati u odnosu na seriju n-alkana (C6 – C28) na DB-5 Tabela 21.</s><s>Hemijska karakterizacija etarskog ulja pitome nane iz svih tretmana u I žetvi 2017. godine.</s> <s>RI – eksperimentalno dobijeni retencioni indeksi, izračunati u odnosu na seriju n-alkana (C6 – C28) na DB-5 Tabela 22.</s><s>Hemijska karakterizacija etarskog ulja pitome nane iz svih tretmana u II žetvi 2017. godine.</s> <s>RI – eksperimentalno dobijeni retencioni indeksi, izračunati u odnosu na seriju n-alkana (C6 – C28) na DB-5 Tabela 27.</s><s>Statistička značajnost uticaja vremena žetve i primene malčeva na procentualnu zastupljenost 8 komponenti etarskog ulja pitome nane (ANOVA).</s><s>2016</s> <s>Tabela 28.</s><s>Statistička značajnost uticaja vremena ocene i primene malčeva na redukciju relativnog sadržaja hlorofila u listu pitome nane (ANOVA).</s><s>2016</s> <s>Ana (Vladislav) Dragumilo rođena je 29. marta 1989. godine u Beogradu.</s><s>Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Beogradu.</s><s>Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, Studijski program Biljna proizvodnja, modul Fitomedicina završila je 2012. godine sa prosečnom ocenom 9,15 odbranivši diplomski rad pod naslovom: ”Uticaj viline kosice (Cuscuta sp.</s><s>L.) na anatomske promene stabla lucerke (Medicago sativa L.) u uslovima sa i bez primene herbicida”.</s><s>Master akademske studije Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu završila je 2013. godine sa prosečnom ocenom 9,50 odbranivši master rad pod naslovom: ”Uticaj viline kosice (Cuscuta sp.</s><s>L.) na anatomske promene stabla i lista lucerke (Medicago sativa L.) u uslovima sa i bez primene herbicida”.</s><s>Doktorske akademske studije na studijskom programu Fitomedicina, Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, upisala je školske 2013/14 godine.</s><s>Kandidat je odabrao doc. dr. Draganu Božić kao mentora 1, a dr. Tatjanu Marković kao mentora 2. Tokom trajanja osnovnih i master studija bila je stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, a od aprila 2014. godine postaje stipendista i na doktorskim studijama.</s><s>Od tada pa do 2019. angažovana je na projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, III 46008: “Razvoj integrisanih sistema upravljanja štetnim organizmima u biljnoj proizvodnji sa ciljem prevazilaženja rezistentnosti i unapređenja kvaliteta i bezbednosti hrane”.</s><s>Od oktobra 2017. godine zaposlena je u Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“, odsek za istraživanje i razvoj u poljoprivredi (OPIR), kao istraživač saradnik.</s><s>Objavila je 33 naučna rada.</s><s>Član je Društva za zaštitu bilja Srbije i Herbološkog društva Srbije.</s><s>Aktivno se služi engleskim jezikom.</s><s>Majka je jednog sina.</s><s>102</s> <s>Izjavljujem da je doktorska disertacija pod naslovom Suzbijanje korova u pitomoj nani (Mentha x piperita L.) primenom prirodnih i sintetičkih malčeva • rezultat sopstvenog istraživačkog rada; • da disertacija u celini ni u delovima nije bila predložena za sticanje druge diplome prema studijskim programima drugih visokoškolskih ustanova; • da su rezultati konkretno navedeni i</s> <s>103 obrazac izjave o istovetnosti štampane i elektronske verzije doktorskog rada Izjava o istovetnosti štampane i elektronske verzije doktorskog rada Ime i prezime autora Ana Dragumilo</s> <s>Studijski program Poljoprivredne nauke, modul: Fitomedicina Naslov rada Suzbijanje korova u pitomoj nani (Mentha x piperita L.) primenom prirodnih i sintetičkih malčeva</s> <s>Mentor dr Dragana Božić, redovni profesor Izjavljujem da je štampana verzija mog doktorskog rada istovetna elektronskoj verziji koju sam predao/la radi pohranjivanja u Digitalnom repozitorijumu Univerziteta u Beogradu.</s><s>Dozvoljavam da se objave moji lični podaci vezani za dobijanje akademskog naziva doktora nauka, kao što su ime i prezime, godina i mesto rođenja i datum odbrane rada.</s><s>Ovi lični podaci mogu se objaviti na mrežnim stranicama digitalne biblioteke, u elektronskom katalogu I u publikacijama Univerziteta u Beogradu.</s> <s>Ovlašćujem Univerzitetsku biblioteku „Svetozar Marković“ da u Digitalni repozitorijum Univerziteta u Beogradu unese moju doktorsku disertaciju pod naslovom: Suzbijanje korova u pitomoj nani (Mentha x piperita L.) primenom prirodnih i sintetičkih malčeva koja je moje autorsko delo.</s> <s>Disertaciju sa svim prilozima predao/la sam u elektronskom formatu pogodnom za trajno arhiviranje.</s><s>Moju doktorsku disertaciju pohranjenu u Digitalnom repozitorijumu Univerziteta u Beogradu i dostupnu u otvorenom pristupu mogu da koriste svi koji poštuju odredbe sadržane u odabranom tipu licence Kreativne zajednice (Creative Commons) za koju sam se odlučio/la.</s><s>2. Autorstvo – nekomercijalno (CC BY-NC) 3. Autorstvo – nekomercijalno – bez prerade (CC BY-NC-ND) 4. Autorstvo – nekomercijalno – deliti pod istim uslovima (CC BY-NC-SA) 6. Autorstvo – deliti pod istim uslovima (CC BY-SA) (Molim da zaokružite samo jednu od šest ponuđenih licenci.</s><s>Kratak opis licenci je sastavni deo ove izjave).</s> <s>1. Autorstvo.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence, čak i u komercijalne svrhe.</s><s>Ovo je najslobodnija od svih licenci.</s><s>2. Autorstvo – nekomercijalno.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence.</s><s>Ova licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.</s><s>3. Autorstvo – nekomercijalno – bez prerada.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, bez promena, preoblikovanja ili upotrebe dela u svom delu, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence.</s><s>Ova licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.</s><s>U odnosu na sve ostale licence, ovom licencom se ograničava najveći obim prava korišćenja dela.</s> <s>4. Autorstvo – nekomercijalno – deliti pod istim uslovima.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence i ako se prerada distribuira pod istom ili sličnom licencom.</s><s>Ova licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela i prerada.</s><s>5. Autorstvo – bez prerada.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, bez promena, preoblikovanja ili upotrebe dela u svom delu, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence.</s><s>Ova licenca dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.</s><s>6. Autorstvo – deliti pod istim uslovima.</s><s>Dozvoljavate umnožavanje, distribuciju i javno saopštavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na način određen od strane autora ili davaoca licence i ako se prerada distribuira pod istom ili sličnom licencom.</s><s>Ova licenca dozvoljava komercijalnu upotrebu dela i prerada.</s><s>Slična je softverskim licencama, odnosno licencama otvorenog koda.</s>

Transfer ALS gena odgovornog za tolerantnost na herbicide ALS inhibitore između različitih formi suncokreta (Helianthus annuus L.)

Stojićević, Darko;Božić, Dragana;Radanović, Aleksandra;Miladinović, Dragana;Banjanac, Tijana;Saulić, Markola;Pavlović, Danijela;Vrbničanin, Sava

Zbornik rezimea radova, 17. Savetovanje o zaštiti bilja, Zlatibor, 28. novembar - 1. decembar 2022.

ALS inhibitors;ALS genes;herbicides;herbicide tolerance;sunflower;hybrids;ALS geni;ALS inhibitori;herbicidi;tolerantnost na herbicide;suncokret;hibridi

agrif.bg.ac.rs-123456789-6443.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24835/Transfer_ALS_gena_pub_2022.pdf

<s>Predsedavajući: Goran Aleksić, Željko Milovac, Nenad Trkulja preporučenoj količini primene od 150 ml/ha preparata.</s><s>Ogled je postavljen prema delimično prilagođenoj standardnoj EPPO metodi PP 1/236 (1).</s><s>Veličina ogledne parcele iznosila je 20 m x 60 m, sa izolacionim pojasom između tretmana od 10 m. Ocene brojnosti larvi žitne pijavice vršene su u 3 termina i to: neposredno pre tretiranja, tri dana posle tretiranja (3 DPT) i devet dana posle tretiranja (9 DPT).</s><s>Efikasnost insekticida utvrđena je prema Henderson-Tiltonovoj formuli.</s> <s>Alfa-cipermetrin je ispoljio veoma slabu efikasnost (17,70% 3 DPT; 8,97% 9 DPT) u suzbijanju O. melanopus, kada je primenjen traktorskom prskalicom pri smanjenoj normi tretiranja od 150 L/ha.</s><s>Međutim, primenjen pomoću bespilotne letelice, iako u višestruko manjoj normi tretiranja (30 L/ha), ovaj insekticid je ispoljio visoku efikasnost u suzbijanju Na osnovu rezultata ogleda koji su ukazali na dobru efikasnost insekticida, možemo zaključiti da je sa aspekta uspešnosti zaštite pšenice od žitne pijavice, upotreba bespilotne letelice sasvim opravdana.</s><s>U narednim istraživanjima potrebno je sagledati i ostale značajne aspekte opravdanosti njihove primene, među kojima su: ekonomska isplativost, radna i energetska efikasnost mašine, uticaj na životnu sredinu i čoveka.</s><s>TRANSFER ALS GENA ODGOVORNOG ZA TOLERANTNOST NA HERBICIDE ALS INHIBITORE IZMEĐU RAZLIČITIH FORMI SUNCOKRETA (HELIANTHUS ANNUUS L.) Darko Stojićević1, Dragana Božić2, Aleksandra Radanović3, Dragana Miladinović3, Tijana Banjanac4, Markola Saulić1, Danijela Pavlović5, Sava Vrbničanin2 1Akademija tehničkih strukovnih studija Beograd, Odsek Primenjene inženjerske nauke, Nemanjina 2, Požarevac, Srbija</s> <s>Korovski suncokret (Helianthus annuus L.) je invazivna vrsta na teritoriji Republike Srbije koja izaziva značajno smanjenje prinosa u različitim poljoprivrednim kulturama.</s><s>Tokom žetve suncokreta dolazi do rasipanja semena iz koga se u narednim godinama mogu razviti samonikle biljke.</s><s>Ukoliko se, na određenoj površini, samonikle biljke suncokreta razvijaju duži vremenski period doći će do pojave korovskih formi ove vrste.</s><s>Spontana hibridizacija korovskog suncokreta sa drugim formama suncokreta može prouzrokovati značajnu agresivnost ove invazivne vrste.</s><s>Samonikle biljke suncokreta koje potiču od hibrida tolerantnih na ALS inhibitore su uglavnom nosioci gena tolerantnosti zbog čega je njihova osetljivost na herbicide značajno smanjena.</s><s>Razmenom genetičkog materijala između različitih formi i tolerantnih hibrida suncokreta omogućen je transfer ALS gena koji je odgovoran za tolerantnost na herbicide ALS inhibitore na potomstvo.</s><s>Poljski ogled je izveden na dva lokaliteta u okolini Požarevca, a tokom tri godine evidentirana je spontana hibridizacije između tolerantnih hibrida suncokreta (Sumo 1 PR i Rimi) i osetljivih hibrida suncokreta (hibrid Duško), samoniklog suncokreta (poreklom od osetljivog hibrida Sremac) i korovskog suncokreta.</s><s>Sejalo se pneumatskom sejalicom u redove dužine 350 m, a u blizini oba lokaliteta (u prečniku od 3 km) nije bilo polja pod suncokretom što isključuje mogućnost izvora drugih gena tolerantnih na herbicide.</s><s>Potomstvo za koje se predpostavljalo da ima ALS gen tretirano je preporučenim količinama preparata Express (a.m. tribenuron-metil) i Pulsar 40 (a.m. imazamoks).</s><s>Statistički značajan procenat potomstva preživeo je tretman herbicidima (6-31%).</s><s>Molekularnom analizom sekvence ALS gena kod potomstva korovskog suncokreta potvrđen je transfer gena u dva slučaja (na udaljenosti 30 i 120 m od izvora polena, tj. tolerantnog hibrida SUMO 1 PR).</s><s>Rezultati ukazuju i da povećanje udaljenosti od tolerantnog hibrida značajno smanjuje preživljavanja biljaka potomaka, pa dodatno povećava verovatnoću da je došlo do prenosa ALS gena.</s><s>UNAPREĐENJE METODE GAJENJA SOLITARNIH PČELA ZA POTREBE BIOLOŠKIH ISPITIVANJA</s> <s>Prekomerna upotreba pesticida poslednjih decenija uticala je izrazito negativno na mnoge organizme, a posebno na pčele.</s><s>Medonosna pčela (Apis mellifera L.) postala je simbol ugroženosti insekata u svetu, ali i njihovog značaja.</s><s>Međutim, mnogo manje pažnje posvećeno je drugim vrstama pčela, pogotovo solitarnim pčelama.</s><s>Rađeni su mnogi ogledi koji su dokazali toksičnost različitih aktivnih materija na pčele, međutim većina ovih ogleda izvedena je na medonosnoj pčeli, dok je uticaj ovih supstanci na divlje vrste pčela mnogo manje poznat.</s><s>U cilju detaljnih ispitivanja toksičnosti različitih insekticida, važno je koristiti i druge vrste pčela, ali najčešća prepreka je njihova nedostupnost na tržištu, kao i njihovo održavanje i umnožavanje u kontrolisanim i polukontrolisanim uslovima.</s><s>Solitarne pčele (porodica Megachilidae), a posebno pčele voćnjaka Osmia cornuta (Latreille) i Osmia bicornis (L.) korišćene su kao polinatori mnogih biljnih kultura.</s><s>Ove dve vrste su poznate kao dobri oprašivači voćaka, uljane repice, ali i mnogih drugih biljnih vrsta koje cvetaju u proleće.</s><s>Umnožavanje ovih vrsta u izolacionim kavezima, kao i uticaj dugoročne ishrane larvi na jednoj vrsti polena, malo je poznato u literaturi.</s><s>Kako bi se ustanovilo da li je moguće gajiti ove dve vrste solitarnih pčela u izolacionim kavezima, postavljen je ogled u trajanju od tri godine (od 2017. do 2019.) na lokalitetu Rimski šančevi, u okolini Novog Sada.</s><s>Izolacioni kavezi bili su površine 48 m2 prekriveni mrežom promera 1 mm, kako bi se sprečio izlazak pčela iz kaveza.</s><s>Unutar kaveza posejana je uljana repica kao izvor hrane za pčele.</s><s>Korišćene su dve vrste: O. cornuta i O. bicornis.</s><s>U svaki kavez uneseno je po 20 mužjaka i 10 ženki dok su ispitivanja vršena u najmanje 3 ponavljanja po vrsti.</s><s>Unutar kaveza postavljena su i gnezda za pčele u vidu odsečenih stabljika barske trske.</s><s>Pčele su unošene u kaveze kada je cvetalo 5% biljaka uljane repice (BBCH 60-61).</s><s>Na kraju sezone sakupljene su trske i određen je broj kokona, kao i njihov pol.</s><s>Dobijeni rezultati su pokazali uvećanje početne populacije za 2,67 3,02 puta (2,85 za mužjake i 3,44 za ženke) u 2019. za vrstu O. bicornis.</s><s>Rezultati za O. cornuta Dobijeni rezultati pokazuju da je uspešno umnožavanje unutar kaveza moguće, a dobijene vrednosti ne odstupaju značajno od literaturnih podataka potencijala umnožavanja ove dve vrste u prirodi.</s><s>Ovakavo saznanje nam govori da je moguće iskoristiti ove vrste solitarnih pčela za dalja ispitivanja toksičnosti pesticida u polukontrolisanim i kontrolisanim uslovima.</s>

Uticaj plodoreda, obrade zemljišta i sistema đubrenja na rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu: novija saznanja

Saulić, Markola;Đalović, Ivica;Jovanović, Vladan;Božić, Dragana;Vrbničanin, Sava

Zbornik radova 1, 24. Savetovanje o biotehnologiji sa međunarodnim učešćem, Čačak, 15-16. mart 2019.

seme korovskih biljaka;obrada zemljišta;plodored;sistemi đubrenja

agrif.bg.ac.rs-123456789-6442.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24834/Procena_aktivne_rezerve_pub_2022.pdf

<s>Poljoprivreda je primarna i strateška delatnost koja obezbeđuje prehrambenu sigurnost, stabilnost tržišta hrane i štiti životni standard stanovništva.</s><s>Svedoci smo da je u kriznim situacijama u zemlji poljoprivreda odgovorila svom zadatku i bila glavni oslonac u snabdevanju tržišta prehrambenim proizvodima.</s><s>Proizvodnjom dovoljnih količina zdravstveno bezbedne hrane omogućava se razvoj radno sposobnog stanovništva koje aktivno učestvuje u ekonomskom razvoju društva.</s><s>Specifični uslovi u kojima se poljoprivreda razvija zahtevaju konkretne ekonomske mere podrške i subvencije države za očuvanje domaće poljoprivrede.</s><s>Planiranim investicijama u poljoprivredi uvođenjem savremene tehnologije i efikasne organizacije u proizvodnji i prometu smanjuju se ekonomski i tržišni rizici, a samim tim omogućavaju stabilni uslovi poslovanja.</s><s>Razvoj poljoprivrede se mora bazirati</s> <s>(prehrambenom industrijom, trgovinom, turizmom i td.) Poljoprivredna nauka i struka prati i proučava promene koje se dešavaju u ovoj oblasti ukazuje na aktuelne probleme poljoprivredne prakse i pronalazi rešenja.</s><s>Agronomski fakultet u Čačku, pored edukacije studenata, svake godine tradicionalno već dvadeset sedmi put, organizuje i Savetovanje o biotehnologiji.</s><s>Osnovni cilj Savetovanja je upoznavanje šire naučne i stručne javnosti sa rezultatima najnovijih naučnih istraživanja, domaćih i inostranih naučnika iz oblasti osnovne poljoprivredne proizvodnje i prerade hrane, kao i zaštite životne sredine.</s> <s>U Zborniku radova XXVII Savetovanja o botehnologiji sa međunarodnim učešćem, predstavljeno je ukupno 84 rada iz oblasti Ratarstva, povrtarstva i krmnog bilja, Voćarstva i vinogradarstva, Zootehnike, Zaštite bilja, proizvoda i životne sredine i Prehrambene tehnologije.</s><s>Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i Gradu Čačku kao glavnim pokroviteljima dugujemo veliku zahvalnost što su pomogli kao i svake godine da se ovo Savetovanje održi.</s><s>Zahvaljujemo privrednicima i svim dugogodišnjim prijateljima Agronomskog fakulteta što su nam pružili materijalnu i organizacionu podršku.</s> <s>Bavljenje poljoprivredom pored ekonomije i biznisa je i socijalna plemenita delatnost, s obzirom da zadovoljava osnovnu nasušnu potrebu ljudi za hranom.</s><s>Poljoprivredni proizvođači zaslužuju ugled i poštovanje u društvu i treba im omogućiti da pristojno žive od svoga rada, a društvo bi to trebalo da prepozna.</s> <s>PROCENA AKTIVNE REZERVE SEMENA KOROVSKIH BILJAKA U ZEMLJIŠTU Markola Saulić1, Ivica Đalović2, Dragana Božić3, Sava Vrbničanin3 Izvod: Poznavanje i razumevanje veličine i sastava rezerve semena korovskih biljaka može pomoći kod planiranja uspešne i pravovremene strategije suzbijanja korova i procene dinamike pojave korova.</s><s>Veoma je značajano imati u vidu u kom procentu će latentna biljna zajednica preći u aktivnu zajednicu.</s><s>Metodom naklijavanja dobija se broj i struktura semena korovskih biljaka koja su prošla fazu mirovanja.</s><s>Utvrđeno je da u monokulturi soje od ukupne procenjene rezerve semena korovskih biljaka preko 25,9% je spremno da klija, dok u tropoljnom plodoredu 23,61% semena.</s><s>Najveći broj klijalih semena potiče od korovskih vrsta Chenopodium album i Chenopodium hybridum.</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu s jedne strane mogu se posmatrati kao rezervoar diverziteta korovske flore, a sa druge strane predstavljaju primarni izvor zakorovljenosti na obradivim površinama (Jose-Maria and Sans, 2011).</s><s>Novija agronomska istraživanja potenciraju i preporučuju da se pre postavljanja bilo kakvog eksperimenta u poljskim uslovima prvo izvrši procena rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu, kao i da to treba uvesti kao jednu od obaveznih preventivnih mera prilikom planiranja biljne proizvodnje (Kuht et al., 2016).</s><s>Semena korova sazrela na majčinskoj biljci pre ili kasnije završe na površini zemljišta i na taj način svake godine obnavljaju latentnu rezervu semena u zemljištu (Gulden and Shirtliffe, 2009).</s><s>Poznavanje veličine i sastava rezerve semena u zemljištu ima višestruki značaj, ali je veoma teško proceniti u kom procentu će latentna biljna zajednica preći u aktivnu biljnu zajednicu, odosno koliko semena će dati novu individuu.</s><s>Klijanje semena korovskih biljaka ponekad može da nastupi odmah ili pak posle određenog perioda mirovanja (Fenner and Thompson, 2005), a kada će seme biti spremno da klija određuju brojne biološko-ekološke karakteristike semena, kao i procesi koji se odvijaju u njemu (López-Granados and Lutman, 1998).</s><s>Generalno, najvažnije biološko–ekološke osobine semena korovskih biljaka po kojima se one često veoma razlikuju od semena gajenih i drugih grupa biljaka (npr. livadskih fitocenoza) su: velika produkcija semena, životna sposobnost, dugovečnost, dormantnost i 1Akademija tehničkih strukovnih studija Beograd, Primenjene inženjerske nauke Požarevac, Nemanjina 2, Požarevac, Srbija (markolasaulicŽgmail.com); 2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, Maksima Gorkog 30, Novi Sad, Srbija;</s> <s>3Unverzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, Zemun, Srbija. klijavost.</s><s>Upravo ove osobine najčešće određuju sudbinu semena korovskih biljaka u zemljišnoj rezervi, kao i stalnu zakorovljenost obradivih površina.</s><s>Precizna procena rezerve semena korovskih biljaka zavisi od strategije uzorkovanja (Ambrosio et al., 2002), a odabirom adekvatne metodologije ispitivanja zemljišta može da se dobije uvid u vertikalnu distribuciju semena u zemljištu, veličinu latentne i aktivne rezerve semena, kao i diverzitet korovskih vrsta (Cavers, 1995).</s><s>Odavno je poznato da adekvatan metod za procenu rezerve semena korovskih biljaka treba da bude pouzdan, brz i da ne zauzima mnogo radnog prostora (Thompson et al. 1997), te je u praksi kao jedan od najbolje prihvaćenih i najčešće primenjivanih metod naklijavanja zemljišnih uzoraka (Bewley et al., 2013; Cardina et al., 2002).</s><s>Ovaj metod u odnosu na druge (metod fizičke ekstrakcije semena, flotacija zemljišnih uzoraka) odlikuje jednostavnost izvođenja i mogućnost da se dobije uvid u popis aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu, odnosno semena koja su fiziološki zrela i spremna da klijaju (ter Heerdt et al., 1996).</s><s>Metod se izvodi u kontrolisanim uslovima staklenika, isključivo u prolećnim mesecima pri pirodnom osvetljenju i redovnom održavanju neophodne vlažnosti zemljišta te se na ovakav način prati prirodni ciklus klijanja (Cardina et al., 2002).</s><s>Cilj ovih istraživanja je bio da se spram prethodne procenjene latentne rezerve semena korovskih biljaka proceni aktivna rezerva semena u zemljištu u monokulturi soje i tropoljnom plodoredu.</s> <s>Istraživanja su izvedena na oglednom polju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu (N 45°19', E 19°50') u okviru dugogodišnjeg stacioniranog ogleda „Plodoredi”.</s><s>U ogledu se ispitivao uticaj sistema gajenja useva na sastav rezervi semena korovskih biljaka, a potom se upoređivala dugogodišnja monokultura soje sa trоpoljnim plodoredom: soja-ozima pšenica-kukuruz.</s><s>Uzorkovanje zemljišta je izvedeno u šest navrata u periodu od 2014. do 2017. godine, pre setve odnosno nakon žetve useva.</s><s>Na svakoj eksperimentalnoj parceli, izuzimajući rubove, pravljene su po četiri potparcele (10 × 10 m) u okviru kojih je uzimano po 10 nasumičnih uzoraka sa dubine 0–40 cm po metodi Thompson i Grime (1979).</s><s>Deo zemljišnih uzoraka namenjen je za procenu ukupne rezerve semena korovskih biljaka metodom fizičke ekstrakcije, a od istih zemljišnih uzorka 4 × 100 ml je odvojeno za metod naklijavanja.</s><s>Ogled je obavljen u Herbološkoj laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.</s><s>Pre njegove izvedbe zemljišni uzorci su izlagani hladnoj stratifikaciji, odnosno držani su četiri nedelje na +50C kako bi se prekinulo mirovanje semena.</s><s>Za naklijavanje su korišćene plitke posude koje su punjene sterilnim supstratom debljine oko 5 cm, a na supstrat je nanošen tanak sloj (oko 0,5 cm) zemljišnog uzorka prethodno razmućenog u vodi.</s><s>Uzorci su zalivani u jutarnjim i večernjim satima, a svakodnevno je vršen pregled i evidentirani novi ponici (Ter Heerdt et al., 1996).</s><s>Nakon održavanja ogleda četiri nedelje, napravljena je pauza sa zalivanjem od jedne nedelje uz blago mešanje pa se nastavilo šest nedelja sa zalivanjem, svakodnevnim pregledom, prebrojavanjem i determinacijom novih ponika pomoću priručnika: Csapody (1968) i Hanf (1982).</s> <s>Na osnovu prethodnih istraživanja i dobijenih rezultata metodom fizičke ekstrakcije semena korovskih biljaka utvrđena je ukupna veličina rezerve semena.</s><s>U monokulturi soje u zemljišnom profilu do 40 cm rezerva je varirala u intervalu od 24.025 do 33.575 semena korovskih biljaka m-2.</s><s>U tropoljnom plodoredu rezerva je procenjena u intervalu od 15.663 do 19.383 semena m-2.</s><s>Ukupno je konstatovano 22 korovske vrste u monokulturi, odnosno 31 vrsta u plodoredu.</s><s>Metodom naklijavanja u oba sistema biljne proizvodnje utvrđen je najveći broj ponika tokom prve četiri nedelje zalivanja.</s><s>Nakon toga se napravila pauza sa zalivanjem, kako bi se provocirala semena korovskih biljaka koja nisu klijala, pa je nastavljeno sa zalivanjem još 6 nedelja.</s><s>Ovo je u koincidenciji sa istraživanjem ter Heerdt et al. (1996) koji su 95% ponika uočili između 5 i 6 nedelje.</s><s>Caroca et al. (2011) navode da je vrlo bitno u staklarama imati kontrolisane uslove vlage, svetlosti i temperature, te se tokom naklijavanja pratilo da temperatura bude u opsegu 10-350C što je optimalno za klijanje većine korovskih vrsta.</s><s>Tokom izvođenja ogleda bilo je izvesnih problema kod determinacije ponika vrsta roda Anagallis (Anagallis arvensis, Anagallis foemina) i Consolida (Consolida regalis, Consolida orientalis).</s><s>Problem je prevaziđen tako što su mlade biljke presađivane u veće sudove i negovane do pune zrelosti (cvetanja) kada je bilo moguće uraditi pouzdanu determinaciju vrsta.</s><s>Ter Heerdt i sar. (1996) upravo u svom istraživanju navode i da je jedna od otežavajućih okolnosti ovog postupka determinacija ponika, naročito trava kada se iznikle biljke neguju do momenta cvetanja i olakšane identifikacije.</s> <s>Nakon 11 nedelja naklijavanja u monokulturi soje devet korovskih vrsta ispoljilo je trenutnu klijavost: Amaranthus retroflexus, Ambrosia artemisiifolia, Anagallis arvensis, Bilderdykia convolvulus, Chenopodium album, Chenopodium hybridum, Lamium amplexicaule, Sinapis arvensis i Veronica hederifolia.</s><s>Najmanja aktivna rezerva semena utvrđena je u jesen 2015. godine (3.375 m-2) a najveća u poslednjem uzorkovanju u proleće 2017. godine (9.875 semena m-2), odnosno čak 25,9 % semena je bilo spremno da klija (Grafikon 1).</s><s>Najbolju klijavost pokazala su semena vrsta Chenopodium album U tropoljnom plodoredu utvrđeno je da 23,61% semena korovskih biljaka prošlo fazu mirovanja, te je najmanja aktivna rezerva semena konstatovana u jesen 2015. godine (3.200 semena m-2), a najveća (5.000 semena m-2) tokom poslednje ocene (Grafikon 2) Ukupno je detektovana 21 korovska vrsta, a dominaciju u klijavosti pokazale su vrste Chenopodium album, Chenopodium hybridum, Anagallis arvensis, Amaranthus retroflexus, Bilderdykia convolvulus.</s><s>Benoit i sar. (1992) u svojim studijama ističu da na obradivim površinama pod sojom u zemljišnoj rezervi može da perzistira čak 25.000 do 40.000 semena m-2 Chenopodium album kao i da semena pokazuju odličnu klijavost.</s><s>Sulić i sar. (2017) navode da se pored ove dve vrste u tropoljnim plodoredima sa sojom može očekivati i dobra klijavost semena Ambrosia artemisiifoila, Datura starmonium i Veronica hederifolia.</s><s>Konstantinović i sar. (2011) u četvorogodišnjim istraživanjima u usevu soje na ataru sela Bački Maglić, procenili su da su u rezervi semena od 12 korovskih vrsta po brojnosti dominirale: Amaranthus retroflexus, Chenopodium album i Datura stramonium, što je takođe u koincidenciji sa našim istraživanjima.</s><s>Iako se smatra da gajenje soje povećava zakorovljenost parcele, to su demantovali Franke i sar. (2018) tvrdeći da soja deluje blagodatno na strukturu i sastav zemljišta jer sprečava ispiranje nitratnog N iz zemljišta a da su prinosi useva u tropoljnim i četvoropljnim plodoredima sa sojom veći u odnosu na smenu dva useva.</s><s>Graf.</s><s>1. Procenjene aktivne rezerve semena korovskih biljaka u monokulturi soje Graph.</s><s>1. Estimated of active soil weed seed bank in monoculture of soybean Graf.</s><s>2. Procenjene aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu u tropoljnom plodoredu</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu predstavljaju nepresušni izvor zakorovljenosti na obradivim površinama, te u poslednje vreme postaje trend da se pre započinjanja biljne proizvodnje izvrši njena procena.</s><s>Od značaja je imati uvid u veličinu i sastav celokupne rezerve semena u zemljišnom profilu, naročito u oraničnom sloju, ali isto tako, važno je poznavati popis aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu, odnosno semena koja su fiziološki zrela i spremna da klijaju u narednoj sezoni.</s> <s>Istraživanja u ovom radu deo su projekata po ugovoru o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451–03–68/2022–14/200032 i 451-03-68/2022-14/200116 koji se finansiraju od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s>

Antibakterijska aktivnost metanolnog ekstrakta gljive Coriolus versicolor obogaćene organskim i neorganskim izvorom selena.

Duvnjak, Dunja;Pantić, Milena;Matijašević, Danka;Jovanović, Ljubinko;Vasiljević, Ivana;Lazović, Milana;Nikšić, Miomir

Mikromed 2015 [Elektronski izvor] : zbornik radova / X Kongres mikrobiologa Srbije

Coriolus versicolor;antibakterijska aktivnost;selen

agrif.bg.ac.rs-123456789-6834.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26109/bitstream_26109.pdf

<s>2 Fakultet ekološke poljoprivrede, Educons Univerzitet, Sremska Kamenica,Srbija 3A Bio Tech Lab laboratorija, Educons Univerzitet, Sremska Kamenica, Srbija Coriolus versicolor je medicinska gljiva čija je lekovitost potvrđena brojnim istraživanjima.</s><s>Biološki aktivni polisaharidi i polisaharopeptidi izolovani iz micelije submerzno gajene Coriolus versicolor gljive se koriste u prevenciji mnogih bolesti.</s><s>Ova gljiva se može gajiti i na čvrstom supstratu, na otpadu iz poljoprivrede i na taj način se može uspešno upotrebiti pri bioremedijaciji.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio da se utvrdi da li se antibakterijska aktivnost metanolnog ekstrakta gljive Coriolus versicolor gajenjem na čvrstom supstratu obogaćenom selenom može povećati.</s> <s>Kao supstrat za gajenje upotrebljena je mešavina slame, hrastove pljevine i pšeničnih mekinja.</s><s>Za obogaćivanje supstrata korišćeni su organski i neogranski izvori selena: selesnki kvasac (Sel-Plex®, Alltech Inc., Lexington, USA) i natrijum selenit, Na2SeO3 u koncentraciji od 25 mg/kg suvog supstrata.</s><s>Kontrolni uzorak je pripremljen bez dodavanja selena.</s><s>Nakon metanolne ekstrakcije, određen je sadržaj selena u digestovanim uzorcima upotrebom ICP-OES uređaja.</s><s>Kod uzorka obogaćenih selenom iz neorganske soli sadržaj selena je bio 123,4 µg/g, a kod uzoraka obogaćenih selenom iz selenskog kvasca 62,4 µg/g suve mase uzorka.</s><s>Mikrodilucionom metodom ispitana je antimikrobna aktivnost dobijenih metanolnih ekstrakata na 15 sojeva bakterija i utvrđeno je da dodatak neorganske soli dovodi do povećanja antimikrobne aktivnosti u odnosu na kontrolni uzorak samo kod dve Gram-pozitivne bakterije: Bacillus spizizeni ATCC 6633 gde je MIC<0,3125 mg/ml i Enerococcus faecalis ATCC</s> <s>ispitivanjem antimikrobnog delovanja ekstrakata dobijenih iz gljive obogaćene X KONGRES MIKROBIOLOGA SRBIJE ”MIKROMED 2015” 201</s> <s>ispitivanjem selenom iz kvasca primećeno je izraženije mikrobistatično i mikrobicidno delovanje u poređenju i sa kontrolnim uzorkom i sa uzorkom kome je dodat Na2SeO3 kod skoro svih testiranih Gram-pozitivnih i Gramnegativnih bakterija.</s>

Procena aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu

Saulić, Markola;Đalović, Ivica;Božić, Dragana;Vrbničanin, Sava

Zbornik radova, 27. Savetovanje o biotehnologiji sa međunarodnim učešćem, Čačak, 25-26. mart 2022.

rezerva semena;korovi;metod naklijavanja;monokultura soje;plodored

agrif.bg.ac.rs-123456789-6441.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24833/Procena_aktivne_rezerve_pub_2022.pdf

<s>Poljoprivreda je primarna i strateška delatnost koja obezbeđuje prehrambenu sigurnost, stabilnost tržišta hrane i štiti životni standard stanovništva.</s><s>Svedoci smo da je u kriznim situacijama u zemlji poljoprivreda odgovorila svom zadatku i bila glavni oslonac u snabdevanju tržišta prehrambenim proizvodima.</s><s>Proizvodnjom dovoljnih količina zdravstveno bezbedne hrane omogućava se razvoj radno sposobnog stanovništva koje aktivno učestvuje u ekonomskom razvoju društva.</s><s>Specifični uslovi u kojima se poljoprivreda razvija zahtevaju konkretne ekonomske mere podrške i subvencije države za očuvanje domaće poljoprivrede.</s><s>Planiranim investicijama u poljoprivredi uvođenjem savremene tehnologije i efikasne organizacije u proizvodnji i prometu smanjuju se ekonomski i tržišni rizici, a samim tim omogućavaju stabilni uslovi poslovanja.</s><s>Razvoj poljoprivrede se mora bazirati</s> <s>(prehrambenom industrijom, trgovinom, turizmom i td.) Poljoprivredna nauka i struka prati i proučava promene koje se dešavaju u ovoj oblasti ukazuje na aktuelne probleme poljoprivredne prakse i pronalazi rešenja.</s><s>Agronomski fakultet u Čačku, pored edukacije studenata, svake godine tradicionalno već dvadeset sedmi put, organizuje i Savetovanje o biotehnologiji.</s><s>Osnovni cilj Savetovanja je upoznavanje šire naučne i stručne javnosti sa rezultatima najnovijih naučnih istraživanja, domaćih i inostranih naučnika iz oblasti osnovne poljoprivredne proizvodnje i prerade hrane, kao i zaštite životne sredine.</s> <s>U Zborniku radova XXVII Savetovanja o botehnologiji sa međunarodnim učešćem, predstavljeno je ukupno 84 rada iz oblasti Ratarstva, povrtarstva i krmnog bilja, Voćarstva i vinogradarstva, Zootehnike, Zaštite bilja, proizvoda i životne sredine i Prehrambene tehnologije.</s><s>Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i Gradu Čačku kao glavnim pokroviteljima dugujemo veliku zahvalnost što su pomogli kao i svake godine da se ovo Savetovanje održi.</s><s>Zahvaljujemo privrednicima i svim dugogodišnjim prijateljima Agronomskog fakulteta što su nam pružili materijalnu i organizacionu podršku.</s> <s>Bavljenje poljoprivredom pored ekonomije i biznisa je i socijalna plemenita delatnost, s obzirom da zadovoljava osnovnu nasušnu potrebu ljudi za hranom.</s><s>Poljoprivredni proizvođači zaslužuju ugled i poštovanje u društvu i treba im omogućiti da pristojno žive od svoga rada, a društvo bi to trebalo da prepozna.</s> <s>PROCENA AKTIVNE REZERVE SEMENA KOROVSKIH BILJAKA U ZEMLJIŠTU Markola Saulić1, Ivica Đalović2, Dragana Božić3, Sava Vrbničanin3 Izvod: Poznavanje i razumevanje veličine i sastava rezerve semena korovskih biljaka može pomoći kod planiranja uspešne i pravovremene strategije suzbijanja korova i procene dinamike pojave korova.</s><s>Veoma je značajano imati u vidu u kom procentu će latentna biljna zajednica preći u aktivnu zajednicu.</s><s>Metodom naklijavanja dobija se broj i struktura semena korovskih biljaka koja su prošla fazu mirovanja.</s><s>Utvrđeno je da u monokulturi soje od ukupne procenjene rezerve semena korovskih biljaka preko 25,9% je spremno da klija, dok u tropoljnom plodoredu 23,61% semena.</s><s>Najveći broj klijalih semena potiče od korovskih vrsta Chenopodium album i Chenopodium hybridum.</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu s jedne strane mogu se posmatrati kao rezervoar diverziteta korovske flore, a sa druge strane predstavljaju primarni izvor zakorovljenosti na obradivim površinama (Jose-Maria and Sans, 2011).</s><s>Novija agronomska istraživanja potenciraju i preporučuju da se pre postavljanja bilo kakvog eksperimenta u poljskim uslovima prvo izvrši procena rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu, kao i da to treba uvesti kao jednu od obaveznih preventivnih mera prilikom planiranja biljne proizvodnje (Kuht et al., 2016).</s><s>Semena korova sazrela na majčinskoj biljci pre ili kasnije završe na površini zemljišta i na taj način svake godine obnavljaju latentnu rezervu semena u zemljištu (Gulden and Shirtliffe, 2009).</s><s>Poznavanje veličine i sastava rezerve semena u zemljištu ima višestruki značaj, ali je veoma teško proceniti u kom procentu će latentna biljna zajednica preći u aktivnu biljnu zajednicu, odosno koliko semena će dati novu individuu.</s><s>Klijanje semena korovskih biljaka ponekad može da nastupi odmah ili pak posle određenog perioda mirovanja (Fenner and Thompson, 2005), a kada će seme biti spremno da klija određuju brojne biološko-ekološke karakteristike semena, kao i procesi koji se odvijaju u njemu (López-Granados and Lutman, 1998).</s><s>Generalno, najvažnije biološko–ekološke osobine semena korovskih biljaka po kojima se one često veoma razlikuju od semena gajenih i drugih grupa biljaka (npr. livadskih fitocenoza) su: velika produkcija semena, životna sposobnost, dugovečnost, dormantnost i 1Akademija tehničkih strukovnih studija Beograd, Primenjene inženjerske nauke Požarevac, Nemanjina 2, Požarevac, Srbija (markolasaulicŽgmail.com); 2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, Maksima Gorkog 30, Novi Sad, Srbija;</s> <s>3Unverzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, Zemun, Srbija. klijavost.</s><s>Upravo ove osobine najčešće određuju sudbinu semena korovskih biljaka u zemljišnoj rezervi, kao i stalnu zakorovljenost obradivih površina.</s><s>Precizna procena rezerve semena korovskih biljaka zavisi od strategije uzorkovanja (Ambrosio et al., 2002), a odabirom adekvatne metodologije ispitivanja zemljišta može da se dobije uvid u vertikalnu distribuciju semena u zemljištu, veličinu latentne i aktivne rezerve semena, kao i diverzitet korovskih vrsta (Cavers, 1995).</s><s>Odavno je poznato da adekvatan metod za procenu rezerve semena korovskih biljaka treba da bude pouzdan, brz i da ne zauzima mnogo radnog prostora (Thompson et al. 1997), te je u praksi kao jedan od najbolje prihvaćenih i najčešće primenjivanih metod naklijavanja zemljišnih uzoraka (Bewley et al., 2013; Cardina et al., 2002).</s><s>Ovaj metod u odnosu na druge (metod fizičke ekstrakcije semena, flotacija zemljišnih uzoraka) odlikuje jednostavnost izvođenja i mogućnost da se dobije uvid u popis aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu, odnosno semena koja su fiziološki zrela i spremna da klijaju (ter Heerdt et al., 1996).</s><s>Metod se izvodi u kontrolisanim uslovima staklenika, isključivo u prolećnim mesecima pri pirodnom osvetljenju i redovnom održavanju neophodne vlažnosti zemljišta te se na ovakav način prati prirodni ciklus klijanja (Cardina et al., 2002).</s><s>Cilj ovih istraživanja je bio da se spram prethodne procenjene latentne rezerve semena korovskih biljaka proceni aktivna rezerva semena u zemljištu u monokulturi soje i tropoljnom plodoredu.</s> <s>Istraživanja su izvedena na oglednom polju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu (N 45°19', E 19°50') u okviru dugogodišnjeg stacioniranog ogleda „Plodoredi”.</s><s>U ogledu se ispitivao uticaj sistema gajenja useva na sastav rezervi semena korovskih biljaka, a potom se upoređivala dugogodišnja monokultura soje sa trоpoljnim plodoredom: soja-ozima pšenica-kukuruz.</s><s>Uzorkovanje zemljišta je izvedeno u šest navrata u periodu od 2014. do 2017. godine, pre setve odnosno nakon žetve useva.</s><s>Na svakoj eksperimentalnoj parceli, izuzimajući rubove, pravljene su po četiri potparcele (10 × 10 m) u okviru kojih je uzimano po 10 nasumičnih uzoraka sa dubine 0–40 cm po metodi Thompson i Grime (1979).</s><s>Deo zemljišnih uzoraka namenjen je za procenu ukupne rezerve semena korovskih biljaka metodom fizičke ekstrakcije, a od istih zemljišnih uzorka 4 × 100 ml je odvojeno za metod naklijavanja.</s><s>Ogled je obavljen u Herbološkoj laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.</s><s>Pre njegove izvedbe zemljišni uzorci su izlagani hladnoj stratifikaciji, odnosno držani su četiri nedelje na +50C kako bi se prekinulo mirovanje semena.</s><s>Za naklijavanje su korišćene plitke posude koje su punjene sterilnim supstratom debljine oko 5 cm, a na supstrat je nanošen tanak sloj (oko 0,5 cm) zemljišnog uzorka prethodno razmućenog u vodi.</s><s>Uzorci su zalivani u jutarnjim i večernjim satima, a svakodnevno je vršen pregled i evidentirani novi ponici (Ter Heerdt et al., 1996).</s><s>Nakon održavanja ogleda četiri nedelje, napravljena je pauza sa zalivanjem od jedne nedelje uz blago mešanje pa se nastavilo šest nedelja sa zalivanjem, svakodnevnim pregledom, prebrojavanjem i determinacijom novih ponika pomoću priručnika: Csapody (1968) i Hanf (1982).</s> <s>Na osnovu prethodnih istraživanja i dobijenih rezultata metodom fizičke ekstrakcije semena korovskih biljaka utvrđena je ukupna veličina rezerve semena.</s><s>U monokulturi soje u zemljišnom profilu do 40 cm rezerva je varirala u intervalu od 24.025 do 33.575 semena korovskih biljaka m-2.</s><s>U tropoljnom plodoredu rezerva je procenjena u intervalu od 15.663 do 19.383 semena m-2.</s><s>Ukupno je konstatovano 22 korovske vrste u monokulturi, odnosno 31 vrsta u plodoredu.</s><s>Metodom naklijavanja u oba sistema biljne proizvodnje utvrđen je najveći broj ponika tokom prve četiri nedelje zalivanja.</s><s>Nakon toga se napravila pauza sa zalivanjem, kako bi se provocirala semena korovskih biljaka koja nisu klijala, pa je nastavljeno sa zalivanjem još 6 nedelja.</s><s>Ovo je u koincidenciji sa istraživanjem ter Heerdt et al. (1996) koji su 95% ponika uočili između 5 i 6 nedelje.</s><s>Caroca et al. (2011) navode da je vrlo bitno u staklarama imati kontrolisane uslove vlage, svetlosti i temperature, te se tokom naklijavanja pratilo da temperatura bude u opsegu 10-350C što je optimalno za klijanje većine korovskih vrsta.</s><s>Tokom izvođenja ogleda bilo je izvesnih problema kod determinacije ponika vrsta roda Anagallis (Anagallis arvensis, Anagallis foemina) i Consolida (Consolida regalis, Consolida orientalis).</s><s>Problem je prevaziđen tako što su mlade biljke presađivane u veće sudove i negovane do pune zrelosti (cvetanja) kada je bilo moguće uraditi pouzdanu determinaciju vrsta.</s><s>Ter Heerdt i sar. (1996) upravo u svom istraživanju navode i da je jedna od otežavajućih okolnosti ovog postupka determinacija ponika, naročito trava kada se iznikle biljke neguju do momenta cvetanja i olakšane identifikacije.</s> <s>Nakon 11 nedelja naklijavanja u monokulturi soje devet korovskih vrsta ispoljilo je trenutnu klijavost: Amaranthus retroflexus, Ambrosia artemisiifolia, Anagallis arvensis, Bilderdykia convolvulus, Chenopodium album, Chenopodium hybridum, Lamium amplexicaule, Sinapis arvensis i Veronica hederifolia.</s><s>Najmanja aktivna rezerva semena utvrđena je u jesen 2015. godine (3.375 m-2) a najveća u poslednjem uzorkovanju u proleće 2017. godine (9.875 semena m-2), odnosno čak 25,9 % semena je bilo spremno da klija (Grafikon 1).</s><s>Najbolju klijavost pokazala su semena vrsta Chenopodium album U tropoljnom plodoredu utvrđeno je da 23,61% semena korovskih biljaka prošlo fazu mirovanja, te je najmanja aktivna rezerva semena konstatovana u jesen 2015. godine (3.200 semena m-2), a najveća (5.000 semena m-2) tokom poslednje ocene (Grafikon 2) Ukupno je detektovana 21 korovska vrsta, a dominaciju u klijavosti pokazale su vrste Chenopodium album, Chenopodium hybridum, Anagallis arvensis, Amaranthus retroflexus, Bilderdykia convolvulus.</s><s>Benoit i sar. (1992) u svojim studijama ističu da na obradivim površinama pod sojom u zemljišnoj rezervi može da perzistira čak 25.000 do 40.000 semena m-2 Chenopodium album kao i da semena pokazuju odličnu klijavost.</s><s>Sulić i sar. (2017) navode da se pored ove dve vrste u tropoljnim plodoredima sa sojom može očekivati i dobra klijavost semena Ambrosia artemisiifoila, Datura starmonium i Veronica hederifolia.</s><s>Konstantinović i sar. (2011) u četvorogodišnjim istraživanjima u usevu soje na ataru sela Bački Maglić, procenili su da su u rezervi semena od 12 korovskih vrsta po brojnosti dominirale: Amaranthus retroflexus, Chenopodium album i Datura stramonium, što je takođe u koincidenciji sa našim istraživanjima.</s><s>Iako se smatra da gajenje soje povećava zakorovljenost parcele, to su demantovali Franke i sar. (2018) tvrdeći da soja deluje blagodatno na strukturu i sastav zemljišta jer sprečava ispiranje nitratnog N iz zemljišta a da su prinosi useva u tropoljnim i četvoropljnim plodoredima sa sojom veći u odnosu na smenu dva useva.</s><s>Graf.</s><s>1. Procenjene aktivne rezerve semena korovskih biljaka u monokulturi soje Graph.</s><s>1. Estimated of active soil weed seed bank in monoculture of soybean Graf.</s><s>2. Procenjene aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu u tropoljnom plodoredu</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu predstavljaju nepresušni izvor zakorovljenosti na obradivim površinama, te u poslednje vreme postaje trend da se pre započinjanja biljne proizvodnje izvrši njena procena.</s><s>Od značaja je imati uvid u veličinu i sastav celokupne rezerve semena u zemljišnom profilu, naročito u oraničnom sloju, ali isto tako, važno je poznavati popis aktivne rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu, odnosno semena koja su fiziološki zrela i spremna da klijaju u narednoj sezoni.</s> <s>Istraživanja u ovom radu deo su projekata po ugovoru o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451–03–68/2022–14/200032 i 451-03-68/2022-14/200116 koji se finansiraju od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s>

Model za simulaciju procene rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu

Saulić, Markola;Oveisi, Mostafa;Đalović, Ivica;Jovanović, Vladan;Božić, Dragana;Vrbničanin, Sava

Zbornik rezimea, 11. Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta. Palić, 20-23.09.2021.

plodored;monokultura;rezerva semena korovskih biljaka;metode za procenu;Artificial Neural Network model;assessment methods;crop rotation;weeds;seeds

agrif.bg.ac.rs-123456789-6444.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24836/Model_za_simulaciju_pub_2021.pdf

<s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators NAUČNI ODBOR /</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators PORUKA UČESNICIMA</s> <s>Herbološko društvo Srbije organizuje kongres o korovima, tradicionalno svake četvrte godine, pa je tako i ovaj jedanaesti po redu bio planiran za 2020. godinu, tačno četrdeset godina nakon prvog naučnog skupa u našoj zemlji koji je bio posvećen herbološkim temama.</s><s>Međutim, pandemija virusa COVID-19 uticala je da Naučno-stručni odbor, u cilju zaštite zdravlja učesnika kongresa, svojih članova, saradnika i njihovih porodica, a u skladu sa odgovornim ponašanjem u vreme pandemije, donese odluku da se skup odloži za 2021. godinu.</s><s>Kao i do sada, program smo tematski koncipirali po sekcijama u okviru kojih će domaći i eminentni inostrani predavači, kroz aktuelne usmene i poster prezentacije, predstaviti najznačajnije rezultate naučno-istraživačkog rada u oblasti proučavanja i suzbijanja korova, do kojih se došlo u proteklom petogodišnjem periodu.</s><s>Ovoga puta posebno želimo da istaknemo da smo po prvi put u dugoj istoriji organizovanja kongresa o korovima, izdvojili sekciju: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, sa ciljem da podstaknemo bolju komunikaciju i saradnju između kolega iz primarne proizvodnje, naučnih institucija, istraživača, industrije pesticida, kao i svih drugih oblasti koje dele zajedničko interesovanje za proučavanje i suzbijanje korova.</s><s>Pozvali smo kolege iz struke da nam se pridruže sa svojim radovima, kako bi bolje sagledali aktuelne probleme u neposrednoj proizvodnji, razmenili iskustva i svi zajedno sagledali moguća nova rešenja.</s><s>Za ovaj skup prijavljeno je ukupno 90 radova, od čega je 16 po pozivu.</s><s>Radovi po pozivu će dati sliku i naučno obrazložiti razvoj, današnje stanje, najnovija dostignuća, kao i viziju budućih istraživanja u našoj oblasti.</s><s>Za usmena saopštenja prihvaćeno je 33 rada, a za poster prezentacije 41 rad.</s><s>Svi radovi će biti publikovani u Zborniku rezimea koji je registrovan u Narodnoj biblioteci Srbije, a biće dostupan na sajtu Herbološkog društva Srbije.</s> <s>Tokom održavanja skupa, učesnici će imati priliku da prisustvuju promociji najnovijih publikacija iz oblasti herbologije i herbicida.</s><s>Programom je predviđena i atraktivna ekskurzija.</s> <s>Deset sponzora kongresa imaće predavanja u okviru sekcije: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, u kojima će predstaviti svoje nove tehnologije i proizvode.</s><s>Takođe, sponzorima je obezbeđen i izložbeni prostor, kao i ostale reklamne aktivnosti.</s> <s>Nadamo se da će ovako koncipiran program ispuniti vaša očekivanja i interesovanja, pa Vas u ime Naučno-stručnog i Organizacionog i odbora, kao i Herbološkog društva Srbije, sa velikim zadovoljstvom pozivamo da uzmete učešće u radu XI kongresa o korovima i savetovanja o herbicidima i regulatorima rasta, koji će se održati 20-23. septembra 2021. godine na Paliću.</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators PREGLED PROGRAMA KONGRESA</s> <s>15:20-16:40 Usmeni referati / Oral presentations Ljiljana Nikolić, Branka Ljevnaić-Mašić, Dejana Džigurski, Srđan Šeremešić: Floristička analiza i indeksi diverziteta korova pšenice u uslovima dugotrajnih plodoreda</s> <s>Branka Ljevnaić-Mašić, Ljiljana Nikolić, Dejana Džigurski: Biološke karakteristike korovske flore u organskim usevima lekovitih i aromatičnih biljaka</s> <s>17:15-18:00 Okrugli sto / Round table Uprava za zaštitu bilja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede „Zakon o sredstvima za zaštitu bilja“</s> <s>Kafe pauza / Coffee break (Agroarm d.o.o., Beograd) Sekcija: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta Session: Symposium on herbicides and plant growth regulators Predsedavajući: Goran Malidža, Maja Sudimac Usmeni referati / Oral presentations</s> <s>Goran Malidža, Miloš Rajković, Jovana Krstić, Siniša Jocić, Vladimir Miklič: Značaj halauksifen-metila za integrisano suzbijanje korova u suncokretu, sa posebnim osvrtom na suzbijanje ambrozije pelenaste rezistentne na ALS inhibitore</s> <s>Miloš Rajković, Goran Malidža, Siniša Jocić, Sandra Cvejić: Reakcija hibrida suncokreta tolerantnih na imidazolinone i tribenuron-metil prema ALS inhibitorima koji se primenjuju u drugim usevima Apostolidis Vassilios: Nova aktivna materija Arylex (Corteva Agriscience SRB d.o.o.)</s> <s>Vladimir Ljubičić: Integralno suzbijanje korova – pristup kompanije Kafe pauza / Coffee break (Agroglobe d.o.o., Novi Sad) Aleksandar Sedlar, Aleksandra Paroški, Vladimir Višacki, Stanko Kerkez, Dejan Paroški, Rajko Bugarin, Filip Vasić: Varijabilna primena herbicida u zaštiti soje od korova XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Jelena Perenčević: Efikasnost herbicida u soji u zavisnosti od meteoroloških uslova</s> <s>Milan Mašić: BASF tehnologije u soji, proverena rešenja u borbi protiv rezistencije (BASF Srbija d.o.o.) Jovana Delić, Julijana Ranković, Svetlana Jovičić: Suzbijanje korova u soji i kukuruzu u periodu 2017-2019. godine: demonstracioni ogledi Danijela Stefanović: Agromarket tehnologija zaštite soje od korova Diskusija po izloženim referatima / Discussion following the presented papers</s> <s>Sekcija: Sekcija: Savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta Session: Symposium on herbicides and plant growth regulators Predsedavajući: Dragana Božić, Jelena Perenčević Usmeni referati / Oral presentations</s> <s>Milan Radović: Coltrane® kao novo rešenje protiv tvrdokornih korova Miloš Pavlović, Maja Sudimac, Branko Tomić: Efikasnost nekih herbicida u usevu šećerne repe</s> <s>Kafe pauza / Coffee break (Biogenesis d.o.o., Beograd) Aleksandar Oštir: Kako se uspešno rešiti divljeg ovsa u strnim žitima Aleksandar Lazar: XANADU - novi superioran herbicid u žitaricama Srđan Stevanović: Kontrola širokolisnih korova u strnim žitima - Futur (Chemical Agrosava d.o.o.)</s> <s>Vladimir Miklič: NS hibridi suncokreta tolerantni na herbicide (Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju)</s> <s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators SREDA / WEDNESDAY, 22.09.2021.</s> <s>Martin Bobinac, Siniša Andrašev, Nikola Šušić: Prilagođena tehnika gajenja šuma za biološku kontrolu širenja invazivnih drvenastih neofita u šumarstvu</s> <s>Dejan Nedeljković, Stevan Z. Knežević, Luka Milošević, Pavle Pavlović, Sava Vrbničanin: Uticaj meteoroloških uslova na kritičan period za suzbijanje korova i prinos useva kukuruza u Srbiji XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Zvonko</s> <s>scarce precipitation affects efficacy of PRE-EM herbicides in sunflower (Helianthus annuus L.) grown on different soil types Milan Brankov, Greg Kruger: Izbor rasprskivača smanjuje zanošenje herbicida</s> <s>9. Katarina Jovanović-Radovanov, Jelena Gajić Umiljendić, Marija Sarić-Krsmanović, Ljiljana Radivojević: Efikasnost umanjenih količina primene imazamoksa u kombinaciji sa bentazonom i pendimetalinom u usevu graška sa zalivnim sitemom Zlatko Miličević, Anja Milosavljević, Nenad Trkulja: Primena graminicida za suzbijanje sirka u usevu šećerne repe i mogućnost mešanja sa fungicidima Zlatko Miličević, Anja Milosavljević, Nenad Trkulja: Primena preparata Betanal tandem i Powertwin u zaštiti useva šećerne repe od korova Ana Dragumilo, Tatjana Marković, Snežana Mrđan, Vladimir Filipović, Dragoja Radanović, Sava Vrbničanin, Dragana Božić: Uticaj malčeva na suzbijanje korova i prinos pitome nane (Mentha x piperita) XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators INVAZIVNI KOROVI / INVASIVE WEEDS</s> <s>Oimbo Lynnete, Okambo John: Invasive weed species of farming land and their impact on householder food security in western Kenya Aleksandra Savić, Danica Živanović, Jovan Lazarević, Danijela Pavlović, Dragana Božić, Sava Vrbničanin: Kompetitivna sposobnost Ambrosia artemisiifolia u koasocijaciji sa Ambrosia trifida</s> <s>Pavle Pavlović, Adewale Osipitan, Stevan Z. Knežević: Effects of timing of weed removal and application of pre-emergence herbicides on growth of soybean Panagiotis Kanatas: Effects of weeds growth stage on the efficacy of the herbicide pyroxsulam+florasulam at reduced rates in wheat Katarina Jovanović-Radovanov: Uticaj rezidua imazetapira na sadržaj ukupnih proteina u korenu osetljivih gajenih biljaka Snežana Mrđan, Jovan Crnobarac, Tatjana Marković, Ana Dragumilo, Sara Mikić, Stefan Gordanić, Dragoja Radanović: Mogućnost primene IBA stimulatora i IAA biostimulatora u oživljavanju reznica timijana (Thymus vulgaris L.) Mira Pucarević, Milica Živković, Nataša Stojić, Dragana Linda Mitić, Vesna Teofilović: Herbicidi i njihovi ostaci u podzemnim vodama Srđan Stevanović, Dragana Božić, Katarina Jovanović-Radovanov, Sava Vrbničanin: Mogućnost hemijskog suzbijanja Avena fatua L. u usevu ozime pšenice</s> <s>Nataša Samardžić, Bojan Konstanitnović, Milena Popov: Efekat vodenih ekstrakata korovskih vrsta Abutilon theophrasti i Xanthium strumarium na prinos useva soje i kukuruza</s> <s>Meriem Cheddadi, Mark Szalai, Judit Papp Komaromi, Jozsef Kiss: The route from weed control towards managing botanical diversity Nenad Stavretović, Ana Novaković, Jovana Petrović, Nadežda Stojanović: Mere nege i održavanja travnjaka saobraćajnica u Beogradu XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators Model za simulaciju procene rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu</s> <s>Rezerve semena korovskih biljaka u zemljištu sa jedne strane predstavljaju stalni izvor zakorovljenosti, dok sa druge imaju ulogu u održavanju stabilnosti ekosistema i biodiverziteta.</s><s>Malobrojna istraživanja na ovu temu su pokazala veliku varijabilnost u rezultatima, u sličnim eksperimentalnim uslovima, ali pri korišćenju različitih metoda.</s><s>Stoga ciljevi u ovom istraživanja su bili odabir adekvatne i precizne metode za procenu rezerve semena korovskih biljaka i pravljenje pouzdanog modela za prognoziranje dinamike pojave korovskih populacija.</s><s>Istraživanja su izvedena na oglednom polju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu (N 45°19', E 19°50') u okviru dugogodišnjeg stacioniranog ogleda „Plodoredi”, koji se smatra jednim od najstarijih eksperimenata ovog tipa na prostoru jugoistočne Evrope.</s><s>U ogledu se ispitivao uticaj sistema gajenja useva na sastav rezervi semena korovskih biljaka, a potom</s> <s>pšenica-soja-kukuruz) monokulturom ozime pšenice.</s><s>U obe varijante primenjen je isti sistem đubrenja i to 100 kg/ha N (50 kg/ha u jesen pred osnovnu obradu i 50 kg/ha u proleće u prihrani).</s><s>Za uzorkovanje zemljišta primenjen je „metod kvadrata”, kao pouzdaniji u odnosu na šahovski tip i uzorkovanje po dijagonali koji se u praksi češće koriste.</s><s>Procena rezerve semena korovskih biljaka urađena je primenom dva metodološka postupka: fizička ekstrakcija semena i naklijavanje zemljišnih uzoraka.</s><s>Fizička ekstrakcija, uprkos dugotrajnosti i fizičkoj iscrpnosti, pokazala je bolje rezultate i dala uvid u celokupnu rezervu semena, pa je u ukupnom zemljišnom profilu (0-40 cm) u monokulturi zabeleženo 12 korovskih vrsta, odnosno 21.575 semena/m2, dok je u plodoredu izdvojeno 25 korovskih vrsta i 16.300 semena/m2.</s><s>Metoda naklijavanja, iako jednostavnija za izvođenje dala je drugačiju sliku potencijalne zakorovljenosti parcela, pa je u monokulturi pšenice zabeleženo samo 5 korovskih vrsta i 8.500 semena/m2, a u plodoredu 6 vrsta i 4.500 semena/m2.</s><s>Dobijeni rezultati ukazuju da nije cela rezerva semena u zemljištu aktivna, odnosno da neka semena nisu sposobna da klijaju, dok su druga u stanju mirovanja.</s><s>Uvid u brojnost semena i njegovu vertikalnu distribuciju u zemljištu pomogao je oko izbora i pravljenja modela.</s><s>Iako se modeliranje najčešće radi za pojedinačne vrste kroz jednogodišnja ispitivanja, izabran je „Artificial Neural Network” model (ANN model) koji je pokazao pouzdanost kod dugoročnih ekoloških istraživanja.</s><s>Model je uzeo u obzir bazu podataka procenjene brojnosti semena u zemljištu i pokazao se kao veoma pouzdan.</s><s>Naime, sa stepenom sigurnosti od 93% simulirao je zakorovljenost na parcelama i predvideo pojavu potencijalnih korovskih vrsta koje bi mogle predstavljati problem u narednom periodu.</s> <s>Ključne reči: plodored, monokultura, rezerva semena korovskih biljaka, metode za procenu, Artificial Neural Network model Zahvalnica: Istraživanja u ovom radu deo su projekata po ugovoru o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2021. godini, evidencioni brojevi: 451XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 03-9/2021-14/ 200116, 451-03-9/2021-14/200032 i 451-03-9/2021-14/ 200214 koji se finansiraju od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije</s> <s>Zelene površine duž saobraćajnica, kao biološki elementi strukture grada, utiču na poboljšanje ekoloških uslova u gradu.</s><s>Neizostavni, a često i jedini elementi zelenila duž saobraćajnica su travne površine koje imaju važnu i multifunkcionalnu ulogu kroz, između ostalog, estetsko unapređenje površina duž saobraćajnica, ali i poboljšanje slike predela i čitavog grada.</s><s>Obavljena istraživanja obuhvataju uporednu analizu strukture različitih tipova travnjaka duž saobraćajnica Beograda: travne površine kružnih tokova, razdelnih traka, travne površine oko saobraćajnica kao i travne površine saobraćajnica I reda.</s><s>U analizama su korišćeni rezultati florističkih istraživanja iz 2001. godine, kao i rezultati terenskog istraživanja sprovedenog tokom 2019. godine.</s><s>Cilј rada je bio analiza travnjaka duž saobraćajnica, istraživanje strukture i florističkog sastava i utvrđivanje promena u dužem vremenskom periodu.</s><s>Dobijeni rezultati služe za formiranje smernica i preporuka za unapređenje stanja i strukture travnjaka saobraćajnica, odabir adekvatnih biljnih vrsta za zasnivanje, reparaciju ovih tipova travnjaka odnosno za upravljanje zelenim površinama saobraćajnica.</s><s>Na analiziranim površinama saobraćajnica Beograda evidentirano je preko 100 bilјnih vrsta među kojima najveći broj pripada kategoriji korovskih vrsta.</s><s>Prisutnost velikog broja korovskih vrsta na travnjacima saobraćajnica ukazuje na slabiji intenzitet održavanja i negovanja travnih površina.</s><s>Zakorovljenost travnjaka saobraćajnica posledica je specifičnih uslova sredine koji vladaju na ovim tipovima zelenih površina i pogoduju naseljavanju i širenju korovskih vrsta, koje su po pravilu, otpornije na loše uslove sredine i slabije održavanje, lako i brzo uzurpiraju prostor kvalitetnim vrstama od kojih je travnjak podignut.</s><s>Promena koja je zapažena na osnovu rezultata istraživanja ukazuje na manji broj prisutnih vrsta bilјaka iz grupe fanerofita (Phanerophyte).</s><s>Biljne vrste iz ove grupe nisu pogodne za travnjake saobraćajnica zbog bezbednosti odvijanja saobraćaja te je njihovo uklanjanje neophodno.</s> <s>travnjaka saobraćajnica fanerofite se uspešno uklanjaju sa površina što je najverovatnije i posledica dobijenih rezultata.</s><s>Dakle, može se zaključiti da je održavanje istraživanih tipova travnjaka saobraćajnica danas ipak na višem nivou u odnosu na stanje pre 17 godina kada su vršena prvobitna istraživanja.</s><s>Zbog sve izraženijih klimatskih promena koje se ogledaju u porastu temperature i snižavanju vlažnosti vazduha, bila je očekivana pojava toplolјubivih vrsta u većem broju i povlačenje bilјnih vrsta kojima takvi uslovi za rast i razvoj ne odgovaraju.</s><s>Međutim sprovedena istraživanja na travnjacima saobraćajnica Beograda to nisu potvrdila.</s><s>Prilagodljivost zeljastih biljaka na zelenim površinama, kao i duž saobraćajnica, pokazatelji su mogućnosti zasnivanja i reparacije travnjaka od taksona koji su se prilagodili uslovima koji tu vladaju.</s><s>Travnjaci takvog florističkog sastava bili bi otporni na teške uslove sredine koji vladaju na travnjacima saobraćajnica, kao i na slab intenzitet negovanja, i vršili bi sve funkcije koje odlikuju zelene površine duž saobraćajnica.</s><s>XI Kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators 104</s> <s>Zbornik rezimea ŠElektronski izvorĆ / XI kongres o korovima i savetovanje o herbicidima i regulatorima rasta, 20-23. septembar 2021, Palić = Book of abstracts / 11th Weed Science Congress and Symposium on Herbicides and Growth Regulators, Septembar 20-23rd, 2021, Palić ; urednik Goran Malidža. - Beograd : Herbološko društvo Srbije, 2021. - 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm Nasl. sa naslovnog ekrana. - Radovi na srp. i engl. jeziku.</s> <s>Saopštenja u ovom Zborniku su objavljena u otvorenom pristupu pod licencom CC BY (https://creativecommons.org/licenses/by/4.0/) Autorstvo.</s><s>Moraju se navesti podaci o izvornom delu i link ka licenci, i mora se naglasiti da li je izvorno delo izmenjeno.</s><s>Dozvoljeno je umnožavati, distribuirati i javno saopštavati delo; preraditi ga i koristiti u komercijalne svrhe.</s>

Mefentriflukonazol - novi fungicid iz grupe triazola

Milutinović, Nađa;Stević, Milan;Špirović Trifunović, Bojana;Brkić, Dragica

Biljni lekar

mefentriflukonazol;triazoli;strna žita;testovi toksičnosti;rizik;mefentrifluconazole;triazoles;small grains;toxicity tests;risk

agrif.bg.ac.rs-123456789-6897.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26298/0354-61602304594M.pdf

<s>Mefentriflukonazol je nova aktivna supstanca sa fungicidnim delovanjem, koja pripada izopropanol azolima, novoj podgrupi u okviru hemijske grupe triazola.</s><s>Inhibira biosintezu sterola i odlikuje se veoma selektivnim delovanjem.</s><s>Sistemični je fungicid sa protektivnim, kurativnim i eradikativnim delovanjem i koristi se za suzbijanje značajnih patogena strnih žita (Septoria spp., Puccinia spp., Ramularia collo-cygni, Rhynchosporium secalis).</s><s>Za razliku od većine triazola, povučenih iz primene u poslednje 2-3 godine, uglavnom zbog reprotoksičnog i karcinogenog delovanja, mefentriflukonazol ne deluje karcinogeno, genotoksično ni reprotoksično.</s><s>Takođe, nije akutno toksičan, ne iritira kožu i oči i ne izaziva specifičnu toksičnost za ciljne organe posle jednokratne ili višekratne izloženosti.</s><s>U dodiru sa kožom može izazvati senzibilizaciju i to je jedino toksikološko svojstvo na osnovu koga je klasifikovan i obeležen.</s><s>Akutna i hronična dijetarna izloženost svih populacionih grupa ovoj aktivnoj supstanci je niska, sa velikom marginom bezbednosti.</s><s>Mefentriflukonazol nije akutno oralno i kontaktno toksičan za pčele i nije toksičan za kišne gliste.</s><s>Za akvatične organizme, ribe, beskičmenjake i alge je veoma toksičan akutno i hronično, dok je za organizme sedimenta i akvatične makrofite toksičan.</s><s>Povoljna toksikološka svojstva mefentriflukonazola i dobra efikasnost preporučuju ovu aktivnu supstancu kao dobru zamenu za triazole povučene iz primene.</s> <s>Hemijska jedinjenja imaju dugu istoriju učešća u zaštiti bilja, pri čemu se fungicidi koriste više od 200 godina za suzbijanje bolesti prouzrokovanih fitopatogenim gljivama i pseudogljivama (Brent i Hollomon, 2007).</s><s>Inhibitori biosinteze sterola (SBI) pojavili su se u poljoprivrednoj praksi od druge polovine šezdesetih godina prošlog veka, kada je veći broj fungicida iz hemijskih grupa imidazola, morfolina, pirimidina, piridina, piperazina, triazola i piperidina, a kasnije i DOI: 10.5937/BiljLek2304594M</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 51, 4/2023 hidroksianilida i spiroketal-amina, patentirano od strane različitih agrohemijskih kompanija (Ishii i Hollomon, 2015).</s><s>Sintetisanje novih aktivnih supstanci pesticida je kontinuiran proces neophodan iz više razloga; pre svega zbog prevazilaženja problema rezistentnosti štetnih organizama na postojeće pesticide, postizanja veće efikasnosti u njihovom suzbijanju i smanjenja rizika za ljude i životnu sredinu.</s><s>Mefentriflukonazol je nova aktivna supstanca sa fungicidnim delovanjem, razvijena od strane kompanije Badische Anilin und Soda Fabrik (BASF).</s><s>Pripada inhibitorima biosinteze sterola, hemijskoj grupi triazola i novoj podgrupi u okviru triazolnih fungicida, izopropanol azola.</s><s>Trenutno se širom sveta široko koriste različite vrste pesticida za dobijanje kvalitetnijih poljoprivrednih proizvoda i povećanje prinosa useva, donoseći tako značajne ekonomske koristi.</s><s>Upotreba pesticida u savremenoj poljoprivredi značajno je povećala produktivnost, ali je to takođe povećalo njihovo prisustvo životnoj sredini i uslovilo pojavu ostataka u hrani i hrani za životinje, uz potencijalne negativne efekte na zdravlje ljudi i drugih neciljnih organizama.</s><s>Zabrinutost zbog potencijalnog rizika po zdravlje ljudi i životinja zbog upotrebe pesticida konstantno raste, a sve veći broj studija dovodi pesticide u vezu sa različitim patološkim promenama, uključujući metaboličke bolesti, poremećaj regulacije imunog sistema, neurotoksičnost, promene rada endokrinog sistema, reproduktivne poremećaje, pojavu karcinoma (Tago i sar., 2014).</s><s>Ovi zdravstveni efekti su različiti u zavisnosti od izloženosti ali generalno ona može doprineti sve većoj prevalenciji zdravstvenih poremećaja (Wohlfahrt-Veje i sar., 2009).</s><s>Posebna pažnja se posvećuje izloženosti operatera i poljoprivrednih radnika, ali i ostalih kategorija koji su svakodnevno izloženi preko ostataka u hrani i vodi za piće (Tago i sar., 2014).</s><s>Upotreba i zakonska regulativa pesticida su dugo bile, ali i ostale, kontroverzne.</s><s>Rejčel Karson (Rachel Carson) je čuvenim „Tihim prolećem” (1962) skrenula pažnju svetske javnosti na rizike povezane sa dihlordifeniltrihloretanom (DDT) i drugim organohlornim insekticidima, nakon čega je usledilo povlačenje ove grupe pesticida iz primene.</s><s>Mada postoje i mnogi drugi primeri zabrane pesticida, a broj povučenih iz primene više je nego dva puta veći od broja odobrenih na nivou Evropske unije (EU), i dalje se stotine aktivnih supstanci pesticida koristi širom sveta, sa potencijalnim rizikom po zdravlje ljudi i neželjenim efektima na ekosisteme.</s> <s>Sva ova zapažanja ukazuju na neophodnost dobrog poznavanja pesticida, posebno njihovih toksikoloških i ekotoksikoloških svojstava.</s><s>Za fungicide iz grupe triazola nije poznat mehanizam delovanja na sisarima, ali se smatra da toksični efekti nastaju kao posledica oslobađanja dopamina iz striatuma (Hollister i sar., 1974., Walker i sar., 1990., Santana i sar., 2009).</s><s>Iako se ova jedinjenja intenzivno koriste već više od četiri decenije, nisu registrovani slučajevi ozbiljnijih akutnih trovanja ljudi.</s><s>Međutim, njihova reprotoksičnost, karcinogenost i specifična tok596</s> <s>OSNOVNA SVOJSTVA MEFENTRIFLUKONAZOLA sičnost za ciljne organe posle jednokratne ili višekratne izloženosti, dovela je do povlačenja više aktivnih supstanci iz ove grupe u poslednje 2-3 godine.</s><s>Mefentriflukonazol je nova aktivna supstanca iz ove grupe, stavljena u promet u martu 2019. godine, u skladu sa Regulativom 1107/2009 sa statusom regulisanim do marta 2029. godine.</s><s>Povoljna toksikološka svojstva, pre svega odsustvo karcinogenog, genotoksičnog i reprotoksičnog delovanja i dobra efikasnost, odlične su preporuke za buduću primenu u zaštiti bilja.</s> <s>Fizičko-hemijska svojstva.</s><s>Mefentriflukonazol (razvojni kod BAS 750 F) po IUPAC (skraćeno od eng. International Union of Pure and Applied Chemistry) nomenklaturi nosi naziv (2RS)-2-Š4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenilĆMinimalna čistoća aktivne supstance, defisana prilikom odobravanja na nivou EU, iznosi 970 g/kg, a supstanca sadrži tri toksikološki relevantne nečistoće čiji je maksimalni sadržaj u aktivnoj supstanci definisan i prihvaćen evropskom i našom zakonskom regulativom (EFSA, 2018; EC, 2017, Sl. glasnik RS, 47/22).</s><s>Čista aktivna supstanca je beli kristalni prah bez mirisa.</s><s>Tačka topljenja iznosi 126°C, a raspada se na oko 300°C. Nije isparljiv, sa naponom pare od 3,2 x 10-6 Pa na 20°C. Slabo je rastvorljiv u vodi, puferskim rastvorima i ksilenu, umereno rastvorljiv u acetonu, etil acetatu, metanolu, 1,2-dihloretanu i acetonitrilu, a vrlo slabo rastvorljiv u n-heptanu.</s><s>Nije klasifikovan kao zapaljiv, i ne poseduje eksplozivna ni oksidujuća svojstva, u skladu sa CLP uredbom (BASF, 2016).</s><s>Strukturna formula mefentriflukonazola data je na Slici 1. Slika 1. Strukturna formula mefentriflukonazola (www.chemsrc.com) Mehanizam i način delovanja.</s><s>Kako sistemični fungicidi nužno imaju blisku vezu sa biohemijom i fiziologijom biljaka, njihovi načini delovanja su specifični i obično uključuju samo jedno biohemijsko ciljno mesto.</s><s>S obzirom na to da je način delovanja ovog fungicida inhibicija C14-demetilacije u biosintezi sterola u membranama, mefentriflukonazol je svrstan u novu podgrupu u okviru 597</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 51, 4/2023 triazolnih fungicida, izopropanol-triazoli (G1; FRAC 3).</s><s>Fungicidi inhibitori demetilacije (DMI) deluju tako što sprečavaju odvajanje metil (CH3) grupe koja je vezana za četrnaesti ugljenikov atom u α položaju, na molekulima lanosterola i 24-metilen dihidrolanosterola, prekursora u procesu biosinteze ergosterola (Burden i sar., 1989; Ziogas i Malandrakis, 2015).</s><s>Ergosterol je glavni funkcionalni sterol većine gljiva iz klasa Ascomycetes, Basidiomycetes i Fungi imperfecti, sa nekim izuzecima, i ima značajnu ulogu u regulisanju propustljivosti i fluidnosti ćelijskih membrana kod gljiva (Douglas i Konopka, 2014).</s><s>Kao posledica neodvajanja metil grupe, dolazi do nagomilavanja tzv. metilovanih sterola kao što su C-4,4-dimetil-eburikol, C-4 metil-obtusifoliol i C14-metil fekosterol, koje većina gljiva ne može da iskoristi za građu svog ćelijskog zida, a to za posledicu ima prestanak rasta hifa i micelije (Burden i sar., 1989).</s><s>U prisustvu ovih fungicida sinteza ergosterola je inhibirana u ranim fazama sinteze, dok se drugi metabolički procesi u tretiranim gljivama remete kasnije.</s><s>U reakciji otklanjanja 14 α-metil grupe učestvuju tri NADPH-zavisne oksigenaze.</s><s>U prvom stepenu 14 α-metil grupa (CH3) se oksiduje do 14 α-hidroksimetil grupe (CH2OH), u drugom stepenu hidroksimetil grupa se oksiduje u formijat (HCOO-) koji se uklanja reakcijom eliminacije sa 15α-vodonikom.</s><s>Monooksigenaze katalizuju prva tri stepena, pri čemu je prvi stepen katalizovan i od citohroma P-450, a ostala dva nisu.</s><s>U narednim stepenima rezultat ovih reakcija je dvostruko vezivanje zasićene NADPH reduktaze u položaju 14 i 15.</s><s>Odsustvo oksidacionih intermedijera za vreme 14-demetilacionih reakcija ukazuje da je prvi oksidacioni stepen koji katalizuje citohrom P-450 enzim, primarno mesto delovanja ovih fungicida.</s><s>Tako je utvrđeno da ovi fungicidi mogu intereagovati sa specifičnim formama mikrozomalnog citohroma P-450 koji je uključen u biosintezu holeosterola ili ergosterola (Walker, 2009; Janjić, 2015).</s><s>Spektar delovanja.</s><s>Mefentriflukonazol je fungicid sa protektivnim i kurativnim delovanjem, koji se primenjuje za suzbijanje značajnih patogena strnih žita.</s><s>Spektar delovanja obuhvata prouzrokovače bolesti lista i stabla, poput Septoria spp., Puccinia spp., Ramularia collo-cygni, Rhynchosporium secalis.</s><s>Primenjuje se folijarno i to u fazama rasta od BBCH 30 do BBCH 69.</s><s>Ukoliko se koristi preventivno, pre ostvarivanja infekcije, može obezbediti zaštitu useva i do šest nedelja.</s><s>Može se primenjivati najviše dva puta u toku vegetacije, a preporučeni interval primene je od 14-28 dana, u zavisnosti od intenziteta bolesti i programa zaštite.</s><s>Takođe, ovaj fungicid je pokazao visoku efikasnost u suzbijanju ključnih prouzrokovača bolesti jabučastog i koštičavog voća, vinove loze, krompira, soje (Heinecke i sar., 2019) i drugih useva, a registrovan je u 26 zemalja EU, Sjedinjenim Američkim državama (SAD) i drugim delovima sveta (EC, 2023; https:// agriculture.basf.com/global/en/innovations-foragriculture/innovationforfungici598</s> <s>Rezistentnost.</s><s>Prema FRAC-u, DMI i QoI su dve najrelevantnije grupe fungicida za suzbijanje bolesti u komercijalnoj poljoprivredi, jer se koriste najmanje 3-4 decenije, ali je rezistentnost gljiva na ove fungicide utvrđena kod mnogih fitopatogenih gljiva (Sang i Lee, 2020).</s><s>Kada su DMI fungicidi uvedeni u primenu, smatralo se da su dobra alternativa za zaštitu od patogena koji su do tada već razvili rezistentnost na benzimidazole.</s><s>Međutim, optimizam je trajao kratko zbog činjenice da ovi fungicidi imaju specifično mesto delovanja i da je ubrzo otkriveno da rizik od razvoja rezistentnosti postoji i kod ovih jedinjenja (Scheinpflug, 1994).</s><s>Zbog svoje visoke specifičnosti, za ovu klasu fungicida zabeleženi su neuspesi u suzbijanju prouzrokovača obolenja širom sveta, upravo zbog razvoja rezistentnosti.</s><s>U našoj zemlji, rezistentnost na DMI fungicide je do sada potvrđena kod populacija V. inaequalis i C. beticola (Stević i sar., 2010; Budakov i sar., 2014; Trkulja i sar., 2015).</s><s>U svetu je laboratorijskim metodama potvrđena pozitivna ukrštena rezistentnost između mefentriflukonazola i nekih DMI fungicida (propikonazol, difenokonazol i tebukonazol) (Ishii i sar., 2021).</s><s>Prema FRAC klasifikaciji, DMI fungicidi spadaju u grupu sa srednje do visokim rizikom od razvoja rezistentnosti, stoga se treba pridržavati mera antirezistentne strategije (Brent i Hollomon, 2007).</s> <s>Toksikokinetika.</s><s>Resorpcija, raspodela, izlučivanje i metabolizam mefentriflukonazola ispitivani su kod eksperimentalnih životinja nakon oralnog i intravenskog unosa.</s><s>Takođe, vršeno je uporedno ispitivanje metabolizma in vitro na hepatocitima ljudi, pacova i miševa, sa supstancom obeleženom na hlorfenil prstenu (na C atomu), u trifluormetilfenil prstenu (na TFMP mestu) ili u triazolnom delu (na T mestu) (EFSA, 2018; EC, 2017).</s><s>Mefentriflukonazol se kod pacova i miševa brzo resorbuje nakon oralne primene, uz potencijalno enterohepatičko kruženje triazolnog dela.</s><s>Podaci o izlučivanju preko žuči pokazuju da je oralna resorpcija kod pacova približno 85%, nakon primene male doze (5 mg/kg).</s><s>U nedostatku podataka, podrazumevana inhalaciona resorpcija je 100%, dok je dermalna niska (4% za nerazblaženu formulaciju).</s><s>Raspodela mefentriflukonazola je brza i intenzivna, a nakon pojedinačne oralne primene niske doze, najviše radioaktivnih ostataka u roku od jednog sata od doziranja (isključujući gastrointestinalni trakt i njegov sadržaj) otkriveno je u plazmi, jetri, nadbubrežnim žlezdama i bubrezima.</s><s>Nakon pojedinačne primene visoke doze, najveća radioaktivnost zabeležena je u roku od dva sata od doziranja (isključujući gastrointestinalni trakt i njegov sadržaj) u jetri i nadbubrežnim žlezdama.</s><s>Nakon primene pomenutih doza, koncentracije radioaktivnih ostataka su generalno opadale u organima i tkivima uporedo sa radioaktivnim ostacima u plazmi.</s><s>Metabolizam mefentriflukonazola 599</s> <s>Toksičnost za sisare je ekstenzivan i brz što rezultira, takođe, brzim i ekstenzivnim izlučivanjem (urinom i fecesom), a identifikovano je čak 68 metabolita.</s><s>Ovi metaboliti su dobijeni hidroksilovanjem osnovne supstance, koja naknadno podleže reakciji sa glukuronskom kiselinom.</s><s>U tkivima (jetra, bubrezi) i plazmi, glavni deo metabolita je detektovan kao hidroksilovana ili nepromenjena osnovna supstanca, a manje količine su otkrivene kao glukuronidni ili sulfatni konjugati dihidroksilovane osnovne supstance.</s><s>Izlučivanje mefentriflukonazola preko fecesa je brzo, u roku od dva do tri dana nakon oralnog unošenja kod pacova, i u visokom procentu (> 75%).</s><s>Izlučivanje preko urina je od manjeg značaja (najviše 12,2%), a akumulacija u organima i tkivima nije registrovana (BASF, 2016a; EC, 2017).</s> <s>Akutna toksičnost, iritativna i senzibilizirajuća svojstva.</s><s>Mefentriflukonazol nije akutno oralno (LD50> 2000 mg/kg), dermalno (LD50 > 5000 mg/kg), ni inhalaciono (LC50> 5.3 mg/l) toksičan.</s><s>Ne dovodi do iritacije kože i oka, ali može dovesti do senzibilizacije kože, pa je klasifikovan i obeležen po ovom osnovu.</s><s>Nije foto-toksičan, odnosno foto-citotoksičan (BASF, 2016a).</s><s>Kratkoročna (subakutna i subhronična) toksičnost.</s><s>Ispitivanja subakutne i subhronične toksičnosti rađena su na pacovima, miševima i psima, posle oralne i dermalne ekspozicije.</s><s>U ovim ispitivanjima jetra je bila ciljni organ kod svih ispitivanih vrsta, sa potencijalno relevantnim uticajem i na čoveka, što je uzeto u obzir pri proceni rizika.</s><s>Pri proceni efekata pažnja je posvećena razdvajanju potencijalno štetnih efekata od onih koji su uobičajen odgovor na prisustvo hemijskog agensa i predstavljaju adaptivne promene (hepatocelularna hipertrofija kao rezultat indukcije metaboličkih enzima da bi se održala homeostaza).</s><s>Štetni efekti na jetri potvrđeni su registrovanim povećanjem relativne i apsolutne mase jetre, promenom parametara kliničke hemije koji ukazuju na poremećaj rada jetre, kao i histopatološkim nalazima.</s> <s>Subakutna dermalna primena mefentriflukonazola tokom perioda od 4 nedelje nije rezultirala simptomima lokalne ili sistemske toksičnosti kod pacova, do nivoa doze od 1000 mg/kg/dan, što ukazuje na činjenicu da mefentriflukonazol nije subakutno dermalno toksičan, a doza bez štetnog efekta (NOAEL) veća je od Genotoksičnost.</s><s>Ispitivanja genotoksičnog potencijala mefentriflukonazola vršena su u šest in vitro testova na ćelijama bakterija i sisara (dva bakterijska testa reverznih mutacija, dva testa na L5178Y ćelijama limfoma miša, test na V79 ćelijama limfocita zamorca i test na humanim limfocitima, sa i bez metaboličke aktivacije) i jednom u in vivo uslovima (mikronukleus test).</s><s>Rezultati ispitivanja su pokazali da mefentriflukonazol, u datim eksperimentalnim uslovima, nema ge600</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 51, 4/2023 notoksični potencijal; rezultati svih testova bili su negativni (Woitkowiak, 2014, Woitkowiak, 2015, Wollny, 2015, Wollny, 2015, Schulz i Landsiedel, 2014, SoHronična toksičnosti i karcinogenost.</s><s>Hronična toksičnost i karcinogeni potencijal mefentriflukonazola ispitani su kod pacova (24 meseca) i miševa (18 meseci).</s><s>Jetra je i u ovim ispitivanjima bila jedini ciljni organ kod obe vrste životinja.</s><s>Od efekata na pacovima registrovani su: smanjenje telesne mase i prirasta telesne mase kod životinja oba pola kao i povećanje relativne mase jetre i hipertrofija hepatocita.</s><s>Kod ovih životinja i relativne mase mozga, srca, bubrega i epididimisa bile su povećane, a kod ženki i relativne mase nadbubrežnih žlezda.</s><s>Takođe, kliničko-hemijski parametri bili su promenjeni, u odnosu na kontrolne vrednosti; registrovano je smanjenje nivoa glukoze, bilirubina (samo kod ženki), povećana aktivnost alkalne fosfataze (ALP), kao i povećanje nivoa uree (samo kod mužjaka).</s><s>Učestalost pojave malignih limfoma kod mužjaka i adenokarcinoma kod ženki nije bila statistički značajna, u poređenju sa kontrolom i bez dozne zavisnosti, a uglavnom u okvirima istorijske kontrole laboratorije (EC, 2017; Tesh i sar., 2019).</s><s>U hroničnim studijama oralne toksičnosti i karcinogenosti na miševima utvrđeno je smanjenje telesne mase i prirasta telesne mase kod životinja oba pola, kao i povećanje relativne mase jetre.</s><s>Utvrđena je i pojava nekih patoloških promena u tkivu jetre (masne promene i centrilobularne inkluzije kod mužjaka i nekroza hepatocita kod ženki).</s><s>Utvrđeno je da su efekti na bubrezima u vezi sa tretmanom, dok su promene na nadbubrežnim žlezdama u vezi sa stresnim uslovima kojima su životinje bile izložene (Everds i sar., 2013).</s><s>Pojava blagog povećanja tiroidnih folikularnih adenoma bila je u okvirima istorijske kontrole laboratorije Prilikom evaluacije na nivou EU zaključeno je da rezultati ovih studija pokazuju da mefentriflukonazol nema karcinogeni potencijal i da ne treba da bude klasifikovan i obeležen po ovom osnovu.</s> <s>Reproduktivna toksičnost.</s><s>Potencijal mefentriflukonazola da negativno utiče na reproduktivne parametre ispitivan je na dve generacije Wistar pacova.</s><s>Nisu registrovani letalni efekti mefentriflukonazola ni pojava kliničkih simptoma trovanja.</s><s>Toksični efekti za roditelje (F0 i F1 generacija) u grupi sa primenjenim visokim dozama obuhvatali su smanjenje unosa hrane, telesne mase i prirasta telesne mase, u poređenju sa kontrolom.</s><s>Povećana aktivnost ALP registrovana je kod životinja oba pola u srednjoj i visokoj dozi, a povećanje nivoa holesterola kod mužjaka u F0 generaciji.</s><s>Nivo ukupnog bilirubina bio je smanjen kod mužjaka u F0 i F1 generaciji i kod ženki u F1 generaciji.</s><s>Relativna masa jetre (u odnosu na telesnu masu) bila je povećana kod životinja oba pola u F0 i F1 generaciji u srednjoj i visokoj dozi.</s><s>Ovo povećanje mase jetre praćeno je centrilobularnom 601</s> <s>Nisu registrovani statistički značajni efekti na parametre plodnosti i parenja, kao ni embriotoksični i fetotoksični efekti mefentriflukonazola, u poređenju sa kontrolom.</s><s>Trajanje gestacije je bilo veoma blago, ali statistički značajno povećano (razlika u odnosu na kontrolu iznosila je pola dana) kod ženki F0 generacije.</s><s>Nema dokaza da mefentriflukonazol ima specifičan negativan efekat na preživljavanje mladih nakon koćenja.</s><s>Blago smanjenje indeksa živo-rođenih mladunaca u obe generacije, nije bilo statistički značajno, a posledica je pojedinačnih gubitaka celog legla što je bio rezultat neadekvatne nege, zbog znatno smanjenog unosa hrane kod majki.</s><s>Smanjenje unosa hrane i telesne mase u ranom periodu laktacije, u grupi sa primenjenim visokim dozama, uticalo je na razvoj mladih.</s><s>U svakoj generaciji, telesna masa mladih, iz grupe sa najvećom dozom, bila je niža u poređenju sa kontrolom.</s><s>Indeksi vijabilnosti i laktacije nisu se statistički značajno razlikovali od kontrolnih vrednosti.</s><s>Rezultati ispitivanja pokazuju da mefentriflukonazol ne izaziva specifične efekte na plodnost, reprodukciju i gestaciju.</s><s>Neznatne promene nekih reproduktivnih parametara i pojave toksičnih efekata na mlade, registrovane su samo kod doze koja je imala jasne toksične efekte na roditelje (smanjenje unosa hrane i Delovanje na rast i razvoj.</s><s>Delovanje mefentriflukonazola na rast i razvoj je ispitivano na pacovima i kunićima nakon oralne primene supstance u vreme gestacije.</s><s>Od efekata na pacovima registrovani su: smanjenje telesne mase, prirasta telesne mase i unosa hrane, dok efekti na rast i razvoj embriona i fetusa nisu registrovani (bili su u granicama kontrolnih vrednosti ili istorijske kontrole).</s><s>Kod ženki kunića, izlaganje mefentriflukonazolu nije uticalo na unos hrane i telesnu masu, niti na parametre reprodukcije ili masu fetusa.</s><s>Statistički nije bilo značajnog povećanja bilo koje vrste malformacija (EFSA, 2018; EC, 2017; Tesh i sar., Neurotoksičnost.</s><s>U ispitivanjima akutne oralne neurotoksičnosti na pacovima registrovani su: smanjenje prirasta telesne mase, nestabilan hod, smanjena aktivnost, smanjena snaga prednjih udova i promene u spuštanju stopala (kod mužjaka na dan tretmana).</s><s>Rezultati baterije funkcionalnih testova (tzv. FOB test, eng. Functional observational battery) su pokazali blage promene koordinacije kod životinja iz najviše testirane doze (2000 mg/kg), u odnosu na kontrolu na dan tretiranja, ali ne i u dva naredna testa.</s><s>Svi pomenuti efekti su bili prolazni i nepovezani sa strukturnim ili funkcionalnim oštećenjem neurona (patohistološki nalazi bili su uredni).</s><s>Zaključeno je da su efekti bili povezani sa sistemskom toksičnošću i nije primećena specifična neurotoksičnost.</s><s>Subhronična neurotoksičnost ispitivana je na pacovima posle oralne primene mefentriflukonazola u toku tri meseca.</s><s>Nije bilo promene motoričke aktivnosti, u poređenju sa kontrolom, a histopatološki nalazi nervnih tkiva su bili uredni.</s><s>Mefentriflukonazol je supstan602</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 51, 4/2023 ca koja ne deluje neurotoksično posle akutne i subhronične izloženosti (EFSA, Metaboliti.</s><s>Mefentriflukonazol se u velikoj meri metaboliše u biljkama i životinjama.</s><s>Metaboliti koji se nalaze u hrani i hrani za životinje grupisani su prema njihovoj hemijskoj sličnosti i zajedničkim metaboličkim putevima.</s><s>Svi metaboliti osim 2-Š4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluorometil)fenilĆpropan-1,2-diol-a (M750F022) javljaju se u procentu većem od 10 i stoga su ispitivani u toksikološkim studijama mefentriflukonazola.</s><s>Metabolit M750F022 identifikovan je kao ostatak u studiji metabolizma kod kokica, dok u studijama metabolizma mefentriflukonazola kod pacova, M750F022 nije pronađen u značajnoj količini (<< 10 %).</s><s>Da bi se utvrdio toksikološki profil ovog metabolita i metabolita M750F019 korišćene su studije akutne i subakutne oralne toksičnosti i in vitro studije genotoksičnosti.</s><s>Rezultati su pokazali da su referentne vrednosti utvrđene za mefentriflukonazol primenjive i na metabolite, odnosno da metaboliti nisu toksičniji od aktivne supstance, nisu akutno toksični ni genotoksični.</s><s>Isti zaključak je izveden i za metabolite 2-hlor-4-š4-Š2-hidroksi-1-(1H-1,2,4-triazol-1-il)propan-2-ilĆ-3-(trifluormetil)fenoksićfenol (M750F015), 2-(4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenil)-2-hidroksipropil oleat (M750F024) i 2-(4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenil)-2-hidroksipropil palmitat (M750F025).</s><s>Ne postoje toksikološka ispitivanja za metabolite derivate triazola (MTD): 1,2,4-triazol (1,2,4-T), triazol alanin (TA), triazol sirćetna kiselina (TAA) i triazol mlečna kiselina (TLA), pa su za njih utvrđene referentne vrednosti iz podataka za druge aktivne supstance iz grupe triazola koje imaju ove iste metabolite (EFSA, 2018; EC, 2017).</s><s>Referentne vrednosti mefentriflukonazola.</s><s>Kao relevantni NOAEL u studijama toksičnosti izdvojen je onaj dobijen u testovima karcinogenosti na miševima (3,5 mg/kg/dan) što je odabrano kao odgovarajuća polazna tačka za utvrđivanje prihvatljivog dnevnog unosa (PDU; skraćeno od eng. ADI – Acceptable daily intake).</s><s>Za ekstrapolaciju odabran je faktor nesigurnosti od 100, tako da prihvaćen PDU iznosi 0,035 mg/kg/dan.</s><s>Za utvrđivanje akutne referentne doze (skraćeno od eng. Acute reference dose – ARfD) uzet je NOAEL iz ispitivanja razvojne toksičnosti na kunićima (15 mg/kg/dan).</s><s>Uzevši u obzir standardni faktor nesigurnosti 100, dobijena je vrednost ARfD od 0,15 mg/ kg.</s><s>Prihvatljiv nivo izloženosti operatera (skraćeno od eng. acceptable operator exposure level – AOEL) iznosi 0,035 mg/kg/dan, a dobijen je iz studija subhronične i hronične toksičnosti na miševima, uz faktor nesigurnosti 100 (EFSA, 603</s> <s>Stabilnost ostataka.</s><s>Mefentriflukonazol je stabilan u sledećim usevima: paradajz, jabuka, seme soje, seme repice, suvo seme graška i pasulja, zrno pšenice, krtole krompira, grožđe i limun, u periodu od 730 dana (č24 meseca) na temperaturama manjim ili jednakim -18 ºC.</s><s>Takođe, mefentriflukonazol je stabilan u tkivu krava (jetra, bubrezi, mišići i masnoća), mleku, kajmaku i jajima najmanje 177 dana, kada su uzorci duboko zamrznuti (EC, 2017; EFSA, 2020).</s><s>Od metabolita je značajan M750F022, za koji se pokazalo da je stabilan u tkivu krava (jetra, bubrezi, mišići), mleku i kajmaku i kokošjem jajetu najmanje 178 dana, kada se uzorci čuvaju u uslovima dubokog zamrzavanja.</s><s>Metaboliti derivata triazola nastaju tokom metabolizma mefentriflukonazola u biljnim i životinjskim proizvodima.</s><s>Studije o stabilnosti skladištenja su dostupne samo za triazol mlečnu kiselinu i pokazuju da je stabilna u zrnu pšenice, pasulju, pomorandži, semenu repice i zelenoj salati najmanje 48 meseci, kada se uzorci čuvaju u uslovima dubokog zamrzavanja (EC, 2017; EFSA, 2020).</s><s>Metabolizam, distribucija i ostaci u biljkama.</s><s>Metabolizam je ispitivan korišćenjem obeleženog mefentriflukonazola (na C- ili T-prstenu) na tri biljne vrste: pšenici, soji i vinovoj lozi.</s><s>Ostatak u većini slučajeva čini osnovno jedinjenje – mefentriflukonazol (>60% primenjene radioaktivnosti), posebno u stočnoj hrani (pšenica, soja), lišću/stabljici (vinova loza), slami/ljusci/plevi (pšenica, soja), zelenoj mahuni (soja) i grožđu (vinova loza).</s><s>U zrnu pšenice i semenu soje, mefentriflukonazol je prisutan u veoma maloj količini, a preovlađujuća komponenta ostatka je grupa MTD, sa triazol alaninom kao najzastupljenijem jedinjenjem.</s><s>U narednim biljkama u plodoredu (lisnato i korenasto-krtolasto povrće i strna žita) kao glavni ostaci detektuju se mefentriflukonazol i grupa MTD, a metabolizam u ovim biljkama sličan je metabolizmu u primarnim usevima, bez pojave novih metabolita (BASF, 2016b).</s> <s>Metaboliti koji se javljaju u biljnim delovima u većim količinama (>10%) su M750F018, M750F019, M750F020, M750F026, M750F027 (kojima nisu određeni hemijski nazivi), dok se u manjim količinama (<10%) javljaju 2-Š4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenilĆ-1-(1H-1,2,4-triazol-1-il)propan-2-il heskopiranozid (M750F011), 2-Š4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenilĆ-1-(1H1,2,4-triazol-1-il)propan-2-il 6-O-(karboksiacetil)heskopiranozid (M750F012), 2-Š4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenilĆ-1-(1H-1,2,4-triazol-1-il)propan-2-il 6-O-heskopiranozil heksapiranozid (M750F013), 2-Š4-(4-hlorfenoksi)-2-(trifluormetil)fenilĆ-1-(1H-1,2,4-triazol-1-il)propan-2-il Š6-O-(karboksiacetil)hesko</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 51, 4/2023 njugovani metaboliti koji su identifikovani u biljnim delovima u većim količinaKao ostatak za praćenje u biljkama određen je mefentriflukonazol, kao dominantna komponenta u svim praćenim biljnim delovima, sa izuzetkom zrna pšenice i semena soje u kojima su triazol derivatni metaboliti (posebno TA) najzastupljenija jedinjenja.</s><s>Metaboliti MTD doprinose velikom udelu ostatka u svim biljnim vrstama, međutim ovi metaboliti su zajednički za niz aktivnih supstanci iz grupe triazolnih fungicida (EC, 2017; EFSA, 2020).</s><s>Ispitivanja ostataka u biljkama i maksimalno dozvoljene količine ostataka.</s><s>Predložena upotreba mefentriflukonazola u EU je na pšenici i ječmu.</s><s>U Tabeli 1 dat je prikaz ostataka mefentriflukonazola u strnim žitima u ogledima koji su sprovedeni u Evropi (severna i južna Evropa) i definisane MDK vrednosti za ovu aktivnu supstancu.</s> <s>* HR (Highest Residue) – najveći nivo ostataka u kontrolisanim ogledima ** STMR (Supervised Trials Median Residue) – srednji nivo ostataka u kontrolisanim ogledima</s> <s>Iz tabele se može zaključiti da je najveći nivo ostataka mefentriflukonazola utvrđen u slami svih žita (18,0 mg/kg), a najveća MDK vrednost je određena za slamu ovih biljaka i iznosi 30 mg/kg, dok MDK za zrno pšenice i raži iznosi 0,05 Metabolizam, distribucija i ostaci kod narednih biljaka u plodoredu.</s><s>Studije su sprovedene na različitim kulturama koje predstavljaju tri različite kategorije useva, odnosno lisnato povrće, korenasto i krtolasto povrće i strna žita.</s><s>Mefentriflukonazol je primenjen u količini od 300 g/ha na golo zemljište, što odgovara koncentraciji u zemljištu od 0,1 mg/kg.</s><s>Naredni usevi u plodoredu su kultivisani nakon intervala od 30, 120 i 365 dana.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata kao ostatak u narednim kulturama je identifikovano osnovno jedinjenje, mefen605</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 51, 4/2023 triflukonazol, kao i metaboliti derivati triazola.</s><s>Za upotrebu mefentriflukonazola, nema ograničenja za ponovnu sadnju, a podrazumevana MDK od 0,01 mg/kg je pogodna za naredne useve u plodoredu (EC, 2017; EFSA, 2020).</s><s>Procena hroničnog rizika.</s><s>Najveća hronična izloženost (najveći teoretski dnevni unos; skraćeno od eng. Theoretical Maximum Daily Intake - TDMI) mefentriflukonazolu ustanovljena je kod Irske populacije (kategorija: odrasli) gde je izloženost bila 3,8% ADI, što je i dalje nizak i prihvatljiv rizik.</s><s>Najveći udeo u celokupnoj izloženosti imali su ostaci u ječmu (1,9% ADI) i jetri ovaca (0,4% ADI).</s><s>Za sve evropske populacijske grupe TMDI je znatno ispod ADI, stoga se ne očekuju neprihvatljivi rizici po zdravlje ljudi posle hronične izloženosti (EC, 2017).</s><s>U Kini je rađeno ispitivanje ostataka mefentriflukonazola na pirinču i procena rizika na bazi tih nivoa ostataka.</s><s>Rezultati procene pokazuju da je hronični rizik prihvatljiv i iznosi 31,85% ADI (Zhang i sar., 2023).</s><s>Procena akutnog rizika.</s><s>Kod procene akutnog rizika, najveći međunarodno procenjeni jednokratni unos (IESTI – International Estimated Shor-Term Intake) u Evropi ustanovljen je kod ostataka mefentriflukonazola u goveđoj jetri i mlečnim proizvodima (za populacionu kategoriju: deca) i iznosio je 0,8% ARfD.</s><s>Kod populacione kategorije odrasli, najveća izloženost utvrđena je za ostatke u ječmu (1,1% ARfD).</s><s>U oba slučaja IESTI je znatno ispod ARfD za sve proizvode kada se posmatra evropska populacija, stoga se ne očekuju neprihvatljivi rizici po zdravlje ljudi posle akutnog izlaganja (EC, 2017).</s><s>Rezultati procene rizika od ostataka mefentriflukonazola u pirinču u Kini potvrđuju ovaj zaključak; akutni rizik je nizak i prihvatljiv i iznosi 0,7483% ARfD (Zhang i sar., 2023).</s><s>Wang i sar. (2023) sproveli su ispitivanja da bi se, između ostalog, istražili ostaci povezani sa primenom mefentriflukonazola i piraklostrobina u zasadima manga na šest lokacija širom Kine.</s><s>Početne koncentracije mefentriflukonazola i piraklostrobina kretale su se u rasponu od 0,18 do 0,34 mg/kg.</s><s>Tri nedelje nakon folijarne primene, krajnje koncentracije mefentriflukonazola i piraklostrobina iznosile su 0,02-0,04 mg/kg i 0,01-0,04 mg/kg, pri čemu su ove koncentracije bile ispod maksimalno dozvoljene količine (MDK) ostatka utvrđene za piraklostrobin. hronične (procenat ADI 0,08–0,47% i 0,09–0,55%) procene rizika pokazale su da su ove koncentracije ostataka prihvatljive za opštu populaciju.</s><s>Zhang i sar. (2019) su ispitivali ostatke mefentriflukonazola u krastavcu i paradajzu, nakon tretiranja suspenzijom mefentriflukonazola u količini od 400 mg/l. Uzorci krastavca i paradajza sakupljani su 7, 10. i 14. dana nakon primene fungicida.</s><s>Ostaci u krastavcu i paradajzu su bili 5,0±0,7 µg/kg i 64,2±5,3 µg/kg, 606</s> <s>Sudbina i ponašanje mefentriflukonazola u životnoj sredini.</s><s>U laboratorijskim aerobnim uslovima mefentriflukonazol je veoma perzistentan u zemljištu, a ni jedan metabolit nije detektovan u procentu većem od 10.</s><s>Kao značajan izdvojen je 1,2,4-T, kao metabolit koji se javlja u životnoj sredini, mada je detektovan u maksimalnoj količini od 5,1% od primenjene radioaktivnosti.</s><s>Kao i aktivna supstanca umereno je do veoma perzistentan u zemljištu u laboratorijskim aerobnim uslovima.</s><s>U anaerobnim uslovima degradacija mefentriflukonazola je spora i, takođe, nisu detektovani metaboliti u koncentraciji većoj od 10%.</s><s>Ispitivanja pokazuju da fotoliza ne utiče značajno na razgradnju mefentriflukonazola u Mefentriflukonazol je slabo pokretljiv u zemljištu, za razliku od metabolita 1,2,4-T koji je veoma pokretljiv, a ispitivanja pokazuju da adsorpcija aktivne supstance i metabolita ne zavisi od pH zemljišta.</s><s>Ispitivanja sudbine mefentriflukonazola u polju rađena su na šest lokacija u EU, a rezultati pokazuju da su mefentriflukonazol i 1,2,4-T perzistentni do veoma perzistentni u zemljištu (DT50 U sistemu voda/sediment, u laboratorijskim aerobnim uslovima bez svetlosti, mefentriflukonazol je veoma postojan, a glavni metabolit je i u ovom slučaju brzo migrira u sediment i na kraju ispitivanja manje od 5% aktivne supstance je detektovano u vodi, a 45,6-67,3% u sedimentu.</s><s>Mineralizacija je praktično bez značaja i iznosi 0,5-9,6% na kraju ispitivanja, a maksimalna koncentracija vezanih ostataka iznosi 26,6%.</s><s>Za razliku od fotolize u zemljištu, fotoliza u vodi u anaerobnim uslovima je brza i značajna (DT50 iznosi 2,3 dana), a kao rezultat dolazi do formiranja četiri proizvoda fotodegradacije: 4-š4-Š2-hidroksi-1-(1H-1,2,4-triazol-1-il)propan-2-ilĆ-3-(trifluorometil)fenoksićfenol metilĆ-2-benzofuran-1(3H)-on (M750F006) (max.</s><s>30.7%), 6-(4-hidroksifenoksi)-3-metil-3-Š(1H-1,2,4-triazol-1-il)metilĆ-2-benzofuran-1(3H)-on (M750F007) lĆ-2-benzofuran-1(3H)-on (M750F008) (max.</s><s>7.3%).</s><s>Ispitivanja brzine degradacije na površini biljaka pokazuju da je mefentriflukonazol umereno postojan, a DT50 iznosi 10 dana (EC, 2017; US EPA, 2019a; EFSA, 2020).</s><s>Ovo potvrđuju i rezultati ispitivanja na biljkama pirinča u polju koji pokazuju da DT50 iznosi U vazduhu poluživot mefentriflukonazola iznosi 1,67 dana, a imajući u vidu veoma nisku isparljivost ne postoji opasnost od prenošenja ove aktivne supstance vazduhom na velike razdaljine.</s> <s>Mefentriflukonazol je akutno oralno štetan za belorepu prepelicu, dok za divlju patku i divljeg kanarinca nije.</s><s>Rezultati procene akutnog i hroničnog rizika pokazuju da je rizik za ptice, od dve primene preparata na bazi ove aktivne supstance u strnim žitima, prihvatljiv.</s><s>Takođe, prihvatljiv je i rizik za ptice koje se hrane kišnim glistama i ribama u kojima se mogu naći ostaci mefentriflukonazola, a prihvatljiv je rizik i od ekspozicije preko kontaminirane vode za piće.</s><s>Na osnovu ispitivanja na sisarima urađena je procena rizika i rezultati procene su pokazali da mefentriflukonazol i reprezentativni preparat ne predstavljaju akutni ni hronični rizik za sisare, da je rizik od sekundarnog trovanja (preko ishrane kišnim glistama i ribama) nizak i prihvatljiv, kao i rizik preko kontaminirane vode za piće (EC, 2017).</s><s>Za akvatične organizme, ribe, beskičmenjake i alge, mefentriflukonazol je veoma toksičan akutno i hronično, dok je za organizme sedimenta i akvatične makrofite toksičan (EC, 2017; Brzozowska, 2014; Van Hooser, 2014a; Van Hooser, 2014b; Janson, 2014; Dinehart, 2016).</s><s>Cui i sar. (2022) su u ispitivanjima na zebra ribi utvrdili da su larveni stadijumi najosetljiviji pri praćenju letalnih efekata, zatim embrioni i adulti.</s><s>Osim letalnih utvrđeni su i efekti na rast, razvoj i srčanu funkciju.</s><s>Takođe, utvrdili su da postoji razlika u toksičnosti između racemske smeše, (S) i (R) enantiomera.</s><s>Razliku u toksičnosti između enantiomera mefentriflukonazola na hepatotoksičnost zebra ribe utvrdili su i Li i sar. (2022).</s><s>Rizik za akvatične organizme, za primenu u ozimim i jarim strnim žitima, prihvatljiv je na četvrtom koraku procene, kada se primene zone bezbednosti od 5 metara.</s><s>Zagađenje podzemnih voda u koncentracijama većim od 0,1 mg/L je malo verovatno.</s><s>Biokoncentracioni faktor mefentriflukonazola za celu ribu iznosi manje od 500, a eliminacija iz riba je vrlo brza i t1/2 iznosi 0,60 dana, tako da je rizik od biokoncentracije i biomagnifikacije nizak (Wilbrand, 2013).</s><s>Mefentriflukonazol nije akutno oralno i kontaktno toksičan za pčele, a rizik za primenu u strnim žitima je nizak i prihvatljiv kada se primenjuje u skladu sa principima dobre poljoprivredne prakse (Franke, 2015; Kleebaum, 2015a; Kleebaum, 2015b).</s><s>Takođe, rizik je prihvatljiv za larve pčela, za adulte bumbara, kao i za ostale korisne Mefentriflukonazol nije toksičan za kišne gliste u laboratorijskim ni u uslovima polja (EC, 2017; Friedrich, 2013a; Hamberger, 2015; Schulz, 2015a), što potvrđuju i rezultati procene rizika; hronični rizik za kišne gliste od dve primene preparata u strnim žitima je prihvatljiv.</s><s>Kao i kod riba, i kod kišnih glista je utvrđena različita toksičnost pojedinačnih enantiomera i racemske smeše; najtoksičniji je (S) enantiomer, pa racemska smeša, a najmanje toksičan za kišne gliste je (R) enentiomer (Xu i sar., 2022).</s><s>Takođe, rizik je prihvatljiv i za drugu neciljnu mezo- i makrofaunu (Falsomia candida i Hypoaspis aculeifer) pod istim uslovima primene (EC, 2017; Friedrich, 2013b; Schultz, 2014).</s><s>Efekti na mikro608</s> <s>ZAKLJUČAK organizme u zemljištu manji su od graničnih 25%, a dobijene vrednosti za aktivnu supstancu veće su od očekivanih koncentracija u životnoj sredini, što ukazuje na prihvatljiv rizik pri preporučenim načinima primene.</s><s>Takođe, i rizik za neciljne biljke je prihvatljiv (EC, 2017; Schulz, 2015b; Marquardt, 2015).</s> <s>Mefentriflukonazol pripada novoj podgrupi u okviru triazolnih fungicida, izopropanol-azolima (G1; FRAC 3), a način delovanja ove aktivne supstance je inhibicija C14-demetilacije u biosintezi sterola u membranama.</s><s>Deluje protektivno, kurativno i eradikativno, a koristi se za suzbijanje značajnih patogena strnih žita.</s><s>Spektar delovanja obuhvata prouzrokovače bolesti lista i stabla, poput Septoria spp., Puccinia spp., Ramularia collo-cygni, Rhynchosporium secalis.</s><s>Kao i za ostale DMI fungicide, rizik od razvoja rezistentnosti je označen kao „srednji“, stoga treba sprovoditi mere antirezistentne strategije.</s><s>Mefentriflukonazol nije akutno, dermalno ni inhalaciono toksičan.</s><s>Ne dovodi do iritacije kože i oka, ali može izazvati senzibilizaciju kože.</s><s>Nema genotoksični, karcinogeni, reprotoksični ni neurotoksični potencijal.</s><s>Takođe, ne izaziva specifičnu toksičnost za ciljne organe posle jednokratne ili višekratne izloženosti.</s><s>Akutna i hronična dijetarna izloženost svih populacionih grupa ovoj aktivnoj supstanci je niska, sa velikom marginom bezbednosti.</s><s>Posle skorog povlačenja iz primene velikog broja aktivnih supstanci iz grupe triazola (epoksikonazol, ciprokonazol, flutriafol, miklobutanil i dr) uglavnom zbog reprotoksičnog i karcinogenog (epoksikonazol) delovanja, povoljna toksikološka svojstva mefentriflukonazola i dobra efikasnost preporučuju ovu aktivnu supstancu kao dobru zamenu za triazole povučene iz primene.</s>

TRADICIONALNI GENOTIPOVI JABUKE IZ ZAPADNE SRBIJE - EVALUACIJA KVALITETA I SENZORIČKIH KARAKTERISTIKA

Radović, Ivana;Radović, Aleksandar;Savić, Slađana;Marjanović, Milena;Jovanović, Zorica

Zbornik radova XX Simpozijuma iz oblasti pejzažne hortikulture

?

agrif.bg.ac.rs-123456789-6474.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/24938/bitstream_24938.pdf

<s>СИМПОЗИЈУМ са међународним учешћем Пејзажна хортикултура "Здравље биљака - здравље људи" Zbornik radova ŠElektronski izvorĆ / Simpozijum sa međunarodnim učešćem Pejzažna hortikultura 2023 "Zdravlje biljaka - zdravlje ljudi", Beograd 09-10. februar 2023. godine ; Šurednik Milka Glavendekić, Dragana SkočajićĆ. - Beograd : Univerzitet, Šumarski fakultet : Udruženje za pejzažnu hortikulturu Srbije - UPHS, 2023 Sistemski zahtevi: Nisu navedeni. - Nasl. sa naslovne strane dokumenta. - Radovi na srp., engl. i hrv. jeziku. - "Zbornik radova XX Simpozijuma iz oblasti pejzažne hortikulture" --> kolofon. - Tiraž 20. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz većinu radova. - Summaries. а) Хортикултура -- Зборници б) Пејзажна архитектура -- Зборници COBISS.</s><s>SR-ID 109622537</s> <s>Naučni odbor Simpozijuma: prof. dr Milka Glavendekić, prof. dr Dragica ObratovPetković, prof. dr Jelena Tomićević-Dubljević, prof. dr Vesna Golubović-Ćurguz, Dr. Anna María Pálsdóttir, prof. dr Olivera Petrović - Obradović, dr Ivana Bjedov, vanr. prof., dr Danijela Đunisijević-Bojović, vanr. prof., dr Ivana Živojinović, vanr. prof., dr Milica Fotirić-Akšić, vanr. prof., dr Jelena Lazarević, naučni saradnik Organizacioni odbor Simpozijuma: dr Marija Marković, vanr. prof., dr Dragana Skočajić, vanr. prof., dr Marija Nešić, vanr. prof., dr Dragana Čavlović, naučni saradnik, Jovana Majović, mas. inž, Vladimir Milutinović, dipl. inž.pejz.arh., Jovan Sremčević dipl. inž.šum., Nada Bukejlović, dipl. inž.pejz.arh., Milena Trmčić, student master studija Poštovani članovi UPHS, koleginice i kolege, Naučni i organizacioni odbor Simpozijuma Pejzažna hortikultura 2023 "ZDRAVLJE BILJAKA - ZDRAVLJE LJUDI" doneo je odluku da se posle dve godine, ovaj jubilarni, dvadeseti naučno stručni skup sa međunarodnim učešćem, organizuje na Šumarskom fakultetu u uobičajenoj formi 09. i 10. februara 2023. godine.</s><s>Ujedno, uz pomoć kolega iz Centra za informacione tehnologije Šumarskog fakulteta, predavači i slušaoci imaće mogućnost da se u rad Simpozijuma uključe i u "on line" formi putem izabrane platforme.</s><s>Kroz teme koje se bave zdravljem biljaka i njihovim uticajem na zdravlje ljudi, kroz ekološki aspekt, integralnu zaštitu ukrasnih bilјaka u rasadničkoj proizvodnji i na elementima zelene infrastrukture, negovanjem drveća u oblasti arborikultura, pokušali smo da okupimo stručnjake zadužene za negovanje i zaštitu biljaka u urbanim sredinama, profesore srednjih stručnih škola, proizvođače sadnog materijala ukrasnih biljaka, pejzažne arhitekte, dizajnere i predstavnike lokalnih samouprava zadužene za upravljanje zelenom infrastrukturom.</s><s>Poseban segment predavanja odnosiće se na povezanost zdravih biljaka i zdravlja ljudi u širem kontekstu koji obuhvata teme hortikulturne terapije i direktnog uticaja biljaka na zdravlje ljudi, preko problema koje donose invazivne vrste biljaka, do sve direktnijih problema zagađenja životne sredine.</s><s>U ime Upravnog odbora Udruženja za pejzažnu hortikulturu Srbije (UPHS), Naučni i Organizacionog odbora Simpozijuma Pejzažna hortikultura 2023. godine, kao i Uprave Univerziteta u Beogradu Šumarskog fakulteta, pozivamo Vas da učestvujete na dvadesetom Simpozijumu Cilј nam je, kao i uvek do sada, da program zadovolјi interesovanja i potrebe što većeg broja članova UPHS i drugih stručnjaka, učesnika Simpozijuma.</s><s>Na kraju prvog dana, na predviđenoj Skupštini UPHS analiziraće se rad Udruženja u prethodnoj godini kroz rad sekcija za proizvodnju i integralnu zaštitu ukrasnih bilјaka i arborikulturu i sprovesti izbor novih članova Upravnog Odbora koji će voditi rad UPHS u narednim godinama.</s><s>Nadamo se da ćete naći interesa da učestvujete na jubilarnom, dvadesetom Simpozijumu Pejzažna hortikultura 2023 lično, i/ili uputite stručnjake iz preduzeća/ustanova da nam se pridruže i time doprinesu stalnoj obuci kadrova koji rade u oblasti pejzažne arhitekture i hortikulture.</s> <s>Osnivanjem Udruženja za Pejzažnu hortikulturu Srbije UPHS, sad već, davne 2004. godine ostvarena je ideja da se u okrilje zajedničkog delovanja različitih oblasti Pejzažne arhitekture i hortikulture, zadrži i osnaži mesto rasadničarske proizvodnje, kao i nege i zaštite ukrasnih biljaka.</s><s>Nestranačko i nevladino udruženje stručnog, profesionalnog i društvenog karaktera, koje je osnovano na neodređeno vreme, okupilo je u prvo vreme vlasnike registrovanih rasadnika i drugih proizvođača ukrasnih biljaka, zajedno sa profesorima i saradnicima sa Katedre za pejzažnu hortikulturu.</s><s>Vreme koje je okupilo prve osnivače UPHS, dr Olgu Mijanović, Đuru Kiša, dr Karolja Karaseka, Momčila Gajića, Gruju Milovanovića, Milenka Josipovića, Milana Topalovića, dr Mihaila Grbića, dr Milku Glavendekić, dr Tanju Milijašević, Draganu Skočajić, dr Petra Boškovića, Anu i Savu Bošnjak, Tamaša Jenovca, Ivicu Ševara, Mirka i Zorana Sremčevića, Dragana Gajića Uču, Šiljegovčane, Ljubu Čabrića, Baneta Civića, Žiću, Jugu, Tineta..., Dragana Sajića, Draganu Đorđević, Srđana Radanova i mnoge druge, obeležile su ideje prvog predsednika UPHS, redovnog profesora dr Mihaila Grbića.</s><s>Sa idejom da se rasadničari okupljaju, druže, zajednički putuju, prave organizovane razmene dobrog duha i raspoloženja u tim prvim godinama rada, pokrenute su važne inicijative na osnovu kojih se Udruženje dalje razvijalo.</s><s>Započelo se sa organizovanjem stručno naučnih seminara, Berze cveća i opreme, posetama međunarodnim sajmovima (Essen, Mađarska, Italija...) kao i posetama rasadnicima u zemlji i inostranstvu.</s><s>Period koji sledi (od 2008 do 2018. godine) obeležen je velikim entuzijazmom i radom sledećeg predsednika Udruženja, prof. dr Milke Glavendekić.</s><s>Važnost celoživotnog obrazovanja primenjen na svim poljima, kao i iniciranje da se u rad više uključe obrazovne ustanove (srednje stručne škole, drugi Univerziteti i Instituti,...) i javna preduzeća, formirali su se kao sledeći pravac delovanja UPHS.</s><s>Uspešno se, bez prekida, organizuju stručni seminari koji vremenom dobijaju i formu naučnih Simpozijuma.</s><s>Udruženje uz veliku inicijativu članova Upravnog odbora UPHS - prof. dr Milke Glavendekić, Milana Topalovića, Mirjane Milić, Vere Vuković Bojanović, Milene Stamenić i Nemanje Topalovića, Jovane Majović, postaje ravnopravni član dva međunarodna strukovna udruženja: Evropskog udruženja rasadničara (ENA) i Evropskog društva za arborikulturu (EAC).</s><s>Članovi udruženja se aktivno uključuju u međunarodne obuke, a unapređuje se i nivo organizacije simpozijuma Pejzažne hortikulture Srbije u saradnji sa Šumarskim fakultetom u Beogradu.</s><s>U razmenu znanja, svake godine se uključuju i stručnjaci iz inostranstva, čime stručni skupovi dobijaju formu skupa sa međunarodnim učešćem.</s><s>Poslednjih pet godina, struktura članova Udruženja se menja, kako generacijski tako i u interesovanjima.</s><s>Članovi Katedre za pejzažnu hortikulturu se, u većem broju, vrlo aktivno uključuju u naučno stručno napredovanje rada Udruženja.</s><s>S druge strane, naslednici osnivača UPHS tradiciju poziva, imena i napretka kojima je uspeh zagarantovan samo uz generaciju koja će porodični posao nastaviti, uz zahteve novih vremena, pronalaze sebe u širenju tržišta, boljem marketingu i inovacijama.</s><s>Već sa značajnim iskustvom tu su Neša Učin, Stefan, Jovan i Nemanja Topalović, Jelena i Ceca Civić, Anđelija Bojanović, Jovan Sremčević, Zoki Tinetov, Ivica Jugin, Kata Žićina, Dragana (Đorđević) Milojković, Isidora (Sajić) Rašić, Dragana (Manojlović) Maček i dr. U dovoljno zrelim godinama da oseti vrednost i važnost druženja i zajedništva članova Udruženja pre 20 godina, a pozdravljajući energiju i ideje mlađih generacija, dr Dragana Skočajić poslednjih pet godina zastupa interese UPHS.</s><s>Na osnovama koje su postavili svi zajedno, uz dobre namere članova Upravnog odbora Zokija Sremčevića, Dragana Đurđevića, Milke Glumac, Jovane Majović, Ivana Petrovića, Sofije Blažin, Svetlane Kuzmanov, Olje Milosavljević, Nade Bukejlović, Zorice Bajić, Dragana Sajića i Vlade Milutinovića Udruženje će, bez sumnje nastaviti uspešan put u sledeću dekadu.</s><s>Da li će se kretati putanjom spajanja možda nekih raskinutih veza na savremen način, praćenjem svetskih trendova kroz dalje međunarodne aktivnosti ili angažovanjem mladih, energičnih članova koji će umeti da "hvataju korak sa vremenom", pokazaće dani ispred nas.</s> <s>Jabuka je jedna od najgajenijih vrsta voćaka u svetu i u Srbiji.</s><s>Kvalitet plodova jabuke je značajan kako za stonu potrošnju, tako i za prerađivačku industriju.</s><s>Tradicionalni genotipovi, lokalne populacije i divlji srodnici kultivisanih biljaka pokazuju širok spektar raznovrsnih osobina kvaliteta i otpornosti na stres, što može biti značajno za budućnost poljoprivrede.</s><s>Oni predstavljaju važan resurs za buduće programe oplemenjivanja i imaju veliki značaj u kontekstu rastućih klimatskih promena.</s><s>Konzervacija i održiva upotreba tradicionalnih genotipova obezbeđuje diverzitet ishrane lokalnih zajednica i veću nezavisnost lokalnih sistema proizvodnje hrane.</s><s>Tradicionalni genotipovi gajeni u tradicionalnim, ekstenzivnim poljoprivrednim sistemima su takođe značajni sa aspekta zaštite životne sredine u poljoprivredi.</s><s>Oni takođe imaju kulturološki i gastronomski značaj.</s> <s>Region zapadne Srbije je veoma bogat tradicionalnim genotipovima voća, pa stoga predstavlja zanimljivo područje za istraživanje ovih genetičkih resursa.</s><s>Cilj ovog rada je bila evaluacija kvaliteta i senzoričkih osobina plodova 11 tradicionalnih genotipova jabuke iz zapadne Srbije, koja je praćena analizom saznanja vezanih za upotrebu ovih genotipova.</s><s>Sa aspekta kvaliteta plodova, mereni su masa, širina i dužina ploda, čvrstina ploda, sadržaj solubilnih materija i organskih kiselina.</s><s>Senzoričke osobine plodova su ocenjene putem upitnika za najvažnije karakteristike ploda: izgled, miris, ukus, sočnost i trpkost.</s> <s>Analiza morfoloških osobina je pokazala da je najveću masu plodova, ali i najmanju čvrstinu imao genotip 'Kožara žuta'.</s><s>Najčvršći plodovi su bili prisutni kod genotipova 'Repača' i 'Kožara starinska'.</s><s>Najveći sadržaj solubilnih materija i organskih kiselina su imali plodovi genotipa 'Kožara starinska'.</s><s>Najniži sadržaj organskih kiselina 109</s> <s>Uvod odlikuje genotipove 'Valijka', 'Bela vajlija' i 'Šarenika', dok je najniži sadržaj solubilnih materija prisutan kod genotipova 'Streknja' i 'Bela valija'.</s><s>Evaluacijom kvalitativnih i senzornih osobina najviše ocene za izgled je imao genotip 'Zvečarka' zbog veoma atraktivnih plodova, ali i najnižu ocenu ukusa.</s><s>Plodovi jabuka 'Repača' i 'Kožara starinska' su bili najsočniji, ali su bili i najmanje atraktivni za potrošače.</s><s>Najbolji ukus, praćen dobrom aromom, su imali plodovi genotipova Na osnovu tradicionalnih saznanja, genotip 'Kolačara' je najbolje poznat lokalnoj zajednici i ima prepoznat potencijal kao jabuka za preradu, dok je potencijal genotipova 'Budimka' i 'Streknja' prepoznat u proizvodnji sokova.</s><s>Među ispitivanim genotipovima zbog svojih kvalitativnih osobina 'Lepocvetka' je pokazala veliki potencijal za stonu potrošnju, iako nije široko poznata.</s><s>Najmanje poznat lokalnoj zajednici je genotip 'Repača', ali zbog izuzetnih ocena ukusa, arome i sočnosti može biti zanimljiv za stonu potrošnju.</s><s>Takođe ovaj genotip ima izuzetno čvrste plodove, što ukazuje na njegov potencijal u održanju kvaliteta tokom skladištenja.</s> <s>Jabuka (Malus domestica Borkh.) je jedna od najgajenijih vrsta voćaka na svetu.</s><s>Proizvodnja jabuke beleži porast na globalnom nivou i ukupni prinosi su 2021. godine iznosili preko 93 miliona tona.</s><s>Kina je zemlja koja proizvede najviše jabuke – skoro polovinu svetske proizvodnje, a sledeći veliki proizvođači su SAD i Turska.</s><s>U Srbiji je takođe primetan pozitivan trend kada je u pitanju proizvodnja jabuke.</s><s>Jabuka se u našoj zemlji gaji na 27.034 hektara, a poslednji dostupni statistički podaci za 2021. godinu pokazuju da su prinosi iznosili 513.238 tona (FAOSTAT, 2021).</s><s>Promena klime, pojava novih bolesti i štetočina, ali i zahtevi potrošača za plodovima koji nisu intenzivno tretirani hemijskim sredstvima, stavljaju nove izazove pred proizvođače jabuke.</s><s>Odgovor na ove izazove će umnogome zavisiti od autohtonih sorti, lokalnih populacija i divljih srodnika biljnih genetičkih resursa za hranu i poljoprivredu (Bramel i Volk, 2019).</s><s>Podaci ukazuju da su autohtone sorte otpornije na sušu (Mihaljević i sar., 2021), kao i da postoje autohtoni genotipovi otporni na neke od najznačajnijih patogena jabuke (Balaž i sar., 2017).</s><s>Autohtone sorte su značajne i sa aspekta ljudskog zdravlja pošto istraživanja pokazuju da imaju više bioaktivnih materija i veću antioksidativnu aktivnost u odnosu na nove kultivare (Jakobek i sar., 2020, Duralija i sar., 2021;).</s><s>Takođe, većina potrošača tradicionalne genotipove ocenjuje kao kvalitetnije i znatno ih više ceni na tržištu (Botelho i sar., 2018).</s><s>110</s> <s>Kvalitet jabuke je definisan nizom morfoloških i biohemijskih osobina ploda.</s><s>Prilikom odabira jabuke bitan je vizuelni utisak koji plodovi ostavljaju na potrošača.</s><s>Od morfoloških osobina značajne su boja, oblik, masa i veličina ploda, kao i promene u izgledu i teksturi ploda tokom skladištenja (Jha i sar., 2012).</s><s>Za pojedine potrošače je značajan i sjaj pokožice ploda.</s><s>Kada je u pitanju konzumacija plodova, potrošačima su posebno bitne slatkoća i kiselost ploda (Benković-Lačić i sar., 2022).</s><s>U subjektivnoj percepciji slatkoće i kiselosti su posebno značajni sadržaj rastvorljivih suvih materija i sadržaj organskih kiselina, kao i njihov odnos (Jha i sar., 2012).</s><s>Značajan parametar kvaliteta predstavlja i aroma ploda, koja je definisana sadržajem estara, alkohola, aldehida, ketona i etara.</s><s>Za aromu zrelog ploda su posebno značajni alkoholi i estri (Espino-Díaz i sar., 2016).</s><s>Potrošači kao dodatnu kvalitativnu odliku vide poreklo jabuka i više cene tradicionalne genotipove, smatraju da su ukusniji i kvalitetniji i spremni su da ih plate više nego komercijalne sorte (Dinis i sar., 2011).</s><s>Cilj ovog rada je analiza kvaliteta i senzoričkih osobina plodova 11 tradicionalnih genotipova jabuke iz zapadne Srbije, praćena analizom tradicionalnih saznanja vezanih za upotrebu ovih genotipova.</s> <s>U sklopu ovog istraživanja su ispitani plodovi 11 autohtonih genotipova jabuke Plodovi su sakupljeni u jesen 2022. godine u fazi pune zrelosti u zapadnoj Srbiji, na seoskim okućnicama na teritoriji opština Mionica i Valjevo.</s><s>Stabla sa kojih potiču plodovi nisu bila orezana niti su u uzgoju jabuke korišćene bilo kakve druge agrotehničke mere.</s><s>Na terenu je putem intervjua zabeleženo tradicionalno znanje koje lokalno stanovništvo poseduje o ovim genotipovima, a posebno njihovoj upotrebnoj vrednosti.</s><s>Plodovi su skladišteni dva meseca do analiza.</s><s>Ispitane su morfološke osobine plodova: osnovna i dopunska boja ploda, raspored i procenat dopunske boje, masnoća pokožice, masa plodova (g), širina i dužina plodova (mm) i čvrstina ploda (kg/cm2).</s><s>Čvrstina ploda je izmerena ručnim penetrometrom FHT1122 (Landek Insturments, Kina).</s><s>Od biohemijskih karakteristika su određeni sadržaji rastvorljivih suvih materija (Brix°) i sadržaj organskih kiselina.</s><s>Rastvorljive suve materije su određene HI96801 refraktometrom (Hanna Instruments, SAD), dok je sadržaj organskih kiselina određen metodom titracije (Tyl i Sadler, 2017).</s><s>Senzoričke osobine 111</s> <s>Deskriptivna statistika (srednja vrednost ± standardna greška) je urađena u programu SigmaPlot (verzija 11.0).</s><s>Podaci senzoričke analize i podaci za čvrstinu ploda su standardizovani (0-100%) pre predstavljanja u vidu radar plota.</s> <s>Boja ploda se smatra važnom odlikom za odabir jabuke od strane potrošača.</s><s>Najatraktivniji plodovi za potrošače su crvene (Drkenda i sar., 2021; Jönsson i Nybom, 2006) ili zelene boje (Benković-Lačić i sar., 2022).</s><s>Ispitivanje morfoloških osobina plodova je pokazalo da osnovna boja ploda varira od zelene, preko žuto-zelene, do bledožute i žute (Tabela 1).</s><s>Većina plodova ima crvenu i ružičastu dopunsku boju.</s><s>Procenat dopunske boje je najveći (100%) kod genotipova 'Streknja' i 'Zvečarka', dok je najniži kod genotipova 'Kožara žuta' (0%) i 'Lepocvetka' (5%).</s><s>Kod većine genotipova je dopunska boja raspoređena jednolično, dok je kod četiri genotipa ('Šarenika', 'Streknja', 'Kožara starinska' i „Kolačara') raspoređena u vidu pramenova.</s><s>Masnoća pokožice je varirala od veoma izražene preko umerene do potpunog odsustva masnoće pokožice.</s><s>Tabela 1. Morfološke osobine plodova 11 ispitivanih genotipova jabuke (osnovna i dopunska boja ploda, raspored i procenat dopunske boje, masnoća pokožice) Genotip</s> <s>Masa, širina i dužina plodova su predstavljeni u tabeli 2. Najteže plodove je imao genotip 'Kožara žuta' (221,36 g).</s><s>Ovaj genotip je imao i najduže i najšire plodove.</s><s>Kod genotipa 'Valijka' je zabeležena najmanja masa ploda.</s><s>Najmanju dužinu i širinu ploda je imao genotip 'Repača'.</s><s>Rezultati su pokazali da većina analiziranih genotipova ima plodove koji se mogu označiti kao mali ili srednje krupni, što je u skladu sa literaturnim podacima (Šavikin i sar., 2014; Marić i sar., 2016).</s><s>Po krupnoći ploda se ističe genotip 'Kožara žuta', što je u skladu sa nalazima drugih autora koji su ispitivali genotip 'Kožara' (Šavikin i sar., 2014).</s><s>Krupnoća ploda je važan parametar za potrošače.</s><s>Afinitet prema jabukama određene veličine se često razlikuje između potrošača sa različitih geografskih podneblja.</s><s>Najveći broj potrošača preferira krupnije jabuke (Drkenda i sar., 2021), mada postoje i istraživanja koja pokazuju da će potrošači radije izabrati jabuke srednje veličine ili male jabuke u poređenju sa velikim plodovima (Benković-Lačić i sar., 2022).</s><s>Jedan od razloga za ovakav stav potrošača može biti i taj da manje plodove smatraju zdravijima jer se pretpostavlja da nisu gajeni u sistemima intenzivne proizvodnje (Skreli i Imami, 2012).</s><s>Uzimajući u obzir da se stare sorte gaje u ekstenzivnim sistemima proizvodnje, mala veličina ploda može predstavljati stoga i tržišnu prednost.</s><s>Oblik ploda jabuke (odnos dužine i širine) prema pojedinim istraživanjima ne utiče na stavove potrošača, ukoliko nije ekstremno drugačiji od oblika na koje su navikli (Normann i sar., 2019).</s><s>Ipak, lokalno stavnovništvo za genotipove 'Kolačara' i 'Budimka' ističe kolačast oblik ploda kao bitan dokaz autentičnosti ovih sorti.</s><s>113</s> <s>Najveći sadržaj rastvorljivih suvih materija i organskih kiselina je zabeležen kod genotipova 'Kožara starinska' i 'Repača' (Tabela 3).</s><s>Najmanje rastvorljivih suvih materija su sadržali plodovi genotipa 'Bela vajlija', dok je najniži sadržaj organskih kiselina prisutan kod genotipova 'Šarenika', 'Bela vajlija' i 'Valijka'.</s><s>Najveći broj potrošača preferira jabuke kiselo-slatkog ukusa, dok manji broj potročaša radije bira isključivo slatke ili isključivo kisele jabuke (Benković-Lačić i sar., 2022).</s><s>Stoga je očekivano da jabuke 'Kožara starinska' i 'Repača' budu ukusne potrošačima, što je i pokazala senzorička analiza.</s> <s>Visok sadržaj organskih kiselina kod genotipa 'Kožara' je zabeležen i od strane drugih autora (Šavikin i sar., 2014).</s><s>Genotip 'Kolačara' kod istih autora, kao i u ovom ogledu, nema visok sadržaj kiselina.</s><s>Ipak, subjektivna ocena ukusa je da su plodovi 'Kolačare' kiseli, čemu doprinosi i nešto manji sadržaj rastvorljivih suvih materija, što može promeniti percepciju ukusa (Huang i sar., 2018).</s><s>114</s> <s>Tabela 3. Biohemijske osobine ploda 11 ispitivanih genotipova jabuke (rastvorljive suve materije i sadržaj organskih kiselina) i čvrstina ploda Genotip</s> <s>Čvrstina plodova je izuzetno značajna za čuvanje jabuka u dužem vremenskom periodu.</s><s>Posebno je značajan parametar kvaliteta ukoliko se jabuke čuvaju van hladnjače, na ambijentalnoj temperaturi (Ahmad i sar., 2021), što sa starim sortama i lokalnim genotipovima na okućnicama uglavnom i jeste dominantan način čuvanja.</s><s>Poznato je da ukupan sadržaj organskih kiselina tokom čuvanja jabuke opada, kao i čvrstina ploda, dok se povećava sadržaj redukujućih šećera (Jan i sar., 2012).</s><s>Genotipovi sa najvećom čvrstinom ploda ('Repača' i 'Kožara starinska') jesu istovremeno i genotipovi sa najvećim sadržajem organskih kiselina, što ukazuje da su u pitanju genotipovi sa velikim potencijalom za dugo skladištenje.</s> <s>Senzorička analiza ploda je jedina direktna metoda za merenje senzoričke percepcije kvaliteta ploda i samim tim, način da se predvidi da li će se potrošaču svideti plod jabuke ili ne (Corollaro i sar., 2014).</s><s>Senzorička analiza ploda je pokazala da genotip 'Zvečarka' ima izuzetno atraktivne plodove (Tabela 4).</s><s>Takođe, visoko je ocenjen i genotip 'Streknja', koji je imao vizuelno najujednačenije plodove.</s><s>Ovi genotipovi imaju crvene plodove, koji se smatraju najpoželjnijm kod potrošača i inače dobijaju više poena na senzoričkim analizama (Drkenda i sar., 2021).</s><s>Oba genotipa koja pripadaju sorti 'Kožara' se smatraju manje atraktivnim, a razlog za to može biti rđasta prevlaka koja se nalazi na pokožici.</s> <s>Ukus jabuke je karakteristika koja najviše utiče na generalni utisak o plodu koji probaju potrošači.</s><s>Ovo je posebno izraženo kod mlađe populacije koja posebno ceni ukus 115</s> <s>'Kolačara' jabuke, dok starija populacija obraća pažnju i na čvrstinu i sočnost ploda, ali i teksturu pokožice (Drkneda i sar., 2021).</s><s>Po ovom parametru se posebno ističu genotipovi 'Lepocvetka', 'Budimka' i 'Valijka' (Tabela 4).</s><s>'Lepocvetka' je imala i najbolju aromu, dobru sočnost i malo trpkosti, što ukazuje njen odličan potencijal za stonu potrošnju.</s><s>Genotip 'Repača' je takođe ocenjen odlično što se tiče arome, koja je izuzetno važna i za percepciju ukusa.</s><s>U senzoričkoj analizi je teško razdvojiti parametar mirisa i ukusa jer generalni utisak koji se odnosi na ukus jabuke zavisi od kombinacije ove dve osobine.</s><s>Miris može izazvati smanjenje ili pojačanje intenziteta ukusa, kako slatkoće, tako i percepcije kiselosti ploda (Charles i sar., 2019).</s><s>Ovo može biti razlog zašto je genotip 'Lepocvetka' najbolje ocenjen kada su u pitanju ukus i miris, dok podaci biohemijskih komponenti ukazuju da nema visok sadržaj suve rastvorljive materije i organskih kiselina, koje su značajne za ukus.</s><s>Moguće je da je visoka aromatičnost plodova dovela do potpuno drugačije percepcije ukusa ploda.</s> <s>Sočnost je visoka kod genotipova 'Kožara starinska' i 'Kolačara'.</s><s>Neki genotipovi su imali nisku ocenu sočnosti, kao što su 'Zvečarka' ili 'Šarenika', što može biti posledica njihove slabije sposobnosti čuvanja u dužem vremenskom periodu.</s><s>Tabela 4. Senzoričke osobine plodova 11 ispitivanih genotipova jabuke (izgled, ukus, miris, sočnost i trpkost)</s> <s>U vezi senzoričke analize plodova tradicionalnih genotipova je važno napomenuti da potrošači doživljavaju plodove kao ukusnije kada im je poznato da su lokalnog porekla i da su u pitanju tradicionalni genotipovi (Dinis i sar., 2011).</s><s>Rezultati senzoričke analize i čvrstine ploda ispitivanih genotipova su pokazali da su najbolje kombinacije senzoričkih osobina prisutne kod genotipova 'Lepocvetka' i 'Kožara starinska' (Grafik 1).</s> <s>Ovo su istovremeno i genotipovi koje su istaknuti od strane lokalnog stanovništva kao izuzetni za stonu potrošnju ('Lepocvetka') i preradu ('Kožara starinska').</s><s>Intervjuisanje lokalnog stanovništva je pokazalo da je upotrebna vrednost ispitivanih genotipova uglavnom dobro poznata (Tabela 5).</s><s>Posebno se ističu tri najpoznatije sorte 'Kolačara', 'Kožara' i 'Budimka', koje su visoko cenjene kao sorte u proizvodnji kolača i sokova.</s><s>Dobar kvalitet 'Kolačare' i 'Budimke' su potvrdila i istraživanja drugih autora (Marić i sar., 2013), koji su takođe istakli i dobro čuvanje plodova genotipa 'Budimka'.</s><s>Genotip 'Lepocvetka' je istaknut kao pogodan za stonu potrošnju, koji je istovremeno i najbolje ocenjen i putem senzoričke analize.</s><s>Jasno se razdvajaju genotipovi za preradu i genotipovi za stonu potrošnju, a kao kriterijum su ispitanici naveli subjektivni osećaj, odnosno, da se kiseliji genotipovi koriste za preradu, dok se oni sa većim osećajem slatkoće uglavnom koriste u stonoj potrošnji.</s><s>Literaturni podaci ukazuju da je viša titrabilna kiselost poželjna jer doprinosi dobijanju dobro balansiranog odnosa šećera i kiselina, što pogoduje potrošačima koji preferiraju kiselo-sladak ukus soka u odnosu na isključivo sladak ukus (Huang i sar., 2018).</s><s>Pored toga, niska pH vrednost soka je takođe važna sa aspekta mikrobiološke bezbednosti hrane.</s><s>Takođe, ispitanici su istakli sočnost ploda kao važan parametar, posebno kada je u pitanju proizvodnja sokova, za koju je nekada naročito korišćena sorta 'Budimka'.</s><s>117</s> <s>Ispitivanje 11 tradicionalnih genotipova jabuke sa teritorije zapadne Srbije je pokazalo veliki diverzitet njihovih morfoloških, biohemijskih i senzoričkih osobina.</s><s>Ovi genotipovi imaju veliki potencijal za izlazak na tržište kao autentična hrana lokalnog porekla.</s><s>Neki genotipovi su pogodniji za stonu potrošnju i ocenjeni su kao izvanredni ('Lepocvetka'), dok su neki pogodni i za prerađivačku industriju ('Kožara starinska', 'Budimka', 'Kolačara').</s><s>Jabuka 'Repača' je pokazala iznenađujuće dobre karakteristike, s obzirom da je uglavnom nepoznat genotip lokalnom stanovništvu i zaslužuje pažnju pomologa zbog svojih odličnih senzoričkih osobina (miris, ukus, sočnost), kao i visoke čvrstine ploda, što implicira i dobru mogućnost čuvanja.</s><s>Genotip 'Zvečarka' pokazuje odličan potencijal za upotrebu u selekcionim programima usled izuzetno atraktivnog izgleda ploda.</s><s>Dalje ispitivanje tradicionalnih genotipova jabuke je neophodno da bi se detaljnije istražile osobine velikog diverziteta koji se nalazi u okućnicama ruralnih područja Srbije, uz uporednu primenu konzervacionih mera koje će sprečiti nestanak ovih genotipova.</s> <s>Ovo istraživanje je podržano od strane Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja (projekti broj 451-03-68/2022-14/200116 and 451-03- 68/2022118</s>

Parthenolecanium corni Bouché (Hemiptera: Coccidae) – дистрибуција на чокоту винове лозе

Милошевић, Марија З.;Граора, Драга Ђ.

XIII SIMPOZIJUM ENTOMOLOGA SRBIJE SA MEðUNARODNIM UČEŠĆEM ZBORNIK REZIMEA

Parthenolecanium corni;štitaste vaši;vinova loza;distribucija

agrif.bg.ac.rs-123456789-6799.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25985/bitstream_25985.pdf

<s>Pauza/ Break brojnost vaši koje slete u usev, da se utvrdi da li postoje razlike u brojnosti krilatih formi biljnih vaši izmeñu useva sa jednom sortom pšenice u odnosu na useve mešavine dve sorte pšenice.</s><s>Ogled je postavljen u jesen 2020. godine na poljima PSS Instituta Tamiš, Pančevo.</s><s>Korišćene su tri ozime sorte pšenice: Simonida, NS40s i NS Rani otkos.</s><s>Ogled je postavljen u tri bloka.</s><s>U svakom bloku bilo je šest tretmana, tri sa po jednom sortom pšenice i tri sa mešavinama dve sorte, ukupno 18 parcela.</s><s>U svaku parcelu postavljena je po jedna žuta lovna posuda kojima su sakupljane krilate forme biljnih vaši.</s><s>Vaši su sakupljane tokom novembra 2020, neposredno nakon nicanja pšenica, a zatim tokom proleća, od kraja marta do sredine juna 2021. godine.</s><s>Sadržaj klopki je analiziran na nedeljnom nivou, sakupljene vaši su determinisane do nivoa vrste ili roda.</s><s>Poreñenje brojnosti vaši izmeñu različitih tretmana vršeno je pomoću Statistica Statsoft.</s><s>Tokom 11 nedelja praćenja brojnosti vaši, utvrñeno je prisustvo 28 različitih taksona biljnih vaši.</s><s>Najbrojnije su bile vrste roda Aphis, Myzus persicae, kao i žitne vaši Sitobion avenae i Rhopalosiphum padi.</s><s>Prve vaši su sakupljene tokom novembra 2020, a najbrojnije su bile sredinom maja 2021.</s><s>Brojnost vaši u klopkama je statistički značajno varirala izmeñu tretmana i nedelja praćenja.</s><s>Brojnost vaši u usevima pojedinačnih sorti nije se značajno razlikovala izmeñu samih sorti.</s><s>Meñutim, broj ulovljenih krilatih vaši u pojedinačnim sortama bila je statistički značajno veća u odnosu na mešavine.</s><s>To je naročito izraženo kod sorte Simonida kod koje je brojnost vaši u parcelama sa samo ovom sortom bila statistički značajno veća u odnosu na sve mešavine (Simonida+NS40s, p=0,013; Simonida+NS Rani otkos, p=0,04; NS40s+NS Rani otkos, p=0,02).</s><s>Brojnost vaši u sorti NS Rani otkos statistički se značajno razlikovala od brojnosti vaši u kombinacijama ove sorte sa drugim sortama (mešavina sa sortom Simonida p=0,02, a sa NS40s p=0,03).</s><s>Brojnost vaši u sorti NS40s nije se statistički značajno razlikovala od drugih sorti ili kombinacija.</s><s>Takoñe, brojnost vaši u mešavinama sorti nije se statistički značajno razlikovala meñu različitim mešavinama.</s><s>Mešavine sorti u najvećem broju slučajeva redukuju brojnost biljnih vaši, ali od kombinacije sorti zavisi stepen redukcije.</s><s>Nije svaka mešavina jednako efikasna.</s><s>Ključne reči: biljne vaši, pšenica, mešavina sorti Zahvalnica: Istraživanje je finansirano u okviru HORIZON 2020 “EcoStack” projekta, uz podršku Fonda za nauku Republike Srbije, Program DIJASPORA, 6502416, FUNDIVA PARTHENOLECANIUM CORNI (BOUCHÉ) (HEMIPTERA: COCCIDAE) – DISTRIBUCIJA NA ČOKOTU VINOVE LOZE</s> <s>Univerzitet u Beogradu – Poljoprivredni fakultet, Nemanjina 6, Beograd E-mail: *marija.simonovicŽagrif.bg.ac.rs Parthenolecanium corni (Bouché) (Hemiptera: Coccidae) je polifagna vrsta koja se razvija na voćkama, vinovoj lozi, šumskom drveću i raznim drugim višegodšnjim biljkama.</s><s>Povremeno stupa u prenamnoženja kada prouzrokuje značajna oštećenja.</s><s>Poslednjih godina zapaženo je povećanje brojnosti populacija ove vaši, naročito na vinovoj lozi, kako u pojedinim evropskim zemljama tako i u Srbiji.</s><s>Tokom jednogodišnjeg ciklusa razvića, P. corni naseljava sve nadzemne delove biljke a disperziju vrste obezbeñuju larve prvog i drugog stupnja.</s><s>Imajući u vidu da tokom godine preferira različite delove čokota, cilj rada bio je da se detaljnije prouči distribucija ove vrste na vinovoj lozi.</s><s>Istraživanje je sprovedeno tokom 2020. godine u lokalitetu Neštin (severozapadna Srbija).</s><s>U vinogradu je primenjivan Gijov jednogubi način orezivanja vinove loze.</s><s>Utvrñivanje distribucije ženki obavljeno je u aprilu na stablu i luku vinove loze, koji su podeljeni na tri dela, dok je utvrñivanje distribucije larvi vršeno na listovima, od juna do novembra, po metodi Hoffmann-a (2002).</s><s>Uzorkovani biljni materijal je dopreman u laboratoriju radi dalje analize.</s><s>Dobijeni podaci su obrañeni pomoću jednofaktorske analize varijanse (ANOVA), a srednje vrednosti su poreñene Tucky testom.</s> <s>Ženke i larve P. corni preferiraju različite delove čokota vinove loze.</s><s>Ženke su registrovane na stablu i luku čokota pri čemu se njihova brojnost statistički značajno razlikuje na pojedinim delovima (F5,24=17,24; P<0.001).</s><s>Najveća brojnost ženki zabeležena je na prvoj trećini luka (154.40±23.51), a najmanja u osnovi stabla vinove loze (6.80±2.44).</s><s>Larve tokom vegetacije naseljavaju listove vinove loze.</s><s>Utvrñena je statistički značajna razlika u njihovoj brojnosti (F8,72=13.25; P<0.001).</s><s>Najveća brojnost je registrovana na listovima najbližim prvoj trećini luka (1145.22±300.65), a najmanja (5.00±1.60) na listovima vršnog dela čokota.</s><s>Ključne reči: Parthenolecanium corni, štitaste vaši, vinova loza, distribucija VARIRANJE MORFOLOŠKIH KARAKTERISTIKA</s> <s>E-mail: *dervisevic.marina1989Žgmail.com Tokom 2017.godine na području Beograda u štitovima male smrčine štitaste vaši, Physokermes hemicryphus (Hemiptera: Coccidae), koja se razvija na biljkama iz rodova Picea i Abies, prvi put je registrovano istovremeno prisustvo larve predatora Anthribus nebulosus (Coleoptera: Anthribidae) i larvi parazitoida Pseudorhopus testaceus (Hymenoptera: Encyrtidae).</s> <s>A. nebulosus je predator većeg broja vrsta iz familije Coccidae i smatra se najefikasnijom vrstom entomofaga u smanjenju brojnosti populacija Ph. hemicryphus.</s><s>Celokupno razviće predatora odvija se ispod štita vaši, gde se larve hrane jajima vaši.</s><s>P. testaceus je poliembrionijski parazitoid čiji je ciklus razvića sinhronizovan sa Ph. hemicryphus.</s><s>Ženke parazitoida polažu jaja u larve prvog stupnja domaćina, ne ometajući njihov dalji rast i metamorfozu, pa imaga osica eklodiraju iz ženki štitastih vaši.</s><s>Obe vrste entomofaga su u stranoj i domaćoj literature registrovane kao značajni prirodni neprijatelji male smrčine štitaste vaši, pri čemu je ovom prilikom utvrñeno da se larva A. nebulosus, osim jajima štitastih vaši, hrani i larvama i lutkama poliembrionijskog parazitoida P. testaceus.</s><s>Imajući u vidu različit način ishrane larvi, cilj istraživanja bio je da se utvrdi uticaj hrane na variranje morfoloških karakteristika i mase tela imaga A. nebulosus.</s><s>U cilju gajenja A. nebulosus štitovi vaši sa jajima i štitovi vaši sa larvama i lutkama parazitoidne osice, u kojima se razvijala larva predatora, su odvojeni u pojedinačne staklene flakone, nakon čega je praćena eklozija imaga.</s><s>Analiza morfoloških karaktera (dužina pokrioca, širina pokrioca, dužina buta) kao i merenja mase tela obavljena su na po 16 jedinki predatora pomoću softverskog paketa IM1000 (Leica, Germany) u laboratoriji Katedre za entomologiju i poljoprivrednu zoologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.</s><s>Utvrñeno je da način ishrane larvi A. nebulosus utiče na morfološke karakteristike imaga i da postoje statistički značajne razlike izmeñu svih ispitivanih karaktera.</s><s>Tako su dužina pokrioca (2355,02±58,69 µm), širina pokrioca (1917,02±36,61 µm), dužina buta (824,27±29,44 µm) i masa tela(0,0052±0,0003 g), jedinki koje su se hranile larvama i lutkama P. testaceus bili statistički značajno veći od dužine pokrioca (2001,95±58,73 µm), širine pokrioca jajima Ph. hemicryphus.</s>

Phyllocnistis vitegenella Clemens (Lepidoptera: Gracillariidae) ŠTETOČINA VINOVE LOZE NA PODRUČJU SRBIJE

Граора, Драга Ђ.;Симоновић, Марија, З.;Милутиновић, Бојана;Шиљковић, Софија

Zbornik rezimea radova/XVI simpozijum o zaštiti bilja, 22-25. novembar 2021. godine

?

agrif.bg.ac.rs-123456789-6811.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25993/bitstream_25993.pdf

<s>Miner vinove loze, Phyllocnistis vitegenella Clemens (Lepidoptera: Gracillariidae), je poreklom iz Severne Amerike odakle se proširio na evropski kontinent.</s><s>Razvija se na biljkama iz familije Vitaceae.</s><s>U Srbiji, prvi put je registrovan 2019. godine u Neštinu, nakon čega je za samo godinu dana utvrđen na još 25 lokaliteta.</s><s>Imajući u vidu da je P. vitegenella novi član u fauni Srbije i da detaljnijih podataka o ovoj vrsti nema, cilj istraživanja je bio da se ukaže na simptome oštećenja i utvrdi procenat infestiranosti listova vinove loze.</s><s>Istraživanje je sprovedeno tokom 2020/21. godine na ukupno 25 lokaliteta u Srbiji.</s><s>Metodom slučajnog izbora uzorkovano je po 20 listova sa svakog infestiranog čokota.</s><s>Uzorci su transportovani u laboratoriju gde je utvrđivan procenat infestiranosti, izgled i broj mina po listu.</s> <s>Tokom razvoja, larva P. vitegenella se hrani ćelijama epidermisa, obrazujući minu različite dužine, vidljivu sa lica lista vinove loze .</s><s>Mina je u početku uska i tanka, dok se sa porastom larve širi i dobija zmijolik izgled.</s><s>Duž sredine mine uočava je crni trag ekskremenata larve, dok se na njenom kraju formira proširenje - lutkina kolevka, u kojoj larva hrizalidira.</s><s>Mina je najčešće locirana na jednoj polovini lista.</s><s>Na jednom listu može da se razvija veći broj larava pa je registrovan i različit broj mina, od 1 do 41, pri čemu je najčešće prisutno do pet mina.</s><s>Kao posledica formiranja mnogobrojnih mina po listu dolazi do smanjenja asimilacione površine lista a samim tim i procesa fotosinteze.</s><s>Procenat infestiranosti listova varira između lokaliteta i iznosi 3-96%, pri čemu je najmanja vrednost registrovana u Končarevu i Dobanovcima a najveća u lokalitetu Ada Ciganlija.</s><s>Na početku vegetacije, tokom maja, na svim lokalitetima utvrđen je najmanji procenat infestiranosti listova (3-14%), tokom letnjih meseci (30-42%), dok su najveće vrednosti (45-96%) zabeležene pri kraju vegetacije, tokom septembra i oktobra.</s><s>Brzo širenje i uspešna aklimatizacija P. vitegenella u Srbiji, kao i visok stepen infestacije listova, nameće potrebu stalnog monitoringa, ove potencijalno značajne štetočine u vinogradima.</s> <s>Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru „Ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini između Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije”, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/ 200116.</s>

Efikasnost fungicida u suzbijanju prouzrokovača plamenjače paradajza (Phytophthora infestans (Mont.) de Bary) u uslovima jake pojave oboljenja

Milutinović, Nađa;Vojinović, Uroš;Stević, Milan

Biljni lekar

paradajz;plamenjača;Phytophthora infestans;propamokarb – hidrohlorid + fluopikolid;cimoksanil;mandipropamid + difenokonazol;dimetomorf + mankozeb;efikasnost;tomato;late blight;Phytophthora infestans;propamocarb hydrochloride+fluopicolide;cymoxanil;mandipropamide+difenoconazole;dimothomorph+mancozeb;efficacy

agrif.bg.ac.rs-123456789-6898.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26299/eff.pdf

<s>mokarb – hidrohlorid + fl uopikolid, cimoksanil, mandipropamid + difenokonazol i dimetomorf + mankozeb u suzbijanju prouzrokovača plamenjače (Phytophthora infestans) u usevu paradajza.</s> <s>Ogledi su izvedeni na lokalitetima Sovljak (Ub), Belosavci (Topola) i Garaši (Aranđelovac), po tipu potpuno slučajnog blok sistema u četiri ponavljanja (EPPO, 1996).</s><s>Na svakom lokalitetu izvršeno je po pet tretiranja, a ocene efekata vršene su u dva navrata.</s><s>Povoljni agrometeorološki uslovi rezultirali su značajnom pojavom oboljenja u kontroli, koja je iznosila 17,5-41,3% u prvoj, odnosno, 28,8-95,0% u vreme druge ocene efekata.</s> <s>oceni.</s><s>Cimoksanil je ispoljio efi kasnost koja je iznosila 83,0-92,9% u prvoj, i 80,089,5% u drugoj oceni.</s><s>Kombinacijom fungicida mandipropamid+difenokonazol postignuta je efi</s> <s>oceni.</s><s>Cimoksanil je ispoljio efi druge ocene efekata.</s><s>Sa kombinacijom fungicida dimetomorf+mankozeb ostvarena efkasnost iznosila je 94,1-97,8% u prvoj, odnosno 90,7-97,7% u drugoj oceni.</s><s>Ključne reči: paradajz, plamenjača, Phytophthora infestans, propamokarb – hidrohlorid + fl</s> <s>U savremenoj proizvodnji hrane, paradajz (Lycopersicon esculentum Mill.) zauzima veoma značajno mesto i predstavlja jednu od najčešćih i ekonomski najznačajnijih povrtarskih kultura koja se gaji na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru.</s><s>Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, proizvodnja paradajza u našoj zemlji, u 2019. godini, odvijala se na skoro 8.000 ha, sa ostvarenim prosečnim prinosom od 14 t/ha.</s><s>Proizvodnju paradajza ugrožava veliki broj štetnih organizama, među kojima su prouzrokovači bolesti najznačajniji.</s><s>Prema Jones-u (2014), ovu kulturu parazitira preko trideset vrsta fi</s> <s>UVOD topatogenih gljiva i pseudogljiva.</s><s>Jedan od najdestruktivnijih patogena, koji se redovno javlja i nanosi velike štete jeste Phytophthora infestans (Mont.) de Bary, prouzrokovač plamenjače krompira i paradajza.</s><s>Ovo oboljenje je široko rasprostranjeno u Severnoj i Južnoj Americi, Aziji, Severnoj Africi i Evropi, a godišnji ekonomski troškovi uzrokovani ovom bolešću iznose oko 170 milijardi američkih dolara (Haverkort et al., 2009; Wu et al., 2012; Fry et al., 1993; Guenthner et al., 2001; Chowdappa et al., 2013).</s><s>Gubici u proizvodnji, nastali od zaraze plodova, na nezaštićenim poljima kreću se u intervalu od 41 do100%, a 12-65% na parcelama koje se štite fungicidima (Nowicki et al. 2012).</s><s>Povoljni meteorološki uslovi, poput prohladnog vremena, velike relativne vlažnosti vazduha i jake rose, pogoduju brzom razvoju infekcije, proizvodnji sporangija i širenju bolesti (Stevenson, 2006).</s><s>Prema navodima Nelson-a (2008), dnevne temperature između 15,5 i 21,1 ºC, a noćne između 10 i 15,5 ºC, kao i relativna vlažnost vazduha od 80 do 100%, idealni su uslovi za pojavu i širenje oboljenja.</s><s>Simptomi bolesti javljaju se na svim nadzemnim delovima biljaka, dovodeći do delimične ili potpune defolijacije listova, smanjenja fotosintetske površine, narušavanja kvaliteta plodova i na kraju do propadanja biljaka.</s><s>Na obolelim listovima, početni simptomi se uočavaju u vidu vodenastih pega, svetlozelene boje koje ubrzo nekrotiraju.</s><s>Na zelenim plodovima javljaju se mrke pege, a tkivo postaje ulegnuto i tvrdo (Nelson, 2008).</s><s>Zaštita od P. infestans prvenstveno se svodi na korišćenje efi kasnih fungicida.</s> <s>Sprovođenjem preventivnih mera, ne postiže se adekvatna zaštita, koja bi obezbedila visok prinos i kvalitet plodova, pa se upotreba hemijskih mera izdvaja kao najefi</s> <s>Cilj ovog rada bio je da se ispita efi ksaniji način za sprečavanje ovog oboljenja.</s><s>S obzirom na to da se pojedini fungicidi koriste i preko dvadeset godina, a imajući u vidu činjenicu da P. infestans spada u grupu patogena sa visokim rizikom od razvoja rezistentnosti, preporuka je da se strategija suzbijanja bazira na primeni sistemičnih fungicida u kombinaciji sa preventivnim.</s><s>U našoj zemlji, za suzbijanje ovog patogena registrovano je ukupno osamnaest aktivnih supstanci i njihovih kombinacija, koje pripadaju različitim hemijskim gupama poput ditiokarbamata, jedinjenja neorganskog bakra, karbamata, fenilamida, QoI i QiI fungicida i dr. (Anonymous, 2020).</s> <s>Ispitivanje efi kasnosti fungicida izvedeno je tokom 2020. godine na tri lokaliteta: Belosavci (Topola), Sovljak (Ub) i Garaši (Aranđelovac).</s><s>Eksperimenti su postavljeni po tipu potpuno slučajnog blok sistema u četiri ponavljanja, saglasno metodi PP 1/65(3) (EPPO, 1996).</s><s>Aplikacija fungicida vršena je pomoću leđne prskalice tipa Solo 423 uz utrošak vode od 500 l/ha.</s><s>Ukupno je obavljeno po pet tretiranja na svakom lokalitetu.</s><s>Podaci o datumima tretiranja i fenofazama, prikazani Tabela 1. Osnovni podaci o izvedenim ogledima Lokalitet</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 49, 2/2021 kasnost preparata na bazi: propamokarb-hidrohlorid uopikolid, mandipropamid + difenokonazol, dimetomorf + mankozeb i cimoksanila.</s><s>Pregled ispitivanih varijanti prikazan je u Tabeli 2.</s> <s>Intenzitet oboljenja ocenjen je na lišću, nakon ispoljavanja jasnih razlika između tretiranih varijanti i kontrole.</s><s>Utvrđen je broj zaraženih listova u svakom ponavljanju i određen procenat zahvaćenosti listova simptomima bolesti, na osnovu čega je izračunata srednja vrednost intenziteta oboljenja, za svako ponavljanje i svaku ispitivanu varijantu.</s><s>Prva ocena intenziteta oboljenja obavljena je 18.7.2020. u Garašima, 18.8.2020. u Sovljaku i 23.8.2020. godine u Belosavcima.</s><s>Druga ocena obavljena je 2.8.2020. u Garašima, 31.8.2020. u Sovljaku i 6.9.2020. godine u Belosavcima.</s><s>Tokom trajanja ogleda, na eksperimentalnim površinama gde su primenjeni preparati Fuzija F, Vokal C, kao i u kontrolnim parcelama, vršeno je suzbijanje prouzrokovača crne pegavosti lista (Alternaria solani) primenom preparata Sekvenca (a.s difenokonazol) u količini od 0,5 l/ha.</s><s>Dobijeni podaci obrađeni su metodom jednofaktorijalne analize varijanse (ANOVA), a značajnost razlika testirana je Duncan-ovim testom (Duncan’s multikasnost fungicida izračunata je po formuli Abbott-a.</s> <s>Na lokalitetu Sovljak, u prvoj oceni, utvrđena je pojava oboljenja u kontroli od 20,0%.</s><s>Pri takvim uslovima, ostvarena je visoka efi kasnost svih ispitivanih fungicida</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 49, 2/2021 kasnost postignuta je i primenom preparata Acrobat MZ-WG (a.s. dimetomorf + mankozeb), koja je iznosila 97,8%.</s><s>Preparat Revus top 500 SC (a.s. mandipropamid+difenokonazol), postigao je efi</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 49, 2/2021 kasnost od 91,3%, pri primeni preparata u dozi od 0,45 l/ha, dok je sa dozom od 0,6 l/ha postignuta najveća efi kasnost, koja je izno</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 49, 2/2021 kasnost ispoljio je preparat Vokal C (a.s. cimoksanil), koja je U vreme druge ocene efekata, na lokalitetu Sovljak, intenzitet pojave oboljenja u kontroli iznosio je 95,0%.</s><s>Pri takvim uslovima, primenom preparata Fuzija F (a.s. propamokarb-hidrohlorid +fl</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 49, 2/2021 uopikolid), u količini primene od 1,2 l/ha, postignuta kasnost od 94,7%, dok je sa količinom primene od 1,6 l/ha utvrđena najbolja kasnost postignuta je i primenom preparata Revus top 500 SC (a.s. mandipropamid+difenokonazol), koja je iznosila 90,8%, sa dozom od metomorf + mankozeb), ispoljio je efi</s> <s>kasnost i u drugoj oceni zabeležena je kod preparata Vokal C (a.s. cimoksanil), koja je iznosila 84,2%, Na lokalitetu Belosavci, u prvoj oceni, na kontrolnim parcelama utvrđena je pojava oboljenja od 17,5%.</s><s>Pri takvim uslovima, ostvarena je visoka efi kasnost is</s> <s>od 1,6 l/ha, utvrđena veoma visoka efi kasnost, koja je iznosila 97,1%.</s><s>Sličnu efi kasnost (97,1%) ispoljio je i preparat Acrobat MZ-WG (a.s. dimetomorf + mankozeb).</s><s>Sa količinom primene od 0,45 l/ha preparata Revus top 500 SC (a.s. mandipropamid+difenokonazol), postignuta je efi 0,6 l/ha, postignuta najbolja efi</s> <s>od 1,6 l/ha, utvrđena veoma visoka efi primenjen u dozi od 0,8 l/ha, ispoljio je efi kasnost od 84,3%, dok je pri količini od U vreme druge ocene efekata, na lokalitetu Belosavci, na kontrolnim parcelama utvrđena je pojava oboljenja od 28,8%.</s><s>Primenom preparata Fuzija F (a.s. propamokarb-hidrohlorid +fl</s> <s>kasnost postignuta je sa preparatom Acrobat MZ-WG (a.s. dimetomorf + mankozeb), koja je iznosila 97,7%.</s><s>Sa količinom primene od 0,45 l/ha preparata Revus top 500 SC (a.s. mandipropamid+difenokonazol), efi</s> <s>(80%), postignuta je primenom preparata Vokal C (a.s. cimoksanil), sa nižom količiNa lokalitetu Garaši, u prvoj oceni, intenzitet pojave oboljenja u kontroli iznosio je 41,3%.</s><s>U takvim uslovima, utvrđena je visoka efi kasnost ispitivanih fungicida u suz</s> <s>iznosila 95,3%.</s><s>Približno sličnu efi kasnost ispoljio je i preparat Acrobat MZ-WG (a.s. dimetomorf + mankozeb), koja je iznosila 94,1%.</s><s>Sa preparatom Vokal C (a.s. cimoksanil), postignuta je najniža efi</s> <s>Na lokalitetu Garaši, u vreme druge ocene efekata, intenzitet pojave oboljenja u kontroli iznosio je 55,0%.</s><s>Preparat Fuzija F (a.s. propamokarb-hidrohlorid +fl uo</s> <s>iznosila 95,3%.</s><s>Približno sličnu efi pikolid), primenjen u dozi od 1,2 l/ha, ispoljio je efi količini od 1,6 l/ha, utvrđena najbolja efi kasnost, koja je iznosila 95,9%.</s><s>Primenom preparata Revus top 500 SC (a.s. mandipropamid+difenokonazol), postignuta je kasnost od 88,2%, sa količinom primene od 0,45 l/ha, odnosno 94,1%, sa količinom od 0,6 l/ha.</s><s>Preparat Acrobat MZ-WG (a.s. dimetomorf + mankozeb), bio kasan 92,3%.</s><s>I u drugoj oceni, primenom preparata Vokal C (a.s. cimoksanil), zabeležena je najniža efi</s> <s>iznosila 95,3%.</s><s>Približno sličnu efi kasnost, koja je iznosila 80,5%, u dozi od 0,8 l/ha, odnosno Poznavajući biologiju P. infestans, a istovremeno imajući u vidu činjenicu da nanosi ogromne štete u proizvodnji, za suzbijnaje ovog patogena veoma je važna pravilna i pravovremena primena fungicida.</s><s>S obzirom na to da je primena fungicida ključna mera u zaštiti paradajza od prouzrokovača plamenjače, a kako bi se smanjila mogućnost razvoja rezistentnih sojeva, poštovanje principa antirezistente strategije od velikog je značaja.</s> <s>S obzirom na to da se cimoksanil u biljkama veoma brzo razlaže, što rezultira kratkom rezidualnom aktivnošću, treba ga primenjivati u nešto kraćim vremenskim intervalima.</s><s>Aplikacija fungicida vršena je u intervalima od 10-12 dana, zbog čega je u ovom ogledu ostvarena nešto niža efi ksanost cimoksanila, što ne umanjuje nje</s> <s>Između efi gov značaj u programima praktične zaštite paradajza od prouzrokovača plamenjače.</s><s>Iako se primenjuje više od četiri decenije, nema podataka o pojavi rezistentnosti P. infestans na ovaj fungicid (Stević, 2020).</s> <s>Između efi kasnosti ostalih ispitivanih kombinacija fungicida, uglavnom nisu utvrđene statistički značajne razlike, na nivou značajnosti P<0,05.</s><s>Rekanović i sar. (2009) sproveli su ispitivanje efi kasnosti nekoliko kombina</s> <s>uopikolid i kalijum fosfi t+hlorotalonil) u cilju suzbijanja P. infestans na krompiru.</s><s>U rezultatima koji su dobijeni, najbolju efi kasnost ispoljila je kombinacija</s> <s>uopikolid i kalijum fosfi propamokarb-hidrohlorid+fenamidon i ona se kretala u intervalu od 94,9–96,2%, kasnost preparata na bazi propamokarb-hidrohlorid+fl uopikolid iznosila</s> <s>uopikolid i kalijum fosfi kasnosti kombinacije propamokarb-hidrohlorid+fenamidon i propamokarb-hidrohlorid+mankozeb, koje su sproveli Rekanović i sar. (2004) za suzbijanje Phytophthora infestans i Alternaria solani na paradajzu postignut je takođe visok stepen efi</s> <s>Za vreme izvođenja ogleda, na sva tri lokaliteta, agrometeorološki uslovi za razvoj plamenjače paradajza bili su veoma povoljni, što je rezultiralo značajnom pojavom oboljenja u kontrolnim varijantama, i do 95%.</s><s>Primenom kombinacija fungicida propamokarb-hidrohlorid+fl</s> <s>ZAKLJUČAK uopikolid, mandipropamid+difenokonazol i dimetomorf+mankozeb, kao i cimoksanila, postignuta je visoka efi kasnost u suz</s> <s>ZAKLJUČAK bijanju prouzrokovača plamenjače paradajza, koja se kretala od 83,0 do 99,7% u prvoj, i 80,0-98,5% u drugoj oceni.</s><s>Na osnovu ostvarenih rezultata, može se zaključiti da primenjeni fungicidi predstavljaju efi kasno rešenje za zaštitu paradajza</s> <s>BILJNI LEKAR / PLANT DOCTOR, 49, 2/2021 od prouzrokovača plamenjače i da se i dalje mogu uspešno primenjivati u cilju suzbijanja ovog ekonomski veoma značajnog patogena.</s>

UTICAJ EKSTRAKATA GLJIVE INONOTUS OBLIQUUS NA FORMIRANJE BIOFILMA PATOGENIH BAKTERIJA

Lazić, Vesna;Kozarski, Maja;Vunduk, Jovana;Doroški, Ana;Klaus, Anita

Nove i ponovo aktuelne mikrobne infekcije - Simpozijum produkcija biofilma - rizici za nastanak intrahospitalnih infekcija i problemi higijene u proizvodnji i distribuciji hrane - ONLINE

Inonotus obliquus;antiadheziona sposobnost;sposobnost antibiofilma

agrif.bg.ac.rs-123456789-6523.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25058/Uticaj_ekstrakata_gljive_2021.pdf

<s>ESBL su enzimi koji razlažu beta laktamski prsten i prisutne su kod enterobakterija i drugih Gram-negativnih bakterija, a prenose se najčešće mobilnim genskim elementima.</s><s>To je heterogena grupa enzima koja dovodi do rezistencije na većinu beta laktamskih antibiotika izuzev karbapenema, a među njima nazastupljenije porodice su CTX-M, SHV i TEM.</s><s>Rasprostranjenost ESBL-E je globalna i u stalnom je porastu u razvijenim zemljama i kod nas, gde su stope učestalosti veće u odnosu na evropski prosek.</s><s>Širenje ESBL je posledica propagacije CTX-M-15 koji je vremenom potisnuo TEM i SHV u Evropi i šire, a danas je najrasprostranjeniji tip ESBL enzima.</s><s>ESBL-E predstavljaju veliki zdravstveni problem, posebno u bolničkoj sredini gde su infekcije, ali i kolonizacija gastrointestinalnog trakta ovim bakterijama češće.</s> <s>Zbog toga u rizičnim populacijama hospitalizovanih pacijenata (kao npr. imunodeficijentni bolesnici i sl.) potrebno je raditi skrining kolonizacije, radi prevencije infekcija, identifikacije potencijalnih izvora i njihovog suzbijanja.</s><s>Procedura skrininga se najčešće vrši kultivisanjem rektalnih briseva na komercijalnim selektivnim i diferencijalnim podlogama uz neophodnu potvrda ESBL fenotipa.</s><s>Povećanje osetljivosti detekcije se postiže prethodnim obogaćenjem, tj. inkubiranjem u hranjivom bujonu.</s><s>Rizici za kolonizaciju ESBL-E su brojni, a kod odraslih najvažniji su prethodna hospitalizacija, boravak u ustanovama za negu starih lica, upotreba antibiotika, putovanja u nerazvijenije zemlje i dr. Kod dece, faktor rizika za kolonizaciju je vaginalni porođaj u slučaju kolonozacije majke, rođenje carskim rezom, hospitalizacija, invazivne procedure i dr. Stope kolonizacije u populaciji veoma variraju i više su u nerazvijenijim zemljama, a procena je da je do15% svetske populacije kolonizovano ESBL-E.</s><s>Ključe reči: beta laktamaze proširenog spektra delovanja (ESBL), enterobakterije, kolonizacija, skrining CARBAPENEM-RESISTANT ENTEROBACTERALES IN SERBIA Anika Trudić</s> <s>Beta-lactam antibiotics are one of the most commonly prescribed drug classes with numerous clinical indications.</s><s>The most prevalent mechanism of resistance in Gram-negative bacteria is the production of beta-lactamases.</s><s>Also, any modulation that restricts entry of beta-lactams such as porin alteration or loss, as well as extrusion by efflux pumps will confer antibiotic resistance.</s><s>Based on their primary structure beta-lactamases are distributed into Ambler classes A, B, C and D. The most clinically important beta-lactamases in Enterobacterales include plasmid mediated extended spectrum beta-lactamases, AmpC enzymes and carbapenemases.</s><s>Carbapenemases are characterized by the ability to hydrolyze all classes of beta-lactams with few exceptions and are generally not inhibited by beta-lactamase inhibitors.</s><s>Once thought to be rare, carbapenem-resistant Enterobacterales represent a major public health concern.</s><s>First reports of carbapenem resistant isolates in Serbia are from 2012.</s><s>In following years national studies have shown that the most common carbapenemase was NDM, found in Klebsiella pneumoniae isolates usually from large clinical centers, but also strains with NDM and OXA-48 were detected.</s><s>Recent reports suggest that carbapenem resistance of invasive K. pneumoniae is between 35 to 39%.</s><s>Also, OXA-48 producing K. pneumoniae is the most prevalent carbapenemase, thus strains with NDM and OXA-48 are still found occasionally.</s><s>Resistance to other non-beta-lactam antibiotics such as colistin has also been detected in carbapenemase-resistant K. pneumoniae in Serbia.</s><s>The ‘second generation’ beta-lactamase inhibitors such as avibactam, vaborbactam and relebactam were developed.</s><s>Different combinations with 3rd generation of cephalosporins, carbapenems or monobactam, effective against carbapenemases may lead to improvement in therapeutic options which are often limited.</s><s>First results with ceftazidime-avibactam in Serbia are promising for OXA-48 or KPC producing K. pneumoniae.</s><s>For NDM producing isolates, often resistant to non-beta-lactam antibiotics, drug choice is extremely narrow.</s><s>Detection of carbapenemase in Enterobacterales is of great importance not only for surveillance purposes and infection control, but also for exploring better therapeutic options.</s><s>GENETIČKA OSNOVA REZISTENCIJE SOJEVA ACINETOBACTER BAUMANNII IZOLOVANIH U BOLNICAMA SEKUNDARNOG I TERCIJARNOG NIVOA U REPUBLICI SRBIJI NA KARBAPENEME Institut za mikrobiologiju i imunologiju, Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu Uvod: Poslednjih godina dolazi do dramatičnog porasta rezistencije Acinetobacter baumannii na karbapeneme i klonskog širenja karbapenem rezistentnih A. baumannii (CRAB) sojeva širom sveta.</s><s>Metod: U ovoj studiji analizirani su klinički uzorci pacijenata hospitalizovanih širom Srbije tokom 2018. godine.</s><s>Kriterijum za uključivanje sojeva u studiju bila je izolacija nerepetitivnih bakterija A. calcoaceticus - baumannii (Acb) kompleksa iz kliničkih uzoraka inficiranih pacijenata.</s><s>A. baumannii je identifikovan detekcijom blaOXA-51 gena.</s><s>Testiranje osetljivosti na antibiotike izvršeno je disk difuzionom i bujon mikrodilucionom metodom.</s><s>CRAB izolati su testirani na prisustvo i Sangerovim sekvenciranjem.</s><s>Klonska povezanost kliničkih izolata ispitana je PFGE, MLST i WGS metodom.</s><s>Rezultati: Od testiranih 280 bakterija Acb kompleksa njih 237 identifikovano je kao A. baumannii.</s><s>Prevalencija CRAB izolata iznosila je 93,7%.</s><s>Iako su izolati pokazali visoku osetljivost na kolistin (95,7%) i tigeciklin (75,1%), deset sojeva je bilo panrezistentno.</s><s>Detektovani su sledeći geni koji kodiraju stečene karbapenemaze: blaOXA-24 (44,2%), blaOXA-23 (34,5%) i blaNDM-1(3,2%).</s><s>PFGE je definisao šest različitih klastera.</s><s>MLST analizom CRAB izolatima su dodeljena tri tipa sekvence: ST2, ST492 i ST636.</s><s>WGS je ukazao na visok stepen genetičke srodnosti testiranih sojeva koji se grupišu u četri glavna klastera.</s> <s>Zaključak: Ova studija svedoči o visokoj prevalenciji rezistencije A. baumannii na karbapeneme.</s><s>Ona je rezultat prisustva blaOXA-72, blaOXA-23 i blaNDM-1 gena među CRAB izolatima i njihove klonske propagacije u bolnicama širom Srbije.</s><s>Ključne reči: Acinetobacter baumannii, CRAB, blaOXA-72, blaOXA-23 i blaNDM-1 VANCOMYCIN RESISTANT ENTEROCOCCUS SPP. (VRE) Snezana Jovanović</s> <s>Department for medical microboiology, University Clinical Center of Serbia (UCCS), Belgrade, Serbia Enterococci are natural inhabitants of the gastrointestinal tract of humans and other animals.</s><s>Causative agents of invasive and non-invasive infections.</s><s>Commensals of humans and mammals became more dangerous and difficult to treat when they gained another feature: vancomycin resistance genes.</s><s>With the emergence of vancomycin resistance, treatment options for infections caused by this microorganism became narrower.</s><s>VRE was first isolated in England (in 1986.) and France (1987.).</s><s>The first strain of VRE was isolated in Serbia in 2002. in UCCS.</s><s>Enterococcus faecalis has been reported to be responsible for 80 to 90% of all clinical isolates,while Enterococcus faecium accounted for 5 to 15%.</s><s>Other Enterococcus species are encountered much less frequently and account for less than 5% of clinical isolates.</s> <s>Institut za javno zdravlje Niš, Centar za mikrobiologiju Nacionalna referentna laboratorija za anaerobne infekcije - Clostridioides difficile C. difficile je najznačajniji infektivni uzročnik dijareje, nastale nakon upotrebe antibiotika, kod odraslih hospitalizovanih bolesnika (1).</s><s>Medjutim, prisustvo ove bakterijske vrste u intestinumu dece, kao i uloga u nastanku oboljenja još uvek je kontraverzna.</s><s>Dok se većina istraživača slaže da je C. difficile značajan uzročnik dijareja kod hospitalizovane dece sa nekom od teških osnovnih bolesti, kod dece sa vanbolničkom dijarejom (community-acquired CDI, CA - CDI), istraživači izveštavaju da je C. difficile na trećem mestu infektivnih izazivača dijareje a pojedini ga stavljaju i na prvo mesto.</s><s>Nasuprot njima postoje studije koje pokazuje da CA-CDI kod dece nije značajna (2, 3, 4, 5).</s><s>U tumačenju kliničkog značaja ove bakterijske vrste posebnu nedoumicu unosi i prisustvo drugih enteropatogenih vrsta pored C. difficile (mešovite infekcije, ko-infekcija).</s><s>Analize dosadašnjih istraživanja, pokazuju da je kod dece prijavljeno 20.7% ko-infekcija (najčešće virusne difficile i drugih enteropatogenih vrsta dovodi do velikih poteškoća u dešifrovanju pravog uzročnika, jer postoje značajne razlike u pristupu testiranja gastriintestinalnih ko-infekcija kao i nedostatak jasnih definicija CDI i ko - infekcija slučajeva (naročito kod dece mlađe od 5 godina).</s> <s>Nedoumici oko značaja prisustva C. difficile u intestinumu dece posebno doprinosi visoka stopa asimptomatskog nosilaštva kod dece mladje od 1 godine kao i statističke analize koje pokazuju da ne postoji značajna razlika u praćenim parametrima između dece koja su nosioci C. difficile i dece sa CDI (p>0.05) (4, 5).</s><s>Zbog toga je i stav Američkog Pedijatriskog Udruženja da u ovom uzrastu treba testirati decu samo sa rizičnim faktorima kao što su Hirshsprungs disease ili drugim bolestima koje su praćene ozbiljnim poremećajima motiliteta creva (5).</s><s>Dosadašnja istraživanja nisu dala jasnu eksperimentalnu potvrdu različitih teorija visoke stope nosilaštva toksigenih sojeva C. difficile kod dece tokom prve godine života bez nastanka CDI (mali broj bakterija C. difficile prisutnih u crevima, kolonizacija netoksigenim sojevema koja deluje protektivno, odsustvo – maskiranost - nezrelost receptora za toksine u tom periodu života, dojenje (zbog prisustvo protektivnih faktora u majčinom mleku - IgA koji se vezuje za receptore toksina, promene aciditeta gastro intestinalnog trakta (GIT) (dojene bebe imaju niži pH fecesa što pogoduje rastu Bifidobacterium spp., a inhibira rast i vezivanje C. difficile za enterocite), kompetitivni uticaj flore koja se dobija majčinim mlekom), neonatalna crevna flora, porast titra antitela prema toksinima C. difficile itd.) (2, 3, 7, 8).</s><s>Medjutim, postoje prikazi slučajeva neonatusa i infantusa sa nekrotizirajućim enterokolitisom, prolongiranom dijarejom i PMC povezanog sa C. difficile (9).</s><s>Visoka stopa nosilaštva kod dece povezana je sa predhodnim hospitalizacijama, osnovnom bolešću i primenom više od dva antibiotika.</s><s>U studiji Reaxach et al. (10) ukazuje se da deca sa ozbiljim osnovnim bolestima lakše podležu kolonizacijama toksigenim sojevima C. difficile.</s><s>Takva deca su češće i podvrgnuta različitim terapijama i hospitalizacijam što doprinosi nastanku CDI.</s> <s>Kliničke manifestacije CDI kod dece variraju od dijareja različite težine i dehidratacije, disbalansa elektrolita, kolitisa, PMC, toksičnog megakolona i posledične perforacije creva, disfunkcije i oštećenje bubrega, hipertenzije i smtri.</s><s>Ishod i težina CDI kod dece je još uvek slabo razumljiva u odnosu na odrasle.</s><s>Deca obično imaju lakšu kliničku sliku blagog toka i povoljnog ishoda ali se mogu javiti i ozbiljne komplikacije (2).</s><s>Istraživanjem u Srbiji (11) potvrđeno je da deca sa CA-CDI imaju blažu kliničku sliku od dijareje izazvane drugim uzročnicima.</s><s>Teški oblici CDI se javljaju kod hospitalizovane dece i mogu se u pojedinim slučajevima objasniti teškom osnovnom bolešću.</s><s>PMC je u neonatalnom periodu redak i opisan je u pojedinačnim slučajevima (9).</s><s>Istraživanjem u Srbiji utvrđen je smrtni ishod kod dvoje dece tokom epizode CDI ali su oba deteta imala teške osnovne bolesti (Morbus Crohn i leukemiju).</s><s>Kod ove dece CA-CDI nije zvanično proglašen uzrokom Uprkos primeni terapije (fidaxomicin, vancomycin i/ili metronidazol, itd.), povratne/rekurentne forme CDI (rCDI) se mogu javiti kod do 24% dece (12).</s><s>Tokom istraživanja u Nišu (13), 21.13% dece je razvilo rCA-CDI, što je saglasno sa predhodnim studijama koja su sagledavala hospitalizovanu decu (20-25%), ali su viši od nekih predhodnih istraživanja (10,6% i 12%).</s><s>To može biti i posledica različitih kriterijuma u klasifikaciji i dijagnostici CDI ali po pojedinim autorima i posledica i širenje Faktori rizika značajni za nastanak CDI kod dece su istraživani od strane velikog broja istraživača (10).</s><s>Osnovni utvrđeni faktori rizika su bili: prisustvo teške osnovne bolesti, davanje citostatske i antibiotske terapije, Cronova bolest, transplantacija organa, imunodeficijencija, Hirschprungova bolest, kao i prevremeno rođenje, stanja koja su praćena prekidom pokretljivosti creva i anatomske obstrukcije (strikture kolona).</s><s>Rezultati istraživanja sprovedenog u Nišu (11), potvrđuju i povezanost nastanka CA-CDI kod dece sa uzimanjem dva ili više antibiotika (p<0.0001), što je saglasno sa nalazom i zaključkom Adams i sar. (14) da kombinovana antibiotska terapija (jedan antibiotik za drugim) dovodi do šireg spektra antibakterijskog dejstva, rezultirajući disbalansom normalne gastrointestinalne flore, onemogučavajući njen oporavak.</s><s>Međutim, uloga antibiotika u nastanku CA-CDI kod dece nije u potpunosti razjašnjena.</s><s>Analizom predhodnih istraživanja zapaža se da do 40% dece nije uzimalo antibiotike pre nastanka CA-CDI u zavisnosti od istraživanja (5, 7, 8).</s><s>Kod ove dece potrebno je tragati za drugim faktorima rizika koji mogu uticati na nastanak CA-CDI (npr. laksativi, lekovi za smanjenje kiselosti želuca itd.).</s> <s>Dosadašnja istraživanja su identifikovala nekoliko nezavisnih faktora rizika za nastanak rCDI kod dece (osnovna hronična bolest, predhodne hirurške intervencije, traheostomalna tuba, predhodna CA-CDI, davanje dodatnih – pratećih antibiotika (nisu usmereni prema C. difficile, eng. non-CDI ) tokom trajanja CDI tretmana, broj različitih klasa antibiotika, prisusU studiji urađenoj u Nišu, 93,3% dece sa rCA-CDI imalo je neku osnovnu bolest, a čak 46,7% leukemiju (13).</s><s>Slični su i nalazi i u drugim istraživanjima koja identifikuju malignitete kao najznačajnije rizične faktore za nastanak CDI i rCDI u pedijatrijskoj populaciji (15), pri čemu prisustvo maligniteta povišava rizik od nastanka rCDI za 3,4 puta (15).</s><s>Deca sa malignitetima su često izložena bolničkim uslovima i antibioticima širokog spektra dejstva, koji su dokazano povezani sa nastankom CDI.</s><s>Možda se radi o kumulativnom efektu više faktora rizika, jer onkološki pacijenti često pored antibiotika uzimaju i imunosupresivne lekove kao i citostatike.</s><s>Rezultati istraživanja u Nišu pokazuju da je 66.7% dece imalo inicijalnu epizodu CDI i rCDI izazvanu ribotipom 027 (relaps) što ukazuje na mogući značaj ovog ribotipa u nastanku rCDI (13).</s><s>U prilog ovoj hipotezi idu i istraživanja Tschudin Sutter S. (16), koja ukazuju da je predhodna CA-CDI nezavisni faktor rizika za nastanak rCDI, što autor objašnjava cirkulacijom hipervirulentnih sojeva 027 u zajednici, van bolnica.</s><s>U utvrđivanju značaja ribotipa 027, posebno je potrebno razmotriti značaj predhodnih hospitalizacija i poseta vanbolničkim ustanovama i jednodnevnim bolnicama, jer su hipervirulentni ribotipovi najzastupljeniji upravo u ovim sredinama (17).</s><s>Rezultati istraživanja u Nišu ukazuju da težina inicijalne epizode CDI može ukazati na mogućnost nastanka rCDI (13).</s><s>Tokom inicijalne epizode CDI, deca sa rCDI su imala više maksimalne vrednosti broja leukocita, nivoa CRP-a, telesne temperature (>38.5 ºC), duže trajanje dijareje kao i teži stepen dehidratacije.</s><s>Razloge težeg oblika inicijalne epizode CDI kod dece sa rCDI, treba tražiti u činjenici da su ova deca (93,3%) imala vrlo teške osnovne bolesti, kao i da je inicijalna epizoda u većini slučajeva (66.7%) bila izazvana ribotipom 027 za koji je poznato da je kod odraslih bolesnika povezan sa nastankom težih oblika bolesti, morbiditetom i mortalitetom (17).</s> <s>Uvod: Poslednjih decenija, uočen je porast invazivnih infekcija izazvanih grupom A streptokoka (GAS).</s><s>Promene u klonskom sastavu invazivnih sojeva GAS (iGAS) povezane su sa širenjem uspešnih genetičkih linija i porastom učestalosti ovih infekcija.</s><s>Cilj studije bio je da se ispita molekularna epidemiologija iGAS u Srbiji.</s><s>Materijal i metode: U studiju je uključeno ukupno 60 sojeva GAS izolovanih iz normalno sterilnih regija ili kultura rana praćenih nekrotizirajućim fasciitisom ili streptokoknim toksičnim šok sindromom u periodu od 2011. do 2018. godine.</s><s>Кarakterizacija sojeva je obuhvatila ispitivanje osetljivosti na antibiotike, emm tipizaciju i detekciju speA gena.</s><s>Rezultati: Najčešće kliničke manifestacije iGAS infekcija bile su sepsa (n=46, 76,7%) i infekcije mekih tkiva (n=9, 15%).</s><s>Ukupne stope rezistencije iGAS su bile: eritromicin-8,3%, klindamicin-6,6%, norfloksacin-3,3%, tetraciklin-3,3%.</s><s>Dominantan mehanizam rezistencije iGAS na makrolide bila je izmena ribozoma (80%).</s><s>IMLS fenotip (60%) je bio kodiran ermA/ ermB genima, cMLS fenotip (20%) ermB genom, a aktivni efluks makrolida (20%) mefA genom.</s><s>Rezistencija na tetracikline je bila posredovana mehanizmom izmene ribozoma kodiranom tetO genom (3,3%). emm genotipizacijom je identifikovano 76,7% testiranih sojeva. speA gen je detektovan kod 41,7% iGAS, pri čemu su speA1-3 aleli bili najčešći i prisutni kod 80% speA pozitivnih sojeva.</s> <s>Zaključak: Кlonska ekspanzija iGAS u Srbiji uglavnom je bila posledica fiksacije i diseminacije genotipa emm1/klaster A-C3/speA1-3 (28,3%), koji je bio izuzetno stabilan u posmatranom periodu.</s><s>Nije uočena genetička povezanost iGAS rezistentnih na makrolide i tetracikline.</s> <s>Uloga mikrobioloških laboratorija u osiguranju bezbednosti hrane je velika.</s><s>Cilj svake laboratorije je da rezultat ispitivanja bude tačan, i zbog toga svaki analitičar mora dobro poznavati metodu koju primenjuje u svojoj laboratoriji.</s><s>Proces uvođenja novih metoda u rutinski rad laboratorije je precizno definisan standardom ISO 17025, a jedan od ključnih momenata u tom procesu je verifikacija metoda.</s><s>Verifikacija metoda je postupak kojim korisnička laboratorija demonstrira da validovana metoda “radi” u skladu sa tehničkim karakteristikama metode utvrđenim u studiji validacije, i da odgovara svojoj nameni.</s><s>Verifikacija mikrobioloških metoda za ispitivanje hrane vrši se u skladu sa zahtevima ISO 16140-3: 2021 Protokol za verifikaciju referentnih metoda I validovanih alternativnih metoda u jednoj laboratoriji.</s><s>Uslov za verifikaciju metoda u korisničkoj laboratoriji je da ona mora biti potpuno validovana, a to znači da je prošla studiju poređenja u jednoj laboratoriji I međulaboratorijsku studiju.</s><s>Verifikacija potpuno validovanih metoda se vrši u dve faze: - verifikacija implementacije</s> <s>Verifikacija implementacije se sprovodi pre verifikacije prehrambenih artikala , čime laboratorija dokazuje da može pravilno izvesti validovanu metodu.</s><s>Uvek se ispituje jedan prehrambeni artikal, pri čemu se za kvalitativne metode bira prehrambeni artikal iz kategorije hrane uključene u validacionu studiju, a za kvanititativne, bilo koji iz obima validacije metode.</s><s>Verifikacija prehrambenih artikala se vrši nakon verifikacije implementacije, da bi laboratorija pokazala da može adekvatno izvesti metodu sa drugim prehrambenim artiklima koje rutinski ispituje.</s><s>U ovom slučaju, prilikom izbora prehrambenih artikala za verifikaciju , laboratorija se fokusira na prehrambene artikle koje testira u toku rutinskog rada, a koji su istovremeno i u obimu validacije metode (ne moraju biti ispitani u validacionoj studiji).</s><s>Tehničke karakteristike koje se određuju u postupku verifikacije se razlikuju kod kvantitativnih i kvalitativnih metoda.</s><s>Kod kvalitativnih metoda i pri verifikaciji implementacije, i pri verifikaciji prehrambenih artikala, određuje se procenjeni limt detekcije 50- e LOD50 .</s> <s>Kod kvantitativnih metoda, prilikom verifikacije implementacije određuje se unutarlaboratorijska standardna devijacija reproducibilnosti, a prilikom verifikacije prehrambenih artikala određuje se procenjeni bias.</s><s>Rezultat verifikacije mora biti u skladu sa limitima koji su dati u standardu, za svaku performansu.</s><s>Ukoliko su rezultati neadekvatni, laboratorija mora izvršiti analizu, naći uzrok neadekvatnog rezultata i sprovesti korektivne mere.</s><s>Nakon toga, postupak verifikacije se mora ponoviti.</s><s>Verifikacija metoda po novom standardu se mora izvršiti za svaku novu metodu u obimu akreditacije, kao I za svaki novi matriks koji dodajemo već akreditovanoj metodi.</s><s>Metode koje se nalaze u obimu akreditacije se ne moraju ponovo verifikovati primenom novog standarda, sve dok se ne desi značajna promena u metodi koja ima uticaj na same performanse.</s> <s>There are more than 60 studies that strongly prove positive effect of use of ivermectin in prophylaxis (84-96% improvement), early treatment (64-76%) and late treatment (30-59%) in COVID-19 in&outpatients.</s><s>Also, these papers shown that use of ivermectin had 44% improvement in need of mechanical ventilation and 57% improvement in need of intensive care support in different stages of diseases.</s><s>Impact on mortality rate is 96% of improvement when ivermectin is used as prophylaxis and 64% as early treatment.</s> <s>Azole resistance among Candida and Aspergillus species and echinocandin resistance in Candida are among the most challenging problems in clinical mycology, followed by multidrug resistance among some Candida, especially C. glabrata.</s><s>The spread of agriculturally derived azole-resistant Aspergillus fumigatus are also alarming.</s><s>Particular concern has been raised about Candida auris which is a cause of nosocomial outbreaks and resistant to multiple antifungal agents; only 7 and 46% of isolates are susceptible to fluconazole and voriconazole, respectively.</s><s>Drug resistance mechanisms include altered drug-target interactions, reduced cellular drug concentrations mediated by drug efflux transporters, and permeability barriers associated with biofilms.</s><s>They are naturally occurring in less susceptible species and, are acquired in strains of susceptible organisms.</s><s>C. auris is inherently multidrug resistant, but other species typically develop resistance through stepwise selection of multiple drug-resistance mechanisms.</s><s>Cellular stress induced by drug treatment promotes adaptation with development of resistance.</s><s>Development of rapid diagnostic methods for detecting fungal infections and antifungal resistance, their monitoring and surveillance, as well as discovery of new drugs, are priorities in medical mycology research.</s><s>Some of novel antifungals been in development in recent years.</s> <s>Antifungal resistance is on the rise, and is an emerging threat to patient management and clinical success.</s><s>An effective antifungal stewardship programme is essential to control drug resistance, and should incorporate rapid fungal diagnostics, therapeutic drug monitoring, and clinical intervention teams.</s><s>The development of better diagnostic tools and strategies that allow targeted use of antifungals is essential to preserve drug effectiveness.</s><s>Ultimately, there remains a need for new antifungal drugs against novel targets, as well as implementation of efficient policies for infection control and treatment.</s> <s>BIOFILMOVI PATOGENIH BAKTERIJA U PREHRAMBENOJ INDUSTRIJI Suzana Vidaković Knežević1*, Dubravka Milanov1, Slobodan Knežević1, Radoslava Savić Radovanović2, Jasna Kureljušić3, Sunčica Kocić-Tanackov4, Neđeljko Karabasil2 1 Naučni institut za veterinarstvo „Novi Sad“, Novi Sad, Srbija 2 Fakultet veterinarske medicine, Beograd, Srbija 3 Naučni institut za veterinarstvo „Srbije“, Beograd, Srbija 4 Tehnološki fakultet Novi Sad, Novi Sad, Srbija Patogene bakterije prenosive hranom, Salmonella Enteritidis, Salmonella Typhimurium, Listeria monocytogenes i Yersinia enterocolitica, sposobne su da formiraju biofilmove na različitim površinama koje dolaze u kontakt sa hranom, uključujući visokozastupljene plastične i površine nerđajućeg čelika.</s><s>Biofilm čine skupine sinhronizovanih bakterija u matriksu, od ekstracelularnih polimernih supstanci, koje funkcionišu kao višećelijski organizam.</s><s>Njegovo formiranje odvija se kroz više faza, a na stepen formiranog biofilma veliki uticaj imaju faktori spoljašnje sredine, uslovi temperature i dostupnost hranljivih materija.</s> <s>Kratko vreme potrebno za primarnu adheziju bakterijskih ćelija za glatke površine i veća rezistencija bakterija u organizovanom ekosistemu ukazuju na povećanje verovatnoće pojave unakrsne kontaminacije sirovina i proizvoda u pogonima prehrambenih industrija.</s><s>Struktura zrelih biofilmova štiti bakterije od uticaja hemijskih sredstava za sanitaciju, pri čemu su standardne sanitarne operativne procedure ograničene.</s><s>Alternativne metode primene prirodnih antimikrobnih sredstava, poput etarskih ulja, ogledaju se u narušavanju integiteta bakterijskih ćelija koja vodi do njihove lize.</s><s>Minimalne baktericidne koncentracije etarskih ulja origana i timijana redukuju biomasu formiranih biofilmova za 30% do 90%, čime se smatraju budućim rešenjem.</s><s>UTICAJ NANOČESTICA I NANOKOMPOZITA NA PRODUKCIJU BIOFILMA NEFERMENTUJUĆIH BAKTERIJA</s> <s>Medicinski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci Otkrićem biofilma je dešifrovan jedan od načina in vivo antimikrobne rezistencije na antibiotike koji su pokazivali dobru aktivnost na bakterije ispitivane klasičnim metodama antibiograma.</s><s>Za eradikaciju biofilma su neophodne izuzetno velike doze antimikrobnih supstanci koje dovode do toksičnog dejstva.</s><s>Novija antibiofilm istraživanja baziraju se na nanočesticama i nanokompozitima, koje zahvaljujući svojoj specifičnoj građi imaju sposobnost efikasnijeg prodiranja u biofilm.</s><s>Nanočestice su supstance građene od molekula nanometarskog prečnika.</s><s>Nanokompoziti su sistemi za isporučivanje lijekova koji se sastoje od aktivne supstance nanoveličine koja se vezuje za organski ili neorganski matriks, koji stabilizuje otpuštanje aktivne supstance.</s><s>Takođe, treba naglasiti da postoji mogućnost ispitivanja dejstva bioaktivnih supstanci tokom stvaranja biofilma, kao i na prethodno stvoreni biofilm.</s><s>Odlični produktori biofilma su nefermentujuće bakterije rodova Pseudomonas i Acinetobacter, koji su bili cilj našeg ispitivanja.</s><s>Naša istraživanja su ispitivala efikasnost nanočestica metalnih oksida titanijuma, cinka, bakra i željeza, kao i nanokompozita pirofilit-srebra.</s><s>Analizirana je njihova antibiofilm aktivnost tokom stvaranja biofilma, kao i na već prethodno stvoreni biofilm.</s><s>Ispitivanja su vršena metodom po Stepanoviću i saradnicima, u mikrotitarskoj ploči, a količina stvorenog biofilma je spektrofotometrijski mjerena nakon bojenja gencijana ljubičastom bojom.</s><s>Uočeno je da su ispitivane aktivne supstance pokazale bolji efekat na sprečavanje stvaranja biofilma tokom njegovog stvaranja, nego na već stvoreni biofilm.</s><s>Naši rezultati, kao i rezultati drugih istraživača ukazuju na značaj mjera koje treba sprovoditi u cilju sprečavanja nastanka biofilm, jer zasad stvoreni biofilm predstavlja izuzetno veliki izazov koji još uvijek nismo u mogućnosti pobijediti dosad poznatim bioaktivnim supstancama različitog porijekla.</s><s>Podaci iz ovog predavanja su dio projekta br. 19.032/961-78/19. odobrenog od strane Ministarstva za naučnotehnološki razvoj, visoko obrazovanje i informaciono društvo Republike Srpske.</s><s>ULOGA N-ACIL HOMOSERIN LAKTONA DUGOG LANCA U INHIBICIJI FORMIRANJA BIOFILMA VRSTE PSEUDOMONAS AERUGINOSA Milka Malešević</s> <s>Pseudomonas aeruginosa jedan je od najznačajnijih uzročnika unutarbolničkih infekcija čiji je terapijski tretman konvencionalnim antibioticima sve češće neefikasan usled rezistencije na antibiotike.</s><s>Osim toga, posedovanje sistema međućelijske komunikacije (quorum sensing, QS) ovom patogenu omogućava fleksibilnost u regulaciji ekspresije gena uključenih u virulenciju, formiranje biofilma, produkciju sekundarnih metabolita i faktora koji imaju ulogu u zaštiti od imunskog sistema domaćina.</s><s>Sposobnost formiranja biofilma predstavlja jednu od najznačajnijih virulentnih karakteristika P. aeruginosa i zaslužna je za uspostavljanje hroničnih infekcija, stoga direktno utiče na progresiju bolesti i dugotrajnu perzistenciju.</s><s>Inovativni vidovi kontrole infekcija, poput utišavanja međućelijske komunikacije bakterija, a time i onemogućavanja formiranja biofilma i inhibicije patogenog fenotipa su stoga od izuzetnog značaja.</s><s>Naše istraživanje zasnovano je na proučavanju prirodnog svojstva bakterija koje dele ekološke niše da sarađuju, ali i kompetiraju, na osnovu čega je analiziran klinički izolat Delftia tsuruhatensis 11304 koji tokom infekcija kolokalizuje sa P. aeruginosa pri čemu dovodi do smanjenja virulentnog fenotipa kroz sprečavanje formiranja biofilma ovog patogena.</s><s>Pokazano je da D. tsuruhatensis 11304 produkuje N-acil homoserin laktone dugog lanca (AHL) od 12 do 18 C atoma (C12HSL, C14-HSL, C16-HSL, C18-HSL, N-3-okso-C18-HSL i dihidroksi-C18-HSL) koju u sastavu ukupnog etil-acetantog ekstrata kliničkog izolata 11304 inhibiraju virulenciju P. aeruginosa i rekonstituišu osetljivost na antibiotike.</s><s>Takođe, po prvi put je u okviru ovog istraživanja opisano prisustvo dihidroksi-C18-HSL u biološkim uzorcima..</s> <s>Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Univerzitet u Beogradu Bakterije se obično smatraju slobodnoživućim jednoćelijskim organizmima.</s><s>Međutim, danas se zna da je preovladavajući način života mikroorganizama biofilm.</s><s>Biofilmovi su kompleksne strukture, sačinjene od bakterija uronjenih u vanćelijski matriks koji same proizvode.</s><s>Široki spektar različitih infekcija povezan je sa prisustvom bakterijskih biofilmova, od onih povezanih sa biofilmovima formiranim na medicinskim pomagalima do hroničnih infekcija tkiva, poput onih koje se javljaju u plućima pacijenata sa cističnom fibrozom ili u hroničnim ranama.</s><s>Jedna od ključnih razlika između ćelija u biofilmovima i planktonskih formi je njihova smanjena osetljivost na antibiotike.</s><s>Rezistencija odnosno tolerancija biofilmova na antibiotike je multifaktorijelna i zavisi od vrste bakterija, uslova rasta, stadijuma razvoja biofilma i specifičnosti antibiotika.</s><s>Sposobnost formiranja biofilmova doprinosi patogenom potencijalu bakterija, njihovoj toleranciji i rezistenciji na antibiotike pa se stoga intenzivno razvijaju različiti pristupi za borbu protiv infekcija praćenih njihovim formiranjem.</s><s>Ako se prisustvo biofilma detektuje rano tokom infekcije, on se može efikasno tretirati antibioticima.</s><s>Međutim, dijagnoza početnih faza formiranja biofilmova često je teška i neefikasna, što je i glavni razlog za nastanak kliničkih stanja praćenih zrelim biofilmovima.</s><s>Ukoliko se nalaze na pristupačnim površinama tretman zrelih biofilmova postiže se njihovim mehaničkim ili hirurškim uklanjanjem.</s> <s>Alternativni pristup tretiranju biofilma zasniva se na njegovom slabljenju i disperziji korišćenjem agenasa sa anti-biofilm svojstvima poput surfaktanata, malih molekula koji inhibiraju puteve za sintezu matriksa biofilma, ili primenom enzima koji degraduju specifične komponente matriksa.</s><s>Cilj naših istraživanja je da identifikujemo enzime poreklom iz sredinskih mikroorganizama koji inhibiraju proces formiranja biofilmova kod patogenih bakterija, odnosno specifično deluju na pojedine komponente matriksa biofilma.</s><s>UTICAJ EKSTRAKATA GLJIVE INONOTUS OBLIQUUS NA FORMIRANJE BIOFILMA PATOGENIH BAKTERIJA</s> <s>Lidija Šenerović vesna.lazicŽgmail.com; majaŽagrif.bg.ac.rs; vampum00Žyahoo.com; anchi.doroskiŽgmail.com ; aklausŽagrif.bg.ac.rs; Inonotus obliquus (Čaga) je medicinski značajna glјiva čija micelija je tamne boje, a razvija se u kori breze.</s><s>Pripada porodici Hymenochaetaceae.</s><s>Ekstrakti I. obliquus koriste se širom Severne i Istočne Evrope, Koreje i Rusije jer se pretpostavlјa da pokazuju anitimikrobne, antioksidativne, antiinflamatorne i antitumorske aktivnosti.</s><s>Hemijski testovi pokazuju da I. obliquus proizvodi širok spektar sekundarnih metabolita, uklјučujući fenolna jedinjenja, melanine, uglјene hidrate i proteine.</s> <s>Zadatak ovog istraživanja je bio da se utvrdi hemijski sastav, kao i antimikrobna i antiadhezivna i antibiofilmska sposobnost dobijenih subkritičnih vodenih ekstrakata I. obliquus poreklom iz Mongolije (IM) i sa planine Vlasina, Srbija (IS).</s><s>Utvrđen je ukupan sadržaj proteina, uglјenih hidrata i fenola, a visok sadržaj fenola u oba ekstrakta.</s><s>Fenolne kiseline su identifikovane hemijskom analizom HPLC i potvrđeno je prisustvo hlorogenske kiseline u najvećoj koncentraciji, katehina, p-kumarinske kiseline i cimetne kiseline.</s><s>Antimikrobni potencijal subkritičnih vodenih ekstrakata ispitan je mikrodilucionom metodom.</s><s>Antiadhezivna i antibiofilmska sposobnost praćena je korišćenjem Gram pozitivnih bakterija Listeria monocitogenes, Enterococcus faecalis i Staphilococcus aureus, kao i Gram negativnih Salmonella enteritidis, Escherichia coli i Pseudomonas aeruginosa.</s><s>Najznačajnija proizvodnja biofilma zabeležena je kod E. faecalis (treća kategorija) i S. aureus (druga kategorija).</s><s>Uočeno je da su ekstrakti IS i IM doveli do 90% adhezije kod E. faecalis i S. aureus kao i do redukcije biofilma, odnosno da je došlo do smanje sposobnost ove dve bakterije da formiraju biofilm.</s><s>Gram pozitivne bakterije su se pokazale kao osetlјivije u prisustvu oba testirana subkritična vodena ekstrakta (MBC - 20 mg/mL u svim eksperimentima).</s><s>Prema dobijenim monocitogenes, E. faecalis i S. aureus.</s><s>Ova istraživanja pokazala su da su testirani subkritični vodeni ekstrakti I. obliquus veoma efikasni u sprečavanju nastanka biofilma, posebno onih odabranih Gram-pozitivnih bakterija.</s><s>Ovo otkriće bi moglo biti veoma korisno u borbi protiv biofilma, uzimajući u obzir sve probleme i opasnosti koje oni nose.</s><s>Klјučne reči: Inonotus obliquus, antiadheziona sposobnost, sposobnost antibiofilma POTENTIAL ANTIMICROBIAL AGENTS</s> <s>Fakultet ekološke poljoprivrede, Univerzitet Edukons, Vojvode Putnika 87, Sremska Kamenica 21208, Srbija Zagađujuće supstance u životnoj sredini predstavljaju svaku supstancu koja deluje štetno na ekosistem i remete fizičke, hemijske i biološke komponente životne sredine.</s><s>Zagađivanje nastalo oslobađanjem zagađujućih supstanci u životnu sredinu (prirodnim ili antorpogenim putem) može biti globalno i lokalno, čime narušava prirodnu ravnotežu nekog područja.</s><s>Stoga dobro postavljen, kontinuiran monitoring, zasnovan na redovnom praćenju koncentracija zagađujućih supstanci predstavlja osnov državama za pravovremeno reagovanje i donošenje odluka u vezi sa stanjem životne sredine.</s><s>Kako bi se poštovali principi održivog razvoja, u cilju smanjenja koncentracija zagađujućih supstanci predlažu se različite metode remedijacije za njihovo uklanjanje.</s><s>Metoda remedijacije koja koristi mikroorganizme ili neke njihove metabolite, poput enzima, za transformacije ili degradacije zagađujućih supstanci naziva se bioremedijacija.</s><s>Biološkim tretmanom moguće je potpuno degradirati ili transformisati opasne organske zagađivače u bezopasne proizvode.</s><s>Pored organskih zagađivača, ova metoda je primenjiva i na uklanjanje teških metala, kako iz zemljišta tako i iz voda i vazduha.</s><s>Metode bioremedijacije dele se na in situ i ex situ.</s><s>Za razliku od in situ tehnika koje se sprovode na samom mestu zagađenja, ex situ metode zahtevaju iskopavanje zagađenog zemljišta, transport i remedijaciju.</s><s>Ono što je zajedničko za obe metode je neophodna karakterizacija mikroorganizama i njihova identifikacija, kako bi se utvrdili najpogodnija vrsta za uklanjanje zagađivača od interesa.</s><s>Primena metagenomike, koja se zasniva na primeni savremenih tehnika u proučavanju mikrobioloških zajednica kao celine, polako se prevazilaze dugotrajne klasične metode kultivacije i identifikacije mikroorganizama.</s><s>Ključne reči: zagađenje, životna sredina, bioremedijacija, metagenomika BIOTECHNOLOGY AND ENVIRONMENTAL MICROBIOLOGY Vladimir Beškoski</s> <s>Tehnološki fakultet Novi Sad, Univerzitet u Novom Sadu, Bulevar cara Lazara 1, 21000 Novi Sad, Srbija Ključne reči: biološka kontrola, Bacillus, bioproces, scale up Porast globalne svesti o negativnim posledicama konvencionalne poljoprivredne prakse koja se oslanja na primenu sintetski dobijenih preparata za zaštitu bilja, uslovio je rastući trend interesovanja za biopesticide.</s><s>Segment industrije biopesticida sa najvećem stopom rasta na svetskom tržištu, odnosi se na preparate koji sadrže mikroorganizme i proizvode njihovog metabolizma kao aktivne komponente.</s><s>Razvoj mikrobioloških preparata direktno je uslovljen dostupnošću potentnog izolata kao kandidata za primenu u rešavanju problema konkretnog biljnog oboljenja, što upućuje na značaj prvog koraka razvoja bioprocesnog rešenja odnosno odabir odgovarajućeg biokatalizatora.</s><s>Izolate iz prirodnog okruženja, s akcentom na predstavnike roda Bacillus, pored primarnog efekta suzbijanja fitopatogenih vrsta, karakteriše svojstvo ispoljavanja niza benefitnih uticaja na biljnu proizvodnju, što ih ujedno i čini prvim izborom kao ključnih činilaca bioprocesnih rešenja za proizvodnju mikrobioloških biopesticida.</s><s>Pored fokusa na biološke aspekte potencijalnog biokontrolnog agensa, razvoj preparata podrazumeva struktuiranu evaluaciju tehničkih aspekata proizvodnje, mogućnosti formulacije i komercijalnih kriterijuma plasmana na tržište.</s><s>Detaljno razmatranje i optimizacija pojedinačnih faza biotehnološkog postupka proizvodnje imaju za cilj definisanje parametara okruženja, koji će omogućiti ispoljavanje maksimalne efikasnosti odabranog proizvodnog mikroorganizma.</s><s>Imperativ je kreirati skalabilno bioprocesno rešenje primenjivo u uslovima proizvodnje koja nadmašuje laboratorijske kapacitete i stvoriti uslovi za komercijalizaciju preparata i izlazak na tržište.</s><s>MULTIFUNKCIONALNOST BAKTERIJSKIH IZOLATA SA BIOKALCIFIKUJUĆIM POTENCIJALOM</s>

Ispitivanje dinamike prinosa ratarskih kultura u zavisnosti od sistema gajenja

Dolijanović, Željko;Ralević, Nebojša;Kovačević, Dušan;Rajić, Zoran;Ljubanović Ralević, Ivana

41. Hrvatski i 1. međunarodni znanstveni simpozij agronoma, Opatija,13.-17.februar 2006

kukuruz;monokultura;ozima pšenica;plodored;urod;continuous cropping;crop rotation;maize;winter wheat;yield

agrif.bg.ac.rs-123456789-6556.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25120/bitstream_25120.pdf

<s>Plodoredu kao sustavu korištenja obradivih površina uzgojem različitih usjeva (uglavnom jednogodišnjih) se u posljednje vrijeme pridaje sve veća pozornost, što potvrđuju brojna istraživanja.</s><s>Razlozi za uvođenje plodoreda su biološke, agrotehničke i ekonomsko-organizacijske prirode.</s><s>Različiti uvjeti u kojima se obavlja proizvodnja, usjevi koji se prate i primijenjene metode zahtijevaju iznova provedbu istraživanja.</s><s>Korišteni dvofaktorijalni pokus potvrdio je znakovitost utjecaja sustava uzgoja, odnosno plodoreda na urod kukuruza i ozime pšenice.</s><s>Ključne riječi: kukuruz, monokultura, ozima pšenica, plodored, urod Uvod</s> <s>Problemi degradacije okoliša, smanjenje neobnovljivih i obnovljivih resursa i smanjenje biodiverziteta kao posljedica ljudskih aktivnosti su globalne prirode i zahtjevaju, kada je riječ o poljodjelstvu, novi koncept ili pristup razvoju.</s><s>U okviru tog koncepta jedna od važnijih mjera jest plodored, odnosno pravilna smjena usjeva u vremenu (poljosmjena) i prostoru (ophodnja ili rotacija), čime će se u velikoj mjeri održati postojeća plodnost tla, smanjiti zakorovljenost, brojnost štetnika i uzročnika biljnih bolesti.</s><s>Kukuruz i ozima pšenica kao dvije dominantne kulture u sjetvenoj strukturi, uzgajaju se pretežno u monokulturi i dvopoljnom plodoredu.</s><s>Izmjene postojećeg sustava proizvodnje teku sporo unatoč činjenici da rezultati istraživanja ukazuju na moguće povećanje uroda ovih kultura.</s> <s>Pokusi sa plodoredima provedeni su na Pokusnom školskom gospodarstvu “Radmilovac”, na tlu tipa izluženog černozema.</s><s>Urodi kukuruza i ozime pšenice u monokulturi, dvo-, tro-, četvoro- i šestopoljnom plodoredu promatrani su tijekom 11 godina sa pet repeticija.</s><s>Uspostavljeni su slijedeći plodoredi: dvopoljni (ozima pšenica-kukuruz), tropoljni (ozima pšenica-kukuruz-soja), četvoropoljni (ozima pšenica-kukuruz-jari ječam + crvena djetelina-crvena djetelina) i šestopoljni (ozima pšenica-kukuruz-jari ječam + crvena djetelina-crvena djetelina-soja-suncokret).</s><s>Pored navedenih plodoreda uspostavljena je i monokultura ozime pšenice, kukuruza i soje.</s><s>Kultivar ozime pšenice i hibrid kukuruza koji su poslužili kao objekt ispitivanja su Pobeda, odnosno ZP SC 599.</s><s>Veličina jednog plodorednog polja pravokutnog oblika iznosi 975 m2 (širina 15 m i duljina 65 m).</s><s>Obrada tla u svim godinama je izvršena na vrijeme, na dubini od 25 cm za okopavine i oko 20 cm za žita i trave.</s><s>Za pšenicu je osnovna obrada (oranje) izvedena u jesen, a odmah nakon nje tanjuranje i rahljenje.</s><s>Kod kukuruza oranje je obavljeno u jesen, a predsjetvena obrada tla (tanjuranje i rahljenje) na proljeće.</s><s>Svake godine nakon ubiranja obračunat je urod zrna sveden na 14% vlage.</s><s>Repeticije su omogućile da se pored glavnih djelovanja, izračunaju interakcije čimbenika.</s><s>Bez njih nije bilo moguće utvrditi znakovitost utjecaja sustava uzgoja, odnosno nisu dobivane vrijednosti za F-test.</s><s>F-test sume kvadrata interakcija je izračunat, iako nije pouzdan u odnosu na odgovor na pitanje da li se interakcije mogu zanemariti.</s><s>U tom slučaju bolje je oslanjati se na dvosmjernu tablicu suma ili srednjih vrednosti .</s> <s>Iz navedenog pokusa dobiveni rezultati prikazani su u tablicama 1 i 2. Urod usjeva dan je u tonama po hektaru kako bi u tablicama eliminirali eksponencijalne vrijednosti.</s><s>Tablica 1. Utjecaj sustava gajenja na urod kukuza Izvori varijacije</s> <s>Analizom podataka o urodu zrna kukuruza danih u tablici 1. uočene su visoke statističke značajnosti u razlici uroda po godinama istraživanja, kao i kod različitih plodoreda.</s><s>Najmanji urod zrna kukuruza za period ispitivanja dobiven je u monokulturi, a od ispitivanih plodoreda, kao najpovoljniji se pokazao šestopoljni plodored sa maksimalnim urodom od 10,738 t/ha postignut 1999. godine.</s> <s>Na osnovu podataka u tablici 2. može se zapaziti veoma povoljan utjecaj plodoreda na urod zrna ozime pšenice.</s><s>To nam potvrđuju statistički vrlo značajne razlike u urodu zrna ostvarenom u plodoredima u odnosu na uzgoj u monokulturi.</s><s>Ako se međusobno usporede plodoredi, vidi se da je najveći urod zrna ozime pšenice ostvaren u tropoljnom plodoredu, i dobivena razlika je statistički vrlo značajna.</s><s>Najmanji urod zrna u dvopoljnom plodoredu za ispitivani period je i očekivan, odnosno ta smjena ne odgovara pšenici jer je teško poštivati optimalne rokove sjetve zbog, obično, kasnije berbe kukuruza koji joj u toj smjeni prethodi (Kovačević i sar., 2005).</s><s>Na statistički veoma značajne razlike u urodima zrna po pojedinim godinama presudan utjecaj su imale količine i raspored oborina tijekom vegetacijskog perioda ozime pšenice.</s><s>Tako je najmanji urod ostvaren u Rezultate slične našim o povoljnom utjecaju plodoreda na urod ozime pšenice i kukuruza dobili su u našim uvjetima Literatura</s> <s>Research on dynamics of yields of crops depending on cultivation system To the crop rotation, as a system of arable land usage by cultivation of different crops (annual mostly) set put great store lately, that is confirmed by a numerous researches.</s><s>The natures of reasons for introduction of crop rotation are biological, agro technical and organizational-economic.</s><s>A different production condition, crops that were observed and applied methods requires new researches.</s><s>Used two-factorial experiment confirmed significant influence of cultivating system, as concerns crop rotation to yield of maize and winter wheat.</s>

Uticaj ekstrakata gljive Inonotus obliquus na formiranje biofilma patogenih bakterija

Lazić, Vesna;Kozarski, Maja;Vunduk, Jovana;Doroški, Ana;Klaus, Anita

Simpozijum produkcija biofilma - rizici za nastanak intrahospitalnih infekcija i problemi higijene u proizvodnji i distribuciji hrane - ONLINE, Udruženje mikrobiologa Srbije

Inonotus obliquus;antiadheziona sposobnost;sposobnost antibiofilma

agrif.bg.ac.rs-123456789-6516.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25065/bitstream_25065.pdf

<s>ESBL su enzimi koji razlažu beta laktamski prsten i prisutne su kod enterobakterija i drugih Gram-negativnih bakterija, a prenose se najčešće mobilnim genskim elementima.</s><s>To je heterogena grupa enzima koja dovodi do rezistencije na većinu beta laktamskih antibiotika izuzev karbapenema, a među njima nazastupljenije porodice su CTX-M, SHV i TEM.</s><s>Rasprostranjenost ESBL-E je globalna i u stalnom je porastu u razvijenim zemljama i kod nas, gde su stope učestalosti veće u odnosu na evropski prosek.</s><s>Širenje ESBL je posledica propagacije CTX-M-15 koji je vremenom potisnuo TEM i SHV u Evropi i šire, a danas je najrasprostranjeniji tip ESBL enzima.</s><s>ESBL-E predstavljaju veliki zdravstveni problem, posebno u bolničkoj sredini gde su infekcije, ali i kolonizacija gastrointestinalnog trakta ovim bakterijama češće.</s> <s>Zbog toga u rizičnim populacijama hospitalizovanih pacijenata (kao npr. imunodeficijentni bolesnici i sl.) potrebno je raditi skrining kolonizacije, radi prevencije infekcija, identifikacije potencijalnih izvora i njihovog suzbijanja.</s><s>Procedura skrininga se najčešće vrši kultivisanjem rektalnih briseva na komercijalnim selektivnim i diferencijalnim podlogama uz neophodnu potvrda ESBL fenotipa.</s><s>Povećanje osetljivosti detekcije se postiže prethodnim obogaćenjem, tj. inkubiranjem u hranjivom bujonu.</s><s>Rizici za kolonizaciju ESBL-E su brojni, a kod odraslih najvažniji su prethodna hospitalizacija, boravak u ustanovama za negu starih lica, upotreba antibiotika, putovanja u nerazvijenije zemlje i dr. Kod dece, faktor rizika za kolonizaciju je vaginalni porođaj u slučaju kolonozacije majke, rođenje carskim rezom, hospitalizacija, invazivne procedure i dr. Stope kolonizacije u populaciji veoma variraju i više su u nerazvijenijim zemljama, a procena je da je do15% svetske populacije kolonizovano ESBL-E.</s><s>Ključe reči: beta laktamaze proširenog spektra delovanja (ESBL), enterobakterije, kolonizacija, skrining CARBAPENEM-RESISTANT ENTEROBACTERALES IN SERBIA Anika Trudić</s> <s>Beta-lactam antibiotics are one of the most commonly prescribed drug classes with numerous clinical indications.</s><s>The most prevalent mechanism of resistance in Gram-negative bacteria is the production of beta-lactamases.</s><s>Also, any modulation that restricts entry of beta-lactams such as porin alteration or loss, as well as extrusion by efflux pumps will confer antibiotic resistance.</s><s>Based on their primary structure beta-lactamases are distributed into Ambler classes A, B, C and D. The most clinically important beta-lactamases in Enterobacterales include plasmid mediated extended spectrum beta-lactamases, AmpC enzymes and carbapenemases.</s><s>Carbapenemases are characterized by the ability to hydrolyze all classes of beta-lactams with few exceptions and are generally not inhibited by beta-lactamase inhibitors.</s><s>Once thought to be rare, carbapenem-resistant Enterobacterales represent a major public health concern.</s><s>First reports of carbapenem resistant isolates in Serbia are from 2012.</s><s>In following years national studies have shown that the most common carbapenemase was NDM, found in Klebsiella pneumoniae isolates usually from large clinical centers, but also strains with NDM and OXA-48 were detected.</s><s>Recent reports suggest that carbapenem resistance of invasive K. pneumoniae is between 35 to 39%.</s><s>Also, OXA-48 producing K. pneumoniae is the most prevalent carbapenemase, thus strains with NDM and OXA-48 are still found occasionally.</s><s>Resistance to other non-beta-lactam antibiotics such as colistin has also been detected in carbapenemase-resistant K. pneumoniae in Serbia.</s><s>The ‘second generation’ beta-lactamase inhibitors such as avibactam, vaborbactam and relebactam were developed.</s><s>Different combinations with 3rd generation of cephalosporins, carbapenems or monobactam, effective against carbapenemases may lead to improvement in therapeutic options which are often limited.</s><s>First results with ceftazidime-avibactam in Serbia are promising for OXA-48 or KPC producing K. pneumoniae.</s><s>For NDM producing isolates, often resistant to non-beta-lactam antibiotics, drug choice is extremely narrow.</s><s>Detection of carbapenemase in Enterobacterales is of great importance not only for surveillance purposes and infection control, but also for exploring better therapeutic options.</s><s>GENETIČKA OSNOVA REZISTENCIJE SOJEVA ACINETOBACTER BAUMANNII IZOLOVANIH U BOLNICAMA SEKUNDARNOG I TERCIJARNOG NIVOA U REPUBLICI SRBIJI NA KARBAPENEME Institut za mikrobiologiju i imunologiju, Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu Uvod: Poslednjih godina dolazi do dramatičnog porasta rezistencije Acinetobacter baumannii na karbapeneme i klonskog širenja karbapenem rezistentnih A. baumannii (CRAB) sojeva širom sveta.</s><s>Metod: U ovoj studiji analizirani su klinički uzorci pacijenata hospitalizovanih širom Srbije tokom 2018. godine.</s><s>Kriterijum za uključivanje sojeva u studiju bila je izolacija nerepetitivnih bakterija A. calcoaceticus - baumannii (Acb) kompleksa iz kliničkih uzoraka inficiranih pacijenata.</s><s>A. baumannii je identifikovan detekcijom blaOXA-51 gena.</s><s>Testiranje osetljivosti na antibiotike izvršeno je disk difuzionom i bujon mikrodilucionom metodom.</s><s>CRAB izolati su testirani na prisustvo i Sangerovim sekvenciranjem.</s><s>Klonska povezanost kliničkih izolata ispitana je PFGE, MLST i WGS metodom.</s><s>Rezultati: Od testiranih 280 bakterija Acb kompleksa njih 237 identifikovano je kao A. baumannii.</s><s>Prevalencija CRAB izolata iznosila je 93,7%.</s><s>Iako su izolati pokazali visoku osetljivost na kolistin (95,7%) i tigeciklin (75,1%), deset sojeva je bilo panrezistentno.</s><s>Detektovani su sledeći geni koji kodiraju stečene karbapenemaze: blaOXA-24 (44,2%), blaOXA-23 (34,5%) i blaNDM-1(3,2%).</s><s>PFGE je definisao šest različitih klastera.</s><s>MLST analizom CRAB izolatima su dodeljena tri tipa sekvence: ST2, ST492 i ST636.</s><s>WGS je ukazao na visok stepen genetičke srodnosti testiranih sojeva koji se grupišu u četri glavna klastera.</s> <s>Zaključak: Ova studija svedoči o visokoj prevalenciji rezistencije A. baumannii na karbapeneme.</s><s>Ona je rezultat prisustva blaOXA-72, blaOXA-23 i blaNDM-1 gena među CRAB izolatima i njihove klonske propagacije u bolnicama širom Srbije.</s><s>Ključne reči: Acinetobacter baumannii, CRAB, blaOXA-72, blaOXA-23 i blaNDM-1 VANCOMYCIN RESISTANT ENTEROCOCCUS SPP. (VRE) Snezana Jovanović</s> <s>Department for medical microboiology, University Clinical Center of Serbia (UCCS), Belgrade, Serbia Enterococci are natural inhabitants of the gastrointestinal tract of humans and other animals.</s><s>Causative agents of invasive and non-invasive infections.</s><s>Commensals of humans and mammals became more dangerous and difficult to treat when they gained another feature: vancomycin resistance genes.</s><s>With the emergence of vancomycin resistance, treatment options for infections caused by this microorganism became narrower.</s><s>VRE was first isolated in England (in 1986.) and France (1987.).</s><s>The first strain of VRE was isolated in Serbia in 2002. in UCCS.</s><s>Enterococcus faecalis has been reported to be responsible for 80 to 90% of all clinical isolates,while Enterococcus faecium accounted for 5 to 15%.</s><s>Other Enterococcus species are encountered much less frequently and account for less than 5% of clinical isolates.</s> <s>Institut za javno zdravlje Niš, Centar za mikrobiologiju Nacionalna referentna laboratorija za anaerobne infekcije - Clostridioides difficile C. difficile je najznačajniji infektivni uzročnik dijareje, nastale nakon upotrebe antibiotika, kod odraslih hospitalizovanih bolesnika (1).</s><s>Medjutim, prisustvo ove bakterijske vrste u intestinumu dece, kao i uloga u nastanku oboljenja još uvek je kontraverzna.</s><s>Dok se većina istraživača slaže da je C. difficile značajan uzročnik dijareja kod hospitalizovane dece sa nekom od teških osnovnih bolesti, kod dece sa vanbolničkom dijarejom (community-acquired CDI, CA - CDI), istraživači izveštavaju da je C. difficile na trećem mestu infektivnih izazivača dijareje a pojedini ga stavljaju i na prvo mesto.</s><s>Nasuprot njima postoje studije koje pokazuje da CA-CDI kod dece nije značajna (2, 3, 4, 5).</s><s>U tumačenju kliničkog značaja ove bakterijske vrste posebnu nedoumicu unosi i prisustvo drugih enteropatogenih vrsta pored C. difficile (mešovite infekcije, ko-infekcija).</s><s>Analize dosadašnjih istraživanja, pokazuju da je kod dece prijavljeno 20.7% ko-infekcija (najčešće virusne difficile i drugih enteropatogenih vrsta dovodi do velikih poteškoća u dešifrovanju pravog uzročnika, jer postoje značajne razlike u pristupu testiranja gastriintestinalnih ko-infekcija kao i nedostatak jasnih definicija CDI i ko - infekcija slučajeva (naročito kod dece mlađe od 5 godina).</s> <s>Nedoumici oko značaja prisustva C. difficile u intestinumu dece posebno doprinosi visoka stopa asimptomatskog nosilaštva kod dece mladje od 1 godine kao i statističke analize koje pokazuju da ne postoji značajna razlika u praćenim parametrima između dece koja su nosioci C. difficile i dece sa CDI (p>0.05) (4, 5).</s><s>Zbog toga je i stav Američkog Pedijatriskog Udruženja da u ovom uzrastu treba testirati decu samo sa rizičnim faktorima kao što su Hirshsprungs disease ili drugim bolestima koje su praćene ozbiljnim poremećajima motiliteta creva (5).</s><s>Dosadašnja istraživanja nisu dala jasnu eksperimentalnu potvrdu različitih teorija visoke stope nosilaštva toksigenih sojeva C. difficile kod dece tokom prve godine života bez nastanka CDI (mali broj bakterija C. difficile prisutnih u crevima, kolonizacija netoksigenim sojevema koja deluje protektivno, odsustvo – maskiranost - nezrelost receptora za toksine u tom periodu života, dojenje (zbog prisustvo protektivnih faktora u majčinom mleku - IgA koji se vezuje za receptore toksina, promene aciditeta gastro intestinalnog trakta (GIT) (dojene bebe imaju niži pH fecesa što pogoduje rastu Bifidobacterium spp., a inhibira rast i vezivanje C. difficile za enterocite), kompetitivni uticaj flore koja se dobija majčinim mlekom), neonatalna crevna flora, porast titra antitela prema toksinima C. difficile itd.) (2, 3, 7, 8).</s><s>Medjutim, postoje prikazi slučajeva neonatusa i infantusa sa nekrotizirajućim enterokolitisom, prolongiranom dijarejom i PMC povezanog sa C. difficile (9).</s><s>Visoka stopa nosilaštva kod dece povezana je sa predhodnim hospitalizacijama, osnovnom bolešću i primenom više od dva antibiotika.</s><s>U studiji Reaxach et al. (10) ukazuje se da deca sa ozbiljim osnovnim bolestima lakše podležu kolonizacijama toksigenim sojevima C. difficile.</s><s>Takva deca su češće i podvrgnuta različitim terapijama i hospitalizacijam što doprinosi nastanku CDI.</s> <s>Kliničke manifestacije CDI kod dece variraju od dijareja različite težine i dehidratacije, disbalansa elektrolita, kolitisa, PMC, toksičnog megakolona i posledične perforacije creva, disfunkcije i oštećenje bubrega, hipertenzije i smtri.</s><s>Ishod i težina CDI kod dece je još uvek slabo razumljiva u odnosu na odrasle.</s><s>Deca obično imaju lakšu kliničku sliku blagog toka i povoljnog ishoda ali se mogu javiti i ozbiljne komplikacije (2).</s><s>Istraživanjem u Srbiji (11) potvrđeno je da deca sa CA-CDI imaju blažu kliničku sliku od dijareje izazvane drugim uzročnicima.</s><s>Teški oblici CDI se javljaju kod hospitalizovane dece i mogu se u pojedinim slučajevima objasniti teškom osnovnom bolešću.</s><s>PMC je u neonatalnom periodu redak i opisan je u pojedinačnim slučajevima (9).</s><s>Istraživanjem u Srbiji utvrđen je smrtni ishod kod dvoje dece tokom epizode CDI ali su oba deteta imala teške osnovne bolesti (Morbus Crohn i leukemiju).</s><s>Kod ove dece CA-CDI nije zvanično proglašen uzrokom Uprkos primeni terapije (fidaxomicin, vancomycin i/ili metronidazol, itd.), povratne/rekurentne forme CDI (rCDI) se mogu javiti kod do 24% dece (12).</s><s>Tokom istraživanja u Nišu (13), 21.13% dece je razvilo rCA-CDI, što je saglasno sa predhodnim studijama koja su sagledavala hospitalizovanu decu (20-25%), ali su viši od nekih predhodnih istraživanja (10,6% i 12%).</s><s>To može biti i posledica različitih kriterijuma u klasifikaciji i dijagnostici CDI ali po pojedinim autorima i posledica i širenje Faktori rizika značajni za nastanak CDI kod dece su istraživani od strane velikog broja istraživača (10).</s><s>Osnovni utvrđeni faktori rizika su bili: prisustvo teške osnovne bolesti, davanje citostatske i antibiotske terapije, Cronova bolest, transplantacija organa, imunodeficijencija, Hirschprungova bolest, kao i prevremeno rođenje, stanja koja su praćena prekidom pokretljivosti creva i anatomske obstrukcije (strikture kolona).</s><s>Rezultati istraživanja sprovedenog u Nišu (11), potvrđuju i povezanost nastanka CA-CDI kod dece sa uzimanjem dva ili više antibiotika (p<0.0001), što je saglasno sa nalazom i zaključkom Adams i sar. (14) da kombinovana antibiotska terapija (jedan antibiotik za drugim) dovodi do šireg spektra antibakterijskog dejstva, rezultirajući disbalansom normalne gastrointestinalne flore, onemogučavajući njen oporavak.</s><s>Međutim, uloga antibiotika u nastanku CA-CDI kod dece nije u potpunosti razjašnjena.</s><s>Analizom predhodnih istraživanja zapaža se da do 40% dece nije uzimalo antibiotike pre nastanka CA-CDI u zavisnosti od istraživanja (5, 7, 8).</s><s>Kod ove dece potrebno je tragati za drugim faktorima rizika koji mogu uticati na nastanak CA-CDI (npr. laksativi, lekovi za smanjenje kiselosti želuca itd.).</s> <s>Dosadašnja istraživanja su identifikovala nekoliko nezavisnih faktora rizika za nastanak rCDI kod dece (osnovna hronična bolest, predhodne hirurške intervencije, traheostomalna tuba, predhodna CA-CDI, davanje dodatnih – pratećih antibiotika (nisu usmereni prema C. difficile, eng. non-CDI ) tokom trajanja CDI tretmana, broj različitih klasa antibiotika, prisusU studiji urađenoj u Nišu, 93,3% dece sa rCA-CDI imalo je neku osnovnu bolest, a čak 46,7% leukemiju (13).</s><s>Slični su i nalazi i u drugim istraživanjima koja identifikuju malignitete kao najznačajnije rizične faktore za nastanak CDI i rCDI u pedijatrijskoj populaciji (15), pri čemu prisustvo maligniteta povišava rizik od nastanka rCDI za 3,4 puta (15).</s><s>Deca sa malignitetima su često izložena bolničkim uslovima i antibioticima širokog spektra dejstva, koji su dokazano povezani sa nastankom CDI.</s><s>Možda se radi o kumulativnom efektu više faktora rizika, jer onkološki pacijenti često pored antibiotika uzimaju i imunosupresivne lekove kao i citostatike.</s><s>Rezultati istraživanja u Nišu pokazuju da je 66.7% dece imalo inicijalnu epizodu CDI i rCDI izazvanu ribotipom 027 (relaps) što ukazuje na mogući značaj ovog ribotipa u nastanku rCDI (13).</s><s>U prilog ovoj hipotezi idu i istraživanja Tschudin Sutter S. (16), koja ukazuju da je predhodna CA-CDI nezavisni faktor rizika za nastanak rCDI, što autor objašnjava cirkulacijom hipervirulentnih sojeva 027 u zajednici, van bolnica.</s><s>U utvrđivanju značaja ribotipa 027, posebno je potrebno razmotriti značaj predhodnih hospitalizacija i poseta vanbolničkim ustanovama i jednodnevnim bolnicama, jer su hipervirulentni ribotipovi najzastupljeniji upravo u ovim sredinama (17).</s><s>Rezultati istraživanja u Nišu ukazuju da težina inicijalne epizode CDI može ukazati na mogućnost nastanka rCDI (13).</s><s>Tokom inicijalne epizode CDI, deca sa rCDI su imala više maksimalne vrednosti broja leukocita, nivoa CRP-a, telesne temperature (>38.5 ºC), duže trajanje dijareje kao i teži stepen dehidratacije.</s><s>Razloge težeg oblika inicijalne epizode CDI kod dece sa rCDI, treba tražiti u činjenici da su ova deca (93,3%) imala vrlo teške osnovne bolesti, kao i da je inicijalna epizoda u većini slučajeva (66.7%) bila izazvana ribotipom 027 za koji je poznato da je kod odraslih bolesnika povezan sa nastankom težih oblika bolesti, morbiditetom i mortalitetom (17).</s> <s>Uvod: Poslednjih decenija, uočen je porast invazivnih infekcija izazvanih grupom A streptokoka (GAS).</s><s>Promene u klonskom sastavu invazivnih sojeva GAS (iGAS) povezane su sa širenjem uspešnih genetičkih linija i porastom učestalosti ovih infekcija.</s><s>Cilj studije bio je da se ispita molekularna epidemiologija iGAS u Srbiji.</s><s>Materijal i metode: U studiju je uključeno ukupno 60 sojeva GAS izolovanih iz normalno sterilnih regija ili kultura rana praćenih nekrotizirajućim fasciitisom ili streptokoknim toksičnim šok sindromom u periodu od 2011. do 2018. godine.</s><s>Кarakterizacija sojeva je obuhvatila ispitivanje osetljivosti na antibiotike, emm tipizaciju i detekciju speA gena.</s><s>Rezultati: Najčešće kliničke manifestacije iGAS infekcija bile su sepsa (n=46, 76,7%) i infekcije mekih tkiva (n=9, 15%).</s><s>Ukupne stope rezistencije iGAS su bile: eritromicin-8,3%, klindamicin-6,6%, norfloksacin-3,3%, tetraciklin-3,3%.</s><s>Dominantan mehanizam rezistencije iGAS na makrolide bila je izmena ribozoma (80%).</s><s>IMLS fenotip (60%) je bio kodiran ermA/ ermB genima, cMLS fenotip (20%) ermB genom, a aktivni efluks makrolida (20%) mefA genom.</s><s>Rezistencija na tetracikline je bila posredovana mehanizmom izmene ribozoma kodiranom tetO genom (3,3%). emm genotipizacijom je identifikovano 76,7% testiranih sojeva. speA gen je detektovan kod 41,7% iGAS, pri čemu su speA1-3 aleli bili najčešći i prisutni kod 80% speA pozitivnih sojeva.</s> <s>Zaključak: Кlonska ekspanzija iGAS u Srbiji uglavnom je bila posledica fiksacije i diseminacije genotipa emm1/klaster A-C3/speA1-3 (28,3%), koji je bio izuzetno stabilan u posmatranom periodu.</s><s>Nije uočena genetička povezanost iGAS rezistentnih na makrolide i tetracikline.</s> <s>Uloga mikrobioloških laboratorija u osiguranju bezbednosti hrane je velika.</s><s>Cilj svake laboratorije je da rezultat ispitivanja bude tačan, i zbog toga svaki analitičar mora dobro poznavati metodu koju primenjuje u svojoj laboratoriji.</s><s>Proces uvođenja novih metoda u rutinski rad laboratorije je precizno definisan standardom ISO 17025, a jedan od ključnih momenata u tom procesu je verifikacija metoda.</s><s>Verifikacija metoda je postupak kojim korisnička laboratorija demonstrira da validovana metoda “radi” u skladu sa tehničkim karakteristikama metode utvrđenim u studiji validacije, i da odgovara svojoj nameni.</s><s>Verifikacija mikrobioloških metoda za ispitivanje hrane vrši se u skladu sa zahtevima ISO 16140-3: 2021 Protokol za verifikaciju referentnih metoda I validovanih alternativnih metoda u jednoj laboratoriji.</s><s>Uslov za verifikaciju metoda u korisničkoj laboratoriji je da ona mora biti potpuno validovana, a to znači da je prošla studiju poređenja u jednoj laboratoriji I međulaboratorijsku studiju.</s><s>Verifikacija potpuno validovanih metoda se vrši u dve faze: - verifikacija implementacije</s> <s>Verifikacija implementacije se sprovodi pre verifikacije prehrambenih artikala , čime laboratorija dokazuje da može pravilno izvesti validovanu metodu.</s><s>Uvek se ispituje jedan prehrambeni artikal, pri čemu se za kvalitativne metode bira prehrambeni artikal iz kategorije hrane uključene u validacionu studiju, a za kvanititativne, bilo koji iz obima validacije metode.</s><s>Verifikacija prehrambenih artikala se vrši nakon verifikacije implementacije, da bi laboratorija pokazala da može adekvatno izvesti metodu sa drugim prehrambenim artiklima koje rutinski ispituje.</s><s>U ovom slučaju, prilikom izbora prehrambenih artikala za verifikaciju , laboratorija se fokusira na prehrambene artikle koje testira u toku rutinskog rada, a koji su istovremeno i u obimu validacije metode (ne moraju biti ispitani u validacionoj studiji).</s><s>Tehničke karakteristike koje se određuju u postupku verifikacije se razlikuju kod kvantitativnih i kvalitativnih metoda.</s><s>Kod kvalitativnih metoda i pri verifikaciji implementacije, i pri verifikaciji prehrambenih artikala, određuje se procenjeni limt detekcije 50- e LOD50 .</s> <s>Kod kvantitativnih metoda, prilikom verifikacije implementacije određuje se unutarlaboratorijska standardna devijacija reproducibilnosti, a prilikom verifikacije prehrambenih artikala određuje se procenjeni bias.</s><s>Rezultat verifikacije mora biti u skladu sa limitima koji su dati u standardu, za svaku performansu.</s><s>Ukoliko su rezultati neadekvatni, laboratorija mora izvršiti analizu, naći uzrok neadekvatnog rezultata i sprovesti korektivne mere.</s><s>Nakon toga, postupak verifikacije se mora ponoviti.</s><s>Verifikacija metoda po novom standardu se mora izvršiti za svaku novu metodu u obimu akreditacije, kao I za svaki novi matriks koji dodajemo već akreditovanoj metodi.</s><s>Metode koje se nalaze u obimu akreditacije se ne moraju ponovo verifikovati primenom novog standarda, sve dok se ne desi značajna promena u metodi koja ima uticaj na same performanse.</s> <s>There are more than 60 studies that strongly prove positive effect of use of ivermectin in prophylaxis (84-96% improvement), early treatment (64-76%) and late treatment (30-59%) in COVID-19 in&outpatients.</s><s>Also, these papers shown that use of ivermectin had 44% improvement in need of mechanical ventilation and 57% improvement in need of intensive care support in different stages of diseases.</s><s>Impact on mortality rate is 96% of improvement when ivermectin is used as prophylaxis and 64% as early treatment.</s> <s>Azole resistance among Candida and Aspergillus species and echinocandin resistance in Candida are among the most challenging problems in clinical mycology, followed by multidrug resistance among some Candida, especially C. glabrata.</s><s>The spread of agriculturally derived azole-resistant Aspergillus fumigatus are also alarming.</s><s>Particular concern has been raised about Candida auris which is a cause of nosocomial outbreaks and resistant to multiple antifungal agents; only 7 and 46% of isolates are susceptible to fluconazole and voriconazole, respectively.</s><s>Drug resistance mechanisms include altered drug-target interactions, reduced cellular drug concentrations mediated by drug efflux transporters, and permeability barriers associated with biofilms.</s><s>They are naturally occurring in less susceptible species and, are acquired in strains of susceptible organisms.</s><s>C. auris is inherently multidrug resistant, but other species typically develop resistance through stepwise selection of multiple drug-resistance mechanisms.</s><s>Cellular stress induced by drug treatment promotes adaptation with development of resistance.</s><s>Development of rapid diagnostic methods for detecting fungal infections and antifungal resistance, their monitoring and surveillance, as well as discovery of new drugs, are priorities in medical mycology research.</s><s>Some of novel antifungals been in development in recent years.</s> <s>Antifungal resistance is on the rise, and is an emerging threat to patient management and clinical success.</s><s>An effective antifungal stewardship programme is essential to control drug resistance, and should incorporate rapid fungal diagnostics, therapeutic drug monitoring, and clinical intervention teams.</s><s>The development of better diagnostic tools and strategies that allow targeted use of antifungals is essential to preserve drug effectiveness.</s><s>Ultimately, there remains a need for new antifungal drugs against novel targets, as well as implementation of efficient policies for infection control and treatment.</s> <s>BIOFILMOVI PATOGENIH BAKTERIJA U PREHRAMBENOJ INDUSTRIJI Suzana Vidaković Knežević1*, Dubravka Milanov1, Slobodan Knežević1, Radoslava Savić Radovanović2, Jasna Kureljušić3, Sunčica Kocić-Tanackov4, Neđeljko Karabasil2 1 Naučni institut za veterinarstvo „Novi Sad“, Novi Sad, Srbija 2 Fakultet veterinarske medicine, Beograd, Srbija 3 Naučni institut za veterinarstvo „Srbije“, Beograd, Srbija 4 Tehnološki fakultet Novi Sad, Novi Sad, Srbija Patogene bakterije prenosive hranom, Salmonella Enteritidis, Salmonella Typhimurium, Listeria monocytogenes i Yersinia enterocolitica, sposobne su da formiraju biofilmove na različitim površinama koje dolaze u kontakt sa hranom, uključujući visokozastupljene plastične i površine nerđajućeg čelika.</s><s>Biofilm čine skupine sinhronizovanih bakterija u matriksu, od ekstracelularnih polimernih supstanci, koje funkcionišu kao višećelijski organizam.</s><s>Njegovo formiranje odvija se kroz više faza, a na stepen formiranog biofilma veliki uticaj imaju faktori spoljašnje sredine, uslovi temperature i dostupnost hranljivih materija.</s> <s>Kratko vreme potrebno za primarnu adheziju bakterijskih ćelija za glatke površine i veća rezistencija bakterija u organizovanom ekosistemu ukazuju na povećanje verovatnoće pojave unakrsne kontaminacije sirovina i proizvoda u pogonima prehrambenih industrija.</s><s>Struktura zrelih biofilmova štiti bakterije od uticaja hemijskih sredstava za sanitaciju, pri čemu su standardne sanitarne operativne procedure ograničene.</s><s>Alternativne metode primene prirodnih antimikrobnih sredstava, poput etarskih ulja, ogledaju se u narušavanju integiteta bakterijskih ćelija koja vodi do njihove lize.</s><s>Minimalne baktericidne koncentracije etarskih ulja origana i timijana redukuju biomasu formiranih biofilmova za 30% do 90%, čime se smatraju budućim rešenjem.</s><s>UTICAJ NANOČESTICA I NANOKOMPOZITA NA PRODUKCIJU BIOFILMA NEFERMENTUJUĆIH BAKTERIJA</s> <s>Medicinski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci Otkrićem biofilma je dešifrovan jedan od načina in vivo antimikrobne rezistencije na antibiotike koji su pokazivali dobru aktivnost na bakterije ispitivane klasičnim metodama antibiograma.</s><s>Za eradikaciju biofilma su neophodne izuzetno velike doze antimikrobnih supstanci koje dovode do toksičnog dejstva.</s><s>Novija antibiofilm istraživanja baziraju se na nanočesticama i nanokompozitima, koje zahvaljujući svojoj specifičnoj građi imaju sposobnost efikasnijeg prodiranja u biofilm.</s><s>Nanočestice su supstance građene od molekula nanometarskog prečnika.</s><s>Nanokompoziti su sistemi za isporučivanje lijekova koji se sastoje od aktivne supstance nanoveličine koja se vezuje za organski ili neorganski matriks, koji stabilizuje otpuštanje aktivne supstance.</s><s>Takođe, treba naglasiti da postoji mogućnost ispitivanja dejstva bioaktivnih supstanci tokom stvaranja biofilma, kao i na prethodno stvoreni biofilm.</s><s>Odlični produktori biofilma su nefermentujuće bakterije rodova Pseudomonas i Acinetobacter, koji su bili cilj našeg ispitivanja.</s><s>Naša istraživanja su ispitivala efikasnost nanočestica metalnih oksida titanijuma, cinka, bakra i željeza, kao i nanokompozita pirofilit-srebra.</s><s>Analizirana je njihova antibiofilm aktivnost tokom stvaranja biofilma, kao i na već prethodno stvoreni biofilm.</s><s>Ispitivanja su vršena metodom po Stepanoviću i saradnicima, u mikrotitarskoj ploči, a količina stvorenog biofilma je spektrofotometrijski mjerena nakon bojenja gencijana ljubičastom bojom.</s><s>Uočeno je da su ispitivane aktivne supstance pokazale bolji efekat na sprečavanje stvaranja biofilma tokom njegovog stvaranja, nego na već stvoreni biofilm.</s><s>Naši rezultati, kao i rezultati drugih istraživača ukazuju na značaj mjera koje treba sprovoditi u cilju sprečavanja nastanka biofilm, jer zasad stvoreni biofilm predstavlja izuzetno veliki izazov koji još uvijek nismo u mogućnosti pobijediti dosad poznatim bioaktivnim supstancama različitog porijekla.</s><s>Podaci iz ovog predavanja su dio projekta br. 19.032/961-78/19. odobrenog od strane Ministarstva za naučnotehnološki razvoj, visoko obrazovanje i informaciono društvo Republike Srpske.</s><s>ULOGA N-ACIL HOMOSERIN LAKTONA DUGOG LANCA U INHIBICIJI FORMIRANJA BIOFILMA VRSTE PSEUDOMONAS AERUGINOSA Milka Malešević</s> <s>Pseudomonas aeruginosa jedan je od najznačajnijih uzročnika unutarbolničkih infekcija čiji je terapijski tretman konvencionalnim antibioticima sve češće neefikasan usled rezistencije na antibiotike.</s><s>Osim toga, posedovanje sistema međućelijske komunikacije (quorum sensing, QS) ovom patogenu omogućava fleksibilnost u regulaciji ekspresije gena uključenih u virulenciju, formiranje biofilma, produkciju sekundarnih metabolita i faktora koji imaju ulogu u zaštiti od imunskog sistema domaćina.</s><s>Sposobnost formiranja biofilma predstavlja jednu od najznačajnijih virulentnih karakteristika P. aeruginosa i zaslužna je za uspostavljanje hroničnih infekcija, stoga direktno utiče na progresiju bolesti i dugotrajnu perzistenciju.</s><s>Inovativni vidovi kontrole infekcija, poput utišavanja međućelijske komunikacije bakterija, a time i onemogućavanja formiranja biofilma i inhibicije patogenog fenotipa su stoga od izuzetnog značaja.</s><s>Naše istraživanje zasnovano je na proučavanju prirodnog svojstva bakterija koje dele ekološke niše da sarađuju, ali i kompetiraju, na osnovu čega je analiziran klinički izolat Delftia tsuruhatensis 11304 koji tokom infekcija kolokalizuje sa P. aeruginosa pri čemu dovodi do smanjenja virulentnog fenotipa kroz sprečavanje formiranja biofilma ovog patogena.</s><s>Pokazano je da D. tsuruhatensis 11304 produkuje N-acil homoserin laktone dugog lanca (AHL) od 12 do 18 C atoma (C12HSL, C14-HSL, C16-HSL, C18-HSL, N-3-okso-C18-HSL i dihidroksi-C18-HSL) koju u sastavu ukupnog etil-acetantog ekstrata kliničkog izolata 11304 inhibiraju virulenciju P. aeruginosa i rekonstituišu osetljivost na antibiotike.</s><s>Takođe, po prvi put je u okviru ovog istraživanja opisano prisustvo dihidroksi-C18-HSL u biološkim uzorcima..</s> <s>Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Univerzitet u Beogradu Bakterije se obično smatraju slobodnoživućim jednoćelijskim organizmima.</s><s>Međutim, danas se zna da je preovladavajući način života mikroorganizama biofilm.</s><s>Biofilmovi su kompleksne strukture, sačinjene od bakterija uronjenih u vanćelijski matriks koji same proizvode.</s><s>Široki spektar različitih infekcija povezan je sa prisustvom bakterijskih biofilmova, od onih povezanih sa biofilmovima formiranim na medicinskim pomagalima do hroničnih infekcija tkiva, poput onih koje se javljaju u plućima pacijenata sa cističnom fibrozom ili u hroničnim ranama.</s><s>Jedna od ključnih razlika između ćelija u biofilmovima i planktonskih formi je njihova smanjena osetljivost na antibiotike.</s><s>Rezistencija odnosno tolerancija biofilmova na antibiotike je multifaktorijelna i zavisi od vrste bakterija, uslova rasta, stadijuma razvoja biofilma i specifičnosti antibiotika.</s><s>Sposobnost formiranja biofilmova doprinosi patogenom potencijalu bakterija, njihovoj toleranciji i rezistenciji na antibiotike pa se stoga intenzivno razvijaju različiti pristupi za borbu protiv infekcija praćenih njihovim formiranjem.</s><s>Ako se prisustvo biofilma detektuje rano tokom infekcije, on se može efikasno tretirati antibioticima.</s><s>Međutim, dijagnoza početnih faza formiranja biofilmova često je teška i neefikasna, što je i glavni razlog za nastanak kliničkih stanja praćenih zrelim biofilmovima.</s><s>Ukoliko se nalaze na pristupačnim površinama tretman zrelih biofilmova postiže se njihovim mehaničkim ili hirurškim uklanjanjem.</s> <s>Alternativni pristup tretiranju biofilma zasniva se na njegovom slabljenju i disperziji korišćenjem agenasa sa anti-biofilm svojstvima poput surfaktanata, malih molekula koji inhibiraju puteve za sintezu matriksa biofilma, ili primenom enzima koji degraduju specifične komponente matriksa.</s><s>Cilj naših istraživanja je da identifikujemo enzime poreklom iz sredinskih mikroorganizama koji inhibiraju proces formiranja biofilmova kod patogenih bakterija, odnosno specifično deluju na pojedine komponente matriksa biofilma.</s><s>UTICAJ EKSTRAKATA GLJIVE INONOTUS OBLIQUUS NA FORMIRANJE BIOFILMA PATOGENIH BAKTERIJA</s> <s>Lidija Šenerović vesna.lazicŽgmail.com; majaŽagrif.bg.ac.rs; vampum00Žyahoo.com; anchi.doroskiŽgmail.com ; aklausŽagrif.bg.ac.rs; Inonotus obliquus (Čaga) je medicinski značajna glјiva čija micelija je tamne boje, a razvija se u kori breze.</s><s>Pripada porodici Hymenochaetaceae.</s><s>Ekstrakti I. obliquus koriste se širom Severne i Istočne Evrope, Koreje i Rusije jer se pretpostavlјa da pokazuju anitimikrobne, antioksidativne, antiinflamatorne i antitumorske aktivnosti.</s><s>Hemijski testovi pokazuju da I. obliquus proizvodi širok spektar sekundarnih metabolita, uklјučujući fenolna jedinjenja, melanine, uglјene hidrate i proteine.</s> <s>Zadatak ovog istraživanja je bio da se utvrdi hemijski sastav, kao i antimikrobna i antiadhezivna i antibiofilmska sposobnost dobijenih subkritičnih vodenih ekstrakata I. obliquus poreklom iz Mongolije (IM) i sa planine Vlasina, Srbija (IS).</s><s>Utvrđen je ukupan sadržaj proteina, uglјenih hidrata i fenola, a visok sadržaj fenola u oba ekstrakta.</s><s>Fenolne kiseline su identifikovane hemijskom analizom HPLC i potvrđeno je prisustvo hlorogenske kiseline u najvećoj koncentraciji, katehina, p-kumarinske kiseline i cimetne kiseline.</s><s>Antimikrobni potencijal subkritičnih vodenih ekstrakata ispitan je mikrodilucionom metodom.</s><s>Antiadhezivna i antibiofilmska sposobnost praćena je korišćenjem Gram pozitivnih bakterija Listeria monocitogenes, Enterococcus faecalis i Staphilococcus aureus, kao i Gram negativnih Salmonella enteritidis, Escherichia coli i Pseudomonas aeruginosa.</s><s>Najznačajnija proizvodnja biofilma zabeležena je kod E. faecalis (treća kategorija) i S. aureus (druga kategorija).</s><s>Uočeno je da su ekstrakti IS i IM doveli do 90% adhezije kod E. faecalis i S. aureus kao i do redukcije biofilma, odnosno da je došlo do smanje sposobnost ove dve bakterije da formiraju biofilm.</s><s>Gram pozitivne bakterije su se pokazale kao osetlјivije u prisustvu oba testirana subkritična vodena ekstrakta (MBC - 20 mg/mL u svim eksperimentima).</s><s>Prema dobijenim monocitogenes, E. faecalis i S. aureus.</s><s>Ova istraživanja pokazala su da su testirani subkritični vodeni ekstrakti I. obliquus veoma efikasni u sprečavanju nastanka biofilma, posebno onih odabranih Gram-pozitivnih bakterija.</s><s>Ovo otkriće bi moglo biti veoma korisno u borbi protiv biofilma, uzimajući u obzir sve probleme i opasnosti koje oni nose.</s><s>Klјučne reči: Inonotus obliquus, antiadheziona sposobnost, sposobnost antibiofilma POTENTIAL ANTIMICROBIAL AGENTS</s> <s>Fakultet ekološke poljoprivrede, Univerzitet Edukons, Vojvode Putnika 87, Sremska Kamenica 21208, Srbija Zagađujuće supstance u životnoj sredini predstavljaju svaku supstancu koja deluje štetno na ekosistem i remete fizičke, hemijske i biološke komponente životne sredine.</s><s>Zagađivanje nastalo oslobađanjem zagađujućih supstanci u životnu sredinu (prirodnim ili antorpogenim putem) može biti globalno i lokalno, čime narušava prirodnu ravnotežu nekog područja.</s><s>Stoga dobro postavljen, kontinuiran monitoring, zasnovan na redovnom praćenju koncentracija zagađujućih supstanci predstavlja osnov državama za pravovremeno reagovanje i donošenje odluka u vezi sa stanjem životne sredine.</s><s>Kako bi se poštovali principi održivog razvoja, u cilju smanjenja koncentracija zagađujućih supstanci predlažu se različite metode remedijacije za njihovo uklanjanje.</s><s>Metoda remedijacije koja koristi mikroorganizme ili neke njihove metabolite, poput enzima, za transformacije ili degradacije zagađujućih supstanci naziva se bioremedijacija.</s><s>Biološkim tretmanom moguće je potpuno degradirati ili transformisati opasne organske zagađivače u bezopasne proizvode.</s><s>Pored organskih zagađivača, ova metoda je primenjiva i na uklanjanje teških metala, kako iz zemljišta tako i iz voda i vazduha.</s><s>Metode bioremedijacije dele se na in situ i ex situ.</s><s>Za razliku od in situ tehnika koje se sprovode na samom mestu zagađenja, ex situ metode zahtevaju iskopavanje zagađenog zemljišta, transport i remedijaciju.</s><s>Ono što je zajedničko za obe metode je neophodna karakterizacija mikroorganizama i njihova identifikacija, kako bi se utvrdili najpogodnija vrsta za uklanjanje zagađivača od interesa.</s><s>Primena metagenomike, koja se zasniva na primeni savremenih tehnika u proučavanju mikrobioloških zajednica kao celine, polako se prevazilaze dugotrajne klasične metode kultivacije i identifikacije mikroorganizama.</s><s>Ključne reči: zagađenje, životna sredina, bioremedijacija, metagenomika BIOTECHNOLOGY AND ENVIRONMENTAL MICROBIOLOGY Vladimir Beškoski</s> <s>Tehnološki fakultet Novi Sad, Univerzitet u Novom Sadu, Bulevar cara Lazara 1, 21000 Novi Sad, Srbija Ključne reči: biološka kontrola, Bacillus, bioproces, scale up Porast globalne svesti o negativnim posledicama konvencionalne poljoprivredne prakse koja se oslanja na primenu sintetski dobijenih preparata za zaštitu bilja, uslovio je rastući trend interesovanja za biopesticide.</s><s>Segment industrije biopesticida sa najvećem stopom rasta na svetskom tržištu, odnosi se na preparate koji sadrže mikroorganizme i proizvode njihovog metabolizma kao aktivne komponente.</s><s>Razvoj mikrobioloških preparata direktno je uslovljen dostupnošću potentnog izolata kao kandidata za primenu u rešavanju problema konkretnog biljnog oboljenja, što upućuje na značaj prvog koraka razvoja bioprocesnog rešenja odnosno odabir odgovarajućeg biokatalizatora.</s><s>Izolate iz prirodnog okruženja, s akcentom na predstavnike roda Bacillus, pored primarnog efekta suzbijanja fitopatogenih vrsta, karakteriše svojstvo ispoljavanja niza benefitnih uticaja na biljnu proizvodnju, što ih ujedno i čini prvim izborom kao ključnih činilaca bioprocesnih rešenja za proizvodnju mikrobioloških biopesticida.</s><s>Pored fokusa na biološke aspekte potencijalnog biokontrolnog agensa, razvoj preparata podrazumeva struktuiranu evaluaciju tehničkih aspekata proizvodnje, mogućnosti formulacije i komercijalnih kriterijuma plasmana na tržište.</s><s>Detaljno razmatranje i optimizacija pojedinačnih faza biotehnološkog postupka proizvodnje imaju za cilj definisanje parametara okruženja, koji će omogućiti ispoljavanje maksimalne efikasnosti odabranog proizvodnog mikroorganizma.</s><s>Imperativ je kreirati skalabilno bioprocesno rešenje primenjivo u uslovima proizvodnje koja nadmašuje laboratorijske kapacitete i stvoriti uslovi za komercijalizaciju preparata i izlazak na tržište.</s><s>MULTIFUNKCIONALNOST BAKTERIJSKIH IZOLATA SA BIOKALCIFIKUJUĆIM POTENCIJALOM</s>

Prinos zrna kukuruza u različitim sistemima ratarenja.

Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Oljača, Snežana;Jovanović, Života

42. Hrvatski i 2. međunarodni simpozij agronoma, Opatija 13.-16. februar 2007.

kukuruz;monokultura;plodoredi;prinos zrna;crop rotation;continuous cropping;maize;yield of grain

agrif.bg.ac.rs-123456789-6557.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25121/bitstream_25121.pdf

<s>U radu je ispitivan utjecaj uzgoja kukuruza u dvopoljnom, tropoljnom, četvoropoljnom i šestopoljnom plodoredu na prinos zrna u odnosu na uzgoj navedenog usjeva u dugotrajnoj monokulturi.</s><s>Istraživanja se odnose na desetogodišnje razdoblje (1992-2001. godine) na tlu tipa izluženi černozem.</s><s>Iako je kukuruz ratarska kultura koja je tolerantnija na uzgoj u monokulturi od ostalih, ostvareni prinosi u ispitivanim plodoredima su bili značajno viši, posebno u plodoredima s većim brojem polja (četvoropoljni i šestopoljni plodoredi).</s><s>Prednosti ovih plodoreda su posebno izražene u povoljnijim godinama (s meteorološkog aspekta), kao što su 1996., 1997. i 1999. godina, kada su prinosi uglavnom iznosili preko 10 t/ha suhog zrna kukuruza.</s><s>Ključne riječi: kukuruz, monokultura, plodoredi, prinos zrna Uvod</s> <s>Kukuruz pripada grupi najvažnijih ratarskih kultura i zauzima jedno od primarnih mjesta u ratarskoj proizvodnji, kako po površinama koje zauzima, tako i po svojem značaju.</s><s>Njegov veliki privredni značaj proizlazi iz raznovrsnosti upotrebe i obima proizvodnje zahvaljujući biološkim i kemijskim osobinama.</s><s>Ne treba zanemariti ni agrotehnički značaj ove okopavinske biljke.</s><s>Zbog svega ovoga postoji stalna težnja ratara za povećanom proizvodnjom kukuruza i pokušaji da se obrati pažnja na sve čimbenike koji utječu na povećanje prinosa ove ratarske kulture.</s><s>Jedan od čimbenike od koga u velikoj mjeri zavisi prinos zrna je plodored, koji je uvijek u prednosti u odnosu na uzgoj kukuruza u monokulturi.</s><s>Budući da kukuruz u poljoprivrednoj proizvodnji u Srbiji zauzima oko 35-40 % oraničnih površina, teško je organizirati uzgoj ove biljke poštujući principe plodoreda sa svim njegovim elementima.</s><s>Tako je, vrlo čest slučaj da se ovaj usjev uzgaja u monokulturi ili u dvopoljnom plodoredu smjenjujući se sa pšenicom, vrstom koja se po površinama koje zauzima nalazi odmah iza kukuruza.</s><s>Brojni autori u svijetu i kod nas su utvrdili prednost uzgoja kukuruza u različitim plodoredima (Milojić, 1989., Molnar i Milošev, 1994., Jovanović, 1995., Varvel and Peterson, 1990. i dr.).</s><s>Pored toga, Jovanović i sur., 1997., smatraju da monokultura kukuruza povlači za sobom i monokulturu drugih ratarskih biljaka koje su izuzetno osjetljive na uzgoj u monokulturi (strna žita, industrijsko i krmno bilje).</s><s>Povećanjem površina pod industrijskim i krmnim biljkama mogao bi se uspostaviti, tropoljni, četvoropoljni ili čak i šestopoljni plodored koji bi u odnosu na monokulturu imali brojne prednosti, a od kojih su najvažnije: efikasnija borba protiv korova, štetočina i uzročnika biljnih bolesti, bolje iskorištenje biljnih asimilata iz tla, značajnije osiguravanje sirovina za prehrambenu industriju i hranu za domaće životinje, racionalnije iskorištenje postojeće poljoprivredne mehanizacije i druge.</s><s>Cilj ovog rada je utvrđivanje prednosti primjene plodoreda s manjim brojem polja (dvopoljni i tropoljni), kao i višepoljnih plodoreda (četvoropoljni i šestopoljni) u odnosu na uzgoj kukuruza u dugotrajnoj monokulturi.</s> <s>Pokusi s plodoredima postavljeni su na "Radmilovcu", pokusnom dobru Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu od 1992 godine, na tlu tipa izluženi černozem i traju do danas.</s><s>Pored monokulture najvažnijih usjeva (oz. pšenice, kukuruza i soje) postavljeni su sljedeći plodoredi: Dvopoljni plodored (ozima pšenica-kukuruz) Tropoljni plodored (ozima pšenica-kukuruz-soja) Četvoropoljni plodored (oz. pšenica-kukuruz-jari ječam+crvena djetelina-crvena djetelina) Šestopoljni plodored (oz. pšenica-kukuruz-j. ječam+c. djetelina-c. djetelina-soja-suncokret) Hibridi kukuruza koji su poslužili kao objekt ispitivanja su ZP SC 539 (od 1992-1997) odnosno ZP SC 599 (1997-2001. godina).</s><s>Veličina jednog plodorednog polja pravokutnog oblika iznosi 975 m2.</s><s>Na svim plodorednim poljima obrada tla je vršena pravovremeno u svim godinama, na dubini od 25 cm za okopavine i oko 20 cm za žitarice i trave.</s><s>Za kukuruz osnovna obrada (oranje) je izvedena u jesen a predsjetvena priprema u proljeće (tanjuranje i drljanje).</s><s>Sjetva kukuruza u svim ispitivanim godinama obavljana je dvoredom mehaničkom sijačicom.</s><s>NPK gnojiva nisu primjenjivana, a tijekom vegetacije kukuruza obavljeno je jedno prihranjivanje KAN-om u fazi 3-4 lista u količini 250 kg KAN-a po ha (oko 63 kg čistog hraniva N).</s><s>Za suzbijanje korova u usjevu kukuruza korišteni su herbicidi Monosan herbi u količini od 2 l/ha i Monosan combi u količini od 4 l/ha.</s><s>Svake godine poslije berbe izračunat je prinos zrna kukuruza i sveden je na 14% vlage.</s><s>Dobiveni podaci obrađeni su statistički metodom analize varijance, a utvrđene razlike između pojedinih godina i plodoreda testirane su LSD testom.</s> <s>U tablicama 1 i 2 prikazani su meteorološki uvjeti za vrijeme izvođenja pokusa.</s><s>Na osnovu podataka vidi se da u ovom području vladaju meteorološki uvjeti pogodni za uzgoj kukuruza.</s><s>Najveća srednja godišnja temperatura utvrđena je u 2000. godini, a najniža u 1996. godini.</s><s>Pored srednjih mjesečnih temperatura u vegetacijskom periodu ispitivanih usjeva, utjecaj na formiranje prinosa imale su padaline, kako na godišnjem nivou, tako i u mjesecima vegetacijskog perioda.</s><s>Tablica 1. Srednje mjesečne temperature zraka u vegetacijskom periodu kukuruza (0C) od 19922001. godine za područje Beograda</s> <s>Osim dvije početne godine, kao i 1998. i 2000. godina koje su imale najmanje padalina i koje bi se mogle označiti kao sušnije za kukuruz, ostale godine su sa više padalina i imale su povoljniji utjecaj na dobiveni prinos.</s> <s>Na osnovu podataka prikazanih u tab.3 vidi se su svi ispitivani plodoredi utjecali na povećanje prinosa zrna kukuruza.</s><s>To nam potvrđuju statistički vrlo značajne razlike odnosno veće vrijednosti prinosa u svim plodoredima od uzgoja kukuruza u monokulturi, što se podudara s rezultatima brojnih autora Milić et al. (1963), Molnar et al. (1981) Kovačević et al. (2005), Dolijanović et al. (2006), Jovanović (1993, 1995), a u svijetu Van Doren et al. (1976).</s><s>Ako se međusobno usporede plodoredi, onda se vidi da plodoredi s većim učešćem usjeva u rotaciji imaju prednost nad dvopoljnim (ozima pšenica-kukuruz), kod nas, inače, dominantnim plodoredom.</s><s>Uspoređivanjem godina međusobno dobiveni prinosi se statistički vrlo značajno razlikuju.</s><s>Na ovu činjenicu su u velikoj mjeri utjecali meteorološki uvjeti u svakoj pojedinačnoj godini, a najveću reakciju na navedene uvjete pokazala je monokultura kukuruza.</s><s>Tablica 3. Utjecaj sistema uzgoja na prinos zrna kukuruza (t/ha) Effect of cropping systems on grain yield of maize (t/ha) Godine</s> <s>Pri tumačenju dobivenih rezultata u ispitivanim plodoredima moraju se komparativno utvrditi razlike između njih poslije određene rotacije (tabela 4.).</s><s>Naime, u ispitivanom desetogodišnjem razdoblju dvopoljni plodored je prošao pet rotacija, tropoljni tri i dio četvrte, četvoropoljni dvije cijele i polovinu treće, a šestopoljni jednu i veći dio druge rotacije.</s><s>Za razliku od rezultata koje je dobio Kovačević et al. (2005) u kojima se prinos zrna kukuruza u svim ispitivanim plodoredima povećavao sa svakom novom rotacijom, u našim istraživanjima ta tendencija je relativno izražena u dvopoljnom plodoredu.</s> <s>Tablica 4. Prinos zrna kukuruza nakon različitih rotacija Grain yield of maize after different rotation Usjev</s> <s>Za postizanje optimalnih prinosa kukuruza u ispitivanim agroekološkim uvjetima nedostaje oko 40 mm padalina.</s><s>Ispitivani plodoredi su tolerantniji na nepovoljne meteorološke uvjete od monokulture, gdje je izraženije snižavanje prinosa zrna kukuruza s povećanjem prosječnih temperatura zraka u ljetnom periodu.</s><s>Uzgojem kukuruza u plodoredu dobivaju se veći prinosi zrna u usporedbi s monokulturom, a naročito su, u tom smislu, povoljan utjecaj imali plodoredi sa većim brojem polja.</s><s>Najveću pravilnost u pogledu povećanja prinosa sa svakom novom rotacijom pokazao je dvopoljni plodored, dok su u drugim ispitivanim plodoredima periodični nepovoljni meteorološki uvjeti utjecali na nepravilnost kretanja prinosa iz jedne u drugu rotaciju.</s><s>Korištenjem svih pozitivnih svojstava ove agrotehničke i biološke mjere moglo bi se doprinijeti manjem i efikasnijem korištenju hraniva, a sa tim i energije, smanjiti potreba za primjenom pesticida, čime se smanjuju prisutni problemi u vezi sa zaštitom okoliša i degradacijom tla.</s>

Metode združivanja (aditivna i metoda zamjenjujućih serija) i prinos biomase kukuruza i soje.

Dolijanović, Željko;Oljača, Snežana;Kovačević, Dušan;Jovanović, Života;Simić, Milena

XV Naučni skup hrvatskih agronoma sa međunarodnim sudjelovanjem, Opatija, 15.-18. februar 2005

združeni usjevi;kukuruz;soja;prinos;kompeticija

agrif.bg.ac.rs-123456789-6555.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25119/bitstream_25119.pdf

<s>Združivanje usjeva u ratarstvu je sve prisutniji sistem biljne proizvodnje koji doprinosi očuvanju najvažnijeg resursa u poljoprivredi-zemljišta.</s><s>Ovakvim načinom uzgoja se u značajnoj mjeri povećava prinos dvaju ili više usjeva.</s><s>Prednosti ovog sistema uzgoja najviše zavise od primjenjene metode združivanja, izbora usjeva koji će se združivati i njihovog prostornog rasporeda.</s><s>Ciljevi ovog rada su upravo bili ispitati uticaj različitih metoda združivanja pri različitim prostornim rasporedima na prinos biomase kukuruza i soje.</s><s>Ispitivanja su obavljena tokom 1998. i 1999. (aditivni) i 2002 i 2003. godine (zamjenjujuće serije), na ″Radmilovcu″ - oglednom polju Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.</s><s>U prvoj metodi združivan je kukuruz (Zea mays L.) hibrid ZP SC 677 i soja (Glycine hispida L.) iz II grupe zrenja (sorta Kador), dok smo za metodu zamjenjujućih serija odabrali dva eksperimentalna dvoklipa hibrida iz FAO grupe 400 (EPH6) i FAO 600 (EPH4) i sortu soje iz O grupe zrenja (ZPS015), Instituta za kukuruz, Zemun Polje.</s><s>Rezultati statističke analize su pokazali da je u obje metode združivanja, prinos u združenim usjevima bio na nivou prinosa čistih usjeva.</s><s>Od ispitivanih varijanata prostornog rasporeda (u istom redu, u naizmjeničnim redovima i u trakama), ovdje je posebno istaknuto združivanje u naizmjeničnim redovima u kome je kompeticija najmanja.</s> <s>Ekonomski aspekt u združenim usjevima podrazumjeva da se prinos nadzemne biomase kukuruza i soje u odnosu na čiste usjeve ovih kultura razlikuje ne samo po kvantitetu nego i po kvalitetu dobijene mase.</s><s>Međutim, na ovom mjestu nas interesira, prije svega, ekološki pristup koji podrazumjeva izvjesne promjene i navike poljoprivrednih proizvođača.</s><s>Naime, u konvencionalnoj (klasičnoj) poljoprivrednoj proizvodnji osnovni cilj je proizvesti što više sa što manje ulaganja.</s><s>Svakako da je to cilj i ekološke poljoprivredne proizvodnje, ali ne po svaku cijenu.</s><s>Za ovakav način uzgoja treba obratiti pažnju i na izbor usjeva i tip zemljišta na kome će se usjevi združivati.</s><s>Stanište podstiče biljku da funkcionira i raste, a biljke onda reagiraju na stanište mijenjajući jedan ili više faktora u presudnom stupnju.</s><s>Mogućnosti izbora usjeva su daleko veće na zemljištima povoljnijih svojstava.</s><s>S obzirom na povećan broj biljaka po jedinici površine u združenim usjevima, odnosi konkurencije za osnovne faktore rasta i razvoja su intenzivniji.</s><s>Iz tog razloga je važno pravilno odabrati usjeve i njihov raspored, kako ne bi došlo do negativnog uticaja jednog usjeva na drugi.</s><s>Dolijanović (2002) navodi da su kombinacije žitarica i leguminoza tradicionalno najbolje, kako u pogledu konkurentskih odnosa, tako i u pozitivnom uticaju na zemljište.</s> <s>Združivanje usjeva kukuruza i soje je obavljeno po dvema metodama: prva, aditivna metoda (additive series) se sastoji u tome da se konstantnoj gustini jednog usjeva (kukuruza u našem slučaju) dodaju različite gustine drugog usjeva (soje).</s><s>Ovakva metoda se koristi u slučajevima kada je jedan usjev glavni i ne treba trpiti nikakav kompetitivni pritisak, a drugi usjev je sporedni i dodaje se radi poboljšanja kvaliteta stočne hrane, pozitivnog uticaja na fizikalna svojstva zemljišta, zaštite od bolesti i štetočina i sl.</s><s>Druga, metoda zamjenjujućih serija (replacement series) se koristi u istraživanjima kada su oba usjeva ravnopravna.</s><s>Ogledi si izvedeni po planu slučajnog blok sistema na zemljištu tipa izluženi černozem u tri ponavljanja, u uslovima prirodnog vodnog režima.</s><s>Veličina elementarne parcele je iznosila 21 m2.</s><s>Rastojanje između redova kukuruza i soje, kako u čistim, tako i u združenim usjevima je iznosilo 70 cm.</s><s>Gustoća usjeva kukuruza u prvoj metodi je iznosila 60.000 biljaka po hektaru, a u drugoj 35.962 biljke po hektaru.</s><s>Primjenjivane gustoće soje u prvoj metodi su 100, 200 i 300.000 biljaka, a u drugoj 500.000 biljaka po hektaru.</s><s>Suzbijanje korova je obavljeno s dva međuredna okopavanja.</s><s>Mjerenje nadzemne biomase kukuruza i soje u čistim i združenim usjevima je obavljeno u tehnološkoj zrelosti usjeva, direktno na oglednom polju i kasnije obračunat konačan prinos po jedinici površine.</s><s>Uticaj ispitivanih faktora na prinos statistički je obrađen pomoću standardne analize varijance (ANOVA) a za pojedinačna poređenja korišten je test najmanje značajne razlike (lsd-test).</s> <s>Na osnovu rezultata istraživanja prikazanih u tablici 1, može se istaći da je prinos nadzemne biomase u združenim usjevima bio na nivou prinosa čistih usjeva.</s><s>U prvoj, aditivnoj metodi združivanja dobijena razlika u prinosu u odnosu na drugu metodu je bila statistički vrlo značajna.</s><s>Ispitivanja mnogih autora (Mišković i sur., 1983, Mijatović i sur., 1983, Dolijanović i sur., 2004) su pokazala da su prinosi nadzemne biomase veći pri gajenju hibrida kukuruza duže vegetacije, što je donekle potvrđeno i našim istraživanjima.</s><s>Optimalna gustoća soje u prvoj metodi združivanja bila je 200.000 biljaka i daljim povećanjem gustoće prinos se smanjivao.</s><s>U navedenoj metodi gustoće soje su manje u odnosu na drugu, odnosno prilagođene su kompetitivnijoj vrsti Tablica 1. Prinos nadzemne biomase kukuruza i soje u čistim i u združenim usjevima Prosječan prinos nadzemne biomase kukuruza i soje (kg/ha) u aditivnoj metodi združivanja (prosjek 1998-1999.) Varijante</s> <s>Davis, H. C., Amezquita, M. C., Munoz, J. E. (1981): Border efects and optimum plot sizes for climbing beans (Phaseolus vulgaris) and maize in association and monoculture.</s><s>Experimental Agriculture 17, 127-135.</s><s>Dolijanović, Ž. (2002): Uticaj aditivnog načina združivanja i prihranjivanja na produktivnost kukuruza i soje, magistarska teza, Poljoprivredni fakultet, Zemun.</s><s>132.</s> <s>Dolijanović, Ž., Oljača Snežana, Kovačević, D. (2004): Združeni usev kukuruza i soje-efikasnije iskorišćavanje kabaste hrane u ishrani preživara.</s><s>Biotehnologija u stočarstvu, Vol.</s><s>20., No 5-6, Beograd, 273-280.</s><s>Mijatović, M., Pavešić-Popović Jasna, Katić, S. (1983): Produktivnost nekih hibrida kukuruza za proizvodnju silaže u brdskom području, Zbornik radova IV.</s><s>Jugoslovenskog simpozijuma o krmnom bilju, Novi Sad, 74 – 83.</s><s>Mišković, B., Đukić, D., Erić, P. (1983): Proizvodnja krme gajenjem novih NS-hibrida kukuruza u čistoj setvi i u smeši sa leguminozama, Zbornik radova IV.</s><s>Jugoslovenskog simpozijuma o krmnom bilju, Novi Sad.</s><s>62 – 73.</s>

Диверзитет ентомофага Pulvinaria vitis (L.) (Hemiptera: Coccidae) у винограду са и без примене инсектицида

Милошевић, Марија, З.;Стојановић, Александар;Граора, Драга Ђ.

XIV SIMPOZIJUM ENTOMOLOGA SRBIJE 2023 sa međunarodnim učešćem

Coccidae;vinova loza;parazitoidi;predatori;indeksi diverziteta

agrif.bg.ac.rs-123456789-6800.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25986/bitstream_25986.pdf

<s>Brojne vrste entomofagnih insekata se koriste kao agensi biološke kontrole u suzbijanju značajnih štetočina, uključujući i štitaste vaši (Hemiptera: Coccidae).</s><s>S obzirom da poslednjih godina savremena biljna proizvodnja nalaže što racionalniju upotrebu pesticida i primenu kompleksa alternativnih mera, cilj ovog istraživanja bio je da se prouči diverzitet i zastupljenost entomofaga Pulvinaria vitis (L.) u vinogradu sa i bez primene insekticida.</s><s>Istraživanje je obavljeno u periodu od 2019. do 2021. godine u komercijalnom vinogradu u Jagodini.</s><s>U cilju sprovođenja ogleda obeležene su dve površine od po 0,5 ha.</s><s>Na jednoj površini nisu primenjivani insekticidi dok su na drugoj primenjivane hemijske mere suzbijanja štetočina.</s><s>U okviru parcela obeleženo je po 20 nasumično odabranih čokota koji su pregledani svakih 15 dana tokom vegetacije.</s><s>Iz kolonija P. vitis sakupljana su imaga i larve prirodnih neprijatelja i dopremana u laboratoriju gde su preimaginalni stadijumi gajeni u pojedinačnim petri posudama ili flakonima do eklozije imaga.</s><s>U cilju karakterizacije diverziteta prirodnih neprijatelja izračunati su Shannon-Weaver (H') i Equitability indeksi diverziteta.</s> <s>Tokom istraživanja ukupno je odgajeno i determinisano 12 vrsta prirodnih neprijatelja (šest predatora i šest parazitoida).</s><s>U netretiranom delu vinograda registrovano je svih 12 vrsta entomofaga.</s><s>Od predatora utvrđene su četiri vrste iz familije Coccinellidae (Coleoptera) i po jedna vrsta iz familija Chrysopidae (Neuroptera) i Chamaemyiidae (Diptera).</s><s>Među parazitoidima, tri vrste pripadaju familiji Aphelinidae, dve familiji Pteromalidae i jedna familiji Encyrtidae.</s><s>Najzastupljenija vrsta entomofaga bila je Eunotus obscurus Masi (52,42%).</s><s>Vrednosti Shannon-Weaver i Equitability indeksa diverziteta za netretirani deo vinograda iznosile su 1,56, odnosno 0,36.</s><s>U tretiranom delu vinograda registrovano je šest vrsta prirodnih neprijatelja (dva predatora i četiri parazitoida).</s><s>Od predatora, utvrđena je po jedna vrsta iz familija Coccinellidae (Coleoptera) i Chamaemyiidae (Diptera) a od parazitoida, dve vrste iz familije Pteromalidae i po jedna vrsta iz familija Aphelinidae i Encyrtidae.</s><s>Parazitoidna osica Eunotus obscurus Masi bila je najzastupljenija vrsta entomofaga (51,22%).</s><s>Vrednosti Shannon-Weaver i Equitability indeksa diverziteta za tretirani deo vinograda iznosile su Veća vrednost Shannon-Weaver indeksa u netretiranom delu vinograda (1,56) ukazuje na bogatiji diverzitet prirodnih neprijatelja.</s><s>Niske vrednosti Equitability indeksa u oba dela XIV SIMPOZIJUM ENTOMOLOGA SRBIJE SA MEĐUNARODNIM UČEŠĆEM 2023 / XIV SYMPOSIUM OF SERBIAN ENTOMOLOGISTS WITH INTERNATIONAL PARTICIPATION 2023</s> <s>Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad vinograda ukazuju na neravnomernu distribuciju prirodnih neprijatelja, odnosno na dominantnost jedne ili manjeg broja vrsta.</s><s>Ključne reči: Coccidae, vinova loza, parazitoidi, predatori, indeksi diverziteta Zahvalnica: Ovaj rad je realizovan kao deo ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2023. godini između Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije i Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Ugovor br. 451-03-47/2023-01/200116).</s>

PRIMENA STABLJIKA DUVANA TIPA BERLEJ I PROCENA DOPRINOSA ISKORIŠĆENJU POLJOPRIVREDNE BIOMASE U SRBIJI

Gordana J. Kulić

?

stabljike duvana,;pšenična slama,;sojina stabljika,;oklasak kukuruza,;ostaci glava suncokreta,;piljevina drveta bukve,;hemijski sastav biomasa,;toplotna moć,;produkti sagorevanja.

agrif.bg.ac.rs-123456789-6641.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25342/bitstream_25342.pdf

<s>Пољопривредни факултет, Универзитет у Београду, (Ужа научна област: Наука о преради ратарских сировина) др Олга Цветковић, научни саветник у пензији, Научна установа Институт за хемију, технологију и металургију Центар за хемију, Универзитет у Београду (Ужа научна област: Хемија)</s> <s>Чланови комисије: др Биљана Рабреновић, ванредни професор, Пољопривредни факултет, Универзитет у Београду, (Ужа научна област: Наука о преради ратарских сировина) др Марија Србиноска, редовни професор,</s> <s>Универзитет Св. Климент Охридски из Битоља и научни саветник Научног института за дуван из Прилепа, (Ужа научна област: Технологија пољопривредних производа) Изјаве захвалности</s> <s>Захваљујем се ментору др Весни Радојичић, редовном професору на менторству, указаном поверењу, стрпљењу, разумевању и уложеном труду, као и на усмеравању и руковођењу у свим фазама израде и писања ове докторске дисертације.</s> <s>Цветковић конструктивним коментарима и несебичној помоћи и мотивацији током целокупног периода израде докторске дисертације као и током прегледа рукописа.</s><s>Такође, желим да изразим захвалност др Жељку Долијановићу на саветима и сугестијама који су ми много значили у току писања и финализације ове дисертације.</s><s>Захвална сам др Биљани Рабреновић, ванредном професору на корисним сугестијама и саветима који су допринели квалитету ове дисертације.</s><s>Захваљујем се др Марији Србиноској, редовном професору на помоћи, корисним саветима и подршци током израде дисертације.</s><s>Захваљујем се колеги Борису Писиновом на указаној прилици да део лабораторијских истраживања своје докторске дисертације реализујем.</s><s>Захвалност упућујем и свим члановима Катедре за Технологију ратарских производа, Пољопривредног факултета Универзитета у Београду.</s><s>Велико хвала пријатељима који су веровали у мене и који су ми пружали подршку.</s><s>Најдубља и највећа захвалност припада мојим родитељима Босиљки и Јови, као и брату Горану који су ме подстицали током свих година образовања.</s><s>Захвална сам им на финасиској подршци у току израде ове докторске дисертације, вери и љубави у свим мојим напорима да истрајем до краја.</s> <s>Чињеница да стабљике дувана, као биомаса, нису биле предмет систематичних истраживања, посебно не на нашем простору, су круцијални разлог и оправдање посвећивању пажње овој врсти биомасе.</s> <s>Експериментална истраживања ове дисертације су спроведена на шест различитих облика биомасе: стабљикама дувана типа Берлеј са локалитета Шапца, пшеничној слами и окласцима кукуруза са локалитета Старе Пазове, сојиним стабљикама и остацима глава сунцокрета са локалитета Голубинаца и пиљевини дрвета букве, која је преузета као остатак након механичке обраде дрвета.</s> <s>Извршено је одређивање основних агрохемијских параметара земљишта а на свим узорцима биомаса урађене су анализе хемијског састава, топлотне моћи и продуката сагоревања.</s><s>За приказ метеоролошких услова локалитета коришћени су подаци Републичког хидрометеоролошког завода Србије.</s><s>За потребе погонског испитивања направљени су брикети од свих испитиваних облика биомасе, без додавања везивних средстава.</s><s>Према хемијском саставу дуванска стабљика је у рангу са пшеничном сламом, бољих карактеристика у односу на сојине стабљике и нарочито на остатке глава сунцокрета.</s><s>Елементарном анализом стабљика дувана утврђен је најнижи садржај угљеника и највиши садржај азота у односу на остале биомасе (и до 5 пута више).</s><s>Количина никотина у димном гасу (< 10 ppm) је далеко испод вредности захтева Европске уније.</s><s>Вредност топлотне моћи дуванских стабљика не одступа значајно од осталих пољопривредних биомаса.</s><s>Количине оксида угљеника и азота које испитиване биомасе емитују при сагоревању су испод максимално дозвољених количина, према Уредби о граничним вредностима емисија загађујућих материја у ваздух.</s> <s>На основу свих изнетих резултата и поређења са карактеристикама осталих испитиваних облика биомасе, стабљике дувана типа Берлеј могу имати употребну вредност као биогориво и са енергетског и са еколошког аспекта.</s><s>Кључне речи: стабљике дувана типа Берлеј, пшенична слама, сојина стабљика, окласак кукуруза, остаци глава сунцокрета, пиљевина дрвета букве, хемијски састав биомаса, топлотна моћ, продукти сагоревања.</s> <s>Key words: Burley type tobacco stalks, wheat straw, soybean stalks, corn cob, remnants of sunflower heads, beech sawdust, biomass chemical composition, calorific value, combustion products.</s> <s>Scientific field: Technological engineering Scientific subfield:Science of field crop processing САДРЖАЈ</s> <s>Табела 1. Показатељи за производњу соје у Републици Србијиза период 2014-2017.г. ..........</s><s>10 Табела 2. Показатељи за производњу пшенице у Републици Србији за период 2014-2017.г ..</s><s>11 Табела 3. Показатељи за производњу сунцокрета у Републици Србији за период Табела 4. Показатељи за производњу кукуруза у Републици Србији за период 2014-2017.г Табела 5. Површине шума по регионима Србије 2014. године Табела 6. Показатељи за производњу дувана у Републици Србији за период 2014-2017.г......</s><s>17 Табела 7. Национални свеобухватни циљеви за учешће ОИЕ у укупној финалној Табела 11.</s><s>Концентрација метала у пепелу биомасе Табела 12.</s><s>Типичне концентрације тешких метала у различитим врстама горива од биомасе</s> <s>Табела 14.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Тср, ºC) и количине падавина (RR, mm) на испитиваним локалитетима у 2015. години Табела 15.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Тср, ºC) и количине падавина (RR, mm) Табела 16.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Tср,ºC) и количине падавина (RR, mm) на локалитету Шапца у вегетационом периоду дувана у 2015. години и Табела 17.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Тср, ºC) и количине падавина (РР, mm) на локалитету Сурчина у вегетационом периоду сунцокрета, соје и кукуруза у 2015. години и за 30- годишњи период (1981-2010) Табела 18.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Тср,ºC) и количине падавина (РР, mm) на локалитету Сурчина у вегетационом периоду пшенице у 2015. години и Табела 20.</s><s>Вегетациони период за испитиване биомасе Табела 21.</s><s>Однеговане површине под дуваном (hа) Табела 23.</s><s>Хемијски састав испитиваних узорака (%) Табела 25.</s><s>Елементарни састав органске супстанце сувог узорка (%) Табела 27.</s><s>Елементарни састав угљева</s> <s>Табела 29.</s><s>Резултати експерименталног одређивања топлотне моћи испитиваних Табела 30.</s><s>Резултати предвиђања минималне количине кисеоника и ваздуха и запремине Табела 31.</s><s>Анализа продуката сагоревања брикета направљених од биомасе Табела 32.</s><s>Средње вредности продуката сагоревања брикета направљених од биомасе, Табела 34.</s><s>Степен зависности карактеристка биомасе, од хемијских особина земљишта на локалитетуШабац</s> <s>Табела 37.</s><s>Дескриптивна статистика испитиваних обележја за анализиране узорке ...............</s><s>84 Табела 38.</s><s>Вредност Пеарсон-ових коефицијента корелације испитиваних обележја за анализиране узорке</s> <s>Слика 8. Стабљике дувана након завршене бербе листова Слика 10.</s><s>Структура обновљивих извора енергије у Републици Србији Слика 12.</s><s>Изглед различитих биомаса са места узорковања Слика 15.</s><s>Продукти сагоревања (CО, NО, NОx) настали током сагоревања брикета Слика 16.</s><s>Продукти сагоревања (CО2) настали током сагоревања брикетанаправљених Слика 17.</s><s>Изглед пепела након сагоревања брикета испитиваних биомаса СПИСАК ГРАФИКОНА</s> <s>Графикон 2. Климадијаграми по Walter-u за Шабац и Сурчин у вишегодишњем периоду Графикон 3. Садржај органске супстанце испитиване биомасе на локалитету Шабац Графикон 4. Садржај органске супстанце испитиване биомасе на локалитету Сурчина Докторска дисертација</s> <s>Сунчеви зраци су облик енергије, ветар и морске струје су такође енергија.</s><s>Користимо ли их?</s><s>О, не!</s><s>Палимо шуме и угаљ, као да подстанари пале улазна врата наше куће за грејање.</s><s>Живимо као дивљи досељеници који не схватају да ова богаства припадају свима нама.“ (ThomasA.</s><s>Edison,1916)</s> <s>Истраживања (Berndes et al., 2003; Junginger et al., 2008; Njit et al., 2010; Renewable Energy Europe, 2010) указују да би у будућности биомаса могла да представља значајан обновљиви извор енергије, чијом употребом би се смањила зависност од фосилних горива, и истовремено смањило загађење животне средине.</s><s>Извори обновљиве енергије виђени су као могућност решавања многих еколошких проблема са којим се свет данас суочава.</s><s>Уводе се циљане политике да би се подржале нове мере енергетске ефикасности и што веће коришћење обновљивих извора енергије.</s><s>Република Србија се обавезала на свеобухватни национални циљ од 27 % учешћа енергије из обновљивих извора енергије (ОИЕ) у укупној финалној потрошњи енергије, који је трeбало да се оствари до 2020. године.</s><s>Из ових обавеза настао је и Национални акциони план за коришћење ОИЕ (ОИЕ - НАПОИЕ) Републике Србије, који је донет током 2013. године.</s><s>Овим документом утврђени су циљеви коришћења ОИЕ до 2020. године, као и начин за њихово достизање.</s> <s>Посебно се, у досадашњим истраживањима указује на вишеструке предности употребе остатака ратарске производње, у односу на фосилна горива.</s><s>Наводи се њихова константна обновљивост као последица уобичајених биолошких процеса, хемијске реакције угљеник (IV)-оксида из ваздуха и воде под утицајем сунчеве енергије (фотосинтезе), што је кључна предност.</s> <s>Савремени изазови човечанства у задовољавању потреба за енергијом постављају потпуно нове захтеве за горива и технологије које ће се у будућности користити.</s><s>Многе земље широм света спроводе истраживања како би се процениле могућности примене биомасе у енергетске сврхе (Bemdes et al., 2003; Junginger et al., 2008; An EU Strategy for Biofuel, 2006; Njit et al., 2010; Renewable Energy in Europe, 2010).</s><s>Наведена истраживања указују да ће у будућности биомаса представљати значајан обновљив извор енергије, који омогућава смањење зависности од фосилних горива, сигурност снабдевања, смањење загађења животне средине.</s> <s>За разлику од фосилних горива, сматра се да експлоатација ОИЕ генерално не утиче на загађење животне средине и да уз примену принципа одрживости, омогућава искоришћење неограниченог (обновљивог) енергетског потенцијала.</s> <s>Генерални закључак је да биомаса представља добар извор енергије, али се за добијање енергије користи само око 4 % укупне светске производње биомасе.</s><s>Међутим, ове цифре се стално мењају.</s><s>Тако је 2014. године производња у свету била већа за 7,4 % у односу на 2013. годину, али већ 2015. године производња је опала за 0,9 % у односу на 2014. годину. (Li et.al., 2017).</s><s>Најзначајнији извор биомасе у свету је ратарска производња.</s><s>У биомасу спадају сви заостали делови једногодишњих и вишегодишњих култура као сто су: слама, кукурузовина, окласак, стабљике, љуске, коштице и остаци резидбе (Ђевић и сар., 2008).</s><s>Од тога, међу три најважније врсте жита по укупним површинама које заузима у свету, са око 219 милиона ha, је пшеница, а следе је пиринач (156 милиона ha) и кукуруз (155 милиона ha), па према томе представљају и највеће изворе бимасе (www.faostat.fao.org).</s><s>У Републици Србији, највећи проценат биомасе чине пшенична слама, окласци и стабљике кукуруза и сојина слама, а мањи проценат али подједнако важан, главе и стабљике сунцокрета, као и стабљике дувана.</s> <s>Потенцијална количина биомасе у производњи дувана у Републици Србији је око 76 000 тона.</s><s>Око 30 % стабљика након бербе дувана оставља се на њиви и заорава у циљу побољшања плодности, тако да око 53 200 тона остаје на располагању, што би могло да се искористи као биогориво.</s> <s>Жетвени остаци су веома битни производи јер је у њима сконцентрисана велика маса органске и минералне супстанце, а у остацима који могу да се користе као биогориво и значајна количина енергије.</s><s>Уклањање жетвених остатака, да би се њиве благовремено припремиле за наредну годину, углавном се реализује њиховим заоравањем или сакупљањем и одношењем са њива у циљу прављења органског ђубрива компостирањем.</s><s>Претходно наведени начини су еколошки прихватљиви пошто омогућавају посредно или непосредно враћање жетвених остатака, у већој или мањој мери, у кружење материје агроекосистема.</s><s>Подједнако еколошки прихватљиво искоришћавање жетвених остатака је њихова употреба као биогорива.</s><s>Поред наведених решења жетвени остаци се, и поред законске забране, веома често спаљују на парцелама (Службени гласник РС бр.111/2009).</s><s>Спаљивањем се губи органска супстанца што доводи до смањења садржаја хумуса у земљишту и тиме његове плодности.</s><s>При спаљивању жетвених остатака у атмосферу, поред угљеника, одлазе и други биогени елементи, као што су азот и сумпор.</s><s>Ако је сагоревање потпуно, остаје само пепео који садржи само минералне супстанце и то већином у теже приступачном облику за биљке.</s> <s>У току сагоревања жетвених остатака троши се значајна количина кисеоника и истовремено загађује средина димом и пепелом и уништава корисна микробиолошка равнотежа земљишта.</s><s>Осим тога, спаљивање захтева и одређени утрошак рада и материјалних средстава.</s> <s>Спаљивање жетвених остатака је оправдано у случајевима уништавања семена коровских биљака, штеточина и загађених жетвених остатака.</s> <s>Проблем који се односи на неискоришћеност дуванског отпада, скуп процес уништавања под строго контролисаним и законски прописаним условима, као и његово неконтролисано одлагање, у Републици Србији је апсолутно запостављен а јавност са њим није ни упозната, тако да је до сада мало шта предузето на задовољавајући начин.</s><s>Светска истраживања која се односе на могућност коришћења дуванског отпада, пре свега стабљика дувана, малобројна су, док су у Србији рађена само прелиминарна истраживања (Radojičić еt аl., 2014а; Еćim-Đurić еt аl., 2014; Мijailović еt аl., 2014; Мalnar еt Претпоставка је да је основни узрок недовољне искоришћености ове врсте отпада садржај никотина у биљци дувана.</s><s>Међутим, садржај никотина је у биљци распоређен тако да се највећа количина никотина налази у листовима дувана.</s><s>Према ранијим истраживањима (Baylov аnd Popov, 1965) расподела никотина се разликује у зависности од врсте дувана.</s><s>У оријенталном типу дувана (Басма) садржај никотина у стабљици је 0,28 % а у листу 1,21 %.</s><s>Такође, та разлика у садржају никотина потврђена је и у новијим истраживањима код крупнолисних типова дувана.</s><s>Код дувана типа Вирџинија садржај никотина у стабљици је На основу прегледа литературних података о досадашњим резултатима из ове области и програма предвиђеног за ово истраживање, предложени су примарни циљеви: - утврђивање расположиве количине ове категорије дуванског отпада у Србији, - утврђивање хемијских карактеристика стабљика дувана типа Берлеј, јер до сада нису објављени резултати хемијског састава стабљика дувана Берлеј гајеног на територији Србије, - утврђивање технолошких карактеристика стабљика дувана Берлеј, првенствено топлотне моћи биомасе, која биомасу пласира као биогориво, и разматрање његових карактеристика компарацијом са стандардом прописаним величинама појединачних параметара за биогориво (SRPS EN 14778:2012), - утврђивање хемијских и технолошких карактеристика четири облика пољопривредне биомасе: пшенична и сојина стабљика, који имају примену као биогориво и окласак кукуруза и главе сунцокрета, који се ређе употребљавају као биогориво, - утврђивање хемијских и технолошких карактеристика пиљевине букве, која се највише користи као биогориво,</s> <s>- експериментално испитивање продуката-гасова сагоревања стабљика дувана типа Берлеј, на основу којих је могуће указати да је употреба остатака дувана примењива као биогориво и у потпуности еколошки прихватљива, - детаљно разматрање великог броја експерименталних података свих испитиваних карактеристика стабљика дувана типа Берлеј, до којих се дошло применом система валидности резултата испитивања прописаног стандардом за лабораторијска испитивања 17025:2006, и поређење са карактеристикама осталих испитиваних облика биомасе, а на основу њих разматрање могућности увођења стабљика дувана типа Берлеј у укупни потенцијал пољопривредне биомасе као биогорива у Србији, а све у циљу добијања Докторска дисертација</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић производа који има употребну вредност који повећава аутономност пољопривреде, пре свега у области производње и обраде дувана и који ће решити питање неконтролисаног одлагања или спаљивања отпада.</s> <s>Чињеница да стабљике дувана као биомаса нису биле предмет систематичних истраживања, посебно не на нашем простору, су круцијални разлог опсежних експерименталних истраживања и оправдање посвећивању пажње овој врсти биомасе.</s><s>Предност потенцијалног коришћења стабљике дувана као биогорива је што се користи цела стабљика, за разлику од сламе, на пример, чије искоришћење стабљике зависи од могућности подешавања покошене дужине стабљике косионим апаратом.</s> <s>Хипотеза 1:Србија је у врху европских земаља по количини расположиве али и неискоришћене биомасе.</s><s>У поређењу са осталим облицима пољопривредне биомасе, стабљике дувана још увек нису довољно испитане, па су стога и неискоришћене.</s> <s>Хипотеза 2: Управљање дуванским отпадом као специфичним агро-индустријским отпадом, на простору наше земље још увек није адекватно законски регулисано.</s><s>Хипотеза 3: Пољопривредна биомаса, у односу на угаљ, у атмосферу испушта значајно мање CО2, SОx и NОx, што позитивно утиче на смањење ефекта стаклене баште (Isobe еt al., 2010).</s><s>У истраживању се пошло од претпоставке да ће дуванске стабљике, као и остали облици биомасе, током сагоревања продуковати мале Хипотеза 4:Такође, пошло се од претпоставке да ће стабљике дувана продуковати занемарљиве количине никотина, јер садрже свега до 12 % никотина у односу на листове.</s> <s>Хипотеза 5: Очекује се да ће дуванске стабљике имати приближно исту вредност топлотне моћи као остали облици пољопривредне биомасе, с обзиром да имају сличан хемијски састав, па се топлота њиховог сагоревања може искористити за сушење других биљних производа, као на пример дувана типа Вирџинија.</s><s>Хипотеза 6: Искоришћење пепела добијеног сагоревањем стабљика дувана као ђубривa или додатак већ дефинисаним ђубривима са применом у хортикултури.</s> <s>Истраживања ове докторске дисертације могу да се поделе на фазе: 1. Утврђивање агроеколошких карактеристика подручја са кога су прикупљени узорци пет облика пољопривредне биомасе.</s><s>2. Одређивање хемијских карактеристика свих шест испитиваних облика биомасе.</s><s>3. Одређивање топлотне моћи и продуката сагоревања свих шест испитиваних облика биомасе.</s> <s>6. Поређење свих испитиваних карактеристика стабљика дувана типа Берлеј са карактеристикама осталих пет облика биомасе.</s> <s>Обновљиви извори енергије (ОИЕ) представљају неисцрпан природан вид енергије која се налази свуда око нас.</s><s>Под појмом обновљиви извори енергије, подразумевају се извори енергије који се налазе у природи и обнављају се у потпуности или делимично.</s><s>Најзначајнији обновљиви извори су:</s> <s>Сви облици ОИЕ имају велики значај, првенствено ради своје расположивости и доступности, па самим тим могу да представљају велику енергетску сигурност сваке државе.</s><s>Биомаса, као један од обновљивих извора, је извор енергије са најдужом традицијом коришћења (Каnevče еt аl., 2016).</s> <s>У складу са дефиницијом наведеном у Директиви 2009/28/ЕC, биомаса, као обновљив извор енергије, представља биоразградиву компоненту производа, отпада и остатака биолошког порекла из пољопривреде (укључујући биљне и животињске супстанце), шумарства и повезаних индустрија, као и биоразградиви део индустријског и комуналног отпада.</s> <s>Европска унија (ЕУ) је истом Директивом детаљно дефинисала циљеве у овој области.</s><s>Као главни циљ наводи се да у ЕУ до 2020. године удео ОИЕ у потрошњи примарне енергије буде најмање 20 %, а да се бар 20 % електричне енергије произведе из ОИЕ (НакомчићСмарагдакис и сар., 2015).</s> <s>Енергија акумулирана у биомаси је резултат природних хемијских процеса, па током њене експлоатације нема прекида који су карактеристични за друге ОИЕ, као што су соларна или енергија ветра.</s> <s>Са овог аспекта, биомаса више наликује фосилним горивима него ОИЕ, али се ипак третира као угљенично неутрално гориво јер се њеним сагоревањем ослобађа угљеник који представља део природног угљеничног циклуса биљке, тј. угљеник који је апсорбован из атмосфере током периода раста биљке (Циндрић, 2016).</s><s>Поменута аргументација односи се само на процес сагоревања биомасе, али не и њено прикупљање, транспорт и прераду, али подразумева и испуњеност критеријума одрживости.</s><s>То значи да искоришћење биомасе мора бити увек мање или једнако прирасту биомасе, како би се одржао негативан или барем неутралан биланс угљеник – (IV) оксида током животног циклуса биомасе као горива.</s> <s>Заоравање жетвених остатака такође позитивно утиче на физичко-хемијске и биолошке особине земљишта, те општу плодност и квалитет земљишта, у првом реду на садржај Докторска дисертација</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић органске супстанце (Lehtinen еt al., 2014; Манојловић и Јаћимовић, 2014).</s><s>Заоравањем, а не одношењем или спаљивањем ове масе, уз комбиновану примену са органским и минералним ђубривима утиче се на значајно повећање садржаја и приступачности хранива, повећање садржаја хумуса у земљишту, а тиме и његове опште плодности и повећања приноса гајених биљака (Lemon-Оrtega еt аl., 2000; Pracházková et al., 2002; Јаћимовић и сар., 2009; Latković et Као једна од основних предности биомасе у односу на друга обновљива горива истиче се могућност њеног складиштења, чувања и наменског искоришћења за подмиривање тренутних енергетских потреба.</s><s>Поред тога, шире друштвено-социјалне предности коришћења биомасе огледају се и кроз нова радна места и промовисање развоја руралних подручја која учествују у циклусу гајења, прикупљања и дистрибуције биомасе као горива.</s><s>Како претходно наведена дефиниција биомасе обухвата широк спектар могућих производа, препозната је неопходност стандардизације одређених врста биомасе као горива, чији ће тачно дефинисани квалитет омогућити да процеси сагоревања у постројењима намењеним за сагоревање биогорива резултују очекиваном количином енергије и радом одговарајућих постројења за сагоревање.</s><s>Познавање карактеристика коришћеног горива представља основни податак који утиче на карактеристике и ефикасност процеса сагоревања, као и на емисије супстанци које загађују животну средину.</s> <s>Европски комитет за стандардизацију (European Committee for Standardization - CEN) дефинисао је грубу класификацију биомасе према пореклу и то на (www.cen.eu): 1. нетретирану дрвну биомасу,</s> <s>3. остатке и отпад из пољопривредне и животињске производње, 4. органске остатке и отпад из комуналне и индустријске делатности.</s><s>У зависности од агрегатног стања, биомаса се може поделити на: а) чврсту (брикетирана и пелетирана биомаса), б) течну (биоетанол, биометанол и биодизел), а) Биомаса у чврстом облику обухвата дрвну биомасу из сектора шумарства, остатке дрвно прерађивачке индустрије, остатке и отпад из пољопривредне производње, укључујући ратарство, воћарство и виноградарство, органску компоненту комуналног отпада и енергетске засаде, као и чврста горива добијена од поменутих сировина. б) Биомаса у течном облику обухвата течна биогорива (биоетанол, биодизел и биљна уља) која се добијају прерадом примарне пољопривредне сировине, као и синтетичка биогорива.</s> <s>2. енергетске засаде, ц) Гасовито биогориво подразумева биогас или синтетички гас који се добија углавном прерадом животињских екскремената, енергетских засада или остатака из пољопривреде.</s><s>У складу са EN ISO 17225-1 : 2014 (European Committee for Standardization, 2014) најгрубља подела чврсте биомасе извршена је по пореклу и то на следеће категорије : 1. дрвна биомаса,</s> <s>Поједини аутори (Panwar et al., 2012, Gvozdenac et al., 2010a; Demirbas et al., 2009) су установили другачију поделу биомасе - према пореклу на: Докторска дисертација</s> <s>1. дрвна биомаса (остаци из шумарства, отпадно дрво), 2. дрвна узгојена биомаса (брзорастуће дрвеће), 3. недрвна узгојена биомаса (брзорастуће алге и траве), 4. остаци и отпаци из пољопривреде,</s> <s>Полазећи од чињенице да постоји велики број различитих биомаса које могу да се примене као биогорива, разматраће се само карактеристике и сазнања до којих се до сада дошло о биомасама које су предмет истраживања у овој дисертацији.</s><s>Соја (Glycine max) је глобално најраспрострањенија махунарка, чије зрно садржи велику количину протеина и уља.</s><s>Ово је једногодишња биљка, која је временом, због своје употребне вредности у многим државама постала епитет усева будућности (Вратарић, 1986).</s><s>Соја је релативно отпорна на ниске (мада је изузетно осетљива на мраз) и врло високе температуре, при чему јој се производни оптимум разликује, зависно од фазе раста и развоја.</s><s>Ово је легуминоза из групе термофилних биљака, чији је вегетациони период у условима Србије од 100 до 145 дана.</s><s>Потребе у топлоти, зависно од сорте, изражене у топлотним сумама за успевање соје, зависно од дужине вегетације износе од 1600 ºC до 3200 ºC (Марковић, 2015).</s><s>Соја успева на већини типова земљишта, али јој посебно одговарају дубоке, плодне, добро дрениране иловаче, неутралне реакције.</s><s>У нашим климатским условима највећи приноси постижу се на чернозему, затим на ливадској црници, смоници и алувијалном земљишту (Миладиновић, 2012).</s><s>У зрну соје, налази се око 40 % укупних протеина и око 20 % уља, тако да има велику хранљиву и енергетску вредност.</s><s>У складу са светским и европским трендом, посебно према Директиви 2009/28/ЕC, жетвени остаци соје (стабљика) представљају важан ресурс обновљиве енергије.</s> <s>Стабљика соје, влажности 14 %, има топлотну моћ (15-16) МЈ kg-1, која превазилази вредности биљних остатака других усева.</s><s>Просечан жетвени индекс за 2011. годину износио је 0,47 што је типично за висок принос зрна, али и за висок принос жетвених остатака, који је износио 5,3 t hа-1 суве материје.</s><s>При жетви соје примењује се мала висина реза косионог апарата да би се смањили губици.</s> <s>Пшеница (Triticum sp.) као једна од најважнијих хлебних жита у свету, данас заузима прво место према сетвеним површинама.</s><s>Захваљујући високом степену адаптибилности на агроеколошке услове пшеница се гаји на највећем географском простору и у данашње време заузима око 23 % светских обрадивих површина (www.europlantaze.com).</s><s>Према произведеним количинама зрна, пшеница је на трећем месту, иза кукуруза и пиринча.</s><s>Пшеници највише одговарају дубока, умерено влажна и благо кисела (pH 6,5-7) земљишта, богата хумусом, као што су чернозем, ливадске црнице, плодне гајњаче и алувијуми, уколико нису угрожени подземним водама.</s><s>Релативно добро подноси ниске (осим у критичној фази ницања и клијања, кад захтева температурни оптимум од 14 ºC до 20 ºC, а у којима је посебно осетљива на дуже периоде са јаким мразевима) и високе температуре (Мађарић, 1985).</s><s>Температурни захтеви озиме пшенице се могу сагледати и кроз потребну суму средњих дневних температура у периоду вегетације, која се креће у распону од 1400 ºC до 1500 ºC (Оторепец, 1980).</s><s>У производним условима Србије, озима пшеница највише захтева за водом има у пролећном периоду, захтевајући просечно око 300 mm воде (Dragović, 2008).</s> <s>Пшеница се користи пре свега као хлебна биљка, и у употреби је код 70 % светске популације.</s><s>Пшенични хлеб изузетно је калоричан (9 МЈ kg-1), а садржи и висок проценат протеина (16-17) %.</s><s>Пшеница је пре свега млински производ а њен најважнији нуспроизвод слама, може имати велику примену у добијању енергије из биомасе, након обављене жетве.</s><s>У сточарству се слама као споредни производ користи и као простирка у стајама (Gibson and Benson, 2002).</s><s>Жетвени остаци пшенице (слама и плева) представљају потенцијално велики извор енергије.</s><s>Слама у просечном приносу надземне биомасе учествује, зависно од сорте, са (5-45) % тако да се са једног хектара може добити (4000-6500) Будући да се гаји на највећим површинама у свету, остају велике количине сировине подесне за коришћење у производњи биогорива.</s><s>Вредности просечног жетвеног индекса*износе 0,49 (Вишковић и сар., 2012).</s><s>Вредност доње топлотне моћи пшеничне сламе је око 14 МЈ kg-1 што је еквивалентно топлотној моћи 3 kg пшеничне сламе или 1 kg лож уља (Јовановић и Паровић, 2009).</s> <s>*Жетвени индекс представља однос између укупног биолошког приноса (надземне биомасе) и пољопривредног приноса (приноса зрна).</s><s>Овај параметар у великој мери зависи од метеоролошких услова у посматраној години, начина гајења и избора генотипа (Ољача и Долијановић, 2010).</s> <s>Сунцокрет (Helianthus annuus L.) је значајна биљна врста у свету али и код нас.</s><s>Просечан принос у свету износи око 1,2 t ha-1.</s><s>У Србији се сунцокрет гаји на 5 % обрадиве површине са просечним приносом од око 2,6 t ha-1.</s><s>Цвета од јуна до септембра, а велики главичасти цветови развијају се појединачно на врховима стабљике.</s><s>Плод сунцокрета је семе које се користи за добијање уља и мањим делом за исхрану стоке.</s><s>Сунцокрет се може прилагодити различитим климатским условима.</s><s>Иако добре производне резултате даје на многим типовима земљишта, највише му одговарају дренирана земљишта високе плодности (богата хумусом), неутралне реакције (оптималан ранг pH земљишта је 6-8), попут чернозема, ритске црнице и алувијума.</s><s>Не одговара му изражено присуство азота, с обзиром да јак вегетативни пораст биљке (лисна маса и главица) захтева доста воде и умањује отпорност биљке ка суши и болестима (Балалић, 2012).</s><s>Оптимална температура код клијања семена и ницања биљке је (10-12) ºC (доња граница је 4 ºC), док у каснијим фазама температура испод 6 ºC може трајно да оштети одраслу биљку.</s><s>Идеалне температуре у вишим фазама раста и развоја су у распону 21 ºC до 25 ºC, при чему излазак из температурног опсега (17-33) ºC умањује продуктивност биљке.</s><s>У условима Србије, просечне потребе за водом се крећу око 460 mm, док ефекат наводњавања на раст приноса у просеку износи око 40 % (Dragović, 2008).</s><s>Изузетно високе температуре доводе до слабије наливености зрна и нижег учешћа уља у зрну.</s><s>Укупан период раста варира од 70 до 200 дана (Joshi, 2015).</s><s>Према температурном индексу GDD - Growing degree days (суми акумулиране температуре током вегетационог циклуса), може се процењивати развој биљке, њена зрелост, принос и компоненте приноса.</s><s>За сунцокрет је карактеристично да се, зависно од сортимента и хибрида, вредност овог индекса креће у распону од 1140 ºC до 1400 ºC (Qadir et al., 2007).</s><s>Расположиве површине под сунцокретом и прерадни капацитети у највећем обиму смештени су у Војводини (Стевановић, 2009).</s><s>Број истраживања која обрађују могућност убирања жетвених остатака и њихово коришћење као обновљивог извора енергије је мали.</s><s>Просечна количина жетвених остатака након убирања сунцокрета, која може да се искористи, износи 32 % укупних жетвених остатака.</s> <s>Количина биљних остатака сунцокрета је 2,1 пута већа од зрна.</s><s>То даје жетвени индекс 0,32 (Rosentrater et al., 2009).</s><s>Однос зрно : глава : стабљика (са гранама и лишћем) је Као обновљив извор енергије могуће је користити и главе сунцокрета које заостају након технолошког поступка прераде.</s><s>Од пречника главе зависи број цветова, а самим тим и број зрна по глави, што има директан утицај на принос семена по биљци (Tahir et al., 2002) а тиме и на расположиву количину ове врсте биомасе.</s><s>На величину главе велики утицај има генотип, али и услови спољашње средине који се јављају у време цветања и оплодње (Маринковић и сар., 2003).</s><s>Од спољашњих чинилаца најзначајнији су правилан распоред, број биљака по јединици површине, снабдевеност водом и хранљивим супстанцама.</s> <s>Жетвени индекс биљке сунцокрета нижи је него код већине ратарских биљних врста (типично око 0,5 за пшеницу и кукуруз).</s><s>То значи да, при производњи сунцокрета, на парцели остаје више биљних остатака, односно, уколико се у обзир узме нижи принос зрна, количина биљних остатака може да буде на нивоу који је упоредив са пшеницом или сојом.</s><s>На располагању су и значајне количине љуске сунцокрета, које остају при преради у уљарама, а углавном се користе као сточна храна или у енергетске сврхе.</s> <s>Вредност доње топлотне моћи за ваздушно суву стабљику је 13,9 МЈ kg–1, а 16,3 МЈ kg–1 за пелете од љуски сунцокрета (Lindley, 1988).</s><s>Доња топлотна моћ суве масе љуски сунцокрета је, према мерењима спроведеним у Србији, око 19,1 МЈ kg–1, а највише зависи од поступка одвајања, односно удела дробљеног зрна (које има висок садржај уља и знатно вишу доњу топлотну моћ).</s> <s>Извор:Подаци за сунцокрет за Републику Србију за период 2014-2017. година Доступно на: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/ReportView.aspx Напомена: * 2015 –година истраживања.</s> <s>Кукуруз (Zea mays L.) припада групи жита, једногодишњи ратарски усев.</s><s>Успешно се гаји у климатским условима од умерених до тропских (распрострањен је на свим континентима), у периодима године када дневне просечне температуре не падају испод 15 ºC (није толерантан на мраз и ниске температуре).</s><s>Кукуруз је биљка висине од 1,5 m до 3 m. Стабљика је снажна, са широким линеарним листовима.</s><s>Време цветања ове биљке протеже се од јуна до августа.</s><s>Као термофилна биљка тражи доста топлоте и светлости, односно може захтевати суму средњих дневних температура од 1800 ºC (рани хибриди), до више од 3700 ºC (касни хибриди).</s><s>Толеранција на топлоту и суве атмосферске услове (трпи температуре и до 45 ºC) је само у случају уколико на располагању има довољне количине воде.</s><s>Веома ефикасно користи воду у погледу стварања суве материје, те је међу житарицама можда и најприноснији усев.</s><s>Добри приноси захтевају од 500 mm до 800 mm воде у току вегетационе сезоне (Steduto et al., 2012).</s> <s>У зависности од климатских карактеристика производних подручја у Србији, вегетациони прериод је од априла до октобра.</s><s>Као критичан период развоја биљке означен је период од фазе убрзаног раста стабљике, преко метличења и цветања, до фазе наливања зрна (од половине јуна до половине августа).</s><s>Потребе за водом у том периоду најчешће износе: током јуна око 90 mm, јула око 100 mm, августа око 95 mm.</s><s>Иако добро подноси краће сушне периоде, висином приноса значајно реагује на додатне количине воде (Гламочлија, 2012).</s><s>Кукуруз у просеку има потребу за око 500 mm воде, распоређене у 2-4 турнуса наводњавања, при чему ниво наводњавања по једном циклусу може да варира од 40 mm до 60 mm.</s><s>Наводњавани кукуруз има значајно више просечне приносе у односу на кукуруз произведен у систему сувог ратарења, просечно веће за чак 40 % (Dragović, 2008).</s><s>Најбоље успева на земљиштима благо киселе до благо алкалне реакције, а као најпогоднији типови земљишта се означавају чернозем, ливадска и ритска црница, плодне гајњаче и плодни алувијуми (Настић, 2014).</s><s>Употребљава се за исхрану људи и домаћих животиња и за индустријску производњу.</s><s>Веће количине кукуруза се користе у производњи алкохола (Stockinger et al., 1998), а све је већа примена кукурузних остатака као биомасе, из које је могуће добити биогорива (Obernberger et al., 2000).</s><s>Често се у нашим крајевима кукуруз користи као огревно средство због велике топлотне вредости.</s> <s>Енергетска вредност кукурузовине као биогорива је висока.</s><s>Већа је од лигнита и износи око 16,6 МЈ kg-1.</s><s>Кукурузовина је са окласком, комушином (огризином) и метлицом, дуго времена била једино гориво за загревање сеоских домаћинстава.</s><s>Дрво је коришћено само за потпалу, а угаљ за одржавање ватре.</s><s>Поменути остаци могу се користити за добијање, како топлотне, тако и електричне енергије.</s><s>Искуства из развијених земаља у Европи, попут Данске, показују да се ради о изузетно вредном извору енергије, који не би требало занемарити.</s> <s>Након бербе кукуруза остаје стабиљка са лишћем и даје просечан однос зрна и масе (53:47) %.</s><s>Може се закључити да је количина зрна и биомасе скоро једнака.</s><s>Међутим, заоравањем се мора остављати један део те масе, па се сматра да око 30 % остаје за искоришћавање у енергетске сврхе.</s><s>То је значајан %, нарочито у регионима где је највећа производња, а то су, пре свега, Семберија и Војводина.</s> <s>Србија се сматра средње шумовитом земљом.</s><s>Према подацима РЗС, под шумом и шумским земљиштем је око 2,2 милиона хектара, а степен шумовитости износи 29 % површине Србије (без територије Косова и Метохије), што је близу светског (30 %), али знатно ниже од европског (46 %) и оптималног степена шумовитости (41 %).</s><s>Табела 5. Површине шума по регионима Србије 2014. године Република Србија, региони</s> <s>Извор: Статистички годишњак републике Србије, 2017.</s><s>Из приказаних података у табели 5 може се видети да највеће површине под шумама имају региони Јужне и Источне Србије (47,0 %) и Шумадије и Западне Србије (44,4 %).</s><s>У односу на укупан шумски фонд по запремини, учешће лишћара у Србији износи 87,7 %, а четинара 12,3 %.</s><s>У региону Војводине 55 % укупних шума чине чисти лишћари, а 43 % мешовити лишћари.</s><s>У Шумадији и Западној Србији половину укупних шума (51 %) чине чисти лишћари, а у региону Јужне и Источне Србије чак 71 %.</s><s>Везано за врсте дрвећа, у Србији је констатовано присуство 40 лишћарских и 9 четинарских врста дрвећа.</s><s>Најзаступљенија лишћарска врста је буква (29 %), а од четинарских врста бели и црни бор са Буква (Fagus sylvatica L.) припада породици Fagaceae.</s><s>Представља најраспространију листопадну дрвенасту врсту у Европи.</s><s>Листови су овални, дужина им се креће од 5 cm до 10 cm.</s><s>Крошња букве је густа, плод им је купола, која кад сазри, пуца на четири дела.</s><s>Кора стабла је сива.</s><s>Стабло може да достигне и 30 m висине, и има успорен раст Опрашује се ветром.</s><s>Расте на брдским и планинским подручјима као аутохтона шумска врста.</s><s>У Србији буква се може наћи на надморским висинама од 70 m (у Ђердапу), па до Докторска дисертација</s> <s>Дрво преко 1500 m на високим планинама, на Проклетијама и до 2100 m надморске висине.</s><s>Ипак, њен еколошки оптимум је у зони њене највеће биопродукције између 450 m и 1100 m, чак и до 1500 m надморске висине, што зависи и од регионалних карактеристика климе.</s><s>Испод ове оптималне зоне, повећана температура и смањена количина влаге су главни ограничавајући фактори, док је на већим надморским висинама њена распрострањеност у највећој мери ограничена нижим температурама (Јовановић i sar., 2005; Јанковић и Цвјетићанин, 2012; Schieber et al., 2013).</s><s>Буква расте при врло различитим условима спољашње средине: на киселим и базним подлогама, и на местима где је годишњи ниво преципитације (процес ствараја талога хемијским путем) > 2,000 mm (Leuschner, 1998).</s><s>Добро подноси и засенчена места (Masarovicova and Stefanich, 1990).</s> <s>(Grieco et al., 2011).</s><s>Дрвна биомаса може се добити од засада који су намењени управо за производњу дрвне биомасе, али и од шумског отпада (Orfao et al.,1999).</s> <s>Дуван (Nicotiana tabacum) типа Берлеј спада у групу крупнолисних дувана.</s><s>Према технолошкој класификацији спада у АC дуване (air-cured tobacco) који се суше на ваздуху, у хладу.</s> <s>У зависности од услова гајења мења се висина струка и може да нарасте од 140 cm до 230 cm.</s><s>Стабљика код овог типа дувана је чврста и дебела, зелено-беличасте боје.</s><s>Може да развија 18-24 листа, од којих се бере 14-16 (слика 6а).</s><s>Однос ширине и дужине листа је 1:1,8 што зависи од квалитета земљишта на ком је дуван гајен, и примењених агротехничких мера.</s><s>У зависности од сорте, дужина средњег лишћа се креће (40-60) cm, а некадашња сорта “Т” имала је листове до 1 m дужине.</s><s>Главно ребро је дебело и изражено.</s><s>Величина листа у великој мери зависи од агротехничких мера, пре свих заламања цвасти и закидања заперака, као и од врсте и количине примењених ђубрива.</s><s>Боја осушеног листа је мрка (слике 6 б и 7).</s><s>Боја доњег лишћа треба да је слична ораху, код средњег лишћа боји лешника, а код горњих инсерција је светло црвена или жуто-кафена.</s><s>Све боје морају да имају и одговарајући сјај Докторска дисертација</s> <s>Дуван типа Берлеј прилагођен је дубоком, добро аерираном и плодном земљишту.</s><s>Одговарају му земљишта као што су чернозем, алувијално и песковито земљиште, ливадске црнице са преко 3 % хумуса, док тешке смонице треба избегавати јер имају слабу пропустљивост воде и слабе су аерације.</s><s>Овај тип дувана захтева око 600 mm воденог талога у вегетационом периоду.</s><s>Обавезне агротехничке мере су заламање цвасти, закидање заперака и ђубрење NPK ђубривом (Радојичић, В., 2011).</s><s>Слика 7. Осушено лишће дувана типа Берлеј (www.sixstarstobacco.co.uk)</s> <s>Просечно се расађује 20.000-25.000 струкова по хектару, са просечним приносом до 100 грама осушених листова по струку.</s><s>Гаји се у војвођанском и подрињско-колубарском производном подручју (Радојичић, В., 2011).</s><s>Tabela 6. Показатељи за производњу дувана у Републици Србији за период 2014-2017. година</s> <s>5.6.1.</s><s>Физичке и хемијске особине дуванске стабљике Боја дуванске стабљике може да варира од тамнозелене, преко зелене, светлозелене, маслинасте, беличасто зелене до беличасто жуте (слика 8).</s><s>Према дебљини стабљика може да буде танка, средње дебела и дебела.</s><s>На стабљици је причвршћено лишће у виду спирале.</s><s>Слика 8. Стабљике дувана након завршене бербе листова (www.flickr.com)</s> <s>Стабљике дувана, које су према категоризацији сврстане у зелени дувански отпад (Radojičić et al., 2009b), такође чине значајан део биомасе Србије.</s><s>Према истраживању (Peševski et al., 2010) дуванска стабљика садржи (40-45) % лигнина и значајну количину целулозе (35-40) %.</s><s>Према прелиминарним истраживањима рађеним на дувану типа Берлеј са производног подручја у Србији, стабљика дувана типа Берлеј садржи: Потенцијална количина биомасе из производње дувана у Републици Србији се мења из године у годину (табела 6).</s><s>Према подацима Републичког завода за статистику, у 2012. години крупнолисни дувани, Берлеј и Вирџинија, гајили су се на 5.407 хектара.</s><s>Имајући у виду да је просечан број стабљика 22.500 по хектару, укупан број стабљика износио је 121.657.500.</s><s>Просечна тежина осушене стабљике је око 400 g (Radojičić et al., 2014a), што значи да се може добити 9.000 kg осушених стабљика по хектару.</s><s>Дакле, у 2012. години са 5.407 хектара добијено је око 48.663 тона стабљика дувана.</s><s>Рачунајући да се један део (око 30 %) оставља на њиви и заорава, у циљу побољшања плодности, расположиво је било око 34.064 t стабљика, које би се могле искористити за добијање различитих производа.</s><s>Од 2016. у Републици Србији производе се само крупнолисни дувани, тип Берлеј и Вирџинија.</s><s>Према подацима приказаним у табели 6, дуван се у 2017. гајио на 5.069 хектара.</s><s>Узимајући у обзир просечан број стабљика по хектару (22.500) и просечну тежину стабљике (400 g), укупан број стабљика у 2017 износио је 114.052.500, што укупно износи 45.621 t (расположиво 31.935 t).</s> <s>У последњој деценији у Србији су порасла интересовања о примени дуванских стабљика као биогорива.</s><s>Истраживања реализована на дувану из Србије, али без навођења врсте која је испитивана, показала су да је доња топлотна вредност стабљике дувана Докторска дисертација</s> <s>Стабљике дувана, према литературним подацима, могу да имају разноврсну примену и да се употребе за добијање великог броја производа, као на пример: - пресовањем или брикетирањем може се добити еколошко гориво; - помоћу савремене индустријске прераде биомасе могу да се произведу грађевински материјали попут разних пресованих плоча; - могуће је производити делове намештаја (плоче, иверице); - користе се за производњу агенаса за чишћење металних површина, као прах; - пошто ова биомаса садржи велике количине укупних шећера, погодна је за производњу алкохола и биогаса ферментацијом; - користе се за производњу компоста за гајење печурака; - користи се за производњу папира, картона, текстила, због високог садржаја целулозе (Kulić and Radojičić, 2011).</s> <s>Давне 1918. године у Швајцарској је патентирана преса за брикетирање старог папира влажним поступком, а 1923. основни принцип брикетирања дрвне масе (високим притиском и повишеном температуром), па је искуство брикетирања лигноцелулозног материјала скоро вековно (Радовановић и сар., 1995).</s> <s>На овом принципу заснован је и савремени индустријски поступак брикетирања лигноцелулозног отпада у биобрикете (отпадака од дрвета, тресета и друге биомасе).</s><s>Под биобрикетима подразумева се производ технолошког поступка брикетирања компактна форма биомасе која има далеко већу запреминску масу него што је то запреминска маса материјала од кога је биобрикет направљен.</s><s>Сам поступак брикетирања се састоји у сабијању лигноцелулозног материјала у што мању запремину помоћу преса Процес брикетирања примењивао се прво у рудницима угља.</s><s>На клипној преси вршено је пресовање отпадака и прашине од угља.</s><s>Сама реч-брикет, води порекло из енглеског језика - „briquet” и значи цигла или опека, што је асоцијација на изглед брикетиране масе.</s><s>Процес брикетирања биомасе у Србији кренуо је 80-тих година прошлог века а 90-их година се из бројних разлога стало са брикетирањем биомасе.</s><s>Развој је настављен касније, тако да од 2007. године креће експанзија развоја фирми које се баве како брикетирањем, тако и пелетирањем биомасе.</s> <s>Брикетирање биомасе се врши како би се смањила запремина кабасте биомасе и на тај начин олакшао транспорт, складиштење и чување.</s><s>При томе, дозирање биомасе у ложиште не мора да буде континуално, као што је случај са растреситом биомасом.</s><s>На тај начин, биомаса која се углавном користила за потребе или самих пољопривредника или индустријских постројења, где је настајала као нуспроизвод главне производње, постаје доступна и другим индустријама, али и домаћинствима, дакле постаје роба за тржиште.</s><s>Брикетирање је, осим наведених предности, носило и повећање ефикасности у процесу сагоревања, али и отпорност материјала на биолошке процесе кварења.</s><s>Сам процес производње брикета је једноставан и не захтева велика улагања (Остојић, 1996).</s><s>Међутим због трошкова обраде, паковања и транспорта, биомаси се повећава цена на тржишту.</s> <s>Брикети се формирају пресовањем уситњених честица лигноцелулозног материјала, са или без везивних средстава, при чему се компактност и збијеност обезбеђује термопластичним слепљивањем честица биљног материјала.</s><s>Брикетирање се врши под одређеним условима: висок притисак, повишена температура и оптималан садржај влаге у Јако је битан и степен уситњености полазног материја од 3 mm до 5 mm.</s><s>Правилно уситњени материјал омогућава већу сабијеност брикета, без прашине и пуцања (Grover and Mishra, 1996).</s><s>Величина притиска пресе дефинише се на основу физичких својстава материјала.</s><s>Повећаном притиску одговара већа збијеност (густина) материјала и обрнуто.</s><s>За производњу брикета могу се користити различити остаци у пољопривредној производњи: слама од житарица и уљарица, кукурузовина, окласак, стабљике сирка, љуске од семена сунцокрета, главе и стабљике сунцокрета, остаци од стабљике конопље, хмеља и дувана, стабљике пасуља, отпаци од зрна житарица и уљарица настали у поступку чишћења зрна, коштице и љуске воћа, гране од орезаних стабала воћа и винове лозе.</s><s>Што се тиче употребе дрвета као биомасе за коришћење у енергетске сврхе, да би се могао производити брикет ниво влажности дрвног остатка не сме бити нижи од 6 % нити виши 16 % укупне унутрашње влаге.</s><s>Коначна влажност готових дрвних брикета је у опсегу (7-10) %.</s><s>Према истраживањима, 2 kg дрвних брикета дају енергетску вредност као 1 литар лож уља (Главоњић, 2011).</s> <s>5.8.</s><s>ПРОЦЕНА ДОПРИНОСА ИСКОРИШЋЕЊУ ПОЉОПРИВРЕДНЕ БИОМАСЕ КАО ОБНОВЉИВОГ ИЗВОРА У СВЕТУ И ЕВРОПИ Доступни подаци указују да се свет убрзано приближава граници исцрпљивања неких извора енергије и да се озбиљно сусреће са феноменом недостатка енергетских ресурса.</s><s>Енергетска баријера је карактеристичан феномен данашњег света који мора континуирано да се прати, израчунава и контролише (Цветановић и Младеновић, 2015).</s><s>Забринутост за ту енергетску нестабилност датира од 1970. године, када је свет био погођен „нафтном кризом”.</s><s>Због тога је 1974. године основана Међународна агенција за енергију - International Energy Аgency – IEA (https://www.iea.org/about/history).</s><s>Осим тога, коришћењем фосилних горива као енергената настају велика загађења ваздуха што значајно доприноси повећању ефекта стаклене баште.</s><s>Из тих разлога континуирано се ради на изналажењу нових извора енергије, што првенствено укључује Обновљиви ресурси, који тренутно задовољавају незнатан део светских потреба за енергијом, могли би постати значајнији.</s><s>Њихов велики допринос заштити животне средине је кроз смањење емисије штетних гасова.</s><s>Гасови као што су угљеник - (IV) оксид , метан, азотни оксиди и водена пара су познати као гасови стаклене баште, из разлога што као и стакло у стакленој башти, задржавају инфра црвену радијацију која би иначе отишла у земљину атмосферу.</s><s>Ово задржавање доводи до ефекта загревања и то “глобалног загревања” које може узроковати климатске промене.</s><s>Европска унија (ЕУ) представља глобалног лидера у борби за веће учешће ОИЕ у сектору енергетике.</s><s>Доследним и систематским приступом ЕУ успешно повећава коришћење ОИЕ у земљама чланицама, промовише употребу “чистих“ технологија и све значајније се окреће техничким решењима која мање нарушавају стање животне средине и здравље људи, чак и по цену да то представља економски неповољнију опцију производње енергије.</s> <s>Један од главних задатака Европске уније и у 21. веку је искоришћење обновљиве енергије као битног потенцијала у обезбеђењу енергетских потреба и као еколошки прихватљивог извора енергије.</s><s>Субвенције за коришћење ОИЕ које су увођене у земљама ЕУ, почевши од 2000. године (најпре у Немачкој и Данској, а затим и у осталим земљама ЕУ), сведоче у прилог чињеници да је ЕУ спремна да дугорочно подржи примену ОИЕ.</s><s>На слици 9 приказан је предлог ЕУ са аспекта финалне потрошње енергије до 2050. године.</s><s>Уочава се смањење у коришћењу нафте и гаса.</s><s>Потрошња чврстог горива остаје непромењена до 2030. године, док се до 2050. године очекује мало смањење.</s><s>Слика 9. Финална потрошња енергије у Европској унији (%) Извор: European Commission, EU energy,transport and GHG emissions trends to 2050, EU Reference scenarion 2013, European Union, 2013, str. 35. 5.9.</s><s>ПРОЦЕНА ДОПРИНОСА ИСКОРИШЋЕЊУ ПОЉОПРИВРЕДНЕ БИОМАСЕ КАО ОБНОВЉИВОГ ИЗВОРА У СРБИЈИ</s> <s>Као земља која претендује на чланство у ЕУ, Република Србија је потписивањем различитих међународних споразума преузела читав низ обавеза у погледу повећања коришћења ОИЕ.</s> <s>Поменуте одлуке сведоче о озбиљној намери државе да повећа учешће ОИЕ у енергетски интензивним делатностима, како би до 2020. године учешће ОИЕ у бруто финалној потрошњи енергије са 21,2 %, колико је износило у 2009. години, било повећано на Табела 7 приказује учешће о обавезујућим циљевима ОИЕ у биомаси за регион Југоисточне Европе, међу којима је и Република Србија.</s> <s>Табела 7. Национални свеобухватни циљеви за учешће ОИЕ у укупној финалној потрошњи енергије у 2020. години Држава</s> <s>Извор: (Ministerial Council of the Energy Community,2012).</s><s>У Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. године, са пројекцијама до 2030. године („Службени гласник РС“,број 101/ 2015), препозната је очекивана улога ОИЕ у енергетској будућности Србије, при чему је биомаса, која учествује са чак 61 % у укупном потенцијалу ОИЕ наше земље, идентификована као најзначајнији обновљиви ресурс којим Србија располаже (слика 10).</s> <s>Слика 10.</s><s>Структура обновљивих извора енергије у Републици Србији Извор: Република Србија, Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, Национални акциони план за коришћење обновљивих извора енергије Републике Србије, Докторска дисертација</s> <s>У складу са националним акционим планом за коришћење обновљивих извора енергије - НАПОИЕ Републике Србије („Службени гласник РС“,број 53/2013), планирано је да учешће ОИЕ у поменутом сектору достигне 27 % у 2020. години.</s><s>Циљеви постављени у националном акционом плану за коришћење обновљивих извора енергије Републике Србије из 2013. године предвиђају њихово учешће у сектору електричне енергије од 36,6 %, у сектору грејања и хлађења 30 % и у саобраћајном сектору 10 % у 2020. години.</s><s>Овако постављени појединачни циљеви, уколико се остваре, допринеће остварењу укупног циља од 27 % учешћа обновљивих извора у укупној потрошњи енергије у 2020. години (Република Србија, Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, 5.10.</s><s>РАСПОЛОЖИВИ ПОТЕНЦИЈАЛ ИСПИТИВАНИХ ОБЛИКА ПОЉОПРИВРЕДНЕ БИОМАСЕ У СРБИЈИ</s> <s>Од свих облика биомасе, тренутно се у Србији експлоатише дрвна биомаса (сеча шума, пањеви, остаци након резидбе воћњака и винограда) као енергент.</s><s>Супротно чињеницама, еколошки прихватљива стратегија CEI (2013) до 2030. године ставља акценат на све масовније коришћење отпада из пољопривреде што значајно доприноси значају ове тезе, која се бави биомасом дувана типа Берлеј.</s> <s>У пољопривредну биомасу спадају све оне биљне врсте које се данас комерцијално гаје ради задовољења основне човекове потребе за храном.</s><s>У Србији, као извор енергије из обновљивих извора, највећи потенцијал има биомаса, у износу од око 60 %. (Martinov et al., 2015).</s><s>У табели 8 приказан је временски период прикупљања биомасе, која је испитивана у овој дисертацији.</s><s>Табела 8. Временски период прикупљања потенцијалне биомасе Узорак</s> <s>*Напомена: Обојени квадратићи су временски периоди прикупљања биљних остатака: (дуван: октобар-новембар; соја: септембар; пшеница: јул; сунцокрет: септембар; кукуруз:октобар-новембар).</s> <s>У Србији се сваке године произведе укупно око 12,5x106 t биомасе, од чега 9 x106 t (72 %) у Војводини (Бркић и сар., 2007).</s><s>Биомасе из остатака пољопривредне производње показују да више од половине ресурса лежи у биомаси кукуруза, више од четвртине у слами стрних жита, пре свега пшенице, а остатак од око 15 % у жетвеним остацима сунцокрета, соје, уљане репице, дуванских стабљика или после резидбе воћњака и винограда (Јовановић Према подацима из студије коју је финансирала Влада Републике Србије под називом: "Енергетски потенцијал и карактеристике остатака биоимасе и технологије за њену припрему и енергетско искоришћење у Србији" у оквиру Министарства науке и заштите животне средине закључено је да: Енергетски потенцијал биљних остатака износи 108.000 ТЈ/год., односно 40.000 ТЈ/год. остатака ратарских култура (процењено као 30 % укупних остатака у пољопривреди), 25.000 ТЈ/год. остатака у воћарству и виноградарству и 43.000 ТЈ/год., у шумарству и дрвној индустрији, не рачунајући могућност гајења биомасе богате уљима на необрађеној земљи за производњу од око 50.000 t/год. и наменског гајења брзорастућих шума са енергетским потенцијалом од око 16.000 ТЈ/год. (Митић и сар., 2009).</s><s>Према последњем попису пољопривреде (РЗС, 2013), пољопривредна газдинства у Србији су користила скоро 3,5 милиона хектара пољопривредног земљишта, где су у структури коришћеног пољопривредног земљишта доминирале оранице и баште са преко 73 %.</s><s>На другом месту по заступљености су травњаци (ливаде и пашњаци) са скоро 21 %, затим воћњаци са око 5 %, односно виногради, окућнице и остали стални засади са учешћем Ратарска производња је најзаступљенија пољопривредна делатност у Србији и обезбеђује највећи проценат биомасе која се може користити као алтернативни извор енергије.</s><s>Основу за израчунавање потенцијално расположиве биомасе у ратарству чине подаци о пожњевеним површинама и просечним приносима следећих врста усева: пшенице, јечма, кукуруза, овса, ражи, уљане репице, шећерне репе, сунцокрета, соје и дувана.</s><s>Интерес за коришћењем биомасе је велики, јер се смањује загађење околине, смањује потреба за коришћењем минералних ђубрива, смањује увоз енергената, повећава број радних места и промовише развој руралних подручја која учествују у циклусу узгајања, прикупљања и дистрибуције биомасе.</s><s>Дакле, може се са сигурношћу тврдити да је Србија богата биомасом која потиче од ратарских усева.</s><s>Веће коришћење остатака из примарне производње пољопривредних производа и из њихове дораде у енергетске сврхе је посебно интересантно у Војводини, за коју се са правом може рећи да представља један од највећих „рудника” одрживог енергента у Србији.</s><s>Сматра се да од укупних потенцијала биомасе настале из пољопривредне производње за добијање топлотне енергије несметано може да се користи (25-30) %, што би износило око 4 x106 тона, што је еквивалентно количини лож уља од 1,4 x106 тона (Јанић и сар., 2010).</s><s>У оквиру ратарске производње, значајан удео чини и производња дувана, односно отпад који заостаје након производње.</s><s>Према доступним подацима из 2005. године, годишња количина дуванског отпада у свету износи око 1,25 x106 тона (Jun et al., 2010).</s><s>За сакупљање, транспорт, прераду и сигурно одлагање дуванског отпада највећу одговорност имају произвођачи дувана и дуванских производа (Curtis et al., 2017).</s><s>Податак о количини у Републици Србији никада није званично објављен, али прегледом литературе установљено је да је дувански отпад, пре свега отпадне листове, могуће користити вишеструко: за справљање компоста за гајење гљива (Civilini et al., 1997), добијање инсектицида за заштиту биља (Radojičić, et al., 2008),добијање органског ђубрива (Brohi et al., 1998;Adediran et al., 2006; Okur et al., 2008), производњу лаког бетона Докторска дисертација</s> <s>(Özturk and Bayrakl, 2005), за добијање каталитичких адсорбената (Bandosz, 2007), за производњу биогаса (Kapadiya et al., 2010).</s><s>Сваке године, након бербе листова на пољима остају велике количине стабљика дувана које су неупотребљиве и немају никакву економску вредност.</s><s>Мања количина се заорава, док се већа количина одлаже као отпад или се спаљује на њивама, што доводи до расипања ресурса и загађења животне средине, пре свега због садржаја никотина (Kulić and Radojičić, 2011).</s><s>Спаљивање биљних остатака сматра се непожељном праксом и нашом законском регулативом је забрањено (Сл. ласник РС, 62/2006, Дувански отпад у Србији сврстан је у девет категорија.</s><s>Под редним бројем девет је зелени дувански отпад, који садржи делове листова и стабљика, који су одбачени у процесу производње дувана на њиви или који остају након бербе дувана (Radojičić et al., 2009b).</s><s>Министарство животне средине и просторног планирања и Агенцијa за заштиту животне средине Републике Србије објавили су Каталог отпада (Сл. гласник РС, бр. 56/2010 и 93/2019), према којем је претходно наведен и категорисан дувански отпад свртан у отпад који није токсичан, под бројем 02.03.</s> <s>Међутим, према прописима Европске уније дувански отпад са садржајем никотина преко 500 mg/kg сврстава се у категорију опасног отпада и не може да се одлаже на депоније са урбаним отпадом, већ изискује посебне услове који „финансијски оптерећују и произвођаче и прерађиваче дувана“ (Novotny and Zhao, 1999).</s><s>У Србији, на основу података предузећа за производњу и обраду дувана, цена уништавања 1 kg дуванског отпада износи 0,03 евра / kg.</s><s>5.11.</s><s>ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА О КОРИШЋЕЊУ БИОМАСЕ 5.11.1.</s><s>Законска регулатива о коришћењу биомасе у Србији Република Србија је кроз бројне законе, стратегије, програме, правилнике и уредбе регулисала коришћење биомасе као обновљивог извора енергије (ОИЕ): - Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине - Закон о потврђивању Кјото Протокола уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе („Службени гласник РС”, број 88/2007). - Закон о процени утицаја на животну средину („Службени гласник РС”, број 135/2004 - Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину („Службени гласник РС”, - Закон о управљању отпадом („Службени гласник РС”, број 36/2009 и 88/2010). - Закон о заштити животне средине („Службени гласник РС”, број 135/2004, 36/2009, - Закон о Фонду за заштиту животне средине („Службени гласник РС”, број 72/2009 и - Закон о енергетици Републике Србије („Службени гласник РС”, број 57/2011, 80/2011 исправка, 93/2012 и 124/2012).</s> <s>- Закон о планирању и изградњи Републике Србије („Службени гласник РС”, број -Национална стратегија одрживог развоја од 2009. до 2017. године („Службени -Стратегија увођења чистије производње у Републици Србији („Службени гласник - Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2025. године са пројекцијама до 2030. године („Службени гласник РС”, број 101/2015).</s><s>-Програм остваривања стратегије развоја енергетике Републике Србије („Службени -Правилник о техничким и другим захтевима за течна горива биопорекла („Службени -Уговор о енергетској заједници југоисточне Европе или ECSEE („Службени гласник -Уредба о мерама подстицаја за повлашћене произвођаче електричне енергије -Уредба о начину обрачуна и начину расподеле прикупљених средстава по основу накнаде за подстицај повлашћених произвођача електричне енергије („Службени гласник -Уредба о висини посебне накнаде за подстицај у 2014. години („Службени гласник -Уредба о условима и поступку стицања статуса повлашћеног произвођача електричне енергије („Службени гласник РС”, број 8/2013 и 70/2014).</s><s>5.11.2.</s><s>Законска регулатива о коришћењу биомасе у свету Европска унија располаже декларисаним стандардима који прописују методологију испитивања биомасе, да би се применила као биогориво и граничне вредности сваког испитиваног параметра, да би се одређена биомаса применила.</s><s>Земље западног Балкана могу да изаберу да користе међународне стандарде за горива за примену биомасе (развијене од стране нпр. ISO или CEN) или да развију сопствене националне стандарде.</s><s>Најзначајнији међународни технички стандарди за горива из биомасе укључују:</s> <s>- ISO 17225 -1:2019 - Чврста биогорива — Спецификације и класе горива — Део 1: Општи захтеви - одређује класе квалитета и спецификације за горива из биомасе и произашао је из шумарства и пољопривреде. - EN 15234-1:2011 - Чврста биогорива — Обезбеђење квалитета горива — Део 1: Општи захтеви - дефинише процедуре за испуњавање захтева квалитета (контролу квалитета) и описује мере да би се обезбедила поузданост испуњења спецификације горива из биомасе (обезбеђење квалитета); покрива цели ланац снабдевања, од набавке сировина до тачке испоруке крајњем кориснику.</s> <s>-EN 16214-1:2012 - Критеријуми одрживости за производњу биогорива и течних биогорива за енергетске намене - Принципи, критеријуми, индикатори и верификатори - Део 1: Општи захтеви - дефинише процедуре, критеријуме и индикаторе, укључујући њихове шеме верификације и ревизије, да би се обезбедили докази о производњи горива из биомасе уз поштовање принципа одрживости.</s> <s>На нивоу Европског комитета за стандардизацију, израђени су стандарди који прописују карактеристике, класе квалитета, начине и поступке испитивања пелета и брикета као и њихово паковање и испоруку.</s> <s>Националне стандарде за пелете и брикете у Европи су прве развиле Шведска (SS187120:1998 за пелете и SS 187121:1990 за брикете), Аустрија (ONORM M1735:1990 за пелете и брикете) и Немачка (DIN 51731:1996 за пелете и брикете), такође је у оквиру европског Комитета за стандардизацију израђен CEN/TS 14961:2005 (табела 9).</s><s>Табела 9. Најзначајније карактеристике стандарда пелета и брикета Спецификација</s> <s>У комуникацији продаваца и потрошача у неким земљама ЕУ најчешће се користе следеће ознаке класа квалитета пелета и брикета: Докторска дисертација</s> <s>• “Класа са високим садржајем пепела” са више од 3 %.</s><s>Шведска, САД и Канада представљају највеће светске произвођаче пелета, затим земље чланице Европске уније (Аустрија, Немачка, Италија, Летонија, Пољска и Данска).</s><s>5.12.</s><s>ХЕМИЈСКИ САСТАВ БИОМАСЕ</s> <s>5.12.1.</s><s>Елементарни састав пољопривредне биомасе Елементарни састав биомасе умногоме одређује начин и карактеристике процеса њеног сагоревања.</s> <s>Биомасу чине угљеник као најзаступљенији елемент, водоник, азот и многи други елементи: сумпор, фосфор, халогени елементи, металоиди и метали, који су заступљени у знатно мањим количинама (Vassilev et al., 2010).</s><s>Одређивање хемијског сатава биомасе у аналитичком смислу подразумева одређивање, грубо дефинисано, органске супстанце биомасе (заступљеност биогених елемената: Уколико се испитивање спроводи на узорку са претходно одстрањеном аналитичком влагом, испитане вредности су меродавни подаци за поуздану процену топлотне моћи испитиване биомасе.</s><s>Свакако, испитивања могу да се спроведу и на аналитичком узорку, а аналитичка влага одреди дирекно гравиметријском методом и прерачунавањем дође до податка о елементарном саставу биомасе.</s><s>У табели 10 су приказан резултати испитивања елементарног састава неколико испитиваних биомаса.</s> <s>Заступљеност кисеоника у органској супстанци се израчунава из разлике укупне органске супстанце у биомаси (100 %) и збира свих осталих биогених елемената прерачунатих на органску супстанцу.</s> <s>Елементарна хемијска анализа неких врста биомаса, сведена на суву супстанцу показује да је елементарни састав сличан дрвету.</s><s>Процентуални масени удео појединих компонената односи се на апсолутно суву супстанцу.</s><s>Ако се посебно изражава садржај влаге у биомаси (W), онда све масене уделе треба свести на влажну основу (табела 10).</s><s>Угљеник (C) представља основну компоненту органске и сагорљиве масе горива (пољопривредне биомасе), који при потпуном сагоревању до угљеник – (IV) оксида (CO2) ослобађа топлоту око 33,90 МЈ kg-1 (Гулич и сар., 1991).</s><s>Угљеник се у гориву не налази слободан, него у виду сложених органских једињења са водоником, кисеоником, азотом и сумпором, чије распадање захтева одређену количину топлоте, па се при сагоревању горива не ослобађа теоријска количина топлоте, већ нешто мања.</s><s>При непотпуном сагоревању угљеника ствара се угљеник – (II) оксид (CO), при чему се ослобађа знатно мања количина топлоте од око 10,20 МЈ kg-1 (Гулич и сар., 1991).</s><s>Повећањем садржаја угљеника, побољшава Докторска дисертација</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић се квалитет горива, јер се особине горива приближавају особини чистог угљеника.</s><s>Углавном сагорева у угљеник – (IV) оксид али у недостатку кисеоника сагорева у угљеник – (II) оксид.</s><s>Табела 10.</s><s>Елементарни хемијски састав биомасе (Бркић и сар., 2007) Редни</s> <s>Угљеник у биомаси настаје фотосинтетичким везивањем CO2 и стога је у потпуности органски.</s><s>Током одређивања испарљивих материја (волатила - VM), део органског угљеника се трансформише у угљенични материјал који се назива фиксни угљеник (Cfix).</s><s>Како Cfix зависи од количине VM, не може се директно одредити.</s><s>Испарљива материја такође варира у зависности од брзине загревања.</s><s>Фиксни угљеник представља чврсти угљеник у биомаси који остаје у чврстом остатку током процеса пиролизе након деволатилизације.</s><s>При анализи гасификације, Cfix је значајан параметар јер у већини гасификатора конверзија фиксног угљеника у гасове одређује брзину гасификације и принос наведених гасова.</s><s>Водоник (H) је саставни део сваког горива.</s><s>При потпуном сагоревању 1 kg водоника ослобађа се количина топлоте од 143,20 МЈ kg-1, ако се продукт сагоревања (вода) налази у течној фази, односно 119,60 МЈ kg-1, ако се налази у парној фази (Гулич и сар., 1991).</s><s>Азота (N) у биомаси по правилу има мало.</s><s>При високим температурама сагоревања азот се једини са кисеоником у азотне оксиде (NOx).</s><s>Сумпор (S) је један од кључних елемената који даје предност употреби биомасе као биогорива у односу на фосилна горива.</s><s>Наиме, заступљен је у незнатној количини, као што су показали експериментални резултати испитивања мискантуса (Цветковић и сар., 2016).</s><s>Кисеоник (О) је саставни део органске супстанце и служи за оксидацију сагорљивих елемената у биогориву.</s><s>Кисеоник није сагорљиви део горива али потпомаже и омогућава сагоревање.</s><s>У горивима се јавља везан са другим елементима.</s><s>Кисеоник својим присуством умањује топлотну моћ пољопривредне биомасе, јер сагоревањем дајe воду и троши ослобођену топлоту.</s> <s>5.12.2.</s><s>Минерална супстанца биомасе и тешки метали Минералну супстанцу биомасе представљају количине метала које се у биомаси током вегетационог периода налазе у облику неорганских и органских соли, комплексних једињења или које егзистирају као јони (Кастори и Максимовић, 2008).</s><s>Заступљеност алкалних, земноалкалних метала, силицијума и других метала је различита, као што се може закључити из података (Stockinger et al., 1998; Obernberger et al., 2000) наведених у табели 11.</s> <s>Садржај минералних супстанци у биљкама је условљен деловањем различитих фактора, од којих су најважнији: биљна врста, старост засада, климатски услови, педолошке карактеристике земљишта и примена агротехничких мера (Radanović et al., 2006).</s><s>Испитивање количине пепела, односно количине минералне супстанце у биомаси која се добија сагоревањем један је од кључних аналитичких параметара за процењивање класе биогорива која би могла да се добије из одређене биомасе.</s><s>Познавање квалитативног и квантитативног састава минералних компонената је значајно јер састав оксида (заступљеност Ca, К, Mg, Na, P, Si) у пепелу одређене биомасе условљава физичке карактеристике пепела и самим тим температуре топљења пепела.</s><s>Ова физичко-хемијска карактеристика пепела биомасе одређује квалитет материјала за израду пећи за сагоревање биомасе.</s><s>Према неким литературним наводима, просечан садржај у сувој материји биљака је: Количине претходно наведених метала варирају у земљиштима по производним реонима Србије.</s><s>Количина ових метала се временом повећава у земљишту као последица употребе вештачких ђубрива, што неминовно доводи до повећаног садржај минералне супстанце у биомаси.</s> <s>Група елемената (такозваних тешких метала), међу којима има и есенцијалних микроелемената Fe, Zn, Cu, Mn, Co и други, при већим концентрацијама делују токсично на биљке (фитотоксичност), што се манифестује у поремећају једног или већег броја метаболичких и хемијских реакција (Кастори и сар., 1997).</s><s>Концентрација тешких метала, попут кадмијума и цинка, такође треба да буде ограничена у пепелу, посебно са еколошке тачке гледишта.</s><s>Пољопривредна биомаса генерално показује много ниже концентрације тешких метала од дрвне биомасе, што се може објаснити краћим периодом раста, као и повишеном pH вредношћу пољопривредног земљишта у поређењу са шумским земљиштем.</s><s>Из еколошких разлога, садржај тешких метала у пелетима и брикетима неопходно је строго контролисати укплоко је планирано коришћење пепела биогорива у било ком облику (директно или у некој смеши) за ђубрење земљишта.</s><s>Унос тешких метала могао би значајно да угрози раст биљака или их оштети.</s><s>Типичне концентрације тешких метала у различитим врстама горива од биомасе (Van et al., 2008), приказане су у табели 12.</s><s>Прекорачење садржаја тешких метала у земљиштима, чак и у случају есенцијалних елемената, доводи до фитотоксичности (Обратов- Петковић и сар., 2008).</s><s>Граничне вредности садржаја за неке метале су: за цинк (500-1500) mg/kg; за бакар (25-40) mg/kg; за Докторска дисертација</s> <s>Последице продужене изложености високим концентрацијама метала могу довести до коначне смрти ћелије.</s><s>Међутим, треба истаћи да је фитотоксичност пре свега повезана са неесенцијалним металима као што су то: As, Cd, Pb i Cr, који уобичајено имају и веома ниске прагове токсичности (Vamerali et al., 2010).</s><s>Фитотоксична концентрација хрома износи од (6-100) mg/kg у зависности од врсте (Zayed and Terry, 2003).</s><s>До сада је 53 елемената сврстано у категорију тешких метала, која је прецизније дефинисана као група елемената чија је густина већа од 5 g/cm3 (Sarma, 2011).</s><s>Плодна земљишта снабдевају биљке скоро свим хемијским елементима, који су им потребни за раст.</s><s>При томе, земљишта могу предати биљкама и токсичне елементе (Hg, Pb и Cd) или пак високе концентрације Cu, Co, Cr, Ni и других елемената, које могу бити токсичне (Коломејцева, 2010).</s><s>Примена интензивних агротехничких мера (првенствено се мисли на употребу заштитних хемијских средстава и вештачког ђубрива) у савременој пољопривредној производњи, близина индустријских постројења, термоелектрана, рудника и саобраћајница, неминовно доводи до контаминације земљишта и биљака тешким металима.</s><s>Кадмијум (Cd) је већ у врло ниским концентрацијама веома отрован за живе организме, а сматра се да има и канцерогена својства (Коломејцева, 2010).</s><s>Просечан садржај Cd у земљиштима Војводине износи 0,63 mg/kg (Čuvardić et al., 2006), а што је испод законског лимита од 3 mg/kg (Службени гласник РС, бр.23/1994).</s><s>Нормална концентрација Жива (Hg) је један од најјачих отрова међу тешким металима.</s><s>Употребом минералних ђубрива, отпадних муљева, креча и фунгицида, повећава се концентрација Hg у земљишту.</s><s>Максимално дозвољен садржај Hg у земљишту Републике Србије је 2 mg/kg земље (Службени гласник РС, бр.23/1994).</s><s>Жива се уноси у атмосферу сагоревањем фосилног горива, преко вулканских ерупција и индустријских процеса.</s><s>Уобичајена вредност садржаја Hg у биљкама је у опсегу (0,005-0,17) mg/kg а праг токсичности у ткиву биљака је (1-3) mg/kg суве масе (Alloway, 1990).</s><s>Биљке лако апсорбују живу из хранљивих раствора, која се затим преноси на целу биљку (Вучетић и Крстић, 2000).</s> <s>Олово (Pb) је отровно и за људе и за животиње, а у већим концентрацијама омета раст биљака.</s><s>Сматра се једним од главних загађивача животне средине.</s><s>У природи углавном долази у форми сулфида, као минерал галенит (PbS).</s><s>Просечан садржај Pb у земљиштима Војводине износи 17,17 mg/kg (Убавић и Богдановић, 2001), односно 34,6 mg/kg (Čuvardić et al., 2006).</s><s>Дозвољена количина Pb у земљишту, одређена националном регулативом износи 100 mg/kg (Службени гласник РС, бр.23/1994).</s><s>Нормална концентрација у биљкама је (1-13) mg/kg суве масе (Nagajyoti et al., 2010) а праг токсичности у ткиву биљака је у опсегу (10-20) 1990).</s><s>Фитотоксична концентрација олова износи око 300 mg/kg (Yoon et al., 2006).</s><s>Арсен (As) у изградњи земљине коре учествује са 1,5 mg/kg (Коломејцева, 2010).</s><s>Због велике токсичности, важан је елемент за оцену квалитета животне средине.</s><s>Покретљивост и фитотоксичност As је већа у песковитом земљишту у односу на глинена земљишта (Богдановић и сар., 1997).</s><s>Садржај As у пољопривредним земљиштима је у опсегу (0,1-50) mg/kg, а уобичајена вредност је (1-20) mg/kg (Allоwаy, 1990).</s><s>Просечна вредност As у земљишту Војводине је 2,19 mg/kg (Убавић и Богдановић, 2001).</s><s>Максимално дозвољена концентрација за As у земљишту Србије је до 25 mg/kg земље (Службени гласник РС, бр.23/1994).</s><s>Извори As у земљишту, па према томе и у биљкама су хербициди, фосфорна ђубрива, атмосферски депозит, топионице бакра и отпадни муљеви.</s><s>Садржај у биљкама је обично знатно нижи него у земљишту и није неопходан за биљке.</s><s>Један број аутора указује на стимулативно деловање ниских концентрација As на раст корена.</s><s>Међутим, висока концентрација As има негативан ефекат (Кастори и Петровић, 1993).</s><s>Нормална концентрација Ас код различитих биљних врста је (0,02-7) mg/kg на суву масу, (Nagajyoti et al., 2010), а праг токсичности у ткиву биљака је у опсегу (5-10) mg/kg на суву масу (Alagić et al., 2013).</s><s>Фитотоксична концентрација арсена је од (3-10) mg/kg (Madejon et al., 2002).</s><s>5.12.3.</s><s>Целулоза и лигнин</s> <s>На основу бројних истраживања установљено је да биомаса као гориво има својих специфичности у погледу: хемијског састава, температуре сагоревања, температуре синтеровања пепела.</s> <s>Главне компоненте биомасе су целулоза, хемицелулоза и лигнин.</s><s>Целулоза је најраспрострањенији полисахарид, заступљен са чак 50 % целокупне суве масе у биљкама.</s><s>По саставу је полисахарид на бази глукозе (Vigouroux, 2001).</s><s>Целулоза се не раствара у води, нити већини органских растварача, захваљујући јаким молекулским водоничним везама које се формирају између целулозних ланаца.</s><s>Целулоза чини (40-50) % дрвног материјала.</s><s>Стабљика дувана садржи (35-36) % целулозе а главно ребро листа (10-15) %.</s><s>Код старијих листова дувана целулоза је присутна у кристалном облику, а код млађих листова преовладава целулоза у аморфном облику.</s><s>Садржај целулозе у листовима је Лигнин као и целулоза нерастворљив је и не подлеже утицају фермената дувана Представља дрвенасту компоненту, просечно (15-35) % дрвне масе (Leaver, 2001), која држи на окупу влакнасте ћелије и влакно чини доста чврстим и грубим.</s><s>Његова основна функција је да обезбеди механичку чврстоћу али и да пружи отпорност биљци на дејство микроорганизама, као и на оксидативни стрес.</s><s>Структуре лигнина су различите, у зависности Докторска дисертација</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић од извора из ког је добијен.</s><s>Лигнин чини (4-5) % суве супстанце дувана и представља најзаступљенији природни органски ароматични полимер нађен у биљкама.</s><s>Садржај кисеоника у лигнину је значајно нижи него код целулозе и хемицелулозе (12-30) % (Бонефачић, 2012), па је топлотна вредност биогорива са лигнином као доминантном структуром знатно већа у поређењу са топлотном моћи биомасе у којој доминира целулозна структура.</s> <s>Никотин (C10H14N2), настаје у корену биљке дувана (Nicotiana tabacum), па се из корена преноси по читавој биљци у облику соли јабучне или лимунске киселине, а може да се нађе у малим количинама у парадајзу, кромпиру, зеленом биберу.</s><s>У дувану се налази најмање десет алкалоида, а око 90 % укупне количине алкалоида чини никотин.</s><s>У дувану садржај никотина варира у зависности од врсте дувана и дела дуванске биљке.</s><s>Највеће количине никотина садржи лисна плојка (део листа без главног осталим деловима биљке, при чему количине опадају следећим редоследом: корен, главно ребро, стабљика, цветови, семе.</s><s>Количина никотина у стабљици износи око 12 % у односу на количину у лисној плојки (Радојичић, 2016).</s><s>Никотин спада у алкалоиде који садрже некондензоване петочлане и шесточлане прстенове.</s><s>Структура никотина је дата на слици 11: Слика 11.</s><s>Структурна формула никотина</s> <s>Чист никотин је безбојна уљаста течност са слабим мирисом пиридина, која тамни на ваздуху и добија светлосмеђу боју.</s><s>Меша се са водом у свим односима због изражене способности да гради водоничне везе са молекулима воде.</s><s>За одређивање количине никотина у дувану примењују се различите аналитичке технике: гравиметрија као најстарија метода, спектрофотометрија (Радојичић, В., 2011), гасна хроматографија (Ђорђевић, 1981) и течна хроматографија као најсавременија техника испитивања, која је примењена за одређивање никотина у овој дисертацији.</s><s>Резултати испитивања количине никотина у дувану типа Берлеј и Вирџинија, претходно наведеним трима техникама, показали су да се разлике добијених резултата за исту сорту дувана налазе у границама мерне несигурности резултата испитивања.</s><s>За Берлеј су добијене вредности: (1,70-1,96) % техником гасне хроматографије; (1,80-2,01) % техником спектрофотометрије и (1,70-1,85) % гравиметријом.</s> <s>Један од основних показатеља употребљивости неке биомасе као горива је њена топлотна моћ, односно количина топлоте која се ослобађа при сагоревању јединице биомасебиогорива.</s><s>Изражава се у kЈ kg-1 или МЈ kg-1.</s><s>Експерименталним одређивањем при потпуном сагоревању биомасе, у којој је угљеник најзаступљенији елемент, настаје угљеник (IV)-оксид или угљен-диоксид, а сагоревањем водоника, настаје водена пара која се, након хлађења система на собну температуру, кондензује и прелази у течно стање.</s><s>Осим наведених главних производа сагоревања, ослобађају се и оксиди сумпора и азота, који у реакцији са водом дају азотну и сумпорну киселину.</s><s>Реакција је егзотермна те се умањује топлотна моћ биогорива.</s><s>Са комерцијалног аспекта овај параметар је изузетно значајан.</s><s>Неоходно је да се током аналитичког поступка доследно прате захтеви примењиваног стандарда (АSTM, ЕN, ISО), од припремања аналитичког узорка за испитивање (испитивани узорак мора да буде хомоген и да репрезентује испитивану количину), принципа спровођења и израчунавања.</s><s>Подразумева се да се и горња топлотна моћ сагоревања исказује на узорак биогорива са укупном влагом, аналитичком влагом и на сув узорак.</s><s>Топлотна вредност на узорак са укупном влагом и на сув узорак се израчунавају, јер је аналитички најприхватљивије да се топлота сагоревања биогорива одређује на узорку са аналитичком влагом (SRPS EN 14918:2011).</s> <s>Висок садржај воде је основна карактеристика биомасе и у појединим врстама биомасе достиже и 95 %.</s><s>Биомаса са високим садржајем воде - влаге је непогодна за експлоатацију, јер се сагоревање одвија вишефазно, тако што се у првој фази троши значајна количина енергије за превођење воде у водену пару.</s><s>Због тога је влага значајни улазни параметар при пројектовању постројења за сагоревање биомасе и процене трошкова сушења биомасе.</s><s>Са практичног аспекта битно је разликовати горњу и доњу топлоту моћ.</s><s>Доња топлотна моћ је нижа од горње за количину енергије која се троши на испаравање воде при сагоревању, али и настајања воде реакцијом водоника и кисеоника при сагоревању органске супстанце.</s><s>Принцип израчунавања је прописан стандардом који се примењује за експериментално одређивање горње и доње топлотне моћи.</s><s>Различити аутори су се бавили истраживањима везаним за топлотну моћ остатака из пољопривредне производње.</s><s>Тако топлотна моћ сламе жита и соје износи Са порастом садржаја влаге у биљној маси опада топлотна моћ биомасе.</s><s>За апсолутно сув окласак добијена је горња топлотна вредност од 18,35 МЈ kg-1.</s><s>Топлотна вредност окласка мења се са садржајем влаге: за садржај влаге од 5 %, вредност је 17,45 МЈ kg-1, за 10 Топлотна моћ се може одредити експериментално и рачунски.</s><s>Одређивање топлотне моћи рачунским путем врши се на основу познатих података о елементарном саставу сировине.</s> <s>Особине биомасе варирају у зависности од порекла или географског региона у коме се формирају (García et al., 2014).</s><s>Из тих разлога се и предвиђања Higher Heating Value (HHV) биомасе из одређених региона препоручују.</s><s>Такође, приликом разматрања о могућности увођења новог облика у укупни потенцијал биомасе неког региона или државе, препоручује се предвиђање HHV рачунским путем.</s> <s>Многи истраживачи су се бавили прорачуном топлотне моћи биогорива на основу хемијског састава (Demirbas, 1997; Sheng and Azevedo, 2005; Chun-Yang, 2011).</s><s>Demirbas (2001) је утврдио и однос између HHV и садржаја лигнина.</s><s>Постоји значајна линеарна веза између HHV и садржаја лигнина.</s><s>HHV (МЈ kg-1) биогорива као функција садржаја лигнина (L) се рачуна коришћењем следећих једначина: Досадашњим истраживањима је установљено да целулоза и хемицелулоза имају HHV Дакле, HHV лигноцелулозних горива је функција количине лигнина.</s><s>Уопште, HHV лигноцелулозног горива расте са порастом садржаја лигнина у гориву.</s><s>Формула која повезује HHV и садржај пепела даје добру поузданост (а и најјефтинија је анализа) у односу на остале формуле, и може се користити у пракси за предвиђање HHV биомасе (Sheng and Azevedo, 2005):</s> <s>Пепео (Ash - A) представља неоргански чврсти остатак након потпуног сагоревања горива.</s><s>Основни састав пепела чине силицијум диоксид, оксиди алуминијума, гвожђа и калцијума, а оксиди магнезијума, титанијума, натријума и калијума могу бити присутни у малим количинама.</s><s>Садржај пепела у биомаси је најчешће веома мали, али може да има значајну улогу при коришћењу биомасе, нарочито ако садржи алкалне метале као што је калијум (код сламе, траве и дрвне биомасе).</s><s>Температура топљења пепела је најважнији фактор у процесима сагоревања пољопривредне биомасе.</s><s>Пепео, као смеша више компонената, нема једну одређену температуру топљења.</s><s>Појава топљења пепела је веома значајна за оцену понашања пепела у ложишту.</s><s>Висок садржај калијума у пепелу условљава слепљивање честица пепела и формирање компактне масе која се тешко одваја од ложишта и самим тим лоше утиче на термоенергетско постројење (Wang et al., 2012).</s><s>Према температури топљења пепео се дели на: лакотопљив (до 1200 ºC); топљив (од 1200 °C до 1350 °C); тешкотопљив (од 1350 °C до 1650 °C); практично нетопљив (преко Пепео се лакше топи уколико у биомаси има мање силиката и алуминијумових једињења.</s><s>Повећањем масених удела алкалних и земноалкалних оксида у биомаси такође долази до повећања топљивости пепела.</s> <s>Корелације предложене од истих аутора (Sheng and Azevedo, 2005), омогућавају предвиђање HHV вредности из састава основних елемената биомасе (C, О и H).</s><s>Формула коју су предложили је једна од најпоузданијих, са мерном несигурношћу ± 5 % : Коришћењем наведених формула, истраживачи са Пољопривредног факултета Универзитета у Београду су у својим истраживањима израчунали HHV вредности за стабљике дувана типа Берлеј и Вирџинија (Radojicic et al., 2014a, 2014b).</s><s>На основу садржаја лигнина HHV износи 18,243 МЈ kg-1, а на основу садржаја пепела 18,475 МЈ kg-1 за Докторска дисертација</s> <s>5.14.</s><s>ЕМИСИЈЕ КОЈЕ НАСТАЈУ САГОРЕВАЊЕМ БИОМАСЕ Сагоревање је процес претварања хемијске енергије у топлотну енергију (Trninić, 2015) Због брзине одвијања процеса сагоревања, неопходно је да се процес прати са прецизном мерном техником а параметри регулишу аутоматски.</s><s>Тежња да се смањи потрошња фосилних горива, као и да се смањи емисија гасова који повећавају ефекат стаклене баште и глобалног загревања Земље, довели су до повећане пажње за коришћењем обновљивих извора енергије и политике подршке за њихово шире коришћење (Јанић и сар., 2013).</s><s>Повећано коришћење обновљивих извора енергије и повећање енергетске ефикасности у производњи и коришћењу топлоте има за циљ да се концентрација штетних гасова у околини одржава у дозвољеним границама.</s><s>У Републици Србији квалитет ваздуха је дефинисан Законом о заштити ваздуха („Службени гласник РС“, бр. 36/2009 и 10/2013), који уређује управљање квалитетом ваздуха и мере којима се спречава емисија штетних гасова у ваздух.</s><s>Емисије које настају сагоревањем биомасе зависе од врсте биомасе и њених особина, тенологије сагоревања, врсте ложишта као и мера примењених за смањење емисија сагоревања.</s> <s>У зависности од хемијског састава биомасе која сагорева и услова процеса сагоревања настају гасови као продукти сагоревања који представљају смешу продуката сагоревања: • угљеник-(IV)оксид (CO2) који настаје потпуним сагоревањем угљеника (C), • угљеник- (II) оксид (CO) који настаје непотпуним сагоревањем угљеника (C), • сумпор – (IV) оксид (SO2) који настаје сагоревањем сумпора (S), • сумпорни – (VI) оксид (SO3), приликом сагоревања сумпорни оксид је произведен у облику SO2, а 1 до 3 % сумпора може да се оксидује у SO3 у присуству метала у гориву, који делује као катализатор.</s> <s>• кисеоник (О2) у гасовима сагоревања услед довођења ваздуха у ложиште, • водена пара (H2O) која настаје испаравањем воде, која се налази у биомаси и сагоревањем.</s> <s>Код биомасе, за разлику од фосилних горива, CO2 се сматра неутралним јер се сагоревањем биомасе ослобађа онолико CO2 колико је биљка у току свог раста усвојила из атмосфере.</s><s>Приликом сагоревања чврстих горива прво настају CO и гасовити угљоводоници.</s><s>Исти се у фази сагоревања оксидационо разлажу, при чему оксидација CO у целини протиче знатно спорије.</s><s>Стога је емисија CO по правилу за један ред величине већа од емисије угљоводоника (Nussbaumer, 2001).</s> <s>Сагоревањем горива које садржи сумпор превасходно настаје сумпор - (IV) оксид, безбојни, оштрог мириса, кисели гас који се емитује у атмосферу уколико се не предузимају мере за одсумпоравање гаса.</s><s>Чулом мириса се констатује при концентрацији од око Приликом сагоревања биомасе и у каналима за одвод отпадног гаса може да дође до даље оксидације дела SО2 у SО3.</s><s>Углавном се на крају сагоревања 99 % сумпора јавља у облику SО2 и 1 % као SО3.</s><s>У једињењу са воденом паром из SО3 настаје сумпорна киселина (H2SО4) која изазива корозију у ложишном постројењу и каналима за одвод димног гаса, односно до чађења у димњаку.</s><s>Услед ниског садржаја сумпора у биомаси, емисија SО2 је незнатна, што је предност примене биомасе као биогорива.</s> <s>Азотни оксиди (NОx) у ложишним постројењима, састоје се од око 95 % NО и 5 % NО2.</s><s>Тек у атмосфери (при већем парцијалном притиску кисеоника и нижим температурама него у ложишној комори) долази до готово комплетног претварања у NО2.</s><s>Услед велике вероватноће ове реакције, граничне концентрације за групу монооксида азота (NО) увек се наводе као NО2.</s><s>До формирања азотних оксида приликом сагоревања начелно долази у три различите реакције: формирање NОx из азота у гориву, термичко формирање NОx (настанак из атмосферског азота), формирање NОx (настанак из радикала у гориву са атмосферским азотом).</s><s>Азот из горива се приликом сагоревања биомасе претвара у N2О, у NО и у зависности од регулисања процеса сагоревања великим делом у N2.</s><s>Један мали део може и да се веже у пепелу.</s><s>Пре свега, чврста горива садрже хемијски везани азот.</s><s>Код чврстих биомаса садржај азота расте од дрвета, преко сламе, до целих биљака.</s><s>Критичан садржај При технички уобичајеним температурама сагоревања (1000 °C до 1300 ºC) азотни оксиди готово искључиво настају путем формирања NОx из горива.</s><s>Термички NОx тек при већим температурама добија на значају (Zieba et al., 2012).</s><s>У оксидирајућој атмосфери (тј. код вишка ваздуха) се у појачаној мери формира NО2, док редукујућа атмосфера поспешује конверзију у жељени N2.</s><s>При томе, у условима редукције, пре свега већ формирани NО са несагорелим материјама као што су CО, H2 или угљоводоници, даје N2.</s><s>Честице, често назване и прашином, величине (0,001 – 100) μм у ваздуху се одржавају у суспензији (Nussbaumer, 2001).</s><s>Респирабилне честице из процеса сагоревања сматрају се посебно штетним, јер са собом могу да носе друге штетне супстанце, као што су угљоводоници, диоксини, тешки метали.</s><s>Честице могу бити производи како непотпуног, тако и потпуног сагоревања.</s> <s>Честице из непотпуног сагоревања састоје се с једне стране од производа разлагања са садржајем угљеника, углавном као последица лошег сагоревања, и с друге стране, од производа синтезе са садржајем угљеника, нпр. чађи.</s><s>Формирање чађи се као и лоше сагоревање поспешује недовољним доводом ваздуха, односно лошим мешањем ваздуха са димним гасовима и сувише ниским температурама, нпр. у току фазе паљења.</s><s>Поред тога, честице могу да се издвоје и директно из слоја горива и да несагореле доспеју у отпадни гас.</s><s>Посебна опасност при томе постоји код сагоревања прашине.</s><s>Честице настале потпуним сагоревањем састоје се од компоненти пепела (нпр. CаО, Аl2О3, SiО2, КCl, нитрата), материјала слоја (ложишта са флуидизованим слојем) као и страних материја (песак, земља).</s><s>Оне у модерним ложиштима за биомасу са добрим условима сагоревања чине већи део емисије прашине, док садржај преосталог угљеника износи између 1 и 10 тежинских процената (Nussbaumer, 2001).</s><s>Емисија честица само је делимично у корелацији са садржајем пепела у гориву, док значајан утицај, поред системске технике, пре свега има врста горива.</s><s>Тако актуелна истраживања показују да дрвна горива са високим садржајем пепела проузрокују знатно ниже емисије прашине од лигноцелулозне биомасе.</s><s>Разлозима за то сматрају се пре свега финоћа и ниска специфична тежина честица код сагоревања лигноцелулозних материјала (Hartmann et al., 2004).</s><s>На емисију честица само ограничено може да се утиче техником сагоревања и начином рада ложишта.</s><s>Ради сигурног испуњења граничних вредности емисије у већини случајева треба предвидети уређаје за отпрашивање димног гаса.</s><s>Пепео који настаје приликом сагоревања дрвета је, услед већих честица и веће густине горива, крупнији (> 10 µm).</s><s>Код лигноцелулозних материјала, осим тога, велики садржај алкалија, хлора и сумпора доводи до формирања соли (КCl, К2SО4), које стварају најфиније честице летећег пепела (< 1 µm).</s><s>Емисије честица из ложишта у којима се сагорева биомаса могу са више од 90 % да се састоје од фине прашине, са величином честица < 10 µm, при Докторска дисертација</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић чему максимум расподеле броја честица је у опсегу 0,03 µm и 0,1 µm.</s><s>Да би се смањиле емисије честица примењују се превасходно следећи поступци одвајања (Gaderer et al., 2011): центрифугални одвајач (нпр. циклон, мултициклон), филтер (нпр. врећасти филтер), електростатично одвајање (суви и влажни електрофилтер).</s><s>Биомасе обично имају висок садржај алкалних метала, који, заједно са другим минералним компонентама пепела, доводе до таложења пепела насталог у процесу сагоревања, чиме се смањује пренос топлоте и долази до изазивања повећане корозије котловских цеви (Capablo et al., 2009).</s> <s>Пепео формиран током сагоревања се може поделити на пепео са дна ложишта и летећи пепео (Čudić et al.,2007).</s><s>Летећи пепео се састоји од грубе и фине фракције.</s><s>Грубу фракцију чине честице чији је пречник већи од неколико микрона (μm), док фину фракцију чине честице чији је пречник мањи од 1 μm (Obernberger et al., 2006).</s><s>Пепео од сагоревања биомасе се може користити за ђубрење и обогаћивање земљишта (Obernberger et al., 2009).</s><s>Пепео настао сагоревањем чврстих минералних горива због веће количине силикатног садржаја, са дна ложишта, примењује се у изградњи путева за асфалтне мешавине и израду камених агрегата, док се летећи пепео настао сагоревањем угља користи као адитив у цементу или бетону и као асфалтни филер (Van Eijk et al., 2012).</s><s>При процесу сагоревања на стварање штетних супстанци велики утицај има температура на којој се врши сам процес и врста ложишта која се користи за сагоревање.</s><s>Температура сагоревања биомасе је од 900 °C до 1300 °C. За сагоревање пољопривредне биомасе углавном се користе котлови и ложишта са равном непокретном решетком Докторска дисертација</s> <s>Истраживања обухваћена дисертацијом су реализована кроз низ фаза: - Узорковања биомасе са различитих локалитета (производних подручја Шапца, Старе Пазове и Голубинаца) током 2015.</s> <s>- Узорковања земљишта са истих локалитета са којих је узоркована биомаса. - Анализа метеоролошких података у периоду узорковања и у вишегодишњем просеку, преузетих из датотеке Републичког хидрометеоролошког завода Србије (РХМЗ) за локације узорковања.</s> <s>- Припремање узорака за испитивања применом различитих аналитичких метода. - Испитивање свих узоркованих матрикса (6 облика биомаса, као и земљишта на којима су гајене пољоппривредне врсте) применом различитих класичних и савремених инструменталних метода.</s> <s>- Предвиђање продуката сагоревања свих свих 6 испитиваних узорака биомасе - Израда брикета (у машини за брикетирање) од свих 6 испитиваних узорака биомасе, без додавања везивних материјала;</s> <s>- Испитивање састава производа сагоревања биомасе (погонско сагоревање). - Обрађивање резултата испитивања које укључује и статистичку обраду резултата у пакету IBS SPSS Statistic V.21.</s> <s>- Реализација планираног мултидисциплинарног истраживања је резултат сарадње са великим бројем лабораторија у различитим институцијама: - Лабораторија Катедре за технологију ратарских производа, Пољопривредног факултета, Универзитета у Београду;</s> <s>- Лабораторија Центра за хемију Научне установе Института за хемију, технологију и металургију, Универзитета у Београду, који се, између осталог, бави проучавањем минералних чврстих и течних горива;</s> <s>- Лабораторија за агрохемију Института за кукуруз „Земун Поље“, Земун; - Лабораторија Научног Института за ветеринарство Србије, Одељење за хемију и биохемију и испитивање лекова, Београд; - Лабораторија Института за земљиште, Београд.</s> <s>Да би се подаци добијени експерименталним истраживањем различитих облика биомаса детаљније и поузданије анализирали са аспекта примене, узимајући у обзир количину расположиве биомасе у Србији, као и ефекте према аспектима животне средине, коришћени су статистички подаци Републичког завода за статистику и законска регулатива која се односи на заштиту животне средине (Закон о заштити животне средине, Сл. гласник 6.1.</s><s>МАТЕРИЈАЛ ИСПИТИВАЊА</s> <s>Експериментална истраживања су спроведена на шест различитих облика биомасе: стабљикама дувана типа Берлеј, пшеничној слами, сојиној стабљици, остацима глава сунцокрета, окласцима кукуруза и пиљевини дрвета букве (слика 12).</s><s>2. Голубинци</s> <s>- Пшенична слама и окласак кукуруза са производног подручја Стара Пазова, преузети су од индивидуалних пољопривредних произвођача - Стара Пазова. - Пиљевина дрвета букве добијена је од предузећа Сага дрво д.о.о - Стара Пазова. - Сојине стабљике и главе сунцокрета (са којих су ручно одстрањене семенке) са производног подручја Голубинци, преузети су од индивидуалних пољопривредних произвођача - Голубинци.</s> <s>Шабац је град у Мачванском округу.</s><s>Налази се у западној Србији, на обали реке Саве.</s><s>Географски положај општине је веома повољан, јер се налази на важним саобраћајним правцима: друмским, железничким и речним, и у близини је великих градова Београда и Новог Сада.</s> <s>Основни привредни потенцијали су квалитетно земљиште погодно за све врсте пољопривредне производње, а воде река Саве и Дрине погодују развоју бројних привредних грана, индустрије, водопривреде, пољопривреде, речног саобраћаја и туризма.</s><s>Град Шабац је одувек био економски и културни центар Подриња и ширег подручја.</s><s>Захваљујући плодном земљишту, повољној панонској континенталној клими у северним деловима и планинској клими на југу и југозападу, природном хидрографском потенцијалу река Саве и Дрине, са каналском мрежом и богатством подземних вода, пијаћих и геотермалних, Шабац има велике потенцијале у пољопривредној производњи свих ратарских и повртарских усева, као и воћа.</s><s>Чак 76,13% од укупне површине територије града Шапца чини пољопривредно земљиште.</s> <s>Подручје општине Шабац карактерише „судар“ две климе.</s><s>Северно подручје је отворено према Панонској низији и под утицајем је панонске континенталне климе, док се брежуљкасто јужно и југозападно подручје издиже до 700 m надморске висине и под утицајем је планинске климе.</s><s>Основни показатељ који одређује карактер климе су укупне месечне падавине и температурни услови, првенствено средње месечне температуре ваздуха.</s><s>Ова два климатска елемента имају највећи утицај на развој вегетације.</s><s>6.2.2.</s><s>Производно подручје Стара Пазова</s> <s>Стара Пазова је град у Војводини са општинском територијом у источном Срему.</s><s>Удаљен је од Београда 35 km, а од Новог Сада 42 km.</s><s>Стара Пазова има веома развијену индустрију.</s><s>На територији општине Стара Пазова налазе се: Нова Пазова, Нови Бановци, као и сеоска насеља Белегиш, Војка, Голубинци, Крњешевци, Стари Бановци и Сурдук.</s><s>Пољопривредно земљиште општине чине претежно оранице (приближно 80%), док се под насељима, индустријским објектима и путном мрежом налази 14,31% територије општине.</s> <s>Град Стара Пазова смештен је у равничарском подручју на надморској висини око 80 метара.</s><s>Клима на територији Старе Пазове је умерено континентална, са четири изражена годишња доба.</s><s>Зиме су умерено хладне са мањим количинама падавина и честим источним ветровима који дувају са банатске стране.</s><s>Пролећни период је умерено топао и умерено влажан са порастом месечних количина падавина, што омогућава ранији почетак пољских радова, посебно у северном и североисточном реону наслоњеном на реку Дунав.</s><s>Лето је топло, у почетку влажно (мај-јун), а касније, уз пораст температуре ваздуха често и са сушним периодима.</s> <s>Голубинци су сремско сеоско насеље, збијеног типа, које се једним делом налази на делувијалној (лесној) тераси, а другим делом на крњешевачкој депресији.</s><s>Просечна надморска висина насеља је 84 m. Захваљујући великој пољопривредној површини и веома плодном земљишту, типа чернозем, Голубинци су велико и веома богато село.</s> <s>Привредна делатност села у највећем степену ослања се на пољопривредну, односно ратарску производњу.</s><s>Највише се гаји кукуруз, на другом месту је пшеница, а затим следе сунцокрет, шећерна репа и дуван.</s><s>Геосаобраћајни положај Голубинаца у источном делу Срема одредио му је значајну локалну улогу.</s><s>Село је повезано квалитетним асфалтним путевима са оближњим насељеним местима, у првом реду са општинским местом Стара Пазова, затим са Инђијом, Пећинцима и Румом.</s><s>6.3.</s><s>МЕТОДЕ ИСПИТИВАЊА БИОМАСА И ЗЕМЉИШТА Да би се узорци биомаса, као и узорци земљишта испитивали, након узорковања је било неоходно да се адекватно припреме.</s> <s>Припрема је обухватала постепено сушење биомасе и земљишта на ваздуху и након тога млевење пет узорака пољопривредне биомасе (пиљевину није било потребно додатно уситњавати), до хомогенизоване масе.</s> <s>Узорци су самлевени у млину (модел Macinatore MAC 500).</s><s>Сви припремљени узорци биљног материјала и земљишта чувани су у обележеним папирним кесама, на месту заштићеном од спољашњег утицаја.</s><s>6.3.1.</s><s>Методе испитивања земљишта</s> <s>За испитивање основних агрохемијских параметара земљишта примењене су уобичајене класичне методе, које ће након навођења бити описане са аналитичким принципима спровођења.</s> <s>Узорци су у танком слоју сушени на ваздуху (природно), без директне сунчеве светлости и у сушници да би се одредила аналитичка влага.</s><s>Из узорака земљишта одстрањене су стране материје (жиле, камење, заостали стајњак или кречњак).</s><s>Узорци су након неколико дана, уз повремено мешање, били ваздушно суви.</s><s>У ваздушно сувим узорцима одређена је аналитичка влага сушењем узорака у сушници на 105 ºC до константне масе.</s> <s>Из разлике масе посуде са земљиштем пре и после сушења израчунат је губитак при сушењу (кало), тј. садржај аналитичке влаге у узорку земље.</s><s>Сваки осушени узорак земљишта је уситњаван у авану или млину и независно од поступка уситњавања сва узоркована количина је уситњена и хомогенизована, просејана кроз адекватна сита (целокупна маса аналитичког узорка је просејана, тако што је уситњавање понављано више пута).</s> <s>За одређивање pH вредности земљиште је било потребно просејати кроз сито пречника пора 2 mm, за приступачне облике фосфора и калијума 1 mm, а за одређивање хумуса и микро елемената кроз сито пречника пора 0,5 mm.</s><s>Просејани узорци припремљени за испитивања различитим хемијским методама паковани су у папирне кесе са свим елементима идентификације (назив узорка, лабораторијски број, датум) и чувани у складу са добром лабораторијском праксом.</s> <s>узорци биомасе а) Одређивање садржаја органске супстанце (Magdoff, 1996).</s><s>Узорак земљишта је прво осушен на 105 ºC до константне масе (око 2 h), како би се уклонила влага, а потом је сушен на 350 ºC исто у току од 2 h у сушници (J.P.Selecta, s.a., Spain) и из разлике у масама обрачунат је садржај органске материје (ОМ). б) Одређивање слободног калцијум-карбоната (Horváth et al., 2005).</s><s>Метода се заснива на третирању узорка земљишта хлороводоничном киселином и мерењу промене притиска, односно промени запремине услед издвајања угљеник (IV)-оксида, као последица реакције HCl и CaCO3 у узорку, у херметички затвореном суду. ц) Одређивање активне и супституционе киселости - pH у H2O и nKCl електрометријски методом SRPS ISO 10390:2007.</s><s>Одмери се (10-20) g земљишта и дода се исто толико дестиловане воде.</s><s>Раствор стоји око пола сата уз повремено мућкање и активна киселост је одређивана рН-метром (pH/lon 735, WTW, Germany).</s><s>Супституциона киселост је испитана по истој процедури, али уз додавање nKCl у одмерену масу земљишта. д) Одређивање укупног азота аутоматском методом-CHNS анализатором CHNS анализатором (AOAC 972.43: 2000);</s> <s>узорци биомасе е) Одређивање количине приступачног азота (Scharpf and Wehrmann, 1975).</s><s>Одмери се око 150 g земљишта и прелије раствором 1 M NaCl и 0,1 M CaCl2, затим се изврши екстракција и након што се процеди узорак кроз филтер папир, врши се одређивање NO3-N спектрофотометријски на λ = 210 nm (Biochrom Libra S22 UV/Vis (ultraviolet-visible) Spectrophotometer- Biochrom, UK).</s><s>NH4-N се одређује након убацивања реагенса (1 : 10 раствор хипохлорита, као и комплексног реагенса који представља алкални раствор Naцитрата и салицилата).</s><s>Очитавање се врши спектрофотометријски на λ = 623 nm. ф) Одређивање количине приступачног фосфора (Watanabe and Olsen, 1965).</s><s>Земљиште се екстрахује раствором NaHCO3 pH = 8,5.</s><s>Потом се профилтрира и у раствор се додаје комплексни реагенс (NH4-молибдат + SnK-тартарат, уз додатак аскорбата).</s><s>Фосфор се одређује спектрофотометријски на λ = 882 nm (Biochrom Libra S22 UV/Vis (ultraviolet-visible) Spectrophotometer- Biochrom, UK).</s> <s>узорци биомасе г) Одређивање количине приступачног калијума техником индуктивно купловане плазме са оптичком емисионом спектометријом (ICP-OES) (Mehlich,1984).</s><s>Земљиште се екстрахује раствором (0,2 N CH3COOH + 0,25 NH4NO3 0,015 N NH4F + 0,013 N HNO3 +0,001 M EDTA), екстракт се процеди и у раствору се мери количина K са ICP-OES (Spectroflame,27.12 MHz and 2.5 kW,model P, Spectro Analytical Instruments, Kleve, Germany). х) Одређивање садржаја хумуса методом Tjurin-а, оксидацијом органске супстанце (DM 8/1-3-017).</s><s>Садржај органског угљеника, односно хумуса, одређује се, тако што се тачно одмерена количина фино уситњене земље третира 0,4 N раствором K2Cr2O7,па се дода на врх шпатуле Ag2SO4 и смеша се загрева 5 min.</s><s>Узорак се након рефлуктовања пренесе квантитативно у већу посуду и допуни дестилованом водом, дода се смеша сумпорне и фосфорне киселине и индикатор (дифениламин-сулфонска киселина).</s><s>Добијени раствор се титрише раствором Mohr-ove соли (FeSO4(NH4)2SO46H2O) до појаве зелене боје.</s><s>6.3.2.</s><s>Методе испитивања биомаса</s> <s>Хомогенизовани узорци биомаса испитивани су применом класичних метода за испитивање биогорива и савременим интрументалним методама, које ће бити описане навођењем кључних принципа.</s> <s>биомаса одређени су садржај: а) Садржај влаге (SRPS ISO E.P1.010, 1986) у узорцима биомаса одређен је гравиметријском методом.</s><s>Узорци су сушени 30 минута на температури од 100 °C, затим су хлађени у ексикатору сат времена и мерени на аналитичкој ваги.</s><s>Поступак је понављан до константне масе сваког вегегласа са узорком.</s><s>Резултати испитивања су приказани у табели б) Садржај пепела (SRPS EN 14775:2011) у узорцима биомаса одређен је гравиметријском методом, жарењем узорака биомасе на 810°C у пећи за жарење.</s><s>Узорци биомаса су одмерени у тигловима претходно устаљене масе и постављени на решо са азбестном мрежицом.</s><s>Температура загревања је постепено повећавана, тако да је органска супстанца постепено - лагано дестилована.</s><s>Затим су тиглови директно и контролисано загревани на пламену Бунзеновог пламеника, тако да се узорци не запале.</s><s>Када су узорци престали да се диме, стављени су у пећ за жарење и жарени до константне масе.</s><s>Резултати испитивања су приказани у табели 23, у поглављу 7.4.1. ц) Садржај целулозе (SRPS ISO 6541,1997) је одређен гравиметријском методом, која се заснива на киселој хидролизи узорака биомасе.</s><s>Узорак се пребаци у балон, прелије са 150 ml дестиловане воде и 50 ml 5 % сумпорне киселине.</s><s>Стакленим штапићем се изврши хомогенизација узорка и реагенса, а честице које су заостале на зиду суда за рефлуктовање сперу се реагенсом.</s><s>Постављањем кондензатора на балону суспензија се рефлуктује 30 min, а након тог времена се хлади и цеди кроз гуч.</s><s>Талог на гучу се више пута испира све док се не постигне неутрална средина раствора којим се испира (pH се проверава лакмус-папиром).</s><s>Талог на гучу, да би се пре осушио, испира се сукцесивно ацетоном, па етром.</s><s>На ваздуху осушени талог, суши се у сушници на 130 °C најмање један сат, а затим жари у пећи на 550 °C 30 min, хлади у ексикатору и мери.</s><s>Измерена маса се прерачунава на суви узорак испитиване биомасе према приказаној формули, а резултати су приказани у табели 23 у поглављу 7.4.1.</s> <s>биомаса одређени су садржај: д) Садржај лигнина (TAPPI Test method, T 222 om-02) се одређује тако што се из узорка уклоне холоцелулозе, а лигнин остане као чврст остатак.</s><s>Узорци су третирани са по 15 ml 72 % H2SO4, мешани 1 минут и остављени на собној температури (око 20 °C) два сата.</s><s>Након тога суспензије узорака су разблажене додавањем по 560 ml дестиловане воде (концентрација киселине је око 3%).</s><s>Наредна 4 сата узорци су рефлуктовани и остављени да се охладе.</s><s>Током третмана холоцелулоза се потпуно хидролизује Нерастворни остатак, после филтрирања и испирања дестилованом водом, дефинише се као Класонов лигнин (Solar Energy Reserch Institute, 1991).</s><s>Суспензије узорака су филтриране кроз одмерене гучеве и испиране врућом водом до неутралне реакције филтрата.</s><s>Испрани узорци су сушени 2 сата (или до константне масе) на 105 °C и из разлике маса, маса гуча са узорком умањена за масу празног гуча, израчуната је маса лигнина, а прерачунавањем на узорак без аналитичке влаге исказана је маса лигнина на сув узорак.</s><s>Резултати испитивања су приказани у табели 23 у поглављу 7.4.1.</s> <s>биомаса одређени су садржај: е) Одређивање елементарног састава узорака биомасе: C, H, N, S и O (из разлике) Хомогенизовани узорци биомаса са аналитичком влагом испитивани су на апарату Ultimate analysis: Elemental analyser Elementar Vario EL III, CNS.</s><s>Принцип рада је био да се одмерена количина узорка спали на високој температури (1150 °C) у струји хелијума, у атмосфери кисеоника и уз присуство катализатора, при чему се угљеник преводи у угљеник - (IV) оксид, водоник у водену пару, сумпор у сумпор - (IV) оксид, а органски азот се редукује до гасовитог азота.</s><s>Садржај кисеоника у органској супстанци се израчунава из разлике, тако што се збир удела осталих елемената (прерачунат на органску супстанцу) сабере и одузме од сто.</s><s>Резултати испитивања за сваки елемент су прерачунати на сув узорак и приказани у табели 25 у поглављу 7.4.2.</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић ф) Садржај никотина у узорку дуванске стабљике одређен је High Performance Liquid Chromatography metodom (Breeze QS HPLC System, Waters Breeze, USA).</s><s>Узорци дуванске стабљике су самлевени на величину 2 mm и сушени на 60 °C током 24 часа до константне масе.</s><s>Затим је извршена водена екстракција млевеног узорка, уз додатак натријум фосфатног пуфера (pH 7,8), на 30°C током 24 часа, уз константно мешање.</s><s>Водени екстракт је филтриран кроз Whatman No.</s><s>2 филтер папир, разблажен 10 пута водом и пребачен у вијалу, како би се омогућило аутоматско убризгавање аликвота од 20 µl.</s><s>За одвајање алкалоида примењена је C18 реверзна фаза колоне, са мобилном фазом од 40 % метанола, која садржи 0,2 % фосфорне киселине пуфероване на pH 7,25 са триетиламином, при брзини протока од 0,5 ml/min.</s><s>Коришћен је детектор (Waters 2998 Photodiode Array detector operators Guide Waters PDA).</s><s>Никотин је идентификован на UV таласним дужинама између 210 и 400 nm, а квантификација је извршена на 254 nm.</s><s>Резултат садржаја никотина у узорку дуванске стабљике Берлеја приказан је у поглављу 7.9. г) Одређивање количине метала у узорцима пепелa брикета испитиваних биомаса Након сагоревања брикета испитиваних биомаса, у свим узорцима пепела испитана је количина метала, и прерачуната њихова количина на суви узорак.</s><s>Од пепела сваке биомасе припремљене за испитивање одмерено је око 1 g узорка на аналитичкој ваги.</s><s>Сваки узорак је третиран са 20 ml HNO3, реакција разарања трајала око 18-20 сати на собној температури, а након тог периода, реакциона смеша је полагано загревана до појаве смеђих пара.</s><s>По престанку издвајања смеђих пара реакциона смеша је охлађена.</s><s>Охлађена смеша је третирана са 3 ml концентрованог H2O2 и поново загревана до издвајања смеђих пара.</s><s>Реакциона смеша је охлађена (биомаса потпуно разорена) и квантитативно пренесена у нормални суд од 50 ml.</s><s>За филтрирање је коришћен филтер папир средње густине и средње брзине цеђења.</s><s>Припремљени раствори су анализирани на ICP-OES-у (iCAP 6300 ICP-OES CID Spectrometer, Thermo Scientific, USA).</s><s>Добијени резултати су прерачунати на сув узорак и приказани у табели 33 у поглављу 7.10.</s> <s>Основни показатељ употребне вредности неког узорка биомасе као горива је њена топлотна моћ.</s><s>Она може да се одреди експериментално и рачунски.</s><s>Експериментално одређивање HHV захтева посебну опрему.</s><s>Одредивање топлотне моћи рачунским путем врши се на основу познатих података о хемијском саставу и елементарном саставу биомасе, који се могу лако добити помоћу доступне лабораторијске опреме.</s> <s>На основу резултата о хемијском саставу и елементарном саставу постоји могућност да се израчуна апроксимативна вредност топлоте сагоревања било ког горива.</s><s>Израчунавање HHV се заснива на различитим параметрима и једначине за израчунавање, које су примењене у раду су: Формула (3) је једна од најпоузданијих, са мерном несигурношћу ±5 %.</s><s>Коришћењем наведених формула, израчунате су HHV вредности за све испитиване узорке биомаса.</s><s>Резултати су приказани у табели 28 у поглављу 7.5.</s> <s>6.5.</s><s>ОДРЕЂИВАЊЕ ТОПЛОТНЕ МОЋИ УЗОРАКА БИОМАСЕ Топлота сагоревања је одређена на калориметру IKA C400 Adiobatich, према стандарду SRPS EN ISO 18125:2017.</s><s>Испитивања су спроведена према захтевима стандарда за лабораторијска испитивања SRPS EN ISO/IEC 17025:2006, па је валидност резултата у потпуности обезбеђена.</s> <s>Израчуната је горња топлотна моћ, а на основу количине расположивог водоника, израчуната је и доња топлотна моћ, као реални параметар за процену топлотне моћи биомаса.</s><s>Резултати топлотне моћи исказани на сув узорак биомаса приказани су у табели 29 у поглављу 7.6.</s> <s>6.6.</s><s>ПРЕДВИЂАЊЕ ПРОДУКАТА САГОРЕВАЊА УЗОРАКА Прорачун запремине продукта сагоревања чврстог горива извршен je апроксимативно на основу познавања елементарног састава горива, применом стехиометријских једначина сагоревања (Ћојбашић и сар., 2011).</s> <s>1. Стехиометријска једначина сагоревања угљеника (C) Угљеник чини најважнију компоненту горива, јер се његовим сагоревањем ослобађа топлота.</s><s>За сагоревања угљеника (C) потребна је количина кисеоника (O2) из ваздуха према једначини:</s> <s>2. Стехиометријска једначина сагоревања сумпора (S) Сагоревањем сумпора уз присуство довољне количине ваздуха, настаје SO2 и SO3, уколико за то постоје услови.</s> <s>3. Стехиометријска једначина сагоревања водоника (H2) У продуктима сагоревања присутна је и влага (W) која потиче из горива, тако да је њена запремина 𝑉</s> <s>4. Стехиометријска једначина сагоревања азота (N2) У продуктима сагоревања присутан је азот (N2).</s><s>Ако је коефицијент вишка ваздуха већи од 1 (λ > 1), запремина азота (VN) у продуктима сагоревања је: 100 𝐿𝑚𝑖𝑛</s> <s>Први члан ове једначине односи се на присуство 𝑁2 у гориву, а други на присуство 5. Одређивање минимално теоријски потребне количине ваздуха за потпуно сагоревање</s> <s>У процесу сагоревања горива учествује кисеоник из ваздуха због чега је потребно одредити минималну количину ваздуха која ће садржавати минимално потребну количину кисеоника за сагоревање.</s><s>Израчунава се на основу познате минимално потребне количине кисеоника и учешћа кисеоника у ваздуху.</s><s>Ова величина обележава се са 𝐿𝑚𝑖𝑛 (Штрбац и сар., 2011), а изражава у јединицама m3/kg и одређује према једначини: где је: 0,21- приближна вредност масеног учешћа кисеоника у ваздуху.</s><s>6. Одређивање минимално теоријски потребне количине кисеоника за потпуно сагоревање</s> <s>Минимално потребна количина кисеоника представља неопходну количину кисеоника за потпуно сагоревање свих горивих елемената горива.</s><s>Израчунава се на основу познатог елементарног састава горива и минимално потребних количина кисеоника (Omin) за потпуно сагоревање свих горивих елемената (Штрбац и сар., 2011).</s><s>Минималну количину кисеоника можемо да израчунамо на основу израза:</s> <s>Потребне количине кисеоника за гориве елементе добијене су из претходно наведених стехиометријских једначина сагоревања и износе за: Резултати предвиђања минималне количине кисеоника и вишка ваздуха и запремине продуката сагоревања испитиваних облика биомасе приказани су у табели 30 у поглављу 7.7. 6.7.1.</s><s>Уситњавање узорака за брикетирање Свих шест узорака биомасе је уситњено млином (модел Macinatore MAC 500), до одређене гранулације, да би се лакше брикетирали.</s><s>На слици 13 приказан је изглед самлевених узорака спремних за брикетирање.</s><s>Правилно уситњени материјал омогућавао је већу сабијеност брикета, без прашине и пуцања.</s> <s>6.7.2.</s><s>Израда брикета од испитиваних узорака биомасе За потребе погонског испитивања направљени су брикети од свих шест испитиваних облика биомасе, без додавања везивних материјала.</s><s>Боја брикета је варирала, у зависности од врсте биомасе, од светло жуте до тамно браон (слика 14).</s><s>Слика 14.</s><s>Приказ изгледа брикета испитиваних узорака биомасе Докторска дисертација</s> <s>Уситњени материјал сваког узорка се под високим притиском на брикетирки (модел CO.</s><s>MA.</s><s>FER), која ради на притиску од 10 bar-а и при напону од 380 V, претворио у компактну форму, у брикет облика цилиндричног ваљка.</s><s>Карактеристике брикета приказане су у табели 22 у поглављу 7.5.1.</s> <s>Продукти сагоревања (CO, CO2, SO2, NO i NOx) испитивани су сагоревањем брикета припремљених од испитиваних биомаса по описаном поступку, а по упутству UP.53.540.01, на основу стандарда SRPS M.E2.203:1980.</s> <s>Сагоревање брикета је извршено у котлу топлотне снаге 65 kW, који је предвиђен за сагоревање биомасе, на фиксној решетки са ручним ложењем, уз евидентирање почетка паљења узорка и потпуног сагоревања.</s> <s>У току процеса сагоревања сви узорци су сагоревали под истим режимом сагоревања (температуре у ложишту, температуре воде која пролази кроз котао и масеног протока воде Гасови сагоревања су испитивани помоћу анализатора димних гасова MRU GmbH User Manual Vario Plus (MRU, Germany).</s> <s>Анализатор димних гасова састоји се из две компоненте: контролне јединице и модула за анализу гасова.</s><s>Мерна сонда се налазила на излазу из димњака.</s><s>За сваки узорак урађена су три мерења, у истим интервалима, у току 10 минута сагоревања при истим условима у складу са Правилником о граничним вредностима емисије, начину и роковима мерења и евидентирања података (Сл.гласник РС, бр. 30/97, 35/97).</s><s>Карактеристике мерног опсега коришћеног анализатора MRU приказане су у табели 13.</s><s>Резултати испитивања су приказани у табели 29 у поглављу 7.9.</s><s>Табела 13.</s><s>Карактеристике мерног опсега анализатора димних гасова MRU</s> <s>6.9.</s><s>ОДРЕЂИВАЊЕ КОЛИЧИНЕ НИКОТИНА У ДИМУ ПРИ САГОРЕВАЊУ БРИКЕТА ОД СТАБЉИКА ДУВАНА ТИПА БЕРЛЕЈ Узорак дуванске стабљике Берлеј у облику брикета масе 1 kg спаљен је у већ описаној пећи.</s><s>На врху димног канала пећи постављен је диск пречника 92 mm (Kembridž filter за прикупљање кондензата димних гасова).</s> <s>Када је брикет сагорео, филтер је лабораторијском пинцетом пребачен са врха димног канала у носач филтера да би се заштитио од спољашњих утицаја.</s><s>Филтер је исечен на четири једнака дела.</s><s>Извршена је екстракција и одређена количина никотина на HPLC-у.</s><s>Резултат испитивања је приказан у поглављу 7.9. 6.10.</s><s>АГРОЕКОЛОШКИ УСЛОВИ НА ИСПИТИВАНИМ ЛОКАЛИТЕТИМА</s> <s>За рационално обављање ратарске производње, поред земљишта и одабране агротехнике, неопходни су и повољни метеролошки услови.</s><s>Метеоролошки услови су природна појава, на њих се не може много утицати.</s><s>Променљиви метеоролошки услови, како у погледу атмосферских падавина, тако и у погледу осцилација у температурама ваздуха су најчешће узрок лошег приноса и квалитета семена ратарских усева (Мунћан и сар., 2018).</s> <s>Од метеоролошких услова у раду су разматрани подаци о средњим месечним температурама ваздуха и укупним месечним количинама падавина, као најважнијим метеоролошким елементима неопходним за оптималан раст и развој биљака.</s><s>Приказ метеоролошких услова подручја са којих су прикупљени узорци свих пет облика пољопривредне биомасе дат је на основу података РХМЗ Србије.</s><s>Најближа метеоролошка станица за два локалитета у Срему (Стара Пазова и Голубинци) је у Сурчину, тако да се метеоролошки подаци евидентирани у овој станици односе на оба локалитета.</s> <s>У табели 14 приказане су средње месечне температуре ваздуха и укупне месечне количине падавина за локалитете Шапца и Сурчина испитиваних биомаса, за период истраживања у 2015. години.</s> <s>Да би се поузданије проценио утицај метеоролошких услова приказани су вишегодишњи подаци (табела 15), за период (1981-2010. година), евидентирани на најближим станицама пољопривредних површина са гајеним биљкама.</s><s>6.10.1.а. Метеоролошки услови производних подручја Шапца Стабљика дувана типа Берлеј узета је са производног подручја Шабац а осталих четири узорака са производног подручја Сурчина (пшенична слама, сојина стабљика, остаци глава сунцокрета и окласци кукуруза).</s> <s>У (табели 14; график 1), приказане су средње месечне температуре ваздуха и количине падавина на локалитетима Шапца и Сурчина за испитивану 2015. годину.</s><s>Табела 14.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Tср, °C) и количине падавина (RR, mm) на испитиваним локалитетима у 2015. години Локалитет</s> <s>На основу података (табела 14) за средње месечне температуре ваздуха (Tср, °C) за производна подручја Шапца (12,6 °C) и Сурчина (13,4 °C) у 2015. години, може се закључити да је просечна годишња температура ваздуха виша у односу на температуру у вишегодишњем периоду (1981-2010) за оба испитивана локалитета.</s><s>Подаци о количини падавина (RR, mm) указују да је већа количина падавина на локалитету Шапца у 2015. години (771,2 mm) у односу на вишегодишњи просек (658,1 mm) а на локалитету Сурчина у испитиваној години мања за 32,8 mm падавина од вишегодишњег просека (1981-2010).</s> <s>Пролеће 2015. године (март) карактерисало је променљиво, просечно топло време са средњим месечним температурама у Шапцу 7,4 °C и са већом количином падавина (142,5 mm) у односу на вишегодишњи просек, са Tср 6,7 °C а количина падавина 50,2 mm.</s><s>Такође је евидентна разлика у 2015. у марту месецу на локалитету Сурчина у средњој температури (7,6 °C) и падавинама (110,3 mm) у односу на вишегодишњи просек.</s><s>Ове чињенице су допринеле квалитетнијој садњи биљака у пољу и примању расада.</s><s>Лето 2015. године (јун-август) било је са вишом средњом месечном температуром ваздуха у Шапцу у односу на вишегодишњи просек али у јулу је уочена мала количина падавина (10,0 mm), док је у вишегодишњем периоду у јулу било 57,6 mm падавина.</s><s>И на локалитету Сурчина у јулу месецу примећује се ниска вредност количине падавина у испитиваној години (свега 6,5 mm), што је за 89 % мање од вишегодишњег просека.</s><s>Након сушног периода у јулу уочена је већа количина падавина у августу (103,3 mm), што је за 39% више од вишегодишњег просека.</s><s>У Сурчину је измерено 67,8 mm падавина што је приближно количини падавина 30-годишњег просека за август месец (63,3 mm).</s> <s>Септембар 2015. године карактерисало је топлије време на локалитету Шапца али са већом количином падавина (83,9 mm) у односу на вишегодишњи просек (46,3 mm).</s><s>Такође, и на локалитету Сурчина је уочена виша средња месечна температура ваздуха и већа количина падавина од 30-годишњег просека.</s> <s>Ради боље оцене и представљања климатских чиниоца у испитиваној 2015. години и за вишегодишњи просек (1981-2010), коришћен је клима дијаграм по Walter-u (графикон 1 и 2).</s><s>На основу тог дијаграма може се установити појава сушних периода, и могућност њиховог неповољног утицаја на одређене фазе развоја испитиваних биљака.</s><s>Графикон 1. Климадијаграми по Walter-u за Шабац и Сурчин (2015) Јасно се уочава већа осцилација падавина на другом дијаграму локалитета Сурчин, сушни период (јун-јул), а са локалитета Шапца месец јул са свега 10 mm падавина.</s><s>Табела 15.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Tср, °C) и количине падавина (RR, mm) за 30-годишњи период (1981-2010) Локалитет</s> <s>Температурне разлике у 2015. години на локацијама Шапца (12,6 °C) и Сурчина (13,4 °C) (табела 14) су незнатно веће у поређењу са вредностима за вишегодишњи период (1981-2010), јер је годишњи просек на истим локалитетима био 11,4 °C и 11,92 °C (табела 15).</s><s>Што се тиче укупне количине падавина оне су варијабилне и неуједначене по месецима у години истраживања по локацији.</s> <s>Поређењем података за 2015. годину и за вишегодишњи просек (1981-2010) може се уочити да су и средња месечна температура ваздуха и укупна количина падавина у 2015. години на локалитету Шабац већи од вишегодишњег просека.</s><s>На локалитету Сурчина уочено је да је средња температура у 2015. години (13,4 °C) већа од вишегодишњег просека (11,9 °C), али је укупна количина падавина нижа.</s><s>Биљне врсте засејане на подручју Сурчина су у вегетационом периоду биле изложене повишеној температури што се одразило на оптималан раст и развој биљака, посебно у кључним месецима (јун, јул, август) у којима су обично критични периоди за топлоту и воду испитиваних усева, што се види из климадијаграма (график 2).</s><s>Сматра се, по прогнозама стручне и научне јавности да ће највећи проблем пољопривреде у будућности бити смањење количине падавина, праћено високим температурама ваздуха, посебно током летњих месеци (Долијановић и сар., 2018).</s><s>Распоред падавина током месеци вегетације је најважнији показатељ за раст и развој биљака.</s><s>Свака биљка има критични период за воду и ако су у критичном период неповољни услови, онда је остатак вегетације мање битан јер доводи до слабије продуктивности Графикон 2. Климадијаграми по Walter-u за Шабац и Сурчин у вишегодишњем периоду (1981-2010)</s> <s>Утицај количине падавина и температуре ваздуха, током вегетационог периода, на садржај органске материје објашњен је у поглављу 7.2. 6.10.1. б. Вегетациони период испитиваних биомаса Подаци о средњим месечним температурама ваздуха (Tср, °C) и количинама падавина (RR, mm) на локалитету Шапца и Сурчина у вегетационом периоду током истраживања у 2015. години у односу на вишегодишње просечне вредности (1981-2010) за испитиване биомасе приказани су у табелама 16, 17 и 18.</s> <s>Табела 16.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Tср,°C) и количине падавина (RR, mm) на локалитету Шапца у вегетационом периоду дувана у 2015. години и за 30-годишњи период (1981-2010) Локалитет</s> <s>Вегетациони период дувана (мај-септембар): Анализом података (табела 16), просечне месечне средње температуре ваздуха (Tср, °C) у току вегетације дувана на локалитету Шапца веће су у свим месецима у односу на средње месечне температуре за вишегодишњи просек (1981-2010).</s><s>Такође је просечна температура за вегетациони период дувана била већа за 1,52°C у 2015. години у односу за вишегодишњи просек.</s><s>Оптимална температура за нормални раст и развијање дувана је у интервалу 20-30 °C. За добијање дуванске сировине високог квалитета неопходно је да лишће зри на температури У периоду од маја до септембра средње температуре су биле у интервалу од 18,1°C до 24,7 0C, просек 20,98 0C, што се подудара са литературним подацима (Радојичић, В., 2011).</s><s>У току целог вегетационог периода за успешно гајење дувана потребна је одређена количина воде за сваку фазу раста и развића дувана.</s><s>Дуван типа Берлеј има велике потребе за влагом (300-650) mm (Арсић, 2019).</s><s>Анализом података из табеле 16, у јулу је уочљив изразит дефицит влаге (10 mm), док је у августу већи прилив падавина (103 mm), што је ипак у поређењу са вишегодишњим просеком мање за 40,4 mm.</s><s>Код производње дувана могући су проблеми изазвани у неправилном распореду падавина.</s><s>Посебно су критични јули и август јер падавине у ова два месеца, углавном одређују успех у производњи дувана (Sjeran i sar., 2008).</s><s>Сума падавина за вегетациони период у години испитивања 2015. од 319,10 mm, као и за вишегодишњи просек 305,60 mm су у оптималним границама литературних података.</s><s>Према подацима из литературе, просечна температура (10-годишњи просек) на подручју Шапца у вегетационом периоду дувана је 19 °C, а просечна количина падавина 315 mm воденог талога (Радојичић, 2016).</s> <s>Табела 17.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Tср, °C) и количине падавина (RR, mm) на локалитету Сурчина у вегетационом периоду сунцокрета, соје и кукуруза у 2015. години и за 30-годишњи период (1981-2010) Локалитет</s> <s>Вегетациони период сунцокрета (март–септембар): Подаци из табеле 17, указују да су средње месечне температуре у 2015. години веће у сваком месецу током периода вегетације у односу на 30-годишњи период.</s><s>Према литературним подацима оптималне температуре за раст и развој сунцокрета су између (20-25) °C (Гламочлија, 2012).</s><s>Просек сума температура за вегетациони период у 2015. години од 411,8 mm, као и за вишегодишњи просек од 422,7 mm (табела 17), је у оптималним границама литературних података.</s> <s>Што се тиче количине падавина по месецима постоји евидентна разлика, нарочито у месецу марту у години истраживања (за 65,8 mm више од вишегодишњег периода).</s><s>Сума средње месечне температуре у години истраживања била већа за 1,61 °C, а количина падавина мања од вишегодишњег периода за 10,9 mm.</s><s>Падавине у току лета (јун, јул) могу да изазову развој болести у фази формирања и наливања зрна уколико је влажнија година.</s><s>У јуну 2015. године било је 28,3 mm, али је јул зато био са врло мало падавина, свега 6,5 mm.</s><s>Потребе сунцокрета за водом у току вегетационог периода су велике (400-500 mm), Вегетациони период соје (април-октобар): Анализом топлотних услова (табела 17), може се закључити да су у 2015. години температуре више него у 30-годишњем просеку.</s><s>У априлу и мају средње месечне температуре (12,7 и 18,5) °C, биле су више у односу на вишегодишњи просек (12,2 и 17,5)°C, што се може повољно одразити на уједначено и брзо ницање соје.</s> <s>Треба нагласити да су и средње месечне температуре у јуну, јулу и августу 2015. године више у односу на вишегодишњи просек за (0,8; 3,4; 3,1) °C. Висока средња месечна температура у августу, која је била за 3,1 °C виша у односу на вишегодишњи просек, је критична јер се соја налази у фази наливања зрна.</s> <s>Оптималне температуре у фази цветања су (20-25) °C, у току формирања зрна података приказаних у табели 17, може се констатовати да су температуре током вегетационог периода соје у границама литературних података, како за годину истраживања, тако и за вишегодишњи просек.</s> <s>Потребе соје за водом током вегетационог периода у условима Војводине износе (450-480) mm (Maksimović и сар., 2005).</s><s>Просек количине падавина у години истраживања износио је 358,2 mm, што је за 91,8 mm мање у односу на податке из литературе.</s><s>Слична констатација важи и за 30-годишњи просек (24 mm мање).</s><s>За соју су током периода вегетације битни агроеколошки услови у месецу јулу и августу.</s><s>Ако биљка соје у јулу има мање влаге а у августу око (50-60) mm, могу се очекивати добри резултати производње (Ненадић и сар., 1995).</s><s>Ако се погледа табела 17, падавине у јулу су недовољне (6,5 mm).</s><s>Насупрот томе повољни услови падавина у августу (67,8 mm) у години експеримента продужавају вегетациони период соје и обезбеђују добар квалитет.</s><s>Вегетациони период кукуруза (април-октобар): Просечне температуре ваздуха по посматраним месецима су у опсегу (12,7-25,9) °C у години истраживања и била су више у односу на температуре вишегодишњег просека (12,2-22,5) °C. Просек суме средњих месечних температура у 2015. години износио је 19,28 ºC , што је више за 1,42 °C у односу на просек суме температура 30-годишњег периода.</s><s>Април је био топлији у односу на вишегодишњи просек.</s><s>У мају 2015. године забележена је просечна месечна температура од 18,5°C, што је у поређењу са вишегодишњим просеком (17,5 ºC) више за 1 °C. Јун је имао просечну температуру 21,3 °C, што је такође више од вишегодишњег просека за 0,8 °C. Највећа разлика у температурама је уочена у месецу јулу у години истраживања (25,9 °C), што је у односу на вишегодишњи просек било више за 3,4 °C. Разлика температура у августу је била већа у 2015. години за 3,1 °C а у септембру за 1,8 °C у односу на вишегодишњи просек.</s><s>Октобар је, са просечном месечном температуром ваздуха од 11,9 °C био најхладнији у 2015. години.</s><s>У односу на вишегодишњи просек температура је била нижа за 0,6 °C. Високе температуре током јула, и у дужем периоду (јуни-август) у 2015. години, неповољно делују на све биљке посебно, када је присутан и недостатак падавина.</s><s>Смањује се могућност кореновом систему да се снабдева потребном количином воде и минералним хранивима (Драговић и сар., 2006).</s> <s>У погледу суме и распореда падавина по месецима током вегетационог периода израженије су разлике у години испитивања.</s><s>У односу на вишегодишњи просек, 2015. година била је са већом сумом падавина током пролећа, а са мањом током лета.</s><s>У 2015. години сума падавина за вегетацини период кукуруза износила је 358,2 mm и у односу на вишегодишњи просек, била је нижа за 67,8 mm.</s><s>У мају, највећа сума падавина забележена је у 2015. години (90,7 mm), што је у поређењу са вишегодишњим просеком више за 37,3 mm.</s><s>Са најмање падавина био је јул у 2015. години, са свега 6,5 mm, што је у поређењу са вишегодишњим просеком мање за 51,7 mm.</s><s>У тридесетогодишњем периоду, јун је најкишовитији месец током вегетационог периода, са 95,1 mm падавина, што је у односу на 2015. годину више за 66,8 mm.</s><s>У току августа сума падавина од 67,8 mm је већа у односу на вишегодишњи просек за 4,5 mm, септембар за 23,2 mm, а октобар за 8,9 mm у односу на вишегодишњи просек.</s> <s>Укупне потребе у води током вегетационог периода кукуруза износе (300-555) mm падавина (Гламочлија, 2012).</s><s>Просек сума за вегетациони период од 358,2 mm у години испитивања, као и за 30-годишњи период од 426,0 mm (табела 17), је у оптималним границама према литературним подацима.</s> <s>Вегетациони период пшенице (октобар 2014 - јул 2015): На основу најдужег вегетационог периода од 10 месеци јасно је да је предмет испитивања била озима пшеница.</s><s>Подаци о средњим месечним температурама ваздуха за период посматрања приказани су у табели 18.</s><s>Просечна средња годишња температура ваздуха за вишегодишњи период (1981-2010) била је 10,32 °C. У 2015. години регистрована је средња годишња температура од 11,91 °C, што је за 1,59 °C више у односу на 30-годишњи просек.</s><s>Највеће разлике у односу на (25,9 °C).</s><s>Просечне вишегодишње вредности за ове месеце су 2,2 °C у фебруару, 17,5 °C у мају, 20,5 °C у јуну и 22,5 °C у јулу.</s><s>Најхладнији месец је јануар, са просечном средњом месечном температуром 0,6 °C, а најтоплији је јул (22,5 °C).</s><s>Укупна годишња сума падавина за период (1981-2010), износи 530,3 mm, што је за 39,6 mm више од количине у испитиваној години 2015.</s><s>Посматрано по месечним сумама падавина, у 2015. години уочене су веће количине падавина у односу на вишегодишњи период.</s><s>Регистроване су у октобру 2014. (57,1 mm), децембру 2014. (61,4 mm), фебруару вишегодишњег просека (за октобар 47,8 mm, за децембар 50,4 mm, за фебруар 30,9 mm, за Табела 18.</s><s>Средње месечне температуре ваздуха (Tср,°C) и количине падавина (RR, mm) на локалитету Сурчина у вегетационом периоду пшенице у 2015. години и за 30- годишњи период (1981-2010) Локалитет</s> <s>Према литературним подацима, за високе приносе пшенице количина падавина требало би да износи (450-600) mm (Komljenović i Todorović, 1998).</s><s>На основу тога, подаци о количинама падавина током вегетационог периода у 2015. години испитивања од 490,7 mm, као и за вишегодишњи просек од 530,3 mm (табела 18) су у оптималним границама.</s><s>6.11.</s><s>СТАТИСТИЧКА ОБРАДА РЕЗУЛТАТА ИСПИТИВАЊА Статистичка обрада података вршена је у статистичком пакету IBM SPSS StatisticV.21.</s><s>Резултати статистичке обраде података испитиваних узорака приказани су у поглављу 7.12.</s> <s>Земљиште је природни и обновљиви ресурс на коме се одвија пољопривредна производња и који настаје хиљадама година, док се процесима деградације може врло брзо уништити природним или антропогеним путем (Ličina et al., 2011).</s><s>Квалитет земљишта је дефинисан као способност земљишта да остварује своје функције у границама агроекосистема, одржавајући биолошку активност и обезбеђујући животну околину за биљке и животиње (Doran et al., 1996).</s><s>Сматра се да појам квалитет земљишта укључује физичке, хемијске и биолошке особине.</s><s>Земљиште високог квалитета дугорочно обезбеђује продуктивност биљака, са минималним утицајем на животну средину (Beare et al., 1997).</s><s>Репрезентативни узорци земљишта са три локалитета: Шабац, Стара Пазова и Голубинци, на којима су гајене испитиване биљне врсте, испитано је методама описаним у делу 6.3.</s><s>Метода рада.</s><s>Земљишта су класификована према методи коју су разрадили Sparks et Мерени су параметри плодности земљишта: pH, укупни азот и различити облици азота, фосфор, хумус, калцијум-карбонат и однос C/N. Резултати су приказани у Табели 19.</s><s>Табела19.</s><s>Хемијске особине земљишта са различитих локалитета Локалитет</s> <s>Киселост земљишта, односно његова pH вредност нижа од pH 7, једна је од најбитнијих особина земљишта (Марковић и сар., 2007).</s><s>Од pH вредности зависи интензитет микробиолошких процеса разлагања органске материје и исхрана биљака.</s><s>Сматра се да је најбоља приступачност главних хранива када је pH вредност у интервалу 6 - 8.</s> <s>На локалитету Шабац земљиште је било киселе, до умерено киселе реакције (pH 5,85).</s><s>Земљиште на локалитету Голубинаца било је благо киселе реакције (pH 6,75), а на локалитету Стара Пазова слабо алкалне реакције (pH 8,06).</s><s>Са повећањем pH преко 8 смањује се приступачност фосфора, гвожђа, мангана, бора и цинка и појављују се симптоми њиховог недостатка, док нижа вредност pH може изазвати повећање концентрације алуминијума и мангана до токсичних вредности (Kovacevic, 2003).</s><s>Хумусна земљишта имају јаку апсорпциону моћ, што их чини плодним и погодним за пољопривреду.</s><s>Количина и квалитет хумуса у земљишту се стално обнавља, односно количине новог хумуса се замењују старим и тако се стално одржава одређени ниво хумуса у земљишту које је намењено за садњу (Ољача, 2008).</s><s>Ако земљиште садржи више хумуса од оптималног, тада треба искључити органско ђубрење и гајење усева који обогаћују земљиште у органској материји, у циљу поспешивања процеса минерализације.</s><s>Али ако земљиште има нижи ниво хумуса од оптималног, тада се морају применити агротехничке мере које повећавају садржај хумуса у земљишту, као што је органско ђубрење.</s><s>Анализа земљишта на локалитету Шапца је показала да припадају класи слабо хумозних земљишта (2,57 %).</s><s>Земљиште локалитета Стара Пазова по садржају хумуса било је средње обезбеђено, богато кречом (3,7 %).</s><s>Земљиште на локалитету Голубинци било је са високим садржајем хумуса (2,97 %), што је типично за ритске црнице у којима су успорени биолошки процеси разградњe органске супстанце.</s><s>Квалитет хумуса, сем појединих фракција и степена засићености хумских киселина базама, одређује и однос C : N. Сматра се да хумус има константну количину угљеника варира између 10-20.</s><s>Повољан састав хумуса у земљишту је када се C : N однос приближава Резултати анализе земљишта за сва три локалитета су приближна наведеној вредности Најзаступљенији елементи у земљишту су фосфор, калијум и азот (Богдановић и сар., 2014).</s><s>Укупни азот у земљишту чине органски и неоргански облици азота.</s><s>Органски облици најчешће обухватају (90-98) % азота који се налази у саставу органске материје (хумус, полуразложени биљни и животињски остаци, протеини, нуклеинске киселине...).</s><s>Овај азот биљке не могу директно користити у исхрани и за њих он има важност са становишта резерве хранива.</s><s>Међутим, у већини случајева је потврђено да земљиште са већим садржајем укупног азота има и већи садржај минералних облика азота у зависности од осталих чинилаца (температурe, влагe, микробиолошкe активности...) (Предић, 2011).</s><s>Ако је земљиште богато азотом, онда ће биљка имати нормално цветање, боље формирање плодова и смањено жутило лишћа (Altieri et al., 1995).</s><s>Земљишта на локалитету Стара Пазова садрже највише укупног азота (0,23 %), уз преовлађујући нитратни облик, потом следи локалитет Шапца са 0,20 %, док је на локалитету Голубинаца тај садржај најнижи и износи 0,19 %.</s><s>У погледу садржаја лакоприступачног фосфора и калијума, највиши садржај оба макроелемента је установљен у земљишту локалитета Голубинаца, при чему садржај P2O5 износи 11,4 mg/100 g, а К2О је 43,6 mg/100 g земљишта.</s><s>Висок садржај калијума и фосфора у орничном слоју земљишта јако погодује усевима који су велики потрошачи ова два елемента.</s><s>То су, пре свега коренасто-кртоласте биљке и дуван.</s> <s>Земљиште на локалитету Стара Пазова је било средње обезбеђено приступачним фосфором (10 mg/100 g) и богато калијумом (21,4 mg/100 g), а на локалитету Шапца је било јако сиромашно фосфором (1,5 mg/100 g) и средње обезбеђено калијумом (15,2 mg/100 g).</s> <s>Земљишта су углавном сиромашна фосфором па се накнадно врши ђубрење фосфорним ђубривима (Altieri et al., 1995).</s><s>Да би биљке биле отпорније на болести и стрес (који може бити изазван високим или ниским температурама), потребно је да земљиште буде богато калијумом.</s><s>Калијум је неопходан за раст и деобу ћелија код биљака (Stevović et al., 2010).</s><s>Недостатак калијума у земљишту узрокује поремећај у водном билансу, сушење врхова или коврџање листова и труљење корена.</s> <s>У производњи дувана исхрана биљака има велики значај, како на повећање приноса, тако и на квалитет листова.</s><s>Дуван током вегетационог периода на отвореном пољу износи из земљишта велике количине биљних асимилатива (Гламочлија, 2010).</s><s>7.2.</s><s>АНАЛИЗЕ САДРЖАЈА ОРГАНСКЕ СУПСТАНЦЕ ИСПИТИВАНИХ БИОМАСА ПО ЛОКАЛИТЕТИМА</s> <s>Као једна од специфичности пољопривреде, појављује се и њена зависност од природних фактора, у које спадају и климатски, односно временски услови производње Током читавог вегетационог периода земљиште треба да садржи довољно влаге доступне биљкама.</s><s>Такође, у земљишту треба да буду повољни и топлотни услови (повољан температурни режим), за развој биљака и микробиолошку активност у процесу мобилизације биљних хранива (Богдановић и сар., 2014).</s><s>Табела 20.</s><s>Вегетациони период за испитиване биомасе Узорак</s> <s>*Напомена: Обојени квадратићи су вегетациони периоди биљака за испитиване облике биомасе:(дуван: мај - септембар; соја: април - октобар; пшеница: октобар 2014 - јул 2015; сунцокрет: март -септембар; кукуруз: април - октобар).</s><s>Земљиште треба да има повољан режим биљних хранива да би биљка током читавог вегетационог периода имала на располагању довољно хранива у приступачним облицима.</s> <s>Свака промена у временским приликама током вегетационе сезоне, утиче на промену у динамици вегетације, на усвајање воде и хранива, а тиме и квалитативно и квантитативно на коначан принос.</s><s>Приноси, а тиме и производња, су у великој зависности од временских услова током године (Денчић и сар., 2009).</s><s>Вегетациони периоди за испитиване узорке приказани су у табели 20. 7.2.1.</s><s>Садржај органске супстанце испитиване биомасе на локалитету Шабац</s> <s>На плодност земљишта осим минералних супстанци, утиче и садржај органских супстанци.</s><s>Органска супстанца земљишта потиче од одумрлих биљних и животињских остатака, као и њихових продуката, који настају синтезом.</s><s>Пресудну улогу у разградњи органске супстанце, која остаје у земљишту, имају микроорганизми.</s><s>Разградња органске супстанце одвија се преко сложених међуреакција и разних процеса.</s><s>Као резултат тих сложених процеса, с једне стране, долази до синтезе нових сложених високомолекуларних органских једињења која називамо хумус.</s><s>На основу података из табеле 14 може се закључити да је сума падавина на локалитету Шабац у 2015. години повољно утицала на раст и развој дувана типа Берлеј.</s><s>Овај тип дувана захтева (300-650) mm количина у вегетационом периоду (Арсић, 2019).</s><s>За постизање високог приноса и квалитетних листова влажност земљишта током развоја биљака на отвореном пољу треба да је (60-80) % од максималног водног капацитета.</s><s>Уколико се такви услови влажности не могу остварити природним влажењем, неопходно је биљке наводњавати, посебно сорте крупнолисних дувана које су осетљивије на земљишну сушу (Гламочлија, 2010).</s> <s>Такође, подаци из табеле 14 указују на повољне температурне услове (18,1 - 24,7) 0C на производном подручју Шапца у испитиваној години, што је позитивно утицало на ток гајења испитиваног узорка дувана.</s> <s>Садржај органске супстанце, просечне месечне температуре и падавине и укупна количина падавина у вегетационом периоду на локалитету Шабац Докторска дисертација</s> <s>На графикону 3 приказани су резултати садржаја органске супстанце дуванске стабљике са локалитета Шабац и вредности просечних метеролошких услова.</s><s>Садржај минералне супстанце у ферментисаном дуванском лишћу знатно варира, истраживања ове дисертације, садрже мање пепела у односу на листове.</s><s>Највећи садржај минералне супстанце, а тиме најмањи садржај органске супстанце, имају дувани сушени у хладу, у који спада дуван типа Берлеј, затим дувани сушени на сунцу (оријентални дувани) а најмање дувани сушени у кондиционираним условима (Вирџинија) Варијације у садржају пепела могу бити резултат различитих параметара који су повезани са саставом земљишта, обрађивањем земљишта, наводњавањем, а такође могу да варирају у зависности од порекла или производног подручја где се обавља производња (Garcia, etal., 2014).</s><s>На испитиваном локалитету Шапца земљиште је било киселе до умерено киселе реакције (pH 5,85), што према подацима из литературе погодује гајењу крупнолисних дувана (Радојичић, 2016).</s> <s>За гајење дувана типа Берлеј земљиште треба да има добру пропустљивост, да је са добром аерацијом и са добрим топлотим особинама.</s><s>Формирање квалитета и приноса дувана зависи и од садржаја хумуса у земљишту.</s><s>Анализа земљишта са локалитета Шабац је показала да припада слабо хумозном земљишту (2,57 %), што се може надокнадити применом агротехничких мера (ђубрењем).</s><s>Степен засићености хумских киселина базама, тј. однос C : N био је 7,3 :1, што је повољан састав хумуса у земљишту.</s><s>Садржај укупног азота на локалитету Шапца је 0,20 %.</s><s>Земљиште испитиваног локалитета је јако сиромашно фосфором (1,5 mg/100 g) и средње обезбеђено калијумом (15,2 mg /100 g).</s><s>Апликацијом фосфорних</s> <s>Количина органске супстанце у стабљикама дувана типа Берлеј (графикон 3) износила је 94,87 %, што је сагласно подацима из литературе.</s><s>Према истраживању обављеном у Републици Србији, стабљике дувана типа Берлеј, са производног подручја Чоке, садрже 4,21% пепела, односно 95,79 % органске супстанце (Malnar et al., 2015).</s><s>Може се констатовати да су агроеколошки услови за производњу дувана типа Берлеј на подручју Шапца у 2015. години били у оптималним границама (укупна количина падавина 319,10 mm и просечна месечна температура 20,98 °C у вегетационом периоду мај-септембар).</s><s>7.2.2.</s><s>Садржај органске супстанце испитиване биомасе на локалитету Сурчина</s> <s>Као што смо нагласили у материјалу и методама рада најближа метеоролошка станица за два локалитета у Срему (Стара Пазова и Голубинци) је у Сурчину, тако да се метеоролошки подаци евидентирани у овој станици односе на оба локалитета.</s><s>На локалитету Сурчина одређиван је садржај органске супстанце на четири врсте биомасе (пшенична слама, сојина стабљика, остаци глава сунцокрета и окласци кукуруза).</s><s>Резултати истраживања приказани су на графикону 4. Земљиште на локалитету Голубинаца било је благо киселе реакције (pH 6,75), а на локалитету Стара Пазова слабо алкалне реакције (pH 8,06).</s><s>По наводима Марковића и сар. (2007), од pH вредности земљишта зависи интензитет микробиолошких процеса разлагања органске материје и исхрана биљака, као и растворљивост и приступачност хранива.</s><s>Најбоља приступачност је када је pH вредност у опсегу 6 - 8.</s> <s>ПШЕНИЦА - за високе приносе транспирациони коефицијент (транспирациони коефицијент је количина воде коју биљка усвоји да би се створио 1 kg суве материје), износи (450 – 600) mm, у зависности од климатских услова и дужине вегетационог периода (Комљеновић и Тодоровић, 1998).</s> <s>Вегетациони период за пшеницу је знатно дужи (десет месеци, од октобра до јула) у односу на остале усеве, код којих траје седам месеци (Гламочлија, 2012).</s><s>Количина органске супстанце пшеничне сламе у вегетационом периоду од 92,89 % (графикон 4) нижа је од количине добијене у узорку дуванске стабљике и сојине стабљике али је вредност у сагласности са литературним подацима (Hartmann et al., 2003).</s><s>СУНЦОКРЕТ - на основу података из графикона 4 може се уочити најнижа вредност количине органске супстанце код узорка главе сунцокрета 87,83 %.</s><s>Овако ниске вредности у узорцима глава сунцокрета су добили и други истраживачи (Marechal et al., 1999).</s><s>КУКУРУЗ - потребе за водом током вегетационог периода су врло неуједначене.</s><s>Укупне потребе за водом за вегетациони период кукуруза износе (300-555) mm падавина, с тим да у време највећих потреба током летњих месеци треба обезбедити (200-300) mm правилно распоређених падавина.</s> <s>Количина органске супстанце узорка окласка кукуруза је највећа од свих испитиваних биомаса и износи 98,74 % (графикон 4).</s><s>Та количина је у сагласности са резултатима добијеним у другим истраживањима (Anukam et.al., 2017).</s><s>100</s> <s>Садржај органске супстанце, просечне месечне температуре и падавине и укупна количина падавина у вегетационом периоду на локалитету Сурчин Докторска дисертација</s> <s>СОЈА - потребе соје за водом варирају током вегетационог периода у зависности од фазе развоја и од средњих дневних температура ваздуха.</s><s>Према подацима које су објавили Бошњак и сар. (1991), за оптималан принос соје на земљштима у Републици Србији, потребно је (400-500) mm воденог талога.</s><s>У условима Војводине потребе соје за водом током вегетационог периода се крећу у интервалу од 450 mm до 480 mm (Максимовић и сар., 2005).</s><s>Добијени садржај органске супстанце у сојиној стабљици у вегетационом периоду (графикон 4), на локалитету Сурчина је 96,85 % и у сагласности је са резултатима добијеним у другим истраживањима (Бркић и сар., 2007).</s><s>7.3.</s><s>АНАЛИЗА ИСКОРИШЋАВАЊА РАСПОЛОЖИВЕ КОЛИЧИНЕ ДУВАНСКИХ СТАБЉИКА У СРБИЈИ</s> <s>Коришћено пољопривредно земљиште пољопривредних газдинстава (РЗС, Попис пољопривреде 2012) износи 3,4∙106 ha (без Косова и Метохије) и чини 44 % територије Србије (без територије Косова и Метохије, попис пољопривреде 2012. није обављен).</s><s>Може се закључити да Србија има земљишне ресурсе који омогућавају интензивну пољопривреду и искоришћавање биомасе из пољопривредне производње за енергетске сврхе.</s><s>За приказ однегованих површина под дуваном (за Берлеј, Вирџинију и Оријентал) у табели 21 преузети су подаци из евиденција (Управа за дуван), које у вези са производњом дувана воде Регистровани произвођачи дувана, сходно Правилнику о садржини и начину вођења евиденције од стране произвођача и обрађивача дувана („Службени гласник РС“, Табела 21.</s><s>Однеговане површине под дуваном (ha) Година</s> <s>Производња дувана у Републици Србији обухвата три основна типа дувана (Берлеј, Вирџинија и Оријентални дувани).</s><s>Крупнолисни дувани, у које спадају Берлеј и Вирџинија, чине око 98 % производње.</s> <s>На основу однегованих површина под дуваном (подаци у табели 21), извршен је прорачун расположиве количине стабљика дувана типа Берлеј (табела 22).</s><s>При прорачуну је коришћен просек расађивања од 22 000 стабљика/ha, као и просечна тежина стабљике крупнолисних дувана од 350 g.</s> <s>Оријентални тип дувана није ни узет у разматрање јер се годинама производио на малим површинама.</s><s>Од 2016. године престала је производња овог типа дувана у Србији.</s><s>Вирџинија спада у групу крупнолисних дувана као и тип дувана Берлеј, али се разликују у Докторска дисертација</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић старту у потреби већих новчаних улагања (захтева сушење у сушницама, па самим тим и веће улагање за енергент сушења).</s><s>Трошкови енергената чине 26 % до 28 % укупних трошкова (Радојичић Н., 2011).</s><s>Из тих разлога, ни стабљике дувана типа Вирџинија нису биле предмет истраживања у овој дисертацији, па стога у табели 22 нису ни приказане расположиве количине стабљика овог типа дувана.</s><s>Табела 22.</s><s>Расположиве количине стабљика дувана Година производње</s> <s>*Напомена: Представљене вредности су показатељи количине стабљика (t) са однеговане површине под дуваном (ha). **Напомена: 2015 –година истраживања .</s> <s>У експерименту су коришћене стабљике дувана типа Берлеј које се покосе, па се листови суше на стабљикама.</s><s>Након завршеног процеса сушења, листови се у рану јесен скидају са стабљика, тако да проблем сакупљања и транспорта стабљика, као ни превелике влаге (што иначе карактерише биомасу) не постоји.</s><s>Иако је обим производње мањи у односу на дуван типа Вирџинија, исплативост примене стабљика дувана Берлеј сушеног на овај начин огледа се у чињеници да се не троше додатна средства за транспорт са њива и за енергију неоходну за сушење да би се употребиле као биогориво, у поређењу са другим врстама дувана.</s> <s>7.4.1.</s><s>Одређивање количине пепела, целулозе и лигнина У свим узорцима биомасе одређени су следећи параметри: количина пепела и количина органске супстанце (из разлике), количина целулозе и количина лигнина.</s><s>Резултати испитивања су исказани као резултат на сув узорак (табела 23).</s><s>За обезбеђење поверења у резултате испитивања наведених параметара примењен је принцип поновљивости резултата (захтев стандарда SRPSISO/IEC 17025 : 2006.), а резултати приказани у табели 23 су средње вредности испитиваних параметара.</s><s>Резултати из табеле 23 показују да је количина пепела у узорцима у опсегу (0,54-12,17) %.</s><s>Најнижа количина пепела је у пиљевини, што је и било очекивано.</s><s>Узорци направљени од остатака главе сунцокрета имали су највишу количину пепела (12,17 %).</s><s>Количина пепела у пшеничној слами је нижа од 10 %, као и у дуванској стабљици (5,13 %), што је у сагласности са литературним подацима (Badger, 1999; Hartmann et al., 2003;</s> <s>Подаци за остале узорке, у сагласности су са резултатима добијеним у другим студијама (Бркић и сар., 2007; Gani and Naruse, 2007).</s><s>Узорци пиљевине дрвета букве и окласка кукуруза са количином пепела од 0,54 % до 1,26 % су у сагласности са подацима датим у немачком стандарду за количину пепела DIN 51731:1996 (≤ 1,5 %), а узорци дуванске стабљике са количином пепела од 5,13 % и сојине стабљике са количином пепела од 3,15 % одговарају по класи квалитета брикету према стандарду Аустрије ONORM M 1735:1990 (≤ 6 %).</s><s>Вредности количине пепела код узорка пшеничне сламе (7,11 %) и узорка главе сунцокрета (12,17 %) су веће него што прописују оба национална стандарда за брикете (табела 9, поглавље 5.11.2).</s><s>У односу на фосилна горива количина пепела у пољопривредној биомаси је много нижа (Пешењански, 2000) и представља једну од кључних предности примене биомасе за биогорива, што је и потврђено егзактним мерењима.</s><s>Повећање количине пепела за 1 % смањује калоричну вредност за 200 кЈ/кг код биогорива (Monti et al., 2008).</s><s>Количина целулозе у испитиваним биомасама је у опсегу од 25,77 % до 40,12 % и најзаступљенија је у узорцима направљеним од пиљевине.</s><s>Код стабљика дувана количина целулозе је 35,97 %, што је у складу са литературним подацима (Kulić and Radojičić, 2011), као и код пшеничне сламе (36 %) (Јанић, 2006 б).</s><s>С обзиром на високу количину целулозе у узорцима, током сагоревања ослобађа се велика количина енергије, што брикетима повећава употребну вредност.</s><s>Такође, висока количина целулозе проширује могућност употребе биомасе и у другим индустријама.</s> <s>Количина лигнина испитиваних узорака је у сагласности са подацима из литературе (Anwar et al., 2014) и у опсегу је од 14,34 % до 26,64 %.</s><s>Заступљеност лигноцелулозног материјала је фактор који највише доприноси калоричној моћи биомасе.</s><s>Највиши проценат лигнина измерен је код окласака кукуруза (26,64 %), док је најнижи код сојине стабљике (14,34 %).</s><s>Количина лигнина код стабљике дувана је 20,12 %, што је у сагласности са досадашњим подацима (Радојичић, В., 2011).</s><s>Већу количину целулозе и лигнина од дуванске стабљике има пиљевина дрвета букве, а од пољопривредне биомасе само окласак кукуруза.</s><s>Експериментално добијени резултати за количину пепела, целулозе и лигнина дуванских стабљика указују на могућност њихове примене као биогорива, па самим тим и њихов значајан допринос укупном енергетском потенцијалу биомасе Републике Србије.</s><s>У табели 24 дате су карактеристике брикета са измереном количином влаге након изласка из брикетирке.</s> <s>Димензије брикета (mm) испитиваних биомаса су у границама параметара националних стандарда за брикете наведених у табели 9, поглавља 5.11.2.</s><s>Из табеле 24 је уочљиво да је количина влаге код узорака од 9,91 % до 15,67 %.</s><s>Оваква количина влаге је позитивна карактеристика биомасе, јер се остварује уштеда у енергији неопходној за сушење биомасе.</s><s>Нижа количина влаге омогућава оптимално сагоревање и вишу топлотну вредност.</s> <s>Узорци пиљевине дрвета букве, окласка кукуруза, пшеничне сламе, дуванске стабљике и сојине стабљике са количином влаге од 9,34 % до 11,58 % су у сагласности са подацима датим у немачком стандарду за садржај влаге DIN 51 731:1996 (≤12 %), а узорак главе сунцокрета са влагом од 15,67 % одговара по класи квалитета брикету према стандарду Виша количина влаге је констатована код остатака глава сунцокрета (15,67 %), вероватно као последица периода сакупљања узорака (касна јесен).</s><s>Међутим, и биомаса са таквом количином влаге, иако нешто виша од влаге осталих биомаса, у складу је са литературним подацима (Peševski et al., 2010) у којима се биомаса сматра квалитетном уколико је количина влаге испод 18 %.</s> <s>Приликом израде брикета код неких узорака је заостала и ситњавина.</s><s>Највише заостале ситњавине је код окласка кукуруза и пиљевине дрвета букве, који су имали најмању количину влаге.</s> <s>Ситњавине није било приликом израде брикета од глава сунцокрета које су имале највећу количину влаге (15,67 %), као ни приликом израде узорака од дуванске стабљике које су имале знатно мању количину влаге (10,27 %).</s><s>Ова количина влаге код дуванских стабљика се може сматрати позитивном карактеристиком, јер је при изради добијен компактан брикет без губитака.</s><s>Такође, нижа количина влаге ће омогућити економичније сагоревање брикета јер ће се утрошити мања количина енергија за превођење воде у водену пару у првој фази сагоревања.</s><s>Брикети су добијени без учешћа везивних средстава, што чини производњу јефтинијом и са аспекта заштите животне средине прихватљивијом (Остојић, 1996).</s> <s>Најзаступљенији елементи у било којој врсти биомасе су угљеник, водоник и кисеоник, уз незнатне количине сумпора и азота (Moka, 2012).</s><s>Резултати испитивања проучаваних биомаса су приказани у табели 25.</s> <s>*Напомена: Вредност кисеоника одређена је прорачуном.</s><s>У испитиваним узорцима садржај C је у опсегу од 43,09 % код брикета направљених од дуванских стабљика до 48,97 % код брикета направљених од пиљевине.</s><s>Добијени резултати су у сагласности са литературним подацима (Vanloo et al., 2008).</s><s>Најнижи садржај C (43,25 %) у поређењу са садржајем угљеника код осталих пољопривредних биомаса, близак вредности код дуванских стабљика, установљен је и код пшеничне сламе а највиши садржај C (47,77 %) утврђен је код остатака глава сунцокрета.</s><s>Заступљеност H у узорцима је уједначена и у опсегу је од 5,12 % код брикета направљених од пшеничне сламе, до 5,91 % за брикете направљене од окласка кукуруза.</s><s>Код брикета направљених од пиљевине, није установљено присуство N. Ако се посматрају испитивани облици пољопривредне биомасе, најмањи садржај N је установљен код пшеничне сламе (0,72%).</s><s>Међутим, брикети направљени од дуванских стабљика имали су 5 пута већи садржај N (3,70 %).</s><s>Овако висок садржај N највероватније је последица ђубрење NPK ђубривом, јер је током раста и развоја дувана неопходна већа количина азота што се обезбеђује ђубрењем (Радојичић, В., 2016).</s><s>Због тога је стабљика акумулирала већи садржај N од осталих облика биомасе.</s> <s>Добијени резултати за садржај N у брикетима испитиваних биомаса (3,70 %; 1,60 %; 0,72 %; 1,63% и 1,00 % су изнад вредности које прописују стандарди (Табела 9): Аустрије Незнатна количина сумпора и азота код узорака биомаса условила би малу разлику између горње и доње топлотне моћи, што није случај код угљева, а нарочито лигнита који располаже са великом количином сумпора (Аличић, М., 2011).</s><s>Према многобројним литературним подацима, сумпор је елемент неопходан за раст и развој биљке (Кастори, 1983.; Јемцев и Ђукић, 2000).</s><s>Биљке га усвајају из земљишта, а углавном га акумулирају у листовима (Demirbas, 2005).</s><s>Концентрација сумпора у биљци Докторска дисертација</s> <s>Гориво варира између 0,1 и 0,5 % (Lucheta and Lambais, 2012).</s><s>Ову констатацију потврђују и резултати наших истраживања.</s><s>Сумпор је пронађен у веома малим количинама код брикета направљених од глава сунцокрета (0,63 %) док га код осталих облика биомасе нема, што је у сагласности са литературним подацима (Peševski et al., 2010).</s><s>Незнатна количина сумпора је у сагласности са параметрима Националних стандарда за брикете Аустрије (ONORM Опсежна истраживања реализована на различитим врстама биомаса, са циљем да се примене као биогорива, неминовно захтевају и упоређивање њиховог елементарног састава са елементарним саставом различитих чврстих и течних горива, јер се елементарни састав горива директно одражава на топлотну вредност сваког употребљеног горива.</s><s>Елементарни састав фосилних горива, као и састав биомасе, је променљив и зависи од великог броја других карактеристика.</s><s>Хемијски састав горива, исказан кроз елементарни састав, одраз је порекла органске супстанце и физичких карактеристика средине таложења органске супстанце (притиска, температуре, дубине на којој се ствара гориво, утицаја минералних компонената).</s><s>У табели 26 приказани су резултати просечног елементарног састава неких горива, прерачунати на органску супстанцу (Hunt, 1996).</s><s>Табела 26.</s><s>Елементарни састав фосилних горива (Hunt, 1996).</s> <s>Угљеви којима располажу лежишта Србије су углавном категорије лигнита до мрког угља, са променљивим елементарним саставом.</s><s>Тако, на пример, угаљ лежишта Ковин Садржај угљеника и кисеоника код угљева варира у зависности од ранга и литотипног, односно мацералног састава, док је садржај азота низак (0,5-1,5 %).</s><s>Садржај сумпора у угљевима може да варира у широком распону, од 0,1 до екстремних 15 % (Speight, 2015) и зависи од услова седиментације у тресетној мочвари, односно од pH (кисело-базно) и Еh (оксидационо-редукционо) вредности средине у којој се таложила органска супстанца.</s><s>Табела 27.</s><s>Елементарни састав угљева (Speight, 2015) Врста угља</s> <s>Низак садржај сумпора је, на пример, у угљу лежишта Станари - БиХ (0,34 % на укупну влагу), док је на пример у угљу Алексиначког басена - Србија (са просечним садржајем сумпора 5,70 % на укупну влагу, односно 6,56 % на сув узорак) или угљу Ибарског басена (са просечно 5,81 % на укупну влагу; односно 6,03 % на сув узорак) знатно виши Примена угљева са високим садржајем сумпора је одувек непожељна, а у последњим деценијама чак и неприхватљива због свих осталих нарушених еколошких услова на планети.</s> <s>Отуда су настојања да се биомаса примени као биогориво изузетно оправдана, чак и у случајевима када је топлотна вредност биогорива нижа, јер је исплатива због наменске употребе отпада пољопривредне производње и еколошки прихватљива, јер због мале количине сумпора не загађује животну средину.</s><s>7.5.</s><s>РЕЗУЛТАТИ ПРЕДВИЂАЊА HHV (Higher heating value) ИСПИТИВАНИХ УЗОРАКА</s> <s>За све испитиване биомасе рачунски је одређена HHV према формулама које су предложили различити аутори (формуле дате у делу 6.4.) и које у обрачун укључују садржај различитих компонената (Табела 28).</s> <s>(19,79 МЈ kg-1).</s><s>Израчуната HHV дуванске стабљике (18,72 МЈ kg-1) се незнатно разликује од вредности (18,94 МЈ kg-1) објављене такође за дуван типа Берлеј, из реона Чоке Добијени резултати су у границама, мада ближе доњим вредностима објављених у and Azevedo, 2005).</s><s>Ово из разлога што на хемијски састав биомасе утиче и њено порекло, као и географско поднебље на коме је биљка расла, а велику улогу има и моменат бербе сировина (Garcia et al.,2014).</s> <s>Аутори (Mijailović et al, 2014) су у својим прелиминарним истраживањима испитивали крупнолисне дуване, Вирџинију и Берлеј са војвођанског производног подручја.</s><s>HHV је израчуната на основу елементарног састава и садржаја лигнина и извршено је поређење са 6 осталих облика пољопривредне биомасе (стабљике и окласци кукуруза, пшенична слама, стабљике сунцокрета, јечма и зоби.</s><s>Утврђено је да стабљике Берлеја са вредношћу HHV од 18, 308 MJ kg-1 не одступају значајно од осталих облика биомасе.</s> <s>HHV израчуната на основу садржаја лигнина указује да је највишу енергетску вредност имао окласак кукуруза (19,19 МЈ kg-1), а најнижу сојина стабљика (18,10 МЈ kg-1).</s><s>Вредност HHV за дуванску стабљику је приближна вредности која је добијена прорачуном на основу Резултати предвиђања топлотне моћи испитиваних биомаса преко елементарног састава (C, H, N, S, О) испитиваних узорака показали су да је ова вредност највиша код пиљевине дрвета букве (19,48 МЈ kg-1), а најнижа код пшеничне сламе (17,41 МЈ kg-1).</s><s>Упоређујући HHV дуванске стабљике са прерачунавањем на основу претходне две формуле уочљива је нижа вредност топлотне моћи од 17,43 МЈ kg-1.</s><s>Коришћењем формуле која узима у обзир елементарни састав, код свих облика пољопривредне биомасе, изузев глава сунцокрета (19,09 МЈ kg-1), добијене су ниже вредности за HHV.</s> <s>Међутим, приликом сагоревања у реалним условима утицај појединих елемената не може да се посматра изоловано.</s><s>Ове формуле служе само за предвиђање HHV код биогорива које треба увести у укупни потенцијал, јер је то много лакше, брже и економичније.</s><s>Анализирајући добијене резултате може се доћи до закључка да коришћење стабљика дувана типа Берлеј за производњу биогорива може бити исплативо јер имају високу топлотну моћ, која се не разликује значајно од осталих испитиваних облика пољопривредне биомасе.</s> <s>Пошто је установљена задовољавајућа топлотна моћ предвиђањем, следећи корак је био експериментално одређивање овог параметра.</s><s>7.6.</s><s>РЕЗУЛТАТИ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ ОДРЕЂИВАЊА ТОПЛОТНЕ МОЋИ ИСПИТИВАНИХ УЗОРАКА</s> <s>Испитиваним узорцима биомасе је одређена топлотна моћ и израчуната ефективна (доња) топлотна моћ - LHV.</s><s>У табели 29 приказани су резултати испитивања топлотне моћи прерачунати на сув узорак.</s> <s>Вредности параметара топлотне моћи (горња и доња) у узорцима налазили су у следећим интервалима: за горњу топлотну моћ (15,95-18,49) МЈ kg-1 а за доњу топлотну моћ (14,90-17,27) МЈ kg-1.</s><s>Експериментално добијене вредности за горњу топлотну моћ промовишу испитивану биомасу као биогориво, јер је према литературним подацима, топлотна моћ горива лигноцелулозног састава у опсегу од (16-20) МЈ kg-1 (Blazquez et al., 2014) или за доњу топлотну моћ пољопривредних биомаса у опсегу (13,00-18,00) МЈ kg-1 Докторска дисертација</s> <s>На основу добијених резултата, најнижу и горњу и доњу топлотну моћ имају главе сунцокрета (15,95 МЈ kg-1и 14,90 МЈ kg-1).</s><s>Највишу горњу топлотну моћ имају узорци окласка кукуруза (18,49 МЈ kg-1) и пиљевине дрвета букве (18,45 МЈ kg-1), а највишу доњу топлотну моћ узорак пиљевине дрвета букве (17,27 МЈ kg-1).</s><s>У узорку дуванске стабљике, горња топлотна моћ (16,33 МЈ kg-1) је била за 2,33 % већа од најниже горње топлотне моћи у узорку главе сунцокрета, а за 11,68 % мања од највише горње топлотне моћи у узорку окласка кукуруза.</s><s>Дуванска стабљика у односу на пиљевину дрвета букве, који се традиционално најдуже користе у домаћинствима као огрев, имала је нижу горњу топлотну моћ за 11,49 %.</s><s>Експериментални резултати одређивања горње и доње топлотне моћи узорака сунцокрета су усаглашени са резултатима који су добијени прорачуном за предвиђање HHV (МЈ/ kg-1) на основу количине пепела, као и за окласак кукуруза, чиме је потврђена оправданост теоријског разматрања података пре приступања експереминталном испитивању која захтева озбиљне финансијске издатке.</s><s>Доња топлотна вредност (15,28 МЈ kg-1) у узорку дуванске стабљике била је за 2,5 % виша од најниже вредности у узорку главе сунцокрета, а за 11,52 % мања од највише вредности узорка пиљевине дрвета букве.</s><s>Топлотне вредности дуванске стабљике одређене експериментално и израчунате предвиђањем су усаглашене, а усаглашене су и са до сада објављеним резултатима Резултати експерименталног одређивања топлотних моћи испитиваних биомаса су усаглашени са резултатима који су добијени прорачуном за HHV базираног на количини пепела одређеној за сваку од биомаса.</s><s>Тиме је потврђено да је прорачун за HHV једноставан и јефтин начин за добијање поуздане процене за употребу испитиваних биомаса као биогорива.</s><s>Разматрањем резултата експериментално одређених топлотних вредности испитиваних биомаса у односу на вредности које су прописане EN pellet standards 149611:2009 очигледно је да само биомасе окласка кукуруза и пиљевине дрвета букве испуњавају критеријуме за производ класификован у А1 и А2 категорију по параметру топлотне вредности, а да се преостале биомасе налазе на граници да задовоље захтеве за категорију Б класе и да га испуњавају са укљученом мерном несигурношћу при одређивању овог параметра.</s><s>Без обзира на ову чињеницу, из практичних и еколошких разлога вредност овог параметра не би требало да доводи у питање примену биомасе дуванске стабљике Берлеј као биогорива.</s> <s>У процесу сагоревања неопходно је довести оптималну количину ваздуха да би се омогућило што боље сагоревање биомасе, а самим тим и мања емисија штетних гасова.</s><s>Минимално потребна количина кисеоника је неопходна количина кисеоника за потпуно сагоревање свих врста биомаса.</s><s>Рачуна се на основу познатог елементарног састава и минимално потребних количина кисеоника (Оmin) за сагоревање: угљеника, водоника и сумпора, добијених из стехиометријских једначина сагоревања.</s><s>Полазећи од познате чињенице колики је удео кисеоника у ваздуху, може се одредити минимална количина ваздуха (Lmin) потребна за потпуно сагоревање свих врста биомаса.</s><s>Резултати су приказани Докторска дисертација</s> <s>За израчунавање запремине N2 у продуктима сагоревања (VN) било је неопходно израчунати и минимално теоријски потребне количине ваздуха (Lmin) и кисеоника (Оmin).</s><s>Добијени резултати су приказани у табели 30.</s><s>Табела 30.</s><s>Резултати предвиђања минималне количине кисеоника и ваздухa и запремине продуката сагоревања испитиваних облика биомасе Узорак</s> <s>На основу добијених резултата за минимално потребну количину кисоника (Оmin) за сагоревање, најнижа вредност је установљена за узорак биомасе пшеничне сламе (0,8510 m3/kg).</s><s>Скоро истоветна вредност је утврђена за дуванску стабљику (0,8544 m3/kg).</s><s>Највећа количина Оmin утврђена је за узорак пиљевине дрвета букве (0,9392 m3/kg).</s><s>Резултати минималне количине ваздуха за потпуно сагоревање (Lmin) указују на најнижу вредност код узорка пшеничне сламе (4,0525 m3/kg) а на највишу код узорка пиљевине дрвета букве (4,4725 m3/kg).</s> <s>У продукту сагоревања узорка дуванске стабљике утврђена је најмања вредност количине Vco2 (0,8045 m3/kg), док је највећа вредност количине (0,9143 m3/kg) утврђена у узорку пиљевине дрвета букве.</s><s>Када се изврши поређење са резултатима елементарног састава (табела 25) уочава се да је садржај угљеника најнижи код узорка дуванске стабљке а највиши код узорка пиљевине дрвета букве.</s><s>Вредност количине Vso2 је била испод лимита квантификације (< 0,001 m3/kg) у узорцима дуванске стабљике, сојине стабљике, пшеничне сламе, окласака кукуруза и пиљевине дрвета букве, док је највећа вредност количине (0,0139 m3/kg) утврђена у узорку остатака глава сунцокрета.</s><s>Добијене вредности су усаглашене са објављеним резултатима Вредност количине VN (3,2438 m3/kg) у узорку дуванске стабљике је била најближа вредности најмање утврђене количине у узорку пшеничне сламе, док је вредност од 3,5332 m3/kg у узорку пиљевине дрвета букве одговарала највећој утврђеној вредности.</s> <s>зависи елементарног састава материјала који сагорева.</s><s>Међутим, састав продуката сагоревања зависи од начина сагоревања горива, као и ефикасности пећи у којој се врши сагоревање.</s><s>Са друге стране, на количину формираних оксида пре свега утиче количина доступног кисеоника, у комбинацији са температуром сагоревања и врстом пећи.</s><s>Постројења за сагоревање биомасе у домаћинству су углавном мала у виду пећи, котлова и камина, који имају низак степен корисности, малу ефикасност сагоревања и високу емисију загађујућих супстанци.</s> <s>У настојању да се што поузданије процени примена испитиваних биомаса као биогорива са аспекта утицаја на животну средину, извршено је сагоревање брикета у пећи намењеној за сагоревање биомасе и анализирани су гасовити продукти.</s><s>Мерени су продукти сагоревања (CO2 CO, NО, NОx) у реалним условима и резултати су приказани у табели 31.</s><s>Азот (IV) оксид и сумпор (IV) оксид нису били детектовани ни у једном узорку.</s> <s>На основу добијених резултата, најнижа вредност садржаја О2 измерена је при сагоревању узорка брикета остатака главе сунцокрета (11,70 %), док је највиша вредност садржаја била у при сагоревању узорка брикета дуванске стабљике (12,88 %).</s><s>Сагоревањем брикета настаје CO2, који је означен као један од главних гасова стаклене баште.</s><s>Највећи део CO2 у атмосфери формира се сагоревањем фосилних горива.</s><s>Биомаса има вишеструко нижи садржај CO2 у односу на фосилна горива, што повећава њену улогу у заштити животне средине (Demirbas, 2005.) При сагоревању узорка брикета окласака кукуруза утврђена је најнижа вредност садржаја CO2 (7,90 %), што је незнатно више у односу на дуванску стабљику (8,1%) а највиша вредност садржаја утврђена је код узорка остатака У узорку дуванске стабљике предвиђањем је такође утврђена најмања вредност количине Vco2 (0,8045 m3/kg), док је највећа вредност количине (0,9143 m3/kg) утврђена за узорак пиљевине дрвета букве, незнатно више у односу на остатке глава сунцокрета.</s><s>Може се констатовати да су измерене вредности CO2 у продуктима сагоревања донекле у сагласности са заступљеношћу угљеника у испитиваним масама, јер је C најмање заступљен у дуванској стабљици (43,09 %) а навише у пиљевини дрвета букве (48,97 %), што је за свега 1% више у односу на садржај у остацима глава сунцокрета (табела 25, поглавље 7.4.2).</s><s>Угљеник (II)-оксид (CО) је гас без боје и мириса, који настаје непотпуним сагоревањем горива.</s><s>Сагоревање узорака брикета дуванске стабљике је било потпуније у поређењу са процесима сагоревања осталих биомаса, јер је сагоревањем стабљика у димном гасу настало 1590,34 mg/m3 CO, што је скоро два пута мање у поређењу са највећом количином садржаја која је настала при сагоревању окласака кукуруза (2952,30 mg/m3).</s><s>Количине CO измерене у димним гасовима насталим при сагоревању испитиваних биомаса су реда величине које се могу наћи у литератури (Lazaroiu et al., 2017).</s><s>Дозвољена количина CO (гранична вредност) према Уредби о граничним вредностима загађујућих материја у ваздух из постројења за сагоревање(Сл. гл.</s><s>РС,6/2016) је до 4000 mg/m3, при чему су вредности добијене у овом истраживању знатно ниже од дозвољених.</s><s>У продуктима сагоревања SО2 није детектован ни код једног узорка, што је сагласно са резултатима добијеним током предвиђања продуката сагоревања (табела 30, поглавље 7.7).</s><s>Вредност количине Vso2 је била испод лимита квантификације (< 0,001 mg/m3) у узорцима дуванске стабљике, сојине стабљике, пшеничне сламе, окласака кукуруза и пиљевине дрвета букве, док је занемарљива количина (0,0139mg/m3) утврђена у узорку остатака глава сунцокрета.</s> <s>Количина оксида азота, изражена сумом NО и NОx, одређена је у димним гасовима сагоревања сваке испитиване биомасе и констатовано је да су ови оксиди најзаступљенији у стабљици дувана Према количини азота одређеној елементарном анализом (3,7 % на сув узорак органске супстанце) било је очекивано да се у димном гасу дуванске стабљике нађе највећа количина оксида, јер се у другим биомасама азот налази у минорним количинама или га нема, као што је то у пиљевини букве.</s><s>Вредност предвиђене количине VN (3,2438 m3/kg) за узорак дуванске стабљике је била најближа вредности најмање утврђене количине у узорку пшеничне сламе.</s> <s>Без обзира на емитовану количину азотових оксида у димном гасу насталог сагоревањем дуванске стабљике, количина ових оксида је знатно мања (273,67 m3/kg NO и 419,67 mg/m3 NOx) од прописане Уредбом (гранична вредност је 500 mg/m3).</s><s>Иако је у току дискусије продуката сагоревања брикета од испитиваних биомаса урађена извесна корелација са елементарним саставом истих, као и са предвиђеним продуктима сагоревања, мора се констатовати да поуздана и потпуна корелација ипак није могућа из разлога што поменуте биомасе садрже различите количине кисеоника што се евидентно одражава на њихово сагоревање.</s> <s>У зависности од топлотне снаге постројења у коме се врши сагоревање, као и врсте горива, Уредба о граничним вредностима загађујућих материја (Сл. гл.</s><s>РС,6/2016) предлаже свођење мерних вредности на одговарајуће концентрације кисеоника у димним гасовима, што за биомасу износи 11%.</s><s>Резултати израчунавања су приказани у табели 32.</s><s>Табела 32.</s><s>Средње вредности продуката сагоревања брикета направљених од биомасе, прерачунатих на вредност O2 од 11%.</s> <s>Ради боље прегледности и лакшег упоређивања резултата упоредни преглед средњих вредности продуката сагоревања брикета направљених од биомасе, прерачунатих на вредност О2 од 11% приказан је на сликама 15 и 16.</s><s>Слика 15.</s><s>Продукти сагоревања (CO, NO, NOx) настали током сагоревања брикета направљених од различитих облика биомасе.</s><s>И у случају прерачунавања продуката сагоревања на 11% концентрације кисеоника, код стабљика дувана типа Берлеј констатоване су најниже вредности садржаја оксида угљеника, а код пиљевине дрвета букве најниже вредности садржаја оксида азота (табела 32, 500</s> <s>Слика 16.</s><s>Продукти сагоревања (CO2) настали током сагоревања брикета направљених од различитих облика биомасе.</s><s>Добијени подаци за продукте сагоревања у овом истраживању показали су да се дуванска стабљика, као и остали испитивани узорци биомаса, налазе у границама вредности регулисаних Правилником о граничним вредностима загађујућих материја.</s><s>7.9.</s><s>ОДРЕЂИВАЊЕ КОЛИЧИНЕ НИКОТИНА У ДУВАНСКОЈ СТАБЉИЦИ И ДИМУ ПРИ САГОРЕВАЊУ БРИКЕТА ОД СТАБЉИКА ДУВАНА ТИПА БЕРЛЕЈ</s> <s>Развијена HPLC-PDA метода успешно је примењена за одређивање садржаја никотина у дуванској стабљици и диму при сагоревању брикета од стабљика дувана.</s><s>Штавише, метода је била селективна и нису примећени ометајући врхови у времену задржавања никотина.</s><s>Према прописима Европске Уније (Novotny and Zhao, 1999), садржај никотина преко 500 ppm декларише дувански отпад у категорију опасног отпада.</s><s>Испитивањем биомасе дуванских стабљика установљено је да садрже 715,6 ppm никотина, прерачунато на суву супстанцу стабљике.</s><s>Анализом продуката сагоревања брикета констатовано је да количина никотина у димном гасу знатно нижа (< 10 ppm) што је далеко испод прописаних вредности.</s> <s>Ниска количина присутног никотина у диму при сагоревању даје позитивну оцену за употребу брикета од дуванских стабљика са еколошког аспекта.</s><s>7.10.</s><s>ОДРЕЂИВАЊЕ САСТАВА ПЕПЕЛА БРИКЕТА ИСПИТИВАНИХ БИОМАСА</s> <s>Након сагоревања брикета, припремљених од испитиваних биомаса, у одговарајућем котлу (описано у поглављу 6.8.), извршена је квалитативна анализа пепела.</s><s>Резултати анализе приказани су у табели 33.</s> <s>Слика 17.</s><s>Изглед пепела након сагоревања брикета испитиваних биомаса Табела 33.</s><s>Количина елемената у пепелу брикета испитиваних биомаса Биомаса</s> <s>- Резултати испитивања количине макроелемената (K, Mg, Ca, P) Најниже вредности садржаја К и Ca одређене су у узорку сојине стабљике (1,41 % и 1,46 %), док је највиша вредност К и Mg констатована у узорку пшеничне сламе (19,18 %), сагласно подацима из литературе за пшеничну сламу (Sippula et al., 2008).</s> <s>Калцијум је најзаступљенији у узорку пиљевине дрвета букве (9,95 %), као и дуванских кукуруза, док је заступљеност P (1,92 %) највиша у узорку пиљевине дрвета букве. - Резултати анализе садржаја микроелемената (Mn, Fe, Cu, Zn) На основу добијених резултата, најнижа вредност садржаја Мn била је у узорку дуванске стабљике (207 mg/kg), а највиша вредност у узорку окласака кукуруза (1447 mg/kg).</s><s>Најнижа вредност садржаја Fe била у узорку пиљевине дрвета букве (2,78 mg/kg), а највиша у узорку сојине сламе (18,35 mg/kg).</s><s>У узорку остатака глава сунцокрета утврђене су најниже вредности садржаја Cu (44,58 mg/kg) и Zn (74,40 mg/kg), док су у узорку пиљевине дрвета букве утврђене највише вредности (148,7 mg/kg за Cu и 335,8 mg/kg за Zn).</s><s>У узорку дуванске стабљике, вредност садржаја Мn (207 mg/kg) одговарала је најнижој вредности, у односу на вредности садржаја у другим испитаним узорцима, док је вредност садржаја Fe (3,40 mg/kg) била најближа вредности најнижег садржаја у узорку пиљевине дрвета букве.</s> <s>Вредност садржаја Cu (122,4 mg/kg) у узорку дуванске стабљике била је приближна највишој вредности садржаја у узорку пиљевине дрвета букве, док је вредност садржаја Zn (144,4 mg/kg) одговарала приближно половини вредности највишег садржаја у узорку пиљевине дрвета букве.</s> <s>Максималне дозвољене концентрације тешких метала у земљиштима (mg/kg), су дефинисане Правилником о дозвољеним количинама опасних и штетних материја у земљишту, који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије(Сл. гл.</s><s>РС 23 /1994).</s><s>На основу добијених резултата, најниже вредности садржаја Cr и Cо биле су у узорку пиљевине дрвета букве (9,48 mg/kg и 2,43 mg/kg), садржаја Ni у узорку остатака глава сунцокрета (17,16 mg/kg), садржаја Cd у узорцима пшеничне сламе и остатака глава сунцокрета (0,63 mg/kg), садржаја Pb у узорку дуванске стабљике (7,32 mg/kg) и садржај As у узорку сојине сламе (0,21 mg/kg).</s> <s>Највиша вредност садржаја Cr била у узорку окласака кукуруза (54,76 mg/kg), садржаја Co у узорку сојине сламе (13,95 mg/kg), садржаја Ni у узорку окласака кукуруза (59,72 mg/kg), садржаја Cd у узорку сојине сламе (5,33 mg/kg), садржаја Pb у узорку пшеничне сламе (63,31 mg/kg) и садржаја As у узорку пиљевине дрвета букве (0,87 mg/kg).</s><s>У узорку дуванске стабљике, вредност садржаја Cr (18,70 mg/kg) је била најближа вредности садржаја у узорку остатака глава сунцокрета, али виша у односу на вредност најнижег садржаја у узорку пиљевине дрвета букве, док је вредност садржаја Co (2,94 mg/kg) била приближна вредности најнижег садржаја у узорку пиљевине дрвета букве.</s><s>Вредност садржаја Ni (18,97 mg/kg) у узорку дуванске стабљике незнатно је повећана у односу на вредност најнижег садржаја у узорку остатака глава сунцокрета.</s><s>У узорку дуванске стабљике, вредност садржаја Cd (0,66 mg/kg) је била приближна вредности најнижег садржаја у узорцима пшеничне сламе и остатака глава сунцокрета, док је вредност садржаја Pb (7,32 mg/kg) била најнижа у односу све остале узорке биомаса.</s><s>Вредност садржаја As (0,40 mg/kg) у узорку дуванске стабљике била је приближно 2 пута виша од вредности најнижег садржаја у узорку сојине сламе, али и приближно 2,2 пута нижа од вредности највишег садржаја у узорку пиљевине дрвета букве.</s> <s>Стандардом ЕN14961-2 прописана је количина појединих метала (Аs, Cd, Cu, Cr, Pb, Hg, Ni, Zn) у пепелу, прерачуната на сув узорак (Obernberger and Thek, 2010).</s><s>Разматрање података о количини метала у испитиваним пепелима брикета указује да брикети испуњавају критеријуме за елементе: As и Hg код свих биомаса.</s><s>Заступљеност Cd у свим класама брикета требало би да буде мања од 0,5 mg/kg.</s><s>Уколико се узме у обзир мерна несигурност резултата испитивања, пепео дуванске стабљике, пшеничне сламе и остатака глава сунцокрета, испуњава критеријум.</s><s>Према прописаним количинама за Cr, Cu и Ni у пепелу, ниједна од испитиваних биомаса не испуњава критеријуме.</s> <s>Према EN 14961-2 (Obernberger and Thek, 2010) дозвољена количина Zn у пепелу је ≤ 100 mg/kg и овај услов испуњавају биомасе остатака глава сунцокрета, окласка кукуруза, па и пшеничне сламе, ако се резултат прихвати са урачунатом мерном несигурношћу.</s><s>Производња минералних ђубрива на бази пепела подразумева додавање одређених соли да би се добио жељени квалитет, што омогућава коришћење пепела дуванске стабљике, без обзира што према стандарду EN 14961-2 (односи на пелет од дрвета), не испуњава критеријуме за садржај већине тешких метала.</s><s>7.11.</s><s>СТАТИСТИЧКА ОБРАДА РЕЗУЛТАТА ИСПИТИВАЊА У овом поглављу извршено је испитивање зависности хемијског и елементарног састава биомасе од хемијских особина земљишта.</s><s>Зависност наведених параметара разматрана је на узорцима свих испитиваних облика биомасе са три локације (Шабац, Стара Пазова и Голубинци).</s> <s>** Значајност на нивоу 1% * Значајност н анивоу 5% NZНема статистичке значајности Спроведена анализа је показала да постоји значајна позитивна статистичка зависност (p≤0,05) између садржаја пепела у дуванској стабљици и свих испитиваних хемијских особина земљишта (табела 34).</s><s>Утврђена је негативна статистичка зависност између садржаја лигнина у дуванским стабљикама и укупног азота и калијума (K2O) у земљишту (p ≤ 0,05).</s><s>Вредност pH nKCl, садржај хумуса и фосфора (P2O5) у земљишту не указују на статистички значајнији утицај на садржај лигнина у дуванским стабљикама.</s><s>Код садржаја целулозе, угљеника, азота и кисеоника у дуванској стабљици у односу на све испитиване хемијске особине земљишта није забележена статистички значајна зависност.</s><s>Насупрот томе, утврђена је висока (p≤0,01) позитивна статистичка зависност садржаја водоника у дуванским стабљикама према свим хемијским особинама земљишта (табела 34).</s> <s>За разлику од локалитета Шабац, где су анализирани подаци само за дуванску стабљику, на локалитету Стара Пазова и Голубинци испитивана су четири узорка биомасе (сојина стабљика, пшенична слама, остаци глава сунцокрета и окласак кукуруза).</s><s>Резултате анализе степена зависности карактеристике биомасе од хемијских особина земљишта са локалитета Стара Пазова приказани су у табели 35, а за локалитет Голубинаца у табели 36.</s><s>Табела 35.</s><s>Степен зависности карактеристика биомасе од хемијских особина земљишта на локалитету Стара Пазова Испитивана обележја</s> <s>Резултати статистичке анализе (табела 35) узорака биомасе и земљишта са локалитета Стара Пазова показали су да постоји значајна позитивна зависност између садржаја пепела у пшеничној слами и P2O5у земљишту, као и значајна негативна зависност између садржаја H у узорку пшеничне сламе и K2O у земљишту, на нивоу статистичке значајности од 5 %.</s><s>Код узорка окласка кукуруза утврђена је значајна позитивна зависност између садржаја C и K2O у земљишту, као и значајна негативна зависност између садржаја H у окласку кукуруза и P2O5 у земљишту, на нивоу значајности од 5 %.</s><s>Између осталих испитиваних параметара нема статистичке значајности.</s><s>Табела 36.</s><s>Степен зависности карактеристика биомасе од хемијских особина земљишта на локалитету Голубинци Испитивана обележја</s> <s>На основу резултата приказаних у табели 36 може се констатовати да постоји значајна позитивна корелација између количине пепела у узорку сојине стабљике и укупног N у земљишту, као и значајна негативна корелација између садржаја лигнина у узорку биомасе и количине хумуса у земљишту, на нивоу значајности од 5 %.</s><s>Анализом података за остатке глава сунцокрета утврђена је значајна негативна корелација између садржаја азота у узорку биомасе и хумуса у земљишту, као и између садржаја кисеоника у биомаси и K2O у земљишту.</s><s>У табели 37 приказани су показатељи дескриптивне статистике.</s><s>На основу израчунатих вредности показатеља дисперзије (интервал варијације, стандардна девијација и коефицијент варијације), за све узете узорке, може се рећи да је њихова вредност мала и да се ради о хомогеном узорку.</s><s>Такође, бележи се мала разлика, а код једног броја узорака и идентична вредност, аритметичке средине и позиционе средње вредности (медијане), што потврђује и испуњеност нормалности узетих узорака.</s> <s>На основу добијених резултата, најниже вредности количине органске супстанце, количине целулозе, количине лигнина и доње топлотне вредности су биле у узорку остатака глава сунцокрета, док су највише вредности количине органске супстанце, количине целулозе и доње топлотне вредности утврђене у узорку пиљевине дрвета букве, а количине лигнина у узорку окласка кукуруза.</s> <s>У узорку дуванске стабљике, вредности количине органске супстанце, количине целулозе, количине лигнина и доње топлотне вредности су биле за 7,4 %, 27,9 %, 8,5 % и 2,5 %, респективно, више од најнижих утврђених вредности у узорку остатака глава сунцокрета.</s><s>У узорку пиљевине дрвета букве вредност количине лигнина је била за 14,6 % виша од најниже утврђене вредности у узорку остатака глава сунцокрета, док су вредности количине органске супстанце, количине целулозе и доње топлотне вредности одговарале највишим утврђеним вредностима резултата.</s><s>Вредност количине угљеника је била најнижа у узорку дуванске стабљике, док је највиша вредност количине одређена у узорку пиљевине дрвета букве.</s> <s>Максимална и минимална вредност приказују мале разлике што значи да не постоје велика одступања од средње вредности.</s><s>До истих закључака упућују и стандардна девијација и коефицијент варијације (Cv).</s> <s>Зависност испитиваних својстава (доња топлотна вредност, садржај целулозе, количина органске супстанце и лигнина) у изабраним узорцима измерена је Pearson-овим коефицијентом корелације и исти тестирани на прагу значајности 5 %.</s><s>Резултати измерене зависности су приказани у табели 38.</s> <s>Потребно је напоменути да зависност топлотне вредности биомасе од садржаја целулозе до сада није била предмет озбиљних истраживања, тачније не постоји нигде у литератури.</s><s>До сада су се за израчунавање топлотне моћи (HHV) дувана и осталих врста биомасе користили подаци о садржају лигнина (L), пепела (Ash) и елементарног састава истраживању први пут одређивана поменута зависност, као и зависност садржаја целулозе од садржаја угљеника и лигнина у узорцима биомасе (табела 38).</s><s>Табела 38.</s><s>Вредност Pearson-ових коефицијента корелације испитиваних обележја за анализиране узорке</s> <s>* Значајност н анивоу 5% NZНема статистичке значајности Вредности израчунатих коефицијената корелације указују да код узорака дуванске и сојине стабљике, као и код пшеничне сламе и окласка кукуруза нема статистички значајне зависности између испитиваних својстава (p>0,05).</s><s>Једино се уочава статистички значајна корелација између доње топлотне вредности и количине целулозе код остатака глава сунцокрета и пиљевине дрвета букве, с тим што је у првом случају та зависност позитивна а у другом негативна.</s> <s>Истраживања приказана у дисертацији односе се на процену доприноса стабљика дувана типа Берлеј укупном потенцијалу биомасе у Србији, са енергетског и еколошког становишта.</s> <s>На основу изложених резултата могу се извести следећи закључци: • На локалитету Шапца утврђене су веће просечне температуре ваздуха у 2015. години, како по месецима, тако и у суми (за 1,52°C) током вегетационог периода дувана, као и количине падавина (за 13,5 mm у просеку по вегетационом периоду) у односу на 30-годишњи просек.</s><s>На локалитету Шабац земљиште је било киселе, до умерено киселе реакције (pH 5,85).</s><s>Припада класи слабо хумозних земљишта (2,57 %), сиромашно је фосфором (1,5 mg/100g) и средње обезбеђено калијумом (15,2 mg/100g). • Према подацима мерне станице Сурчин, на локалитету Стара Пазова и Голубинци веће су средње месечне температуре ваздуха, посматрано по сваком месецу у вегетационом периоду 2015. године, као и просек сума за вегетациони период, и то 1,42°C за соју и кукуруз и за 1,61°C за сунцокрет, у односу на 30-годишњи период.</s><s>Количина падавина је мања у 2015. години, што у просеку сума за вегетациони период износи 67,8 mm мање за вегетациони период соје и кукуруза, а за 10,9 mm мање за сунцокрет.</s><s>За најдужи вегетациони период пшенице (који износи 10 месеци), средње температуре у 2015. години биле су веће, како по месецима, тако и у просеку сума за вегетациони период (за 1,59°C).</s><s>Количина падавина је била мања, што у просеку сума за вегетациони период износи 39,6 mm мање у односу на 30-годишњи период.</s><s>На локалитету Стара Пазова земљиште је слабо алкалне реакције (pH 8,06), а по садржају хумуса било је средње обезбеђено, богато кречом (3,7%),са највише укупног азота (0,233 %), уз преовлађујући нитратни облик, средње обезбеђено приступачним фосфором (10 mg/100 g) и богато калијумом (21,4 mg/100g).</s><s>Земљиште на локалитету Голубинаца било је благо киселе реакције (pH 6,75), са високим садржајем хумуса (2,97 %), најнижим садржајем укупног азота (0,195 %) и највишим садржајем лако приступачног фосфора (11,4 mg/100g) и калијума (43,6 mg/100g земљишта). • На сва три локалитета однос C : N земљишта се незнатно разликује: за Стару Пазову • Наведени услови се нису негативно одразили на развој усева и количину биомасе. • Резултати хемијског састава испитиваних узорака биомаса показују да је најнижа количина пепела, у пиљевини, што је и било очекивано.</s><s>Од свих испитиваних биомаса само остаци глава сунцокрета са садржајем пепела од 12,17 % нису погодни као биогориво јер према критеријуму стандарда ISO 17225 – 1:2014 садржај прелази вредност 10 %, као максимално дозвољену количину пепела.</s><s>Сви остали испитивани узорци биомаса имају количину пепела испод 10%, што их чини прихватљивим као биогориво. • Количина целулозе у испитиваним биомасама је у опсегу од 25,77 % до 40,12 %.</s><s>Целулоза је најзаступљенија у узорцима направљеним од пиљевине дрвета букве.</s><s>Поређењем пољопривредних биомаса, дуванска стабљика (35,97 %) има виши садржај целулозе у односу на остатке глава сунцокрета (за 10,2 %) и сојину стабљику (за 4,42 %) а нижи у односу на окласак кукуруза (за 3,57 %).</s><s>У односу на пшеничну сламу садржај целулозе се не разликује.</s> <s>• Највиши проценат лигнина измерен је код окласака кукуруза (26,64 %), док је најнижи код сојине стабљике (14,34 %).</s><s>Садржај лигнина код стабљике дувана је 20,12 %, и не разликује се од садржаја у пшеничној слами, док је за 6,52 % нижи у односу на садржај у окласку кукуруза, али је за 1,84 % виши у односу на остатке глава сунцокрета и за 5,78 % у односу на сојину стабљику.</s> <s>• Садржај влаге код узорака (9,34-11,58) % је прихватљив за израду брикета за сагоревање биомасе.</s><s>Виши садржај влаге је констатован само код остатака глава сунцокрета (15,67 %), вероватно као последица тренутка сакупљања узорака, које се обављало у касну јесен.</s> <s>• Брикети су направљени без додавања везивних средстава, што чини производњу јефтинијом и са аспекта заштите животне средине прихватљивијом. • Најмање губитака (заостале ситњавине) при изради брикета имале су дуванске стабљике и остаци глава сунцокрета.</s><s>Може се закључити да је дуванска стабљика, са садржајем влаге од 10,27 %, добар материјал за израду брикета без додавања везивних материјала.</s><s>Највише заостале ситњавине било је код окласка кукуруза и пиљевине дрвета букве, који су имали најмању количину влаге. • Анализом елементарног састава испитиваних узорака биомасе утврђен је садржај угљеника (C) у опсегу од 43,09 % код брикета направљених од дуванских стабљика, до 48,97 % код брикета направљених од пиљевине дрвета букве.</s><s>Најнижи садржај (43,25 %) у поређењу са садржајем (C) код осталих пољопривредних биомаса, близак вредности код дуванских стабљика, установљен је и код пшеничне сламе а највиши (47,77 %) код остатака глава сунцокрета.</s> <s>• Заступљеност водоника (H) у узорцима је уједначена и у опсегу је од 5,12 % код брикета направљених од пшеничне сламе, до 5,91 % за брикете направљене од окласка кукуруза.</s> <s>• Код брикета направљених од пиљевине, није установљено присуство N. Садржај N код осталих облика биомасе је приближних вредности.</s><s>Међутим, брикети направљени од дуванских стабљика имали су 3 пута виши садржај N (3,70 %).</s><s>Овако висок садржај N највероватније је последица ђубрења NPK ђубривом, јер је током раста и развоја дувана типа Берлеј неопходна већа количина азота.</s> <s>• Сумпор је пронађен у веома малим количинама код брикета направљених од глава сунцокрета (0,63 %) док га код осталих облика биомасе нема, што је у сагласности са литературним подацима.</s> <s>• На основу експерименталног одређивања топлотне вредности испитиваних узорака најниже горње и доње топлотне вредности су утврђене код узорка остатака глава сунцокрета (15,95 MJ kg-1 и 14,90 MJ kg-1), док је највиша горња топлотна вредност код узорка окласка кукуруза (18,49 MJ kg-1) и пиљевине дрвета букве (18,45 MJ kg-1).</s><s>Највиша доња топлотна вредност је утврђена код узорка пиљевине дрвета букве (17,27 MJ kg-1).</s><s>У узорку дуванске стабљике, горња топлотне вредност (16,33 MJ kg-1) је била за 2,3 % виша од најниже горње топлотне вредности у узорку остатака глава сунцокрета, а за 11,68% нижа од највише горње топлотне вредности у узорку окласка кукуруза и нижа за 11,49% од вредности узорка пиљевине дрвета букве.</s> <s>• Резултати експерименталног одређивања топлотних вредности испитиваних биомаса су усаглашени са резултатима који су добијени прорачуном за HHV базираног на количини пепела одређеној за сваку од биомаса.</s><s>Тиме је потврђена хипотеза да је прорачун за HHV (нарочито преко садржаја пепела) једноставан и јефтин начин за добијање поуздане процене за могућност употребе нових облика биомаса као биогорива.</s> <s>• На основу добијених резултата продуката сагоревања, најнижа вредност садржаја O2 је измерена при сагоревању узорка брикета направљених од остатака глава сунцокрета (11,70 %), док је највиша вредност садржаја била при сагоревању узорка брикета од дуванске • При сагоревању узорка брикета окласака кукуруза утврђена је најнижа вредност садржаја CO2 (7,90 %), што је незнатно ниже у односу на дуванску стабљику (8,1 %).</s><s>Највиша вредност садржаја CO2 је одређена код узорка главе сунцокрета (9,57 %). • Сагоревање узорака брикета дуванске стабљике је било потпуније у поређењу са процесима сагоревања осталих биомаса, јер је сагоревањем стабљика у димном гасу настало 1590,34 mg/m3 CO, што је скоро два пута мање у поређењу са највишом вредношћу садржаја која је настала при сагоревању окласака кукуруза (2952,30 mg/m3). • Азот (IV) оксид и сумпор (IV) оксид нису били детектовани ни у једном узорку. • Без обзира на емитовану количину азотових оксида у димном гасу насталог сагоревањем дуванске стабљике, количина ових оксида је знатно нижа (273,67 mg/m3 NO и 419,67 mg/m3 NOx) од дозвољених.</s> <s>• Добијени резултати о продуктима сагоревања у овом истраживању показали су да дуванска стабљика, као и сви остали испитивани узорци биомаса, емитују количине гасова у границама вредности прописаних Уредбом о граничним вредностима емисија загађујућих материја у ваздуху.</s> <s>• Испитивањем биомасе дуванских стабљика установљено је да садрже 715,6 ppm никотина прерачунато на суву супстанцу стабљике.</s><s>Анализом продуката сагоревања брикета констатовано је да је количина никотина у димном гасу знатно нижа (< 10 ppm), што је далеко испод вредности која је прописана регулативом Европске уније. • Расположива количина стабљика дувана типа Берлеј у 2015. години износила је 1.640 тона.</s><s>Исплативост примене стабљика дувана Берлеј се огледа у чињеници да није потребно уложити додатна средства за транспорт са њива, нити за енергију неоходну за сушење да би се употребиле као биогориво, као што је то случај са другим врстама биомасе.</s><s>На основу свих изнетих резултата испитиваних карактеристика стабљика дувана типа Берлеј и поређења са карактеристикама осталих испитиваних облика биомасе, а на основу разматрања могућности увођења стабљика дувана типа Берлеј у укупни потенцијал пољопривредне биомасе као биогорива у Србији, може се закључити и препоручити њихово коришћење у термоенергетске сврхе, преко производње брикета, чиме се добија еколошки прихватљив и енергетски вредан производ. “Свет сутрашњице није предодређен да буде ни добар ни лош.</s><s>Он ће бити онакав какавим га ми створимо.” DžonMekonel,</s> <s>Chun - Yang, Y. (2011): Prediction of higher heating values of biomass from proximate and ultimate analyses, Fuel, Volume 90(3), pp.</s><s>1128-1132.</s> <s>Demirbas, A. (2001b): Biomass resource facilities and biomass conversion processing for fuels and chemical.</s><s>Energy Conversion and Management 42: 1357-1378.</s><s>Demirbas, A. (2004a): Effect of initial moisture content on the yields of oily products from pyrolysis of biomass.</s><s>J. Anal.</s><s>Appl.</s><s>Pyrolysis 71: 803-815.</s><s>Demirbas, A. (2004b): Combustion characteristics of different biomass fuels, Prog Energy Combus Demirbas, A. (2005): Fuel and combustion properties of bio-wastes.</s><s>Energy Sources 27: 451-462.</s><s>Demirbas, M.F., Balat, M., Balat, H. (2009): Potential contribution of biomass to the sustainable energy development.</s><s>Energy Conversion and Management 50: 1746‐1760. за пшеницом у свету и код нас.</s><s>Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад, Зборник Деспотовић, Ж., Јовановић, М., Стевановић, И. (2016): Могућност коришћења обновљивих извора енергије у пољопривреди у Републици Србији.</s><s>Међународни научни скуп, Одржива пољопривреда и рурални развој у функцији остваривања стратешких циљева Републике Србије у оквиру дунавског региона - развој и примена чистих технологија у пољопривреди, Београд.</s> <s>Кризманић, Г. (2006): Утицај закидања бочних грана ресторер линија сунцокрета на урод и каквоћу сјемена.</s><s>Сјеменарство 23 (4): 317-328.</s><s>Teškimetaliodpoljadostola (Heavy metalsfromfarmtofork), Zbornik radova, 47. hrvatskii 7. međunarodni simpozij agronoma, Opatija, Hrvatska, str. 14-23. alkaline earth metallic species on biomass pyrolysis and gasification.</s><s>Fuel Processing Technology, Marechal, V., Rigal,L. (1999): Characterization of by-products of sunflower culture - commercial applications for stalks and heads.</s><s>Accepted 23 April.</s><s>Industrial Crops and Products 10: 185-200. www.elsevier.com:locate:indcrop.</s> <s>Агрономска сазнања 17: 1-3. tobacco stalks in briquettes and pellets production, Journal of Environmental Protection and kombinacijskih sposobnosti i genetskih učinaka za visinu biljke i promjer glave suncokreta.</s><s>Agronomski fakultet, Sveučilište, Zagreb, str. 1-7. Миладиновић, Ј., Хрустић, М.</s><s>И., Видић, М. (2008): Соја, монографија, Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад и Соја протеин, Бечеј.</s><s>Миладиновић, Ј. (2012): Водич за органску производњу соје, Институт повртарство и ратарство Нови Сад.</s> <s>Обрачевић, Ч.(1990): Основи исхране домаћих животиња, Научна књига, Београд.</s><s>Ogada, T., Werther, J. (1996): Combustion characteristics of w e t sludge in a fluidized bed Release and combustion of the volatiles 75: 617-626.</s><s>Okur, N., Kayikçioğlu, H., Okur, B., Delibacak, S. (2008): Organic amendment based on tobacco waste compost and farmyard manure: influence on soil biological properties and butter-head lettuce Ољача, С., Долијановић, Ж. (2010): Практикум из Агроекологије.</s><s>Пољопривредни факултет, Београд.</s> <s>Радојичић, Н. (2011): Производња дувана - организациони и економски аспекти.</s><s>Билтен за алтернативне биљне врсте 43 (84): 1-24.</s><s>Република Србија, Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, Национални акциони план за коришњење обновљивих извора енергије Републике Србије, Република Србија, Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, Национални акциони план за коришћење обновљивих извора енергије Републике Србије, Република Србија, министарство енергетике,развоја и заштите животне средине, Национални акциони план за коришњење обновљивих извора енергије Републике Србије, Београд, Renewable Energy in Europe. (2010): Markets, trends and technologies, European Renewable Energy Council, Inteligent Еnergy Europe.</s><s>Rosentrater, K.A, Todey, D., Persyin, R. (2009): Quantifying Total and Sustainable Agricultural Biomass Resources in South Dakota-A Preliminary Assessment.</s><s>Agricultural Engineering International 11: Manuscript 1059-1058-1. Н. (2011): Алтернативни извори енергије и заштита животне средине.</s><s>Први симпозијум о управљању природним ресурсима са међународним учешћем.</s><s>Факултет за менаџмент, Мегатренд универзитет, Бор, стр. 178-186.</s> <s>Гордана Ј.</s><s>Кулић, (девојачко Ковачевић), рођена је 18. октобра 1969. године у Суботишту, Република Србија.</s><s>Основну школу завршила је у Старој Пазови, а средњу Хемијско-технолошко-прехрамбену школу у Београду.</s><s>По завршетку средње школе уписала је Пољопривредни факултет у Земуну, Одсек за прехрамбену технологију и биохемију, на ком је дипломирала 1997. године.</s><s>Специјалистичке студије на Групи за Технологију ратарских производа уписала је 2001/2002. школске године.</s><s>Испите је положила са просечном оценом 9,66 и 2005. одбранила специјалистички рад под насловом „Примена савремених метода у примарној производњи и обради дувана типа Вирџинија".</s><s>Докторске академске студије, студијски програм Прехрамбена технологија, уписала је школске 2013/2014. године, на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду.</s><s>Положила је све испите предвиђене Статутом Пољопривредног факултета са просечном оценом 9,20.</s><s>Радни однос засновала је 1. маја 2000. године на Пољопривредном факултету у Земуну, на Институту за прехрамбену технологију и биохемију, Катедри за технологију ратарских производа, као стручни сарадник, у ком својству је и сада.</s><s>Учествује у припреми и реализацији вежби и настави на предметима Технологија обраде дувана, Технологија прераде дувана, Пратећи производи у преради дувана а од школске 2017/2018. године и на предмету Технологија отпада у преради ратарских сировина.</s><s>Такође, помагала је у изради већег броја завршних, дипломских и мастер радова студената.</s><s>Поред учествовања у настави, бави се и научно-истраживачким радом.</s><s>Самостално и у сарадњи са другим ауторима до сада је објавила у домаћим и међународним часописима, и саопштила на скуповима 41 научни Служи се енглеским и руским језиком и поседује знање рада на рачунару.</s><s>Удата је и мајка једног детета.</s> <s>Изјављујем да је докторска дисертација под насловом: Примена стабљика дувана типа Берлеј и процена доприноса искоришћењу пољопривредне биомасе у Србији</s> <s>• резултат сопственог истраживачког рада; • да дисертација у целини ни у деловима није била предложена за стицање друге дипломе према студијским програмима других високошколских установа; • да су резултати коректно наведени и</s> <s>Студијски програм: Прехрамбена технологија Наслов рада: Примена стабљика дувана типа Берлеј и процена доприноса искоришћењу пољопривредне биомасе у Србији</s> <s>Ментор: Ментор 1: др Весна Радојичић, редовни професор Ментор 2: др Олга Цветковић, научни саветник Изјављујем да је штампана верзија мог докторског рада истоветна електронској верзији коју сам предао/ла ради похрањивања у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Београду.</s> <s>Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског назива доктора наука, као што су име и презиме, година и место рођења и датум одбране рада.</s><s>Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне библиотеке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета у Београду.</s> <s>Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду унесе моју докторску дисертацију под насловом: Примена стабљика дувана типа Берлеј и процена доприноса искоришћењу пољопривредне биомасе у Србији</s> <s>Моју докторску дисертацију похрањену у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Београду и доступну у отвореном приступу могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла.</s> <s>2. Ауторство – некомерцијално (CC BY-NC) 3. Ауторство – некомерцијално – без прерада (CC BY-NC-ND) 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима (CC BY-NC-SA) 6. Ауторство – делити под истим условима (CC BY-SA) (Молимо да заокружите само једну од шест понуђених лиценци.</s><s>Кратак опис лиценци је саставни део ове изјаве).</s> <s>1. Ауторство.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце, чак и у комерцијалне сврхе.</s><s>Ово је најслободнија од свих лиценци.</s><s>2. Ауторство – некомерцијално.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела.</s><s>3. Ауторство – некомерцијално – без прерада.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела.</s><s>У односу на све остале лиценце, овом лиценцом се ограничава највећи обим права коришћења дела.</s><s>4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела и прерада.</s><s>5. Ауторство – без прерада.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дела.</s> <s>6. Ауторство – делити под истим условима.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дела и прерада.</s><s>Слична је софтверским лиценцама, односно лиценцама отвореног</s>

Миграторно понашање развојних стадијума Pulvinaria vitis (L.) (Hemiptera: Coccidae) на виновој лози

Симоновић, Марија, З.;Граора, Драга Ђ.;Кужелка, Марјан;Ђукић, Виолета

Zbornik rezimea radova/XVI simpozijum o zaštiti bilja, 22-25. novembar 2021. godine

?

agrif.bg.ac.rs-123456789-6812.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25994/bitstream_25994.pdf

<s>Ovim istraživanjima smo prvi put registrovali prisustvo mediteranske voćne muve C. capitata na teritoriji R Srbije.</s><s>S obzirom da se radi o veoma polifagnoj i izuzetno štetnoj, za Srbiju karantinskoj vrsti, potrebno je dalje praćenje prisustva i njene štetnosti.</s> <s>Rad je realizovan u okviru posebnog nadzora štetnih organizama finansiranog od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Uprava za zaštitu bilja, ugovor 401-00562-11/2021-11</s> <s>Pulvinaria vitis (L.) (Hemiptera: Coccidae) je polifagna, široko rasprostranjena vrsta koja u godinama prenamnoženja nanosi značajna oštećenja na vinovoj lozi.</s><s>Cilj ovog rada je da se utvrdi migratorno ponašanje i preferentna mesta ishrane razvojnih stadijuma P. vitis na vinovoj lozi.</s> <s>Istraživanje je sprovedeno tokom 2020/21 godine na 40 čokota vinove loze (Vitis vinfera L.) u lokalitetu Jagodina.</s><s>Sakupljanje uzoraka vršeno je po metodi Hoffmann (2002).</s><s>Fenofaze vinove loze određivane su prema BBCH-skali po Lorenz et al. (1994).</s><s>Tokom razvića, različiti razvojni stadijumi P. vitis se kreću po biljci infestirajući različite biljne delove u toku godine.</s><s>Vrsta razvija jednu generaciju godišnje a prezimljava kao oplođena ženka ili larva trećeg stupnja ispod kore domaćina.</s><s>Većina prezimljujućih ženki zauzima prizemni deo čokota dok su larve trećeg stupnja ravnomerno raspoređene duž stabla.</s><s>U proleće, sa porastom temperatura, oplođene ženke migriraju po stablu dok se larve trećeg stupnja zadržavaju na mestima prezimljavanja.</s><s>U fenofazi BBCH 03 (kraj bubrenja pupoljaka), 35,23% populacije ženki zauzima donji, 37,01% središnji a 26,05% vršni deo stabla.</s><s>Osnovu luka naseljava 1,71% ženki.</s><s>U fenofazi BBCH 55 (cvast nabubrela, cvetovi zatvoreni, zajedno spojeni) registrovano je polaganje jaja, a nakon toga, u fenofazi BBCH 57 (cvasti potpuno razvijene, cvetovi odvojeni) piljenje larava.</s><s>Larve prvog stupnja koncentrišu se na lisnim dršakama, listovima i zelenim lastarima.</s><s>Pojava larava drugog stupnja zabeležena je u fenofazi BBCH 77 (početak dodirivanja bobica) kada počinje njihova migracija na osnove zelenih lastara, luk, stablo vinove loze i grozd.</s><s>Većina ovih larava naseljava vršnu trećinu stabla (36,10%) i prvu trećinu luka (31,51%) a manji broj infestira grozdove (0,45%) i poslednju trećinu luka (0,32%).</s><s>Larve trećeg stupnja se obrazuju u fenofazi BBCH 85 (omekšavanja bobica) i zauzimaju različite položaje na stablu radi prezimljavanja.</s><s>Deo populacije nastavlja sa razvićem obrazujući mužjake i ženke tokom septembra u fenofazi BBCH 89 (bobica sazrele za berbu).</s><s>Nakon kopulacije mužjaci uginjavaju a većina oplođenih ženki migrira na prizemne delove stabla.</s><s>Podaci o migraciji i preferentnim mestima ishrane razvojnih stadijuma P. vitis na vinovoj lozi mogu se koristiti za pravilan monitoring ove štetočine i odabir adekvatnih mera kontrole.</s> <s>Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru „Ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini između Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije”, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/ 200116.</s> <s>Miner vinove loze, Phyllocnistis vitegenella Clemens (Lepidoptera: Gracillariidae), je poreklom iz Severne Amerike odakle se proširio na evropski kontinent.</s><s>Razvija se na biljkama iz familije Vitaceae.</s><s>U Srbiji, prvi put je registrovan 2019. godine u Neštinu, nakon čega je za samo godinu dana utvrđen na još 25 lokaliteta.</s><s>Imajući u vidu da je P. vitegenella novi član u fauni Srbije i da detaljnijih podataka o ovoj vrsti nema, cilj istraživanja je bio da se ukaže na simptome oštećenja i utvrdi procenat infestiranosti listova vinove loze.</s><s>Istraživanje je sprovedeno tokom 2020/21. godine na ukupno 25 lokaliteta u Srbiji.</s><s>Metodom slučajnog izbora uzorkovano je po 20 listova sa svakog infestiranog čokota.</s><s>Uzorci su transportovani u laboratoriju gde je utvrđivan procenat infestiranosti, izgled i broj mina po listu.</s> <s>Tokom razvoja, larva P. vitegenella se hrani ćelijama epidermisa, obrazujući minu različite dužine, vidljivu sa lica lista vinove loze .</s><s>Mina je u početku uska i tanka, dok se sa porastom larve širi i dobija zmijolik izgled.</s><s>Duž sredine mine uočava je crni trag ekskremenata larve, dok se na njenom kraju formira proširenje - lutkina kolevka, u kojoj larva hrizalidira.</s><s>Mina je najčešće locirana na jednoj polovini lista.</s><s>Na jednom listu može da se razvija veći broj larava pa je registrovan i različit broj mina, od 1 do 41, pri čemu je najčešće prisutno do pet mina.</s><s>Kao posledica formiranja mnogobrojnih mina po listu dolazi do smanjenja asimilacione površine lista a samim tim i procesa fotosinteze.</s><s>Procenat infestiranosti listova varira između lokaliteta i iznosi 3-96%, pri čemu je najmanja vrednost registrovana u Končarevu i Dobanovcima a najveća u lokalitetu Ada Ciganlija.</s><s>Na početku vegetacije, tokom maja, na svim lokalitetima utvrđen je najmanji procenat infestiranosti listova (3-14%), tokom letnjih meseci (30-42%), dok su najveće vrednosti (45-96%) zabeležene pri kraju vegetacije, tokom septembra i oktobra.</s><s>Brzo širenje i uspešna aklimatizacija P. vitegenella u Srbiji, kao i visok stepen infestacije listova, nameće potrebu stalnog monitoringa, ove potencijalno značajne štetočine u vinogradima.</s> <s>Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru „Ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini između Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije”, evidencioni broj ugovora: 451-03-9/2021-14/ 200116.</s>

Uticaj organskog i konvencionalnog sistema gajenja na prinos raži i golozrnog ječma

Oljača, Snežana;Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Đorđević, Snežana

International Scientific Symposium of Agriculture "Agrosym Jahorina 2011", Jahorina

органски систем гајења;конвенционални систем гајења;озима раж;голозрни јечам

agrif.bg.ac.rs-123456789-6694.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25420/bitstream_25420.pdf

<s>У раду је испитиван утицај различитих микробиолошких ђубрива (бактофил и славол) и оплемењивача земљишта (хидрогел и зеолит), у органском систему гајења на принос ражи и голозрног јечма.</s><s>Ради поређења исти оглед је постављен и у конвенционалном систему гајења, где су коришћена минерална ђубрива (НПК и уреа).</s><s>Истраживања су спроведена у двогодишњем периоду (2008/09. и 2009/10. године) на приватном имању у околини Ваљева, село Котешица.</s> <s>Просечни приноси посматрани по годинама, су врло значајно варирали код обе врсте жита.</s><s>Раж је имала значајно већу продуктивност у другој, влажнијој години истраживања, док је голозрни јечам дао потпуно супротне резултате.</s><s>Просечан принос ражи за обе године истраживања је био најнижи у органском систему гајења, али се није значано разликовао од приноса са контролне варијанте.</s><s>Варијанта која је дала најбољи принос ражи у органском систему гајења је Бактофил+хидрогел+славол (6,68 t/ha), а у конвенционалном НПК+хидрогел (7,60 t/ha) у влажнијој сезони 2009/2010.</s><s>Посматрајући просечне вредности, нису добијени значајно нижи приноси голозрног јечма у органском, у односу на конвенционални систем гајења.</s><s>Просечни принос голозрног јечма у органском систему гајења (4,54 t/ha) је био нешто виши од конвенционалног (4,48 t/ha), а оба су била нешто нижа од контроле без ђубрења (4,65 t/ha) у сушнијој години истраживања.</s><s>Посматрајући приносе по појединачним варијантама највећи принос је постигнут у третману НПК+зеолит+славол.</s><s>Обе врсте алтернативних жита су постигле задовољавајућу продуктивност у органском систему гајења, што је била и почетна хипотеза у овом истраживању.</s> <s>Раж, голозрни јечам и овас, крупник или хељда се у Србији мало гаје.</s><s>Ове врсте жита су иначе све више тражене на светском тржишту због њихове нутитивне вредности и повољног деловања на људско здравље, поготову ако су произведена методама органске пољопривреде (Богданов и сар.</s><s>2005).</s><s>Озима раж је најранији усев од свих озимих жита, искоришћава земљишна хранива и воду веома ефикасно (Малешевић и сар.</s><s>2008).</s><s>Раж је веома отпорна на негативна деловања спољашње средине, као и на болести и штеточине.</s><s>Због тога је погодна врста за гајење у органској производњи.</s><s>Сличне особине има и голозрни јечам, мада у нашој земљи не постоји традиција гајења овог варијетета јечма (Пржуљ и сар.</s><s>1996).</s><s>Србија располаже значајним хетерогеним природним ресурсима и повољним условима за пољопривредну 1 Универзитет у Београду, Пољопривредни факултет, Немањина 6, 11080 Београд-Земун University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Nemanjina 6, 11080 Belgrade-Zemun e-mail: soljacaŽagrif.bg.ac.rs</s> <s>органске пољопривредне производње, услед мање загађености земљишта и воде, због мање примене пестицида и других хемијских материја (Ољача и сар.</s><s>2002а; 2002б; 2005).</s><s>Циљ овог рада је да се испита и упореди продуктивност озиме ражи и голозрног јечма у органском систему гајења, у односу на конвенционални у конкретним агроеколошким условима Ваљевског побрђа у вегетационим сезонама 2008/2009. и 2009/2010. године</s> <s>Оглед је постављен у селу Котешица у околини Ваљева, на земљишту типа гајњача, које није коришћено у конвенционалној производњи 7 година.</s><s>Основна обрада је обављена у јесен, а предсетвена припрема почетком октобра месеца исте године.</s><s>Сетва голозрног јечма сорте Голијат и озиме ражи сорте Раша је обављена крајем октобра у обе вегетационе сезоне.</s><s>Површина елементарне парцеле, правоугаоног облика, је била 15 m2.</s><s>У органском систему пољопривредне производње, коришћене су комбинације микробиолошког ђубрива (Бактофил) са два побољшивача земљишта зеолита и хидрогела, којима је третирано земљиште непосредно пред сетву.</s><s>Бактофил је примењен у количини 1,5 l/ha, зеолит у количини од 2,67 t/ha и хидрогел у количини 20 kg/ha.</s><s>Половина сваке елементарне парцеле је прихрањена фолијарно, такође микробиолошким ђубривом, (Славол) у концентрацији 50 ml на 10 l воде у току вегетационог</s> <s>пољопривредне производње укључене су три варијанте са комплексним минералним НПК ђубривом и комбинација са зеолитом и хидрогелом, којима је третирано земљиште непосредно пред сетву.</s><s>Количина НПК је била 50 kg/ha чистих хранива.</s><s>Половина сваке елементарне парцеле је прихрањена азотним ђубривом (уреа) у количини 60 kg/ha чистог азота.</s><s>Поред поменутих, укључена је још једна варијанта, чиста контрола (без примене ђубрива), а половина елементарне парцеле, такође фолијарно прихрањена је микробиолошким ђубривом (славолом).</s><s>После жетве мерен је принос зрна по елементарним парцелама непосредно по вршидби и сведен на ниво влаге од 14%.</s><s>Статистичка обрада резултата је урађена методом анализе варијансе по случајном блок систему, а у те сврхе је коришћен статистички пакет Statistica.</s><s>За појединачна поређења употребљен је LSD тест.</s><s>Табела 1. Агрохемијске карактеристике земљишта - локалитет Котешица Хумус</s> <s>Метеоролошки услови у току вегетационог периода у првој години огледа показују сушни период у периоду сетве, као и у пролећном периоду (април-мај 2009) (Графикон 1).</s><s>Међутим велике количине падавина у јуну су делимично надокнадиле тај недостатак.</s><s>Друга година истраживања 2009/2010. је имала значајно више падавина у односну на претходну и није забалежен сушни период.</s><s>Сума падавина је у тој сезони износила 1007 mm (што је значајно више од вишегодишњег просека), док је у првој 115</s> <s>Оглед је изведен на земљишту типа гајњача (еутрични камбисол).</s><s>Хемијска анализа земљишта показује да је оно на испитиваном локалитету киселе реакције, средње обезбеђено хумусом, са високом резервом минералног азота и ниским садржајем приступачног фосфора и калијума (Табела 1).</s> <s>Просечни приноси посматрани по годинама, су врло значајно варирали код обе врсте жита.</s><s>Принос ражи у влажнијој сезони 2009/2010. је просечно био врло значајно већи од приноса добијеног у сезони 2008/2009.</s><s>Потпуно другачији резултати су добијени код голозрног јечма.</s><s>У првој сушнијој сезони добијен је врло значајно већи принос него у сезони 2009/2010. узимајући у обзир просечне вредности приноса и у органском и у конвенционалном систему гајења (Табела 2).</s><s>Посматрајући просечне приносе у систему гајења и у односу на чисту контролу код ражи се може констатовати да је принос у обе године истраживања био најнижи у органском систему гајења (4,66 t/ha).</s><s>Интересантно је напоменути да је у контроли без ђубрења постигнут нешто већи принос ражи, нарочито у сушнијој години и од варијаната у конвенционалном систему гајења.</s><s>Ова ситуација је и очекивана зато што је парцела на којој је изведен оглед дуго време била под природном вегетацијом (ливада), где је евидентирана висока резерва минералног азота (преко 100 kg N/ha за 116</s> <s>Резултати и дискусија цео испитивани слој).</s><s>Варијанта која је дала најбољи принос у органском систему гајења је Бактофил+хидрогел+славол (6,68 t/ha), а у конвенционалном НПК+хидрогел (7,60 t/ha) у влажнијој сезони 2009/2010.</s><s>Најслабији резултати су постигнути у органском систему гајења, у варијанти Бактофил+хидрогел+славол (1,98 t/ha) у сушнијој вегетационој сезони 2008/2009.</s> <s>Резултати приноса голозрног јечма показују да на парцели, која није коришћена дуги низ година, нису добијене значајне разлике између третмана са микробиолошким или минералним ђубривима, док је контрола без ђубрења имала нешто нижи принос.</s><s>Просечни принос у органском систему гајења (4,54 t/ha) је био нешто виши од конвенционалног (4,48 t/ha), а оба су била нешто нижа од контроле без ђубрења (4,65 t/ha).</s><s>Посматрајући приносе по појединачним варијантама највећи принос (5,75 t/ha) је постигнут у третману НПК+зеолит+славол у првој години истраживања.</s><s>У овој варијанти</s> <s>ђубрива побољшивачем земљишта зеолитом, дала је максималне резултате у гајењу голозрног јечма.</s><s>За овом варијантом не заостаје и чиста контрола без ђубрења прихрањена микробиолошким ђубривом.</s><s>Резултати Ковачевића и сар. (2007), такође показују да је комбинација органских и микробиолошких ђубрива у органском систему гајења дала значајно веће приносе различитих врста озиме пшенице.</s><s>Најслабији резултати су постигнути у конвенционалном систему гајења, у варијанти са чистим НПК ђубривом, где је добијен принос од 3,50 t/ha чистог зрна у сушнијој вегетационој сезони 2008/2009.</s><s>Варијанте са зеолитом у комбинацији са микробиолошким ђубривима код голозрног јечма су дале најмањи принос у условима повећане влажности (2009/2010), где зеолит није испољио позитиван ефекат.</s><s>Табела 2. Принос озиме ражи и голозрног јечма по годинама и варијантама ђубрења Принос голозрног</s> <s>После привођења запарложеног земљишта култури на локалитету Котешица близу Ваљева, стекли су се повољни услови за гајење алтернативних жита по принципима органске пољопривреде, где је могуће добити и скраћење периода конверзије.</s><s>У условима киселог земљишта Ваљевског побрђа, добијени су значајни резултати у органском гајењу озиме ражи и голозрног јечма.</s><s>Просечан принос ражи за обе године истраживања је био најнижи у органском систему гајења, али се није значано разликовао од приноса са контролне варијанте.</s><s>Посматрајући просечне вредности, нису добијени значајно нижи приноси голозрног јечма у органском, у односу на конвенционални систем гајења.</s><s>То је било и очекивано обзиром да је земљиште на коме је изведен оглед било у парлогу седам година, добро снабдевено азотом, као хранивом које највише утиче на принос.</s><s>Посматрајући приносе по појединачним варијантама највећи принос и озиме ражи и голозрног јечма је постигнут у органском систему гајења у третману Бактофил+хидрогел+славол, који је за препоруку произвођачима у влажнијим годинама.</s><s>У условима мање количине падавина боље резултате је дао третман са зеолитом, који је показао ефикасност у чувању влаге и допринео повољнијем режиму исхране биљака.</s><s>Овај рад је резултат пројекта ТР-31066 „Савремено оплемењивање стрних жита за садашње и будуће потребе“ који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.</s>

Effects of cropping system on weediness and productivity of cropped soya bean

Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Momirović, Nebojša;Oljača, Snežana;Šeremešić, Srđan;Jug, Danijel

International Scientific Symposium of Agriculture "Agrosym Jahorina 2011", Jahorina

соја;системи гајења;закоровљеност;принос зрна

agrif.bg.ac.rs-123456789-6695.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25421/bitstream_25421.pdf

<s>Проучавања везана за повећање броја усева у плодоредима, прелазак са монокултуре и двопољног на тропољни плодоред, увођењем усева соје, су позната од раније, али таква проучавања нису имплементирана у ширу праксу.</s><s>Разлози су бројни, а најважнија су два: мања заступљеност усева соје у сетвеној структури и други је што за разлику од осталих њивских биљака, соја није толико осетљива на гајење у монокултури, посебно краћој.</s><s>Краткотрајна монокултура (поновљена сетва) соје више утиче на ширење корова, биљних болести и штеточина, док је опадање приноса мање изражено.</s><s>Међутим, у новије време, врло често се код пољопривредних произвођача у Србији, срећу и тропољни плодореди са учешћем соје.</s><s>Испитиван је ниво закоровљености и родност соје на огледном школском добру Пољопривредног факултета - Радмиловац.</s><s>Током двогодишњег периода истраживања праћен је утицај три система гајења: монокултуре и два различита плодореда (тропољни и шестопољни) на закоровљеност и продуктивност усева соје.</s><s>Просечна закоровљеност усева соје, изражена кроз укупну свежу масу корова, била је мања на површинама са испитиваним плодоредима у односу на монокултуру, посебно у систему тропољног плодореда.</s><s>Смањена закоровљеност на овим системима утицала је на остварење значајно већег приноса зрна соје.</s><s>Кључне речи: соја, системи гајења, закоровљеност, принос зрна Увод</s> <s>Земљиште је фактор спољашње средине чије су стање и квалитет подложни променама и могу да се поправе или оштете (Várallyay, 2010).</s><s>Ремедијација или поправка земљишта гајењем различитих усева у плодоредима (crop sequences) је начин да се поправе особине земљишта и смањи закоровљеност (Birkás et al., 2010).</s><s>Сматра се да се правилним плодоредом може решити око 30% проблема са болестима, коровима и штеточинама.</s><s>Незаменљива је улога плодореда у очувању и заштити агроекосистема, производњи биолошки безбедне хране без или са смањеном применом пестицида и минералних ђубрива.</s><s>Присуство биљака из фамилије Fabaceae значајно доприноси ефикасности плодореда јер се принос кукуруза повећава а употреба минералних азотних ђубрива може да се смањи и за 50% што је значајна уштеда а и важно је за очување земљишта.</s><s>У Србији се данас кукуруз гаји на више од 10% површина на којима је претходне године гајена соја, што је врло квалитетан помак у технологији гајења.</s><s>Неопходно је да се овај проценат површина убудуће повећа и тиме максимално искористи генетски потенцијал сорти и хибрида и истовремено очува квалитет земљишта у производним рејонима у Србији.</s><s>Јовановић, 1995., наводи da гајењем 1 Пољопривредни факултет, Београд-Земун, Србија; 2Пољопривредни факултет, Нови Сад, Србија; 3Пољопривредни факултет, Осијек, Хрватска.</s><s>Контакт аутор: Доц. др Жељко Долијановић, Пољопривредни факултет, Београд-Земун, Катедра за агротехнику и агроекологију, dolijanŽagrif.bg.ac.rs.</s><s>120</s> <s>Сажетак кукуруза после соје, посебно у сушним условима, принос зрна кукуруза се повећава за 22,63% у односу на принос кукуруза гајеног после озиме пшенице.</s><s>Соја као предусев је пожељна и за друге усеве, као на пример после соје принос пшенице на „ДД Стари Тамиш“ у Панчеву је био већи за 280 кг/ха у односу на принос после кукуруза а у „Институту за стрна жита“ у Крагујевцу принос озиме пшенице гајене после соје је био већи за 11,3 % него после кукуруза (Ненадић и Симић, 1995).</s><s>Према истраживањима Copeland et al., 1993 повећање приноса зрна соје гајене у плодореду у поређењу са монокултуром произилази из веће ефикасности у коришћењу земљишне влаге усева који се смењују.</s><s>Монокултура као систем биљне производње, поред ширења бројних врста корова, може бити значајан извор заразе бројним узрочницима болести и штеточинама.</s><s>Плодореди практично, спречавају прекомерну заступљеност појединих врста корова и ометају им ширење, што у дужем временском периоду има позитиван утицај на усев у тој као и годинама после њега на истој површини.</s> <s>Као усев средње ране пролећне сетве соја је веома осетљива на корове, посебно у почетку вегетационог периода.</s><s>Такав, негативан утицај корова редовно се одражава на смањење приноса зрна соје.</s><s>Да би се смањила закоровљеност обрадиве површине и постизали задовољавајући приноси пољопривредни произвођачи морају испоштовати све агротехничке мере, међу којима плодоред заузима централно место.</s><s>Свака стратегија мере борбе против корова мора да рачуна на плодореде и њихов комплексни утицај (Ковачевић, 2008).</s> <s>Циљ овог рада био је да се на основу двогодишњих података испита дуготрајни утицај монокултуре, тропољног и шестопољног плодореда као система биљне производње на закоровљеност обрадиве површине и принос зрна соје у нашим агроеколошким условима.</s> <s>Оглед са различитим системима биљне производње постављен је у агроеколошким условима ширег подручја Београда на "Радмиловцу" огледном добру Пољопривредног факултета - Земун од 1992 године на земљишту типа излуженог чернозема и траје до данашњих дана.</s><s>Поред монокултуре гкавних ратарских усева (кукуруза, озиме пшенице и соје) установљени су и различити плодореди:  Двопољни плодоред (озима пшеница-кукуруз)  Тропољни плодоред (озима пшеница-кукуруз-соја)  Четворопољни плодоред (озима пшеница-кукуруз-јари јечам+црвена детелина-црвена детелина)</s> <s> Шестопољни плодоред (озима пшеница-кукуруз-јари јечам+црвена детелина-црвена детелина-соја-сунцокрет).</s><s>Величина једне плодоредне парцеле је око 10 ари.</s><s>Сви усеви у плодоредима и у монокултури гаје се уобичајеном конвенционалном агротехником, специфичном за сваки усев, почев од 1992 до данас.</s><s>Сорта соје која је послужила као објекат испитивања је Нена из II групе зрења.</s><s>После дубоке обраде у јесен, обављена је предсетвена припрема у пролеће.</s><s>Сетва је у свим годинама обављена у оптималном року за испитивано подручје, односно током априла или почетком маја месеца.</s><s>Жетву соје смо обављали у пуној зрелости, крајем септембра или почетком октобра месеца.</s><s>Принос зрна смо одређивали у моменту жетве, а касније обрачунавали на 12 % влаге.</s><s>За испитивање дуготрајног утицаја различитих система биљне производње на закоровљеност узели смо узорке 03.06.2009. и 27.05.2010. године методом пробне 121</s> <s>Резултати и дискусија површине са m2 у четири понављања.</s><s>На пољу смо одредили флористички састав, број јединки присутних врста корова и измерили свежу масу, коју смо поново мерили у ваздушно сувом стању после просушивања.</s> <s>У обе испитиване године монокултура соје карактеристична је по највећем броју врста и јединки корова и са значајним бројем јединки вишегодишњих корова.</s><s>Највећи број јединки у монокултури соје имале су од једногодишњих корова врсте Solanum nigrum L., Polygonum aviculare L. и Avena fatua L. Доминантне врсте од вишегодишњих су геофите Sorghum halepense (L.) Pers., Agropyrum repens (L.) Beauv., и Convolvulus arvensis L. које у монокултури налазе изузетно повољне услове за своје присуство на истом месту у дугом периоду од 18 година.</s><s>Као и у истраживањима других аутора (Станковић и сар., 2004., Момировић и сар., 2004, Ковачевић и сар., 2010) коровску синузију усева соје сачињава релативно мали број коровских врста, а најчешће вишегодишње врсте су Sorghum halepense L. Pers. и Convolvulus arvensis L. Поред велике бројности јединки корова у монокултури усева соје добијена је и највећа свежа и ваздушно сува биомаса.</s><s>Гајењем ратарских усева у монокултури неколико година долази до квалитативне промене у грађи антропогене коровске заједнице, због примене селективних хербицида који успешно сузбијају коровске врсте упражњен простор насељавају отпорне и вишегодишње коровске врсте (Ковачевић и сар., 2010).</s><s>Ова констатација је сагласна са резултатима које смо и ми добили у нашем истраживању.</s><s>Табела 1. Утицај система биљне производње на састав коровске синузије у усеву соје Table 1. The effect of cropping system on weed floristic composition in soya bean (2009.) Плодореди-Crop rotation</s> <s>У обе године испитивања у монокултури и испитиваним плодоредима заступљено је по 15 различитих коровских врста са приближним бројем јединки корова, изузев тропољног плодореда који се у погледу закоровљености показао као најбољи систем гајења (табеле 1. и 2.).</s><s>У тропољном плодореду у обе испитиване године добијен је мањи број врста и јединки корова, не само у односу на монокултуру, него и у односу на шестопољни плодоред.</s><s>Наша испитивања су показала да је висока закоровљеност добијена и у шестопољном плодореду.</s><s>Шестопољни плодоред укључује велики број усева у фреквенцију што омогућава повољније услове за већу закоровљеност.</s> <s>Закоровљеност усева соје изражена кроз укупну свежу масу корова била је мања у системима гајења овог усева у плодоредима у обе године испитивања.</s><s>Међутим, у шестопољном плодореду добијена је већа биомаса корова у свежем и ваздушно сувом стању у односу на тропољни, па је шестопољни плодоред ефикаснији у смањењу закоровљености једино у односу на монокултуру соје.</s><s>Друга година испитивања се одликовала већим бројем јединки и врста корова, посебно у испитиваним плодоредима, што је свакако имало утицаја на смањење приноса зрна по јединици површине.</s><s>Важно је истаћи да је утицај повећаног броја јединки и врста корова у овој години значајно мањи од утицаја испитиваног система гајења, пошто се ради о вишегодишњем утицају различитих предусева у зависности о ком плодореду је реч.</s> <s>Табела 2. Утицај система биљне производње на састав коровске синузије у усеву соје Table 2. The effect of cropping system on weed floristic composition in soya bean (2010.) Резултати утицаја различитих плодореда и монокултуре на принос зрна соје дати су у табели 3. Најмањи приноси зрна соје су добијени у монокултури, а највећи у шестопољном плодореду.</s><s>Разлике у приносу између монокултуре и испитиваних плодореда су биле статистичкли значајне.</s><s>Повећана закоровљеност у шестопољном плодореду у односу на тропољни није проузроковала смањење приноса зрна.</s><s>Повећана Плодореди-Crop rotation</s> <s>123 фреквенција усева може довести до повећања закоровљености, али не и до смањења приноса зрна, посебно ако у структури усева вишепољних плодореда имамо појачано учешће легуминоза.</s> <s>Испитујући вишегодишњу монокултуру кукуруза, озиме пшенице и соје Долијановић и сар., 2010, су установили да је соја показала највећу осетљивост на монокултуру, највише после првих десетак година када је опадање приноса зрна значајније, посебно у односу на тропољни плодоред.</s><s>Истраживања утицаја плодореда (кукуруз-соја или озима пшеница-кукуруз-соја) су показала да је принос већи за 21-26 односно 16% у односу на монокултуру соје (Kelly et al., 2003).</s><s>Табела 3. Утицај система биљне производње на принос зрна соје Table 3. The effect of cropping system on grain yield of soya bean Принос зрна соје у испитиваним плодоредима Grain yield of soya bean (t/ha)</s> <s>На основу испитивања утицаја различитих ситема биљне производње (плодореда и монокултуре) на коровску синузију соје у двогодишњем периоду на излуженом чернозему можемо закључити следеће: Коровску синузију соје у испитиваном периоду чинило је 15 врста корова у обе године испитивања са доминацијом терофита.</s><s>Доминантне врсте корова у коровској синузији соје биле су: од једногодишњих Solanum nиgrum L., Polygonum avиculare L. и Avena fatua L., а од вишегодишњих Sorghum halepense (L.) Pers., Agropyrum repens (L.) Beauv., и Convolvulus arvensиs L.</s> <s>Наши резултати показују да је монокултура соје у поређењу са плодоредима имала највећи број врста, јединки и биомасу.</s><s>Плодореди, нарочито тропољни, су ефикаснији у сузбијању броја јединки и масе корова од монокултуре и шестопољног плодореда.</s> <s>Највећи принос зрна добијен је у шестопољном плодореду, а најмањи у монокултури.</s><s>Разлог велике разлике у приносу зрна у монокултури и испитиваним плодоредима јесте велика осетљивост соје на монокултурно гајење.</s>

Uticaj hidroponskog gajenja matičnih biljaka i pozicije kontejnera na produkciju i kvalitet živića sorte jagode ʽSenga Senganaʼ

Milivojevic, Jasminka;Radivojević, Dragan;Radojičić, Mladen

Voćarstvo

kontejneri;matične biljke;vegetativna razvijenost;produkcija živića;kontejnerske sadnice

agrif.bg.ac.rs-123456789-6539.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25186/bitstream_25186.pdf

<s>Baštenska jagoda (Fragaria ananassa Duch.) je veoma značajna vrsta jagodastih voćaka čija rentabilnost proizvodnje zavisi od više faktora, kao što su: izbor sorte, kvalitet sadnica i vreme sadnje, primenjeni sistem gajenja, ekološki uslovi lokaliteta i stanje na tržištu (Milivojević, 2018; Milivojević & Nikolić, 2015).</s><s>Iako se zapaža rast u ukupnoj svetskoj proizvodnji jagode, koja je u 2019. godini dostigla nivo od 8,9 miliona tona, u Republici Srbiji se od 2016. godine beleži pad u proizvodnji jagode.</s><s>Naime, u 2019. godini je proizvedeno 19.608 t jagode na ukupnoj površini od 6.512 ha što je u odnosu na 2016. godinu manje za 3.300 t (FAOSTAT, 2021).</s><s>Primarni razlozi pada u ukupnoj proizvodnji i visini ostvarenih prinosa po jedinici površine se uglavnom povezuju sa primenom nekvalitetnog sadnog materijala proizvedenog u rodJournal of Pomology, 55, 209‡210 (2021), 45‡53 Originalni naučni rad</s> <s>Primljeno: 21. oktobra 2021. godine; prihvaćeno: 29. oktobra 2021. godine Rezime.</s><s>Cilj ovog rada bio je ispitivanje uticaja pozicije kontejnera sa matičnim biljkama jagode na produkciju živića i kvalitet proizvedenih kontejnerskih sadnica.</s><s>Eksperiment je izveden tokom perioda 2018‡2019. godine u matičnom zasadu zasnovanom u visokom tunelu, koji se nalazi u Guči.</s><s>Matične sertifikovane frigo sadnice sorte Senga Sengana su posađene u maju 2018. godine u saksije zapremine 3 l. U prvom tretmanu saksije su postavljene u oluke na stolovima, dok su u drugom tretmanu saksije sa matičnim biljkama postavljene na pod objekta.</s><s>Primenjena gustina sadnje bila je 10 biljaka po m2.</s><s>Drugi deo istraživanja je izveden sa živićima koji su odvojeni sa stolona matičnih biljaka u jesen 2018. godine i čuvani u hlađenom skladištu na temperaturi od -2 °C tokom zime, a zatim kao frigo sadnice posađeni u kontejnere u proleće 2019. godine.</s><s>Značajno više vrednosti visine lisne rozete i broja listova u rozeti su registrovane kod matičnih biljaka gajenih u olucima, dok su dužina stolona i ukupan broj živića po matičnoj biljci bili veći kod biljaka gajenih na podu objekta.</s><s>Uticaj pozicije kontejnera sa matičnim biljkama na parametre kvaliteta dobijenih kontejnerskih sadnica nije bio statistički značajan u 2018. godini.</s><s>Od ukupnog broja živića čuvanih u hlađenom skladištu primilo se 70% nakon sadnje u proleće 2019. godine, a kod ostalih je ustanovljeno povećanje broja listova u rozeti (prosečno 11,3) i prečnika u zoni korenovog vrata (11,05 mm).</s><s>Ključne reči: kontejneri, matične biljke, vegetativna razvijenost, produkcija živića, kontejnerske sadnice</s> <s>Milivojević M. et al. nim zasadima, nepovoljnim uticajem klimatskih činilaca, neadekvatnom tehnologijom gajenja, kao i nestabilnim otkupnim cenama plodova na tržištu.</s><s>Iako se za zasnivanje proizvodnih zasada isključivo preporučuje primena sertifikovanog sadnog materijala, zbog neophodnosti uvoza frigo konzervisanih sadnica iz inostranih rasadnika i njihove relativno visoke cene, u proizvodnoj praksi je došlo do pojave nekontrolisanog umnožavanja živića u rodnim zasadima.</s><s>Sadnice proizvedene u takvim uslovima su lošijeg kvaliteta, sa slabije razvijenim korenom, nepouzdane sortne čistoće (Milivojević & Nikolić, 2015) i sa mogućim prisustvom inokuluma fitopatogenih mikroorganizama Da bi se unapredila proizvodnja jagode i stimulisala primena kvalitetnih, sortno čistih i zdravstveno ispravnih sadnica, a ujedno se i snizli troškovi nabavke frigo sadnica iz inostranih rasadnika, prioritetni cilj bi bio da se inicira zasnivanje matičnih zasada jagode u našoj zemlji (Nikolić et al., 2012).</s><s>Na taj način se može obezbediti proizvodnja sertifikovanog ili standardnog sadnog materijala, koji bi bio dostupan na domaćem tržištu u vidu različitih tipova sadnica (zelene, frigo ili kontejnerske sadnice), a sa kojim bi se zasnivali proizvodni zasadi jagode.</s><s>Poslednjih godina se posebno zapaža nedostatak sertifikovanih sadnica sorte Senga Sengana, koja se još uvek održava u proizvodnji i veoma je tražena za potrebe prerađivačke industrije.</s><s>Osim dominantno zastupljene proizvodnje sadnica u matičnim zasadima zasnovanim u poljskim uslovima u zemljištu, sadnice mogu da se proizvode i u zaštićenom prostoru sadnjom matičnih biljaka u kontejnerima kako bi se uticaj spoljašnje sredine (klimatskih i zemljišnih faktora) sveo na minimum.</s><s>Na ovaj način se na maloj površini može proizvesti velika količina kontejnerskih sadnica koje zadovoljavaju zakonom propisane standarde, a čije prednosti primene se ogledaju u produžetku optimalnog perioda sadnje jagode i boljem prijemu biljaka nakon sadnje.</s><s>Proizvodnja sadnica u zaštićenom prostoru predstavlja inovativnu tehnologiju, koja u našoj zemlji do sada nije ispitivana.</s><s>Stoga, cilj ovih istraživanja bio je da se u visokom tunelu ispita uticaj položaja kontejnera sa matičnim biljkama na produkciju i vegetativnu razvijenost živića, kao i na kvalitet proizvedenih kontejnerskih sadnica sorte Senga Sengana.</s><s>Drugi cilj istraživanja je bio da se ispita mogućnost održavanja živića sa nedovoljno razvijenim korenovim sistemom u rashladnoj komori na temperaturi od -2 °C tokom zime kako bi se kao frigo sadnice posadili u kontejnere u proleće 2019. godine i dalje, uz optimalne uslove nege, razvijali kao kontejnerske sadnice.</s> <s>Istraživanja su realizovana u periodu 2018‡2019. godine u matičnom zasadu jagode sorte Senga Sengana, koji se nalazi u Guči u vlasništvu firme RZ-Plant.</s><s>Zasad je zasnovan u maju 2018. godine u visokom tunedužina.</s><s>Konstrukcija visokog tunela je pokrivena UV stabilizovanom polietilenskom folijom debljine 200 μm, a duž donjih delova čeonih i bočnih strana objekta primenjena je anti insekt mreža.</s><s>U objektu nije bilo obezbeđeno dopunsko grejanje.</s> <s>Za zasnivanje matičnjaka korišćene su sertifikovane frigo sadnice uvezene iz Nemačke.</s><s>Početkom maja 2018. godine matične biljke su posađene u saksije zapremine 3 l, koje su ispunjene mešavinom dva supstrata (Plantobalt 30% i Plantaflor Press Topf 60%) sa dodatkom perlita (10%).</s><s>U prvom tretmanu, saksije su postavljene u dva reda u oluke na stolovima („table top sistem“), koji su instalirani na visini od 2 m. U drugom tretmanu, saksije sa matičnim biljkama su postavljene na pod objekta.</s><s>U svaku saksiju je postavljen po jedan kopljasti kapljač kapaciteta 1 l vode na sat vremena.</s><s>Primenjena gustina sadnje u oba tretmana bila je 10 biljaka po m2.</s><s>Ogled je postavljen po potpunom slučajnom planu u 3 ponavljanja, gde je svako ponavljanje obuhvatalo po 10 matičnih biljaka/saksija.</s><s>Ukupno je ispitivanjima obuhvaćeno po 30 matičnih biljaka raspoređenih u 3 oluka po 10 biljaka/saksija i isto toliko biljaka u saksijama postavljenim na pod objekta.</s> <s>Po izvedenoj sadnji, biljke su fertigaciono prihranjivane sa vodorastvorljivim NPK đubrivom YARA FERTICARE TM 15:30:15.</s><s>Primenjena fertigaciona koncentracija je iznosila 0,1%.</s><s>Sistem za navodnjavanje je automatski uključivan saglasno temperaturi vazduha i vlažnosti supstrata.</s><s>Pri nižim temperaturama intervali su bili duži, a norme zalivanja manje, dok pri porastu temperature automatski je skraćeno vreme između zalivanja i povećana je norma zalivanja.</s><s>Tokom perioda intenzivnog vegetativnog rasta biljke su naizmenično prihranjivane NPK vodorastvorljivim đubrivima Nova Tec Solub 21:0:0 i ComCaO + mikroelementi.</s><s>Kombinovanje ova dva đubriva vršeno je tako što je 4‡5 dana korišćeno prvo đubrivo, a zatim 2‡3 dana puštana samo voda, a nakon toga primenjivano je drugo pomenuto đubrivo u traPrimenjena đubriva i optimalni uslovi nege su uslovili rast korena i lisne rozete kod matičnih biljaka, a zatim je početkom jula meseca započelo formiranje stolona.</s><s>Tokom jula meseca, stoloni su dva puta folijarno tretirani sa biljnim aminokiselinama (Trainer, 5% N i 34% aminokiselina) kako bi se stimulisao njihov rast.</s><s>Jedna od pomotehničkih mera bila je i redovno uklanjanje tek formiranih cvetova na matičnim biljkama.</s><s>Početkom avgusta izvršeno je odvajanje stolona od matičnih biljaka, zatim odvajanje formiranih živića od stolona i sadnja živića u čaše dimenzija 5 × 5 cm, koje su prethodno ispunjene supstratom.</s><s>Nakon sadnje živića, fertigaciono je primenjeno vodorastvorljivo NPK đubrivo Hakaphos Violeta 13:40:13 sa ciljem stimulacije ukorenjavanja.</s><s>U septembru 2018. godine živići su presađeni u veće kontejnere zapremine 0,3 l i dalje su negovani u optimalnim uslovima zalivanja i prihrane do novembra meseca kada je izvedeno ispitivanje njihove vegetativne razvijenosti, kao i razvijenosti samih matičnih biljaka u funkciji primenjih tretU prvom delu eksperimenta, u funkciji pozicije kontejnera ispitivani su parametri vegetativne razvijenosti matičnih biljaka, koji uključuju: visinu lisne rozete (cm), broj listova u rozeti, broj krunica u bokoru, broj stolona po matičnoj biljci, dužina stolona (cm), broj živića po stolonu i ukupan broj živića po matičnoj biljci.</s> <s>Drugi deo eksperimenta se odnosio na ispitivanje vegetativne razvijenosti dobijenih kontejnerskih sadnica od matičnih biljaka iz različitih pozicija saksija.</s><s>Pored kontejnerskih sadnica proizvedenih u jesen 2018. godine (prvi ciklus proizvodnje), jedan deo skinutih živića sa nedovoljno razvijenim korenom čuvan je tokom zime u rashladnoj komori na temperaturi od -2 °C. Tako čuvane frigo sadnice su se održale u komori, a zatim je njihova sadnja izvedena u kontejnere zapremine 0,3 l sredinom aprila 2019. godine da bi se proizvele kontejnerske sadnice u drugom ciklusu, čija vegetativna razvijenost je merena početkom jula 2019. godine.</s> <s>Kod oba ciklusa proizvodnje sadnica ispitivani su sledeći parametri vegetativne razvijenosti biljaka: broj listova na kontejnerskoj sadnici, prečnik sadnice u zoni korenovog vrata (mm) i dužina korena (cm).</s> <s>Sl. 1. Kontejneri sa matičnim biljkama postavljeni u oluke Fig.</s><s>1. Containers with mother plants placed in gutters installed on tables (‘table top system’)</s> <s>Rezultati ispitivanja su statistički obrađeni primenom analize varijanse (ANOVA) uz korišćenje softverskog paketa Statistica 12 for Windows (StatSoft Inc., Tulsa, OK, USA).</s><s>Testiranje značajnosti razlika između srednjih vrednosti tretmana izvršeno je primeRezultati i diskusija</s> <s>Uticaj pozicije kontejnera na vegetativnu razvijenost matičnih biljaka sorte jagode Senga Sengana.</s><s>Vegetativno razmnožavanje jagode se zasniva na sposobnosti matičnih biljaka da iz pupoljaka u pazuhu listova razvijaju više generacija stolona na čijim nodusima se formiraju ćerke biljke (živići), koje se sastoje iz lisne rozete i korena (Shi et al., 2021).</s><s>Pored standardnog načina gajenja matičnih biljaka u zemljištu na otvorenom polju, mogućnost hidroponskog načina gajenja matičnih biljaka u zaštićenom prostoru pruža brojne prednosti, koje se ogledaju u povećanju broja biljka po jedinici površine, zaštiti od nepovoljnih faktora spoljašnje sredine, kao i boljem iskorišćenju objekta postavljanjem kontejnera u različite pozicije.</s><s>Rezultati ispitivanja uticaja pozicije saksija na vegetativnu razvijenost matičnih biljaka (visine lisne rozete, broja listova u rozeti i broja krunica u bokoru) kod sorte ‘Senga Sengana’ su prikazani u Tabeli 1.</s> <s>Sl. 3. Vegetativna razvijenost matičnih biljaka u olucima Fig.</s><s>3. Vegetative development of mother plants in gutters installed on tables</s> <s>Tab.</s><s>1. Uticaj pozicije kontejnera na vegetativnu razvijenost matičnih biljaka sorte jagode Senga Sengana Tab.</s><s>1. Effect of container position on vegetative development of mother plants of strawberry ‘Senga Sengana’ Tretman</s> <s>Podaci predstavljaju srednje vrednosti za 3 ponavljanja ± standardna greška.</s><s>Vrednosti u kolonama praćene različitim slovnim oznakama značajno su različite na nivou P< 0,001 *** / Data are the means of 3 replications ± standard error.</s><s>Values within the column followed with different letters are significantly different at P< 0,001 *** nz ‡ ne postoji značajna razlika / ns ‡ not significant Pozicija kontejnera sa matičnim biljkama ispoljila je značajan uticaj na visinu lisne rozete i broj listova u rozeti, pri čemu su više vrednosti za oba parametra registrovane kod biljaka gajenih na stolovima (27,2 i 27,3 cm, po redosledu).</s><s>Uticaj ispitivanih tretmana na broj krunica u bokoru nije bio statistički značajan (Tab.</s><s>1).</s><s>Mohan et al. (2005) su poredeći uticaj različitih podloga za gajenje biljaka ustanovili da biljke gajene u ostacima šećerne trske imaju za 40% više formiranih krunica u bokoru od biljaka gajenih u agar-u.</s><s>Pored pozicije kontejnera i vrste supstrata, na vegetativni rast biljaka može da utiče i vrsta kontejnera, što su u svojim istraživanjima potvrdili Massetani et al. (2016) ukazujući na činjenicu da biljke gajene u plastičnim kesama napunjenim sa tresetnim supstratom imaju bolji vegetativni rast u odnosu na biljke gajene u saksijama ispunjenim istim supstratom.</s><s>Analizom rezultata prikazanih u Tabeli 2 uočava se postojanje statistički značajnih razlika između dobijenih vrednosti dužine stolona i ukupnog broja živića po matičnoj biljci, koje su bile veće kod matičnih biljaka gajenih na podu objekta (29,2 i 15,44 cm, po rePoređenjem vrednosti dobijenih za broj stolona po matičnoj biljci i broj živića po stolonu u funkciji ispitivanih tretmana nisu registrovane statistički značajne razlike.</s><s>Na osnovu dobijenog ukupnog broja živića po matičnoj biljci gajenoj u saksiji preračunavanjem po m2 se u tretmanu na stolovima može proizvesti 85 živića, dok na podu objekta može se proizvesti oko 150 živića po m2.</s><s>U matičnim zasadima zasnovanim u zemljištu, u prvoj godini eksploatacije se može proizvesti od 30 do 50 živića po m2, odnosno 300.000 do 500.000 živića po ha (Nikolić & Milivojević, 2015).</s><s>Izlaganje živića niskim temperaturama je jedan od načina stimulisanja produkcije stolona, što su potvrdili Stan et al. (2004) čuvanjem matičnih biljaka u hlađenom skladištu u trajanju od 2 meseca pri čemu se značajno povećao broj stolona u poređenju sa zelenim sadnicama, koje nisu izlagane niskim temperaturama.</s><s>Taghavi & Aghajani (2016) su ispitivali efekat dužine hlađenja matičnih biljaka pre sadnje kod sorte jagode Pajaro na ukupan broj stolona i živića po matičnoj biljci, pri čemu nije ustanovljen značajan uticaj na formiranje ukupnog broja stolona, ali je ukupan broj živića po matičnoj biljci bio značajno veći kod biljaka koje su hlađene jednu do dve nedelje pre sadnje.</s><s>Isti autori navode da ukoliko su potrebni živići sa većim prečnikom u zoni korenovog vrata poželjan je period hlađenja od tri nedelje, dok duže hlađenje u trajanju od četiri nedelje utiče nepovoljno na broj živića i prečnik u zoni korenovog vrata.</s> <s>Uticaj pozicije kontejnera sa matičnim biljkama na kvalitet dobijenih kontejnerskih sadnica sorte jagode Senga Sengana.</s><s>Rezultati ispitivanja vegetativne razvijenosti dobijenih kontejnerskih sadnica u prvom ciklusu proizvodnje su prikazani u Tabeli 3.</s> <s>Tab.</s><s>2. Uticaj pozicije kontejnera sa matičnim biljkama na produkciju stolona i živića sorte jagode Senga Sengana Tab.</s><s>2. Effect of container position with mother plants on number of runners and daughter plants of strawberry ‘Senga Sengana’ Broj stolona po</s> <s>Upoređujući dobijene vrednosti uticaja položaja matičnih biljaka na kvalitet dobijenih kontejnerskih sadnica nije uočena statistički značajna razlika u broju listova u rozeti, prečniku u zoni korenovog vrata i dužini korena (Tab.</s><s>3).</s><s>Iz ovoga se može zaključiti da položaj matičnih biljaka nije imao uticaj na kvalitet dobijenih kontejnerskih sadnica.</s><s>U studiji Kim et al. (2018) koja je sprovedena na sorti Maehiang ispitivan je uticaj načina zalivanja na ukorenjavanje i porast živića jagode.</s><s>Analizom rezultata ustanovljeno je da je stopa ukorenjavanja i prečnik krune bokora veći kod ispitivanih biljaka koje se zalivaju preko krune bokora orošavanjem i izmaglicom, a da na dužinu korena nisu uticali ispitivani načini zalivanja.</s> <s>Podaci predstavljaju srednje vrednosti za 3 ponavljanja ± standardna greška / Data are the means of 3 replications ± standard error nz ‡ ne postoji značajna razlika / ns ‡ not significant Graf.</s><s>1. Poređenje vegetativne razvijenosti između živića čuvanih u hlađenom skladištu (frigo sadnica) pre sadnje u kontejnere (april 2019. godine) i formiranih kontejnerskih sadnica (jul 2019. godine): a) broj listova u rozeti; b) prečnik u zoni korenovog vrata; c) dužina korena Graph.</s><s>1. Comparison of vegetative development between plants stored in cold room (frigo plants) before planting in containers (April 2019) and formed tray plants (July 2019): a) number of leaves per rosette; b) crown diameter; c) root length a) Broj listova u rozeti/Number of leaves per rosette Frigo sadnica</s> <s>Tray plants b) Prečnik u zoni korenovog vrata/Crown diameter (mm) U ovom delu eksperimenta ispitivala se mogućnost čuvanja kasno formiranih živića (novembar), koji nisu imali dovoljno vremena za normalan prijem i ukorenjavanje tokom jeseni u visokom tunelu bez dopunskog grejanja.</s><s>Živići su odvojeni od stolona u novembru mesecu 2018. godine i stavljeni u komoru za hlađenje na temperaturu od -2°C. Čuvanje živića u rashladnoj komori nije uticalo na smanjenje kvaliteta dobijenih kontejnerskih sadnica, ali je njihov prijem po sadnji bio 70%, što se objašnjava činjenicom da su u prethodnoj godini živići odvojeni od stolona kasno u jesen imali slabo razvijen korenov sistem (dužina korena samo 1,39 cm), što je uslovilo njihovo slabije ukorenjavanje.</s><s>Analizirajući vrednosti broja listova u rozeti i prečnika u zoni korenovog vrata biljaka po izvršenom vađenju iz hlađenog skladišta i nakon njihovog negovanja u kontejnerima, može se konstatovati poboljšanje u razvijenosti biljaka (kontejnerskih sadnica) gde je prosečna vrednost broja listova u rozeti iznosila 11,33, a prosečan prečnik u zoni korenovog vravali uticaj primene kontejnerskih i frigo sadnica na produktivnost sorte jagode Raurika i ustanovili značajno viši prinos na kontejnerskim sadnicama u prvoj godini, dok u drugoj godini proizvodnje nije uočena značajna razlika u visini ostvarenog prinosa između tipova sadnica.</s><s>S obzirom da se sve više teži gajenju jagode u jednogodišnjem proizvodnom ciklusu, autori ukazuju na prednosti kontejnerskih sadnica i preporučuju njihovu primenu u proizvodnoj praksi.</s> <s>Rezultati ispitivanja uticaja pozicije kontejnera sa matičnim biljkama u visokom tunelu na njihovu vegetativnu razvijenost i produkciju živića tj. ćerki biljaka sorte jagode Senga Sengana ukazuju na značajno povećanje visine lisne rozete i broja listova u rozeti kod matičnih biljaka gajenih na stolovima, dok su kod biljaka gajenih na podu objekta registrovane značajno više vrednosti dužine stolona i ukupnog broja živića po matičnoj biljci.</s> <s>Analizom podataka za broj krunica u bokoru, broj stolona po matičnoj biljci i broj živića po stolonu nisu ustanovljene statistički značajne razlike između pozicija kontejnera sa matičnim biljkama.</s> <s>Položaj matičnih biljaka nije imao uticaj na kvalitet dobijenih sadnica u 2018. godini, odnosno nisu uočene statistički značajne razlike u dobijenim vrednostima broja listova u rozeti, prečnika u zoni korenovog vrata i dužine korena proizvedenih kontejnerskih sadnica.</s> <s>Prijem frigo živića posađenih u kontejnere u proleće 2019. godine bio je 70% zbog slabije razvijenosti njihovog korena pri odvajanju od stolona, dok su ostale odnegovane kontejnerske sadnice u julu 2019. godine imale solidnu vegetativnu razvijenost.</s><s>Sveukupno posmatrano, položaj matičnih biljaka u hidroponskom načinu gajenja značajno može uticati na ukupnu produkciju živića, ali ne i na kvalitet dobijenih sadnica.</s><s>Proizvodnja sadnica na podu visokog tunela pokazuje ekonomske i organizacione prednosti u odnosu na proizvodnju na stolovima.</s><s>S obzirom da je cena kontejnerskih sadnica viša od standardnih frigo sadnica golog korena, koje se dominantno koriste u zasnivanju zasada jagode u našoj zemlji, važno je sniziti troškove proizvodnje kontejnerskih sadnica iznalaženjem najoptimalnije tehnologije njihove proizvodnje u zaštićenom prostoru sa što boljom iskorišćenošću objekta u toku godine.</s><s>Prednost primene kontejnerskih sadnica ogleda se u većem procentu prijema i mogućnosti produžetka optimalnog vremena sadnje, što kod nekih konzumnih sorti jagode može biti značajno za potrebe programirane sadnje sa ciljem obezbeđivanja plodonošenja u vansezonskom periodu.</s> <s>Ova istraživanja su finansirana u okviru ugovora o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada u 2021. godini između Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, evidencioni broj ugovora: Reference</s> <s>Ivanović M.M., Ivanović S.M. (2017): Bolesti voćaka i vinove loze.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu. ehyang’ strawberry as affected by irrigation method on cutting propagation in summer season.</s><s>Protected Horticulture and Massetani F., Savini G., Neri D. (2016): Effect of substrate and container type in the strawberry soilless cultivation.</s><s>Acta Horticulturae, 1156: 295‡300.</s> <s>Milivojević J. (2018): Posebno voćarstvo 3 ‡ Jagodaste voćke.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu.</s><s>Milivojević J., Nikolić M. (2015): Dostignuća i trendovi u proizvodnji jagode u Srbiji.</s><s>Zbornik radova sa 5. savetovanja „Inovacije u voćarstvu ‡ Savremena proizvodnja jagode“, Beograd vitro propagation: use of sugarcane bagasse as a low cost support material during rooting stage of strawberry cv. ‘Dover’.</s><s>Brazilian Archives of Biology and Technology, 48: 37‡42.</s><s>Nikolić M., Milivojević J. (2015): Jagodaste voćke ‡ Tehnologija gajenja.</s><s>Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu. kolić M., Milivojević J. (2012): Stanje i perspektive razvoja voćarstva u Srbiji.</s><s>Zbornik radova i apstrakata 14. kongresa voćara i vinogradara Srbije sa međunarodnim učešćem, Vrnjačka Banja (Republika Srbija), pp.</s><s>3‡22. fluence of plant storage duration on strawberry runner tip viability and field performance.</s><s>HortScience, 39(7): 1596‡1600.</s><s>Taghavi T., Aghajani M. (2016): Effect of chilling duration on runner production and vegetative growth of ‘Pajaro’ strawberry.</s>

Принос надземне биомасе кукуруза у здруженом усеву са сојом

Dolijanović, Željko;Oljača, Snežana;Kovačević, Dušan;Jovanović, Života

Биотехнологија у сточарству

kukuruz;soja;združeni usev;čist usev;prinos nadzemne biomase

agrif.bg.ac.rs-123456789-6561.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25125/bitstream_25125.pdf

<s>Ž. Dolijanović, Snežana Oljača, D. Kovačević, Ž. Jovanović2 Sadržaj: Ispitivanja združenih i čistih useva useva kukuruza i soje obavljena su tokom 2004. i 2005. godine na oglednom polju Instituta za kukuruz «Zemun Polje» u Zemun Polju, na zemljištu tipa černozem.</s><s>Gajena su 3 eksperimentalna hibrida kukuruza iz različitih FAO grupa zrenja (EPH2-FAO 500, EPH4-FAO 600 i EPH 11 – FAO 700) i sorta soje Nena iz II grupe zrenja.</s><s>Združena setva kukuruza i soje je obavljena po aditivnom metodu, po kome je kukuruz glavni usev koji ne treba da trpi kompetitivni pritisak od strane drugog (sporednog) useva-soje.</s><s>Kod združivanja useva primenjivana su dva prostorna rasporeda: u trakama i u naizmeničnim redovima.</s> <s>U radu je ispitivan prinos nadzemne biomase kukuruza u združenim usevima sa sojom i upoređivan sa prinosom u čistim usevima kukuruza.</s><s>Dobijeni rezultati su obrađeni statistički, metodom analize varijanse a za pojedinačna poređenja korišćen je lsd test.</s><s>Prinosi nadzemne biomase kukuruza u združenim i čistim usevima su varirali najviše pod uticajem meteoroloških uslova.</s><s>U obe ispitivane godine, veći prinosi su ostvareni u združenom usevu u naizmeničnim redovima.</s><s>Dobijene razlike su bile statistički značajne.</s><s>Najveći prinosi nadzemne biomase kukuruza su ostvareni gajenjem hibrida koji ima najduži vegetacioni period (FAO 700), kako u čistim, tako i u združenim usevima sa sojom u oba prostorna rasporeda.</s> <s>Kukuruz (Zea mays L.) je, svakako, najznačajnija krmna biljka u našoj zemlji, kako po značaju u ishrani, tako i po setvenoj strukturi.</s><s>Površine pod kukuruzom, poslednjih desetak godina, u poređenju sa ostalim ratarskim usevima, su najstalnijeg karaktera i obično se kreću od 1,2-1,6 miliona hektara.</s><s>Kukuruz se prvenstveno gaji za proizvodnju koncentrovane stočne hrane, u manjoj meri za siliranje ili zelenu stočnu hranu, a upotrebljava se u različite svrhe za industrijsku preradu, kao i za ljudsku ishranu (Bekrić, 1999, cit.</s><s>Đorđević i Dinić, 2007).</s><s>Ranije je za zelenu hranu kukuruz gajen kao postrni usev u gustom sklopu (sejan omaške) i pod različitim narodnim imenima (sačma, mišling, čalamida).</s><s>U zelenom stanju koristi se pred početak cvetanja pa do 10 dana nakon pojave zametka klipa, kada cela biljka sadrži oko 15 % suve materije.</s><s>U fazi mlečne zrelosti kočanjka je još uvek tanka a zrna tek počinju da se formiraju, tako da ukupno ne predstavljaju značajan izvor hranljivih materija.</s><s>Daljim razvojem biljke raste učešće klipa u ukupnoj masi, tako da se količina celuloze smanjuje.</s><s>Međutim, celu biljku u ovoj fazi životinje manje koriste i sa dosta ostataka, pa je daleko interesantnija za spremanje silaže, posebno u kombinaciji sa nekom vrstom iz familije Fabaceae, jer na taj način se može postići dvostruko-pozitivan efekat.</s><s>Naime, Dinić i sar., (1998.), smatraju da jedan od nedostataka biljaka iz familije Fabaceae jeste otežano konzervisanje putem siliranja, zbog nedovoljne količine fermentabilnih šećera i visoke puferske sposobnosti.</s><s>Nizak sadržaj šećera kod ovih biljaka uslovljava stvaranje male količine mlečne kiseline i kao rezultat toga je visoka pH vrednost silaže.</s><s>Istovremeno, dolazi do intenzivnog razlaganja belančevina i amino kiselina, pH silaže se ponovo povećava i silaža se kvari.</s><s>Značajan udeo vlage, kao i visoka puferna sposobnost utiču da se od leguminoza u čistom vidu ne može spremiti kvalitetna silaža.</s><s>Međutim, siliranje jednogodišnjih leguminoza sa biljkama koje sadrže dosta fermentabilnih 1 Originalni naučni rad-Original scientific paper 2 dr Željko Dolijanović, asistent, (dolijanŽagrifaculty.bg.ac.yu) dr Snežana Oljača, vanredni profesor, dr Dušan Kovačević, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Zemun; dr Života Jovanović, viši naučni saradnik, Institut za kukuruz, Zemun polje.</s> <s>Uvod i pregled literature šećera, kao što su kukuruz i sirak, doprinosi značajnom povećanju kvaliteta silaže (Dinić i sar., 1999).</s><s>Združeni usev kukuruza sa leguminozama je alternativa čistom usevu kukuruza i ima brojne prednosti kao što su manja ulaganja, niža cena koštanja i bolji kvalitet silaže nego od čistog kukuruza Dolijanović i sar., (2006b.), navode da je za kvalitet silaže veoma bitno vreme žetve združenih useva, a da je najbolje vreme žetve za kukuruz na prelazu iz mlečne u voštanu zrelost, dok je za soju taj period razvučeniji i traje od početka do sredine formiranja mahuna.</s><s>Biljke kukuruza u punoj zrelosti sadrže oko 25 % vlage, što je uz povećan sadržaj celuloze u biljkama glavni razlog nemogućnosti spravljanja silaže od celih biljaka u punoj zrelosti (Dolijanović, 2008).</s><s>U ovom periodu biljke se koriste za ishranu nepreživara (siliranjem zrna), kao i za preživare (siliranjem klipa).</s><s>Siliranje kukuruzovine se može obavljati i sa nekim sočnim hranivima (glave i lišće šećerne repe, sirovi rezanac šećerne repe, postrni kukuruz), a veoma je važno da se siliranje obavi odmah posle ubiranja.</s><s>Izboru hibrida kukuruza se posvećuje posebna pažnja, kako u čistim, tako i u združenom usevima sa sojom ili drugim vrstama iz familije Fabaceae.</s><s>Mišković i sar., (1983), Mijatović i sar., (1983), Dolijanović i sar., (2004.), navode da su prinosi nadzemne biomase veći pri gajenju hibrida kukuruza duže vegetacije upravo zbog razvijenijeg habitusa.</s><s>Međutim, kasnostasniji hibridi su zahtevniji u pogledu zemljišta, a posebno klime, pa u godinama sa nedovoljnom količinom padavina prinosi su značajno niži.</s> <s>Cilj ovog rada jeste da se utvrdi prednost združenih useva kukuruza i soje, u dva prostorna rasporeda (naizmenični redovi i trake), u odnosu na čiste useve kukuruza u pogledu prinosa nadzemne biomase.</s><s>Takođe, cilj je i utvrđivanje razlika u prinosu nadzemne biomase između ispitivanih hibrida kukuruza iz različitih FAO grupa (FAO 500, 600 i 700), kako u čistim, tako i u združenim usevima.</s> <s>Dvogodišnja ispitivanja obavljena su na imanju Instituta za kukuruz u Zemun polju, na zemljištu tipa černozem.</s><s>Poljski ogled je izveden po planu slučajnog blok sistema u četiri ponavljanja.</s><s>Veličina elementarne parcele iznosila je 21 m Istraživanjima, u prirodnom vodnom režimu, bili su obuhvaćeni sledeći faktori: (B)-Prostorni rasporedi: naizmenični redovi (B1) i trake (B2) i Kao materijali, korišćena su tri eksperimentalna višeklipa hibrida kukuruza različite dužine vegetacionog perioda: EPH2-FAO 500; EPH4-FAO 600 i EPH11-FAO 700 i sorta soje Nena (II grupa zrenja).</s><s>Združivanje useva je obavljeno po aditivnom načinu (aditive series).</s><s>Suština ove metode združivanja jeste da se jednom usevu (kukuruzu) koji je konstantne gustine dodaje drugi usev (soja) u različitim gustinama (Dolijanović, 2002).</s><s>Soja je u ovoj zajednici sporedni usev i dodaje se radi poboljšanja snabdevanja glavnog useva faktorima rasta i razvića (azotofiksacija), da zaštiti glavni usev od bolesti i štetočina ili da poboljša kvalitet stočne hrane.</s><s>Rastojanje između redova kukuruza i soje iznosilo je 70 cm.</s><s>Rastojanje između biljaka kukuruza u redu je bilo 40 cm (čist usev) i 20 cm (u združenim usevima), a kod soje 3,60 cm (čist usev) i 1,80 cm (u združenim usevima).</s><s>Tako je gustina useva kukuruza u čistim i u združenim usevima iznosila 35.962 biljke po hektaru, a gustina soje 400.000 biljaka po hektaru.</s> <s>Predusev je bila ozima pšenica.</s><s>Posle žetve pšenice obavljeno je plitko zaoravanje strništa na 10 cm dubine.</s><s>Đubrenje NPK đubrivima je obavljano u jesen, pred osnovnu obradu zemljišta (oranje) koje je izvedeno na dubinu od oko 25 cm.</s><s>Svake godine je u zemljište unešeno 500Predsetvena obrada u proleće obavljena je kombinovanim oruđem – setvospremačem, 10 - 15 dana pre setve.</s><s>Sa predsetvenom obradom zemljišta je svake godine unešeno po 200 kg uree po hektaru (oko 90 kg a.m. N).</s><s>Setva kukuruza i soje obavljena je ručno: 22. aprila 2004. i 28. aprila 2005. godine.</s><s>Prilikom setve, seme soje je tretirano azotofiksinom, a seme kukuruza mesurolom.</s><s>Za određivanje prinosa nadzemne biomase posebno su se merile težine svakog useva sa polovine elementarne parcele i kasnije obračunavao konačan prinos.</s><s>Merenje prinosa nadzemne biomase se obavljalo u vreme početka do sredine formiranja mahuna kod soje, odnosno na prelazu iz mlečne u voštanu zrelost kod kukuruza.</s><s>To je u 2004. godini 09. septembar, a u 2005. godini nešto kasnije, 27. septembra.</s><s>Svi dobijeni podaci su obrađeni statistički, metodom analize varijanse, gde su prostorni rasporedi i hibridi predstavljali faktore, a za pojedinačna poređenja korišćen je test najmanje značajne Meteorološki uslovi</s> <s>Osnovne klimatske karakteristike šireg područja u toku izvođenja ogleda 2004-2005. godine, prikazane su u tabeli 1. Meteorološki uslovi u ispitivanim godinama su bili izuzetno povoljni, a posebno se to odnosi na količinu i raspored padavina u mesecima vegetacije u 2004. godini, što se izrazito povoljno odrazilo na prinos nadzemne biomase kukuruza, kako u čistim, tako i u združenim usevima.</s><s>Osim dovoljne količine padavina i njihovog povoljnog rasporeda, 2004. godina se odlikovala i optimalnim temperaturama vazduha.</s><s>Druga godina ispitivanja, po meteorološkim uslovima, bila je slična prethodnoj a razlika je u nešto nižim temperaturama vazduha u početku vegetacionog perioda ispitivanih useva i povećanoj količina padavina u avgustu mesecu, što je imalo negativnog uticaja na prinos nadzemne biomase, pre svega soje.</s><s>Tabela 1. Meteorološki uslovi u periodu izvođenja ogleda u Zemun Polju Table 1. Meteorological conditions in Zemun Polje during the period of investigation Mesec</s> <s>Rezultati prinosa nadzemne biomase kukuruza u združenim i čistim usevima prikazani su u tabeli 2. Trofaktorijalnom analizom varijanse dobijenih prinosa nadzemne biomase združenih i čistih useva kukuruza u 2004. i 2005. godini ustanovljeno je veoma značajno variranje prinosa pod uticajem prostornog rasporeda, ispitivanih hibrida kukuruza i interakcije godine proučavanja i prostornog rasporeda.</s><s>Odmah treba naglasiti da su prinosi ostvareni u prirodnom vodnom režimu jer u ovim godinama nije bilo potrebe za navodnjavanjem, iako je u planu ispitivanja bila i varijanta sa navodnjavanjem.</s><s>Prosečne vrednosti nadzemne biomase u odnosu na sve ispitivane faktore u 2004. i 2005. godini su u nivou ili češće prevazilaze vrednosti u odnosu na iste faktore u irigacionom režimu u 2003. godini (Dolijanović, 2008).</s><s>To znači da navodnjavanjem sa uspehom nadoknađujemo nedostatak vode u zemljištu, ali ne i druge nepovoljne meteorološke uticaje, pre svega visoke temperature vazduha u vreme cvetanja useva.</s><s>Kada su u pitanju čisti usevi kukuruza, veći prinosi su ostvareni u 2005. godini (38944.4 kg/ha), a u združenim usevima veći prinosi su ostvareni u 2004. godini (33710.3 kg/ha), zahvaljujući pre svega većim količinama padavina u vreme intenzivnog rasta kukuruza.</s><s>Za kukuruz u obe godine proučavanja, povoljniji je bio raspored u naizmeničnim redovima, što je saglasno rezultatima koje navode Davis i sar., (1981) i Dolijanović i sar., (2004).</s><s>Združivanjem useva u naizmeničnim redovima olakšan je transfer azota od leguminozne ka drugoj vrsti, a kod združivanja u trakama izraženiji su odnosi intraspecijske kompeticije, što je kod kukuruza veoma važno, posebno u povoljnim meteorološkim uslovima.</s><s>Najkasnostasniji hibrid kukuruza (FAO 700), u obe ispitivane godine, ostvario je najbolje rezultate, kako u čistim, tako i u združenim usevima.</s><s>Naime, prosečni prinos ovog hibrida iznosio je 37.698,41 kg/ha, što je statistički vrlo značajna razlika u odnosu na hibrid iz grupe FAO 500 (35.541,67) i FAO 600 (34.829,36 kg/ha).</s><s>Razlika u prinosu između dva ranostasnija hibrida nije bila statistički značajna.</s><s>Mijatović i sar., (1983) navode da kasnostasniji hibridi daju veće prinose, dok srednje rani hibridi imaju nešto niže prinose ali veći udeo klipa a to znači i više zrna.</s><s>Istraživanja Dolijanovića i sar., (2006a), su pokazala da kasnostasniji hibridi kukuruza (FAO 600 i 700) su u sušnoj godini dali veći prinos u u odnosu na ranostasnije hibride (FAO 400 i 500), ali samo u čistim usevima, dok su u godini sa dovoljno padavina ovi hibridi imali prednost i u združenim usevima sa sojom.</s><s>Međutim, samo je u 2004. godini u združenim usevima uočena potpuna pravilnost: sa povećanjem dužine vegetacionog perioda hibrida kukuruza prinos se proporcionalno povećavao.</s><s>Razlog povećanja prinosa kasnostasnijih hibrida kukuruza u združenom usevu sa sojom jeste jača konkurentska sposobnost kukuruza, koja naročito dolazi do izražaja u povoljnijim uslovima gajenja.</s><s>S druge strane, u takvim slučajevima, prinosi soje su najniži.</s><s>Na smanjenje prinosa soje kao slabijeg kompetitora u zajednici, osim meteoroloških uslova, zavisi i od odabrane vrste, sorte i prostornog rasporeda.</s><s>Lesoing and Francis, (1999), su ustanovili da je smanjenje prinosa soje u združenim u odnosu na čist usev iznosilo svega 5 %, kako u prirodnom, tako i u irigacionom vodnom režimu u proseku za tri ispitivane godine.</s><s>Ovo pokazuje da je voda bila resurs za kojim je postojala borba između ova dva useva slične visine biljaka.</s><s>Wahua and Miller, (1978), cit., Lesoing and Francis, (1999), su pronašli da je prinos soje bio smanjen za 75 % u združenom usevu sa visokim sortama sirka, a za samo 17 %, kada je soja kombinovana sa polupatuljastim sirkom.</s><s>S druge strane, Pavlish, (1989) je pronašla neznatan rast prinosa soje u združenom usevu sa niskom sortom sirka i zaključuje da se ova prednost javila verovatno zbog nezavisnog korišćenja svetlosti i komplementarnog korišćenja drugih resursa za rast.</s><s>Tabela 2. Prinos nadzemne biomase kukuruza u združenim i čistim usevima u 2004. i 2005. godini (kg/ha) Table 2. Yield of Above Ground Biomass Maize in Intercrops and Monocrops in investigation period Crops</s> <s>Prosečni prinosi nadzemne biomase kukuruza u našem istraživanju su iznosili 36,6 t/ha, što je značajno niže od dobijenih prinosa kukuruza u istraživanjima Miškovića i sar. (1983), u redovnim rokovima setve (53,66 t/ha), u nivou prinosa kasnostasnog hibrida u postrnoj setvi navedenih autora (36,22 t/ha), a značajno veći od prinosa ranog hibrida NS SC 180 kako u redovnom roku (34,61 t/ha), posebno u postrnoj setvi (24,00 t/ha).</s><s>Redovni rok setve bez navodnjavanja je ipak opravdan u godinama sa povoljnom količinom i rasporedom padavina, kakve su bile 2004. i 2005. godina (34.24 i 38.94 t/ha).</s><s>Združeni usev nije ispoljio efikasnost u pogledu prinosa biomase kao kod Putnama et al., (1985), posebno u prvoj godini ispitivanja.</s><s>Prinosi nadzemne biomase kukuruza u združenim i čistim usevima, u ovim ispitivanjima, su niži od očekivanih prvenstveno zbog manjeg broja biljaka po jedinici površine.</s><s>Međutim, u pitanju su višeklipi hibridi kukuruza koji se seju u manjoj gustini jer su namenjeni gajenju u združenim usevima sa pasuljem, kada je interesantniji prinos zrna od prinosa nadzemne biomase.</s> <s>Prinosi nadzemne biomase u združenim i čistim usevima u dve ispitivane godine su se razlikovali prvenstveno zbog razlika u količini i rasporedu padavina, jer su usevi gajeni u uslovima prirodnog vodnog režima.</s><s>Prednost združivanja ova dva useva u naizmeničnim redovima je posledica olakšanog transfera azota od soje ka kukuruzu i manje izražena intraspecijska kompeticija.</s><s>Najkasnostasniji hibrid kukuruza je dao najveće prinose, kako u čistim, tako i u združenim usevima sa sojom.</s> <s>Produktivnost kukuruza i soje pri različitom prostornom rasporedu biljaka u združenom usevu ispitivan je tokom 2004. i 2005. godine na oglednom polju Instituta za kukuruz "Zemun Polje", u Zemun Polju na zemljištu tipa černozem.</s><s>Primenjena su dva prostorna rasporeda: u trakama i u naizmeničnim redovima.</s><s>Formiranje združenog useva kukuruza i soje obavljeno je po aditivnoj metodi.</s><s>Po ovom metodu, glavnoj vrsti čija je gustina konstantna (kukuruz) dodaje se druga, sporedna, vrsta (soja).</s><s>Ispitivanjem su obuhvaćena 3 eksperimentalna hibrida kukuruza iz različitih FAO grupa zrenja (500, 600 i 700) i sorta soje iz II grupe zrenja (Nena).</s><s>Veliki uticaj na prinos biomase su ispoljili meteorološki uslovi u periodu izvođenja ogleda.</s><s>Značajno veći prinos biomase je dobijen u združenim u odnosu na čiste useve kukuruza i soje, posebno u 2004. godini.</s><s>Združivanjem soje sa kasnijim hibridima kukuruza dobijeni su viši prinosi nadzemne biomase.</s><s>Združivanje useva u naizmeničnim redovima je povoljniji način združivanja u obe ispitivane godine, posebno ako su u pitanju hibridi kukuruza dužeg vegetacionog perioda.</s><s>THE ABOVE GROUND BIOMASS YIELD OF MAIZE IN INTERCROPPING WITH SOYBEAN</s> <s>Rad je rezultat projekta TR20069 – Mogućnosti iskorišćavanja brdsko-planinskog područja Srbije za organsku ratarsku proizvodnju, Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.</s>

Иновације у ратарској и повртарској производњи“ Шести Симпозијум са међународним учешћем.

Kovačević, Dušan;Dolijanović, Željko;Moravčević, Đorđe

Иновације у ратарској и повртарској производњи“ Шести Симпозијум са међународним учешћем - Зборник апстраката

?

agrif.bg.ac.rs-123456789-6568.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25133/bitstream_25133.pdf

<s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production - book of abstracts</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production Organizaciju Simpozijuma pomoglo je Ministarstvo nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Supported by Ministry of Education, Science and technological development Republic of Serbia Program VI SIMPOZIJUMA sa međunarodnim učešćem “Inovacije u ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji” PROGRAMME OF THE V SYMPOSIUM with international participation “Innovations in Crop and Vegetable Production 2013” Program VI SIMPOZIJUMA sa međunarodnim učešćem Inovacije u ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji PROGRAMME OF THE VI SYMPOSIUM with international participation »Innovations in Crop and Vegetable Production 2013« ČETVRTAK, 17. oktobar 2013 / Thursday, October 17, 2013 Registracija i postavljanje postera / Registration and posters mounting Otvaranje Simpozijuma / Symposium opening Predsedništvo / Chairpersons</s> <s>Uticaj gena za nespecifi čnu otpornost pšenice prema obligatnom na fakultativne parazite Zoran Jerković, Željana Prijić, Mirjana Lalošević Diskusija/Discussion</s> <s>Prof. dr Đorđe Glamočlija (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Prof. dr Slaven Prodanović (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Dr Milena Simić (Institut za kukuruz, Zemun Polje) Zakorovljenost i prinos crvenog kukuruza u združenom usevu crvenog kukuruza i crne soje</s> <s>Program VI SIMPOZIJUMA sa meÿunarodnim uþešüem Inovacije u ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji PROGRAMME OF THE VI SYMPOSIUM with international participation »Innovations in Crop and Vegetable Production 2013« ýETVRTAK, 17. oktobar 2013 / Thursday, October 17, 2013 Registracija i postavljanje postera / Registration and posters mounting Otvaranje Simpozijuma / Symposium opening Predsedništvo / Chairpersons</s> <s>Prof. dr Ĉorÿe Glamoþlija (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Prof. dr Slaven Prodanoviü (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Dr Milena Simiü (Institut za kukuruz, Zemun Polje) Zakorovljenost i prinos crvenog kukuruza u združenom usevu crvenog kukuruza i crne soje</s> <s>Prof. dr Dubravka Savić (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Dr Slobodan Dražić (Institut za proučavanje lekovitog bilja ‘’dr Josif Pančić’’) Doc. dr Ana Vujošević (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Ocena populacija paradajza kao donora poželjnih alela za poboljšanje kvantitativnih osobina elitnog hibrida</s> <s>Prof. dr Dubravka Saviü (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Dr Slobodan Dražiü (Institut za prouþavanje lekovitog bilja ‘’dr Josif Panþiü’’) Doc. dr Ana Vujoševiü (Poljoprivredni fakultet, Beograd) Ocena populacija paradajza kao donora poželjnih alela za poboljšanje kvantitativnih osobina elitnog hibrida</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production POSTER PREZENTACIJA / POSTERS PRESENTATIONS Biološka aktivnost auksina izolovanog iz vrste Bacillus subtilis i njegov pozitivan uticaj na rast semena pšenice (Triticum aestivum L.)</s> <s>Prinos i kvalitet zrna kukuruza u zavisnosti od tipa zemljišta, količine azota i hibrida Ljubiša Živanović, Života Jovanović, Jela Ikanović, Vera Popović, Ljubiša Kolarić Morfološke karakteristike polenovih zrna jorgovana (Syringa vulgarisL., Oleaceae) Marina Mačukanović-Jocić, Dragana Rančić, Mića Mladenović Novi klonovi belog sleza (Althaea offi</s> <s>Uticaj kukuruznog glutena na brojnost korova u kukuruzu i soji Srđan Šeremešić, Ljiljana Nikolić, Dragiša Milošev, Milena Simić,Milorad Živanov, Željko Dolijanović Značaj plantažne proizvodnje sirovina u sektoru lekovitog i aromatičnog bilja u Srbiji Svetlana Turudija Živanović, Tomislav Živanović In vitro umnožavanje južnoafričke ljubičice (Saintpaulia ionantha L.) iz dijelova lista Svjetlana Zeljković</s> <s>POSTER PREZENTACIJA / POSTER PRESENTATIONS Biološka aktivnost auksina izolovanog iz vrste Bacillus subtilis i njegov pozitivan uticaj na rast semena pšenice (Triticum aestivum L.)</s> <s>Uticaj kukuruznog glutena na brojnost korova u kukuruzu i soji Srÿan Šeremešiü, Ljiljana Nikoliü, Dragiša Milošev, Milena Simiü,Milorad Živanov, Željko Dolijanoviü Znaþaj plantažne proizvodnje sirovina u sektoru lekovitog i aromatiþnog bilja u Srbiji Svetlana Turudija Živanoviü, Tomislav Živanoviü In vitro umnožavanje južnoafriþke ljubiþice (Saintpaulia ionantha L.) iz dijelova lista Svjetlana Zeljkoviü</s> <s>Vlado Kovačević1, Dušan Kovačević2, Peter Pepo3, Mihajlo Marković4 1Poljoprivredni fakultet Sveucilište J. J. Strossmayera u Osijeku, Hrvatska 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 3Fakultet za poljoprivredu, prehranu i ekologiju, Univerzitet u Debrecinu, Mađarska 4Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Banja Luci, R.S., Bosna i Hercegovina Kukuruz je glavna ratarska kultura na oranicama Hrvatske i susjednih zemalja.</s><s>U razdoblju 2006-2010. se kukuruz gajio u Mađarskoj prosječno na 1.149.410 ha ili 25 % oranica, Bosni i Hercegovini (BiH) na 189.613 ha ili 19 % oranica.</s><s>Oko 75% požnjevene površine pod kukuruzom u BiH otpada na Republiku Srpsku, a ostvareni prinosi kukuruza u posmatranom periodu su u tom entitetu neznatno veći (4,60 t ha-1) nego u Federaciji (4,46 t ha-1).</s><s>Na ovim prostorima se kukuruz prosječno uzgaja na oko 30% oranica.</s><s>Prosječni prinosi zrna kukuruza odnosno 4,56 t ha-1 (BiH).</s><s>Također, u periodu 2006-2010. evidentna su značajna variranja prosječnih prinosa kukuruza po godinama: od 3,6 do 7,5 t ha-1 (Mađarska), od 3,2 do 5,9 t prosječni prinosi ostvareni su u navedenim državama 2007. godine.</s><s>Trend klimatskih promjena sa stanovišta količine i rasporeda padavina i temperature vazduha, glavni su faktori velikih variranja prinosa kukuruza po godinama.</s><s>Po pravilu, ispod prosječne količine oborina i iznad prosječne temperature vazduha tokom ljeta, osobito u julu i avgustu, u tesnoj su vezi s ispod prosječnim prinosima kukuruza.</s><s>Cilj ovoga rada je komentar vegetacije kukuruza 2012. sa stanovišta globalnih klimatskih promjena.</s><s>Godina 2012. nije bila povoljna za gajenje kukuruza uslijed suše i visokih temperatura vazduha, naročito u avgustu, a dodatni problem bile su skromne zalihe vode u zemljištu u predsjetvenom periodu.</s><s>Gruba procjena ostvarenog prinosa kukuruza 2012. u Hrvatskoj (4,2 t prinos od onoga ostvarenog u povoljnoj 2010. godini.</s><s>Ključne riječi: kukuruz, padavine, temperature vazduha, prinos zrna Uvodni referati / Preliminary reports</s> <s>Poljoprivredni fakultet, Maribor, Univerzitet u Mariboru, Slovenija Analizirajući četiri projekta u istočnom dijelu Slovenije utvrdili smo, da je u slučaju poredjenja prinosa zrna kukuruza između konvencionalne obrade zemljišta uključujući setvu i direktnu setvu u pokrovne useve, prinosi se nisu razlikovali kod preduseva Trifolium incarnartum, ali u slučaju Lolliumm ultifl orum prinosi su bili niži na šljunkovitim zemljištima.</s><s>Na kosoj padini njive s glinenim zemljištima poredjenja između konvencionalne obrade zemljišta i sjetve u pokrovne usjeve erodirano je bilo do 3,5t zemljišta po ha-1.</s><s>Na dva tipa zemljišta između konvencionalne i konzervacijske obrade zemljišta uključujući i podrivanje značajne razlike u prinosima (plodoredu kukuruz, pšenica i uljana repica) nije bilo, ali su prinosi smanjeni direktnom setvom.</s><s>Nema značajne razlike ni u sadržaju humusa, a emisija CO2 se razlikovala tek posle obrade.</s><s>Najveći ekološki otisak “foot print” izračunat je u primjeru konvencionalne obrade zemljišta, a najmanji konzervacijske obrade zemljišta zavisno, uglavnom, od korišćenja goriva.</s><s>Posle tri godine primene različitih sistema obrade zemljišta još nije konstatovan utjecaj na sadržaj humusa, ali se razlikuje broj i masa živih organizama i “foot print”.</s><s>Prinosi njivskih usjeva i povrća statistički značajno se razlikuju između proizvodnih sistema (konvencionalni, integralni, organski i biodinamički).</s><s>Međutim, posle 7-godina plodoreda u različitim sistemima proizvodnje rezultati su obećavajući s obzirom na osobine zemljišta i prinos.</s><s>Buduća istraživanja sistema obrade zemljišta treba da budu usmjerena više interdisciplinarno, pogotovo na održivu organsku proizvodnju.</s> <s>eld with clay soils comparisons between conventional tillage and sowing in cover crops resulted up to 3.5 t ha-1 of eroded soils.</s><s>In two soil types between conventional and conservation tillage incl. ripping were not signifi</s> <s>eld with clay soils systems (conventional, integrated, organic and biodynamic).</s><s>However, after 7-years crop rotation in different production systems show promising results about soil characteristics and yields.</s><s>For those further research of tillage systems needs to be focused more interdisciplinary, especially on sustainable i.e. organic production systems.</s><s>Key words: crop rotation, production system, tillage systems Uvodni referati / Preliminary reports</s> <s>1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za kukuruz “Zemun Polje”, Zemun Polje, Srbija 3Poljoprivredni fakultet, Istočno Sarajevo, RS, BiH Održiva poljoprivreda je kompleks pronalaženja novih puteva praćen brojnim rizicima.</s><s>Tu su rizici koji mogu biti praćeni smanjenjem prinosa i brojnim nepoznanicama u zaštiti bilja od bolesti i štetočina, ali i nekim drugim.</s><s>Investiranje i uvođenje tih promena mora biti u savršenom jedinstvu.</s><s>Proizvođači polažu nadu u održivu poljoprivredu jer taj koncept preko stvaranja novih sorata za ovaj vid proizvodnje može značajno smanjiti troškove.</s><s>Prelazak sa konvencionalnih sistema gajenja na racionalne zahteva brojne promene u tehnologiji gajenja.</s><s>Tehnologije nižih ulaganja u proizvodnji ozime pšenice, uopšteno gledajući, zahtevaju adaptaciju najvažnijih mera i sastoje se od: redukovanih sistema obrade zemljišta, nižih normi đubrenja mineralnim đubrivima, upotrebe mikrobioloških đubriva, veće diversifi</s> <s>Nove tehnologije podrazumevaju veću fl eksibilnost u primeni pojedinih agrotehničkih mera (obrade zemljišta, đubrenja, zaštita od bolesti, štetočina i korova, plodoredi) sa pažljivo odabranim sortama za te uslove.</s><s>Racionalne tehnologije gajenja u proizvodnji ozime pšenice mogu značajno doprineti smanjenju zemljišne erozije, značajnom smanjenju troškova, odnosno većoj ekonomskoj efi</s> <s>Nove tehnologije podrazumevaju veću fl kasnosti, i to bez većeg smanjenja prinosa.</s><s>Na osnovu naših rezultata istraživanja sprovedenih putem poljskog ogleda na esperimentalnoj stanici Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu ″Radmilovac″ cilj ovog rada je bio da ukaže na značaj racionalne tehnologije gajenja u pogledu uticaja na prinos zrna različitih sorata ozime pšenice.</s> <s>New technologies comprehend higher fl exibility of cultural practices (soil tillage, crop rotation, fertilization, integrated pest management) with proper choose of wheat cultivars adapted on these conditions.</s> <s>uence conventional vs low-iput tecnology on some weed control and grain yield of different cultivars of winter wheat.</s><s>This investigation were situated on Radmilovac - Experimental fi elds Faculty of Agriculture</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI zičko-hemijske i biološke osobine zemljišta.</s><s>Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita efekat đubrenja u dugotrajnoj monkulturi kukuruza na status N, P i K u zemljištu i zrnu kukuruza.</s> <s>Ogled je zasnovan u Institutu za kukuruz “Zemun Polje” 1972. godine i od tada je kasnostasni hibrid kukuruza gajen u kontinuitetu, uz primenu stajnjaka svake pete godine.</s><s>Žetveni ostaci su zaoravani u celini na prvoj trećini polja, u polovini količine na drugoj, ili su iznošeni sa trećeg dela polja.</s><s>Upotreba mineralnih đubriva se sastojala od: varijante bez đubrenja, primene NPK đubriva u jesen i N u proleće, kao i upotrebe samo N đubriva u proleće.</s><s>Sadržaj pristupačnog N, P i K i organske materije u zemljištu je meren na početku i na kraju vegetacionog perioda kukuruza, tokom 2011 i 2012 godine.</s><s>Posle žetve, sadržaj N, P i K je određen u zrnu kukuruza, a prinos izmeren i obračunat sa 14% vlage.</s><s>Unošenje žetvenih ostataka je povećalo sadržaj N, P, K i organske materije u zemljištu, naročito u varijanti bez unosa stajnjaka.</s><s>Sadržaj N u zrnu kukuruza se povećao uz primenu NPK i unošenje žetvenih ostataka.</s><s>Tokom obe godine, najviši prinos kukuruza je ostvaren u varijanti sa stajnjakom i unosom cele količine žetvenih ostataka uz primenu N đubriva u proleće.</s><s>Bez obzira na visok potencijal rodnosti kasnostasnog hibrida i visok nivo đubrenja u monokulturi kukuruza, ostvareni prinos nije premašio 10,4 t ha-1, čime se ističe značaj primene svih mera (plodored) i njihove interakcije na produktivnost sistema gajenja kukuruza.</s><s>Ključne reči: monokultura, đubrenje, osobine zemljišta, kvalitet zrna, kukuruz Uvodni referati / Preliminary reports</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production IMPORTANCE AND MANAGEMENT OF MACRONUTRIENTS IN PLANT-SOIL SYSTEM IN LONG TERM CONTINOUS CROPPING OF MAIZE Vesna Dragicevic1, Milena Simic1, Dusan Kovacevic2, Zivota Jovanovic1 1Maize Research Institute “Zemun Polje”, Belgrade, Serbia 2University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia Maize monoculture is still present in Serbia and usually increased weed and pest infestation and decreased yield.</s><s>Maize monoculture can, also, deteriorate physico-chemical and biological characteristics of soil.</s><s>The objective of the study was to indicate effects of fertilizer system application in long-lasting maize monoculture on status of N, P, K in soil and maize grain.</s> <s>Zoran Jerković1, Željana Prijić2, Mirjana Lalošević1 1Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 2Univerzitet Megatrend, Fakultet za biofarming, Bačka Topola Analizom karaktera otpornosti prema prouzrokovaču lisne rđe u stadijumu sejanaca, reakcionog tipa (RT), latentnog perioda (LP), broja simptoma (SN) karaktera koreliranog s odnosom rasta listova (LGR) koreliranog sa regionalnim potencijalom za prinos zrna u potomstvu F2 generacije s akumulacijom gena Lr14a, Lr2a i Lr34 prenetih iz izogenih linija (NIL) otkrivena je nova grupa gena na 2D hromozomu od neznatnog uticaja na sniženje SN.</s><s>LP produžavajući, SN i LGR povišavajući je bio Lr 2a (klaster 1), SN i LGR redukujući i LP produžavajući Lr 34 (2), a srednje SN i LGR redukujući Lr 14a (3).</s><s>Najjače SN snižavajući je bio Lr 22b (4).</s><s>U poljskom ogledu u semiaridnom regionu s godišnjim padavinama oko 600 mm kod 34 Lr linije 06.06.2013. ocenjeni su intenziteti zaraze Septhoria tritici (St), Pyrenophora tritici repentis (Ptr) i Puccinia triticina.</s><s>Kombinacije Lr gena u NIL određene su preko rasta stabla (SAGR).</s><s>Poređenjem s osnovnom sortom Tačer na kojoj se zaraza zadržala na inicijalnom nivou ustanovljeno je da geni iz svih klastera pri višim termperaturama imalju efekat na umanjenje pega od fakultativnih parazita, bržu fruktifi kciju te češće simptome na</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI gornjim listovima.</s><s>Akumulacijom gena iz novog i onih iz klastera 2 (LR 34 NIL) pege od St su bile nešto manje a širenje samo do srednjih listova.</s><s>Pri kombinaciji s trećom grupom period do fruktifi</s> <s>Ključne reči: paraziti pšenice, Lr geni kacije Stbio jeskraćen na osnovu širenja na jedan sprat više isto kao kad su akumulirani geni iz klastera 1 i 4 dok je za prenos Ptr na list zastavičar vidljiv 12.06. praćen povišenim intenzitetom na srednjem lišću treća grupa bila neophodna.</s><s>Posledica gena iz prve grupe bila je degradacija glutena u listovima i umanjena fotosintetska aktivnost a uticaj na fakultativne parasite kao kod Lr 34 NIL.</s><s>Rezultati ukazuju da su manjak šećera (Ptr) ili slobodne vode (St) bili ključni za transfer u reproduktivnu fazu.</s> <s>Zoran Jerkovic1, Zeljana Prijic2, Mirjana Lalosevic1 1Institute of Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia 2University of Megatrend, Faculty of Bio-farming, Backa Topola Across F2 progeny from the cross of homozygous genotypes with accumulated Lr14a, Lr2a and Lr 34 Thatcher back grounded (NIL) estimated according to resistance characters as symptom number (SN) latency period (LP) and reaction type to Puccinia triticina at seedling stage on 2D chromosome new cluster slight SN decreasing was determined.</s><s>SN and LGR increasing, LP prolonging was Lr 2a (cluster 1), low SN and LGR reducing but minute LP prolonging Lr 34 (2) while medium SN and LGR reducing Lr 14a (3).</s><s>The most SN decreasing eld trial in semiarid region with annual rainfall of around 600 mm at 34 Lr NILs on June, 6th 2013 infection severities of Septhoria tritici (St), Pyrenophora tritici repentis (Ptr) and Puccinia triticina were estimated.</s><s>Combinations of Lr genes in NILs were defi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI ned across stem growth parameter (SAGR).</s><s>By comparison with basic variety Thatcher when infection was stopped on initial level it was determined that genes from all clusters at higher temperatures had infl</s> <s>cation and more frequent symptoms at higher leafs.</s><s>By the accumulation of genes from new one and those from cluster 2 (Lr 34 NIL) blotches of St were slightly decreased while spreading was only below middle leafs.</s><s>When combined with 3th cluster period until fructifi cation of</s> <s>Snežana Oljača1, Željko Dolijanović1, Milena Simić2, Mićo Oljača1 1Univerzitet u Beogradu,Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2 Institut za kukuruz “Zemun Polje”, Beograd, Srbija U ovom radu su prikazani rezultati uticaja različitog načina združivanja i đubrenja na zakorovljenost i prinos crvenog kukuruza u dvogodišnjem periodu (2011-2012).</s><s>Poljski ogled je izveden na zemljištu tipa černozem u Institutu za kukuruz u Zemun Polju.</s><s>U ogled su bili uključeni crveni kukuruz sorte ZP Rumenka (FAO 700 grupe zrenja) i crna soja sorte Dukat (0 grupe zrenja).</s><s>Varijante združivanja su formirane prema metodi zamenjujućih serija.</s><s>Primenjena su dva načina združivanja: setva kukuruza i soje u trake i alternativne redove, kao i varijanta čistih useva.</s><s>Tretman đubrenja je obuhvatao sledeće varijante: kontrolu bez đubrenja, mineralno đubrivo AN, organsko đubrivo pod komercijanim imenom “Royal BioHumus Offert” i mikrobiološko đubrivo Uniker.</s><s>Rezultati dobijeni tokom dvogodišnjih ispitivanja pokazuju da je prosečna sveža i suva biomasa korova značajno manja u varijantama združenih useva nego u čistim usevima kukuruza i soje u svim varijantama đubrenja.</s><s>Varijante sa altrenativnim redovima, kao i trake su uticale na produkciju biomase korova u zavisnosti od vrste đubriva.</s><s>Značajno manja zakorovljenost u združenom usevu je rezultat povećanog broja gajenih biljaka po jedinici površine i samim tim povećane kompetitivne sposobnosti useva.</s><s>Primena mikrobiološkog đubriva je uticala na skoro dvostruko povećanje sveže biomase korova u odnosu na druge varijante đubrenja u obe varijante združivanja.</s> <s>Rezultati, takođe, pokazuju veći prinos crvenog kukuruza u prvoj godini istraživanja zahvaljujući povoljnijim meteorološkim uslovima.</s><s>Poredeći prinos zrna između različitih varijanata združivanja, može se primetiti da je značajno najveći prinos dobijen u varijanti sa alternativnim redovima kukuruza i soje u obe godine istraživanja, a najmanji u varijanti čistog kukuruza.</s><s>Posmatrajući pojedinačne kombinacije svih ispitivanih faktora, najveći prinos je zabeležen u varijanti alternativnih redova sa organskim i mikrobiološkim đubrivima u povoljnijoj 2011. godini.</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI dependence of type of fertilization.</s><s>Signifi canly lower weed biomass was recorded in intercrop variant due to increased number of crops per unit area and therefore increased competitive ability of crops.</s><s>In both, alternate rows and strips, application of microbial fertilizer increased the fresh biomass of weeds almost twice in comparison with other treatments.</s><s>The results shows that yield of red maize were higher in fi rst year of study with better</s> <s>1Univerzitet u Beogradu,Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za primenu nuklearne energije, Srbija 3Univerzitet u Beogradu,Tehnološko-Metalurški Fakultet, Beograd, Srbija 4Norveški Univerzitet prirodih nauka, 1432 Aas, Norveška Kako aktuelni propisi o proizvodnji stočne hrane zabranjuju korišćenje mineralnog đubriva koja sadrže azot (European Union Council Regulation No 834/2007), korišćenje tradicionalnih organskih đubriva kao što je goveđi stajnjak, dobija na značaju.</s><s>Goveđi stajnjak kao đubrivo za pašnjake je pristupačan izvor amonijačnog jona.</s><s>Međutim, gubici amonijaka kroz ispiranje i isparavanje značajno smanjuju efi kasnost stajnjaka kao đubriva u proizvodnji useva.</s><s>Zbog toga je potreban nosač koji može da očuva rezerve azota.</s><s>U prethodnim istraživanjima smo ispitivali efi kasnost prirodnog alumosilikatnog</s> <s>Tore Krogstad4, Ivan Milutinović1 minerala zeolitnog tipa – klinoptilolita sa najvećeg depozita u Srbiji (Zlatokop) kao nosača koji umanjuje gubitke amonijaka iz svežeg goveđeg stajnjaka.</s><s>Naši rezultati pokazuju da dodatak 10% zeolitskog tufa (koji sadrži 70 % klinoptilolita) u sveži stajnjak povećava vezivanje amonijaka za 90% u odnosu na sistem bez zeolita.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio da se ispitaju i nađu održivi izvori amonijaka za pašnjake u Srbiji, koji se baziraju na prirodnom tipu zeolita – klinoptilolitu i goveđem stajnjaku.</s><s>Eksperimenti su vršeni na prirodnim pašnjacima 2012/13 i obuhvatala su četiri različita tretmana: čisti fermentisani stajnjak (30 t ha-1); stajnjak + zeolit (30 t ha-1+10 wt.% zeolita); mineralno đubrivo koje sadrže azot (50 kg ha-1 N) i kontrolu.</s><s>Ogledi su izvedeni primenom RCB modela (parcele 5 × 2m) sa četiri ponavljanja.</s><s>Đubrenje je izvršeno u decembru 2012, osim u slučaju mineralnog đubriva koje je primenjeno u proleće 2013.</s><s>Parcele su pokošene u maju 2013 i procenjena je količina suve materije.</s><s>Osim toga, urađena je analiza botaničkog sastava, kao i hemijska analiza dobijene krme.</s><s>Uopšteno, rezultati pokazuju da dodatak klinoptilolita svežem stajnjaku doprinosi očuvanju azota, na taj način utičući na količinu suve materije, botanički sastav i ukupni sadržaj proteina.</s> <s>1Institut za kukuruz „Zemun Polje“, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Ispitivan je uticaj različitih sistema gajenja na visinu biljaka i prinos zrna kukuruza.</s><s>Od sistema gajenja primenjivani su monokultura kukuruza (MM), kao stari sistem i plodosmena kukuruz-soja-pšenica (MSW) kao novi sistem gajenja.</s><s>Oba tipa plodosmene imala su podtretmane sa (kontrola-C) i bez prisustva korova (ručno uklanjanje-R).</s><s>Ogled je postavljen 2009. godine na oglednom polju Instituta za kukuruz „Zemun Polje.</s><s>Nakon završetka prve plodosmene kukuruza, soje i pšenice u tropoljnom plodoredu, upoređivane su visine i prinos zrna kukuruza u monokulturi i plodosmeni kukuruz-soja-pšenica.</s><s>U 2009. godini postignute visine i prinosi zrna kukuruza imale su približno jednake vrednosti.</s><s>U 2012. kukuruz je imao veću visinu u plodosmeni kukuruz-soja-pšenica za 16,3 cm (R) i 23,6 cm (C) u odnosu na monokulturu.</s><s>Pored visine biljaka i prinos kukuruza je bio veći u plodosmeni kukuruz-soja-pšenica nego u monokulturi.</s><s>U plodosmeni, u varijanti sa korovima monokulturu.</s><s>Na osnovu LSD testa, sve ove razlike su bile značajne sem razlike u prinosu zrna između monokulture (MM) i plodosmene kukuruz-soja-pšenica (MSW) u varijanti bez korova Na osnovu iznetih rezultata, može se zaključiti da plodosmena kukuruz-soja-pšenica utiče na povećanje prinosa zrna i visine biljaka kukuruza, u odnosu na gajenje u monokulturi.</s><s>Ključne reči: kukuruz, monokultura, plodosmena, korovi i prinos.</s> <s>1Maize Research Institute “ZemunPolje“, Serbia 2University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia The effect of two crop sequences: maize monoculture (MM), as old cropping system and maize-soybean-wheat crop sequence (MSW), as newer cropping system, was examined on plant height and maize grain yield.</s><s>Both sequences had weed treatments: weed removal (R) and weedy check (C).</s><s>Experiment was set up 2009 on experimental fi eld of Maize Research</s> <s>In 2009, plant height and achieved grain yield had equal values in all treatments, as it was expected.</s><s>In 2012, plants were higher in three crop rotation, for 16.3 cm (R) and 23.6 cm (C), then in monoculture.</s><s>Maize grain yield was also higher in three crop rotation than in monoculture: in weedy check (C) grain yield was higher 1.53 t/ha and in treatment with weed removal (R) 1.49 t/ha.</s><s>Based on LSD test, all these differences were signifi cant except</s> <s>wheat crop sequence. difference in yield between monoculture (MM) and three crop rotation (MSW) in treatment With respect to obtained results, it can be concluded that three crop rotation affected much more maize height and grain yield then it was present in monoculture.</s><s>Key words: maize, monoculture, three crop rotation, weeds and yield Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za kukuruz “Zemun Polje”, Srbija 3Institit za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 4Institut PKB Agroekonomik, Beograd, Srbija Pšenica se tradicionalno odabira na osnovu prinosa i pekarskog kvaliteta dok je malo pažnje posvećivano nutritivnoj vrednosti zrna i njenom poboljšanju kroz oplemenjivačke programe.</s><s>Nutritivne vrednosti pšenice se razlikuju na osnovu nutritivnog sadržaja i svarljivosti.</s><s>Variranje nutritivnog sadržaja je pod kontrolom genetičkih i sredinskih činilaca.</s><s>U poslednjih 10 godina dosta pažnje se posvećuje fi</s> <s>Gordana Šurlan-Momirović1, Nenad Đurić4 tonutrijentima pšenice i antioksidansima kao što su: fenoli, beta-karoten, proteinske SH grupe zbog pozitivnih učinaka na zdravlje ljudi.</s><s>Istraživanje je bilo sprovedeno u toku 2010-2011 i 2011-2012 godine na tri lokaliteta: Rimski Šančevi, Zemun Polje i Padinska Skela.</s><s>Ispitivani sortiment je sačinjavalo 15 genotipova hlebne pšenice (Triticum aestivum ssp. vulgare L.).</s><s>Eksperiment je bio postavljen po potpuno slučajnom blok sistemu u 4 ponavljanja.</s><s>Sledeće metode su korišćene za analizu: fi tinska kiselina (Latta and</s> <s>Eskin (1980) modifi kovana po Sredojević i Dragičević (2009)); ukupni fenoli (Prussian Blue prema Prais-u (Budini et al. (1980) modifi kovana prema Simić i sar. (2004)); proteinske SH (AACC (1995) 14–50); ukupni neorganski fosfor (Pi) (Pollman (1991)).</s><s>Primenjen je model (Yan and Rajcan 2002) za genotip po osobinama (GT) biplot.</s><s>GT biplot pomaže u razumevanju odnosa između osobina (ciljeva oplemenjivanja), identifi kovanju pozitivno ili negativno</s> <s>Pomaže u vizualizaciji profi la osobina genotipova (snaga i slabost), što je važno za pravilan odabir roditelja i poređenje strategija selekcije.</s><s>Utvrđene su grupe genotipova hlebne pšenice sa sličnim profi</s> <s>Ključne reči: hlebna pšenica, fi lima osobina iz kojih je moguće vršiti pravilan odbor roditelja za niži sadržaj tinske kiseline i viši sadržaj antioksidanasa.</s> <s>Gordana Brankovic1, Vesna Dragicevic2, Dejan Dodig2, Miroslav Zoric3, Desimir Knezevic4, Gordana Surlan-Momirovic1, Nenad Djuric3 1University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia 2Maize Research Institute “Zemun Polje”, Serbia 3Institute for Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia 4 Institute PKB Agroekonomik, Belgrade, Serbia, Wheat is a traditionally being selected based on yield and baking quality, while little attention has been paid to the nutritional value of grain and its improvement through breeding programs.</s><s>Nutritive value of wheat differs in nutrient content and digestibility.</s><s>A variation in nutritional content is controlled by genetic and environmental factors.</s><s>In the last 10 years a lot of attention is paid to wheat phytonutrients and antioxidants such as phenols, beta-carotene, and the protein sulphydryl groups (PSH) due to the positive effects on human health.</s><s>The research was conducted during 2010-2011 and 2011-2012 years at three sites: Rimski Sancevi, Zemun Polje and Padinska Skela.</s><s>The tested accessions consisted of 15 genotypes of bread wheat (Triticum aestivum ssp. vulgare L.).</s><s>The experiment was set up in a randomized complete block design with four replications.</s><s>The following methods were used for analysis: phytic acid (Latta and Eskin (1980) modifi</s> <s>ed, from which it is possible to properly cull parents for low phytic acid and high content of antioxidants breeding.</s><s>Keywords: bread wheat, phytic acid, antioxidants, GT biplot, selection Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, Srbija Iako se organska poljoprivreda još uvek oslanja na sortiment useva stvoren za konvencionalnu proizvodnju, postoji potreba za stvaranjem novih sorti selekcionisanih na drugačijim osnovama koje bi imale osobine pogodne za low input uslove gajenja.</s><s>Indentifikacijom odgovarajućih genetičkih resursa među starim sortama i lokalnim populacijama, bilo u cilju njihove direktne upotrebe ili kao potencijalne roditeljske linije u programima oplemenjivanja za bolju adaptaciju postojećih modernih sorti, može se doprineti većoj produktivnost i stabilnost organske proizvodnje.</s><s>Eksploatacija ove banke gena može biti korisna u oplemenjivanju osobina veoma važnih u organskoj proizvodnji žita kao što su tolerantnost na smanjenu dostupnost nutrijenata, veći sadržaj proteina u zrnu, tolerantnost na zakorovljenost ili otpornost na bolesti.</s><s>Kod većine modernih sorti ove osobine su nestale tokom procesa oplemenjivanja kako bi se dobili visokoprinosni varijeteti.</s> <s>Iz socijalnih, kulturnih ili jednostavno ekonomskih razloga poslednjih nekoliko godina stare vrste i lokalne populacije sve više dobijaju na značaju na šta ukazuju i procene da ovi genotipovi čine 44% od ukupnog broja uzoraka biljaka za hranu i poljoprivredu koji se čuvaju u genbankama širom sveta.</s><s>Zato što nemaju svakidašnju upotrebu, ali i zbog toga što mogu služiti kao alternativni izvor dijetetskih vlakana i proteina, stare vrste žita nazivaju se i alternativnim ili nedovoljno korišćenim.</s><s>Obzirom da se ne odlikuju osobinama karakterističnim za high input uslove proizvodnje najčešće se povezuju sa alternativnim polјoprivredim sistemima kakav je organska proizvodnja.</s><s>U radu je dat prikaz stanja genetičkih resursa žita na globalnom nivou i u Republici Srbiji.</s><s>Osim toga, ukazano je na neke od najznačajnijih zapostavljenih vrsta žita koje dobijaju sve veću vrednost kroz upotrebu u organskoj poljoprivrednoj proizvodnji.</s><s>Ključne reči: organska poljoprivreda, stare vrste žita, genetički resursi Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>Institute of Agricultural Economics, Belgrade, Serbia Although organic agriculture still leans on crops assortment for a conventional production, there is a need for creating new sorts, selected on different basis, which would have features favourable for low input growing conditions.</s><s>By identifying the specific genetic resources among old sorts and local population, whether for their direct use or as potential parental lines in improvement programs for better adjustment of the existing modern sorts, can be responsible for higher productivity and stability of organic production.</s><s>Exploitation of this gene bank can be useful in features improvement, very important in organic production of grain, like a tolerance to decreased availability of nutrients, higher content of proteins in corns, tolerance to a weed infestation or resistance to diseases.</s><s>In most of modern sorts, these features have disappeared during the improvement process, in order to get high-yield variety.</s> <s>Željko Dolijanović1, Snežana Oljača1, Dušan Kovačević1, Srđan Šeremešić2, Zoran Jovović3 1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 3Univerzitet u Podgorici, Biotehnički fakultet, Podgorica, Crna Gora U ovom radu ispitivana je produktivnost heljde u zavisnosti od lokaliteta gajenja, prvenstveno nadmorske visine, pošto ova vrsta nema visoke zahteve prema zemljištu.</s><s>Najviše joj odgovaraju lakša zemljišta, neutralne do blago kisele reakcije, na težim i vlažnijim parcelama može doći do poleganja.</s><s>Heljda najbolje uspeva u područjima gde nema naglih promena toplotnih uslova (nagla zahlađenja ili velike žege) i režima prirodne vlažnosti (suše ili suviše vlažni periodi).</s><s>Nagle promene posebno negativno utiču na biljke kada su u generativnoj fazi.</s><s>Osetljiva je i prema visokim temperaturama, naročito iznad 25 °C. Ogledi su izvedeni tokom 2010. godine na dva lokaliteta: u lokalitetu Valjeva (selo Jovanja 300 m nadmorska visina), i lokalitetu Nova Varoš (selo Radijevići 1065 m nadmorske visine).</s><s>Zemljište na oglednim parcelama u oba lokaliteta je bilo kisele hemijske reakcije, sa 3-5% humusa, slabo obezbeđeno pristupačnim fosforom i dobro obezbeđeno kalijumom.</s><s>U okviru cilja ispitivanja, u četiri ponavljanja, na ispitivanim lokalitetima primenjena su mikrobiološka đubriva baktofi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI l i slavol neposredno pred setvu, samostalno ili u kombinaciji sa oplemenjivačima zemljišta (hidrogel i zeolit).</s><s>Polovina svake elementarne parcele bila je prihranjena folijarno, mikrobiološkim đubrivom, slavolom u koncentraciji 50 ml na 10 l vode.</s><s>U odnosu na kontrolnu varijantu, (bez primene đubriva), u svim varijantama đubrenja u oba lokaliteta su dobijeni veći prinosi zrna.</s><s>Značajno veći prinosi zrna heljde su dobijeni na drugom lokalitetu, posebno kombinovana primena slavola i oplemenjivača zemljišta hidrogel.</s><s>Ključne reči: đubriva, heljda, nadmorska visina, oplemenjivači zemljišta, prinos Ova istraživanja fi</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production KVALITET ZRNA ŽITARICA IZ ORGANSKE PROIZVODNJE Vesna Dragičević1, Igor Spasojević1, Milovan Stojiljković2, Milena Simić1, Milan Brankov1 1Institut za kukuruz „Zemun Polje“, Srbija 2Institut za nuklearne nauke „Vinča”, Beograd, Srbija Organska poljoprivreda se zasniva na korišćenju potencijala gajenh biljaka (tolerantnost na stres, štetočine i bolesti, optimalno korišćenje prisutnih uslova sredine), uz održanje kvaliteta zemljišta.</s><s>Cilj ogleda je bio da se ispita kvalitet zrna spelte (sorta Nirvana), kao i uticaj različitih đubriva na kvalitet zrna kukuruza (sorta Rumenka) tokom 2012 godine.</s><s>U ogledu sa kukuruzom su bili sledeći tretmani: DCM EKO-MIX 1 (N:P:K=9:3:3, 65% organske materije kontrola (bez đubrenja) i konvencionala proizvodnja (163 kg uree ha-1, uz standardnu upotrebu pesticida).</s> <s>Prinos kukuruza je bio značajno veći u organskoj, u odnosu na konvencionalnu proizvodnju, ali nije bilo razlike između tretmana, dok je spelta ostvarila skoro duplo veći prinos u odnosu na kukuruz.</s><s>Zrno spelte se pokazalo kao daleko superiornije po sadržaju minerala, uz višestruko veću koncentraciju Ca, Mg, Fe, Mn, Zn, K i P u odnosu na kukuruz.</s><s>Zanimljivo je istaći da je kod ove kulture bilo oko 30% više ukupnih proteina u odnosu na kukuruz, kao i niži nivo fi</s> <s>tinskog i neorganskog fosfora moglo označavati bolje iskorištavanje hranljivih elemenata iz zrna spelte, u odnosu na kukuruz gajen u organskoj proizvodnji, a posebno kukuruz gajen na kohnvencionalni način.</s><s>NPK1 tretman je kod kukuruza uticao na povećanje sadržaja P i ukupnih proteina, dok je NPK2 povećao udeo Mn i K. Za razliku od spelte, u zrnu kukuruza ima više fenola, glutationa i β-karotena, što ga čini boljim izvorom antioksidanata.</s><s>Takođe, više β-karotena je zabeleženo u zrnu kukuruza iz konvencionalne proizvodnje, dok je kukuruz iz organske proizvodnje imao više glutationa.</s><s>Tretman NPK1 je bolji za povećanje udela β-karotena, dok je NPK2 uticao na povećanje glutationa, dok su oba đubriva uticala na smanjenje sadržaja fenola.</s><s>Ključne reči: mineralni sastav, antioksidanti, kukuruz, spelta, organska proizvodnja Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>The maize yield was signifi on maize grain quality (Rumenka variety) during 2012.</s><s>Treatments in maize experiment were: 72.5% organic matter - NPK2) in amount of 500 kg ha-1, control (without fertilization) and conventional production (163 kg urea ha-1, with standard pesticide application).</s> <s>The maize yield was signifi cantly higher in organic than in conventional production, with negligible differences between treatments.</s><s>Spelt was achieved almost double higher yield than maize.</s><s>The spelt grain was superior in mineral content, with several times higher concentration of Ca, Mg, Fe, Mn, Zn, K and P, in relation to maize.</s><s>It was interesting to underline thatin this culture was increased content of total proteins about 30% and lower content of phytic phosphorus than in maize, what together with favourable relation between phytic and inorganic phosphorus could signify better absorption of minerals from spelt grain, in relation to organic grown maize and particularly to conventionally grown maize.</s><s>NPK1 treatment increased P content in maize grain, while the NPK2 increased Mn and K content.</s><s>Opposite than spelt, in maize grain was higher content of phenolics, glutathione and β-carotene, giving it advantage as source of antioxidants.</s><s>Higher β-carotene content was determined in maize grain from conventional production, while higher glutathione was in maize grain from organic production.</s><s>NPK1 treatment was better for increasing of β-carotene content, and the NPK2 induced glutathione increase, while the both fertilizers decreased content of phenolics.</s><s>Key words: mineral composition, antioxidants, maize, spelt, organic production Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>Slobodan Dražić1, Branka Žarković 2, Đorđe Glamočlija2, Đuro Zagorac3, Vesna Radovanović2, Ljubiša Kolarić2, Milena Dražić2, Ljubiša Živanović2 1Institut za proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić“, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun Srbija 3AD za poljoprivredu „Napredak“, Stara Pazova, Srbija Korišćenje alternativnih žita u ishrani zahteva uvođenje novih biljnih vrsta u proizvodnju kao što su kvinoja, amarantus i druge.</s><s>Kvinoja (Chenopodium quinoa Wild.) se gaji radi zrna, koje je po nutritivnoj vrednosti slično zrnu žita, ali ne sadrži protein gluten.</s><s>Tokom 2010, 2011. i 2012. godine izvođeni su ogledi sa introdukovanom vrstom kvinoja (Chenopodium quinoa Willd.).</s><s>Ogledi su izvedeni u Novoj Pazovi na zemljištu tipa karbonatni černozem sa dva genotipa (KVL 52 i KVL 37).</s><s>Setva je obavljena u aprilu i žetva u avgustu.</s><s>Prosečne temperature vazduha u periodu vegetacije (april-septembar) su rasle od prve prema trećoj godini izvođenja ogleda, a količine padavina su značajno opadale.</s><s>U 2010. ostvaren je prinos od 1360 kg/ha, a u 2011. godini 1467 kg/ha.</s><s>U 2012. godini nastupile su veoma visoke temeperature (31-38,4oC) u trajanju od 70 dana i suša u periodu juni-septembar.</s><s>Ovo je uticalo na veoma značajno smanjenje prinosa zrna, koji je u proseku iznosio 382 kg/ha.</s><s>Sorta KVL 52 je bila prinosnija u odnosu na KVL 37.</s> <s>Slobodan Dražić1, Branka Žarković2, Đorđe Glamočlija2, Đuro Zagorac3, Vesna Radovanović2, Ljubiša Kolarić2, Milena Dražić2, Ljubiša Živanović2 1Institute for medicinal plant research „Dr Josif Pančić“, Belgrade, Serbia 2University of Belgrade, Faculty of agiculture, Belgrade-Zemun, Serbia 3AD for agriculture „Napredak“, Stara Pazova, Serbia Application of alternative cereals in nutrition requires introduction of new plant species in agricutural production, such as quinoa, amarantus, etc.</s><s>Quinoa (Chenopodium quinoa Willd.) is cutivated for its grain, wich has similar nutrition value like cereal grain, but it,s gluten free.</s><s>In 2010, 2011. and in 2012. we performed experiments with introduced species of quinoa.</s><s>Experiments were conducted on location in Nova Pazova on the calcareous chernozem using two genotypes (KVL 52 and KVL 37).</s><s>Sowing was done in April and harvest in August.</s><s>The average air temperature during the growing season (April-September) rose from the fi rst to</s> <s>Igor Balalić1, Jovan Crnobarac2, Vladimir Miklič1, Velimir Radić1 1Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 2Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija Cilj rada je bio da se ispita uticaj gustine useva na prinos semena i sadržaj proteina u semenu suncokreta.</s><s>U ogledu postavljenom tokom 2012. godine na lokalitetu Rimski šančevi, ispitivano je pet konzumnih hibrida suncokreta (NS Goliat, NS Slatki, NS Gricko, Vranac i Cepko) i jedan za ishranu ptica (NS-H-6485).</s><s>Hibridi su posejani u šest gustina (od 20.000 do 70.000 biljaka ha-1, sa korakom od 10.000 biljaka ha-1).</s><s>Ogled je postavljen po slučajnom blok sistemu u četiri ponavljanja.</s><s>Rezultati ANOVA-e pokazali su visoku značajnost svih izvora varijacije za obe ispitivane osobine.</s><s>Najveći doprinos prinosu semena, pokazali su hibridi skoro jednak doprinos prinosu.</s><s>Najviši prinos semena u proseku za sve gustine imali su hibridi 2012. godini značajno raste do 50.000 biljaka ha-1, kada dostiže vrednost od 4,50 t ha-1, a zatim opada.</s><s>Najveći doprinos sadržaju proteina u 2012. godini na lokalitetu Rimski šančevi imali su hibridi (70,07%), zatim gustina useva (18,74%), dok je najmanji udeo pokazala interakcija hibrid × gustina useva (5,19%).</s><s>Značajno najviši sadržaj proteina pokazao je hibrid Cepko (16,94%), uzimajući u obzir sve gustine.</s><s>Iznad opšteg proseka sadržaj proteina postigao je i hibrid Vranac (16,11%).</s><s>Ostali hibridi su imali značajno niži sadržaj proteina u odnosu na opšti prosek, koji je iznosio 15,02%.</s><s>Najveći sadržaj proteina, u proseku za sva šest hibrida, bio je pri najmanjoj gustini useva (20.000 biljaka ha-1), a zatim opada do gustine od 40.000 biljaka ha-1.</s><s>Između poslednje tri gustine useva (50.000, 60.000, 70.000 biljaka ha-1) nije bilo značajnih razlika u sadržaju proteina, ali je on bio značajno niži u odnosu na opšti prosek.</s><s>Ključne reči: hibrid, gustina useva, konzumni suncokret, prinos semena, sadržaj proteina Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>with fi ve confectionary hybrids (NS Goliat, NS Slatki, NS Gricko, Vranac and Cepko) and one hybrid for feeding of birds (NS-H-6485) in 2012.</s><s>Hybrids were sown in six densities (20.000 to 70.000 plants ha-1, with increasing step of 10.000).</s><s>The experimental design was a randomized complete block design with four replications.</s><s>The results of ANOVA showed highly signifi cant</s> <s>with fi differences for all sources of variation for both examined traits.</s><s>The largest contribution toseed yield, showed hybrids (50.07%), while crop density (22.50%) and hybrid×crop density interaction (27.43%) had nearly equal contribution to seed yield.</s><s>The highest average seed yield for all densities were achieved by NS-H-6485 (4.77 tha-1) and NSGricko (4.43 t ha-1).</s><s>The average seed yield of all hybrids signifi cantly increased up to 50.000 plants ha-1, when it reached value of 4.50 t ha-1, and then decreased.</s><s>The largest contribution to protein contentat the location of Rimski šancevi showed hybrids (70.07%), and after that crop densities (18.74%), while the lowest contribution achieved hybrid× crop density interaction (5.19%).</s><s>Signifi cantly</s> <s>with fi highest protein content, taking into account all densities, had hybrid Cepko(16.94%).</s><s>Protein content over general average mean also achieved hybrid Vranac (16.11%).</s><s>Other hybrids had signifi</s> <s>Ključne reči: biljke, fi tehnika za tretman zemljišta zagađenih teškim metalima.</s><s>Primena biljaka, njihovih rizosfernih mikroorganizama i metaboličkih procesa koji se u njima odvijaju, pokazala se ekološki uspešnom i ekonomski isplativom u uklanjanju različitih teških metala iz kontaminiranog zemljišta.</s><s>Obzirom da se ova ’’zelena’’ tehnologija još uvek nalazi u fazi istraživanja i razvijanja, u ovom radu je, pored principa metode i biljnih vrsta koje se koriste, sagledana i perspektiva toekstrakcije u pogledu komercijalne primene.</s> <s>Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija Obradivo zemljište izuzetnog kvaliteta je zaštitni znak ruralnih delova i Srbije i Mađarske.</s><s>Visoka stopa nezaposlenosti, ostarelo stanovništvo i neregulisani uslovi tržišta vode u konstantne migracije u gradove ostavljajući sela da izumru.</s><s>Posledica ovoga je trend da se deo obradivog zemljište, pa I okućnice i bašte, neobrađuju ili obrađuju na neadekvatan način.</s><s>Ova pojava svakako postaje sve više socijalni, ekonomski i ekološki problem za zajdnice koje su njime pogođene.</s><s>U okviru mađarsko-srpskog IPA programa prekogranične saradnje (Farmaddinc), započet je jednogodišnji projekat Odeljenja za povrtarstvo Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada i Više poljoprivredne škole u Kečkemetu.</s><s>Projekat se obraća nezaposlenim vlasnicima okućnica površine od 500 do 1000m2 u seoskim pograničnim oblastima kako bi ponovo pokrenuli ili pak unapredili proizvodnju povrća na svojim gazdinstvima na produktiivniji, efi kasniji i tržišno isplativiji način.</s><s>Ciljevi koji se žele ostvariti projektom se mogu kategorisati u dva pravca: (i) jasno defi nisane lako primenljivog</s> <s>Predviđeno je da se model ovog specifi metoda kojim bi se unapredila proizvodnja na okućnicama i obezbedio dodatni prihod ovih gazdinstava, i (ii) promovisanje rezultata istraživanja u okviru projekata putem internet stranice (www.farmaddinc.eu) i povezivanje i udruživanje proizvođača.</s><s>Učesnici projekta bi želeli ukazati da sa izborom određenog načina proizvodnje (otvoreno polje ili zaštićen prostor) uz obavezno navodnjavanje, dobro odabranim i organizovanim vremenom izvođenja radova i potrebnim inputima, lokalno stanovništvo mnogo toga može proizvesti na svom imanju, ali i prodati na zelenim pijacama.</s><s>Cilj je pomoći lokalnom stanovništvu u odluci kako i šta gajiti, kako koristiti zemljište, koje useve proizvoditi i kako na zajedničkoj osnovi povezati proizvođače da svoje proizvode zajednički plasiraju.</s> <s>Predviđeno je da se model ovog specifi čnog načina proizvodnje razvije istraživajima u okviru dva demonstraciona polja (po jedan u svakoj zemlji učesnici projekta) koja će uključivati 200 m2 proizvodnje povrća na otvorenom polju i 300 m2 proizvodnje povrća u zaštićenom prostoru (plastenik).</s><s>Rezultate će nadopunjavati adekvatne ekonomske analize prikupljenh podataka i biće stavljeni na uvid javnosti putem elektronske platforme i serije radionica u Srbiji i Mađarskoj.</s><s>Obezbeđujući proizvođače i nosioce odlučivanja ključnim informacijama i statističim podacima, projekat nudi optimalne tehnologije proizvodnje povrća neophodne za pokretanje i uspešno vođenje proizvodnje na okućnicama.</s><s>Ključne reči: povrće, okućnice, samozapošljavanje, edukacija, IPA Hung-Sr Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>Institute of Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia Arable land of exceptional quality is a brand of rural areas in both Serbia and Hungary.</s><s>High unemployment rate, elderly households and unregulated market lead to constant migration to citiesleaving rural areas deserted.</s><s>Consequently, arable land, infi elds, gardens and</s> <s>Takač, Aleksandra Savić backyards stay uncultivated or cultivatedimproperly.</s><s>The problem is of social, economic and environmental concern for the overall community.</s><s>As a part of Hungary-Serbia IPA Cross-border Co-operation Programme, Vegetable Department of Institute of Field and Vegetable Crops in Novi Sad, Serbia and Collage of Kecskemét in Hungary started a “Farmaddinc” project.</s><s>The projectaddresses to unemployed owners of infi elds, backyards or gardens (500-1000 m2 per household) in rural settlements in cross-border area to establish or improve their infi eld farms to</s> <s>2Univerzitet u Beogradu - Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 3Institut za prehrambene tehnologije, Novi Sad, Srbija Krupnik (Triticum spelta L.) pripada heksaploidnoj grupi gajenih vrsta roda Triticum sa lomljivim vretenom klasa i plevičastim plodom.</s><s>Pri žetvi klas krupnika se raspada na klasiće u kojima se nalaze najčešće dva, a ponekad i tri zrna (caryopsis).</s><s>Zrna su čvrsto obavijena plevama i plevicama, a kod neselekcionisanih populacija krupnika one se teško uklanjaju.</s><s>Plevičasti plod je nepodesan za korišćenje u ishrani ljudi pa ga je pre upotrebe potrebno mašinski oljuštiti.</s><s>Seme, odnosno zrno pravih žita, ima oko stotinak osobina, od njih 20% ima značaj za tržište, dok se 10-15% zvanično ispituje.</s><s>Uvođenje u proizvodnju krupnika i sve veća zastupljenost na tržištu proizvoda od zrna ove pšenice, nameće potrebu za određivanjem udela zrna u masi plevičastih plodova.</s><s>Ova osobina može se izraziti indeksom pleva (IP) koji predstavlja odnos između mase oljuštenog zrna sa plevičastim, a može se izračunati po obrascu: IP – indeks pleva; Poz – prinos oljuštenog zrna; Ppz – prinos plevičastog zrna.</s><s>Prema podacima koje navode brojni autori, udeo plevi i plevica u ukupnoj masi klasa je 21%-32% i on zavisi od sorte, a slične vrednosti imaju i domaće populacije - 22,7%-28,3%.</s><s>Trogodišnja istraživanja ukazuju na nešto veće vrednosti indeksa pleva (29,30%-31,54%), a u uslovima povoljnijeg vodnog i toplotnog režima biljke u celini imaju manji indeks pleva nego u sušnoj godini.</s> <s>Ključne reči: krupnik, plevičast plod, indeks pleva Ovaj rad je podržan u okviru projekata III46005 i 46006, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI kuja populacija koje mogu biti korišćene kao donori poželjnih alela za poboljšanje kvantitativnih osobina elitnog hibrida paradajza.</s><s>Izučavane su sledeće osobine: dužina ploda, prečnik ploda, broj plodova po biljci, masa ploda i masa ploda po biljci.</s><s>Komponente prinosa šest populacija (SO, MZ, AL, ZA, RU i NS) i njihovih hibrida koji su dobijeni po m x n sistemu su izučavane na bazi poljskih ogleda u tri ponavljanja (2012. godine) po slučajnom blok sistemu.</s> <s>Populacija RU je pokazala pozitivne ili negativne i značajne G vrednosti za sve osobine.</s><s>Ova populacija, RU, je ispoljila najviše i najznačajne vrednosti ovog parametra za broj plodova po biljci i masu ploda.</s><s>Populacija je srodnija sa NS roditeljem elitnog hibrida.</s><s>Poboljšanje ovih osobina zajedno može biti izvedeno povratnim ukrštranjem hibrida SO x NS Ovi rezultati ukazuju da populacije mogu biti korišćene kao donori poželjnih alelela za poboljšanje kvantitativnih osobina elitnog hibrida.</s><s>Na bazi rezultata pronađeni su najbolji potencijalni donori za poboljšanje elitnog hibrida SO x NS.</s><s>Ključne reči: paradajz, populacije, donori, komponente prinosa Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI eld trials set up in three replications (2012. year) in a randomized block design.</s><s>Population, RU showed positive or negative and signifi cant G values of all traits.</s> <s>Ogled je sproveden na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu.</s><s>Biljke ispitivanog krastavca rasle su pod veštačkim osvetljenjem (MH 600W).</s><s>Pored svetlosti kontrolisana je i temperatura, kao i vlažnost vazduha.</s><s>Ispitivanja su obavljena na hibridnom krastavcu Caman RZ.</s><s>Biljke su odgajane u saksijama prečnika 10,5cm, koje su bile napunjene supstratom Terracult TC 10.</s><s>Ogled se sastojao iz tri varijante (3x30 saksija).</s><s>U prvoj varijanti (kontrola) biljke su rasle bez prihranjivanja.</s><s>Biljke iz druge i treće varijate su prihranjivane zalivanjem i to đubrivima Fitofert kristal (10:40:10), odnosno Fitofert humistart.</s><s>Tokom rasadnog perioda, na nedeljnom nivou, praćena je razvijenost ispitivanih biljaka.</s><s>Rasadni period (setva-rasađivanje) je trajao 35 dana.</s><s>U radu su prikazani visina biljke (cm), broj listova po biljci, relativni sadržaj hlorofi</s> <s>(g).</s><s>Prihranjivanje je značajno uticalo na razvijenost rasada krastavca.</s><s>Biljke iz varijanata sa prihranjivanjem u svim parametrima su se značajno razlikovale od kontrole.</s><s>Te razlike su bivale izraženije sa starenjem biljaka.</s><s>U okviru varijanti sa prihranom, biljke zalivane Fitofert humistartom imale su značajno veće vrednosti posmatranih parametara.</s><s>Ključne reči: krastavac, prihranjivanje, rasad, visina biljke, broj listova, masa cele biljke Ovaj rad je podržan u okviru projekta TR 31030 Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s> <s>Damir Beatović1, Slavica Jelačić1, Nada Lakić1, Slaven Prodanović1, Dijana Krstić-Milošević2, Nebojša Menković3, Đorđe Moravčević1 1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ Beograd, Srbija 3Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“, Beograd, Srbija Ocena dekorativne vrednosti ispitivanih genotipova bosiljka izvršena je na osnovu morfoloških karakteristika stabljike, lista i cvasti (visina biljke, širina biljke i boje stabljike, lista i cvasti).</s> <s>Bliskost analiziranih genotipova bosiljka prema ispitivanim karakteristikama određena je modelom hijerarhijske klaster analize, zasnovanim na Euklidskim distancama i metodu kompletnog povezivanja.</s> <s>Primenom klaster analize dobijen je dendrogram dekorativne vrednosti koji ukazuje da: prvu grupu čine tri genotipa ocenjena kao atraktivni:Compact, Siam queen i Lattuga.</s><s>Oni su povezani na 13 jedinica distance.</s><s>Drugu grupu čini pet genotipova ocenjnih kao dekorativni: Purple opal, Purple ruffl</s> <s>BOSILJKAKLASTER ANALIZOM es Osmin, Holy red i Lime.</s><s>Oni su povezani na 18 jedinica distance.</s><s>Treću grupu čine dva genotipa ocenjna kao srednje dekorativni: Cinnamon i Blu spice.</s><s>Oni su povezani na 8 jedinica distance.</s><s>Četvrtu grupu čine tri genotipa ocenjena kao malo dekorativni: Fino verde, Holanđanin i Genovese.</s><s>Oni su povezani na 10 jedinica distance.</s><s>Na sledećem hijerarhijskom nivou spojeni su genotipovi ocenjeni kao srednje i malo dekorativni.</s><s>Pre grupisanja svih genotipova u jednu klasu udruženi su genotipovi iz grupe označenih kao atraktivni i dekorativni. što je i logično, ali i potvrda validnosti primenjenog modela klasterizacije.</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI group is made of three genotypes assessed as attractive ones: Compact, Siam queen and Lattuga.</s><s>They are bound to 13 distance units.</s><s>The second group is composed of fi ve genotypes assessed</s> <s>1Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“, Beograd, Srbija 2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 3Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Eksploatacija belog sleza dovela je do nestajanja njegovih prirodnih staništa, što ga svrstava u ugrožene vrste.</s><s>Unapređenje tehnologije gajenja na principima održive poljoprivrede, trebalo bi da obezbedi stabilnu proizvodnju i zaštitu prirodnih resursa.</s><s>Rezultati trogodišnjih istraživanja su ukazali da načini (seme, rasad) i rokovi (proleće, jesen) zasnivanja useva imaju uticaj na ostvarene prinose i ekonomičnost proizvodnje.</s><s>Primena postupaka u doradi semena (peletiranje, primena Bacillus Q3) uticala je na poboljšanje njegove setvene vrednosti.</s><s>Rasad proizveden u kontejnerima je dao viši postotak ukorenjenih biljaka u oba roka sadnje.</s><s>Primenom direktne setve semena skratio se proces proizvodnje, a postignuta su i druga poboljšanja u gajenju i doradi.</s><s>Ovo je uticalo na smanjenje troškova proizvodnje, što predstavlja značajan faktor u daljoj primeni ovakvog načina zasnivanja useva.</s><s>Transfer defi nisanih postupaka u</s> <s>Srboljub Dekić1, Milena Dražić3 gajenju trebalo bi da obezbedi stabilniju proizvodnju i očuvanje prirodnih resursa.</s><s>Ključne reči: beli slez, ekonomičnost, održiva poljoprivreda, prirodni resursi, prinos, transfer postupaka</s> <s>Srboljub Dekić1, Milena Dražić3 should ensure stable production and conservation of natural resources.</s><s>Keywords: marshmallow, cost-effectiveness, sustainable agriculture, natural resources, yield, transfer procedures</s> <s>1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić“, Beograd, Srbija 3Univerzitet u Beogradu,Hemijski fakultet, Beograd, Srbija Anis je jednogodišnja biljka iz fam Apiaceae poreklom iz Egipta, Grčke, Krita i Male Azije, koja se gaji još od antičkog vremena.</s><s>Tokom srednjeg veka, gajenje ove biljke je prošireno na Evropski kontinent, čak do Velike Britanije.</s><s>Međutim, u severnijim delovima gde nema dovoljno sunčanih sati i sume efektivnih temperatura, ova biljka ne može da donese plod.</s><s>U našoj zemlji, tokom 2011/12 godine, evidentirani su optimalni uslovi za rast i razvoj ove biljke (više od 1000 sunčanih sati i suma efektivnih temperatura preko 2000°C), što je rezultiralo prosečno visokim prinosom ploda (prosečno 1551 kg/ha) i sadržajem etarskog ulja U ogledima izvedenim na tri lokacije u Vojvodini (Mošorin, Veliki Radinci i Ostojićevo) ispitivano je gajenje anisa pri primeni četiri vrste đubriva dozvoljenih pri proizvodnji u sistemu organske poljorivrede (Slavol, Bactofi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI l B-10, Royal Ofert biohumusa i glistenjaka), ali i đubrivu koje se primenjuje u konvencionalnom sistemu proizvodnje (NPK đubrivo u formulaciji 15:15:15).</s><s>Kao kontrolna varijanta korišćene su parcele bez primene đubriva.</s><s>Kalkulacijom proizvodnje anisa može se zaključiti da se najveći prihod od ploda anisa (Anisi fructus) pri komercijalnoj otkupnoj ceni od 270 din/kg ostvaruje pri primeni mineralno sintetičkog NPK đubriva, a od organskih pri primeni biofertilizatora Bactofi Međutim, ako imamo u vidu da organski proizvedene biljke postižu oko 20% veću cenu, primena biofertilizatora je u potpunosti isplativa za ovaj vid proizvodnje.</s><s>Kada je u pitanju etarsko ulje anisa (Anisi aethroleum) može se reći da se ono retko dobija destilacijom plodova anisa (Pimpinella anisum), već se uglavnom dobija semisintetskim putem, od zvezdastog anisa (Illicum verum), drveta poreklom iz Indokine čiji su plodovi takođe bogati anetolom.</s><s>Kako organski proizvodi imaju sve veću tražnju, naročito u prehrambenoj industriji, organski proizvedeno etarsko ulje anisa bi moglo imati veliki potencijal za prihod, pri čemu kao najisplativija takođe fi</s> <s>Slavoljub Tasić2, Vele Tešević3 cient hours of sunshine and sum of effective temperature, this plant cannot bear fruit.</s><s>In Serbia, the years 2011/12 recorded optimal conditions for growth and development of this plant (more than 1000 hours of sunshine and a sum of effective temperatures over 2000°C), which resulted in an average high fruit yield (average 1551 kg/ha) and contents of essential oil (3.72%).</s> <s>Sveto Rakić1 , Snežana Janković2, Jela Ikanović1, Rade Jovanović2, Janja Kuzevski2 1Univezitet u Beogradu, Poljoprivredni Fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd, Srbija Ispitivan je efekat skladištenja na nutritivna svojstva semena tri sorte ovsa (Dunav, Vrbas i NS Tara) koje su selekcionisane u Srbiji.</s><s>Sveže požnjeveno zrno ovsa je uskladišteno na 25±2 °C za 12 i 24 meseci.</s><s>Sadržaj vlage zrna ovsa opao je za 30.9% nakon 12 meseci odnosno za 41.35 % nakon 24 meseca skladištenja.</s><s>Sadržaj ukupnog pepela povećao se za 8.89 % nakon 12 meseci odnosno za 14.41 % nakon 24 meseca skladištenja.</s><s>Sadržaj ukupnih proteina smanjen je za 3.64 i 12.35 % na 12 i 24 meseca respektivno, dok je pad lipida bio 3.57 % na 12 odnosno 6.6 % na 24 meseca skladištenja.</s><s>Sadržaj sirove celuloze je opao za 2.61 % na 12 odnosno 10.13 % na 24 meseca.</s><s>Sadržaj skroba u odnosu na sveže sakupljeno zrno ovsa je opao i to za 1.96% na 12 odnosno 4.37% na 24 meseca.</s><s>Nutritivna svojstva zrna ovsa su se menjala tokom skladištenja na testiranim uslovima, ali su zadržali adekvatan nivo.</s><s>Svarljivost organske materije zrna ovsa se blago menjala, ali se zadržala na nivou iznad 70%.</s><s>Ključne reči: ovas, skladištenje, nutritivne promene, svarljivost Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>Sveto Rakić1 , Snežana Janković2, Jela Ikanović1, Rade Jovanović2, Janja Kuzevski2 1University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia 2Institute for science application in agriculture, Belgrade, Serbia Three oat cultivars (Dunav, Vrbas and NS Tara) selected in Serbia were studied to investigate the effect of storage on nutritional properties of oat grains.</s><s>Freshly harvested grains were stored at 25±2 °C for 12 and 24 months.</s><s>Moisture content in grains decreased by 30.9% after 12 months, that is, by 41.35% after 24 months of storage.</s><s>Total ash content increased by 8.89% after 12 months and 14.41% after 24 months, respectively.</s><s>Total protein content decreased by 3.64% and 12.35% after 12 and 24 months respectively, while lipid content decreased by 3.57% after 12 and 6.6% after 24 months of storage.</s><s>Crude cellulose decreased by 2.61% after 12 and 10.13% after 24 months.</s><s>Compared to freshly harvested oats, the starch content decreased by 1.96% and 4.37% after 12 and 24 months, respectively.</s><s>Nutritional properties were changing during storage, but remained at a certain level.</s><s>Organic matter digestibility of oats was slightly changing, yet remained above 70%.</s><s>However, no signifi cant nutritional</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI changes occurred during 12-month storage of oat grains.</s><s>Keywords: grains oat, storage effect, nutritional changes, digestibility Usmena saopštenja / Oral presentation</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production BIOLOŠKA AKTIVNOST AUKSINA IZOLOVANOG IZ VRSTE Bacillus subtilis I NJEGOV POZITIVAN UTICAJ NA RAST SEMENA PŠENICE (Triticum aestivum L.) Dragana Stanojević1, Snežana Đorđević2, Željko Dolijanović2, Snežana Oljača2 1Biounik d.o.o., Šimanovci, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Cilj ovog rada je bio da se testira biološka aktivnost izolovanog bakterijskog hormona auksina.</s><s>Bacillus subtilis je testiran na prisustvo ovog hormona.</s><s>Testirana vrsta je rasla u hranjivoj podlozi na 28 ± 2⁰C /48 h. Optička gustina je prilagođena vrednostima od 0, 5 (10-6 – 10-7 CFU).</s><s>Kvalitativno auksin je određen korišćenjem Salkowski reagensa (0.5 M FeCl3 + 35% HClO4).</s><s>1 ml supernatanta je kombinovan sa 2 ml Salkowski reagensa i inkubiran 30 min. na sobnoj temperaturi.</s><s>Prisustvo crvene boje je bio indikator postojanja auksina.</s><s>Avena test ravnog rasta po metodi Nitsch i Nitsch je korišćen za potvrdu biološke aktivnosti izolovanog hormona.</s><s>Seme ovsa (Avena sativa L.) 5 mm dužine (starosti 3 dana ) su korišćeni u ovom testu.</s><s>Nakon 24 h rasta koleoptila u mraku na Rocker šejkeru (20 rpm) porast je zabeležen u mm.</s><s>Standardna kriva sintetičke IAA (od 0, 01 do 25μg/ml) je napravljena kao kontrola.</s><s>Koncentracija auksina je izračunata preko standardne krive kontrole.</s><s>Za B. subtilis vrednost je Sertifi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI kovana semena pšenice (Triticum aestivum L.) su dezinfekovana u 2 % NaClO i potom inokulisana sa bakterijskom suspenzijom prilagođene optičke gustine (10-6 CFU).</s><s>Semena su klijala 8 dana na 20°C. Test klijanja je izveden u četiri ponavljanja od 100 semena, metodom Između papira, po procedure koju preporučuje ISTA.</s><s>Seme tretirano sterilnom vodom, kao i semena tretirana komercijalnim fungicidom Mankogalom S služili su kao kontrola.</s><s>Svi dobijeni podaci su tumačeni ANOVA testom u SPSS 14 programu.</s><s>Semena pšenice inokulisana B. subtilis imali su statistički značajniji porast stabla i korena kao i procenat klijavosti u odnosu na obe kontrole.</s><s>Dobijeni rezultati su pokazali da inokulacija semena auksinom iz Bacillus subtilis vrste dovode do porasta stabla i korena kao što pospešuju i klijavost.</s><s>Ovi podaci bi eventualno mogli biti iskorišteni u budućoj poljoprivrednoj proizvodnji.</s><s>Ključne reči: Bacillus subtilis; Auksin; Avena test; seme pšenice Poster sekcija / Poster section</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production BIOLOGICAL ACTIVITY OF ISOLATED HORMONE AUXIN FROM Bacillus subtilis AND ITS GROWTH PROMOTION OF WHEAT SEEDS (Triticum aestivum L.) Dragana Stanojević1, Snežana Đorđević2, Željko Dolijanović2, Snežana Oljača2 1Biounik d.o.o., Šimanovci, Belgrade, Serbia 2University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade- Zemun, Serbia Aim of this work was to investigate biological activity of isolated bacterial hormone auxin.</s><s>Bacillus subtilis was tested on presence of hormon auxin.</s><s>Test organism was grown in auxin was determined using Salkowski reagent (0.5 M FeCl3 and 35% HClO4) (1).</s><s>1 ml of supernatant was combined with 2 ml of Salkowski reagent and incubated 30 min. at room temperature.</s><s>Presence of red color was indicator of auxin.</s><s>Avena coleoptile straight growth test, developed by Nitsch and Nitsch (2) was used as bioassay to determine biological activity of isolated hormone.</s><s>Oat coleoptiles (Avena sativa L.) 5 mm length (3 days old) were used in this test (3).</s><s>After 24 h growth in the dark on the Rocker shaker (20 rpm) was recorded (in mm).</s><s>Standard curve of synthetic IAA (from 0, 01 to 25μg/ml) was developed as a control.</s><s>Concentration of auxin was calculated by interpolation on the curve of control.</s><s>For B. subtilis Certifi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI ed wheat seeds (Triticum aestivum L.) were disinfected with 2 % NaClO and then inoculated with bacterial suspension adjusted to the optical density (10-6 CFU).</s><s>Seeds were germinated 8 days at 20°C. Germination test was conducted in four replications of 100 seeds each by adopting between paper method as described by ISTA procedures.</s><s>Water treated seeds and seeds treated with commercial fungicide Mankogal S were used as control.</s><s>The data were subjected to analysis of variance using software SPSS 14 program.</s><s>Mean values showed higher increase in shoot height and root length as well as germination percentage in wheat seeds inoculated with B. subtilis over controls.</s><s>These results showed that seed inoculation with auxin from Bacillus subtilis triggered the change in shoot height and root length, what can be used in future agricultural practices.</s><s>Key words: Bacillus subtilis; Auxin; Avena test; wheat seeds Poster sekcija / Poster section</s> <s>Gordana Branković1, Slađana Žilić2, Vesna Dragičević2, Dejan Dodig2, Miroslav Zorić3, Desimir Knežević4, Gordana Šurlan-Momirović1, Borislav Kobiljski3 1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za kukuruz “Zemun Polje”, Beograd, Srbija 3Institit za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 4Univerzitet u Prištini, Poljoprivredni fakultet u Lešku, Zubin Potok, Srbija Žuta boja endosperma zrna durum pšenice jedan od glavnih faktora koji utiču na kvalitet proizvoda od durum pšenice, a uslovljena je koncentracijom žutog pigmenta i među njima naročito beta karotenom.</s><s>Beta karoten je antioksidans, deluje kao konzervans i prekursor je vitamina A. Istraživanje je bilo sprovedeno u toku 2010-2011 i 2011-2012 godine na tri lokaliteta: Rimski Šančevi, Zemun Polje i Padinska Skela.</s><s>Ispitivani sortiment je sačinjavalo 15 genotipova durum pšenice (Triticum durum Desf.).</s><s>Eksperiment je bio postavljen po potpuno slučajnom blok sistemu u 4 ponavljanja.</s><s>Sadržaj beta karotena u brašnu celog zrna ispitivanih genotipova je određena referentnom metodom AACC (1995) 14–50 (American Association of Cereal Chemistry, USA).</s><s>Primenjen je model višestruke faktorijalne stepwise regresije (Denis, 1988; van Eeuwijk et al, 1996), koji je interakciju genotip × sredina za sadržaj beta karotena objasnio diferencijalnom osetljivošću genotipova prema klimatskim varijablama, i hipoteze su bile statistički testirane.</s><s>Klimatske varijable su merene na lokalitetima-prosečna mesečna maksimalna temperatura (mxt);prosečna mesečna minimalna temperatura (mnt);prosečna mesečna srednja temperatura (mt); suma padavina za mesec (pr);prosečna mesečna relativna vlažnost vazduha (rh);suma trajanja insolacije za mesec (sh); zimske rezerve vlage (zrv) (suma dnevnih padavina za period novembar-februar); prosečne srednje dnevne temperature za period novembar-februar (Tsr4).</s><s>Dobijen je model koji su činile mt u maju (35,1); mt u aprilu Kada su analizirane varijable po tipu i po mesecima vegetacionog perioda najveći procenat objašnjenosti interakcije je postignut modelom prosečnih mesečnih minimalnih temperature (85,9%) i modelom dejstva klimatskih varijabli u martu (95,3%).</s><s>Ključne reči: durum pšenica, beta karoten, faktorijalna regresija, klimatske varijable Poster sekcija / Poster section</s> <s>bilja.</s><s>Neke od postojećih metoda defi nisane su u opštem delu farmakopeje pri čemu u slučaju belog sleza metode ispitivanja su ograničene na utvrđivanje sadržaja stranih primesa, broja bubrenja, gubitka sušenjem i ukupnog pepela.</s><s>Međutim, imajući u vidu da hemijska karakterizacija doprinosi standardizaciji parametara kvaliteta biljnih sastojaka i omogućava defi nisanje tačnih (potrebnih) doza sastojaka neophodnih za postizanje poboljšanja u smislu optimalnog fi ziološkog efekta, posebna pažnja</s> <s>je posvećena defi nisanju analitičkih metoda neophodnih za dalju karakterizaciju belog sleza.</s><s>Takođe budući da je za sve primenjene analitičke metode je zajedničko da u okviru defi nisanja</s> <s>Ključne reči: Beli slez (Althaea offi predmeta i područja njihove primene nije predviđena primenljivost na matriksu lekovitog bilja, neophodno je bilo potvrditi njihovu primenljivost i ovoj oblasti tj. na belom slezu kao matrixu.</s> <s>Identifi cation of herbal (drugs) substances was performed mostly on reading data from pharmacopoeia monographs thus it was important to establish analytical methods for testing medicinal plants content.</s> <s>Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Kod paradajza, kao i kod ostalih gajenih vrsta, veličina ploda je ključna osobina koja određuje prinos.</s><s>Mnoge gajene vrste biljaka u uslovima optimalne količine vode u zemljištu obično obrazuju veće plodove, uglavnom zahvaljujući intenzivnijem rastu ćelija nego povećanju broja ćelija.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bila anatomska analiza perikarpa ploda paradajza gajenog u uslovima različitog sadržaja vode u zemljištu.</s> <s>Ailsa Craig, gajen je u kontrolisanim uslovima u sledećim tretmanima zalivanja: FI (optimalno zalivanje), PRD (delimično sušenje zone korenovog sistema) and DI (regulisani defi</s> <s>Divlji tip paradajza, cit zalivanja).</s><s>Debljina i broj slojeva ćelija u perikarpu, egzokarpu i mezokarpu ploda su mereni od faze 3 dana nakon cvetanja (daa) do faze zrelog ploda.</s><s>Preparati za svetlosnu mikroskopiju su pripremljeni po standardnoj parafi nskoj proceduri i preseci perikarpa ploda su posmatrani Leica DMLS mikroskopom.</s><s>Fotografi je su snimljene digitalnom kamerom Leica DC300, a merenja su vršena pomoću softvera Leica IM 1000.</s><s>Perikarp se razvija od zida plodnika nakon oplođenja i predstavlja najzastupljenije tkivo u plodu paradajza.</s><s>3 daa debljina perikarpa je bila slična u svim tretmanima navodnjavanja.</s><s>Debljina perikarpa od 10 do 39 daa (tj. od kraja faze deobe ćelija do sredine faze rasta ćelija) linearno raste, a statističke značajnosti između tretmana zabeležene su malo pre i tokom perioda zrenja.</s><s>Od 39 daa do faze zrenja debljina perikarpa ploda se ne menja značajno.</s><s>Od 3 do 12 daa debljina perikarpa raste oko 12 puta u FI, što je više u poređenju sa PRD i DI tretmanom gde to povećanje iznosi 9 odnosno 10 puta.</s><s>Debljina perikarpa je značajno veća kod biljaka gajenih u uslovima optimalnog navodnjavanja nego u oba tretmana redukovanog zalivanja.</s><s>Ključne reči: anatomija ploda, vodni defi cit</s> <s>Radenko Radošević, Slaviša Đorđević irrigation).</s><s>Thickness and number of cell layers in fruit pericarp, exocarp and mesocarp were measured from 3 daa to ripe fruit phase.</s><s>Slides for light microscopy were made according to standard paraffi</s> <s>Radenko Radošević, Slaviša Đorđević n procedure and pericarp sections were observed with a Leica DMLS microscope.</s><s>Images were acquired by a Leica DC300 digital camera and measurements were performed by Leica IM 1000 software.</s> <s>1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivrednio fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd, Srbija 3Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 4Univerzitet Singidunum, Futura“,Beograd, Srbija Intenzivan tehnološki razvoj počiva, između ostolog, i na stalnom podmirivanju rastućih potreba u hrani i energentima.</s><s>Iscrpljivanje izvora fosilnih goriva, kao i rast njihovih cena, uzrokovali su sprovođenje niza istraživanja, koja imaju za cilj iznalaženje alternativnih energetskih izvora.</s><s>Jedna od njih je miskantus višegodišnja biljka, predstavnik porodice trava (Poaceae), poreklom iz Kine.</s><s>Tokom vegetacione sezone daje veliki prinos nadzemne biomase podesne za proizvodnju toplotne energije.</s><s>Predmet ove studije su dvogodišnja istraživanja (2010 i 2011) varijabilnosti morfoloških osobina miskantusa: visina biljaka, broj stabala, broj obrazovanih listova po stablu, dužina lista i širina lista u zavisnosti od primenjene gustine sadnje 2 i 3 rizoma po m2.</s><s>Rezultati su pokazali da je gustina sadnje rizoma ispoljila jak efekat na ispitivane osobine, posebno na broj obrazovanih listova po stablu,(7 listova kod sadnje 2 rizoma i 10 listova kod sadnje 3 rizoma) Variranja u broju stabala po rizomu bila su evidentna u godini sadnje u odnosu na drugu godinu za oko 20% u obe ispitivane godine.</s><s>Veća gustina sadnje rizoma imale jak efekat na povećanje broja izdanaka u narednoj godini za oko 20%.</s><s>Klimatski faktori imali su odlučujuću ulogu u prezimljavanju rizoma Uz primenu adekvatnih agrotehničkih mera pogotovo u prvoj godini biljke miskantusa su u stanje da produkuju u narednim godinama značajnu nadzemnu biomasu i podzemnu rizome koji se kasnije mogu koristiti za reprodukciju ove biljne vrste koja je podesne za proizvodnju toplotne energije i zato se s pravom naziva “bioenergetski usev”.</s><s>Key words: bioenergetski usev, miskantus, morfološke osobine, rizomi Poster sekcija / Poster section</s> <s>1University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia 2Institute for Science Application in Agriculture, Serbia 3Institute of Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia 4“Singidunum” University, “Futura“ Faculty for Applied Ecology, Belgrade, Serbia Intensive technological development lies, among other things, in meeting constantly growing needs for food and fuel.</s><s>Depletion of fossil fuels and a rise in their price have led to a series of studies on fi</s> <s>year of planting was signifi rst year, the miscanthus can produce considerable amounts of above-ground biomass and underground rhizomes.</s><s>Those can be later used for reproduction of this plant species, suitable for heat production and therefore rightfully called a “bioenergy” Key words: bioenergy crop, miscanthus, morphological properties, rhizomes Poster sekcija / Poster section</s> <s>VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production VI SYMPOSIUM with international Participation Innovations in Crop and Vegetable Production PRINOS I KVALITET ZRNA KUKURUZA U ZAVISNOSTI OD TIPA ZEMLJIŠTA, KOLIČINE AZOTA I HIBRIDA Ljubiša Živanović1, Života Jovanović2, Jela Ikanović1, Vera Popović3, Ljubiša Kolarić1 1Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 2Institut za kukuruz, Zemun Polje, Beograd, Srbija 3Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija U trogodišnjem periodu (2005-2007. godine) vršeno je istraživanje uticaja tipa zemljišta, količine azota i hibrida različite dužine vegetacionog perioda na prinos zrna, sadržaj ugljenih hidrata i ukupnih proteina u zrnu kukuruza.</s><s>Ispitivanja su obavljena putem poljskih mikroogleda u agroekolškim uslovima istočnog Srema i centralne Šumadije.</s><s>Ogledi su izvedeni na zemljištu tipa černozem i gajnjača, metodom razdeljenih parcela (split plot) u četiri ponavljanja.</s><s>Dobijeni rezultati istraživanja pokazuju da su, u godinama istraživanja, između ispitivanih tipova zemljišta, količina azota i hibrida ostvarene statistički vrlo značajne razlike u prinosu i kvalitetu zrna.</s> <s>The tests were carried out using fi eld micro-tests in agro-ecological conditions of eastern Srem and central Šumadija.</s><s>The tests were conducted on the soil types of chernozem and eutric cambisol, applying a split-plot design with four replications.</s><s>The obtained results show statistically very signifi cant differences in yield and quality</s> <s>Marina Mačukanović-Jocić, Dragana Rančić, Mića Mladenović Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Syringa vulgaris L. (jorgovan) je listopadni žbun ili nisko drvo, visine od 2 do 7 metara.</s><s>Jorgovan potiče sa područja Balkanskog poluostrva, a u Srbiji je rasprostranjen u brdskim i planinskim predelima do 1400 metara nadmorske visine, pretežno na krečnjaku.</s><s>Kao ukrasna biljka gaji se po dvorištima, vrtovima i parkovima.</s><s>Cveta sredinom proleća (april-maj), a ljubičasti ili beli cvetovi prijatnog mirisa su sakupljeni u krupne terminalne metličaste cvasti.</s><s>Zahvaljujući polenskoj i u manjoj meri nektarskoj produkciji, cvetovi jorgovana su privlačni za insekte oprašivače uključujući i medonosnu pčelu.</s><s>Polenova zrna jorgovana su analizirana uz pomoć svetlosnog i skenirajućeg elektronskog mikroskopa, u cilju doprinosa palinomorfološkim proučavanjima apifl ore Srbije.</s><s>Istraživanje</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI je obuhvatilo opisivanje i merenje osnovnih morfoloških karakteristika kao što su: veličina, oblik, ornamentacija, aperturacija, polarnost, simetrija, dužina polarne i ekvatorijalne ose, dužina kolpi, oblik i veličina lumina i debljina egzine.</s><s>Polenova zrna su srednje veličine, izopolarna i radijalno simetrična.</s><s>U pogledu aperturacije su trikolporatna, sa 3 uzane meridionalno raspoređene ektokolpe (prosečne dužine prolatni oblik.</s><s>Polarno posmatrano, polenova zrna su trorežnjevita, a ekvatorijalno posmatrano su eliptična sa zaravnjenim polovima.</s><s>Ormanentacija egzine je retikulatna.</s><s>Okca retikuluma (lumine) su poligonalna do okrugla sa jasno izraženim pregradnim zidovima (muri).</s><s>Prosečan prečnik lumine je 2,2 ± 0,5 μm, a debljina muri prosečno iznosi 0,43 ± 0,07 μm.</s><s>Debljina Ključne reči: polen, LM, SEM</s> <s>Syringa vulgarisL.(Oleaceae) POLLEN GRAINS Marina Mačukanović-Jocić, Dragana Rančić, Mića Mladenović University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia Syringa vulgaris L. (lilac) is a deciduous shrub or small tree, growing from 2 to 7 metres high.</s><s>It is a native to the Balkan Peninsula, growing in Serbia on rocky hills of limestone up to 1400 m altitude, and is also cultivated in parks andgardens.</s><s>Pleasantly scented purple or white owers, arranged in large terminal panicles, bloom in mid spring (April-May).</s><s>Lilac fl owers,</s> <s>The pollen grains of S. vulgaris were examined by both, light microscopy (LM) and scanning electron microscopy (SEM), in order to contribute to palynomorphological studies of Serbian apifl</s> <s>Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“, Beograd, Srbija Cilj selekcije bio je stvaranje poboljšanog i homogenog genotipa, koji će doprineti stabilnosti i povećanju proizvodnje i očuvanju prirodnih resursa.</s><s>Selekcioni materijal korišćen kao izvor varijabilnosti predstavljala je kolekcija (ex situ) germplazme belog sleza, sakupljena tokom inventarizacije njegovih staništa.</s><s>Primenom metoda direktne selekcije (uz vegetativno razmnožavanje), stvoreno je 28 perspektivnih klonova.</s><s>Kod odabranog potomstva i standarda („vojvođanski“) praćene su vrednosti sledećih svojstava: visina biljaka (cm), prinos naturalnog korena po biljci (g) i broj bubrenja.</s><s>U trogodišnjim ispitivanjima, klonovi označeni brojevima 20, 25 i 26 su ostvarili pouzdano više prinose korena za 20-27% u odnosu na standard.</s><s>Vrednosti za broj bubrenja bile su različite.</s><s>Kako je zakonodavac isključio lekovito bilje iz postupka priznavanja sorti, MPNTR Republike Srbije je priznalo novostvorene klonske sorte, kao tehničko rešenje.</s> <s>1Institutzaproučavanjelekovitogbilja “drJosifPančić”, Beograd, Srbija 2UniverzitetuBeogradu, Poljoprivrednifakultet, Beograd-Zemun, Srbija 3PSS Institut Tamiš d.o.o.</s><s>Pančevo, Srbija Tokom 2009. i 2010. godine postavljeni su ogledi na četiri lokacije u Srbiji: Valjevo, Kučevo, Nova Pazova i Surduk.</s><s>Postavljena je radna hipoteza, da uslovi gajenja ne utiču na sadržaj rutina u lišću heljde.</s><s>Sadržaj rutina u lišću heljde određivan jeHPLC/DAD tehnikom, primenom metoda eksternog standarda (ESD).</s><s>Od osnovnih biometrijskih parametara računati su: srednja vrednost, varijansa i koefi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI cijent varijacije.</s><s>Rezultati su obrađeni primenom analize varijanse za faktorijalni ogled.</s><s>Analiza varijanse je pokazala postojanje značajnih razlika za sadržaj rutina između lokacija, ali samo u prvoj godini ispitivanja.</s><s>Prosečan sadržaj rutina u prvoj godini iznosio je 3,3%, a drugoj 2,61%, što u proseku iznosi: 2,82%.</s><s>Varijaciona širina za sadržaj rutina bila je izraženija u drugoj godini ispitivanja (1,26-2,06).</s><s>Prema pokazateljima varijabilnosti, varijansi i koefi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI cijentima varijacije, variranje sadržaja rutina u prvoj godini je Relativno manje rutina, bilo je u listovima heljde sa lokacija u ravničarskom području.</s><s>Ključne reči: heljda, lišće, lokacija, sadržaj rutina, variranje Ova istraživanja fi</s> <s>1Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija 2Institut za kukuruz, Zemun Polje, Zemun Polje, Srbija 3Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Radi utvrđivanja mogućnosti primene kukuruznog glutena u održivoj proizvodnji kukuruza i soje postavljen je ogled u polukontrolisanim uslovima.</s><s>Za izvođenje ogleda Mitscherlichovi sudovi su punjeni zemljištem predhodno korišćenim u gajenju kukuruza i soje.</s><s>Ogled je postavljen u tri ponavljanja, a ispitivan je uticaj: biljne vrste - kukuruz i soja (Faktor A); doze primene kukuruznog glutena 0g, 10g, 20g i 30g po sudu (Faktor B) i vreme primene glutena - tokom setve i vegetacije (Faktor C).</s><s>Setva je izvršena 20.maja, a tretiranje u vegetaciji kod kukuruza u fazi 3-5 listova, kod soje u fazi prve troliske.</s><s>Najmanji prosečan broj korova je utvrđen primenom 30 g glutena po sudu posle setve i to 1,3 korovske individue po sudu kod kukuruza i 1 korovska individua po sudu kod soje.</s><s>Suva masa korova u ogledu sa kukuruzom i sojom bila je najmanja na varijanti sa dodavanjem 20 g glutena tokom setve i iznosila je u proseku 0,15 g/sudukod kukuruza, odnosno prosečno 1,73 g/sudukod soje.</s><s>Na osnovu dobijenih rezultata utvrđeno je pozitivno dejstvo kukuruznog glutena koji se primenjuje tokom setve u kontroli korova kod kukuruza.</s><s>Primena kukuruznog glutena kod soje izazvala je u određenoj meri redukciju sklopa biljaka.</s><s>U ogledu sa kukuruzom konstatovano je 13, dok u varijanti ogleda sa sojom je bilo 15 različitih korovskih vrsta.</s><s>Travni korovi su pokazali indiferentnost na primenu kukuruznog glutena.</s><s>Pored hebicidnog dejstva utvrđeno je da kukuruzni gluten ima značajan uticaj i na porast biljaka, jer sadrži azot pristupačan biljkama.</s><s>Razradom tehnologije njegove primene i komercijalizacijom, kukuruzni gluten bi mogao postati značajan preparat u kontroli korova kod održivih sistema poljoprivrede.</s><s>Ključne reči: kukuruz, soja, kukuruzni gluten, suzbijanje korova, održiva poljoprivreda Poster sekcija / Poster section</s> <s>Milorad Živanov1, Željko Dolijanović3 cant effect on plant growth after the release of nitrogen.</s><s>By analyzing its utilization and performance and further commercialization, maize gluten can become an important product for weed control in sustainable managed agricultural system.</s><s>Key words: maize, soybean, maize gluten, weed control, sustainable agriculture Poster sekcija / Poster section</s> <s>Svetlana Turudija Živanović1, Tomislav Živanović2 1Institut za proučavanje lekovitog bilja ,,Dr Josif Pančić’’, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Proizvodnja lekovitih biljnih sirovina uLAB sektoru za potrebe farmacije, kozmetike, hemijsku i prehrambenu industriju, odvija se kroz sakupljanje iz prirode i plantažnu proizvodnju (kultivaciju) lekovitog bilja.</s><s>Osvajanjem tehnologije gajenja i semenske proizvodnje sve većeg broja vrsta, uključujući i samonikle, plantažna proizvodnja postaje sve važnija u proizvodnji lekovitih biljnih sirovina.</s><s>Kultivacijom se postiže ujednačen kvalitet sirovine, sigurno snabdevanje tržišta i veće količine.</s><s>Pored objektivnih ograničavajućih okolnosti kao što su: nedovoljno poznavanje agrobioloških osobina semena i uslova razmnožavanja i gajenja, nerazrađeni tehnološki postupci za mnoge vrste, relativno dug period uvođenja u proizvodnju, (ne)postojanje odgovarajućih biotičkih i abiotičkih uslova na određenoj lokaciji, nedovoljan interes tržišta itd., postoje i ograničenja koja se mogu jednostavnije otkloniti.</s><s>Jačanjem institucionalne podrške razvoju ovog sektora, proizvodnjom za poznatog kupca, edukacijom proizvođača, moguće je povećati površine pod gajenim lekovitim biljem i promet sirovina iz plantažne proizvodnje u sektoru LAB u Srbiji.</s><s>Ključne reči: plantažna proizvodnja, sakupljanje, biljne sirovine, uslovi Poster sekcija / Poster section</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI seed characteristics and conditions of reproduction and cultivation, undeveloped production processes for many types, relatively long period that is needed to start with production, lack of adequate biotic and abiotic conditions at a particular location, insuffi cient market interest etc,</s> <s>Univerzitet u Banja Luci, Poljoprivredni fakultet, Banja Luka, Republika Srpska, BiH Južnoafrička ljubičica (Saintpaulia ionantha L.) uspješno se razmnožava vegetativnin načinom, odnosno lisnim reznicama.</s><s>Međutim, u cilju bržeg umnožavanja i stvaranja geteske varijabilnosti, ova cvjetno dekorativna vrsta može se uspješno razmnožavati i mikropropagacijom.</s><s>Uspjehin vitropropagacijeuslovljen je specifi čnom opremomipreciznim</s> <s>Poster sekcija / Poster section tehnikamaumnožavanja, ali su vrlo važni i drugi faktori kao što su: tip eklspantata, ziološkostanjematične biljke, regulatori rasta uhranjivom medijuiuslovima rasta i razvoja.</s><s>U ovom radu korišteni su dijelovi lista crvene i plave ljubičice.</s><s>Matične biljke nisu prethodno uzgajane u in vitro uslovima nego su eksplantati uzeti sa komercijalnih biljaka.</s><s>Sterilizacija biljnog materijala vršena je standardnom procedurom pomoću 70% alkohola i 1% natrijum hipohloirta.</s><s>Segmenti lista postavljeni su na MS podlogu koja je od tohormonasadržavala citokinin BAP (benzil-aminopurin) 0,5mg/l i auksini IBA (indol-3buterna kiselina) 0,1 mg/l. Prvo kalusiranje uočeno je mjesec dana nakon uvođenja u kulturu.</s><s>Formirane rozete ljubičice multiplicirane su na podlogu koja je sadržavala istu koncentraciju tohormona kao pri uvođenju biljaka u kulturu.</s><s>Ukorjenjavanje mladih biljaka vršeno je na podlozi samo sa auksinom IBA u koncentraciji 1 mg/l. Na kraju su biljke uspješno adaptirane u stakleniku i presađene u PVC posude promjera 9 cm.</s><s>Ključne riječi: mikropropagacija, Saintpaulia ionantha L.</s> <s>University of Banja Luka, Faculty of Agriculture, Banja Luka, Republic of Srpska, BiH South African violet Saintpaulia ionantha L. successfully propagated vegetative with leaf cuttings.</s><s>However, in view of duplication and creating genetic variability, this decorative oral species can be successfully micropropagating.</s><s>The success of in vitro propagation is governed by the specifi</s> <s>1Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija Heljda je jednogodišnja monokarpna biljka iz familije Polygonaceae, roda Fagopypum.</s><s>Heljda, je veoma značajna namirnica u ishrani čoveka, posebno u zemljama u kojima se posebni akcenat stavlja na zdravstveno bezbednu hranu, proizvedenu u organskoj proizvodnji.</s><s>U ishrani ljudi i stoke upotrebljava se zrno, odnosno plodova orašica.</s><s>Zrno heljde po hranjivoj i nutritivnoj vrednosti slično je zrnu hlebnih žita.</s><s>Na parcelama Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, u Bačkom Petrovcu, sprovedena su istraživanjа u uslovima konvencionalnog sistema gajenja (2010-2011).</s><s>U radu su prikazani rezultati ispitivanja četiri sorte heljde: Novosadska, Godijevo, Bamby i Češka.</s><s>Analiza prosečnih prinosa pokazala je da je NS sorta heljde Novosadska ostvarila statistički značajno viši prinos (2626 kg/ha) u odnosu na ostale ispitivane sorte (p <0,05).</s><s>Genotip, godina i njihova interakcija pokazala je statističku značajnost (p <0.05, p <0.01).</s><s>Prosečni svetski prinosi heljde su 905 kg/ha.</s><s>Ovaj podatak je izuzetno važan zbog saznanja da se heljda može vrlo uspešno proizvoditi kod nas.</s><s>Ključne reči: agroekološki faktori, heljda - Fagopyrum esculentum, NS sorte, prinos Poster sekcija / Poster section</s> <s>NA OSOBINE LUKOVICA PROLJEĆNOG BIJELOG LUKA Vida Todorović1, Jelica Gvozdanović-Varga2, Mirjana Vasić2, Ivana Kecman1, Nataša Kleut1 1Univerzitet u Banjaluci, Poljoprivredni fakultet, Banja Luka, Republika Srpska, BiH 2Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija Bijeli luk je vrsta koja jako reaguje na promjenu uslova uspijevanja.</s><s>Te promjene se manifestuju promjenom morfoloških osobina, a time i promjenom proizvodnih osobina.</s><s>Cilj ovog rada je bio utvrditi na koji način bijeli luk reaguje na promjene uslova sredine.</s><s>Kao materijal korišćen je proljećni bijeli luk sorte Labud iz Vojvodine, te dva domaća genotipa porijeklom sa područja gdje su vršena istraživanja (Banja Luka, 210 m NV i Drinić, 655 m NV).</s><s>Rezultati koji su dobijeni pokazuju da je promjena uslova uspijevanja imala značajan ili visoko značajan uticaj na ispitivane osobine lukovica i osobine čena.</s><s>Promjena nadmorske visine dovela je do značajnog smanjenaj mase lukovice, pri čemu je masa lukovice sorte Labud na lokalitetu Banjaluke bila 24,59 g, a na lokalitetu Drinića 15,33g. Istovremeno na većoj nadmorskoj visini formirao se veći broj čenova koji je imao visoko značajno manju masu u odnosu na one na manjoj nadmorskoj visini.</s><s>Sve je to rezultiralo postizanjem značajno većeg prinosa lukovice proljećnog bijelog luka na lokalitetu Banjaluke (7,37 t ha-1) u odnosu na lokalitet Drinića (4,59 t ha-1).</s><s>Međutim, razlike kod ispitivanih osobina između sorte Labud i domaćih genotipova sa datog područja je na manjem nivou značajnosti.</s><s>Ključne riječi: bijeli luk, morfološke promjene, uslovi uspijevanja, prinos Poster sekcija / Poster section</s> <s>Vladimir Filipović1, Đorđe Glamočlija2, Vera Popović3, Goran Jaćimović4, Snežana Dimitrijević1, Tatjana Marković1, Dragoja Radanović1 1Institut za proučavanje lekovitog bilja ˝Dr Josif Pančić˝, Beograd, Srbija 2Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, Srbija 3Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Srbija 4Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija Poštovanje prirodnih procesa i uvođenje u poljoprivrednu proizvodnju novih metoda, zahteva promenu i inovativnost u pogledu odabira i pristupa pojedinim biljnim vrstama.</s><s>Hajdučka trava (Achillea millefolium L.) kao lekovita biljna vrsta, pored upotrebe u medicini, farmaciji, parfi</s> <s>Hajdučka trava se smatra posebno koristnom biljkom susedom, ne samo da odbija štetne insekte, već privlači korisne (npr. predatorske ose).</s><s>Dobar je poboljšivač kvaliteta zemljišta.</s><s>Ona privlači predatorske osice, koje koriste nektar, ali se hrane i različitim vrstama štetočina.</s><s>Slično tome, ona privlači različite bubamare i osolike muve.</s><s>Nadezemna masa (herba) je dobro đubrivo, a koristan je aktivator za proces kompostiranja.</s><s>Takođe je korisna i za druge biljke, pre svega za poboljšanje zdravlja bolesnih biljaka kada se uzgaja u blizini njih („alelopatski odnosi“).</s><s>U radu posebna pažnja data mogućem plantažnom gajenju hajdučke trave i njenoj ulozi u organskoj proizvodnji tj.razmatraće se njeno učešće u tkz. višegodišnjim ˝eko-koridorima˝.</s><s>Ključne reči: hajdučka trava, Achillea millefolium, „eko-koridori“, organska proizvodnja Poster sekcija / Poster section</s> <s>Vladimir Filipović1, Đorđe Glamočlija2, Vera Popović3, Goran Jaćimović4, Snežana Dimitrijević1, Tatjana Marković1, Dragoja Radanović1 1Institute for Medicinal Plants Research “Dr Josif Pančić”, Belgrade, Serbia 2University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun, Serbia 3Institute of Field and Vegetable Crops, Novi Sad, Serbia 4University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Serbia The respect for natural processes and the introduction of new methods in agricultural production requires changes and innovations in the selection and approach to individual plant species.</s><s>Yarrow (Achillea millefolium L.), being a medicinal plant, apart from its use in medicine, pharmaceutics, perfume industry and cosmetics, is becoming increasingly important in agronomy – primarily in organic production.</s><s>Yarrow is considered an especially useful companion plant, not only repelling some bad insects while attracting good, predatory ones.</s><s>It is good improver soil quality.</s><s>It attracts predatory wasps, which drink the nectar and then use insect pests as food for their larvae.</s><s>Similarly, it attracts ladybugs and hoverfl ies.</s><s>Above ground (herba) thought to be good fertilizer, and a benefi</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI tinske kiseline žitarica i leguminoza je rezultat njene uloge antinutritivnog faktora, koji kao polivalentni anjon stvara helate sa mineralnim elementima i proteinima onemogućavajući njihovo iskorišćanje, kao i zbog učešća u protoku fosfora kroz integrisane poljoprivredne produkcione sisteme.</s><s>Istraživanje je bilo sprovedeno u toku 2010-2011 i 2011-2012 godine na tri lokaliteta: Rimski Šančevi, Zemun Polje i Padinska Skela.</s><s>Ispitivani sortiment je sačinjavalo 15 genotipova hlebne pšenice (Triticum aestivum ssp. vulgare L.) i 15 genotipova durum pšenice (Triticum durum Desf.).</s><s>Eksperiment je bio postavljen po potpuno slučajnom blok sistemu u 4 ponavljanja.</s><s>Sadržaj fi tinske kiseline</s> <s>varijanse u variranju sadržaja fi tinske kiseline kod oba proučavana sortimenta pšenice je bila varijansa interakcije genotip × sredina.</s><s>Najmanji uticaj na variranje sadržaja fi tinske kiseline</s> <s>cijent genetičke varijacije (CVg) za sadržaj fi tinske kiseline za sortiment hlebne pšenice je iznosio 5,45%, dok je za sortiment durum pšenice iznosio 2,57%.</s><s>Koefi cijent fenotipske varijacije</s> <s>(CVf) za sortiment hlebne pšenice je iznosio 6,17%, dok je za sortiment durum pšenice iznosio cijent heritabilnosti (h2) za genotipove hlebne pšenice je iznosio 77,78% i bio veći nego za genotipove durum pšenice za koje je iznosio 50,51%.</s> <s>3Megatrend Univerzitet Beograd, Fakultet za biofarming, Bačka Topola, Srbija 4Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet Beograd-Zemun, Srbija U radu je izučavana varijabilnost sadržaja proteina i sadržaja aminokiselina kod deset Analizirane linije ječma su gajene na eksperimentalnom polju uz primenu mineralne ishrane azotom sa dozom 60 kg ha-1.</s><s>Analiziran je i prinos zrna i ustanovljen je najveći prinos za genotip G-18 (4960 kg ha-1) a najmanji prinos kod genotipa G-10 (3850 kg ha-1).</s><s>Za svaki genotip je identifi</s> <s>JAROG JEČMA (HORDEUM VULGARE L.) kovan ukupan sadržaj aminokiselina, pri korišćenju kvantitativne metode za određivanje njihove koncentracije.</s><s>Ukupna koncentracija slobodnih aminokiselina kod analiziranih sorti ječma bila je različita i varirala je između najveće vrednosti 10.4% (G-10) i najmanje vrednosti (8.2 %) kod genotipa G-20.</s><s>Ključne reči: ječam, genotip, prinos, protein, aminokiselina Poster sekcija / Poster section</s> <s>U RATARSKOJ I POVRTARSKOJ PROIZVODNJI content of amino acid by use quantitative method to determine their concentration.</s><s>The total concentration of free amino acids in the analyzed varieties of barley cultivars was different and Keywords: barley, genotype, yield, protein, amino acid Poster sekcija / Poster section</s> <s>boju.</s><s>Plodovi imaju visok sadržaj suve materije i pristižu za berbu ranije od sorti u ovom tipu.</s><s>Poseduje visoku toleranciju na stres i pokazala je odlično zametanje u uslovima nižih temperatura.</s><s>Zahvaljujući visokom sadržaju suve materije i vrlo</s> <s>usluge poljoprivredne struþne službe; usluge kontrole kvaliteta i kvantiteta poljoprivrednih proizvoda.</s><s>U okviru svoje delatnosti Institut obavlja poslove u sledeüim oblastima poljoprivrede:</s> <s>» STRUýNE USLUGE ZEMLJORADNIýKIM GAZDINSTVIMA Laboratorije Instituta su organizaciono objedinjenje u "Tamiš Agrolab" koja je ovlašüena i akreditovana u skladu sa standardom JUS IEC 17025, odnosno JUS ISO/IEC 17025.</s> <s>Institut "Tamiš" poseduje ogledno polje površine 86 ha na kome se neprekidno 37 godina izvode mikro i makro sortni i agrotehniþki ogledi za važnije ratarske i povrtarske kulture.</s>

RAZLIČITI HIBRIDI KUKURUZA U ZDRUŽENOM USEVU SA SOJOM

Dolijanović, Željko;Oljača, Snežana;Kovačević, Dušan;Jovanović, Života

Биотехнологија у сточарству

hibridi kukuruza;soja;združeni usev;prinos nadzemne biomase;prostorni raspored

agrif.bg.ac.rs-123456789-6566.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25130/bitstream_25130.pdf

<s>RAZLIČITI HIBRIDI KUKURUZA U ZDRUŽENOM USEVU SA SOJOM1 Ž. Dolijanović, Snežana Oljača, D. Kovačević, Ž. Jovanović2 Sadržaj: Ispitivanja združenih useva kukuruza i soje obavljena su tokom 2003 i 2004. godine na oglednom polju Poljoprivrednog fakulteta u Radmilovcu, na zemljištu tipa izluženi černozem.</s><s>Gajena su 4 eksperimentalna hibrida kukuruza iz različitih FAO grupa zrenja (EPH6FAO 400, EPH2-FAO 500, EPH4-FAO 600 i EPH 11 – FAO 700) i sorta soje ZPS 015 iz O grupe zrenja.</s><s>Združena setva kukuruza i soje je obavljena po metodu zamenjujućih serija, po kome se određen broj biljaka kukuruza menja sa ekvivalentnim brojem biljaka soje.</s><s>Kod združivanja useva primenjivana su dva prostorna rasporeda: u trakama i u naizmeničnim redovima.</s><s>U radu je ispitivan prinos nadzemne biomase kukuruza i soje u združenim i upoređivan sa prinosom u čistim usevima ovih vrsta.</s><s>Dobijeni rezultati su obrađeni statistički, metodom analize varijanse a za pojedinačna poređenja korišćen je lsd test.</s><s>Prinosi nadzemne biomase kukuruza i soje u združenim i čistim usevima su varirali najviše pod uticajem meteoroloških uslova.</s><s>U prvoj, posebno u drugoj godini ispitivanja veći prinosi su ostvareni u združenom usevu u naizmeničnim redovima.</s><s>Dobijene razlike su bile statistički značajne.</s><s>Veći prinosi nadzemne biomase kukuruza su ostvareni sa kasnostasnijim hibridima kukuruza, posebno u 2004. godini kada su ostvarene razlike bile statistički značajne.</s><s>Ključne reči: hibridi kukuruza, soja, združeni usev, prinos nadzemne biomase, prostorni raspored.</s> <s>Razvoj stočarstva sa aspekta uticaja ratarske proizvodnje podrazumeva rešenje dva pitanja: povećanje površina pod ratarskim krmnim biljkama ili povećanje prinosa ratarskih useva.</s><s>Obe opcije su moguće ali istovremeno i dosta teške za realizaciju.</s><s>Prvo, prinosi su u ratarstvu relativno visoki u odnosu na druge proizvodnje i dalje poboljšanje je relativno teško, dok s druge strane, moderna tehnologija koja se koristi u razvijenim zemljama nije baš u potpunosti dostupna našim farmerima.</s><s>Stočarstvo je značajna poljoprivredna delatnost, jer daje velike količine finalnih poljoprivrednih proizvoda.</s><s>Veliki deo ostvarene proizvodnje na poljoprivrednim gazdinstvima u ratarstvu oplemenjuje se putem stočarstva.</s><s>Najčvršća veza između ove dve grane poljoprivredne proizvodnje se ostvaruje na polju ishrane, jer savremena stočarska, pre svega govedarska proizvodnja, zahteva veoma kvalitetnu ishranu a to se najlakše može postići intenzivnom ratarskom proizvodnjom, posebno krmnih biljaka.</s><s>Od ratarskih kultura, kukuruz u Srbiji zauzima najveće površine i seje se na oko 1. 500.000 ha, što svakako utiče i na opredeljenje vrste hrane za stoku.</s><s>Sa aspekta kvaliteta stočne hrane, dobro bi bilo smanjiti površine pod kukuruzom u korist biljaka iz familije leptirnjača, prvenstveno zbog njihove visoke hranljive vrednosti.</s><s>Međutim, to bi samo donekle popravilo odnos ugljenih hidrata i proteina u ishrani stoke.</s><s>Kako povećati prinos i poboljšati kvalitet stočne hrane bez značajnog smanjenja površina pod kukuruzom?</s><s>Najpovoljniji, najbezbedniji i najlakši način popravljanja odnosa navedenih komponenti u ishrani, mnogi autori (Dinić i sar., 1998, Đorđević i sar., 2000) navode spravljanje silaže kombinovanjem neke vrste žita (kukuruz, sirak) sa jednogodišnjim ili višegodišnjim zrnenim mahunarkama.</s><s>Pored poboljšanja kvaliteta silaže, združenim gajenjem kukuruza i soje dobija se i veći prinos u odnosu na čiste useve navedenih kultura (Dinić i sar.</s><s>1999., Dolijanović, 2002., 1 Originalni naučni rad-Original scientific paper 2 Mr Željko Dolijanović, asistent, dr Snežana Oljača, vanredni profesor, dr Dušan Kovačević, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Zemun; dr Života Jovanović, viši naučni saradnik, Institut za kukuruz, Zemun polje.</s><s>Prilikom kombinovanja useva u ratarstvu potrebno je unapred odrediti razlog takvog načina združivanja.</s><s>Naime, razlozi su brojni: agroekološki, organizaciono-ekonomski, sociološki, ekonomski a na ovom mestu svakako je najznačajnije dobijanje kvalitetne nadzemne biomase za spravljanje silaže.</s><s>Za tu svrhu, kao najpovoljnija kombinacija pokazao se združeni usev kukuruza i soje.</s><s>Kvalitet dobijene zelene mase zavisi od prostornog rasporeda ovih useva, načina združivanja (aditivni ili metod zamenjujućih serija), izbora hibrida kukuruza i sorte soje i svakako od vremena setve useva.</s><s>Setva može biti u redovnom roku, naknadna ili postrna, s tim što su poslednja dva roka setve uslovljena primenom navodnjavanja što može imati značajnog uticaja na kvalitet zelene mase.</s><s>Pored vremena setve, za kvalitet silaže je bitno i vreme žetve navedenih useva.</s><s>Dolijanović i sar. (2006) navode da je najbolje vreme žetve za kukuruz na prelazu iz mlečne u voštanu zrelost, dok je za soju taj period razvučeniji i traje od početka do sredine formiranja mahuna.</s><s>Izboru hibrida kukuruza se posvećuje posebna pažnja, bez obzira da li je reč o združenom ili čistom usevu, redovnom, naknadnom ili postrnom roku setve.</s><s>Svaki hibrid kukuruza poseduje određeni genetski potencijal za rodnost i nastojanja čoveka su uvek da bude što bliži tom potencijalu.</s><s>Da bi ispunio očekivanja, čovek mora obratiti pažnju ne samo na sam hibrid, već i na uslove klime i zemljišta sa jedne i na cilj gajenja sa druge strane.</s><s>Kada je reč o gajenju kukuruza za spravljanje silaže, odavno je poznato da kasnostasniji hibridi daju bolje rezultate upravo zbog razvijenijeg habitusa.</s><s>To je povoljno ukoliko se kukuruz gaji samostalno, a u združenom usevu ta razvijenost je faktor povećane konkurencije.</s><s>Takođe, ovi hibridi su zahtevniji u pogledu zemljišta, a posebno klime, pa u godinama sa nedovoljnom količinom padavina prinosi su značajno niži.</s><s>Osim toga, udeo klipa u odnosu na ostali nadzemni deo biljke je manji u poređenju sa srednjestasnim hibridima (FAO 400 i 500).</s><s>Stoga je u ovom istraživanju, grupa autora odabrala četiri eksperimentalna višeklipa hibrida kukuruza iz različitih FAO grupa zrenja (FAO 400, 500, 600 i 700) koji su selekcionisani u Institutu za kukuruz u Zemun polju, a koji su prvenstveno namenjeni za gajenje u združenim usevima sa leguminozama.</s><s>Cilj ovog rada jeste da se utvrdi prednost združenih u odnosu na čiste useve kukuruza i soje u pogledu prinosa nadzemne biomase, kao i utvrđivanje razlika u prinosu između različitih hibrida zastupljenih u ovom ispitivanju.</s> <s>Ispitivanja prinosa nadzemne biomase u združenim i čistim usevima su obavljena tokom 2003. i 2004. godine.</s><s>Poljski ogled je postavljen po planu slučajnog blok sistema u tri ponavljanja, na oglednom polju Poljoprivrednog fakulteta – ‘Radmilovac’, na zemljištu tipa izluženi černozem.</s><s>Usevi su gajeni u uslovima prirodnog vodnog režima.</s><s>Veličina obračunske (elementarne) parcele iznosila je 12,60 m2.</s><s>Združivanje useva je obavljeno po metodu zamenjujućih serija (replacment series).</s><s>Za ovaj način združivanja karakteristično je da se u združenom usevu određeni broj jedinki jedne vrste menja sa ekvivalentnim brojem jedinki druge vrste.</s><s>Drugi, aditivni način združivanja (aditive series) podrazumeva da se jednom usevu čija je gustina konstantna dodaje drugi usev u različitim gustinama, sve do one gustine koja neće dovesti do negativne kompeticije.</s><s>U združenim usevima su primenjena dva različita prostorna rasporeda: setva kukuruza i soje u trakama (po tri reda) i naizmeničnim redovima.</s><s>Sejana su 4 eksperimentalna hibrida kukuruza (Zea mays L.) sa različitom dužinom vegetacije (EPH6-FAO 400, EPH2-FAO 500, EPH4-FAO 600 i EPH11-FAO 700) i sorta soje iz O grupe zrenja ZPS-015 (Glycine hispida Max).</s><s>Seme soje je pre setve inokulisano azotofiksinom.</s><s>U obe godine setva je obavljena polovinom aprila meseca.</s><s>Usevi su gajeni u okviru četvoropoljnog plodoreda (pšenica–kukuruz –jari ječam+crvena detelina–crvena detelina).</s><s>Predusev je bila pšenica.</s><s>Posle žetve pšenice, klasičnim raoničnim plugom je obavljeno plitko zaoravanje strništa na 10 cm dubine.</s><s>Oranje je obavljeno na dubinu od 25 cm, a predsetvena priprema u proleće-setvospremačem, 10-15 dana pre setve.</s><s>Pred osnovnu obradu u jesen, sve varijante ogleda su đubrene sa mineralnim đubrivom NPK (15:15:15) i to u količini od po 50 kg/ha aktivne materije N, P i K. Kukuruz je sejan u gustini od 35 962 biljke po hektaru u čistim i u združenim usevima, sa rastojanjem između redova 70 cm, a između biljaka u redu 40 cm.</s><s>Gustina useva soje je iznosila 500.000 biljaka po ha, a rastojanje između redova je takođe iznosilo 70 cm.</s><s>Od mera nege u toku vegetacije, primenjena su samo dva okopavanja u cilju suzbijanja korova.</s><s>Merenje prinosa nadzemne biomase kukuruza i soje u združenim i čistim usevima obavljeno je direktno na oglednom polju krajem septembra meseca, odnosno u fazi voštane zrelosti kukuruza i u sredini perioda formiranja mahuna soje.</s><s>Posebno je meren prinos kukuruza a posebno prinos soje sa elementarne parcele i kasnije obračunat konačan prinos.</s><s>Dobijeni rezultati su obrađeni statistički, metodom analize varijanse, a za pojedinačna poređenja korišćen je lsd test.</s> <s>Meteorološki uslovi: Prinos nadzemne biomase združenih useva je veoma zavistan od meteoroloških uslova tokom vegetacionog perioda a poseban značaj imaju količina i raspored padavina i srednje mesečne temperature vazduha.</s><s>Na osnovu podataka u tabeli 1. uočavamo da je 2004. godina ocenjena kao veoma dobra za gajenje ovih useva.</s><s>Posebno je značajno napomenuti niže vrednosti temperatura vazduha tokom letnjih meseci (jun, jul i avgust) u 2004. godini, kao i dovoljnu količinu i povoljan raspored padavina u toku vegetacije ispitivanih useva.</s><s>Tabela 1. Srednje mesečne temperature vazduha (oC) i suma mesečnih padavina (mm) za godine istraživanja (Beograd)</s> <s>Razlike u količini padavina tokom dve ispitivane sezone, prouzrokovale su statistički vrlo značajne razlike u prinosu nadzemne biomase kukuruza i soje, kako u združenim, tako i u čistim usevima.</s><s>Navedena konstatacija je potvrđena u velikom broju naučnih radova domaćih i stranih autora u oblasti ispitivanja združenih useva (Davis i sar.</s><s>1981, Lesoing and Francis, 1999.</s><s>Dolijanović, 2002., Dolijanović i sar.</s><s>2004).</s><s>Prinos nadzemne biomase u 2004. godini, koja je bila dosta povoljna u meteorološkom pogledu je bio značajno viši u odnosu na sušnu, 2003. godinu.</s><s>Na osnovu ovih podataka, kao i podataka brojnih istraživača (Mišković i sar.</s><s>1980, Momirović i sar.</s><s>1997) jasno se može izvesti zaključak da je združivanje useva u ratarstvu realnije uz primenu važne agrotehničke mere-navodnjavanja.</s><s>Navedene razlike u prinosu nadzemne biomase su posebno izražene kod kukuruza u združenom usevu.</s><s>Dakle, dovoljne količine vode pre svega, omogućavaju olakšan transfer azota od leguminozne biljke a samim tim i dobru razvijenost habitusa biljaka kukuruza.</s><s>Združivanje kukuruza i soje u naizmeničnim redovima se pokazao kao povoljniji prostorni posebno za kukuruz, što je saglasno rezultatima koje navode Davis i sar. (1981) i Dolijanović i sar. (2004).</s><s>Međutim, razlika u prinosu u ispitivanim prostornim rasporedima bila je statistički značajna samo u prvoj godini istraživanja.</s> <s>Soja gajena kao združen usev sa kukuruzom daje značajno niže prinose od čistog useva, posebno u povoljnijim uslovima gajenja kada dolazi do izražaja jača konkurentska sposobnost kukuruza.</s><s>Najveći prinosi soje u združenim usevima su dobijeni prilikom združivanja sa hibridima manje razvijenog habitusa, bilo da je reč o združivanju u trakama ili u naizmeničnim redovima.</s><s>Prinosi soje u čistim usevima u 2003 godini su statistički veoma značajno niži, što je direktna posledica visokih temperatura u vreme cvetanja ovog useva, kao i nedostatka padavina i njihovog nepovoljnog prostornog rasporeda.</s> <s>Kasnostasniji hibridi kukuruza (FAO 600 i 700) su u 2003. godini dali veći prinos u u odnosu na ranostasnije hibride (FAO 400 i 500), ali samo u čistim usevima, dok su u 2004. godini ovi hibridi imali prednost i u združenim usevima sa sojom.</s><s>Dakle, visoke prinose kasnostasnijih hibrida kukuruza možemo očekivati u povoljnijim meteorološkim uslovima ili gajenjem združenih useva uz navodnjavanje.</s><s>Mijatović i sar. (1983) navode da kasnostasniji hibridi daju veće prinose, dok srednje rani hibridi imaju nešto niže prinose ali veći udeo klipa a to znači i više zrna pa daju kvalitetniju silažu.</s> <s>Prinosi nadzemne biomase u združenim i čistim usevima u ispitivanim godinama su dosta zavisili od meteoroloških uslova, pre svega količine i rasporeda padavina u toku vegetacije ovih useva.</s><s>Povećani prinosi dobrog kvaliteta mogu se očekivati gajenjem ovih useva u irigacionom vodnom režimu.</s><s>Prednost združivanja ova dva useva u naizmeničnim redovima je posledica povoljnijeg cvetanja soje u uslovima zasenčenosti.</s><s>S druge strane, olakšan transfer azota od soje ka kukuruzu je razlog povećanja prinosa kukuruza.</s><s>Združivanjem soje sa hibridima duže vegetacije dobijeni su veći prinosi nadzemne biomase u odnosu na združivanje sa ranostasnijim hibridima.</s> <s>Produktivnost kukuruza i soje pri različitom prostornom rasporedu biljaka u združenom usevu ispitivan je tokom 2003. i 2004. godine na oglednom polju Poljoprivrednog fakulteta "Radmilovac", na zemljištu tipa izluženi černozem.</s><s>Primenjena su dva prostorna rasporeda: u trakama i u naizmeničnim redovima.</s><s>Združivanje useva je obavljeno po metodi »zamenjujućih serija«, čija je suština da se određeni broj jedinki jedne vrste zameni sa istim brojem jedinki druge vrste.</s><s>Ispitivanjem su obuhvaćena 4 eksperimentalna hibrida kukuruza iz različitih FAO grupa zrenja (400, 500, 600 i 700) i sorta soje iz O grupe zrenja (ZPS-015).</s><s>Usevi su gajeni u okviru četvoropoljnog plodoreda (pšenica–kukuruz–jari ječam+crvena detelina–crvena detelina).</s><s>Veliki uticaj na prinos biomase su ispoljili meteorološki uslovi u periodu izvođenja ogleda.</s><s>Raspored biljaka u naizmeničnim redovima je povoljniji u sušnim godinama, kakva je upravo bila 2003. godina.</s><s>Značajno veći prinos biomase je dobijen u združenim u odnosu na čiste useve kukuruza i soje, posebno u 2004. godini.</s><s>Združivanjem soje sa kasnijim hibridima kukuruza dobijeni su viši prinosi nadzemne biomase.</s><s>Združivanje useva u naizmeničnim redovima je povoljniji način združivanja u godinama sa nedostatkom padavina koje su praćene visokim temperaturama vazduha.</s> <s>The meteorological conditions had big influence on biomass productivity in the period of experiment performance.</s><s>The plant design in alternate rows was more advantageous in rainless years as it was year of 2003.</s><s>Significantly higher yield occured at intercrops compering to monocrops of maize and soyabean, specially in 2004.</s><s>Soyabean intercrops with late matured maize hybrids gave lower above ground biomass yields.</s><s>Intercrops with alternate rows was much suitable in year with low precipitation and high air temperature.</s><s>Key words: maize hybrids, soyabean, intercropping, above ground biomass, pattern design.</s>

UTICAJ SISTEMA OBRADE ZEMLJIŠTA I PRIHRANJIVANJA NA KOROVSKU SINUZIJU I PRINOS OZIME PŠENICE

Kovačević, Dušan;Oljača, Snežana;Dolijanović, Željko

Agroznanje

системи обраде земљишта;прихрањивање азотом;корови;озима пшеница

agrif.bg.ac.rs-123456789-6564.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25128/bitstream_25128.pdf

<s>Ковaчевић, Д1., Ољача Снежана1, Долијановић, Ж1.</s><s>РЕЗИМЕ: У раду је испитиван утицај три система обраде земљишта (конвенционални и два конѕервацијска: заштитни и систем директне сетве) и два нивоа прихрањивања са азотом (60 kg/ha и 120 kg/ha) на флористички састав коровске синузије и принос зрна озиме пшенице сорте Победа.</s><s>Испитивање је обављено на "Радмиловцу" експерименталном добру Пољопривредног факултета у Земуну на земљишту типа излужени чернозем у периоду од 1997/1998-1999/2000 год.</s><s>Коровску синузију усева озиме пшенице током трогодишњих испитивања чинило је 18 врста корова.</s><s>Доминантне врсте биле су Stenactis annua (L.) Ness., од једногодишњих и Agropyrum repens L. и Convolvulus arvensis L., од вишегодишњих korova.</s><s>Највећи принос зрна озиме пшенице добијен је у свим варијантама у почетној години испитивања, а најмањи у последњој.</s> <s>Када су у питању системи обраде земљишта конвенционални систем обраде показао је низ предности у односу на два конзервацијска, поготово у интеракцији са оба нивоа прихрањивања азотом.</s> <s>Конзервацијски системи у поређењу са конвенционалним, дали су мањи принос и то: заштитна обрада земљишта за 8,91%, а систем директне сетве за 22,74%.</s><s>Прихрањивање са количином од 60 kg/ha утицало је на повећање приноса просечно за 24.6 Кључне речи: системи обраде земљишта, прихрањивање азотом, корови, озима пшеница 1 др Душан Ковачевић, редовни професор; др Снежана Ољача, ванредни професор; мр Жељко Долијановић, асистент; Пољопривредни факултет-Земун, Немањина 6.</s> <s>У савременим системима одрживе земљорадње посвећује се велики значај очувању природних ресурса, пре свих, земљишта.</s><s>Изналажењем рационалне технологије за озиму пшеницу, која ће садржати управо ове елементе, при чему ће се ефикасније штитити земљиште с једне и смањењем трошкова производње с друге стране, могло би се утицати на већи квалитет добијених производа уз здравију животну средину.</s><s>Транзиција од конвенционалних система земљорадње који употребљавају велике количине минералних ђубрива и пестицида ка одрживим системима води преко тзв. "low-input" технологија где већу улогу имају плодореди са већим учешћем легуминоза.</s><s>Практично такве технологије представљају већу употребу интерних у односу на екстерне ресурсе самог газдинства (Barberi et.,al.,1997; Leibman и Davis, 2000).</s><s>С обзиром на економски значај озиме пшенице у примарној пољопривредној производњи и чињеницу да технологија њеног гајења укључује читав низ агротехничких мера које су саставни део мера у интегралној борби с коровима, важно је обратити значајну пажњу на проблем корова у овом усеву.</s><s>Флористички састав и грађа коровске заједнице у усеву озиме пшенице у великој мери зависе од начина гајења, при чему систем обраде земљишта и ђубрење имају често пресудан утицај (Ковачевић et.al.,.1997б, 2004).</s><s>Овакви системи се могу остварити само једном флексибилнијом, адаптираном, агротехником усаглашеном са агроеколошким условима и земљишним типовима у одређеном региону.</s><s>Адаптација, пре свега, треба да значи прилагођеност на природне, али и економске услове (Ковачевић et.al., 1997а, 1998,).</s><s>Обрадом земљишта може се створити хармоничан однос између земљишта и гајених усева.</s><s>Систем обраде земљишта у коме се користи раонични плуг за орање са предсетвеном обрадом, управо, због широке прихваћености назива се конвенционалним.</s><s>Овакав систем обраде који оставља врло мало жетвених остатака на површини земљишта, има добар утицај на смањење закоровљености гајеног усева и ствара добре услове за клијање семена гајеног биља.</s><s>Интегрална је компонента многих система гајења али, поред наведених и општепознатих других предности, има и недостатака од којих су значајније повећање земљишне ерозије и велики утрошак енергије.</s><s>Конзервацијским системима обраде ѕемљишта сматрају се они редуковани системи обраде који остављају најмање 30  жетвених остатака на површини земљишта.</s><s>Системи без обраде обично се дефинишу као системи где се земљиште третира за време саме сетве.</s> <s>влагу конвенционалних, међутим, такви системи смањују ерозију истовремено утичући и на креирање идеалне нише за поједине врсте корова (Thanh, 1987).</s><s>Циљ овог рада био је да се испита утицај различитих система обраде земљишта на излуженом чернозему и два нивоа прихрањивања азотом на коровску синузију и принос зрна озиме пшенице.</s> <s>Испитивање утицаја система обраде земљишта на флористички састав коровске синузије усева озиме пшенице обављено је на Радмиловацу експерименталном школском добру Пољопривредног факултета у Земуну.</s><s>Пољски оглед је постављен у четири понављања на земљишту типа излуженог чернозема.</s><s>Испитивање је обављено током 1997/98, 1998/99 и 1999/2000 године.</s><s>У испитивања били су укључени следећи чиниоци:</s> <s>1. Конвенционални систем обраде земљишта – (КСО) који обухвата орање раоничним плугом на 25 цм дубине и предсетвену обраду тањирачом и дрљачом: 2. Заштитна обрада - (ЗО) – Обрада изведена чизел плугом без превртања орнице на дубину 25 цм која оставља преко 30% жетвених остатака на површини земљишта са тањирањем и дрљањем: 3. Систем директне сетве. (ДС) – ручна сетва обављена директно у браздице са остављеном целокупном масом жетвених остатака.</s> <s>Као чинилац било је заступљено са два нивоа (60 kg/ha и 120 kg/ha) и контролом без прихрањивања.</s><s>Прихрањивање је изведено минералним ђубривом КАН.</s><s>У све три године испитивања за сетву смо користили оригинално семе озиме пшенице новосадске сорте Победа.</s> <s>Детерминација коровских врста и узорци за одређивање надземне биомасе узимани су са m2 у четири понављања у време пред класање пшенице.</s><s>После жетве мерен је принос зрна по елементарним парцелама непосредно по вршидби и обрачунат на ниво влаге од 14%.</s> <s>Статистичка обрада података о приносу зрна оѕиме пшенице урађена је методом анализе варијансе, а од тестова за појединачна поређења користили смо LSD тест.</s><s>МЕТЕОРОЛОШКИ УСЛОВИ ЗА ВРЕМЕ ИЗВОЂЕЊА ОГЛЕДА Метеоролошки услови на огледном пољу у току три испитиване године приказани су у таб.1. Из наведених података у таб.1., види се да је за озиму пшеницу, условно речено, најповољнија почетна година ових испитивања, када је у питању распоред падавина по месецима вегетационог периода.</s><s>Већ у вегетационом периоду озиме пшенице у 1998/99 години су падавине далеко обилније од самог почетка, а нарочито у последња три месеца.</s><s>Насупрот томе, последња година испитивања (1999/2000) одликује се са доста падавина у почетку и са изразитом и врло неповољном сушом која је имала велики утицај на смањење приноса озиме пшенице.</s> <s>Један од првих корака за ефикаснију борбу с коровима у конзервацијским системима је упознавање и разумевање коровске популације и њеног односа са системима обраде сматра Buhler (1995).</s><s>У таб.2., наведени су резултати испитивања утицаја система обраде земљишта и прихрањивања на флористички састав коровске заједнице озиме пшенице у 1997/98 години.</s><s>На основу података види се да је да је у почетној години испитивања добијен најмањи број врста корова, свега 8. Доминантне врсте биле су Agropyrum repens (L.) Beauv., Cirsium arvense (L.) Scop., и Convolvulus arvensis L., не само по броју јединки, већ и по биомаси, поготово, у конзервацијским системима обраде земљишта.</s><s>Ове врсте утицале су да се добије и највећа биомаса у систему директне сетве који погодује њиховом развоју.</s> <s>Обилније падавине током вегетационог периода озиме пшенице у 1998/99 години допринеле су појави већег броја врста корова (15) у свим варијантама (таб.3).</s><s>Прихрањивање са азотом утицало је на повећан број једногодишнњих врста корова.</s><s>Но, ипак, и у овој години доминатне врсте по броју јединки корова су Agropyrum repens (L.) Beauv., и Convolvulus arvensis L. У 1999/2000 години коровску заједницу гради 13 врста корова (таб.4).</s><s>Суша у 2000 години, нарочито у другом делу вегетационог периода, утицала је на смањење биомасе корова.</s><s>Посматрано за трогодишњи период може се констатовати да коровску заједницу гради, у испитиваним околностима, 18 врста корова од којих су доминантне врсте, од једногодишњих Stenactis annua (L.) Dum., а од вишегодишњих Cirsium arvense (L.) Scop., Convolvulus arvensis L., и Agropyrum repens (L.) Beauv.</s><s>Већу ефикасност у погледу смањења броја и биомасе корова даје конвенционални систем обраде земљишта од конзервацијских.</s><s>Систем директне сетве, с обзиром на услове које пружа, погодује ширењу ових вишегодишњих врста.</s><s>Повећање садржаја хранива доводи, између осталог, до промена у грађи коровске синузије усева.</s><s>Прихрањивањем озиме пшенице са обе количине азота повећан је број врста, јединки и маса корова у односу на контролну варијанту без прихрањивања.</s><s>Али, истовремено, не треба заборавити чињеницу, да са повећањем количине азота интензивније расте и конкурентност главног усева, тј., озиме пшенице.</s><s>Сличне резултате нашим по питању повећања опште закоровљености са ђубрењем минералним ђубривима и прихрањивањем озиме пшенице добили су Шинжар и Ненадић (1976), Милијић (1984) и Подаци о утицају система обраде земљишта и прихрањивања азота на принос зрна озиме пшенице дати су у таб.5.</s> <s>Када посматрамо добијени принос озиме пшенице по годинама види се да се да су највећи добијени у 1997/98 години, која је била са најповољнијим метеоролошким условима (4.52 t/ha), нешто мањи 1998/99 (4.094 t/ha), а најмањи у 1999/2000 године коју је пратила велика суша у другом делу вегетационог периода.</s><s>Апсолутно највећи принос забележен је, управо, под утицајем овог система обраде земљишта (5.222 t/ha).</s><s>Највећи приноси зрна озиме пшенице, просечно посматрано за трогодишњи испитивани период, добијени су у условима створеним конвенционалном обрадом земљишта (4.257 t/ha).</s><s>Када се пореде међусобно, испитивани системи обраде у погледу утицаја на принос зрна пшенице у све три године ипитивања, систем директне сетве био је инфериорнији од конвенционалног и система заштитне обраде.</s><s>То потврђује сигнификантно мањи принос за (22.74%) као последицом изостанка обраде земљишта (3290 t/ha) Највећи принос зрна озиме пшенице добијен је у конвенционалном систему обраде земљишта.</s><s>Конвенционални систем обраде у испитиваним годинама на оваквом земљишном типу дао је у том смислу боље резултате и од система заштитне обраде у првој и трећој години испитивања.</s><s>У другој години (1998/99) то није случај.</s><s>Наиме, разлика у приносу између ова два система није била статистички оправдана.</s><s>Ова обрада, према томе, могла би бити интересантна за наведене услове.</s><s>Међутим, посматрано за три испитиване године у просеку, ипак је мањи принос добијен под утицајем заштитне обраде за 8.91% у односу на конвенционалну.</s> <s>Озима сорта пшенице Победа добро је реаговала на прихрањивање азотом, Просечно, за све три године испитивања, види се статистички значајно повећање приноса између оба нивоа примењеног азота и контролне варијанте.</s><s>Резултати показују да је прихрањивање са количином од Када су у питању интеракције између система обраде и прихрањивања, интересантно је да се повећаном количином азота у прихрањивању могу елиминисати негативни ефекти изостанка обраде земљишта.</s><s>На основу добијених резултата интеракције система заштитне обраде земљишта и прихрањивања јачом дозом азота добијени су већи приноси него код конвенционалне обраде у прве две године испитивања.</s><s>На основу трогодишњег просека добијена је у тој интеракцији само мала предност конвенционалне, није статистички значајна, што значи, да су и просечно посматрано ове интеракције конкурентне.</s> <s>На основу резултата испитивања утицаја система обраде земљишта и ђубрења на закоровљеност и принос зрна озиме пшенице на излуженом чернозему може се закључити: Коровска заједница у време класања озиме пшенице састављена је из релативно малог броја врста: 8 у 1997/98; 15 у 1998/99 години и 13 у 1999/00 години.</s><s>Од животних облика најзаступљеније су терофите.</s><s>Међутим, значајна је чињеница да су доминантне, у броју јединки и масе, управо, геофите, нарочито у конзервациским системима обраде.</s><s>Доминантне врсте које дају физиономију заједници су од једногодишњих Stenactis annua (L.) Dum., а од вишегодишњих Cirsium arvense (L.) Scop., Convolvulus arvensis L., и Agropyrum Систем конвенционалне обраде земљишта испољио је већу ефикасност у сузбијању (броја врста, јединки и масе корова) од два козервацијска система.</s><s>По ефектима му је приближан систем заштитне обраде, што може бити од интереса за праксу, док је систем директне сетве најслабији у контроли корова, посебно вишегодишњих.</s> <s>Прихрањивањем озиме пшенице са 60 kg/ha и 120 kg/ha азота повећава се број, али и маса, посебно једногодишњих корова у односу на контролу без прихрањивања.</s><s>Конвенционални систем обраде земљишта је показао низ предности али му је од конзевацијских, приближан по могућностима за контролу корова, донекле, само заштитни систем обраде на овом типу земљишта, тако да може бити уз адекватно прихрањивање саставни део рационалне технологије за озиму пшеницу.</s><s>У систему директне сетве добијен је знатно мањи принос за 27,74% у односу на конвенционални.</s><s>Прихрањивањем, са мањом количином азота повећан је принос за 24,6%, а већом за 495% у поређењу са контролом.</s> <s>Прихрањивање са већом количином азота у интеракцији са системима обраде даје добре резултате јер компензује неке недостатке у конзервацијским системима који су последица редукција у обради земљишта.</s> <s>1. Barberi, P., Silvestri, N., Bonari, E. (1997): Weed communities of winter wheat as influenced by input level and rotation.</s><s>Weed Research.</s><s>Vol.</s><s>37., 301-313. 2. Buhler, D. D. (1995): Influence of tillage systems on weed population dynamics and management in corn and soybean in the central USA.</s><s>Crop Science.35:1247-1258. (1997а): Савремени системи земљорадње: Коришћење и могућности за очување земљишта у концепту одрживе пољопривреде.</s><s>Зборник радова са IX Конгреса ЈДПЗ.100-113 Нови Сад.</s> <s>4. Ковачевић, Д., Момировић, Н., Броћић,З., Ољача Снежана, Радошевић, Ж.,Раичевић Вера. (1997б): Утицај система обраде и ђубрења на закоровљеност озиме пшенице.</s><s>Acta System on Dynamics of Soil Physical Properties in Winter Wheat.</s><s>Proceedings of 2nd Balkan Symposium on Field Crops.</s><s>Novi Sad,Vol..2., 313-317. (2004): Effects of low-input tecnology on weed control and yield of some winter wheat cultivars.</s><s>Acta herbologica.</s><s>Vol..13.</s><s>No.2., 393-400. 7. Konstantinović, J. (1982): Упоредна испитивања класичне, минималне обраде и директне сетве без обраде на физичке особине земљишта, развој и принос озиме пшенице и кукуруза у двопољу.</s><s>Савремена пољопривреда.</s><s>Бр.1-2., 1-86.</s><s>Нови Сад 8. Liebman, M., Davis.</s><s>S. A. (2000): Integration of soil, crop and weed management in low-external-input farming systems.</s><s>Weed Research.</s><s>Vol.</s><s>40. 27-47. 9. Милијић, С. (1984): Утицај плодореда и ђубрења на флористички састав и особине коровске синузије у усеву пшенице.</s><s>II Конгрес о коровима.</s><s>Осијек:275-285. 10.</s><s>Огњановић, Р., Перић, Ђ., Марковић, А. (1992): Утицај начина обраде земљишта и ђубрења на закоровљеност озиме пшенице.</s><s>IV Конгрес о коровима .</s><s>Бања Ковиљача.</s><s>11.</s><s>Thanh, H.D. (1987): Crop residues and management of annual grass weedness continous no-till wheat (Triticum aestivum L.) Weed Science.</s><s>Vol.</s><s>35:395-400. 12.</s><s>Шинжар,Б., Ненадић, Н (1976): Прилог проучавању закоровљености пшенице у зависности од примене различитих количина комплексних ђубрива.</s><s>Агрохемија.</s><s>Но.</s><s>7-8:327337.</s><s>Београд.</s> <s>The obtained results shows that the dominant species were from annuels Stenactis annua (L.) Ness., and Agropyrum repens (L.) Beauv., Convolvulus arvensis (L.), from perennials.</s><s>The greatest number of species belonged to terrophytes in biological specter of weed communities.</s><s>Conventional tillage had better effect in weed control than both of conservation tillage systems had.</s><s>However, mulch tillage does not lag behind the conventional tillage.</s><s>This is one of possibilities for crop technology rationalization for winter wheat and soil conservation.</s><s>No-tillage with no fertilization increased total weed number annual and perennial species esspecially biomass.</s><s>This tillage make weed control difficult.</s> <s>Tab.5 Утицај система обраде земљишта и прихрањивања азотом на принос зрна озиме пшенице у Effects of tillage systems and nitrogen level on grain yield (t/ha) of winter wheat Систем обраде</s> <s>Tab.2 Утицај система обраде земљишта и прихрањивања азотом на флористички састав коровске синузије озиме пшенице (1997/98) Effect of tillage systems and nitrogen level on floristic composition of winter wheat weed synizia (1997/98) Врста корова</s> <s>Tab.3 Утицај система обраде земљишта и прихрањивања азотом на флористички састав коровске синузије озиме пшенице (1998/99) Effect of tillage systems and nitrogen level on floristic composition of winter wheat weed synizia (1998/99) Врста корова</s> <s>Tab.4 Утицај система обраде земљишта и прихрањивања азотом на флористички састав коровске синузије озиме пшенице (1999/2000) Effect of tillage systems and nitrogen level on floristic composition of winter wheat weed synizia (1999/2000) Врста корова</s>

Zakorovljenost kukuruza u ekstenzivnom, konvencionalnom i održivom sistemu gajenja

Simić, Milena;Pejović, Marija;Dolijanović, Željko;Brankov, Milan;Dragičević, Vesna

Zbornik rezimea XVI Simpozijuma o zaštiti bilja, 22-25. novembar 2021, Zlatibor, Srbija

kukuruz;korovi;sistem gajenja;održivost

agrif.bg.ac.rs-123456789-6720.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25550/bitstream_25550.pdf

<s>Industrijalizovana poljoprivreda je donela brojne ekološke probleme, vođena zahtevima za većom produktivnošću.</s><s>Zbog toga je gajenje useva uz smanjenu upotrebu pesticida, u sistemima koji prate klimatske promene, predmet novih regulativa koje zahtevaju pronalaženje balansa između produktivnosti i osnovnih principa održivosti kao što je očuvanje biodiverziteta.</s><s>Prema Evropskom zelenom dogovoru (2021) potrebno je smanjiti upotrebu pesticida za 50% do 2030. godine.</s><s>U održivim sistemima gajenja useva prioritet je smanjiti upotrebu pesticida i povećati efikasnost proizvodnje uz iskorišćavanje postojećih resursa i zaštitu agroekosistema.</s><s>Jedan od načina povećanja održivosti jeste gajenje kukuruza nakon pokrovnih useva koji doprinose unapređenju kvaliteta zemljišta, čuvaju rezerve vode, smanjuju zakorovljenost i pojavu štetočina i bolesti.</s><s>Cilj istraživanja je da se ispita kako alternativni sistemi gajenja utiču na prinos i zakorovljenost kukuruza, pa će u tom smislu istraživanja biti višegodišnja.</s><s>U 2020. godini je u Institutu za kukuruz „Zemun Polje“, Beograd, započet ogled sa proučavanjem tri sistema gajenja kukuruza i njihovog uticaja na zastupljenost korova: - ekstenzivni sistem: posle žetve strnina (oz. pšenica), površina ostaje neobrađena, žetveni ostaci se ne zaoravaju, tokom leta se primenjuje totalni herbicid radi suzbijanja izniklih korova, u proleće se direktnom setvom poseje kukuruz; - intenzivni sistem: posle žetve strnina (oz. pšenica), strnište se plitko zaorava (ljuštenje strništa), kasnije se suzbijaju iznikli korovi primenom totalnog herbicida, u jesen se sprovodi duboko oranje, u proleće predsetvena priprema zemljišta i setva kukuruza; -održivi sistem: posle žetve strnina (oz. pšenica), strnište se plitko zaorava (ljuštenje strništa), seju se ozimi pokrovni usevi – ozimi ovas, ozimi stočni kelj i ozimi stočni grašak, pokrovni usevi se u proleće pokose i kada biomasa svene i delom se razgradi, direktnom setvom seje se kukuruz.</s>

ПРИНОС ЗРНА ПШЕНИЦЕ У ЗАВИСНОСТИ ОД ВРСТЕ ПЛОДОРЕДА

Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Oljača, Snežana;Jovanović, Života

Agroznanje/Agro-knowledge Journal

озима пшеница;принос зрна;шестопољни плодоред;двопољни плодоред;монокултура

agrif.bg.ac.rs-123456789-6563.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25127/bitstream_25127.pdf

<s>ПРИНОС ЗРНА ПШЕНИЦЕ У ЗАВИСНОСТИ ОД ВРСТЕ ПЛОДОРЕДА Долијановић Ж1., Ковачевић Д1., Ољача Снежана1, Јовановић Ж.2 Резиме: Плодоред, као систем коришћења обрадивих површина има велики значај у гајењу једногодишњих усева.</s><s>Правилно смењивање усева у времену и простору посебно је значајно за оне усеве који уопште не подносе гајење у монокултури, а један од таквих усева је озима пшеница.</s><s>У раду је испитиван утицај гајења пшенице у двопољном и шестопољном плодореду на принос у односу на гајење озиме пшенице у монокултури.</s><s>Истраживања су обављена на огледном школском добру Пољопривредног факултета (Радмиловцу) у периоду од 2000. до 2004. године.</s><s>У класичном двопољном плодореду, често присутном код пољопривредних произвођача, смењују се кукуруз и озима пшеница.</s><s>У шестопољни плодоред су укључени кукуруз, сунцокрет, озима пшеница, соја, јари јечам+црвена детелина и црвена детелина.</s><s>Сорта озиме пшенице која је послужила као објекат истраживања је била Победа.</s><s>Испитивања су вршена у условима природног водног режима на земљишту типа излужени чернозем.</s> <s>Најмањи принос зрна озиме пшенице је остварен у сушној 2003. години (3,10 t/ha) а највећи у 2002. години (4,72 t/ha).</s><s>Статистички значајна разлика није постојала само између 2001. (4,53 t/ha) и 2004. године (4,62 t/ha).</s><s>Разлика у приносу оствареном у двопољном (4,10 t/ha) и шестопољном плодореду (4,52 t/ha) је била статистички врло значајно већа у односу на принос у монокултури (3,70 Кључне речи: озима пшеница, принос зрна, шестопољни плодоред, двопољни плодоред, монокултура.</s><s>Мр Жељко Долијановић, асистент, др Душан Ковачевић, редовни професор, др Снежана Ољача, ванредни професор, др Живота Јовановић, виши научни сарадник 1 Пољопривредни факултет, Земун.</s><s>2 Институт за кукуруз, Земун поље Оригинални научни рад</s> <s>Одувек је пшеница била најважнија ратарска биљка за људску исхрану, па су се пољопривредници интересовали за њено гајење и стварање нових сората које би давале веће приносе.</s><s>Посебно значајно место у гајењу озиме пшенице припада плодореду као агротехничкој и организационо-економској мери.</s><s>Све већа потреба за хлебним житима и биљкама за сточну храну у нашој земљи намећу задатак да се приноси ових усева повећавају а најприроднији и најјефтинији начин за повећање приноса представља правилна смена усева у времену и простору.</s><s>У периоду после другог светског рата у прошлом веку значај плодореда је прво био изузетно велики, затим његова улога је занемарена, да би поново, осамдесетих година ова мера вратила значај и улогу која јој припада.</s><s>Ове промене значаја и улоге плодореда су логична последица економских и низа технолошких промена у пољопривредној производњи током времена.</s><s>То значи да ће се плодореди мењати и даље односно да ће бити предмет проучавања и у будућности.</s><s>Систем просторне и временске смене усева посебно је значајан за усеве који слабије подносе гајење у монокултури (стрна жита, индустријско и крмно биље).</s><s>У том погледу, класични двопољни плодоред (кукуруз-пшеница) није неки велики напредак у односу на монокултуру.</s><s>Међутим, Јовановић, 1996, цит.</s><s>Ковачевић, 2003. наводи да у плодоредима где се смењују само два усева доводи до великих вишкова жетвених остатака (кукурузовине и сламе) који се заоравају што је врло значајно са становишта враћања органске материје а увелико утиче и на промене у земљиштима код којих је изражен недостатак органске материје.</s><s>Када је економски ефекат у питању, бројни истраживачи указују на смањење приноса пшенице гајењем у систему класичног двопоља, првенствено због појаве штеточина и корова (Милојић и Божић, 1978).</s><s>Основни разлог гајења усева у плодореду је повећање приноса у односу на гајење у монокултури.</s><s>Многобројни подаци из литературе нас наводе на закључак да дуготрајним гајењем пшенице у монокултури, период дужи од десет година, доводе до смањења приноса од 5% (десет година) па до 63,9% (80 година) (Ковачевић, 2003).</s><s>Међутим, ако је гајење на истом месту краткотрајно (две или три Мр Жељко Долијановић, асистент, др Душан Ковачевић, редовни професор, др Снежана Ољача, ванредни професор, др Живота Јовановић, виши научни сарадник 1 Пољопривредни факултет, Земун.</s><s>2 Институт за кукуруз, Земун поље године), што се у пракси назива поновљена сетва, принос не мора бити мањи уколико је обрада земљишта квалитетна, примењена адекватна заштита и метеоролошки услови повољни.</s><s>Бројни аутори истичу да плодоред има већи и јачи утицај у екстензивним условима производње, што никако не значи да је он без икаквог значаја у интензивним условима пољопривреде (Молнар и сар.</s><s>2000).</s><s>У системима биолошког ратарења плодоред добија првобитни значај, пре свега због врло високе заступљености трава и легуминоза која износи 20-40 %.</s><s>Повећано присуство трава, једногодишњих и вишегодишњих легуминоза у плодоредима доприноси обогаћењу земљишта органском материјом а тиме и поправци његове структуре и режима исхране биљака.</s><s>Имајући у виду могућности за повећање приноса гајењем најважнијих усева у плодореду, Катедра за агротехнику и агроекологију Пољопривредног факултета у Земуну постављањем огледа на Радмиловцу, на земљишту типа излужени чернозем имала је два циља: истраживачки-утицај различитих плодореда на принос и други, да омогући студентима да упознају проблематику гајења усева у плодоредима.</s> <s>На огледном школском добру Пољопривредног факултета у Земуну ″Радмиловац″ огледи са плодоредима су поново успостављени 1992. године и трају и данас.</s><s>На земљишту типа излужени чернозем, поред гајења најважнијих ратарских усева у монокултури, заступљени су следећи плодореди: 1. двопољни плодоред: озима пшеница и кукуруз 2. тропољни плодоред: кукуруз, соја, озима пшеница.</s><s>3. четворопољни плодоред: озима пшеница, кукуруз, јари јечам+црвена детелина и црвена детелина</s> <s>Величина једног плодоредног поља правоугаоног облика износи 975 m2 (ширина 15 m и дужина 65 m).</s><s>На свим плодоредним пољима обрада земљишта је вршена благовремено у свим годинама, на дубини од 25 cm за окопавине и око 20 cm за жита и траве.</s><s>Сорта озиме пшенице која је послужила као објекат испитивања је Победа.</s><s>После дубоке обраде у јесен обављено је тањирање.</s><s>Сетва 2000. и 2001. године је обављена ручно а у осталим годинама сејалицом ИМТ и ОЛТ.</s><s>При сетви је обезбеђено 650 клијавих зрна по m2.</s><s>Нису примењивана НПК ђубрива, а у току вегетације озиме пшенице обављено је једно прихрањивање КАН-ом у периоду од 05-20 фебруара у количини 300 kg КАН-а по ha (око 75 kg чистог хранива).</s><s>За сузбијање корова у монокултури коришћен је хербицид Моносан херби специјал у количини од 3 l/ha, а у плодоредима је коришћен Моносан херби у количини од 2 l/ha.</s><s>Жетва пшенице је обављена у пуној зрелости.</s><s>Принос зрна смо одредили у моменту жетве, а касније обрачунали на 14% влаге.</s><s>Добијени резултати су обрађени статистички, методом анализе варијансе а за појединачна поређења коришћен је lsd тест.</s> <s>Поред земљишта, нивоа агротехнике и сорте, велики утицај на принос пшенице имају климатски фактори, пре свега температуре ваздуха и количине падавина.</s><s>Варирање приноса у зависности од температуре ваздуха и количине падавина је најизраженије гајењем овог усева у монокултури.</s><s>Недовољне количине падавина у сушним годинама, посебно 2003. су редовно праћене и јако неповољним распоредом падавина, односно одликовале су се веома малим количинама падавина у РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА</s> <s>Резултати утицаја гајења озиме пшенице у двопољном и шестопољном плодореду у односу на монокултуру, у периоду од 2000. до 2004. године приказани су у табели 2. Статистичком анализом је установљено постојање статистички врло значајне разлике у приносу у зависности од система гајења, година истраживања, као и интеракције ових фактора.</s><s>Појединачним поређењем установљено је да је најмањи принос озиме пшенице добијен у монокултури (3,70 t/ha) а највећи у шестопољном плодореду (4,52 t/ha).</s><s>Молнар и сар.</s><s>1999. у истраживањима приноса пшенице у монокултури и различитим плодоредима за период од 1970-1993. истичу да је најмањи принос остварен у монокултури, посебно у неповољним годинама.</s><s>Највећи принос у повољним годинама су добили у тропољом а у неповољним годинама у 12-пољном плодореду.</s><s>Ово потврђује досадашње сазнање да су приноси пшенице у вишепољним плодоредима високи и стабилни, посебно кроз дужи временски период.</s><s>Наведена констатација важи и за наша истраживања, јер се у погледу предусева у шестопољном плодореду сунцокрет показао као добро решење.</s><s>Принос остварен у двопољном плодореду (4,10 t/ha) је био статистички врло значајно већи од приноса у монокултури, а статистички врло значајно мањи од приноса у шестопољном плодореду.</s><s>Бројни аутори (Милојић и Божић, 1978, Милић и сар.</s><s>1963) су добили већи принос пшенице у краткотрајној монокултури у односу на двопољни плодоред.</s><s>Гајење пшенице у монокултури дужи низ година је вероватно разлог резултата који се не подударају са резултатима наведених аутора.</s><s>У релативном односу принос пшенице у шестопољном плодореду је био за 22,16%, а у двопољном за 10,81% виши у односу на монокултуру, односно у просеку за посматрани период повећање приноса у плодоредима је износило 8,11%.</s><s>Када посматрамо принос пшенице по годинама испитивања, из табеле 2 се јасно уочава да је највећи принос остварен у сушној 2002. години (4,72 t/ha), првенствено због високог приноса оствареног у шестопољном плодореду (5,10 t/ha) а најмањи у 2003. (3,10 t/ha) услед изузетно ниског приноса у монокултури ове године (2,90 t/ha).</s><s>Нешто већа количина падавина у априлу и јуну месецу 2002. године изузетно се повољно одразила на принос, и ако је у овој години у односу на 2003. било мање укупних падавина (375:466 mm).</s><s>Све добијене разлике у приносу су статистички врло значајне, осим између приноса оствареног у 2001. (4,53 t/ha) и приноса у 2004. години (4,62 t/ha).</s><s>На основу статистичке анализе утицаја интеракције ова два фактора установљено је да у 2001. години у шестопољном плодореду није се разликовао статистички значајно од приноса у монокултури и двопољном плодореду оствареном у 2002. години.</s> <s>На основу петогодишњих резултата у овом огледу може се закључити да су метеоролошки услови имали значајан утицај на принос озиме пшенице.</s><s>Јасно су се издвојиле године са повољним распоредом падавина пре свега, јер средње температуре ваздуха за вегетациони период су биле приближне у испитиваним годинама.</s> <s>Монокултура је испољила своје неповољно дејство на принос озиме пшенице, посебно у годинама са неповољним метеоролошким условима.</s><s>Варирање приноса у двопољном плодореду у зависности од испитиване године је такође било изражено.</s><s>Повећање броја плодоредних поља може позитивно утицати на принос, не само озиме пшенице, него и осталих усева у оквиру плодореда.</s><s>Повећање приноса гајењем пшенице у плодореду у односу на монокултуру просечно је износило 8, 11%.</s><s>Да би се утврдио у којој мери принос пшенице зависи од врсте плодореда, неопходно је наставити ова истраживања на дужи период и у овај задатак укључити што већи број стручњака, имајући у виду да су ова истраживања јако сложена.</s> <s>The smallest grain yield of winter wheat is obtained in dry 2003 (3.10 t/ha) and the greatest yield in 2002 (4.72 t/ha).</s><s>There is no significant differences between yield obtained in 2001 (4.53 t/ha) and 2004 (4.62 t/ha).</s><s>Difference in grain yield between two-crop rotation (4.10 t/ha) and six-crop rotation variants (4.52 t/ha) was statistically very significant compared with monoculture grain yield (3.70 t/ha).</s><s>Key words: winter wheat, yield, six-crop rotation, two-crop rotation, monoculture Мр Жељко Долијановић, асистент</s> <s>Табела 2. Принос озиме пшенице сорте Победа у плодоредима у периоду од 2000. до 2004. године Yields of Winter Wheat cultivar Pobeda in crop rotation during 2000-2004.</s>

Принос зрна озиме пшенице у различитим системима гајења

Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Oljača, Snežana;Jovanović, Života;Broćić, Zoran

Agroznanje

monokultura;озима пшеница;prinos zrna;двопољни плодоред;tropoljni plodored;četvoropoljni plodored

agrif.bg.ac.rs-123456789-6565.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25129/bitstream_25129.pdf

<s>Принос зрна озиме пшенице у различитим системима гајења Жељко Долијановић1, Душан Ковачевић1, Снежана Ољача1, Живота Јовановић2, Зоран Броћић1 1Пољопривредни факултет, Земун, Немањина 6 2Институт за кукуруз-Земун поље, Слободана Бајића 1 Сажетак: Према многим истраживањима у свету дошло се до закључка да се правилним плодоредом може решити око 70 % проблема с болестима и штеточинама у ратарству.</s> <s>У овом раду је испитиван утицај гајења пшенице у двопољном, тропољном и четворопољном плодореду на принос у односу на гајење пшенице у монокултури.</s><s>Приноси су мерени у оквиру редовних плодоредних поља на огледном школском добру Пољопривредног факултета (Радмиловцу) у 2000, 2001, 2002, 2003, 2004 и 2005. години.</s><s>У класичном двопољном плодореду, смењивали су се кукуруз и озима пшеница, у тропољном плодореду заступљени су кукуруз, соја и озима пшеница, а у четворопољном плодореду кукуруз, озима пшеница, црвена детелина и јари јечам+црвена детелина.</s> <s>На основу статистичке анализе добијених резултата, дошло се до закључка да су приноси озиме пшенице у испитиваним годинама били статистички значајно различити.</s><s>Највећи принос добијен је у 2001. години (4.55 t/ha) а најмањи у сушној 2003. години (3.06 t/ha).</s><s>Принос озиме пшенице у монокултури (3.77 t/ha) је био статистички врло значајно мањи у односу на принос добијен у двопољном (4,15 t/ha), тропољном (4.19 t/ha) и четверопољном плодореду (4.16 t/ha), док разлика у приносу остварена у испитиваним плодоредима није била статистички значајна.</s><s>Кључне речи: монокултура, озима пшеница, принос зрна, двопољни, тропољни, четворопољни плодоред.</s> <s>Термин плодоред, на нашим просторима се први пут среће у уџбенику Ратарство из 1879. године, под називом усевни ред који вуче порекло из Чехословачке.</s><s>Плодоред представља темељ биљне производње којим се успоставља рационално коришћење природних ресурса са циљем добијања максималних и економичних приноса уз Мр Жељко Долијановић, асистент, др Душан Ковачевић, редовни професор, др Снежана Ољача, ванредни професор, др Живота Јовановић, виши научни сарадник, др Зоран Броћић, ванредни професор.</s><s>1 Пољопривредни факултет, Земун.</s><s>2 Институт за кукуруз, Земун поље. истовремено очување и побољшање плодности земљишта.</s><s>Најбољи плодореди су они који у свом саставу имају по један од трију најважнијих група ратарских усева: једно стрно жито, једну окопавину и једну легуминозу.</s><s>По том критеријуму, а и по површини на којој се пшеница тренутно гаји у Србији (600 – 800 хиљада хектара), логично је да је то један од најважнијих усева коме пољопривредни произвођачи поклањају све већу пажњу.</s><s>Повећање приноса зрна пшенице је у функцији повећања производње хране по јединици површине.</s><s>Најјефтинији начин за постизање тог циља јесте правилна смена овог усева у времену и простору.</s> <s>Поред смањења приноса, гајење пшенице, а и других усева, у монокултури може проузроковати и друге проблеме: повећање заразе бројним болестима и штеточинама, интензивно закоровљавање земљишта и сл.</s><s>Ковачевић, 2004., истиче да гајење усева у плодоредима је понекад, не само најзначајнија мера, него и једина која ваљано помаже у заштити од корова, болести и штеточина.</s><s>Јовановић, 1995, наводи да и плодоред са најмањим бројем поља (двопољни) има позитиван утицај на смањење закоровљености.</s><s>То потврђују и резултати Ковачевића, 1989 који показују да је у плодоредима измерена значајно мања маса корова у односу на монокултуру.</s><s>Поред директног утицаја плодореда на принос, ова мера има и индиректан утицај јер плодореди утичу на испољавање веће ефикасности других примењених агротехничких мера.</s><s>Одавно је познато да двопољни плодоред углавном негативно утиче на принос пшенице, јер обично се касни са бербом кукуруза који јој претходи и то из два разлога: неповољне временске прилике у време бербе и неадекватан избор хибрида кукуруза.</s><s>С друге стране и слабија основна обрада и предсетвена припрема земљишта као и кратак период између обраде и сетве, неслегнуто земљиште и слично такође негативно утичу на принос пшенице после кукуруза (Молнар и сар., 1999).</s> <s>Испитивања приноса зрна озиме пшенице у монокултури, двопољном, тропољном и четворопољном плодореду се односе на период од 2000 до 2005. године.</s><s>На огледном школском добру Пољопривредног факултета у Земуну ″Радмиловац″ огледи са плодоредима су постојали после другог светског рата па до краја 1970-тих, а поново успостављени 1992. године и трају и данас.</s><s>Сви најважнији ратарски усеви се гаје на земљишту типа излужени чернозем, у монокултури и у оквиру следећих плодореда:</s> <s>1. двопољни плодоред: озима пшеница и кукуруз 2. тропољни плодоред: кукуруз, соја, озима пшеница.</s><s>3. четворопољни плодоред: озима пшеница, кукуруз, јари јечам+црвена детелина и црвена детелина</s> <s>Величина једног плодоредног поља правоугаоног облика износи приближно 1.000 m2 (10 ари).</s><s>Обрада земљишта је вршена благовремено у свим годинама, на дубини од 25 cm за окопавине и око 20 cm за жита и траве.</s><s>После дубоке обраде у јесен обављено је тањирање.</s><s>Сорта озиме пшенице која је гајена у периоду истраживања је Победа.</s><s>Сетва 2000. и 2001. године је обављена ручно а у осталим годинама сејалицом ИМТ и ОЛТ.</s><s>При сетви је обезбеђено 650 клијавих зрна по m2.</s><s>Нису примењивана НПК ђубрива са основном обрадом, а у току вегетације озиме пшенице обављено је једно прихрањивање КАН-ом у периоду од 05-20 фебруара у количини 300 kg КАН-а по ha (око 75 kg чистог хранива азота).</s><s>За сузбијање корова у монокултури коришћен је хербицид Моносан херби специјал у количини од 3 l/ha, а у плодоредима је коришћен Моносан херби у количини од 2 l/ha.</s><s>Жетва пшенице је обављена у пуној зрелости.</s><s>Принос зрна смо одредили у моменту жетве, а касније обрачунали на 14% влаге.</s><s>Добијени резултати су обрађени статистички, методом анализе варијансе а за појединачна поређења коришћен је lsd тест.</s> <s>Температуре ваздуха и количине падавина су најважнији климатски фактори, који уз земљиште, агротехнику и одабрану сорту, могу имати пресудан утицај на принос зрна пшенице.</s><s>Монокултура и плодореди са мањим бројем поља највише су зависни од карактеристика климе датог подручја.</s><s>Ако су недовољне количине падавина у појединим годинама, као што је 2003. праћене и њиховим неповољним распоредом, што је врло чест случај у пракси, такве године се са сигурношћу могу оценити као неповољне за гајење пшенице, посебно са становишта висине приноса зрна. (табела 1.).</s> <s>Подаци о приносу зрна озиме пшенице дати су у табели 2. На основу података у табели 2. види се да су плодореди повољно утицали на принос зрна озиме пшенице.</s><s>Највећи принос у испитиваном периоду је остварен у тропољном плодореду, што је сагласно резултатима које су добили Ковачевић и сар., 2005. на истом локалитету у периоду од 1992 – 1997. године.</s><s>Добијени резултати су такође сагласни резултатима које су добили Милић и сар., 1963. и Милојић и сар., 1964.</s><s>Још једном је потврђено да је соја одличан предусев, посебно ако нису у питању касне сорте, а нарочито се то односи на озиму пшеницу која од свих стрних жита најјаче реагује на добре предусеве.</s><s>Разлика у приносу оствареном у монокултури и испитиваним плодоредима је била статистички врло значајна, док између испитиваних плодореда разлика није била статистички значајна.</s><s>Анализом приноса зрна озиме пшенице по појединим годинама, а на основу података у табели 2, јасно се уочава неповољан утицај сушних (2000 и 2003.) година на принос.</s><s>Тај неповољан ефекат посебно је изражен у монокултури где су остварени најнижи приноси за испитивани период (3,20 и 2,90 t/ha).</s><s>Принос пшенице у тропољном плодореду је нарочито висок у повољним метеоролошким годинама, док у годинама означеним као неповољним са становишта метеоролошких услова предност је на страни четворопољног плодореда, што се подудара са резултатима до којих су у својим вишегодишњим истраживањима дошли Молнар и Милошев, 1994.</s><s>При испитивању приноса у плодоредима и тумачењу резултата, најпоузданије је поређење приноса између њих после одређене ротације (табела 3.).</s><s>Наиме, за испитивани шестогодишњи период двопољни плодоред је прошао три ротације, тропољни две, а четворопољни једну и половину друге.</s><s>Из тог разлога, су за поређење приноса у плодореду најпоузданија вишегодишња испитивања у којима су сви испитивани плодореди прошли најмање по три ротације.</s><s>У нашим истраживањима, у двопољном и тропољном плодореду принос у другој ротацији је био нижи од прве ротације, док је у четворопољном плодореду принос у другој ротацији виши.</s><s>Али то свакако, треба прихватити с резервом јер четворопољни плодоред је прошао само половину друге ротације.</s> <s>На основу података о приносу зрна озиме пшенице у монокултури и различитим плодоредима у периоду од 2000 – 2005. године може се закључити следеће: Метеоролошки услови у испитиваном периоду имали су утицаја на разлике у приносу зрна озиме пшенице.</s> <s>Гајењем озиме пшенице у плодореду добијају се већи приноси зрна у поређењу са монокултуром.</s><s>Нарочито је, у том смислу, повољан утицај имао тропољни плодоред.</s><s>Уколико је неминовно гајење озиме пшенице у монокултури, опадање приноса се може, али само донекле, смањити појачаним ђубрењем.</s><s>Поред позитивног утицаја на принос, плодоредом се такође могу смањити бројни проблеми у вези са заштитом околине и деградацијом земљишта.</s> <s>1. Јовановић, Ж. (1995): Утицај различитих система гајења на физичке особине земљишта и принос кукуруза.</s><s>Докторска дисертација (рукопис) 1-232.</s><s>Пољопривредни факултет Београд-Земун.</s> <s>2. Ковачевић, Д. (1989): Утицај различитих начина предсетвене обраде и мера неге на промене неких физичких особина земљишта и принос кукуруза у монокултури и двопољном плодореду.</s><s>Докторска дисертација: 1-202.</s><s>Пољопривредни факултет.</s> <s>Original scientific paper принос озиме пшенице и кукуруза, Зборник радова Пољопривредног факултета, година XXVIII Семинар агронома, Пољопривредни факултет, Институт за ратарство и повртарство Н.</s><s>Сад, Зборник радова, Св. 22, 21-33. 8. Молнар И., и сар. (1999): Плодореди у ратарству, монографија, Научни Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад.</s><s>1-455.</s> <s>Табела 3. Принос зрна озиме пшенице после различитих ротација Grain yield of winter wheat after different rotation Усев</s> <s>* прошла је само једна половина друге ротације Табела 1. Средње месечне температуре (0C) и сума месечних падавина (mm) за вегетациони период пшенице од 2000-2005. године (Београд) Mean monthly temperature (0C) and monthly precipitation summ (mm) for vegetable period of Winter Wheat during 2000-2005. (Belgrade) Година</s> <s>Табела 2. Утицај система гајења на принос зрна озиме пшенице (t/ha) Effect of cropping systems on grain yield of winter wheat (t/ha) Године</s>

PREGLED METODA ISPITIVANJA ŽIVOTNE SPOSOBNOSTI SEMENA

Draganić, Ivana;Kolašinac, Stefan;Vukadinović, Dijana;Lekić, Slavoljub

VIII NAUĈNO – STRUĈNI SKUP IZ SELEKCIJE I SEMENARSTVA “GENETIĈKI RESURSI, OPLEMENJIVANJE I SEMENARSTVO U POLJOPRIVREDI SRBIJE-STANJE I PERSPEKTIVE''

klijanje semena;razvoj klijanca;starenje i propadanje semena;germination;seedling development;seed ageing and deterioration

agrif.bg.ac.rs-123456789-6552.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25116/PREGLED_METODA_ISPITIVANJA_2015.pdf

<s>Glavni i odgovorni urednici dr Vladimir Mikliĉ (Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad) dr Vojka Babić (Institut za kukuruz „Zemun Polje“, Beograd) Tehniĉki urednici</s> <s>Privredna komora Srbije, Grupacija za semenarstvo pri Udruţenju za poljoprivredu Institut za kukuruz „Zemun Polje“, Beograd Institut za krmno bilje d.o.o, Kruševac</s> <s>Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad Institut za povrtarstvo d.o.o, Smederevska Palanka Organizacioni odbor skupa</s> <s>Institut za povrtarstvo d.o.o, Smederevska Palanka Institut za zaštitu bilja i ţivotnu sredinu, Beograd Institut „Tamiš“, Panĉevo</s> <s>VIII NAUĈNO – STRUĈNI SKUP IZ SELEKCIJE I SEMENARSTVA “GENETIĈKI RESURSI, OPLEMENJIVANJE I SEMENARSTVO U POLJOPRIVREDI SRBIJE-STANJE I PERSPEKTIVE”.</s><s>28. i 29.</s><s>Maj 2015., Privredna komora Srbije, Beograd PREGLED METODA ISPITIVANJA ŽIVOTNE SPOSOBNOSTI SEMENA Ivana Draganić1, Stefan Kolašinac1, Dijana Vukadinović1, Slavolјub Lekić2 1 Centar za izuĉavanje strategija industrije semena, Beograd 2 Univerzitet u Beogradu, Polјoprivredni fakultet, Zemun Ţivotna sposobnost semena definiše se kao potencijal semena da brzo i ujednaĉeno klija u povolјnim i u nepovolјnim uslovima.</s><s>Ona izraţava obim oštećenja koja se vremenom nakuplјaju u semenu.</s><s>Razliĉiti metodi ispitivanja ţivotne sposobnosti semena izvode se tako da u relativno kratkom roku, jednostavno i pouzdano daju sliku kvaliteta semena i dopune rezultate dobijene ispitivanjem klijavosti.</s><s>Partije semena koje imaju visoku klijavost ali slabo nicanje u polјu imaju nisku ţivotnu sposobnost.</s><s>Razlike u ţivotnoj sposobnosti semena takoĊe se odraţavaju na brzinu klijanja i razvoja klijanaca bilo u povolјnim bilo nepovolјnim uslovima.</s><s>Direktna ispitivanja ţivotne sposobnosti mere razlike u pogledu nekog vida klijanja ili rasta, najĉešće pod stresnim uslovima.</s><s>Jedna od prednosti ovih ispitivanja je što se njima vrednuju faktori koji utiĉu na ţivotnu sposobnost kao što su starenje, mehaniĉke povrede i morfološke osobine semena.</s><s>Drugo je što ĉesto koriste uslove sliĉne onim u polјu i kratko traju te su jednostavna za tumaĉenje.</s><s>Fiziološka ispitivanja odnose se na uticaj starenja semena na klijanje ili poĉetne etape razvoja klijanca.</s><s>Ova ispitivanja su modifikovana ispitivanja klijavosti.</s><s>Ţivotna sposobnost najjednostavnije se procenjuje kao brzina klijanja a na osnovu energije klijanja (prvo brojanje) pri standardnom ispitivanju klijavosti.</s><s>S druge strane, brzina klijanja moţe se vrednovati izraĉunavanjem srednjeg vremena klijanja, srednje vrednosti klijanja i maksimalne vrednosti klijanja (seme drvenastih vrsta) te na osnovu ispitivanja rasta klijanca (suva masa klijanca, duţina izdanka, duţina korenĉića).</s><s>Ispitivanja ţivotne sposobnosti semena u nepovolјnim (stresnim) kontrolisanim uslovima simuliraju dejstvo jednog (više) spolјnih faktora koji deluju u polјu.</s><s>U ovaj vid ispitivanja spadaju hladni i Hiltnerov test.</s><s>Testovi starenja zasnovani su na izglanju semena visokoj temperaturi i/ili vlaţnosti vazduha u odreĊenom vremenskom periodu.</s><s>Najpoznatija ispitivanja iz ove grupe obuhvataju ubrzano starenje semena i kontrolisano propadanje semena.</s><s>Indirektna ispitivanja usmerena su na jedan aspekt ţivotne spsobnosti, pre nego na ocenu efekata više faktora na klijanje ili rast mladog klijanca.</s><s>Biohemijska ispitivanja spadaju u indirektna ispitivanja ţivotne sposobnosti i obiĉno prate nivo jedne od posledica starenja.</s><s>U ovu grupu ispitivanja spadaju merenje elektroprovodlјivosti sadrţaja osloboĊenog iz semena (pasulј, soja, bob); zatim procena enzimske aktivnosti u semenu koja se boji tetrazolijumom (ţita, soja, pamuk, grašak, detelina) ili merenje aktivnosti dekarboksilaze glutaminske kiseline (soja, pasulј).</s><s>Struĉna literatura poznaje brojne metaboliĉke markere pogodne za biohemijska ispitivanja ţivotne sposbnosti što zalazi u genomiku, proteomiku i druge uske discipline koje mogu pruţiti korisne, merlјive parametre ţivotne sposobnosti semena.</s><s>Direktne i indirektne metode ispitivanja ţivotne sposobnosti dalјe će se razvijati kako u pogledu osobina koje prate tako i u pogledu bilјnih vrsta na koje se primenjuju te je od posebnog znaĉaja njihova sistematizacija i standardizacija.</s> <s>Ivana Draganić1, Stefan Kolašinac1, Dijana Vukadinović1, Slavoljub Lekić2 1 Center for seed industry strategies research, Beograd, 2 University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Zemun, Vigour is defined as the potential of seeds to germinate rapidly and uniformly under adverse and optimum conditions.</s><s>These criteria imply that vigorous seeds will establish early field stands which provide competitive advantages against weeds and microflora.</s><s>These advantages could lead to higher crop yields.</s><s>Vigour tests are divided in several categories.</s><s>Physical tests measure seed characteristics such as size, weight, and density.</s><s>Physiological tests use some parameter of germination or seedling growth - speed of germination, standard germination, accelerated ageing, cold test, Hiltner test.</s><s>Biochemical tests observe chemical reactions involved in cellular maintenance - tetrazolium (dehidrogenase), respiration, GADA (glutamic acid decarboxylase activity), protein, conductivity (leaching), enzyme activity.</s><s>Many of the vigour test methods need to be standardize for specific crop species in the future.</s><s>Кеy words: germination, seedling development, seed ageing and deterioration ZBORNIK APSTRAKATA</s>

SRPSKA INDUSTRIJA SEMENA I UNIVERZITET POSLE TRANZICIJE

Lekić, Slavoljub;Draganić, Ivana;Pešić, Vladan;Kolašinac, Stefan;Vukadinović, Dijana

VIII NAUĈNO – STRUĈNI SKUP IZ SELEKCIJE I SEMENARSTVA “GENETIĈKI RESURSI, OPLEMENJIVANJE I SEMENARSTVO U POLJOPRIVREDI SRBIJE-STANJE I PERSPEKTIVE''

prehrambena bezbednost;polјoprivredni instituti;semenske kompanije;bolonjska reforma;food security;agricultural institute;seed company;bologna reform

agrif.bg.ac.rs-123456789-6553.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25117/SRPSKA_INDUSTRIJA_SEMENA_2015.pdf

<s>Glavni i odgovorni urednici dr Vladimir Mikliĉ (Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad) dr Vojka Babić (Institut za kukuruz „Zemun Polje“, Beograd) Tehniĉki urednici</s> <s>Privredna komora Srbije, Grupacija za semenarstvo pri Udruţenju za poljoprivredu Institut za kukuruz „Zemun Polje“, Beograd Institut za krmno bilje d.o.o, Kruševac</s> <s>Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad Institut za povrtarstvo d.o.o, Smederevska Palanka Organizacioni odbor skupa</s> <s>Institut za povrtarstvo d.o.o, Smederevska Palanka Institut za zaštitu bilja i ţivotnu sredinu, Beograd Institut „Tamiš“, Panĉevo</s> <s>VIII NAUĈNO – STRUĈNI SKUP IZ SELEKCIJE I SEMENARSTVA “GENETIĈKI RESURSI, OPLEMENJIVANJE I SEMENARSTVO U POLJOPRIVREDI SRBIJE-STANJE I PERSPEKTIVE”.</s><s>28. i 29.</s><s>Maj 2015., Privredna komora Srbije, Beograd SRPSKA INDUSTRIJA SEMENA I UNIVERZITET POSLE TRANZICIJE Slavolјub Lekić1, Ivana Draganić2, Vladan Pešić1, Kolašinac Stefan2, Dijana Vukadinović2 1 Univerzitet u Beogradu, Polјoprivredni fakultet, Zemun 2 Centar za izuĉavanje strategija industrije semena, Beograd Univerzitet i polјoprivredni instituti u drugoj polovini ХХ stoleća izveli su uspešan prenos znanja iz razvijenih zemalјa u SFRJ.</s><s>Pre dvadesetak godina zapoĉela je tranzicija drţava istoĉne i jugoistoĉne Evrope što je dovelo do znaĉajnih promena polјoprivrede i obrazovanja.</s><s>Mnoga velika srpska polјoprivredna preduzeća nestala su sa privredne scene a njihovo mesto zauzele su strane kompanije.</s><s>Promene su zahvatile i oblast visokog obrazovanja te se danas oseća potreba da se aktualizuje veza izmeĊu naših univerziteta, istraţivaĉkih istitucija u oblasti polјoprivrede i industrije semena kao vaţnog dela javnog ţivota.</s><s>Naime, sredinom prošlog veka na prostoru SFRJ obrazovana je mreţa polјoprivrednih istraţivaĉkih instituta i preduzeća koja su postigla znaĉajne uspehe u oblasti selekcije i proizvodnje semena.</s><s>U senci ovog uspeha ostala je ĉinjenica da su polјoprivredni instituti od univerziteta preuzeli znaĉajan deo istraţivanja što je ograniĉilo univerzitete, budući da je veći deo laboratorija i opreme bio u institutima.</s><s>Univeziteti su zajedno sa institutima imali sve: studente, nastavnike, laboratorije, istraţivaĉku opremu, ali oni su tada, kao i danas, bili organizaciono odvojeni te ni jedni ni drugi nisu mogli da ostvare veće rezultate.</s><s>U uslovima društvene svojine ovaj naĉin rada bio je odrţiv.</s><s>Danas je takvo razdvajanje smetnja njihovom razvoju te se polјoprivredni instituti prilagoĊavaju privredi u kojoj dominira privatna svojina.</s><s>Shodno promenama u društvu, postojeća drţavna univerzitetska mreţa pretrpela je promene primenom bolonjske reforme kojom je srpsko visoko obrazovanje upodoblјeno eropskom školskom prostoru.</s><s>Na osnovu dosadašnjeg iskustva naziru se tri scenarija ureĊenja univerziteta.</s><s>Prvi je oĉuvanje postojeće organizacije (pluralizam uz tihe, evolutivne promene), drugi je ukidanje privatnih univerziteta (radikalno rešenje), treći je podela postojećih univerziteta na manje celine prema nauĉnim oblastima (tehniĉki, biotehnološki i td).</s><s>Moguća regionalizacija Srbije nametnuće pitanje poloţaja univerziteta u odnosu na lokalnu samoupravu (gradove) tj. da li su univerziteti isklјuĉivo nacionalne (drţavne) institucije?</s><s>Buduće promene visokog obrazovanja morale bi da poĊu od toga da će se jedan deo instituta pridruţiti univerzitetima dok će ostali oĉuvati svoju pravnu samostalnost i postati ono što su uvek i bili – preduzeća koja se bave proizvodnjom i prodajom semenske robe.</s><s>Ova transformacija olakšala bi ureĊenje odnosa izmeĊu polјoprivrednih instituta (semenskih preduzeća), univerziteta i banke bilјnih gena.</s><s>To je od posebnog znaĉaja budući da u postojećim istraţivaĉkim programima instituta, koje finansira vlada, nema jasne orijentacije na semenarstvo.</s><s>Ne ĉudi što struĉna terminologija u oblasti semenarstva slabo razvijena a što bi se moglo pobolјšati udruţenim delovanjem predstavnika akademske zajednice i semenske industrije i podizanjem nivoa domaćih struĉnih ĉasopisa u ovoj oblasti.</s><s>Pred industrijom semena i univerzitetom stoje brojna pitanja koja su od znaĉaja za dalјi razvoj semenarstva i polјoprivrede.</s><s>Klјuĉne reĉi: prehrambena bezbednost, polјoprivredni instituti, semenske kompanije, bolonjska reforma</s>

Uticaj biljnih regulatora rasta na kvalitet i skladišni potencijal plodova jabuke

Spasojević, Slavica;Đurović, Dejan;Milivojević, Jasminka;Radivojević, Dragan

Voćarstvo

NAA;6-BA;GA;etefon;1-MCP;AVG

agrif.bg.ac.rs-123456789-6609.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25185/bitstream_25185.pdf

<s>Plodovi jabuke se nakon berbe mogu čuvati i duže od 12 meseci (Mratinić & Đurović, 2015), dostupni su na tržištu tokom cele godine i konzumiraju se u najvećoj meri kao sveže voće.</s><s>Kvalitetan i rentabilan proces čuvanja plodova jabuke moguće je postići samo ukoliko se skladište plodovi koji u trenutku berbe ispunjavaju određene kriterijume u pogledu kvaliteta.</s><s>Na kvalitet i skladišni potencijal plodova jabuke utiče veliki broj faktora, među kojima su najvažniji: sorta, podloga, ekološki faktori, berba u optimalnoj fazi zrelosti (Mratinić & Đurović, 2015), kao i pravilna primena agro- i pomotehničkih mera u voćnjaku, pre berbe, a koje podrazumevaju adekvatnu ishranu, navodnjavanje, optimalnu rezidbu, tretiranje sa preparatima na bazi kalcijuma, i primenu biljnih regulatora rasta (Magazin & Biljni regulatori rasta imaju široku upotrebu u voćarstvu i ostvaruju značajan uticaj na kvalitet i trajašnost plodova.</s><s>Najpoznatije klase biljnih regulatora abscisinska kiselina (ABA) i etilen.</s><s>Pored njih novije otkrivene grupe jedinjenja su: brasinosteroidi, jasmonati, oligosaharini, salicinati i poliamini.</s><s>Primena biljnih regulatora rasta uglavnom ima za cilj da optimizuje rodnost i kvalitet plodova, pri tom neki od njih imaju direktno za cilj poboljšanje kvaliteta i trajašnosti plodova, dok se u drugim slučajevima taj uticaj ispoljava indirektno.</s><s>U proizvodnji jabuke se upotrebljavaju u cilju regulisanja bujnosti i rodnosti, popravke kvaliteta plodova, sprečavanja opadanja plodova, odlaganja sazrevanja i poboljšanja skladišne sposobnosti ploda (Radivojević et al., 2017).</s><s>Njihova upotreba je postala redovna i neizostavna u tehnologiji gajenja jabuke, a mogu biti moćno sredstvo za postizanje Pregledni rad</s> <s>Journal of Pomology, 57, 215‡216 (2023), 47‡56 https://doi.org/10.18485/pomology.2023.57.215_216.5 Uticaj biljnih regulatora rasta na kvalitet i skladišni potencijal plodova jabuke Slavica Spasojević*, Dejan Đurović, Jasminka Milivojević, Dragan Radivojević Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Nemanjina 6, 11080 Beograd, Srbija *E-mail: slavica.spasojevicŽagrif.bg.ac.rs Received: 04 July 2023; Accepted: 31 July 2023 Rezime.</s><s>Kao moćno sredstvo za regulisanje rodnosti i kvaliteta ploda, upotreba biljnih regulatora rasta je postala uobičajena praksa u proizvodnji jabuke.</s><s>Tokom rasta i razvoja ploda se primenjuju brojni tretmani sa ciljem postizanja kvaliteta u skladu sa zahtevima tržišta, a takođe i nakon berbe, kako bi se isti kvalitet očuvao i omogućilo dugo skladištenje i snabdevanje tržišta svežim plodovima.</s><s>Uticaj biljnih regulatora rasta na kvalitet i trajašnost ploda može biti ostvaren preko regulisanja bujnosti i rodnosti stabla jabuke, popravke kvaliteta plodova, sprečavanja opadanja plodova pre berbe i poboljšanja skladišne sposobnosti.</s><s>U te svrhe se najčešće upotrebljavaju sintetički biljni regulatori rasta iz grupe auksina, giberelina, citokinina i jasmonske kiseline, zatim etefon, inhibitori sinteze giberelina i inhibitori sinteze ili dejstva etilena.</s> <s>Spasojević S. et al. i održavanje visokog kvaliteta ploda, u cilju zadovoljavanja zahteva tržišta.</s><s>Prema rezultatima ankete koju su sproveli Đekic et al. (2019), potrošačima u Srbiji najvažnije parametre kvaliteta prilikom kupovine jabuke predstavljaju: aroma, svežina, sočnost i bezbednost hrane.</s> <s>Savremena tehnologija gajenja jabuke podrazumeva sistem guste sadnje, sa malim rastojanjem između biljaka, što pre svega podrazumeva korišćenje slabo bujnih podloga, kao i kontrolu bujnosti primenom adekvatnih pomotehničkih operacija (Keserović et al., 2017; Radivojević et al., 2019).</s><s>Pored pomotehničkih mera, često su neophodne hemijske mere za regulisanje bujnosti, odnosno primena biljnih regulatora rasta.</s><s>U te svrhe koriste se retardanti, odnosno inhibitori rasta, čiji se način delovanja najčešće zasniva na inhibiciji sinteze giberelina, koji podstiče izduživanje mladara.</s><s>Za ovu namenu je registrovano sredstvo sa aktivnom materijom proheksadion-kalcijum (ProCa), koje deluje tako što smanjuje nivo aktivnog (GA1), a povećava nivo neaktivnog (GA20) giberelina u biljci.</s><s>Rezultat njegove primene su kraće internodije mladara, odnosno manje izduživanje, što dalje doprinosi lakšem obavljanju rezidbe i folijarnih tretmana, boljem prodoru svetlosti u krošnju i poboljšanju kvaliteta ploda (Rademacher, 2015).</s><s>Pored inhibicije biosinteze giberelina, ProCa takođe utiče na inhibiciju sinteze etilena i aktivnosti flavanon-3-hidroksilaze.</s><s>Usled promena koje nastaju u spektru fenolnih jedinjenja dolazi do formiranja 3-dioksiflavonoida za koje se smatra da povećavaju otpornost biljke na prouzrokovače čađave krastavosti (Venturia inaequalis) i bakteriozne plamenjače (Erwinia amylovora) (Mikulič Petkovšek et al., 2009), a takođe je primećen i smanjen napad štetnih insekata (Rademacher, 2015).</s><s>Mikulič Petrovšek et al. (2009) su utvrdili značajno veći sadržaj fenolnih jedinjenja u listu jabuke nakon primene ProCa, međutim njihov sadržaj u plodovima je bio smanjen, kao i ukupna antioksidativna aktivnost plodova.</s><s>Obzirom da ovaj biljni regulator rasta utiče na inhibiciju sinteze etilena, smatra se da zbog toga doprinosi većem zametanju plodova, što je podstaknuto i usled smanjenog porasta mladara te veće dostupnosti hranljivih materija plodovima.</s><s>Veće zametanje ima za posledicu smanjenje prosečne veličine plodova, ali postoji i direktnim uticaj sredstva na smanjenje veličene plodova, što je izraženo sa povećanjem koncentracije (Greene, 2008).</s><s>U eksperimentu koji su realizovali Zadravec et al. (2008), ProCa nije imao uticaj na zametanje plodova, ali je uzrokovao smanjenje mase ploda pri najvišoj koncentraciji primene od 250 mg l-1.</s><s>Pri nižoj koncentraciji od 125 mg l-1, Atay & Koyuncu (2017) nisu uočili negativan uticaj na parametre kvaliteta ploda i rodnost i čak su zabeležili povećanje veličine ploda.</s><s>S obzirom na to da giberelini pospešuju razvoj gorkih pega na plodovima inhibitornim dejstvom na transport Ca u biljci i povećavanjem rasta mladara, inhibitori GA, kao što je to ProCa mogu doprineti smanjenju pojave ovog fiziološkog poremećaja (Griffith et al., 2021).</s><s>Tretmani sa ProCa povećavaju sadržaj Ca u plodovima, kao i njegov odnos prema K, Mg i N (do ProCa nije uticao na povećanje sadržaja Ca u plodu, već samo u listu, a takođe nije ispoljio pozitivan uticaj na obojenost ploda.</s><s>Suprotno tome, Wan Sembok (2009) ističe da ProCa poboljšava obojenost plodova sorte jabuke ‘Crisp Pink’, što je potvrđeno i većim sadržajem antocijana, cijanidin-3-O-galaktozida i svih individualnih kvercetin glikozida.</s><s>Ipak, kasno primenjen, u toku perioda sazrevanja plodova, ProCa utiče na smanjenje sadržaja flavonola, antocijana i obojenosti pokožice ploda, a dolazi do povećanja sadržaja fenolnih jedinjenja u mezokarpu ploda (Bizjak et al., 2012).</s><s>Međutim, u vreme berbe nije bilo značajne razlike između tretiranih i kontrolnih stabala.</s><s>Autori zaključuju da ovakav efekat na razvoj dopunske boje može biti iskorišćen za sprečavanje pojave crvenila kod sorti jabuke kod kojih je to nepoželjno, kao što je Granny Smith.</s><s>ProCa može ispoljiti uticaj na smanjenje pojave rđaste prevlake i rđaste prevlake pokožice Etefon se takođe može koristiti za regulisanje bujnosti, obzirom da nakon primene oslobađa i podstiče sintezu etilena, koji je retardant rasta.</s><s>Njegova primena je ograničena kod stabala u periodu rodnosti zbog mogućnosti izazivanja opadanja plodova.</s><s>Stoga se preporučuje za primenu kod mladih stabala gde će podstaći formiranje rodnih pupoljaka i ubrzati početak rodnosti (Duyvelshoff & Cline, 2013).</s> <s>U cilju regulisanja rodnosti u zasadu jabuke, najčešće se izvodi hemijska mera koja podrazumeva upotrebu biljnih regulatora rasta za proređivanje cvetova i plodova (Spasojević et al., 2022; 2023).</s><s>Sredstva koja se koriste za ovu namenu su: iz grupe sintetičkih auksina a-naftil sirćetna kiselina (NAA) i njen amid (NAD), sintetički citokinin 6-benziladenin (BA) i etefon (2hloretil fosfonska kiselina) koji podstiče oslobađanje i biosintezu etilena.</s><s>Nedavno je potvrđena efikasnost i abscisinske kiseline (ABA) u proređivanju plodova, ali nije šire prihvaćena u praksi zbog negativnog efekta koji izaziva u vidu hloroze i opadanja listova (Greene & Costa, 2013).</s><s>Prekursor etilena 1-aminociklopropan 1-karboksilna kiselina (ACC) se takođe koristi za proređivanje plodova, međutim sredstvo nije registrovano za upotrebu u Srbiji.</s> <s>Jabuka u normalnim uslovima, obilno cveta i zameće veći broj plodova nego što je potrebno, usled čega oni ostaju sitni, lošeg su kvaliteta i ne zadovoljavaju kriterijume tržišta.</s><s>Uklanjanjem suvišnog broja plodova, utiče se pre svega na povećanje krupnoće preostalih plodova na stablu.</s><s>Nepovoljan odnos broja plodova i listova u krošnji utiče na slabije snabdevanje plodova ugljenim hidratima, što se negativno odražava na krupnoću i obojenost plodova (Đurović et al., 2023).</s><s>Proređivanje plodova pozitivno utiče na povećanje sadržaja rastvorljive suve materije (Radivojevic et al., 2020) i ukupnih kiselina i razvoj dopunske boje na plodovima (Link, 2000), povećava čvrstoću plodova i sadržaj fenolnih jedinjenja u plodu (Stopar et al., 2002).</s><s>Proređivanje plodova može imati uticaj na veću pojavu gorkih pega na plodovima, što je više ispoljeno sa ranijom primenom sredstava i pri jačem intenzitetu proređivanja (Link, 2000).</s><s>Ovo može biti povezano sa uticajem na krupnoću ploda koji se ostvaruje smanjenjem broja plodova na stablu, a koja je u pozitivnoj korelaciji sa pojavom gorkih pega.</s><s>Poznato je da BA dodatno ispoljava pozitivan uticaj na povećanje mase i prečnika ploda, primenjen kako samostalno tako i u kombinaciji sa drugim sredstvima (Dussi et al., 2006), delujući podsticanjem deobe ćelije.</s><s>Suprotno tome, sredstva iz grupe auksina (NAA i NAD) mogu imati negativan uticaj na veličinu ploda, izazivajući prestanak rasta.</s><s>Kod sorti Fuji, Elstar i naročito Golden Delicious, primenjena koncentracija NAA je u linearnoj korelaciji sa brojem sitnih plodova koji ostaju na stablu (Hladnik & Stopar, 2021).</s><s>Kod sorti Gala i Golden Delicious, koje ne pokazuju ovu osetljivost, u zavisnosti od vremena primene, NAA doprinosi povećanju krupnoće kroz smanjenje zastupljenosti kategorija sitnijih plodova (Radivojevic et al., 2022).</s><s>Kao mera za regulisanje rodnosti biljni regulatori rasta se mogu primeniti u cilju povećanja zametanja plodova, kao i povećanja ili smanjenja obima cvetanja.</s><s>Primena NAA i etefona tokom leta uspešno može povećati obim cvetanja u narednoj godini, čak i kod stabala kod kojih je cvetanje bilo visokog intenziteta u godini primene (Hladnik & Stopar, 2021; Stopar, 2022).</s><s>Kao negativan efekat primene etefona, bilo u cilju proređivanja cvetova i plodova ili u kasnijim fazama razvoja ploda, može doći do smanjenja čvrstoće plodova i njihovog ubrzanog sazrevanja (Embree et 2022; Tešić et al., 2022).</s><s>U godinama kada nema dovoljno plodova na stablu, kod sorti koje su sklone alternativnoj rodnosti, mogu se primeniti giberelini u cilju smanjenja diferenciranja cvetnih pupoljaka, gde se kao efikasnija pokazala formulacija GA4+7 (Radivojević et al., 2017).</s><s>Sredstva GA4 i GA 4+7 efikasno smanjuju cvetanje u godini nakon primene, ali pokazuju različit uticaj na kvalitet ploda u zavisnosti od sorte (Schmidt et al., 2008).</s><s>Dok na plodove sorte Cameo tretmani nisu ispoljili negativan uticaj, kod sorte Honeycrisp došlo je do ubrzanog sazrevanja plodova, što se ogledalo u smanjenoj čvrstoći sadržaju kiselina i ubrzanoj konverziji skroba.</s><s>NAA i NAD se mogu primenjivati u cilju povećanja obima zametanja plodova, odnosno podsticanja partenokarpije kod jabuke (Rademacher, 2015).</s><s>U iste svrhe se koristi i GA3, koja uzrokuje formiranje besemenih plodova, koji su uži zbog redukovanog rasta ćelija ovarijuma i imaju niži sadržaj kiselina, dok ostali parametri kvaliteta ploda ostaju nepromenjeni (Galimba et al., 2019).</s><s>Uticaj biljnih regulatora rasta na kvalitet ploda jabuke</s> <s>Plodovi jabuke se pretežno konzumiraju u svežem stanju, stoga moraju ispuniti kriterijume tržišta u pogledu kvaliteta, pre svega veličine, izgleda i oblika karakterističnih za određenu sortu, koje potrošači jasno razlikuju.</s><s>U cilju zadovoljavanja zahteva tržišta, za poboljšanje opšteg kvaliteta ploda mogu se upotrebljavati biljni regulatori rasta, a najčešće se za ovu nameSpasojević S. et al.</s> <s>Spasojević S. et al. nu koriste giberelini.</s><s>Sa aspekta čuvanja plodova, najvažnija je uloga giberelina u sprečavanju nastanka rđaste prevlake na plodu jabuke (Đurović et al., 2023).</s><s>Na pojavu rđaste prevlake su posebno osetljive neke sorte, npr. Golden Delicious pokazuje izrazitu sklonost, a osetljivost je najveća prvih 40 dana nakon cvetanja (Radivojević et al, 2017), pa se u tom periodu i primenjuju tretmani za sprečavanje njenog nastanka.</s><s>Najčešće se koristi formulacija giberelina GA4+7, a uobičajeno se vrše četiri tretmana od precvetavanja u intervalu od 7‡10 dana (Knoche et al., 2011; Curry, 2012), pri preporučenoj koncentraciji od 15 do 20 mg l-1 (McArtney et al., 2007).</s><s>Kombinacija giberelina GA4+7 i citokinina BA se takođe pokazala kao efikasna, a dodatno ispoljava uticaj na veličinu ploda, povećavajući odnos dužine i širine ploda (Lee et al., 2022).</s><s>Upravo ova kombinacija se primenjuje u cilju poboljšanja oblika ploda kod jabuke, što se ostvaruje delovanjem citokinina na podsticanje deobe ćelija i giberelina na njihovo izduživanje.</s><s>Tako se postiže izgled izduženih plodova i povećava izraženost rebara na čašici, što je poželjno i karakteristično kod određenih sorti, npr. Golden Delicious.</s><s>Citokinin kinetin u kombinaciji sa giberelinima GA4+7 ili GA3, kao i samostalno primenjen, takođe daje efikasne rezultate (KoukouBoja ploda predstavlja važan parametar kvaliteta ploda jabuke, gde je kod crveno obojenih sorti poželjna intenzivna boja, ravnomerno zastupljena na površini ploda, a kod sorti bez dopunske boje odsustvo crvenila.</s><s>Za poboljšanje obojenosti može se koristiti biljni regulator rasta etefon čijom primenom se oslobađa i podstiče sinteza etilena ‡ hormona zrenja, koji podstiče dozrevanje plodova i samim tim i razvoj boje.</s><s>Efekat se ostvaruje kroz značajno povećanje ukupnih antocijana i cijanidin-3-galaktozida (Singh & Shafiq, 2008), koji predstavlja najvažniji antocijanin u pokožici ploda jabuke.</s><s>Rizik od ubrzanog zrenja ili opadanja plodova usled primene etefona može biti otklonjen prethodnom primenom aminoetoksivinilglicina (AVG), inhibitora sinteze etilena koji sprečava dozrevanje, uz ostvarenje efekta etefona na poboljšanje boje (Whale et al., 2008).</s><s>Autori su utvrdili efikasnost pri primeni AVG pet nedelja pre predviđene berbe, praćeno tretmanom etefonom dve nedelje potom.</s><s>Abscisinska kiselina takođe može podstaći razvoj dopunske boje, ispoljavajući dejstvo preko redukcije akumulacije azota u plodu i povećanjem sinteze antocijana u pokožici ploda Jedinjenja koja pripadaju grupi jasmonskih kiselina ‡ metil estar jasmonske kiseline ‡ metil jasmonat (MeJA) i sintetički derivat propil dihidrojasmonat (PDJ) se upotrebljavaju za poboljšanje obojenosti plodova jabuke.</s><s>U cilju poboljšanja obojenosti ploda, PDJ se može primeniti dve nedelje pre planirane berbe, a indeks crvene boje dostiže maksimum pri primeni 16 i potom 11 dana pre berbe (Atay, 2015).</s><s>Shafiq et al. (2013) su postigli najefikasnije povećanje zastupljenosti dopunske boje na površini ploda jednom primenom MeJA u koncentraciji od 10 mmol l-1, 169 dana nakon punog cvetanja.</s><s>Ovaj tretman je rezultirao povećanjem akumulacije antocijana, cijanidin-3-galaktozida, hlorogenske kiseline, floridzina, flavanola i flavonola u pokožici ploda.</s><s>Jedna aplikacija se pokazala kao dovoljna za poboljšanje boje, povećanje broja tretmana nije ispoljilo efekat, a jednakom efikasnošću su se odlikovale rana i kasna primena (Rudell et može ispoljiti uticaj na druge parametre kvaliteta ploda.</s><s>U slučaju kasnije primene (119 dana posle cvetanja) plodovi imaju veću stopu disanja i proizvodnju etilena u berbi, dok se kod ranije primene (48 dana nakon cvetanja) hidroliza skroba i omekšavanje ploda odvija sporije (Rudell et al., 2005).</s><s>Objašnjenje se nalazi u različitom uticaju MeJA na ekspresiju gena ACC sintetaze (MdACS1), odgovornog za sintezu etilena, koji može biti iniciran u periodu sazrevanja plorazvoja ploda, pre klimakterične faze (Li et al., 2017).</s><s>U cilju poboljšanja obojenosti plodovi se mogu tretirati potapanjem u MeJA.</s><s>Rudell et al. (2002) su na isti način tretirali plodove nakon berbe i potom ih izlagali UV svetlosti, čime su povećali sintezu antocijana, beta karotena i hlorofila b u plodovima sorte Fuji, a time i poboljšali obojenost plodova.</s><s>Kako ne bi došlo do narušavanja kvaliteta i trajašnosti plodova usled primene MeJA u klimakteričnoj fazi, plodove je potrebno tretirati inhibitorom dejstva etilena 1-metilciklopropenom (Li et al., 2017).</s><s>Prilikom aplikacije MeJA u periodu pre berbe, uočeno je da je razvoj dopunske boje prisutniji sa osunčane strane ploda (Shafiq et al., 2013), što ukazuje da je svetlost važan faktor u sintezi antocijana indukovanoj od strane jasmonata (Liu vali efikasnost MeJA i etefona u kombinaciji sa UV-B svetlom, primenjenih na delu ploda na kom je bilo sprečeno dobijanje boje prirodnim putem.</s><s>Najefikasniji je bio tretman sa MeJA u kombinaciji sa UV-B svetlosti gde je za 48 h sadržaj ideina (cijanidin-3-galaktozida) u pokožici, koji je bio u pozitivnoj korelaciji sa bojom, dostigao blizu 100% u odnosu na deo ploda obojen u prirodnim uslovima.</s> <s>Metil jasmonat se takođe može koristiti za odlaganje razgradnje hlorofila u plodu, što je interesantno kod sorti bez dopunske crvene boje, gde je poželjno da plodovi što duži period zadrže zelenu boju.</s><s>Lv et al. (2023) su došli do zaključka da je koncentracija primenjenog sredstva ključna, gde MeJA pri 10 μM usporava razgradnju hlorofila kod sorte Golden Delicious, dok primenjen u visokoj koncentraciji od 1500 μM daje suprotan efekat.</s> <s>Tokom perioda razvoja plodova, kako se bliži berba, količina produkovanog etilena se povećava, a ujedno se smanjuje sadržaj auksina koji ima ulogu da spreči opadanje plodova, odnosno formiranje apscisne zone.</s><s>Neke sorte imaju povećanu produkciju etilena, kao što su Jonagold, Red Delicious, Idared i u manjoj meri Golden Delicious, stoga su one sklonije prevremenom opadanju (Radivojević et al., 2017), što može prouzrokovati velike ekonomske gubitke.</s><s>Takođe, ubrzano sazrevanje plodova usled veće proizvodnje etilena je nepoželjno jer u tom slučaju dolazi do pogoršanja kvaliteta plodova, a time i njihove skladišne sposobnosti.</s><s>Zbog toga se nastoji da se primenom regulatora rasta uspori sazrevanje plodova u voćnjaku i time spreči njihovo propadanje i omogući bolja organizacija berbe.</s><s>Za kontrolu opadanja plodova uspešno se koriste sledeći biljni regulatori rasta: NAA, AVG i 1-MCP.</s><s>NAA deluje tako što povećava nivo auksina u biljci i time sprečava formiranje apscisnog sloja, međutim, ujedno podstiče sintezu etilena i tako utiče na brže dozrevanje plodova pa time smanjuje mogućnost njihovog čuvanja (Rademacher, 2015).</s><s>Jedna primena 3 nedelje pre berbe nije adekvatna za sprečavanje opadanja plodova, već se tretman mora ponoviti kako bi se efekat sredstva produžio (Milić et al., 2016), obzirom da dejstvo traje tokom 14 dana.</s><s>U eksperimentu Yildiz et al. (2012), ni dva tretmana u koncentraciji od 20 mg l-1, primenjena 4 i 2 nedelje pre planirane berbe, nisu bila efikasna u sprečavanju opadanja plodova kod sorte Red Chief.</s><s>Suprotno, Yuan & Carbaugh (2007) pri istoj koncentraciji, jednom aplikacijom 3 ili 1 nedelju pre berbe, postižu odlaganje opadanja plodova za 14 dana, dok dve primene produžavaju efekat na 20 dana.</s><s>Primena NAA u kombinaciji sa 1-MCP ili AVG pokazuje veću efikasnost u odnosu na samostalnu primenu sva tri sredstva (Yuan & Carbaugh, 2007).</s><s>Na taj način se ujedno inhibira sinteza, odnosno dejstvo etilena i sprečava omekšavanje plodova indukovano primenom NAA, a ostvaruje bolja kontrola opadanja plodova povećanjem nivoa auksina.</s> <s>AVG inhibira sintezu etilena, što se ostvaruje sprečavanjem dejstva enzima ACC sintetaze neophodnog za sintezu ovog hormona.</s><s>Pokazao se kao veoma efikasan, međutim u godinama sa visokim temperaturama tokom leta, sa preko 35°C, kontrola apscisije nije potpuna, ali se može poboljšati u kombinaciji sa NAA (Robinson et al., 2020).</s><s>AVG primenjen 4 nedelje pre berbe smanjuje koncentraciju etilena, usporava hidrolizu skroba, sprečava gubitak čvrstoće i ima potencijal da smanji pojavu staklavosti ploda kod sorte Red Delicious, u berbi i nakon čuvanja (Drake et al., 2005), kao i pucanje plodova oko peteljkinog udu2022).</s><s>Prilikom upotrebe AVG, nepovoljna osobina je to što sprečava razvoj boje na plodu (Whale et al., 2008), a takođe je primećeno da smanjuje senzorne osobine ploda (Drake et al., 2005), obzirom da usporava sazrevanje.</s><s>Kada se etefon primeni nakon AVG povećava se sadržaj antocijana i procenat obojenosti, kao i senzorni kvalitet, bez gubitka čvrstoće i skladišne sposobnosti plodova (Drake et al., 2005; Drake et al., AVG kontroliše unutrašnju koncentraciju etilena približno dobro kao 1-MCP primenjen u voćnjaku ili u skladištu, ali nakon čuvanja plodovi mnogo brže gube čvrstoću.</s> <s>1-MCP je gas koji oponaša strukturu etilena i ima visok afinitet vezivanja za receptore etilena u biljnom tkivu (Rademacher, 2015), čime sprečava njegovo dejstvo.</s><s>Formulacija koja može biti primenjena kao tečna u voćnjaku se koristi za odlaganje zrenja i sprečavanje opadanja plodova pre berbe.</s><s>Sredstvo se može primeniti od 14 do 3 dana pre predviđene berbe (Šestić et al., 2023), što predstavlja njegovu prednost u odnosu na prethodno pomenute biljne regulatore rasta koji nisu jednako efikasni primenjeni bliže datumu berbe (Yuan prednosti se ogledaju u odlaganju sazrevanja kroz Spasojević S. et al.</s> <s>Spasojević S. et al. usporenu razgradnju skroba i održavanje čvrstoće čime se postiže bolja organizacija berbe, a ujedno omogućava razvoj dopunske boje na plodovima (Šestić et al., 2023).</s><s>Može umanjiti prisustvo fiziološkog oboljenja tokom čuvanja kod sorte Gala, poznatog kao unutrašnje tamnjenje mezokarpa u predelu peteljke („stem end flesh browning“), ali ne sprečava njegovu pojavu u potpunosti (Doerflinger et al., 2017).</s><s>Sa povećanjem koncentracije odlaže se sazrevanje plodova i razvoj dopunske boje, s tim što povećanje preko 135 mg l-1 ne doprinosi daljem očuvanju čvrstoće ploda (do Amarante et al., 2022).</s><s>Primenom 1-MCP u voćnjaku ostvaruje se efikasna kontrola koncentracije etilena i gubitka čvrstoće ploda tokom 225 dana u skladištu, kao i 7 dana nakon iskladištavanja plodova u uslovima sobne temperature (Elfving et al., 2007).</s><s>Sredstvo ima potencijal da smanji produkciju etilena tokom skladištenja samo ukoliko su plodovi ubrani u optimalnom terminu, dok kasno ubrani plodovi stvaraju istu količinu etilena kao i netretirani plodovi (Malachowska & Tomala, 2022).</s><s>Ovaj efekat zakasnele berbe otklanja se ukoliko se plodovi tretiraju sa 1MCP i u skladištu nakon berbe.</s> <s>S obzirom da jabuka pripada grupi klimakteričnih voćki, kako bi se kvalitet ploda nakon berbe očuvao, potrebno je sprečiti dozrevanje i smanjiti respiraciju i produkciju etilena.</s><s>To se ostvaruje skladištenjem plodova, a kako bi se dodatno očuvao kvalitet plodova tokom ali i nakon čuvanja, prilikom skladištenja se primenjuje 1-MCP, koji će blokirati dejstvo etilena.</s><s>Za kontinentalne voćke optimalna koncentracija 1-metilciklopropena je 1 μl l-1, primenjena u roku od 12‡24 h nakon berbe, pri temperaturi od 0°C u hlađenom skladištu (Zhang et al., 2020).</s><s>Efekat primene 1-MCP na plodove jabuke je sledeći: smanjuje koncentraciju etilena u plodovima do 89 % i njegovu produkciju, kao i stopu disanja do 69%, inhibira dejstvo enzima koji su uključeni u proces degradacije ćelijskog zida, tamnjenje ploda i biosintezu etilena, održava čvrstoću ploda i smanjuje gubitak mase i odnosa rastvorljive suve materije i ukupnih kiselina, redukuje sintezu antocijana, likopena i karotenoida, kao i isparljivih jedinjenja, a poboljšava održanje sadržaja hlorofila i fenola 1-MCP ne bi trebalo primenjivati u skladištu kod sorte Braeburn, koja već ima usporeno disanje, jer može izazvati unutrašnje tamnjenje mesa (Šestić et al., 2023) i pojačati pojavu šupljina bez obzira na uslove čuvanja, dok su plodovi manje podložni oboljenjima bez njegove primene, u uslovima dinamički kontrolisane atmosfere (Büchele et al., 2023).</s><s>Takođe, kod drugih sorti koje su sklone poremećajima izazvanim visokim sadržajem CO2, nema uticaj na sprečavanje njihovog nastanka, ali smanjuje pojavu poremećaja uzrokovanih usled starenja, sprečava gubitak čvrstoće i ukupnih kiselina tokom čuvanja plodova (Thewes et al., 2023).</s><s>Tretman 1-MCP-om efikasno održava nizak nivo etilena u plodovima koji su ubrani dve nedelje nakon optimalnog roka, i do 9 meseci u uslovima dinamički kontrolisane atmosfere (Malachowska & Tomala, 2022).</s><s>Efikasno sprečava pojavu skalda, usporava omekšavanje plodova i promenu boje usled sazrevanja, tokom skladištenja i nakon iskladištavanja, ali povećava pojavu gorkih pega kod plodova koji nisu tretirani kalcijumom (Gago et al., 2016).</s><s>Upotreba 1MCP doprinosi dužem čuvanju plodova sorte Grenny Smith u uslovima normalne atmosfere, bez značajnog gubitka senzornog kvaliteta, i takođe sprečava pojavu skalda tokom 9 meseci u skladištu (Tomic et al., Zaključak</s> <s>Iz datog pregleda upotrebe biljnih regulatora rasta u proizvodnji jabuke, može se zaključiti da ostvaruju veliki uticaj na kvalitet i skladišni potencijal ploda, direktnim ili posrednim dejstvom.</s><s>U zasadima jabuke se koriste za proređivanje cvetova i plodova, regulisanje bujnosti, sprečavanje pojave rđaste prevlake, podsticanje izduživanja ploda, pospešivanje razvoja dopunske boje, sprečavanje opadanja plodova i odlaganje sazrevanja plodova.</s><s>Njihova upotreba omogućava postizanje visokog kvaliteta ploda uz karakterističan sortni izgled, berbu u optimalnom momentu uz bolju organizaciju, poboljšanje skladišne sposobnosti plodova i sprečavanje nastanka fizioloških oboljenja.</s><s>Pored brojnih pozitivnih dejstava, biljni regulatori rasta mogu u određenoj meri uticati i negativno na kvalitet ploda, stoga je neophodno isto uzeti u obzir prilikom njihove upotrebe.</s> <s>Atay A.N., Koyuncu F. (2017): Impact of repeated yearly applications of prohexadione-calcium on vegetative and reproductive growth of ‘Golden Delicious’/M.9 apple trees.</s><s>Journal of Horticultural Research, 25: 47‡54.</s> <s>Cline J. (2017): Interactive effects of 6-BA, GA4+7 and prohexadione-calcium on ‘Gala’ apples.</s><s>Canadian Journal of Plant SciCurry E. (2012): Increase in epidermal planar cell density accompanies decreased russeting of ‘Golden Delicious’ apples treated with gibberellin A4+7. HortScience, 47: 232‡237. (2022): Efficiency of pre-harvest application of 1-MCP (Harvista™ 1.3 SC) to delay maturation of ‘Cripps Pink’ apple fruit.</s><s>Scientia Horticulturae, 293: 110715.</s><s>Mitcham E.J. Miqueloto A. (2020): Post-bloom and preharvest treatment of ‘Braeburn’ apple trees with prohexadione-calcium and GA4+7 affects vegetative growth and postharvest incidence of calcium-related physiological disorders and decay in the fruit.</s><s>Scientia Horticulturae, 261: 108919.</s><s>Watkins C.B. (2017): Stem-end flesh browning of ‘Gala’ apples is decreased by preharvest 1-MCP (Harvista) and conditioning treatments.</s><s>Fruit Quarterly, 25: 9‡14. se D.B. (2005): The influence of aminoethoxyvinylglycine and ethephon on objective and sensory quality of ‘Delicious’ apples and apple juice at harvest and after storage.</s><s>HortScienser D.B. (2006): Effects of aminoethoxyvinylglycine, ethephon, and 1-methylcyclopropene on apple fruit quality at harvest and after storage.</s><s>HortTechnology, 16: 16‡23. (2006): Fruit thinning effects in the apple cv. ‘Royal Gala’.</s> <s>Certain chemical thinning treatments advance maturity of Paulared apple.</s><s>Canadian Journal of Plant Science, 81: 499‡501. and 1-MCP (Smartfresh™) postharvest treatment on ‘Golden Delicious’ apple cold storage physiological disorders.</s><s>Scientia Horticulturae, 211: 440‡448.</s> <s>HortScience 46: 432‡438. tion-dependent impacts of exogenous methyl jasmonate (MeJA) on chlorophyll degradation of apple fruit during ripening.</s><s>Postharvest Biology and Technology, 203: 112398.</s><s>Magazin N., Đurović D. (2017): Savremene tehnologije u čuvanju svežeg voća.</s><s>Zbornik apstrakata savetovanja „Savremena proMalachowska M., Tomala K. (2022): Effect of preharvest and postharvest application of 1-MCP on the quality of Gala Schniga® SchniCo Red(s) apples during long-term storage.</s><s>Agriculture, McArtney S., Obermiller J.D., Green A. (2007): Prohexadione-Ca reduces russet and does not negate the efficacy of GA4+7 Sprays for russet control on ‘Golden Delicious’ apples.</s><s>HorMeland M., Kaiser C. (2011): Ethephon as a blossom and fruitlet thinner affects crop load, fruit weight, fruit quality, and return bloom of ‘Summerred’ apple (Malus × domestica) Borkh.</s> <s>Comparison of metamitron efficiency for postbloom thinning of young ‘Gala’ and ‘Golden Delicious’ apple trees.</s><s>Turkish Journal of Agriculture and Forestry, 44: 83‡94.</s><s>Radivojevic D., Fotiric M., Milivojevic J., Oparnica C. (2022): Chemical thinning induced by single and sequential application of BA, NAA and metamitron on ‘Gala’ and ‘Golden Delicious’ apple.</s><s>Acta Horticulturae, 1341: 1‡8.</s> <s>HortScience, 40: 1760‡1762. combined with NAA control pre-harvest drop of ‘Mcintosh’ apples better than either chemical alone.</s><s>Acta Horticulturae, combined with NAA controls pre-harvest drop of McIntosh apples better than either chemical alone.</s><s>New York Fruit QuRudell D.R., Fellman J.K., Mattheis J.P. (2005): Preharvest application of methyl jasmonate to ‘Fuji’ apples enhances red coloration and affects fruit size, splitting, and bitter pit incidence.</s> <s>HortScience, 40: 1760‡1762. smonate enhances anthocyanin accumulation and modifies production of phenolics and pigments in ‘Fuji’ apples.</s><s>Journal of the American Society for Horticultural Science, 127: S.H. (2022): Combined UV-B and methyl jasmonate treatments enhance postharvest pigmentation of ‘Fuji’ apples.</s><s>Postharvest Biology and Technology, 190: 111938.</s><s>Gibberellic acid accelerates ‘Honeycrisp’, but not ‘Cameo’, apple fruit maturation.</s><s>HortTechnology, 18: 39‡44. application influences the development of ‘Cripps Pink’ apple fruit colour.</s><s>Journal of the Science of Food and Agriculture, Singh Z., Shafiq M. (2008): Training systems and pre-harvest ethrel application affect fruit colour development and quality of ‘Pink Lady™’ apple at harvest and in controlled atmosphere storage.</s><s>Acta Horticulturae, 774: 165‡172.</s><s>Spasojević S., Oparnica Č., Milivojević J., Radivojević D. (2022): Uticaj proređivanja cvetova na rodnost i karakteristike ploda sorte jabuke Golden Delicious.</s><s>Voćarstvo, 56: 19‡26.</s><s>Spasojević S., Oparnica Č., Milivojević J., Radivojević D. (2023): Chemical thinning of apple fruit: A review.</s><s>Book of Abstracts of V Balkan Symposium on Fruit Growing, 32.</s><s>Stopar M. (2022): Return bloom enhancement of low, medium and high flowering Golden Delicious apple trees by the application of 1-naphthaleneacetic acid and ethephon.</s><s>Acta Horticultuload for cv.</s><s>Jonagold apples (Malus × domestica Borkh.) increases polyphenol content and fruit quality.</s><s>Journal of Agricultural and Food Chemistry, 50: 1643‡1646.</s><s>M., Riehle A. (2023): Upravljanje etilenom u hladnjači primenom smartfresh protabs i harviste u voćnjaku.</s><s>Zbornik radova VIII savetovanja „Inovacije u voćarstvu“, pp.</s><s>71‡82. possibility of delayed fruit thinning in Gala apple.</s><s>Book of Proceedings of the International Young People Scientific Conference ‘The environment- research, charge, administrati(2016): Effects of 1-methylcyclopropene and diphenylamine on changes in sensory properties of ‘Granny Smith’ apples during postharvest storage.</s><s>Postharvest Biology and TechnoFreitas S.T. (2023): The response of ‘Monalisa’ apples to high CO2 storage conditions, harvest maturity and 1-MCP treatment.</s><s>Scientia Horticulturae, 317: 112038.</s><s>Uselis N., Viskelis J., Lanauskas J., Liaudanskas M., Janulis V., Darius K. (2020): Effects of growth control on yield and fruit quality of the apple cultivar ‘Rubin’.</s><s>Agricultural and Food SciWan-Sembok W.Z.B. (2009): Regulation of fruit color development, quality and storage life of ‘Cripps Pink’ apple with deficit irrigation and plant bioregulators.</s><s>Thesis for the Degree of Doctor of Philosophy, School of Agriculture and Environment, Curtin University of Technology, Perth.</s><s>Exogenous abscisic acid regulates distribution of 13C and 15N and anthocyanin synthesis in ‘Red Fuji’ apple fruit under high nitrogen supply.</s><s>Front Plant Science, 10: 1738. (2008): Fruit quality in ‘Cripp’s Pink’ apple, especially colour, as affected by preharvest sprays of aminoethoxyvinylglycine and ethephon.</s><s>Scientia Horticulturae, 115: Yildiz K., Ozturk B., Ozkan Y. (2012): Effects of aminoethoxyvinylglycine (AVG) on preharvest fruit drop, fruit maturity, and quality of ‘Red Chief’ apple.</s><s>Scientia Horticulturae, on ethylene biosynthesis, preharvest fruit drop, fruit maturity, and quality of ‘Golden Supreme’ and ‘Golden Delicious’ apples.</s><s>HortScience, 42: 101‡105.</s> <s>The use of plant growth regulators (PGRs) as an effective means of regulating fruit yield and quality is now common practice in apple production.</s><s>During fruit growth and development, various treatments are carried out to achieve fruit quality that meets market requirements, and after harvest to maintain quality and allow long storage and supply of fresh fruit to the market.</s><s>The effect of PGRs on fruit quality and storability can be achieved by regulating vigor and yield, improving fruit quality, preventing fruit drop, and improving fruit storability.</s><s>The synthetic PGRs most commonly used for these purposes are auxins, gibberellins, cytokinins, jasmonic acid, ethephon, inhibitors of gibberellin synthesis, and inhibitors of the synthesis or action of ethylene.</s>

Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема

Dolijanović, Željko;Kovačević, Dušan;Oljača, Snežana

Монографија САНУ-а: Научно-стручни скуп „Обновљиво коришћење природних ресурса у сеоским подручјима Србије“

plodored;pokrovni i združeni usevi;sistemi gajenja;zemljište

agrif.bg.ac.rs-123456789-6567.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25132/bitstream_25132.pdf

<s>Сећам се прегршти трешања, бројала сам, а мала сам била.</s><s>Сањала о воћњацима и виноградима под мојом командом.</s><s>А онда кренула пут знања равној Ресави, Пољопривредној школи, Свилајнцу, тамо сањала о Дунаву, о себи као будућем инжењеру.</s><s>Сада са дипломом у џепу сањам о селу, мојој Клоки, мом Опленцу.</s><s>Још се вратила нисам, али хоћу!</s><s>Од снова не одустајем, снове остварујем, па макар ми на штету ишло, макар тамо где је моје Старимо, тонемо, све оскуднија остаје синовина, пропада нам дедовина на њихове тековине пада прашина, па нас сад други изнова уче како да хватамо уздахе ветрова, а наша стара млин-ветрењача умрла пре пола века.</s><s>Воденице оронуле однеле пролећне бујице.</s><s>Опанке смо ципелама заменили.</s><s>Чист ваздух димом, а Сунце сијалицом.</s><s>Утробу смо земљи извадили, а шта ћемо кад усахне, ко потоци услед ове суше, али авај, кише опет буде... само кише ‒ опет буде.</s><s>А од кише и од ово мало неодране коре земље, сазри ново семе.</s><s>Тешко клија илž угине, ако се нико о њему не брине.</s><s>Ја баш зато у хале зелених зидова зовем, покривене отвореним небом.</s><s>Фабрике које никог не трују, но прехрањују, постројења што се села зову.</s><s>Не знам зашто се гасе, зашто се акционарима не виде трагови испред родне куће у снегу.</s><s>Не знам зашто синдикат чини мермерно спомење на брегу.</s><s>Зато позивам да се окренемо трајним силама које не клече пред нама, пролазним људима, али да се старим принципима и новим знањем милост њихова купи.</s><s>Да нам они служе по селима, јер су на градове, видите и сами, љути, па кажњавају све од реда, сушом, градом, поплавом и раком.</s><s>Ја не зовем да пођемо уназад, ако назадно мислите да је село па сте оставили да вам кућа пусти, продали и затрли све што сте од својих наследили, пошли срећни, а да се нисте ни окренули.</s><s>И дозволите ми још стих који да кажем, који с тугом Љиљана Браловић истка срцем уместо руком: Што посече орах, синовче?</s> <s>Академијски одбор за село САНУ у сарадњи са Пољопривредним факултетом из Земуна, организовао је научно-стручни скуп под називом „Обновљиво коришћење природних ресурса у сеоским подручјима Србије“, 27. септембра у САНУ и 28. септембра 2017. године у Шимановцима, у фирми Циљ овог научно-стручног скупа је био да на основу општепознатих природних ресурса у сеоским подручјима Србије дефинише нове правце даљег развоја, као и најсавременије технологије производње и прераде у финалне производе, који ће обезбедити рационално, обновљиво и економично газдовање са расположивим ресурсима, како би непосредни произвођачи могли боље и успешније живети на селу и пружити шансу младима за опстанак на селу.</s><s>Добро је познато да Србија располаже богатим природним ресурсима, који се могу користити за напредак села и пољопривреде.</s><s>Нажалост, они нису у оптималној функцији за рационално коришћење, а разлога има много, почев од недовољне бриге друштва, неадекватних мера аграрне политике, одлазак, посебно младих, са села, коришћење старих технологија и механизације, недовољно удруживање произвођача, посебно оних са малим поседима.</s><s>Све наведено и низ других неповољних фактора, довели су до значајног заостајања српског села.</s><s>На овом научно-стручном скупу покренуто је много важних питања од стране угледних предавача.</s> <s>– коришћење „чистих технологија“ и очување животне средине; – посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агросистема; – економично коришћење расположивих секундарних производа у пољопривреди;</s> <s>– утицај климатских промена на развој села и пољопривреде; – утицај нових технологија и нових раса у развоју заосталог сточарства у нашој земљи;</s> <s>– одрживост производње, прераде и спољнотрговинске размене поврћа; – значај одрживог гајења озиме пшенице; – могућности повећања приноса и квалитета биомасе природних травњака;</s> <s>– значај домаћег семена у ери глобализације; – оптимизација економских резултата пољопривредне производње применом нових технологија;</s> <s>– кромпир у савременој пољопривредној производњи; – савремено повртарство у модерној производњи; – савремене технологије у виноградарству; – руралне средине у Србији – спас за село и Србију.</s><s>Изостало је предавање из области воћарства.</s><s>Научни приступ проблематици српског села један је од начина да се живот и потенцијал српског села унапреде.</s><s>Закључци са научног скупа биће корисни свим институцијама које брину о српском селу!</s> <s>С а ж е т а к. ‒ Фаворизовањем плодореда, здружених и покровних усева углавном се повећава биодиверзитет при чему се побољшава искоришћеност ресурса као што су земљиште, светлост, топлота и вода.</s><s>Увођење ових система, у светлу постојања климатских промена, има карактер, како индиректних и превентивних, тако и директних мера побољшања, заштите и унапређења агроекосистема.</s><s>Посебан акценат је на очувању земљишта и унапређењу гајења усева кроз конзервацију земљишне влаге, очувању структуре, контроли корова, заштити од ерозије, побољшању потенцијалне плодности земљишта и др.</s> <s>Фреквенција усева у овим системима највише зависи од одабраног система пољопривредне производње.</s><s>Иако је у конвенционалним (класични системима број усева, а тиме и плодоредних поља мањи, треба тежити повећању биодиверзитета, како кроз увођење нових усева, тако и кроз осавремењавање постојећег сортимента и стално увођење нових хибрида и сората гајених врста.</s><s>У наведеним системима, махунарке морају имати већи значај, као у форми главних, тако и у форми накнадних, пострних и компонената здружених и покровних усева.</s><s>Посебни системи гајења имају значаја у стратегији управљања азотом у земљишту.</s><s>Зеленишним ђубрењем земљиште се обогаћује са око 35–40 t/ha органске масе и са 100–200 kg/ha N фиксираног из ваздуха, а од тога наредни усев искористи 40–50% азота.</s><s>Ограничавајућа околност за интензивирање плодореда јесте да је просечна величина газдинства у Републици Србији око 3 ha и да већина индивидуалних газдинстава базира своју производњу на задовољењу сопствених потреба, а да је врло мало комерцијалних индивидуалних газдинстава.</s><s>У такви</s> <s>Кљу м условима, без укрупњавања поседа, врло је тешко организовати ратарску производњу у потпуним правилним, а посебно вишепољним, плодоредима.</s><s>Ефикасност гајења здружених и покровних усева треба процењивати, с једне стране кроз подизање плодности земљишта, спречавање ерозије, редукције корова, задржавања хранива и спречавање загађивања подземних вода, али и с аспекта економске исплативости.</s><s>Краткорочна корист често може бити нижа од уложених средстава и рада те потребу за гајењем здружених и покровних усева треба размотрити за сваки конкретан случај.</s> <s>Пољо привреда, односно производња хране за снабдевање целокупног становништва, једна је од најважнијих основних делатности човека и једина је грана привреде која је, мање или више, заступљена на свим континентима планете Земље Š38Ć.</s><s>Пољопривредном производњом се обезбеђује храна за човечанство, коришћењем највећег богатства – природе, али на веома различите начине.</s><s>Системи гајења углавном зависе од метеоро лошких услова</s> <s>Пољо и локалних навика становника одређених подручја.</s><s>Управо утицај метеоролошких услова врло често опредељује модификацију у погледу примењених агротехничких мера.</s><s>За успех у производњи хране важно је да агрономија и агроекологија буду у присној вези иако су доскора ове две дисциплине имале одвојен пут.</s><s>Правилним одабиром система производње, узимајући у обзир метеоролошке услове датог подручја, можемо обезбедити у квалитативном и квантитативном смислу задовољење потреба у исхрани уз висок ниво заштите животне средине.</s><s>Ако се посматра утицај човека на животну средину знамо да постоји више праваца развоја пољопривреде, али се сматра да су следећа три правца најдоминантнија и најраширенија у погледу заузимања пољопривредних површина – конвенционални, одрживи и органски.</s><s>Конвенционална, савремена, класична или индустријска пољопривреда је пољопривредна производња која се практикује на највећем делу ораничних површина.</s><s>Она се карактерише применом напредних технолошких решења, значајним инвестицијама, укрупњавањем поседа, гајењем усева у монокултури, униформним високоприносним хибридима и сортама, значајним количинама примењених хербицида и ђубрива, коришћењем екстерних енергетских инпута, високом ефикасношћу радне снаге и др. Š32Ć.</s><s>Поред бројних предности, класична пољопривреда је проузроковала и бројне проблеме, посебно у погледу нарушавања равнотеже у агроекосистемима.</s><s>Најважнији проблем конвенционалне пољопривреде јесте њена енергетска ефикасност, иако би требала да буде произвођач енергије, напротив, више је троши.</s><s>Таква пољопривреда је постала значајан загађивач животне средине, посебно у најразвијенијим земљама.</s><s>Управо, најразвијеније земље увидевши бројне проблеме и последице које проузрокује конвенционална пољопривреда, су прве почеле са увођењем нових, савремених и одрживих система земљорадње.</s><s>Интензивну пољопривредну производњу, производњу високих инпута, неопходно је заменити са производњом која ће мање нарушавати равнотежу у агроекосистему.</s><s>Основу такве производње чини интегрални систем гајења усева, уз примену агротехничких мера које су боље усклађене са биолошким законима.</s><s>У оквиру новијег концепта развоја пољопривреде, важно место припада плодоредима, конзервацијским системима обраде земљишта, гајењу здружених и покровних усева, примени ђубрива и наводњавања, интегралним системима контроле корова, као и другим мерама којима се алтернативно тј. без директне примене хемијских средстава постижу високи приноси и штити агроекосистем.</s><s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема Одрживу пољопривреду карактеришу исте мере које се примењују у конвенционалној пољопривреди, али се тежи смањењу примене пестицида и ђубрива односно пестицида када се исцрпе све остале могућности контроле корова, болести и штеточина, а минерална ђубрива после примене органских и свих других мера повећања плодности земљишта (плодоред, покровни, здружени усеви и сл.), а на основу стварних потреба биљака и планираног приноса по јединици површине.</s><s>Овај вид пољопривреде усклађен је са природом и користи принципе природе да се одржи сама ‒ „не постоји ништа боље од тога“ Š29Ć.</s><s>Позитивни ефекти интензификације пољопривредне производње (повећање приноса гајених биљака и производње хране), нарочито изражени у другој половини прошлог века, су неоспорни.</s><s>Међутим, таква производња је имала негативне утицаје на природне ресурсе и животну средину (смањење биодиверзитета, велика потрошња енергије и нагомилавање биљних хранива и пестицида у земљишту, површинским и подземним водама).</s><s>Приноси гајених биљака у систему одрживе пољопривреде су на нивоу или нешто нижи од приноса у конвенционалној пољопривреди, али разлике у квалитативној компоненти приноса могу бити веома значајне, што је са аспекта очувања животне средине и здравља људи веома значајно.</s><s>Одрживост се заснива на коришћењу еколошких принципа на фарми, здруживању усева, покривености земљишта током већег дела године, што утиче на смањење ерозије, закоровљености и сл.</s><s>Важно место заузима одржавање биодиверзитета, па чак и повећање током времена, чиме се повећава потенцијална плодност земљишта и мања потрошња енергије, чиме се повећава стабилност и самоодрживост ових система.</s><s>Органска пољопривреда представља производњу хране и намирница високе хранљиве вредности и неких других производа биљног и животињског порекла (тканине, кожа).</s><s>То је законски регулисана производња која укључује контролу и сертификацију производње и производа.</s><s>У широј јавности се под органском пољопривредом углавном сматра пољопривредна производња без употребе хемикалија (минералних ђубрива, пестицида, хормона и сл.).</s><s>Међутим, органска пољопривреда се управо бави изналажењем решења која ће омогућити изостављање агрохемикалија.</s><s>Све агро</s> <s>изме њеном облику примењују се и у органској производњи Š6Ć.</s><s>Природни услови и стање природних ресурса у Србији су на задовољавајућем нивоу и органска производња може се одвијати на целој територији Републике Србије, а нарочито у брдско-планинском региону, уз поштовање закона који детаљно прописују одабир парцеле и услове под којима се ова производња може одвијати Š36Ć.</s> <s>У сва три правца пољопривредне производње посебни, алтернативни, системи гајења биљака (плодоред, здружени и покровни усеви), заузимају важно место, посебно у дугорочном развоју пољопривреде сваког производног подручја.</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача ПЛОДОРЕД – СРЦЕ СИСТЕМА ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ Правилна смена усева у плодореду доприноси очувању повољних физичких и хемијских особина земљишта и смањењу уноса минералних ђубрива због гајења легуминоза и остварењу већих приноса.</s><s>Плодоредом се кроз диверзификацију усева утиче на очување и повећање биодиверзитета, а од целокупне биљне производње, плодоред најзначајније место има у ратарској и повртарској производњи.</s><s>У земљама Западне Европе и САД у периоду (1950‒1975) знатно мање је изучаван и примењиван јер се сматрало да је „стара и немодерна агротехничка мера“, а да ће високоприносне сорте и хибриди у условима доследне и интензивне примене осталих агротехничких мера решити све проблеме у производњи хране уз употребу агрохемикалија (минерална ђубрива и пестициди), механизације, мелиорација итд.</s><s>Таква производња је проузроковала бројне проблеме, посебно у погледу сузбијања проузроковача биљних болести, штеточина, корова, кварења структуре сабијањем земљишта, поремећаја микрофлоре и фауне итд.</s><s>У економском смислу, плодоред је једина агротехничка мера која за своју примену не захтева материјална улагања.</s><s>У исто време плодоред је и „философија ратарске производње“, чија ће улога и у будућим концептима одрживог развоја пољопривреде и у наредним деценијама, процењује се, бити изузетно значајна.</s><s>Гајење усева у монокултури, посебно уз дуготрајну примену минералних ђубрива, значајно je утицало на промене садржаја органске материје у земљишту, а вишегодишња примена хербицида je довелa до промена флористичког састава коровских заједница Š20Ć.</s><s>То се одразило на ширење популације отпорних, економски штетних врста корова.</s><s>Смањеном употребом минералних ђубрива и хербицида кроз дужи низ година, успоставио би се систем технолошког процеса гајења усева базиран на еколошким принципима а који је истовремено и економски оправдан.</s><s>Примена оваквог система у широкој производњи, умногоме би оправдала улагања ове врсте и омогућила производњу ратарских усева у систему развоја одрживе пољопривреде.</s> <s>У новије време, поред предности вишепољних плодореда у системима органске, све више се оправдава увођење таквих плодореда и у интензивним системима земљорадње, јер на тај начин се смањује учесталост обраде земљишта, а тиме уштеда у енергентима; мањи је унос минералних азотних ђубрива и количина примењених хербицида у поређењу са двопољним плодоредом кукуруз‒соја или кукуруз‒пшеница.</s><s>Што се пак приноса зрна тиче, вишепољни плодореди (четворопољни и шестопољни) не исказују предности у односу на тропољни и двопољни, посебно у годинама са повољнијим метеоролошким условима Š33Ć, Š26Ć, Š7Ć, Š28Ć.</s><s>У Србији се данас кукуруз гаји на око 10% површина у двопољном плодореду са сојом, што је врло квалитетан помак у технологији гајења, а свакако је неопходно да се овај проценат површина у будућности повећа Š22Ć.</s><s>Када се успоставља нови плодоред, углавном се избор мора ослањати на два најзаступљенија усева у сетвеној структури (кукуруз и пшеница).</s><s>101</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема Досадашњи резултати испитивања утицаја плодореда на закоровљеност и принос зрна кукуруза и озиме пшенице на подручју Србије углавном су сагласна у неколико сегмената.</s><s>Мања закоровљеност, посебно вишегодишњим коровима, приноси зрна су већи, већи број поља у оквиру плодореда даје позитивнији резултат у дужем временском периоду Š14Ć.</s><s>Двопољни плодоред увек даје боље резултате од монокултуре, али углавном најслабије од испитиваних плодореда.</s><s>Ова чињеница се објашњава тако што ова смена не одговара пшеници јер је тешко испоштовати оптималне рокове сетве због, обично, каснијег брања кукуруза који јој у тој смени претходи Š27Ć.</s><s>Нешто већи принос зрна озиме пшенице, у односу на двопољни, добијен је у тропољном плодореду (3,94 t/ha), али разлика није била статистички значајна (табела 1).</s><s>Приноси зрна добијени у четворопољном и шестопољном плодореду су били статистички значајно већи (4,23 и 4,33 t/ha), како у односу на монокултуру, тако и у односу на плодореде са мањим бројем поља.</s><s>Приноси пшенице у вишепољним плодоредима могу бити високи и стабилни, посебно кроз дужи временски период, јер се у погледу предусева у шестопољном плодореду сунцокрет показао као добро решење.</s><s>Табела 1. Утицај система гајења на принос зрна озиме пшенице (t/ha) Š10Ć Године</s> <s>На основу података у табели 2 види се да су приноси зрна кукуруза значајно варирали по годинама испитивања, како у монокултури, тако и у испитиваним плодоредима.</s><s>Разлике у приносу зрна између испитиваних година биле су статистички значајне.</s><s>Просечан принос зрна у испитиваном 102</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача периоду у монокултури и испитиваним плодоредима износио је 7,80 t/ha и 8,75 t/ha, што је оптималан принос за наведени локалитет и тип земљишта.</s><s>За разлику од озиме пшенице, на истом локалитету, за кукуруз су двопољни и тропољни плодоред били у предности, не само у односу на монокултуру, него и у односу на плодореде са већим бројем поља (четворопољни и шестоПоред директног утицаја плодореда на принос, ова мера има и индиректан утицај јер плодореди утичу на испољавање веће ефикасности других примењених агротехничких мера, посебно мера за сузбијање корова.</s><s>Гајење усева у плодоредима је, истиче се, понекад не само најзначајнија, него и једина мера која ваљано помаже у заштити од корова, болести и штеточина Š25Ć.</s><s>Табела 2. Принос зрна кукуруза у различитим системима ратарења у периоду Године</s> <s>ЗДРУЖИВАЊЕ УСЕВА – ПУТ ПОВЕЋАЊА БИОДИВЕРЗИТЕТА У последње три деценије у свету је порасло интересовање научне јавности за проучавање алтернативних система гајења биљака.</s><s>Концепт одрживе пољопривреде је постао актуелан и веома значајан правац у управљању природним ресурсима, посебно у условима промене климе односно све чешће појаве сушних периода праћених високим температурама ваздуха.</s><s>Све више се обраћа пажња на висок степен заштите, одржања и унапређења агроекосистема и њихових необновљивих ресурса, као и постизање задовољавајућих приноса са малим улагањима (low-input system).</s><s>Значајна 103</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема пажња је посвећена повећању покровности земљишта гајењем здружених усева, а главна питања на која треба дати одговор у проучавању екологије и агротехнике здружених усева су: узајамни односи биљака и избор врста (хибрида и сората) у здруженом усеву, начин здруживања усева, просторни распоред биљака, оцена ефикасности у здруженим усевима, оптимално време извођења агротехничких мера и др. Свакако је важно обратити пажњу на евентуалне предности гајења здружених усева (еколошке предности, контрола корова, производња квалитетне сточне хране и сл.).</s><s>Важан разлог гајења два или више усева заједно је повећање продуктивности по јединици површине земљишта Š8Ć, односно ефикасније коришћење расположивих ресурса (светлост, вода, земљиште и сл.) и пове ћање</s> <s>LSD биоразноврсности у агроекосистемима Š11Ć.</s><s>Најважнија предност здруживања усева јесте сличност са природним екосистемима, која се огледа у следећем: генетичка разноврсност биљака, већи диверзитет популација инсеката и патогена, нутритивни циклуси релативно затворени са остацима хранива добијених од претходних усева у систему нижих улагања, прекривеност земљишта вегетацијом током највећег дела године, висока искоришћеност расположиве светлости и воде током године услед присуства биљног покривача, мањи ризик од губитка приноса услед заузимања различитих еколошких ниша, висок ниво стабилности продукције (у поређењу са монокултуром) као резултат компензације од стране других компонената система када једна од компонената подбаци Š16Ć.</s> <s>Табела 3. Утицај просторног распореда кукуруза и соје на принос надземне биомасе у здруженим и чистим усевима (t/ha) Š9Ć Усеви</s> <s>01; нс нема — статистички значајне разлике.</s><s>Избор сората и хибрида гајених биљака у здруженим усевима зависи од циља гајења.</s><s>За производњу сточне хране гаје се специфични хибриди кукуруза који ће, у здруженом усеву са сојом, остварити најбољу продуктивност (табеле 3 и 4).</s><s>Приноси надземне биомасе и зрна соје у здруженим усевима са кукурузом су били нижи од приноса у чистом усеву соје.</s><s>Међутим, приноси кукуруза су били на нивоу приноса у чистим усевима а у метеоролошки повољним годинама, као што је била 2004, када су приноси у здруженим усевима били статистички значајно већи од приноса остварених у чистим усевима.</s> <s>Када је циљ производња здравствено безбедне хране у органским системима гајења, бирају се алтернативне врсте гајених биљака, а у оквиру њих старе домаће популације или сорте (табела 5).</s><s>Принос зрна црвеног кукуруза био је статистички значајно већи (3,18 t/ha) у првој години (фактор А) у поређењу са приносом у другој, сушној години испитивања (1,77 t/ha).</s><s>Највећи принос је добијен у здруженим усевима кукуруза и соје у наизменичним редовима а најмањи у чистим усевима кукуруза.</s><s>Ђубрење, као значајан фактор у органском систему гајења, имало је утицаја на резултате приноса црвеног кукуруза.</s><s>У 2011. сви третмани ђубрења су били у пре105</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема дности у односу на контролу, применом минералног ђубрива AN добијени су најнижи приноси зрна (1,34 t/ha).</s><s>Евидентно је да биљке тешко користе минерална хранива у екстремно сушним условима.</s><s>Највећи принос зрна је добијен у наизменичним редовима применом органског и микробиолошког ђубрива (4,49 и 4,44 t/ha) у метеоролошки повољним условима, какви су били у 2011. години.</s> <s>Табела 5. Утицај просторног распореда и ђубрења на принос зрна црвеног кукуруза у здруженим и чистим усевима (t/ha) Š37Ć Година</s> <s>Б0 ‒ чист усев; Б1 ‒ наизменични редови; Б2 ‒ траке; В1‒ минерално ђубриво; В2 ‒ органско ђубриво; В3 ‒ микробиолошко ђубриво; В4 ‒ контрола (без ђубрења) После избора усева треба повести рачуна о просторном распореду и густини с обзиром да ће се здружени усеви гајити на истој површини, посебно ако им се вегетациони периоди потпуно преклапају.</s><s>Да би се постигли високи приноси при здруженој сетви, веома је значајно одабрати најповољнији облик и величину вегетационог простора, при коме ће компетитивни односи између и унутар врста бити сведени на најмању меру Š19Ć, Š17Ć.</s><s>Значи, потребно је одабрати такав однос усева у смеши који обезбеђује добијање задовољавајућег приноса уз најмање изражене односе конкуренције.</s><s>Постоји случај кад се усеви сеју истовремено (помеша се семе), водећи рачуна о пропорционалној заступљености, која може дати највећу продукцију (пшеница и раж).</s><s>Међутим постоје биљке које се могу гајити здружено (јари јечам и црвена детелина), чија сетва и жетва иду одвојено, односно заједнички живот им се преклапа само у једном интервалу.</s><s>Два усева могу да се здружују тако што се семе помеша и сетва обавља у истом реду (кукуруз ‒ соја или кукуруз ‒ вигна) онда се ради o row intercropping.</s><s>Здруживање усева се врло често обавља тако што се два усева сеју у наизменичним редовима – alternate rows intercropping.</s><s>Два или више усева се могу гајити 106</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача истовремено али у различитим редовима ‒ свака врста у свом реду ‒ с тим да су довољно близу да могу утицати једни на друге – здруживање у тракама (strip intercropping).</s><s>Управо по овом начину се биљке најчешће и здружују и у свету највећи број аутора је своја испитивања базирао на оваквом начину здруживања.</s> <s>Мали број биљака по јединици површине увек доводи до смањења приноса и не може се надокнадити другим агротехничким мерама.</s><s>Због тога је у здруженим усевима веома важно одабрати најповољније густине појединачних усева и њихов просторни распоред.</s><s>У научним радовима овог типа углавном су заступљена два типа здруживања: адитивни (aditive series) и замењујући (replacement series), а Š40Ć наводе још један ‒ дизајн суседа (neighbourhood design).</s> <s>У свим системима гајења, главни параметар успеха јесте принос, односно усеви се гаје појединачно или заједно због већих приноса и веће биолошке и економске стабилности система.</s><s>У неким случајевима резултат повећања приноса јесте и слабија закоровљеност земљишта и усева.</s><s>У ту сврху за здруживање се бирају врсте које имају већу поровност као кукуруз и тикве Š34Ć.</s><s>У здруженим усевима легуминозних и нелегуминозних биљака, принос нелегуминозних биљака се углавном повећава у поређењу са чистим усевима Š3Ć.</s><s>Најчешће се ефикасност здружених усева оцењује преко бројчаног показатеља (LER indeksa).</s><s>Уколико је LER индекс већи од 1 то указује на већу ефикасност коришћења земљишта у здруженим усевима.</s><s>LER индекс у здруженом усеву кукуруз‒пасуљ у просеку је износио 1,12 Š1Ć до 2,6 Š35Ć, а у здруженом усеву кукуруз‒соја кретао се од 1,18 Š42Ć до 1,62 Š45Ć.</s><s>У условима Земун Поља у Србији, а на основу података о просечним трогодишњим вредностима LER индекса, приказаним у табели 6, уочавамо значајну предност здружених у односу на чисте усеве.</s><s>Табела 6. Индекс ефикасности коришћења земљишта (LER) за принос надземне биомасе кукуруза и соје Š9Ć</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема Повећањем продуктивности усева и ефикасности коришћења земљишта, може се повећати профит, што је посебно значајно у екстензивнијим условима производње и на мање плодним земљиштима.</s><s>Такође, при преласку са конвенционалне на одрживу и органску пољопривреду, ова чињеница је веома важна јер је тај прелазак обично праћен смањењем приноса и додатним улагањима у едукацију, контролу и сертификацију.</s><s>Поред значаја избора врста усева који ће се здруживати, важне су и остале мере које ће се применити у току вегетационог периода усева.</s><s>Наводњавање и ђубрење су мере које значајно могу повећати продуктивност јачег а ублажити опадање продуктивности слабијег компетитора у заједници.</s><s>Принос зрна кукуруза у здруженим усевима са сојом повећан у просеку за 18‒29% (у наводњавању), у поређењу са приносом у чистом усеву, док је смањење приноса соје износило 12‒22% Š31Ć.</s><s>Принос кукуруза у здруженом усеву у тракама у трогодишњем периоду је статистички значајно повећан (13–16%) у поређењу са приносом у чистом усеву, а принос соје је био 2‒11% нижи од приноса у чистом усеву Š46Ć.</s> <s>Неки повртарски усеви се добро комбинују са гајеним ратарским усевима.</s><s>Као пример може се навести гајење касног купуса после жетве стрних жита, који служи махом за кисељење.</s><s>У здруженом усеву кукуруза и парадајза повећава се број и маса плодова, као и укупан принос парадајза Š46Ć.</s><s>У здруженом усеву кукуруза и кромпира боље је коришћење земљишта у поређењу са чистим усевом кромпира Š2Ć.</s><s>У здруженом усеву кукуруза и пасуља вредности LER индекса за пасуљ су углавном веће од 1 Š1Ć.</s><s>Поједине повртарске биљке се врло брзо развијају, губе листове или брзо образују продуктивни део (ротквица, салата).</s><s>Друге врсте се одликују успореним порастом, развијају лисну површину врло споро и цело време је задржавају (махом коренасто поврће).</s><s>На тај начин се врло ефикасно користи површина која је нарочито на окућницама мала.</s><s>Неке врсте (грашак, спанаћ, лукови, салата и сл.) могу да издрже ниске температуре па се саде или сеју с јесени, те у пролеће брзо образују продуктивни део.</s><s>Ти усеви пружају могућност усејавања биљака у пролеће које имају слабији пораст.</s><s>Углавном се здружују врсте које имају сличне потребе у топлоти и осталим вегетационим условима.</s><s>Најпознатије комбинације повртарских врста јесу: мрква (першун, цвекла) са лиснатом салатом; мрква (першун, цвекла) са младим луком; парадајза са ротквицом, спанаћем, салатом, салата‒црни лук, празилук‒целер и сл.</s><s>Као што се види, углавном се здружују врсте које припадају различитим породицама и систематски су удаљене.</s><s>Такве комбинације смањују могућности појаве болести и штеточина, а и закоровљеност тих усева је мања.</s> <s>Покровни усеви су усеви који се гаје како би се управљало плодношћу земљишта, квалитетом земљишта, водом, коровима, штеточинама, болестима и повећала биоразноврсност у агроекосистемима Š30Ć, а могу 108</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача такође да индиректно побољшају квалитет суседних природних екосистема.</s><s>Поред свега наведеног, оправдан разлог гајења покровних усева јесте и могућност увођења повртарских и мање атрактивних ратарских усева у таква земљишта, посебно силажног кукуруза, црног лука, кукуруза шећерца и кокичара.</s> <s>Велики број биљака се може користити као покровни усев и обично су подељене у две групе: махунарке (легуминозе) као скупљачи азота и нелегуминозне биљке, које се некад означавају као потрошачи азота.</s><s>Од махунарки најчешће се као подусеви и покровни усеви гаје: црвена и бела детелина, озиме и јаре форме сточног грашка, луцерка, озиме и јаре форме обичне и маљаве грахорице, сточни боб, лупине, наут, састрица, сочиво и др. Од нелегуминозних биљака гаје се раж, пшеница, јечам, овас, хељда, бела и црна слачица, сточни кељ и др. Различите мешавине легуминоза и трава се такође често гаје с циљем да покров потраје током дужег периода или да се осигура покривање земљишта ако ће услови бити неповољни за једну или више врста у комбинацији.</s><s>У табели 7 дате су карактеристике појединих врста које се гаје као покровни усеви.</s> <s>Приликом планирања увођења покровних усева, треба кренути од плодореда, односно треба за дужи временски период и за сваку парцелу установити могућу плодосмену, као и време сетве и бербе главних усева.</s><s>Такође је важно узети у разматрање и локалне агроеколошке услове (попут количине падавина или раних јесењих и касних пролећних мразева), потребе главних усева, ниво интензивности производње, посебно у погледу обраде, 109</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема наводњавања и ђубрења.</s><s>По сагледавању свега тога, потребно је пронаћи временски период и простор за заснивање покровног усева, одредити биљну врсту или смешу и технолошки модел који ће задовољити постављене циљеве.</s><s>Ако је циљ побољшање потенцијалне плодности земљишта, предност имају легуминозе, заштита од ерозије траве или смеше трава и легуминоза, за контролу корова крсташице или смеше трава и крсташица.</s><s>За заснивање покровних усева у пролеће и лето погодне су грашак, црвена, слатка и бела детелина, а значајно је и неколико врста једногодишњих лупина.</s><s>За већину производних подручја у Србији најподеснија је бела лупина јер најбоље подноси сушу.</s><s>За озиму сетву погодне су инкарнатска детелина, обична и маљава грахорица и озими крмни грашак.</s><s>Предности покровних усева у очувању и повећању плодности земљишта произлазе из чињенице да они апсорбују биљну храну из нерастворних извора и преводе је у органске облике, задржавају биљну храну, посебно азотног карактера, која би била однета из самог ораничног слоја ‒ испрана у дубље слојеве асцедентним токовима, регулишу температурне и услове влаге, притом обезбеђујући нитрификацију кад су повољни сезо нски</s> <s>50‒120 услови.</s><s>Побољшавају физичке особине земљишта, прожимајући честице земљишта и чинећи их финијим, поред додавања земљишту површних мате</s> <s>коре новог система дрвенастих врста у воћњаку и спречавају дубоко замрзавање делујући као покривка (mulch).</s><s>Ефекат покровних усева на земљиште ће у извесној мери зависити од природе кореновог система Š18Ć.</s><s>Најбоље су врсте са великом апсорпционом моћи кореновог система што им омогућава трансформацију неприступачних облика хранива у приступачна.</s><s>Детелине и грахорице пружају корен дубоко у земљиште, па су цењене врсте покровних усева, поред других предности (азотофиксација, висок принос надземне биомасе).</s><s>Ако се покровни усев остави сувише касно у пролеће, може довести до потрошње потребне влаге важне за почетни раст главног усева; а кад се преоре, пошто је превише нарастао, оштећује пролећно посејане усеве одсецајући капиларни доток земљишне воде Š21Ć.</s><s>Земљишне површине у Србији су током целе године угрожене како ерозијом ветром тако и водом.</s><s>Највећи интензитет ерозије ветром је у коша</s> <s>коре вским пределима Војводине и Поморавља током јесени, зиме и пролећа, док су последице ерозије водом највеће на нагнутим теренима и поред река.</s><s>У влажнијим срединама фармери се труде да исуше земљиште пре сезоне се</s> <s>коре тве, јер продужена влажност земљишта може бити проблематична.</s><s>Велике количине падавина у хумидним областима током јесени и пролећа могу да угрозе производњу јарих широкоредних окопавина, посебно кукуруза и соје.</s><s>Један од начина заштите од ерозије и „исушивања земљишта“ јесте гајење покровних усева пре сетве главног усева.</s><s>Смањењем ерозије, покровни усеви често смањују брзину и количину воде која пролази кроз поље, што би обично представљало ризике за водене токове и низводне екосистеме Š5Ć.</s><s>Биомаса покровних усева се понаша као физичка баријера 110</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача између кишних капи и површине земљишта, омогућавајући кишним капима да мирније падну на површину земљишта.</s><s>Густи вишегодишњи усеви поспешују задржавање и упијање воде у земљиште и смањују површинско отицање, а надземни делови биљака смањују утицај кишних капи Š41Ć.</s><s>Након уништавања покровног усева, на површини земљишта се од суве надземне биомасе формира малч, који такође обезбеђује заштиту од ерозије Š47Ć.</s><s>Такође, раст корена покровних усева резултује у стварању микрошупљина у земљишту, што утиче на побољшање станишта земљишне микрофауне и омогућава стварање путање за воду, да се филтрира кроз земљиште.</s><s>Са порастом водене инфилтрације, може да се побољша потенцијал чувања воде у земљишту и исхране биљака Š24Ć.</s><s>Биљни остаци лептирњача се брзо разлажу у земљишту и ослобађају веће количине азота, у влажним пролећима може доћи до његовог испирања у дубље слојеве па то треба имати у виду приликом избора врста.</s><s>Ове појаве се могу спречити гајењем мешавина лептирњача и трава у покровном усеву јер се у том случају разлагање биљних остатака одвија значајно спорије.</s><s>Покровни усеви могу да смање губитке азота из пољопривредних система тако што смањују испирање нитрата и испаравање амонијака и азот оксида у атмосферу Š23Ć.</s> <s>Покровни усеви могу а и не морају бити усеви за зеленишно ђубрење.</s><s>Озими покровни усеви обично остају на земљишту током зиме, утичу на очување и побољшање најважнијих физичких и физичко-механичких особина земљишта, хранидбеног и водног режима, смањење закоровљености, затим очување и побољшање садржаја органске материје у земљишту а посебно су изражене разлике у погледу приноса и компонената приноса главног усева у односу на принос главног усева гајеног на земљишту које је остало голо (без вегетације) током јесени и зиме (табела 8).</s><s>Гајењем кукуруза шећерца преко расада, дужина вегетације је износила 83 дана, а у другој испитиваној години, када је главни усев гајен директном сетвом семена 90 дана.</s><s>У првој варијанти гајења, покровни усеви су дуже били на парцели, што је пожељно са аспекта повећања садржаја органске материје, мање закоровљености главног усева, већих резерви сачуване влаге и сл.</s><s>Са становишта дужине вегетационог периода, предност треба дати таквом начину гајења, али у условима природног водног режима, појачан је ризик због могућности недостатка падавина непосредно после расађивања.</s><s>Дужина вегетационог периода такође је била статистички значајно краћа ако је кукуруз шећерац расађиван Š39Ć.</s><s>С друге стране, услед екстремних услова суше у 2012. години усев кукуруза шећерца је у потпуности уништен Š12Ć.</s><s>Због тога је у 2013. години измењен начин гајења – прешли смо на директну сетву семена.</s><s>Принос и компоненте приноса у другој испитиваној години (директна сетва) били су нижи у односу на прву, 2011. годину (гајење преко расада).</s><s>Принос зрна у другој години био је већи само на варијанти „мртви малч“слама, а разлог лежи у чињеници да је таква покривка краће била на по111</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема вршини земљишта, није се потпуно разложила и тако је спречено потпуно губљење резерви влаге и интензивнија појава корова у пролеће.</s><s>Најнижи приноси су добијени у варијанти конвенционалног гајења (земљиште голо током јесени и зиме) у обе године испитивања (8,09 t/ha и 7,80 t/ha).</s><s>Мртви органски малч (слама) има оправдања у одрживим системима гајења кукуруза шећерца, првенствено са аспекта приноса зрна Š12Ć.</s><s>Међутим, са аспекта закоровљености, посебно вишегодишњим врстама, предност је на страни гајења покровних усева (мртви малч).</s><s>Број врста и број јединки корова у овој варијанти је сличан броју у покровним усевима, али вредности свеже масе нам показују појачано присуство вишегодишњих корова.</s><s>Осим тога, на оваквима парцелама, после разлагања органске материје има довољно простора и светлости за правилнији и бујнији раст корова.</s><s>Од две испитиване врсте грахорица гајених као покровни усеви самостално или у смеши са овсем повољнији утицај на принос зрна главног усева имала је маљава грахорица у обе године испитивања односно у оба начина гајења.</s><s>Табела 8. Утицај покровних усева на принос и компоненте приноса кукуруза шећерца Š15Ć</s> <s>Вредности означене истим словима нису значајно различите.</s><s>Гајење покровних усева и њихово кошење, најчешће у време цветања и остављање на површини или заоравање у земљиште, као и прекривање земљишта у јесен органском или неорганском материјом представљају варијанте мртвог малча.</s><s>Малчирање земљишта у главним усевима помоћу живих подусева јесу варијанте коришћења живог малча.</s><s>Под појмом „живи малч“ подразумева се покровни усев унутар годишњег или вишегодишњег усева или трајног засада (међуусев) који доноси добит.</s><s>Живим малчем су112</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача збија се коров, смањује или спречава ерозија земљишта, побољшава плодност, задржава вода или утиче на бољи квалитет подземне воде (спречавањем испирања лакопокретних јона).</s><s>Углавном се користе биљке које имају наглашене алелопатске особине (успоравају или инхибирају раст других биљака или корова).</s><s>Добар пример је заоравање младе ражи у пуном цветању а пре директне сетве или садње (no till) поврћа, чиме се спречава појава корова за неколико недеља, односно до момента када главни усев потпуно прекрива земљиште.</s><s>Испитивањем утицаја озимих покровних и јарих под</s> <s>Просек усева на принос и рандман зрна кукуруза шећерца Š38Ć су установили значајну предност гајења озимих покровних усева (табела 9).</s><s>Осим тога, примена агротехничких мера у главном усеву (посебно сетва или садња) је значајно олакшана заоравањем претходног (покровног) усева.</s><s>Табела 9. Принос зрна главног усева ‒ кукуруза шећерца у различитим варијантама покровних и подусева Š40Ć</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема Ако посматрамо утицај испитиваних покровних усева на закоровљеност главних усева (кукуруза шећерца и кокичара) уочавамо да добре резултате дају грахорице, како у погледу броја врста, броја јединки а посебно у погледу свеже биомасе корова по јединици површине (табеле 10 и 11).</s><s>Следећи усев је озими крмни кељ, док је озими овас испољио најслабије дејство, посебно у погледу броја врста и броја јединки корова.</s><s>И у ранијим радовима је наглашено да у погледу смањења закоровљености главног усева, овас даје најслабије резултате и углавном га треба гајити у смешама са легуминозама Š21Ć.</s><s>Посматрајући две контролне варијанте (слама и класични систем гајења) код оба усева, уочавамо предност коришћења сламе као покривке.</s><s>Повећање биоразноврсности у години по јединици површине, као што је гајење покровних усева утиче на смањење биомасе корова, посебно покровни усеви у смешама јер могу произвести више биомасе Š43Ć.</s><s>Покровни усеви могу смањити закоровљеност, повећати приносе, а истовремено могу смањити трошкове, повећати профит и чак обезбедити нове изворе прихода.</s><s>Табела 10.</s><s>Закоровљеност главног усева (кукуруз шећерац) у 2013. години Š18Ć Врста корова</s> <s>Ваздушно сува маса корова (g/m2) сточни кељ, 4 – слама, 5 – конвенционални систем гајења Табела 11.</s><s>Закоровљеност главног усева (кукуруз кокичар) у зависности од система гајења Š21Ć</s> <s>ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА чна грахорица + овас; 6 – крмни грашак + овас; 7 – слама; 8 – конвенционални систем гајења.</s><s>Вредности означене истим словима нису значајно различите на нивоу 0,05.</s> <s>На основу досадашњих анализа и сазнања, могу се навести бројне напомене, које могу имати значајан утицај на промене у области пољопривредне производње.</s><s>Србија се налази, још увек у појасу умерено континенталне климе.</s><s>С обзиром на глобалне климатске промене, а посебно повећање температура ваздуха, питање је какав ће тренд развоја пољопривреде бити могућ у будућности.</s><s>Наравно, решења увек постоје и у том погледу наука и струка морају доћи до изражаја.</s><s>Решења подразумевају да пољопривреда и произвођачи иду у сусрет климатским променама односно ниво агротехнике треба прилагодити променама.</s><s>Избор сората и хибрида су такође важна карика којом можемо унапредити производњу и ублажити негативне последице промена климе.</s><s>Систем обраде земљишта и ђубрење морају бити усклађени са типом земљишта и стварним потребама гајених биљака.</s><s>Опти115</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема малне рокове сетве и мере неге треба прилагодити агроеколошким условима производног подручја и циљу гајења одређене биљне врсте.</s><s>Посебни системи гајења (плодоред, здружени и покровни усеви) до сада нису имали значај који им припада у пољопривредној производњи.</s><s>То су мере којима у будућности у свим начинима гајења мора бити посвећена много већа пажња.</s><s>Наиме, све раније поменуте мере агротехнике ће бити мање-више модификоване увођењем ових система.</s><s>Ови системи гајења, конципирани на правилан начин, имају значајног утицаја на систем обраде земљишта, ђубрење, рокове сетве па чак и на избор сората и хибрида гајених биљака.</s><s>У зависности од тога шта желимо постићи гајењем здружених и покровних усева, избор врста за ове усеве ће бити различит.</s><s>Уколико су земљишта лошијих физичких или физичко-механичких особина или слабије потенцијалне плодности, легуминозе морају имати значајније учешће у сетвеној структури.</s><s>Уколико је земљиште јако закоровљено, посебно вишегодишњим врстама корова, треба озбиљно рачунати на травно-легуминозне смеше и врсте из фамилије Brasicaceae.</s><s>За земљишта подложна ерозији (водом или ветром) траве су неизбежна група усева, а посебно је важно да земљиште током целе или највећег дела године буде покривено вегетацијом.</s><s>Аспект конзервације земљишне влаге током јесени и зиме и коришћења од стране биљака када им је најпотребнија не сме се занемарити.</s><s>У том погледу правилна плодосмена и гајење покровних усева могу одиграти значајну улогу.</s> <s>Плодоред као мера која има фитосанитарни, организационо-економски и агротехнички карактер је незаменљива и неизоставна у свим системима ратарске производње, а с друге стране и најјефтинија.</s><s>За њено увођење на газдинству нису потребна средства, само спознаја колико је важна мера за самог произвођача, гајену биљку и агроекосистем као целину.</s><s>Доминација најпростијег, двопољног плодореда јесте добра „алтернатива“ гајењу усева у монокултури, али свакако није, а посебно неће бити довољна да реши бројне проблеме у вези са земљиштем и гајеном биљком.</s><s>Број поља, односно број усева који се смењују може бити три, али свакако је за препоруку четири или шест усева, посебно ако се пољопривредна производња посматра дугорочно, а требало би.</s><s>Међутим, могућности гајења усева у потпуним и правилним плодоредима су некада, објективно, ограничавајуће.</s><s>Мали је број мешовитих газдинстава, посебно ратарско-сточарске оријентације и у таквим условима узак је избор гајених биљака које су заступљене на газдинству а недостатак стајњака такође ограничава повећање фреквенције усева.</s><s>С друге стране, ограничена површина парцела углавном „раштрканог“ типа неповољна је околност за већину пољопривредних произвођача.</s><s>За разлику од плодореда, друге две мере (гајење здружених и покровних усева) нису јефтине а понекад могу имати и карактер „врло скупих“ и неисплативих мера.</s><s>Због тога, примени ових мера треба приступити са свим</s> <s>Жељко Долијановић, Душан Ковачевић, Снежана Ољача жно, пре заснивања покровног усева, обратити пажњу да ли је добит од таквог система дугорочна и да ли уложени трошкови оправдавају циљеве.</s><s>Примарни циљ гајења ових усева јесте најважнији, али увек морамо имати и секундарне циљеве, као нпр. поправка земљишне плодности, смањење закоровљености, употреба надземне биомасе усева у друге сврхе и сл.</s><s>Полазећи од стања земљишта или агроеколошких услова уопште, постављамо циљ шта желимо поправити или надоместити.</s><s>На основу тога, вршимо избор усева за појединачно или гајење у смеши, одређујемо технологију про зводње</s> <s>116 и размишљамо о плодореду који ће бити успостављен на тој парцели.</s><s>Пољопривредна производња у Републици Србији увек се сретала и сретаће се са бројним објективним и субјективним препрекама, али модернизацијом производње и фаворизовањем напредних система гајења има будућност.</s><s>У одрживим и органским системима гајења, где наша земља такође има шансу и може да постане препознатљива, ови системи нису ствар избора него једна од унапред установљених обавезних мера у технологији гајења.</s> <s>Долијановић, Ж. (2008): Продуктивност здруженог усева кукуруза и соје у зависности од хибрида, просторног распореда и режима влажења, Докторска 117</s> <s>Посебни системи гајења у функцији унапређења и заштите агроекосистема дисертација, Универзитет у Београду.</s><s>Пољопривредни факултет, Земун, 20.</s> <s>ects of diff erent cover crops on weed control in popcorn (Zea mays L. ssp. everta Sturt), Seventh International Scientifi c Аgricultural</s> <s>Значај плодореда у гајењу кукуруза, Зборник научних радова са XXXI Саветовања агронома, ветеринара, технолога и агроекономиста, Институт ПКБ Š23Ć</s> <s>B. (2015): Productivity of intercropping maize (Zea mays L.) and pumpkins (Cucurbita maxima Duch.) under conventional vs. conservation farming system.</s> <s>Š45Ć ect of shade on yield and yield contributing aracters of tomato cv.</s><s>Pusa Ruby.</s><s>Recent Hort., 3: 89–92.</s> <s>Први кораци ка органској производњи поврћа.</s><s>Институт за повртарство, Смедеревска Паланка и Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, Београд: 1‒89.</s> <s>legumes must have a signifi e aspect of conservation of soil moisture during autumn and winter and use by plants when they are most needed should not be ignored.</s><s>In this respect, the proper crop rotation and cultivation of cover crops can play a signifi</s>

Један довољан услов важења алгоритма транзитивног затворења

Степановић, Вања

КОНФЕРЕНЦИЈА ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА - КЊИГА АПСТРАКАТА

фази релација;транзитивно затворење;кодомен мрежа;непрекидност у односу на инфимум

agrif.bg.ac.rs-123456789-6801.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/26000/jedan_dovoljan_uslov_pub_2023.pdf

<s>1Пољопривредни факултет, Универзитет у Београду, vanjaŽagrif.bg.ac.rs Апстракт.</s><s>Транзитивност релације је особина са више уопштења у случају фази релација.</s><s>Транзитивна фази релација представља решење одређене фази релационе неједначине, па је проблем налажења транзитивног затворења, тј. најмање транзитивне фази релације која садржи задату релацију еквивалентан проблему налажења најмањег решења те неједначине које садржи дату релацију.</s><s>Фази релације и њихове (не)једначине налазе примену у медицини, у проблемима контроле процеса (фази контролери), у предикцијама фази система итд.</s><s>Особина транзитивности применљива је у проблемима одлучивања на основу више критеријума и моделовања нејасних (фази) преференци.</s><s>Упоредо са уопштењима појма транзитивности, развијали су се и алгоритми за конструкцију транзитивног затворења.</s><s>Одређени алгоритми имали су за циљ да оптимизују потребно време, у случају коначног универзалног скупа-домена.</s><s>У многим бесконачним случајевима, применљиво је уопштење познатог алгоритма за налажење транзитивног затворења у случају класичних скупова, који се завршава у највише пребројиво много корака.</s><s>Поменуту конструкцију транзитивног затворења фази релације почињемо од задате релације као полазне и рекурзивно дефинишемо сваку наредну релацију у низу као супремум претходне релације и њене композиције са самом собом.</s><s>При томе користимо операцију композиције две фази релације која представља уопштење тзв. макс-мин. композиције фази скупова у случају коначног домена, а то уопштење – као и сама дефиниција транзитивности – може зависити од избора кодомен мреже.</s><s>Уколико се при генерисању низа појаве две узастопне једнаке фази релације, процес стаје јер смо добили транзитивно затворење.</s><s>Уколико се то не деси, супремум свих релација у низу представља транзитивно затворење.</s><s>Алгоритам ће радити у случају када је кодомен функције припадности Š0,1Ć-интервал – како су фази скупови изворно и дефинисани – али и у општијем случају резидуалне кодомен мреже.</s><s>Овде је представљен још један случај важења алгоритма, а који је општији од поменутих, случај комплетне кодомен мреже непрекидне у односу на инфимум.</s><s>Доказује се и да је услов непрекидности кодомен мреже у односу на инфимум неизоставан, тј. да у случају комплетне кодомен мреже у којој овај услов није задовољен алгоритам не мора важити.</s>

Inovacije u naprednoj tehnologiji biljne proizvodnje i nova industrijska revolucija

Momirović, Nebojša;Dolijanović, Željko;Nikolić, Dragan;Momirović, Nevena;Momirović, Milica

Naučnа konferencijа „Četvrta industrijska revolucija u poljoprivredi“ Beograd Dom inženjera «Nikola Tesla» 23. decembar 2022. Zbornik radova

модерна индустријска пољопривреда;прецизна земљорадња;интегрални системи производње;урбана пољопривреда;паметна земљорадња

agrif.bg.ac.rs-123456789-6719.pdf

http://aspace.agrif.bg.ac.rs/bitstream/id/25549/bitstream_25549.pdf

<s>Зборник радова / Научна конференција Четврта индустријска револуција у пољопривреди, Београд, 23. децембар 2022. ; Šглавни и одговорни уредник Илија ЋосићĆ. - Београд : Савез инжењера и техничара Србије, 2022 (Земун Радови на срп и енгл. језику. - Тираж 200. - Библиографија уз сваки рад. - Abstracts.</s> <s>ИНОВАЦИЈЕ У НАПРЕДНОЈ ТЕХНОЛОГИЈИ БИЉНЕ ПРОИЗВОДЊЕ И НОВА ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА INNOVATIONS IN ADVANCED PLANT PRODUCTION TECHNOLOGY AND THE NEW INDUSTRIAL REVOLUTION НЕБОЈША МОМИРОВИЋ1, ЖЕЉКО ДОЛИЈАНОВИЋ2, ДРАГАН НИКОЛИЋ3, НЕВЕНА МОМИРОВИЋ4, МИЛИЦА МОМИРОВИЋ5 Резиме: Модерна индустријска пољопривреда мора доживети снажну трансформацију и кроз нови еколошки приступ обезбедити одрживост производње и адаптибилност агроекосистема, у првом реду путем очувања плодности и здравља земљишта и заштите биодиверзитета.</s><s>Постојећи конвенционални системи, за које се показало да деструктивно делују на животну средину, развијаће се кроз прецизну пољопривреду и системе интегралне производње и развој урбане пољопривреде и вертикалне земљорадње.</s><s>Данас прецизна земљорадња, свакако представља једно од најблиставијих решења у крупном пољоприврeдном сектору, којим се у значајној мери могу унапредити продуктивност и профитабилност биљне производње и обезбеђеност и самодовољност прехрамбених ланаца.</s><s>На прагу IV индустријске револуције на располагању имамо бројна иновативна IT решења и паметну земљорадњу, укључујући 8 технолошких тема конвергенције: вештачку интелигеницију-AI и компјутеризована подршку реалној стварности - AR, а преко ланаца база података, масовне употребе дронова и мрежно повезивање објеката, оруђа и машина-IoT и потпуну доминација роботике, што уз коришћење 3Д штампе - осигурава поступни прелазак производње хране у виртуалну стварност-VR.</s> <s>Key Words: Modern Industrial Agriculture, Precision Farming, Integrated Systems of Plant Production, Urban Agriculture, Smart Farming Напредне технологије у савременој пољопривредној производњи доживљавају интензивни процват, захваљујући бројним иновацијама и њиховом интегрисању у савремени цивилизацијски оквир свеопште дигитализације, аутоматизације и роботизације.</s><s>На прагу нових интелигентних система, паметне пољопривреде и четврте индустријске револуције, пред науком и праксом се налазе тектонски изазови у прилагођавању двоструким потребама.</s><s>Са једне стране је неопходно максимално повећати продуктивност и осигурати самодовољност, функционалност и одрживи раст прехрамбених ланаца, а са друге стране испунити зелене директиве као основни предуслов укупног цивилизацијског развоја и опстанка планете Земље.</s><s>Нововековни антропоцентризам, првенствено манифестован кроз модерни пројекат владавине човека над природом, доводи се у питање последњих неколико деценија све чешћим био-етичким захтевима за другачијим и много хуманијом односима у области производње хране и коришћења природних ресурса Š11Ć.</s><s>Да ли свест о апокалиптичкој будућности човечанства и планете Земље и потреби промене насилничког односа човека према природи, може имати за консеквенцу опште преиспитивање властитих вредносних система и да ли може подстаћи људе на напуштање потрошачког, такмичарског модела живота?</s><s>Да ли се може остварити склад нове дигиталне будућности пољопривреде и еколошке парадигме мишљења, као будућег концепта развоја производње хране и обезбеђивања прехрамбене самодовољности светског становништва?</s> <s>Најчешће коришћен термин да се опише тип земљорадње који се највише практикује у развијеним земљама света је МОДЕРНА пољопривреда, а главни атрибути јесу: употреба генетски унапређеног, или генетски модификованог семена, најнапреднија опрема и механизација у производњи и обиље допунске енергије искоришћене кроз најразноврсније механизоване захвате и операције, кроз примену минералних ђубрива, пестицида и других инпута.</s><s>Међутим, потпуна посвећеност научне заједнице иновацијама и суочавање читавог света са глобалним изазовима, неће имати ништа заједничко са конвенционалним приступом производње хране и обезбеђивања основних нутритивних потреба светског становништва из блиске прошлости.</s><s>Драматичан раст приноса почетком 21. века оборио је берзанске цене и омогућио, мада доста неравномерно, потпуно задовољење прехрамбених потреба светског становништва, али са друге стране довео до невероватног укрупњавања површина, елиминисања заштитних зона и смањења до потпуног губљења станишта многих биљних и животињских врсти, повећања штетних ефеката ерозије и унос велике количине депозита у сливовима и на ушћима великих река у приобалне делове мора и океана, а кроз еутрофикацију донело еколошку катастрофу несагледивих размера.</s><s>Глобалне промене климе условљене огромном емисијом угљендиоксида и других гасова који уништавају озонски омотач, условљени су добрим делом и савременом пољопривредном производњом.</s> <s>Индустрализација пољопривредне производње и појава крупног агробизнис сектора условила је значајне промене и на тржиштима земаља у транзицији, као и у земљама у развоју.</s><s>Захваљујући корпоративном и крупном банкарском капиталу, модерни велепоседници на површинама од више десетина, па и стотина хиљада хектара, обично преотетим од природних екосистема, организују масовну производњу, са искључивим циљем максимизације профита и постизања највиших приноса, чак и по цену потпуног уништења земљишта, као основног тешко обновљивог ресурса.</s><s>Обнављање и набавка још моћније механизације и повећање капиталне вредности средстава за производњу увек је са истим, искључивим циљем смањења ризика у производњи, са циљем постизања максималних уштеда у цени коштања производа, а кроз неслућене могућности иновација и технолошког напретка води ка још већој концентрацији и специјализацији у производњи.</s><s>Супротно, традиционална, конвенционална газдинства мале и средње величине, као првенствени циљ имају опстанак породице, кроз ограничење капиталних улагања, максималну уштеду инпута и људског рада и диверзификацију производње.</s><s>У судару са глобалним изазовима IV индустријске револуције у пољопривреди, мали произвођачи имају шансе за опстанак само у прихватању системских решења интегрисања у модерне кооперативне заједнице, секторско повезивање и јачање конкурентности у односу на глобалне конгломерате прехрамбене индустрије и мултинационалне компаније сектора услуга и производње неопходних репроматеријала.</s><s>Ако пођемо од претпоставки да ће се људска популација увећати до 2050. године на преко 9 милијарди становника, уз континуиран пад расположивости обрадивог земљишта у свету, онда су пројекције FAO о потреби удвостручења укупне продукције хране сасвим на месту.</s><s>Чак 70% повећања производње треба да буде резултат имплементације нових технологија и метода у гајењу пољопривредног биља.</s> <s>Управо због тога, прецизна земљорадња представља једно од најблиставијих решења којим се у значајној мери могу унапредити продуктивност и профитабилност пољопривредне производње, али и одрживост система земљорадње и читавог агроекосистема.</s><s>Првенствено се базира на рационалном коришћењу инпута, што осим значајних уштеда материјала, људског и машинског рада, доприноси и мањем притиску агрохемикалија на животну средину.</s><s>Енергетска ефикасност производње јесте један од најзначајнијих атрибута прецизне пољопривреде у којем системи навигације и GPS позиционирања омогућују пуну контролу свих дијагностичких параметара механизације, где се осим оптималне путање, минималних оплазина, празних ходова и потрошње горива, такође битно умањују и трошкови одржавања и замене резервних делова Š8Ć.</s><s>Смањење гажења и других негативних утицаја на водно-физичке особине земљиште и агроекосистем у целини су такође значајне предности напредних решења прецизне пољопривреде.</s><s>Модерна технолошка достигнућа у паметној пољопривреди своје корене имају у хортикултурној производњи, где је, нарочито у заштићеном простору, остварена потпуна контрола свих чинилаца производње Š9Ć.</s><s>Данас је у Hi-Tech стакленичкој производњи могуће остварити веома високу продуктивност која достиже преко 1250 t/ha парадајза и преко 2250 t/ha краставца на целогодишњем нивоу.</s><s>Затворени системи подразумевају потпуну контролу климе и лети и зими, пре свега температуре, релативне влажности ваздуха, али и концентрације угљен-диоксида, кисеоника, чак и озона, вишка и мањка фотосинтетски активне радијације, као и састава светлости.</s><s>Даљи развој подразумева потпуну аутономност регулације микроклиме објекта заштићеног простора, као и енергетску ефикасност, односно самодовољност коришћењем свих расположивих природних ресурса, првенствено у циљу супституције енергије фосилних горива и смањења цене коштања.</s><s>Већина радних операција је механизована и аутоматизована, нарочито код врсти са кратким вегетационим периодом, док се развојем роботизованих платформи исто очекује и у целогодишњој производњи плодовитог поврћа.</s><s>Коришћење метео станица и различитих врста сензора омогућава пуну контролу и управљање технологијом гајења бројних врста усева у интензивној плантажној производњи јагодастих врста воћа и вишегодишњих засада дрвенастих врста воћа, стоног грожђа и винове лозе.</s><s>Осим специјалних противградних мрежа, данас се у циљу повећања продуктивности, квалитета и сигурности, користе настрешнице од полиетиленских фолија, блок-пластеници веронског типа, а у новије време и фото-волтаик панели високог процента транспарентности.</s><s>Осим у сврхе добијања најквалитетнијег воћа, на тај начин плантажна производња постаје потпуно одржива и у енергетском смислу, где се осим за потребе наводњавања, добијена електрична енергија користи и за потребе замрзавања, прераде и чувања, као и процесе дораде, калибрације и паковања робе за захтевно светско тржиште.</s><s>Крупна плантажна производња поврћа на отвореном пољу, чак и на имањима индивидуалних, породичних газдинства, поприма и у Србији готово невероватне размере.</s><s>Налазимо се готово на корак од потпуне механизованости свих агротехничких операција, укључујући и убирање, као и потпуно аутоматско управљање свим процесима прања, дораде и паковања.</s><s>Системи интегралне заштите биља данас се у великој мери ослањају на софтверска решења заснована на аутоматским метеоролошким станицама, које прате температуру и влажност ваздуха, кумулативну фотосинтетски активну радијацију, падавине и превлаженост листова, као и влажност, температуру и електропроводљивост у земљишту.</s> <s>Док нова генерација нано и микро-електронских сензора омогућава прецизно мерење свих метеоролошких података, роботизоване платформе омогућавају снимање и тродимензионалну анализу земљишта, што подразумева и континуирано праћење и мапирање података о механичком саставу, збијености, пермеабилности и влажности земљишта, као и дубини и стању ризосферног слоја, затим прецизно узорковање земљишта и брзу потпуну анализу приступачности макро и микро елемената, у скорије време и контролу корова, штетних инсеката и болести, а не тако далеко и прецизну бербу осетљивих врсти јагодастог воћа (www.flexigrobots-h2020.eu).</s><s>Коришћењe сателитских снимака и снимака беспилотних летилица (High Imaging) и обрада снимака ради генерисања карата са индексом вегетације NDVI (Normalized Difference Vegetation Index), EVI (Еnhanced Vegetation Index), и многих других параметара, као и коришћење сензора на вучно-погонским јединицама и агрегатима (Green Seeker), те нових приручних уређаја за мултиспектралну анализу слика вегетационог покривача (Plant-O-Metar), који користе GPS технологију и процесор андроид апарата, у потпуности се мења приступ мерама хемијске неге Š7Ć.</s><s>На роботизованим платформама мулти-спектралне камере дају још прецизнију слику обезбеђености биљака приступачним хранивима и евентуалној појави патогена.</s><s>Израда дигиталних карата за варијабилну примену инпута: горива, ђубрива, заштитних средстава и воде за наводњавање, представља основу рационалног напредног одговора на савремене глобалне изазове у пољопривредној производњи.</s><s>Дигитализација пољопривреде подразумева и информационе системе, односно платформе, засноване на различитим IT технологијама, где се коришћењем база података може у значајној мери унапредити управљање свим расположивим ресурсима и доношење правовремених одлука.</s><s>Системско вођење записа, мапирање и аналитичко прикупљање, обрада и приказивање висине приноса, висине инпута и финансијског резултата, представља ненадмашно оруђе у одрживом расту продуктивности уз очување неопходних природних, материјалних и људских ресурса.</s><s>Прикупљање, размена, обрада и коришћење података у паметној пољопривреди омогућене су Desкtop software, web и android базираним решењима и платформама, где се путем интегрисања различитих оруђа и алата остварује напредно доношење одговарајућих аналитичких решења и управљачких одлука, подједнако на макроекономском и индивидуалном плану, без обзира на величину пољопривредног газдинства Š16Ć.</s><s>Аналитика великих база података омогућиће у блиској будућности развој система подршке у доношењу одлука на оптимизацији плодореда, вођењу књиге поља, избора врсте усева, и сортимента за одговарајуће агроеколошке услове региона гајења, као и за одабрани систем земљорадње, те дефинисању адекватног одговора на феномене глобалног загревања и измењених захтева становништва за пољопривредним производима високог квалитета и биолошке вредности.</s> <s>Паметна пољопривреда (Smart Farming) је кључна за будућност „велике“ индустријске производње, јер је концепт управљања мултифункционалном пољопривредом базиран на модерној технологији.</s><s>У XXI веку пољопривредници имају приступ GPS-у, скенирању површине земљишта, управљању подацима и паметним технологијама интернета.</s><s>Прецизним мерењем варијација унутар поља, и сходно томе прилагођавањем стратегије, пољопривредници могу значајно повећати ефикасност пестицида и ђубрива, и користити их на много селективније начине.</s> <s>Промена у демографској структури (све старије становништво у свету) доводи до потребе све веће аутоматизације у пољопривредној пракси развијених земаља Š6, 7Ć. Стога, ултимативна потреба смањења коришћења ручног рада, последично проузрокује апсолутно преовлађујући тренд дигитализације, аутоматизације и роботизације биљне производње, првенствено због високог степена селективности у примени адекватних агротехничких опера3.</s><s>Модерна дигитална пољопривреда и унапређени системи земљорадње Наравно да ће опстанак светског становништва и планете Земље зависити од нивоа усклађености производње хране у крупном индустријском сектору и новим концептима урбане пољопривреде.</s><s>Досадашњи конвенционални приступ и доминација руралних подручја у обезбеђивању прехрамбених потреба становништва биће замењени новим технологијама индустријске градске и приградске производње хране у потпуно дигиталном окружењу.</s><s>3.1.</s><s>Конзервацијски системи земљорадње и секвестрација угљеника Зелене директиве којим EU жели да емисију CO2 смањи за 60%, а елиминише у потпуности до 2050. године, подразумевају промену система земљорадње усмерену на обогаћивање земљишта хумусом и органском материјом уопште, у чему пресудан значај има смањење интензитета и броја операција обраде, са најмањим степеном покривености жетвеним остацима 30% од укупне површине земљишта.</s> <s>Очекивано и планирано смањење потрошње животињских протеина у исхрани становништва, посебно употреба црвеног меса, наметнуће додатну потребу обезбеђења неопходне органске материје гајењем зеленишних и зимских покровних усева, али и развојем метода циркуларне економије.</s><s>Ако свему придодамо и потребу фиксације допунске количине азота ради смањења енергетске зависности од фосилних горива, онда је пред истраживачима озбиљан задатак изналажења нових метода и технологија.</s><s>3.2.</s><s>Интегрални системи земљорадње</s> <s>Суштину интегралне земљорадње чине управо све мере и поступци којим се комбинују напредне технике из конвенционалне земљорадње и низ биолошких мера у контроли болести и штеточина, углавном дефинисаних термином „интегрална заштита“ (IPM-Integrated Pest Management).</s><s>Осим савршеног мониторинга, превентивних мера и биолошких мера у контроли патогена и бројности биљних штеточина, инсистира се на енергичном смањењу коришћења конвенционалних хемијских заштитних средстава, како би садржај остатака пестицида у намирницама биљног и животињског порекла био значајно испод дозвољених концентрација.</s><s>Улога биоактивних супстанци, као потенцијалних биопестицида постаје немерљива, укључујући корисне гљиве и грам негативне бактерије Š3Ć, али и улога индуковане-ISR (стечене) системичне отпорности Š4Ć и примене биоактивних супстанци није ништа мање значајна, посебно у постизању високе толерантности (resiliance) на негативни ефекат глобалних климатских промена.</s><s>Смањење биодиверзитета и бројности корисних организама пратилачког комплекса као и глобално отопљавање и суша, условили су појаву већег броја генерација појединих штетних инсеката, па је поред воћа и поврћа, у многим ратарским усевима (кукуруз, соја) неопходно извршити транзицију са хемијског начина заштите на примену предатора.</s><s>У многим земљама се користи читава флота дронова за примену предаторских врста инсеката, нa пр.</s><s>Trichogramma sp. у контроли кукурузног пламенца Ostrinia nubilalis, односно Trisollcus basalis у контроли зелене стенице Nezara viridula.</s><s>Дакле, несумњива неминовност транзиције са конвенционалних принципа заштите хемијским препаратима проузрокована је првенствено нуждом једино ефикасног коришћења предаторских осица, али и прецизношћу, лакоћом и брзином њихове примене.</s> <s>Такође све већу тражњу имају свеже воће и поврће и прехрамбена роба са нултом толеранцијом на остатке пестицида, што се уз увођење зелених директива манифестује одговарајућим слоганима.</s><s>Без остатака пестицида, без отпада, дневно свеже (Zero Rezidues, Zero Waste, Zero Kilometers) јесте манифест новог концепта исхране, посебно када је реч о обезбеђивању најквалитетнијег воћа и поврћа премијум квалитета за најпрестижније малопродајне ланце у свету.</s><s>Уз то, велики број истраживања усмерен је на потврђивање очекиваних предности органске и интегралне производње, како у погледу здравственог стања, тако и у погледу вредности брикса, антиоксидативног капацитета, садржаја витамина, органских киселина, полифенола, али и других биоактивних супстанци и секундарних метаболита, као и испарљивих ароматичних материја, пигмената, који граде супериорни укус и мирис парадајза, паприке, 3.3.</s><s>Урбана пољопривреда</s> <s>Готово 800 милиона људи у свету се данас бави производњом хране у градовима, производећи око 15% светских резерви хране Š5Ć.</s><s>Појам урбана (градска) пољопривреда подразумева производњу, прераду и дистрибуцију хране унутар, или непосредно око градова (urban and periurban), који осим разних биљних усева укључује и гајење домаћих животиња, аква-културу, агро-шумарство и хортикултуру.</s><s>Већ је потпуно евидентан процес формирања својеврсних „Зелених прстенова“ у непосредном окружењу великих градова, укључујући првенствено Београд, као престоницу и Нови Сад, али и друге веће градове у Србији.</s> <s>Добра инфраструктурна и енергетска обезбеђеност и повезаност са услужним сектором, потом велика бројност радно активног становништва и величина и близина тржишта, само су неки од разлога за ову врсте концентрације и специјализације индустријске и сваке друге врсте пољопривредне и прехрамбене производње.</s><s>Такође, елементи зелене инфраструктуре представљају битну основу за очување и заштиту животне средине и укупног квалитета живота.</s><s>Сходно Европским конвенцијама, пејзаж учествује у стварању локалних култура и представља основну компоненту европске природне и културне баштине и доприноси добробити људи и јачању европског идентитета.</s><s>Заштита пејзажа подразумева акције на очувању и хармонизацији између интра-урбане, периурбане и руралне пољопривреде Š15Ć</s> <s>Системи вертикалне земљорадње представљају најновији технолошки продор, којим се обезбеђује највиши ниво продуктивности, највиши степен аутоматизације и роботизације, као и минимални ризик угрожавања здравствене исправности намирница биљног порекла услед појаве остатака пестицида, тешких метала, нитрата и нитрита, фекалних бактерија или микотоксина.</s><s>У овом моменту у модерним клима коморама (фитотронима), тзв. вертикалним фармама, највише се практикује производња лиснатог поврћа, зачинског и микро биља, али готово је запањујући технолошки напредак у развоју техничких система гајења јагоде, али и других врста воћа и поврћа, па чак и парадајза, паприке и краставца.</s><s>Готово у центру великих градова, без имало дневне светлости, производи се велика количина тренутно свежег поврћа и воћа, моментално доступна за конзумирање и продају у елитним ресторанима и радњама.</s> <s>3.4.</s><s>Дигитална будућност пољопривредне производње Не можемо тачно предвидети како ће свет изгледати 2030, а нарочито 2050. године, али на основу преовлађујућих мегатрендова и реалних претпоставки, реалност је да ће велика већина светског становништва живети у градовима, угрожавајући опстанак руралних подручја и природних екосистема.</s><s>Када таквом сценарију придодамо интензивирање глобалних климатских промена, очекиване временске шокове и природне катастрофе, константни недостатак пијаће и воде за наводњавање, мањак обрадивог земљишта и других природних ресурса, прекомерно осиромашење рибом, загревање и раст ниво мора и океана, блиска будућност изгледа сувише суморном перспективом развоја човечанства Међутим, уз адекватан приступ, пољопривредни стручњаци свих профила, моћне пољопривредне компаније и читав прехрамбени сектор моћи ће да хране планету у блиској будућности боље него икад, уз значајну редукцију притиска на тешко обновљиве ресурсе.</s><s>Готово читава научна и стручна јавност полази од претпоставке да се IV индустријска револуција у пољопривреди ослања на 8 гравидних блокова, односно 8 есенцијалних технолошких целина.</s><s>Кључне технологије које покрећу растуће технолошке теме конвергенције јесу: вештачка интелигениција (Artificial Inteligence-AI), компјутеризована подршка реалној стварности (Augmented Reality-AR); ланци базе података (Blockchains), масовна употреба дронова (Drones), мрежно повезивање објеката, оруђа и машина (Internet of Things-IoT), доминација роботике (Robotics), прелазак у виртуалну стварност (Virtual reality-VR) и употреба 3Д (3D printing-3D).</s><s>Све је више очекивања да ланци база података (Blockchain) осим у банкарству и крипто валутама почну да функционишу у управљању ланцима снабдевања, посебно у области транспорта и логистике, у рударству и промету дијаманта и других драгоцености, у модној индустрији, у домену познатих брендова, али и у прехрамбеним ланцима, где је најпознатији пример сарадња Walmart-а и IBM-а у експерименталном праћењу свих чворишта у Blockchainу производње и снабдевања салатом и спанаћем, путем CLOUD платформе.</s><s>Недостатак радне снаге, који је евидентан у свим деловима света и развој концепта потпуне радне аутономије, условиће транзицију свих мануелних радних процеса ка дигиталним, захваљујући потпуном интегрисању аутоматизације, роботизације и интелигентних система и њиховом унисоном функционисању.</s><s>Све ово биће омогућено захваљујући системској способности учења из претходних одлука и вишеслојних база података и аутономног интелигентног одлучивања, преусмеравајући фокус ограничених људских ресурса само на најважније задатке и послове.</s><s>Аутоматско системско поверење je неопходно за функционисање интернет платформи, блокчејнова и система вештачке интелигенције, као и вишедимензионалног трансфера у физичком, дигиталном и визуалном погледу.</s><s>Ако IoT платформа и сензори прате палету са храном од испоруке са фарме, преко транспорта и пријема у складишта, до полица супермаркета и обезбеђује све податке о температури и влажности на сваком кораку, онда крајњи потрошач може имати пуно поверење у исти премијум квалитет и здравствену исправност.</s><s>Зашто је то важно?</s><s>Поверење је срце сваког одрживог агробизниса.</s><s>Ако у добрим персоналним односима инвеститора, свих запослених, крајњих купаца и целе друштвене заједнице не можемо обезбедити пуно поверење у исправност намирница, сигурност испоруке, у сигурност процеса, система и приватност података, онда ће сваки пословни пројекат бити угрожен.</s><s>А без поверења и транспарентности неће бити могућа ни финансијска нити законска сигурност.</s><s>4. Литература</s> <s>Ковачевић Д, Ољача С, Момировић Н, Броћић З, Долијановић Ж. Савремени концепти мултифункционалне пољопривреде од конвенционалних, преко прецизних и органских система земљорадње до потпуне одрживости агроекосистема.</s><s>Зборник радова са научног скупа Будућност пољопривреде и шумарства, Академија инжењерских наука Србије.</s><s>Одељење биотехничких наука.</s><s>Академска мисао, Београд, str. 3-18, 2019.</s>

Бронзани бодеж са локалитета Стража код Жагубице

Филиповић, Војислав

Етно-културолошки зборник XXV: Загонетке српског истока – нове истраживачке могућности и рекапитулације.

бодеж;средње бронзано доба;источна Србија;Дунав;централна Европа;детектор

ai.ac.rs-123456789-481.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1232/BRONZE_DAGGER_FROM_THE_STRAZA_SITE_NEAR.pdf

<s>У Београду је, 3. јула 2022. године, преминуо Сретен Петровић, један од наших најзначајнијих савремених естетичара, реторичара, социолога уметности, философа културе, културолога, културалних антрополога.</s><s>1. Сретен Петровић рођен је 1940. у Сврљигу.</s><s>Осмогодишњу школу завршио је у Сврљигу, а у Нишу Школу за примењене уметности.</s><s>Дипломирао је философију и магистрирао на Филозофском факултету у Београду.</s><s>Докторирао је 1971. године дисертацијом Шелингово место у естетици немачког класичног идеализма.</s><s>Био је две године професор философије у Трећој београдској гимназији.</s><s>Од 1969. до 2007. радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду.</s><s>Прошао је сва наставничка звања.</s><s>За редовног професора изабран је 1982.</s><s>Предавао је Естетику, Културологију и Социологију културе и уметности.</s><s>Као хонорарни професор изводио је наставу из Естетике, Реторике и Социологије уметности на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (1971–1981); као професор по позиву држао је курс из Социологије културе на Љубљанском универзитету (1975–1980), а наставу из Естетике држао је и студентима основних и постдипломских студија на Факултету драмских уметности у Београду (1985–1988).</s><s>У хонорарном статусу ангажован је као професор Социологије културе на Одељењу за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (1982–2002).</s><s>Био је члан AICA – Association internationale des critiques d’art, члан Српскога филозофског друштва и Естетичког друштва Србије.</s><s>Покретач је и један од оснивача Етно-културолошке радионице Сврљиг, главни и одговорни уредник Етно-културолошког зборника (1995–2016), члан редакција Гледишта и Књижевности.</s><s>IN MEMORIAM • Сретен Петровић (1940 – 2022) Етно-културолошки зборник XXV</s> <s>Сретен Петровић објавио је 35 књига из области естетике, реторике, социологије уметности, антропологије, културологије и културалне антропологије, око 500 приређивачко-уредничких публикација, научних и стручних радова, у часописима, зборницима, годишњацима.</s><s>Имао је око 350 наступа у радио и телевизијским емисијама (а преко 200 само на Трећем програму Радио Београда, где су више десетина пута други аутори говорили о његовим делима), више од 200 јавних предавања и учешћа на трибинама, округлим столовима, дискусијама о различитим делима и темама из области којима се бавио.</s><s>О његовим делима написано је и објављено у штампаним и електронским медијима преко 250 текстова.</s><s>Био је ментор и члан комисија за оцену и одбрану више десетина докторских и магистарских радова.</s> <s>Међу бројним наградама које је Сретен Петровић добио за своје књиге, издвајају се: Награда „Веселин Маслеша” у Сарајеву (1989), за књигу Уметност и симболичке форме; Награда Савеза југословенских издавача (1989), за монографију Боја и савремено српско сликарство; Награда „Лаза Костић” у Новом Саду (1997), за дело Митологија Срба; Награда Савеза југословенских издавача (2000), за петокњижје Српска митологија, I–V.</s> <s>2. Није нимало лако представити дело Сретена Петровића, тј. сачинити философски и научни портрет овако плоднога философа и научника.</s><s>Додуше, тај сложени посао унеколико је олакшан охрабрујућом чињеницом јасне проблемске мотивисаности, логичке кохеренције и смисаоног происхођења његових књига, систематским начином излагања, а, рекло би се, и латентном систематичношћу читавога Петровићевог опуса.</s> <s>Заокупљеност светом уметности Сретен Петровић је најпре искушао у уметничкој школи, учећи вајарство (паралелно са стицањем гимназијскога образовања), и то му је искуство одржавало енергетски набој неопходан за теоријско и емпиријско испитивање феномена уметности, започето студијама философије, а потом магистарским и докторским студирањем философскога дела Ф.</s><s>В. Ј.</s><s>Шелинга, изборнога философског сродника.</s><s>Ерос и патос шелинговске идеје апсолутне продукције и централне метафизичке позиције уметности учинили су да Петровић узме стваралаштво за врховни принцип бића и делатнога живота, као и свога трагања за метафизичким исходиштем, што га је – у суочењу са суморним чињеницама идеолошкога контролисања уметничкога стваралаштва – нагнало на преиспитивање атеоријске, културално-историјске и идеолошке, па и психолошке утемељености и функције естетичких идеја и теорија.</s><s>Објављивање књиге која је резултат тих истраживаања није могло проћи без идеолошких интервенција и ометања од стране дежурних чувара поретка.</s><s>Сретен Петровић је из овога истраживања односа естетике и идеологије изашао са јасном тезом о нужности одбране аутономије уметности, са артикулисаним естетичким антигносеологизмом, и концепцијом естетике искључиво као метаестетике, која – суочена са „самодовољношћу” уметничких дела, и загледана у сопствене теоријске и атеоријске претпоставке, могућности и границе – оставља нетакнутим уметничко стваралаштво и врховну антрополошку али и метафизичку димензију уметности.</s><s>Топос продукције, стваралаштва, обрађен је и у оквиру Петровићевог бављења Марксовом онтологијом рада, аутентичнога кретативног рада као суштине људскога делатнога бића, чиме је првобитни мотив естетичкога идеализма добио и своје антрополошко, социјално-онтолошко, па и културално-историјско укорењење.</s><s>Но, својеврсна синтеза раних шелинговских али и марксовских мотива врхунила је не неком „ексклузивистичком” апотеозом стваралаштва, него „демократским” одбијањем романтичкога и неороматничкога преузношења и својеврсне хегемоније уметности и њенога вредносног претпостављања свима осталим људским делатностима.</s><s>Сретен Петровић заговара могућност аутентичнога и креативног чина у свакој људској делатности, одбацујући рецепцијско-маркетиншко фаворизовање резултата тога чина, идеологију учинка и тржишнога надметања.</s><s>То своје схватање систематски је изложио као целовиту визију критике естетичкога ума, односно концепцију деконструкције естетике као предмет-теорије и теорије са практичко-нормативистичким амбицијама, те као визију једне онтологије и антропологије широко схваћенога стваралачког чина.</s><s>2.2.</s><s>Петровићево бављење социологијом уметности, од проблема социјалне-онтологије уметности све до феномена рецепције уметности, псеудо-уметности, тј. кича, бављење психолошким истраживањима боја у савременоме српском сликарству, није само стицај академских околности, већ логичан след ауторовога интегралног третирања феномена уметности, израженог формулом „аутор–делопублика”, у свима његовим битним димензијама: индивидуално-психолошкој, социјално-историјској, метафизичкој.</s> <s>2.3.</s><s>А чињеница атеоријске, практичко-етичке мотивације важи и за његово плодно бављење реториком, које је седамдесетих година прошлога века, у условима партијско-политичкога једноумља и „монологизма”, било колико неочекивано толико и антиципаторско, да би, потом, у надолазећим деценијама, било и поучно – као својеврсни пледоаје не само за културу и етику јавнога говора, већ и за плурализам и дијалог друштвених и политичких становишта.</s><s>2.4.</s><s>Петровићев дугогодишњи рад у области социологије културе, културологије, културалне антропологије, изнедрио је дела која представљају једну обухватну философију (повести) културе.</s><s>У њима се примарни шелинговски импулс препознаје и у Петровићевом схватању мањкавости естетичко-естетицистичке и естетичко-идеалистичке самољубивости, и у неопходности сагледавања не само ширега контекста, већ и најдубље основе уметности.</s><s>Конкретно, то је значило окретање другим симболичким формама, корпусу цивилизацијских и духовно-културалних вредности, а пре света феномену митологије и њене свакидашње IN MEMORIAM • Сретен Петровић (1940 – 2022) Етно-културолошки зборник XXV</s> <s>философије уметности. операционализације – подручју обичајности.</s><s>Петровић се ни овде није задовољио обимном и промишљеном теоријском и теоријско-методолошком обрадом проблема, него је одважно закорачио и у научно-истраживачки теренски рад, наравно, на конкретној грађи свога, сврљишкога, завичаја, грађи значајној не по овој биографској чињеници завичајности, већ по реткој, и надалеко познатој очуваности етнографскога блага, блага традиционалне културе у источној Србији, и, посебно, по културално-антрополошкој индикативности дубинских, митолошких слојева духа у обичајности овога краја.</s><s>Овај део методолошкога, теоријскога, емпиријскога и организаторскога рада Сретена Петровића (и његових сарадника и пријатеља) сведочи о узвишеноме споју универзалних и локалних вредности – о везаности за дух завичаја и о могућности надзавичајнога узлета, отеловљеног у изградњи Етнокултуролошке радионице Сврљиг.</s><s>Узгред, који би се град у Србији, па и много већи од Сврљига, могао подичити таквом институцијом као што је Етно-културолошка радионица Сврљиг, са њеним Етно-културолошким зборником, са више међународних научних скупова, и са више десетина научних публикација из области студија културе источне Србије и сусеедних области!?</s><s>Не сумњам да ће Сврљижани наћи начина да се достојно одуже своме великом суграђанину, и да ће осмислити најприкладнију форму трајнијега очувања лика и дела Сретена Петровића.</s><s>2.5.</s><s>У последњој фази свога рада, Сретен Петровић се вратио одбрани аутономије и трајности вредности (естетске) уметности, достојанства ствараоца, дела и свакога љубитеља уметности – пред незајажљивим налетима тржишта робâ, спектаклâ, али и „тржишта” идеолошких идеја и теоријских концепата и амбиција, у доба антиуметности; а све то са брижљиво грађенога становишта своје онтологије стваралачкога чина и метаестетике као критичке естетике.</s><s>У томе настојању, написао је чак три књиге: Естетика у доба антиуметности (2016).</s><s>Естетика и доживљај: љубитељу уметности и лепоте (2019).</s><s>Естетика и прогрес: трајност вредности уметничког дела (2022).</s><s>Када се овоме „трокњижју” придода и она утемељујућа Деконструкција естетике: увод у онтологију стваралачког чина (2006), онда је реч о својеврсноме „четворокњижју” добро засноване и образложене одбране аутономије стваралаштва и естетске уметности – против главне струје савремених и владајућих теорија уметности код нас, па и у већем делу света, те доминантних токова савремене (концептуалне) уметности и „кустоских пракси”.</s><s>И док је у претходећим књигама поставио заокружену одбрану онтолошкога и антрополошкога дигнитета, најпре, свакога стваралаштва и креативнога узлета било кога „израђивача”; потом, статуса и вредности уметничкога дела – средишта естетске уметности; најзад, достојанства „свакидашњега” реципијента и конзумента уметничких дела у најширем смислу, у последњој књизи Сретен Петровић настојао је да одбрани дуговеку традиционалну „естетску уметност”, и високу и популарну, од оглашавања њене „застарелости”, предвиђања њенога „краја” и организовања њене абдикације, и да, истовремено, оспори легитимност настојања теоријских и практичних претендената да заседну на њен наводно упражњени трон</s> <s>.</s><s>Том књигом се заокружује велики Петровићев пројект одбране естетскога и уметности од анти-уметничких теорија и одговарајућих анти-уметничких пракси.</s><s>У њој су анализиране поменуте теорије; њиховоме прогресистичком историзму, који се неоправдано протеже на сферу уметности, полемички је супротстављено гледиште критичке естетике и критеријум трајности дела; најзад, уз читав низ директних оспоравања вредности, па и персифлирања појединих предузећа савремене уметности, извршена је и једна гео-културална анализа регионалне генезе и дифузије ових естетика и уметничких пракси, што ће, усуђујемо се, бити главни изазов стручноме читатељству, и оно по чему ће ова књига бити упамћена и у широј културалној јавности, задобијајући како сагласност тако и супротстављање – све осим равнодушности.</s><s>Историзму и прогресизму поменутих антиестетских и антиуметничких теорија и пракси, које се самолегитимишу (квази)хегелијанским схватањем о кореспонденцији „свога времена” и философско-естетичке мисли, а поготову присвајањем тезе о „крају уметности”, Сретен Петровић је, након анализе и увида, приписао својства која најрадије обједињавам у античкоме појму амузије (наравно, у не-медицинскоме смислу).</s><s>3. Вишедеценијски предани и посвећенички теоријски и истраживачки рад није остао без значајних резултата.</s><s>Сретен Петровић је нашој философској и научној грађевини подарио читав низ, неретко оригиналних, замисли, идеја, извођења, најзад заокружених теорија, које није једноставно чак ни само побројати (макар као путоказ будућем докторанду):</s> <s>философије уметности. рано инспиративно и узорно опредељење за уметност и стваралаштво, а не за својевремено у идеологизованој теорији доминирајуће форме и категорије „друштвене свести”, и то преко тада неуобичајенога и скоро „ексцеснога” избора Шелинга и философске романтике; трајна шелинговска инспирација, са личним „шелинговским” животним луком од уметности, преко митологије, до метафизичкога (натчулнога);</s> <s>философије уметности. естетички скептицизам, односно „умерени естетички агностицизам” у погледу могућности теоријскога досезања тајне уметности; естетички антигносеологизам, али, разумљиво, не и реторички антигносеологизам (јер реторика, по Петровићу, држи до значаја садржине, истиносне и етичке димензије говора, ради демаскирања манипулацијских беседничких намера); одбрана аутономије уметничкога стваралаштва од свих не-уметничких, па и философских захтева;</s> <s>философије уметности. естетички антидогматизам (омеђавање граница и могућности теоријскога обделавања уметности, и одбијање сваке идеолошке употребе уметности), али не и естетички идеализам;</s> <s>– истицање примата форме и онтолошкога статуса уметничкога дела; супротстављање главној струји „марксистичке естетике” и изградња једне „марксистичке критике естетике”;</s> <s>Етно-културолошки зборник XXV изграђена концепција метаестетике, као критике естетичкога ума – естетичка само-критика вантеоријских, културално-историјских и персоналних темеља сваке естетике, консеквентно самоукидање естетике (која и иначе живи од „смрти уметности”), следствено, критика естетичкога нормативизма; вредносно ослобођена естетика (као мета-естетика) и, разуме се, вредносно ослобођена социологија уметности (која испитује само различите, варијантне епохалне ликове уметности и њене рецепције), најзад, и вредносно ослобођени приступ психолошко-естетичким темама (емпиријско-експериментална истраживања психо-социјалнога и стилскога синдрома доминантне сликарске палете, а не говор о уметничкој вредности дела); – инсистирање на естетички фундираној критици уметности; деконструкција естетике као одбацивање „уметничких” претензија естетике која тендира укидању разлика између философскога дискурса (појмовне форме) и уметничкога израза (особене чулно-духовне форме); идеја онтологије и антропологије стваралачкога чина, која претпоставља могућност самонадмашивања (наговештаја трансценденције) у свакоме аутентичном људском делању;</s> <s>Етно-културолошки зборник XXV схватање уметности као јединства чулности и духовности, али и сваке аутентичне стваралачке делатности као таквога јединства; критички увид у феномен глади за чулношћу, доминације неизграђене чулности, естезијскога, и последичнога заузимања кичерскога става, те увид у феномен успона кича и одговарајућега анестезирања критичкога потенцијала човека, као сигнал и симптом кризе хуманума;</s> <s>удо-трагалачких „изама” у уметности; шелинговско „откриће” митологије као грађе уметности, али и као хоризонта наде и утопије, вере и трансценденције, и истицање значаја мито-поетске фантазије народа (уз критички увид у могућности злоупотребе митолошке свести); поткрепљивање теорије културе и теорије мита емпиријским истраживањима митолошких слојева колективне свести, односно, истицање значаја философскога заснивања таквих истраживања – философско-антрополошки приступ српској митологији у веровању, обичајима и ритуалу; настојање да се на грађи митологије и обичајности источне Србије пробије до разумевања темеља древне српске, словенске и индоевропске митологије и магије, и антрополошко реконструисање целине митскога и духовнога система предака из појединачних налаза испитиване обредне праксе; теза о истоветности духовне матрице Индоевропљана, као „јединства у разликама”, и о нужности очувања стечених историјских, етничких, националних, регионалних културалних разлика и особености; реафирмација алегоријске методе у тумачењу извора за реконструкцију српске митологије и спремност на преиспитивање „неканонизованих” извора грађе; одважност у развијању теза о древноме митолошком систему Срба садржаном у обредима (као специфичној операционализацији мита), о доласку Срба на Балкан, о новијем, „Јастребачком пантеону” Срба, дакле, обухватна реконструкција „српске митологије”, тј. јединствени и деликатни, за неке и контроверзни, подухват; теза о митолошко-ритуалној конструкцији идентитета, те о значају очувања културалнога идентитета народа у процесима разноврсних интеграција и унифика– теза о ритуализму као битној карактеристици српске обичајности; – теза о песничко-митолошкој, недискурсивној, слици света код Срба; теза о раној христијанизацији Јужних Словена и недовршености српске митолошке грађевине, о повратку митолошкој духовности усред прекинутога државног успона и о одговарајућој верској идентификацији (указивање на наличје ових процеса – митоманија, пасеизам, аутохтонизам, похришћањено паганство); уочавање, описивање и објашњавање разлика у култури источно-србијанскога и западно-србијанскога ареала;</s> <s>удо-трагалачких „изама” у уметности; одбрана аутономије и трајности вредности (естетске) уметности, достојанства ствараоца, дела и свакога љубитеља уметности, у доба суштински антиуметничких „нових”, „кустоских” и сличних „уметничких пракси”.</s><s>Уза све то: заснивање, уздизање и међународна афирмација Етно-културолошке радионице Сврљиг и систематски рад на истраживању традиционалне културе источне Србије и суседних области, на окупљању научника и публиковању њихових истраживачких налаза.</s> <s>4. Сретен Петровић је ненаметљиво, али постојано и утицајно, присутан у српској и широј философској, научној, уметничкој и, уопште, културалној јавности и академској заједници пуних шест деценија – од првога рада у Гледиштима (1962), до последњих месеци живота, такође испуњених радом.</s><s>О томе сведочи његово разгранато, али смисаоно повезано и систематично дело.</s><s>Доминанта његовога укупног теоријског и истраживачког напора гласи: стваралачки осмислити целину сопствене егзистенције, Биће, у било којој делатности, у било којој од главних шифара „стваралачкога обигравања” око Тајне: у уметности, философији, културологији, митологији... и у животу.</s><s>Стога је упознавање са философским и научним схватањима Сретена Петровића, и са његовим професионалним и животним искуствима, у најмању руку – подстицајно.</s><s>Он сам, доиста је живео у складу са великим философским и цивилизацијским идејама и вредностима о којима је писао, у које је веровао, за које се залагао и на њима предано и истрајно радио – не без судара са политиком, идеологијом и окошталим институцијама, као и са теоријским модним трендовима.</s> <s>Овај текст преузет је из последње свеске Бдења бр. 73/74 и уредници се овом приликом захваљују проф. др Драгану Жунићу, аутору текста и Зорици Бранковић Басарић, уредници Бдења.</s><s>IN MEMORIAM • Сретен Петровић (1940 – 2022) Етно-културолошки зборник XXV</s> <s>У току реализације овог броја Етно-културолошког зборника затекла нас је тужна вест о смрти професора др Сретена Петровића.</s><s>Професор Сретен Петровић (Сврљиг, 1940 – 2022) преминуо је 3. јула 2022. године у Београду.</s><s>Био је оснивач Етно-културолошког зборника и његов главни уредник током прве две деценије његовог постојања.</s><s>Овај знаменити српски научник, културолог и филозоф, написао је више десетина књига и више стотина запажених научних радова.</s><s>Притом је неуништивим ентузијазмом и личним животним примером сведочио своја интелектуална упоришта, постојано утичући на развој науке и културе, као и на бројне друге ауторе, широм српског света.</s><s>Био је редовни професор Филолошког факултета у Београду, изузетан предавач и несвакидашње плодан стваралац.</s><s>Његов опус је необично разностран и вишеслојан, тако да дело овог занимљивог и оригиналног аутора несумњиво тек чека на своје истраживаче, тумаче и настављаче.</s><s>Наредни број Етно-културолошког зборника биће посвећен др Сретену Петровићу и његовом научном опусу.</s><s>Сви заинтересовани, почев од његових сарадника и поштовалаца, позвани су да својим прилозима допринесу сећању и настављању стремљења које је (и преко Зборника) започео наш Сретен.</s> <s>Апстракт: У овом кратком раду приказује се налаз бронзаног бодежа откривеног нелегалним активностима на познатом локалитету Стража у близини Жагубице у Хомољу.</s><s>Налаз представља ретко сведочанство о бодежима са трапезоидном закивном плочицом и четири отвора за нитне нађених на овим просторима, с обзиром на то да се чини да је њихова матична територија негде између Карпата, Алпа и Балтика.</s><s>Хронолошки, ови бодежи могли би се определити у време краја средњег бронзаног доба, тј. у период око 1.650 до 1.450 године пре н.е., што би према Рајнекеовој хронологији отприлике било синхроно са његовим фазама Br B/C1.</s><s>Нажалост, на самом локалитету, иначе вишеслојном, од енеолита до раног средњег века нема потврда о керамичком материјалу који би хронолошки одговарао бодежу.</s><s>Додуше, сви досадашњи налази са овог простора су случајни и припадају периодима од енеолита до раног средњег века, тако да за сада немамо скоро никаквих поузданих података о овом налазишту.</s> <s>Током пролећа 2022. године, на, из литературе познатом локалитету Стража1 код варошице Жагубице у источној Србији, нелегалним радом детектором за метал откривен је бронзани бодеж који овде представљамо.2 Локалитет Стража налази се</s> <s>У раду О.</s><s>Филиповић и Д. Јацановића о налазиштима ове културне манифестације на простору Хомоља,5 добијамо низ занимљивих података о Стражи, поред осталог и да је дебљина културног слоја 20 до 40 cm, да лежи на природној стени, а да је поред праисторијске керамике регистровано и неколико елипсоидних жрвњева које аутори такође приписују поменутој енеолитској култури,6 као и два рударска андезитска бата,7 за које претпостављају да су служили за цепање стена богатих бакром, што повезују са сличним налазима из Рудне Главе.</s><s>У прилог овој тврдњи наводе и да је на локалитету нађен комад чистог бакра, као и већа количина металичне шљаке.8 Такође, наводе да са локалитета потиче и пљосната бакарна секира са лучно обликованим сечивом наглашених крајева, идентична примерку из оставе Стојић, Јацановић 2008: 353; Филиповић, Јацановић 2014: 25 и даље; Миловановић, Филиповић 2021: 70Преко посредника до мене је стигла информација и неколико фотографија овог ретког налаза у домаћој археологији, а на моју молбу налазач је проследио фотографију са лењиром и рекао тачно место где је открио бодеж.</s><s>Овај податак је проверен преко друге особе која је, не знајући да се ради о провери, потврдила место налаза (изнад Жагубице).</s> <s>Суви До,9 што би указивало на секиру типа Алтхајм,10 које се датују доста широко, од почетка енеолита, па до средине бронзаног доба.11 Стога би се ове секире уклапале и у поменуто датовање Страже од стране колеге Д. Јацановића и осталих аутора.</s><s>Такође, помиње се да се на Стражи налази и материјал из пуног средњег века,12 али код других аутора налазимо податак да на Стражи постоје слојеви који се хронолошки могу определити и у касноантички и раносредњовековни период.13 Свакако се ради о вишеслојном локалитету који се налази на високоерозивној позицији, па је, вероватно, услед различитих периода обиласка локалитета налажен и материјал из неког другог периода него што је то био случај раније, посебно имајући у виду рад локалног каменолома који полако али сигурно уништава ово археолошко налазиште.</s><s>Тако долазимо и до налаза бронзаног бодежа који наводно потиче са овог локалитета, а који би се, у најширим разматрањима, могао хронолошки определити у прилично уски временски оквир од Br B до Br C, што се скоро никако не уклапа у досадашња сазнања о налазишту, осим могућег хронолошког поклапања са поменутом секиром типа Алтхајм, посебно што се овај тип пљоснате секире дефинитивно јавља и после периода Br B/C, имајући у виду да поједини примерци у свом саставу имају и скоро 10% калаја,14 што је иначе карактеристика развијеног бронзаног доба и прелазног периода.</s><s>Разматрајући овакав функционално-типолошки предмет какве су пљоснате секире, свакако се стиче утисак да је њихова форма уобичајено решење за овакав тип алатке, почевши од камених глачаних језичастих секира чија је благо промењена форма задржана наредних неколико миленијума.</s><s>Но, вратимо се нашем краћем бодежу са трапезоидном закивном плочицом и четири отвора за нитне (сл. 11 Antonović 2014: 47-49.</s> <s>2), могуће од арсенске бронзе,15 ливеном у калупу.</s><s>Све нитне и даље су присутне у отворима, а на једном сечиву постоји мање оштећење у дужини од 1.2 cm.</s><s>Бодеж је дугачак 16.5 cm, на централном делу широк 2.5-2.8 cm, док је на закивној плочици ширина 3,9 cm.</s><s>На основу фотографије јако је тешко рећи како изгледа пресек овог бодежа, мада би се могло учинити да је реч о два паралелна и благо истакнута ребра са централним пре равним, него конкавним делом.</s><s>Са друге стране, овакав пресек није карактеристичан за раније периоде бронзаног доба, већ су они учесталији крајем развијеног бронзаног доба, а настављају да се јављају и даље у прелазном периоду, тако да се у наставку текста нећемо водити пресеком сечива приликом навођења аналогија.</s> <s>Бодежи са трапезоидном закивном плочицом и четири нитне карактеристични су за централну Европу и релативно су добро хронолошки позиционирани, на основу налаза из гробова и осталих затворених целина.</s><s>На овом месту треба поменути да се током млађих периода јављају и слични примерци са такође трапезоидном закивном плочицом, али са два или три отвора.</s><s>На појединим примерцима, заковице су два или три пута већих пречника, што је карактеристично за нешто позније периоде, као и за сечива чије порекло треба тражити на и око централног и источног Медитерана.</s> <s>Најсличнији примерку из Жагубице јесу бодежи са трапезоидном закивном плочицом и четири нитне тзв. типа Холишов (Holýšov) из Чешке, а који се у тој регији хронолошки опредељују у период Br B/C1.16 У Словачкој се налазе слични бодежи као и у поменутој Чешкој,17 док се у областима Пољске појављује тек неколико сличних примерака.18 Посматрајући подручје северно од Алпа, најсличнији примерци су они из Вешингена и Алтхајма у југоисточној Немачкој,19 као и они из Стајнтхалбена и Тиершнека из нешто севернијих области.20 Сви ови бодежи опредељују се у период Br B/C1.</s><s>Још даље на запад, у областима данашње Француске такође налазимо сличне бодеже у више варијанти, хронолошки опредељене у време средњег бронзаног доба.21 Јужно од Алпа, на простору северне Италије, јавља се тек по неки сличан примерак бодежа, окарактерисан као тип Бролио,22 а који је том приликом хронолошки постављен на крај средњег бронзаног доба на простору 15 Ово је мој лични утисак на основу дугогодишњег искуства и боје патине.</s><s>19 Wels-Weyrauch 2015: cat.</s><s>196, 205.</s> <s>22 Bianco Peroni 1994: 64. северне Италије.23 Источно од Карпата чини се да нема овог типа бодежа,24 док примерци из Егеје, чини се да имају свој независни типолошки и функционални развој који одговара типовима бронзаних мачева.25 Хронолошки, наш бодеж би требало определити у време краја средњег бронзаног доба, тј. у период око 1.650 до 1.450 године пре н.е., што би према Рајнекеовој хронологији отприлике било синхроно са његовим фазама Br B/C1.</s><s>За сада не можемо дати неки ближи културно-историјски оквир за који бисмо везали овај тип бодежа, али бисмо најпре могли помислити на једну од фаза културе ДубовацЖуто брдо, која у том периоду доминира овим делом Подунавља.</s><s>На овом степену познавања овог типа бодежа на простору Балкана, незахвално је поредити евентуалне димензије нитни, или пак пресек сечива, што су иначе подаци који би донекле пружили и потенцијалне додатне податке.</s><s>Рад доноси податак о овом налазу и приказује још једно културно добро које ће завршити у домаћој или иностраној приватној колекцији, па је и са тог аспекта добро приказати га стручној јавности.</s><s>Резултати истраживања спроведени су уз подршку Фонда за науку Републике Србије, бр. пројекта 7750074, The FLOW.</s>

Prilog savremenom razvoju arhitektonske konzervacije u Srbiji: naučna istraživanja maltera Dunavskog limesa

Nikolić, Emilija

Moderna konzervacija / Modern Conservation

arhitektonska konzervacija;krečni malter;MoDeCo2000;Dunavski limes u Srbiji;rimski malter

ai.ac.rs-123456789-497.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1267/bitstream_1267.pdf

<s>Израда дугорочних планова очувања и одржавања једног споменика требало би да подразумева и прет­ ходно спровођење интердисциплинарних научних и инжењерских истраживања која пружају неоп­ ходне податке за адекватно извођење практичних радова на архитектонској конзервацији.</s><s>Међутим, данас је таква истраживања тешко спровести у целости у Србији, с обзиром на то да су финансијска средства за заштиту културног наслеђа ограничена, па често зависе од ентузијазма појединаца и воље појединачних институција.</s><s>С друге стране, сложе­ ност архитектонске конзервације се у широј јав­ ности недовољно разуме.</s><s>Нажалост, радови на ис­ торијским грађевинама често се данас у Србији посматрају кроз њихово поређење са активностима савремене изградње, па се испред њих поставља бр­ зина извођења као најважнији захтев.</s><s>Још пре више од четири деценије професор Архитектонског фа­ култета др Слободан Ненадовић (1915–2004) запи­ сао је да савремени методолошки приступ у очувању споменика почива на „свестраној научној анализи свих елемената“.2 Свака грађена структура се мора посматрати на посебан начин и не постоји унапред задата униформност активности као у савременим грађевинским радовима.</s> <s>Највећи број истраживања римске архитектуре, а посебно грађевинских материјала употребљаваних за њен настанак, везан је за монументалне грађе­ вине, најпре са територије Апенинског полуострва, а посебно из самог града Рима.</s><s>Градови и утврђења са граница Римског царства ретко су били предмет Прилог савременом развоју архитектонске</s> <s>II Конзерваторска пракса свеобухватног истраживања научника који се баве историјским грађевинским материјалима.</s><s>Што се тиче Србије, историјски грађевински материјали су до сада најчешће проучавани као медијум од којег су изграђени артефакти, фрагменти архи­ тектонског контекста или као носиоци натписа и трагова употребе, док су њихова структура и тех­ нологија настанка као основних градивних елеме­ ната једне грађевине – ретко истраживана.3 Међу­ тим, њиховим проучавањем у овом смислу, могу се добити свеобухватни подаци о грађевинским ак­ тивностима – од експлоатације сировина преко њихове обраде до употребе као грађевинског мате­ ријала, али и друштвено-економским условима на некој територији у време настанка и примене самих материјала.</s><s>Један од најкомплекснијих историјских грађевинских материјала јесте малтер, чији је раз­ вој примене омогућио готово неограничене могућ­ ности обликовања током изградње и данас изузет­ но очуваних конструкција римске архитектуре.</s><s>Од 2020. године, Археолошки институт, Технолош­ ки факултет Нови Сад и Институт за испитивање материјала – Институт ИМС, спроводе двого­ дишњи научноистраживачки пројекат Дизајн малтера за конзервацију – римска граница на Дунаву 2000 година касније / Mortar Design for Conservation – Danube Roman Frontier 2000 Years after) MoDeCo2000.4 Уз финансирање кроз програм ПРО­ МИС, Фонда за науку Републике Србије, тим три институције покушава да понуди подршку развоју једног од најважнијих аспеката архитектонске кон­ зервације – употреби адекватних грађевинских материјала, кроз истраживање малтера, промови­ шући важност претходних истраживања у склопу конзерваторског процеса.</s> <s>Пројекат MoDeCo2000 је објединио научна истра­ живања историјских малтера с креирањем предло­ га за употребу конзерваторских малтера на студији случаја Границе Римског царства – Дунавски лимес у Србији, која представља јединствени низ архео­ лошких налазишта и локалитета, као и споменика културе у Србији, тренутно на истоименој прели­ минарној листи UNESCO-вог светског наслеђа.5 Истраживачки аспект пројекта обухвата покушај добијања сазнања о малтерима употребљаваним на територији данашње Србије уз Дунав током рим­ ског периода, а посредно и о различитим области­ ма живота на том делу римске границе, кроз са­ радњу хуманистичких и природних наука.</s><s>Конзер­ ваторски аспект, уз резултате претходних научних истраживања и савремена достигнућа из области инжењерских наука, води ка практичним резулта­ тима – конзерваторским моделима малтера, припремљеним и тестираним за потребе архи­ тектонске конзервације појединачних споменика.</s> <s>Два веома актуелна термина у светској науци, по­ везана са археологијом и практичном конзерва­ цијом, често се користе као синоними.</s><s>Архео­ метрија и наука о конзервацији су, истина, блиско повезане научне области и често су им нејасне међусобне границе.</s><s>Обе представљају везу између хуманистичких и уметничких дисциплина с једне стране и природних и инжењерских с друге.</s><s>Обе решавају проблеме везане за разумевање природе историјских материјала и процеса њихове интер­ претације, узимајући у обзир људску историју и пружајући помоћ очувању и конзервацији споме­ ника и предмета за будућност.6 Ако ипак потражи­ мо разлику међу њима, можемо их дефинисати кроз увођење наукe о материјалима и инжењерингa материјала, „истинске мешавине фундаменталних научних истраживања и инжењеринга“7. Иако нам ниједна дефиниција не може довољно описати поља деловања двеју области, археометрију може­ мо представити као примену науке о материјалима кроз карактеризацију материјала употребљаваних кроз историју, док наука о конзервацији примењује инжењеринг материјала у методама музејске прак­ се, конзервације и рестаурације.8</s> <s>У складу с потребама истраживања и будуће архи­ тектонске конзервације одабране студије случаја Границе Римског царства – Дунавски лимес у Србији, постављени су и основни циљеви пројекта MoDeCo2000, спроведени уз помоћ претходно наве­ дених научних области.</s><s>Ако се задржимо на датој осетљивој подели поља деловања археометрије и науке о конзервацији, један од циљева можемо блис­ ко повезати са археометријом, а представља откри­ вање до данас непознатих информација, односно заборављених знања о грађевинским сировинама и материјалима, као и технологијама њихове експло­ атације, производње и употребе малтера током рим­ ског периода на територији данашње Србије.</s><s>Други, једнако важан циљ – дизајн малтера за конзервацију уз употребу локалних сировина и традиционалних начина производње потврђених након архео­ метријских истраживања, уз реализацију савреме­ них инжењерских метода, чини спровођење конзер­ ваторских радова научно заснованим и можемо га повезати с науком о конзервацији.</s> <s>Потциљеви пројекта, појединачно наведени, по­ казују неизбежност успостављања везе између ху­ манистичких, природних и инжењерских дисци­ Модерна Конзервација 8–9</s> <s>Методологија и активности пројекта плина.</s><s>Међу њима се налазе: сазнања о различитим аспектима живота на једној територији кроз исто­ рију; сазнања о традиционалним градитељским вештинама као врсти нематеријалног културног наслеђа; развој научне базе грађевинских сировина и историјских малтера за потребе даљих истражи­ вања и практичне конзервације; развој препорука за употребу адекватних материјала током архи­ тектонске конзервације у складу с међународним препорукама за споменик Границе Римског царства – Дунавски лимес у Србији; допринос успостављању факултетских програма за будуће конзерваторе ар­ хитектуре у Србији; допринос развоју индус­ тријских решења за грађевинарство заснованих на прошлости; допринос очувању традиционалних градитељских вештина у циљу подршке развоју ло­ калних заједница; и допринос заштити животне сре­ дине промоцијом рационалне употребе природних ресурса и традиционалних материјала.</s> <s>Научна истраживања чланова пројектног тима из области археологије, историје архитектуре и кон­ струкција обједињена су са истраживањима из об­ ласти геологије и хемије, да би кроз инжењеринг материјала своју примену нашла у практичним процесима архитектонске конзервације.</s><s>Методо­ логија пројекта обухвата пет основних задатака, односно укључује: прикупљање улазних података уз узорковање малтера и грађевинских сировина с лабораторијским испитивањем, као и анализу и синтезу постојећих научних података из различи­ тих области, уз коначну карактеризацију материја­ ла; обликовање излазних података уз интерпрета­ цију и даљу компилацију улазних података, кроз дизајн и тестирање малтера за конзервацију; компилацију излазних података уз припрему прото­ кола, препорука и базе података за будућа истра­ живања и конзервацију споменика; примену излазних података, тј. резултата обликовања и компи­ лације тих података у конзерваторској пракси у виду конзерваторских малтера уз даљи монито­ ринг, као и њихову интерпретацију за потребе са­ временог грађевинарства; и комуникацију излазних података уз публикацију и дисеминацију резулта­ та пројекта.</s> <s>Након истраживања литературе и документације везане за свaко појединачно место које се налази на прелиминарној листи Границе Римског царства – Дунавски лимес у Србији, пројектни тим је посетио сва данас доступна археолошка налазишта, локалитете и споменике културе са листе, дуж дела римског Ду­ навског лимеса на територији данашње Србије (сл. 1).</s><s>Истраживања у оквиру пројекта укључила су грађене структуре настале и коришћене унутар вре­ менског периода од првог до шестог века нове ере, покривајући војни и цивилни живот, јавни и приват­ ни карактер грађевина.</s><s>Преко сто узорака различи­ Сл. 1 Дунавски лимес у Србији и места узорковања малтера (карта: документација пројекта MoDeCo2000, аутор: Даница Петровић) II Конзерваторска пракса</s> <s>Сл. 2 Предели и грађевине током теренског истраживања, a) остаци виле Виминацијума, б) поглед на реку Дунав са простора Ледерате, в) остаци Трајановог моста и г) бедема града Акве (фото: фотодокументација пројекта MoDeCo2000, 2020) Сл. 3 Узорковање малтера током теренског истраживања (фото: фотодокументација пројекта MoDeCo2000, 2020) Модерна Конзервација 8–9</s> <s>Методологија и активности пројекта тих малтера потичу из бедема легионарских тврђава, помоћних и мањих утврђења, грађевина унутар њих, као и моста, али и из градских бедема, купатила и вила, базилике и гробница.</s><s>Овде спадају Ad Herculem (Чортановци), Acumi­</s> <s>(Београд), Castrum Octavum (Вишњица), каснорим­ ска гробница у Брестовику, Mons Aureus (Сеоне), Margum (Дубравица), Viminacium (село Костолац) Novae (Чезава), Gerulata (Мироч), Diana (Караташ), Pontes са Трајановим мостом (Костол) (сл. 2в), Гла­ – Радујевац.</s><s>Иако се Sirmium (Сремска Митровица) не налази на Дунаву, узорковане су и грађевине тог археолошког налазишта, с обзиром на изузетну ис­ торијску важност римског града и утицај који је си­ гурно имао на изградњу оближњих утврђења на Ду­ наву.</s><s>Такође, у циљу поређења и праћења развоја технологија и употребе локалних сировина у једном пределу кроз време, узети су узорци и из структура средњовековних споменика културе и археолошких локалитета, односно Рамске тврђаве и зидова на ло­ кацији Тодића црква у селу Костолац, просторно везаних за два археолошка налазишта – Вимина­ цијум и Ледерату.</s><s>Поред историјских малтера (сл. 3), узорковани су и фрагменти камена и опеке директно везани за одређене малтере, као и стене, пескови и глине са места данашње или претпостављене исто­ ријске експлоатације грађевинских сировина.</s><s>Основне лабораторијске анализе – колориме­ тријски, микроструктурни и минеролошко</s> <s>-петрографски преглед (сл. 4), обухватиле су све узорке уз њихово међусобно иницијално поређење према датовању структура из којих потичу, што је дало податке за груписање узорака и потребне тех­ нике истраживања.</s><s>Издвојене су две групе малтера за даље истраживање – они за које се очекује да ће донети највредније научне податке и они који поти­ чу из структура за које се очекује да ће у блиској бу­ дућности проћи кроз процес конзервације.</s><s>Узорци су испитивани коришћењем савремених лаборато­ ријских техника, укључујући стерео оптичку и ди­ гиталну микроскопију, спектрофотометрију са ко­ лориметријом; минералошке и петрографске анали­ зе; анализе физичко-механичких карактеристика; термичку карактеризацију; механичко одвајање везива и агрегата; и карактеризацију узорака, од­ војених везива и агрегата коришћењем XRF, XRD, FTIR и RAMAN техника.</s><s>Каснији лабораторијски модели малтера за конзервацију припремљени су након анализе добијених података, односно карак­ теризације употребљаваних материјала и техноло­ Сл. 4 Лабораторијска испитивања историјских малтера (фото: фотодокументација пројекта MoDeCo2000, 2020-2021) II Конзерваторска пракса</s> <s>Термин компатибилности два материјала обухвата однос више различитих карактеристика, али гене­ рално значи да би нов материјал требало да има сли­ чне карактеристике историјском, где је најважнији циљ да материјал употребљен у конзервацији ни на један начин не сме угрозити стари материјал, нити структуру изграђену од њега.</s><s>Малтер је вештачки композит, који је кроз миленијуме настајао уз упо­ требу агрегата и везива, односно песка, стена, земље, гипса, креча, као и различитих додатних материјала органског и неорганског порекла који су му побољ­ шавали својства.</s><s>Од деветнаестог века и развоја портланд цемента, малтер који у свом саставу има ово везиво, као и савремени бетон, неизбежни су у настанку инжењерских грађевинских и инфра­ структурних достигнућа, и чини се да замена цемен­ ту у том смислу не постоји.</s><s>Његово фантастично својство везано за брзину везивања изгледало је као изванредна предност и у конзервацији историјских грађевина у прошлом веку.</s><s>Међутим, научници већ деценијама апелују на потребу компатибилности нових и старих материјала и упозоравају на могуће последице утицаја цемента на историјске малтере и друге грађевинске материјале употребљаване кроз историју пре његовог проналаска.</s><s>О потреби ком­ патибилности нових и старих материјала у конзер­ вацији писано је пре више од четири деценије и код Сл. 5 Сировине и израда модела конзерваторских малтера у лабораторијама пројекта (фото: фотодокументација пројекта MoDeCo2000, 2021)</s> <s>Модерна Конзервација 8–9 нас, са апеловањем на опрезност, бригу о специфич­ ностима примене нових материјала на „старим конструкцијама и оригиналним материјалима“, као и прецизно чување тачних података о свим примење­ ним материјалима и праћење њиховог каснијег по­ нашања.9 Високе вредности чврстоће и нефлекси­ билност које малтер уз употребу цемента постиже, али и паронепропусност и проценат алкалија у ње­ говом хемијском саставу, довели су до уништавања историјске опеке, камена слабијих својстава и самих историјских малтера, а последично некада и рушења читавих елемената грађевина.</s><s>Нажалост, тек са појављивањем оштећења на грађевинама након упо­ требе цемента, започео је и интензиван позив међу­ народних стручних тела за престанак његове упот­ ребе у архитектонској конзервацији, што је нарочи­ то важно код његовог непосредног контакта са ис­ торијским материјалима и код структура изложених атмосферским утицајима.</s> <s>Пројектни тим пројекта MoDeCo2000 управо кроз предлоге компатибилних малтера за конзервацију споменика Границе Римског царства – Дунавски лимес у Србији испитује могућности употребе раз­ личитих сировина у њима које им побољшавају својства, али чија примена ни у ком смислу не угрожава историјско ткиво једне грађевине.</s><s>Меша­ вине малтера припремљене у лабораторијама ин­ ституција учесница пројекта, у свом саставу имају сировине чије је присуство одређено током карак­ теризације историјских малтера, док се њихова из­ рада ослања на традиционалне технологије чији се трагови употребе кроз историју често могу иден­ тификовати кроз саме анализе малтера (сл. 5).</s><s>Конзерваторске мешавине настале у оквиру пројекта су као лабораторијски модели изложене старењу у затвореним лабораторијским условима, али и вештачком старењу у комори са имитирањем услова спољашњег окружења.</s><s>Старење се прати кроз њихово припремање као самосталних модела, али и уз контакт са оригиналним историјским мал­ тером.</s><s>Након завршетка процеса старења и одаби­ ра најадекватнијих модела за конзервацију, извр­ шена је примена малтера у реалним условима – на експерименталним зиданим структурама (сл. 6), кроз употребу различитих врста камена и опеке као градивних елемената, али и на аутентичним историјским зидовима споменика.</s><s>Њихово пона­ шање се тренутно прати и испитује мерним техни­ кама на лицу места10, а периодично се примењени малтери узоркују и испитују у лабораторијама.</s><s>Сл. 6 Припрема и примена конзерваторских малтера током зидања експерименталних структура (фото: фотодокументација пројекта MoDeCo2000, 2021) II Конзерваторска пракса</s> <s>Један од циљева пројекта MoDeCo2000 везан је за будућу употребу припремљених и предложених рецептура компатибилних конзерваторских мал­ тера приликом будућих радова на културним до­ брима дуж споменика Границе Римског царства Дунавски лимес у Србији.</s> <s>О техничкој адекватности конзервације на једном споменику требало би да одлучује међународно саветодавно тело организације UNESCO</s> <s>ICOMOS већ током саме евалуације, односно пре одлуке о могућности његовог уписа на Листу Свет­ ског наслеђа.</s><s>То тело, кроз своје смернице, препо­ руке и саопштења саветовања стручњака из об­ ласти архитектонске конзервације, велику пажњу посвећује управо апеловању на употребу компати­ билних грађевинских материјала,11 међу којима је малтер један од оних чији неадекватан састав и употреба у конзервацији може физички угрозити сам споменик.</s><s>Такође, опстанак неког споменика, места или предела на UNESCO-вој Листи Светског наслеђа и након жељеног уписа не би требало да буде могућ без спровођења сталне заштите и одр­ жавања њихових грађевина, односно архитектон­ ске конзервације.</s><s>Међутим, сведоци смо да одређен број номинованих добара у свету и након нега­ тивне одлуке ICOMOS-a после евалуације, одлуком Комитета за Светску Баштину UNESCO-a доспе на Листу, односно да улазак и опстанак на овој листи није само резултат праве вредности споменика и њиховог очувања за садашње и будуће генерације, већ и економских и политичких утицаја.12 Од уписа првих добара 1978. године,13 као почасних или уни­ верзално препознатих, преко развоја једне искрене тежње ка подржавању културних различитости, у свету је дошло до ситуације да је све више добара уписано на Листу сваке године.</s><s>Надзор над свим процесима који се одвијају у областима ових доба­ ра, односно на самим грађевинама током конзер­ вације, тако је постао немогућ задатак, рекао је још 2009. године некадашњи директор Центра за Свет­ ско наслеђе UNESCO-a Франческо Бандарин.14 Не­ кадашња генерална секретарка UNESCO-а Ирина Бокова је у свом говору 2012. године, уз жељу за трансформацијом те организације, навела два мо­ гућа избора који су пред њом – наставак постојећег пута којим се непрестано сакупљају и додају добра на Листу, уз све блаже критеријуме, или враћање деловања и мисли UNESCO-а као визионара кроз обнављање Конвенције о заштити светске културне и природне баштине из 1972. године и супротстављање изазовима двадесет првог века.</s><s>„Светско наслеђе није такмичење у лепоти“, рекла је она у свом обраћању.15</s> <s>С друге стране, да би архитектонска конзервација била спроведена на начин којим се осигурава трајање једном споменику, потребно је постојање стручних и искусних конзерватора и грађевинских мајстора који могу одговорити изузетно сложеним захтевима ових радова.</s><s>Овде наилазимо на пробле­ ме актуелне у Србији, али и у иностранству.</s><s>Повећана потражња за школовањем у области ус­ лужних занимања тренд је у целом свету, док број заинтересованих ђака за трогодишње школовање у занатским делатностима, међу којима је и грађе­ винска, опада.</s><s>Негативне предрасуде о могућнос­ тима развоја каријере у занатству постоје већ деце­ нијама у нашем друштву, а ова занимања родитељи деци често представљају као мање важна, што и заинтересоване одвраћа од њих.</s><s>Још пре више од деценије дневни лист Политика је истраживао овај проблем у Србији и навео изјаву ђака једне основне школе који је, између осталог, рекао: „Да будем тесар или зидар, кога то још занима?</s><s>Пре ћу уписати економску или туристичку школу, него електротехничку, машинску...</s><s>У друштву ће ми се подсмевати.</s><s>“16 С друге стране, број младих који се на крају и образује у области грађевинских заната, а затим и запосли у Србији, такође је мали, услед њи­ хове емиграције и потраге за бољим условима рада.</s><s>Зато данас највећи број грађевинских радника не поседује претходно грађевинско школовање или нема довољно искуства, посао су упознали с циљем добијања додатне зараде након губитка основног запослења за које су се школовали или су се овом послу вратили након пензионисања.</s><s>Према пода­ цима Грађевинске коморе Србије, 2019. године у нашој држави је недостајало 90 000 занатлија раз­ личитих профила, док је просечна старост грађе­ винског радника педесет пет година.17 Слични про­ блеми постоје и у иностранству, а председник не­ мачке Занатске коморе међу будућим занатлијама види, пак, оне младе који се након школовања од­ луче за даље студирање, али напусте универзитет без дипломе.</s><s>Таквих је 30% у Немачкој.18 Највећи проблем у свим државама је недостатак грађевин­ ских занатлија који су стручни, обучени, али и спремни и вољни за рад на историјским спомени­ цима, уз употребу традиционалних вештина, тех­ нологија и материјала.</s> <s>Стручних и искусних конзерватора архитектуре у Србији је све мање, конзерваторско знање стичу само кроз праксу и самосталним усавршавањем, а Модерна Конзервација 8–9</s> <s>примене резултата пројекта веза с научним истраживањима је ретка, често услед недостатка финансијских средстава, али и брзине и притиска које носи савремено доба у чи­ тавом свету.</s><s>У оквиру четворогодишњег средњош­ колског и универзитетског школовања у Србији, специјализовано школовање за техничаре и ин­ жењере који би се бавили архитектонском конзер­ вацијом не постоји, иако постоје појединачни предмети везани за област заштите споменика на архитектонским факултетима у Србији, који све више буде интересовање студената, што се може оценити и кроз велики број научних радова про­ фесора ових факултета у којима се излаже пози­ тивно искуство рада са студентима на ову тему.19 Још је професор Ненадовић писао о „недостатку систематског школовања“ и „празнинама“ које се уочавају у „неизграђености основних конзерваторских ставова“ у тадашњој држави.20 Студентима архитектуре управо рад на истраживању спомени­ ка може донети једно целовито искуство – од те­ ренског и научног истраживања облика, конструк­ ција, техника грађења и материјала једне исто­ ријске грађевине, преко документовања истих, до касније анализе могућих конзерваторских интер­ венција на њој.</s><s>У активности пројекта MoDeCo2000, до сада су на различите начине – кроз истражи­ вања и промоцију пројекта, били укључени студен­ ти Архитектонског факултета у Београду и Техно­ лошког факултета Нови Сад, с циљем додатне еду­ кације из области истраживања историјских грађе­ винских материјала и конзервације.</s> <s>Тим пројекта MoDeCo2000 кроз своје активности покушава да покаже важност улоге науке у проце­ сима конзервације, посебност сваке појединачне струке у њима и неопходност њихове међусобне сарадње, али и сарадње међу свим институцијама које су на било који начин повезане с културним наслеђем.</s><s>Истиче значај планираног и пажљивог спровођења конзерваторских радова уз претходна истраживања и апелује да будућа конзервација свих археолошких налазишта, локалитета и споме­ ника везаних за студију случаја Границе Римског царства – Дунавски лимес у Србији, али и свих не­ покретних културних добара у Србији, буде спро­ ведена уз поштовање међународно признатих пре­ порука и смерница из ове области.</s> <s>Архитектонска конзервација је дисциплина об­ ласти заштите културног наслеђа која је често посматрана као искључиво искуствена, практична и професионална вештина инжењера конзерватора и мајстора.</s><s>Међутим, да бисмо очували физичко ткиво историјске грађевине, али и све њене нео­ пипљиве вредности, међу којима су архитектонска, културна, историјска или социолошка вредност, након чега она често може добити и економску вредност, потребно је пажљиво спровести конзер­ ваторске радове у складу с претходним плановима и научним истраживањима, уз поштовање међуна­ родних препорука и националних закона, прописа и стандарда, али и након завршетка радова ис­ пуњавати обавезу сталног одржавања и одговорног руковођења овим местима.</s><s>Такође, научници и професионалци који се баве истраживањем или заштитом градитељског наслеђа, па и они који живе и раде у Србији, која је данас чланица UNESCO-а и на чијој територији се налази непро­ цењиво архитектонско благо из свих периода исто­ рије, која се такође налази и на простору дела нека­ дашње државе СФРЈ, чланице UNESCO-а од њего­ вог оснивања 1945. године и једне од потписница Конвенције из 1972. године21 – увек би требало да имају моралну обавезу искреног очувања сваког споменика или историјске грађевине појединачно, без обзира на њихову врсту, категорију у оквиру домаћег законодавства или тренутно поседовање знака UNESCO-а.</s><s>Нажалост, заштита споменика културе полако посустаје у целом свету и прила­ гођава се брзини савременог доба, трендовима прекомерне савремене изградње и околностима средине потпуно економске природе у оквиру којих се често налазе активности у супротности са очувањем вредности споменика, чему би архи­ тектонска конзервација требало да тежи.</s><s>У Србији недостаје стручњака свих профила специјализова­ них за архитектонску конзервацију.</s><s>Зато је важно обезбедити побољшање едукације младих генера­ ција, чији би припадници требало да постану мајс­ тори, инжењери или истраживачи, али и руково­ диоци институција из области истраживања и заштите културног наслеђа, како би се у будућ­ ности изводили савесни и стручни конзерваторски радови, уз велико стрпљење и међусобно разуме­ вање свих учесника.</s> <s>MoDeCo2000 требало би да имају велику важност за истраживаче римске археологије у Србији, али и ширем региону, с обзиром на просторни кон­ текст уз реку Дунав који обухватају.</s><s>Управо је Ду­ нав у време римске доминације, али и кроз исто­ рију, представљао границу, али и везу и једну од најважнијих комуникација – пут размене знања и добара.</s><s>Територија данашње Србије је након рим­ ског освајања постала „главна саобраћајна веза Италије с истоком којом марширају војне кохорте, теку каравани трговачке робе, подижу се станице, II Конзерваторска пракса</s> <s>Истраживања малтера у оквиру пројекта радионице, отварају рударска окна и, уопште, развија таква активност која природно доводи до изванредног привредног и културног полета целе огромне територије22 како је сликовито описано у прегледу споменика културе у издању Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије, пре седам деценија.</s><s>Резултати пројекта зато могу бити од велике важности истраживачима Србије, али и свих држава кроз које протиче Дунав, а које такође чувају изузетно важно градитељско наслеђе из античког периода.</s><s>Изузетно драгоцена сазнања могу добити научници и стручњаци из ве­ ликог број области, међу којима су археологија, историја архитектуре и конструкција, геологија, хемија, инжењерство материјала, али и историја, физика, савремено грађевинарство, уметност или етнологија.</s> <s>Малтер је изузетно важан и сложен историјски грађевински материјал, чије се припрема и употреба током радова на споменицима, не само у Србији већ и у свету, нажалост, често подразумевају као једнос­ тавне и једнообразне активности, а затим неретко, услед некомпатибилности старих и нових материја­ ла, постају основни узроци оштећења и пропадања.</s><s>Надамо се да ће пројекат MoDeCo2000, који је своје истраживачке активности усмерио управо на малтер, показати значај претходних научних истра­ живања материјала у области заштите споменика и пружити мали допринос савременом развоју архи­ тектонске конзервације у Србији, неопходном за дугорочно очување културног наслеђа.</s> <s>Истраживање je спроведено уз подршку Фонда за науку Републике Србије, ПРОМИС, #6067004, MoDeCo2000.</s><s>Захваљујемо се на сарадњи и помоћи током узорковања малтера и даљих истраживања: сарадницима Археолошког института који се баве истраживањем античког периода; тимовима Лабо­ раторије за испитивање материјала у културном наслеђу Технолошког факултета Нови Сад, Лабо­ раторије за везива, хемију и малтере и Лаборато­ рије за камен и агрегат Института ИМС; сарадни­ цима Института техничких наука САНУ</s> <s>Истраживања малтера у оквиру пројекта бличког завода за заштиту споменика културе, Народног музеја у Пожаревцу, Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево, Музеја Крајине, Завода за заштиту споменика културе града Београда, Завода за заштиту споменика кул­ туре Сремска Митровица, Археолошког музеја Ђердапа, Народног музеја у Београду, Завода за заштиту споменика културе Ниш, Центра за кул­ туру Гроцка, Библиотеке града Београда и Тврђаве Голубачки град.</s> <s>Mонографскa публикација o римским и рановизантијским опе­ кама коришћеним на територији данашње Србије: Радивојевић 2018; радови о малтерима који потичу из структура везаних за римски Дунавски лимес у Србији: Nikolić, Milovanović and Rogić 2015; Nikolić et al. 2016; Nikolić and Rogić 2018.</s><s>Пројектни тим MoDeCo2000 чине: др Емилија Николић (руко­ водилац ПРОМИС пројекта, дипломирани инжењер архи­ тектуре) и др Младен Јовичић (дипломирани археолог), из Археолошког института; др Снежана Вучетић (дипломирани технолог – инжењер материјала) и др Јоњауа Раногајец (ди­ пломирани технолог – инжењер материјала), са Технолошког факултета Нови Сад; Љиљана Миличић (дипломирани хеми­ чар) и Ивана Делић (дипломирани инжењер.геологије), из Института за испитивање материјала – Институт ИМС.</s> <s>О области проучавања и заштите градитељског наслеђа на Архитектонском факултету у Београду, видети у: Ротер-Бла­ гојевић, Милошевић и Николић 2008; Ротер-Благојевић 2016;</s> <s>Ротер-Благојевић, М. (2016), Прилог разматрању теме едукације из области проучавања и очувања градитељског наслеђа у Србији, Гласник Друштва конзерватора Србије 40 (Београд): Друштво кон­ зерватора Србије: 29–33.</s>

Почасни натпис Аугустала са Смедеревске тврђаве (IMS II 63)

Pilipović, Sanja

Смедеревски зборник

натпис;аугустал;Горнја Мезија;Виминацијум

ai.ac.rs-123456789-519.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1313/bitstream_19191.pdf

<s>Aпстракт: У раду је проучаван, данас изгубљен, почасни натпис једног аугустала који је некада био узидан у Смедеревску тврђаву.</s><s>Ради се о једном од ретких помињања аугустала у Горњој Мезији.</s><s>Сагледано је, колико је то било могуће, порекло, социјални статус, као и веза овог аугустала са административном управом града.</s> <s>Бројни римски споменици као што су скулптуре божанстава, надгробне стеле и делови саркофага уграђени су у Смедеревску тврђаву.1 Нажалост, неки од њих су данас познати само из литературе, а поуздано се зна да су такође били узидани у ову средњовековну тврђаву.</s><s>Такав је био и фрагмент са почасним натписом једног аугустала и думвира (IMS II 63),2 који нам доноси важне податке о животу аугустала на овом простору у другој половини II и III веку, то јест у време када се датује.</s> <s>Овај изузетно важан, данас изгубљени, натпис публикован је у корпусу епиграфских споменика Corpus Inscriptionum Latinarum (CIL III 6308=8114), и након тога у корпусу епиграфских споменика из Виминацијума (IMS II 63).</s><s>Међутим, изворни податак о постојању овог натписа датира још са почетка XVIII века и на њему треба захвалити Едмунду Чизалу, енглеском антиквару и капелану у Смирни, у Турској, у периоду од 1698. до 1702. године.3 Чизал је, путујући по Турској и Грчкој, сакупљао античке натписе и вероватно је на једном од својих путовања посетио и Семендрију, када је и видео овај натпис узидан у тврђаву.</s><s>Чизал је 1728. год. публиковао први волумен књиге Antiquitates Asiaticae,4 а највећи део натписа му прослеђује Вилијам Шерард, ботаничар и конзул у Смирни, изузетни познавалац античке културе.5 Чизал је потом почео да припрема и други том, такође уз Шерардову помоћ у прикупљању материјала, али је, међутим, успео да припреми само дванаест страница текста.</s><s>Након његове смрти, текст рукописа прелази у посед заљубљеника у антику Џона Варда, потом и Ричарда Мида, да би након Мидове смрти рукопис прешао у руке Ентони Ескјуа од кога га купује Британски музеј, где се овај манускрипт чува под бројем BM MS add.</s><s>5106.6 Управо у овом манускрипту чува се и белешка о изгубљеном натпису некада узиданом у тврђави у Смедереву.</s><s>Натпис је заведен под бројем 5106 f. 2.7 За постојећи коментар уз натпис Крафорд у својој студији истиче да је додат непознатом руком.8 Највећем броју страна иначе у овом манускрипту додата је и еквивалентна копија 3 О традиционалној и новој, иновативној методи реконструкције античке прошлости у енглеској културној средини на крају XVII и почетку XVIII века, видети J. M. Levine, The Battle of the Books.</s><s>History and Literature in the Augustan Age, Cornell Un.</s><s>Pr., 1992, 169с; О Вилијаму Шерарду, Едмунду Чизалу и рукописима о античким натписима видети, M. Crawford, „William Sherard and the Prices Edict“, Revue numismatique, 6e série, Tome, 159, Paris, 2003, 83–107. 4 E. Chishull, Antiquitates Asiaticæ Christianam æram antecedentes: ex primariis monumentis græcis descriptæ, latine versæ, notisque & commentariis illustratæ.</s><s>Accedit monumentum latinum ancyranum.</s><s>Per Edmundum Chishull, S.T.B., Volume 1, London, 8 За разлику од овог коментара, где се не препознаје рукопис, за друге је често наведено да ли се ради о Чизалу, Варду, Чендлеру или неком другом, M. Crawford, Почасни натпис Аугустала са Смедеревске тврђаве (IMS II 63) оригиналног Чизалховог рукописа.9 Нажалост, неки од накнадно дописаних коментара су приликом организовања рукописа у томове изостављени.10</s> <s>Из наведеног се види да сазнање о изгубљеном натпису, који је почетком XVIII века био узидан у Смедеревску тврђаву, можемо да захвалимо Едмунду Чизалу.</s><s>Овај енглески анткивар је путујући преко Београда ка Енглеској или Турској по свему судећи видео и Смедеревску тврђаву и забележио натпис који се, како је навео, налазио узидан у тврђаву у Семендрији.</s><s>Такође, евидентно је да су се Чизалови подаци о натпису сачували до данашњег дана захваљујући читавој групи енглеских заљубљеника у антику који су у XVIII веку улагали велики труд не само да забележе већ и протумаче античку уметност.</s> <s>ŠIn honoremĆ đ Imp(eratoris) Caes(aris) Aug(usti) đ C(aius) MemmŠius?</s><s>Ć CyriŠaĆ đcus ŠAuĆg(ustalis) IIviraŠlibusĆ đ ŠornaĆmŠeĆnŠtiĆs Š---Ć ab orŠdineĆ Студије указују да су споменици узидани у Смедеревску тврђаву могли бити пореклом из Виминацијума (Viminacium), Маргума (Mar­ gum), самог Смедерева, то јест античке Винцеје (Vinceia) или места познатог као Ауреус Монс (Aureus Mons).11 Неопходни градитељски материјал за саму тврђаву је највероватније прво био узиман из непосредне близине, а потом из Маргума и нешто удаљенијег Виминацијума, а претпоставља се и да је коришћен и материјал из Ауреус Монса и Винцеје.</s><s>С обзиром на чињеницу да су рушевине Виминацијума коришћене као мајдан грађевинског материјала за ову тврђаву, као и то да су потврде аугустала из околине најчешће такође 9 J. M. Levin нав. дело, 169с; О Вилијаму Шерарду и свету епиграфских манускрипта видети, M. Crawford, нав. дело, 83–107. 10 Рукописи су подељени у томове прво под покровитељством Чизала, а потом и 11 В. Кондић, Сепулкрални споменици римске провинције Горње Мезије (докторска дисертација), 1965, 268; Павловић, Историја Смедерева у речи и слици, Смедерево, 1980, 37; С.</s><s>Пилиповић, Мит и љубав.</s><s>Представе на надгробним споменицима Горње Мезије, Београд, 2007, 76–77; С.</s><s>Цветковић, нав. дело, 29с.</s> <s>Сања Пилиповић у Виминацијуму,12 могло би се претпоставити да је и овај почасни натпис настао у Виминацијуму или његовој околини.</s><s>Потврде постојања аугустала на подручју римске провинције Гор­ ње Мезије нису бројне.</s><s>На простору Дунавског Лимеса, поред овог натписа, најбројније су потврде из Рацијарије13 и, као што је већ по­ менуто, Виминацијума.</s><s>Потом, познати су појединачни примери из Сингидунума,14 Маргума,15 Понтеса,16 и нешто јужнијег Тимакум Минуса.17 Са југа провинције највећи број натписа аугустала пориче из Скупа,18 а појединачно су потврђени и у Тетову.19 Аугустали (Augusatales) су били свештеници посећени култу импе­ ратора Авуста, а њихова организација се називала Augustalitas.20 Међутим, аугустали нису само имали религиозну улогу већ су имали посебну важну социјалну улогу.</s><s>Они су заправо чинили класу између декуриона то јест чланова градске управе и самог народа21.</s><s>Они су служили као упориште у муниципијима и колонијама и чинили су равнотежу у односу на ordo decurionum, чије евентуално снажење би могло да угрози интересе самог императора.</s><s>12 IMS II 76; IMS II 78; IMS II 84; M. Mirković, „Neue Inschriften aus Viminacium“, 1103; AE 2012, 1251; О аугусталима у Рацијарији видети, J. Tondel, „Le Role Social Des Augustales.</s><s>Dans Les Provinces Danubiennes“, Acta Universitatis Nicolai Copernici, Historia 12, Torun, 1979, 39с; I. Boyanov „A Duumvir of Colonia Ratiaria“, Studia classica Serdicensia 4, Sofia, 2015, 118. 20 Опширније о аугусталима видети: F. Mourlot, Essai sur l’Augustalité dans l’Empire romain, Paris, 1895, 108–126; L. R. Taylor „Augustales, Seviri Augustales and Seviri: a Chronological Study“, Transactions of the American Philological Assosiation 45, Bartimore, 1914, 231–253; D. Tudor „Le organizacioni degli Augustales in Dacia“, Dacia 6, Bucureşti, 1962, 200; R. Duthoy, „Notes onomastiques sur les Augustales.</s><s>Cognomina et indication de statut“, Antiquité Classique 39, Bruxelles, 1970, 88–105; R. Duthoy, „La fonction sociale de l’augustalité“, Epigraphica 36, Bologna, 1974, 134–154; R. Duthoy, „Recherches sur la répartition géographique et chronologique des termes sevir Augustalis, Augustalis, et sevir dans l’Empire romain“, Epigraphische Studien 11, Bonn, 1976, 143–214; R. Duthoy, „Les Augustales“, Aufstieg und Niedergang der römischen Welt Почасни натпис Аугустала са Смедеревске тврђаве (IMS II 63) Ова нова класа високог ранга у друштвеној хијерархији је имала плебејско порекло.</s><s>Они су се разликовали по свом богатству и познате су и њихове донације.</s><s>Њихов проблем је био у томе што њихово богатство није могло да им купи и обезбеди им иста права у друштву која су имали Римљани рођени слободни.</s><s>Сваки Римљанин који је био рођен као роб имао је препреку у добијању виших функција, маги­ стратура, или сацердоција, како је Lex Visellia из 24. године предвиђао.</s><s>Тако су ослобођеници морали да нађу алтернативне начине да остваре своје муниципијалне амбиције.</s><s>Колегијум Аугустала је зато имао двоструку улогу, потврђивао је супериорност појединим либертинима и то поштујући основни критеријум статуса – рођење.22 Тако је ordo Augustalium имао важну улогу у друштвеном и политичком животу тог времена.</s><s>Аугустали су били добростојећи libertini или ingenui који нису могли да побољшају свој социјални статус и који су своја добра користили у корист заједнице.</s><s>Они су имали своје почасти, као што су, између осталог, bisselium или toga praetexta, могли су да имају и симболе моћи као fasces.23 Они јесу могли су да седе поред курије током манифестација и имали су и друге још значајније почасти, али без реалне моћи у руковођењу града.24</s> <s>Почасни натпис, некада узидан у Смедеревску тврђаву, подигнут је једном, непознатом, императору, и највероватније је чинио постоље за статуу.</s><s>У натпису се помињу два града, од којих би један могао да буде Виминацијум, а у том случају би могло да се ради о једном од Хадријанових наследника, током чије владавине је Виминацијум добио статус municipium.</s><s>Формула tria nomina, показивала је еманципацију носилаца, то јест да су били римски грађани, а самим тим и њихов нови социјални статус.</s><s>У овом случају, когномен Cyriacus је грчког порекла и може да покаже далеку везу овог аугустала са земљама грчког говорног подручја, или бар оријенталног дела Медитерана.</s><s>Међутим, овај когномен је много значајнији показатељ сервилног порекла самог аугустала или његове фамилије.25 Као и у овом случају, грчки 22 P. Veyne, „Vie de Trimalcion“, Annales.</s><s>Économies, Sociétés, Civilisations Paris, 1961, 223; R. Duthoy, нав. дело, 1974, 152–153; L. Vandevoorde, „Augustales and Decuriones.</s><s>Sixteen Inscriptions from Narbonese Gaul“, Latomus: revue d’études latines 2 /71, Bruxelles, 2012, 410.</s> <s>Сања Пилиповић конгомен аугустала показује заправо сервилни статус либертина, а тек онда његово етничко порекло.</s><s>Номен Memmius припадало је генсу Memmia, gentes romane plebea.</s><s>Гледајући друге натписе аугустала из Виминацијума, може се уочити да су често присутна грчка cognomina: Telesphorus (IMS II 76); Thallus (IMS II 78), Eutyches ed Abascantus (Mirković 2003, 97–107, cat.</s><s>1).</s><s>И у овим случајевима она више говоре о социјалном статусу аугустала, него њиховом етничком пореклу.</s><s>Аугустал C. MemmŠiusĆ CyriŠaĆcus са натписа некада узиданог у тврђаву је био такође и duumvir, то јест припадао је локалним offices вишег ранга.</s><s>Још у једном случају аугустала из Виминацијума, може се уочити веза са владајућим слојем самог града.</s><s>Ради се о епитафу који је отац Š...</s><s>Ć Telesphorus, аугустал муниципија Виминацијума подигао свом сину Š...</s><s>Ć Restitutus, умрлом са 26 година, 2 месеца, 25 дана, који је у тада држао функцију и декуриона и младог свештеника pontifex (IMS II 76).</s><s>Такође, и на једном натпису из Тимакум Минуса (IMS III/2, 24) потврђено је да је један аугустал био отац два декуриона.</s><s>Натпис са Смедеревске тврђаве потврђује и доделу муниципалних ornamenta, то јест ознаке привилегије доступне само у јавним служ­ бама.</s><s>Заправо се радило о највишој почасти коју је могао да прими онај који није био рођен слободан, која је указивала да се ради заправо о личности највишег нивоа у њиховом рангу.26 Додела декурионског достојанства (ornatus ornamentis decurionalibus) доносила je са собом као именовање у декуриона или магистрата, уплаћивање једне somma onoraria.</s><s>У овом случају аугустал C. MemmŠiusĆ CyriŠaĆcus је вероватно поводом добијања ове почасти начинио посвету једном императору са статуом од сребра која је била тешка 40 либри.</s><s>Важност ових почасти је била наглашена са чињеницом да су била уручивана, од почетка само cives Romani.27 Натпис са тврђаве помиње да је овај ау­ густал поседовао почасне привилегије из два мезијска града, можда евентуално Виминацијума и Сингиднума.</s> <s>Нажалост, ради се о данас изгубљеном почасном натпису некада узиданом у тврђаву у Смедереву, за који не постоје подаци од каквог је материјала био начињен.</s><s>Међутим, помен статуе сребрне тешке 40 либри ипак указује да се радило о веома имућном грађанину вероватно Виминацијума.</s> <s>26 Arnaldi–Cassieri–Gregori, „Un nuovo Magister Augustalis formiano e gli Augustales di Formiae“, Hormos Rivista di storia antica 5, 2013, Palermo 19. 27 A. Mócsy, Gesellschaft und Romanisation in der Römischen Provinz Moesia Superior, Почасни натпис Аугустала са Смедеревске тврђаве (IMS II 63) Изгубљени почасни натпис аугустала, како бележи енглески анти­ квар Едмунд Чизал, био је почетком XVIII века узидан у Смедеревску тврђаву.</s><s>Натпис је једна од ретких потврда аугустала на простору провинције Горње Мезије.</s><s>Он сведочи о повезаности аугустала и градске управе, зато што је сам аугустал припадао ordo decurionum, то јест био је думвир (IIvirus).</s><s>Поред тога, значајна је и потврда доброг економског стања самог аугустала, вероватно из Виминацијума, који је поводом доделе декурионског достојанства (ornatus ornamentis decurionalibus) начинио ову почасну посвету са статуом од сребра једном, данас непознатом, императору.</s>

Обрасци насељавања у Моравско-вардарској долини од XIV до VI века пре нове ере : докторска дисертација

Милојевић, Петар З.

?

обрасци насељавања;палеоекономија;позно бронзано доба;рано гвоздено доба;развијено гвоздено доба;Моравско-вардарска долина;settlement patterns;paleoeconomy;late Bronze Age;early Iron Age;developed Iron Age;Moravian-Vardar valley

ai.ac.rs-123456789-1472.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/4316/bitstream_4316.pdf

<s>Истраживања обављена у циљу израде ове докторске дисертације реализована су уз помоћ и подршку бројних људи и институција.</s><s>Велику захвалност дугујем ментору др Марији Љуштини, пре свега на преданој помоћи, афирмацији и мотивацији у свим фазама докторских студија, као и на креативним разговорима који су често превазилазили оквире струке.</s><s>Захвалан сам колегама Александру Капурану, Александру Булатовићу, Војиславу Филиповићу, Огњену Младеновићу и Ивану Нинчићу на указаном поверењу, разумевању, саветима и конструктивним дискусијама које су утицале на обликовање и финализацију дисертације.</s> <s>Посебну захвалност за афирмисање у археологији, академском писању и научној етици дугујем професору др Душану Михаиловићу.</s><s>Велику захвалност за помоћ приликом прикупљања и обрађивања студијске грађе дугујем: Ани Динић, Јелени Милојевић, Јовану Токовићу, Саши Стевановићу, Стевану Башићу, др Ивану Ристићу, др Вери Кијаметовић, Вељку Љуштини и Душану Рашковићу.</s> <s>Највећу захвалност дугујем својој породици, која ми је пружила велику подршку, подстицај, разумевање и несебичну помоћ у свим фазама студирања, тако да њима посвећујем овај рад.</s> <s>Рад проучава насеобинске остатаке у Моравско-вардарском сливу од ушћа Раванице до Прешевске повије, од XIV до VI века пре нове ере.</s><s>Временски оквир рада подразумева етапу која је подељена у три периода, обележена као позно бронзано, рано гвоздено и развијено гвоздено доба.</s><s>Рад је фокусиран на испитивање просторних односа између насеља и њихове природно-географске средине у контексту анализирања насеобинских трендова и економских стратегија популација из испитиваног времена и простора.</s><s>Студија је узела у обзир материјалне остатке и технолошке могућности анализираних заједница, топографске и природно-географске одлике терена, економске потенцијале, привредне и насеобинске праксе становништва из етноисторијске прошлости, као и палеоеколошке податке из средње и југоисточне Европе.</s><s>Узорaк је обухватио 201 налазиште, обрађена кроз три основна типа насеобина, издвојена према просторно-функционалним одликама на 36 градине, 4 пећинска налазишта и 161 отворено насеље.</s><s>Осим тога у раду су кроз посебну анализу сагледани остаци још 8 некропола са оближњим истодобним насељем. сепаратно сагледана и продискутована, док је њихово окружење за потребе рада подељено на четири нивоа са различитом дистанцом обухвата.</s> <s>Истраживања су настојала да се кроз анализе насеобина и њиховог природног окружења дођу до сазнања о трендовима насељавања и основним економским афирмацијама заједница у издвојеним периодима.</s><s>У ту сврху су анализирани односи насеља са топографиским, геоморфолошким и хидрографским елементима, као и са педолошким, саобраћајним и минеаролошким потенцијалима из насеобинског окружења.</s><s>На тај начин стечен је увид у основне стратегије насељавања и коришћења природно-географске средине.</s><s>Коначни циљ истраживања подразумевао је утврђивање пакета промена између проучаваних периода кроз контекст населбинских, економских и друштвених трансформација.</s> <s>На градинама и отвореним насељима константоване су разлике у обрасцима насељавања, које су се одразиле на промене у друштвено-економским праксама. током сва три анализирана периода.</s><s>Узорак пећинских налазишта није био довољно подесан за праћење наведених промена али је сугерисао различите могућности њиховог коришћења пре свега у нестамбене сврхе.</s><s>Интерпретација евидентираних промена се уклапа у глобалне климатске, економске, технолошке и миграционе трендове који су захватили већи део Европе, оставивши значајан траг на етнокултурни пејзаж, обрасце насељавања, пољопривреду, трговину и технологију.</s><s>Као главни иницијатор пакета промена истакнуто је климатско погоршање у виду изражене аридности током раног гвозденог доба, које је нужно утицало на раскид са привредно-друштвеним системом из претходног периода.</s><s>Насеља из развијеног гвозденог доба, показују тежњу за рехабилитацијом старих образаца из бронзаног доба, што је протумачено као продукт климатске оптимализације.</s><s>Стога је закључено да су еколошке промене имале најизраженији ефекат на насеобинске трендове и економске стратегије, повлачећи за собом ланчану реакцију која је изазвала низ културних, друштвених и технолошких реакција.</s> <s>Кључне речи: обрасци насељавања, палеоекономија, позно бронзано доба, рано гвоздено доба, развијено гвоздено доба, Моравско-вардарска долина.</s> <s>Насеобинска археологија или археологија насеља (settlement archaeology) се данас може дефинисати као комплексна, мултидисциплинарна студија насељених простора, која на основу археолошке грађе анализира аспекте оснивања, егзистенције, дистрибуције, унутрашње структуре и међусобних односа већег броја насеља у контексту њихове природне средине, економског, друштвеног и културног амбијента било на локалним или регионалним нивоима.</s><s>Најраније идеје да насеља из прошлости представљају релевантан референтни оквир за функционалну интерпретацију и научну генерализацију родиле су се почетком 20. века у делима немачких (Carl Schuchhardt и Аlbert Kiekebusch) и Британских (O. G. S. Crawford и Cyril Fox) археолога, док се на америчком континенту зачеци оваквог приступа вежу за антрополога Џулијана Стјуарда (Julian Steward) и археолога Гордона Вилија (Gordon Willey) (Novaković 2003: 55-59).</s><s>Стјуардову антрополошку мисао о културној екологији (Stjuard 1981) разрадио је Г. Вили (1953) прилагодивши је интересима археологије, при чему је уобличен нов приступ усмерен на истраживање образаца насељавања (settlement pattern) (Willey 1953, cf.</s><s>Trigger 1989: 282-28).</s><s>Највећи Вилијев допринос огледа се у томе што је анализе ограничене на појединачне насеобине усмерио на упоредна просторна разматрања већег броја насеља у ширем регионалном контексту.</s><s>Таквим приступом је истакнут значај истраживања просторних односа на већем броју насеобинских узорака у циљу јаснијег разумевања разноврсних структура у ареалу одређеног насеља (Trigger 1989: 284-286).</s><s>Основни принцип при истраживању образаца насељавања базира се на анализи диспозиције насеља у природно-географском простору одређене регије (нпр. географске, културне, економске итд.) са основном тенденцијом да се утврде обрасци понашања који указују на одређену логику, односно правила у одабиру локације, унутаршње организације, архитектуре, односа са технологијом итд.</s><s>Временом је овакав приступ усавршаван и допуњаван у теоријско-методолошком смислу (Trigger 1967; Parsons 1972; Chang 1972; Rouse 1972; Hodder, Orton 1976: 54–85; Binford 1982; Wansleeben 1988; Roberts 1996; Sherratt 1996; Novaković 2003; Galaty 2005; Kowalewski 2008; Kantner 2008; Bintliff 2014) у складу са смером интересовања који је могаo бити фокусиран на поједине аспекте насеља (Flannery, Winter 1976; Sanders, et al 1979; Mihailović 1999; Novaković 2001; Кantner 2004; Трипковић 2013), уже или шире географске просторе (McDonald, Rapp (eds.) 1972; Adams 1981; Bankoff, Palavestra 1986; Nikolova (ed) 1996; Parkinson 2006), синхроне или диjахроне временске оквире (Bintliff 1977; Chapman et al. 1987; Chapman, Shiel 1993; Radovanović et al 2014), али суштински принцип истраживања није претрпео фундаменталне промене.</s><s>Концепт насеобинске археологије (тј. образаца насељавања) пружа изузетно широк приступ који обухвата студије у оквирима еколошког, економског, културног и друштвеног система, уз могућност анализирања међусобних односа и узајамних интеракција.</s><s>Насеља у том смислу представљају места на којима се депонује велика количина информација из људске прошлости, погодних због мале арбитрарности, за интерпретацију првенствено функционалних, а потом и других контекста културног и друштвеног садржаја (Novaković 2003: 97-98).</s><s>Поред тога, методолошки концепт образаца насељавања се више ослања на квантитативне, а мање на квалитативне технике, па се често у зависности од истраживачаких питања интегрира или допуњава из другачијих приступа везаних за археолошке анализе простора (Brück, Goodman 1999: 9; Kantner 2008).</s><s>Из тих разлога у европској археологији још увек није усвојена терминолошка уједначеност која искључиво обухвата теоријско-методолошке принципе образаца насељавања и често се подводи под студије везане за археологију пејзажа као и за разноразна регионална и топографска истраживања (Cherry 2002: 572; Novaković Моравско-вардарска долина са својим системом котлина и клисура је због својих економских потенцијала и транзитних погодности истицана као погодно тле за насељавање и разноврсне привредне делатности током свих периода људске прошлости.</s><s>Широке котлинске равнице су пружале идеалне услове за земљорадњу, док је брдскопланинско залеђе омогућавало успешно бављење сточарством и експлоатацију минералних ресурса.</s><s>Поред тога, разграната мрежа речних долина у Моравсковардарском сливу обезбеђивала је погодне саобраћајне везе у свим правцима Балканског полуострва (Раткај 2003: 35), што се одражавало на интензивирање трговине и прожимање културних утицаја.</s><s>Са друге стране ова комуникација је често била главна траса ратних похода и миграционих таласа, који су доводили до промена у демографској структури, животним праксама и културним традицијама (Cvijić 2011: 163-94).</s><s>Територија коју обухвата овај рад подразумева део Моравско-вардарске долине са ближим интегралним областима на траси од ушћа Раванице на северу до Прешевске повије на југу.</s><s>Чињеница да ова композитна удолина заузима средишни положај на Балканском полуострву са меридијанским правцем пружања који интегрише бројне реке искључиво упоредничких токова, допринела је да област захвати крајеве из различитих регионалних целина Србије.</s><s>У микрорегионалном погледу рад обухвата археолошке локалитете који се простиру у обухватима Великог, Западног и Јужног Поморавља уз ободне делове Карпатске и Балканске Србије, Топлице и Јабланице, Власине и Крајишта.</s><s>У раду су обухваћене само области које својим речним сливовима блиско гравитирају ка Моравско-вардарској долини чинећи тако њене интегралне делове.</s><s>На тај начин издвојено је шест области чије територије обухватају доњи слив Нишаве, доњи слив Западне Мораве, слив Параћинског Поморавља, доњи, средњи и горњи слив Јужне Мораве заједно са мањом територијом која припада сливу Средње Пчиње.</s><s>Робусност назива је захтевала њихово упрошћавање, па су за потребе рада они преименовани у Доње Понишавље, Крушевачко Поморавље, Параћинско Поморавље, Алексиначко Поморавље, Лесковачко Поморавље и Врањско Поморавље.</s><s>Иначе то су области које просторно најближе одговарају предеоним целинама Нишке, Крушевачке, Параћинске, Алексиначке, Лесковачке и Врањско-Бујановачке котлине.</s><s>Временски оквир рада захвата период између XIV и VI века п.н.е., који се према највећем броју хронолошко-периодизационих шема средње и југоисточне Европе, обележава као период позног бронзаног (од XIV до VIII века п.н.е.) и старије фазе старијег гвозденог доба (од VIII до VI века п.н.е.) (Gimbutas 1965; Čović 1983: 807-11; Gabrovec, Čović 1987: 901-11; Васић 1990; Pare 1996; Gerloff 2007).</s><s>Међутим, велики број истраживача као посебну фазу истиче период раног гвозденог доба, односно период прелаза из бронзаног у гвоздено доба (XII- VIII век п.н.е.) (Гарашанин 1973: 401-9; Vasić 1977, 1979; Медовић 1978: 40; Тасић 1983: 13-14; Stojić 1986: 27-60; Bulatović 2007) тако да је у раду као посебна целина интегрисана и ова фаза праисторије.</s><s>Један од кључних аспеката за разумевање образаца насељавања представљају физичко-географске предиспозиције терена на територији која се проучава.</s><s>Иако је истраживањима у територијалним и хронолошким оквирима рада регистрован велики број налазишта, досадашњи приступ је занемаривао контекст природно-географске средине и насељених локација, њихов просторни однос, као и економске импликације у систему насељавања.</s><s>Анализирани део Моравско-вардарске долине је изузетно погодан за поређења између периода, с обзиром да се у погледу рељефа може сматрати прилично хомогеном средином у којој је однос долинског, брдског и планинског рељефа уједначено заступљен.</s><s>Мање регионалне разлике се углавном односе на просечну надморску висину области, морфологију ободних планина или хидрографску мрежу.</s><s>Предмет истраживања, истраживачка питања и хипотезе Предмет истраживања су археолошки остаци насеља са својим природногеографским окружењем и економија њихових становника током позног бронзаног (ПБД), раног (РГД) и старијег (развијеног) гвозденог доба (СГД) у сливу Моравсковардарске долине од ушћа Раванице до Прешевске повије.</s><s>Истраживање ће пре свега бити фокусирано на испитивање просторних односа између насеља и њихове природногеографске средине у контексту анализирања економских стратегија популација из просторно-хронолошког оквира теме.</s><s>Студија ће узимати у обзир основне технолошке могућности заједница из бронзаног и гвозденог доба, њихов културне карактеристике, некадашњи пејзаж и економске праксе прединдустријског становништва из анализиране области.</s><s>С обзиром на то да се рад бави посматрањем три периода праисторије, акценат ће бити усмерен на сагледавање промена које се манифестују кроз обрасце насељавања и материјалне остатке.</s><s>Стога истраживања настоје да се кроз анализе насеобинских остатака и њихових природних окружења дође до сазнања о трендовима насељавања и основним економским афинитетима заједница у периоду од XIV до VI века п.н.е., ради потврђивања културних промена маркираних кроз три периода праисторије.</s><s>Коначни циљ подразумева утврђивање промена између проучаваних периода у контексту насеобинских и економских трансформација, чиме би се могле поткрепити старе или понудити нове интерпретације о турбулентним дешавањима на прелазу из бронзаног у гвоздено доба.</s> <s>Основно истраживачко питање у тези гласи: шта обрасци насељавања сугеришу о културним и друштвеним променама током транзиције из бронзаног у гвоздено доба?</s><s>Како би се успешно одговорило на постављено питање формиране су три хипотезе које за собом повлаче још неколико уже дефинисаних питања: 1. Заједнице из позног бронзаног, раног гвозденог и старијег гвозденог доба бирају различита места за насељавање.</s> <s>економским потенцијалима (природним ресурсима) из ближе и даље околине насеља указују на другачије привредне праксе заједница из позног бронзаног, у односу на заједнице из раног и старијег гвозденог доба.</s> <s>-Какав је просторни однос између насеља и минералних ресурса?</s><s>-Шта нам говоре етноисторијски подаци о природно-економским квалитетима одређеног атара у коме се налази праисторијско насеље?</s><s>3. Распоред насеља, њихових типова и других друштвено-географских елемената из позног бронзаног доба указује на другачију организацију система насељавања (тј. друштвено-економског система) у односу на рано и развијено гвоздено доба.</s><s>-Каква је заступљеност насеља по типовима током анализираних периода?</s><s>-Какав је просторни однос између синхроних насеља и њихових типова током анализираних периода?</s> <s>-Какав је просторни однос између насеља и других врста истодобних налазишта?</s><s>2. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА Археолошки остаци насеља омогућавају анализу и упоређивање податка који су везани за унутрашњу структуру насеља (архитектура, технологија градње, унутрашња организација простора, коришћено покућство итд.), затим податке везане за непосредно окружење насеља тј. његов атар (топографски положај, природни пејзаж и доступни ресурси) и податке везане за међусобни однос већег броја насеља и других друштвених елемената у регији (дистрибуција насеља, комуникације, стратешки пунктови, некрополе, светилишта, оставе итд.) (Trigger 1967; Chang 1972; Bintliff 1977; 2004; Bankoff, Palavestra 1986; Novaković 2001).</s><s>С обзиром да су археолошке информације увек непотпуне због ограниченог обима истраживања или узорковања, нужно је определити се за податке који су најпотпунији и најуједначенији.</s><s>У случају Моравско-вардарске долине једини довољно познати параметри који се могу емпиријски проверити су локације налазишта, њихова културна атрибуција и физичко-географко окружење.</s><s>Такав ниво истражености дозвољава поуздане анализе искључиво на макро плану, тј. међусобним просторним односима између локалитета, њихове физичке средине и културног амбијента, где долазе до изражаја географски и економски фактори.</s><s>При таквим условима сугерисано је коришћење модела позајмљених из географије и економије (Clarkе 1977: 11-15).</s><s>Из тих разлога основни истраживачки приступ у тези биће усмерен на перспективе из савремене географије насеља, чији оновни принципи почивају на проучавању природних и друштвено-географских елемената и фактора важних за формирање и развој насеобина (Ćirić 1979; Hornby, Jones 1991; Стаменковић, Бачевић 1992: 12-14; 2.1.</s><s>ИСТРАЖИВАЧКА ГРАЂА</s> <s>Први истраживачки корак подразумевао је детаљно прикупљање археолошких и географских података потребних за формирање базе података у софтверу Географског информационог система (Global Mapper v15.1 и ArcМаp 10.2.2).</s><s>Систем ГИС-а је дизајниран да уз помоћ скупа алата са специфичним могућностима изводи низ операција са просторно референцираним подацима (Star, Estes 1990).</s><s>Његова употреба у археолошким анализама простора је већ више деценија устаљена методолошка техника (Kvamme 1985, 1989; Wansleeben 1988; Harris, Lock 1995; Wheatley, Gillings 2002; Conolly, Lake 2006; Marić 2011; Howey, Brouwer Burg 2017), која се показала као нарочито делотворна код студија образаца насељавања (Hunt 1992; Stančić et al 1993; 1997; Kuna, Adelsbergerová 1995; Dular et al 1995; Rowland, Connolly 2002; Bevan 2003; Daly, Lock 2004; Bevan, Conolly 2006; Mилановић 2017; Милојевић, ТрајковићФилиповић 2017; Милојевић, Кузмановић-Цветковић 2019; Milanović, Milojević 2019; Релевантни подаци потребни за формирање базе у ГИС софтверу прикупљани су путем објављене литературе, претраживањем историјских и музејских архива и депоа, преко специјализираних карата (педолошке, геолошке, инжењерске, геоморфолошке, вегетацијске), као и путем археолошке проспекције.</s><s>Теренски подаци су прикупљани приликом провере старих музејских података и активности везаних за пројекте: Археолошка проспекција Алексиначке општине (2014-2016) у организацији АИ и ЗМА; Археолошка проспекција доњег тока Јужне Мораве (2016-2019) у организацији АИ, НМН, ЗМА и Организације за туризам, културу и спорт Сокобања; Археолошка проспекција источне обале Велике Мораве (2020), Археолошка проспекција западне обале Велике Мораве (2020) у организацији АИ и ЗМП и Систематска археолошка проспекција Јагодинског краја (2022) у организацији АИ и Завичајног музеја Јагодина.</s><s>За проучавање образаца насељавања неопходно прибавити фактографску грађу која се црпи из ужих истраживачких опуса географије и археологије.</s><s>На тај начин су издвојене две основне групе података.</s><s>Прву групу чине подаци добијени из анализе природно-географског контекста налазишта, док је друга група података преузета из резултата анализе археолошког контекста налазишта.</s><s>Географска грађа је подразумевала прикупљање податка о физичкогеографским елементима и природно-економским потенцијалима анализираног геопростора.</s><s>За такву сврху издвојене су две врсте података: 1) Географски подаци везани за климатске, топографске, хидрографске и геоморфолошке одлике насеобинског простора, који су допуњaвани путописним, историографским, етнографским, топонимским, палеогеографским и палеоклиматским подацима важним за реконструкцију природног пејзажа.</s><s>2) Подаци о ресурсима тј. педолошким потенцијалима, лежиштима минералних сировина, термоминералним изворима, природним реткостима и специфичностима, који је допуњен топонимским и етнографским подацима о диспозицији и експлоатацији мањих ресурса (рудиште, глиниште, умиште, слатина, кременац, церак итд.) који због своје локалности и мале економске исплативости, нису обухваћени специјализираним картама и стручним студијама.</s> <s>Археолошка грађа подразумева информације прикупљене на основу локацијске, односно просторне опсервације самог налазишта и из података добијених на основу директне анализе покретних налаза и архитектонских остатака.</s><s>Таква врста података у првом реду подразумева прецизно лоцирање налазишта у простору и информације о његовом хронолошком и културном опредељењу на основу стилско-типолошке анализе индикативног археолошког материјала.</s><s>Даље студије подразумевају одређивање основног типа налазишта (насеље, некропола, остава, усамљен налаз), затим одређивање типа насеља (градинско, равничарско, пећинско), утврђивање његове површине и по могућству стратиграфије и архитектонских структура (фортификациони елементи, остаци кућа, грађевински материјал).</s><s>Допунски али јако занимљив корпус археолошких података представљају места и објекти из историјских периода са очуваном традицијом поштовања, односно места са вредностима културно-историјског (тврђаве, одређени споменици или спомен-чесме), духовног (храмови, цркве, црквишта, манастири, испоснице, записи), сепулкралног (нова и стара гробља) или насеобинског (прединдустријска насеља, бачије) карактера.</s><s>Поред поменутих информација јако су битни подаци прикупљени из историјата истраживања налазишта, који су неопходни за валоризацију добијених сазнања.</s> <s>Допунска истраживачка грађа презентна је потем података из етнографске прошлости насеобинских атара у којима су лоцирани остаци праисторијског насеља.</s><s>Такви подаци се односе на природне вредности одређеног сеоског атара, односно на његове природно-економске предиспозиције и могу послужити као додатни извор информација корисних за упоређивање и употпуњавање слике о предностима које је нудила насеобинска околина у праисторији.</s><s>Подаци се односе на пописне листе пољопривредне производводње из периода између 1866. и 1921. године за територију Србије и Македоније (Архив Србије и Архив Југославије) (Гарић-Петровић 2013; 2017).</s><s>У појединим случајевима су поред пописа коришћени и подаци везани за специјализације из других привредних грана (занатство, рударство, риболов), а чији развојни ниво је условљен искључиво натуралним обележјима сеоског атара.</s><s>Природно-географске карактеристике налазишта Прва група података која је класификована и статистички измерена везана је за микроположај насеља.</s><s>Такви подаци подразумевају скуп селектованих и јасно издвојених природно-географских елемената и формација на којима је формирано налазиште.</s><s>Селекција има за циљ да дефинише природно-географске факторе који су утицали на одабир места за формирање насеља.</s><s>За таква мерења изабрана је следећа врста података:</s> <s>Географски положај насеља је дефинисан на основу геоморфолошке позиције и удаљености1 налазишта у односу на на Моравско-вардарску долину и веће интеграционе долине око доњих токова Нишаве и Западне Мораве.</s><s>На тај начин издвојене су три зоне које дефинишу положај локалитета и његовог окружења. a) Прва зона (I)2 подразумева налазишта која се непосредно налазе у поменутим долинама односно у области њене алувијалне равни и флувијалних тераса.</s><s>Уколико речне терасе нису развијене у анализираном подручју као гранична формација посматра се геоморфолошки облик који одваја долину од осталог терена, попут брда или планинског обронка.</s> <s>Географски положај насеља b) Друга зона (II) подразумева налазишта у блиском окружењу великих долина, односно у брдској-планинској зони или у долинама око мањих речних токова на позицији која није удаљена више од 10 km од линије највише речне терасе или неког другог граничног маркера.</s> <s>Рељефно окружење налазишта c) Трећа зона (III) подразумева налазишта у залеђу односно на позицијама које су удаљеније од 10 km од обода највише речне терасе у некој од поменутих долина.</s> <s>Утицај рељефа на размештај и структуру природних услова je разноврстан и огледа се пре свега у модификовању климатских услова, интензитету рецентних геоморфолошких процеса, измени вегетационог и педолошког покривача, као и кроз насељавање, могућности експлоатације природних ресурса, начина обраде и коришћење земљишта.</s><s>Валоризација рељефне конфигурације у пољопривреди, се ослања на морфометријска и морфодинамичка својства терена, тако да се на основу доминантних формација могу предиспонирати натурални економски потенцијали (Dinić 1992).</s><s>На територији моравско-вардарског слива издвојена су три основна рељефна појаса, уско повезана са надморском висином у којима доминира долински, брдски или планински рељеф.</s><s>Заступљеност једног или више појасева у ширем и ужем окружењу 1 Приликом мерења удаљености узимане су у обзир одлике терена тако да даљина није мерена ваздушном линијом већ су мере узимане на основу најповољније копнене деонице.</s><s>За потребе таквих мерења узимани су путни правци предиспонирани кроз долине мањих или већих речних токова, који се у највећем броју случајева поклапају са савременим путевима.</s><s>2 У заградама су приказани иницијали којима је обележена одређена појава у генералним табелама. налазишта издвојена је на основу његове површине простирања.</s><s>Да би се издвојени појас нашао као чинилац у анализи окружења неопходно је да заузима макар ¼ сагледане територије, тј. ширег окружења.</s><s>Што се тиче ужег окружења, због мање површине издвајане су највише две комбинације рељефних појаса, при чему је доминантан рељеф први наглашаван по шаблону: планинско-брдски, брдско-долински, долинскопланински и сл.</s><s>С тиме у вези у ужем окружењу рељефни појас је постајао компонента предела уколико заузима више од 1/3 територије.</s><s>При томе су пловне реке узимане као велике природне границе анализираног простора, па је у сагледавању рељефних карактеристика разматрана само површина са обала на којој је позиционирано налазиште.</s> <s>Долински појас (ДОЛ) подразумева пространи равничарски терен (0,5 - 10 km ширине) са доминантном дужином у једном правцу, који је формиран око већих речних токова3 (Регодић 2012: 101-102).</s><s>Долинске равнице су квартарне творевине у чији састав улазе две основне рељефне формације, а то су алувијална раван као најнижи део долине и површи речних тераса као највише долинске тачке.</s><s>С обзиром на то да је моравсковардарска долина композитног карактера она се састоји од мноштва долинских сужења (клисуре, кањони, епигеније) и проширења (котлине).</s><s>Њихова надморска висина није свуда иста јер прати нагиб терена који је најнижи код Багрдана (108 m), а највиши код Прешевске повије (465 m).</s><s>Без обзира на велике разлике у надморској висини, нагиб терена се у долинским равницама моравско-вардарског слива мења постепено тако да оне представљају најпроходније делове копна у анализираном подручју.</s><s>Поред тога поменуте долине су аграрно најпродуктивнија лако обрадива подручја са ретким шумама топола, врбе и лужњака4, па се из тих разлога издвајају као ратарско–сточарски пољопривредни макрорејони (Гиговић, Секуловић 2012: 274-275).</s><s>Брдски појас (БРД) на анализираној територији подразумева углавном неогене рељефне формације карактеристичне за вишље делове котлина.</s><s>То су узвишења већих површина и сложенијег облика на релативној висини од 50 до 500 m. Разликује се од планинског рељефа првенствено због мањег нагиба падина и мање надморске висине (Регодић 2012: 98-99).</s><s>При слабој пошумљености проходност кроз брдски појас је релативно добра али знатно слабија него у долини.</s><s>Према пољопривредним обележјима то је прелазна зона између низијског и планинског пољопривредног амбијента, погодна за развој сточарско–воћарско–виноградарске привреде5 (Гиговић, Секуловић 2012: 276).</s><s>Брдски појас је најчешће изворно станиште храста, сладуна, медунца, цера и граба6.</s><s>Планински појас (ПЛА) није лако издвојити с обзиром да не постоји универзално прихваћена дефиниција планине.</s><s>Као критеријум за дефинисање планинског појаса коришћени су надморска висина, нагиб, површина и околни рељеф (Marković 1983: 913; Регодић 2012: 99).</s><s>Узимајући поменуте параметре у обзир, планинским појасом се подразумева област на узвишеном терену која се нагло издиже из околног нивоа и 3 На анализираној територији то су долине Нишаве, Вардара, Јужне, Западне и Велике Мораве, као и нешто мање долине формиране око доњих токова Црнице, Грзе, Моравице, Топоничке, Јовановачке реке, Ветернице, Јабланице, Врле, Табановачке реке и Пчиње.</s><s>4 Karta prirodne potencijalne vegetacije SFR Jugoslavije.</s><s>Izdavač: Naučno veće vegetacijske karte Jugoslavije koga zastupa Šumarski fakultet, Univerziteta Kiril i Metodije u Skoplju.</s><s>Kartografsko-reprodukcijska obrada, priprema i štampa: Vojnogeografski institut, Beograd 1983. god. 5 У савремној аграрној економији Републике Србије, брдски појас заузима око 20% укупних пољопривредних површина Србије, у којима 40% чини оранично земљиште.</s><s>Воћњаци су заступљени са преко 6% у пољопривредним површинама овог подручја, што чини 40% укупних површина под воћњацима у Србији.</s><s>Поред тога, висока заступљеност природних извора сточне хране - ливада (20%) и пашњака (30%), определила је производну структуру пољопривреде ових подручја и у правцу сточарске производње - трећина од укупног броја музних крава и око 40% оваца је на овом подручју.</s><s>6 Karta prirodne potencijalne vegetacije SFR Jugoslavije. постиже надморску висину која је, релативно на суседне нивое, импресивна или запажена (Gerrard 1996).</s><s>У интересној области планином се сматрају узвишења са врховима од 491 m (Послонске планине) до 1923 m (Бесна кобила).</s><s>Планински појас због великог нагиба и рашчлањености рељефа представља најнепроходнију област са слабо развијеним комуникацијама.</s><s>Међутим, истиче се изузетно повољан војностратешки положај овог појаса у погледу одбране и сигурности пољопривредне производње.</s><s>Појас припада сточарско-планинском макрорејону јер због велике надморске висине и климатских услова углавном не подмирује потребе аграрне производње, тако да је сточарска производња најважнија егзистенционална делатност (Гиговић, Секуловић Хидрографско окружење налазишта</s> <s>Под хидрографским карактеристикама налазишта посматрани су одређени аспекти везани за појаве површинских вода у непосредној близини налазишта.</s><s>При томе је пажња усмерена на бројност, величину и транзитни значај речних токова али и на специфичне хидрографске облике и појаве везане за њих.</s><s>Бројност и значај речних токова, подразумева картографску опсервацију терена у близини локалитета, која има за циљ да установи бројност речних токова и рангирање њиховог значаја.</s><s>Бројност подразумева број река које протичу у непосредној близини налазишта док је рангирање њиховог значаја извршено на основу њихових саобраћајних предиспозиција, који је углавном сразмеран са величином реке, односно са дужином и површином њеног слива (Росић 2010: 23-25, 64-75).</s><s>У ту сврху реке су обележене бројевима од 1 до 4, док је њихова бројност исказана у табелама тако што је свака река исказана посебним бројем од ближе ка даљој.</s><s>На пример ако у близини налазишта протичу три реке различитог значаја, биће обележене 3/1/2. а) Пловне реке (1), су представљене са четири највеће реке у анализираном делу Моравско-Вардарског слива (Велика, Јужна, Западна Морава и Нишава) са долинама од магистралног значаја које повезују више регија на већим удаљеностима и које су данас или у прошлости биле пловне.</s> <s>Рељефно окружење налазишта б) Веће реке (2), најважније притоке са током кроз најмање две регионалне целине и долинама које повезују и протичу кроз најмање две регије (Ветерница, Јабланица, Кутинска река, Топоничка река, Сокобањска Моравица, Рибарска река, Јовановачка река, Црница, Раваница, Пчиња итд.). в) Мање реке (3), токови у локалној регији са малим долинама и кратким токовима, који протичу у оквирима локалне регије (Алексиначка котлина, Нишка котлина итд).</s> <s>Рељефно окружење налазишта г) Речице и потоци (4), сасвим мали, понекад сезонски токови у локалној регији који у највећем делу свог тока, немају транзитне долине тако да се истиче само њихов водни потенцијал.</s> <s>Специфични хидрографски облици и појаве везане за њих (Марковић 1967; Simić et al. 2014), су за територију Моравско-вардарског слива издвојени у 11 различитих појава површинских вода и пратећег рељефа који се јављају на евидентираним налазиштима.</s><s>У ту сврху су издвојене и класификоване следеће појаве: а) Раван ток реке (РАВ) подразумева раван ток реке без већих меандра или окука, који протиче у непосредној близини налазишта. б) Спољни лук меандара (МЕА-с) подразумева позицију налазишта на спољном луку речног меандра или окуке, односно на конкавној површини копна коју је засекао лук речног тока.</s> <s>Рељефно окружење налазишта в) Унутрашњи лук меандара (МЕА-у) подразумева да се налазиште налази на унутрашњем луку меандра, односно на конвексној површини копна која је омеђена речним током.</s> <s>налазишта. д) Међуречје (МЕЂ), подразумева површину између два речна тока, који теку паралелно на међусобно малом растојању. ђ) Извор (ИЗВ), подразумева извориште мање или веће реке или било које значајније врело из кога избија вода на површину тла у непосредној близини налазишта. е) Бара (БАР), под барама се подразумева мањи водени депозит у коме је водена маса ниског нивоа са специфичном вегетацијом и фауном која се налази у близини налазишта.</s> <s>налазишта. ж) Мочвара (МОЧ), подразумева водено станиште у виду плитких стајаћих вода или тла натопљена водом, које се најчешће срећу у алувијалним равницама уз веће речне токове.</s> <s>налазишта. з) Клисура, кањон или сутеска (КЛИ), представљју типове изразито уских речних долина који се налазе у рејону локалитета и стога наглашавају његову стратешку важност.</s> <s>налазишта. и) Развође (РАЗ), подразумевају обично узвишена подручја у ужем окружењу налазишта на којима се налази речно развође или вододелница на којој се због супротних нагиба одвајају најмање два речна слива.</s><s>Најчешће представљају и места путних превоја.</s> <s>Геоморфолошко окружење налазишта подразумева одређене геоморфолошке облике на којима се развио непосредан простор налазишта.</s><s>У складу са критеријумима морфографске и морфогенетске класификације у Моравско-вардарском сливу издвојено је укупно 8 типова рељефа на којима се јављају налазишта из интересног периода.</s><s>Утврђено је да су налазишта формирана на облицима падинског, флувијалног, колувијалног, крашког и палеолимничког рељефа.</s><s>1) Облици падинског рељефа су генетски везани за делувијални, пролувијални и колувијални процес, а представљају их:</s> <s>Геоморфолошко окружење налазишта а) Подручја умереног спирања и јаружања (Д17) (Марковић 2003: 122-5; Менковић б) Подручја интензивног спирања и јаружања (Д2) (Марковић 2003: 125). г) Активна и умирена клизишта (КО3) (Марковић 2003: 136-140).</s><s>2) Облици флувијалног рељефа су генетски везани искључиво за речне токове који су непосредним дејством фомирали разноврсне ерозионе и акумулационе облике флувијалног рељефа:</s> <s>7 На појединим местима у раду због уштеде простора геоморфолошке формације су обележаване ознакама које су преузете из легенде картираних јединица на дигиталној геоморфолошкој карти са портала Геолошки Информациони Систем Србије (ГеоЛИС) (https://geoliss.mre.gov.rs/karte/geomorf300.html).</s><s>3) Подручја развоја крашких облика су везанa искључиво за терене изграђене у карбонатним стенама:</s> <s>4) Облици маринско-лимничког рељефа представљени су језерским терасама и обалским линијама, које су на територији Моравско-вардарског слива настале углавном дејством котлинских језера, највероватније, током неогена: з) Маринско-лимничке терасе (М1) (Цвијић 1909; Марковић и др. 2003: 309; Менковић 2011: 13; Обрадовић, Васић 2007; Krstić et al. 2012).</s> <s>Литогенетска подлога налазишта указује на литолошки састав тла на коме је формирано налазиште, а која је класификована према литогенетској врсти.</s><s>Принцип класификације је развила Комисија за инжењерско-геолошко картирање (IAEG), који се заснива на такозваном литогенетском критеријуму8 (Јовановски и др. 2012: 385-386).</s><s>Класификација терена на основу литогенетских врста налази најзначајнију примену у инжењерској геологији, која у основи проучава терен као природну геолошку структуру али и као радно и еколошко окружење.</s><s>Према базичним принципима, предмету и методама проучавања, пружа синтезу и даје реалну оцену узајамног утицаја природне геолошке структуре (терена) и вештачких конструкција (попут разних објеката и насеља)9 (Pavlović 1996; Влаховић 1996; Kulenović 2002; Јовановски и др. 2012: 1-9).</s><s>Као резултат класификације на основу литогенетске врсте на простору Моравсковардарског слива издвојена су четири основна литогенетска комплекса: Комплекси растреситих и меких квартарних наслага (невезане и слабо везане меке стене), хетерогени комплекси језерских наслага (слабо везане меке и слабо очврсле стене), комплекси мање чврстих до веома чврстих седиментних стена (слабо очврсле до чврсте стене) и комплекси средње чврстих до веома чврстих магматских и ултрамафитских стена (чврсте до веома чврсте стене) (Лазић, Божовић 1995).</s><s>У оквирима ових комплекса издвојене су 24 литогенетске врсте али је у интересној области налазишта регистровано само 13 литогенетских врста која припадају формацијама из прва три комплекса.</s><s>1) Комплекси растреситих и меких квартарних наслага садрже укупно пет литогенетских врста седимената и везују се за квартарне формације: а) Алувијални седиментни комплекси (ФН/1-3) (Dolić i dr. 1981: 31). б) Алувијално-пролувијални седиментни (ФН/4) (Vlahović 1996: 59, 62-63, 65-67).</s><s>8 Поред врсте стена пажња усмерена и на дескрипцију њене генезе, тако да се литолошке јединице издвајају на различите класе литолошких подлога са сличним инжењерским карактеристикама.</s><s>Заправо, литогенетска подлога је класификована према инжињерско-геолошким својствима тла састављеног из више хомогених литолошких јединица насталих у сличним условима палеогеографске и геотектонске генезе (Јовановски и др. 2012: 386).</s> <s>9 Подед тога инжињерска геологија обухвата низ научних интересовања које се баве разноразним студијама терена, попут литолошких, петролошких, хидролошких, статичких и еколошких својстава у циљу изградње насеобинских, инфраструктуралних и економских објеката (Bell 2007).</s><s>2) Хетерогени комплекси језерских наслага подразумевају укупно пет литогенетских врста седимената али се на обрађеној територији јављају четири формације, које се углавном везују за неогенске формације: е) Изразито хетероген комплекс језерских седимената (ЈН/1) (Vlahović 1996: 62-3; ж) Конгламерати (ЈН/2) (Vlahović 1996: 63-64; Kulenović 2002: 43). з) Шљунковито песковити комплекс језерских и речно-језерских наслага (ЈН/3) 3) Комплекси мање чврстих до веома чврстих седиментних стена се срећу у пет литогенетских врста седимената, који се везују за мезозојске формације. к) Флиш и флишолики стенски комплекс (СС/2) (Vlahović 1996: 78-79). м) Високо кристалне метаморфне стене (СС/4) (Vlahović 1996: 84-86). н) Ниско кристаласте метаморфне стене (СС/5) (Vlahović 1996: 87).</s> <s>Друга група података тиче се истраживања потенцијалних економских активности заједница у ближем и даљем окружењу насеља.</s><s>Таква испитивања ослањаће се на анализе економског слива (site catchment) (Vita-Finzi, Higgs 1970).</s><s>Ова метода подразумева испитивање распрострањености ресурса у окружењу насеља, који би у зависности од технолошких могућности могли бити експлоатисани од стране житеља (Renfrew, Bahn 2004: 264-265).</s><s>Полазна претпоставка усваја становиште да свака заједница оснива насеље на локацији која обезбеђује оптималан приступ неопходним компонентама за функционисање њеног егзистенциалног и привредног система (Roper 1979: 120-122; Hunt 1992: 285).</s><s>У ту сврху испитивање ће се бавити анализом: Транзитних погодности налазишта</s> <s>Земљишног потенцијала и натуралне вегетације Привредном орјентацијом села из прединдустријског периода Транзитни потенцијали налазишта</s> <s>Транзитне карактеристике локалитета анализиране су кроз сагледавање друштвеног и привредног значаја могућих копнених путева у рејону налазишта, као и кроз стратешки значај места на потенцијалним прелазима преко већих река.</s><s>Копнени путеви који пролазе у рејону налазишта издвојени су на основу претпоставке да су сви важнији путни правци како у праисторији тако и данас трасирани уз долине речних токова (Harding 2000: 172-176).</s><s>Сходно томе рангирање путева је спроведено на основу друштвеног и економског значаја њихове деонице, односно у складу са транзитним рангом речних токова и њихових долина.</s><s>На тај начин издвојени су путеви од магистралног (МАГ), регионалног (РЕГ) и локалног значаја (ЛОК) (Cvetković 1982: 2-9; Марковић 2001; Grujić, Jokanović 2013).</s><s>Прелази преко већих река подразумевају део реке, обале и заобаља на сопственој или супротној обали, који захваљујући својој конфигурацији, а у зависности од врсте прелаза, пружају одређене погодности за лако и безбедно прелажење речног тока (Пифат 1980: 229).</s><s>Могућност савлађивања речног тока условљена је њеним карактеристикама које подразумевају: ширину, дубину и брзину воденог тока, карактеристике речног дна, конфигурације обала, рељефа кроз који протиче, добом године или тренутним метеоролошким условима.</s><s>Полазна претпоставка указује да се сви савремени или историјски познати прелази преко река налазе на делу речног тока који је повољан за прелазак преко воденог тока.</s><s>Начин и средство за савлађивање река одређују њене природне погодности, а најосновнији предуслов код свих категорија представља успорени ток и повољна конфигурација обала (Šećković1976; Пифат 1980).</s><s>Разматрана су само места на пловним (1) и већим рекама (2) у непосредној близини налазишта где су постојали или постоје прелази у виду газова10, скела11 и мостова12 са дужом традицијом коришћења.</s> <s>Земљиште, тло или педолошки покривач заједно са климом, представља најважнији физичко-географски услов за развој и размештај пољопривреде.</s><s>То је растресити површински слој Земљине коре, који одликује способност развоја натуралне вегетације и пољопривредних култура.</s><s>Земљишта се у природи јављају у веома разноврсним формама, а њихова плодност је променљива и зависи од педогенезе, климатских, хидролошких, биолошких и антропогених утицаја.</s><s>Педогенеза је динамичан процес од почетног распадања стена па све до формирања битних особина плодности земљишног супстрата, а зависи од низа процеса и фактора који стоје у међусебној констелацији.</s><s>Концепт се заснива на поставци да је земљиште производ деловања педогенетских процеса, који су условљени утицајем фактора попут климе, геолошког супстрата, рељефа, биолошких организама и времена.</s><s>Формирање тла је непрекидан процес који се углавном одвија у цикличном ритму, док се мање или веће развојне осцилације дешавају услед промена педогенетских фактора (Ćirić 1986: 167-169; Buol et al. 2011: 163-165).</s><s>Тло може имати релативну стабилност својих особина дуги временски период али животни циклус тла се своди на попримање особина које доводе до деградације.</s><s>Тако да је мало педолошких депоа на Земљи који су старији од терцијара, док се за већину земљишних типова сматра да су базични развојни 10 Газови, представљају најбазичнији начин прелаза људи, стоке или запрега преко плитких делова река без или уз минимално коришћење приручних средстава.</s><s>Под газном реком се сматрају токови чија дубина није већа од једног метра и чија брзина тока не прелази 1 m/s. (Šećković1976: 75).</s><s>У пракси се често срeћу знатно плиће реке које се не могу савладати газом због велике брзине тока, или реке које се само сезонски могу савлађивати.</s><s>Приликом прелаза се користи канап као вођица која повећава стабилност прелазника или се газ прелази у групи од више људи који се међусобно држе један за другог.</s><s>На потенцијалним газовима се по потреби спроводи уклањање природних препрека за прелазак, које најчешће подразумевају уређење и прилагођавање обала, уклањање растиња, затрпавање удубљења у речном кориту и обележавање трасе газа (Šećković1976: 76).</s><s>11 Скеле, под овим појмом се подразумева пловни објекат који се креће веслањем, тискањем или струјањем воде (самоплов) и намењен је за превожење тешких терета и људства.</s><s>Скеле саобраћају на местима са приступачним обалама, где је речно корито током свих годишњих доба стандардне дубине не мање од 0,5 m, и где речна струја није превише јака (Роцков, Смоле 1952: 34; Šećković 1976: 57).</s><s>12 Мостови, представљају мосно (мостовно) место преласка водене препреке уз помоћ трајније инфраструктуре, чиме се омогућава непрекидно кретање са једне обале на другу.</s><s>Према врсти конструкције могу се издвојити: мостови на пловним потпорама, мостови на стојним потпорама и висећи мостови.</s><s>Примена наведених врста мостова пре свега зависи од карактеристика реке, потреба, доступностих материјала и умешности градитеља (Пифат 1980: 232; Šećković1976: 130). процес завршили у позном плеистоцену, односно до почетка холоцена (Morris 2002: 14Класификација и картирање земљишта се обављају на различите начине и са различитим циљевима али се основно груписање врши према педогенетским својствима која се даље користе за сва остала примењена груписања.</s><s>Класификација земљишта Југославије из 1985. године (Škorić i dr. 1985) је још увек званична педолошка класификацију која се користи у Србији, а обављена је према морфолошко-генетском принципу, који води рачуна о његовој еволуцији, при чему је установљено шест категорија таксономских јединца: ред, класа, тип, подтип, варијетет и форма (Škorić i dr. 1985; Antonović i dr. 2010).</s><s>Основе овакве класификације веома су блиске принципима на којима се заснива међународна класификацији земљишта (WRB13), која издвајаја 32 референтне групе земљишта (IUSS Working Group WRB.</s><s>2015; Blum et al. 2020) за разлику од 38 типова из 12 класа земљишта у Србији (Škorić i dr. 1985).</s><s>За овај рад од значаја је картографски садржај земљишних типова који се срећу у околини налазишта на територији Моравско-вардарске долине.</s><s>Одлике одређеног типа тла у комбинацији са картираним распростирањем представљају базу за потенцијалну реконструкцију натуралног биљног покривача и предиспозицију за пољопривредну експлоатацију.</s><s>Истраживања заснована на везама у обрасцима насељавања и педолошке подлоге имају дугу традицију која сеже од краја 19. и почетка 20. века.</s><s>Пионирска истраживања обавио је немачки ботаничар Роберт Градман на висоравни у Швапској Јури (Schwäbische Alb) на југозападу Немачке14, где је утврдио подударност у простирању неолитских насеља са степском вегетацијом која је изворно расла на одређеним геолошким и педолошким подлогама (cf.</s><s>Novaković 2003: 50).</s><s>Према Градману главни разлог за такав одабир била је логистичка и технолошка немогућност претварања шумских површина у земљорадничке15 (Novaković 2003: 50-51).</s><s>Истраживања заснована на сличним анализама педолошке подлоге и изворне вегетације су убрзо заживела и у другим деловима Европе која су спроводили и развијали V. Crawford (1912; 1915; 1922), C. Fox (1923; 1932) (cf.</s><s>Novaković 2003: 50, 68-69).</s><s>Даљи развој истраживања у том смеру разрађивали су бројни истраживачи попут M. Beresford (1954), H. Jankuhn (1977), J. Gaffney (1991), Д. Милановић (2017).</s><s>Нажалост недовољна истраженост поленових дијаграма у земљиштима Моравско-вардарске долине, не дозвољава поуздану реконструкцију вегетације у праисторији али се на основу заступљености одређених земљишних типова у околини локалитета могу константовати одређени обрасци, који могу бити одличан допунски извор потенцијалном преферирању насеобинског пејзажа и пољопривредној орјентацији.</s> <s>13 World reference base for soil resources.</s><s>14 Значајнија Грандманова дела су објављена 1898, 1901, 1906, 1922, 1936, 1937 (cf.</s><s>Novaković 2003: 50) 15 Каснијим радовима развијена је теорија о популацијама на простру средње Европе које су до раног средњег века избегавале шумске области услед немогућности за веће инфраструктурне интервенције у таквом пејзажу (Novaković 2003: 52-51).</s> <s>Минералне сировине су природни минерални материјали који се директно користе или се из њих, преко одређених технологија, екстрахују корисне компоненте које се користе у најразличитијим сферама производње и поторошње (Radičević, Cvetković 1988: 153).</s><s>У природи постоји велики број минералних сировина чије појављивање се разликује на основу агрегатног стања у коме се појављују, затим од генезе лежишта, његовог облика и величине, дубине појављивања и квалитета саме минералне сировине.</s><s>За детаљно утврђивање ових параметара неопходна су детаљна рударско-геолошка испитивања, што је генерално редак случај за већину лоцираних лежишта у Србији.</s><s>Стога се поједине минералне појаве у раду своде на групу такозваних претпостављених минералних ресурса16 под којима се подразумевају лежишта са ниским степеном поузданости у погледу одређивања пространства, количине, квалитета и детаљног минеролошког садржаја.</s><s>То су углавном лежишта која су установљена мањим геолошким испитивањима17 или су претпостављена на основу старих рударских радова, чиме нису прошла потпуну геолошку верификованост али су на основу других рударско-геолошких показатеља потпуно извесна (Јовановић 1990: 84-85; Dill 2010).</s><s>Со (NaCl) је неметаличан минерални ресурс који је од суштинског значаја за конзервацију хране, метаболизам људи и појединих животиња (Harding 2015).</s><s>С обзиром да на анализираној територији одсуствују стандардна фосилна лежишта или морски басени (Janković, Vakanjac 1969: 164-169), сагледана је заступљеност соли у посебном педолошком типу који се јавља у виду халиоморфних земљишта са специфичним биљним ценозама (Zlatković et al. 2005).</s><s>У топонимији Србије засољена тла се срећу фрагментовано и мозаично (Dajić-Stevanović et al. 2016), најчешће на мањим потезима који се срећу под називима слатина, сланиште, сланик или као предеоне целине са придевом „сланска“ (падина, ливада, поток) (Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017: 16 Поред претпостављених, разликују категорије означене као наведени и измерени миниреални ресурси.</s><s>17 Заснован је на информацијама прикупљеним одговарајућим техникама са локација као што су испупчења, ровови, јаме и бушотине које могу бити ограниченог или несигурног квалитета.</s><s>21).</s><s>Под слатинама се подразумевају континентални предели чија се земљишта одликују високом концентрацијом соли18, која у земљиште доспева из заслањених алкализованих подземних или површинских вода (Ćirić 1986: 259-260).</s><s>Вегетација на слатинама се обично одликује халоморфном сукулентном грађом које у ћелијском соку може имати и до 10% NaCl (Glenn et al. 1999: 227-255; Zlatković et al. 2005; Vukadinović et al. 2014: 202209)19.</s><s>Захваљујући својим карактеристикама халофитне биљке представљају важну и најстарије примењивану допуну у исхрани стоке (Ђаков, Тихонов 1949: 17-37), док је из историјских и етнографских извора познато да је из пепела ових биљака издвајана со (Harding 2013: 40).</s><s>Поред ове технике познати су процеси попут евапорације сланих вода, издвајања соли из сланог блата или прикупљање соли са површине након процеса исцветавања (Tasić 2012: 214; Harding 2013: 35-8; Weller 2015).</s><s>Индиректно, производња соли је на основу археоботаничких анализа потврђен на неколико археолошких локалитета (Pétrequin, Weller 2008; Harding 2013: 28; Tencariu et al. 2015).</s><s>Сумпор (S) је неметалична минерална сировина која се у природи јавља на различите начине.</s><s>Широко је заступљен с обзиром да је десети најчешћи елемент у свемиру и пети по учесталости на Земљи.</s><s>Иако се понекад налази у чистом облику, сумпор се обично јавља као сулфидни и сулфатни минерал.</s><s>У Моравско-вардарској долини појаве сумпора и сулфидних минерализација су обрађене кроз заступљеност сумпоровитих вода и земљишта, који се на анализираној територији најчешће називају Смрдан, Смрђа, Смрдић, Смрдељ, Смрђевац, Смрдљиковац или Смрдуша.</s><s>То је народни топоним за обележавања места са непријатним мирисом која се најчешће срећу на барским земљиштима или око извора вода богатих сумпором20(Караџић 1852: 696; Милићевић 1876: 310, 521-522, 725; Мишковић 1880: 53, 92).</s><s>Овакаве локације поред тога што имају потенцијала да буду есхалациона или инфилтрациона лежита самородног сумпора, обично представљају места са његовом повећаном концентрацијом, најчешће у близини водених или барушљавих површина21.</s><s>Најранија употреба сумпора се везује за пећинске цртеже, док писане потврде о његовој употреби налазимо у бројним историјским изворима из из Египта, Асирије, Грчке, Индије, Рима и Кине који се јављају током читавог старог века (Rapp 2009: 241).</s><s>Древна примена сумпора је била прилично разноврсна, а његово коришћење се везује за медицину, ветерину (Jezdimirović 2000: 244, 408), прављење боја, бељење веша, фумигацију, религијске обреде и пурификацију (Kišpatić, Tućan 1914: 155; Rapp 2009: 242).</s><s>На основу етнографске традиције сазнајемо да се блато са појединих смрдана у Моравско-вардарској долини употребљавало за кожна обољења код људи или животиња, најчешће за красте које се јављају приликом учесталих мужа на вимену животиња22.</s><s>Поред тога ова сумпорна земљишта имају ловни 18 На анализираној територији често се срећу слани извори настали растварањем соли из стена, земљишта или фосилних лежишта али према савременим експлоатационим стандардима концентрација соли у оваквим водама је безначајна (Janković, Vakanjac 1969: 165).</s><s>19 Слатинска флора представља значајан извор соли, влакана, протеина, млечне киселине и амино киселина, тако да су заслањени ливадски екосистеми многоструко значајни за потребе сточарства, док се у земљорадњи користе за узгајање крмног биља и брзорастућих култура (Dajić-Stevanović et al. 2008).</s><s>Поред тога на слатинским екосистемима успева широк спектар лековите флоре (Queslati 2012).</s><s>20 Добар пример је некадашњи назив за Бању Ковиљачу - Смрдан бања или Смрдан Бара.</s><s>21 Оваква лежишта настају као продукт непотпуне оксидације сумпорводоника из минералне воде, приликом чега се стварају танке коре и скраме изграђене од сумпора (Janković, Vakanjac 1969: 73-73).</s><s>22 Податак добијен од Слободана Петровића учитеља и мештанина села Радевце код Алексинца, а односи се на Смрдан познат под називом Томанинине баре.</s><s>Податак прикупљен 2015. год. приликом реализације пројекта: Археолошка проспекција Алексиначке општине.</s><s>Коришћење ових извора у народној ветерини помиње и Станимир Николић из Шетке у свом монографском делу (Николић 2003: 22). потенцијал, с обзиром да привлаче дивље свиње, које се на овим локацијама окупљају ради ваљања по блату, те се стога у зони овог ресурса често подижу ловачке „чеке“.23 Силикатне стене и минерали (SiO2) представљају врсту стена са предоминантно силикатним анјонима, који се претежно састоје од атома силицијума и кисеоника (Deer et al 1992).</s><s>Њихова главна карактеристика је склоност ка цепању са шкољкастим преломом оштрих ивица, што га чини корисним за производњу алата за сечење и пробијање који су и дан данас присутни у неким гранама привреде и медицине, док је кроз историју позната њихова декоративна и магијска употреба (Kišpatić, Tućan 1914: 274; Flenniken 1984).</s><s>Поред тога кремен приликом ударца о гвоздени предмет, производи довољно варница потребних за паљење ватре.</s><s>У праисторији најчешће се користио: кремен, кварцит, рожнац, опсидијан, базалт, риолит, горски кристал и вулканско стакло (Срејовић 1990: 95).</s><s>У Југоисточној Србији лежишта кремена и сличних минерала забележена су на Кременцу код Рујника (Ниш), Читлука (Сокобања), Г. Крупца (Алексинац) и Дедине (Крушевац), као и у склопу масива Јастрепца, Буковика, Јухора, Радана и Гољака (Урошевић 1925: 199-211; Janković, Vakanjac 1969: 200-213; Глина припада кластичним седиментима који се образују кроз процес распадања алумосиликата магматских или метаморфних стена (Janković, Vakanjac 1969: 171-175).</s><s>Поред минерала, глинене смеше зависно од процеса и места формирања могу да садрже различите количине неорганских и органских примеса, које значајно утичу на физичка и хемијска својства глине, а самим тим и на коначан керамички производ (Guggenheim, Martin, 1995: 255; Goffer 2007: 231; Zlatunić, 2005: 63; Rice 1987: 31-32).</s><s>Поред примене у грнчарству и грађевинарству глина се такође широко користи у сукнарству, козметици, и медицини.</s><s>Етноархеолошка истраживања су показала да око 85% заједница глину набавља у радијусу до 7 km удаљености, док се керамика уопште не производи уколико су глиништа удаљенија више од једног дана пута (Rice 1987: 116-117).</s><s>На територији Моравско-вардарске долине лежишта глине су присутна у готово сваком сеоском атару али се количина, доступност и квалитет депозита понекад битно разликују.</s><s>У раду су обрађена само економски значајнија лежишта и она са традицијом експлоатације.</s><s>Поред тога обрађена су лежишта чија се дугорочна експлоатација задржала у локалној топонамистици попут: Умишта, Умњача, Грнчарско брдо, Црепуљарска земља итд.</s><s>Природни пигменти и средства за бојење су интензивно и равномерно обојене стене, минерали и руде који имају способност да након механичке обраде, самостално или у заједници са везујућим супстанцама24 покривају одређене површине у одређеној боји (Rapp 2009: 201-203).</s><s>Према минералном и хемијском саставу издвајају се следеће групе минералних пигмената: манганске (пиролузит, браунит), глиновите (глине, глиновите стене, глиновити окери), карбонатне (креда, кредни лапорац, карбонатни окери), угљевите (мрки угаљ), силицијске, сулфатне (анхидрит, јарозит) и фосфатне (вивијанит), Fe-оксидне и Mn/Fe-оксидне (окер, хематити, гетити, хидрохематити) (Janković, Vakanjac 1969: 236-240).</s><s>Геолошка проучавања у Моравско-вардарској долини нису посвећивала нарочиту пажњу лежиштима пигмената, тако да се добијени подаци пре свега ослањају на сазнања из економске историје и етнографије.</s><s>Графит је кристални облик угљеникa који се у природи ретко када среће у попуно чистом облику, већ најчешће као минерална сировина са примесама попут кварца, лискуна, пирита, карбоната итд (Janković, Vakanjac 1969: 89-90).</s><s>У праисторији се користио као пигмент, најчешће употребљаван за украшавање грнчарије (Rapp 2009: 23 Податак добијен од Животија Видојевића, ловочувара и мештанина Сиоковца код Јагодине.</s><s>Податак прикупљен 2022. год. приликом реализације пројекта: Систематска проспекција Јагодинског краја.</s><s>24 Најчешће се употребљавају у комбинацији са смолом, лојем, казеином, јајима, урином, уљима, воском или људском пљувачком, које имају улогу растварача или основне подлоге (Rapp 2009: 202).</s><s>215).</s><s>Појаве графита, констатоване су у кристаластим шкриљцима Послонских планина (Dolić i dr.1981: 13), при средњем току Велике реке у атару села Витошевац код Ражња (Krstić i dr. 1980 45) и на Пасјачи у околини села Бериља (Милојевић, КузмановићЦветковић 2019: 32).</s><s>Све појаве су мањег пространства и без већег економског значаја25.</s><s>Угаљ (Ug) је органска седиментна стена која настаје акумулацијом биљног материјала.</s><s>Постоје прилично чврсти докази да су људи користили угаљ као гориво још пре 30.000 година на палеолитском налазишту у Шлеској, док су поједине врсте битуменског угља коришћене од неолита за гравирања и резбарење фигуралне пластике (Rapp 2009: 118-119).</s><s>На неколико локалција у југоисточној Србији потврђени су површински извори мрког угља са традицијом прикупљања од стране локалног становништва (Милићевић 1884: 15; Симић 1958; Дакић 1967: 89).</s><s>Минералне воде (MI), подразумевају топле или хладне подземне воде које, захваљујући општој минерализацији, јонском саставу, садржају гасова, радиоактивним елементима, алкалности или киселости имају благотворно физиолошко дејство на човеков организам пружајући тако широку лепезу балнеолошких могућности (Protić 1995).</s><s>На анализираној територији налази се више појава минералних вода, од којих су најпознатији извори у Нишкој, Врањској и Рибарској Бањи, док се мање познати извори налазе се у бањи Видриште код Миљковца, Кулинској бањи, Бујановачкој бањи, Крављанском топилу, термe у селу Шурићи, Кукљину, Тулару, и многим другим местима (Pokrajac, Arsenijević 1978; Protić 1995).</s><s>Злато (Au), је густ, мекан, растегљив, сјајан метал, са тачком топљења од 1063°C. Често се јавља у слободном елементарном облику, у виду грумења или зрна, у стенама или алувијалним депозитима.</s><s>Величина самородног злата варира од субмикроскопског до величине зрна грашка, али се најчешће јавља у гранулацији песка (Stamenković 1997: 21-30).</s><s>Злато је један од првих метала који су људи користили, а потврђено је да су поједина лежишта у Грчкој плански експлоатисана током развијеног бронзаног доба (Сифнос) (Rapp 2009: 147-148).</s><s>Најважнији златоносни појас Балкана протеже се у дужини од 300 km и шири од 60 km пратећи источне границе Србије и Македоније, од Дунава до Дојранског језера (Simić 1951: 303-304; Јовановић 1990: 745-746)26.</s><s>Бакар (Cu) као металична минерална сировина спада у полуплемените метале, који се као релативно мек метал, велике чврстине може добро обликовати.</s><s>Спада у тешке метале са тачком топљења од 1083,4°C. У природи се врло ретко налази у самородном облику27, најчешће се јавља у парагенези са разним, углавном секундарним бакарним минералима, као и са другим минералима попут калцита, клинокласа, прехнита, пумпелиита, кварца и сребра.</s><s>Најважније руде за добијање бакра у праисторијској експлоатацији су руде хризокола, куприта, азурита, малахита и халкопирита (Rapp 2009: 164-165).</s><s>Прибављање чистог бакра или његових руда се изводи кроз површинска прикупљања, рударењем и испирањем из воде или алувијалних наноса (Kišpatić, Tućan 1914: 86-87; Simić 1951: 34-35; 1969: 28-32).</s><s>Област Моравско-вардарске долине није посебно повољна металогенетска средина за формирање лежишта бакра иако у сектору Српско-македонске масе постоје бакарни депозити који су економски исплативи али далеко скромнији од лежишта у вулканитима код Бора (Јовановић 1990: 733).</s><s>25 Значајнија налазишта графита налазе се на западним обронцима В. Јастрепца у атару села Мајдева код Крушеваца (Rakić et al.1976: 48) и код села Д. Љубата у околини Босилеграда (Babović i dr. 1977: 45).</s><s>26 Златоносност овог терена одразила се у топонимији места и насеља: Златари у долини Расине, Злата у Пустој Реци, Позлата и Позлатска река у сливу Рибарске реке, Златичево код Власотинца, Златокоп код Врања, Златан поток и Златно брдо код Врањске бање (Simić 1951: 309).</s><s>27 Према Хофмановим подацима с краjа прошлог века у северном ревиру Мајданпека налажен је чист бакар у већим плочастим комадима, па се може претпоставити да je самородни бакар биo знатно заступљенији током праисторије (Simić 1969: 20).</s><s>Олово (Pb) је мекан и механички је слаб метал, са јако ниском тачком топљења (327,5 °C).</s><s>Најстарија употреба олова откривена је на налазишту Јарим Тепе у Ираку и везује се хоризонт из VI миленијума пре нове ере, док се планско рударење везује за X век пре нове ере и металогенетско подручје око тока Рио Тинта у Шпанији (Rapp 2009: 176).</s><s>У историјским изворима олово се помиње у натписима из старог Египта и Асирије, док разноразни налази из Микене и Тиринта потврђују његово коришћење током позног бронзаног доба на југу Балканског полуострва.</s><s>Међутим, производња олова и експлоатација његових руда у Моравско-вардарској долини може се поуздано везати тек за античку епоху и долазак Римљана (Milovanović 2017).</s><s>Гвожђе (Fe) се јавља у 4 алотропске модификације, зависно од температуре загревања са коначном тачком топљења од 1539 °C. Руда гвожђа је много више и шире заступљена у земљиној кори, па је самим тим могућа обимнија и разноврснија експлоатација рудних богатстава.</s><s>У природи је регистровано преко 300 минерала гвожђа али се знатно мањи број практично користи за добијање гвожђа (Frobes 1950: 380).</s><s>Најзначијнији рудни минерали гвожђа су хематит, магнетит, сидерит, лимонит и шамозит, док је тзв. „самородно гвожђе“ ретко заступљено у природи и налази се једино у близини вулкана и у метеорима.</s><s>Земљина површина на много места садржи гвожђе у већим концентрацијама, а стене које садрже најмање 20% гвожђа, могу се сматрати економски исплатљивим за експлоатацију (Božić 1973: 56-63).</s><s>Најчешће се јавља на теренима у чијој грађи учествују базичне и ултрабазичне стене из којих се издвајају једињења гвожђа, која се преносе у виду раствора речним токовима депонујући се тако уз њихове обале, а нарочито на теренима око њихових ушћа (Еремија 1980: 305-307)28.</s><s>Пољопривредне орјентације села из прединдустријског периода Анализа</s> <s>податке пољопривредној орјентацији села из прединдустријског периода, односно из етноисторијског периода са краја XIX и почетка XX века.</s><s>Претпостављено је да ће добијени резултати из етнографске прошлости створити увид о натуралним предиспозицијама одређеног природно-географског окружења за бављење одређеном пољопривредном делатношћу.</s><s>Такви подаци могу бити само допунски показатељ у трагању за привредном орјентацијом праисторијских житеља одређених микрорегија јер не укључују социјалне елементе који у неким случајевима могу бити пресудни фактор у избору и динамици економских активности.</s><s>Највећи део становништва Србије (око 85 %) је до почетка Првог светског рата живео на селу и издржавао се од земљорадње и сточарства.</s><s>У зависности од различитих климатских услова и погодности земљишта, сељак се опредељивао за примарно бављење земљорадњом или сточарством.</s><s>Кнежевина Србија је према попису из 1834. године, обрађивала 330.899,2 ha, од чега су њиве заузимале 226.787, 6 ha (68,5 %), ливаде наредне три деценије (1867. год.) значајно порастао, достигавши 776.216,6 ha од чега је 618.755,9 ha било под њивама, 23.781 ha под ливадама и 133.679,6 ha под виноградима.</s><s>У Краљевини Србији увећање обрадивих површина се и даље наставило тако да је према 28 У југоисточној Србији су позната бројна лежишта гвожђа, али су претежно малих размера (Јовановић 1990: 722).</s><s>Истичу се лежишта у сливу Топлице и Пусте реке, Власине, Чемернице и Пчиње, Затим лежишта у масивима Лесковика, Малог Јастребца, Буковика, Ртња, Хомоља, Радан планине, Бабичке горе и Крушевице, као и у планинским обронцима између Врања и Бујановца (Ракић и др. 1965: 41-3, сл. 4; Цвијић 1913: 282; Krstić i dr. 1980: 22, 26; Јовановић 1990: 722-5; Vukanović i dr. 1973: 41-2; Петровић и попису из 1893. године било 1.730.949,97 ha обрађене земље.</s><s>Од тога највећи део су земља под угаром 1,7% (Миљковић-Катић 2014: 72-88).</s><s>Велика већина становништва обрађивала је и издржавала се од сопствене земље.</s><s>Почетком 20. века, сеоско становништво је сачињавало 87 %, укупне популације Србије, док се још једна трећина преосталог градског становништва такође издржавала од пољопривреде.</s><s>Према попису спроведеном 1834. године, просечна српска породица је имала посед величине 3,21 ha, док је три деценије касније, просечна величина поседа порасла на 3,83 ha.</s><s>С обзиром да је егзистенцијални минимум и заштићени део имовине од продаје за дуг представљала земља у величини од два дана орања или 1,14 ha по породици, може се сматрати да је просечан становник Србије имао довољно земље да себи обезбеди опстанак (Миљковић-Катић 2014: 94, 96-97).</s><s>У примарно земљорадничким областима сва обрадива земља је била подељена, док је само најнеквалитетније земљиште остајало заједничко.</s><s>У плодном делу атара (ади, пољу), где су њиве, сва земља је била подељена.</s><s>Вишљи и удаљенији део атара, где су биле шуме и пашњаци, био је најчешће у потпуности неподељен и припадао је држави, Географске карактеристике окружења у брдско-планинским областима су утицале да становништво буде окренуто првенствено ка сточарству за које су постојали објективни ресурси.</s><s>Шуме су давале доста брста и жира, а ливаде и сувари пашу.</s><s>Атари села из сточарских крајева су се у великој мери ослањали на експлоатацију заједничких површина, јер је за екстензивно сточарство био потребан велики простор.</s><s>Ова заједничка својина је у српској средњовековној држави била жупска, у брдима племенска, а на територији данашње Србије сеоска или општинска, касније и државна.</s><s>Тако је током 19. века сваки сеоски атар имао заједничку сеоску или општинску утрину, која је подразумевала целине у виду колективних пашњака или жирородних шума.</s><s>Заједничко право коришћења протезало се и на ливаде и њиве после жетве, на којима се напасала заједнички стока свих домаћинстава из села (Илић 1903: 11-13; 1905: 571).</s><s>У сточарским крајевима у којима се стока сезонски кретала у оквиру атара и заједничке планине, постојале су посебне зграде ван села у којима је боравила стока и њени чувари, а понегде су то била и места где се прерађивало млеко (Павловић 2011: 452).</s><s>У зависности од краја ова места су се називала трла, торине, станови, катуни, појате или бачије, а налазила су се најчешће изнад самих села, на растојању од највише два до три сата хода (Илић 1905: 452; Николић 1905: 143; Мијатовић 1930: 151; Павловић 2011: 452).</s><s>Током позног средњег века за типично земљорадничко насеље, односно село, сточарство је обично била пратећа привредна грана која је редовно пратила земљорадњу, док су се становници сточарских насеља, односно катуна, ретко бавили комбинованом пољопривредом (Благојевић 1973:11).</s><s>Међутим у Србији с краја 19. и почетка 20. века комбинована ратарско-сточарска пољопривреда сталних насеља је готово потпуно прихваћена и устаљена појава.</s><s>Стога у пољопривредним пописима можемо разликовати само насеља која више нагињу ка ратарству и насеља која више нагињу ка сточарству.</s><s>Критеријуми за сврставање насељеног атара у једну или другу категорију могу одредити бројни параметри, попут односа земљорадничких површина и пашњака, производње сена, заступљености привремених сточарских станова у атару, бројности ситне и крупне стоке или односи у количини добијеног млека.</s><s>Провером разних комбинација дошло се до закључка да је бројност стоке по глави становника најсигурнији параметар по коме се оквирно може одредити привредна орјентација појединих насеља или одређених ареала.</s><s>Поред тога у обзир су узимани и остали наведени параметри, као и већ обрађени подаци о привредној орјентацији насеља који се ослањају на пописне податке с почетка XXI века (Стаменковић (ур.) 2001-2002), а за које се показало да чак у 92% случајева настављају пољопривредну традицију из прединдустријског периода.</s> <s>Према подацима које нам пружају Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији: 31. децембра 1910. године, установљено је да у територијалним оквирима овог рада, односно у Моравском, Нишком, Крушевачком и Врањском округу живи 718.414 становника по селима, који чувају укупно 1.829.860 коња, говеда, бивола, свиња, оваца и коза.</s><s>Такав однос људи и поменуте врсте стоке у селима наведених округа, доводи нас до просека од 2,54 грла по становнику.</s><s>Такав просек је приближан државном просеку, који је у тадашњој Србији износио 2,41 грла по глави становника.</s><s>Имајући у виду такве параметре на проучаваној територији издвојена су ратарска и сточарска насеља према доминирајућој привредној орјентацији у тадашњим сеоским општинама.</s><s>Маркер чини просек од 2,5 грла стоке по глави становника, тако да насеља чији становници узгајају стоку изнад овог просека сврставамо у сточарска, а насеља која су поседовала стоку испод наведеног просека сврставамо у ратарска.</s><s>Као прелазни, односно мешовити облици пољопривредне производње издвојена су сточарско-ратарска насеља са просеком између 2,5-3,0 и ратарско-сточарска са просеком од 2,5-2,0 грла по глави становника.</s><s>2.2.</s><s>ПОДЕЛА ПРОСТОРА У НАСЕОБИНСКОМ ОКРУЖЕЊУ Како би се тестирање постављених хипотеза релевантно спровело, било је неопходно поделити простор предвиђен за анализирање топографских и економских карактеристика налазишта (сл. 1).</s><s>У ту сврху издвојене су четири просторно различите зоне које подразумевају различита окружења налазишта: а) Шире окружење налазишта; б) Уже окружење налазишта; в) Рејон налазишта; г) Непосредни простор налазишта.</s><s>Шире окружење налазишта (3) подразумева простор у радијусу дужине 5 km од налазишта, односно у пречнику од 10 km.</s><s>Овакав просторни оквир је у основи преузет из теоријско-методолошких перспектива анализе економског слива (Site catchment analysis) који су 1970. дефинисали Вита-Финзи и Хигс (Claudio Vita-Finzi and Eric Higgs).</s><s>Издвојени простор који је подржан бројним етнографским и историјским примерима сугерише да максимални радијус дневног искоришћавања простора за мобилне ловачко сакупљачке заједнице треба да представља круг полупречника до 10 km од центрара налазишта, док за седелачко пољопривредно становништво тај радијус износи 5 km (Vita-Finzi, Higgs 1970; Милојевић и др. 2015; Милојевић, Кузмановић-Цветковић 2019).</s><s>Рад се за анализе ширег окружења налазишта ослања на сугерисани економски простор за седелачко становништво (радијус од 5 km), што представља правилан круг обима 31,4 km и површине 78,5 km².</s><s>Једина модификација простора у односу на поставке Вите-Финзи и Хигса представља условно ограничавање простора ширег окружења налазишта на површине само са једне стране већих река (Flannery 1976: 107-111; 1976(a)), што практично подразумева да ако се налазиште налази уз десну обалу Нишаве биће сагледани само природно-географски елементи који улазе у површину круга на десној страни реке, што обично износи половину укупне површине са радијусом од 5 km.</s><s>Овакав принцип је изабран јер се сматра логичним да су велике реке до експанзије мостоградње у индустријском периоду представљале озбиљнију препреку, која се није савладавала у склопу уобичајених социо-економских активности.</s><s>Површина и простор ширег окружења око налазишта оквирно се могу посматрати као паралела савременим сеоским атарима.</s><s>Сагледавајући динамику руралних средина из етнографске прошлости предложено окружење треба схватити упутно, с обзиром на то да знатно битније факторе одређивања овог простора много више диктира рељефна конфигурација и активне социјалне структуре у окружењу (Вукосављевић 1965: 28-32, 328-331, 382-395; Ćirić 1979: 107-109).</s><s>У економском погледу овај простор насеља би могао представљати интересно подручје за напасање стоке, чак и трансхумантно сточарење, лов, коришћење шума и непосредну експлоатацију минералних ресурса.</s><s>Сл. 1. Легенда за тумачење топографских карата приказаних у раду Уже окружење налазишта (2) подразумева простор у радијусу дужине 2,5 km од налазишта, односно у пречнику од 5 km, што представља круг површине од 19,6 km².</s><s>Овај простор је изабран јер се каснијим разрађивањем анализе економског слива показао као прихватљивији модел за основно економско функционисање насеља (Ellison, Harriss 1972; Flannery 1976: 109; Bintliff 1994: 215, Fig.</s><s>36).</s><s>Истраживачка пракса је показала да насеобинско окружење радијуса 2-3 km представља оптималну површину која је потребна за егзистенцију пољопривредних заједница до 200 људи, што је емпиријски проверено на бројним системима насеља из различитих периода од бронзаног доба до новог века (Bintliff 1999: 515-516).</s><s>То је уједно простор на коме се обавља највише пољопривредних активности.</s> <s>Рејон налазишта (1) представља најуже окружење налазишта, које поред тога што представља простор обављања најинтензивнијих економских активности, то је увек и непосредни видокруг око самог насеља, те је стога важна зона комуникационих и дефанзифних деловања.</s><s>То је микроцелина које је дефинисана географскотериторијалном хомогеношћу и обично заузима површине од једног до неколико квадратних километара.</s><s>Сам рејон је издвојен из околног пејзажа на основу географских, односно геоморфолошких елемената који битније утичу на ограничавање кретања око самог налазишта и подразумевају природне препреке попут речних токова и нагиба терена.</s><s>Његова површина није константна али оквирно ограничава замишљени радијус од 2,5 km од налазишта.</s><s>То је простор у коме се најинтензивније обављају делатности везанe пре свега за земљорадњу, тј. то је подручје на коме је сконцентрисан највећи број њива и башти (Flannery 1976: 109).</s> <s>Непосредни простор налазишта или површина налазишта обухвата стамбени опсег насеобине са најужом околином у оквиру које се врше уобичајена друштвена и егзистенцијална деловања становништва.</s><s>Подразумева простор непосредне контроле, односно простор на коме се подижу стамбене и економске зграде, копају отпадне и складиштене јаме, праве ограђа за остављање стоке током ноћи и простор у оквиру кога су најближи водени ресурси потребни за напајање људи и стоке (Flannery 1976: 107).</s><s>Обично је то простор природно издвојен у локалном пејзажу (унутрашњост меандра, међупростор између две реке, истакнути плато речне терасе, теме брда и сл.) и обухвата површине које могу заузимати свега неколико ари па све до неколико десетина хектара.</s><s>У археолошкој пракси овај простор би се могао дефинисати као површина распростирања материјалних остатака из једног насеобинског језгра (Fletcher 1986).</s><s>Непосредни простор налазишта је у раду разврстан у четири категорије формулисане према свеукупној површини простирања материјалних остатака, укључујући на тај начин простор од зоне са највећом концентрацијом археолошког материјала до зоне са спорадичним или појединачним налазима.</s><s>Праисторијскa мега насеља подразумевају површине простирања веће од 20 ha, велика насеља заузимају површине од 10 до 20 ha, средња од 3 до 10 ha, док мала подразумевају простирање насеља на површини мањој од 3 ha.</s><s>Међутим, мора се имати на уму да је дефинисање овог простора путем археолошке проспекције често неухватљиво за проучаване периоде када су у питању вишеслојна налазишта (Fletcher 1986).</s><s>Поред тога, морају се имати у виду ефекти разношења археолошког материјала деловањем ерозивних и антропогених процеса, па се стога површина овог простора мора прихватити са резервом.</s><s>2.3.</s><s>МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА</s> <s>Методологија истраживања формирана је на основу претпоставке да су трендови насељавања у вези са просторним односима према природним и друштвеним елементима из локала и регије, а да је одабир места условљен колективним афинитетима који зависе од еколошких фактора животне средине, културне традиције и привредне адаптације насељеника (Stjuard 1981: 21-74).</s><s>Дефинисање те везе односи се на испитивање стабилних параметара који могу указивати на њен значај, функцију и карактер, а могу се манифестовати кроз извесне правилности у диспозицији и дистрибуцији насеља, зависно од услова животне средине и потреба одређене заједнице.</s><s>Истраживање је фокусирано на просторне и квантитативне анализе, класификацију и упоредну компарацију природних и друштвено-географских елемената и фактора из ужих и ширих ареала праисторијских насеља, користећи спектар функција из ГИС софтвера.</s><s>У ту сврху коришћене су методолошке технике везане за продукт дистанце и анализе економског слива (site catchment analysis) (Vita-Finzi, Higgs 1970;</s> <s>Тестирање прве и друге хипотезе обавиће се кроз упоредне просторнофункционалне анализе између насеља и њихове физичко-географске базе.</s><s>Полазна претпоставка је да оснивање насеља зависи од две основне погодности које се огледају у одликама ужег простора на коме је насеље формирано и економског потенцијала шире територије потребне за обављање привредних делатности.</s><s>За таква истраживања неопходно је прикупљање и класификација природно-географских елемента који дефинишу топографски микроположај насеља и економске потенцијале његове околине.</s><s>У ту сврху издвојене су две групе података које дефинишу: Топографске карактеристике налазишта</s> <s>Трећа хипотеза биће тестирана кроз просторно-функционалну анализу друштвено-географских елемената и фактора који су утицали на обрасце и систем насељавања.</s><s>Прва група података бавиће се општим насеобинским формацијама, које су везане за унутрашњи простор насеља, а подразумевају величину насеља, дебљину и број стамбених хоризоната, организацију простора и грађевинских структура.</s><s>Друга аналитичка група података бавиће се просторним односима између синхроних насеља у регији (регионална густина насеља, међусобни однос равничарских насеља према градинским или пећинским, однос градина са градинама итд), затим односима према саобраћајницама, некрополама, светилиштима или местима усамљених налаза.</s><s>Последњи методолошки корак подразумева систематизацију прикупљених података и добијених резултата, њихову интеграцију, упоређивање и интерпретацију која ће бити обогаћена етнографским аналогијама.</s><s>Добијени резултати из регионалних анализа биће детаљно продискутовани и обједињени на макро нивоу из чега ће проистећи одговор на питање о манифестацијама културних, економских и насеобинских промена током транзиције из бронзаног у гвоздено доба.</s><s>3. ПЕРИОДИЗАЦИЈА И ХРОНОЛОГИЈА</s> <s>Периодизација је неопходан алат у археолошким и историјским студијама која првенствено омогућава јаснију комуникацију и пренос стручних сазнања.</s><s>Према томе периодизацију у археологији треба разумети као покушај категоризације одређене временске дистанце у посебно именоване целине.</s><s>Издвајањем одређених атрибута у стратиграфским и просторним секвенцама установљавају се одлике одређене материјалне културе, на основу којих се врши датовање археолошких налаза и њиховог контекста.</s><s>С обзиром на то да се природни или историјски процеси и догађаји различито манифестују у различитим географским подручјима, другачији су и модели периодизације, који у великој мери зависе од квантитета и квалитета анализираног узорка али и од сензибилности самог аутора (Benac 1967; Tilly 1984; Barker 1997; Клейн 2000; Kotsonas 2016; Lucas 2019; Pare 2006).</s><s>Такве околности су допринеле да се за територију</s> <s>различити периодизациони системи, које углавном прати и различита терминологија.</s><s>Временска дистанца у трајању од XIV до VI века пре нове ере подразумева период који се на основу највећег броја европских периодизационих шема може сместити у најмање два јасно подељена технолошка и културолошка периода.</s><s>Поменути периоди се у археолошкој науци срећу под називима бронзано и гвоздено доба као широко примењивани термини са конвенционалним значењем чије дефиниције варирају у зависности од узорка, регије, истраживача и истраживачке традиције.</s><s>У областима Моравско-вардарског слива, за сада не постоји јединствен и општеприхваћен хронолошки систем за интересни период, па се сусрећемо са више периодизационих и хронолошких шема које су углавном дефинисане захваљујући раду различитих истраживача на стилско-типолошкој анализи материјалних узорака из ширих или ужих регија.</s><s>Недостатак апсолутних датума као и чињеница да интересно подручје није довољно истражено, омогућили су различите хронолошке интерпретације.</s><s>Са тиме у вези се сусрећемо са озбиљном проблематиком која се тиче периодизационог и хронолошког рашчлањивања, а самим тим и употребе одређене терминологије.</s><s>Поред тога, разумевање временске деонице између XIV-VI век п.н.е. је јако сложено, с обзиром да са собом носи бројне комплексности праћене климатским променама, технолошким иновацијама, динамичним етно-културним и историјским процесима, а самим тим и променама у археолошкој грађи.</s><s>Почетну недоумицу и основни проблем представљају озбиљна неслагања у литератури, која се с једне стране односе на опште околности које прате транзицију из позног бронзаног у старије гвоздено доба, а с друге стране на хронолошку дефиницију тренутка или одређене временске секвенце током које се овај прелаз одиграо.</s> <s>Конвенционална граница између бронзаног и гвозденог доба још увек није јасно дефинисана и представља осетљиву тему склону константним полемикама у научним круговима.</s><s>Разумевање прелазног периода из једне епохе у другу ствара доста потешкоћа, објективних у односу на временски и географски простор у коме се одвијају.</s><s>Одређивање маркера и фиктивне границе између две епохе зависи, с једне стране, од количине и квалитета документованих података са археолошких истраживања и с друге стране, од различитих метода анализе и интерпретације података, која у многоме зависи од контекстуализације археолошких података са историјским догађајима и процесима.</s><s>Из тих разлога постоје различита мишљења о временском маркеру након којег можемо говорити о почетку гвозденог доба, пре свега захваљујући различитим критеријумима који се узимају као чиниоци промена.</s><s>Истицане су промене етно-културног, друштвеноекономског и духовног поретка, почеци металургије гвожђа или утилитарне употребе гвоздених предмета, промене у технологији или типологији основних употребних предмета или промена у систему насељавања и начину сахрањивања (Waldbaum 1978; 1999; Bouzek 1989; Gumă 1995; Pleiner 2000: 7-33; Potrebica 2013: 10-19).</s><s>Сматра се да је пре савлађивања технологије прераде гвожђа, претходио дуг период спорадичне употребе и прераде метеорског или самородног гвожђа који су евидентирани у разним деловима света од почетка V до краја II миленијума (Pleiner 2000: 7–8).</s><s>Након тог дугог периода очигледно безначајне производње, прерада гвожђа у последња два века II миленијума доживљава убрзани развој.</s><s>Таква ситуација мења његов значај, па гвожђе од престижног производа постаје стандардно употребљавана сировина за производњу металних предмета.</s><s>Клирометријске анализе заступљености гвозденог оруђа и оружја наспрам заступљености истих предмета од бронзе у Егеји и источном Медитерану, показују да XI век п.н.е. представља кључну прекретницу у усвајању новог метала (Waldbaum 1978: 38-58; 1999; Cramer 1995: 9-11), док новија истраживања за сада нису нарочито употпунила старе констатације (Veldhuijzen 2012: 246-7).</s><s>Време којим можемо обележити почетак најранијег гвозденог доба у свету одговара периоду између 1100 и 1000 год. п.н.е. То је иницијална фаза током које гвоздени алати и оружја полако почињу квантитативно да преовладавају над истом врстом производа од бронзе.</s><s>Међутим, овакав временски маркер подразумева само одређене области, попут Месопотамије, Анадолије, Сирије, Палестине и Грчке док ће у највећем делу света бронза остати још неколико векова најкоришћенији метални материјал (Waldbaum 1978: Генерално гледано, до краја прве половине последњег миленијума старе ере, технологија прераде гвожђа ће се потпуно усталити код популација на Кавказу, Персији, Индији, Египту, Балкану, Апенинима, Иберији, средњој и источној Европи (Bouzek 1989; Pleiner 2000: 23-33).</s><s>Области попут централне Африке, Кине, Скандинавије и европских обала Атлантика, овладаће новом технологијом нешто касније (De Maret, Genevieve 1996; Higham 2000: 146-151; Moore, Armada 2011: 18-21; Jensen 2013: 228232;).</s><s>Mеђутим, ово мишљење не заступају сви истраживачи, тако да за наведене области постоје мишљења о знатно ранијем почетку масовне употребе гвожђа (Foster 1990: Fig.</s><s>9.3; Hjärthner-Holdar 1993: 62-99; Kristiansen 1998: 31-35; Young et al 1999; Haselgrove Хронологија технолошког развоја у експлоатацији и примени гвожђа на тлу Србије још увек није детаљно проучена тако да се само на основу генералних запажања и стручног искуства могу извести одређене претпоставке.</s><s>На таквим основама Р.</s><s>Васић у употреби гвожђа током старијег гвозденог доба Србије: 1. Рана фаза (X – VIII века п.н.е.) – представља период прихватања новог метала у оквирима старијих домаћих култура.</s> <s>3. Касна фаза (VI – IV века п.н.е.) – период деловања италских и грчких утицаја праћен савршенијом металургијом гвожђа и учесталијом појавом предмета од злата и сребра.</s> <s>Стручњаци који су се бавили проблематиком гвозденог доба Србије, углавном се нису ослањали на технолошке фазе у преради гвожђа и најчешће заступају различите ставове о културним променама које хронолошки одређују почетк гвозденог доба.</s><s>Његов завршетак је јасно обележен римским освајањима наших области крајем I века п.н.е., док се о почетаку ове епохе још увек дискутује с обзиром да нису усвојени конвенционални маркери који би хронолошки, културно или технолошки дефининисали гвоздено доба на територији Србије.</s> <s>Милутин Гарашанин сматра да гвоздено доба почиње стабилизацијом прилика након великих сеоба племна које су захватиле већи део Европе и Блиског истока крајем бронзаног доба (Гарашанин 1973: 455-456).</s><s>Никола Тасић и Драгослав Срејовић су мишљења да почетак гвозденог доба треба повезати са појавама коњичке опреме и сеобом Тракокимераца, који са собом уједно носе и развијену технологију прераде гвожђа (Срејовић 1981: 43-44; Тасић 1983: 109-111).</s><s>Са друге стране већ поменути Растко Васић сматра да почетак гвозденог доба обележава технолошки напредак који подразумева потуно усвојену експлоатацију и употребу гвожђа, а која се квантитативно манифестује у археолошком контексу (Васић 1973: 19; Vasić 1977: 3; Васић 1982; 1990: 15).</s><s>У складу са различитим становиштима развијале су се и другачије релативнохронолошке шеме на нашим просторима.</s> <s>Развој хронологије и периодизације периода између XIV и VI века п.н.е. у Србији има дугу историју.</s><s>Крајем XIX и почетком XX века на територији југословенских земаља била је уважавана хронолошка подела коју је осмислио аустријски праисторичар Морис Хернес (Moritz Hoernes), којом су биле обухваћене Словенија, Хрватска, Војводина и Босна и Херцеговина29 (Hoernes 1898: 72-73, 402-426, 438-439, 476-495; Габровец, Човић 1987: 901; Васић 1973: 16).</s><s>Поред Хернесове периодизације уважавале су се поделе и аналогије које је предложио Оскар Монтелијус (Oscar Montelius) (Валтровић 1891: 98-104; Васић 1906: 7)30.</s><s>После Првог светског рата водећи европски истраживачи напуштају Хернесов модел, усмеравајући пажњу на разрађивање Рајнекеове хронолошке шеме.</s><s>У Србији је још 1914. године, М.</s><s>Васић као једини домаћи праисторичар одбацио Рајнекеову методологију датовања и прогласио је као нелогичну и непримењиву за територију Србије (Васић 1914: 55-64)31, чиме је био затворен адекватан пут на развијању хронологије бронзаног и гвозденог доба у Србији, током читавог периода између два светска рата (Palavestra 2012; 2013).</s><s>Пре успостављања првих широко прихваћених хронолошко-периодизационих шема у Србији, занимљиви су пионирски покушаји М.</s><s>Гарашанина и М.</s><s>Грбића на општој периодизацији праисторије у годинама непосредно после Другог светског рата (Гарашанин 1948: 68; Грбић 1953: 7-8; 1955: 21-23) али ови покушаји нису ухватили дубљег корена у југословенској науци, тако да није дошло до њиховог даљег разрађивања.</s><s>Стога се може рећи да су Милутин и Драга Гарашанин први домаћи стручњаци који су током шездесетих година прошлог века разрадили шире прихваћену периодизацију бронзаног и гвозденог доба за Србију и Македонију (Garašanin 1960; Garašanin 1964; Garašanin 1967: 203-208; Гарашанин 1972: 10-16; 1973: 401-409).</s><s>Временом је долазило до културно-хронолошких корекција и допуна на самој периодизационој шеми, коју су спроводили сами аутори или доцнији истраживачи у складу са динамиком нових праисторијских открића и напретком истраживачке и аналитичке методологије.</s><s>Међутим, начела ове периодизације остала су дубоко укорењена у домаћој археологији и официјално су се користила више од пола века у Србији, Црној Гори и Македонији.</s><s>Поред тога, уз одређене ревизије и мање допуне систем М. и Д. Гарашанин ће остати терминолошка база приликом формирања периодизација и хронологија многих каснијих истраживача.</s><s>Током проучавања дугих више од једног века, период између XIV и VI века п.н.е. у Моравско-вардарском сливу је дељен на различите хронолошке секвенце које су добијале различиту терминологију.</s><s>На конципирање хронолошких шема (таб.</s><s>1) утицали су бројни радови домаћих и страних стручњака, који су се међусобно допуњавали и исправљали у складу са истраживачком динамиком и открићима на просторима ЈИ Европе (Garašanin 1960; 1964: 146-148; 1967: 203-208; 1982: 582-3; 1983: Gasparini 1956: 57-109; Vinski-Gasparini 1973: 24-64, 142-49; 173-6; 1983: 566-616; Vasić 29 Хернесово бронзано доба било је подељено на старије (1900-1600 год. п.н.е.), развијено (1600-1300 год. доба се одвијао полако и постепено, тако да је производња гвожђа дошла са истока најпре у Грчку око се усталила негде око 800. год. п.н.е. (Hoernes 1898: 438-439).</s><s>Тако је период између 1100 и 900 назван као протогвоздено доба док је сам халштатски период био подељен на старију (900-700) и млађу фазу (70030 Међутим, морамо узети у обзир да је у српској археологији дуго постојала сумња у исправност тропериодне поделе праисторије јер се сматрало да је употреба гвожђа старија од употребе бронзе, што је јасно сугерисао М.</s><s>Валтровић (Валтровић 1887: 8-9).</s><s>31 Поред тога, Васић је отишао у другу крајност издвојивши Винчу и Жуто брдо као Јонске колоније на 1997; Медовић 1978: 40; Medović 1988: 386-9, 419-28; Медовић 1994: 46-48; Medović, 2002; Стојић, Јоцић 2006: 50; Стојић, Чађеновић 2006: 31; Стојић, Јацановић 2010: 5257; Стојић, Церовић 2011: 55; Jevtić 1992: 395-8; 1996; 2004; 2016; Čičikova 1971: 92; Shalganova, Gotzev 1995, 330-334; Todorovа 2003: 295-301; Гоцев 2008, 111-12; Hänsel Bulatović 2007: 59-60, 63-64, 70; Булатовић, Јовић 2010: 44-5; Булатовић, Станковски 2012: 311, 361, 391; Bulatović, Filipović 2017; Bulatović et al. 2021; Митревски 2013: 182Љуштина 2022; Ljuština, Dmitrović 2017; Љуштина 2022: 16-52, 105-9, 126-9, 162-5).</s><s>Већина периодизационих конструкција занснована је на временском позиционирању археолошких култура, стога је истраживачки акценат био фокусиран на проучавање њихове генезе, развоја и дистрибуције материјалних манифестација како би се што јасније установиле културне промене, које су уједно представљале и хронолошке маркере између два периода или фазе.</s> <s>Приликом конципирања периодизационих шема, разни аутори су примењивали различиту терминологију и различите хронолошке маркере за издвајање периода.</s><s>Издвојено је 13 хронолошких шема водећих истраживача који су се бавили проучавањем периода од XIV до VI века п.н.е. на територији која је у блиској вези са Моравско32 Модификована Рајнекеова релативно-хронолошка периодизација гвозденог доба за средњу Европу (Gerloff 2007; Kristiansen 1998: 31-35; Gabrovec, Čović 1987; Müller-Karpe 1959). вардарском долином, како би се стекао јаснији увид у концепт издвајања временских деоница и примењивање терминологије (таб.</s><s>2).</s><s>Међу њима се издвајају две шеме на којима је извршена двостепена подела (Tasić 1967: 212-14; Jevtić 1992; 1996), на пет тростепена (Гарашанин 1972: 10-16; 1973: 401-409, 455-6; Tasić 2004а; 2005; Mikulčić 1966: 6-26; Vinski-Gasparini 1983: 583-616; Kapuran 2014), док чак шест шема издваја по четири развојна подпериода (Hänsel 1976; 1989; Vasić 1999: 6-7; 2003: 8-9; 2010: 7-8; Gumă 1995; 1997; Medović, Medović 2010: 17-18, 270-72; Bulatović 2007; Булатовић, Јовић 2010: 44-5; Булатовић, Станковски 2012) у проучаваним временским оквирима (XIV-VI век п.н.е.).</s><s>Терминолошки посматрано у оптицају је 5 временских одредница: 1) средње или развијено бронзано доба, 2) позно или касно бронзано доба, 3) прелазни или транзициони период, 4) рано гвоздено доба, 5) старије или развијено гвоздено доба.</s><s>Велики број подела и периодизационих термина у релативно кратком временском оквиру, резултат су различитих приступа, критеријума и схватања међу археолозима али и динамичних процеса у овом периоду праисторије који се у археолошкој грађи манифестују значајним али хронолошки недовољно дефинисаним променама.</s><s>Између поменутог, велики недостатак је техничке природе и огледа се у малом броју истражених налазишта са очуваном стратиграфијом, нарочито за период раног гвозденог доба, као и у недовољном броју апсолутних датума како на територији Моравско-Вардарске долине тако и на простору југоисточне Европе.</s><s>Таб.</s><s>2. Периодизационе шеме, терминологија и хронологија за период од XV до V века п.н.е. према различитим ауторима.</s><s>Последњих година, А. Булатовић се највише бавио разрађивањем хронологије за бронзано и гвоздено доба у Моравско-вардарској долини.</s><s>Поред стандардних стилскотиполошких анализа археолошке грађе (Булатовић 2008; 2009; Булатовић, Станковски 2012), добијено је и више апсолутних датума за хоризонте из ПБД и РГД са неколико налазишта у Србији (Bulatović et al 2018(a); 2021: Tab.</s><s>1).</s><s>Према анализама ПБД у басену Ј.</s><s>Мораве и Пчиње започиње у Br C (XIV век п.н.е.) и траје до доминације канеловане керамике типа Гава - Белегиш II, односно Ha A1/A2 фазе.</s><s>Аутор при томе наглашава да се у појединим пасивнијим подручјима (Свињиште, Кокино), одлике бронзанодопских култура задржавају дуже, до Ha A2/B1 фазе, пе је предложено да се за та подручја задржи термин ПБД све до почетка првог миленијума п.н.е. (Булатовић, Станковски 2012: 311).</s><s>Као доминантне културне појаве у Моравско-вардарској долини од Багрданске до Таорске клисуре издвајају се параћинска и брњичка култура33, а њихов однос треба посматрати као синхрону културолошку појаву са честим преплитањем заједничких елемената (Булатовић, Станковски 2012: 361).</s><s>Аутор, са друге стране, увођење Медијана групе као посебне културне појаве ПБД сматра неоправданим, с обзиром на то да се археолошки материјал Медијане I не може диференцирати ни културно, ни територијално, као ни хронолошки јер се у свим елементима подудара са параћинском и брњичком културом (Булатовић 2006).</s><s>Крај бронзаног доба изазива насилан продор носиоца канеловане керамике типа Гава – Белегиш II.</s><s>Њихова појава у Понишављу обележена је као Медијана II (Булатовић 2006: 10-11) и представља синоним за период који на широј територији Балкана прекида дуг и континуирани развој култура бронзаног доба, односно почетак гвозденог доба (Bulatović 2007; Булатовић, Станковски 2012: 391; Bulatović, Filipović 2017; Bulatović et al. 2021).</s><s>Булатовић уноси извесне хронолошке корекције у односу на периодизациони систем М.</s><s>Гарашанина, предлажући да се трајање бронзаног доба продужи до краја Ha А1 фазе, а да се почетак гвозденог доба I помери у оквире Ha А2 фазе (Булатовић, Јовић 2010: 44-5).</s><s>Период који је уследио након пропасти бронзанодопских култура у јужном Поморављу (Ha A1/A2) и трајао све до стабилизације култура СГД (Ha C), дефинисан је као транзициони или прелазни период.</s><s>Окарактерисан је као турбулентана етапа са честим миграционим кретањима, компликованим културним манифестацијама и појавом првих гвоздених предмета.</s><s>Аутор је поделио прелазни период (Ha A2-Ha B3) на два хоризонта.</s><s>Старији хоризонт (Ha A2- B1) карактерише појава канеловане керамике која је стилско-типолошки блиска керамици Гава-Белегиш II културе (Bulatović 2007: 59-60, 63-64), док се током млађег хоризонта (Ha B2- B3)34 на територији Ј.</s><s>Поморавља издвајају два културна ареала.</s><s>Северни део слива карактеришу орнаментални мотиви који се заснивају на техникама убадања и жигосања, а везују се за продор културе Пшеничево (Bulatović 2007: 59-60), док се на југу развија пчињска култура35, која егзистира у сливу Пчиње и око горњих токова Вардара и Ј.</s><s>Мораве (Bulatović 2007: 63У јужноморавском сливу, Медијана код Ниша је најбоље истражено налазиште са очуваном стратиграфијом од ПБД до СГД.</s><s>Милутин Гарашанин је већ након првих археолошких ископавања успео да издвоји три суксецивне фазе у развоју насеља, обележене као Медијана I–III (Garašanin 1962: 57; 1969: 85; 1973: 307–309; 1983: 762).</s><s>Након неколико корекција, М.</s><s>Гарашанин је најстарију фазу Медијана групе (Медијана I) (T.X/3-6, T.XI, T.XII/1-6) синхронизовао са временским оквиром који одговара средњоевропској фази Br D и самом почетку Ha A1 фазе.</s><s>Нешто млађи хоризонт, 33 Аутор се нарочито бавио брњичком културном групом, која свој развој започиње (хоризонт Брњица I) на територији која обухвата Врањско–бујановачку котлину, Лесковачко и Нишко поље.</s><s>Врхунац групе се одиграо током периода Br D–Ha A1 (хоризонт Брњица II), када се култура проширила на север, до става Јужне и Западне Мораве, док на западу допире до Косова преко долина Биначке Мораве и Косанице.</s><s>Завршна етапа и девастација културе (хоризонт Брњица III) одиграле су се током периода Ha А1/A2, када се носиоци брњичке културе повлаче у залеђе главних долина, првенствено у долину Пчиње, док стара насеља преузима хоризонт са канелованом керамиком.</s><s>На основу апсолутних датума постаје извесно да је брњичка културна група на простору Jужноморавске долине егзистирала од XIV века пре н.е. (ПБД, или Br C/D према Рајнекеовој хронологији) и да је најкраће трајала све до XII века пре н.е. 34 За млађи хоризонт прелазног периода аутор предложе назив рано гвоздено доба (Bulatović 2007: 70).</s><s>35 Према А. Булатовићу ову културу карактеришу зделе увучених, фасетираних или косо канелованих обода, у неким случајевима са тунеластим дршкама или косо постављеним лучним дршкама на ободу, крушколике амфоре разгрнутих обода и хоризонтално постављеним дршкама на трбуху.</s><s>Од орнамената најчешћи су коси и овални убоди, као и низови правоугаоних отисака (Bulatović 2007: 63-4). преознатљив по бројним налазима канеловане керамике обележен је као Медијана II (T. XIII/7-8. T. XIV-XV) и одговара временском периоду током трајања фаза Ha A1 и Ha A2.</s><s>Најмлађа фаза Медијане (Медијана III) (T.XVI-XVII, T.XVIII/1-6) карактеристична по урезаној и печатној орнаментици на керамици изједначена је са фазом Ha В1 (Garašanin 1996: 201).</s><s>Из наведеног произилази да је насеље на Медијани егзистирало током временског интервала између 1300. и 900. год. п.н.е. Поједини налази са локалитета, откривени углавном у поремећеним горњим слојевима, указују на постојање насеља све до почетка СГД и Ha C фазе36 (Jevtić 1975: 28) али оно није са сигурношћу потврђено.</s><s>На три узорка из хоризонта Медијане I извршено је испитивање апсолутне старости C14 и AMS методом.</s><s>Први узорак је узет испред једног од објекта из ПБД, за који је добијен датум 1280 ±90 год. п.н.е. Други узорак узет је из јаме I у квадранту Lj XVII, чија старост је процењена на време 1000 ±200 год п.н.е. (Coles, Harding 1979: 452).</s><s>Трећи узорак је испитан AMS методом и датован је у време 1380–1271 (68,2%), а потиче из куће опредељене такође у Медијана I фазу (Булатовић 2008; Bulatović et al. 2018).</s><s>Преостали апсолутни датуми из позног бронзаног доба у Моравско-вардарској долини, попут Градине у Свињишту и Две могили у Пелинцу, допуњују хронолошко позиционирање овог хоризонта у период између Br C/D и Ha A2 фазе, односно од XIV На основу апсолутних датума и добро разрађене релативно-хронолошких ситуација на више стратификованих налазишта, реално је да се временски оквири од почетка XIV до краја XII века п.н.е. фиксирају за период ПБД у Моравско-вардарској долини.</s><s>Таква хронологија у складу је са серијом апсолутних датума из јужне Македоније, где је период ПБД37 на налазиштима у Кастанасу и Асиросу смештен у оквире између 1365. и 1070/1000. год. п.н.е. (Weninger, Jung 2009; Facorellis 2015).</s><s>На територији која покрива Моравско-вардарски слив од Багрданске до Таорске клисуре, то је време које одликује материјал са израженим традицијама из средњег бронзаног доба, који током овог периода еволуира у препознатљиве манифестације параћинске и брњичке културне групе.</s> <s>Упркос бројним дискусијама и предлозима, још није постигнут коначан договор о конвенционалном почетку гвозденог доба на централном Балкану, док су бројна понекад и контроверзна мишљења изражена кроз бројне хронолошке шеме уз употребу различите терминологије.</s><s>Технолошки посматрано, утилитарност бронзе у изради оруђа и оружја, није нагло замењена гвожђем, тако да су најчешћа неслагања између истраживача концентрисана око временског позиционирања такозваног прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба.</s><s>Под прелазним периодом се углавном подразумева временска етапа током које нису јасно истакнуте све металуршке одлике гвозденог доба али су за разлику од бронзане епохе присутне изражене разлике у многим манифестацијама материјалне културе.</s> <s>Највећи број аутора (9) препознаје прелазни период између ПБД и СГД, који је код неких истраживача (5) додатно рашчлањен на још две потфазе обично именоване као прелазни период и рано гвоздено доба или старији и млађи хоризонт прелазног периода.</s><s>У зависности од аутора прелазни период може трајати од 500 до 200 година уколико се рачунају оба хоризонта, односно од 300 до 100 ако се рачуна само старији хоризонт или од 200 до 300 година по питању млађег хоризонта, односно РГД.</s><s>36 Поред посуда са елементима пшеничево групе, индикативан је налаз фрагментоване бронзане фибуле са очуваним луком и петљом, која је пронађена ван културног слоја приликом заштитне археолошке кампање 1975. године.</s> <s>37 Према устаљеној периодизацији за континенталну Грчку то је период од каснохеладског IIIB до краја субмикенског и почетка протогеометријског периода.</s><s>Независно од употребљаване терминологије у изради периодизационих шема, значајан број истраживача се слаже да иницијални маркер ширих културних промена обележава појава развијене форме канеловане црноглачане керамике (Tončeva 1980: 119136; Vinski-Gasparini 1983: 606-607; Тасић 1983: 104-106; Hänsel 1989: 190-232; Медовић 1994; Gumă 1995; Nikitović 2003: 20; Bulatović 2007; 2012: 309-311; Wardle, Wardle 2007: 471–472).</s><s>У домаћој литератури ова појава се најчешће приписује недовољно дефинисаном Гава културном комплексу или стилу, на чијим основама почиње развој гвозденодопских култура у Моравско-вардарској долини.</s><s>Пошто је феномен канеловане керамике једна дугорочна појава са трајањем од пола миленијума у Карпатском басену (Sava, Ursuţiu 2021: fig.</s><s>19), нужно је размотрити у ком периоду се она јавља на простору Моравско-вардарске долине.</s><s>За хронологију канеловане керамике, значајни су локалитети у северној Грчкој попут Кастанаса, Вергине, Асироса (Гвоздово), Синдоса и Кастра на Тасосу, као и из Источне Македоније, Тракије и Троје.</s><s>У Кастанасу се канеловани мотиви јављају од слоја 13 (1%38) али је далеко највећа заступљеност регистрована у слоју 10 (17,6%), који је заједно са слојем 11 (10,4%) и 9 (10,9%) опредељен у протогеометријски период (Hochstetter 1984: 188Б. Хензел је везао за хоризонт КVI или рано гвоздено доба (1000. и 800. године п.н.е.) (Hänsel 1989: 190-232), међутим касније ревизије праћене апсолутним датумима присјединиле су овом периоду и слој 11 тако да је горња граница раног гвозденог доба померена за неких пола века (Weninger, Jung 2009; Facorellis 2015).</s><s>Према резултатима истраживања у Вергини канелована керамика се појављује током II и IIIA фазе, које се генерално везују за X век (Andronikos 1969).</s><s>Слична хронолошка позиција је сугерисана и за остала налазишта на северу Грчке (Синдос, Асирос) са хоризонтом канеловане керамике (Wardle et al. 2014; Gimatzidis, Weninger 2020), па се стиче утисак да се њена највећа заступљеност може везати за X век, односно за период између XI и IX века (Pare 1999: 417-418).</s><s>Хоризонт са канелованом керамиком регистрован је у Троји VIIb2, која се везује за средину XI и читав X век (Blegen et al. 1958; Blegen 1963:165-174 412).</s><s>Са друге стране М.</s><s>Гума сматра Гавa групу, културном манифестацијом са почетка гвозденог доба која се у својој развијеној фази са црноглачаном канелованом керамиком може поставити у оквире између друге половине XI и прве половине X века, уз напомену да се препознатљиве одлике Гава културе, нарочито ван матичне територије, срећу и током Ha B2-B3, па чак до почетка Ha C фазе (Gumă 1993: 181-194; 1995: 111-112).</s><s>Колекција апсолутних датума са различитих локалитета у Карпатском басену из хоризонта канеловане керамике потврђују њену заступљеност од XVI до IX века п.н.е. (Sava 2019) уз констатацију да су хоризонти са развијеном Гава керамиком датовани у временске оквире између друге половине XI и почетка VIII века (Sava, Ursuţiu 2021: 102-104, Tab.</s><s>9) за разлику од бројних ранијих тзв. пре-Гава комплекса, попут Кручени-Белегиш IIа културе чије укупно трајање је датовано у XIII и XII века п.н.е. (Sava 2019: 114-115; Molloy et al. 2020: Tab.</s><s>3) и чијим оквирима вероватно треба придружити и трајање Параћин II културе.</s><s>Касно датовање Гава керамике у Србији сугерисали и поједини домаћи истраживачи који су истакли постојање макар и краткорочне синхронизације позне Гаве и ране Калакаче (Roeder 1991; Garašanin 1996; Медовић 1994; Tasić 2004(a): 12).</s><s>Поред тога присутно је и мишљење да класична Калакача керамика представља продукт природне еволуције настале из развијених облика Гава керамике (Медовић 1989; 1994).</s><s>Иако је Гава културна манифестација чији се почеци у матичном подручју око горњег тока Тисе, јужне Украјине и северне Молдавије могу везати за хронолошки контекст из 38 Проценти означавају укупан удео канелованене керамике у датом слоју.</s><s>XIV-XIII века п.н.е. (Metzner-Nebelsick 2012: 66-68), њене појаве ван овог подручја су често и далеко млађег датума (Gumă 1995).</s><s>Претпоставља се да је њено ширење у Карпатском басену почело негде на прелазу из XIII у XII век, тако да je на основу апсолутних датума њено присуство у Трансилванији документовано за период од почетка XI до краја IX век п.н.е. (Ciugudean 2012: fig.</s><s>14; Sava, Ursuţiu 2021: 101-104).</s><s>На основу керамичког материјала, стиче се утисак да је најзначајнији талас канеловане керамике дошао у слив Ј.</s><s>Мораве и Вардара тек у својој позној развијеној форми, за разлику од Војводине, Подунавља и можда Великоморавске долине где је значајније присутна и у својим старијим стадијумима.</s><s>На такву констатацију указује и изузетно ретка заступљеност канеловане керамике у хоризонту Медијане I 39 (Булатовић 2008: сл. 3-6) за разлику од наредног (II), где долази до њене експанзије и која се значајно задржава и током Медијана III хоризонта40.</s><s>Поред Медијане, таква ситуација је забележена на Конопљари код Крушевца (Стојић, Чађеновић 2001), Хисару код Лесковца (Stojić 2001; Булатовић 2007: 58-60), Ранутовцу и Кончуљу (Булатовић, Позну фазу канеловане керамике у хоризонту Медијане II потврђује и присуство урезаних орнамента који се срећу самостално или у комбинацији са канелурама, а који ће у наредној фази постати најчешћи декоративни елемент.</s><s>Канелована керамика коју прати урезана орнаментика је већ забележена у инвентару Белегиш IIб (Белегиш – Гава) керамике, тачније у хоризонтима на Калакачи, Батки С (Медовић 1994: 47), а вероватно је најбоље документована на Феудвару, односно у хоризонту 16 на Тителском платоу (Falkenstein 1998: 293-294).</s><s>Индентичне комбинације у керамичкој орнаменатици су такође примећене на налазиштима Медјаш (Mediaş), Инсула Банулуј (Insula Banului), Форме и елементе које срећемо у хоризонту Медијане II, на Хисару код Лесковца и Конопљари код Читлука, М.</s><s>Гума углавном везује за културне групе (Тикваниу МареКарабурма III, Вучедол–Нови Бегеј, Хинова–Мала Врбица, Зимнича–Новоград, ГаваМедијаш) на прелазу из I у II миленијум односно из периода Ha A2 и Ha B1 фазе.</s><s>У Трансилванији и Банату је орнаментика која садржи развијене облике канеловања попут мотива гирланди или канелованих језичастих дршки уз комбиновање са урезаном орнаментиком дефинисана као Гавa II која је опредељена у период после 1050. год. п.н.е., што потврђују налази овог типа керамике у Троји VIIb2 (Hänsel 1976: 44–48; Medović 1989; Медовић 1994; Szabó 1996; Pankau 2004; Ciugudean 2012: fig.</s><s>6-8, 14).</s><s>Таква комбинована орнаментика је јасно присутна у хоризонту II на Медијани, на Конопљари код Читлука, на Хисару код Лесковца (Хисар IIa) и локалитету Меаниште код Ранутовца, где се канелуре јављају са простим хоризонталним урезима, низом висећих троуглова или издужених троугластих уреза, елемента који ће до почетка развијеног гвозденог доба доминирати у декорацији посуда у Моравско-вардарској долини.</s><s>Ретки апсолутни датуми из јужног Поморавља, добијени за слој са канелованом 39 Поред Медијане, таква ситуација је забележена на Конопљари код Крушевца (Стојић, Чађеновић 2001), Кончуљу (Булатовић, Станковски 2012: 115).</s><s>40 На основу стратиграфске документације и материјала са истраживачке кампање из 1962. године, која је вероватно најбоље документована на Медијани дошло се до одређених констатација.</s><s>Хоризонт II на Медијани је прилично танак, просечне дебљине 20-30 cm, а нигде не прелази 50 cm и не садржи затворене објекте, за разлику од старијег (I) са просечном дебљином од 1 m и неколико затворених целина или млађег (III) који је поремећен интервенцијама у антици, тако да није јасно дефинисан (Garašanin 1969: plan I-III).</s><s>На основу такве ситуације након прве истраживачке кампање, Гарашанин је успео да јасно издвоји и дефинише само два хоризонта на Медијани, тачније Медијану I и II (Garašanin 1969: 88), a тек након камапање 1972 установљено је постојање Медијане III и то само у јужном делу локалитета (Garašanin 1973) за који немамо доступну стратиграфску ситуацију. керамиком на налазиштима у Хисару код Лесковца (објекти 7 и 25) и Меаништу код Ранутовца (објекти 3 b-c, 26, 45) генерално подржавају овакав хронолошки оквир На крајњем југу Моравско-вардарске долине у Кастанасу статистички је измерено да се највеће присуствао канеловане керамике јавља у раном гвозденом добу, односно у слојeвима 11-9, датованим у период XI-IX века.</s><s>Такође је значајно напоменути да се и на Феудвару и на Кастанасу овај хоризонт везује за значајне промене које су нарочито изражeне у организацији насеља и начину становања (Hänsel 1989: 190-232; Сличне хронолошке констатације подржала је и Г. Тончева, која за почетак гвозденог доба у Бугарској узима средину XI века, повезујући крај бронзаног доба са појавом канеловане и букел керамике (нем.</s><s>Buckelkeramik) (Tončeva 1980, 119- 136, fig.</s><s>129).</s><s>На систематски ископаваним налазиштима Балеј и Магура су установљена три хоризонта становања, смештених у период од Ha A2 до краја Ha C фазе.</s><s>Према проценама најстарији хоризонт (III) је трајао свега педесетак година (1100-1050), а одликује га доминација канеловане керамике уз ретко присуство урезаних мотива.</s><s>Почетак средњег хоризонта (II) се везује за другу половину XI века и Инсула Банулуј групу, карактеристичну по комбинацији урезаних и инкрустрираних мотива уз значајно присуство канеловане орнаментике, док је најмлађи хоризонт (I) представљен типичним одликама Басараби стила (Shalganova, Gotzev 1995: 328-330, Fig.</s><s>2-4).</s><s>Серијом апсолутних датума почетак хоризонта раног гвозденог доба на Кастанасу, Синдосу и Асиросу је смештен у оквире између 1070. и 1000. године п.н.е. и који траје негде до краја IX века (Weninger, Jung 2009; Wardle et al. 2014; Gimatzidis, Weninger 2020).</s><s>Сличну хронологију подржавају и апсолутни датуми из Тракије на основу којих је предложено да се рано гвоздено доба (I) смести у период између почетка XI и краја X века п.н.е., док је за развијено гвоздено доба (II) предложен оквир од IX Међутим, од највећег значаја за проучавану област су још увек ретки апсолутни датуми добијени за Горнеа-Калакача групу, који за сада њену егзистенцију смештају у Калакаче би се могао везати за датум из колективне гробнице на Гомолави, која је Остаће нејасно да ли су носиоци Гава стила у периоду своје експанзије (Гава II) на Балкан познавали прераду гвожђа с обзиром да су готово увек весници културних промена на чијим основама се надовезују групе са потврђеном металургијом гвожђа.</s><s>Без обзира на нејасност да ли развијену појаву канеловане керамике у Моравско-вардарској долини треба везати за познавање прераде гвожђа, сматрамо да са овим хоризонтом долази до озбиљних друштвених и културних промена из којих ће се брзо дефинисати јасне културне манифестације развијеног гвозденог доба.</s><s>Појава и трајање поменутог транзиционог феномена, одиграће се по свему судећи у релативно краткој временској етапи, вероватно током једног века, а можда и упола краће.</s><s>Узимајући у обзир све аргументе за дефинисање хронолошке шеме културних промена при крају бронзаног доба, као и податке о најранијој употреби гвожђа у географском контексту средње Европе и Балкана долазимо до разних ставова који као маркере промена издвају различите видове културних, насеобинских, погребних или технолошких манифестација, смештајући их у временске оквире распоређене у распону између XIII и VIII века п.н.е. Серије апсолутних датума из суседних региона још увек нису довољне да у потпуности расветле динамику и ток културних промена, иако се у последње време све више ставља акценат на деценије око 1200. године п.н.е., издвајајући тако XII век као климатску етапу током које су се oдиграле значајне еколошке промене чиме је инициран читав талас културних и друштвених трансформација (Molloy 2022)41.</s><s>На основу свега изложеног можемо закључити да је на територији Моравсковардарске долине у временском распону између краја XII и почетка X века п.н.е. уследила динамична етапа праћена низом културних промена, које би се требале дефинисати посебним периодом.</s><s>Овакав хронолошки оквир у складу је са за сада ретким апсолутним датумима из јужног Поморавља, који су добијени за слој са канелованом керамиком на налазиштима у близини Лесковца и нарочито из Ранутовца код Врања (Bulatović at al. 2021).</s><s>Терминолошки избор рано гвоздено доба, прихваћен је као најрелевантнији јер већ има традицију коришћења у српској археологији (Медовић 1978; Vasić 2015), која подразумева прављење разлике у односу на термине који обележавају нешто познију, развијену фазу гвозденог доба (старије гвоздено доба, гвоздено доба II).</s><s>Такође треба нагласити да је оваква терминологија већ дуже време опште прихваћена у суседним земљама и међу ауторима са енглеског говорног подручја.</s><s>Рано гвоздено доба треба схватити као један турбулентан период са израженим културним променама током кога се рађа и развија употреба гвожђа и његова металургија, која је конкретно документована само у ретким случајевима у хоризонтима из XI-X века пре свега на налазиштима у Грчкој (Waldbaum 1978; Lemos 2002: 122), Бугарској (Bozhinova 2008: 47-48) и Румунији (Boroffka 1987), док су код нас налази раних гвоздених предмета (Stojić 2002) још увек дискутабилни (Kapuran 2017: 13-14).</s><s>У сваком случају то је период који ће обележити културе: Горнеа-Калакача, Гава II, Инсула Банулуј, Бабадаг, Пшеничево, Медијана II-III и Пчињска.</s><s>Наредни период се у Србији и на ширем простору Балкана и Паноније традиционално везује за доминацију културног репертоара Басараби стила.</s><s>Опсежна истраживања М.</s><s>Јевтића су установила да се најстарија фаза Басарабија (I) може везати за развојну фазу Инсула Баналуј групе из РГД (850-750. год. п.н.е.), када култура делује једино на територији Подунавља око Гвоздених врата.</s><s>Наредна развијена фаза (750-600. год. п.н.е.) представља период нагле експанзије културе и стварања Басараби комплекса.</s><s>То је период консолидације и уједињења бројних културних група под јединствени културни стил, који је према М.</s><s>Јевтићу настао као резултат политичког уједињења услед надолазеће опасности (Jevtić 1992(а): 394-395; 2016: 13).</s><s>Током овог периода могуће је издвојити регионалне варијанте назване Босут-Басараби, Вајуга-Молдова, Белаћевац I и нешто познија група тремолиране керамике Црвена ливада – Софронијево.</s><s>Уједно то је и период који можемо поистоветити са временским оквиром развијеног старијег гвозденог доба, односно са фазама Ha B3/C1 - Ha C2 по средњоевропској периодизацији или са касногеометријским (750-700) и протоархајским, односно орјентализирајућим периодом (700-600) у Егеји.</s><s>Крај овог периода обележен је слабљењем утицаја Басараби културе, након чега долази до разједињења комплекса и појаве више сродних културних група, које настављају самосталан развој.</s><s>Појава канелованог хоризонта босутске групе, затим злотска, Белаћевац II и Фериђиле култура означавају крај старије фазе развијеног гвозденог доба на централном Балкану.</s><s>Поменуте културе егзистираће током финалне етапе старијег гвозденог доба, односно током читаве Ha D фазе по срдњоевропској периодизацији или највећи део архајског доба у Егеји.</s><s>На основу свих изнесених аргумената, дошло се до закључка да је временску етапу између XIV и VI века п.н.е. на територији Моравско-вардарске долине, најреалније поделити у три хоризонта.</s><s>Поред тога што се сваки хоризонт издваја према 41 Barry Molloy (2022) истиче да су знаци друштвених и културних промена знатно слабије изражени у областима Моравско-вардарске долине и да се извесни континуитет запажа све до краја XI века. специфичностима у материјалној култури и различитим технолошким нивоима, приметне су и промене у насеобинској и социјалној организацији, као и духовним праксама.</s><s>Хронолошке позиције издвојених хоризоната су изражене у оквирним апсолуним датумима уз могућност да су одступања од плус-минус 50 година прихватљива и претпостављена у зависности од регионалних оквира (таб.</s><s>3).</s><s>Издвојене етапе се генерално уклапају у хронолошке оквире које су предложили М.</s><s>Гума и А.</s> <s>4. КАТАЛОГ ЛОКАЛИТЕТА У ДОЊЕМ ПОНИШАВЉУ Малча (1467 ha) је ратарско сеоско насеље збијеног типа, које се налази на магистралном путу Ниш–Сврљиг–Књажевац, 12 km источно од Ниша.</s><s>Шире окружење Малче се налази на источном ободу Нишке котлине у сливу Малчанске реке, што је простор око јужних обронка Калафата и Сврљишких планина, као и дела нишавске долине, низводно од Сићевачке клисуре.</s><s>Кроз малчанско окружење пролази моравско нишавско – маричка магистрала, док се долином Малчанске реке одржава регионлана веза са Тимочким басеном.</s><s>Од минералних ресурса може се издвојити лежиште кварца и кремена забележено приликом рекогносцирања на брду Чалија, 1,5 km југоисточно од малчанске цркве.</s> <s>Карта бр. 1. Окружење Малче са локалитетима Скромни подаци о налазишту под називом Надмело42, публиковани су у једном извештају са рекогносцирања (Лазић 2017: 38), док су сви остали подаци прикупљени путем опсервације археолошког материјала и документације из НМН.</s> <s>Уже окружење налазишта подразумева долину Нишаве са јужним обронцима Сврљишких планина, које овде учествују као формација излазног краја Сићевачке клисуре43.</s><s>Локалитет је лоциран на речној тераси изнад десне обале Нишаве, а свега 700–800 m узводно од налазишта са истодобним хоризонтом на Радачју.</s><s>Тераса се на овом месту уздиже изнад најизраженијег конуса на спољној страни речног меандра.</s><s>Најужи природно издиференциран рејон људског деловања око праисторијских насеља Мело и Радачје ограничен је Сићевачком клисуром и током Радостине реке на истоку, коритом Малчанске реке на западу, обронцима Чалија (441 m) на северу и током Нишаве на југу.</s><s>С обзиром на то да се Сићевачка клисура налази 2 km источно од налазишта, зона равнице у области је сужена и достиже максималну ширину до 0,9 km.</s> <s>Налазиште се први пут забележено у евиденцији НМН приликом откупа једне комплетно очуване посуде, која је пронађена након обрушавања речног профила 1956. године (Т.</s><s>I/1).</s><s>Међутим, положај и основни подаци о налазишту су установљени тек након рекогносцирања 1981. год44. и 200245. године.</s><s>Налазиште обухвата неколико ораница на површини од око 1 ha, на којима је поред праисторијске керамике заступљен материјал из новог века и антике.</s><s>Фрагменти праисторијске грнчарије се могу везати за РГД (Стојић, Јоцић 2006: 139, LIV/32; Лазић 2017: 38), односно за стилско–типолошке карактеристике посуда које су најчешћи инвентар током Ha B фазе.</s><s>Репрезентативна је посуда оштре „S“ профилације, са две хоризонтално бушене дршке на рамену, док је трбух украшен комбинацијом низа хоризонталних канелура и вертикално постављеним овалним пластичним испупчењима (Т.</s><s>I/1).</s><s>Урна индентичног облика, украшена крупним косим канелурама откривена је у гробу 2 на некрополи Загреб-Врапче (Vinski-Gasparini 1973: 68, t. 23/9), везане за период током XII-X века (Dizdar 2013: 112-113).</s><s>Посуде са истом профилацијом и истом комбнинацијом украса нарочито су заступљене у Кастанасу у слоју 10 (Hochstetter 1984: Taf.</s><s>117/2-6, 10), који се везује за протогеометријску фазу, односно X-IX век.</s><s>2. РАДАЧЈЕ</s> <s>Налазиште се први пут спомиње у стручној литератури још тридесетих година прошлога века (Оршић–Славетић 1936: 175–176), а у каснијим публикацијама нејчешће је обрађивано кроз радове о неолиту (Fewkes 1936: 59–60; Гарашанин, Гарашанин 1951; Milanović, Milojević 2019; Milojević et al. 2019).</s><s>У блиској околини Радачја постоји више 42 У катастарским књигама се потез око позиције локалитета назива Село, с обзиром на то да је средњевековна Доња Малча била смештена у овој области (Бојанић 1983: 107-109).</s><s>43 Излазни крај сићевачке клисуре налази се 1,5 km узводно од налазишта Мело.</s><s>44 АНМН, Археолошки записник бр. 32.</s><s>Археолошки институт, центар за документацију „Naissvs“.</s><s>45 Рекогносцирања 1981. организовао је НМН док су 2002. истраживања обављена у склопу пројекта: Археолошко рекогносцирање трасе аутопата E80 и подручја Просторног плана инфраструктурног коридора Ниш – граница Бугарске, у организацији Центра за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.</s> <s>Географски контекст налазишта налазишта, па се у стручној документацији и литератури често меша са другачијим називима, попут Кованлук, Новосел или Над новосел.</s> <s>Локалитет Радачје се налази на првој речној тераси Нишаве недалеко од ушћа Малчанске реке.</s><s>Ужа околина локалитета обухвата важне стратешко–саобраћајне тачке које подразумевају Сићевачку клисуру и уску долина Малчанске реке која представља најповољнију путну трасу ка Сврљишкој области и сливу Тимока.</s><s>Тераса обухвата простор на језичасто истуреном платоу који је на западној страни засечен левом обалом Малчанске реке, док источну и јужну страну пресеца једна конкавна окука Нишаве, формирајући тако рељефну конфигурацију налик полуострву.</s><s>Плато је орјентисан ка југу, а с обзиром на то да се налази између два речна тока био је изложен акумулативним процесима тако да је нешто вишљи од околног терена, што му пружа изванредан преглед Нишавске долине и почетног дела Сићевачке клисуре.</s><s>Поред поменутих токова у близини налазишта постоје још два извора воде.</s> <s>Најранија истраживања локалитета везују се за аматерска ископавања која је тридесетихих година прошлога века обавио велики жупан Буда Борисављевић (ОршићСлаветић 1936: 175).</s><s>Контролна истраживања обављена су током 1956. године у организацији НМН и АИ (Крстић 1959: 369–370)46, док су сва наредна истраживања спровођена путем рекогносцирања47.</s> <s>Документација као и налази са најстаријих ископавања локалитета убележеног под називом Над новосел нису сачувани (Гарашанин, Гарашанин 1951: 48).</s><s>Једино је остало забележено да су отворене две мање сонде (3х1 m) у којима је дебљина културног слоја износила око 0,8 m. Откривена је једна кружна јама напуњена пепелом, животињским костима и керамичким фрагментима, поред тога пронађен је већи број керамичких фрагмента, 5 камених идола, коштане алатке и перла од олова, а сви предмети су датовани у бронзано доба (Оршић–Славетић 1936: 176).</s><s>Петодевном кампањом 1956. године, на локалитету је константован културни слој дебљине од 1,4 m до 2 м48, са најмање две фазе становања током млађег неолита, док је површински слој садржао керамичке остатке широко опредељене у бронзаног доба (Крстић 1959: 370).</s><s>Пројектом систематске проспекције (2017–2019) установљено је да се налазиште простире на површини од око 7 ha и да има развијену хоризонталну стратиграфију.</s><s>Ревизијом ископаног материјала, као и накнадним рекогносцирањима утврђено је да на локалалитету постоји хоризонт становања из средњег и позног неолита, енеолита, ПБД и РГД (Стојић, Јоцић 2006: 139–140).</s><s>Керамика попут дршке ромбоидног пресека са чепастом апликацијом на врху лука (Т.</s><s>I/2), указује на стилско–типолошке карактеристике материјала из ПБД, честог у инвентару из хоризонта Медијане I (Стојић, Јоцић 2006: 140; Булатовић 2008: 231–232), док се нешто млађи материјал може везати за Медијана II фазу и хоризонт канеловане керамике (Т.</s><s>I/3-5).</s><s>46 Ископавањима је руководио Милутин Гарашанин уз помоћ Д. Крстића, Б. Сталио и Д. Симоновске.</s><s>47 Поменуте истраживачке кампање подразумевају рекогносцирања 1981. године у организацији НМН, затим кампању из 2002. године (Лазић 2017), као и систематска рекогносцирања (2016-2019) у склопу пројекта Археолошка проспекција Доњег тока Јужне Мораве (Милановић, Милојевић 2019).</s><s>48 АНМН, Записник са ископавања на Радачју 1956. г. стр. 2. 3-4. КОВАНЛУК</s> <s>Подаци из литературе о налазиштима на потезу Кованлук нису уједначени и чак су у неким случајевима су дивергентни.</s><s>Локалитет први помиње В. Фјукс, као локалитет са керамичким остацима из средњег и позног неолита (Fewkes 1936: 59–60, Pl.VI/A, Pl.VII/D).</s><s>Таквом датовању материјала се придружују М. и Д. Гарашанин (Гарашанин, опредељују материјал у рани енеолит.</s><s>Са друге стране М.</s><s>Лазић на основу резултата рекогносцирања из 2002. године опредељује налазишта са овог потеза у средњенеолитски</s> <s>Географски контекст налазишта рекогносцирањем читаве области (2017–2019) на потезу нису утврђена налазишта са материјалом из позног неолита (винчанска култура) или раног енеолита (Бубањ–Хум I).</s><s>Забуну је вероватно унео познонеолитски материјал са Радачја који је приликом појединих рекогносцирања завођен под називом оближњег потеза на Кованлуку.</s> <s>Кованлук подразумева пространи потез (око 3 km²) који захвата заравни прве три нишавске терасе (t1 – t3) на простору између десне обале Малчанске и леве обале Горњоврежинске реке.</s><s>Као што је поменуто у оквиру потеза регистровано је више локалитета из различитих фаза праисторије али ће овде бити издвојене две локације на којима је евидентирани остаци из проучаваних периода (сл. 2).</s><s>Обе локације се налазе при ободу најниже терасе (t1) у готово индентичним природно–географским условима.</s><s>3. Кованлук I / Над Новосел среће се у документацији и под називом Бојинци49.</s><s>Налази се на речној тераси 500 m западно од Радачја, односно на супротној страни Малчанске реке, недалеко од њеног ушћа у Нишаву.</s><s>4. Кованлук II / Новосел среће се у документацији и под називом Над Кованлук50.</s><s>Регистрован је 800 m низводно од претходног локалитета (Кованлук I) и налази се на спољној страни лука изнад једног нишавског меандра.</s> <s>Евидентирање налазишта на потезу Кованлук, НМН је почео још у годинама пре Другог светског рата.</s><s>Рекогносцирања су поновљена 1953. у организацији АИ, затим 1981. у организацији НМН и 2002. у организацији Филозофског факултета Београд, као и у оквиру реализације већ помињаног пројекта у периоду између 2017. и 2019. године51.</s><s>Кованлук I / Над Новосел се простире на површини од приближно 2 ha.</s><s>Прикупљени материјал је редак и хронолошки се може поистоветити са налазима из бронзаног и гвозденог доба на Радачју.</s><s>Поред тога на локалитету је евидентиран и материјал из средњег неолита, антике и новог века (Лазић 2017: 38).</s><s>Индикативна је већа дршка вертикално пробушена помоћу инструмента малог пречника, често заступљена на урнама из инвентара параћинске културне групе (Т.</s><s>II/1) (Тасић 1965: 189, сл. 6–7; попут фрагмента са хоризонтално постављеном дршком и канелурама (Т.</s><s>II/2), су чест инвентар у слојевима Медијане II и III, односно током периода XI–IX век п. н. е. 49 АНМН, Археолошки записник бр. 137.</s><s>Археолошки институт, центар за документацију „Naissvs“.</s><s>50 АНМН, Археолошки записник бр. 49.</s><s>Археолошки институт, центар за документацију „Naissvs“.</s><s>51 Рекогносцирања у оквиру пројекта: Археолошка проспекција у доњем току Јужне Мораве.</s><s>Кованлук II / Новосел, захвата површину од око 1 ha.</s><s>Концентрација керамичког материјала указује на заступљеност материјала из средњег неолита, раног гвозденог Сл. 2. Поглед са Кованлука 1 на плато Кованлука 2 (назначен стрелицом) (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 4.2.</s><s>ГОРЊА ВРЕЖИНА – ДОЊА ВРЕЖИНА</s> <s>Горња и Доња Врежина53 (763 ha) су ратарска насеља збијеног типа.</s><s>Насеља се налазе на путу Ниш–Бела Паланка, нешто западније од Малче и искључења за пут НишСврљиг–Зајечар.</s><s>Шира околина ових насеља подразумева простор између јужних обронака Калафата и десне стране Нишаве и од тока Бреничке реке на западу до Малчанске реке на истоку.</s><s>То је област ниског побрђа формираних током миоценскоплиоценске фазе и пространих заравни на плеистоценским терасама.</s><s>Простор на коме су откривена презентована налазишта, захвата област на најнижој Нишавској тераси измећу токова Матејевачке и Горњоврежинске реке.</s><s>На том потезу нишавско корито је готово директно усечено испод терасе, тако да је алувијална раван врло уска (макс. ширине до 100 m).</s><s>У широј околини налазишта нису забележени депозити са минералним ресурсима.</s><s>Индикативни су једино топоними попут Рудопоља и Смрданске реке.</s><s>Рудопоље може индицирати постојање одређене минералне сировине на површини или у реци, као и место на коме се испирала или прерађивала одрђена руда54 (Skok 1974: 165; Томовић 1996).</s><s>Са друге стране хидроним Смрданска река се са више сигурности може везати воду која је богата сумпором (Павловић 1994:122;</s> <s>52 АНМН, Археолошки записници бр. 29. и бр. 141.</s><s>Археолошки институт, центар за документацију 53 Доња Врежина има статус приградског насеља у градској општини Пантелеј.</s><s>54 Поред поменутог Рудопоље се у топонамистици може везати за назив који означава рудно, односно црвенкасто земљиште (Skok 1974: 165).</s> <s>Карта бр. 2. Окружење Горње и Доње Врежине са локалитетима и газовима преко Нишаве Локалитет Занога до сада није обрађиван у стручној литератури, тако да једини извор информација представља археолошки материјал и документација из НМН.</s> <s>Потез Занога подразумева терасне равнице поред Нишаве западно од тока Горњоврежинске реке.</s><s>Локалитет се налази на првој нишавској тераси која прати спољну страну лука једног меандра.</s><s>Уз источни обод налазишта протиче Горњоврежински поток, који се на овом месту улива у Нишаву.</s><s>У непосредној близини потока постоји и јак извор воде, a недалеко од његовог ушћа налази се газ преко Нишаве Сл. 3. Данашњи изглед газа преко Нишаве недалеко од локалитета Занога (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Локалитет је први пут истраживан приликом рекогносцирања 1981. године55, која је реализовао НМН, а након тога у оквиру пројекта систематске проспекције 2017-2019. године (Милановић, Милојевић 2019).</s><s>Затупљеност археолошког материјала указује на линеарно простирање налазишта (230 х 80 m) уз обод речне терасе, док керамички фрагменти указују на заступљеност материјала из средњег неолита и РГД.</s><s>Материјал из РГД представљен је фрагментима зделе увученог обода чији је горњи конус украшен косом фасетом (Т.</s><s>II/5).</s><s>Облику који је у Моравско–вардарском сливу најинтензивније заступљен у периоду од почетка Ha А2 па до краја Ha B фазе (Булатовић 2009: 96–99).</s><s>6. РУДОПОЉЕ</s> <s>Археолошка сазнања о налазишту Рудопоље нису публикована, тако да извор података представља археолошки материјал и документација из НМН.</s> <s>Рудопоље је потез у равници на нишавској тераси, који се простире источно од Суводолског потока и надовезује у истом правцу за потез Занога.</s><s>Налазиште је позиционирано уз обод нишавске речне терасе (сл. 4), 900 m низводно од локалитета на потезу Занога и 600 m узводно од наредног налазишта код Суводолског потока.</s><s>Уз само налазиште постоји каптирани извор воде, који се сматра лековитим, док су у непосредној близини брзобродски газови и садашњи мост преко Нишаве.</s><s>55 АНМН, Археолошки записник бр. 28.</s><s>Археолошки институт, центар за документацију „Naissvs“.</s><s>Постоје индиције да је локалитет евидентиран још у годинама пре Другог светског рата, обзиром да се помиње налазиште са неолитском керамиком на потезу Велика гомила (Гарашанин, Гарашанин 1951: 47), како се иначе и данас зове потез са друге (леве) стране Горњеврежинске реке.</s> <s>Локалитет на Рудопољу је први пут евидентиран 2019. године приликом системстских рекогносцирања десне обале Нишаве56.</s><s>На површини од око 1,5 ha регистроване су две мање површине са интензивном концентрацијом керамичког материјала и лепа.</s><s>Керамички фрагменти (Т.</s><s>II/6-7), попут примерка са жлебовима и орнаментом изведеним помоћу радла, указују на једнослојно насеље из РГД, са карактеристикама из Ha B фазе.</s> <s>Археолошко налазиште Суводол помиње се сумарно у свега два чланка, где се среће под називима Занога (Оршић–Славетић 1936: 176) и Суводол (Гарашанин 1973: Географски контекст налазишта</s> <s>Локалитет Суводол је смештен 7,5 km источно од центра Ниша и катастарски припада Брзом Броду али је географски ближи атару Горње Врежине.</s><s>Само налазиште је лоцирано уз леву обалу Суводолске реке код њеног ушћа у Нишаву, 300 m низводно од брзобродских газова.</s><s>То је простор на речној тераси која је стрмо и дубоко пресечена токовима поменутих река.</s><s>Налазиште је смештено 600 m низводно од претходног налазишта на Рудопољу и око 1,1 км узводно од наредног налазишта на потезу Бујет.</s> <s>Прве податке о налазишту забележио је А. Оршић–Славетић, који је на основу случајних налаза урни претпоставио да се ради о некрополи спаљених покојника (Оршић–Славетић 1936: 176).</s><s>Приликом рекогносцирања Археолошког института 1955. године, убележен је локалитет под називом Суводол, док извештаји са рекогносцирања из 1981. год. наводе да археолошка екипа упркос анкетирању мештана није успела да пронађе локалитет57.</s><s>Приликом рекогносцирања 2019. године у оквирима потеза регистровано је налазиште које положајем одговара опису А. Оршића–Славетића58.</s><s>Подаци о археолошком материјалу са наведених истраживања се међусобно разликују.</s><s>Извештај А. Оршића се не упушта у датовање налазишта, већ само наводи да се налази састоје од глатких и добро печених урни без декоративних елемената (Оршић56 Рекогносцирања су обављена у склопу пројекта: Археолошка проспекција доњег тока Јужне Мораве (Милојевић, Милановић 2019).</s> <s>57 АНМН – Археолошки записник, бр. 28.</s><s>Археолошки институт, Центар за документацију „Naivss“ 58 Оршић је вероватно назвао локалитет према Суводолском потоку који протиче поред њега.</s><s>Славетић 1936: 176).</s><s>Са друге стране М.</s><s>Гарашанин, позивајући се на податке о налазишту из Оршићевог чланка, истиче да су на локалитету пронађени фрагменти пехара са две дршке, типични за период раног бронзаног доба и Бубањ–Хум III културу59 (Garašanin 1958: 64; Гарашанин 1973: 190).</s><s>Доступан материјал из депоа Народног музеја Ниш (Т.</s><s>II/8; T.III/1-2), као и налази са рекогносцирања из 2019. год., указују да је локалитет био настањен током ПБД, док заступљеност свих осталих периода није сигурна.</s> <s>Налазиште се само посредно помиње у стручној литератури, тј. наводи се оближња улица Ратка Павловића, као локација са које потиче неколико случајно откривених налаза (Стојић, Јоцић 2006: 151).</s> <s>Потез Бујет је смештен на 5,5 km источно од центра Ниша у близини Доњеврежинског гробља и цркве Успења Пресвете Богородице.</s><s>Потез подразумева пространи плато (око 1 km²) на првој речној тераси Нишаве, који обухвата простор између Суводолског потока на истоку и Матејевачке реке на западу.</s><s>Само налазиште је позиционирано код ушћа Матејевачке реке, тј. између њене леве обале и десне обале Нишаве.</s><s>Интересантно је да се налазиште у Доњој Врежини налази преко пута археолошког комплекса на Медијани тј. на супротној обали Нишаве (десној).</s><s>Сл. 5. Поглед на локлаитет Бујет и локално гробље са црквом Успења Богородице (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Локалитет у Бујету је регистрован приликом проспекције обављане у периоду 2017–2019. године, иако су поједини случајни налази доспели много раније до музејске збирке у Нишу60.</s><s>Може се сматрати да је налазиште добрим делом уништено ширењем 59 Гарашанин наводи да налази нису објављени и да се налазе у збирци Народног музеја Ниш (Garašanin 1958: 164, Fuß.</s><s>353), међутим у инвентару праисторијске збирке поменути налази нису евидентираани.</s><s>60 Помињу се налази керамике и камених секира са њиве Александра Ђорђевића - Молера.</s><s>АНМН Регистрар локалитета у евиденцији НМН, (белешке под словом Д) рукопис (несређена грађа); АНМН Дневник Радмиле Ајдић, под датумом 05.</s><s>VI.1971. год. рукопис (несређена грађа).</s><s>Врежинског гробља и да данашње оранице са археолошким материјалом заправо представљају периферију локалитета.</s> <s>На локалитету је заступљен материјал из средњег неолита, ПБД, РГД и антике.</s><s>Материјал из ПБД је установљен приликом радова у улици Ратка Павловића, која непосредно прати обалу Матејевачке реке (Стојић, Јоцић 2006: 151, Т.</s><s>LXII/13-14), док су фрагменти из раног гвозденог доба углавном заступљени већим посудама, које прате стилско–типолошке одлике налаза из хоризонта Медијане III.</s><s>Сл. 6. Цртеж налаза из ул.</s><s>Р.</s><s>Павловића (Стојић, Јоцић 2006) Јагодин мала је градска четврт Ниша, која припада градској општини Пантелеј.</s><s>Насеље се налази на путу Алексинац–Ниш–Бела Паланка, 1 km североисточно од центра Ниша.</s><s>Шира околина Јагодин мале је смештена на простор између јужних обронака Калафата и десне обале реке Нишаве, обухватајући тако равницу на реченим терасама, побрђе Чегра, Виника, Тресног брега и Голе чуке.</s><s>9. МАРТИРИЈУМ</s> <s>Јагодин мала представља градско насеље недалеко од источних бедема Нишке тврђаве.</s><s>У оквирима читавог насеља простире се велики касноантички комплекс, интензивно коришћен за сахрањивање од IV до краја VI или почетка VII века (Милошевић 2003; Ракоција 2012; Јеремић 2014: 13), док су налази из праисторије само узгредно помињани (Zotović 1962: 233; Стојић, Јоцић 2006: 150, T. LXII/8).</s> <s>Микрорејон налазишта у Јагодин малој ограничен је речним токовима Хумске и Бреничке реке на истоку и западу, обронцима Виника на северу и током Нишаве на југу.</s><s>Локалитет је формиран на лесној тераси изнад десне обале Нишаве (сл. 7).</s><s>Плато терасе (199 m н.в.) је за око 10 m вишљи од нивоа реке, тако да пружа одличну прегледност предела са супротне стране реке који је нешто нижи (188 m н.в.).</s><s>Поред тога што је смештен у непосредној близине Нишке тврђаве, локалитет се налази на траси античког пута који је водио за Рацијарију.</s><s>Недалеко од налазишта су откривени остатаци античког моста (Петровић 1978: 55), а на приближно истој позицији се налази и савремени мост Малдости, што индицира повољности за речни прелаз на овом делу водотока.</s><s>Карта бр. 3. Окружење Јагодин Мале са локалитетом Археолошки контекст налазишта</s> <s>Прве податке о налазишту у Јагодин малој забележили су крајем XIX века (Валтровић 1888: 118–120; Каниц 1985: 168), након чега је локалитет био предмет већег броја истраживања искључиво усмерених на проучавање античких остатака (сл. 8) (Оршић–Славетић 1934: 304–305; Мано–Зиси, Јовановић 1952; Zotović 1962; Милошевић 2003; Ракоција 2012).</s><s>Први подаци о постојању праисторијског слоја у Јагодин малој добијени су 1962. године приликом чега је откривен материјал опредељен од стране аутора у неолит и бронзано доба (Zotović 1962: 233).</s><s>На основу сачуваног материјала и документације из НМН може се закључити да је на налазишту био заступљен компактан старчевачки слој у коме су били укопани темељи античких грађевина, изнад кога се налазио поремећен слој са измешаним 9.20. материјалом из РГД и ране антике61.</s><s>У слоју су проналажени остаци лепа, као и камени зидови неке старије грађевине чије хронолошко опредељење није јасно дефинисано.</s><s>Положај налазишта, заступљеност лепа и кухињског посуђа, сугеришу да је на локацији егзистирало насеље из РГД.</s><s>Материјал представљају зделе увученог обода, пехари „Ѕ“ профилације, веће посуде разгрнутог обода, као и декорација у виду инкрустрираних мотива, тачкастим убодима, кратким косим урезима, канелурама, пластичним тракама са отисцима, жљебљним и урезаним линијама (Т.</s><s>III/3-7).</s><s>Жигосани и инкрустрирани орнаменти указују на стилско–типолошке утицаје Инсула Банулуј и Бабадаг – Пшеничево културе, односно оквире Ha B фазе (Тасић 1983: 111–123; Jugănaru 2005; Ailincai 2011).</s> <s>Сл. 7. Разгледница Ниша из 1928. године - поглед на Артиљеријску касарну и Јагодин малу са стрелицом која показује позицију касније откопаног Мартиријума.</s><s>Сл. 8. Положај 1) Нишке тврђаве 2) античке некропе 2а) мартиријуа са фотографијом унутрашњости (према: Милошевић 2003)</s> <s>Медошевац (504 ha) је данас приградско насеље које се развило из некадашњег ратарско-сточарског села на регионалном путу Ниш–Алексинац, 3 km западно од Ниша.</s><s>Шире окружење Медошевца обухвата долински и брдски појас са десне стране Нишаве, простирући се тако у висинској зони између 185 и 369 m. У окружењу се истиче лежиште глине, које се за потребе циглане62 експлоатише још од XIX века.</s><s>Карта бр. 4. Окружење Медошевца са локалитетом 10.</s><s>ВОЈНИ АРЕОДРОМ</s> <s>Локалитет у Медошевцу је постао познат након случајног открића једног гроба са богатим прилозима у виду бронзаног накита.</s><s>Налази из гроба су први пут презентовани 1971. год. на изложби Праисторијске културе поморавља и источне Србије (Дејановић (ур)), након чега су налази обрађивани кроз више различитих студија 62 У непосредној близини Војног аеродрома и насеља Шљака, за потребе Ганетове циглане, тј. циглане Ганета Симоновића.</s><s>10.</s> <s>(Ајдић 1983; Васић 1997; Стојић, Јоцић 2006: 144; Vasić 2010; Булатовић, Станковски Нажалост насеље ове некрополе још увек није поуздано потврђено иако топографски положај и случајни налази индицирају да се насеље налазило на истој тераси, само са супротне стране Хумске реке.</s><s>Тачније на месту данашње градске четврти зване Шљака, недалеко од старе ложионице и окретнице локомотива.</s> <s>Откривена некропола се налази непосредно изнад алувијалне равнице на првој нишавској тераси, а са десне стране Хумске реке која се данас на 1 km низводно улива у Нишаву (сл. 9).</s><s>До исправљања нишавског корита (1948/49. год.) уз само место налаза протицао је спољни лук великог меандра, где је уједно било и старо ушће Хумске реке.</s><s>Сл. 9. Аероснимак пејзажа око Војног ареодрома са назначеним местом налаза урне (фот.</s><s>П.</s><s>М.) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Гробни налаз пронађен је 08. маја 1969. године приликом земљаних радова на Војном аеродрому у близини објекта в.п.</s><s>6919/563.</s><s>На локалитету нису позната никаква накнадна истраживања, а један од разлога је вероватно и чињеница да су на месту налаза активни објекти и инфраструктура Војног аеродрома.</s><s>Према саопштењу проналазача, урна је пронађена на 0,5 m дубине и била је оивичена каменим облуцима величине шаке, док јој је отвор био покривен плочастим каменом64.</s><s>Прилоге чине 74 украсна предмета од бронзе.</s><s>До музеја није доспела урна, 63 Према белешкама Радмиле Ајдић (кустоса НМН), бронзани накит је Музеју предао Трески Златко, ветеринар из Загреба.</s><s>Према саопштењу војника Шиме Оштрића из Београда забележено је да су и ранијих година у близини проналажени гробови са скелетним сахрањивањем у којима су такође откривани мање упечатљиви прилози, међу којима се једино истицала једна бронзана игла.</s><s>64 Дневник Радмиле Ајдић, под датумом 04.</s><s>VIII.1970. год.</s><s>Рукопис (несређена грађа). као ни два прстена са главом од наочарастих намотаја65.</s><s>Мање је познато да се нагореле кости и неколико фрагмента керамичког пехара и даље чувају у збирци НМН.</s><s>Хронолошко опредељење металних налаза било је предмет стручних дебата, које се крећу у проценама од Br B до Br D фазе.</s><s>Најновија хронолошка ревизија металних налаза (Kapuran 2019), начин сахрањивања66, као и стилско–типолошке карактеристике поменутог пехара, везују сахрану за почетак ПБД односно за Br D фазу.</s><s>Поред поменутих металних налаза, на локалитету су пронађени и фрагменти крушколиког пехара са дршкама које високо надвисују обод (Т.</s><s>IV/1)67.</s><s>Врат пехара је украшен жигосаним цик-цак мотивима, а трбух плитком жљебовима у виду гирланди.</s><s>Такве стилско типолошке карактеристике дефинитивно указују на РГД и позније коришћење локације или чак и могућност за позније датовање металних налаза из урне.</s><s>Сл. 10.</s><s>Део инвентара из урне откривене на Војном аеродрому у Медошевцу (Kapuran 2019) Трупале (1.240 ha) је ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа, на петљи два најзначајнија балканска пута Е–75 и Е–80, 8 km западно од Ниша и 2,5 km узводно од садашњег ушћа Нишаве.</s><s>Ужа околина Трупла је највећим делом сконцентрисана у зони речних и језерских тераса на десној страни Нишаве.</s><s>Област је изузетно погодна за узгој житарица, а од минералних ресурса издваја се мањи депозит квалитетне глине који се налази на потезу Умиште, недалеко од сеоског гробља.</s><s>Иначе, Трупале, Вртиште и Горња Топоница су сеоска насеља која се данас налазе на тераси са десне стране старог тока Нишаве, који се на основу добро очуваних трагова некадашњег корита и терасе може реконструисати.</s><s>Стари ток Нишаве је код Горње мале у Трупалу нагло скретао на исток, одакле је текао паралелно са данашњим током али 1,5 km источније, тако да је ушће Нишаве било 2,5 km ниже од данашњег 65 Према забележеним подацима у дневнику Радмиле Ајдић, један прстен је неко утајио, а један је преузео Душан Јанковић, дописник Вечерњих новости, који је уједно и објавио новински чланак о налазу.</s><s>66 Ниједна од публикација која се бави овим налазом не помиње услове налаза, као ни детаље о начину сахрањивања.</s> <s>Локалитет Ајанско је познатији у литератури и под називима Цигански кључ или Над цигански кључ.</s><s>Прво обавештење о локалитету забележено је у Старинару, тридесетих година прошлога века (Оршић–Славетић 1936: 178–179), док касније публикације само сумарно помињу налазиште и пронађени материјал (Гарашанин, Географски контекст налазишта</s> <s>Ајанско подразумева данашњи катастарски потез на локалном путу између Трупала и Поповца, 7,5 km западно од Ниша, недалеко од надвожњака изнад аутопута Е–75.</s><s>Локалитет се налази уз данашњи ток Нишаве, на тераси која се диже изнад једне изражене конкаве меандра, чија се плавна и мочварна унутрашњост назива Цигански кључ.</s><s>Тераса није склона плављењу с обзиром да је 8–12 m вишља од нивоа реке.</s><s>11.12.13.14-15.16.17.</s> <s>Налазиште је регистровано приликом рекогносцирања 1934. године, која је спровео А. Оршић–Славетић (Оршић–Славетић 1936: 178–179).</s><s>Наредни обилазак терена обавила је 1955.године екипа Археолошког института, а 1982. године, стручна екипа НМН68, док су током 2017–2019. год. у ширем окружењу вршена интензивна рекогносцирања (Милановић, Милојевић 2019).</s><s>Највећа концентрација материјала у виду керамичких фрагмента, остатака лепа и запечене поднице забележена је у ораницама на површини од 2,5 ha.</s><s>На локацији доминира материјал из позног енеолита, док се знатно ређи материјал из РГД препознаје на основу керамике украшене жигосаним и урезаним низом цик-цак мотива (Т.</s><s>IV/3-4).</s><s>Керамику из СГД украшена низом „Ѕ“ орнамената док су изнад и испод њих низови убода изведених помоћу радла 12.</s><s>СЕЛИШТЕ</s> <s>Налазиште на потезу Селиште се само узгредно помиње у литератури (ОршићСлаветић 1936: 178; Јоцић 1989: 9; Стојић, Јоцић 2006: 225) иако је у више наврата обухваћено рекогносцирањима.</s> <s>Селиште је потез који подразумева простор на првој нишавској тераси изнад данашњег тока.</s><s>Налази се у ораницама при јужном ободу села, недалеко од сеоског гробља и поменутог Умишта, око 800 m низводно од локалитета на потезу Ајанско.</s> <s>Локалитет је био дуго познат на основу случајних налаза69 али је стручно евидентиран приликом рекогносцирања 1982. године70.</s><s>Након тога обиђен је у више наврата током систематске проспекције 2017–2019. године (Милановић, Милојевић 2019).</s><s>Налазиште се простире на површини од 6 ha где се у неједнаким концентрацијама среће разноврстан керамички материјал71 и грађевински шут из историјских епоха.</s><s>У керамичком мобилијару регистрован је материјал из раног и млађег гвозденог доба (Т.</s><s>13.</s><s>ГОРЊА МАЛА – ШОПУР</s> <s>Локалитет се у старој евиденцији НМН, среће под називом Бара, док су скромна сазнања ретко помињана у литератури (Јоцић 1989: 7–13; Стојић, Јоцић 2006: 225).</s> <s>Потез подразумева терен на старој тераси код места где је некадашњи ток Нишаве нагло скретао ка истоку.</s><s>Налазиште се налази при ободу терасе око 650 m североисточно 68 АНМН, Белешка под датумом 28.10.1982. год.</s><s>Дневник рекогносцирања 1981-1984.</s><s>Рукопис, несређена грађа; АНМН, Arheološki zapisnik 44.</s><s>Arheološki institut, Centar za dokumentaciju „Naissvs“.</s><s>69 Мештанима је локација добро позната, обзиром да је деимично обухваћена насеље и гробљем.</s><s>На локацији је често проналажен археолошки материјал од којих су поједини налази однети у збирку ОШ Први мај из Трупала (Јоцић 1989).</s> <s>70 АНМН, Регистар локалитета, (белешке под словом Т) рукопис (несређена грађа); АНМН, Arheološki zapisnik 42.</s><s>Arheološki institut, Centar za dokumentaciju „Naissvs“.</s><s>71 Иако је археолошки материјал интензивно заступљен на локалитету, дијагностични примерци керамике су ретки, што је последица девастације налазишта, изазаване механизованом култивацијом земљишта као и делимичном урбанизацијом.</s> <s>Околност да се добар део локалитета налази у насељеном делу Трупала је утицала на то да налазиште рано буде заведено у регистру НМН72 (Јоцић 1989: 7–13) али прва стручна истраживања су обављена током рекогносцирања 2017–2019. године (Милановић, Милојевић 2019).</s><s>Недевастирана површина налазишта заузима око 1 ha, док се на основу дистрибуције случајних налаза у окућницама, може претпоставити да је некадашње насеље захватало површину од 3–6 ha.</s><s>Налази откривени рекогносцирањем на недевастираној површини налазишта се могу везати за РГД, односно за Ha B фазу (Т.</s><s>IV/7-8), док се налази проналађени у окућницама Горње мале углавном могу везати за позни халштат (Ha D) (Стојић, Јоцић 2006: Т.</s><s>XCVII/17–18).</s><s>Вртиште (1.016 ha) је сеоско насеље збијеног типа у коме је некада преовладавала сточарска пољопривреда.</s><s>Налази се на аутопуту Е–75, 9 km западно од Ниша.</s><s>Шире окружење Вртишта углавном подразумева долинску равницу распрострту између токова Јужне Мораве, Нишаве и Топоничке реке, док нешто више подручје представљају језерске терасе и ЈЗ обронци Попове Главе.</s><s>Садашње село се први пут помиње 1498. године (Васић и др 1992), а подигнуто је на месту са остацима насеља из античке и средњевековне епохе (Петровић 1976: 69, 94).</s><s>У атару је током друге половине XVIII века, формирано читлучко село Чифлак73, које је касније расељено (Ћирић 1995 (б): 22).</s><s>14.</s><s>ВЕЛИКА ЧЕСМА</s> <s>Праисторијско насеље Велика чесма познато је у литератури и документацији још и под називима Код чесма, Мала чесма (Оршић–Славетић 1936: 179) или Три чесме74.</s><s>Налазиште се данас налази у насељеном делу села Вртишта, тако да је готово потпуно девастирано изградњом сеоских домаћинстава.</s><s>Археолошки материјал из слојева бронзаног доба са овог локалитета послужио је М.</s><s>Гарашанину да издвоји и дефинише Медијана групу (Garšanin 1983: 766; Ајдић 1983: 40).</s><s>Археолошка грађа са налазишта је спорадично обрађивана кроз више парцијалних радова (Оршић–Славетић Географски контекст налазишта</s> <s>Локалитет се налази на месту данашњег сеоског насеља око 1,8 km низводно од налазишта Горња Мала – Шопур у Трупалу.</s><s>Праисторијско насеље је смештено унутар некадашњег меандра Нишаве на узвишеној речној тераси75 (178–189 m н.в.), која је на овом месту добила одлике издиференцираног полуострва.</s><s>С обзиром на то да је овај простор са три стране био окружен старим речним током Нишаве (Rakić 1977: 23), 72 Један део налаза који подразумева грнчарију и гвоздено копље је прикупљан приликом грађевинских радова и чува се у збирци ОШ Први мај из Трупала (Јоцић 1989).</s><s>73 Среће се још под називима Чифлук и Амам Чифлак.</s><s>74 АНМН – Arheološki zapisnik 12.</s><s>Arheološki institut, Centar za dokumentaciju „Naissvs“ 75 Тераса је на 10 до 15 m вишљој коти од нивоа реке, односно данашње мртваје зване Баре. односно даншњом мртвајом званом Баре, јасно се издваја микроцелина76 која пружа изванредне дефанзивне погодности.</s><s>Конвексна истакнутост терасе у односу на пространу равницу око ушћа Нишаве пружа одличну прегледност околине.</s> <s>Локалитет је први регистровао А. Оршић–Славетић, 1933. год. приликом проспекције речних тераса дуж тока Нишаве (Оршић–Славетић 1936: 179–180; Fweks 1936: 63).</s><s>Каснија истраживања обављена су приликом краћих ископавања Археолошког института и НМН под руководством М.</s><s>Гарашанина77 али комплетан извештај као и стратиграфски подаци никада нису публиковани у целости.</s><s>Најсвежији подаци о локалитету код Велике чесме као и о његовој ближој околини прикупљени су приликом рекогносцирања 2017–2019. године (Milanović, Milojević 2019: 175).</s><s>Досадашња истраживања указују да оквирна површина праисторијске насеобине износи око 25 ha и углавном подразумева кућне парцеле у горњем делу села које се налазе на нешто вишој коти.78 Адам Оршић је у свом раду указао на бројне остатке земуница на тераси недалеко од Мале чесме (Оршић–Славетић 1936: 179) али је њихово хронолошко опредељење остало недефинисано.</s><s>Археолошким ископавањима 1961. године на ободу терасе код Велике чесме, обухваћена је периферија праисторијског насеља приликом чега нису откривене никакве стамбене структуре, тако да се од непокретних објеката могу издвојити једино укопи јама.</s><s>Објекат обележен као јама 6 се једини поуздано може везати за хоризонт насеља из ПБД79.</s><s>У питању је плитко укопана јама, већих димензија са приближно кружном основом уз чији обод се јавља шири појас са траговима налепљеног лепа.</s><s>Јама је била испуњена бројним фрагментима лепа и керамике, док је при њеном дну забележена већа заступљеност гарежи.80 Објекат обележен као јама 2 представљао је плитко укопану површину са беличастим седиментом у коме је пронађено мноштво животињских костију, фрагменти лепа и мешовит материјал из неолита и ПБД.81 Пошто је приликом ареолошких ископавања 1961. године истраживана периферија праисторијског насеља било је могуће издвојити два културна хоризонта, укупне дебљине око 2 m. Први хоризонт82 је садржао мешовит материјал у коме је доминирала керамика из ПБД (T. V) (Оршић–Славетић 1936: сл. 12; Дејановић (ур.) 1971: 43, кат.</s><s>240; Стојић, Јоцић 2006: T.XV/44–47, T.XVI/48–52; Булатовић, Станковски 2012: Т.</s><s>V) али је поред тога у истом слоју регистрован материјал из неолита, енеолита, раног бронзаног доба, РГД и антике (Оршић–Славетић 1936: сл. 12; Orssich de Slavetich 76 Поменута микроцелина заузима површину од 1,152 km² и налази се у висинској зони 176 — 189 m н.в. 77 Ископавања су спроведена у периоду од 23. августа до 1. септембра 1961. године, приликом чега је отворена мања сонда при ободу терасе на западној периферији села (АНМН – Документација са археолошких ископавања у селу Вртишту, машинопис, несређена грађа) 78 Поред конфигурације терена и сазнања добијених ископавањима 1959. и 1961. год. на пространство потенцијалног насеобинског простора упућује и дистрибуција случајних налаза.</s><s>Тако се поједини праисторијски предмети откривени у дворишту сеоске школе могу сматрати најјужнијим налазима на локалитету.</s> <s>79 АНМН – Документација са археолошких ископавања у селу Вртишту, Теренски дневник, Инвентар предмета и материјала (машинопис, несређена грађа).</s><s>80 АНМН – Документација са археолошких ископавања у селу Вртишту, Теренски дневник, стр. 8. (26.08.1961) (машинопис, несређена грађа) .</s><s>81 С обзиром на то да је у јами 2 преовлађује бронзанодобни материјал, као и да је пронађен један комплетно очуван пехар може се претпоставити да је јама укопана у позном бронзаном добу.</s><s>82 Хоризонт је садржао сивомрки седимент, а обележен је као Слој I. Након отварања блока III издвојен је још један слој обележен као Слој Ib, који је због хомогености материјала опредељен као старчевачки. здравици и у потпуности припада старијем/средњем неолиту и старчевачкој култури.</s><s>У керамичком материјалу из ПБД заступљене су форме карактеристичне за инвентар из хоризонта Медијане 1 (Br D – Ha A1) (Garašanin 1983: 766; Булатовић, Станковски 2012: 133), за који се такође могу везати две затворене целине обележене као јама 2 и јама 6 (T. V).</s><s>Млађи материјал карактерише керамика украшена канелурама и урезима, која се Археолошки налази из СГД нису поуздано регистровани у ископаном материјалу из сонди код Велике чесме.</s><s>Међутим, керамика украшена у тремоло техници је проналажена на другим локацијама у Вртишту, тако да се на територији данашњег села поред већ откривене некрополе може претпоставити и постојање насеља из СГД (Стојић, 15.</s><s>УРВИНЕ</s> <s>Локалитет Урвине или Урвине – брег се у стручној литератури углавном среће под погрешним називом Утрина или Утрина – брег (Дејановић (ур.) 1971: 53; Ајдић 1983: 40; Jevtić 1983: 26; Ђурић 1985: 18).</s><s>Налазиште је добило назив по оближњој сеоској чесми која је подигнута 1926. год. са називом Вртишка урвина84.</s> <s>Налазиште са остацима некрополе у ствари представља део комплекса у склопу налазишта названог Велика чесма, с обзиром на то да међусобна удаљеност између парцела истраживаних 1959. и 1961. износи око 300 m. Заправо налазиште под називом Урвине подразумева североисточни обод исте речне терасе на којој су вршена ископавања код Велике чесме 1961. године.</s> <s>Локалитет је откривен тако што су власници парцела85 у више наврата откривали налазе из праисторије, међу којима је и већа група бронзаних предмета, често помињана 1985: Т.</s><s>I–IV).</s><s>Контролна ископавања НМН је спровео 1959. године86 под руководством тадашњих кустоса Александра Симовића и Миодрага Вуковића.87 На парцели В. Михајловића отворене су две сонде 2 х 8 m, док су на парцели А. Игњатовића отворене четири сонде различитих димензија, од којих је највећа (6,2 х 11,2 m) уклопљена у ископе начињене приликом потраге за драгоценостима од стране власника.88 Након ове кратке кампање, сва остала истраживања су била онемогућена девастацијом локалитета.</s><s>Приликом рекогносцирања 1984. год. је забележено да су на локалитету сеоска домаћинстава (Ђурић 1985: 18), а индентична ситуација је потврђена проспекцијом 2017–2019. године (Milanović, Milojević 2019: 175).</s><s>Према кратком извештају са ископавања, на налазишту је документован плитак културни слој са мешовитим материјалом, тако да се може претпоставити да истражена површина уствари представља периферију насеља из ПБД где су накнадно укопани 83 У документацији са истраживања у Слоју I, М.</s><s>Гарашанин издваја материјал који везује за старчевачку, бубањско-хумску (I,II и III), костолачку, Коцофени и параћинску културу уз материјал из латена и антике (АНМН – Документација са археолошких ископавања у селу Вртишту, Инвентар предмета и материјала).</s><s>84 Мештани ову чесму рађе називају Мала чесма.</s><s>85 У питању су парцеле Војислава Михајловића и Антонија Игњатовића, тадашњих власника.</s><s>86 Истраживања су трајала у периоду између 12. и 21. новембра.</s><s>87 АНМН, Извештај са ископавања у селу Вртишту, срез Ниш, 23.</s><s>XI.1959. (рукопис, дел. бр. 01-538/1) 88 АНМН, Извештај са ископавања у селу Вртишту, срез Ниш, 23.</s><s>XI.1959. (деловод.</s><s>01-538/1) гробови из СГД.</s><s>Таква констатација је у складу са конфигурацијом терена, с обзиром на то да су сонде отворене при СИ ободу терасе, а на месту где пространство ка истоку почиње нагло да диже своју надморску висину.</s><s>Сл. 12.</s><s>Метални налази са локалитета Урвине – некропола (збирка НМН, цртеж А. Капуран) Оба гроба су откривена нестручним ископом чиме је контекст налаза остао нејасан89.</s><s>Ископане су две гробне субструкције од густо поређаног необрађеног камења.</s><s>Гробови су били су на међусобном растојању од 3 m и обухваћени су једном сондом, док у осталих 5 сонди нису откривени гробови.</s><s>Остало је нејасно да ли се ради о тумулима или равним гробовима, док у откопаним конструкцијама нису откривене урне или било какви остаци покојника, па је могуће да се ради о кенотафима.</s><s>Налази комплетно очуване зделе и пехара (T. VII/2) у гробним субструкцијама (Jevtić 1983: 26, T. XLI/2–3) 89 Све металне налазе открио је власник парцеле А. Игњатовић, изузетак чини фрагмент игле и неколико дугметастих украса тако да није познат њихов тачан распоред у односу на откопане гробне структуре. указују на СГД, односно Ha C2 фазу, коју се са већом сигурношћу потврђују нестручно откопани налази металних предмета (Vasić 1977: 33).</s><s>Највећи број керамичких фрагмената који су пронађени ван контекста гробова се може хронолошки везати за латен и ПБД90 (VII/1), док мањи број примерака потиче из СГД (T.VII/3-6).</s><s>Сл. 11.</s><s>Поглед на Вртишку терасу са севера (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 16.</s><s>ЧИВЛАК</s> <s>Чивлак подразумева потез који деле атари села Вртишта и Горње Топонице, среће се још под називима Чифлак или Амам Чифлик91.</s><s>Назив потеза се везује за некадашњи турски хан и мање насеље које је убележено на старим Генералштабским картама под називом Амам Чифлик (Костић 1967: 297).92 Географски контекст налазишта</s> <s>Локалитет се налази на тераси изнад старог корита Нишаве са њене десне стране и удаљен је од тока Ј.</s><s>Мораве око 2,5 km.</s><s>Тераса је овде била језичасто истурена и са три стране окружен реком, с обзиром да је конкавно засечена са два меандра.</s><s>Тераса овде нема оштру вертикалу као на највећем делу свог пружања, већ се лагано спушта до некадашњег речног корита.</s><s>Локалитет се налази на око 1,1 km ниже од налазишта у Вртишту и 1,2 km узводно од наредног налазишта на Ђузином брегу у Г. Топоници.</s> <s>Налазиште је први регистровао А. Оршић–Славетић 1933. године, (ОршићСлаветић 1936: 180, сл. 13), приликом чега је прикупљен мањи број недовољно индикативних фрагмената, за које је касније наведено да припадају бубањско–хумској култури (Гарашанин, Гарашанин 1951: 47).</s><s>Рекогносцирањима 2016–2019. године, 90 Такође треба напоменути да је на парцели В. Михајловића откривена зидана конструкција, која је у извештају повезана са касноантичким стилом градње.</s><s>91 Под овим називом је убележено оближње налазиште винчанске културе, које се налази на истој тераси (Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017: 87-90).</s><s>92 Карта И.8 Ниш, привремено издање, Географско одељење главног генералштаба (штампа 1894. год.). прикупљен је нови археолошки материјал и одређена је оквирна граница простирања локалитета (Milanović, Milojević 2019).</s> <s>Остаци насеља су евидентирани само на основу површинских фрагмената керамике и остатака лепа који се распростиру на површини од око 1,5 ha.</s><s>Према керамичким фрагментима, могло би се претпоставити да се ради о једнослојном насељу из РГД (T.VII/7-8).</s><s>Фрагмент са дубоко урезаним хоризонталним линијама (T.VII/8) се према аналогијама са ископаваних локалитета може везати за рано гвоздено доба, при јужном ободу локалитета проналажен је материјал опредељени у позни неолит, али он потиче са периферије суседног винчанског насеља.</s><s>4.7.</s><s>ГОРЊА ТОПОНИЦА</s> <s>Горња Топоница (592 ha) је некадашње сточарско насеље разбијеног типа, на траси аутопута Е–75 и регионалног пута за Сокобању и Сврљиг, 11 km СЗ од Ниша.</s><s>Шире окружење насеља највећим делом захвата равницу око ушћа Нишаве и Топоничке реке у Ј.</s><s>Мораву, док је СИ периферија резервисана за област ниског побрђа и клисурастог сужњења на току Топоничке реке.</s><s>Поред погодности за бављење земљорадњом у ширем окружењу Г. Топонице је било више летњих сточарских насеља.</s><s>17.</s><s>ЂУЗИН БРЕГ</s> <s>Потез Ђузин брег се налази непосредно изнад алувијалне равнице око старог ушћа Нишаве и Топоничке реке у Ј.</s><s>Мораву .</s><s>Поменути потез заузима део терасе који се пружа готово потпуно праволинијски правцем СЗ–ЈИ.</s><s>Сам локалитет линеарно прати обод Ђузиног брега, све до тока Топоничке река који оштро сече поменуту терасу.</s><s>Већи део налазишта се налази на комплексу Психијатријске болнице Горња Топоница и аутопута Е 75, око 1 km низводно од суседног локалитета Чивлак.</s> <s>Најраније податке о локалитету под називом Шанац забележио је А. ОршићСлаветић у свом извештају са рекогносцирања праисторијских налазишта у околини Ниша (Оршић–Славетић 1936: 180–181).</s><s>Наредна сазнања о налазишту прикупљена су током надзора земљаних радова94 на изградњи аутопута Братства и јединства 1959.95 и на петљи аутопута током 1964. године (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 8183).</s><s>Новија проспекција окружења око Г. Топонице обављена је током 2015–2016. год., приликом чега је установљено садашње стање налазишта (Милановић, Милојевић 2016).</s><s>93 Садашњи назив Ђузин брег је антропоним повезан са некадашњим власником и велепоседником Николом Ђулизибарићем.</s> <s>94 Локалитет су у више наврата обилазили Миодраг Вуковић кустос Народног музеја Ниш и Војислав Трбуховић са Археолошког института Београд.</s><s>95 Том приликом је девастиран већи део налазишта, тако да материјал који је прикупљала стручна екипа не потиче из поуздано дефинисаних контекста.</s><s>Сл. 13.</s><s>Материјал из ПБД и РГД са локалитета Ђузин брег (Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017) С обзиром на то да локалитет није археолошки ископаван, већина података је прикупљена приликом земљаних радова на аутопуту (1959–1964. год.) и случајних налаза у кругу Психијатријске болнице, тако да контекст откривеног материјала није увек потпуно јасан96.</s><s>Према диспозицији откривених налаза може се претпоставити да је комплетно праисторијско насеље обухватало површину од приближно 20 ha.</s><s>Извештаји записани приликом надзора земљаних радова не помињу ближе податке о остацима стамбених или других архитекстонских објеката.</s><s>Једино је при подножју терасе, евидентиран налаз који индицира постојање некрополе, пошто су на месту откривени остаци гари, лепа, људских костију и једне комплетно очуване урне (T. VIII/2), која је везана за хоризонт канеловане керамике, односно Ha A2–B1 фазу (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 82–83).</s><s>На самој тераси пронађен је већи број карактеристичних керамичких фрагмената, који указују на постојање насеобинског хоризонта из неолита, енеолита, раног и ПБД и РГД (Стојић, Јоцић 2006: 81–85, 222; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 188–202).</s><s>Керамички фрагменти из ПБД (T.VIII/1) имају своје аналогије са материјалом из хоризоната I на Медијани, који се хронолошки може везати за оквире између Br D и Ha (Garašanin 1983: 766; Стојић, Јоцић 2006: 222; Булатовић 2008: 238; Милојевић, 96 Део тих налаза се чува у Збирци Принчеве виле, у кругу Специјалне психијатријске болнице Горња Топоница.</s> <s>Трајковић–Филиповић 2017: 85, кат.</s><s>93–97).</s><s>Поред тога познати су спорадични налази из млађе фазе СГД (Ha D).</s><s>Данашње стање локалитета указује да је потенцијални културни слој очуван само на малој периферној површини налазишта.</s><s>4.8.</s><s>ЈЕЛАШНИЦА</s> <s>Јелашница (1.001 ha) је ратарско сеоско насеље збијеног типа, на источном ободу Нишке котлине, 15 km ЈИ од Ниша.</s><s>Ширу околину Јелашнице карактерише пејзаж који укључује Сићевачку клисуру, нишавску долину и део брдско–планинске области Суве планине заједно са токовима Студене и Јелашничке реке.</s><s>У поменутом окружењу константована су лежишта мрког угља у самој Јелашници, затим лежишта бакра у пешчарима око реке Студене и код Куновице, као и минералне воде у оближњој Нишкој Карта бр. 6. Окружење Јелашнице са локалитетима Локалитет Бара је релативно скоро ушао у археолошку литературу, тако да о њему нема пуно публикованих података (Лазић 2017: 30; Ђорђевић 2017; Стојић 2017) Географски контекст налазишта</s> <s>Уже окружење налазишта је сконцентрисано око уске алувијалне равнице (ширине до 1 km) на излазу Нишаве из Сићевачке клисуре.</s><s>Равница је формирана око токова Студене и Јелашничке реке, на северу је ограниничена Нишавом, а на југу вискоим и тешко приступачним обронцима Суве планине97.</s><s>Сам локалалитет се налази у долинској равници са леве стране Нишаве, око 1 km низводно од излаза из Сићевачке клисуре.</s><s>Само налазиште је позицирано поред леве обале реке Студене, недалеко од њеног ушћа.</s><s>Простор локалитета се налази у висинској зони 213–217 m н.в., која је данас склона честом плављењу, нарочито у време пролећних бујица.</s> <s>Према доступним извештајима локалитет Баре је евидентиран тек 2002. године након рекогносцирања Филозофског факултета у Београду (Лазић 2017: 30).</s><s>С обзиром на то да се локалитет налазио у зони експроприације аутопута Е 80, спроведена су заштитна археолошка ископавања у организацији Републичког завода за заштиту споменика 2011. године (Ђорђевић 2017; Стојић 2017).</s><s>Сл. 14.</s><s>Ситуациони план лок.</s><s>Баре са фотографијама терена након изградње аутопута 97 Проходност кроз овај брдско планински терен омогућавају једино долинице уз токове Реке и Студене, чија ушћа се налазе у непосредној близини локалитета.</s><s>Поред тога Сићевачка и Јелшничка клисура обилују разноврсним облицима крашког рељефа, међу којима се издвајају бројни спелеолошки објекати.</s><s>Приликом археолошких ископавања отворено је укупно 27 сонди (сл. 14).</s><s>Међутим стратиграфске секвенце налазишта углавном нису сачуване услед честог плављења терена и интензивне култивације земљишта за потребе пољопривредне производње.</s><s>Хронолошка скица налазишта установљена је на основу материјала из затворених целина (Ђорђевић 2017: 85).</s><s>Према извештају истраживача установљено је да су у Барама егзистирала насеља током средњег неолита (Стојић 2017: 110, сл. 3–6), Стилско–типолишке карактеристике керамичког мобилијара из интересног периода могуће је разврстати у две фазе (сл. 15).</s><s>Mатеријал из РГД украшаван је канеловањем, печатним и урезаних орнамената (T.X/1-7), попут концентричних кругова повезаних тангетама, који су каралтеристичан инвентар из ансамбла Бабадаг II — Пшеничево хоризонта (T.X/4).</s><s>Тако да се материјал поменутих .</s><s>Поред тога на овај хоризонт указује и случајан налаз „келт“ секире из Јелашнице (Дејановић (ур.) 1971: 51, кат.</s><s>434; Јоцић 144, кат.</s><s>51)98.</s><s>Млађи материјал украшен урезаним Ѕ орнаментима и тремолирањем се може везати за СГД, односно Ha C фазу и керамички ансамбл Басараби Сл. 15.</s><s>Керамички налази из РГД и СГД са лок.</s><s>Баре (према: Ђорђевић 2017) Једине објекте из гвозденог доба представљају јаме.</s><s>Најупечатљивија јама била је пречника 3 m и дубине 1,5 m, испуњена слојевима пепела, гари, деловима профилисаног лепа и грнчарије, након чега је отвор прекривен набијањем шљунка и земље.</s><s>На основу затеченог стања истраживачи су константовали да се ради о јами у којој су одбачени остаци једне или више кућа страдалих у пожару (Ђорђевић 2017: 88).</s><s>Издвајају се комади лепа са траговима дрвета на којима се јасно запажају трагови обрађивања у виду зашиљеног коља или притесане греде (Ђорђевић 2017: 88, сл. 5).</s><s>4.9.</s><s>НИШКА БАЊА</s> <s>Нишка Бања је насеље у истоименој градској општини на подручју града Ниша, које се налази на магистралном путу Ниш–Пирот, 10 km источно од градског центра у Нишу.</s><s>Шире окружење Нишке Бање обухвата простор у долинско–брдској и планинској зони, распоређен око токова Студене, Нишаве и Кутинске реке.</s><s>98 Секира је до Народног музеја Ниш доспела као поклон локалног учитеља али ближе околности као ни прецизно место налаза нису познати.</s> <s>Карта бр. 7. Окружење Нишке Бање са локалитетима Терен се простире у висинској зони између 200 и 867 m и захвата Сићевачку, Јелашничку и Кутинску сутеску, што подразумева лак приступ у више регионалних праваца.</s><s>Заступљеност разноврсних рељефних елемената на малој површини омогућила је широк асортиман привредних делатности99, док је богатство термоминералних вода истицало лечилишну функцију насеља100.</s> <s>99 Пољопривредни пејзаж у атару чине озираћена алувијална раван Нишаве где преовлађују ливаде и оранице под житарицама, на ниским СЗ падинама развијено је виногорје, нешто вишљи појасеви обилују шумом, док су на зарављеном темену Коритњака заступљени пашњаци (Костић 1958: 122-124).</s><s>100 Представља истакнуто бањско лечилиште са неколико термоминералних извора, попут Главног врела, Суве бање и Школске чесме са температурaмa воде од 34 до 39,1 ˚С.</s><s>Воде припадају класи хидрокарбонатских вода са изразито ниском минерализацијом и повишеним садржајем радона (Филиповић Б. 2003, 23-29, 218), ефикасних код лечења болести локомоторног апарата, респираторних органа, нервних болести, несанице, опште заморености, повреда мишића и зглобова, повећаног крвног притиска, обољења 19.</s><s>Стационар Радон представља велики туристичко–терапеутски објекат смештен у најстрожем урбаном средишту Нишке Бање.</s><s>Стационар је грађен у периоду од 1971. до 1975. године.</s><s>О праисторијским налазима из Нишке Бање постоје оскудни подаци из свега неколико радова (Оршић–Славетић 1936: 181; Гарашанин, Гарашанин 1951: 48налазишту код стационара Радон само узгредно помињу (Garašanin 1983: 766; Ајдић 1983: 40), тако да основни корпус података представља музејска документација и неколико новинских чланака.</s> <s>Налазиште је позиционирано на крејње запдним обронцима Суве планине, тачније испод побрђа Коритник (808 m) , на његовој северној страни која се нагло и стрмо спушта до долинске равнице Нишаве.</s><s>При таквој конфигурацији терена једино повољно место за насељавање могло је бити при подножју брда где су усечени уски платои четири Нишавске терасе (Костић 1958: 113).</s><s>Откривени археолошки слој је смештен на зарављеном платоу треће терасе (239 m) , непосредно испод обода четврте терасе (250 m) , која уствари представља бигарну каскаду (око 10 m висине).</s><s>Бигарна формација као и скромни остаци налазишта сконцентрисани су око тока Главног врела у данашњем урбаном средишту Нишке Бање.</s><s>Сам плато пружа изузетне дефанзивне погодности обзиром да се нагло уздиже изнад долинске равнице Нишаве за 50 м, пружајући на тај начин изузетан преглед шире околине.</s> <s>Праисторијски локалитет евидентиран је 1973. године приликом нивелационих радова за Стацинарно–рехабилитациони центар Радон.</s><s>Остатке културног слоја је открио инж. Борко Георгијевић101 који је до археолошких података дошло тако што је настојао да мерењем концентрације радијума по слојевима утврди старост тла у профилу грађевинског ископа102.</s><s>О овом открићу обавештен је Народни музеј у Нишу и Завод за заштиту споменика Ниш, који су након обиласка локалитета и константовања затеченог желуца и црева на нервној бази, поремећаја жлезда са унутрашњим лучењем, поремећај метаболизма, гинеколошких обољења.</s> <s>101 У том тренутку Б. Георгијевић је професор нишког Машинског школског центра и магистар геологије, са одбрањеним магистраским радом на тему Геохемијска студија Нишке Бање.</s><s>102 Кратак чланак о појединостима налаза објављен у Политици Експрес за Среду 27. јун 1973. стр. 20. стања покренули званичну иницијатива о неопходности заштитних истраживања.103 Међутим планирана реализација никада није извршена.</s><s>Културни слој је опажен у јужном профилу грађевинског ископа, уз моћне наслаге бигра (преко 10 m висине) у близини извора термоминералне воде.</s><s>Слој је хомоген, а његова дебљина варира од 20 до 50 цм.</s><s>Тадашњи кустос нишког музеја Р.</s><s>Ајдић, определила је откривене керамичке фаргменте у ПБД (T.XI/1-2) истичући да је материјал истоветан са хоризонтом Медијана I, који се може везати за временске оквире Br D–Ha A1 фазе.</s><s>Поред анализираног слоја у оквирима треће и четврте терасе откривена је некропола из античке епохе, а приликом ископавања једног гроба 1937. године пронађена је бронзана наруквица са прекрштеним крајевима која је чест инвентар у слојевима из ПБД и СГД (Стојић, Јоцић 2006: сл. 33).</s><s>У старим музејским извешатјима се такође помињу налази урни и људских костију, пронађени приликом изградње Главног купатила 1932. године (Гарашанин, гарашанин 1951: 48–49).</s><s>Оршић–Славетић пишући о ископима истог објекта помиње камену секиру и керамику из бронзаног доба (Оршић–Славетић 1936: 181).</s><s>Данас су на простору око поменуатих налаза изграђени објекти и пратећа инфраструктура урбаног центра Нишке Бање, тако да површинска проспекција није могућа.</s> <s>Брзи Брод (344 хa) је некадашње ратарско сеоско насеље104, које се Налази се на магистралном путу Ниш – Нишка Бања – Бела Паланка, 6 km источно од Ниша.</s><s>Шире окружење насеља заузима равницу између Нишаве и северних обронака Селичевице (902 m) , захватајући тако висинску зону између 192–445 m. У окружењу доминира терен са изразитим одликама долинске равнице, без истакнутих речних тераса, док мањи део окружења заузима ниско побрђе које се стрмо и нагло уздиже ка северу.</s><s>Назив Брзи Брод је повезан са етимологијом речи брод, која у старословенском означава плитко место погодно за прелазак преко реке (сл. 17) (Skok 1971: 216; Павловић 1994: 34; Ћирић 1995 (а): 12; Лома 2013: 37–38).</s><s>Од минералних сировина у окружењу једино су регистровани депозити глине уз обале суводолског потока (сл. 17).</s><s>20.</s><s>МЕДИЈАНА</s> <s>Резултати истраживања са Медијане публиковани су парцијално у већем броју стручних радова али без издања са комплетном и обједињеном техничком документацијом (Garšanin 1962; 1969; 1972; Гарашанин 1973: 307–309, Т.</s><s>53–54; Garšanin 1983; 1996; Jevtić 1975; Перић 1996; Булатовић 2006; 2008; 2012: 100–105, Т.</s><s>VI–VII; Капуран 2009: 75–86).</s><s>Археолошки материјал са овог епонимног налазишта послужио је М.</s><s>Гарашанину да издвоји и дефинише Медијана групу коју је сматрао карактеристичном појавом у доњем сливу Ј.</s><s>Мораве између краја XIV и почетка X века пре нове ере (Garšanin 1969; Гарашанин 1973: 307–309; Garšanin 1983: 765–766; 1996).</s> <s>Уже окружење Медијане је позиционирано у области која подразумева алувијалну равницу Нишаве, њене терасе и северне обронке Селичевице.</s><s>Сам локалитет се налази у алувијалној равни уз леву обалу Нишаве (сл. 17), одакле је удаљено око 0,9 103 АНМН, Dopis Zavodu za zaštitu spomenika kulture, Izveštaj o arheološkom Nalazištu u Niškoj Banji.</s><s>Mašinopis dir. Muzeja Dragoljuba Dejanovića, 19.07.1973. br950/1-75; ANMN, Dopis Narodnom muzeju Niš, mašinopis dir. Zavoda Momčila Mitrovića, 19.09.1973. br. 1255/2. 104 Брзи Брод од 1955. год. добија статус приградског насеља у градској општини Медијана. km ка југу.</s><s>Најужи рејон налазишта је изразито равничарски и заузима простор који је на истоку ограничен Кутинском (3 km), а на западу Габровачком реком (1,6 km), док га са југа ограничавају обронци Селичевице (0,5 km), а са севера ток Нишаве (0,9 km).</s><s>Сл. 17.</s><s>Поглед на комплекс Медијана са брда Камара,оближњи газ на Нишави и савремено лежиште глине на обали Суводолске реке (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Праисторијски слој на локалитету Медијана откривен је захваљујући сондажним испитивањима М.</s><s>Грбића 1961. год., која су спроведена у циљу одређивања граница античког комплекса на Медијани (Garšanin 1962: 58).</s><s>Након тога на локалитету се често из различитих разлога врше истраживања праисторијских хоризонта, која се спроводе током археолошких кампања 1962, 1972, 1975, 1980105, 1994–95 и 2007–08. год. (Garšanin 1962, 1972; Jevtić 1975; Перић 1996; Булатовић 2008; Булатовић, Алексић 2008: 47–9).</s><s>105 Током кампање 1980. год. спроведена су у организацији Завода за заштиту споменика културе Ниш заштитна археолошка ископавања на остацима античког водоторња за који је установљено да је укопан у слој са старчевачким материјалом.</s> <s>Према проценама истраживача бронзанодобно насеље на Медијани захвата површину од око 30 ha, простирући се дужином од 750 m у правцу исток–запад и 400 m у правцу север–југ (Перић 1996: 293).</s><s>Током кампања из 1962, 1972, 1994–95 и 2008 истражено је укупно 11 стамбених објеката и више јама различитих намена.</s><s>Поред тога пронађен је бројан керамички материјал, животињске кости, оруђа од кости и камена, као и два ливачка калупа.</s> <s>Сл. 18.</s><s>Радна фотографија са ископавања Медијане 1962. (АНМН) и профили са слојевима (Медијана IIII) из I и II блока документованих током кампање 1962. год. (Garašanin 1969) Милутин Гарашанин је већ након првих археолошких ископавања праисторијске Медијане успео да издвоји три суксецивне фазе у развоју насеља (сл. 18), обележене као Медијана I–III (Garašanin 1962: 57; 1969: 85; 1973: 307–309; 1983: 762).</s><s>Након неколико корекција, М.</s><s>Гарашанин је најстарију фазу Медијана групе (Медијана I) (T.XI/3-5, T.XII-XIII/1-6) синхронизовао са временским оквиром који одговара средњоевропској фази Br D и почетку Ha A1 фазе.</s><s>Нешто млађи хоризонт, обележен као Медијана II (T. XIII/7-8. T. XIV-XV) одговара времеском периоду током трајања фаза Ha A1 и Ha A2, док је најмлађа фаза Медијане (Медијана III) (T.XVI-XVII, T.XVIII/1-6) изједначена са фазом Ha В1 (Garašanin 1996: 201)106.</s><s>Из наведеног произилази да је насеље на Медијани егзистирало током временског интервала између 1300. и 1000. год. п.н.е. Поједини налази са локалитета, откривени углавном у поремећеним горњим слојевима, указују на постојање насеља све до почетка СГД и Ha C фазе107 (Jevtić 1975: 28) али оно није са сигурношћу потврђено.</s><s>Поред археолошких остатака из бронзаног доба на локлаитету је регистрован културни слој из средњег неолита и латена, док је локалитет најчувенији по архитектонском комплексу из касноантичке епохе.</s><s>На три узорка са Медијане извршено је датовање старости радиокарбон методом C14, на основу које је хоризонт I смештен у оквире XIII-XII века п.н.е. (Coles, Harding 1979: 452; Bulatović et al. 2019).</s><s>Карта бр. 8. Окружење Брзог Брода са локалитетима и назначеним газовима преко Нишаве 106 Материјал у таблама потиче са ископавања Медијане 1962. год. а издвојен је по фазама на основу документације НМН.</s><s>У овом раду Медијана I припада периоду ПБД, док су Медијана I II обухватају оквире РГД.</s> <s>107 Поред посуда са елементима Пшеничево групе, индикативан је налаз фрагментоване бронзане фибуле са очуваним луком и петљом, која је пронађена ван културног слоја приликом заштитне археолошке кампање 1975. године.</s><s>7.</s> <s>Ново Село је приградско некадашње сточарско-ратарско насеље, на алувијалним равнима Јужне Мораве (десној) и Нишаве (левој), 6 km западно од Ниша.</s><s>Шире окружење Новог Села подразумева равницу која лежи у међуречју Нишаве и Јужне Мораве.</s><s>Терен карактеришу алувијална земљишта уз присуство локви, мртваја и бројних обриса старих корита.</s><s>Подручје је важно саобраћајно чвориште на коме се укрштају путеви кроз долине Ј.</s><s>Мораве, Нишаве и Топлице.</s><s>Од минералних ресурса вреди истаћи лежиште глине у Новом Селу на месту предратне циглане–црепане Милана Јовића.</s><s>Карта бр. 9. Окружење Новог Села са локалитетима 21.</s><s>БУБАЊ</s> <s>Локалитет се налази у оквиру комплекса Казнено поправног завода Ниш у непосредној околини приградског насеља Ново Село, 5,5 km западно од центра Ниша.</s><s>Археолошки локалитет Бубањ заузима простор ја најнижој речној тераси Нишаве, то јест на њеном језичку јер се овде тераса нагло завршава и прелази у алувијалну равницу.</s><s>На истом месту формирало се лесно узвишење, настало еолском акумулацијом током позног плеситоцена (МIS 3) (Basarin, et al. 2014).</s><s>Узвишење је имао елипсоидну основу оријентације СЗ–ЈИ (340х150 m), а некада је лежао одмах изнад најизраженије конкаве на луку једног већег нишавског меандра109.</s><s>На узвишењу су се формирала три мања платоа110 погодна за формирање насеља, која између осталог пружају одличан преглед околине с обзиром на то да су од 8 до 17 m вишљи од терена у алувијалној равници.</s><s>Данас је налазиште готово потпуно девастирано изградњом трензитне инфраструктуре али је у време археолошких истраживања током 20. века, била очувана сва три платоа на којима су константовани остаци културних слојева.</s><s>Сл. 19.</s><s>Аерофотографија остатака лок.</s><s>Бубањ са околним пејзажом (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>карти Србије након рекогносцирања која је спровео А. Оршић–Славетић током 1934. године (Orssich de Slavetich 1940: 3), а већ наредне 1935. године органзовао је и прва археолошка ископавања.</s><s>Резултати тих истраживања дуго су били у фокусу домаће и стране стручне јавности (Fewkes 1936: 63–64; Gaul 1948: 108, Pl. LXIV; Garašanin 1957: 198), па се 108 Нзив Бубањ везан је за службу дербенџија (Зиројевић 1974: 176–177; Katić 2005: 149).</s><s>109 Током осамдесетих година прошлог века ток Нишаве је на више места исправљен, тако да је садашње корито од локалитета на Бубњу удаљено око 500 m ка северу.</s><s>Западно од платоа на Бубњу налази се ушће мањег данас готово потпуно пресушеног потока.</s><s>110 Источни, централни и најмањи, западни плато. наставак истраживања наметнуо као неопходан.</s><s>Археолошким кампањама под руководством М.</s><s>Гарашанина у периоду између 1954–1958. године, спроведена су опсежна истраживања на ширем простору локалитета приликом чега је истражено 520 m² (Garašanin 1957, 1958a, 1959; Гарашанин 1958, 1961; Гарашанин, Ђурић 1983; Милановић, Трајковић–Филиповић 2014), Већ 1959. године локалитет је девастиран изградњом аутопута, а тренд уништавања је настављен, па је локалитет у новом миленијуму од некадашњих 5 ha, сведен на свега неколико ари.</s><s>Таква мала површина, дочекала је и наредна истраживања које су спроведена у организацији АИ и НМН, у периоду 2008–2014. године (Bulatović, Milanović 2020).</s><s>Сл. 20.</s><s>Керамички налази из ПБД, РГД и СГД са локалитета Бубањ (Стојић, Јоцић 2006) На Бубњу су јасно утврђени хоризонти становања током средњег неолита, раног, средњег и позног енеолита, као и током раног бронзаног доба (Bulatović 2020).</s><s>Материјал из ПБД, РГД и СГД (Т.</s><s>XVIII/7-8) проналажен је спорадично без јасно дефинисаног културног слоја (сл. 20) (Стојић, Јоцић 2006: Т.</s><s>TXXVI–LXXVII; Bulatović 2020: 67).111 У прилог таквој констатацији најбоље доприноси једна затворена целина обележена као објекат 79.</s><s>У питању је јама са остацима посуда које се може везати за хоризонт канеловане керамике, односно за период у хронолошким оквирима Ha А2–Ha B1 фазе (Kapuran 2020: 236, Pl. 55–56).</s><s>Поред тога, на локалитету је откривено више фрагмената које се поуздано могу везати за Ha C и Ha D фазу (Стојић, Јоцић 2006: Т.</s><s>LXXVII; Bulatović 2020: 120).</s> <s>111 Узимајући у обзир да је читава површина локалитета деценијама коришћена за засаде винограда (Orssich de Slavetich 1940: 3), као и чињенице да је добар део локације коришћен као нововековно гробље (Гарашанин 1958; 1961; Bulatović, Milanović 2020: 247), стиче се утисак да су хоризонти живљења из ПБД и СГД девастирани пре првих истраживања.</s><s>Постоји могућност да су се културни слојеви из поменутих периода налазили у просторним зонама налазишта које нису захваћене досадашњим истраживањима.</s><s>4.12.</s><s>ПАСИ ПОЉАНА</s> <s>Паси Пољана (585 ha) некадашње сточарско–ратарско сеоско насеље, а данас предграђе Ниша у градској општини Палилула, на траси аутопуту Е–75, на 4,5 km ЈЗ од центра града.</s><s>Шира околина налазишта обухвата простор између леве обале Нишаве и десне обале Ј.</s><s>Мораве.</s> <s>Уже окиружење налазишта подразумева терасе и алувијалну раван Ј.</s><s>Мораве као и западне падине брда Бубњ (298 m), Калач брдо (341 m) и Голи рид (332 m) , обједињени заједничким називом Горица.</s><s>Ова блага узвишења представљају остатке централне језерске равни која се нашла између Нишаве на северу и Јужне Мораве на западу, тако да је ова област уједно и место развођа поменутих токова.</s><s>Мустајбегово поље се налази при ободу долинске равнице уз десну обалу Јужне Мораве, тачније на речној тераси формираној у зони контакта са западним падинанама Бубањског побрђа.</s><s>Тераса је настала тако што је подножје побрђа засечено током Ј.</s><s>Мораве, који данас протиче 3 km даље ка западу.</s><s>Међутим, испод терасе се распознају бројни обриси, старих речних корита, међу којима је најрепрезентативнија мртваја Баре, смештена уз сами локалитет.</s><s>Тако са се може претпоставити да је у праисторији Ј.</s><s>Морава или бар неки њен рукавац протицала пред самог локалитета.113 Археолошки контекст налазишта</s> <s>Досадашња истраживања своде се на прибављање случајних налаза, рекогносцирања и једним мањим сондажним ископавањем.</s><s>Након увида у случајне налазе, Народни музеј у Нишу 1986. године покреће мања истраживања под руководством Наталије Ђурић (сл. 21), тадашњег кустоса праисторијске збирке.</s><s>Том приликом отворена је једна мања сонда (3x3 m) са циљем да се прикупе индикативни налази и испита стратиграфија налазишта.</s><s>Након ових истраживања локалитет је поново рекогносциран у периоду 2017–19. године (Milanović, Milojević 2019).114 Сл. 21.</s><s>Ископавања НМН 1986. год. на Мустајбеговом пољу (АНМН) и поглед на данашњи пејзаж потеза Утврђено је да се читаво налазиште простире на површини од око 15 ha али да је материјал из РГД сконцентрисан на оранице испод сеоског гробља које заузимају до 3 113 Најинтензивније промене тока Ј.</s><s>Мораве дешавале су се током 19. века.</s><s>114 Истраживања су обављана у склопу пројекта Проспекција доњег тока Јужне Мораве. ha површине.</s><s>Приликом рекогносцирања и пољских радова на површини локалитета је проналажен мешовит материјал који упућује на заступљеност млађег неолита, РГД, латена и антике.</s><s>Стратиграфски подаци са ископавања наводе да је керамички материјал у првих 0,2 m дубине изразито хетероген.</s><s>Нижи откопни слојеви до релативне дубине од 1,05 m, осим неколико фргмента из гвозденог доба, садрже искључиво винчански материјал, док најстарији културни хоризонт припада старчевачкој култури (до 2 m дубине) (Милановић 2011: 157–158).</s><s>Mатеријал из РГД (T.XIX/1-6), би се могао везати 4.13.</s><s>ГРБАВЧЕ</s> <s>Грбавче је некадашње сточарско, сеоско насеље у општини Сврљиг на путу НишСврљиг, 19 km североисточно од Ниша.</s><s>Шире окружење Грбавча лежи на заравни при источном подножју Калафата (839 m), у планинско-брдском подручју које се простире у висинској зони од 380 до 838 m (Голубовић 1992: 198–199).</s><s>Карта бр. 11.</s><s>Окружење Грбавча са локалитетима Минерални ресурси су представљени лежиштима бакра у брдима западно од села на контакту црвених пешчара и јурских кречњака (Krstić i dr. 1976: 58) извор термоминералне воде Бањица (Костић 1978: 137), док се на основу топоније може претпоставити постојање извора соли на потезу Сланиште (Голубовић 1992: 199).</s><s>23.</s><s>ПОЉАНА</s> <s>Локалитети на потезу Пољана се помињу у свега пар стручних извештаја са терена (Филиповић, Миливојевић 2006; Филиповић 2008).</s> <s>Уже окружење налазишта заузима простор који се налази на развођу сливова између Нишаве и Сврљишког Тимока.</s><s>Пољана подразумева брдо (571 m), на месту где се Тајчин поток улива Правачку реку, недалеко од превоја Грамда (455 m) .</s><s>На тај начин поменти токови јасно издвајају Пољану од остале масе Калафата, уједно пружајући дефанзивне погодности и визуелну контролу превоја Грамада.</s><s>При јужном подножју Пољане се налази извор воде који не пресушује целе године.</s> <s>Локалитет је први пут евидентиран приликом археолошких рекогносцирања 2006–2007. године у организацији Завичајне музејске збирке Сврљиг.</s><s>Плато при врху брда на коме су пронађени уломци праисторијске и средњовековне грнчарије заузима површину од 1,5 ha на којој нису регистровани остаци одбрамбене архитектуре.</s><s>На основу керамичких уломака, праисторијски слој на градини је опредељен у период СГД 24.</s><s>ПЕЋИНА ПОЉАНА / ДРЕНОВА ГЛАВА</s> <s>Пећина се налази на истом брду као и претходно налазиште.</s><s>Смештена је на северној стрмо нагнутој страни брда Пољана уз коју протиче Правачка река.</s><s>Улазни канал је малих димензија (1 х 0.7 m), али се у даљим деловима пећине шири у пространу дворану.</s> <s>Локалитет је евидентиран на основу случајних налаза и проспекције терена (Филиповић, Миливојевић 2006: 205; Филиповић 2008: 23–24).</s><s>Керамички материјал из пећине се може хронолошки поистоветити са налазима из СГД на платоу брда (Филиповић 2008: 24, Т.</s><s>VII/4).</s><s>Мале димензије и тешка приступачност пећинског улаза постављају питања о функцији овог локалитета.</s><s>25.</s><s>ГРАДАЦ</s> <s>Потез Градац подразумева узвишење смештено у међуречју токова реке Клисуре на северу и Градешнице на југу.</s><s>Само налазиште смештено је на стеновитом гребену испод којег се налази западна периферија данашњег сеоског насеља.</s><s>Плато на врху Градца је издужен правцем север–југ у дужини од око 200 m и ширине до 50 m, на позицији са које се пружа одличан преглед околине.</s> <s>Локалитет је стручно забележен приликом проспекције терена 2006–2007. године у организацији Завичајне музејске збирке Сврљиг (Филиповић, Миливојевић 2006; Филиповић 2008: 23–24).</s><s>На Градцу је поред бројног покретног материјала у коме доминирају налази из касноантичког и средњовековног периода, откривен бронзани звонасти привезак који указује на постојање хоризонта из СГД (сл. 22) (Филиповић 2008: 24, Т.</s><s>4.15.</s><s>КАМЕНИЦА</s> <s>Каменица (1.955 ha), је ратарско сеоско насеље збијеног типа, које се налази на локалном путу Ниш–Каменица–Церје.</s><s>Шире окружење Каменице подразумева брдскопланинску зону Клафата (839 m) сконцентрисану око горњег слива Бреничке реке.</s><s>Карта бр. 12.</s><s>Окружење Каменице са локалитетима Бронзани</s> <s>Окружење Каменице је у прошлости било познато по великом броју сезонских сточарских насеља (Шолина, Петковска, Милојкова, Мишина, Кошеркова и др.), које су данас напуштене.</s><s>У близини села налази се депозит кредастих доломита (Krstić et al, 1980: 44), назван Бела земља, који је био нашироко познат и експлоатисан за потребе прања рубља, бељења платна и производњу боја, креда и средстава за заштиту биља115(Jovanović 2015: 26).</s> <s>Каменичка пећина се налази у атару села Каменице, 8,5 km северно од Ниша.</s><s>Локалитет је забележен у археолошкој литератури захваљујући случајно откривеним керамичким предметима, који су доспели до праисторијске збирке Народног музеја Ниш Географски контекст налазишта</s> <s>Пећина у којој је откривен керамички материјал налази се у клисури Каменичке реке, недалеко од њеног извора на западним падинама врха Калафат (838 m) , око 8,5 km узводно од њеног ушћа у Нишаву.</s><s>Каменичка клисура подразумева крашки предео при горњем току Каменичке реке, који је погодан за формирање спелеолошких објкеката.</s><s>Каменичка пећина данас више не постоји у свом изворном облику.</s><s>Заправо некадашњи спелеолошки објекат је за потребе војске пробијен и преправљен у пространо склониште (Jovanović 2015: 44).</s><s>Сам објекат се налази у близини једног од крашких извора званог Срећково врело116, које се налази на локацији изузетне природне лепоте.</s> <s>Налази из пећине су доспели до нишког музеја 1963. године као случајни налази, откривени приликом изградње војног објекта.</s><s>Проспекција каменичког атара вршена је у неколико наврата између 1981 и 1982 год., приликом чега је обиђена Каменичка клисура117 и потез око Срећковог врела118 али је</s> <s>комплетним пехаром, украшеним урезаним жлебовима и канелурама (Т.</s><s>IX/2) опредељена млађу фазу параћинске културе (Ha A1) (Стојић, Јоцић 2006: 112; Булатовић, Станковски 2012: 115 Познато је да се овај седимент експлоатисан за потребе Фабрике боја и лакова "Поморавље" из Ниша.</s><s>Поред тога забележен је податак да је предратна фабрика школског прибора "Викторија" из Ниша у периоду од 1926. до 1935. произвела 10 тона креде од Беле земље из Каменице (Jovanović 2015: 26).</s><s>116 Врело се среће и под називом Девојачки камен.</s><s>117 Среће се и под називом Девојачко ждрело.</s><s>118 АНМН, Археолошки записник бр. 126.</s><s>Археолошки институт, Центар за документацију „Naivss“ Сл. 23.</s><s>Војни објекат на пећинском улазу и адаптирани пећински канал</s> <s>Хум (883 ha) је ратарско–сточарско сеоско насеље збијеног типа, на локалном путу Ниш–Хум–Лесковик, 7 km северно од Ниша.</s><s>Шире окружење налазишта подразумева планинску и подпланинску зону Калафата у области око горњег и средњег тока Рујничке, Хумске и Бреничке реке.</s> <s>Карта бр. 13.</s><s>Окружење Хума са локалитетима У окружењу су заступљени различити привредно–географски пејзажи, међу којима доминирају благе падине нагнуте ка југу са погодностима за развијање пашњака и земљорадњу.</s><s>Кроз област протиче неколико водених токова, око чијих обала су се развили уски појаси речних долина, погодних за баштованство.</s><s>Област окружују ниске планине на чијим обронцима су заступљени крашки облици рељефа, уз бројне изворе воде и једним хипотермалним извором (Мартиновић 1976).</s><s>Од интересних ресурса издваја се богато лежиште квалитетног кремена, регистровано на оближњим падинама 27.</s><s>Кременца (Šarić 2013), док је квалитетна глина присутна на потезу Језеро (Стевановић 2014).</s><s>Ресурси познати на основу топонамистике издвајају се нешто јужније од Хума на потезу Слатина и знатно северније (око 4,5 km) на потезу Рудина119.</s><s>27.</s><s>ВЕЛИКА ХУМСКА ЧУКА</s> <s>Уже окружење Хумске чуке је смештено у контактној зони између високих језерских тераса и подпланинске зоне Калафата, обухватајући висинску зону између 250 и 450 m. Микрорејон подразумева област која је природно издвојена токовима Бреничке и Рујничке реке на истоку и западу, док је простор на северу ограничен обронцима Мечјег врха (655 m), а на југу обронцима Виника (421 m).</s><s>То је изразито хетерогени комплекс језерских седимента, који заступају: пескови, глине, лапори, лапорци, шљункови, пешчари, конгломерати, агломерати, кречњаци, туфови и угљеви.</s><s>Хумска чука је развијени облик кречњачког узвишења (фот.</s><s>24), које се састоји од два међусобно раздвојена врха са заједничком основом на нижим котама.</s><s>Вишље и пространије узвишење се назива Велика хумска чука (455 m) и представља вишеслојно градинско насеље, док се нижи врх назива Мала хумска чука (440 m) и за сада је археолошки мало познат.</s><s>Чука се јасно издваја у локлалном пејзажу јер се својом висином истиче у најближем окружењу.</s><s>Додатну диференцираност појачава и Хумска река, која протиче уз северну и западну страну чуке.</s><s>Такве карактеристике пружају одличне дефанзивне погодности као и одличну прегледност околине, с обзиром на то да елевација највише коте у односу на Хумску реку (333 m) износи 121 m (Булатовић, Милановић 2014: 164), тако да је са врха чуке могуће надгледати готово читаву Нишку котлину.</s><s>Простор погодан за насељавање налази се на платоу при врху Велике хумске чуке, који заузима површину од око 2 ha, распоређену на котама од 455 до 440 m н.в. (Булатовић, Милановић 2014: 163).</s><s>Поред тога, важно је напоменути да су на стеновитим странама са западне стране чуке регистроване четири поткапине, које нису археолошки истраживане.</s> <s>Прва забележена истраживања Велике хумске чуке почињу у времену непосредно пре оснивања Музеја града Ниша 1933. године120, а уредно се настављају и у неколико наредних година121 (Оршић–Славетић 1934: 303; Fеwkes 1936: 54).</s><s>Након поменутих проспекција, Миодраг Грбић у сарадњи са музејским институцијама из 119 Потез се налази на Калафату и може бити јако индикативан с обзиром на то да су на овој планини у атару Копајкошаре регистрована лежишта бакра и то на потезима званим Рудине и Руда пољана ().</s><s>120 У питању је вероватно период током 1932. године обзиром да А. Оршић-Славетић помиње откривање праисторијских насеља у селу Хуму (Оршић-Славетић 1934: 303).</s><s>121 Издваја се експедиција Америчке школе за праисторијска истраживања којом је руководио харвардски професор Владимир Фјукс, 1933. године.</s><s>Београда и Ниша, предузима ископавања на локалитету122, а након њега то чине Милутин и Драга Гарашанин, 1956. године (Гарашанин, Гарашанин 1959; Гарашанин, Ђурић 1983), као и Звонимир Калуђеровић и Наталија Ђурић током 1994. године (Калуђеровић, Ђурић 1996: 289).</s><s>У новом миленијуму настављена је сарадња АИ и НМН, па се током 2009. године врше ископавања мањег обима (Булатовић, Станковски 2012: 65; Булатовић, Милановић 2014), која ће од 2014. године добити систематски карактер (Булатовић ет ал. 2018: 21)123.</s><s>Сл. 24.</s><s>Аерофотографија Хумске чуке са југоистока (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Обзиром да је локалитет интензивно коришћен и током античке епохе, горњи слојеви из бронзаног и гвозденог доба нису добро очувани и углавном су поремећени.</s><s>Досадашњим истраживањима дошло се до закључка да је на платоу чуке постојало развијено насеље из ПБД (T.XX/1-3) у коме је забележен материјал са елементима параћинске, брњичке и вербичоара IV културе (сл. 25) (Булатовић, Милановић 2014: 170), тако да се оквирно може определити у фазу Br C–D (Булатовић, Станковски 2012: 357, фуснота 541).</s><s>Овом периоду припада јако оштећен плитко укопан стамбени објекат већих димензија124.</s><s>Објекат је садржао остатке лепа и поднице од запечене земље, као и већу количину ломљеног камена измешаног са облуцима.</s><s>Материјал из РГД најчешће је украшен техникама канеловања и фасетирања (T.XIX/8, T.XX/4-6), па извођачи истраживања овај хоризонт везују за период између Ha A2 и Ha B1 фазe (Гарашанин, Гарашанин 1959: 246, сл. 5–11; Булатовић, Милановић 2014: 179).</s><s>Керамички материјал из ове фазе је ретко заступљен, а од објеката се издваја једна мања плитко укопана јама у којој је пронађено бронзано копље опредељено у исти период (Гарашанин, Гарашанин 1959: 245, сл. 4).</s><s>Слична је ситуација и са материјалом 122 Иако су налази са тих ископавања сачувани у Народном музеју Београд, остали су без адекватне пратеће документације, чиме је онемогућена стратиграфска реконструкција (Гарашанин, Гарашанин 1959: 243).</s><s>123 Поред поменутих ископавања, Хумска чука се повремено обилази у оквиру рекогносцирања у региону, попут кампања из 1973. год. у организацији Завода за заштиту споменика културе Ниш, затим 1982. год. у организацији Народног музеја Ниш и 1991. у организацији Археолошког института и нишког музеја.</s><s>124 Објекат (обележен 1 и 2) је оштећен укопима из античког периода па је јединино могуће раконструисати дубину укопа који је износио 0,3 м, док су облик и димензије остали недефинисани (Булатовић, из СГД (Ha C-D) (T.XIX/7) и латена који је само спорадично регистрован без јасно издвојене стратиграфске јединице (Гарашани, Гарашанин 1959: 246, сл. 14; Гарашанин и Ђурић 1983: кат.</s><s>191; Булатовић, Милановић 2014: 179).</s><s>Сл. 25.</s><s>Керамички фрагменти из ПБД и РГД са Велике Хумске чуке (Булатовић, Милановић 2014) 4.17.</s><s>ГАБРОВАЦ – ВУКМАНОВО</s> <s>Габровац (778 ha) и Вукманово су сточарско–ратарска насеља збијеног типа, на локалном путу Ниш–Габровац–Вукманово, јужно од Ниша.</s><s>Шире окружење ових насеља подразумева Селичевицу (903 m) и њене северне обронке у сливу Габровачке и Кутинске реке, као и мањи део нишавске долине.</s><s>Напуштене сезонске појате сведоче о некадашњем значају сточарства125, док архивска грађа наводи плитка лежишта мрког угља у Габровцу експлоатисана током турске власти (Милићевић 1884: 15).</s><s>28.</s><s>РАСАДНИК / ГАБРОВАЦ</s> <s>Потез Расадник се данас налази у централном делу села Габровц (сл. 26).</s><s>То је простор на падинама уз десну страну Габровачке реке, нешто ниже од ушћа Вукмановачке реке.</s><s>У горњим деловима падине постоје два јака извора воде.</s> <s>Налазиште је први регистровао А. Оршић–Славетић, који је током ратних година планираo мања ископавања у сарадњи са Владимиром Милојчићем (Јанковић 2018: 8788).</s><s>На локалитету је константовано вишеслојно праисторијско насеље са материјалним остацима из бакарног и бронзаног доба.</s><s>Керамика из бронзаног доба (T. XX/7-8, XXI/12) има одлике позне параћинске културе и има аналогија са материјалом из хоризонта Медијане I, тако да се у Понишављу може везати за временске оквире Br D – Ha A1 фазе Сл. 26.</s><s>Поглед на село Габровац и околину локалитета Расадник са брда Камара (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 29.</s><s>СТАРИ ГАБРОВАЦ / КИТИЦА</s> <s>Потез Стари Габровац се налази ЈИ од Габровца на путу ка селу Вукманову, недалеко од сеоског гробља (сл. 27).</s><s>Налазиште заузима положај у северном подножју Китице (450 m) у уској равници на месту ушћа Камењарнице у Вукмановачку реку.</s><s>Сл. 27.</s><s>Поглед са севера на позицију и окружење локалитета Стари Габровац (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Налазиште је откривено приликом провере музејских података о налазиштима из атара села Габровца за потребе овог рада.</s><s>Установљено је да се налазиште простире на површини од 1 ha и да садржи керамички материјал из неолита, СГД и новог века.</s><s>Керамика из СГД (T.XXI/3) се може везати за временске оквире Ha B3 – Ha C фазе.</s><s>30.</s><s>СЕЛИШТЕ / ВУКМАНОВО</s> <s>Локалитет је само узгредно помињан у литератури, често забележен само под називом матичног села, Вукманова (Оршић–Славетић 1934: 303; Гарашанин, Гарашанин Географски контекст налазишта</s> <s>Ужа околина налазишта је смештена на побрђу које уједно представља место развођа ка сливовима Габровачке и Кутинске реке.</s><s>Само налазиште се налази на једном благо узвишеном троугаоном платоу при северним падинама Белог Камена (629 m) који лежи изнад ушћа два потока који даље формирају ток Реке (сл. 28).</s><s>На поменутом платоу је смештено сеоско гробље, као и два извора воде.</s><s>Сл. 28.</s><s>Поглед на позицију потеза Селиште са брда Камара на северу (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Локалитет Селиште је тридесетих година прошлог века регистреовао А. ОршићСлаветић,126 определивши још тада материјал у халштатски период (Оршић–Славетић 1934: 303).</s><s>Карактеристике пронађеног керамичког материјала указују да је насеље егзистирало током позног средњег века и РГД (Ha B) (T.XXI/4-6).</s><s>4.18.</s><s>БЕРЧИНАЦ</s> <s>Берчинац (356 ha) је ратарско–сточарско сеоско насеље збијеног типа, 13 km СЗ од Ниша.</s><s>Налази се на регионалном путу који се у горњем сливу Топоничке реке127 рачва ка Сврљигу и Сокобањи.</s><s>Шире окружење Берчинца подразумева јужне обронке Калафата око доњег тока Топоничке реке, као и област јужноморавске долине око њеног 126 Оршић-Славетић је до налазишта дошао на основу Извештаја о археолошким налазиштима у општини Габровац који је саставио и предао преседник општинске управе Габровац (АНМН, рукописни документ заведен: 12 /No 2581, 30.</s><s>IX. 1934. год.</s><s>Општина Габровачка, Срез Нишки).</s><s>127 Слив Топоничке реке се може сматрати микроцелином у Доњем Понишављу с обзиром да покрива област између Нишке, Алексиначке, Сврљишке и Сокобањске котлине, на простору између јужноморавске долине и планина Озрена, Девице и Калафата (Ршумовић 1967: 150–156; Дукић 1975: 4648).</s><s>Слив је састављен од брзих планинских токова који формирају специфичан брдско–планински рељеф са развијеним крашким облицима (Nešić 2001) у оквиру кога се развило 14 савремених насеља углавном са развијеном сточарском привредном орјентацијом и траговима старије насељености. ушћа.</s><s>Лежиште кремена на Кременцу код Рујника, представља једино регистровано лежиште неметаличних минералних сировина у ширем окружењу.</s><s>Карта бр. 15.</s><s>Окружење средњег тока Топоничке реке са локалитетима 31.</s><s>ДЕРВИШКА ЧУКА</s> <s>Налазиште је позиционирано при врху брда (250 m ), које се уздиже поред леве обале Топоничке реке, 2 km узводно од налазишта на Ђузином брегу.</s><s>Само брдо је јасно издвојено у локалном пејзажу, с обзиром на то да је у односу на долинску равницу вишље за 60 m. Чука се налази у конкави једне веће окуке Топоничке реке, тако да је са три стране ограђена водом, што увећава њене дефанзивне перформансе.</s><s>Поред тога Дервишка чука се налази на излазу Топоничке реке из Берчиначке сутеске, тако да представља стратешку тачку погодну за контролу пута у долини Топоничке реке.</s><s>31.32.33.</s> <s>Једина стручна проспекција обављена је 2015. године128 (Милановић, Милојевић 2016).</s><s>Локалитет је познат од раније на основу случајних налаза, који су доспели до евиденције НМН и археолошке збирке Принчева вила у Г. Топоници.</s><s>Керамички материјал са врха Дервишке чуке указује на период РГД (Милојевић, ТрајковићСл.</s><s>29.</s><s>Поглед на Дервишку чуку са истока (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 4.19.</s><s>МИЉКОВАЦ</s> <s>Миљковац је сточарско–ратарско сеоско насеље збијеног типа у градској општини Црвени Крст, 12,5 km северно од Ниша.</s><s>Налази се на месту где се рачвају два регионална пута, један ка Сокобањи преко Велепоља и Озрена, а други ка Сврљигу долином Топоничке реке и попшичким развођем.</s><s>Шире окружење Миљковца подразумева брдско–планинску област око тока Топоничке реке, коју са десне стране окружују обронци Калафата, а са леве обронци Озрена.</s><s>Топонамистички подаци са потеза Рудина указују на могућност постојања лежишта бакра с обзиром да се потез налази у истим серијама јурских кречњака као код регистрованих лежишта у атарима Матејевца, Копајкошаре и Грбавча (Кrstić et al. 1980: 45–46).</s><s>У непосредној близини Железника регистрован је термоминерални извор назван бања Видриште.</s><s>32.</s><s>ЖЕЛЕЗНИК</s> <s>Најужи рејон налазишта подразумева мање котлинасто проширење при ушћу Студене воде у Топоничку реку.</s><s>Миљковачка котлиница уједно представља и транзитну тачку код које се укрштају путеви на излазима из Крављанске и Церјанске сутеске129.</s><s>Сам локалитет се налази на каскадном узвишењу које је смештено у меандру Топоничке реке, низводно од њеног излаза из Крављанске клисуре, а на месту ушћа са Студеном водом.</s><s>Железник је имао одличне дефанзивне предиспозиције, с обзиром да је окружен реком са свих страна осим западне, док је са врха градине могућа визуелна контрола шире околине.</s><s>У подножју градине извире термоминерални извор Видриште (Костић 1978: 136–137; Кrstić et al. 1980: 46), а евидентирана су и 4 спелеолошка објеката.</s><s>Сл. 30.</s><s>Поглед на градину и зидине средњевековног Железника са југа (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Железник је пре свега познат по рушевинама утврђења из средњег века, чији остаци се налазе на највишем платоу брда, док је праисторијска керамика регистрована на нешто нижем, али пространијем јужном платоу.</s><s>Слој са праисторијском керамиком је први пут евидентиран приликом рекогносцирања 1971. године, спроведених у организацији ЗЗСКН (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 138–140).</s><s>Наредна истраживања обављана су тек приликом кампања из 2015. и 2019. године у организацији АИ и матичних институција130.</s> <s>Фрагменати украшени широким хоризонталним канелурама су повезани са керамиком израђеном у стилу Гава–Белегиш II (Стојић, Јоцић 2006: 148).</s><s>Налази керамике проналажени приликом рекогносцирања 2015. и 2019. године, се хронолошки уклапају у временске оквире РГД (T.XXI/7-8, XXII/1-5).</s><s>У прилог таквој хронологији иде и податак са краја XIX века који наводи да је на овој локацији пронађена једна 129 Прва сутеска представља сужење на траси планинског пута уз Топоничку реку, који кроз Моравски Голак води ка Сокобањској и Сврљишкој котлини.</s><s>Друга сутеска се налази на траси која прати ток Студене воде и пролази кроз унутрашњост Калафата, преко којих је могућа алтернативна деоница до Нишке и Сврљишке котлине.</s> <s>Кравље је сточарско–ратарско сеоско насеље у градској општини Црвени Крст, које се налази на регионалном путу Горња Топоница – Кравље – Сврљиг 14,5 km северно од Ниша.</s><s>У ширем окружењу Кравља превладавају брдско–планински пејзажи Калафата и Девице око тока Топоничке реке која овде пролази кроз Крављанску клисуру између Миљковца и Кравља, као и кроз једно веће долинско проширење између Кравља и Попшице.</s><s>Најзначајнији ресурс представљају лежишта бакра регистрована у кречњацима и црвеним пешчарима Калафата (Кrstić et al. 1980: 45–46), док изузетан ресурс подручја чине бројни термални извори (укупно 18) и врела пијаће воде (Мартиновић, Костић 1965; 1975).</s><s>Са друге стране топонамистички маркери указују на изворе сумпора на потезу Смрдан и соли на потезу Слатина.</s><s>33.</s><s>КУЛИНА</s> <s>Кулина је релативно скоро ушла у археолошку литературу иако је њено постојање давно познато из музејске евиденције (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 124-5).</s> <s>Кулина је стеновито узвишење (396 m) које се уздиже одмах изнад источне периферије села, на самом почетку Крављанске клисуре.</s><s>Брдо је јасно истакнуто у локалном пејзажу, с обзиром да су источна и јужна страна омеђена меандром Топоничке реке, док западну страну сече ток Лепаје који се улива у подножју градине.</s><s>Градина поред тога што пружа одличну прегледност терена, садржи на самом платоу узвишења мању поткапину.</s> <s>Праисторијски слој на градини је евидентиран приликом рекогносцирања ЗЗСКН 1971. године, што је потврђено рекогносцирањима 2014–2016 године.</s><s>Остаци налазишта су установљени на платоу узвишења који се простире се правцем исток–запад 200 х 70 m. Фрагменти керамике су рађени без употребе витла и имају изразито грубу фактуру и текстуру, углавном без декоративних елемената.</s><s>Фрагмент питоса са масивном трапезоидном дршком квадратног пресека и вертикалном перфорацијом која је изведена неким ваљкастим инструментом су широко заступљени облици из РГД, који се срећу у североисточној (Капуран 2015: Т.18/18–23), централној (Стојић, Чађеновић 2006: Булатовић 2008: сл. 5/6, 6/9; Булатовић, Станковски 2010: XXXI/111).</s><s>Фрагменти са низом дубоко урезаних хоризонталних линија, као и зделе дебљих зидова Ѕ профилације са украсима у виду хоризонталних уреза и канелура ближе опредељују локалитет у 4.21.</s><s>ПОПШИЦА</s> <s>Попшица је сточарско сеоско насеље у општини Сврљиг, које се налази на регионалном путу Г.Топоница–Сврљиг, 19 km СЗ од Сврљига и 23 km северно од Ниша.</s><s>Шире окружење Попшице подразумева брдско–планинску област на развођу сливова између Топоничке реке и Сврљишког Тимока.</s><s>Окружење обухвата исте минералне ресурсе као и суседно село Кравље, с тим што је удаљеност до ресурса другачија.</s><s>Сл. 32.</s><s>Попшичка пећина горњи улаз и унутрашњост (фото.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 34.</s><s>ПОПШИЧКА ПЕЋИНА</s> <s>Попшичка пећина је у науци била предмет бројних спелеолошких проучавања (Жујовић 1893; Цвијић 1895; Петровић 1955; 1976: 147–148; Димитријевић 1997), док њен археолошки потенцијал до сада није био предмет публикованих радова.</s> <s>Археолошки контекст налазишта анфитеататралном басену који је формиран око тока Селског потока, леве притоке Топоничке реке.</s><s>Пећински улаз се налази испод кречњачког одсека Јездиног врха (606 m), недалеко од извора Селског потока, 2 km северно од Попшице.</s><s>Укупна дужина свих пећинских канала износи 620 м, а издвајају се простране дворане и богатство пећинског накита (Петровић 1955).</s><s>На истој стени поред пећине постоји и поткапина.</s> <s>Пећина је рекогносцирана 2017131. и 2018132. године приликом чега су установљени фрагменти праисторијске керамике, како у унутрашњости пећине и поткапине, тако и на платоу испред пећине.</s><s>Пронађени керамички материјал се може определити у РГД.</s> <s>Карта бр. 16.</s><s>Окружење Попшице са локалитетима 131 Рекогносцирање обављено у склопу пројекта: Истраживања прелаза из средњег у горњи палеолит у источној Србији, који се реализује у сарадњи Филозофског факултета у Београду и Универзитета Аризона у Тусону (САД), под руководством Душана Михаиловића.</s><s>132 Пројекат: Археолошка проспекција доњег тока Јужне Мораве (2017-2019).</s><s>33.34. 5. ОБРАСЦИ НАСЕЉАВАЊА У ДОЊЕМ ПОНИШАВЉУ У регионалној целини дефинисаној као Доње Понишавље, обрађено је 34 археолошка налазишта из атара 22 савремена насеља.</s><s>Осим три локалитета, сва остала налазишта je аутор лично обишао.</s><s>Највећи број налазишта је регистрован путем археолошке проспекције (24).</s><s>Ископавања су вршена на 8 налазишта, док подаци за два налазишта потичу на основу музејске евиденције о случајним налазима.</s><s>Међу ископаваним налазиштима 4 су испитивана само мањим сондирањем, док су на 4 вршена систематска вишегодишња ископавања.</s><s>Осим два локалитета који су препознати као некрополе, сва остала налазишта су окарактерисана као насеља или места за поједине специјализиране активности људи (војни логори или светилишта).</s><s>Досадашњим истраживањима је установљено да су 9 налазишта једнослојна, док су остала 25 локалитета на основу површинских налаза и ископане стратиграфије опредељена као вишеслојна.</s> <s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 13 налазишта у 12 савремених катастарских атара.</s><s>Једино се локалитети Радачје и Кованлук 1 налазе у истом сеоском атару на међусобно малој удаљености (500 м), међутим у њиховом случају постоје индиције да се ради о насељу и некрополи.</s><s>Три локалитета ископавано је систематски, два су само сондирана, шест су евидентирана археолошком проспекцијом, док су два налазишта ушла у евиденцију захваљујући случајним налазима.</s><s>Таб.</s><s>4. Налазишта из ПБД у доњем Понишављу и њихово стање истражености Локалитет</s> <s>Само налазиште код Медошевца је документовано као некропола, док за Кованлук 1 постоје индиције.</s><s>Сва остала налазишта се могу везати за насеља, међу којима се издваја једно градинско и једно пећинско.</s><s>Насеље у близини некрополе код Медошевца за сада није потврђено, првенствено из разлога што се шира област налази под управом војске РС.</s><s>Међутим локалитет ће бити третиран у анализи образаца насељавања под претпоставком да се бронзанодопско насеље налази у близини откривене некрополе.</s> <s>Добар део налазишта из узорка ПБД (77%) према свом географском положају у Моравско-вардарској долини смештен је у првој зони (I), односно у оквирима Нишавске долине.</s><s>Преостала три налазишта (23%) заузимају позиције у другој зони (II) односно у ближем залеђу, тако да локалитети из ПБД у трећој зони (III) нису ни регистровани.</s><s>Сва налазишта налазе се на позицијама чија хидрографска мрежа припада Нишавском сливу, док рељефна основа из окружења 8 налазишта припада масиву Калафата (61%), три обронцима Селичевице (23%), један локалитет припада систему Сврљишких планина Шира окружења налазишта (r = 5 km) у по шест случајева обухватају два (46%) и три рељефна појаса (46%), док у једном случају (8%) налазиште обухвата само један појас.</s><s>Окружење четири налазишта је сконцентрисано у равници али добрим делом атара захватају и побрђе, док су два налазишта сконцентрисана на побрђу али гравитирају ка планинским обронцима.</s><s>Надморска висина свих окружења варира од 170 до 903 m, док висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 140 m у околини Бубња, па до 700 m у окружењу Расадника код Габровца.</s><s>На четири налазишта (19, 26, 27, 28) висинске варијације у околном рељефу су веће од 500 m, док је на преосталих 9 налазишта висинска разлика мања и у просеку износи око 300 m. Таб.5. Локалитети из ПБД са њиховим топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из ПБД, орјентисана је у 8 случајева претежно ка ратарству (62%), док је у пет случајева привредна орјентација више окренута сточарству (38%).</s><s>Прецизнијим разврставањем из узорка је могуће издвојити три атара са мешовитом привредном орјентацијом, односно два атара са сточарско-ратарском (15%) и један атар са ратарскосточарском (8%) привредном орјентацијом133.</s><s>Чак 12 налазишта гравитира ка неком минералном ресурсу, од којих су само два окренута ка металичним ресурсима.</s><s>Хумска чука гравитира ка 6 минералних ресурса, пет налазишта гравитира ка два ресурса, а 6 налазишта ка једном минералном ресурсу.</s><s>Највише налазишта (31%) у својим окружењима поседује лежиште квалитетне глине (10, 133 Сви резултати о прединдустријској орјентацији сеоских општина добијени су на основу статистике из публикације: Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији, 31. децембра 1910. (1911).</s><s>Књ.</s><s>5. Управа државне статистике.</s><s>Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.</s> <s>8), угља (19, 28), а истичу се и два налазишта која гравитирају ка лежишту креде (26, 27).</s><s>Ка металичним ресурсима, односно бакру гравитирају једино Хумска Чука и Каменичка пећина и то тек у најдаљој, трећој зони од локалитета.</s><s>Ресурси у првој зони, односно у рејону налазишта евидентирани су у девет случајева.</s><s>У овој зони налазе се сва глиништа креде (26) и слатине (27) евидентирана само у поједначним случајевима.</s><s>Таб.</s><s>6. Локалитети из ПБД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>Доминирајући рељеф у ужем окружењу (r = 2,5 km) налазишта је чак у 10 случајева (77%) окренут долинском рељефу у пет случајева (23%) брдском рељефу, док ниједно налазиште не заузима позицију у чијем окружењу доминира планински рељеф.</s><s>Детаљнијим разврставањем могуће је издвојити пет налазишта која готово искључиво заузимају долински рељефни појас (38%), док пет налазишта заузима мешовит рељефни пејзаж који у четири случајева подразумева претежно долинско-брдски предео (31%), а у једном брдско-долински предео (8%).</s><s>Окружења два налазишта (26-27) заузимају брдско-планински предео (15%), док једино окружење налазишта Радон код Нишке Бање нагло прелази из долинског у планско подручје.</s><s>Mагистрални правци који пролазе кроз рејон налазишта забележени су у 10 (77%) случајева.</s><s>Међу њима су пет (38%) налазишта (2, 3, 17, 19, 20) додатно повезана са појединим регионалним правцима тако да уживају још веће саобраћајне погодности с обзиром да представљају важна саобраћајна чворишта.</s><s>Преостала три локалитета (23%) захватају рејон кроз који циркулишу само локални путеви (26-28).</s><s>Бројност речних токова у непосредној околини локалитета из ПБД у највише случајева подразумева терен са два речна тока, који се срећу на 8 налазишта (62%).</s><s>Налазишта са само једним речним током (14,19, 26, 27) евидентирана су у четири случаја (23%), док је налазиште са три реке забележено само у случају Ђузиног брега.</s><s>Поред већине налазишта (69%) протиче пловна река, односно река Нишава, осим у случају Ђузиног брега код Г. Топонице који се налазио у близини две пловне реке, односно на ушћу Нишаве и Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Осим у случају већ поменутог Ђузиног брега и Велике чесме код Вртишта, које нема ближих притока сва остала налазишта на Нишави се налазе у близини ушћа неке локалне реке или потока (78%).</s><s>Налазиште у близини већег (регионалног) тока забележено је само у случају Ђузиног брега.</s><s>Налазишта поред малих (локалних) токова (19, 26-28) забележена су у три случаја (23%), док је једино налазиште (8%) Радон у Нишкој Бањи позиционирано поред тока четврте категорије, који је уз то и термалан.</s><s>Међу наведеним налазиштима поред малих токова, једино се Расадник код Габровца налази у близини два речна тока.</s><s>Tаб.</s><s>7. Локалитети из ПБД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Поједина налазишта (7, 8, 20, 21) се налазе у непосредној близни речног прелаза преко Нишаве.</s><s>У три случаја оближњи прелаз је речни газ (33%), а у случају Бубња код Новог Села у питању је мост (11%).</s><s>Интересантно је поменути да се највећи број речних прелаза налази у рејону Медијане, где је забележено пет газова и три моста.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из ПБД у доњем Понишављу издвојене су у виду појава попут речних ушћа, меандра, извора и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи два (10, 14, 26, 28) или чак четири (2) од поменутих хидрографских елемената.</s><s>Најчешћи избор насељеника у поменутом времену и простору био је терен око речних ушћа (69%), који је присутан на 9 налазишта.</s><s>Чест хидрографски избор такође представљају мањи извори воде који се срећу у близини пет налазишта (38%), међу којима је и један термоминералан.</s><s>Речни меандри су присутни у пејзажу четири налазишта (31%), од којих је једна половина налазишта (2, 10) позиционирана на спољној страни меандра, док друга половина (14, 27) заузима терен у конкави меандра.</s><s>Међутим, из свега произилази да су насељеници најчешће преферирали терен поред равног речног тока (69%).</s><s>Каменичка пећина и Радачје су једина налазишта (15%) која се налазе у клисури (26) или у њеној непосредној близини (2).</s><s>Интересантно је да су налазишта са речним прелазима преко Нишаве увек позиционирана на равном току реке, док налазишта на нишавским меандрима (2. 8, 10) немају у близини речне прелазе.</s><s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља током ПБД је у највећем броју случајева на флувијалним творевинама (77%).</s><s>У девет случајева заузимају се речне терасе (ФЛ1) што је 69% укупног узорка и 90% из узорка са флувијалних формација, док је само у случају Медијане насеље подигнуто у алувијалној равници (ФЛ4).</s><s>Два налазишта (26-27) су формирана у облицима крашког рељефа (К1), док је Расадник код Габровца једино налазиште формирано на падинском облику рељефа, тачније на подручју умерених и активних клизишта (КО3).</s><s>Литолошка подлога на седам налазишта из прве зоне је везана за речно-терасне седименте (ФН 6-7), док су на два локалитета забележени алувијални седиментни комплекси (ФН 1-3), а код Радона у Нишкој Бањи налазиште је смештено на кречњацима из комплекса мање чврстих седиментних стена.</s><s>Поред Радона на кречњацима су формирана дав налазишта из друге зоне (26-27), док је на језерским наслагама једино Расадник код Габровца.</s> <s>Таб.</s><s>8. Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из ПБД у доњем Понишављу са надморском висином, врстом и позицијом Локалитет</s> <s>Педолошку подлогу у рејону налазишта обично чине две врсте земљишта које доминирају простором.</s><s>Најзаступљенија врста земљишта на налазиштима из ПБД је алувијум који је значајан земљишни чинилац у најближем окружењу 8 локалитета (62%), односно на 80% налазишта из долинског појаса.</s><s>Среће се као једини педолошки тип на појединачно среће у комбинацији са камбисолом (14) и калкомеланосолом (19).</s><s>Следећи тип по заступљености је вертисол, која је садржалац педолошког покривача на 6 камбисол на два (14, 17), а колувијум на једном налазишту (17).</s><s>На основу такве заступљености тла у долинским рејонима налазишта може се претпоставити да су пет локалитета била орјентисана ка педолошким типовима који су најпрактичнији за земљорадњу (7, 17, 20, 21, 14).</s><s>Четири налазишта су тежила ка педолошким типовима који поред земљорадње подржавају и сточарство, односно мешовиту пољопривреду (3, 8, 10, 19).</s><s>Радачје код Малче је једино налазиште из долинског појаса чији рејон се готово искључиво налази на смоници, која је тешка за обраду и стога погодује развоју сточарске привреде.</s><s>Сва три налазишта из друге зоне заузимају рејоне са земљиштима која подржавају развој сточарства.</s><s>У надморској висини на којој су позиционирана сама налазишта нема већих варијација.</s><s>Налазиште Велика чесма код Вртишта је смештено на најнижој коти од 185 m н.в., док В. Хумска чука представља градинско насеље са највишим положајем који износи 455 m н.в. Чак 11 налазишта (85%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 300 m н.в. док преостала два налазишта заузимају позиције више од 400 m н.в. Просечна надморска висина свих налазишта износи 249 m н.в. Површина налазишта није прецизно утврђена и представља резултате мерења на основу заступљености површинских налаза, који нарочито у случају вишеслојних локалитета не може прецизно осликавати површину одређеног насеобинског хоризонта.</s><s>Површине локалитета са хоризонтом ПБД у доњем Понишављу утврђене су на 10 локалитета.</s><s>Измерене површине се крећу од 2 до 30 ha.</s><s>Најпространије налазиште је на Медијани, а најмање површине имају Велика Хумска чука и Кованлук 1. Изузетно пространа налазишта са површином преко 20 ha регистрована су код Вртишта (14) и Г. Топонице (17), а једино налазиште са површином између 10 и 20 ha регистровано је код Д. Врежине (8).</s><s>Налазишта са површином између 3 и10 ha регистована су на три локације (2, 7, 21), док су две локације (3, 27) заузимале површину мању од 3 ha.</s><s>Произлази да просечна површина налазишта из ПБД у доњем Понишављу износи 11,2 ha.</s><s>Таб.</s><s>9. Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из ПБД у доњем Понишављу.</s> <s>Грађевинске структуре из хоризоната ПБД у Понишављу поуздано су регистроване само на налазиштима која су стручно ископавана (14, 20, 21, 27).</s><s>По том питању највише података дала је Медијана на којој је регистровано чак 11 стамбених објеката (Garašanin 1969; Булатовић 2008; Капуран 2009: 79-89), затим више отпадних, складиштених и вероватно једна култна јама (Garašanin 1983: 766).</s><s>Једна недовољно очувана плитко укопана стамбена структура регистрована је на Великој Хумској чуки, док су на Великој чесми код Вртишта у хоризонту ПБД, поред остатака лепа регистроване и две јаме.</s><s>С обзиром на то да је јама 6 имала зидове од налепљеног лепа може се дефинисати као јама за складиштење, док бројне животињске кости и керамика из јаме 2 указују да је коришћена за депоновање отпадног материјала.</s><s>Савремене или историјски познате структуре са традицијом у непосредној близини налазишта из ПБД затичемо на пет локација (38%), међу којима је могуће издвојити места са утилитарном традицијом (14, 19) и места или објекте секуларног или религијског значаја (19, 21, 27, 28).</s><s>Тако су налазишта Велика чесма и Радон подигнута у оквиру централних језгара савремених насеља у Вртишту и Нишкој Бањи.</s><s>Три налазишта се налазе у близини гробаља из историјских епоха (19, 21, 28), два у близини поштованих извора воде који су каптирани у виду спомен чесми (14, 19), док је у подножју Хумске чуке (27) подигнута црква.</s><s>У узорку се издвајају налазишта Радон и Велика чесма која у својој близини имају три и две традиционалне вредности.</s><s>Заједнице ПБД у Понишављу често заузимају простор са традицијом коришћења током старијих периода, што је потврђено на десет локација (77%).</s><s>Исти простор су најчешће заузимале заједнице из неолита, што је забележено у културној стратиграфији са чак осам налазишта (62%).</s><s>Наставак живота у наредном хоризонту РГД забележен је у 9 случајева (69%), док је на Бубњу и Великој Хумској чуки забележен континуитет до СГД.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода евидентирани су на осам налазишта (62%), међу којима је на шест налазишта присутан антички материјал (46%).</s> <s>Хоризонт РГД евидентиран је на 25 налазишта у 17 савремених катастарских атара.</s><s>На 7 налазишта вршена су ископавања, 17 локалитета је евидентирано путем археолошких рекогносцирања, док је само налазиште у Медошевцу (10) забележено на основу случајних налаза.</s><s>Четири локалитета је ископавано систематски (9, 20, 21, 27), два су на три вршена само мања сондирања (2, 14, 22).</s><s>Сва налазишта су документована као насеља, односно као делови насеобинких формација.</s><s>Међу њима је могуће издвојити четири градине (16%) и један пећински локалитет (4%).</s> <s>Таб.</s><s>10.</s><s>Налазишта из РГД у доњем Понишављу и њихово стање истражености На основу свог географског положаја у хидрографској мрежи Моравсковардарске долине, 19 налазишта (76%) је смештено у првој зони (I), односно у оквирима Нишавске долине.</s><s>Преостала 6 налазишта (24%) заузимају позиције у залеђу, од којих су у другој зони (II) регистрована четири, а у трећој (III) два налазишта.</s><s>Хидрографски посматрано 20 налазишта (80%) припада Нишавском сливу, четири припадају сливу Топоничке реке (16%) док само једно налазиште директно гравитира јужноморавском сливу (4%).</s><s>Рељефна основа 16 налазишта припада масиву Калафата (64%), четири обронцима Селичевице (16%), два локалитета припадају систему Сврљишких планина једно налазиште.</s> <s>Таб.</s><s>11.</s><s>Локалитети из РГД са њиховим топографским одликама ширег окружења Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 16 случајева обухватају два рељефна појаса (64%), међу којима се издваја 11 налазишта (44%) која гравитирају ка долинскобрдским пределима (1-2) док преосталих 5 (20%) гравитира ка брдско-планинским (2-3) пределима.</s><s>Атари 8 налазишта су подједнако распоређени у сва три рељефна појаса (32%), док је само један атар комплетно сконцентрисан у долини (4%).</s><s>Надморска висина ширег окружења око налазишта варира од 170 до 903 m, док висинске разлике од најниже до највише тачке варирају од 140 m у околини Бубња, па Локалитет</s> <s>250-784 до 650 m у окружењу Селишта код Вукманова.</s><s>На седам налазишта (18, 27, 30-32) висинске варијације околног рељефа су веће од 500 m, док су на преосталих 18 налазишта висинске разлике мање од 500 m и у просеку износе око 340 m. Висинске варијације мање од овог просека забележене су на атарима 8 налазишта (5, 6, 8-10, 20Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из РГД у 14 случајева је претежно орјентисана ка ратарству (56%), док у 11 случајева привредна орјентација више нагиње ка сточарској привреди (44%).</s><s>Међутим из узорка се издваја 6 налазишта (24%) чија је привредна орјентација мешовита, односно ратарско-сточарска у три случаја и сточарско-ратарска такође у три случаја.</s><s>Таб.</s><s>12.</s><s>Локалитети РГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>У окружењима 21 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (84%).</s><s>Само пет налазишта (18, 27, 32-34) гравитира ка металичним ресурсима (20%), док сва налазишта са ресурсима (21) у својим атарима имају неметаличне минералне сировине.</s><s>Хумска чука гравитира ка 6 минералних ресурса, два налазишта (33-34) гравитирају ка четири ресурса, једно налазиште гравитира ка три (18), пет налазишта (5, 6, 8, 10, 32) гравитира ка два ресурса, док 12 налазишта у својим атарима има један минерални ресурс.</s><s>У седам атара (28%) евидентирано је лежиште 100</s> <s>СТО атара садржи лежиште силекса (24%), док су у пет атара (20%) евидентиране слатине заузимају лежишта угља (18, 30), док само у једном атару (4%) постоји лежиште пигмента, односно креде (27).</s> <s>Лежишта металичних ресурса су у четири случаја позиционирана у ужем окружењу локалитета (18, 32-34) док је само у случају Хумске чуке (27) лежиште бакра на већој удаљености тј. у ширем атару.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 11 случајева.</s><s>Сва налазишта са глиништима имају овај ресурс у најближој околини (10-13, 20, 21, 27), за њима следе налазишта са термоминералним изворима воде (5-6, 34).</s><s>Слатине су регистроване у два рејона (27, 33), док је једини смрдан позициониран у рејону налазишта регистрован код Кулине у Крављу (33).</s><s>Доминирајући рељеф у ужем окружењу (r = 2,5 km) 17 налазишта (68%) је окренут долинском рељефу.</s><s>У пет случајева (28%) преовлађује брдски рељеф, док у три случаја (12%) доминира планински рељеф.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да се ужа окружења 7 налазишта (28%) налазе готово искључиво у долини, 10 локалитета (40%) се налазе у долинско-брдском окружењу, односно заузимају претежно долински предео уз значајно присуство брдског рељефа.</s><s>Пет налазишта (20%) се налазе у брдско-планинском, а три у планинско-брдском (12%) окружењу.</s><s>Mагистрални путни правци пролазе кроз рејоне 20 налазишта (80%).</s><s>Међу њима је 8 (32%) налазишта додатно повезано са појединим регионалним правцима тако да уживају још веће саобраћајне погодности с обзиром да представљају важна саобраћајна чворишта.</s><s>Три локалитета (12%) захватају рејон кроз који циркулишу само регионални путеви, док су два налазишта (8%) везана само за локалне путне правце.</s><s>Локалитети са хоризонтом РГД у доњем Понишављу најчешће гравитирају ка једном речном току што је забележено у 13 случајева (52%).</s><s>Налазишта која гравитирају ка два речна тока се срећу у 12 случајева (48%), док је Ђузин брег код Г. Топонице једино налазиште (4%) које гравитира ка три речна тока.</s><s>Поред 19 налазишта (76%) протичу пловне реке, а међу њима се издвајају 8 налазишта (32%) која се налазе у близини ушћа неке локалне реке или потока и локалитет Ђузин брег (4%) који се налази на ушћу Нишаве, Ј.</s><s>Мораве и Топоничке реке.</s><s>У узорку се издвајају три налазишта (12%) чији главни водни ресурс представља регионалан ток, односно Топоничка река а међу њима се такође издвајају два налазишта (8%) смештена на ушћу са мањим локалним речицама.</s><s>Три налазишта (12%) као једини водни ресурс имају токове треће и четврте категорије односно локалне реке и потоке, од којих је само Селиште код Вукманова (4%) на ушћу два потока. близни речног прелаза преко Нишаве.</s><s>Евидентирано је четири случаја (21%) са речним газом и исто толико случајева (21%) на којима је оближњи прелаз мост.</s><s>У случају лок.</s><s>Рудопоље код Г. Врежине (4%) забележена су обе вресте прелаза, односно мост и газ.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из РГД у доњем Понишављу издвојене су у виду појава попут речних развођа, ушћа, меандра, извора и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (1, хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа (52%), који је присутн у 13 случајева.</s><s>Чест хидрографски избор такође представљају мањи извори воде који се срећу у близини 9 налазишта (36%), међу којима је и један термоминералан.</s><s>Исто толико случајева чине налазишта смештена на речним меандрима (52%), од којих је 6 налазишта (24%) позиционирана на спољној страни меандра, док се 7 локалитета (28%) налази унутрар лука меандра.</s><s>Произилази да су насељеници у 12 101</s> <s>СТО случајева подизали насеља поред равних речних токова (48%).</s><s>Шест локалитета (24%) се налази на позицијама које се налазе у близини или унутар клисуре, док се два налазишта (8%) налазе на речним развођима.</s><s>Tаб.</s><s>13.</s><s>Локалитети РГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Избор геоморфолошке формације за подизање насеља током РГД је у највећем броју случајева падао на флувијалне формације (76%).</s><s>У 17 случајева заузимају се речне терасе (ФЛ1) што је 68% од укупног узорка.</s><s>Од насеља на флувијалним формацијама једино су Медијана (20) и Бара код Јелашнице (18) подигнута у алувијалној равници узорка, формирана у облицима крашког рељефа (К1).</s><s>Градине на Дервишкој чуки и Железнику (8%) настале у областима падинског рељефа, односно у зони интензивног спирања и јаружења (Д2), док је једино Селиште код Вукманова (4%) подигнуто у зони умереног спирања и јаружења (Д1).</s> <s>Литолошка подлога на 16 налазишта (64%) је везана за речно-терасне седименте (ФН 6-7) и углавном се поклапа са дистрибуцијом налазишта на речним терасама134, док 134 Изузетак представља налазиште на Бубњу, које геоморфолошки одговара тераси али је литолошки састављено из алувијалних фацијално нерашчлањених (ФН/1) седименатних комплекса.</s> <s>102 су на три локалитета (12%) забележени алувијални седиментни комплекси (ФН 1-3).</s><s>Три налазишта (12%) су формирана на кречњацима (СС1), два су на ниско кристалним метаморфним стенама (8%), док је једино налазиште (4%) на језерским седиментима (ЈН1) Селиште код Вукманова.</s> <s>Таб.</s><s>14.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из РГД у доњем Понишављу са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Најчешће у рејону налазишта доминирају по два педолошка типа, што је забележено у 16 случајева, док у свим осталим случајевима доминмира само један тип земљишта.</s><s>Најзаступљенија врста земљишта која се среће у нјужој околини налазишта из РГД у Понишављу је алувијум који је значајан земљишни чинилац код 14 локалитета, иза њега следи смоница која је заступљена на 12 налазишта, камбисол на 9 налазишта, колувијум, ренздина и калкомеланосол на по два налазишта.</s><s>Најнижа надморска висина на којој је позиционирано налазиште износи 185 m н.в., и забележена је на локалитетима В. Чесма у Вртишту и Горња мала у Трупалу.</s><s>Са друге стране највиша кота од 525 m н.в. забележена је на пећинском локалитету код Попшице.</s><s>Чак 20 налазишта (80%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 300 m н.в. док преосталих 5 налазишта заузима позиције изнад 300 m н.в. Просечна надморска висина свих налазишта износи 250 m н.в. 103</s> <s>Површине локалитета оквирно су утврђени на 22 локалитета (88%).</s><s>Измерене површине се крећу од 1 до 30 ha.</s><s>Највећа површина је измерена на Медијани, али тај простор подразумева читаву површину праисторијског комплекса и вероватно не осликава у потпуности димензије насеља из РГД, што је вероватно и случај са још неколико већих вишеслојних налазишта (2, 8, 12, 14, 17).</s><s>Са друге стране, постоји више налазишта са површином од приближно 1 ha (1, 4, 31-32).</s><s>Површине једнослојних насеља из РГД не прелазе 1,5 ha.</s><s>Просечна површина локалитета из РГД износи 6 ha.</s><s>Сва велика налазишта са површинама од преко 10 ha су по правилу наслеђена из ПБД, а Налазишта са површином између 3 и 10 ha регистована су на четири локације (2, 12, 18, 21) и подразумевају 16% локалитета.</s><s>Најбројнији су локалитети са површинама до 3 ha, којих је регистровано 14, односно 56%.</s> <s>Стамбене структуре су једино регистроване на Медијани али публиковани подаци нису у потпуности јасни.</s><s>Према доступним подацима у питању су земунице 1 и 2 откривене током кампање 1962. године (Garašanin 1983: 766).</s><s>Поред поменутих, постоје подаци за још три земунице (земунице 6-8) на којима су регистрована по два хоризонта становања, али остало је нејасно о којим временским фазама се ради (Капуран 104</s> <s>2009: 82-86).</s><s>Генерално гледано ради се о малим објектима неправилне основе до близу квадратне основе са зидовима од плетера и лепа и подницом која је укопана око 0,5 m у тло.</s><s>Поред кућа, пажњу привлачи једна затворена целина са локалитета Бубањ, која је и поред нејасне стратиграфске ситуације, на основу садржаја и контекста материјалних остатака доведена у везу са одређеном култном праксом (Kapuran 2020).</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта документована су у близини девет локалитета (36%), међу којима је могуће издвојити места са утилитарном традицијом (14, 16) и места или објекте секуларног или религијског значаја (13, 21-22, 27, 30-33).</s><s>У непосредној близини налазишта евидентирана су гробља у три случаја, цркве у три случаја, габарити прединдустријских насеља у два случаја и по један случај са светим записом, извором воде и остацима тврђаве.</s><s>У узорку се издвајају налазишта Кулина и Велика чесма која у својој близини имају по две традиционалне вредности.</s><s>Често се заузима простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 14 локација (56%).</s><s>Исти простор су најчешће заузимале заједнице из неолита, што је забележено у културној стратиграфији на чак 12 налазишта (48%), а интересантно је да свих 12 налазишта у својим неолитским хоризонтима имају налазе старчевачке културе.</s><s>Остаци насеља из ПБД евидентирани су у 9 случајева (36%), док су насеља са хоризонтом СГД потврђена на 4 налазишта (16%).</s><s>Материјални остаци из латена и историјских периода утврђени су на 17 налазишта (68%), међу којима је на чак 10 налазишта присутан археолошки материјал из антике (40%).</s> <s>Хоризонт СГД евидентиран је на 9 налазишта у 7 савремених катастарских атара.</s><s>На три налазишта вршена су ископавања, 6 локалитета су евидентирана путем археолошких рекогносцирања.</s><s>Два локалитета су ископавана систематски (21, 27), док су на Урвинама код Вртишта вршена само мања сондирања.</s><s>Једино је налазиште на Урвинама документовано као некропола али ће у анализи и она бити третирана као насеље под претпоставком да се насеље из СГД налази у непосредној близини откривене некрополе, тачније на територији самог насеља у Вртишту.</s><s>Тако је међу насељима могуће издвојити пет равничарска насеља (56%), три градине (33%) и један пећински На основу свог географског положаја у хидрографској мрежи Моравсковардарске долине, четири налазишта (44%) је смештено у првој зони (I), односно у оквирима Нишавске долине.</s><s>Пет налазишта (56%) заузимају позиције у залеђу, од којих Хидрографски посматрано 6 налазишта (67%) припада Нишавском сливу, а три се налазе у зони развођа Нишавског и Тимочког слива (33%).</s><s>Рељефна основа 6 налазишта (67%) припада масиву Калафата, два обронцима Селичевице (22%), док једино Баре код Јелашнице припадају систему Суве планине (11%).</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у пет случајева обухватају два рељефна појаса (56%), међу којима се издваја четири налазишта (44%) која гравитирају ка брдскопланинским пределима (2-3) док једино Ајанско код Трупала (11%) гравитира ка долинско-брдским (1-2) пределима.</s><s>Атари три налазишта су подједнако распоређени у сва три рељефна појаса (33%), док је само један атар комплетно сконцентрисан у долини.</s><s>Надморска висина у ширим окружењима око налазишта варира од 170 до 903 m, док висинске разлике од најниже до највише тачке варирају од 140 m у околини Бубња, па до 700 m у окружењу Старог Габровца код Габровца.</s><s>На три налазишта (18, 27, 30105</s> <s>32) висинске вариације околног рељефа су веће од 500 m, док су на преосталих 6 налазишта висинске разлике мање од 500 m. Таб.</s><s>16.</s><s>Налазишта из СГД у доњем Понишављу и њихово стање истражености Локалитет</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара је у 4 случајева орјентисана ка ратарству (44%), док у пет случајева привредна орјентација више нагиње ка сточарској привреди (56%).</s><s>Софистициранија подела у узорку издваја 8 налазишта (89%) са мешовитом пољопривредом, односно ратарско-сточарском у три случаја (33%) и сточарско-ратарском у пет случаја (56%).</s><s>У окружењима 8 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (89%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори (MI), слатине Чак пет налазишта (18, 23-25, 27) гравитира ка металичним ресурсима (56%), док три налазишта (33%) у својим атарима имају само неметаличне минералне сировине.</s><s>У три минералне изворе.</s><s>Два атара садрже лежиште угља (22%), док се лежишта силексног камена, односно кремена (11%) и лежишта пигмената односно креде (11%) представљају јединствене појаве.</s><s>Лежишта бакра су у два случаја позиционирана у рејону локалитета (23-24), два у у ужем окружењу локалитета (18, 25) док је само у случају Хумске чуке (27) лежиште бакра на већој удаљености тј. у ширем атару.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 7 случајева, а представљени су са три глиништа (11, 106</s> <s>На основу доминантне рељефна конфигурација ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити четири налазишта (44%) која највише нагињу ка долинском рељефу, два (22%) која нагињу ка брдском и три (33%) која највише заузимају планинске пејзаже.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да су четири налазишта окренута брдско-планинском рељефу (44%), два налазишта су у долинско-брдском окружењу (22%), два су комплетно у пејзажу долинске равнице, док једно комплетно заузима брдски предео.</s> <s>Mагистрални путни правци пролазе кроз рејоне четири налазишта (44%), међу којима су Баре код Јелашнице (11%) додатно повезане са још једним регионалним правцем.</s><s>Три налазишта (33%) се налазе на позицијама које су директно повезане само са регионалним правцима, док су два налазишта (22%) изолована од свих важнијих путева и комуницирају само са локалним правцима.</s><s>Локалитети са хоризонтом СГД у доњем Понишављу најчешће гравитирају ка једном речном току што је забележено у 5 случајева (56%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у четири случајева (44%).</s><s>У четири случаја (44%) је налазиште окренуто пловној реци, док су преосталих пет налазишта (56%) окренута рекама треће (23-25) и четврте категорије (29).</s><s>Прелази преко пловних река, установљени су на два Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из СГД у доњем Понишављу издвојене су у виду појава попут речних развођа, ушћа, међуречја, меандра, извора и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (11, 15, 18) или три (23-25) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа (56%), који је забележен у пет случајева.</s><s>Чест хидрографски избор такође представљају мањи извори воде који се срећу у близини четири налазишта (44%).</s><s>Три налазишта су смештена поред речних меандра (33%) и то сва три заузимају простор са унутрашње стране лука у меандру.</s><s>Произилази да су насељеници у 6 случајева заузимали насеља поред равних речних токова (67%), а једино се Градац (11%) налази у међуречју.</s><s>Баре у Јелашници (11%) се налазе на домак Сићевачке клисуре, док се три локалитета (33%) из атара села Грбавче, налазе у зони речног развођа ка сливовима Нишаве и Тимока.</s><s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља током СГД је у четири случаја везан за флувијалне формације (44%), у четири случаја су крашки облици рељефа, а у једном падински облици рељефа (11%).</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити три локације (33%) на речним терасама (ФЛ1), једну (11%) у алувијалној равници (ФЛ4), четири локације (44%) на кречњацима (К1) и једну локацију (11%) на падини у зони умереног спирања и јаружења (Д1).</s><s>107</s> <s>Литолошка подлога је у складу са геоморфолошким формацијама.</s><s>На четири налазишта (44%) је везана за флувијалне наслаге, на четири (44%) за комплексе мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, а на једном (11%) за језерске седименте.</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо три локалитета (33%) на речно-терасним седиментима (ФН 6-7) један (11%) на алувијалном седиментном комплексу (ФН 1-3).</s><s>Три налазишта (33%) су формирана на кречњацима (СС1), а једно (11%) на хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН1).</s> <s>Најчешће су у рејону налазишта заступљена по два водећа педолошка типа, што је забележено у 6 случајева, док је у преостала три случаја доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта из СГД у Понишављу представљена су смоницом на пет локалитета, следи алувијум који је заступљен на четири налазишта, ренздина на три налазишта, камбисол на два и калкомеланосол у једном случају.</s> <s>Таб.</s><s>20.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из СГД у доњем Понишављу са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>На основу такве заступљености тла може се претпоставити да су пет налазишта (66%) била орјентисана ка педолошким типовима (СМО, РЕН-СМО, СМО-КАЛК), која су најподеснији за сточарство (23-25, 27, 29).</s><s>Четири налазишта (44%) гравитира ка педолошким типовима који су изузетно погодују земљорадничкој привреди (АЛУ, АЛУКАМ-е).</s><s>У узорку нису заступљена налазишта са педолошким типовима који имају потенцијала за развој обе гране пољопривреде.</s><s>Најнижа надморска висина на којој је позиционирано налазиште износи 185 m н.в., и забележена је на локалитету у Вртишту, док је највиша кота забележена на 609 m 108</s> <s>302 н.в. и подразумева Градац у селу Грбавче.</s><s>Четири налазишта (44%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 300 m н.в. док преосталих пет налазишта (56%) заузима позиције изнад 300 m н.в. Просечна надморска висина свих налазишта износи 365 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом СГД у доњем Понишављу оквирно су утврђени на 7 локалитета (78%).</s><s>Измерене површине се крећу од 1 до 5 ha.</s><s>Највећа површина је измерена на Бубњу код Новог Села, а најмања на локалитету Стари Габровац код Габровца.</s><s>Четири налазишта имају површине мање од 3 ha, док су на преостале две локације површина само незнатно већа.</s><s>Површине једнослојних насеља нису утврђене, док просечна површина локалитета из СГД износи 1,8 ha.</s><s>Једине грађевинске структуре из хоризоната СГД у Понишављу регистроване су приликом ископавања на локалитету Баре код Јелашнице.</s><s>У питању је већа отпадна јама крушколиког пресека пречника 3 m а дубнине 1,5 m, која је била заута слојем шљунка при површини и испуњена материјалом из једне или више кућа страдалих у пожару (Ђорђевић 2017: 88).</s><s>У питању је леп са траговима од уских облица и прућа али су присутни и примерци са траговима притесаних греда или дасака (Ђорђевић 2017: 89).</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из СГД документована су у близини 6 налазишта (66%), међу којима је могуће издвојити објекте са утилитарном традицијом (23-25) и места или објекте секуларног или религијског значаја (21, 25, 27, 29).</s><s>У непосредној близини три налазишта евидентиране су бачије (33%), гробља у два случаја (22%), цркве у два случаја (22%), док на три налазишта нису забележена никаква знамења (33%).</s><s>Заједнице СГД у Понишављу често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на пет локација (56%).</s><s>На три налазишта регистрован је материјал из средњег неолита, а на исто толико налазишта установљен је слој из позног енеолита.</s><s>Остаци насеља из претходне фазе (РГД) евидентирани су у четири случаја (44%), док је хоризонт ПБД потврђен на два налазишта (22%).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода утврђен је на 6 налазишта (67%), међу којима је најприсутнији хоризонт из средњег века који је утврђен на пет налазишта (44%).</s><s>Таб.</s><s>21.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из СГД у доњем Понишављу Локалитет</s> <s>Доња Трнава (801 ha) је сточарско-ратарско сеоско насеље збијеног типа, 17 км СЗ од Ниша на правцу аутопута Е 75.</s><s>Шире окружење Д. Трнаве подразумева пространу долинску равницу између десне стране Ј.</s><s>Мораве и јужних обронака Озрена у којој гравитирају токови Топоничке, Велепољске и Белобршке реке.</s><s>Ресурс индентификован на основу топонимије везује се за извор соли и забележен је на потезу Слатина, ЈИ од села на месту истоименог археолошког налазишта.</s><s>Карта бр. 17.</s><s>Окружење Доње Трнаве и Дражевца са локалитетима 110</s> <s>Локалитет није помињан у стручној литератури, тако да једини извор података представља документација и материјал из НМН.</s> <s>Потез Слатина се налази на катастарској међи атара између Доње Топонице и Горње Трнаве у долинском појасу Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Локалитет се налази при ободу речне терасе135 која лежи између алувијалне равнице и ЈЗ обронака који се спуштају са врха Шљубе (413 m) .</s><s>Данас је ток Ј.</s><s>Мораве удаљен за око 1,2 km од терасе и налазишта.</s> <s>Локалитет је откривен 2018. године, приликом реализације пројекта проспекције доњег тока Јужне Мораве.</s><s>Установљено је да се налазиште простире на површини већој од 1 ha, на којој је откривен искључиво материјал из раног гвозденог доба (T. XXIII/1).</s><s>36.</s><s>ПЕТЉА АУТОПУТА</s> <s>Праисторијско налазиште је регистровано при источном ободу јужноморавске алувијалне равнице у подножју врха Кочевина (314 m) , око 900 m на север од налазишта Слатина.</s><s>To je простор са леве стране Велепољске реке у зони прелаза између побрђа Голака и равнице Јужне Мораве.</s><s>Сам надвожњак се налазио на 207. километру пута од Београда ка Нишу источно од сеоске цркве.</s> <s>Налазиште је откривено случајно приликом земљаних радова на изградњи аутопута Братства и јединства 1959. године.</s><s>Налази се састоје из једног калотастог дугмета и једне фрагментоване лучне фибуле (Ђурић 1985: Т.</s><s>IV/5–6; Vasić 1999: T. 34/447).</s><s>Налази су откривени на дубини од 2,5 m приликом ископа за темеље надвожњака, па је на основу дубине и контекста налаза претпостављено да се ради о некрополи (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 101).</s><s>Откривена фибула је хронолошки осетљива и представља чест инвентар налаза који се везују за оквире Ha C 6.2.</s><s>ДРАЖЕВАЦ</s> <s>Дражевац (1.398 ha) је сточарско-ратарско сеоско насеље, смештено на половини деонице аутопута Е 75 између Ниша и Алексинца.136 Највећи део ширег окружења обухвата равничарски предео137 са десне стране Јужне Мораве, док мањи део захвата брдовит терен на обронцима Озрена, СИ од села.</s><s>Кроз ове планинске масиве формирале су токове Велепољска и Белобршка река, које се код Дражевца уливају у Јужну Мораву, 135 Данас 1,3 км удаљене од тока Ј.</s><s>Мораве.</s><s>136 Удаљеност Дражевца од Алексинца је 13 км, а од Ниша 17 км.</s><s>137 Дражевачка равница (168-171 m) подразумева веће долинско проширење Јужне Мораве, које код Дражевца достиже највећу ширину (око 4 км у правцу запад-исток), након чега се даље ка истоку уздижу ЈЗ обронци Озрена и Девице (са врховима између 269-312 m) .</s><s>111</s> <s>Потез Ограђе–Тресибаба подразумева велико пространство (око 1 км²) у равници која се налази у доњем току Велепољске реке, 2 км источно од корита Јужне Мораве.</s><s>Само налазиште је лоцирано на међи атара Дражевца и Доње Трнаве у ораницама поред аутопута са десне стране Велепољске реке138.</s><s>То је данас простор у зони контакта високих језерских тераса и алијувијалне равни коју представља барушњав терен са јако плитким подземним водама уз бројне површинске локве и баре у прошлости коришћене за узгој пиринча.</s> <s>Налазиште на локалитету Ограђе–Тресибаба потврдили су Војислав Трбуховић и Миодраг Вуковић приликом рекогносцирања терена од Ниша до Алексинца, вршених током грађевинских радова на изградњи аутопута „Братства и јединства“ (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 103).</s><s>Посуде украшене канеловањем вероватно припадају РГД, док се фрагменти са линијама изведеним у тремоло техници, могу се везати за басараби стил и СГД, тј. Ha С фазу (Стојић, Јоцић 2006: 99; Милојевић, ТрајковићФилиповић 2017: 103).</s><s>Налаз бронзаног украса са стилизованом главом коња или јелена, пронађен је приликом изградње аутопута у истом рејону и такође указује на хоризонт из СГД (Трајковић–Филиповић 2017: 103).</s> <s>138 Према подацима са Ђенералштабне карте Краљевине Србије, Велепољска река је текла паралелно са аутопутем уз обод Дражевачког побрђа.</s><s>Скретала је ка Ј.</s><s>Морави тек у близини Дражевца примајући као притоку Белобршку реку док су данас то две независне притоке Ј.</s><s>Мораве.</s><s>112</s> <s>Катун (1.042 ha) је сточарско сеоско насеље збијеног типа, 9 km ЈИ од Алексинца.</s><s>Шире окружење Катуна се простире на благом побрђу при најјужнијим обронцима Озрена, који се дижу непосредно изнад додлине Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Читаво окружење је сконцентрисано око слива Светостефанске реке која повезује Јужно Поморавље и планинска насеља на јужним обронцима Лесковика и Озрена.</s><s>Назив насеља потиче од сточарских зимовалишта – катуна, које су на месту данашњег насеља подизали влашки чобани са околних планина (Радоман–Цветићанин 2012: 97), што потврђују и турски дефтери из XV века (Зиројевић, Ерен 1968: 384).</s><s>Карта бр. 18.</s><s>Окружење Катуна са локалитетима 38.</s><s>СЕЛИШТЕ – ШОПИЋА СТРАНА</s> <s>Локалитет и материјал са њега су обрађивани кроз пар стручних радова (Стојић, Јоцић 2006: 114–115; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 119–120).</s><s>113</s> <s>Потез Селиште подразумева област у долини Светостефанске реке око 500 m узводно од њеног ушћа у Ј.</s><s>Мораву.</s><s>То је пердео формиран око плавинске лепезе при доњем току Светостефанске реке у зони контакта узвишених језерских тераса са алувијалном равницом Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Сам локалитет је евидентиран на узвишеном платоу (185 m) код цркве св. Преображења, који је на југу стрмо исечен током Светостефанске реке, а на западу равницом Ј.</s><s>Мораве (167 m) , што локацији пружа дефанзивне погодности и визуелну контролу околине.</s> <s>Археолошко налазиште на потезу званом Селиште–Шопића страна евидентирано је приликом извођења радова на изградњи аутопута Братства и јединства, 1959. године, док су наредна рекогносцирања обављена тек 2015. године.</s><s>Откривени материјал указује на остатке насеља из РГД, СГД и средњег века.</s><s>Репрезентативна керамика из РГД представљена је канелованом орнаментиком (Т.</s><s>XXIII/2), док су фрагменти украшени у тремоло техници везани за Ha C фазу (Т.</s><s>XXIII/3).</s><s>Mетални налази са супротне стране Светостефанске реке вероватно потичу из гробова и опредељују се у позни халштат (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 119–121).</s><s>39.</s><s>ЖЉЕБУРА</s> <s>Налазиште на Жљебури обрађивано је у свега две публикације које се баве широм проблематиком (Стојић, Јоцић 2006: 114–115; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: Географски контекст налазишта</s> <s>Потез Жљебура се налази на падини побрђа, тачно изнад лакта на окуци Ј.</s><s>Мораве у чијој конкави је смештен Моравски Бујмир.</s><s>То је уједно и позиција на којој се традиционално налази једна од моравских скела.</s><s>Потез захвата површину од неколико хектара и представља сеоску утрину под ливадама, погодну за испашу стоке.</s><s>Локалитет је смештен на падини где постоје три извора воде, од којих је на једном подигнута спомен чесма139.</s> <s>јединства“ површина налазишта није процењена.</s><s>Пронађене керамичке фрагменте је М.</s><s>Стојић определио у гвоздено доба Ic, односно Ha В1 фазу (Стојић, Јоцић 2006: XLII/3–5), ма да је вероватно на налазишту присутан и метеријал из нешто</s> <s>139 Терен је познат као клизиште, тако да је околни пејзаж претрпео веће промене у циљу санирања одрона на траси аутопута Е75, која пресеца крајњи обод падине на Жљебури, чиме је девастиран већи део налазишта.</s> <s>114 познијег периода, на шта може сугерисати фрагмент крушколиког суда са хоризонтално урезаним линијама и квадратним цртицама изведених помоћу радла (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: кат.</s><s>188).</s> <s>Глоговица (602 ха) је ратарско сеоско насеље смештено у ближем залеђу Јужноморавске долине, свега 2 км источно од Алексинца и 1,5 км северно од десне обале Јужне Мораве.</s><s>Шире окружење Глоговице највећим делом обухвата брежуљкаст терен при најјужнијим обронцима Озрена, захватајући поред тога долине Ј.</s><s>Мораве и Моравице.</s><s>Топографски положај утицао на привредну оријентацију становништва које се традиционално бави свињогојством, чему доприносе храстове шуме на лако приступачним брежуљцима Лесковика у којима се свиње жире од касне јесени до раног пролећа (Костић 1969: 523–525).</s> <s>Од минералних ресурса истиче се лежиште глине на брду званом Грнчарска земља140, који се данас чешће назива Глоговички брег.</s><s>На основу топонимије издваја се потез Смрдан као извор сумпора и поток Сланик као потенцијални извор соли.</s><s>40.</s><s>ГЛОГОВИЧКИ БРЕГ</s> <s>Глоговички брег подразумева благо (236 м.н.в.), али дугуљасто побрђе распрострто у правцу исток–запад, на току Ј.</s><s>Мораве која спољним луком свог меандра додирује обронке брда.</s><s>Према расположивим подацима ово налазиште је обухватало простор при подножју јужне стране Глоговичког брега уз ток Селског потока, недалеко од његовог ушћа.</s><s>Налазиште је у великој мери девастирано изградњом аутопута Е 75 и регионалног пута Г. Топоница – Алексинац.</s> <s>Локалитет на Глоговичком брегу је познат на основу извештаја и прикупљеног материјала са рекогносцирања трасе аутопута Братства и јединства, 1959. године141.</s><s>Према сачуваном материјалу може се закључити да је на налазишту егзистирало насеље из средњег неолита и РГД (Стојић, Јоцић 2006: T. XXVIII; Милојевић, Трајковић6.5. АЛЕКСИНАЧКИ РУДНИЦИ</s> <s>Алексиначки Рудници данас представљају приградско насеље на СЗ периферији Алексинца.</s><s>Шире окружење Алексиначких рудника подразумева долинско–брдски простор смешетн између токова Ј.</s><s>Мораве и Сокобањске Моравице.</s><s>Читаво подручје представља богато лежиште мрког угља и угљеног шкриљца које се интензивно експлоатисало у периоду од оснивања рудника 1883. године, па све до велике несреће 1989. године када је рудник затворен.</s><s>На потенцијалне изворе соли и сумпора указују топонамистички подаци на потезима Слатина и Смрдан142.</s><s>41.</s><s>ШТОЛНА / АЛЕКСИНАЧКО ОКНО</s> <s>Уже окружење локалитета захвата централни део ниског и добро проходног брда званог Брег (322 m) , које је издужено у правцу СЗ–ЈИ.</s><s>Саобраћајна погодност Брега 140 Карта 3.7.</s><s>Алексинац, привремено издање, Географско одељење главног генералштаба. (штампано 141 Проспекцију су обављали М.</s><s>Вуковић, кустос Народног музеја у Нишу, уз повремено учешће В. Трбуховића, асистента Археолошког института у Београду.</s><s>142 Слатина се налази на око 5 км ка СИ, а Смрдан на 2,5 км ка северу од Ал. Рудника.</s><s>116</s> <s>Географски контекст налазишта огледа се у томе што на јужној страни додирује Јужноморавску долину, а на северној долину Сокобањске Моравице.</s><s>Таквим положајем овај терен има прилаз и лак приступ на две значајне комуникације.</s><s>Само налазиште се простире на падини недалеко од рударских објеката и улаза у Друго окно.</s><s>Једини водоток представља мали локални поток који извире и протиче дуж источног обода налазишта.</s><s>Падина се благим нагибом спушта у правцу ЈЗ до линије контакта са алувијалном равиницом Јужне Мораве, где је прелаз нагао са висинском разликом од 40 м143.</s><s>Карта бр. 20.</s><s>Окружење Алексиначких Рудника са локалитетима Археолошки контекст налазишта</s> <s>Налазиште се налази у евиденцији НМН још од 30–их година прошлог века али је прва стручна рекогносцирања обавио АИ 1955. године (Милојевић, ТрајковићФилиповић 2017: 41), док су новија истраживања обављана у периоду током 2014–2019 143 Данашња удаљеност од корита Ј.</s><s>Мораве је око 2,5 км али се на основу трагова старих корита и мртваја може претпоставити да је у близини локације био велики меандар чији спољни лук је био на удаљености од око 0,5 км од локалитета.</s> <s>(Милановић, Милојевић 2016).</s><s>Простор на коме је забележен праисторијски материјал прати нагиб терена простирући се на око 6,5 ха.</s><s>На поменутој површини апсолутно доминирају материјални остаци из насеља позне винчанске културе (Винча D2) (Milojević i dr 2019: 16) док су само спорадично проналажени керамички фрагменти из старијег гвозденог доба.</s><s>Материјал из гвозденог доба на основу карактеристичних украса изведених назубљеним инструментом, канеловањем или дубоким урезивањем указује на временске оквире Ha B фазе (T. XXIII/4-6).</s><s>6.6.</s><s>МОРАВСКА ТЕРАСА ЋИЋИНА – РУТЕВАЦ – ВУКАШИНОВАЦ Ћићина (327 ха), Рутевац (1.326 ха) и Вукашиновац су три међусобно блиска сеоска насеља у долини Ј.</s><s>Мораве, на деоници аутопута Београд–Ниш, 7, 9 и 11 km СЗ од Алексинца.</s><s>Сва села су претежно ратарска, са земљиштем које пружа одличне услове за узгој житарица (Костић 1969: 495).</s> <s>Шире окружење ових насеља обухвата јужноморавску долину и благо заталасани неогени рељеф између токова Моравице и Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Неогени терен одликује се богатством мрког угља, док се у локалној топонимији срећу индикативни називи који се везују за лежишта соли и сумпора144.</s> <s>Локалитет до сада није познат у литератури, тако да основни извор података представљају материјал и документација из музеја у Нишу и Алексинцу.</s> <s>Потез Делнице – Топова бара се налазе у непосредној околини северне периферије Ћићине.</s><s>Локалитет је лоциран на језичастом платоу терасе, формиране око окуке старог корита Ј.</s><s>Мораве, недалеко од сеоског гробља.</s><s>Поменути терасни језичк се постепено и лагано спушта до алувијалне равнице, тако да је приступ до некадашњег тока био знатно лакши него на другим деловима исте терасе.</s> <s>Налазиште је евидентирано 2014. године у склопу реализације пројекта рекогносцирања АИ и ЗМА.</s><s>На нешто ширем простору који захвата и део алувијалне равнице регистрован је материјала из праисторије, антике и средњег века.</s><s>Материјал из праисторије је евидентиран у склопу неколико мањих међусобно разбијаних концентрација које су расејане на површини од око 10 ха.</s><s>Керамику истичу фрагменти украшени са пољима урезаних косих линија, дршке са оштрим наставком на колену украшене плитким жлебовима, као и примерци украшени тремолираним линијама.</s><s>Наведене карактеристике указују на налазиште са хоризонтом из РГД и СГД, 43.</s><s>ЗИНДАН</s> <s>Налазиште је евидентирано на месту контакта речне терасе и алувијалне равнице Ј.</s><s>Мораве, на међи између атара Ћићине и Рутевца, недалеко од цркве Св. великомученице Марине.</s><s>То је део кратки део терасе код каптираног извора воде, који се постепено, без стрмог одсека спушта до простране алувијалне равни формиране око спољног лука једеног већег меандра Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Локалитет се налази 1 км низводно од претходног налазишта са потеза Делнице–Топова бара и 1,4 км узводно од наредног локалитета лоцираног на тераси у селу Рутевц.</s> <s>Праисторијско налазиште познато из литературе се заправо односи на случајно откривене гробне прилоге из познохалштатског периода (Ha D) који су пронађени у 144 У питању су исти потези регистровани у окружењу Алексиначких Рудника.</s><s>119</s> <s>Сл. 35.</s><s>Гвоздена секира са крилцима непосредној близици храма Св. великомученице Марине (Stojić 2008; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 154–157).</s><s>Међутим, опсервацијом површинских налаза који су проналажени случајно или приликом учесталих рекогносцирања145, утврђено је да у периферним деловима античког града постоје трагови вишеслојног налазишта из праисторије.</s><s>Керамички налази сугеришу постојање слоја из средњег бронзаног, старијег и млађег гвозденог доба.</s><s>Хронолошко детерминисање хоризонта из СГД на локалитету је поред керамичких фрагмената (Т.</s><s>XXIV/4-5) употпунио један случајан налаз гвоздене секире са крилцима (Ärmchenbeile) из збирке ЗМА (сл. 35), која се може Jevtić 2016: Pl. 1, Pl. 3/3; Munteanu, Iarmulschi 2020).</s><s>Мали број керамичких налаза, као и документовани сепулкарни контекст налаза из Ha D фазе, уакзује на евентуалност да су налази из хоризонта СГД односно Ha C фазе везани за разорене гробове.</s> <s>Рутевачка тераса подразумева прву речну терасу Јужне Мораве преко које је данас изграђен северни део насеља Рутевц и регионални пут Алексинац – Ражањ.</s><s>Праисторијски локалитет је евидентиран на постору који прати обод поменуте терасе на деоници између сеоске школе и десне обале Мозговачке реке146, 1,2 км низводно од Зиндана и 1,6 узводно од налазишта Брег у суседном Вукашиновцу.</s> <s>Локалитет са неколико гробова из позног бронзаног доба и више добро очуваних налаза из различитих периода праисторије, најпре је евидентиран приликом дубоког орања у периоду 1955–1956. год., а затим и приликом мањих археолошких ископавања 1957. године.</s><s>Некропола је приписана носиоцима параћинске културне групе и Булатовић, Станковски 2012: 283).</s><s>Међутим, мање је познато да су приликом 145 Рекогносцирања је у више махова организовао Завичајни музеј у Алексинцу и Народни музеј у Нишу, као и током 2014-2016. год. приликом систематске проспекције Алексиначке општине.</s><s>146 Мозговачка река је десна притока Ј.</s><s>Мораве која својом долином у правцу севера трасира пут ка планини Буковик и Сокобањској котлини.</s> <s>120 ископавања проналажени фрагменти канелованих урни са карактеристикама из познијег периода (Ha A2–B1)147 (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: кат.</s><s>206–211).</s><s>Разлог за такву ситуацију представља чињеница да су поменуте урне уништене претходним риголовањем земљишта, па због изгубљеног контекста овим налазима приликом публиковања није поклањана пажња.</s> <s>Остала открића из овог дела Рутевца, откривани су случајно углавном приликом грађевинских ископа (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 153).</s><s>Тако је у окућници Ристића откривен материјал из позног бронзаног доба, на коме се препознају одлике из два развојна хоризонта која се могу везати за Br D–Ha A1 и Ha A2–B1 фазe (Булатовић 2008(а): сл. 1–16; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: сл. 77–78).</s><s>Убицирањем овог локалитета евидентирано је насеље чији становници су сахрањивали покојнике на некрополи код оближње Школске баште.</s> <s>На окућници Џинкића откривен је материјал са одликама РГД, односно из временских оквира позне Ha B фазе (Т.</s><s>XXV/2) (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: сл. 78; kat.</s><s>203).</s><s>Поред поменутих налаза на тераси су евидентирани налази из неолита, раног и срдњег бронзаног и млађег гвозденог доба (Булатовић 2008(а); Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 151–153).</s><s>45.</s><s>ВУКАШИНОВАЧКИ ПОДБРЕГ</s> <s>Локалитет није забележен у литератури, тако да основни извор података представљају материјал и документација из музеја у Нишу и Алексинцу.</s> <s>Потез Подбрег подразумева област на Моравској тераси на деоници између села Рутевца и Вукашиновца, тачније на деоници са неколико извора воде, а између токова Рутевачког и Сувог потока.</s><s>Налазиште је евидентирано 1,6 км низводно од локалитета Рутевачка тераса.</s><s>Налази се при источној периферији Вукашиновца недалеко од десне обале Сувог потока.</s> <s>Локалитет је евидентиран приликом рекогносцирања 2014. године у организацији АИ и ЗМА.</s><s>Налазиште се простире на површини од 4,5 ха али регистровани материјал није интензивно заступљен.</s><s>Керамички фрагменти указују на насеље из средњег неолита, РГД и СГД.</s><s>Материјал из РГД могуће је издвојити на основу фрагмената грубље фактуре и урезаном орнаментиком (Т.</s><s>XXV/3), док је СГД представљају фрагменти попут прикмерка украшеног хоризонталним низом тремолираних линија испуњених инкрустрацијом, који указује на басараби стил украшавања и временске оквире Ha C фазе (Т.</s><s>XXV/4).</s><s>46.</s><s>ВУКАШИНОВАЧКИ БРЕГ</s> <s>Налазиште није помињано у стручној литератури тако да основни извор података представљају материјал и документација из музеја у Нишу и Алексинцу.</s> <s>Потез Брег заузима површину на тераси између села Вукашиновца и Делиграда.</s><s>Локалитет је смештен при западној периферији Вукашиновца на месту са три извора које 147 Урне као и њихов контекст су уништени риголовањем земљишта, тако да овим налазима до сада није поклањана већа пажња.</s> <s>Археолошки контекст налазишта заузима положај изнад спољашњег лука некадашњег меандра Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Локалитет се налази 1,8 км низводно од претходног налазишта на Вукашиновачком подбрегу.</s> <s>пројекта рекогносцирања Алексиначке општине 2014–2016. године.</s><s>С обзиром да се локалитет налази непосредно уз сеоско насеље може се претпоставити да је један део налазишта девастиран, тако да евидентирана површина износи око 1,5 ха.</s><s>Праисторијски материјал проналажен на овој позицији према својим стилско–типолошким карактеристикама није нарочито индикативан.</s><s>Техника израде и фактура керамике показују велику сличност са материјалом из РГД који је проналажен на суседним налазиштима из исте епохе (Т.</s><s>Сл. 36.</s><s>Моравска тераса на деоници између села Рутевац и Вукашиновац са обележеном позицијом лок.</s><s>6.7.</s><s>ПРАСКОВЧЕ</s> <s>Прасковче је ратарско–сточарско село у саставу Ражањске општине које се налази на западном ободу Алексиначке котлине, 16 км на СЗ од Алексинца и 6 км на ЈИ од Ражња.</s><s>Шире окружење насеља обухвата долину Јужне Мораве са почетним делом Сталаћке клисуре, благо побрђе у сливу Послонске и Рујишке реке, као и ЈИ обронке Послонских планина (491 m) .</s><s>Прасковче се налази на чворишту путева ка Великоморавској долини од којих један води долином Ј.</s><s>Мораве кроз Сталаћку клисуру, а други долинама Послонске и Рујишке реке преко Ражањског платоа и превоја Мечка.</s><s>122</s> <s>Татарин је локалитет на истоименом потезу (Милојевић, Милановић 2017: 12), који је у литератури забележен под називом Локалитет 300 метара од главног пута Географски контекст налазишта</s> <s>Потез Татарин подразумева област између токова Рујишке и Послонске реке са обе стране пута Јасење–Прасковче.</s><s>Остаци налазишта са материјалом из праисторије су регистровани на моравској тераси (t1) недалеко од ушћа и леве обале Рујишке реке.</s> <s>Према подацима НМК ради се о локалитету који је рекогносциран 1987. и 1996. године (Рашковић 1998: 184–185) али је том приликом усмерена већа пажња на античке остатке насеља.</s><s>Истраживањима из 2014–2016. године установљено је да поред 123</s> <s>Археолошки контекст налазишта доминирајућих остатака из антике постоји и праисторијски хоризонт са већом концентрацијом уз обод моравске терасе.</s><s>Дијагностички материјал је везан за ПБД, односно Ha A1 фазу (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XXV)148. 48.</s><s>ГРАДИШТЕ</s> <s>Градиште је топоним којим се обележава маркантно брдо на југу Послонских планина, недалеко од манастира Св Роман.</s><s>Брдо се уздиже директно изнад јужноморавске долине, 3 км узводно од почетка Сталаћке клисуре.</s><s>Дефанзивне погодности брда одликује чињеница да је опкољено токовима Ђориног потока на истоку, Посланске реке на ЈИ и Манастирске реке на западу.</s><s>Врх Градишта подразумева заравњени плато који омогућава изванредну визуелну контролу западног дела Алексиначке котлине, као и прилаз Сталаћкој клисури.</s><s>Сл. 37.</s><s>Бронзани предмети са Градишта у Праскавчету (Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Налазиште је први пут евидентирано 1999. год. приликом сондажних рекогносцирања НМК, након чега су уследила истраживања 2014 год. у организацији АИ и ЗМА.</s><s>Димензије највишег платоа представљају добро заштићени простор насеља (90х40 m), који је са северне лакше приступачна стране брда био заштићен ровом и земљаном палисадом (Чађеновић, Трифуновић 2002: 263).</s><s>Од осталих архитектонских остатака установљена је велика количина ломљеног камена и кућног лепа (Чађеновић, Трифуновић 2002: 263).</s><s>Пронађена керамика указује да се на Градишту налазило вишеслојно насеље које је егзистирало током позног енеолита, затим током ПБД, РГД и током СГД (Стојић, Чађеновић 2006: 186–187)149.</s><s>Млађе фазе Градишта указују да је налазиште наставило да егзистира током античког и средњевековног периода (Рашковић 2004: 191–192).</s><s>Заступљеност керамике указује да је најинтензивнији живот на градини био током СГД односно током Ha C фазе (Стојић, Чађеновић 2006: 186).</s><s>148 У материјалу су такође присутни мање дијагностички примерци који би се могли везати за РГД, које је такође засигурно потврђено у материјалу са оближњег брда Градиште.</s><s>149 Овакву хронологију бронзаног и гвозденог доба ближе потврђују и случајно откривени метални налази (Чађеновић 2007: 16, Т.</s><s>VII/1-3; Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017: сл. 75).</s><s>124</s> <s>Сталаћ (1.806 ha) је ратарско сеоско насеље полузбијеног типа у општини Ћићевац.</s><s>Само насеље се налази на десној страни Ј.</s><s>Мораве недалеко од њеног ушћа, 6 km ЈЗ од Ћићевца.</s><s>Шире окружење Сталаћа подразумева област у зони додира простране алувијалне равни Ј.</s><s>Мораве (138 m) и Послонског побрђа (200 m), заједно са деоницом Сталаћле клисуре.</s><s>Познато је више лежишта глине на локалном побрђу која се деценијама активно експалтишу за индустријску производњу,150 док је у нешто ширим оквирима забележена појава пегматита (Николић 1958).</s><s>Карта бр. 23.</s><s>Окружење Сталаћа са локалитетима 49.</s><s>ТОПЛИК</s> <s>Налазишту никада није посвећена већа пажња, тако да је само помињано у литератури (Тасић 1990: 22–23; Чађеновић 2002: 8; 2007: 22–23; Васиљевић 2016(а): 9).</s><s>150 ИМГ Младост из Сталаћа послује под различитим називима од 1911. године.</s><s>125</s> <s>Потез Топлик се везује за бронзанодобно насеље и некропоплу, лоциране нешто јужније од градине на Гологлави.</s><s>Локалитет је смештен у епигенији локалног потока који се нешто ниже улива у Јужну Мораву.</s><s>Долиница је добро заклоњена од ветрова и има пријатнију климу од окружења, због чега је вероватно и добила назив Топлик (Чађеновић 2007: 22).</s><s>Само налазиште подразумева простор на једној заравни нагнутој ка југу која се благом падином спушта до потока.</s> <s>Налазиште је познато на основу рекогносцирања НМК и ЗЗСКК, као и бројних случајних налаза.</s><s>Археолошки слој је плитако испод површине па је саврменом култивацијом земље потпуно поремећен, тако да се на површини тла изоравају велике количине лепа и керамичких фрагмената (Чађеновић 2007: 23; Васиљевић 2016(а): 9).</s><s>На самој локацији као и на оближњим окућницама, проналажене су приликом грађевинских ископа урне са остацима спаљених покојника (T.XXV/6), од којих су неке доспеле до збирке НМК.</s><s>Пронађене урне и керамички прилози упућују на стилско–технолошки дизајн и погребне праксе својствене за ПБД и парћинску културну групу (Тасић 1990: 50.</s><s>ГОЛОГЛАВА</s> <s>Археолошко налазиште на потезу Гологлава познато је још и под називом Ђула, а налази се на северној периферији Сталаћа, на међи атарa са селом Лучина, 16,5 км североисточно од Крушевца.</s><s>Локалитет је познат у стручној литератури углавном на основу краћих извештаја и презентација археолошке грађе (Тасић, Томић 1987: 131–133; Капуран 2009: 121–122; Васиљевић 2016(а): 7–8; Bulatović, Filipović 2017: 150).</s> <s>Потез Гологлава подразумева узвишење (235 m) на западном ободу Послонских планина (491 m) , непосредно изнад ушћа Западне и Јужне Мораве.</s><s>Брдо је стрмо засечено на западу ка моравској долини и на јужној страни где је брдску падину просекло корито потока Топлик.</s><s>У другим правцима Гологлава је лакше приступачна, а најбоља веза је могућа на истоку, где преко Почопањске преседлине комуницира са Сталћком клисуром и долином Ражањске реке.</s><s>Иако је данас став Морава, удаљен око 1,5 км од Гологлаве, остаци велике мртваје, позициониране уз обронке брда, наводе на претпоставку да је некада ток Мораве пролазио непосредно испод источне стране налазишта.</s><s>Својим положајем Гологлава пружа одличне дефанзивне предиспозиције, као и апсолутну прегледност простране равнице око ушћа Ј. и З. Мораве.</s> <s>Праисторијски слој на Гологлави откривен је током земљаних радова на трасирању сеоског пута, приликом чега су у профилу откривени насеобински остаци151.</s><s>Археолошка ископавања, реализована су 1986. и 1987. године, која је спроводио Балканолошки институт САНУ и НМК152 (Тасић, Томић 1987: 131).</s><s>151 Подаци су сакупљени захваљујући ангажовању Десимира Илића, локалног наставника из Сталаћа, што је послужило као иницијална основа за реализацију археолошких ископавања.</s><s>152 Ископавања су обављена у оквиру пројекта Етногенеза праисторијских и античких култура у долини Западне Мораве и Расине, под руководством Николе Тасића.</s><s>126</s> <s>Археолошким ископавањима отворене су три сонде153 у којима је утврђен културни слој дебљине 0,60 – 0,80 m са материјалним остацима из средњег и позног керамици из ПБД заступљени су елемнати карактеристични за посуде параћинске и брњичке културне групе (Стојић, Чађеновић 2006: 207, Т.</s><s>СХI – СХII).</s><s>Керамика, као и налаз бронзаног копља (Тасић 1990(а): 124, сл. 5) опредељују хоризонт из ПБД у период Још приликом трасирања поменутог пута на Гологлави у профилу откопа су запажени остаци грађевинских објеката (Чађеновић 2002:8).</s><s>Према публикованој грађи, током археолошких испитивања документован је шест остатака грађевинских објеката за које се може претпоставити да су били намењени становању (Чађеновић 2002: 2003: 42–45).</s><s>Поред кућа испитане су две веће јаме, као и четири објекта са остацима архитектуре чија намена није дефинсана.</s><s>На основу публиковане грађе може се приметити да је највећи број откривених објеката пронађен плитко, што је утицало на јако лошу очуваност конструкција (Тасић, Томић 1987: 131).</s><s>У већини случајева није било могуће документовати ни најосновније податке, попут облика основе и димензија, па су остаци кућа препознавани на основу концентрације грађевинског материјала и веће заступљености покретних налаза карактеристичних за домаћинство (Тасић, Томић 1987: Генерално посматрано можемо закључити да је на малој површини која је истражена пронађен велики број грађевинских објеката.</s><s>Сви стамбени објекти су имали фундирану основу од ломљеног камена, а на једном објекту је овим каменом вероватно био подигнут и мањи сухозид (Чађеновић 2003: 44–45).</s><s>Зидови су прављени од лепа, који је проналажен у већим количинама.</s><s>Занимљиво је да je приликом градње три куће искоришћенa погодност конфигурације терена, тако да су њихове основе постављане у удубљењa између стена (Чађеновић 2003: 44, 53, скица 1).</s><s>Поднице кућа су прављене од набијене, запечене земље или у виду поплочања од речних облутака, које је често коришћено и као супструкција читаве основе (Чађеновић 2003: 42–44).</s><s>На једној кући је уз сам зид документована јама за стуб већих димензија (Чађеновић 2003: 45).</s><s>Једино се за основу куће у квадрату Е са сигурношћу могло установити да је правоугаоног облика, приближних димензија 6 m x 5 m. (Чађеновић 2003: 45, скица 7; Капуран 2009: 121–122).</s><s>У близини два стамбена објекта откривене су јаме од којих је једна била на релативној дубини од преко једног метра и са пречником од 2 м, док је друга нешто мањих димензија (Чађеновић 2003: 43, скица 1 и 7).</s><s>Покретни археолошки материјал је разноврстан, а највећим делом га чине предмети из домаћинства попут керамичких посуда које су заступљене у разним облицима попут здела, шоља, пехара, урни, лонаца, питоса, саџака и керамичких тегова (Чађеновић 2003: 45–49, T. I–XII; Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>CXI–CXIII).</s><s>У локалном занатсву најзаступљенији су предмети за обраду текстила, попут коштаних шила, металних игли и керамичких пршљенака (Чађеновић 2003: Т.</s><s>VIII/4–5, T. XI/7).</s><s>У земљорадњи се користе мотике од јелењег рога (Чађеновић 2003: T. XII/8), док се међу предметима за прераду житарица уптребљавани камени жрвњеви.</s><s>Међу осталим предметима од камена заступљене су секире, а пронађен је и један ретуширани кремени ножић (Стојић, Чађеновић 2006: CX/4–8).</s><s>Од оружја треба истаћи бронзано копље са усадником и врхом пламенастог типа154, док се међу украсним предметима срећу украси 154 На копљу су вршене анализе изотопа калаја што се показало као ефикасан приступ за утврђивање порекла бакарне руде за производњу бронзаних артефаката.</s><s>Међутим, добијене вредности из узорка са Гологлаве нису омогућиле контекстуализацију са познатим лежиштима (Mason et al. 2016: 113-115).</s><s>127</s> <s>Археолошки контекст налазишта за косу (Noppenring), украси од спирално увијене жице, прстен са укрштеним крајевима (Тасић, Томић 1987: Т.</s><s>I/5–7), као и малобројни налази ћилибара (Чађеновић 2003: 50).</s><s>Сл. 38.</s><s>Поглед на плато Гологлаве са Куле Тодора од Сталаћа (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) и керамички материјал са ископавања 1986-87. год. (Стојић, Чађеновић 2006) 128</s> <s>Добрујевац (1119 ха) је претежно сточарско сеоско насеље, 8 км ЈИ од Алексинца.</s><s>Насеље је смештено у залеђу Јужноморавске долине од које је удаљено 4 км ка северу.</s><s>Шире окружење Добрујевца заузима брежуљкасти потпланински терен на јужним обронцима Озрена и Лесковика, који по средини пресеца долина Светостефанске реке.</s><s>Таква позиција издваја две рељефне зоне са различитим економским карактеристикама.</s><s>Међу њима се истиче долина Светостефанске реке и предео ниског побрђа који са обе стране реке затвара долину155.</s> <s>Карта бр. 24.</s><s>Окружење Добрујевца са локалитетима 155 Долински део подразумева уску равницу (око 210 m н.в.) са обе стране реке (ширине до 500 m) , испуњену плодним и лако обрадивим алувијалним наносима, док је знатно пространије брежуљкасто подручје (260-340 m) прекривено рендзином на доломитној подлози, која представља добру основу за развој шумске и травнате вегетације.</s> <s>У окружењу Добрујевца лоцирани су извори соли и сумпора на потезима Слатина и Смрдан, док потези Руденица и Рудина156 иако индикативни за сада нису поуздано повезени са неким минералним ресурсима.</s> <s>Потез Крушарје се налази у равници са леве обале Светостефанске реке на излазу из Добрујевца према селу Станци.</s><s>Потез подразумева узак долински појас на површини правца С–Ј која се простире између ушћа два локална потока на међусобној удаљености од 700 m. Само налазиште је лоцирано на јужном крају поменуте површине.</s> <s>Праисторијски локалитет је 1987. године, након случајног открића керамичких налаза заведен у документацији НМН (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 98), док су стручна рекогносцирања обављена тек 2016. год. у склопу пројекта Археолошка проспекција Алексиначке општине.</s><s>Локалитет се простире на површини од приближно 2 ha на којој је интензивно заступљен археолошки материјал у виду остатака грнчарије, лепа и запечених подница.</s><s>Керамички материјал се састоји од фрагмената већих посуда, вероватно лонаца и амфора углавном грубе површине са масивним понекад канелованим дршкама.</s><s>Oрнаменти се најчешће јављају као отисци прстију на ободу или у виду отисака на хоризонталним пластичним тракама (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: кат.</s><s>100–105).</s><s>Остале налазе чини један пирамидални тег и велика количина лепа и запечених подница.</s><s>Керамика се може везати за временске оквире РГД.</s><s>6.10.</s><s>АЛЕКСИНАЧКИ БУЈМИР</s> <s>Алексиначки Бујмир (787 ха) је некадашње сточарско сеоско насеље на десној обали Јужне Мораве, 3 км источно од Алексинца.</s><s>Шире окружење Бујмира гравитира на ниском побрђу Озрена између токова Јужне Мораве (Ј)157, Моравице (З) и Светостефанске реке (И) кроз чију средину протиче Бујмирски поток.</s><s>Јужна Морава је у Ал. Бујмиру пре савремене регулације водотока текла директно испод Бујмирског побрђа, не остављајући тако простора долинској равници.</s><s>Такве одлике терена су утицале да привреда насеља буде орјентисана на искоришћавање потенцијала брдског земљишта у залеђу.</s><s>У окружењу Бујмира на основу топонамистичке грађе регистрована су два извора соли (Сланик и Слатина), једино лежиште глине (Грнчарска земља) и један извор сумпора (Смрдан).</s> <s>Локалитет је ретко обрађиван у литератури (Милојевић, Трајковић–Филиповић 156 Потези су међусобно блиски, а налазе се 4,5 км ка СИ од Добрујевца у катастарском атару Горњег Крупца.</s><s>Геолошку подлогу оба потеза чине карбонатни конгломерати, доломити, доломитски кречњаци, тамно сиви и црни кречњаци доњег тријаса.</s><s>Мештани са ових потеза експлоатишу грађевински камен.</s><s>157 Морава је у Ал. Бујмиру пре савремене регулације водотока текла директно испод Бујмирског побрђа начинивши тако својим ерозивним дејством високу и стрму речну терасу.</s><s>130</s> <s>Потез Чабура или Петрово ограђе се налази у оквиру брдовитог залеђа око горњег тока Бујмирског потока, 2 км узводно од сеоске цркве и тока Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Само налазиште је смештено на платоу релативно стрме падине, која се налази са леве стране Бујмирског потока где заузима простор између две суве јаруге некадашњих водених токова.</s><s>Карта бр. 25.</s><s>Окружење Ал. Бујмира са локалитетима Археолошки контекст налазишта</s> <s>Налзиште Чабура је евидентирано приликом проспекција у организацији АИ 1955. и 2014.158 године (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 38–39).</s><s>На површини од 250х100 m пронађени су фрагменти праисторијске и средњевековне керамике.</s><s>Стилско–типолошке карактеристике керамичког материјала из праисторије указују на 158 Рекогносцирања су обављана у склопу пројекта: Археолошка проспекција алексиначке општине.</s><s>131</s> <s>Вакуп (897 ha) је приградско, некада сточарско сеоско насеље збијеног типа, на левој долинској страни сокобањске Моравице, на око 2 км СИ од Алексинца.</s><s>Шире окружење Вакупа подразумева долинско и брдско–планинско подручје око доњег тока и ушћа Моравице у Ј.</s><s>Мораву.</s><s>Сам Вакуп као и сва његова археолошка налазишта су смештени у долинском проширењу (површине око 0,5 км²) формираном око једне лактасте окуке Моравице.</s><s>Простор Вакупачке долине је ограђен брдима са свих страна (Градиште 228 м, Средњи брег 251 m, Оџино брдо 243 m и Ново брдо 235 m), док река Моравица при улазу и излазу из овог проширења прави по једну краћу епигенију, тако да унутрашњост делује потпуно изоловано и заклоњено.</s><s>У окружењу су регистована два топонима са називом Смрдан, као могући извори сумпора.</s><s>Карта бр. 26.</s><s>Окружење Вакупа са локалитетима 159 АНМН, Археолошки записник бр.18.</s><s>Археолошки институт, Центар за документацију „Naissus“.</s><s>132</s> <s>Локалитет се помиње у неколико радова који се баве широм тематиком (Спирић 1995: 76; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 64–65).</s> <s>Градиште се уздиже изнад десне обале Моравице, која окружује брдо са северне, источне и јужне стране пратиећи основу његовог подножја.</s><s>Падине брда су подједнако стрме са свих страна, док се на врху издваја заравњени кружни плато пречника око 50 m. Градиште има велики стратешки значај за Вакупачку котлину јер је преко његовог врха могуће надгледање ширег подручја у долини Сокобањске Моравице, што за ову заклоњену област представља једину визуелну комуникацију са околином.</s> <s>Локалитет је стручно евидентиран приликом рекогносцирања НМН 1973. и 1982. године, а обилажен је и приликом систематског рекогносцирања Алексиначке општине 2014–2016. год.</s><s>Градиште представља вишеслојан градински тип локалитета на коме су регистровани археолошки остаци из РГД (T. XXVI/5), античког и средњевековног периода (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 64–65, кат.</s><s>6).</s><s>Сл. 39.</s><s>Аерофотографија Градишта код Вакупа (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Локалитет је дуго познат у музејским архивама из Ниша и Алексинца али је тек у скорије време обрађен у археолошкој литератури (Милојевић, Трајковић–Филиповић Географски контекст налазишта</s> <s>Налазиште је лоцирано на благој падини при подножју Новог брда (235 m) у јужном делу села Вакупа недалеко од леве обале Моравице.</s><s>Локалитет Варош се налази на супростној страни река од брда Градиште, од чијег подножја је удаљен око 300 m. 133</s> <s>Праисторијски налази са локације су забележени 1972. год. приликом рекогносцирања НМН и ЗЗСКН.</s><s>Евидентирани предмети су пронађени током земљаних радова у дворишту М.</s><s>Стевановића160.</s><s>Подаци добијени од власника парцеле наводе да је на дубини између 2,5 и 3 m нађена група керамичких предмета, међу којима су биле и четири урне са пепелом покојника.161 Керамички материјал попут крушкастог пехара са две дршке које надвисују обод, декорисаног хоризонталних низова правоугаоних отисака у жлебу попуњених инкрустацијом или примерак са кружним печатним оранаментима одговарају периоду РГД (T. XXVI/6), вероватно са почетка VIII века п.н.е. (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 63, сл. 26).</s><s>6.12.</s><s>СУБОТИНАЦ</s> <s>Суботинац је ратарскo–сточарско сеоско насеље у долини реке Моравице, 8 км узводно од Алексинца и њеног ушћа у Јужну Мораву.</s><s>Шире окружење Суботинца обухвата уски долински појас Моравице, који са истока ограничавају обронци Озрена (Седи врх 813 m), а са запада побрђе Куриловице (322 m), тако да је читав простор једино на северу отворен ка пространом неогеном платоу у сливу Мозговачке реке.</s><s>Природногеографско окружење обезбеђивало је добре услове за развој земљорадње и сточарства162.</s><s>Потенцијал минералних ресурса се огледа у лежиштима мрког угља на побрђу Куриловице и на потезу Угљарица163 где је могућа експлоатација на површини, као и у извору сумпорне воде или блата на потезу Смрдан између Суботинца и Краљева.</s><s>55.</s><s>БРЕСЈЕ</s> <s>Потез Бресје се налази на платоу падине који је попут речне терасе стрмо одсечен од уске долинске равнице формиране на левој страни Сокобањске Моравице.</s><s>Поменута падина представља подножје при западним падинама Лесковика, са којих се спушта Селски поток који се код Бресја улива у Моравицу, док на самој локацији постоји још један јак извор воде.</s><s>Сам локалитет се налази уз западну периферију села, на месту око сеоског гробља, којим је налазиште делимично девастирано.</s><s>160 АНМН, Археолошки записник бр. 86.</s><s>Археолошки институт, Центар за документацију „Naissus“; АНМН, Дневник у рукопису Радмиле Ајдић (1967-1978), белешка под датумом 23.4.1973. године (несређена грађа).</s> <s>161 АНМН, Археолошки записник бр. 86а. Археолошки институт, Центар за документацију „Naissus“; Наведене податке у својој монографији потврђује и М.</s><s>Спирић који је информације о овим налазима добио од Слободана Стевановића и Славише Пантића (Спирић 1995: 28).</s><s>162 Према пописним подацима из нововековне историје изгледа да је овчарство главна привредна делатност мештана све до друге половине XX века (Костић 1969: 522-523; Катић 2009: 240).</s><s>163 Потез се налази на обронцима Озрена нешто ниже од Седог Врха (813 m) , на 2,5 км ЈИ од Суботинца.</s><s>Према подацима: ААРМУ – Извештај са проучавања алексиначког угљеног лежишта и непосредне околине.</s><s>Машинопис: Б. Максимовић и Р.</s><s>Никодијевић из 1969. године.</s><s>134</s> <s>Локалинет на потезу Гувниште од скора је постао познат у археолошкој литератури (Филиповић и др. 2015; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 159–160).</s> <s>Потез Гувниште164 се налази у долинском појасу реке Моравице, одмах при њеном излаза из Бованске клисуре.</s><s>Предео око локалитета захвата изузетно благу падину неогеног рељефа која прати десну обалу Моравице, од ушћа Церовачког потока на југу до ушћа Пајиног потока на северу.</s><s>Таквим положајем околни пејзаж добија облик полуострва омеђеног рекама са три стране165.</s><s>Налази са овог потеза су регистровани на 164 Потез је подељен између три сеоска атара (Суботинца, Мозгова и Бовна), али гледано по удаљености најближи је селу Суботинцу (око 2 км северно).</s><s>165 Простор између река заузима површину од приближно 0,5 км².</s><s>135</s> <s>Археолошки контекст налазишта платоу који се уздиже између десне обалу реке Моравице и ушћа Церовачког потока.</s><s>Поменути плато се од налазишта на Бресју налази на 2,1 км ка северу.</s> <s>Археолошки подаци о локалитету су добијени након случајног налаза бронзаног рапира микенског типа (Филиповић и др. 2015: 12)166.</s><s>Локалитет је након тога у више махова рекогносциран (2014–2016. год.) приликом чега је проналажен керамички материјал из праисторије, антике, средњег и новог века.</s><s>Иако целокупно налазиште захвата</s> <s>једино документовани на платоу изнад ушћа Церовачког потока.</s><s>Праистортијска керамика је ретка и углавном се састоји од грубих и недовољно идикативних фрагмената који се према фактури могу повезати са бронзанодобном керамиком са оближњег налазишта у Бресју.</s><s>Налаз мача је једини прецизнији хронолошки маркер који је на основу бројних аналогија опредељен у време између 1400. и 1200. године пре нове ере у апсолутним вредностима (Филиповић и др. 2015: 13–14).</s><s>Међутим, на овом нивоу истражености остаће нејасно о каквој врсти налазишта се ради, тј. да ли је у питању насеље, некропола или се ради о неком култном месту на коме је похрањена остава чији је део инвентара престављао пронађени рапир.</s> <s>Бован (2.496 ha) је сточарско сеоско насеље збијеног типа, на пута АлексинацСокобања, 14,5 km северно од Алексинца.</s><s>Шире окружење насеља обухвата прелазну зону између западног обода Сокобањске и северног обода Алексиначке котлине.</s><s>То је брдско–планинска област са обе стране Бованске клисуре на Моравици која протиче између обронака Буковика и Озрена167.</s><s>Металичне минералне сировине чине лежишта хематита168 који су регистровани на јужним обронцима Буковика (Veselinović i dr. 1970: 44–45), док се површинска лежишта мрког угља јављају око Седог врха и потеза Угљарице на Озрену169.</s> <s>Љиљаче је доминантно и јасно издвојено брдо (344 m н.в.) смештено на средини Бованске клисуре на месту долинског проширења, непосредно изнад СЗ засеока села Бовна.</s><s>До формирања Бованског језера170 река Моравица је са три стране окруживала подножје брда (северну, западну и јужну), правећи краћи али стрми теснац између јужне 166 Бронзани мач са локалитета Гувниште припада рапирима микенског типа по класификацији А. Хардинга (Harding 1995: 20–23), мачевима са роговима по И.</s><s>Килијан-Дирлмајер (Kilian-Dirlmeier 1993: 41) или типу Ц егејских мачева по типологији Н.</s><s>К.</s><s>Сандарс (Sandars 1963: 119).</s><s>167 Изузимајући неколико мањих проширења, Моравица у овом подручју највећим делом протиче кроз уску Бованску клисуру.</s> <s>168 Хематит је регистрован у сливу реке Мратиње (Veselinović i dr. 1970: 45).</s><s>169 ААРМУ – Извештај са проучавања алексиначког угљеног лежишта и непосредне околине.</s><s>Машинопис: Б. Максимовић и Р.</s><s>Никодијевић из 1969. године.</s><s>170 Данас се уз западно подножје Љиљача налази земљана брана којом је оформљена Бованска акумулација (1978-1984. год.), приликом чега је северни и западни обод побрђа потопљен до коте од 261 m н.в. 136</s> <s>Географски контекст налазишта стране Љиљача и брда Китица, чинећи тако природну препреку од потенцијалних нападача.</s><s>Врх Љиљача предствља елипсоидни плато (300 х 50 m), из чије основе избијају матичне стене зеленкастог шкриљца.</s><s>Са врха брда се пружа одличан преглед читавог долинског проширења све до почетака северног и јужног теснаца клисуре.</s><s>Карта бр. 28.</s><s>Окружење Бовна са локалитетима Сл. 40.</s><s>Фрагменти бронзане наруквице и фибуле из СГД са Љиљача (Милојевић 2018) Археолошки контекст налазишта</s> <s>На Љиљачу је у пар наврата вршена стручна проспекција, најпре 1973. године у организацији ЗЗСКН и током проспекције Алексиначке општине 2014–2016. године.</s><s>137</s> <s>Простор налазишта заузима плато при врху градине који се простире на површини од око 3 ха.</s><s>Сумирањем свих доступних резултата истраживања, установљено је да су на градини заступљени хоризонти из праисторије, антике и средњег века (Милојевић 2018).</s><s>Материјал из праисторије опредељен је у РГД (Т.</s><s>XXVII/7-8, T. XXVIII/1-2), СГД (сл. 6.14.</s><s>БРАДАРАЦ</s> <s>Брадарац (731 ха) је некадашње сточарско сеоско насеље збијеног типа, 12 km СЗ од Алексинца.</s><s>Шире окружење села Брадарца захвата централну област благо таласастог терена (220–285 m) , који се налази између јужних обронака планине Буковик (894 m) и десног обода алувијалне равни Јужне Мораве (151–161 m) око токова Мозговачке и Пуљанске реке.</s><s>Брадарачко окружење заузима некадашње дно неогеног језера, састављено од конгламерата171 (Костић 1969: 505) преко којих се развио педолошки покривач састављен од неколико типова смоница погодних за развој ливадске флоре, док су алувијална земљишта, погодна за земљорадњу, заступљена у приобалном подручју Мозговачке и Пуљанске реке (Nikodijević 1976).</s><s>Долине поменутих река представљају уједно и најважније локалне комуникационе правце, који директно повезују долину Јужне Мораве са залеђем на планини Буковик.</s><s>Минерални ресурси су затупљени у виду лежишта мрког угља на побрђу Куриловице, као и у извору соли на потезу Слатина 1,3 км ЈИ од Брадарца.</s> <s>Географски контекст налазишта одредницу за знатно шири потез под називом Селиште.</s><s>Налазиште је до сада обрађивано кроз неколико стручних радова (Спирић 1995: 28; Булатовић 2008:127; Чађеновић 2011: 38–39; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 61).</s> <s>Потез Баре заузима подручје ниског побрђа, које се простире на тромеђи рутевачког, вукашиновачког и брадарачког атара (Булатовић 2008:127; Чађеновић 2011: 38).</s><s>Назив места је одредила мала бара из које извире Селишки поток на око 2 км западно од села Брадарца.</s><s>Рељефни пејзаж самог локалитета подразумева плато падине који нагнут ка југу у полулуку прати контуре поменуте баре.</s> <s>Према подацима који су сакупљени на основу рекогносцирања и случајних налаза на површини од 3 ха пронађени су бројни фрагменти праисторијске керамике.</s><s>Према стилско–типолошким карактеристикама издвојен је материјал из раног и позног бронзаног доба.</s><s>Прикупљени материјал указује да је насеље из ПБД и РГД (Т.</s><s>XXVIII/34) које је према А. Булатовићу егзистирало у временским оквирима од Br D до Ha A2 171 Пешчари, песковитие глине, глиновити пешчари, глине са делимичном појавом лапораца и туфова.</s><s>138</s> <s>Карта бр. 29.</s><s>Окружење Брадарца са локалитетима Црни Као традиционално представља сточарско сеоско насеље у општини Ражањ, око 16 km СЗ од Алексинца и 8 km источно од Ражња.</s><s>Шире окружење насеље заузима подпланинску и планинску зону Буковика сконцентрисану око сливова Рујишке и Дреновачке реке.</s><s>Најпознатија минерална сировина је лежиште квалитетне глине на потезу Црепуљарско брдо, која се још увек активно експлоатише (Јовић 2005: 214; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 164–5).</s><s>На основу топонамистике евидентиран је извори соли на потезу Слатина и сумпоровите воде на потезу Смрданачки поток.</s><s>59.</s><s>ДРУГОВАЦ</s> <s>Потез Друговац172 смештен је у висинском појасу између 250–300 m и представља заравњени плато у јужном подножју Буковика, тачније испод Црнокалачке косе (638 m) .</s><s>С обзиром на то да је овај заравњени плато са свих страна ограничена брдима173, Друговц се може издвојити као специфична микрорегија слична мањој котлини (Милојевић, Милановић 2017: 13).</s><s>Област у којој је забележена највећа концентрација археолошког материјала се истиче у зони потковичастог облика око удолине у којој се спајају два извора потока, који спајањем са другим речицама учествују у генези Дреновачког потока.</s> <s>Након најранијих помена (Марковић 1936: 35), локалитет је археолошки детерминисан тек након систематског рекогносцирања АИ (1955) и нешто касније НМК (1958).</s><s>Ова рекогносцирања су послужила као основа за каснија археолошка ископавања која је током 1959. и 1960. године паралелно обављао НМК (Tasić, Tomović 1960: 29–33) ових ископавања у неколико махова је вршена археолошка проспекција током 20142016. год. (Милојевић, Милановић 2017: 13).</s><s>Дугогодишња истраживања су установила да се ради о вишеслојном праисторијском локалитету који се простире на површини већој од 30 ха.</s><s>Констатован материјал је из средњег и млађег неолита, бронзаног, РГД, развијеног (T. XXXVIII/5-8, T. XXXIX/1-2) и млађег гвозденог доба (Galović 1960: 24172 Потез је катастарски подељен између атара села Црни Као и Рујиште.</s><s>173 Плато је са запада ограничен Рујишком реком изнад које се диже Рујишка коса (302 m), а на истоку Сеоским потоком који протиче поред Дреновачког (349 m) и Малог брда (352 m) , док јужну границу чини благо узвишење Старог чукара (298 m) , а северну обронци Буковика.</s><s>140</s> <s>Липовац је потез на обронцима планине Буковик, који је катастарски подељен између атара села Црни Као и Рујиште.</s><s>Потез подразумева једнан узвишени плато (380 m н/в) на ЈЗ обронцима планине Буковик, испод Камените чуке (749 m) на самој граници између ораница и планинских шума.</s><s>Плато ј на истоку пресечен током Рујишке, а на западу током Липовачке реке.</s> <s>Локалитет је први пут евидентиран приликом рекогносцирања 2014. године (Милојевић, Милановић 2017: 13) приликом чега је утврђено да заузима површину од приближно 7 ha на којој је забележена већа концентрација грађевинског шута и керамичког материјала.</s><s>Керамички материјал се везује за РГД, СГД и позни средњи век.</s><s>Присуство канелура на керамици, понекад у комбинацији са низом убода изведених помоћу радла, заступљеност здела са увученим фасетираним ободом и тракастих дршки са уским канелурама указују на присуство материјала позне фазе РГД (T. XXIX/3-6).</s><s>Керамику из СГД (T.XXIX/7-8) има аналогија са налазима из Басараби хоризонта на локалитету Градац у Ланишту (Стојић 1991), Сарина Међа и Црвена Ливада код Јагодине (Стојић 1979: сл. 1–5; Стојић 1981), Ан у Својнову (Брмболић 1995) као и са оближњих налазишта у Друговцу код Црног Кала (Јевтић 1992) и Градишту код села Прасковче (Чађеновић, Трифуновић 2002), а најупечатљивије је презентују украси изведени тремолираним линијама и мотиви уске цик–цак траке изведене помоћу двојног низа дубоких троугаоних убода.</s> <s>Мађаре (1.028 хa) је некадашње сточарско сеоско насеље збијеног типа174, које административно припада општини Ражањ.</s><s>Налази се на локалном путу Ражањ Ћићевац, 5 км на северозапад од Ражња.</s><s>Шире окружење Мађара је смештено око тока Ражањске реке на североисточним обронцима Послонских планина (491 m).</s><s>Међу минералним сировинама на потезу Гробљиште пронађено је приликом сондирања античко позајмиште глине175 (Рашковић 2009: 22–23), док је на основу топонимије евидентиран потез Слатина, на 2,5 км ЈЗ од Мађара.</s><s>61.</s><s>МАРКОВА БАРА</s> <s>Подаци о садржају праисторијског налазишта на потезу Маркова бара публиковани су кроз неколико радова (Стојић, Чађеновић 2006: 129–131; Чађеновић Географски контекст налазишта</s> <s>Потез Маркова бара заузима позицију недалеко од ушћа Бучарског потока у Ражањску реку.</s><s>То је место на почетку Ражањске клисуре, која одатле трасира своју деоницу кроз сам центар Посланског масива.</s><s>Само налазиште је формирано на падини која је балго нагнута ка југу и истоку, односно ка токовима Буковичког и Ливадског потока (сл. 31)176.</s><s>Тако да падина заузима позицију између превоја Мечка (366 m) на североистоку и улаза у Ражањску клисуру на југозападу, што локацији омогућава одличну везу са путним правцима преко поменутих пунктова.</s> <s>Налазиште је рекогносцирано у неколико наврата од стране стручњака НМК (Чађеновић 2002: 10), док је у склопу пројекта Археолошка проспекција Алексиначке 174 Садашње насеље је настало у средњем веку на месту са археолошким остацима насељености из античког периода (Благојевић 1972: 38-39; Младеновић 2003: 178, 181; Рашковић 2009: 19, 22-23).</s><s>175 Приликом истраживања, откривена је јама при чијем дну је пронађена изузетно квалитетна глина светло зелене боје, која се након вађења и као потпуно сува врло лако меси и обликује.</s><s>176 Ливадски поток је сезонског карактера, повремено представља десну притоку Буковичког потока, а његова јаруга представља североисточну границу локалитета.</s><s>142</s> <s>Археолошки контекст налазишта општине, испитана шира околина локалитета у циљу евидентирања природних потенцијала (Милановић, Милојевић 2016; Милојевић, Милановић 2017: 13–14).</s><s>Површински остаци насеља се пружају у дужини од око 600 m правцем сеоско гробље – ушће Ливадског потока (ЈЗ–СИ), док ширина локалитета не прелази више од 200 m. У материјалу који је прикупљен током рекогносцирања 2014. год. могу се издвојити фрагменти из праисторије, антике, средњег века, као и керамика новог доба (Милојевић, Милановић 2017: 13–14).</s><s>Праисторијски керамички инвентар се може определити у пoзни енеолит (Стојић, Чађеновић 2006: 129, Т.</s><s>LVII), средње и ПБД присутни су и спорадични налази из РГД и СГД (T. XXX/1-6) (Стојић, Чађеновић 2006: 129).</s><s>Материјал из ПБД према својим стилско–типолошким карактеристикама одговара стилу параћинске културе (Br D–На А1) (Тасић 1990(а); Милојевић, Милановић 2017: Т.</s><s>I/11–13).</s><s>Керамику из РГД представљају фрагменти украшени широким канелурама (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>LVI/11) и дршке са дубоким низом урезаних линија у комбинацији са шрафираним троугаоним пољима.</s><s>Материјал из СГД може везати за историјских периода заступљени су налази из антике, средњег и новог века.</s><s>Сл. 42.</s><s>Аерофотографија налазишта Маркова бара (лево) и Чешмина глава (десно) (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 62.</s><s>ГРОБЉИШТЕ</s> <s>Локалитет Гробљиште се налази на око 800 m СИ од налазишта Маркове баре.</s><s>Смештен је на благо заталасаном терену, који се спушта низ јужне падине превоја Мечка (336 m) .</s><s>Налазиште обухвата простор на месту укрштања 4 сезонска потока од којих се формира Ливадски поток.</s> <s>Локалитет је рекогносциран од стране стручњака из Народног музеја у Крушевцу, а обављено је и мање сондажно истраживање (Рашковић 2009: 23).</s><s>Откривени материјал са локалитета указује на остатке насеља из старијег гвозденог доба, а на истој локацији откривени су остаци живота из античког периода.</s><s>Материјал из гвозденог доба највише указује на стилске–типолошке одлике из позне На B фазе (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>Карта бр. 31.</s><s>Окружење Мађара са локалитетима 63.</s><s>ЧЕШМИНА ГЛАВА</s> <s>Скромни подаци о локалитету на потезу Чешмина глава публиковани су кроз пар радова (Стојић, Чађеновић 2006: 127, 132; Чађеновић 2011: 32–34).</s><s>144</s> <s>Локалитет се налази на падини између леве обале Ливадског и десне стране Бучурског потока.</s><s>Потез такође представља место на коме се срусреће неколико мањих водотока који учествују у генези Бучурског потока.</s><s>Налазиште се налази 600 m низводно од Гробљишта и око 500 m источно од Маркове баре.</s> <s>Маћија (462 ha) и Браљина (1.158 ha) су традиционална сточарско–ратарска сеоска насеља разбијеног типа, на путу Ражањ–Сталаћ, 9 km западно од Ражња.</s><s>Шире окружење насеља подразумева благо изоловани предео у унутрашњости Послонског масива у области око доњег тока Ражањске реке, недалеко од њеног ушћа у Ј.</s><s>Мораву и Сталаћке клисуре.</s><s>Од природних лепота истиче се деоница Ражањске реке, узводно од Маћије на којој је неколико водопада.</s><s>Окружење је познато по богатству ловне дивљачи, а од минералних ресурса се истичу лежишта глине на Осоју177 и јаче жице пегматита на околним Послонским брдима (Dolić i dr. 1981: 19, 38).</s><s>На основу топонимије познате су и појаве сумпоровитих вода на потезима Смрдан и Смрднски поток, З и С од Маћије.</s><s>64.</s><s>ГЛАВИЧАР</s> <s>Археолошко налазиште на потезу Главичар налази се на међи атарa између села Лучине и Маћије, 7 км југоисточно од Ћићевца и 22 km североисточно од Крушевца.</s><s>Потез Главичар (324 m) подразумева један од врхова из масива Послонских планина.</s><s>Праисторијско насеље је формирано на ЈЗ падинама овог брда на простору Рубинових винограда око изворишта Смрданског потока, који се 1 km ниже улива у Ражањску реку чинећи тако њену десну притоку.</s><s>С обзиром да се налази на падини брда, налазиште је узвишено у односу на локални пејзаж и пружа одличну визуелну контролу подручја око излаза из клисуре Мађаре – Маћија, као и на плодну равницу формирану око доњег тока Ражањске реке и њеног ушћа у Јужну Мораву.</s> <s>Локалитет је познат захваљујући активностима Народног музеја из Крушевца, који је током 2002. године приликом реализације пројекта мултидисциплинарног истраживања Мојсињско – послонског комплекса, током 2002. године (Радуловић 2002).</s><s>На локалитету је евидентирана керамика из неолита и бронзаног доба.</s><s>Материјал из бронзаног доба би се према својим стилско–типолошким одликама могао везати за ПБД Сл. 43.</s><s>Керамички фрагменти пронађени на локалитету Главичар (Стојић, Чађеновић 2006) 177 На потезу се налази опсежан коп Сталаћке циглане за експлоатацију глине, а приликом ископа је откриврно и пространо једнослојно насеље из ране фазе средњег бронзаног доба.</s><s>146</s> <s>Резултати истраживања на локалитету Маћија обрађени су кроз неколико стручних радова (Марковић 1936: 15; Тасић 1965; 1990: 20–25; Гарашанин 1973: 299Географски контекст налазишта</s> <s>Праисторијска некропола у Маћији откривено је при северној периферији села уз локални пут ка селу Мађаре, 7 км на запад од Ражња и 23 км на СИ од Крушевца.</s><s>Локалитет је позициониран на уском платоу при излазу Ражањске реке из своје клисуре, на око 1,3 км удаљености у правцу ЈИ од локалитета Главичар.</s><s>Река у последњем километару Ражањске клисуре протиче кроз уску долину (80–110 m ширине) оивичену стрмим побрђем.</s><s>Таква конфигурација терена омогућава Ражањској реци дуж ове деонице честа изливања и меандрирања.</s> <s>Некропола је забележена још 30–их година на основу случајних налаза две урне (Марковић 1936: 15).</s><s>Међутим, прва стручна евиденција је уследила након рекогносцирања НМК.</s><s>Том приликом је обиђен терен који је био угрожен ерозијом Ражањске реке која је променила свој ток.</s><s>На основу затеченог стања и добијених информација о великом броју уништених гробова, дошло се до закључка да је главни део некрополе уништен и да је остала сачувана само њена периферија.</s><s>Мања заштитна ископавања спровела је 1958. године стручна екипа НМК, приликом чега су откривена два гроба на површини од 88 м² (Тасић 1965: 187).</s><s>Гробове су чиниле урне са остацима спаљених покојника, које су биле похрањене у јаме укопане у слој речног наноса на дубини од око 1,3 m. Поред урни откривени су прилози у виду керамичких посуда и металних предмета (сл. 44).</s><s>На једној урни је као поклопац послужила благобиконична здела, док се у виду прилога срећу конична шоља, бронзана игла са ушицом и биконична перла од печене земље.</s><s>Друга урна је такође имала поклопац у виду зделе, а прилоге су чиниле још две посуде.</s><s>Прилози су накнадно стављени у урне, с обзиром да на њима нису присутни трагови горења (Тасић 1965: 188190).</s><s>Налази су везани за ПБД и параћинску културну групу (Пековић 2003: 61–66;</s> <s>Локалитет се налази у долинском проширењу које сече масиве Послонских планина у зони ушћа Ражањске (сл. 45).</s><s>Потез се пружа на заравњеним падинама при подножју Варница (419 m) и прати леву обалу Ражањске реке.</s><s>Сам локалитет се налази око цркве Св. Саве, недалеко од тока Ражањске реке, 600 m узводно њеног од ушћа у Ј.</s> <s>Локалитет је убележен још педесетих година на основу случајних налаза али су тек 1996. године спроведена прва стручна рекогносцирања у организацији НМК (Рашковић, Ђокић 1998), која су поновљена и 2012. године.</s><s>На локалитету је евидентиран материјал из праисторије, касне антике, позног средњег и новог века (Рашковић 2009: 22; 2011(а): 166).</s><s>Налази из праисторије се могу везати за средње бронзано доба и позну фазу раног гвозденог доба179.</s><s>6.18.</s><s>МОРАВАЦ – ЖИТКОВАЦ</s> <s>Моравац (1.189 ha) и Житковац (549 ha) су ратарска сеоска насеља збијеног типа, на регионалном путу Витковац – Мрамор, 3–5 km јужно од Алексинца.</s><s>Шире окружење ових насеља подразумева пространу равничарску област уз леву обалу Ј.</s><s>Мораве и ниско побрђе на јужним обронцима Јастрепца.</s><s>Пространа алувијална равница је у овом подручју испресецана бројним усецима који представљају трагове некадашњих токова и рукаваца Јужне Мораве.</s><s>Обрадиво земљиште чине иловасто–карбонатни и бескарбонатни алувијум, који према агрохемијским особинама представља изузетно пољопривредно земљиште (Костић 1969: 488–489).</s><s>У околини насеља истиче се 178 На подацима о положају локалитета захваљујем Д. Рашковићу, пензионисамном кустосу НМК.</s><s>179 На подацима се захваљујем Г. Чађеновић и Д. Рашковићу.</s><s>148</s> <s>Археолошки контекст налазишта лежиште квалитетне глине (уме), која се налази на брду Умиште, недалеко од села Стублина, 3 км јужно од Моравца, као и на месту некадашње циглане „ИГМ Морава“, 1 км СИ од Житковца.</s><s>Поред тога могу се издвојити потенцијални извора сумпора са Смрданског потока и потеза Смрдан, 2,5 km ЈЗ од Моравца.</s><s>Карта бр. 33.</s><s>Окружење Моравца и Житковца са локалитетима 67.</s><s>КОЊАРНИК</s> <s>Налазиште на Коњарнику иако је одавно познато стручној јавности, није нарочито ображивано у археолошкој литератури (Гарашанин 1973: 24; Спирић 1995: 33; Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 143–145).</s> <s>Уже окружење налазишта готово у потпуности заузима долину Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Налазиште лежи у алувијалној равници на благо узвишеном платоу, који окружује 149</s> <s>Археолошки контекст налазишта меандар баре180.</s><s>Плато је са на тај начин са три стране окружен водом, па одаје утисак природно заштићеног рта.</s><s>Поменути плато има изглед ниског тела, тако да на овом нивоу истражености остаје нејасно да ли је у питању природно узвишење.</s> <s>Праисторијски локалитет Коњарник први пут је регистрован рекогносцирањем 1951. године које је спровела екипа АИ181.</s><s>Наредна рекогносцирања обавио је НМН (1982)182, док су најсвежији подаци са терена прикупљени приликом обилазака обављених у периоду између 2014–2016. године (Милановић, Милојевић 2016).</s><s>Установљено је да се налазиште простире на површини од око 8,5 ha183 на којој је прикупљен материјал из средњег неолита, раног бронзаног доба и РГД (T. XXX/7-8, T. XXXI/1-2) уз спорадично присуство материјала из антике и позног средњег века.</s><s>68.</s><s>ЦИГЛАНА</s> <s>Налазиште је лоцирано на имању циглане ИГМ Морава, која се налази на потезу под називом Куње половини пута између Житковца и моста на Јужној Морави.</s><s>У питању је простор у алувијалној равници, који се према траговима страих речних корита налазио у унутрашњости некадашњег меандра Ј.</s><s>Мораве.</s> <s>Локалитет је евидентиран 1985. године приликом уобичајених ископа глине за потребе производње житковачке циглане.</s><s>Убрзо су локалитет обишли стручњаци ЗЗСКН и НМН (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 106).</s><s>Том приликом откривене су урне са спаљеним остацима покојника за које је на лицу места установљено да потичу из некрополе парћинске културне групе (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 106, сл. 52).</s><s>Приликом контролних рекогносцирања 1994. године, поред остатака некрополе откривени су и потенцијални остаци насеља који су документовани у профилу проширеног цигларског откопа где је пронађена једна конична шоља са дршком изнад обода и остаци лепа са траговима плетера од трске и прућа на једној страни (Спирић 1995: 30–31)184.</s><s>Инвентар налаза се може широко определити у период између средњег и позног бронзаног доба, односно у временске оквире Br С – Br D (T. XXXI/3-5).</s><s>180 Није јасно да ли је данашња бара некадашњи рукавац Ј.</s><s>Мораве или је у вези са током безименог потока који протиче у непосредној близини локалитета према приказу са Генералштабне карте из 1894. године.</s><s>181 Екипа су чинили: М.</s><s>Гарашанин, А. Јуришић и Р.</s><s>Галовић (Гарашанин 1973: фуснота 46).</s><s>182 АНМН, Археолошки записник бр. 13.</s><s>Археолошки институт, Центар за документацију Naissus; АНМН, Белешка за 20. 4. 1982. год. у свесци под називом: Рекогносцирање археолошких локалитета, (за период 1981-1992), рукопис Наталије Ђурић (несређена грађа).</s><s>183 Вероватно је површина налазишта била још већа, с обзиром на то да је археолошки материјал углавном из бронзаног доба пронађен приликом изградње пута ка Нозрини, 170 m ка западу од узвишења на Коњарнику (Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017: 144).</s><s>Недостатак површинских налаза у нижој зони локалитета може се објаснити таложењем слоја наплавинског материјала услед честих поплава.</s><s>У том случају површина локалитета би износила преко 20 ха.</s><s>184 Каснија истраживања обављана у периоду 2014-2016. год. нису пружила никакве податке због запуштености читавог терена.</s> <s>Трњане је претежно ратарско сеоско насеље на левој долинској страни Ј.</s><s>Мораве, 7 км западно од Алексинца.</s><s>Шире окружење Трњана подразумева долински појас Ј.</s><s>Мораве и ниско побрђе са источних обронака Јасрепца.</s><s>Код Трњана се улива Радевачка река, чијом долином је истрасирана природна веза са долином Рибарске реке.</s><s>Карта бр. 34.</s><s>Окружење Трњана са локалитетима 69.</s><s>ЈАЗБИНЕ</s> <s>Локалитет Јазбине иако дуго познат у локалу, релативно скоро је ушао у стручну литературу (Спирић 1995: 36–38; Рашковић 2014: 61–62; Милојевић, Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 161–162).</s> <s>Потез Селиште или Јазбине налази се на половини пута између Доњег Адровца и Трњана, у близини старе жичаре алексиначког рудника угља и трњанског гробља.</s><s>151</s> <s>Локалитет Јазбине–Селиште је први пут званично евидентиран приликом проспекције НМН 1984. године (Милојевић, Трајковић–Филиповић 2017: 161–162).</s> <s>Алексиначке општине 2014–2016. године.</s><s>Дистрибуцијеа површинског материјала на терену сугерише да се налазиште простире на површини од око 20 ha.</s><s>На основу стилско–типолошких карактеристика керамичког материјала установљено је да су на налазишту егзистирала насеља из позног енеолита, ПБД (T. XXXI/ 6-8), РГД (T.XXXII/15) и латена, као и током античке и срењевековне епохе (Милојевић, ТрајковићФилиповић 2017: 162).</s> <s>Град Сталаћ (1.737 ha) је ратарско–сточарско сеоско насеље збијеног типа које административно припада општини Ћићевац.</s><s>Налази се на левој страни Ј.</s><s>Мораве 2,5 км од њеног ушћа и 6 км ЈЗ од Ћићевца.</s><s>Шире окружење насеља подразумева пространу долинску равницу у међуречју Ј. и З. Мораве, заједно Сталаћком клисуром и северним обронцима Мојсињских планина.</s><s>У окружењу села Град Сталаћ традиција експлоатисања глине се може пратити од античког периода185, док околна лежишта фелдаспата (Rakić i dr. 1976: 9) представљају потенцијално користан додатак керамичарско–цигларској смеси са улогом топитеља.</s><s>Поред тога у непосредној близини куле Тодора од Сталаћа присутне су појаве кварцних жица (Rakić i dr. 1976: 19).</s><s>О локалитету је написано више стручних радова у којима је скренута пажња на археолошки потенцијал овог налазишта (Вукадин 1988; Рашковић 1998; 2011; Чађеновић 2002: 7–8; 2007: 22; Ђокић, Рашковић 2007; Tapavički–Ilić et al. 2015;</s> <s>Археолошко налазиште Укоса познато је и под називом Кућиште, а налази се недалеко од јужне переферије села Град Сталаћ.</s><s>Укоса означава једно од брда из масива Мојсињских планина, које уједно представља и леву страну Сталаћке клисуре.</s><s>То је позиција на североисточним обронцима Мојсињских планина који су овде оштро исечени током Ј.</s><s>Мораве, 1,5 км узводно од Сталаћа и излаза из истоимене клисуре.</s><s>Сталаћка клисура је штитила локалитет са истока, док је оштри усек Митровачког потока отежавао прилаз са северне и западне стране.</s><s>Укоса је прилично заклоњена јер се налази у унутрашњости Сталаћке клисуре али без обзира на ту околност место за подизање утврђења има одличну стратешку позицију.</s><s>Поред тога што представља незаобилазни пункт на деоници кроз клисуру, оно уједно пружа и прегледност повољну за контролу читаве равнице око ушћа Јужне и Западне Мораве (сл. 46).</s><s>Археолошки локалитет на Укоси заузима врх издуженог брдског гребена који се стрмо и директно спушта до корита Јужне Мораве.</s><s>Дужина гребена износи 350 m, а ширина до 150 m. Простор око највише коте градине је природно подељен на 4 каскадна 185 О томе сведочи цигларска пећ, откривена у близини Куле Тодора од Сталаћа (Минић 1989).</s><s>152</s> <s>Географски контекст налазишта платоа, на чијим површинама је регистровано значајније присуство керамичког материјала из различитих периода (Чађеновић 2007: 22; Рашковић 2011).</s><s>Сл. 46.</s><s>Поглед на узвишење Укосе са јужне периферије Града Сталаћа Археолошки контекст налазишта</s> <s>Релевантни подаци о Укоси186, забележени су приликом проспекције и мањег сондажног ископавања која су 1986. године извели АИ и ЗЗСКК у оквиру пројекта Средњовековни</s> <s>Укосе подразумевала су рекогносцирања изведена у периоду између 1996–1997. године (Рашковић 1998: 180), након којих су иницирана систематска ископавања обављена у периоду између 2009–2014 године (Рашковић 2011; Tapavički–Ilić et al. 2015: 46; Васиљевић 2016: 10).</s><s>Резултати добијени током вишегодишњих истраживања су показали да налазиште на Укоси представља вишеслојни локалитет чије је насељавање почело током СГД, односно Ha C фазе.</s><s>Хоризонти становања на градини документовани су за период позног латена (Lt D), касне антике (IV–VII век) и раног средњег века (IXТрагови фортификације из хоризонта старијег гвозденог доба на Укоси, за сада нису констатовани.</s><s>Објективни разлог вероватно предтсављају градитељске активности из историјских епоха градине које су обично деструктивне према остатцима из ранијих епоха.</s><s>Остаци једне јаме (Јама 6), представљају једине архитектонске трагове из СГД.</s><s>Ради се о кружном укопу (1,2 х 1 m) који има проширено овално дно укопано у меку стенску подлогу (Рашковић 2011: 7; Rutić, Vasiljević 2014).</s><s>Керамички материјал из СГД репрезентују фрагменти урни са канелурама на врату, зделе фасетираног обода и једна керамичка цедиљка, док се од осталих налаза издваја језичаста секира од сивог лапорца и коштано шило (Чађеновић 2007(а):14–15; Рашковић 2011: 2).</s><s>Интересантно је 186 Први археолошки подаци о локалитетима у општини Ћићевц потичу са рекогносцирања која је спроводио Народни музеј у Крушевцу често у сарадњи са другим иституцијама, током 1955, 1958 и 1971. године (Рашковић 1998: 173).</s> <s>Стојић, Чађеновић 2006: 213). поменути и налазе гвоздене шљаке вероватно из каснијих периода као сведочанство металургије и могуће експлоатације гвожђа у околини (Рашковић 2011).</s><s>Карта бр. 35.</s><s>Окружење Града Сталаћа са локалитетима Грaд Сталаћ, познат још и као Кула Тодора од Сталаћа, представља познато утврђење са архитектонским остацима из позног средњег века.</s><s>О локалитету је доста писано када је у питању средњевековни период (Минић, Вукадин 2007), док су ретки налази из праисторије само спорадично помињани (Чађеновић 2002: 7; 2007: 18–19;</s> <s>Локалитет се налази у непосредној близини села Град Сталаћ, 1,5 км северно од Укосе и 14 км СИ од Крушевца.</s><s>Потез Град подразумева најсеверније узвишење (205 m) 154</s> <s>Мојсињских планина, који се налази у троугаоном простору између токова Ј. и З. Мораве, 3 км јужније од њиховог ушћа.</s><s>Град се издваја из Мојсинског масива и једино је на југу повезан са планинским залеђем, док се на осталим странама стрмо спушта до равнице (134 m) .</s><s>Плато брда се простире на око 3,5 ха, заузимајући коту око 70 m вишљу од алувијалне равни, тако да је са виса Куле Тодора од Сталаћа, могућа визуелна контрола читаве равнице око става обе Мораве све до обронака Јухор планине.</s> <s>У оквиру конзерваторско–истраживачких радова АИ и ЗЗСКК на локалитету Град су обављена бројна истраживања у периоду између 1971–1979. године.</s><s>Приликом археолошке кампање 1978. године на локалитету су поред пратеће керамике (Стојић, Чађеновић 2006: 213), пронађене и две бронзане фибуле са почетка СГД, односно из Сл. 47.</s><s>Фибуле откривене на локалитету Град код Сталаћа (Vasić 1999) 6.21.</s><s>БОЉЕВАЦ</s> <s>Бољевац је сточарско сеоско насеље разбијеног типа, које административно припада опшини Крушевац, док према критеријумима физичке географије припада западном ободу Алексиначке котлине.</s><s>Шире окружење подразумева планинску област смештену испод највишег врха Великог Јастрепца (Велика Ђулица 1491 m) на чијим обронцима извиру бројни потоци који чине горњи слив Рибарске реке.</s><s>Минералне ресурсе чине околни златоносни потоци и лежишта гвожђа (Костић 1969: 556; Rakić et al. 1976: 51; Marjanović 2001: ), као и термоминерални извори у оближњој Рибарској бањи (Костић 1979), док у самом селу постоји мање лежиште плаве глине (уме)187.</s><s>Сл. 48.</s><s>Поглед са запада на долину Рибарске реке између Ђуниса и Каоника 187 Подаци прикупљени приликом рекогносцирања 2016. год. од Младена Павловића пољопривредника из села Бољевц.</s> <s>Уже окружење Чукара подразумева планинску област у дубоком залеђу, које смештено на развођу сливова између Рибарске реке и Турије, преко кога су могуће везе са Алексиначком котлином, а нешто даље и са Топлицом преко превоја Гребац.</s><s>Само налазиште се налази на узвишењу између токова Големе реке на западу и Барског потока на истоку.</s><s>Ове две реке се уливају једна у другу испод северне падине Чукара, одакле се ток наставља кроз уску долину (дугу око 1 км) све до ушћа у Рибарску реку.</s><s>Таква 156</s> <s>Археолошки контекст налазишта конфигурација терена употпуњава изолованост и отежава приступ Чукару, који је једино на југу са везан за вишље планинско залеђе.</s> <s>Налазиште је евидентирано 1987. године приликом рекогносцирања НМК, а затим и током 2000. год. када су обављена и мања сондажна истраживања (Рашковић 2020: 18).</s><s>Наредна проспекција терена спроведена је приликом рекогносцирања АИ и ЗМА 2016. године.</s><s>Простирање налазишта прати габарите највиши платоа Чукара који се простире правцем север–југ у дужини од 250 м, и ширином од 30 до 50 м188.</s><s>Керамика пронађена приликом сондажних рекогносцирања терена указује на постојање неколико хоризоната становања.</s><s>Према керамичким налазима најзаступљенији су фрагменти Чађеновић 2006: 64–70; Булатовић, Филиповић 2011: 10; Чађеновић 2011: Т.</s><s>III/1–10).</s><s>6.22.</s><s>ЗДРАВИЊЕ</s> <s>Здравиње је традицонално сточарско сеоско насеље разбијеног типа на путу Крушевац – В. Шиљеговац, 26 км ЈИ од Крушевца и 30 км западно од Алексинца.</s><s>Шире окружење Здравиња заузима северне падине Великог Јастрепца, у области благог побрђа које је испресецано бројним малим токовима на развођу речних сливова ка Расини и Рибарској реци, односно ка западноморавском и јужноморавском сливу.</s><s>На поменутом развођу се налази Здравињска преседлина као незаобилазан саобраћајни пункт на траси која директно повезује област доње Расине и Рибарске реке (Јовановић и др. 1969: 8–9).</s><s>Од минералних ресурса истичу се недовољно испитане златоносне реке у сливу Позлатске реке (Rakić i dr. 1976: 32; Marjanović i dr. 2001: 149).</s><s>73.</s><s>ГРАБУЈЕВАЦ</s> <s>Налазиште је у археолошкој литератури познато само на основу мањих стручних извештаја (Стојић, Чађеновић 2006: 91–92; Чађеновић 2011: 31; Бугар 2003: 17).</s> <s>Потез Грабујевац се налази североисточно од села Здравиња и подразумева заравњене падине око тока истоименеог потока.</s><s>Сам локалитет се налази при ЈЗ подножју Чукара (346 m) на благим падинама које су нагнуте ка левој обали Габрујевачког потока189.</s><s>У питању је мало проширење уске, добро заклоњене долине окружене са свих страна побрђем, која је отворена једино у правцу ушћа са Позлатском реком.</s><s>Такав положај удаљен од регионалних комуникација и визуелно добро заклоњен, пружа утисак благе изолованости и место погодно за скривање услед опасноти.</s> <s>Рекогносцирања локалитета је 1998. године спровео НМК, приликом чега је на локалитету установљено постојање веће количине керамичких фрагмента.</s><s>Материјал се према својим стилско–типолошким карактеристикама може везати за млађу фазу брњичке културе, односно за временске оквире Ha A1 фазе (Стојић, Чађеновић 2006: 60, 188 На локалитету су забележени су штури остаци бедема и одбрамбеног рова којима је штићен највиши плато али остаци вероватно потичу из касноантичког периода.</s><s>189 Локалитет је евидентиран на имању Драгослава Миленковића (парцела бр. 3575).</s><s>157</s> <s>A2–B1) репрезентују фрагменти грнчарије са косо канелованим трбухом и зделе увученог хоризонтално фасетираног обода (Стојић, Чађеновић 2006: 60, Т.</s><s>XXIII/2–3; Bulatović 2019: 226–227).</s><s>Поред праисторијских на локалитету су евидентирани и налази из средњевековног периода (Бугар 2003: 17).</s><s>Карта бр. 37.</s><s>Окружење Здравиња са локалитетима 6.23.</s><s>ПОЗЛАТА – БЕЛАСИЦА</s> <s>Позлата (214 ha) и Беласица су сточарска сеоска насеља разбијеног типа, који се налазе на путу Ђунис – Срндаље, 21 км ЈИ од Крушевца и 28 км западно од Алексинца.</s><s>Шире окружење Позлате и Беласице се налази у претежно брдском пределу у коме је разграната хидрографија мањих потока сконцентрисаних ка сливу Сушичке реке све до њеног ушћа у Рибарску реку.</s><s>Према топопнамистици и геолошким подацима у сливу Позлатске реке регистрована су лежишта злата углавном у виду златоносних токова 158</s> <s>Уже окружење налазишта смештено је у пределу благог побрђа испресецаног са више малих речних токова, који се уливају у Позлатску односно Сушичку реку.</s><s>Потез Позлатска река подразумева уску зараван око истоименог тока која се простире на деоници између ушћа Провалијског и Габрујевачког потока (1,5 км)190.</s><s>Заправо, локалитет заузима простор на заравњеним падинским косама које се спуштају са 190 Након ове деонице река мења назив у Сушичку и наставља свој ток кроз знатно пространију алувијалну равницу.</s> <s>Археолошки контекст налазишта локалних брда191.</s><s>Врхови ових брда представљају изванредан природни заклон, с обзиром да са три стране окружују простор налазишта.</s> <s>Налазиште је евидентирано приликом рекогносцирања ЗЗСКК192 и НМК, након чега су извршена мања ископавања на локалитету под руководством Е. Томић, 1968. год. (Tomić 1968).</s><s>Наредна ископавања обављена су 1985. године након геомагнетних снимања193 (Palavestra, Bankoff 1986), док су сва наредна истраживања обављана кроз археолошку проспекцију попут кампање из 2016. године у организацији АИ и ЗМА.</s><s>Истраживањима је установљено да се ради о једнослојном налазишту које се простирало на обе стране реке (Палавестра, Bankoff 1986: 57), заузимајући површину од приближно 5 ха.</s><s>Геомагнетска испитивања су указала на велики број аномалија које углавном потичу од објеката страдалих у пожару, што је потврђено проналажењем спаљених грађевинских остатака приликом ископавања 1968 и 1985. год. (Tomić 1968: 32; Палавестра, Bankoff 1986: 59).</s><s>Стамбени објект из 1985. године имао је облик правогаоника са заобљеним странама у оквиру кога су забележени остаци грађевинског материјала у виду камења кућног лепа и угљенисаног дрвета (Палавестра, Bankoff 1986: сл. 2–3).</s><s>Пронађени керамички материјал са терена се може везати за ПБД и облике израђене у стилу параћинске и медијана групе (T. XXXII/6-7) (Tomić 1968; Палавестра, Bankoff 1986: 61; Palavestra, Bankoff 1986).</s><s>Поред фрагмента посуда проналажена су кремена сечива и керамички тегови.</s> <s>Оранице су потез којим мештани називају њиве на северној периферији села.</s><s>Сам локалитет је смештен између СЗ обронака Радошевца и десне обале Позлатске реке недалеко од ушћа Градинског потока.</s><s>Налазиште је позиционирано на њиви Србољуба Јовановића, 1 км низводно од локалитета Позлатска река.</s> <s>Локалитет је евидентиран након рекогносцирања НМК, 1983. године.</s><s>Том приликом је откривен керамички материјал који указује на остатке једнослојног насеља из СГД (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XCVIII).</s><s>76.</s><s>КАМЕНИЦА</s> <s>Археолошко евиденција о налазишту је позната само на основу мањих стручних извештаја (Бугар 2003: 11; Стојић, Чађеновић 2006: 60–61; Чађеновић 2011: 28).</s><s>192 Завода за заштиту споменика културе Краљево.</s><s>193 Ископавањима су обављена у оквиру пројекта Предримска Дарданија y светлости археолошких извора чији je координатор био Балканолошки институт CAHУ, док су ископавања обављена у сарадњи са НМК и Бруклин колеџом Универзитета y Њујорку (Brooklyn College CUNY).</s><s>Ископавањима је руководио А. Палавестра, а отворене су две сонде 2х3 m и 5х5 м.</s><s>160</s> <s>Потез Каменица се налази у атару села Беласица, при северном подножју Беласничке косе (529 m) на ушћу Провалијског потока и Позлатске реке194.</s><s>Ради се о благој падини која је једино на југу повезана са планиснким залеђем, док је са свих осталих страна фланкирана међуречјем поменутих водених токова.</s><s>Такав положај пружа дефанзивне погодности и добру прегледност на долину Позлатске реке.</s> <s>Подаци и материјал о овом налазишту прикупљени су приликом рекогносцирања стручњака НМК 1987. године195, која су обављена за потребе АИ.</s><s>Према извештају са терена на локалитету непознате површине установљена је већа количина керамичких фрагмента.</s><s>Материјал је према својим стилско–типолошким карактеристикама опредељен у позну фазу гвозденог доба Ic по М.</s><s>Стојићу (Стојић, Чађеновић 2006: 60, Т.</s><s>V; Чађеновић 2011: 28, Т.</s><s>I/8–11), односно На В1/2 фазу према модификованој Рајнкеовој периодизацији за средњу Европу (сл. 49).</s><s>Поред праисторијског хоризонта на локалитету су забележени налази новца из античког периода (Рашковић 1998(а): 98).</s><s>Сл. 49.</s><s>Керамички налази са локалитета Каменица (Стојић, Чађеновић 2006) 6.24.</s><s>ВЕЛИКИ ШИЉЕГОВАЦ</s> <s>Велики Шиљеговац (3.229 h) је традиционално сточарско-ратарско насеље196, на путу Ђунис–Рибарска Бања, 20 km ЈИ од Крушевца и 22 km ЈЗ од Алексинца.</s><s>Шире окружење насеља подразумева област са брдско–долинским рељефом који је сконцентрисан око токова Позлатске, Рибарске и Радевачке реке.</s><s>На потезу Ћеремидиште, при северној периферији села, недалеко од ушћа Велике у Рибарску реку постоји лежиште глине са дугом традицијом локалне експлоатације197.</s><s>194 Позлатска река се у овом делу тока назива Беласичка река.</s><s>195 Стручну екипу су чинили Емилија Томић и Никола Берић.</s><s>196 Између осталог сточарску привреду документује сам назив насеља, као и околни топоними попут Појатишта, Пландишта.</s> <s>Модри кладенац подразумева ужу просторну одредницу у овиру ширег потеза званог Стране.</s><s>Овим потезом мештани означавају подручје између засеока Борјак и цркве Св. Арханђела, СЗ од центра Великог Шиљеговца.</s><s>Уже окружење налазишта заузима брежуљкасту област између токова Рибарске реке на истоку и Липовачке реке на западу.</s><s>Сам локалитет се налази у близини јавне чесме зване Модри кладенац на тераси са десне стране Велике реке, недалеко од ушћа потока Липовац (сл. 50).</s><s>Сл. 50.</s><s>Поглед на долину Велике реке са терасе код Модрог кладенца (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>Локалитет се први пут помиње 1934. год. у извештају о археолошким налазиштима у општини Велики Шиљеговац где се наводи да на локалитету постоје гробни белези у виду великог камења198.</s><s>Прва стручна рекогносцирања обавила је 1985. године екипа Балканолошког института САНУ, приликом чега је константовано налазиште из гвозденог доба (Палавестра, Bankoff 1986: 57).</s><s>Проспекцијом АИ и ЗМА усановљено је да се ради о налазишту на површини од 2 ха на коме су потврђени керамички налази из РГД (T.XXXII/8), као и неколико великих камених блокова без натписа, који су вероватно представљали гробне белеге из средњег или новог века199.</s><s>Каоник (2.066 ha) је сточарско–ратарско сеоско насеље разбијеног типа, које се налази на локалном путу Ђунис – Рибарска Бања.</s><s>Поред ове саобраћајнице у Каонику се рачвају још два регионална пута, од којих један преко превоја Чокотин гроб (319 m) 198 АНМН - Преглед археолошких налазишта, Општина Велики Шиљеговац.</s><s>Документ, No.</s><s>1517, 199 Овакав тип гробних белега је приликом наведених рекогносцирања (2016. год.) евидентиран на више места у сливу Рибарске реке.</s> <s>162 води за Крушевац, а други преко превоја Кревет (330 m) води до леве долинске стране Ј.</s><s>Мораве200.</s><s>Шире окружење Каоника обухвата ниско побрђе из Јастребачког масива које је по средини исечено долином Рибарске реке.</s><s>Карта бр. 39.</s><s>Окружење Каоника са локалитетима 78.</s><s>БОИЋКИ ЧАИР</s> <s>Потез Боићки чаир се везује за обрадиве површине уз најјужнји засеок Каоника недалеко од Цркве Св. Мине.</s><s>Сам локалитет се налази на тераси изнад десне обале Рибарске реке, недалеко од тока и ушћа Гребунског потока.</s><s>200 На поменутим побрђима се уједно налазе и развођа сливова ка Расини и Јужној Морави.</s><s>163</s> <s>Рекогносцирање терена обавили су 1987. године Е. Томић и Н.</s><s>Берић из НМК за потребе АИ.</s><s>На локлитету су првенствено константовани покретни налази и осатци некрополе из средњег века али је ревизијом прикупљеног материјала установљено спорадично присуство керамике са карактеристикама раног гвозденог доба (Стојић, 6.26.</s><s>МАЛИ ШИЉЕГОВАЦ</s> <s>Мали Шиљеговац (1366 м²) је сточарско сеоско насеље разбијеног типа.</s><s>Налази се на јужној грани пута Крушевац – Ђунис – Алексинац, 12,5 км источно од Крушевца.</s><s>Смештено је на северним падинама Великог Јастрепца (1491 m) у висинском појасу између 220 и 320 m надморске висине.</s><s>Иако су у селу познати остаци насеља из средњевековног периода (Благојевић 1972: 39; Рашковић 2016: 162), садашње насеље се развило почетком XIX века од пастирских раселица из Великог Шиљеговца.</s><s>Карта бр. 40.</s><s>Окружење Малог Шиљеговца са локалитетима 164</s> <s>Археолошко налазиште откривено око поседа цркве посвећене Светом Анастасију, среће се у литератури под називима Локалитет изнад цркве и Црквена порта (Стојић, Чађеновић 2006: 158–160).</s><s>Праисторијско налазиште, као и налзи са њега су само спорадично обрађивани у стручној литератури (Стојић, Чађеновић 2006: 158–160;</s> <s>Налазиште подразумева област у склопу најсевернијих обронака Великог Јастрепца.</s><s>То је област ниског побрђа у зони линије између северних обронака Јастрпца јужних</s> <s>Археолошки контекст локалитета сконцентрисана је око побрђа (346 m) при чијем врху се налази данашњи насељени део М.</s><s>Шиљеговца.</s><s>То је брдо са издуженим платом који је нагнут ка току Галовског потока док се само налазиште налази на простору између две њене притоке.</s><s>Преко овог узвишеног платоа могућа је лака и брза комуникација са готово неколико села из околине (Сушица, Бован, Станци, Пасјак, Гаглово, Ново Село).</s><s>У ужем окружењу локалитета налази се превој Чокотин гроб (319 m) , представља развође и значајни саобраћајни пункт на деоници која везује долину Рибарске реке и Ј.</s><s>Мораве са Крушевачком котлином и сливом Расине и З. Мораве.</s> <s>Локалитет је откривен приликом рекогносцирања стручњака из НМК (Чађеновић 2009: 165).</s><s>Том приликом су пописана два локалитета (Црквена Порта и Локалитет изнад цркве) на међусобној удаљености од 100–150 м, за која се након анализе материјала установило да чине јединствен комплекс (Стојић, Чађеновић 2006: 158).</s><s>Према прикупљеном керамичком материјалу са локалитета константована су три хоризонта становања (сл. 51).</s><s>Старијем хоризонту, поред неколико фрагмента из средњег бронзаног доба (Чађеновић 2009: T. III/4), припада керамика са одликама брњичке културне групе, која се може определити у период Br D – Ha A1 (Стојић, Чађеновић 2006: T. LXXIX/1–2, Т.</s><s>LXXX/2–4).</s><s>Млађи хоризонт одликује керамика из позне фазе РГД са урезаним цик–цак линијама и дршкама са великим жлебовима (Чађеновић 2011: T.XII/4–6), док хоризонт СГД епрезентују украси у виду тремолираних линија које су карактеристичне за Басараби стил и Ha C фазу (Стојић, Чађеновић 2006: T. LXXIX/7).</s><s>Сл. 51.</s><s>Керамички материјал са налазишта Црква Св. Анастасија Великог 165</s> <s>7. ОБРАСЦИ НАСЕЉАВАЊА У АЛЕКСИНАЧКОМ ПОМОРАВЉУ Регионална целина Доњи ток Јужне Моораве садржи 45 археолошких налазишта из атара 30 савремена насеља.</s><s>Аутор је за потребе овог рада, као и кроз учешћа на пројектима Археолошка проспекција Алексиначке општине и Археолошка проспекција Доњег тока Ј.</s><s>Мораве лично обишао 37 локалитета.</s><s>На регистрованим налазиштима установљено је 17 хоризоната из ПБД, 30 хоризоната из РГД и 20 хоризоната из СГД.</s> <s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 17 налазишта у 13 савремених катастарских атара.</s><s>Локалитети Татарин и Градиште налазе у селу Прасковче, као и Топлик и Гологлава у селу Сталаћ и у оба случаја представљају равничарско и градинско насеље.</s><s>Са друге стране локалитети у Суботинцу (55-56) и Маћији (64-65) вероватно представљају однос некрополе и насеља.</s><s>Пет локалитета су сондирана, док су преосталих 11 налазишта евидентирана рекогносцирањима.</s><s>Ниједно налазиште није систематски ископавано.</s> <s>У близини налазишта Топлик код Сталаћа, Циглана код Житковца и Рутевачка тераса код Рутевца евидентирани су остаци некропола поред насеља.</s><s>Недалеко (1,2 km) од некрополе код Маћије регистровано је насеље Главичар, тако да није сасвим јасно да ли су некроплоа и насеље у вези.</s><s>Наведени случајеви из најближе околине указују да се насеље и некропола из ПБД налазе у непосредној близини, односно на мањој удаљености од Главичара и некрополе у Маћији.</s><s>С обзиром да се Главичар налази на узвишењу може се протумачити и као градина, док је оближња Маћија била равничарско насеље са некрополом као у случају Гологлаве и Топлика код Сталаћа или Градишта и Татарина 166</s> <s>РЕК код села Праскавче201.</s><s>Иако поменути примери иду у прилог постојању насеља у близини некрополе у Маћији, решено је да се због недостатка конкретних доказа овај случај изузме из анализе насеља ПБД.</s><s>Слична недоумица се јавља у случају налазишта (Бресје и Гумниште) код села Суботинца, где због слабе истражености, није са сигурношћу дефинисан статус налазишта Гумниште па је и ово налазиште изузето из финалне анализе насеља из ПБД.</s> <s>Географски положај насеља из ПБД у Доњем сливу Ј.</s><s>Мораве показује да је 6 насеља (47%) смештено у првој зони (I), односно у оквирима јужноморавске долине.</s><s>Четири налазишта (27%) заузимају позиције у другој зони (II) односно у ближем залеђу и исто толико (27%) у трћој зони (III).</s><s>Осам налазишта се налази на позицијама чија хидрографска мрежа припада јужноморавском сливу (53%), четири припадају (27%) сливу Рибарске реке, два (13%) сливу Ражањске реке и једно (7%) сливу Сокобањске Моравице.</s><s>Рељефна основа 6 налазишта припада масиву Јастрепца (61%), 6 обронцима Послонских планина (23%), два масиву Буковика (13%) и једно (7%) масиву Озрена.</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 8 случајева (53%) обухватају сва три рељефна појаса.</s><s>У 6 случаја (40%) шире окружење насеља обухвата два рељефна појаса, и то пет (33%) у долинско-брдском, а једно (7%) у брдско-планинском пејзажу.</s><s>Само Чукар код Бољевца (7%) највећим делом свога атара обухвата планински појас.</s><s>Надморска висина свих окружења варира од 131 до 1314 m, док висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 138 m у околини Рутевца, па до 944 m у окружењу Чукара код Бољевца.</s><s>На 14 налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 240 m, док је на преостала два налазишта висинска разлика већа од 600 m.</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из ПБД, орјентисана је у 6 случајева претежно ка ратарству (40%), док је у 9 случајева привредна орјентација више окренута сточарству (60%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка је могуће издвојити само два атара који се одликују мешовитом 201 На последње две локације није потврђено постојање некропола, већ само градине и насеља.</s><s>167</s> <s>Локалитет пољопривредом, односно један атар са сточарско-ратарском (7%) и један атар са ратарско-сточарском (7%) привредном орјентацијом.</s><s>У окружењима 12 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (80%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори гвожђа (Fe).</s><s>Три налазишта (72-74) својим атарима заузимају металичне ресурсе (20%), међу којима су у сва три атара регистрована потенцијална лежишта злата, док је у Бољевцу поред злата забележено и потенцијално лежиште гвожђа.</s><s>Преосталих 9 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (60%).</s><s>У 9 атара (60%) регистрован минерални извор.</s><s>Лежишта злата су у два случаја (72-73) позиционирана у ужем окружењу локалитета, док је у једном случају (74) може сматрати да се златоносна река налази у рејону налазишта.</s><s>Са друге стране лежиште гвожђа је регистровано у ужем окружењу налазишта.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у пет случајева, а представљени су у четири случајева глиништима (44, 49-50, 61), док је у рејону Главичара код Маћије забележен смрдан.</s><s>Таб.</s><s>24.</s><s>Локалитети из ПБД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окруж.</s> <s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 9 насеља (60%) која највише нагињу ка брдском рељефу, пет окружења ка долинском (33%), док је Чукар (7%) у изразито планинском окружењу.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да су четири налазишта окренута долинско-брдском рељефу (27%), четири налазишта су окренута брдско-планинском комплетно у равници, а једно (7%) комплетно у планинском окружењу.</s><s>Mагистрални правци који пролазе кроз рејон налазишта забележени су у 7 случајева (47%).</s><s>Шест налазишта (40%) гравитира ка регионалним правцима, а два налазишта (13%) захватају рејон кроз који циркулишу само локални путеви (58, 74).</s><s>Локалитети са хоризонтом ПБД у Алексиначком Поморављу најчешће 168</s> <s>СТО гравитирају ка једном речном току што је забележено у 8 случајева (53%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у четири случајева (27%), док три налазишта (20%) гравитирају ка три речна тока.</s><s>У 6 случаја (40%) је налазиште окренуто пловној реци, једно налазиште је окренуто регионалном току, док су преосталих 8 налазишта (53%) окренута рекама треће и четврте категорије, међу којима се издваја чак 6 налазишта (40%) која гравитирају искључиво ка воденим токовима четврте категорије.</s><s>Tаб.</s><s>25.</s><s>Локалитети из ПБД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Лок</s> <s>Издвојена су 3 од 6 налазишта (50%) поред пловних река (48, 68-69) која се налазе у непосредној близни речног прелаза преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>У случају Јазбина код Трњана оближњи прелаз је скела, док је у случају Циглане код Житковца и Градишта код Прасковчета у питању мост (33%).</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта издвајају су у виду речних развођа, ушћа, међуречја, меандра, извора, бара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (47, 58, 73, 79) или три (48, 61, 72) хидрографске појаве.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 6 случајева (40%).</s><s>Четири налазишта (27%) се налазе у зони развођа речних сливова (61,72-73, 79), четири налазишта (20%) су у међуречју (47-48, поред речних меандра (13%) и то једно са његове унутрашње (68), а друго (69) са спољашње стране меандровог лука.</s><s>Из наведеног произилази да су насељеници у 13 случајева заузимали насеља поред равних речних токова (87%).</s><s>Два налазишта (13%) су Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 10 случајева (66%) везан за падинске облике рељефа, четири налазишта (27%) су на флувијалним формацијама, а само једно налазиште (7%) је смештено на облицима маринсколимничког рељефа.</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити пет локација равници (ФЛ4) и једно (7%) на маринско-лимничкој тераси (М1).</s><s>169</s> <s>Литолошка подлога углавном прати геоморфолошке формације.</s><s>Девет налазишта (60%) је смештено на језерским наслагама, четири налазишта (27%) су везана за флувијалне наслаге, а два (13%) за комплексе мање чврстих до веома чврстих седиментних стена.</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо 7 локалитета (47%) на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1), један (7%) је на конгламератима (ЈН2) један (7%) је шљунковито-песковитом комплексу језерских и речно-језерских наслага (ЈН 3).</s><s>Три локалитета (20%) су на речно-терасним седиментима (ФН 6-7), а један (7%) на алувијалном седиментном комплексу (ФН 1-3).</s><s>Једно налазиште (7%) је на високо кристалним метаморфним стенама (СС4), а једно (7%) на нисоко кристалним метаморфним стенама (СС5).</s><s>Највећи број насеобиских рејона поседује два педолошка типа, што је забележено у 10 случајева, док је у преосталих 5 случаја доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су камбисолом на 7 налазишта, смоницом на 6 локалитета, алувијумом на 6 налазишта, ранкером на једном и хумифлувисолом на једном налазишту.</s><s>Заступљеност педолошких типова указује да 11 налазишта (73%) гравитира ка земљиштима (СМО-АЛУ, АЛУХУФ, РАН-АЛУ, КАМ-е), која су најподеснија за мешовиту пољопривреду (23-25, 27, 29).</s><s>Три налазишта (20%) гравитира ка педолошким типовима (СМО, СМО-КАМ) који су изузетно погодују развоју сточарске привреде, док је само рејон Циглане код Житковца подесан за земљорадњу.</s> <s>Таб.</s><s>26.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из ПБД у доњем току Ј.</s><s>Мораве са надморском висином, врстом и позицијом Локалитет</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 155 m на Топлику код Сталаћа до 590 m на Чукару код Бољевца.</s><s>Пет налазишта (33%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 200 m н.в., док се 9 налазишта (60%) налазе на котама између 200 и 300 m н.в. тако да се само Чукар код Бољевца (7%) налази на вишој коти.</s><s>Просечна надморска висина свих 15 налазишта износи 236 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом ПБД у доњем току Јужне Мораве утврђени су на 10 локалитета.</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 20 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Јазбине у Трњану, док је најмања површина измерена на 170</s> <s>III платоу Градишта код села Праскавче.</s><s>Површина јединог једнослојног налазишта износи 5 ha и установљена је на локалитету Позлатска река.</s><s>Јазбине код Трњана је уједно и једино налазиште (7%) које спада у групу изузетно пространих налазишта.</s><s>Налазишта са површином између 10 и 20 ha регистрована су код Суботинца (55) и Мађара (61) (13%).</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha регистована на пет (33%) локација (44, основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД у доњем току Јужне Мораве износи 7,8 ha.</s> <s>Грађевинске структуре поуздано су регистроване само на налазиштима која су стручно ископавана (58, 72).</s><s>Остаци земљаног бедема, рова и кућног лепа на Градишту код Прасковчета не могу се поуздано везати за слој ПБД, с обзиром на то да поменути остаци нису прецизно стратификовани услед ограничености сондажних радова.</s><s>На Гологлави код Сталаћа откривено је 6 стамбених објеката, две јаме и четири објекта нејасне намене.</s><s>На налазишту Позлатска река такође је ископан стамбени објект правогаоне основе са заобљеним странама у оквиру кога су забележени остаци грађевинског материјала у виду камења кућног лепа и угљенисаног дрвета.</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из ПБД документована су у близини 6 налазишта (40%).</s><s>На њима је могуће издвојити једино објекте и места сепулкарног и религијског значаја (48-49, 55, 61, 69, 79).</s><s>У непосредној близини четири налазишта евидентирана су гробља (27%), док су цркве или манастири документовани у два случаја (13%).</s><s>Заједнице ПБД у доњем току Ј.</s><s>Мораве често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 7 локација (47%).</s><s>На три налазишта регистрован је материјал из позног енеолита, а на два налазишта из средњег бронзаног доба.</s><s>Налазишта са хоризонтом РГД документована су у 9 случајева (60%), а са 171</s> <s>Рано гвоздено доба којима се јављају сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 9 налазишта (60%), међу којима је најприсутнији хоризонт из антике утврђен на 6 налазишта (40%).</s> <s>Хоризонт РГД заступљен је на 31 налазишту, која су распоређена у 26 савремених катастарских атара.</s><s>Локалитети Селиште и Жљебуља налазе у атару Катуна, Подбрег и Брег налазе се у атару Вукашиновца, Градиште и Варош у Вакупу, Друговац и Буковик у Црном Калу, Гробљиште и Маркова бара у Мађару.</s><s>Изузимајући Градиште и Варош у Вакупу који вероватно представљају међусобно близак однос градине и некрополе, сви поменути локалитети из истих атара представљају насеља.</s><s>Таб.</s><s>28 Налазишта из РГД у Доњем сливу Ј.</s><s>Мораве и њихово стање истражености Локалитет</s> <s>Велика већина од 26 локалитета документована је на основу података прикупљених приликом археолошке проспекције.</s><s>Свега четири налазишта су ископавана, међу којима једно систематски (59), а три сондажно (48, 62, 72), док је једина некропола из РГД у регији (54) забележена на основу случајних открића.</s><s>Географски положај насеља показује да је 14 насеља (45%) смештено у првој зони (I), односно у оквирима јужноморавске долине.</s><s>Девет налазишта (29%) заузимају позиције у другој зони (II) односно у ближем залеђу, док је 8 налазишта (26%) позиционирано у трћој зони (III).</s><s>Осамнаест налазишта се налази на позицијама чија хидрографска мрежа припада јужноморавском сливу (58%), 6 припадају (19%) сливу Рибарске реке, четири (13%) сливу Сокобањске Моравице и три (10%) сливу Ражањске реке.</s><s>Рељефна основа 11 налазишта припада масиву Озрена (35%), 8 масиву Буковика (26%), 8 систему Јастрепца (26%), а четири обронцима Послонских планина (13%).</s><s>Таб.</s><s>29.</s><s>Локалитети из РГД са њиховим топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 21 случају (68%) обухватају два рељефна појаса, и то 17 (33%) у долинско-брдском, а четири (7%) у брдско-планинском пејзажу.</s><s>У 9 случајева (29%) шири атари обухватају сва три рељефна појаса, док само Чукар код Бољевца (7%) највећим делом свога атара обухвата планински појас.</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 145 до 1314 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 138 m у околини налазишта смештених на тераси Ћићина - Вукашиновац, па све до рекорних 944 m висинске разлике у окружењу Чукара код Бољевца.</s><s>На 24 налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 255 m, док је на преосталих 7 налазишта висинска разлика већа од 500 m и у просеку износи 658 m. Таб.</s><s>30.</s><s>Локалитети РГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из РГД, орјентисана је у 23 случаја претежно ка сточарству (74%), док је у 8 случајева привредна орјентација више окренута ратарству (26%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка је могуће издвојити пет атара који се одликују мешовитом пољопривредом, односно четири атара са сточарско-ратарском (13%) и један атар са ратарско-сточарском (3%) привредном орјентацијом.</s><s>У окружењима 29 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (94%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори гвожђа (Fe).</s><s>Пет налазишта (57, 72-73, 76-77) својим атарима заузимају металичне ресурсе (16%), међу којима су у четири атара регистрована лежишта злата (72-73, 7677), у два лежишта гвожђа (57, 72), а у једном лежишта бакра (57).</s><s>Преосталих 24 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (78%).</s><s>У 16 атара (51%) лежиште угља (41-42, 44-45, 55, 57-58), док је једини термоминерални извор регистрован у атару Чукара код Бољевца.</s><s>Лежишта злата су у три случаја (72-73, 76) позиционирана у ужем окружењу локалитета, док су сва остала металична лежишта позиционирана и ширем атару налазишта.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 9 случајева, а представљени су у 6 случајева глиништима (40, 42, 44-45, 61-62), док су у рејону Слатине и Друговца забележене слатине, а у рејону Штолне код Ал. Рудника регистрована су површинска лежишта мрког угља.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 20 налазишта (65%) која највише нагињу ка брдском рељефу, 10 окружења нагиње (32%) ка долинском, док се окружење Чукара (3%) налази у изразито планинском окружењу.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да су 9 налазишта окренута брдско-долинском рељефу (29%), пет налазишта су окренута брдско-планинском окружењу (16%), 6 атара (19%) су комплетно у брдском пејзажу, док су два (7%) комплетно у равници, а 8 (26%) долинско-брдском окружењу окружењу.</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци забележени су у 12 случајева (39%).</s><s>Девет налазишта (29%) гравитира искључиво ка регионалним правцима, а 6 налазишта (19%) захватају рејон кроз који циркулишу само локални путеви.</s><s>Четири налазишта (13%) се налазе на саобраћајним чвориштима између магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s><s>Локалитети са хоризонтом РГД у доњем сливу Ј.</s><s>Мораве у 14 случајева гравитирају ка једном речном току (45%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у 12 случајева (39%), док пет налазишта (16%) гравитирају ка три речна тока.</s><s>У 11 случајева (36%) су налазишта окренута пловној реци, 6 налазишта су окренута регионалном току (19%), док преосталих 14 налазишта (45%) гравитирају ка воденим токовима треће и четврте категорије, међу којима се издваја чак 8 налазишта (26%) која се налазе искључиво поред водених токова четврте категорије.</s><s>Издвојена су три (39, 42, 69) од 11 налазишта (27%) поред пловних река која се налазе у непосредној близни речног прелаза преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>У сва три случају оближњи прелаз је скела.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из РГД у доњем току Ј.</s><s>Мораве издвојене су у виду појава попут речних развођа, ушћа, међуречја, меандра, извора, бара, мочвара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су три (48, 51-52, 61, 72) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 12 случајева (39%).</s><s>Десет налазишта 175</s> <s>(32%) се налазе поред речних меандра и то 7 на спољној (23%), а три на унутрашњој страни меандровог лука (10%).</s><s>Тако да из наведеног произилази да су насељеници у 21 случају насељавали простор поред равних речних токова (68%).</s><s>Осам налазишта (26%) су у међуречју, пет је у зони развођа речних сливова (16%) док су 6 локалитета (19%) везана за речне клисуре.</s><s>Мањи извори воде се срећу у близини 8 налазишта (26%), једно се налази поред баре (3%), а једно је у близини некадашње мочваре (3%).</s><s>Tаб.</s><s>31.</s><s>Локалитети РГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 21 случају (68%) везана за падинске облике рељефа, док су 10 налазишта (32%) на флувијалним формацијама.</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити 9 локација (33%) на 176</s> <s>Литолошка подлога углавном прати геоморфолошке формације.</s><s>Деветнаест налазишта (61%) је смештено на језерским наслагама, 9 налазишта (29%) су везана за флувијалне наслаге, а три (10%) за комплексе мање чврстих до веома чврстих седиментних стена.</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо 10 локалитета (47%) на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1) и 9 налазишта (7%) на конгламератима (ЈН2).</s><s>Четири локалитета (13%) су на речно-терасним седиментима алувијалном седиментном комплексу (ФН 1-3).</s><s>Једно налазиште (3%) је на високо кристалним метаморфним стенама (СС4), а два (7%) на нисоко кристалним метаморфним стенама (СС5).</s> <s>Таб.</s><s>32.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога налазиштима са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Најчешће су у рејону налазишта заступљена по два водећа педолошка типа, што је забележено у 20 случајева, док је у преосталих 11 случајева доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су смоницом на 15 налазишта, алувијумом на 15 налазишта, гајњачама односно етричним камбисолом на 11 локалитета, дистричним камбисолом на два налазишта, подзолом на два налазишта, црвеницом и ранкером на по једном налазишту.</s><s>Заступљеност педолошких типова указује да 15 налазишта (48%) гравитира ка гравитира ка педолошким типовима (СМО, СМО-КАМ) који су погодни за сточарство, док су само три рејона (10%) (35, 37-38, 67) изразито подесна за земљорадњу (АЛУ, 178</s> <s>АЛУ-КАМе).</s><s>Рејони пет налазишта (16%) претежно захватају типове земљишта који првенствено погодују развоју шумске вегетације (КАМд, КАМд-КАМе, ПДЗ).</s><s>Надморска висина самих налазишта креће се од 154 m на локалитету Браљинска црква код Маћије до 590 m на Чукару код Бољевца.</s><s>Петнаест налазишта (33%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 200 m н.в., док се 13 налазишта (60%) налазе на котама између 200 и 300 m н.в., тако да се само три налазишта (7%) налазе на надморским висинама изнад 300 m н.в. Просечна надморска висина износи 230 m н.в. Површине локалитета утврђене су за 21 налазиште (68%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 35 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Друговац у Црном Калу, док је најмања површина измерена на платоу Градишта код села Праскавче.</s><s>Утврђена је површина за три једнослојна налазишта (35, 46, 51) која се креће између 1 и 2 ha.</s><s>Друговац код црног Кала и Јазбине код Трњана су уједно и једина налазишта (7%) које спадају у групу изузетно пространих налазишта.</s><s>Налазишта са површином између 10 и 20 ha регистрована су код Суботинца (55) и Мађара (61) (7%).</s><s>Налазишта са свега наведеног произлази да просечна површина налазишта РГД износи 6,9 ha.</s><s>Грађевинске структуре нису поуздано регистроване у хоризонтима РГД на налазиштима у Доњем сливу Јужне Мораве иако је на два једнослојна налазишта (39, 51) регистрован леп са траговима плетера.</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из РГД, документована су у близини 15 налазишта (48%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве, бачије, спомен чесме), сепулкарног (гробља) и религијског значаја (цркве, манастири).</s><s>У непосредној близини 7 налазишта евидентирана су гробља (23%), док су цркве или манастири документовани у 6 случаја (19%).</s><s>Остаци тврђава из историјских периода забележени су на два налазишта (7%), спомен чесме стоје уз две локације (7%), док су некадашње бачије у оквирима једног налазишта (3%).</s><s>Поред тога, заједнице РГД у Ал. Поморављу често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 15 локација (47%), међу којима су 9 локације (29%) са слојем из ПБД, док 5 локалитета (16%) садрже хоризонте из средњег неолита.</s><s>Хоризонт СГД забележен је на 14 налазишта (45%), док су сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД) забележена на 7 локалитета (23%).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 20 налазишта (65%), међу којима је најприсутнији хоризонт из средњег века утврђен на 15 налазишта (48%).</s> <s>Хоризонт СГД заступљен је на 19 налазишта, која су распоређена у 15 савремених катастарских атара.</s><s>Локалитети Делнице - Топова бара и Зиндан налазе се у атру Ћићине, Друговац и Буковик у атару Црног Кала, Маркова бара и Чешмина глава у атару села Мађаре, Укоса и Град налазе у атару Сталаћа.</s><s>Сва поменута налазишта указују на односе насеља са насељем (Црни Као, Мађаре) или градине са градином (Сталаћ) док је контекст између локалитета у Ћићини нејасан јер нема довољно података који могу да потврде или оспоре сепкуларно порекло налаза са локалитета Зиндан.</s><s>Некропола код петље аутопута у Доњој Трнави, иако извеснија није сигурно потврђена.</s><s>Велика већина од 14 локалитета (74%) документована је на основу података прикупљених приликом археолошке проспекције.</s><s>Свега пет налазишта (26%) су ископавана, међу којима три систематски (59, 70-71), а два сондажно (48, 72), док је потенцијална некропола код Д. Трнаве (36) документована на основу случајних открића.</s><s>179</s> <s>Географски положај насеља СГД у Доњем сливу Ј.</s><s>Мораве показује да се 10 насеља (52%) налази у првој зони (I), односно у оквирима јужноморавске долине.</s><s>Два налазишта (11%) заузимају позиције у другој зони (II) односно у ближем залеђу, док је 7 налазишта (37%) позиционирано у трћој зони (III).</s><s>Дванаест налазишта се налази на позицијама чија хидрографска мрежа припада јужноморавском сливу (63%), четири припадају (21%) сливу Рибарске реке, два (11%) сливу Ражањске реке, а само Љиљаче код Бовна (5%) се налази у сливу Сокобањске Моравице.</s><s>Рељефна основа 6 налазишта припада масиву Буковика (32%), пет огранцима Јастрепца (26%), четири систему Озрена Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 14 случајева (74%) обухватају два рељефна појаса, и то 10 (53%) у долинско-брдском, а четири (21%) у брдско-планинском пејзажу.</s><s>У четири случаја (21%) шири атари обухватају сва три рељефна појаса, док само Чукар код Бољевца (5%) највећим делом свога атара обухвата планински појас.</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 133 до 1314 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 138 m у околини налазишта смештених на тераси Ћићина - Вукашиновац, па све до рекорних 944 m висинске разлике у окружењу Чукара код Бољевца.</s><s>На 16 налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 245 m, док је на преостала четири налазишта висинска разлика већа од 500 m и у просеку износи 725 m. Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из СГД, орјентисана је у 12 случајева претежно ка сточарству (63%), док је у 7 случајева привредна орјентација више окренута ратарству (37%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка је могуће издвојити три атара (16%), који су се одликовали мешовитом пољопривредом, односно два атара са ратарско-сточарском (11%) и један атар са сточарско-ратарском (5%) привредном орјентацијом.</s><s>180</s> <s>У окружењима 17 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (90%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори злата (Au) и гвожђа (Fe).</s><s>Четири налазишта (57, 72-73, 75) својим атарима заузимају лежишта металичних сировина (21%), међу којима су у три атара регистрована лежишта Преосталих 13 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (68%), док у околини два налазишта (11%) нису евидентирани минерални ресурси.</s><s>У 11 атара (58%) атара имају лежишта силекса (71-72), док је једини термоминерални извор регистрован у атару Чукара код Бољевца (5%).</s> <s>Лежишта злата су у два случаја (72-73) позиционирана у ужем окружењу локалитета, а у једном случају у рејону налазишта (75).</s><s>Сва остала металична лежишта (Cu и Fe) позиционирана су и ширем атару налазишта (57, 72).</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 7 случајева, а представљени су у 5 случајева глиништима (42-43, 45, 61, 63).</s><s>У рејону Друговца код Црног Кала забележена слатина, док у рејону Града код Сталаћа постоји лежиште силекса, тачније кварца.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 11 налазишта (59%) која највише нагињу ка брдском рељефу, 7 окружења нагиње (26%) ка долинском, док се окружење Чукара (5%) налази у изразито планинском окружењу.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да су три 181</s> <s>215-596 налазишта окренута брдско-долинском рељефу (16%), пет налазишта је окренуто брдско-планинском окружењу (26%), три атара (16%) су комплетно у брдском пејзажу, док је једно налазиште комплетно у долинском (5%), а једно комплетно у планинском Таб.</s><s>36.</s><s>Локалитети СГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>Рејони налазишта кроз које пролазе само магистрални правци забележени су у 9 случајева (47%).</s><s>Шест налазишта (32%) гравитира искључиво ка регионалним правцима, а три налазишта (16%) захватају рејон кроз који циркулишу само локални путеви.</s><s>Једино се локалитет Петља аутопута код Д. Трнаве (5%) налази на саобраћајном чворишту између магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s><s>Локалитети са хоризонтом СГД у доњем сливу Ј.</s><s>Мораве у 8 случајева гравитирају ка једном речном току (42%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у 8 случајева (42%), док три налазишта (16%) гравитирају ка три речна тока.</s><s>У 8 случајева (42%) су налазишта окренута ка току пловне реке, док само једно налазиште је окренуто регионалном току (5%).</s><s>Преосталих 9 налазишта (52%) гравитирају ка воденим токовима треће и четврте категорије, међу којима се издваја чак 5 налазишта (26%) која се налазе искључиво поред водених токова четврте категорије.</s><s>Издвојена су четири (42-43, 69, 71) од 8 налазишта (16%) поред пловних река, која се налазе у близни речног прелаза преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Прелаз у сва четири случаја представља скела.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из СГД у доњем сливу Ј.</s><s>Мораве издвојене су у виду појава попут речних развођа, ушћа, међуречја, меандра, извора, мочвара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 6 случајева (32%), исто толико налазишта је забележено и поред меандра 182</s> <s>(32%) међу којима се пет налазе на спољној (26%), а једно на унутрашњој страни меандровог лука (5%).</s><s>Тако да из наведеног произилази да су насељеници у 13 случајева насељавали површине поред равних речних токова (68%).</s><s>Седам налазишта (37%) су у међуречју, пет заузимају простор око развођа речних сливова (26%), док се пет локалитета (26%) налазе у зони речне клисуре.</s><s>Мањи извор воде се среће једино у оквирима локалитета Друговц код Црног Кала (5%), док се Тресибаба у близини Дражевца налази у окружењу некадашње мочваре (5%).</s><s>Tаб.</s><s>37.</s><s>Локалитети СГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 13 случајева (68%) везана за падинске облике рељефа, док су 6 налазишта (32%) на флувијалним формацијама.</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити четири локације (21%) на благим падинама (Д1), док су 6 налазишта (32%) на оштрим падинама (Д2), а три Литолошка подлога на 11 налазишта (58%) је везана за језерске наслаге, пет локација (26%) налази се на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, док су три налазишта (16%) на флувијалним наслагама.</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо 6 локалитета (32%) на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1) и пет налазишта (26%) на конгламератима (ЈН2).</s><s>Једино се Јазбине код Трњана (5%) налазе на речно-терасним седиментима (ФН 6-7), Петља аутопута код Д. Трнаве (5%) је на алувијално-пролувијалним седиментнима (ФН/4), док је Тресибаба код Дражевца (5%) на алувијалном седиментном комплексу (ФН 1-3).</s><s>Три налазишта (16%) су на високо кристалним метаморфним стенама (СС4), а два (11%) на нисоко кристалним метаморфним стенама (СС5).</s> <s>Таб.</s><s>38.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из СГД са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Најчешће су у рејону налазишта заступљена по два водећа педолошка типа, што је забележено у 15 случајева, док је у преосталих четири случајева доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су гајњачама односно етричним камбисолом на 9 локалитета, смоницом на 7 налазишта, алувијумом на 6 налазишта, дистричним камбисолом на четири налазишта.</s><s>Колувијум, црвеница, ранкер и хумофлувисол се јављају као доминантно заступљени типови на по једном налазишту.</s><s>Надморска висина самих налазишта креће се од 165 m на локалитету Зиндан код Ћићине до 590 m на Чукару код Бољевца.</s><s>Осам налазишта (42%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 200 m н.в., док се 8 налазишта (42%) налазе на котама између 200 и 300 m н.в., тако да се само три налазишта (16%) налазе на надморским висинама изнад 300 m н.в, од којих је само Чукар код Бољевца на висини изнад 400 m н.в. Просечна надморска висина свих 19 налазишта износи 247 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом СГД у доњем току Јужне Мораве утврђени су за 12 налазишта (63%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 35 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Друговац у Црном Калу, док је најмања површина измерена на платоу Градишта код села Праскавче.</s><s>Није утврђена површина ни за једно једнослојно налазиште.</s><s>Друговац код црног Кала и Јазбине код Трњана су једина налазишта (11%) које спадају у групу изузетно пространих налазишта.</s><s>Налазиште са површином између 10 и 20 ha регистровано је једино код Маркове Баре у близини Мађара (61) (5%).</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha регистована на четири (21%) локације, док су пет налазишта (26%) има површину до 3 ha.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД у доњем току Јужне Мораве износи 8,2 ha.</s> <s>Једина поуздано регистрована грађевинска структура у хоризонтима СГД на налазиштима у Доњем сливу Јужне Мораве документована је на Укоси код Сталаћа и представљена је једном јамом (1,2 х 1 m) са овалним дном укопаним у стенску подлогу (Рашковић 2011: 7; Rutić, Vasiljević 2014).</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из СГД, документована су у близини 10 налазишта (53%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве), сепкуларног (гробља) и религијског значаја (цркве).</s><s>У непосредној близини 5 налазишта евидентиране су цркве (26%), док су гробља документована у три случаја (16%).</s><s>Остаци тврђава из историјских периода забележени су на два налазишта (11%).</s><s>Заједнице СГД често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 14 локација (74%), међу којима се издвајају 6 локације (32%) са слојем из ПБД и чак 12 локалитета (63%) са хоризонтом из РГД.</s><s>Интересантно је да сви локалитети са хоризонтом ПБД садрже и хоризонте РГД и СГД.</s><s>Хоризонти старији од ПБД се срећу на 6 налазишта и у 3 случаја су везани за позноенеолитски хоризонт, а у два случаја за средњенеолитски хоризонт.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 14 налазишта (74%), међу којима је најприсутнији хоризонт из средњег века утврђен на 10 налазишта (53%).</s><s>Таб.</s><s>39.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из СГД Локалитет</s> <s>Глободер (1.523 ha) и Мачковац су ратарско–сточарска сеоска насеља разбијеног типа, 13–11 km ЈЗ ОД Крушевца.</s><s>Налазе се нешто јужније од главне западноморавске саобраћајнице и западно од регионалне комуникације долином реке Пепељуше202.</s><s>Шире окружење насеља подразумева област између десне обале З. Мораве и најисточнијих обронака Гоча у висинској зони између 150 и 249 m над. висине.</s><s>Карта бр. 41.</s><s>Окружење Глободера и Мачковца са локалитетима Окружењем доминирају предели алувијалне равнице и благих брда203 са израженим богатством мањих водотока204.</s><s>Ток Мораве се овде дели на неколико рукаваца омогућавајући прелаз путем газова, што представља изузетак у њеном доњем 202 Долина реке Пепељуше представља природну везу са Александровачком жупом.</s><s>203 У локалној топонимији се ово ниско побрђе из масива Гоча назива Липовица (249 m) .</s><s>204 Ратковачки поток, Голубовачки поток, Липовачки поток и Поточаре, иначе западнморавске притоке.</s><s>186</s> <s>Географски контекст налазишта току.</s><s>Златоносни водоток Сребрнице и њених горњих притока има дугу традицију експлоатације (Илић 1910), док присутност песковитих глина на плавинским лепезама представља значајан неметалични ресурс (Rakić i dr. 1976: 37-8, sl. 5).</s><s>Подаци прикупљени приликом истраживања налазишта су обрађивани кроз неколико радова (Палавестра и др. 1990; Тасић 1990: 26, 28; Vasić 1999: 28; Палавестра 2001; Стојић, Чађеновић 2006: 87–90; Чађеновић 2011: 30–31).</s> <s>Потез Ивље се налази на међи атара са селом Мачковац и подразумева област на плавинском конусу изнад најниже речне терасе (t1) у долини Западне Мораве.</s><s>Област је јасно омеђена токовима Липовачког потока на западу и Поточаца на истоку, док јужну границу чини подножје брда Липовице.</s><s>Остаци насеља су регистровани унутар конкавне окуке локалног потока, око 500 m ка североистоку од ископаваних тумула205 (Палавестра Археолошки контекст налазишта</s> <s>Археолошки остаци насеља нису најјасније документовани, а познати су на основу керамичких налаза са рекогносцирања, као и на основу мањих археолошких ископавања, која су обављена 1989. године (Тасић 1990: 28, Палавестра 2001: 199).</s><s>Истраживањима су откривени остаци вишеслојног насеља на коме су евидентирани остаци керамике из средњег неолита (Палавестра 2001: 199), средњег (Чађеновић 2009: старијег и млађег гвозденог доба (Палавестра 2001: 199; Стојић, Чађеновић 2006: 8790).</s><s>Налази керамике из СГД су ретки у откривеном насељу (Палавестра 2001: 199), тако остаје неразјашњено да ли су насеље и некропола истовремено постојали.</s><s>81.</s><s>ИВЉЕ – НЕКРОПОЛА</s> <s>Некропола под тумулима је регистрована на истом потоку као и Ивље – насеље с тим што се она налази око његовог изворишног дела, 2 км јужно од данашњег тока З. Мораве206.</s><s>Некропола се налази око 500 m узводно од насеља истом потезу.</s> <s>Налази из тумула у Глободеру су познати још из периода пре Другог светског рата (Tасић 1990: 28), док су каснија истраживања обављена у сарадњи музеја из Крушевца и Чачка (1969–1970 год.) потврдила постојање већег броја тумула207 (Васиљевић 2004).</s><s>Набоље резултате дала су ископавања обављена 1988. год. y 205 На подацима о налазишту захваљујем Д. Рашковићу и Г. Чађеновић, пензионисаним кустосима НМК.</s><s>206 Ископавање тумула је вршено на парцели бр. 1357/3 у власништву Миљковић Будимира.</s><s>207 Нa основу прикупљених података са претходно обављених рекогносцирања покренута су пробна ископавања која су спроведена 1970. године, сарадњом музеја из Крушевца и Чачка.</s><s>Истражена су три тумула али без значајнијих налаза, па је на основу неколико фрагментованих керамичких судова локалитет оквирно опредељен у период старијег гвозденог доба (Палавестра 2001: 199).</s><s>187</s> <s>Археолошки контекст налазишта организацији БИ САНУ и НМК уз учешће Бруклин колеџа Универзитета y Њујорку208 (Палавестра ет ал 1990; Палавестра 2001).</s><s>Том приликом ископаван је Тумул III у коме је откривено више фрагментованих керамичких посуда као и јама са реперезентативним примерцима бронзаног накита, уз одсуство било каквог гроба, па је претпостављено да je хумка представљала кенотаф најмање једне особе (Палавестра ет ал 1990: 90–91).</s><s>Откривени метални налази су најпре датовани у период VII века, тачније у Ha С фазу (Палавестра ет ал 1990: 91; Тасић 1990: 28).</s><s>Међутим, касније анализе Растка Васића су сугерисале да се примерци фибула са Глободера могу определити у нешто старију фазу (На В3), тако да се читава колекција широко везана за период VIII – VII века (Vasić 1999: 28).</s><s>Налази витичарки од двоструке спирално намотане бронзане жице иду у прилог ранијем датовању тумула (VIII век), с обзиром да се срећу као чест инвентар на налазиштима из раног гвозденог доба (Дејановић (ур.) 1971: 51, кат.</s><s>423; Никитовић ет 82.</s><s>ИМАЊЕ РАДОЈЕВИЋ ЈОВИЦЕ / КЉУЧ</s> <s>Подаци прикупљени са археолошког налазишта на имању Радојевић Јовице публиковани су кроз свега пар радова који су обухватили студије ширих области (Стојић, Чађеновић 2006: 176; Чађеновић 2011: 36).</s> <s>Имање Радојевић Јовице се налази у пространој равничарској области између десне обале Западне Мораве и побрђа Липовице (249 m).</s><s>Сам локалитет заузима простор при ободу најниже западноморавске терасе (t1), која је данас удаљена око 1200 m од матичне реке209.</s><s>Поменуту терасу на простору локалитета са истока и запада секу два локална потока, па се сходно томе и читав потез назива Кључ.</s> <s>Археолошка рекогносцирања шире области око села Мачковца, тачније дуж десне обале Западне Мораве између Крушевца и Трстеника, спровођена су у неколико махова током последњих деценија ХХ века210.</s><s>Документовано имање предтсавља једно од три насеља из позног бронзаног доба која су регистрована на истој тераси на међусобно малој удаљености.</s><s>Дијагностичку керамику представљају фрагменти здела увученог фасетираног обода, амфора са широко разгрнутим канелованим ободом и лонци са пластичним тракама (Стојић, Јоцић 2006: T. XCIII; Чађеновић 2011: Т.</s><s>XV/58).</s><s>Налази се могу везати за период РГД, односно за керамички материјал карактеристичан из хоризонт канеловане керамике (Стојић, Јоцић 2006: 176).</s><s>Сл. 52.</s><s>Керамички налази са локалитета Имање Радојевић Јовице / Кључ 208 Истраживања су обављена у склопу пројеката: Предримска Дарданија y светлу археолошких открића и Етногенеза праисторијских култура y долинама Расине и Западне Мораве.</s><s>209 На подацима о позицији локалитета захваљујем пензионисаним кустосима НМК Гордани Чађеновић и Душану Рашковићу.</s> <s>210 У периоду између 1982-1983. године проспекцију обавља Д. Минић у организацији Археолошког института.</s><s>Годину дана касније (1984) истраживања врши Народни музеј Крушевц под руководством Н.</s><s>Берића, а потом и 1998. године под руководством Д. Рашковића (Рашковић, Берић 2002: 137).</s><s>188</s> <s>Подаци о археолошком налазишту Макве су прилично ограничени и своде се на свега пар публиакција у којима је грађа са овог локалитета обрађивана (Стојић, Чађеновић 2006: 176; Чађеновић 2011: 36).</s> <s>Потез Макве означава топоним везан за мочварно тле (Лома 1994: 231), а налази у пространој равничарској области између десне обале Западне Мораве и побрђа Липовице (249 m).</s><s>Локалитет је позициониран 600 m источно од локалитета Имање Радојевић Јовице, такође на тераси Западне Мораве (t1)211.</s><s>Заправо, то је терасни плато формиран код ушћа Поточаре у мртвају Стара Морава, односно у некадашње корито З. Мораве, које овде простире у виду велике конкавне окуке.</s><s>Такав положај пружао је локалитету са западене и северне стране заштиту уз помоћ поменутих водених токова.</s> <s>Налазиште припада низу од три насеља из позног бронзаног доба која су на међусобно малој удаљености регистрована на истој тераси.</s><s>На основу карактеристичне канеловане керамике (Стојић, Јоцић 2006: Т.</s><s>XCIV) налази су везани за старији хоризонт раног гвозденог доба, односно Ha A2–B1 фазу (сл. 53).</s><s>Сл. 53.</s><s>Керамички налази са локалитета Макве Читлук (521 ha) је приградско ратарско–сточарско сеоско насеље збијеног типа, на десној страни Западне Мораве код ушћа Пепељуше, 5 km западно од Крушевца.</s><s>Шире окружење Читлука подразумева област која обухвата широку долинску равницу З. Мораве и обронке Беговог и Луковичког брда (296 m) .</s><s>Од минералних ресурса издваја се извор термалне воде у самом Читлуку, који је каптиран у виду јавне чесме212.</s><s>211 На подацима о позицији локалитета захваљујем Душану Рашковићу.</s><s>212 Спада у групу угљокиселих вода, температуре 13,3°С и рН вредности 5,5 (Филиповић Б. 2003, 47).</s><s>189</s> <s>Потез Конопљара се налази на северној периферији приградског насеља Читлук, око 5 км на СЗ од центра Крушевца (сл. 56).</s><s>Подразумева пољопривредне површине на тераси са десне стране З. Мораве, 8 км узводно од ушћа Расине и 19 км од ушћа у Велику Мораву.</s><s>У овом делу тока долина З. Мораве се сужава између издигнуте речне терасе са десне обале и стрмих обронака Темнићких брда уз леву обалу.</s><s>Након овог сужења, З. Морава улази у широку долинску равницу у којој је ток склон меандрирању, све до ушћа Расине и почетка Сталаћке Клисуре.</s><s>Из тих разлога, микрорејон Конопљаре представља 190</s> <s>Археолошки контекст налазишта најпогоднији терен за формирање насеља уз ток З. Мораве на потезу од Трстеника до ушћа Расине213 (Трифуновић и др. 1997; Трифунновић 2001).</s><s>Заравњени плато терасе је формирана између северног подножја Беговог брда (203 m) и алувијалне равнице Западне Мораве, а налази се на коти од 154 м.н.в., што је за 14 m вишље од нивоа реке при нормалном водостају.</s><s>Тераса је на западу била ограничена реком Пепељушом, а на истоку старим током Гарског потока, одакле терасни одсек лагано прелази у широку алувијалну раван, звану Горњи Кључ (Трифуновић ет ал 1997: 4; Трифунновић 2001).</s><s>Дужина овако формиране терасе износила је око 1,5 km.</s> <s>Локалитет на Конопљари је посредством случајних налаза познат у археолошкој евиденцији још од педесетих година прошлога века.</s><s>Међутим тек након рекогносцирања обављених у организацији РЗЗСКК214 1984. године стручно је евидентиран положај и пространство налазишта215.</s><s>Иста институција, деценију касније (1994. год) под руководством О.</s><s>Вукадин и Е. Томић, поново организује обилазак терена након чега се константује неопходност археолошких ископавања (Чађеновић 1995: 49; Трифуновић, и др. 1997: 4).</s><s>Заштитна археолошка ископавања су поверена стручном тиму из Народног Музеја Крушевац која су вршена кроз три кампање, обављане током 1994, 1995 и 1996. године у укупном трајању од 13 месеци (Трифуновић, ет ал. 1997: 5)216.</s><s>Сондажна истраживања заштитног карактера обављена су 2020. године217 у организацији Археолошког института, ради одређивања дебљине културног слоја и габарита простирања археолошког налазишта.</s> <s>Резултати обимних истраживања су показала да је Конопљара вишеслојни археолошки локалитет са развијеном хоризонталном стратиграфијом.</s><s>Најстарији материјал опредељен је у рани/средњи неолит и везује се за старчевачку културу (Чађеновић 2001; Тасић Н.</s><s>Н.</s><s>2001), док се наредни хоризонти становања могу определити у позно бронзано и рано гвоздено доба (Стојић, Чађеновић 2001; Стојић, Чађеновић 2006: 225; Чађеновић 2011: 41–43).</s><s>Осим праисторијског насеља, готово у истим оквирима евидентирана је и некропола са спаљеним покојницима у урнама (Т.</s><s>XXXIII/1-8) коју је М.</s><s>Стојић определио у гвоздено доба Ib, односно Ha A2 фазу (Стојић, Чађеновић 2006: 225).</s><s>Након праисторијске епохе живот на Конопљари се одвијао у антици (Рашковић 2001), док је током позног средњег века локација коришћена као некропола (Берић 2001).</s> <s>Стратиграфија праисторијског слоја је поремећена, тако да је прецизније дефинисање ових хоризоната обављено на основу 15 затворених целина, регистрованих приликом ископавања (Стојић, Чађеновић 2001; Чађеновић 2011: 42–43).</s><s>Керамички материјал се према стилско–типолошким карактеристикама може разврстати у две фазе.</s><s>Најстарија фаза позног бронзаног доба може се везати за период Br D – Ha A1 (сл. 54), коју репрезентује керамички материјал типичан за стил брњичке културне групе уз спорадичне елементе параћинске културне групе (Стојић, Чађеновић 2001: T.II–IV, 213 На деоници од Трстеника до Читлука, тачније у дужини од двадесет три километра, на току З. Мораве је присутан мали пад речног корита и велика количина воде, која уз широку речну долину, условљава честу промену тока, односно меандрирање.</s><s>214 Регионални завод за заштиту споменика културе Краљево.</s><s>215 Рекогносцирања су обављана у сврху евидентирања налазишта на деоници планиране трасе крушевачке магистралне заобилазнице.</s> <s>216 Истражена је површина је 2575 м² (103 сонде 5 х 5).</s><s>Дебљина културног слоја се кретала од 0,5 до 1,7 м, док су поједине јаме досезале и до 2,5 m дубине.</s><s>217 Археолошку екипу сачињавали су: Александар Булатовић, Александар Капуран, Петар Милојевић и Огњен Младеновић са Археолошког института, кустоси Марин Бугар и Милица Миладиновић из НМК, археолози Душан Каличанин и Филип Стевановић из Параћина.</s><s>191</s> <s>Археолошки контекст налазишта фазу насељавања карактерише канелована керамика израђена у стилу Гава – Белегиш II, T.XV–XIX; T.XXI; 2006: T.CXXIV/10–13, CXXV/24).</s><s>Дискутабилно је хронолошко опредељење спорадичних налаза керамике откривене ван објеката која има одлике Ha B2/3 фазе (Стојић, Чађеновић 2001: 53–55, Т.</s><s>XX).</s><s>Поред керамичког материјала на локалитету се издваја налаз бронзане дворепе стрелице са трном и истакнутим ребром по средини, која је опредељена у Ha A1 (Богдановић 2001: 178, кат.</s><s>2/2; Филиповић Затворене целине, обележене као објекти 1–15, документују постојање насеобинских структура попут јама и кућа (Стојић, Чађеновић 2001: 48).</s><s>Међутим, кроз досадашње извештаји се нису бавили грађевинским структурама откривених објеката.</s><s>Установљено је да материјал из објеката 3, 6 и 12, потичу из периода Br С – Ha A1, док материјал из свих осталих објеката потиче из Ha A2–B1 фазе (Стојић, Чађеновић 2001).</s><s>Сл. 54.</s><s>Керамички налази из ПБД са Конопљаре (Стојић, Чађеновић 2001; 2006) Сл. 55.</s><s>Керамички налази из РГД са Конопљаре (Стојић, Чађеновић 2006) 192</s> <s>Налазиште није обрађивано у археолошкој литератури, тако да сви подаци базирани на запажањима са археолошке проспекције теренa.</s> <s>Локалитет на потезу Пањевац се налази у близини читлучког гробља, 800 m јужно од налазишта на Конопљари (сл. 57).</s><s>Потез обухвата пространу област у равници на ниској речној тераси која се пружа правцем север–југ, а пресечена је правцем истокзапад током Гробљанксог потока, који уједно представља границу између Пањеваца и Конопљаре.</s> <s>Локалитет је документован 2019. гоине рекогносцирањима НМК218, након чега је обилазак потеза поновљен од стране аутора 2020. године, приликом учешћа на заштитиним ископавањима локалитета на Конопљари.</s><s>Највећи део површинског материјала се може везати за РГД (Т.</s><s>XXXIV/1), док су остаци из средњег века проналажени само спорадично.</s><s>Керамика указује на стилско–типолошку и технолошку индентичност са материјалом из хоризонта раног гвозденог доба на Конопљари.</s><s>Сл. 57.</s><s>Поглед са Пањевца ка долини З. Мораве (СИ) и на локално гробље (ЈЗ) 218 На подацима о положају локалитета захваљујем Марину Бугару из Народног музеја Крушевац.</s><s>193</s> <s>Крушевац представља значајно градско насеље у доњем току З. Мораве и административни центар Расинског управног округа.</s><s>Налази се 200 km ЈИ од Београда, 67 km СЗ од Ниша и 130 km северно од Приштине.</s><s>Шире окружење Крушевца заузима простор у међуречју Расине и Западне Мораве, у центру подручја где се сучељавају велике геолошке формације‚ карпатобалканида, динарида, српско–македонског масива и родопа (Rakić et al 1976: 11–13).</s><s>То је скровита област која се не налази непосредно на Моравско–вардарској деоници али је добро повезана са њом као и са већином виталних правца у унутрашњости централног Балкана (Илић 1908: 8–9).</s><s>Од неметаличних минералних ресурса у ширем окружењу града истиче се лежиште кремена на потезу Браник у Дедини (Рашковић 2000: 15; Бугар 2003: 16; Чађеновић, Трифуновић 2012: 4) док металичне ресурсе представљају појаве бакра у Расини (Антула 1900: 130).</s> <s>Археолошки локалитет Лазарев град или Шарен Град се налази у строгом центру Крушевца, а познат је као архитектонски комплекс са остацима тврђаве и цркве из XIV века.</s><s>Дугогодишња ископавања Лазаревог града иако примарно нису била орјентисана на испитивање праисторије, парцијално су објављивана у оквиру разноврсних публикација (Васић 1913: 198–199; Jurišić, Jordović 1962; Јуришић 1970; Ферјанчић 1972: 4; Вукадин 1988; Тасић 1990; 2001; Стојић, Чађеновић 2002; Стојић, Чађеновић 2006: Географски контекст налазишта</s> <s>Сам Лазарев град заузима један незнатно узвишен плато (151 m) при североисточном ободу Луковачког брда (297 m), који је на истоку пресечен Расином, а на западу Кожетинским потоком.</s><s>Централни део Лазаревог града је од тока З. Мораве удаљен 3,5 км а од тока Расине 0,6 км, док се Кожетински поток налази у непосредној близини и вероватно је представљао примарни извор пијаће воде.</s> <s>Систематска археолошка ископавања Лазаревог града обављана су у периоду између 1961. и 1971. године, а спроведена су у склопу реализације пројекта урбанистичког уређења Крушевца.</s><s>Истраживања су спроводена у сарадњи РЗЗСКБ219, АИ и НМК (Jurišić, Jordović 1962; Јуришић 1970).</s><s>После ове велике кампање, Лазарев град је истраживан током 1986–1987. године када је ископаван простор зграде Старе Мензулане (Вукадин 1988).</s><s>Наредна истраживања су обављена 1995. године приликом чега су вршена ревизиона ископавања Малог града и Донжон куле (Васиљевић 2007: 135–136), док је 1998. године испитан простор на месту старог Парохијског дома цркве Лазарице (Бугар 1998; Стојић, Чађеновић 2002).</s><s>У новом миленијуму ископавања су вршена током 2002. године дуж трасе приступних стаза ка цркви Лазарици (Васиљевић, 2015: 13), док је 2010. и 2012. године ископавано непосредно окружење зграде Музеја Вишегодишњим истраживањима Лазаревог града евидентирано је више културних слојева из готово свих периода праисторије.</s><s>Укупна дебљина праисторијског слоја кретала се од 0,8 m до 1 m (Jurišić, Jordović 1962: 249), а установљени су остаци насеља из неолита, енеолита, бронзаног и гвозденог доба (Стојић, Чађеновић 2006: 102).</s><s>Девастација старијих слојева изазвана грађевинским активностима из историјског периода, као и околност да је истраживање праисторије на Лазаревом граду имало секундарну важност допринели су у квалитету прикупљених информација током ископавања праисторијских слојева (Јуришић 1970: 289–291).</s><s>Највећа заступљеност археолошког материјала забележена је у слоју насеља са материјалом старчевачке културе, уз знатно ређу заступљеност налаза млађег неолита, раног и позног енеолита, као и из раног и средњег бронзаног доба.</s><s>Најзаступљенија је 2006: T. XLIV/69–72, T. XLV, Т.</s><s>XLVI/78).</s><s>На локалитету је такође бројан материјал из РГД препознатљив канелованој керамици (Јуришић 1970: T. VIII/2–3, 5; Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XLVI/81, Т.</s><s>XLVII), на који се надовезује материјал са урезаним орнамената (Јуришић 1970: T. X; Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XLVIII/89–94).</s><s>Налази из СГД имају стилско-типолошке одлике Басараби стила (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XLVIII/95, Т.</s><s>XLIX, Т.</s><s>L/101–102).</s><s>На локалитету је такође евидентирано и нешто 219 Републички завод за заштиту споменика културе Београд 195</s> <s>Археолошки контекст налазишта материјала из латена, као и из раног и позног средњег века (Стојић, Чађеновић 2006: Т. стамбене архитектуре откривени у слоју бронзаног доба нису прецизно дефинисани 8.4.</s><s>МАКРЕШАНЕ</s> <s>Макрешане (1.656 ха) је ратарско сеоско насеље збијеног типа, 5 км СИ од Крушевца.</s><s>Шире окружење Макрешана заузима равницу З. Мораве око ушћа Расине и западне обронке Мојсињских планина.</s><s>Расина у овом крају тече уз ЈЗ подножје Мојсињских планина (493 м), тако да овај крај представља СИ обод у Крушевачке равнице.</s><s>Уједно то је деоница у доњем току З. Мораве која недалеко од налазишта улази у сужење између Мојсињских и Темнићких планина.</s><s>Од минералних сировина присутне су већ поменуте појаве бакра у алувијалним наносима реке Расине (Антула 1900: 130) и појаве кремана у околини Дедине (Чађеновић, Трифуновић 2012: 4).</s><s>Карта бр. 44.</s><s>Окружење Макрешана са локалитетима 196</s> <s>Подаци о налазишту и пронађеном материјалу су обрађивани кроз различите публикације (Томић 1988; Тасић 1990: 12–30; 2001:10–11; Стојић 1993: 13–14; Стојић, Географски контекст налазишта</s> <s>Уже окружење Јазбина220 подразумева долинско–брдску област између десне обале З. Мораве221 и западних обронака Мојсињских планина, на простору који обухвата ушће Расине и део западноморавског теснаца на деоници Мекрашане – Мрзеница.</s><s>Потез Јазбине се налази на падини Мојсињских планина која се протеже испод једног од платоа маринско–лимничке терасе, десно од тока и ушћа Расине.</s><s>Обод поменуте падине је оштро засечен па визуелно подсећа на високе речне терасе.</s><s>Јазбине заправо представљају узак култивациони простор СЗ од села, који је омеђен токовима Макрешанског и Раковачког потока.</s><s>Сам археолошки локалитет заузузима простор уз десну обалу Макрешанског потока на једном конвексно истуреном палтоу (260 x 170 m) који је данас удаљен око 400 m од тока З. Мораве.</s> <s>Прва истраживања налазишта Јазбине започета су још 1975. године, а настављена су кроз неколико мањих заштитних кампања обављаних у периоду 1977–1978 и 19831985. године у организацији ЗЗСК (Трифуновић ет ал 2001: 10–11).</s><s>Наредна истраживања обављена су у августу 1988. године, када су уз десетодневна рекогносцирња у околини Крушевца извршена и пробна ископавања на локалитету222 (Вранић 1989: 476).</s><s>Последња археолошка сондирања мањег обима обавио је АИ 2020. године у зони експроприације за Моравски коридор223.</s><s>Културни слој на локалитету је у великој мери уништен трасирањем железнице и магистрале Крушевац – Сталаћ.</s><s>Приликом поменутих истраживања откривени су остаци вишеслојног праисторијског насеља као и трагови једне девастиране некрополе.</s><s>Статиграфска скица насеобине је показала да су на локалитету егзистирала насеља током раног и позног енеолита, раног и старијег гвозденог доба, као и током средњевековног периода (Томић 1988; Бугар 2003: 25; Стојић, Чађеновић 2006: 133, Т.</s><s>LIX–LXXVI; Чађеновић 2009: Т.</s><s>III/1–2; 2011: Т.</s><s>X–XI).</s><s>На основу бројног керамичког материјала али недовољно јасних стратиграфских секвенци, М.</s><s>Стојић је слој из РГД поделио на два хоризонта, од којих је старији са карактеристичним формама канеловане керамике опредељен у Ha А2–B1 период (Стојић, Чађеновић 2006: LXXII–LXXIII/111–114), док је млађи хоризонт (Ha B2–B3) овог периода репрезентован материјалом са жигосаним и дубоко урезаним Наредну фазу становања на локалитету карактерише материјал који се оквирно може определити у временске оквире Ha C1 фазе (Т.</s><s>XXXIV/7-8), са формама типичним за рани Басараби стил (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>LXXV–LXXVI).</s><s>220 Потез је добио назив захваљујући основи од леса (Томић 1988: 179), коју често користе птице и друге животиње за прављење станишних шупљина - јазбина.</s><s>221 Некада је меандар З. Морава текао непосредно поред налазишта, што се види на: Карта Ж.7. Крушевац, привремено издање, Географско одељење главног генералштаба (штампано 1894. године).</s><s>222 Радови су изведени под руководством Николе Тасића, док су археолошку екипу чинили: Емилиja Томић, Никола Берић, Гордана Чањђеновић и Кранислав Вранић.</s><s>223 Радовима је руководио А. Булатовић, а истраживани простор је обухватао подручје алувијалне равнице, тј. зону испод речне терасе на којој је од раније константован локалитет, тако да су археолошки налази изостали.</s> <s>Остаци некрополе су познати на основу остатака урни (Т.</s><s>XXXIV/3-4), пепела и костију224 и могу се везати за старији период РГД, односно хоризонт канеловане керамике (Тасић 2001: 11; Dmitrović, Ljuština 2010: 59–60).</s><s>Поред поменутих сахрана у урнама, на истој локацији евидентирана је површина састављена од речних облутака, ломљеног камена, набијене земље и шљунка.</s><s>На тој површини је константована керамика лоше фактуре, животињске кости, кремени ножеви, док је испод једног плочастог камена нађен лучни гвоздени нож, гвоздена стрелица и минијатурни суд.</s><s>Претпостављено је да се ради о мањој некрополи са равним гробовима, која је хронолошки опредељена у почетак СГД (Тасић 2001: 11, Т.5.).</s><s>88.</s><s>ОРНИЦЕ</s> <s>Налазиште је познато на основу неколико краћих приказа и извештаја из стручне литературе углавном посвећене ширим темама (Stanković 1988: 85–86; Тасић 1990: 1213; Стојић, Чађеновић 2006: 155–157; Чађеновић 2011: 34).</s> <s>Простор код Орница225 је настао засецањем неогене падине на ободу Мојсињских планина, тако да се терасно уздигнута зараван надовезује на благу падину планинског залеђа, формирајући тако један плато (35 ха) који се распростире на надморској висини између 150 и 170 m. Поменути плато је јасно издвојен у локалном пејзажу с обзиром на то да су му северна и јужна страна засечене током два потока (Бијевац и Макрешански поток).</s><s>Тако издвојен и узвишен простор има визуелну доминацију над знатно нижом алувијалном равницом (139 m).</s><s>Орнице и Јазбине, представљају потезе који се надовезују један на други, тако да су локалитети регистровани на њима смештени на раздаљини од око 500 м.</s> <s>Локалитет је ископаван у периоду током 1984 – 1985. год. приликом чега је установљен праисторијски слој дебљине 1,1 m (Stanković 1988: 85; Тасић 1990: 12–13).</s><s>Диспозиција површинског материјала указује да је површина налазишта износила око 2 ха.</s><s>Откривени материјал указује на постојање моћног слоја из раног/средњег неолита, док су налази из позног енеолита и раног гвозденог доба ређе заступљени.</s><s>Стилскотиполошке карактеристике керамичког материјала из позне фазе РГД, односно на хронолошке оквире Ha B2/3 фазе (Тасић 1990: 12; Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>LXXVIIБела Вода је ратарско–сточарско сеоско насеље, на путу ВарваринКраљево, 14 км СЗ од Крушевца.</s><s>Шире окружење Беле Воде се налази између леве обале З. Мораве и јужних обронака Темнићких брда, простирући се у висинској зони између 224 Међутим, због интензивне култивације земљишта некропола је готово потпуно девастирана, док су од урни остала очувана једино дна (Тасић 2001: 11).</s><s>225 Орнице се као и Јазбине налазе испод југозападних обронака Мојсињских планина, тачније на речној тераси у зони састава Расине и Западне Мораве.</s><s>Иако се рељефна конфигурација на којој су локалитети формирани разликује, налазишта раздваја једино ток Макрешанског потока.</s><s>198</s> <s>Назив Код чесме, налазиште је добило због непосредне близине централне сеоске чесме, непознате старости, за коју се једино зна да је обновљена 1847 године.</s><s>Подаци о налазишту и пронађеном материјалу су публиковани кроз неколико радова (Рашковић 226 Досадашња истраживања указују да минералне воде извора Кисељаја спадају у категорију калцијум, магнезијум-хидрокарбонатних, гвожђевитих, угљенокиселих акротопега и испијањем се могу користити у терапеутске сврхе код обољења срца, слезине, јетре, бубрега и хроничних болести нервног система, док се воде са извора Слатина сврставају у хидрокарбонатно-сулфатно-калцијско-магнезијски тип вода које се пијењем користе као помоћно средство у лечењу хроничних обољења желуца, бубрега, црева, мокраћних путева (Поповић, Живадиновић 1990).</s><s>199</s> <s>Уже окружење налазишта обухвата простор са мешовитм одликама рељефа, које са једне стране заузима област долинске равнице, а са друге ниско Темнићко побрђе, односно падине Басаре (429 m) и Градишта (395 m) .</s><s>Са ових брда се спуштају токови Беловака и Брајковачког потока који су се некада у близини локалитета уливали у Коњушку реку227, а данас се директно уливају у З. Мораву.</s><s>Локалитета заузима положај на другој (t2/Рис) речној тераси (156 m) која је са истока и запада била омеђена поменутим потоцима, а на југу некадашњим током Коњушке реке, 1,5 km од њеног ушћа у З.Мораву.</s><s>Простор налазишта је лоциран нешто јужније од сеоске чесме, где обухвата сам обод терасе која је уз источну страну локалитета засечена коритом Беловака.</s><s>Оваквим положајем праисторијско насеље је било заштићено од плављења Западне Мораве, а при томе је у непосредној близини имало на располагању још два речна тока.</s> <s>Локалитет Код чесме је откривен 2000. године приликом земљаних радова на изградњи угоститељског објекта у центру села Бела Вода.</s><s>Том приликом је откривена већа количина керамичког материјала, који је убрзо доспео до Народног музеја Крушевац.</s><s>Пронађена керамика указује да су се на локалитету Код чесме налазила 61; Чађеновић 2011, 28, Т.</s><s>II, 4–7).</s><s>Осим праисторијске керамике евидентиран је и један типичан фрагмент из античког периода (Рашковић 2001(а): 17).</s><s>Нажалост, приликом поменутог ископа нису евидентирани грађевински остаци, а осим керамичких фрагмената на локалитету нису забележени други налази.</s><s>Шира околина око места налаза је густо урбанизована ширењем савременог сеоског насеља, тако да површина налазишта није установљена.</s> <s>Кукљин (1.803 ha) је ратарско сеоско насеље збијеног типа, на путу ВараваринКраљево, 8,5 км СЗ од Крушевца.</s><s>Шире окружење Кукљина се налази између леве обале З. Мораве и јужних обронака Темнићких брда, заузимајући тако простор у висинској зони између 146 и 415 m надморске висине.</s><s>Окружење Кукљина захвата индентичне минералне сировине као у окружењу Белих Вода.</s><s>Карта бр. 46.</s><s>Окружење Кукљина са локалитетима 90.</s><s>БОГОМОЉИШТЕ</s> <s>Богомољиште је потез у оквирима Темнићких брда, односно на брду Церовац (374 m) , које се налази непосредно изнад леве обале Западне Мораве, на половини пута између села Кукљина и Јасике.</s><s>Сам потез се налази на јужној страни побрђа (336 m) (сл. 59), које је на овој страни оштро исечено ерозивним дејством З. Мораве.</s><s>Налазиште обухвата зарављену површину на темену побрђа, где се издвјају 4 платоа, смештена на висинским нивоима између 200 и 260 m н.в. Читав простор је на југу стрмо одсечен коритом З. Мораве, док је на истоку омеђен усеком Церовачког потока.</s><s>Положај омогућава дефанзивне погодности и одличан преглед западноморавске равнице.</s> <s>Археолошку важност локалитета на Богомољишту први је препознао Милан Трифуновић, геолог из Народног музеја Крушевац, 1996. године (Rašković 2003: 6).</s><s>Након тога, на налазишту су обављена сондажна рекогносцирања у организацији археолога из НМК.</s><s>На локалитету су константоване четири вештачке каскаде, на надморским висинама између 220 и 260 m. На северној страни, где се налази најповољнији прилаз градини, подигнут је одбрамбени објекат са кружном основом, пречника око 20 m. Постоје индиције да је се поред поменутог објекта простирао одбрамбени ров који је данас искоришћен за потребе сеоског пута.</s><s>Истраживачи су такође указали да су поменути остаци грађевине страдали у пожару (Чађеновић 1998: 95–96).</s><s>Поред наведеног, на највишем делу платоа уочена је квадратна основа грађевинског објекта непознате намене (Чађеновић 1998: 96).</s><s>Сл. 59.</s><s>Поглед на Богомољиште са Конопљаре и поглед са врха Богомољишта (фот.</s><s>П.</s><s>М.) 202</s> <s>Прикупљени површински мобилијар чине фрагменти керамичких посуда, кућни леп, окресани кремени артефакти и алатке од глачаног камена.</s><s>Пронађени материјал је опредељен у енеолит (Чађеновић 1998: 96, сл. 15–21), рано и старије гвоздено доба.</s><s>Материјал из РГД опредељен је Ha A2 фазу (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XXVI), док jе материјал из СГД опредељен у Ha C фазу (Стојић, Чађеновић 2006: XXVII).</s><s>На основу досадашњих испитивања, претпоставља се да остаци фортификационе архитектуре са градине потичу из СГД и да имају сличности са локалитетима из средњег тока В. Мораве који се датују у период између VIII и VII века пре н. е. (Стојић, Чађеновић 2006: 34–35).</s><s>Шанац228 је ратарско сеоско насеље разбијеног типа, које административно припада граду Крушевцу.</s><s>Налази се на почетку клисурастог сужења Западне Мораве (Шанац–Бошњане) на путу Варварин–Краљево, 8,5 км северно од Крушевца.</s><s>Сеоски атар се простире у висинској зони 140–304 m. Иако се Шанац налази уз обалу Западне Мораве, његов атар обухвата само уски део њене долинске равнице, док је највећим делом распрострт на јужним падинама Темнићког побрћа.</s><s>91.</s><s>КУЋИШТЕ</s> <s>Археолошки грађа са налазишта на потезу Кућиште код Шанца публикована је кроз неколико радова (Рашковић 1998(а): 82; 2003: 45; Бугар 2003: 36; Стојић, Чађеновић Географски контекст налазишта</s> <s>Потез Кућиште је позициониран у кратком клисурастом сужењу Западне Мораве између Шанца и Бошњана, тако да околни терен чини јако уска долина на коју се надовезују брдски предели Темнићког побрђа.</s><s>Налазиште је смештено при подножју брда Макрешанац које је овде оштро засечено током З. Мораве, па пружа дојам узвишене речне терасе.</s><s>Налази се непосредно изнад ушћа потока Коларац, 2 км низводно од центра села код тачке на којој долинско сужење З. Мораве достиже најмању ширину.</s><s>Река на овом месту протиче кроз уско грло кроје се у краткој деоници пробија кроз стрме падине локалног побрђа, избијајући у пространу равницу око става две Мораве.</s><s>Саобраћајни положај на ушћу две Мораве и рељефна конфигурација око локлаитета, придодају Кућишту изузетну транзитно–стратешку повољност.</s> <s>Налазиште је документовано након рекогносцирања која је током 1998. и 2000. године спроводио НМК.</s><s>На локацији су у склопу припремних радова на изградњи Моравског коридора, спроведена заштитна истраживања сондажног карактера у организацији Археолошког института, 2020. године229.</s><s>Међутим, том приликом је зона експроприације ограничила итраживања само на подножје терасе, док је главни простор налазишта на терасном платоу Кућишта изостављен, так да ова истраживања нису дала значајније резултате.</s> <s>228 Насеље је добило назив по шанчевима који су ту ископани 1810. год. за врме борбрних дејстава српске војске током Првог српског устанка (Бугар 2003: 36).</s><s>229 Археолошку екипу сачињавали су: Александар Булатовић, Александар Капуран, Петар Милојевић и Огњен Младеновић са Археолошког института и археолози Душан Каличанин и Филип Стевановић из Параћина.</s> <s>Археолошки материјал који је прикупљен са површине локалитета указује на вишеслојно насеље са разноврсном културном стратиграфијом.</s><s>Поред праисторијског хоризонта из енеолита и РГД на локалитету је регистровано више нумизматичких и керамичких налаза из антике и средњег века (Рашковић 1998: 82; Рашковић 2003: 45, сл. 35–36).</s><s>Фрагменти керамике из РГД указују на временске оквире Ha B2–B3 фазе (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>CXXVIII; Чађеновић 2011: T.XX/10–12).</s><s>Карта бр. 47.</s><s>Окружење Шанца са локалитетима Маскаре (773 хa.) је претежно ратарско сеоско насеље збијеног типа, које административно припада општини Варварин, а традиционално регији Темнић.</s><s>Налази се на путу Крушевац – Варварин, 6,5 км јужно од Варварина.</s><s>Сеоски атар је смештен у пространој равници између источних обронока Темнићког побрђа (Голо брдо 243 m н.в.) и леве обале Западне Мораве (132 m н.в.), недалеко од њеног става са Јужном Моравом.</s><s>204</s> <s>Потез Бедем заузима положај у долинском појасу са леве стране Западне Мораве на позицији између излаза из њеног клисурастог сужења (Шанац – Бошњане) и става са Јужном Моравом.</s><s>То је пространа равничарска област која је на западу ограничена ниским и питомим Темнићким побрђем, на истоку током Западне Мораве, а на југу Шаначким теснацем, док је ка северу широко отворена ка доњевеликоморавској котлини.</s><s>Само налазиште је формирано у близини ушћа Вратарске реке, на језичасто 205</s> <s>Локалитет Бедем је стручној јавности познат још из дела истраживача с краја 19. века (Браљинац 1890: 57; Ризнић 1891: 69–70), али је прва стручна проспекција обављена током кампање на рекогносцирању јужног Темнића, 1995–1997. године (Рашковић, Ђокић 1997: 136–137).</s><s>Археолошка ископавања су уследила 2001. године у организацији НМК, након чега се уз мање прекиде обављана све до 2015. године230(Бугар 2012; Бугар, Булатовић 2017: 324).</s> <s>Простирање праисторијског насеља није у потпуности дефинисано али је извесно да је захватало габарите касноантичког утврђења (152х136 m).</s><s>На нејвећем делу истраживане површине константована је дебљина културног слоја од 0,6 до 0,8 м, док је на појединим местима његова дебљина досеже око 2,5 м231.</s><s>На локалитету је утврђена комплексна праисторијска стратиграфија која садржи слојеве из енеолита, средњег бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Током рановизантијског периода позиција налазишта је искоришћена за подизање утврђења, које се након неколико векова напуштања, поново коришћено и током средњег века (XII–XIII век) (Стојић, Чађеновић 2006: 163; Бугар 2012; Бугар, Булатовић 2017: 323–324).</s> <s>На локалитету су константовани спорадични налази керамике која се може везати за период ПБД (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>LXXXVII/38–39, Т.</s><s>LXXXIX/60), који су ту вероватно доспели као одраз интеракција са суседним налазиштем на потезу Селиште.</s><s>Са друге стране материјал из позне фазе РГД (Ha B) и СГД (Ha C) је јасно издвојен у слоју и затвореним целинама (сл. 60) (Сојић, Чађеновић 2006: T. LXXXVII/ 39, T. XC; Бугар 2012).</s><s>Непокретни археолошки остаци из СГД документовани су у виду јама, једне полуземунице и једне калотасте пећи (Бугар 2012).</s><s>Сл. 60.</s><s>Керамички фрагменти са локалитета Бедем (Стојић, Чађеновић 2006) 230 Пројекату се 2010. год. прикључује Археолошки институт, након чега истраживања добијају систематски карактер који ће се континуирано спроводити све до 2015. године.</s><s>231 Таква ситуација је забележена код североисточног бедема.</s><s>206</s> <s>Праисторијско налазиште на потезу Селиште, Село или Доња мала (Рашковић 2008: 25) у литератури је познатији под називом Усек пута ка скели (Стојић, Чађеновић 2006: 174).</s><s>Скромна археолошка сазнања о локалитету су публикована у неколико ширих студија (Васић 1905: 248; Стојић, Чађеновић 2006: 174–175; Рашковић 2008: 25Географски контекст налазишта</s> <s>Потез Селиште налази се на источној периферији Маскара, и подразумева положај на истој речној тераси као и локалитет Бедем, с тим што се налази око 400 m низводно.</s><s>Заузима простор на платоу уз обод речне терасе са стрмим одсеком релативне висине 4–5 m, којим је одвојен од алувијума Западне Мораве.</s> <s>Локалитет је вероватно нехотице откривен још 1890. године приликом прокопавања усека за пут према маскарској скели (Браљинац 1890).</s><s>Том приликом је заправо направљен профил који досеже висину до 5 m и који је јасно указао на културну стратиграфију овог археолошког налазишта.</s><s>Међутим, прве археолошке податке о поменутом профилу и налазишту забележио је нешто касније Милоје Васић, приликом својих истраживања у Темнићу 1904. године (Васић 1905: 248).</s><s>Каснија рекогносцирања обавио је Археолошки институт 1953. године под руководством Б. Сталио и Р.</s><s>Галовића (Рашковић 2008: 26) и Народни музеј Крушевац у периоду између 1995. и 1997. године Резултати досадашњих истраживања добијени су углавном прикупљањем података са профила на одсеку речне терасе и профила који je настао просецањем пута.</s><s>Установљен је културни слој дебљине око 2 m, у коме се поред бројних фрагмената керамике уочавају и укопи који вероватно представљају јаме или стамбене објекте.</s><s>Јасно се могу издвојити два културна хоризонта.</s><s>Старији припада средњем неолиту са материјалом старчевачке културе (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XCI), док је изнад њега заступљен материјал из ПБД са елементима брњичке културне групе (сл. 61) (Стојић, Сл. 61.</s><s>Керамички материјал са локалитета Усек на путу ка скели (Стојић, Чађеновић 2006) 207</s> <s>За анализу образаца насељавања у регионалној целини Доњи слив Западне Мораве или Крушевачко Поморавље издвојено је 13 налазишта из катастарских атара 9 савремена насеља.</s><s>Аутор је за потребе овог рада, као и кроз учешћа на пројекту заштитних истраживања на Моравском коридору (Појате-Прељина) лично посетио 10 локалитета.</s><s>На регистрованим налазиштима установљено је 5 хоризоната из ПБД, 11 хоризоната из РГД и 6 хоризоната из СГД.</s> <s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 5 налазишта у 5 савремених катастарских атара.</s><s>Три локалитета су ископавана, међу којима су Конопљара код Читлука и Лазарев град у Крушевцу ископавана систематски док је локалитет Ивље-насеље само сондиран.</s><s>Налазшта Код чесме у Белој Води и Селиште код Маскара су евидентирани кроз стручна рекогносцирања и случајне налазе.</s><s>У оквирима налазишта Конопљара код Читлука евидентирани су поред остатака насеља и остаци некрополе.</s><s>Пракса сахрањивања у оквирима или непосредној близини насеља је већ установљена и у суседним регионима за период ПБД.</s> <s>Географски положај насеља свих пет налазишта (100%) из ПБД у Доњем сливу З. Мораве је смештено у првој зони (I), односно у оквирима западноморавске долине.</s><s>Локалитет Лазарев град се налази у непосредној близини доњег тока реке Расине али његово окружење у највећим делом захвата западноморавску равницу.</s><s>Тако да хидрографска мрежа свих налазишта из ПБД осим Лазаревог града припада западноморавском сливу (80%).</s><s>Рељефна основа 3 налазишта припада масиву Гоча (60%), док два налазишта пипадају систему Темнићког побрђа (40%).</s><s>Таб.</s><s>41.</s><s>Локалитети из ПБД са њиховим топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у свих пет случајева (100%) својим атаром обухватају долинско-брдске рељефне појасеве.</s><s>Надморска висина свих окружења 208</s> <s>132-243 варира од 132 до 429 m, док висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 90 m у околини Глободера, па до 281 m у окружењу налазишта код Беле Воде.</s><s>На свим налазиштима висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 145 m.</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из ПБД, орјентисана је у четири случајева претежно ка ратарству (80%).</s><s>За град Крушевац немамо меродавних података с обзиром да је 1911. године већ прилично развијено занатско-трговачки и административни центар.</s><s>Међутим, пољопривредна орјентација свих околних сеоска насеља је искључиво ратарска па се може претпоставити да је то била натурална одлика Крушевчког атара.</s><s>У окружењима три налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (80%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), кремена (SiO2), злата (Au), бакра (Cu) и минерални извори (MI).</s><s>Локалитети Ивље – насеље код Глободера и Лазарев град у Крушевцу, заузимају у својим ширим атарима металичне ресурсе (40%).</s><s>Тачније лежиште злата у ширем окружењу Глободера и лежиште бакра у наносима Расине у рејону Лазаревог града.</s><s>Преостала три налазишта гравитирају искључиво ка неметаличним ресурсима (60%) од којих се једино минерални извор у близини локалитета Код чесме у Белој Води налази у рејону налазишта.</s><s>Таб.</s><s>42.</s><s>Локалитети из ПБД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења</s> <s>Локалитети у три случаја гравитирају ка два (40%) или три речна тока (20%).</s><s>При чему се Селиште код Маскара и Конопљара код Читлука налазе поред токова З. Мораве, док се преостала три налазишта налазе у близини мањих речних токова.</s><s>Поред Лазаревог града у Крушевцу и Конопљаре код Читлука протичу регионални токови попут Расине и Пепељуше.</s><s>На оба налазишта поред З. Мораве (100%), регистровани су речни прелази у виду скеле.</s><s>Mагистрални правци пролазе кроз рејоне свих пет налазишта.</s><s>Издвајају се Лазарев град код Крушевца и Конопљара код Читлука (40%), који се налазе у зони саобраћајних чворишта, односно на раскрсници магистралних и регионалних праваца.</s><s>Tаб.</s><s>43.</s><s>Локалитети из ПБД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из ПБД у доњем току З. Мораве издвајају се у виду појава попут речних ушћа, међуречја, меандра и извора.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (84) 209</s> <s>Скела или три (85) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника било је међуречје, односно терен између две или три реке, који је забележен у три случаја (60%).</s><s>Два налазишта (40%) се налазе у унутрашњости меандра (80, 93), два (40%) су у близини Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у свих 5 случајева (100%) везан за флувијалне облике рељефа.</s><s>У четири случаја (80%) локалитети су формирани на речним терасама (ФЛ1), док је локалитет Ивље-насеље (20%) смештен на плавинској лепези (ФЛ6).</s><s>Литолошка подлога је на четири налазишта (80%) састављена од речно-терасних седимената (ФН 6-7), док је једино на налазишту Ивље-насеље састављена од пролувијалних седимената.</s><s>У свим рејонима налазишта заступљена по два водећа педолошка типа.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су алувијумом на пет налазишта, подзолом (ПДЗ) на три локалитета и гајњачом (КАМ-е) на два налазишта.</s><s>Заступљеност педолошких типова указује да три налазишта (60%) гравитирају ка земљиштима (АЛУ-ПДЗ), која су најподеснија за мешовити развој земљорадње (80, 84, 86).</s><s>Два налазишта (20%) гравитирају ка педолошким типовима (КАМе-АЛУ) који су најпогоднији за земљорадњу (89, 93).</s><s>Таб.</s><s>44.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из ПБД у доњем току З. Мораве са надморском висином, врстом и позицијом Локалитет</s> <s>Површине локалитета са хоризонтом ПБД у доњем току Западне Мораве утврђени су само на Конопљари код Читлука где је измерено 6,5 ha и на Лазаревом граду у Крушевцу, где је измерено око 5 ha.</s><s>Оба налазишта су вишеслојна и имају врло комплексну стратиграфију тако да је тешко издвојити површину насеља из ПБД.</s><s>У сваком случају из наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД у доњем току З. Мораве износи 5,7 ha.</s><s>Грађевинске структуре поуздано су регистроване на налазиштима која су систематски ископавана, тачније на Конопљари и Лазаревом граду.</s><s>На оба налазишта су документовани остаци кућа и јама али се публиковање ових открића свело на пухо помињање без икаквих ближих детаља.</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из ПБД документована су у близини четири налазишта (80%).</s><s>На њима је могуће издвојити једино објекте и места утилитарног (86, 89, 90), сепулкарног (84) и религијског значаја (86, 89).</s><s>У непосредној близини три налазишта евидентирана су савремена језгра насељених места (60%).</s><s>Цркве или манастири документовани у два случаја (40%), док је гробље документовано само у близини Конопљаре.</s><s>Заједнице ПБД често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на четири локације (80%), односно једино на локалитету Код чесме у Белој Води није потврђен старији хоризонт.</s><s>На све четири локације регистрован је материјал из старијег/средњег неолита.</s><s>Налазишта са хоризонтом РГД (84, 86, 89) документована су у три случајева (60%), а са хоризонтом СГД (80, 86) у два случаја (40%).</s><s>Једино су на Лазаревом граду документована сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода није потврђен једино на Селишту код 210</s> <s>Маскара док је на два налазишта (40%) документован материјал из латена (80, 86), док је на два локалитета присутан хоризонт из антике (84, 89).</s><s>Таб.</s><s>45.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из ПБД у доњем току З. Мораве Локалитет</s> <s>Хоризонт РГД заступљен је на 11 налазиштa, која су распоређена у 8 савремених катастарских атара.</s><s>Локалитети Имање Радојевић Јовице и Макве се налазе у атару Мачковца, Конопљара и Пањевац у атару Читлука, Јазбине и Орнице у Макрешану.</s><s>Сви поменути локалитети представљају остатке насеља из РГД.</s><s>Једини остаци некрополе из РГД евидентирани су на локалитету Јазбине код Макрешана, где су уједно константовани и остаци истодобног насеља.</s><s>Већина, коју чине 5 локалитета (45%) документована је на основу података прикупљених приликом археолошке проспекције.</s><s>Шест налазишта су ископавана (55%), Географски положај откривених насеља из РГД у Доњем сливу Ј.</s><s>Мораве показује да су свих 11 насеља (100%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима западноморавске долине.</s><s>Налазишта у залеђу западноморавске долине, односно унутар огрранака околних планинских система још увек нису детаљније истраживана.</s><s>Осам налазишта се налази на позицијама чија хидрографска мрежа директно припада западноморавском сливу (72%), док преостала три налазишта припадају (28%) сливу Расине.</s><s>Рељефна основа пет налазишта припада обронцима Гоча (46%), четири маси Темнићких брда (36%), док су два налазишта смештена на падинама Мојсињских планина (18%), а четири обронцима Послонских планина (13%).</s><s>Таб.</s><s>46.</s><s>Налазишта из РГД у Доњем сливу З. Мораве и њихово стање истражености Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 10 случаја (91%) обухватају два рељефна појаса, односно долинско-брдско окружење (1-2), једино је окружење Шанца претежно Локалитет</s> <s>211 окренуто брдском рељефу.</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 132 до 488 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 90 m у околини налазишта (82-83) код Мачковца, па све до разлика од 353 m у окружењу налазишта (87-88) код Макрешана.</s><s>На свим налазиштима висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 188 m. Таб.</s><s>47.</s><s>Локалитети из РГД са њиховим топографским одликама ширег окружења Пољопривреда прединдустријских сеоских атара није утврђена за налазиште у Крушевцу, док су атари преосталих 10 налазишта изразито ратарски.</s><s>У окружењима 9 налазишта документована је заступљеност једног или више минералних ресурса (82%).</s><s>Евидентирани су минерални извори (MI), лежишта глине атарима заузимају металичне ресурсе (55%).</s><s>У три атара регистрована су лежишта бакра (86-88), а у ширем окружењу налазишта у Мачковцу (82-83) регистровано је лежиште злата.</s><s>Преосталих 5 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (45%), док се у три атара неметалични и металични ресурси јављају комбиновано.</s><s>У четири атара (36%) евидентирани су минерални извори (84-85, 89-90), три атара (27%) имају у свом окружењу лежиште кремена (86-88), док су глиништа присутна у атарима шест (55%) налазишта (82-83, 89-90).</s><s>Сви металични ресурси су позиционирани у ширим атарима налазишта, осим у случају Лазаревог града који се налази у близини бакроносног тока Раине.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у четири случаја, а представљени су у два случаја глиништима (82-83), док су у рејону Кукљина и Беле Воде забележени термоминерални извори.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 10 налазишта (91%) која највише нагињу ка комбинованом долинско-брдском рељефу, док је изразито брдски рељеф једино доминантан у окружењу Кућишта код Шанца.</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци забележени су у четири случајева (36%), док се рејони свих преосталих налазишта (64%) налазе на саобраћајним чвориштима између магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s> <s>Локалитети са хоризонтом РГД у доњем сливу З. Мораве у једном случају гравитирају ка једном речном току (9%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у 6 случајева (55%), док четири налазишта (36%) гравитирају ка три речна тока.</s><s>У 6 случајева (55%) су налазишта окренута пловној реци, док је преосталих пет налазишта су окренута првенствено ка токовима четврте категорије (35%).</s><s>На свих шест Локалитет</s> <s>212 налазишта (100%) поред пловних река (84, 87-88, 90-92) регистровани су речни прелази преко З. Мораве.</s><s>У четири случаја оближњи прелаз је скела (67%), док су у близини два налазишта (33%) регистровани газови.</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из РГД у доњем току Ј.</s><s>Мораве издвојене су у виду појава попут речних ушћа, међуречја, меандра, извора, клисура и мочвара.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (84, 92), три (88-89) или чак четири (87) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 8 случајева (73%).</s><s>Шест налазишта (55%) се налазе у међуречју два или три речна тока.</s><s>Три налазишта се налазе поред речних меандра и то два на спољној (18%), а три на унутрашњој страни меандровог лука (27%).</s><s>Тако да из наведеног произилази да су насељеници у 8 случајева насељавали простор поред равних речних токова (73%).</s><s>Једно Tаб.</s><s>49.</s><s>Локалитети РГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 7 случајева (64%) везан за флувијалне облике рељефа, док су чстири налазишта (36%) на формацијама падинског рељефа.</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити седам локација (45%) на Локалитет</s> <s>213 речним терасама (ФЛ1), два налазишта су на благим (Д1), а два (18%) на стрмим падинама (Д2).</s><s>Литолошку подлогу на 7 налазишта (64%) чине флувијалне наслаге, односно речно-терасни седименти (ФН 6/7).</s><s>Два налазишта (18%) су на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1), док су преостала два локалитета (18%) на високо кристалним метаморфним стенама (СС4).</s><s>Таб.</s><s>50.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из РГД са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Углавном су у рејону налазишта заступљена по два водећа педолошка типа, што је забележено у 10 случајева, док је једино у рејону Пањевца код Читлука доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су алувијумом на 8 налазишта, подзолом на 6 налазишта, гајњачама односно етричним камбисолом на четири локалитета, а дистричним камбисолом на три налазишта.</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 146 m на локалитету Бедем код Маскара до 260 m на Богомољишту код Кукљина.</s><s>Обзиром да је Богомољиште уједно и једино налазиште на већој надморској висини од 200 m, преосталих 10 налазишта (91%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 167 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом РГД у доњем току Западне Мораве утврђени су за 8 локалитета (63%).</s><s>Измерене површине се крећу од 2 до 6,5 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Конопљара у Читлуку, док је најмања површина измерена на платоу локалитета Бедем код Маскара.</s><s>Није утврђена површина ни за једно једнослојно налазиште.</s><s>Изузетно пространа (преко 20 ha) и налазишта са површином између 10 и 20 ha нису регистрована.</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha 88, 91-92) има површину до 3 ha.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД у доњем току Западне Мораве износи 3,8 ha.</s><s>На више налазишта (84, 86-88, 90, 92) су регистровани грађевински остаци.</s><s>Међутим осим неколико недовољно документованих јама на Конопљари и Бедему, грађевински објекти нису поуздано раздвојени и хронолошки дефинисани у свим осталим случајевима.</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из РГД, документована су у близини 9 налазишта (82%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве, насеља), сепулкарног (гробља) и религијског значаја (цркве, записи).</s><s>У непосредној близини четири налазишта евидентирана су гробља (36%), док су цркве или манастири документовани у 3 случаја (27%), а свети запис у једном случају (9%).</s><s>Остаци тврђава из историјских периода 214</s> <s>146 забележени су на три налазишта (27%), савремена насеобинска језгра се срећу у два случаја (18%), док је спомен чесма регистрована уз једну локацију (9%).</s><s>Таб.</s><s>51.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из РГД Локалитет</s> <s>Заједнице РГД у доњем току З. Мораве често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 8 локација (73%), међу којима три локације (27%) садрже слој из ПБД, док чак пет налазишта (45%) садрже материјал из позног енеолита.</s><s>Хоризонт СГД забележен је на 4 налазишта (36%), док су сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД) забележена само на Лазаревом граду.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 6 налазишта (55%), међу којима је најприсутнији хоризонт из средњег века утврђен на свих 6 налазишта.</s> <s>Хоризонт СГД у Доњем току З. Мораве заступљен је на 6 налазишта, која су распоређена у 5 савремених катастарских атара.</s><s>Једино се локалитети Ивље-некропола и Ивље-насеље код Глободера налазе у истом атару и врло је вероватно да представљају однос истодобног насеља и некрополе, на шта упућује и мала међусобна удаљеност (600 m).</s><s>Из тих разлога, локалитет Ивље-некропола је изузет из анализе образаца насељавања.</s><s>Према доступним подацима за сада постоје само индиције да су на локалитету Јазбине код Макрешана откривени остаци девастиране некрополе и насеља из СГД.</s><s>На сва пет локалитета постојање хоризонта из СГД је документовано ископавањима.</s><s>Два локалитета су ископавана отварањем мањих тест сонди, а три путем обимнијих заштитних истраживањима.</s> <s>Географски положај насеља СГД у Доњем сливу З. Мораве показује да је свих пет насеља (100%) смештено у првој зони (I), односно у оквирима западноморавске долине.</s><s>Три налазишта се налазе на позицијама чија је хидрографска мрежа дирктно везана за западноморавски слив (60%), док су два налазишта (40%) у сливу Расине али у делу реке који протиче кроз западноморавску долину.</s><s>Рељефна основа два налазишта припада масиву Гоча (40%), два огранцима Темнићких брда (40%), док се Јазбине код Макрешана (20%) налазе у подножју Мојсињских палнина.</s><s>Таб.</s><s>53.</s><s>Локалитети из СГД са њиховим топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у свих пет случајева (100%) обухватају два рељефна појаса, дефинисана као долинско-брдско окружење.</s><s>Максималне висинске коте у окружењима варирају од 132 до 488 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 90 m у околини налазишта Ивље-насеље, па све до рекорних 353 m висинске разлике у окружењу Јазбина код Макрешана.</s><s>На свих пет налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 193 m. Пољопривреда прединдустријских сеоских атара није одређена за Крушевац из већ наведених разлога, док је у код свих осталих налазишта (80%) орјентисана изразито ка ратарству.</s> <s>У окружењима четири налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (80%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), кремена (SiO2), својим атарима заузимају лежишта металичних сировина (60%), међу којима су у два атара регистрована лежишта бакра (86-87), док је у атару Ивља регистрована златоносна река.</s><s>Једино налазиште Богомољиште код Кукљина гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима, док у околини Бедема код Маскара нису регистроване минералне сировине.</s><s>У два атара (40%) евидентирана су лежишта глине (86-87), два су једино у окружењу Богомољишта код Кукљина евидентирани термоминерални извори.</s><s>Лежишта бакра су једино у случају Лазаревог града позиционирана у рејону локалитета, док су сва остала металична лежишта (80, 86) у ширем окружењу налазишта.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су само у случају Ивља, где је глина широко доступна, док је индустријски експлоатисано лежиште позиционирано у ужем окружењу локалитета недалеко од тока Западне Мораве.</s><s>Таб.</s><s>54.</s><s>Локалитети РГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) установљено је да се сви локалитети налазе у долинско-брдском окружењу.</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе само магистрални правци забележени су у три случајева (60%), док се преостала два локалитета налазе на саобраћајном чворишту (МАГ и РЕГ), односно у близини ушћа Расине у З. Мораву.</s><s>Локалитети са хоризонтом СГД у доњем сливу З. Мораве у три случаја гравитирају ка два речна тока (60%).</s><s>У случају Јазбина гравитирају ка три речна тока, ау случају Ивља ка једном речном току.</s><s>У три случаја (60%) су налазишта окренута ка току пловне реке, док је само Лазарев град поред оближњег потока окренут и регионалном току реке Расине.</s><s>Локалитет Ивље се налази у долини З. Мораве али му једини оближњи речни ток заправо представља локални поток четврте категорије.</s><s>Сва три налазишта (87, 90, 92) поред пловних река се налазе у непосредној близни речног прелаза преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Прелаз у два случаја (90, 92) представља скела, а у једном речни газ (87).</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из СГД у доњем сливу З. Мораве издвојене су у виду појава попут речних ушћа, међуречја, меандра и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (92) или чак четири (87) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у три случаја (60%), исто толико налазишта је забележено и поред меандра (60%) међу којима се један налази на спољној (20%), а два на унутрашњој страни меандровог лука (40%).</s><s>Тако да из наведеног произилази да су насељеници у два случаја насељавали површине поред равних речних токова (40%).</s><s>Два налазишта (40%) су у међуречју, док се само Јазбине код Макрешана налазе у зони речне клисуре.</s> <s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у три случаја (60%) је везан за флувијалне облике рељефа, док су два налазишта (40%) на падинским формацијама.</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити две локације (40%) на речним терасама (ФЛ1), једна (11%) на плавинским лепезама (ФЛ6).</s><s>Налазишта на падинским формацијама представљена су једним налазиштем на благим падинама (Д1) и једним налазиштем на оштрим падинама (Д2).</s><s>Литолошка подлога на три налазишта (60%) је везана за флувијалне наслаге, једно (20%) је на језерским наслагама, а једно (20%) на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена.</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо два локалитета локалитета (60%) на речно-терасним седиментима (ФН 6-7), један локалитет је на пролувијалним седиментима (ФН 8), један на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1), а једно на на кристалним метаморфним стенама (СС4).</s><s>Најчешће су у рејону налазишта заступљена по два водећа педолошка типа, што је забележено у четири случајева, док је само у случају Богомољишта доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су алувијумом, подзолом, гајњачама и дистричним камбисолом на по два локалитета.</s> <s>Заступљеност педолошких типова указује да два налазишта (40%) гравитирају ка претежно шумским земљиштима (КАДд, КАМе-КАМд).</s><s>Два налазишта (40%) гравитирају ка комбинацији алувијума подесног за земљорадњу и подзола подесног за шумску вегетацију.</s><s>Једино се Бедем код Маскара издваја као претежно ратарски рејон (21%), док је градина на Богомољишту код Кукљина на земљишту (КАМд) које највише погодује развоју шумске вегетације.</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 146 m на локалитету Бедем код Маскара до 260 m на Богомољишту код Кукљина.</s><s>Осим Богомољишта преостала четири налазишта су смештена на позицијама чије коте не прелазе 200 m н.в. са просечном висином од 149 m н.в. Просечна висина свих пет налазишта износи 172 m н.в. Таб.</s><s>57.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из СГД Локалитет</s> <s>Грађевинске структуре из хоризонтима СГД регистрована су Богомољишту код Кукљина и Бедему код Маскара.</s><s>На локалитетима попут Лазаревог града и Јазбина откривени остаци грађевина се само помињу без хронолошке диференцијације.</s><s>Савремене или историјски познате објекте и места са традицијом у непосредној близини налазишта из СГД, документована су у близини четири налазишта (80%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве, насеља), сепкуларног (гробља) и религијског значаја (цркве, записи).</s><s>На самим налазиштима из СГД је у три случаја евидентирана тврђава из историјских епоха (60%).</s><s>Гробља (92), цркве (86), свети записи (90) и језгра савремених насеља (86) су документовани на по једном налазишту.</s><s>Простор са традицијом коришћења из старијих периода је потврђен на свих пет локација (100%), међу којима се издвајају четири локације (80%) са слојем из РГД и две локације са хоризонтом из ПБД.</s><s>Сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД) заступљена су једино на локлаитету Лазарев град у Крушевцу.</s><s>Међу хоризонтима који су старији од ПБД издвајају се три локалитета са слојем из позног енеолита и два локалитета са хоризонтом из старијег/средњег неолита.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на четири налазишта (80%), међу којима је најприсутнији хоризонт из средњег века утврђен на сва четири налазишта.</s> <s>10.</s><s>КАТАЛОГ ЛОКАЛИТЕТА У ПАРАЋИНСКОМ ПОМОРАВЉУ Шетка (1019 ха) је сточарско–ратарско сеоско насеље збијеног типа, које административно припада општини Ражањ.</s><s>Налази се у централном делу тзв. Ражањског платоа, 2 км источно од превоја Мечка на ауто–путу Београд–Ниш, односно 6 км северно од Ражња.</s><s>Шире окружење Шетке се претежно простире на неогеном благо заталасаном терену232, који уједно представља развође сливова између Јовановачке и Ражањске реке.</s><s>Карта бр. 49.</s><s>Окружење Шетке и Пардика са локалитетима Поред поменутих долина важан саобраћајни значај има клисура Ражањске реке и превој Мечка (336 m) , као транзитни пункт између јужноморавске и великоморавске 232 То је брежуљкасто подручје смештено између западних обронака Буковика (894 m) и источних обронака Послонских планина (491 m) .</s> <s>219 долине.</s><s>Од неметаличних сировина из окружења издваја се лежиште глине233, недалеко од Ражња, а 4,5 км јужно од Шетке.</s><s>На основу топонимије лоцирана су два потеза са називом Слатина234 и један са називом Смрдан којим се обележава позиција сумпорних 94.</s><s>УТРИНЕ</s> <s>Утрине и Лојзе заузимају два међусобно повезана потеза која се простиру на СЗ обронку Буковика (сл. 52), који се пружа упореднички између токова Шеткарског и Сењског потока.</s><s>Локалитет на Утринама се налазе ЈЗ од Шетке на падини изнад десене обале Сењског потока, недалеко од ушћа локалног водотока и извора воде.</s><s>Сл. 62.</s><s>Аерофотографија Шетке са локалитетима Утрине (лево) и Ливаде изнад лојза (десно) (прилагођена фотографија из: Милојевић и др. 2016) Археолошки контекст налазишта</s> <s>налазиште документовано још тридесетих година прошлога века захваљујући личном ангажовању 233 На самом налазишту глине које има дугу традицију експлоатације, основана је фабрика AD IGM ''Ražanj'' која се бави производњом репа, цигле и других грађевинских производа од печене глине.</s><s>234 Један потез се налази на југу у близини Ражња, а други на северу у околини Претрковца.</s><s>235 Локалитет је у археолошку литературу ушао под називом Ливаде иза лојза, по потезу Лојзе који се надовезује на потез Утрине и неолитски локалитет.</s><s>Каснијим рекогноссцирањима (2014-2016. год.) утврђено је да се материјал из гвозденог доба простире на оба потеза, па се на овом месту предлаже назив 220</s> <s>А. Оршића–Славетића (Милојевић и др. 2016).</s><s>Наводно, том приликом су поред винчаског насеља евидентирани и налази урни из бронзанодобне некрополе (Гарашанин, Гарашанин 1951: 56).</s><s>Наредна рекогносцирања у рејону обављана су ангажовањем НМК, као и приликом пројекта проспекције АИ и ЗМА (2014–2016) (Милановић, Милојевић 2013; Милојевић и др. 2015; Милојевић, Милановић 2017: 14).</s><s>Установљено је да на Утринама пре свега доминира пространо винчанско насеље са површином преко 10 ха.</s><s>Поред неолитског материјала на локалитету је спорадично проналажена керамика из РГД236.</s><s>Керамички мобилијар представљен је посудама које су украшене фасетирањем и орнаментом у виду низа квадратних убода изведених помоћу радла, 95.</s><s>ЛИВАДЕ ИЗНАД ЛОЈЗА</s> <s>Извештаји са истраживања локалитета су публиковани у свега пар радова (Стојић, Чађеновић 2006: 236; Чађеновић 2011: 44).</s> <s>Потез Лојзе односно Ливаде изнад Лојза се простире у габаритима истог брда као и налазиште на Утринама, тако да се оба налазишта налазе у готово индентичном географском окружењу.</s><s>Сам локалитет је позициониран ЈИ од Шетке на падини са супротне стране од Утрина, која се спушта до леве обале Шеткарског потока.</s><s>Налазиште Ливаде изнад Лојза се налази на око 1 км удаљености ка СИ од Утрина.</s> <s>Локалитет Ливаде изнад Лојза је евидентиран након рекогносцирања НМК приликом чега су установљени остаци из РГД међу којим се издваја примерак зделе увученог фасетираног обода, украшен низом урезаних таласастих орнамената (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>СХХХ; Чађеновић 2011: 44).</s><s>Пардик (851 ha) je традиционално сточарско сеоско насеље разбијеног типа, на локалном путу Ражањ – Пардик, 6 км СИ од Ражња и 2,5 км источно од Шетке.</s><s>Уже окружење Пардика обухвата планинско и подпланинско подручје Буковика (894 m) које је сконцентрисано око Пардичке реке и њених притока Кањику, Церашу и Ћелијском потоку.</s><s>У атару се лежита графита на обронцима Буковика, док су у обалама Пардичке реке заступљени слојеви глине (Veselinović i dr. 1970: 36–37).</s><s>96.</s><s>ПАРДИЧКА РЕКА</s> <s>Потез заузима зараван уз десну обалу Пардичке реке СЗ од Пардика.</s><s>У питању је блага падина на истоку Главине (299 m), која се лепезасто спушта у зараван између леве обале Пардичке реке и ушћа потока Цераш.</s><s>236 Међутим, главна концентрација материјала из гвозденог доба, као ни евентулани габарити насеља нису утврђени.</s> <s>Материјал са локалитета је као случајни налаз одавно присутан у збирци НМН али први стручни обилазак терена обављен је приликом реализације пројекта АИ и ЗМА (2014–2016).</s><s>Налазиште линеарно прати ток Пардичке реке на деоници од око 400 m. На површини је евидентирана релативно ретка заступљеност археолошког материјала, који 10.3.</s><s>НОВИ БРАЧИН</s> <s>Нови Брачин (1.028 хa) је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа, које административно припада општини Ражањ.</s><s>Налази се на путу Ражањ – Параћин, 9 км на северозапад од Ражња.</s><s>Шире окружење Брачина подразумева неогени терен са обе стране долине Јовановачке реке на месту где се сусрећу ниски обронци Буковика (894 Карта бр. 50.</s><s>Окружење Новог Брачина са локалитетима 222</s> <s>Од минералних ресурса у широј околини могу се издвојити лежишта графита код Витошевца (Veselinović i dr. 1970: 45), као и потенцијални извори соли на потезу Слатина северно од Новог Брачина.</s> <s>Бројне археолошке публикације које помињу ово налазиште, ретко су се бавиле остацима из праисторијске епохе (Рашковић, Чађеновић, 2013: 142–143; Милојевић, Милановић 2017: 16; Рашковић 2020).</s> <s>Називом Јовановац се обележава потез који обухвата стари део сеоског насеља237, односно.</s><s>Само налазиште је позиционирано у алувијалној равници са леве стране Јовановачке реке, недалеко од ушћа Сењског потока.</s><s>То је позиција од изузетног саобраћајног значаја с обзиром да се код Јовановца укрштају путеви који силазе са превоја Мечка и регионални планински путеви кроз теснаце Крчеве и Велике реке.238 Археолошки контекст налазишта</s> <s>На налазишту у Јовановцу давно је индицирана античка путна станица Пресидијум Дасмини (Praesidium Dasmini) али опсежнија истраживања никада нису обављена, тако да је археолошка ситуација са локалитета позната само на основу проспекције.</s><s>Приликом рекогносцирања АИ и ЗМА 2014. године, установљено је да на периферији античког локалитета постоји хоризонт из раног и млађег гвозденог доба регистровани су једино у ораници која је била дубински изорана.</s><s>98.</s><s>КОНОПЉИШТЕ</s> <s>Археолошки подаци о праисторијском налазишту на потезу Конопљиште за сада су познати само на основу једне публикације (Милојевић, Милановић 2017: 16).</s> <s>Потез Конопљиште се налази на месту где је испреплетана мрежа неколико речних токова који заједно учествују у формирању Јовановачке реке.</s><s>Заправо то је њена долинска равница која се код Конопљишта шири спајањем Стублине, Прчевице, Крчеве и Велике реке заједно са неколико испреплетаних рукаваца.</s><s>Само налазиште се налази на десној долинској страни, у подножју југоисточних падина Пландишта (220 m) и Слатине (220 m), са обе стране потока Стублина.</s><s>Нешто низводније од локалитета почиње долинско сужење Јовановачке реке на деоници између Брачина и Појата, док јужно од локалитета одваја пут ка превоју Мечка (336 m).</s> <s>Једина евиденција локалитета на Конопљишту је направљена 2014. године приликом реализације пројекта Археолошка проспекција Алексиначке котлине 237 Јовановац је стари назив за Нови Брачин.</s><s>238 На месту данашњег Новог Брачина лоцирана је античка путна станица (Драгашевић 1877: 32; Miller 1916: 531; Петровић 1976: 92-93; Каниц 1985: 112; Петровић 2007: 73; Рашковић 2009: 20; Љубимировић 2016: 232-233), док је саобраћајни значај насеље одржавло и током периода турске доминације када се помиње као дербенџијско село са обавезом гајења улачких коња (Гарић Петровић, Амедоски 2013: 125), одржавајући такав статус и током XIX века када је на локалитету Јовановац подигнута мензулана (Гавриловић 1922: 119).</s> <s>(Милојевић, Милановић 2017: 16).</s><s>Том приликом је поред документовања основних података о локалитету испитивана и његова шира околина у циљу евидентирања природних потенцијала (Милановић, Милојевић 2016).</s><s>Површински остаци налазишта су регистровани у равници на уском простору уз леву и десну обалу потока Стублина239, на површини од око 2,5 ха.</s><s>Археолошки материјал са локалитета је заступљен искључиво у зони непосредно око обала потока, док на оближњим падинама Пландишта и Слатине није регистровано присуство археолошког материјала.</s><s>Керамички мобилијар чине налази из позне фазе РГД и СГД.</s><s>Праисторијски керамички инвентар карактеришу зделе увученог фасетираног обода, посуде украшене тремолирањем, канеловањем, пластичним тракама са урезима и цик–цак тракама које су изведене неизменичним троугаоним убодима у два низа (Т.</s><s>XXXVI/1-6) (Милојевић, Милановић 2017: Т.</s><s>2/5–9).</s><s>Материјал оваквих карактеристика се у сливу Велике и Јужне Мораве везује за позну Сл. 63.</s><s>Аерофотографија Новог Брачина са положајем лок.</s><s>Јовановац (лево) и Конопљиште (десно) 10.4.</s><s>СКОРИЦА</s> <s>Скорица (1179 ха) је сточарско сеоско насеље збијеног типа, које административно припада општини Ражањ.</s><s>Налази се на локалном путу Ражањ – Брачин – Скорица, 19 км северозападно од Ражња.</s><s>Шире окружење Скорице подразумева област у јужном подножју планине Баба (656 m) на побрђу које се формирало изнад десне долинске стране Скоричког потока.</s><s>Топоними који би могли означавати засољена земљишта су регистрована на потезу Сланиште и Слатина, 2,8 km западно и 2,3 km јужно од локалитета.</s><s>Околни терен се простире у висинској зони између 165–510 м, а истичу се бројне кречњачке формације са више вртача, врела и пећина.</s><s>На основу топонамистичких показатеља у јужном делу окружења недалеко од села Претрковац регистрован је потез са сланим земљиштем.</s><s>239 Интересантно је да материјал са локалитета заступљен искључиво око обала потока, док на падинама Пландишта и Топлика није регистровано присуство археолошког материјала.</s><s>224</s> <s>Сазнања о налазишту нису публикована у стручној литератури, тако да извор података представља археолошки материјал и документација из ЗМП.</s> <s>Потез Стублина се налази на југозападном ободу сеоског атара, недалеко од Скоричких појата и подразумева област са благо заталасаним тереном у изворишном делу истоименог потока.</s><s>Сам локалитет се налази на десној падинској страни потока Стублина на месту где се уливају још три мања сезонска тока.</s><s>Ужа околина налазишта сконцентрисана је на побрђу око развођа сливова Планске и Јовановачке реке.</s> <s>Локалитет је евидентиран приликом рекогносцирања ЗМП, током 1983. године.</s><s>На површини, чије димензије нису прецизно утврђене, регистрован је археолошки материјал, који се може везати за млађу фазу РГД (Т.</s><s>XXXVI/7-8).</s><s>Индикативан је 225</s> <s>Археолошки контекст налазишта фрагмент питоса са масивним косо разгрнутоим ободом и једном сачуваном канелуром на врату (Т.</s><s>XXXVI/8).</s><s>Облик је регистрован у објектима 139, 141 и 143 на Калакачи Лапотинцу (Vasić 1977, 25–27).</s><s>Поред керамике из РГД на локалитету је евидентиран материјал из старијег/средњег неолита и ране антике.</s><s>10.5.</s><s>ДРЕНОВАЦ</s> <s>Дреновац (1599 ха) је ратарско–сточарско сеоско насеље збијеног типа, које административно припада општини Параћин.</s><s>Налази се на путу Параћин – Појате, 10 km јужно од Параћина.</s><s>Шире окружење Дреновца налази се на јужном ободу великоморавске котлине.</s><s>Обухвата десну долинску страну В. Мораве и најисточније обронке планине Баба, гравитирајући тако у висинској зони између 128–298 m н.в. Карта бр. 52.</s><s>Окружење Дреновца са локалитетима 226</s> <s>Уже окружење свих налазишта некада је захватало доњи ток и ушће Јовановачке реке, чији ток је омогућавао регионалне везе ка Ражањском платоу, Алексиначкој и Сокобањској котлини.</s><s>На основу етимологије и топонамистике у окружењу Дреновца евидентиране су појаве засољеног земљишта на потезу Слатина, као и лежишта сумпорвите воде и балата око тока Смрданског потока и потеза Смрдан.</s> <s>Налазиште је готово пола века присутно у стурчној литератури али је пажња истраживача углавном усмеравана на остатке насеља из млађег каменог доба (Vetnić Географсдки контекст налазишта</s> <s>Локалитет је смештен у контакној зони неогеног побрђа и квартарних тераса, тако да шире окружење локалитета подједнако гравитира како ка долинској равници тако и ка ниском побрђу крајње западних обронака Бабе (800 m) .</s><s>Уже окружење налазишта обухвата брдско–долинско пространство у чијој рељефној конфигурацији учествују токови Крежбиначког, Дреновачког и Староселског потока.</s><s>Археолошки остаци налазишта су концентисани око тока Дреновачког потока, захватајући једним делом пространство на падинама побрђа, а другим делом зараван речне терасе.</s> <s>Праисторијско налазиштe Слатина – Турска чесма је познато пре свега као велико неолитско насеље, са моћним култуним слојем у коме се издваја малђи хоризонт из гвозденог доба.</s><s>Налазиште је регистровано 1966. године у оквиру систематских рекогносцирања ЗМЈ.</s><s>Прва ископавања на локалитету су обављана у периоду између 1968–1971. године, која до 1970. године спроводи ЗМЈ под рукoводством С.</s><s>Ветнића, а од 1970. године истраживањима се придружује НМБ, а радовима руководи Д. Крстић.</s><s>Поменутом четворогодишњом кампањом истражено је 14 сонди површине од око 290 м² (Vetnić 1974: 155).</s><s>Ревизиона археолошка ископавања која су још увек актуелна, a покренута су 2004. године у организацији АИ под руководством С.</s><s>Перића240 (Perić 2004; Утврђено је да се на више од 40 ха површине простиру остаци насеља из неолита (Perić et al. 2016).</s><s>Културни слој, зависно од конфигурације терена, варира од 2,5 до 6,5 метара и претежно представља материјалну културу из готово свих фаза неолита.</s><s>Слој са остацима из РГД и СГД константован је спорадично на појединим деловима локалитета, до дубине од једног метра.</s><s>Резултати ревизионих истраживања (2004–2012) су на основу заступљености археолошког материјала показали да равничарски део локалитета (сонда XV) представља основу насеља из гвозденог доба (Перић и др. 2013: 84).</s><s>Према досадашњима сазнањима пространство гвозденодобног хоризонта за сада није могуће прецизно проценити али се претпоставља да је у питању површина од око 2 На основу керамичких облика и начина украшавања може се издвојити хоризонт РГД и СГД (T.XXXVII/1-5).</s><s>Налази из РГД су само спорадично документовани налазима канеловане керамике са карактеристикама типичним за Ha A2 фазу (Stojić 1986: 47).</s><s>240 Истраживања се врше у оквиру пројекта „Стална археолошка радионица – Средње Поморавље у неолитизацији југоисточне Европе“.</s><s>Као сарадници на пројекту у активности Радионице укључени су стручњаци Завичајног музеја у Параћину, Завичајног музеја у Јагодини, Народног музеја у Београду као и Филозофског факултета у Београду.</s> <s>Фрагменти из ЗМП, који се одликују украсима у виду низа урезаних S мотива, отисцима у виду лажног шнура и вишеструким низовима тремолираних линија могу се везати за СТАРО СЕЛО</s> <s>Налазишта Старо село до сада није обрађивано у стручној литератури, тако да једини извор података представља документација и материјал из ЗМП.</s> <s>Локалитет Старо село се налази на око 1 km ЈИ од налазшта Слатина–Турска чесма и 0,8 km СИ од налазишта Џивџан мала.</s><s>Локалитет заузима пространу заравн при врху Чолићког брда (211 m), које је са северне и јужне стране исечено токовима Дреновачког и Староселског потока.</s><s>Таква рељефна конфигурација отежава приступ до локације и пружа ширу визуелну прегледност околине, истичући на тај начин дефанзивне погодности локације.</s> <s>Локалитет је регистрован на основу мање количине археолошког материјала прикупљеног приликом рекогносцирања ЗМП током 1982. и 2011. године.</s><s>Пронађена керамика према стилско–технолошким решењима указује на сличност са материјалом из СГД који је пронађен код Турске чесме.</s><s>Тако да се керамика откривена на локалитету Старо село може везати за период у коме доминира Басараби стил, односно На С фазу ЏИВЏАН МАЛА</s> <s>Џивџан мала се налази 1 km ка југу од Турске чесме и подразумева засеок у долиници Староселског потока која је смештена између јужних падина Чолићког брда и северних падина Голог брда (204 m) 241.</s> <s>приликом рекогносцирања ЗМП током 1982. године.</s><s>Керамика се углавном састоји из грубих и јако уситњених фрагмената, чија фактура и технички елемнти допуштају претпоставику да се материјал повеже са керамиком из РГД, која је откривана на оближњим налазиштима (Т.</s><s>XXXVII/8).</s> <s>Локалитет није познат у стручној литератури, тако да сви подаци о налазишту потичу са опсервације терена, археолошког материјала и документације из ЗМП.</s> <s>Потез Ливада налази се на међи катастарских атара села Дреновц и Појате.</s><s>Локација подразумева положај при ободу моравске терасесе (t1) на месту где је тераса пресечена долином Јовановачке реке.</s><s>Захваљујући оваквој хидрографији на простору 241 Документација ЗМП, “Евиденције археолошких локалитета на територији општине Параћин“, аутор: Весна Вучковић, виши кустос Завичајног музеја Параћин.</s><s>228</s> <s>Археолошки контекст налазишта налазишта се формирала једн истакнути терасни језичак који пружа добар преглед ка долинама Велике Мораве и Јовановачке реке.</s><s>Иначе налазиште је данас удаљено 4,5 km од тока Велике Мораве и 0,7 km од тока Јовановачке реке, али на основу конфигурације терена и трагова старих корита у алувијалној равници се може претпоставити да је у близини ове локације запараво налазило ушће Јовановачке реке, као и један рукавац В. Мораве који је ту забележен на картама са краја XIX века242.</s> <s>Налазиште је откривено 2020. године, приликом спровођења пројекта Археолошка проспекција источне обале Велике Мораве у организацији ЗМП и АИ.</s><s>На површини од 6 ха установљени су површински остаци насеља из РГД и ране антике.</s><s>Гвозденодобну керамику презентују зделе стањеног или фасетираног балго увученог обода, као и орнаментима у виду хоризонталног низа косих убода изведених радлом (Т.</s><s>XXXVIII/1-2).</s><s>Поред керамичког материјала пронађен је један камени жрвањ.</s><s>Наведене карактеристике керамичког материјала упућују на РГД и временски оквир Ha В фазе.</s><s>10.6.</s><s>СИКИРИЦА</s> <s>Сикирица (809 ха) је ратарско–сточарско сеоско насеље разбијеног типа, на регионалном путу Параћин – Појате, 9 km јужно од Параћина.</s><s>Шира околина насеља највећим делом захвата долинску равницу Велике Мораве, док само једна трећина околне површине залази у појас ниског побрђа који се спушта са западних обронака планине Баба.</s><s>Рељеф читавог окружења гравитира на надморској висини од 125 до 270 m. У атару села Крежбинца, на око 3,5 km североисточно од центра Сикирице, при изворишту Сувајског потока регистрован је минерални извор.</s> <s>Локалитет до сада није спомињан у литератури, тако да подаци потичу са опсервације терена, увида у документацију и материјал из ЗМП.</s> <s>Потез Јошје – Ливаде се налази на парцелама при јужној периферији села, 1,2 km јужно од тока Планског потока и сеоског гробља.</s><s>Ужа околина налазишта се готово комплетно налази у долинском појасу Велике Мораве у делу који је исечен токовима њених десних притока, Планског и Дреновачког потока.</s><s>Само налазиште смештено је на старој моравској тераси (сл. 67), изнад лука некадашњег меандра, који се данас назива Јовановачка бара.</s> <s>Налазиште је евидентирано приликом рекогносцирања 2020. године у организацији ЗМП и АИ.</s><s>Судећи на основу теренских запажања, насеље се простирало линеарно пратећи обод терасе (300 х 80 m).</s><s>Међутим, изгледа да је главни део праисторијског налазишта уништен урбанизовањем Сикирице.</s><s>Пронађени фрагменти указују на вишеслојно налазиште у коме доминира материјал из раноантичког периода.</s><s>Међу бројном праисторијском керамиком најдијагностичнији су фрагменти посуде која 242 Карта Ж.6. Вараврин и Карта З.6. Параћин, привремено издање, Географско одељење главног генералштаба (штампано 1894. године).</s> <s>229 је украшена отисцима прста на пластичној траци и ободу, као и здела са благо увученим ободом који је украшен косим ребрастим канелурама, који су најзаступљенији током позне фазе РГД (Bulatović 2019: 226).</s><s>Поједини недовољно дијагностични керамички фрагменти (Т.</s><s>XXXVIII/3-5) указују на заступљеност керамике из ПБД, што се може довести у везу са суседним налазиштем код Секиричког гробља.</s><s>Сл. 64.</s><s>Поглед на стару Моравску терасу код локалитета Јошје-Поље СИКИРИЧКО ГРОБЉЕ</s> <s>Подаци о налазишту нису публиковани, тако да извор информација представља археолошки материјал и документација из збирке Завичајног музеја Параћин.</s> <s>Гробље се налази на путу између села Г. Видово и Сикирица.</s><s>Смештено је на ободу моравске терасе уз десну обалу Планске реке, недалеко од њеног ушћа.</s><s>Гробље је удаљено око 1,3 km низводно од налазишта на потезу Јошје – Поље.</s> <s>Налазиште је познато на основу случајних налаза фрагментованих посуда (T.XXXVII/6-7) које су откривене приликом гробљанских ископа.</s><s>Пронађене посуде чини једна дубока здела и једна амфора или урна, које су добро познате из аналогија са Глождака (гроб 2) (Garašanin 1962), Маћије и Обрежа и могу се везати за параћинску културну групу (Тасић 1965; 2001: сл. 2,4).</s><s>Приликом рекогносцирања 2020. године у околним ораницама је проналажена углавном античка керамика, док су праисторијски фрагменти ретко заступљени и углавном недијагностични.</s><s>Читава ситуација упућује на основану претпоставку да су откривени налази припадали некрополи из ПБД.</s><s>230</s> <s>Доње Видово (1198 ха) је ратарско и воћарско сеоско насеље збијеног типа, које се налази на локалном путу Параћин – Стрижа – Д. Видово, 9 km југозападно од Параћина.</s><s>Село је смештено поред тока Велике Мораве, као и његово комплетно шире окружење које заузима долинску равницу у висинској зони од 124–136 m. У околини села присутни су стари моравски меандри, који су и даље испуњени водом, а до изградње насипа (1976) Д. Видово је често било угрожено поплавама (Гавриловић 1981: 42–44).</s><s>Због богатства храстових шума насеље се традиционално бави свињогојством (Марковић 1985: 196), док повољан прелаз преко В. Мораве осигурава рад на скели чиме мештани добијају посебан статус током 16. века (Гарић–Петровић, Амедоски 2013: 126).</s><s>231</s> <s>Археолошка грађа са праисторијског налазишта на потезу Ваде публикована је кроз један мањи извештај у стручном чланку (Живанић 2011: 88).</s> <s>Шира околина налазишта подразумева искључиво област у долинској равници Велике Мораве.</s><s>Уже окружење налазишта сконцентрисано је поред нестабилног речног тока склоног меандрању и изливању, са тереном у коме су заступљене баре, стари рукаваци, корита и више непроходних мочвара.</s><s>Локалитет Ваде се налази 700 m северно од цркве Св. Огњене Марије у Д. Видову, на простору који је позициониран уз најизраженији конус на луку старог моравског меандра243.</s><s>243 Меандар је на овој позицији присутан на старим генералштабским картама из 1894. год. (карта: Ж. 6.</s> <s>Локалитет је евидентиран 2000. године приликом рекогносцирања ЗМП.</s><s>Том приликом је прикупљен површински материјал и утврђено пространство налазишта са површином од приближно 3 ha.</s><s>Површински керамички налази опредељени су у средњи неолит, старије гвоздено доба и позну антику.</s><s>Најбројнији су уломци посуда из РГД, међу којима се издваја фрагмент коничне зделе увученог, тордираног обода, са ужљебљеним хоризонталним и изломљеним косим линијама, док је на једном фрагменту јављају троугаона поља са косим урезима (Т.</s><s>XXXVIII/8).</s><s>Стилско–типолошке карактеристике керамичког материјала указују на одлике РГД, односно Ha B2-3 фазе Шире окружење Стриже, подразумева област која највећим делом обухвата долину Велике мораве јужно од Црнице, док је мањи део сконцентрисан на подручје ниског побрђа са запдних обронака Бабе.</s><s>На мочварном терену око старог корита Мораве у близини потеза Ливаде постоје два топонима везана за термоминералне појаве воде и блата.</s><s>Потез Топлик се везује за бару која никада не леди, док је оближњи топоним Годомин изведен из речи годољати, односно кркљати, кључати и обележава мочварно земљиште распоређено у близини баре (Вучковић 1999: 85).</s> <s>Налазиште је још педесетих година ушао у стручну литературу захваљујући фонду налаза из НМН (Гарашанин, Гарашанин 1951: 51; Гарашанин 1973: 299) али су налази са локалитета публиковани тек у новом миленијуму (Стојић, Јоцић 2006: 220).</s><s>Са друге стране подаци које је сакупио ЗМП до сада нису публиковани.</s> <s>Ужа околина налазишта се у потпуности налази у долинском појасу Велике Мораве, допирући на север до тока Црнице.</s><s>Потез Ливаде налази се у мочварном делу алувијалне равнице заузимајући унутрашњи простор у старом меандру Велике Мораве244.</s><s>Сам локалитет налази се у централном делу меандра на простору који је за 0,5–1 m вишљи од локалне равнице.</s> <s>Подаци о налазишту су прикупљени приликом рекогносцирања 1998, 2000, 2002 и 2020245. године у организацији ЗМП.</s><s>На пространој површини регистровано је праисторијско насеље са неколико хоризонта насељавања.</s><s>Пронађени материјал указује на културне слојеве из средњег неолита, позног енеолита, средњег бронзаног и старијег гвозденог доба.</s><s>Заступљеност здела благо увученог фасетираног обода са низом урезаних изломљених линија указује на заступљеност млађе фазе РГД (Stojić 1981: T.II/1) (T. XXXIX/1), док декоративни елементи изведени урезивањем у тремоло техници опредељују део керамичког инвентара у СГД и оквире Ha C фазе (T.XXXIX/2-4).</s><s>244 Унутрашњост меандра је данас највећим делом обрадива површина која се простире на 97 ха.</s><s>245 Рекогносцирање је обављено у склопу пројекта Систематска археолошка проспекција источне обале Велике Мораве у организацији Завичајног музеја Праћин и Археолошког института Београд.</s><s>233</s> <s>Локалитет се налази 900 m ка северу од потеза Ливаде, а 200 m југозападно од сеоског гробља.</s><s>Налазиште је позиционирано на једном терасном узвишењу које је језичасто истурено изнад конвексног лука старог моравског меандра246.</s> <s>Подаци о локалитету прикупљени су рекогносцирањима 1998. и 2002. године у организацији ЗМП, док је кампања из 2020. године реализована у сарадњи са АИ.</s><s>Поред тога, поједини налази који су доспели до музеја, откривени су случајно приликом 246 Барушљави обриси овог меандра данас се називају Сењак.</s><s>234</s> <s>ОГРАЂЕ земљаних радова.</s><s>Поменута исраживања су установила да се налазиште простире на површини од 7 ха и да су на њему заступљени археолошки остаци из РГД, СГД, антике и средњег века.</s><s>Налази из РГД (Т.</s><s>XXXIX/5-8) и СГД (T.XL/1) имају готово индентичне стилско типолошке карактеристике као и материјал са суседног локалитета на Ливадама, који се може везати за временске оквире Ha B2/3 – Ha C фазе.</s><s>Поред фрагмената грнчарије откривено је још један калем, неколико тегова и пршљенака (сл.65).</s><s>Сл. 65.</s><s>Керамички калем, тегови и пршљенци откривени на лок.</s><s>Кованлук (ЗМП) Чепуре (604 ha) је ратарско и воћарско сеоско насеље збијеног типа, које административно припада општини Параћин.</s><s>Налази се на локалном путу Параћин Чепуре, 6 km југозападно од Параћина.</s><s>Насеље је позиционирано уз саму десну обалу Велике Мораве, тако да његова шира околина готово у потпуности гравитира ка долинској равници Велике Мораве увисинској зони 120–138 m н.в.</s> <s>Локалитет Ограђе се ретко помиње у стручној литератури (Stojić 1986: 24), тако да основни извор података представља археолошки материјал и документација из Завичајног музеја Параћин.</s> <s>Налазиште је позиционирано у алувијалној равници В. Мораве, непосредно уз спољну страну лука једног већег меандра.</s><s>Лоцирано је на уском простору између насипа за одбрану од поплава и речног корита, тако да локалитет прекривен слојом наплавине.</s><s>Недалеко од налазишта је сеоско гробље, док је у његовој близини саобраћа скела.</s> <s>Локалитет је евидентиран 1981. године, након чега су убрзо извршена мања сондирања под руководством М.</s><s>Брмболића испред ЗМП.</s><s>Налазиште је оштећено усецањем В. Мораве, тако да су приликом истраживања у профилу обала била видљива три укопана објекта четвртасте основе247.</s><s>Сондирањем је утврђен хомогени културни слој, дебљине 30 cm који је се јављао испод слоја наплавине на дубини од 1,2 до 1,6 m. 247 АЗМП – Извештај са истраживања 28.09.1981. године, машинопис Марин Брмболић (несређена грађа).</s><s>235</s> <s>Откривени делови посуда са глачаним спољним површинама, као што су делови пехара или шоља са дужим вратом, амфоре са косо разгрнутим ободом, често са декорацијом у виду тремолираних линија, припадају хоризонту СГД, односно На С фази (сл. 66).</s><s>Сл. 66.</s><s>Материјал са ископавања на Ограђу, 1981. год. (цртеж М.</s><s>Брмболић, архива ЗМП) Карта бр. 56.</s><s>Окружење Чепура са локалитетом 236</s> <s>10.10.</s><s>АТАР ПАРАЋИНА ЈУЖНО ОД ТОКА ЦРНИЦЕ Параћин је урбани и истоимени општински центар (35 насеља) Великог Поморавља, у Великоморавској котлини.</s><s>Шире окружење Параћина у западном делу обухвата обе долинске стране Црнице, као и пространу долинску област око њеног ушћа у Велику Мораву.</s><s>У источном делу параћинске области издваја се област северно од тока Црнице где се протире ниско побрђе при југозападним обронцима Кучаја, док брда јужно од црничког тока припадају обронцима планине Баба.</s><s>Велико пространство параћинског атара дозвољава поделу области на две предеоне целине које меридијански сече ток Црнице издвајајући на тај начин северни и јужни део атара.</s><s>Карта бр. 57.</s><s>Окружење Параћина са локалитетима У јужном делу атара позиционирани су локалитети Глождак, Данково-Знојац и Бекина бара, док су у северном делу атара позиционирани Мотел Слатина, Болница, Кнеселачка чесма, Горуње – колектор, Велике ливаде-тераса, Велике ливаде – бара, 237</s> <s>Змич, Кафилерија, Брикетница, Жабарско поље, Стара ложионица, Горуње - бунар 7 и Горуњар.</s><s>Саобраћајни значај Параћина на моравско–вардарској траси јесте веза са бочним Честобродичким путем, који повезује моравску и тимочку долину.</s><s>Минерални ресурси у ширем окружењу Параћина представљају глиништа и слатине који су евидентирани на неклолико локација.</s> <s>Археолошка грађа са налазишта на потезу Данково–Знојац за сада није публикована, тако да извор података представља материјал и документација Завичајног музеја Параћин.</s><s>Шира околина налазишта обухвата долину Мораве и најзападније обронаке Бабе и Кучаја, док је ужа околина локалитета сконцентрисана у моравској равници око доњег тока и ушћа Црнице.</s> <s>Локалитет се налази у Данкову, западној периферији Парћина.</s><s>Ужа околина локалитета сконцентрисана је у моравској равници око доњег тока и ушћа Црнице.</s><s>Само налазиште се налази у међуречју некадашњег тока В. Мораве и Црнице, тачније уз спољну страну старог моравског меандра248.</s> <s>Локалитет је први пут евидентиран 1998. приликом рекогносцирања Завичајног музеја у Парћину.</s><s>Проспекција налазишта је поновљена 2009. год. у склопу активности ЗЗСККГ, као и приликом спровођења пројекта Систематских рекогносцирања источне обале Велике Мораве, у 2020. години249.</s> <s>На основу података са ових истраживања установљено је да се налазиште простире на површини од око 16 ha на којој је константован материјал из више различитих периода.</s><s>Највећа количина пронађеног материјала се може везати за средње и позно бронзано доба, док су знатно ређе заступљени налази из средњег и новог века.</s><s>Фргменти дршки са ваљкастим дугметастим завршетком, затим посуде са зарвњеним ободом декорисане пластичном траком и отисцима (Т.</s><s>XL/2-5) се могу везати за материјал из ПБД у региону, односно за шири период између краја Br C и почетка Ha A1 фазе ГЛОЖДАК</s> <s>Локалитет се налази у стамбеној четврти Глождак, недалеко од некадашње циглане250, на траси пута који води за Зајечар.</s><s>То је равница са леве стране реке Црнице, 248 Данас се остаци овог меандара препознају на терену у виду мртваје.</s><s>249 Рекогносцирања су обављена у организацији Завичајног музеја Параћин и Археолошког института, Београд.</s> <s>238 од чијег тока је данас удаљен око 250 m. Некропопла се у односу на потенцијално истодобниа насеља налазе на позицији од кoje je налазиштe у Данкову удаљенo око 2 km ка западу, док је налазиште код Болнице удаљено мање од 1 км ка СЗ али се налази на супротној страни реке.</s> <s>Прва археолошка ископавања на локалитету Глождак вршена су 1956. године, што је уједно било и прво археолошко ископавање у Параћину (Гарашанин, Д. 1959: 374–375).</s><s>Наставак ископавања уследио је 1962. године са намером да се испитају величина и границе некрополе (Garašanin, D. 1962).</s><s>Обе кампање су спроведене у организацији НМБ, под руководством Д. Гарашанин.</s><s>Током 2018. и 2020. године приликом припремних радова за изградњу зграда LIDL–a и DIS–a, спроведене су још две обимне кампање заштитних ископавања у организацији Завичајног музеја Параћин и Археолопшког института, Београд (Младеновић и др. 2020).</s><s>На локалитету је регистрована некропола са гробовима из бронзаног и латенског периода.</s><s>Откривено је укупно 6 очуваних гробова из бронзаног доба на основу којих је дефинисана параћинска група, која је убрзо подељена у две хронолошке фазе која су обележенене као Параћин I и II.</s><s>Након више ревизија (Garašanin 1983 (b); Jovanović 1997; Лазић 2001; Пековић 2008) о временским оквирима некрополе и параћинске групе уопште, мишљења још увек нису усаглашена и манипулишу у временским оквирима од Br B2 до На А1 фазе, са наглашенијим акцентом да је нејвећи успон и утицај култура имала током трајања Br D и Ha A1 фазе (Т.</s><s>XL/6-8, Т.</s><s>XLI) (Jovanović 1997; Булатовић БЕКИНА БАРА / БУГАРСКЕ БАЧИЈЕ (13)</s> <s>Археолошко познавање налазишта у Текији за сада је обрађивано само кроз један публиковани извештај са истраживања (Живанић 2002: 278).</s> <s>Локалитет се налази у близини приградског насеља Текија на југоисточној периферији Параћина.</s><s>Ужа околина налазишта подразумева зону контакта између благо таласастог неогеног рељефа који се пружа западно од планине Баба и простране алувијалне равнице са десне стране В. Мораве.</s><s>Очито је такав положај у традиционалној привреди подједнако погодовао уједначеном развоју како сточарства тако и ратарства251.</s><s>Само налазиште се налази око мање баре која се налази на благој падини уз десну обалу Бачијског потока прелазећи нешто ниже у подручје долински појас Велике Мораве.</s> <s>Налазиште је први пут евидентирано приликом рекогносцирања ЗМП 1998. године, а након тога и 2009. године у организацији Завода за заштиту споменика Крагујевац.</s><s>Локалитет се простире на површини од 250 х 100 m и прати обалу потока правцем исток–запад.</s><s>Покретни археолошки материјал указује на насеобинске хоризонте из гвозденог доба и средњег века (XIV–XV век) (Живанић 2002: 278).</s><s>Керамику из млађе фазе РГД карактеришу урезани орнаменти у виду низа хоризонталних или изломљених линија, као и орнаменти изведени канеловањем (сл. 67).</s><s>Материјал из СГД садржи примерке украшене у тремоло техници али и мотиве са Ѕ 251 Пописом из 1910. год. установљено је да атари Текије, Главице и Давидовца са 1337 поседују 2982 грла стоке, односно 2,23 грла по глави становника.</s><s>239</s> <s>Археолошки контекст налазишта орнаментима, што су карактеристике материјала који можемо везати за временске Карта бр. 58.</s><s>Окружење Текије са локалитетима Сл. 67.</s><s>Керамички фрагменти са лок.</s><s>Бекина бара (цртеж: М.</s><s>Брмболић, архива ЗМП) 240</s> <s>10.11.</s><s>АТАР ПАРАЋИНА СЕВЕРНО ОД ТОКА ЦРНИЦЕ Окружење Параћина севено од тока Црнице подразумева углавном ненасељену индустријску област на деоници пута између Параћина и Ћуприје.</s><s>То је претежно ратарска област252.</s> <s>Шире окружење локалитета подразумева простор који обухвата Карађорђево брдо и пространу равничарску област око тока Црнице са обе стране Главичке клисуре.</s><s>Налазиште је лоцирано на потезу између источне периферије Параћина и западног засеока села Главице.</s><s>То је простор на речној тераси која се на северу лагано надовезује на јужне падине Карађорђевог брда, док је на југу стрмо исечена коритом Црнице.</s><s>На потезу је некада постојало неколико мањих извора воде (Vetnić 1974: 22).</s> <s>Локалитет је откривен још 1959. године за време градње ауто–пута Братства и јединства, приликом чега је мањим сондажним радовима установљено да се ради о вишеслојном насељу.</s><s>Каснија истраживања везана су за мања сондирања и археолошки надзор више грађевинских ископа у периоду 1962–1964 (Vetnić 1974), 1985–86253 (Madas, Brmbolić 1986; Madas 1986; 1988) 1991–1993 (Срндаковић 1994), 1997, 2000–2002 године Сл. 68.</s><s>Крушколика посуда украшена радлом са локалитета Мотел Слатина (Документација ЗМП) Локалитет је вишеслојан са доминирајућим остацима насеља из позног неолита, док су налази из РГД, раноантичког и касноантичког периода знатно ређе заступљени.</s><s>Комплетно налазиште захвата површину од око 10 ha али су остаци из РГД регистровани 252 Прединдустријска привредна орјентација ове области добијена извлачењем просечног броја грла стоке по глави становника на основу података из 1910. год. за вароши Ћуприју и Параћин.</s><s>Према подацима Параћин је имао 5843 становника и 4935 грла стоке, док је Ћуприја имала 5356 становника и 6216 грла стоке.</s> <s>БОЛНИЦА / ЗЕЛЕНГОРСКА УЛИЦА само на малој површини где је откопана једна основа куће и јама са бројним деловима керамичких посуда (Мадас 1986: 181).</s><s>Обзиром да је културни хоризонт из РГД плитак, а налази спорадични претопоставља се да се ради о малом насељу које је кратко трајало (Madas, Brmbolić 1986; Мадас 1986: 181).</s><s>Материјал представља углавном груба керамика, а истиче се крушколика посуда украшена низовма убода (сл. 68).</s> <s>Налазишта је до скора само помињано кроз шире студије из региона (Stojić 1986: 20; Живанић, Срндаковић 2002: 127, 129, сл. 3; Булатовић, Филиповић 2011), док је недавно публикован рад посвећен комплетним археолошким сазнањима о налазишту Географски контекст налазишта</s> <s>Уже окружење налазишта подразумева долину између јужних обронака Карађорђевог брда и десне обале реке Црнице.</s><s>Сам локалитет је лоциран у централном делу града, на позицији која данас обухвата део насеља око цркве Св Тројице и градске болнице.</s><s>То је позиција на нижој тераси реке Црнице (t2), која се формирала усецањем јужних обронака Карађорђевог брда, непосредно изнад лука њеног меандра.</s> <s>Локалитет под називом Болница или Зеленгорска улица је парцијално откривано, обзиром да се налази у урбаној зони града.</s><s>Из тих разлога се у археолошким регистрима постоји више локација које припадају овом пространом налазишту са развијеном хоризонталном и вертикалном стратиграфијом (Filipović et al. 2019:116–123, Fig.</s><s>2).</s><s>Први налази у регистру Завичајног музеја Параћин забележени су 1982. године, прикупљањем археолошког материјала извађеног приликом грађевинских ископа у овоме делу града.</s><s>Током 1991. и 1992. год. екипа Завичајног музеја у Парћину, обавила је мања сондажна ископавања (Живанић, Срндаковић 2002) што је изведено и 2018. год. када су отворене још две мање сонде у циљу провере стратиграфије (Filipović et al. 2019).</s><s>Установљено је да су у склопу овог пространог налазишта (700х230 m) регистровани хоризонти насељавања из средњег неолита, СБД и ПБД, раног и млађег гвозденог доба, као и из античког периода (Filipović et al. 2019: 116–123: Fig.</s><s>4).</s><s>Налази карактерисати група керамике у којој доминира канеловање изведено у стилу ГаваБелегиш II (Ha A2–В1) (Т.</s><s>XLII/6-7).</s><s>Млађу фазу РГД представља керамика са урезаним орнаментима који су у поморављу најчешће срећу током Ha В фазе (Т.</s><s>XLII/8).</s> <s>Досадашња сазнања о налазишту помињана су кроз неколико ширих студија (Brmbolić 1981: 187; Stojić 1986: 20; Живанић, Срндаковић 2002: 131; Живанић 2002: 275–276), док је један чланак сумирао резултате ископавања (Срндаковић 1995).</s> <s>Шире окружење локалитета подразумева простор на ЈЗ обронцима Кучаја, који је омеђен долинама Велике Мораве на западу и Црнице на југу и истоку.</s><s>Само налазиште се налази око извора Кнеселачког потока, који је смештен на средини заравњеног платоа Карађорђевог брда (сл. 69), које уједно представља и уже окружење локалитета.</s><s>242</s> <s>Постојање локалитета је потврђено приликом рекогносцирања која је 1981. год. обавио М.</s><s>Брмболић, тадашњи кустос ЗМП.</s><s>Током 1994. год. на налазишту су обављена ископавања мањег обима отварњем сонде 4 х 4 m, док су каснија ревизиона рекогносцирања обављена 1998. и 2020. године.</s><s>Резултати наведених истраживања указали су да се највећи део материјала јавља нешто низводније од извора Кнеселачког потока на површини од око 1 ха уз његову леву обалу, док је на десној врло редак.</s><s>На основу стратиграфке ситуације у отвореној сонди установљен је културни слој дебљине 90 cm, у коме су јасно евидентирана два хоризонта насељавања.</s><s>Млађи слој, дебљине 20–30 cm је хронолошки везан за позни латен, док је старији слој (дебљине 70–60 cm) опредељен у позно бронзано доба (Срндаковић 1995: Т.</s><s>I–III).</s><s>Пронађени материјал указује на елементе који се срећу током позне фазе параћинске групе, односно током фазе На А1 (Т.</s><s>XLIII-XLIV).</s><s>10.12.</s><s>МОРАВСКА ТЕРАСА, ЖАБАРСКО ПОЉЕ – БРИКЕТНИЦА Моравска греда од железничке станице у Параћину до зграде брикетнице у Ћуприји генерално се у геоморфологији означава као речна тераса са елемнтима пролувијално–делувијалних застора на појединим местима254.</s><s>То је углавном благо уздигнути плато смештен између алувијума В. Мораве на западу и Карађорђевог брда на истоку.</s><s>Пружа се правцем северозапад – југоисток између долине Црнице на југу и долине Раванице на северу, простирући се тако у дужини од око 6 km.</s><s>Тераса је данас удаљена од 1,5 до 4,5 km од десне обале Велике Мораве, а испод њеног обода се читавом дужином простиру остаци некадашњег тока у виду мртваја и мочвара.</s><s>Простор је адмистративно подељен између атара Параћина и Ћуприје.</s><s>Читаву греду одликују готово индентичне природно–географске карактеристике у оквиру којих је регистровано чак 10 локалитета са археолошким остацима из старијег гвозденог доба.</s> <s>Локалитет није помињан у литератури, а извор података представља археолошка документација и материјал из Завичајног музеја Параћин.</s> <s>Жабарско поље је локални топоним којим мештани називају мању пољопривредну целину око налазишта, а иначе припада знатно ширим подручју које је катастарски укњижњно под називом Црвеница.</s><s>Локалитет се налази у оквирима насеља званог Жабари на западној периферији Параћина, недалеко од главне железничке станице.</s><s>Ужа околина налазишта подразумева благо уздигнуту површину у области где се сусрећу алувијалне равни Велике Мораве и Црнице.</s><s>Тако да је то најјужније позиционирано налазиште на Моравској греди између Црнице и Раванице.</s> <s>Налазиште је први пут регистровано приликом систематских рекогносцирања 2020. године у организацији ЗМП и АИ.</s><s>Том приликом је утврђено да налазиште обухвата пространство од око 8,5 ha са неколико спорадичних концентрација археолошког материјала, у коме су поред керамике заступљени и остаци запечених 254 Делувијално – пролувијални застори јављају се на већим падинама приликом постепеног преласка дифузних токова воде у повремене линијске токове.</s><s>244</s> <s>СТАРА ЛОЖИОНИЦА подница.</s><s>Пронађени материјал указује на постојање насеља из праисторије и новог века.</s><s>Праисторијска керамика је бројна али углавном недијагностична, тако да је главни показатељ фактура које је индентична са керамичким материјалом који је пронађен на суседном боље документованим налазиштима из раног гвозденог доба (Т.</s><s>XLV/1).</s> <s>Локалитет Ложионица се само узгредно помиње у раду о латенским налазиштима на територији општине Параћин (Срндаковић, Живановић 2002: 133, карта 1).</s><s>Налазиште је добило назив по згради старе железничке ложионице, која представља најупечатљивији маркер у пејзажу локалитеа.</s> <s>Локалитет се налази уз обод Моравске греде око 500mнизводно од претходног налазишта у Жабарском пољу и 700m узводно од наредног истодобног налазишта на потезу Горуње – Бунар 7. Плато локалитета је од алувијалне равнице уздигнут за свега 1 m релативне висине.</s> <s>Локалитет је евидентиран приликом рекогносцирања ЗМП 1996. год., а након тога је поново обиђен приликом систематских рекогносцирања 2020. године.</s><s>Утврђено је да се налазиште простире на готово правоугаоној површини од 3,5 ха (390х90 м), где су поред керамичких фрагмената регистровани остаци лепа, запечених подница и камених алатки.</s><s>Археолошки мобилијар опредељен је у РГД и латен.</s><s>Материјал из РГД има стилско–типолошке елементе заступљене у Поморављу током ширих временских оквира На В фазе али се према бројној заступљености керамичких форми истиче њена ГОРУЊЕ – БУНАР 7</s> <s>Налазиште се само узгредно спомиње (Живанић 2002: 275; Filipović et al. 2019: 125) без јасне просторне дефиниције у оквирима потеза Горуње под којим се означава велико пространство на старој тераси Мораве.</s> <s>Локалитет се налази код водоводног објекта названог Бунар 7, западно од пружног прелаза на прузи Београд – Скопље.</s><s>Придружује се групи локалитета који су регостровани у низу при ободу терасе низ ток Велике Мораве.</s><s>У том погледу локалитет Горуње– Бунар се налази 700m низводно од претходног налазишта код Старе ложионице и 700m узводно од следећег налазишта на тераси, обележеног називом Горуњар.</s><s>Овде се плато греде налази на 1,5m релативне висине од нивоа алувијалне равнице.</s> <s>Судећи по документацији, изгледа да је локалитет први пут евидентиран још приликом рекогносцирања спроведених у периоду између 1996. и 2002. године али у старој документацији ЗМП није јасно одвојен од осталих налазишта евидентираних на потезу Горуње.</s><s>Рекогносцирањима 2020. године су јасно дефинисане границе овог и осталих локалитета на овом широком потезу па је тако усвојен нови назив са ближом одредницом.</s><s>На налазишту је константована изузетно густа заступљеност археолошког материјала који се простире на површини од 2,5 ха.</s><s>Налази се састоје од остатака лепа, подница и керамичких фрагментата који се могу везати за позни енеолит, млађи 245</s> <s>ГОРУЊАР хоризонт РГД, СГД и средњи век.</s><s>Керамику из РГД ближе дефинишу зделе фасетираног обода, урезаним таласастим и изломљеним линијама (Т.</s><s>XLVII/1-5).</s><s>Декоративни елементи на посудама изведени тремолираним мотивима се могу везати за СГД и Басараби стил, односно временске оквире Ha C фазе (Т.</s><s>XLVII/6-8).</s> <s>Горуњар је микротопоним којим се означава ужи простор терасе у оквиру потеза Горуње.</s><s>Локалитет је познат у литератури исто као и претходно налазиште, тј. под широм просторном одредницом.</s> <s>Горуњар припада групи локалитета који су регостровани на ободу терасе Жабаре–Брикетница где заузима средишњи положај на поменутој деоници.</s><s>Тераса је овде уздигнута око 1,5 – 2 m од алувијалне равнице, а позиционирана је 700 m низводно од претходног налазишта на локацији Горуње – бунар и 650 m узводно од наредног налазишта Горуње – колектор.</s> <s>Иако је локалитет вероватно рекогносциран још деведесетих година прошлога века, просторно је дефинисан тек приликом рекогносцирања 2020. године.</s><s>Локалитет се простире линеарно пратећи обод терасе у дужини од око 400 m и ширином која не прелази 80 m. На локалитету су осим керамичких фрагмената регистрована кремена језгра, остаци лепа и подница.</s><s>Заступљен је материјал из раног и млађег гвозденог доба, антике и средњег века.</s><s>Керамика из РГД (Т.</s><s>XLVIII) се уклапа у стилско–типолошке карактеристике материјала из њеног млађег хоризонта (На В2/3) ухваћеног на локалитетима Градац у Ланишту, Сарина међа и Црвена ливада у Јагодини (Stojić 1986: ГОРУЊЕ – КОЛЕКТОР</s> <s>Горуње–колектор је назив којим је обележен следећи локалитет на старој тераси В. Мораве.</s><s>Налазиште је лоцирано јужно од зграде за прераду отпадних вода (колектор), 650 m низводно од налазишта Горуњар и 500 m узводно од наредног налазишта Велике ливаде – колектор.</s><s>Терасни плато је овде виши за 2 m од алувијалне равнице на северном ободу локалитета исечен током и ушћем сезонског потока у старо корито В. Мораве.</s> <s>Налазиште је евидентирано приликом рекогносцирања ЗМП 2002. године али је убележено под називом Горуње255.</s><s>Локалитет се простире правцем север–југ на површини од 230 х 80 м256.</s><s>На локалитету су осим керамичких фрагмената регистровани кремени одбици и остаци запечених подница.</s><s>Према керамичким фрагментима могуће је издвојити материјал из РГД и антике.</s><s>Материјал из РГД (Т.</s><s>XLIX/1-4) се може сместити у оквире На В2-3 фазе.</s> <s>255 Извештај са рекогносцирања 2002. године, које су спровели Предраг и Весна Вучковић изричито наводи да су обиђене оранице око колектора.</s><s>256 Вероватно је локалитет заузимао већу површину у правцу севера али је изградњом зграде за прераду отпадних вода (колектор) девастиран.</s> <s>Локалитет није евидентиран у стручној литератури.</s><s>Иначе потез Велике ливаде, попут потеза Горуње подразумева знатно шири просторни обухват на коме је регистровано још пар налазишта, па је стога придодата ближа одрадница која подразумева само област уз стару речну терасу Велике Мораве.</s> <s>Велике ливаде – тераса је назив којим је назван следећи локалитет на старој тераси низ Велику Мораву.</s><s>Налази се северно од зграде за прераду отпадних вода (колектор), 500 m узводно од налазишта на локацији Горуње – Колектор и 700 m низводно од наредног налазишта на потезу Змич.</s><s>Сам простор локалитета се налази недалеко од десне стране сезонског потока и његовог ушћа у мртвају некадашњег тока Археолошки контекст налазишта</s> <s>Налазиште је први пут стручно забележено приликом рекогносцирања Завичајног музеја Параћин 2020. године.</s><s>Површина са археолошким материјалом се простире правцем север–југ на површини од 220х100 m. На локалитету су осим керамичких фрагмената регистровани остаци запечених подница и једна крамена алатка.</s><s>Према керамичким фрагментима могуће је издвојити материјал из средњег бронзаног доба, РГД, средњег и новог века.</s><s>Материјал из РГД (Т.</s><s>XLIX/5-8) се може сместити у оквире ВЕЛИКЕ ЛИВАДЕ – БАРА</s> <s>Локалитет није евидентиран у стручној литератури, тако да једини извор података представљају подаци прикупљени приликом реализације пројекта Археолошка проспекција источне обале Велике Мораве.</s> <s>Локалитет се налази у пространој равници 1 km ка западу од обода старе моравске терасе и налазишта Велике ливаде – тераса.</s><s>Налазиште је позиционоирано код једног усамљеног извора воде око кога се развила мања бара са пратећом вегетацијом.</s><s>У непосредној близини нема других водених површина.</s> <s>Локалитет је откривен приликом рекогносцирања 2020. године у организацији Завичајног музеја Параћин.</s><s>Археолошки материјал је редак и расејан на површини од око 5 ха са нешто интензивнијом концентрацијом око самог извора.</s><s>С обзиром да је на локалитету прикупљена мала количина дијагностичких фрагмената са већом сигурношћу можемо издвојити материјал из РГД (T. L/1-3) и раноантичког периода, док је присуство материјала из бронзаног доба за сада несигурно.</s> <s>Локалитет и материјал откривен на њему се само узгредно спомињу у литератури као аналогија за налазе из гвозденог доба (Брмболић 1995: 188).</s> <s>Змич је пространи потез на граници са општинa Параћин и Ћуприја.</s><s>Локалитет се налази на старој тераси Велике Мораве, 700 m узводно од налазишта Велике ливаде 247</s> <s>– тераса и 450 m низводно од наредног налазишта на тераси евидентираног код зграде Кафилерије.</s><s>Терасни плато је овде виши за 3 m од алувијалне равнице.</s> <s>Локалитет је откривен још осамдесетих година прошлог века, а у документацији су забележена рекогносцирања током 1999, 2005. и 2020. године.</s><s>Налазиште прати обод терасе правцем север–југ на површини 430 х 60 m. Приликом наведених истраживања прикупљена је већа количина археолошког материјала која се састоји од керамичких фрагмената, лепа, остатака запечене поднице и металуршке шљаке.</s><s>Налази се могу определити у РГД, СГД и касноантички период, коме се вероватно може приписати и металуршка шљака.</s><s>Материјал из РГД и СГД карактеришу украси изведени канеловањем, инкрустровањем и тремолирањем (T. L/4-8).</s> <s>Налазиште је добило назив по Ћупријској кафилерији и до сада није било предмет интересовања у објављеним публикацијама.</s><s>Тако да су сви подаци о налазишту добијени на основу документације и материјала са ископавања 2013. године, који се чувају у Музеју Horreum Margi – Равно из Ћуприје257.</s> <s>Локалитет Кафилерија се налази на потезу који је катастарски забележен под називом Тоња и припада атару Ћуприје.</s><s>Налази се у северном делу поменуте терасе, 600 m узводно од претходног налазишта на потезу Змич и 1400 m низводно од локалитета Брикетница.</s><s>Налазиште је смештено на једном истуреном терасном језичку (сл. 70), који се вероватно некада налазио у конвексном луку речног меандра.</s><s>Данас се овај плато налази изнад велике баре пружајући добар визуелни преглед околине с обзиром да се налази на 4–5 m вишој коти од алувијалне равнице.</s><s>Сл. 70.</s><s>Кафилерија, поглед на простор локалитета са терасног језичка (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) 257 Aрхива MХMРЋ – Документација са истраживања: Завод за заштиту споменика културе Крагујевац 2014.</s><s>Заштитна археолошка ископавања на локалитету Кафилерија у Ћуприји 2013. године.</s><s>Захвалност на уступљеној документацији и увиду у археолошки материјал дугујем Даници Јовић, кустосу Музеја Horreum Margi - Равно из Ћуприје.</s> <s>Археолозима надлежних институција је од раније био познат податак да се на локалитету Кафилерија налазе остаци покретног археолошког материјала што је потврђено рекогносцирањем 2013. год, обављеним од стране стручњака ЗЗСККГ и музеја Horreum Margi – Равно из Ћуприје, након чега су исте године спроведена заштитна археолошка ископавања.</s><s>Још једна ревизиона рекогносцирања на локалитету обављен је Завичајни музеј Параћин и Археолошки институт током 2020. године.</s><s>Приликом заштитних ископавања локалитета истражена је површина од 352 m² у склопу квадратне мреже на површини од 35x150 m орјентисане у правцу СЗ–ЈИ.</s><s>На основу резултата археолошких истраживања, закључено је да се на локалитету налазе два јасно издвојена хоризонта насељавања, опредељена у гвоздено доба и антички период.</s><s>Према количини покретне и непокретне грађе установљено је да су остаци насеља из гвозденог доба бројнији док је антички слој заступљен само при површини у знатно мањем обиму.</s> <s>Откривено је 7 укопаних објеката са покретним археолошким материјалом из халштата, документованих као јаме.</s><s>Највећа јама (јама 3) била је благо коничног облика са ширином од 1,6 m и дубином од 2 m. Нешто плића, била је јама крушколиког облика (јама 5) са дубином од 1,6 m, која је садржала велику количину пепела.</s><s>Остале откривене јаме су углавном кружног облика и доста су плиће.</s><s>Регистрована су још 4 објеката са остацима подница и лепа за које се може претпоставити да представљају основе надземних остатака кућа.</s><s>У централном делу истраживане површине (квадрат Г9) пронађени су трагови овалне површине са утабаном земљом258 у којој је регистрован ископ мање јаме обложене лепом, која је вероватно служила за фиксирање носећег стуба.</s><s>У другој структури (квадрат Е7) евидентирана је већа површина (5 х 3,2 m) у оквиру које су документовани трагови лепа и поднице, као и кружни простор са изразито запеченом земљом (1,4 х 1,6 m), који је према траговима пепела и гарежи представљао огњиште или основу пећи (сл. 71).</s><s>Следећи објекат са подницом константован је у квадрату Д3, где је установљена квадратна основа од црвено запечене земље преко које су проналажени остаци лепа.</s><s>Објекат је само делимично истражен на површини 2,8 х 1,9 m иако се према скицама може закључити да је вероватно био знатно већих димензија.</s><s>Објекат у квадрату Г13 је био поремећен каснијим активностима из античког периода али се може закључити да је био овалне основе која је истражена на површини 3,6 х 2,4 m. Осткривени остаци подница и лепа из квадрата Д1 и Д11 јесу индикативни али нису довољно добро сачувани да би се презентовали ближи подаци о облику и димензијама објекта.</s><s>Распрострањеност налаза из РГД није уједначена већ је интензивнија у северозападном и западном делу откопа, док се према југу и југоистоку њихова појава значајно смањује.</s><s>Таква чињеница указује да је током изведених археолошких истраживања откривен периферни део насеља које се током халштатског периода ширило западно од објеката откривених 2013. године.</s><s>Археолошки инвентар из затворених целина чине фрагменти керамике, животињске кости, остаци жрвњева, кремених алатки, тегова, пршљенака, бронзане жице и обрађених костију.</s><s>Керамички материјал из гвозденог доба би се према својим стилско типолошким карактеристикама могао поделити у две фазе.</s><s>Старија фаза се везује за РГД, а одликује је керамика нешто грубље фактуре украшена равним и косим фасетама, урезаним равним или изломљеним линијама и низом квадратних или троугаоних убода (T. LI).</s><s>Млађа фаза је приписана СГД, а заступљена је керамиком финије фактуре, међу којом се истичу украси у виду 258 Пронађени објекат није комплетно откопан, а откривени трагови указују на основу 3,2х1,9 м, правца северозапад-југоисток.</s> <s>249 жигосаних орнамената, од којих је најпопуларнији низ састављен од S мотива, понекад са инкрустрацијом, а понекад оивичен лажним шнуром (T. LII).</s><s>Сл. 71.</s><s>Основа пећи или огњишта након чишћења (Документација ЗЗСККГ) БРИКЕТНИЦА</s> <s>Локалитет Брикетница се налази на јужној периферији Ћуприје, на простору између некадашње Фабрике шећера и Металског предузећа МИП (Vetnić 1974: 149).</s><s>Налази се на 1,4 km низводно од налазишта Кафилерија и 1,7 km јужно од тока реке Раванице, код које се уједно ова тераса завршава.</s><s>Према конфигурацији терасног обода, који је конкавно издубљен, могло би се рећи да је налазиште било позиционирано на луку некадашњег меандра.</s> <s>Остаци налазишта су први пут забележени 1971. год. у евиденцији тадашњег Градског музеја Ћуприја, а откривени су приликом грађевинских радова на изградњи пратеће инфраструктуре за истоимено насеље (Vetnić 1974: 149).</s><s>У питању је вишеслојно налазиште са материјалним остацима из позног неолита (Vetnić 1974: 149), РГД (Garašanin 1983 (а): 524; Stojić 1986: 24) и из античког периода (Зотовић 1961).</s><s>Налазе из ПБД, М.</s><s>Гарашанин је најпре приписао жутобрдској култури (Гарашани 1973: 337), да би касније променио мишљење везавши материјал за појаве типа Бабадаг Пшеничево и Медијана III (Garašanin 1983 (а): 524), док је М.</s><s>Стојић ове налазе повезао са гвозденим добом Ic у Поморављу, односно Ha B1 фазом (Stojić 1986: 52, T. 15/6, 250</s> <s>Карта бр. 60.</s><s>Окружење Моравске терасе Жабарско поље – Брикетница са локалитетима Плана (1416 ха.) је ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа, на југозападним падинама Бабе (657 m).</s><s>Налази се на путу Параћин – Лешје – Плана 13 km ЈИ од Параћина.</s><s>Шира околина Плане захвата терен у висинској зони између 175–657 m који обухвата планину Бабу и њено побрђе јужно од реке Грзе, сконцентрисано око развођа сливова ка В. Морави и Црници.</s><s>У окружењу су забележене појаве бакра на потезу Јаворац – Обрадова столица при источним падинама Бабе (Veselinović et al. 1970: 45), као и појаве злата око тока Крчеве реке (Vukas 2014).</s><s>Од неметаличних сировина истичу се лежишта каолинита у изворишним деловима реке Бреснице, Врбице и Стопање (Veselinović et al. 1970: 44).</s><s>Поред тога топоним Умњача 1,5 km западно од Плане у изворишном делу Планске реке указује на лежиште уме тј. депозит глине, док Слатински поток позициониран на 4 km ЈЗ од Плане указује на потенцијални извор соли.</s><s>251</s> <s>Локалитет није обрађиван у стручној литератури тако да су сви подаци добијени на основу увида у материјал и документацију ЗМП.</s> <s>Потез Саревац, се налази на самој граници катастарских општина Лешје и Плана и подразумева благо пбрђе поред потокоа Саревац, у запдном подножју планине Баба.</s><s>Сам локалитет се налази на локалном путу Лешје - Плана у изворишном делу потока Саревац, који је овде формирао малу сутеску између северног подножја брда Главица Карта бр. 61.</s><s>Окружење Плане са локалитетима Археолошки контекст налазишта</s> <s>Локалитет је у евиденцији ЗМП још од осамдесетих година прошлог века, али су најквалитетнији подаци прикупљени ревизионим рекогносцирањем 2018. године.</s><s>252</s> <s>Установљено је да се локалитет простире на површини од око 1,5 ha на којој је евидентиран керамички материјал сличних карактеристика, па се може претпоставити да је налазиште једнослојно.</s><s>На основу низа косих убода изведених радлом у комбинацији са канелурама, налазиште је опредељено у позну фазу РГД.</s> <s>Само налазиште се налази у западном подножју Бабе на јужним падинама брда Главица (382 m) у оквирима изворишног дела реке Бреснице.</s><s>Тако да је ужа област локалитета сконцентрисана на планину Бабу и њено западно побрђе.</s><s>Tок Бреснице представља леву притоку Грзе, тако да припада Црничком сливу.</s> <s>Подаци о локалитету Липовац су прикупљени приликом рекогносцирања 1998. и 2004. године, који је спроведен у организацији ЗМП259.</s><s>Налази су прикупљани западно од пута Плана – Лешје, дуж читаве падине која се простире од заравни у подножју брда Главица до извора реке Бреснице260, обухватајући тако површину од 5 ha.</s><s>Сам извор Бреснице мештанима представља место сакралног поштовања, с обзиром да народно предање везује извор за некадашњу цркву посвећена Св. Врачу (Прокић 1986: 118–119).</s><s>Доминирају уломци судова изразито грубе фактуре, израђени од глине са додацима крупнозрног песка и каменчића.</s><s>Веће посуде најчешће су декорисане пластичном траком са отисцима или урезима, док се код трпезне грнчарије издваја орнамент лажног шнура (Живанић 2002: 282; 2010: 92).</s><s>Налази су опредељени у позну етапу РГД, вероватно у временске оквире Ha B2-3 фазе (T. LIII/1-2).</s><s>Поред доминирајуће праисторијске керамике у близини извора пронађена је и грнчарија из средњег века ПЛАНА</s> <s>Локалитет Плана до сада није обрађиван у стручној литераттури, тако да су подаци о налазишту прикупљени увидом у археолошку документацију и материјал из ЗМП.</s> <s>Локалитет се налази на самом улазу у село Плана, 700 м јужно од претходног налазишта на потезу Липовац.</s><s>То је област на падинама у западном подножју Бабе низ које се формирало корито малог локалног потока у сливу Црнице.</s> <s>Локалитет је евидентиран приликом ревизионих рекогносцирања 2018. године.</s><s>Простирање археолошког материјала је установљено на површини од 170 х 130 m уз оправдану могућност да је источни део налазишта девастиран урбанизацијом сеоског насеља.</s><s>Прикупљени материјал се може определити у ПБД и позни средњи век.</s><s>259 Стручну екипу на терену чинили су: Предраг Вучковић, кустос археолог, Александар Срндаковић кустос археолог, Весна Живанић, кустос археолог, и Мирослав Матић, препаратор.</s><s>260 ДЗМП, Весна Вучковић, Извештај са рекогносцирања локалитета у општини Параћин у 1998. години.</s><s>253</s> <s>Шира околина локалитета готово је индентична као и у окружењу Липовца са тим што речни слив у овом делу припада В. Морави.</s><s>Потез Баба Јела се налази на међи атара Плане и Голубовца и подразумева подручје око горњег слива Планске реке261, код места где ова речица прима још три мале притоке.</s><s>Локалитет се налази на узвишеном платоу између три речна тока,262 која окружују локалитет са северне, јужне и западне стране.</s> <s>Локалитет је евидентиран приликом рекогносцирања 1998. год. у организацији ЗМП (Живанић 2002: 282).</s><s>Том приликом границе и пространство налазишта нису прецизно утврђени, док је пронађени археолошки материјал опредељен у РГД.</s><s>Шире окружење Лешја подразумева крај који обухвата долину Грзе, југозападне обронке Кучаја, као и планину Бабу (657 m) са њеним северним, западним и источним падинама.</s><s>У поменутим оквирима регистрована су лежишта бакра у изворишним деловима реке Клисуре на палнини Баба, већ помињане концентрације каолинита у околини Плане (Veselinović et al. 1970: 44–45) и лежишта глине (Vučković, Jovanović 2019: fig.</s><s>5/1).</s><s>Са друге стране топонамистички подаци указују на постојање засољеног земљишта у оквирима потеза Сланиште, 2,5 km северозападно од Лешја.</s> <s>Локалитет се налази у источном засеоку Лешја, недалеко од манастира Покрова Пресвете Богородице.</s><s>Шире окружење Врела, подразумева планину Бабу и околно побрђе са обе стране долине уз ток реке Грзе.</s><s>Уже окружење такође захвата све поменуте рељефне елемнте, само са нагласком на планину Бабу и брда на левој страни Грзе.</s><s>Само налазиште смештено је на једном платоу на северозападним падинама Бабе, одмах поред јаког извора воде и поменутог манастира.</s><s>Терен обезбеђује налазишту дефанзивне погодности, као и одличан визуелни преглед шире околине (сл. 72).</s> <s>Налазиште је први пут евидентирано 2004. године приликом ископа на уређењу простора око Врела за потребе манастира.</s><s>Том приликом су стручњаци ЗМП извршили стручну проспекцију ширег простора, утврдивши да се налазиште простире на површини од око 1 ха, док је из избачене земље сакупљена је већа количину археолошког материјала (Вукчевић 2010: 90).</s><s>Поред доминантних средњевековних налаза, пронађен је и већи број керамичких фрагмената из бронзаног доба.</s><s>Стилско–типолошке 261 Планска река представљају директну притоку Велике Мораве, а њен горњи ток мештани називају и Шунин поток.</s> <s>254 карактеристике керамике указују на континуиран живот насеља који се оквирно може Сл. 72.</s><s>Поглед на пејзаж око села Лешја са видиковца изнад локалитета Врело (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) ЋУРЧАР</s> <s>Ћурчар је потез који се налази на северним обронцима Бабе, око 600 m североисточно од потеза Врело.</s><s>Позициониран је на једном узвишеном платоу (340 m) са кога се пружа изванредан пеглед околине.</s> <s>Подаци о налазишту добијени су након рекогносцирања М.</s><s>Брмболића 1976. године у оквиру активности тадашње Музејске збирке Параћин.</s><s>Обзиром да је налазиште смештено на терену без ближих извора воде, а на положају са дефанзивним погодностима и одличним прегледом околине, може се претпоставити да је у питању мањи војно–стратешки пункт у виду градинског налазишта.</s><s>Откривени материјал са налазишта се може везати за две фазе праисторије.</s><s>Старији материјал се везује за остатке из срдњег бронзаног доба (Стојић 1992: сл.13), док је млађи материјал М.</s><s>Стојић повезао са керамиком типа Превешт, опредељену у период гвозденог доба IIb у Поморављу, тј.</s> <s>Скромна сазнања о овом локалитету за сада нису публикована и једини извор информација представља документација и материјал из Завичајног музеја Параћин.</s><s>255</s> <s>Локалитет се налази на највишем платоу планинине Баба, недалеко од њеног највишег врха (600 m) .</s><s>С обзиром да је од локалитета Врело удаљен мање о 1 km ка југоистоку шира и ужа околина локалитета су готово индентичне али се надморска висина и пејзаж битно разликују.</s> <s>На основу документације изгледа да је налазиште први пут евидентирао М.</s><s>Брмболић још 1976. године у склопу активности тадашње Музејске збирке у Параћину.</s><s>Стање на терену је потврђено ревизионим рекогносцирањима 2018. године.</s><s>Археолошки материјал је спорадично проналажен на површини од приближно 1 ha, а на истој локацији примећени су и остаци сухозида из непознатог периода.</s><s>Керамички фрагменти пронађени 2018. год. иако бројни углавном су испрани и нису нарочито дијагностични.</s><s>Материјал из 1976. год. који је се састојао од дела глачане секире са отвором и остацима 256</s> <s>ТРШЕВИНЕ – КУЛАЈНА грнчарије није сачуван, али га је М.</s><s>Брмболић у теренском извештају определио у прелазни период из бронзаног у гвоздено доба263.</s><s>Узимајући у обзир ранија запажања као и доступни материјал, који чини и фрагмент украшен троугаоним убодима, склони смо да налазиште вежемо за период РГД (T. LIV/2).</s> <s>Налазиште je смештено у подножју северних обронака планине Баба, 700 m северно од налазишта Врело у непосредној близини лешјанског гробља.</s><s>Локалитет заузима плато на терасасто засеченој падини, која се формирала изнад леве долинске стране реке Грзе, од чијег тока је данас удаљен око 400 м.</s> <s>Локалитет је познат на основу евиденције са рекогносцирања 1998, 2009. и 2018. године.</s><s>Археолошки материјал је редак и расејан на површини од десетак хектара, а 10.15.</s><s>МИРИЛОВАЦ</s> <s>Мириловац (1416 ха) је ратарско–сточарско сеоско насеље збијеног типа.</s><s>Налази се на путу Параћин – Мириловац – Плана, 5 km источно од ауто–пута Београд–Ниш, 6 km југоисточно од Параћина.</s><s>Шира околина Мириловца се налази у области ниског побрђа које се пружа испод западних обронака Бабе, простирући се између долине Грзе на северу и долине Велике Мораве на западу.</s><s>Кроз атар протиче Грза и њене притоке, Бреснички, Сеоски и Лозички поток, док Бурдељски и Шунин поток припадају великоморавском сливу.</s><s>Од минералних сировина у ширем окружењу Мириловца истичу се кварцна лежишта на брду Главица (330 m) (Марковић 1954: 25), као и већ помињана лежишта глине и каолинита у близини Лешја и Плане.</s> <s>Налазиште је познато стручној јавности на основу једног публикованог извештаја са истраживања (Живанић 2010: 91–92) и једне стручне анализе археолошког материјала (Vučković 2020).</s> <s>Локалитет се налази на међи атара села Лебине и Мириловца.</s><s>Уже окружење локалитета заузима централни простор побрђа званог Бачија у оквиру кога је и развође сливова ка Црници и Великој Морави.</s><s>Сам локалитет се налази на троугаоном платоу који се формирао око ушћа малог локалног потока у Бурдељски поток (сл. 73).</s> <s>Налазиште је евидентирано приликом рекогносцирања ЗМП која су обављана у периоду 2000–2004. као и током 2020. године.</s><s>Обухвата површину од приближно 9 ha, где је регистрован материјал из неколико фаза праисторије.</s><s>Најстарија фаза насељавања 263 АЗМП – Izveštaj sa rekognosciranja planine Baba, mašinopis M. Brmbolića 30.9.1976. (nesređena građa).</s><s>257</s> <s>Археолошки контекст локалитета се може везати за позни енеолит, рано и средње бронзано доба (Vučković 2020), док је у млађем хоризонту насељавања константован материјал из раног гвозеденог доба (T. LIV/ Карта бр. 63.</s><s>Окружење Мириловца</s> <s>Локалитет је познат на основу једног кратког извештаја са истраживања (Живанић 2010: 91), а назив потиче од локалног извора воде, где је свети запис, а према предању и стара црква (Прокић 1986: 119).</s> <s>Шира околина локалитета заузима област ниског побрђа Кучаја и Бабе које се простире са леве и десне долинске стране реке Грзе.</s><s>Локалитет Булине воде налази се на благим падинама уз обалу реке Бреснице, левој притоци реке Грзе.</s><s>Самим тим је ужа околина локалитета везана за побрђе из система планине Баба са нагибом и сливом ка левој страни реке Грзе.</s> <s>Налазиште је познато на основу података са рекогносцирања извршених у периоду 2000–2009. године.</s><s>Локалитет је регистрован на површини од око 2,5 ha, са које је прикупљена мања количина керамичких фрагмената који се могу определити у РГД 10.16.</s><s>ЛЕБИНА</s> <s>Лебина (1309 ha) је претежно сточарско-ратарска сеоско насеље збијеног типа, 2,5 km источно од ауто–пута Београд–Ниш и 5 km југоисточно од Параћина.</s><s>Шире лебинско окружење подразумева ниско побрђе западних обронака Бабе које је на северу захвата долину Црнице, а на западу Великоморавску долину, обухватајући тако висинску зону 140–330 m. Од минералних ресурса истиче се већ помињано лежиште кварца на Главици и лековити минерални извор код изворишта Сувајског потока.</s> <s>Локалитет Селиште је познат стручној јавности само на основу пар публикованих извештаја са истраживања (Вучковић 1999: 88; Живанић 2002: 280).</s> <s>Локалитет се налази западно од Лебине, недалеко од сеоског гробља.</s><s>Уже окружење захвата западна брда планине Баба (Клењар, Велико, Старо и Виноградарско брдо), која су овде пресечена токовима Бачијског, Бурдељског и Слатинског потока, иначе десним притокама В. Мораве.</s><s>Само налазиште смештено је у једној изолованој котлинастој заравни између Великог (223 m) и Виноградарског брда (231 m).</s><s>Поменута зараван се формирала око места где Бурдељски поток прима још две мање притоке.</s> <s>Подаци о налазишту су прикупљени приликом рекогносцирања ЗМП (1998) (Живанић 2002: 88) и ЗЗСККГ (2009).</s><s>На површини од десетак хектара регистровани су трагови насеља из РГД, СГД и средњег века, уз напомену да је материјал из праисторије интензивно сконцентрисан само на површини од око 1,5 ha.</s><s>Керамички фрагменти из РГД препознатљиви су по карактеристичном низу канелованих гриланди (T. LV/1-2), док је керамика СГД декорисана низом хоризонталних линија изведених у тремоло 259</s> <s>Бошњане (1.138 ha) је ратарско–сточарско село збијеног типа, које се налази на локалном путу Параћин – Поповац 8,5 km СИ од Параћина.</s><s>Шире окружење Бошњана је смештено између ЈЗ падина планине Кучај и десне долинске стране реке Црнице у висинској зони између 165–330 m. Помиње се под различитим називима у више историјских извора од XIV до XVI века (Грбовић 1999; Јашовић, Петковић 2007; Амедоски, Петровић 2013: 122–123).</s><s>Топоними који индицирају засољено земљиште регистровани су на две локације код мотела Слатина и на Карађоређевом брду, ЈЗ и З од Бошњана.</s> <s>Археолошка грађа са праисторијског налазишта Кључ није публикована, тако да извор података представља археолошки материјал и документација из ЗМП.</s><s>260</s> <s>Локалитет се налази у долини реке Црнице која овде протиче уз источно подножје Карађорђевог брда, око 1 km јужно од школе у селу.</s><s>Шире окружење локалитета обухвата ЈЗ обронке Кучаја и долине Црнице и Грзе.</s><s>Уже окружење налазишта обухвата пространу зараван око ушћа поменутих река, затим Главичку клисуру и обронке ниске падине Чукара, Карађорђевог и Средњег брда.</s><s>Само налазиште је смештено поред извора малог потока и у непосредној близини сеоског гробља и цркве.</s> <s>Налазиште је евидентирано 2012. године приликом рекогносцирања ЗЗСККГ на траси гасовода „Турски ток“.</s><s>Иста институција је у сарадњи са ЗМП и ЗМЈ спровела пројекат заштитних ископавања током 2019. године.</s><s>На основу заступљености површинских налаза установљено је да се локалитет простире на површини од око 8 хектара.</s><s>Материјал са ископавања указује на неколико фаза у насељавању овог локалитета.</s><s>Најстарије насеље се може везати за РГД, односно период у коме доминира керамика са стилско–типолошким одликама које су типичне за временски интервал Ha B2-B3 (T. LV/5-6).</s><s>Поред тога на локалитету је присутан и 261</s> <s>БОШЊЕВАЧКА ЧЕСМА материјал из позног халштата (Ha D) који најбоље репрезентује импортована грчка керамика премазана црним фирнесом, као и материјал из касноантичке епохе264.</s> <s>Археолошка грађа са Бошњевачке чесме за сада није публикована, тако да извор података представља материјал и документација ЗМП.</s> <s>Шира околина налазишта заузима област ниског побрђа при ЈЗ подножју Кучаја које је на Ј и И пресечена долином Црнице, а на З долином Велике Мораве.</s><s>Чесма се налази на Карађорђевом брду (218 m) при извору Ћупријског потока, 2,5 km И од школе у Бошњану.</s><s>Уже окружење налазишта сконцентрисано је на платоу Карађорђевог брда који у виду ниске висоравни доминира на споју великоморавске и црничке долине.</s><s>Локалитет се простире у ораницама око саме чесме, одакле се шири пратећи ток потока.</s> <s>Налазиште је први пут евидентирано 1992. године рекогносцирањима Завичајног музеја у Параћину, након чега су у више наврата (1995, 1998, 2009 и 2020. год) вршени обиласци терена у циљу прикупљања површинских налаза.</s><s>На локалитету су приликом рекогносцирања евидентирани бројни керамички фрагменти, као и површине са већом концентрацијом лепа.</s><s>Такође је установљено да локалитет заузима површину од око 4 ха.</s><s>У материјалу који се налази у музејској збирци могу се издвојити фрагменти из праисторије и антике.</s><s>Праисторијски керамички инвентар се на основу здела увученог фасетираног обода, урезаних Ѕ мотива, ситних квадратних убода изведених радлом, често у комбинацији са канелурама документује заступљеност раног и старијег гвозденог доба (T. LV/7-8 – T. LVI/1-4).</s> <s>Основни подаци са налазишта на Дугом пољу публиковани су у једном сумарном извештају са рекогносцирања (Живанић 2002: 278).</s> <s>Археолошки локалитет Дуго поље ce налази на свега 600 m низводно од Бошњевачке чесме.</s><s>Смештен je на благој падини уз леву обалу Ћупријског потока тако да се налази у истом окружењу и пејзажу као и налазиште код Бошњевачке чесме.</s> <s>Локалитет је 1998. године открила екипа археолога265 из Завичајног музеја Параћин (Живанић 2002: 278), док је наредни обилазак обављен тек 2020. године.</s><s>Рекогносцирањем су пронађени бројни фрагменти грнчарије, који према стилскотехнолошким особинама у потпуности одговарају керамици РГД са налазишта код Бошњевачке чесме (T. LVI/3-4).</s><s>Археолошки материјал је сконцентрисан само у уском појасу око обала потока на површини мањој од 1 хектара.</s><s>264 На основу нумизматичких налаза може се везати за III - IV век нове ере.</s><s>265 Екипу археолога су чинили: Предраг Вучковић, Александар Срндаковић и Весна Живанић.</s><s>262</s> <s>Забрега и Поповац су традиционално сточарска сеоска насеља разбијеног типа.</s><s>Сеоски атар (1822 ха) обухвата висинску зону између 236–737 m која се размештена на југозападном ободу Кучаја (1284 m) у горњем току Црнице.</s><s>У овом делу тока Црница пролази кроз Забрешку клисуру која је позната по занимљивим крашким облицима и великом броју извора (Марковић 1952).</s><s>Стари назив села је Прњавор266, а први помен је забележен у дефтеру из 1536. године (Васић 1972: 71–72).</s><s>У ближој околини Поповца регистроване појаве глине (Гајић 1968: 36), док су лежишта бакра регистрована у брдима недалеко од манастира Св Сисоја (Veselinović i dr. 1981: 45, sl. 4).</s><s>Карта бр. 66.</s><s>Окружење Поповца и Забреге са локалитетима 266 С обзиром на то да је Забрега била метох манастира Манасије.</s><s>263</s> <s>Налазиште припада атару села Поповац и до сада није помињано у публикованим радовима, тако да једини фонд података представља документација и материјал из ЗМП.</s> <s>Потез Попљесак подразумева област равнице и терасе уз десну обалу Црнице одмах на њеном излазу из Забрешке клисуре.</s><s>Само налазиште ј смештено у јужном подножју Чокаће брда на лепезастој падини, коју је на југжној страни отворена ка долинској равници, док је на истоку терасасто засечен окуком реке Црнице.</s> <s>Налазиште је регистровано 1996. године, приликом рекогносцирања ЗМП267.</s><s>Према подацима из извештаја и приложеној карти закључено је да се налазиште простирало на површини од 4,5 ха.</s><s>Међу откриваним материјалом се јасно издвајају хоризонти из неолита (старчевачка култура) и гвозденог доба.</s><s>Млађи хоризонт насеља је знатно интензивнији и на основу стилско-типолошких одлика материјала везује се за РГД и СГД.</s><s>Фрагменти са украсима у виду низа шрафираних троуглова сугерише на декоративни модел најчешће коришћен током Ha B фазе (T. LVI/5-6), док керамика украшена тремолираним линијама указује на Басараби стил и Ha C фазу (T. LVI/7-8).</s> <s>Потез Топлик подразумева област на ниским падинама Кучаја, непосредно изнад десне долинске стране Црнице, недалеко северозапдно од фабрике цемента и поповачког гробља.</s><s>Само налазиште се налази на платоу у међуречју два потока која се уливају у реку Топлик, десну притоку Црнице.</s><s>Плато локалитета пружа одличну прегледност терена на долину Црнице, док река Топлик захваљујући својим термичким особинама никада не леди.</s> <s>Подаци о налазишту су прикупљени приликом рекогносцирања ЗМП која су обављена 1987268. и 2001269. године.</s><s>У извештају су детаљно утврђене границе локалитета, па се на основу реконструкције може закључити да је површина налазишта износила око 4 ха.</s><s>Дијагностички материјал указује на хоризонт насеља из РГД, који је представљен зделама увученог, равно или косо фасетираног обода, као и примерцима украшених канеловањем (T. LVII/1-2).</s><s>Поред праисторијског материјала регистровани су остаци материјалне културе из антике и средњег века270.</s><s>267 АЗМП – Извештај са рекогносцирања, која су спровели П.</s><s>Вучковић и А. Срндаковић 10.05.1996. год. (несређена грађа).</s> <s>269 АЗМП – Предраг Вучковић, Извештај са рекогносцирања Поповца 11.05.2001. године.</s><s>270 Предање и материјални остаци указују да је овде постојала црква средњевековне старости (Прокић 264</s> <s>Локалитет на Чокоће брду је пре свега познат као археолошко налазиште са архитектонским остацима за које се сматра да су били делови средњевековног утврђења Петрус (Дероко 1950: 132; Madas, Brmbolić 1982; Прокић 1986: 58; Брмболић, Вучковић 2005; Брмболић 2013).</s><s>Археолошкој јавности је мање позната чињеница да је приликом вишедеценијских истрживања града откривен праисторијски слој (Стојић 1979: 105–106; Madas, Brmbolić 1982; Jevtić 1983: 16; Stojić 1986: 20; Брмболић 2013: 103–104).</s> <s>Шира околина налазишта заузима два рељефна појаса у југозападном делу Кучаја које дели река Црница.</s><s>Са десне стране реке, простире се област ниског побрђа заједно са њеном долином (170–400 m н.в.), док се са њене леве стране стрмо и нагло уздижу планински висови Кучаја (500–750 m).</s><s>Градина на Чокоће брду се налази свега 600 m низводно локалитета на брду Крш.</s><s>Оба узвишења се уздижу из исте основу у подножју, тако да обе локације имају готово индентичне топографске карактеристике.</s><s>Чокаће брдо заузима веће пространство и има положај на нешто већој надморској висини.</s> <s>Најраније интересовање за утврђење Петрус, или град Петрус, показују путописци још крајем XIX века (Каниц 1985: 385–386).</s><s>Током XX века за тврђаву су се заинтересовали архитекте и историчари (Дероко 1950: 132; Бошковић 1950: 211–212; Михаљчић 1968; 1976; Прокић 1999; Михаљчић, Вуковић 2012), док се са првим археолошким истраживањима почело тек 1978. године (Madas 1979).</s><s>Наставак истражчко–конзерваторских радова уследио је у периоду 1980–1981. године у организацији ЗЗСККГ (Madas, Brmbolić 1982) и током двогодишње кампање 2004–2005. године у организацији РЗЗСК (Брмболић, Вучковић 2005; Брмболић 2013).</s><s>На локалитету је поред архитектонских остатака из рановизантијког и средњевековног периода, евидентиран је и материјал из праисторије.</s><s>Праисторијска керамика садржи мањи број фрагмената из позног енеолита и знатно већу количину материјала из ПБД, РГД и СГД.</s><s>Керамички материјал из ПБД је најређе заступљен и представљен је углавном керамиком грубе и средње фактуре, понекад приглачане површине (T. LVII/3-6).</s><s>Репрезентативна је масивна језичаста дршкa која је на горњој страни украшена већим полукружним жлебом и удубљењем у средини, што је чест инвентар у слојевима ПБД на налазиштима у доњем сливу Ј.</s><s>Мораве и Понишављу попут Медијане, Велике хумске чуке, Габровца и Велике чесме (Булатовић, Станковски Керамику РГД најбоље илустује фрагмент црноглачане посуде са украсом у виду инкрустрираних концентричних кругова, већих димензија, повезаних тангентама, орнаменту који се најчешће јавља током Бабадаг II хоризонта (Ha B1-B2) (Jugănaru 2005: fig.</s><s>16-18, 28-32).</s><s>Индикативан је и фрагмент дубоке зделе, полиране површине са хоризонталном троугаоно моделованом дршком са купастим наставком на врху, која се сеће у хоризонту IV на Хисару код Лесковца (Капуран, Стојић 2001: Т.</s><s>IV/1), док је у Кастанасу индентичан примерак забележен у слоју 13 (Hochstetter 1984: taf.</s><s>63/1).</s><s>Поред тога присутна је фина керамика са канелованим трбусима или дршкама, посуде грубе фактуре са низовима урезаних хоризонталлних, таласатсих или изломљених линија (T. LVII/7-8 – LVIII).</s><s>Међу керамиком из СГД (T. LIX )пронађене су плитке, конусне зделе равно фасетираног обода, украшене дуплим низом инкрустрираних „S“ мотива, који прате фасете.</s><s>Иначе мотиви у облику слова „S“ су широко заступљени на разним облицима посуђу са Петруса, а понекад су утиснути на самом врху заравњеног обода.</s><s>Честе су и фине посуде украшене темолираним линијама, међу којом се истиче фрагмент 265</s> <s>Склопу петрушког комплекса треба припојити и пећину која се налази на једној од литица Чокаће брда, око 200 m ка североистоку од зидина Петруса, тако да пећина са њим дели готово исте географске карактеристике.</s><s>Улаз у пећину је орјентисан ка СЗ, а налази се на литицама непосредно изнад тока Црнице.</s><s>Димензије отвора су 10,5 х 7 m (сл. 74), након кога се наставља раван и пространи канал дуг 34 m. Унутрашњост је испуњена глиновитим седиментом, који је помешан са крупним и ситним дробином.</s> <s>Мања сондирања испред пећинског улаза обављена су у истраживачкој кампањи 2005. год. са циљем да се утврди могућност настањивања пустиножитеља у средњем веку.</s><s>Откривени су архитектонски остаци зида испонице, као и нешто керамичког материјала.</s><s>Поред средњевековне керамике константовани су фрагменти из СГД.</s><s>Сл. 74.</s><s>Поглед на улаз у Петрушку пећину (Архива ЗМП) КРШ</s> <s>Скромни археолошки подаци прикупљени са локалитета Крш за сада су презентовани једино кроз каталог налазишта у раду М.</s><s>Стојића (Stojić 1986: 18).</s><s>Необјављену грађу о налазишту представља документација и материјал из ЗМП.</s> <s>Потез Крш подразумева узвишење (345 m) које се нагло уздиже изнад десне обале Црнице формирајући тако заједно са брдом Чокоће (370 m) западну страну Забрешке клисуре.</s><s>Остале стране брда су благе и лако приступачне, тако да је са њих лако доступна долина Црнице и околно ниско побрђе, што су уједно и рељефни елементи из најуже околине налазаишта.</s><s>Само налазиште је евидентирано на благим падинама Крша, које су орјентисане ка југозападу.</s><s>Иначе брдо Крш је од темена брда Чокаће и локалитета Петрус, физички одвојено једино плитком удолином сезонског потока.</s> <s>Према подацима ЗМП, налазиште је евидентирано приликом рекогносцирања 1980. год.</s><s>Део материјала са овог локалитета налази се у збирци ЗМЈ али без ближих 266</s> <s>Археолошки контекст налазишта детаља (Stojić 1986: 18).</s><s>Материјал у ЗМП се може везати за период СБД и ПБД.</s><s>Материјал из ПБД (T. LX/1-4) репрезентују фрагменти благобиконичних пехара, дубоких здела S профилације, дршке са малим брадавичастим наставком на врху, дршке украшене кружним убодима и посуде са утиснутим отисцима прста.</s><s>Осим материјала из бронзаног доба у литератури се наводи археолошка грађа из СГД (Stojić 1986: 18; карта 6) али поменути материјал није затечен у збирци ЗМП.</s><s>10.19.</s><s>ГОРЊА МУТНИЦА</s> <s>Горња Мутница је сточарско сеоско насеље, које припада општини Параћин.</s><s>Шира околина налазишта је смештена у висинској зони 240–360 m на југозападним падинама Кучаја уз ток реке Суваре, десне притоке Грзе.</s><s>Лежишта бакра су регистрована у изворишном делу Грзе, 5 km североисточно од Г. Мутнице (Veselinović et al. 1970: 45), а потенцијални извор соли на потезу Сланиште, 5 км ЈЗ од Г. Мутнице.</s><s>Карта бр. 67.</s><s>Окружење Г. Мутнице са локалитетима 267</s> <s>Археолошка грађа са праисторијског налазишта на потезу Рупчине за сада није публикована, тако да извор података представља материјал и документација ЗМП.</s> <s>Шира околина налазишта обухвата југозападно оброне Кучаја (1284 m) заједно са његовим висовима (Јаношев врх 774 m) , западним обронцима Бабе (600 m) и долинским равницама Грзе и Суваре.</s><s>Уже окружење налазишта сконцентрисано је на југозападним падинама Јаношевог врха (774 m) који лагано уздижу изнад десне долиниске стране реке Суваре.</s><s>Потез Рупчине заузима подножје поменуте падине око тока два мања потока, који се нешто ниже уливају у Сувару.</s><s>Само налазиште заузима плато формиран између поменутих потока у непосредној близини западне периферије села и цркве посвећене Св. великомученику Георгију.</s> <s>Налазиште је евидентирано 1999. године рекогносцирањима ЗМП, приликом чега је убицирана локација и прикупљен површински материјал.</s><s>Међу керамичким фрагментима заступљен је материјал са урезаним сноповима таласастих линија, који је СЛАНИШТЕ</s> <s>Сазнања о локалитету до сада нису публикована, тако да извор података представља археолошки материјал и документација из Завичајног музеја Параћин.</s> <s>Шире окружење налазишта подразумева брдско–планинску област која се формирала на југозападним обронцима Кучаја, тако да је уже окружења на поменутом побрђу на простоту између леве обале Црнице и десне обале Грзе.</s><s>Потез Сланиште се налази између падина брда Крушкар (215 m) и Средњег брда (250 m), око тока Сланишког потока, који се 1 km низводно уливао у реку Грзу као њена десна притока.</s><s>Сам локалитет се налази у мањој заравани која се формирала око једне окуке поменутог потока.</s> <s>Налазиште је први пут евидентирано 1994. год. приликом рекогносцирања ЗМП271.</s><s>Иста установа поновила је проспекцију 2009. и 2018. године.</s><s>Налазиште се простирало на површини од око 2 ха, а прикупљени материјал се може прикључити инвентару налазишта са хоризонтом из млађе фазе РГД (T. LX/7-8).</s><s>10.20.</s><s>ВАРВАРИН</s> <s>Варварин је некадашње ратарско насеље и центар истоимене општине око става Западне и Велике Мораве у средишту Темнића, које је административно али не и физономски подељено на истоимену варошицу и село272.</s><s>Шире окружење варошице (179 271 Археолошку екипу музеја чинили су Предраг Вучковић и Александар Срндаковић.</s><s>272 Указом краља Милана Обреновића од 29. децембра 1882. год. долази до формирања два посебна истоимена насеља - варошице и села.</s> <s>268 ha) и села Варварин (1.840 ha) подразумева област у равници између источних обронака Темнићких планина (992 m) и Јухора (775 m) на западу и тока Западне и Велике Мораве на истоку.</s> <s>Локалитет на потезу Руски споменик среће се још и под називима Логориште, Селиште или Саставци.</s><s>Налазиште као и пронађени материјал су обрађивани у неколико археолошких публикација посвећених широј тематици (Мијатовић 1905: 369; XIII; Рашковић, Чађеновић 2010: Чађеновић 2011: 29, Т.</s><s>IV/4–6).</s> <s>Локалитет се налази у блзини споменика подигнутог 1910. године у част Генералу Орурку и руским војницима, поводом спомена стогодишњице од Варваринске битке (1810. год.), 4 km југисточно од Варварина.</s><s>Налазиште је позиционирано на речној тераси, непосредно изнад места спајања Јужне и Западне Мораве.</s><s>Тераса се на овој локацији истиче попут језичасто истуреног гребена, који прати леву обалу Западне и Велике Мораве, уздижући се за неких 12–13 m изнад уске алувијалне равнице.</s><s>Тако је јужни крај терасног језичка засечен током Западне Мораве, а северни некадашњим рукавцом Велике Мораве, док се врх језичка налази тачно изнад ушћа.</s><s>Овакав положај омогућава визуелну контролу Варваринске равнице и простране долинске области нарочито уз десну обалу Јужне и Велике Мораве.</s> <s>Локалитет је први пут регистрован педесетих година прошлог века, приликом опсежних рекогносцирања која је спроводио АИ (Бошковић (ур.) 1956).</s><s>Наредна истраживања ове области уследила су 1978. године у организацији НМК, приликом чега је регистровано пространо археолошко налазиште заведено под називом Селиште (Рашковић, Чађеновић 2010: 13).</s> <s>Приликом поменутих истраживања евидентирани су налази керамике који указују да је локација била насељена током позног неолита, РГД, СГД (сл. 75), као и током периода касне антике (Vetnić 1974: 151; Stojić 1986: 14; Стојић, Чађеновић 2006: 76, T. XIII; Чађеновић 2011: 29, Т.</s><s>IV/4–6).</s><s>Налази керамике из РГД указују на хоризонт канеловане керамике (Стојић, Чађеновић 2006: 76, T. XIII) док је керамика СГД приписана Басараби стилу (Стојић 1979: 106, сл. 15/6; Stojić 1986: 72).</s><s>Комплетан простор налазишта са свим својим фазама живота захвата огромну површину, али су налази из бронзаног и гвозденог доба сконцентрисани само уз обод терасе окренут ка југу и току Западне Мораве (Stojić 1986: 14).</s><s>Сл. 75.</s><s>Керамички фрагменти са локалитета Руски споменик (Стојић, Чађеновић 2006) 269</s> <s>Налазиште убицирано на потезу Дуњар само је помињано кроз археолошке публикације (Стојић, Чађеновић 2006: 75; Рашковић 2008: 15; Рашковић, Чађеновић Географски контекст налазишта</s> <s>Потез Дуњар се налази у равници на југозападној периферији града Варварина, недалеко од ушћа Каленићке реке у Велику Мораву.</s><s>Налазиште је оформљено уз лук једне лактасте окуке на левој обали Каленићке реке.</s><s>То је простор у висинској зони између 150 и 146 m н.в., што је за 4–8 m вишље од нивоа реке, тако да је област била безбедна од плављења.</s> <s>Локалитет је евидентиран на основу теренских података Народног музеја у Крушевцу, који је у овом реону спровдио рекогносцирања током 1958. и 1978. године, под руководством Емилије Томић (Рашковић 2008: 15; Рашковић, Чађеновић 2010: 12, 17).</s><s>Сви керамички налази са локалитета се везују за црноглачану канеловану керамику (сл. 76), која је у Поморављу типична за период Ha A2-B1 (Сојић, Чађеновић 2006: 75, Сл. 76.</s><s>Керамички налази са локалитета Дуњар (Стојић, Чађеновић 2006: Т.</s><s>XII) ВАРВАРИНСКА ТЕРАСА</s> <s>Варваринска речна тераса подразумева територију уз леву обалу В. Мораве у урбаном делу Варварина лево од ушћа Каленићке реке.</s><s>То је пространа равничарска област на вирмској тераси која прати ток Мораве у дужини од 1,5 km на деоници од ушћа Каленићке реке до међе са селом Горњи Катун (сл. 77).</s><s>Великоморавски ток је овде прав и прибијен уз терасу без већих меандара и ширих алувијалних равни.</s><s>У поменутој области забележено је више локалитета са археолошким остацима из бронзаног и гвозденог доба али се поуздано може убицирати једино налазиште лоцирано на месту 270</s> <s>Географски контекст налазишта погодном за прелаз преко Мораве273, у оквиру терасног платоа на коме се данас налази црква посвећена Св. Роману и источни део вароши Варварин.</s><s>Сл. 77.</s><s>Поглед на Варваринску терасу (фот.</s><s>П.</s><s>Милојевић) Археолошки контекст налазишта</s> <s>На подручју Варваринске терасе око ушћа Каленићке реке откривено је неколико налазишта са траговима из бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Милоје Васић је још 1905. године на деоници између Варварина и Горњег Катуна, запазио остатке насеља у високом речном профилу В. Мораве (Васић 1905: 245–248).</s><s>Пробним ископима недалеко од скеле на путу за Ћићевац установљени су остаци једног укопаног објекта четвртасте основе (3х5 м, дубине 1,5 m) и две левкасте јаме274, праћени материјалом који је М.</s><s>Васић определио период прелаза из бронзаног у гвоздено доба, односно у временски распон између XIII и XI века п.н.е. (Васић 1905: 246, 248).</s><s>Исти истраживач је такође забележио да су у близини овог насеља мештани проналазили урне и скелете са бронзаним накитом (Васић 1905: 248).</s><s>Из архиве нишког музеја потиче податак о налазима урни са спаљеним покојницима, пронађених приликом уређења општинског пута на локацији за коју се данас једино може претпоставити да је у вези са Васићевом белешком.275 Приликом изградње Винског подрума Рубин на тераси у близини варваринског моста на Морави и цркве посвећене Св. Роману, пронађена је керамички материјал, на основу кога је издвојен хоризонт насеља из старијег гвозденог доба (Stojić 1986: 14)276.</s><s>Подаци о поменутим налазиштима иако нису увек прецизни, везани су за релативно уско подручје тако да је убикација налазиша са Варваринске терасе неспорна.</s><s>Већи проблем представљју непрецизни археолошки подаци прикупљени углавном на 273 На овом делу великоморавског тока, дуго је саобраћала скела, да би 1928. год. био изграђен Варварински мост.</s> <s>274 Према Васићевом извештају јаме су имале ширину отвора 1 и 1,75 м, док је њихова дубина досезала 2,3 и 3 м, са ширином дна од 0,5 m и 1 м.</s><s>У јамама је пронађена керамика и остаци житарица (Васић 275 АНМН, Преглед археолошких налазишта и места са карактеристичним називом, срез Темнићки, општина села Варварина.</s><s>Бр. 2365, 16. август 1934. год.</s><s>Податак помињу Милутин и Драга Гарашанин (Гарашанин, Гарашанин 1951: 60).</s> <s>276 На основу података из документације музеја из Крушевца и Ћуприје, земљани радова на изградњи подрума 1955. год. указали су пре свега на постојање гробља из раног средњег века (IX – X век) (Минић 1978: 88, сл. 2-3), чији укопи су пореметили слој из старијег гвозденог доба.</s><s>271</s> <s>Географски контекст налазишта основу старих истраживања или случајним открићима, као и чињеница да помињани археолошки материјал углавном није сачуван.</s><s>Уколико се прихвате забележени подаци и сачувани материјал (T. LXI/1-2) може се константовати да је на локалитету било заступљено насеље са материјалним остацима из ПБД и РГД.</s><s>Подаци о некрополи која је вероватно била у вези са поменутим остацима насеља су непрецизни тако да на овом нивоу сазнања није могуће одредити њену хронолошку позицију.</s><s>Обреж (3.077 ha) је ратарско сеоско насеље збијеног типа, које административно припада општини Варварин.</s><s>Налази се на контакту алувијалне равни и терасе где пролази пут Крушевац – Варварин – Параћин, 6 км северно од Варварина.</s><s>Сеоски атар се простире у висинској зони између 128–380 м, обухватајући тако највећим делом равницу између тока В. Мораве и источних обронака Јухора.</s><s>Карта бр. 68.</s><s>Окружење Обрежа са локалитетима 272</s> <s>Некропола у Обрежу откривена је у самом селу недалеко од садашње цркве посвећене Св Илији.</s><s>Налазиште је позиционирано при ободу прве моравске терасе на месту испод кога су и данас приметни остаци речних рукаваца.</s><s>Обод поменуте терасе простире се кроз средину равничарског појаса, који правцем север – југ прати леву обалу Велике Мораве.</s><s>Поменути појас у околини Обрежа достиже ширину до 5 км која западно од терасе (139 м) лагано прелази у ниско побрђе Јухора (150–380 м), док се на истоку све до обала Мораве простире као плавна и мочварна алувијална раван (127 м).</s><s>Тераса је код Обража са северне и јужне стране пресечена токовима Суваје и Врдуновца, тако да се налазиште налази у међуречју ова два потока.</s> <s>Налазиште у Обрежу за које се касније успоставило да представља остатке праисторијске некропола никада није стручно ископавано и представља случајно откриће.</s><s>Први подаци о постојању некрополе су уследили након земљаних радова на кућном плацу М.</s><s>Пешића–Тине, где је откопано неколико урни са пепелом покојника али остаје непознато које године су поменуте урне откопане.</s><s>У непосредном суседству на окућници Ж. Рајковића, 1976. године приликом ископа за темеље куће, откривено је неколико урни и неколико бронзаних предмета.</s><s>Такађе су забележени подаци да је приликом земљаних радова на изградњи кафане, С.</s><s>Димитријевић–Дуна пронашао још три добро очуване посуде које се и данас налазе у његовом поседу (Рашковић, Чађеновић 2010: 9).</s><s>Поред урни, откривена су и два скелетна гроба са богатим бронзаним прилозима, односно наруквицама, фибулом и украсима за косу.</s><s>Налази са поменутих окућница (T. LXI/3-8) су кроз више студија биле предмет стилско–типолошких анализа у циљу што софистициранијег датовања (Тасић 1990: ; 1990(а); 2001: 11–12; Stojić 1997; Стојић, Чађеновић 2006: 179–180).</s><s>Након више разматрања и корекција, закључено је да се пронађени материјал може разврстати у две хронолошке фазе.</s><s>У старијој фази сахране се искључиво обављају инцинерацијом, а поред урни присутни су прилози у виду керамичких посуда, типичних за Параћинску Чађеновић 2006: 179–180).</s><s>Током млађе фазе практикује се биритуално сахрањивање у виду инцинерације и инхумације, а инвентар чини једна урна, неколико посуда и бронзани накит опредељен у рано гвоздено доба (Ha B2/3) (Tасић 2001: 12; Стојић, Чађеновић 2006: 179).</s> <s>Остаци насеља који би се могли повезати са откривеном некрополом нису сигурно убицирани.</s><s>За сада је познат скроман фонд керамичких фрагмента са локалитета Стублине и Богдановац, који би потенцијално могли представљати остатке насеља из бронзаног или гвозденог доба.</s><s>Стублине представљају потез у алувијалној равници 1,5 км на југоисток од некрополе, док се потез Богдановац налази 700 м северно од некрополе са друге стране Суваје, на благом узвишењу које је језичасто истурено из обода терасе277.</s><s>Међутим инвентар налаза са ових локалитета је сувише скроман за софистицираније хронолошко опредељење, а самим тим и за потврду о постојању 277 Микроположај Богдановца поред тога што је знатно ближи некрополи, представља повољније и боље заштићено место за насељавање.</s> <s>273 праисторијског насеља.</s><s>Обзиром да је у самом Обрежу на више места проналажен материјал из ПБД и РГД дозвољавају претпоставку да се насеље налазило у непосредној близини некрополе, те да је стога као и некропола већим делом уништено урбанизационим активностима у насељу.</s> <s>Својново (1280) и Поточац су ратарска сеоска насеља збијеног типа, 14 односно 12 km југозападно од Параћина.</s><s>Шире окружење ових насеља гравитира између леве долинске стране Велике Мораве и југоисточних падина Јухора (774 m).</s><s>Кроз атаре Својнова и Поточца протиче више мањих токова од којих је најважнија Својновачка река и Велики Поток, притоке Велике Мораве.</s><s>У окружењу ових насеља на обронцима Јухора регистроване су кварцне жице (Димитријевић 1950; KDolić et al. 1981: 38), док у горњем току Својновачке реке постоје два некаптирана минерална извора сумпоровите воде (Просторни план општине Параћин 2009: 45).</s><s>Карта бр. 69.</s><s>Окружење Својнова са локалитетима 274</s> <s>Подаци о локалитету објављени су кроз неколико краћих студија и извештаја (Brmbolić 1981; Stojić 1986: 22; Брмболић 1995) Географски контекст налазишта</s> <s>Приликом рекогносцирања (2020. год) обиђен је шири простор моравске терасе у атару Својнова и Поточца, приликом чега су поред већ добро познатог локалитета Ан (Хан), регистрована још два међусобно одвојена пункта на којима је забележена већа концентрација археолошког материјала.</s><s>Пунктови су обележени као Ан – Север и Ан – Црква Св. Петке (Вучковић и др. 2020; Милојевић и др. 2020).</s><s>Све поменуте локцаије се простиру на тераси формираној изнад спољне стране лука једног великог моравског меандра.</s><s>Уједно то је простор терасе који је добро снабдевен водом, с обзиром да је на деоници мањој од 1 km исечен токовима Својновске реке и потока Суваје.</s><s>Ужа околина поменутих налазишта захвата област распоређену у области која обухвата источне обронке Јухора, терасу и алувијалну раван Велике Мораве.</s><s>Ан (Хан) је лоциран при ободу моравске терасе уз десну обалу Својновачке реке, 350 m узводно од садашњег Археолошки контекст налазишта</s> <s>Локалитет je откривен 1980. године приликом систематског рекогносцирања атара села Својнова (Brmbolić 1981: 189).</s><s>Интересантно je да том приликом нису откривени површински налази, већ је на постојање моћног културног слоја указао профил уз десну обалу Својновске реке (Брмболић 1995: 186).</s><s>Након ових сазнања, ЗМП је 1986. године под руководством М.</s><s>Брмболића спровео мања сондажна ископавања.</s><s>Наставак истраживања обављен је током 2020. године у организацији АИ и ЗМП приликом чега је рекогносцирана шира област око локалитета Ан (сл. 78).</s><s>Сл. 78.</s><s>Простор и пунктови на којима је проналажена керамика из РГД и СГД приликом рекогносцирања 2020. год (обрада В. Вучковић, ЗМП) Ископавањима278 је установљено да се праисторијски хоризонт налази тек испод моћног слоја стерилне наплавине, дебљине око 2,3 m (Брмболић 1995: 187).</s><s>У културном слоју (дебљине од 30 до 60 cm), откривена је површина са концентрацијом лепа и запечене поднице са сусптрукцијом од ломљеног камена.</s><s>Димензије и облик конструкције нису утврђени, док су у објекту документовани керамички фрагменти (сл. 278 Отворена сонда је била димензија 3х3 м.</s><s>275</s> <s>79) и животињске кости.</s><s>Руководилац истраживања М.</s><s>Брмболић је закључио да се ради о једнослојном насељу из СГД, које је поплављено у неком тренутку прошлости, било током трајања живота на њему или знатно касније (Брмболић 1995: 188, T. I–II).</s><s>Међутим, керамички налази указују да је поред грнчарије типичне за На С фазу, заступљен и материјал из старијег периода, односно Ha B фазе (T. LXII/1-2).</s><s>Слично опредељење материјала изнео је М.</s><s>Стојић, који је на Ану идентификовао вишеслојно налазиште које је формирано током прелазног периода279 и трајало током обе фазе Сл. 79.</s><s>Керамички фрагменти са ископавања локалитета Ан 1986. год (Брмболић 1995) Пункт обележен као Ан – север, је смештен на једном конвексно истуреном терасном језичку.</s><s>Налази се на супротној (левеој) страни Својновске реке, 300 m ка СИ од претходног локалитета.</s> <s>На површини од око 2 ha регистрована је концентрација археолошког материјала који се према својим стилско типолошким карактеристикама припада РГД.</s><s>Најиндикативнији је фрагмент добро углачане тракасте дршке украшене у два низа печатираним круговима и шрафираним троугловима, исти мотив кругова се у низу јавља и на обе бочне стране дршке.</s><s>Такве дршке и украсни мотиви су стратиграфски позициониране у слојевима 10-8 на Кастанасу (Hochstetter 1984: T. 114/3, T.127/3, T. 147/7, T. 157/4, T. 160/2, T. 162/1) и представљају уметнички тренд који је захватио шири простор Балкана током X века п.н.е. под утицајем група Пшеничево и Бадабаг (Jugănaru Пункт обележен као Ан – Црква Св. Петке се налази 500 m јужно од локалитета Ан и око 800 м јужно од пункта Ан – Север.</s><s>Такође је смештен на ободу моравске терасе (сл. 80), недалеко од леве обале једног локалног потока који протиче у непосредној близини цркве посвећене Св. Петки.</s> <s>279 Прелазни период у периодизацији М.</s><s>Стојића обухвата дугу хронолошку етапу од Br D до Ha B3 фазе.</s><s>280 Подразумевају се фазе IIa и IIb које М.</s><s>Стојић у Поморављу везује за период последње две деценије VIII и прву половину VI века.</s> <s>Локалитет је дефинисан приликом рекогносцирања 2020. године (Вучковић и др. 2021:64-65).</s><s>Археолошки налази и њихов контекст указују на постојање мањег праисторијског насеља чији се остаци простиру на површини од 1-1,5 ha.</s><s>Керамички материјал се према својим стилско-типолошким одликама може придружити манифестацијама из РГД које су добро документоване у региону.</s><s>Сл. 80.</s><s>Тераса на код локалитета Црква Св Петке (архива ЗМП) ЛИВАДЕ – ОГРАЂЕ</s> <s>Локалитет Ливаде – Ограђе, такође је познат и под називом Саставци.</s><s>Налазиште се у литератури помиње кроз сумиране резултате са рекогносцирања 2020. године приказане у једном извештају (Вучковић и др. 2021), тако да основни извор информација представља документација и археолошки материјал из Завичајног музеја Параћин.</s> <s>Археолошко налазиште је лоцирано на источној периферији насељеног дела Својнова, 1,6 km западно од локалитета Ан.</s><s>Налази се на благим падинама са обе стране Својновске реке, непосредно код места где се она формира, тј. код ушћа Црквеног и Мининог потока, тако да је уже окружење налазишта индентично са локалитетом Ан.</s> <s>Локалитет је први пут евидентиран приликом рекогносцирања 1980. године у организацији ЗМП281.</s><s>Након тога иста институција је поновила рекогносцирања 2002.282, 2018.283и 2020.284год.</s><s>Приликом поменутих истраживања установљено је да се налазиште простире на обе стране Својновсеке реке, али његова површина није прецизно дефинисана, с обзиром да ја ширењем сеоског насеља уништен већи део налазишта.</s><s>Пронађени керамички материјал указује на три хоризонта насељавања од којих два припадају неолиту, а један РГД.</s><s>Поред тога на локацији су регистровани и остаци старог гробља са белезима, вероватно из новог века285.</s><s>Материјал из хоризонта РГД најбоље репрезентује дршка са оштро савијеним коленом при чијем врху постоји мали лепезасти наставак, као и фрагменти са канелурама (T. LXII/3-4).</s><s>281 АЗМП – Извештај са рекогносцирања локалитета Ливаде, 4.4.1980. године, машинопис М.</s><s>Брмболића (несређена грађа).</s> <s>Локалитет Момчилов Град се налази на брду Градиште, 2,5 km западно од села Поточац и 13 km југозапдно од Параћина и припада групи налазишта са леве обале Велике Мораве у склопу узвишења из система планине Јухор.</s><s>Тако да шире окружење налазишта подједнако обухвата планинско залеђе Јухора, као и долински појас Велике Мораве.</s><s>Са друге стране уже окружење је искључиво сконцентрисано на брдскопланински појас, који је овде испресецан бројним потоцима, стварајући тако комплексан систем узвишења и речних усека.</s> <s>Брдо Градиште има изузетне дефанзивне погодности, с обзиром на то да се налази у међуречју између два сезонска потока са северне и јужне стране, која се уливају у Велики поток, иначе ток уз источно подножје брда.</s><s>Поред тога, брдо се налази на веома повољном стратешком положају, које без обзира што је заклоњено огранцима Јухора пружа одличну визуелну прегледност параћинског дела Великоморавске долине.</s> <s>У периоду од 1982. до 1984., под руководством Маринa Брмболићa, испред Завичајног музеја Параћин, извршена су археолошка истраживања Момчиловог града.</s><s>На градини су након тога обављена ревизиона рекогносцирања током 2020. године Сл. 81.</s><s>Профил око источног бедема на Момчиловом граду и керамичким налазима из стријег слоја откривени приликом ископавања 1983. год (модификовани цртеж М.</s><s>Брмболић, архива ЗМП) Иако је у старијој литератури, окарактерисан као утврђење из средњег века (Каниц 1985: 296; Дероко 1950: 133), резултати сондажних истраживања, показали су да је на локалитету постојало праисторијско насеље градинског типа (Stojić 1986: 21), изнад кога су подигнути бедеми од камена из рановизантијског периода (VI век) (сл. 81) (Брмболић 1986; 2003: 284).</s><s>Археолшки матријал из праисторије, репрезентован је керамичким фрагментима, коштаним алаткама и једним гвозденим копљем (Васић 1990: кат.</s><s>69; Vasić 2015: 26, Abb.</s><s>2/4), који се хронолошки могу везати за за позну Ha B и рану 279</s> <s>Ha C фазу (сл. 85).</s><s>Поред поменутих налаза битно је поменути да је на локалитету откривана металуршка шљака, као и један већи ингот од гвожђа (сл. 82)286.</s><s>Сл. 82.</s><s>Металуршка шљака и гвоздени ингот документовани приликом рекогносцирања Момчиловог града 2020. године (архива ЗМП) РАШЕВАЧКИ ЛУГ</s> <s>Археолошка грађа са локалитета до сада није публикована, тако да извор података представља документација и материјал из Завичајног музеја Параћин.</s> <s>Локалитет Рашевачки луг подразумева део насеља у селу Поточац, позициониран недалеко од сеоског гробља и цркве287.</s><s>Налазиште подразумева падине Голог брега, недалеко од леве обале Великог потока, који се 2,5 km низводно улива у Велику Мораву.</s> <s>Налази са локалитета су откривени случајно 2017. године, приликом грађевинских ископа на дубини од око 2 m. Скупни налаз је чинило неколико фрагментованих посуда различитих димензија.</s><s>Међу њима се налазе и делови урне, на основу којих се може претпоставити да је реч о некрополи са спаљеним покојницима.</s><s>Најближе аналогије за откривени материјал налазимо на некрополи Глождак у Параћину (Гарашанин Д. 1959; Garašanin D. 1962), тако да се комплетан налаз може везати за ПБД, 286 АЗМП - Документација са рекогносцирања западне обале Велике Мораве, атари села Поточац, Својново, Рашевица, Трешњевица и Сињи Вир 26.2.–7.3.2020. год.</s><s>Поменута шљака је евидентирана приликом рекогносцирања 2020. године, док гвоздени ингот представља случајан налаз у приватном власништву фотографисан приликом поменутих истраживања.</s><s>287 Откривени налази се могу тачно лоцирати у улици Краља Александра 125. у дворишту породице Алексић, АЗМП - Документација са рекогносцирања западне обале Велике Мораве, атари села Поточац, Својново, Рашевица, Трешњевица и Сињи Вир, 26.2.–7.3.2020. год. 280</s> <s>Рашевица (1.518 ха) је ратарско сеоско насеље збијеног типа, на путу Јагодина Варварин, 7 km ЈЗ од Параћина.</s><s>Шире окружење Рашевице подразумева област између источних падина Јухора и десне долинске стране Велике Мораве.</s><s>Поред сланих и сумпоровитих вода на северу насеља, шире окружење налазишта обухвата и већ помињана кварцна лежишта на обронцима Јухора (Dolić et al. 1981: 38).</s> <s>Назив налазишта обједињује више међусобно блиских окућница у самом селу којe су помињанe у пар стручних публикација (Vetnić 1974: 141; Brmbolić 1981: 188–189; Stojić 1986: 21; Вучковић и др. 2021), док је већи део података прикупљен на основу документације и материјала из Завичајних музеја у Параћину и Јагодини.</s><s>281</s> <s>Налазиште је регистровано у оквиру сеоских домаћинстава која су позиционирана са обе долинске стране Рашевичке реке.</s><s>Локалитети су регистровани само у горњем делу села у засеоцима Горња мала и Слатина на око 2–2,3 km узводно од ушћа Рашевичке реке у Велику Мораву.</s><s>Заправо засеок Слатина представља место на коме се формира Рашевичка река, ушћем Дубоког потока и Слатине, док је Горња мала позиционирана низводно од ушћа у близини сеоског гробља.</s> <s>Локалитети у селу се помињу под неколико назива: Слатина, Двориште Драшка Лукића, Двориште Т.</s><s>Стефановића, Двориште Раденка Цанића.</s><s>Једино су у дворишту Драшка Лакића вршена тродневна сондажна истраживања, док су остала налазишта евидентиана рекогносцирањем 1980. и 2020. године.</s><s>Према прикупљеном материјалу може се закључити да је на територији данашње Рашевице постојало насеље из ПБД и млађег гвозденог доба.</s><s>Керамика из бронзаног доба вероватно потиче из два хоризонта насељавања који се могу везати за Br C– D (T. LXIII/1-4) док од раније помињан материјал из РГД и СГД код извора Слатина (Стојић 1986: 21) и имања Лукића (Brmbolić 1981: 188–9) није потврђен новим истраживањима (Вучковић и др. 2021: 69-72).</s><s>10.24.</s><s>ТРЕШЊЕВИЦА</s> <s>Трешњевица (1.258 ха) је ратарско сеоско насеље збијеног (друмског) типа, на путу Јагодина–Варварин, 9 km западно од Параћина.</s><s>Шира околина налазишта сконцентрисана је на уску долину уз леву обалу В. Мораве и источне обронке Јухора.</s><s>У широј околини налазишта, тачније у планинском појасу Јухора регистрована су лежишта гвожђа (Fe), док пегматита (p) и минералних извора288 (MI) има у ужем окружењу, тј. у брдском појасу Јухора (Вујановић 1978; Dolić et al. 1981; Јанковић 1990: 358, 722-725).</s> <s>Подаци о праисторијским налазиштима у Трешњевици до сада нису публиковани, тако да извор инфорамција представља материјал и документација ЗМП.</s> <s>Локалитет се налази на благо уздигнутом платоу у облику конвексног лука, који прати обрисе старог речног корита, на основу чега се може претпоставити да се некада налазио у унутрашњости моравског меандра.</s><s>Читава површина је смештена између токова Цигањског и Плитког потока, који уједно представљају приближне границе на северну и југу локалитета.</s> <s>Налазиште је евидентирано 2020. године приликом рекогносцирања ЗМП, иако су од раније познати случајни налази из сеоских окућница289.</s><s>Приликом проспекције утврђени су габарити налазишта на површини од око 12 ha, уз констатацију да је део локалитета уништен ширењем сеоског насеља.</s><s>Откривени материјал се састоји од керамичких фрагмената из средњег и ПБД, као и новог века.</s><s>Материјал из ПБД се може 288 У питању је минерални извор назван Слана стена (Просторни план општине Параћин 2009: 45).</s><s>282</s> <s>Арехолошки контекст налазишта везати за позну фазу параћинске културне групе (Т.</s><s>LVIII/5-8), а презентују га дршке са чепастим завршетком на луку, коничне зделе равно засеченог обода и посуде масивног разгрнутог обода.</s> <s>11.</s><s>ОБРАСЦИ НАСЕЉАВАЊА У СЛИВУ ПАРАЋИНСКОГ ПОМОРАВЉА На територији коју обухвата слив Параћинског Поморавља евидентирано је чак 65 археолошких налазишта из атара 25 савремених насеља.</s><s>Аутор је за потребе овог рада, као и кроз учешће на пројектима Систематска рекогносцирања западне и источне обала Велике Мораве и Заштитна и Археолошка ископавања локалитета Глождак-Дис лично обишао 46 локалитета.</s><s>Укупни број регистрованих налазишта показује заступљеност 13 хоризоната из ПБД, 50 хоризоната из РГД и 20 хоризоната из СГД.</s><s>Из коначне анализе су изузете две некрополе (Глождак и Обреж) тако да коначан аналитички узорак садржи 63 налазишта.</s> <s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 13 налазишта у 10 савремених катастарских атара, што износи свега 20% од укупног броја насеља у Параћинском Поморављу.</s><s>На три локалитета (23%) вршена су ископавања већег обима, три локалитета (23%) су сондирана, пет налазишта (39%) је документовано путем рекогносцирања, док су остаци из две некрополе (15%) као по правилу регистровани на основу случајних открића.</s><s>Осам налазишта су сврстана у равничарска насеља (62%), два као градинска насеља (15%), а три као некрополе (23%).</s><s>Позиције на некрополама код Сикиричког гробља и Рашевачког луга у анализи образаца насељавања биће третирана као насеља, с обзиром да се за обе позиције може претпоставити па чак и делимично потврдити постојање оближњих истодобних насеља која су вероватно девастирана урбанизацијом савремених насеља.</s> <s>Несигуран је однос између некрополе на Глождаку и насељa код Болнице, два међусобно блиска локалитета који готово да се налазе један преко пута другог, односно са леве и десне обале Црнице290 (између 600-800 m удаљености), тако да није искључена могућност њихове синхронизоване везе.</s><s>У пространом атару Параћина налазе се још два насеља, попут Кнеселачке чесме на Карађорђевом брду 2,5 km северно од Глождака и Знојца код Данкова, 2,3 km југозападно од некрополе.</s><s>Из наведених разлога решено је да се некропола на Глождаку изузме из анализе образаца насељавања током ПБД.</s><s>Таб.</s><s>58.</s><s>Налазишта из ПБД у Параћинском Поморављу и њихово стање истражености Локалитет</s> <s>290 Увид у локалну топографију, геоморфологију и литологију не искључује могућност да су се оба налазишта у прошлости налазила на истој страни реке.</s><s>284</s> <s>Са друге стране треба поменути налазишта Петрус и Крш код Забреге, која вероватно представљају две међусобно блиске и синхроне градине, обзиром да се налазе на висински доминантним положајима на међусобној удаљености од свега 500 m. Географски положај насеља из ПБД у Параћинском Поморављу показује да је 7 насеља (58%) смештено у првој зони (I), односно у оквирима великоморавске долине.</s><s>Четири налазишта (33%) заузимају позиције у трећој зони (III) односно у даљем залеђу моравско-вардарске долине, док је Кнеселачка чесма једино налазиште (8%) регистровано у другој зони (II).</s><s>Седам налазишта директно припада хидрографској мрежи великоморавског слива (58%), док је преосталих пет налазишта окренуто (41%) сливу реке Црнице.</s><s>Рељефна основа у четири случаја припада масиву Јухора (33%), а исто толико обронцима Бабе (33%) и систему Кучајских планина (33%).</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 7 случајева (58%) обухватају два рељефна појаса од којих су четири у долинско-брдском (33%), а три у брдско-планинском окружењу (25%).</s><s>У четири случаја (33%) шире окружење насеља обухвата сва три рељефна појаса, док је једино Варваринска тераса код Варварина у изразито долинском рељефу (8%).</s><s>Висинске коте у обухватима свих окружења варирају од 120 до 726 m, док висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 130 m у околини Варварина, па до 561 m у окружењу Забреге.</s><s>На 7 налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 268 m, док је на преосталих пет налазишта висинска разлика већа од 500 m и у просеку износи 549 m. Таб.</s><s>59.</s><s>Локалитети из ПБД са топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из ПБД, орјентисана је у 10 случајева претежно ка ратарству (83%), док је у само два случаја пољопривреда била више орјентисана ка сточарству (17%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка је могуће издвојити још три атара (25%) који</s> <s>У окружењима 11 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (92%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори 285</s> <s>орјентацијом. заузимају металичне ресурсе (42%), међу којима су у четири атара регистрована лежишта бакра (128, 130, 142, 144), у близини Плане (128) лежиште злата, а код Трешњевице (158) лежиште Гвожђа.</s><s>Преосталих 7 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (58%).</s><s>У атарима 6 налазишта (50%) евидентиране су слатине или слани извори (114-15, 130, 156-58).</s><s>Такође 6 атара (50%) има минералне (лековите) или термоминералне изворе воде у свом окружењу (105, 142, 144, 156-58).</s><s>Два атара Сва металична лежишта су позиционирана у најдаљој трећој зони од налазишта, односно у ширем окружењу налазишта (до 5 km удаљености).</s><s>Са друге стране неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 7 случајева, а представљени су у три случаја слатинама (115, 156-57), у два случаја смрданима (156-57) и у два случаја минералним изворима воде (156-57).</s> <s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 7 налазишта (58%) која највише нагињу ка брдском рељефу, док пет</s> <s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да су четири налазишта окренута долинско-брдском рељефу (33%), пет налазишта окренута брдско-долинском окружењу (42%), три комплетно припадају долинском типу рељефа (25%) два (12%) захватају долинскобрдско окружење, а два (17%) брдско-планинско рељефно окружење.</s><s>Рејони налазишта кроз која пролазе искључиво магистрални правци забележени су у четири случаја (33%).</s><s>Три налазишта (25%) гравитирају ка регионалним правцима, док Кнеселачка чесма и Плана (17%) захватају рејоне кроз који циркулишу једино локални путеви.</s><s>Са друге стране издвојенеа су три налазишта (25%) која се налазе на саобраћајном чворишту магистралних и регионалних путева (МАГ-РЕГ).</s><s>Локалитети са хоризонтом ПБД у Параћинском поморављу најчешће гравитирају ка једном речном току што је забележено у 6 случајева (50%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у четири случајева (33%), док само Валога код Трешњевице (8%) гравитира ка три речна тока.</s><s>У 4 случаја (33%) је налазиште окренуто пловној реци, три налазишта су окренута регионалном току (25%), док су четири (33%) окренута рекама четврте категорије.</s><s>Врело код Лешја је једино налазиште које у својој околини нема реку, већ се напаја са мањег извора воде (Врела).</s><s>286</s> <s>Издвојена су три од четири налазишта (75%) поред пловних река (48, 68-69) која се налазе у непосредној близни речног прелаза преко В. Мораве.</s><s>У случају Варваринске терасе у питању је мост са дугом традицијом постојања, на Знојцу код Данкова оближњи прелаз је газ, док је у случају Валоге код Трешњевице у питању скела.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из ПБД у доњем току В. Мораве издвајају су у виду појава попут речних развођа, ушћа, међуречја, меандра, мањих извора воде, мочвара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (110, 128, 142) или три (110, 158) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних меандра, забележен на пет налазишта (42%), међу којима се издвајају три локалитета на спољном луку меандра (25%), и два у унутрашњем луку меандра (17%).</s><s>Из наведеног произилази да су насељеници у 7 случајева (58%) заузимали насеља поред равних речних токова.</s><s>Два налазишта (13%) су поред значајнијих извора воде (58, 64), а једно (7%) је поред баре (58).</s><s>Четири налазишта (33%) се налазе око ушћа речних токова (105, 149, 157-58), Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 5 случајева (42%) везан за флувијалне облике рељефа, затим следе падински облици рељефа забележени у четири случаја (33%), два налазишта су смештена на маринско-лимничким облицима рљефа (17%), а само једно (8%) у подручјима развоја крашког рељефа.</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити три локације (25%) на речним терасама (ФЛ1) и две (17%) у алувијалним равницама (ФЛ4).</s><s>Два налазишта (17%) су на на крашком облику рељефа (К1).</s> <s>Литолошку подлогу 6 налазишта (50%) чине флувијалне наслаге, четири налазишта су на језерским наслагама (33%), док су два налазишта (17%) на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена.</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо два локалитета на речно-терасним седиментима (ФН 6-7), два (17%) на алувијалном седиментном комплексу (ФН 1-3), једно (8%) је алувијално-пролувијалним седиментима, а једно (8%) на пролувијалним седиментима (ФН/8).</s><s>Два налазишта су на језерским конгламератима (ЈН2), а два на лапорцима (ЈН5).</s><s>Једно налазиште (8%) је на високо кристалним метаморфним стенама (СС4), а једно (8%) на кречњацима (СС1).</s><s>287</s> <s>Најчешће су у рејону налазишта заступљена по два водећа педолошка типа, што је забележено у 6 случајева, док је у преосталих 6 случајева доминанатан само један тип земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су гајњачама на 5 налазишта, алувијумом на 4 налазишта, смоницом на 3 локалитета и дистричним камбисолом на 3 налазишта, колувијумом и литосолом на по једном налазишту.</s> <s>Таб.</s><s>62.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из ПБД са надморском висином, врстом и позицијом Лок</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 125 m на Знојцу код Данкова па до 370 m на Петрусу код Забреге.</s><s>Осам налазишта (67%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 200 m н.в., док се четири налазишта (33%) налази на котама између 300 и 400 m н.в. Просечна надморска висина свих 12 налазишта износи 216 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом ПБД у доњем току Јужне Мораве утврђени су за 8 локалитета.</s><s>Измерене површине се крећу од 1 до 16 ha.</s><s>Највећа површина (16 ha) измерена је на локалитетима Знојац код Данкова и Болница у Параћину.</s><s>Најмања површина измерена код Кнеселачке чесме у околини Параћина и на Врелу код Лешја.</s><s>Није утврђено ниједно једнослојно налазиште са измереном површином.</s><s>Налазишта са површином између 10 и 20 ha су регистрована на три локалитета (110, 114, 158).</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha нису регистована, док је пет (42%) локалитета (115, 128, 130, 142, 144) заузимало површину мању од 3 ha.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД износи 6,75 ha.</s><s>Грађевинске структуре нису поуздано регистроване на локалитетима ПБД из узорка.</s><s>На неколико вишеслојних налазишта (110, 114, 149) проналажени су грађевински остаци у виду лепа, кућних основа и јама али ти остаци нису поуздано стратификовани, а самим тим ни хронолошки дефинисани.</s><s>Савремени или историјски познати објекти и места са традицијом у непосредној близини налазишта из ПБД документовани су уз 11 налазишта (92%).</s><s>На њима је могуће издвојити једино објекте или места утилитарне традиције (115, 128, 142, 149, 157-58) или од сепулкарног (105, 144, 156-57) и религијског (114, 130, 142, 149, 156) значаја.</s><s>Међу њима се издвајају четири налазишта (142, 149, 156-57) у оквиру којих се срећу по два објекта са традицијом.</s><s>Остаци четири налазишта (33%) евидентирани су у оквирима савремених насеобинских језгра, док је само на локалитету Кнеселачка чесма (8%) 288</s> <s>насеље евидентирана чесма са традицијом.</s><s>У непосредној близини четири налазишта евидентирана су гробља (33%), док су цркве или манастири документовани у пет Таб.</s><s>63.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта Локалитет</s> <s>Заједнице ПБД у горњем сливу Велике Мораве често заузимају простор са традицијом насељавања из старијих периода, што је потврђено на 6 локација (50%).</s><s>На пет налазишта (110, 114, 130, 144, 158) регистрован је материјал из средњег бронзаног доба (42%), док се материјал из позног енеолита (142) и раног/средњег неолита (114) среће само у по једном случају.</s><s>Налазишта са хоризонтом РГД документована су у 3 случаја (25%), док је хоризонт СГД документован само у случају градинског налазишта Петрус код Забреге (8%), који уједно представља и једино налазиште са сва три интересна хоризонта (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 9 налазишта (75%), међу којима је у 6 случајева присутан хоризонт из позног средњег века (50%), док је на три налазишта присутан материјал из латена (25%).</s> <s>Хоризонт РГД заступљен је на рекордних 50 налазиштa, која су распоређена у двадесет једном савременом катастарском атару.</s><s>Велика већина коју чине 40 локалитета (82%), документована је на основу података прикупљених приликом археолошке проспекције.</s><s>Девет налазишта су ископавана (18%), међу којима пет обимнијим захватима (10%), док су четири налазишта испитана мањим тест сондама (8%).</s><s>Једини трагови сахрањивања из РГД регистровани су на некрополи у насељеном делу Обрежа али оближње истодобно насеље није са сигурношћу потврђено, па је поменута некропола изузета из анализе образаца насељавања.</s><s>Коначан број од 49 налазишта у анализираном узорку, може се сматрати остацима сталних или привремених насеља.</s><s>Изузетак представља локалитет Баба при врху истоимене планине, чија функција није најјаснија и остаје неизвесно да ли је у питању градина, збег или нека врста светилишта.</s> <s>Географски положај откривених насеља из РГД у горњем сливу В. Мораве показује да су 26 насеља (53%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима великоморавске долине.</s><s>Налазишта у ближем залеђу (II) великоморавске долине, регистрована су у 14 случајева (29%), док су локалитети из дубоког залеђа (III) регистровани у 9 случајева (18%).</s> <s>Тридесет налазишта (61%) се налази поред речних токова који директно припадају великоморавском сливу, 12 налазишта припада (25%) сливу Црнице, а 6 (12%) сливу Јовановачке реке.</s><s>Једино се налазиште Баба при врху планине Баба (2%), налази на терену у чијој близини не постоји ни један речни ток.</s><s>Рељефна основа 20 налазишта припада обронцима Кучајских планина (41%), 18 маси планине Баба (37%), 8 падинама Јухора (16%), док три налазишта (6%) припадају маси Буковика.</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 34 случаја (69%) обухватају околину у којој доминирају два рељефна појаса.</s><s>Окружење у коме преовладава долинско-брдски рељеф (1-2) регистровано је у 24 случајева (49%), док у 10 случајева окружење налазишта заузима претежно брдско-планинско окружење (20%).</s><s>Окружења која готово подједнако обухватају сва три рељефна окружења (1-2-3) евидентирана су у 9 случајева (18%).</s><s>Налазишта чије се комплетно шире окружење претежно налази у долинском појасу (1) регистровано је у четири случаја (8%), док су налазишта искључиво у брдском окружењу забележена у два случаја (4%).</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 120 до 894 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 16 m у околини налазишта Ваде код Д. Видова, па све до 704 m висинске разлике у окружењу налазишта Пардичка река код Пардика.</s><s>На девет налазишта висинске вариације околног рељефа су веће од 500 m и у просеку износе 575 m. На преосталих 40 налазишта висинске разлике су мање од 500 m и у просеку износе око 225 m. Мање висинске варијације од овог просека забележене су атарима 25 налазишта.</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из РГД, орјентисана је у 38 случаја претежно ка ратарству (78%), док је у 11 случајева привредна орјентација више окренута сточарству (22%).</s><s>Софистициранијим 127</s> <s>292 разврставањем из узорка је могуће издвојити 12 атара који се одликују мешовитом пољопривредом, односно ратарско-сточарском привредом (24%).</s><s>Таб.</s><s>66.</s><s>Локалитети РГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>У окружењима 39 налазишта документована је заступљеност једног или више минералних ресурса (80%).</s><s>Евидентирани су минерални извори воде (MI), слатине заузимају металичне ресурсе (14%).</s><s>У свих 7 атара регистрована су лежишта бакра, док су лежишта злата регистрована у ширем окружењу три налазишта (126-27, 129).</s><s>Преостала 32 налазишта гравитирају искључиво ка неметаличним ресурсима (65%), док се у свих 39 атара неметалични и металични ресурси јављају комбиновано.</s><s>Слатине су документоване у окружењима 19 налазишта (39%) (94-95, 97, 99-100, 102-03, 113-14, 116-16, 137-39, 145), док су смрдани регистровани у атарима свега три локалитета (6%) (100, 102-03).</s><s>Већа глиништа и лежишта каолинита су регистрована у 14 ататара (29%) (104, 107-08, 140-142, 151-55).</s><s>Лежишта силексних сировина (SiO2) су забележена у атарима 7 налазишта (14%) (134-35, 151-55), а лежишта графита у ширем окружењу два Сви металични ресурси су позиционирани у ширим атарима налазишта (3), осим у случају локалитета Баба при врху истоимене планине, одакле су лежишта бакара (Cu) регистрована у оквирима ужег окружења (2).</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 11 случаја и представљени су у 8 случаја слатинама (94-5, 100, 102, 113, 138-39, 146), минерални извори воде су заступљени у рејону два налазишта, док је једно у рејону локалитета Пардичка река позиционирано веће глиниште.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 25 налазишта (51%), чије површине највећим делом обухватају долинске пределе.</s><s>Са друге стране издвајају се 22 локалитета (44%) чија ужа окружења претежно обухватају брдске пределе, док су само два локалитета (4%) смештена у планинском окружењу.</s><s>Софистициранијим издвајањем рељефних одлика ужег окружења издвојено је 17 налазишта (35%) у искључиво долинским пределима, а 8 налазишта (16%) у комбинованом долинско-брдском пејзажу.</s><s>Налазишта у искључиво брдском окружењу регистрована су у четири случаја, брдско-долински рељеф преовладава у окружењима 15 налазишта (31%), док је брдско-планински рељеф издвојен у свега три случаја (6%).</s><s>Окружења у којима преовладава планинско-брдски рељеф су забележена у свега два слуаја (4%).</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци забележени су у 21 случају (43%), док се још 6 налазишта (12%) на саобраћајним чвориштима магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s><s>Налазишта у чијим рејонима пролазе регионални правци забележена су у 13 случајева (27%), док је преосталих 9 налазишта (18%) гравитира искључиво у оквирима локалних праваца.</s><s>Локалитети са хоризонтом РГД у Параћинском Поморављу у 28 случајева гравитирају ка једном речном току (57%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у 14 случајева (29%), док 6 налазишта (12%) гравитирају ка три речна тока.</s><s>294</s> <s>Tаб.</s><s>67.</s><s>Локалитети из РГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет Баба је једино налазиште (2%) које не гравитира ка речним токовима обзиром да се налази при врху планине Баба.</s><s>У 18 случајева (37%) налазишта су окренута пловној реци.</s><s>Регионалним токовима попут Црнице, Грзе и Јовановачке реке гравитирају 10 налазишта (20%).</s><s>Ка рекама треће (3) и четврте (4) категорије окренуто је 20 налазишта (41%), међу којима се издвајају свега четири локалитета (8%) која гравитирају ка токовима треће категорије.</s> <s>Речни прелази у близини локалитета из РГД који се налазе поред пловних река регстровани су једино у близини налазишта Варваринска тераса.</s><s>Разлог за такву ситуацију лежи у чињеници да је данашњи ток В. Мораве углавном доста удаљен (2,5 4,5 km) од прве речне терасе где је заправо позициониран највећи број локалитета.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из РГД у горњем току В. Мораве издвојене су у виду појава попут речних ушћа, међуречја, развођа, меандра, извора, бара, мочвара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на или чак четири (134) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 18 случајева (37%).</s><s>Дванаест налазишта се налазе поред речних меандра и то 7 на спољној (14%), а 5 на унутрашњој страни меандровог лука (10%).</s><s>Тако да из наведеног произилази да су насељеници у преосталих 36 случајева насељавали простор поред равних речних токова (73%).</s><s>Девет налазишта (18%) су смештена поред извора воде, три поред баре (6%) и исто толико поред мочварних терена (6%).</s><s>Развођа сливова су регистрована у околини 5 налазишта Локалитет</s> <s>Најчешћи избор геоморфолошке формације за подизање насеља представљају флувијални облици рељефа, на којима је оформљено 26 налазишта (53%).</s><s>Преостала 22 налазишта (45%) формирана су на неогеним облицима падинског и маринско-лимничког рељефа, док је само једно налазиште (2%) у подручју развоја крашких облика.</s><s>Софистициранијим издвајањем установљено је да 21 налазиште (43%) оформљено на речним терасама (ФЛ1), док су 5 налазишта (10%) смештена на алувијалној равни (ФЛ4). четири налазишта (8%) формирана на пролувијалним лепезама (Д4).</s><s>Четири налазишта само градина Петрус код Забреге формирана у подручју крашких облика рељефа (К1).</s><s>Литолошку подлогу на 29 налазишта (59%) чине комплекси растреситих и меких квартарних наслага, односно речно-терасни седименти (ФН 6/7) у 12 случајева (24%), алувијални седименти (ФН 1/3) у 16 случајева (33%), док су на само једном налазишту (2%) заступљени алувијално-пролувијални седименти (ФН 4).</s><s>Налазишта на хетерогеним комплексима језерских наслага евидентирана су у 17 случајева (35%), односно 8 налазишта (16%) се налази на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1), четири локалитета (8%) су на конгламератима, два (4%) на шљунковито песковитом комплексу језерских и речно-језерских наслага док су преостала три (6%) на лапорцима.</s><s>Три налазишта (6%) су на комплексима мање чврстих 122</s> <s>296 до веома чврстих седиментних стена међу којима је могуће издвојити по једно налазиште на кречњацима (СС/1), високо кристалним метаморфним стенама (СС/4) и ниско кристаластим метаморфним стенама (СС/5).</s><s>Педолошки типови на територији Параћинског Поморавља, на највећем броју налазишта доминирају са једним земљишним типом, што је забележено у 33 случајева (67%), док у преосталих 16 рејона (33%) истичу два земљишна типа.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су смоницом на 32 налазишта, алувијумом на 16 налазишта, гајњачама односно етричним камбисолом на 9 локалитета, дистричним камбисолом на четири налазишта, литосолом на три локалитета, колувијумом на два, а сироземом на једно налазиште.</s><s>Заступљеност педолошких типова указује да чак 27 налазишта (55%) гравитира ка земљиштима (СИР, првенствено</s> <s>Изразито земљораднички типови земљишта (АЛУ, АЛУ-КАМе) срећу се у 11 случајева (23%).</s><s>Земљишта погодна за комбиновану земљорадничко-сточарску привреду (КАМе, АЛУСМО, КОЛ-СМО) срећу у 7 случајева (14%), док се комбинација шумских и ливадских земљишта (КАМд-ЛИТ, КАМд-СМО) среће у четири случаја (8%).</s><s>Таб.</s><s>68.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из РГД са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 120 m на локалитету Ливаде код Стриже до 600 m на локалитету Баба у околини Лешја.</s><s>Налазишта чије коте не прелазе 200 m н.в. су забележена у 31 случају (63%), док се 12 налазишта (25%) налазе на котама између 200 и 300 m н.в. Свега 6 налазишта (12%) се налазе на надморским висинама изнад 300 m н.в, међу којима се пет срећу на висинама између 300 и 400 m н.в. Просечна надморска висина 49 налазишта из РГД у Горњем сливу В. Мораве, односно у сливу Параћинског Поморавља износи 193 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом РГД у горњем току Велике Мораве утврђени су за 39 локалитета (80%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 16 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Болница у Параћину, док је опционо најмања површина насеља из РГД измерена на локалитету Мотел Слатина.</s><s>Утврђене су површине за 6 једнослојних насеља, које се крећу од 1 до 2 ha, односно просечне површине од 1,5 ha.</s><s>Изузетно пространа (преко 20 ha) налазишта нису регистрована, док једино вишеслојни локалитет Болница припада групи налазишта са површином између 10 и 20 ha.</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha су регистована на 15 (31%) (45%) регистроване површине до 3 ha.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из РГД у Параћинском Поморављу износи 3,6 ha.</s><s>На више налазишта (113, 124, 132, 149, 151) су регистровани грађевински остаци у виду остатака кућа и пратећих јама.</s><s>Међутим у доступним извештајима са ископавања углавном изостају подаци који би прецизно хронолошки дефинисали архитектонске остатке.</s><s>На локалитету Ан и Кафилерија потвђени су остаци кућа и јама али њихово хронолошко опредељење је дискутабилно обзиром да хоризонт РГД и СГД није јасно раздвојен.</s><s>Слична ситуација је и са давно лоцираним локалитетом на Варваринској 298</s> <s>371 тераси где се пак срећу остаци из ПБД и РГД.</s><s>Такође није потврђена веза између остатака сухозида на планини Баба и пронађене керамике из РГД, тако да је његова хронолошка позиција неизвесна и вероватно ближа савременим чобанским ограђима.</s><s>Нешто је сигурнији хронолошки контекст имају кућа и јама на локалитету Мотел Слатина где је за сада потврђен само материјал из РГД, међутим за откривене објекте недостаје техничка документација.</s><s>Остаци лепа су често проналажени приликом рекогносцирања локалитета али њихова хронолошка позиција је несигурна, с обзиром да су на већини таквих налазишта потврђени налази из више различитих периода.</s><s>Савремени или историјски познати објекти и места са традицијом у непосредној близини налазишта из РГД, документовани су у близини 27 налазишта (55%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве, насеља, бачије, јавне чесме), сепулкарног (гробља) и религијског значаја (цркве, записи).</s><s>На четири локалитета издвојена су два објекта или места од значаја (137, 142, 149, 154), док се у преосталих 23 случаја среће само по један објекат са традицијом.</s><s>У непосредној близини 6 налазишта евидентирана су гробља (12%), док су цркве или манастири документовани у 7 случаја (14%), а свети запис у три случаја (6%).</s><s>Остаци тврђава из историјских периода забележени су на Петрусу и Момчиловом граду (4%), савремена насеобинска језгра се срећу у пет случаја (10%), спомен чесме на две локације (4%), док су бачије регистроване Таб.</s><s>69.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из РГД Локалитет</s> <s>Заједнице РГД у горњем току В. Мораве понекад заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 17 локација (35%), међу којима три локације (6%) садрже слој из ПБД.</s><s>Старији хоризонти од ПБД су потврђени на 16 локација (33%), а најчешћи избор локације за насељавање из РГД бирају насељеници из неолита, односно у 7 случајева из старијег/средњег неолита (14%), а у 6 случаја и млађег неолита (12%).</s><s>Хоризонт СГД забележен је на 15 налазишта (36%), док су сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД) забележена само на Петрусу.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 30 налазишта (61%), међу којима је најприсутнији хоризонт из антике регистрован на 19 налазишта и из средњег односно новог века утврђен на 14 налазишта.</s> <s>Хоризонт СГД регистрован је на 20 налазиштa, која су распоређена у 15 савремених катастарских атара.</s><s>На налазиштима СГД у Параћинском Поморављу до сада нису регистровани тргови сахрањивања, тако да се сви локалитети могу везати за различите видове насеобинских активности.</s><s>Из узорка се могу издвојити 16 насеља 300</s> <s>Таб.</s><s>70.</s><s>Налазишта из СГД у Параћинском Поморављу и њихово стање истражености Већина коју чине 13 локалитета (65%), документована је на основу података прикупљених приликом археолошке проспекције.</s><s>Седам налазишта су ископавана (35%), међу којима три обимнијим захватима (15%), док су четири налазишта испитана мањим тест сондама (20%).</s> <s>Географски положај откривених насеља из РГД у горњем сливу В. Мораве показује да су 9 насеља (45%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима великоморавске долине.</s><s>Налазишта у ближем залеђу (II) великоморавске долине, регистрована су у 6 случајева (30%), док је пет налазишта (25%) позиционирано у зони дубоког залеђа (III).</s> <s>Четрнаест налазишта (70%) се налази поред речних токова који директно припадају великоморавском сливу, четири налазишта припада (20%) сливу Црнице, док су преостала два локалитета (10%) у сливу Јовановачке реке.</s><s>Рељефна подлога 7 налазишта припада обронцима Кучајских планина (35%), 9 побрђу планине Баба (45%), три падинама Јухора (15%), док једно налазиште (5%) припада маси Буковика.</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у 15 случаја (75%) обухватају околину у којој доминирају два рељефна појаса.</s><s>Окружење у коме преовладава долинско-брдски рељеф (1-2) регистровано је у 11 случајева (55%), док у 4 случајева окружење налазишта заузима претежно брдско-планинско окружење (20%).</s><s>Окружења која готово подједнако обухватају сва три рељефна појаса (1-2-3) евидентирана су у три случаја (15%).</s><s>Налазишта чије се комплетно шире окружење претежно налази у једном рељефном појасу регистрованa су у ширим атарима два налазишта и у оба случаја се односе на Локалитет</s> <s>Надморска висина најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 120 до 894 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 18 m у околини налазишта Ограђе код Чепзра, па све до 704 m висинске разлике у окружењу налазишта Пардичка река код Пардика.</s><s>На пет налазишта висинске (25%) вариације околног рељефа су веће од 500 m и у просеку износе 589 m. На преосталих 15 налазишта (75%) висинске разлике су мање од 500 m и у просеку износе око 187 m. Мање висинске варијације од овог просека забележене су атарима 10 налазишта (50%).</s><s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из СГД, орјентисана је у 14 случајева претежно ка ратарству (70%), док је у преосталих 6 случајева пољопривреда више нагињала ка сточарству (30%).</s><s>Софистициранијим разврставањем узорка могуће је издвојити 6 атара (30%) који се одликују мешовитом пољопривредом, међу којима је у пет случајева (25%) изражена орјентација ка ратарско-сточарској привреди, док је Лебински атар (5%) једини орјентисан ка сточарско-ратарској привреди.</s><s>У окружењима 16 налазишта документована је заступљеност једног или више минералних ресурса (80%).</s><s>Евидентирани су минерални извори воде (MI), слатине гвожђа (Fe) и бакра (Cu).</s><s>Четири налазишта (131, 142-43, 155) својим атарима обухватају лежишта металичних ресурса (20%).</s><s>Три атара гравитирају ка лежиштима бакра (Cu), док је Момчилов град једино налазиште у чијем окружењу постоји мања концентрација итабарита291 на површини (Dolić i dr. 1981: 38).</s><s>Преосталих 9 налазишта гравитирају 291 Зрнаста густа стена, која је због присуства гвожђа црне боје, а састоји се од прашинасте концентрације магнетита, гвожђевитог лискуна и зрна кварца.</s><s>302</s> <s>125-686 искључиво ка неметаличним ресурсима (45%), а такође су заступљени и у сва три атара са металичним ресурсима тако да се јављају у атарима 13 налазишта (65%).</s><s>Слатине (NaCl) су документоване у окружењима 6 налазишта (30%) (100-01,118, 131, 138), док су смрдани (S) регистровани у атарима свега два локалитета (10%) (100-01).</s><s>Већа глиништа и лежишта каолинита су регистрована у 4 атара (20%) (96, 112, 131, 151).</s><s>Лежишта силексних сировина (SiO2) су забележена у ширем окружењу три налазишта Таб.</s><s>72.</s><s>Локалитети СГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>Сви металични ресурси су позиционирани у ширим атарима налазишта.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у пет случаја и најчешће су представљени слатинама, што је забележено у три случаја (100-01, 138).</s><s>У рејону Попљеска код Поповца (140) евидентиран је минерални извори воде, док је у најближој околини Пардичке реке (96) забележено глиниште.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 11 налазишта (55%), чије површине највећим делом обухватају долинске пределе.</s><s>Са друге стране издвајају се 8 локалитета (40%) чија ужа окружења претежно обухватају брдске пределе, док је само Момчилов град (5%) смештен у претежно планинском окружењу.</s><s>Софистициранијим издвајањем рељефних одлика ужег окружења издвојено је 7 налазишта (35%) у искључиво долинским пределима, а четири налазишта (20%) у комбинованом долинско-брдском пејзажу.</s><s>Налазишта у искључиво брдском окружењу регистрована су у два случаја (10%), брдскодолински рељеф преовладава у окружењима 5 налазишта (25%), а брдско-планински 303</s> <s>РАТ једино у окружењу налазишта Ћурчар (5%).</s><s>Једино у ужем окружењу Момчиловог града преовладава планинско-брдски рељеф (5%).</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци (МАГ) забележени су у 11 случајева (55%), док није евидентирано ниједно налазиште које се налази у близини саобраћајних чворишта магистралних и регионалних праваца (МАГРЕГ).</s><s>Налазишта у чијим рејонима пролазе искључиво регионални правци (РЕГ) забележена су у пет случајева (25%), док преостала четири налазишта (20%) гравитирају искључиво у зони локалних путева (ЛОК).</s><s>Tаб.</s><s>73.</s><s>Локалитети СГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Локалитети са хоризонтом СГД у Параћинском Поморављу у 12 случајева гравитирају ка једном речном току (60%).</s><s>Налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у четири случајева (20%), док три налазишта (15%) непосредно гравитирају ка три речна тока.</s><s>Локалитет Ћурчар (5%) једини не гравитира ка речним токовима, већ се ослања на мањи извор воде.</s><s>У осам случајева (40%) налазишта су окренута ка пловној реци.</s><s>Поред регионалних токова попут Црнице и Јовановачке реке гравитирају 4 налазишта (20%).</s><s>Налазишта поред река треће (3) и четврте (4) категорије су евидентирана у 7 случајева (35%).</s> <s>Речни прелази у близини локалитета из СГД који се налазе поред пловних река регстровани су једино у близини налазишта Ограђе код Чепура.</s><s>У непосредној близини поменутог налазишта саобраћа скела.</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из СГД у Параћинском Поморављу издвојене су у виду појава попут речних ушћа, међуречја, развођа, меандра, извора, бара, мочвара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (107-08, 112, 136, 142-43) или три (151) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних 304</s> <s>МЕЂ меандра забележен у 7 случајева (35%) од којих су три на спољној (15%), а четири на унутрашњој страни меандровог лука (20%).</s><s>Тако да из наведеног произилази да су насељеници у преосталих 13 случајева насељавали простор поред равних речних токова (65%).</s><s>Налазишта са позицијом у међуречју су забележена у 5 случаја (25%), а исто толико (25%) је смештено у непосредној близини ушћа.</s><s>Три налазишта (15%) су смештена у клисури или њеној непосредној близини, два су поред извора воде (10%), а исто толико поред мочварних терена (10%), док је једино налазиште поред баре евидентирано на потезу Бекине баре код Текије.</s><s>Најчешћи избор геоморфолошке формације за подизање насеља представљају флувијални облици рељефа, на којима је оформљено 9 налазишта (45%).</s><s>Исти број налазишта (45%) је формиран на облицима падинског и маринско-лимничког рељефа, док су само два налазишта (10%) подигнута у подручју развоја крашких облика.</s><s>Софистициранијим издвајањем установљено је да су 6 налазишта (30%) оформљена на речним терасама (ФЛ1), док су три налазишта (15%) позиционирана у подручју падинама (Д2), док су четири налазишта (10%) формирана на пролувијалним лепезама (Д4).</s><s>Пардичка река је једино налазиште (5%) оформљено на клизишту (КО3), док се Бошњевачка чесма код Бошњана и Старо село код Дреновца (10%) налазе на маринсколомничким терасама (М1).</s><s>Градина Петрус и оближња Петрушка пећина код Забреге су једина налазишта (10%) формирана у подручју крашких облика рељефа (К1).</s><s>Литолошку подлогу на 11 налазишта (55%) чине комплекси растреситих и меких квартарних наслага, односно алувијални седименти (ФН 1-3) у 7 случајева (35%) док су речно-терасни седименти (ФН 6/7) евидентирани у четири случаја (20%).</s><s>Налазишта на хетерогеним комплексима језерских наслага евидентирана су у 6 случајева (30%), међу којима се два налазишта (10%) налазе на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1), два локалитета (10%) су на конгламератима (ЈН/2), а преостала два (10%) на шљунковито песковитом комплексу језерских и речно-језерских наслага (ЈН/3).</s><s>Три налазишта (15%) су на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена међу којима је могуће издвојити два налазишта на кречњацима (СС/1), а једно на високо кристалним метаморфним стенама (СС/4).</s><s>На највећем броју налазишта у Параћинском Поморављу, доминира један педолошки тип, што је забележено у 13 случајева (65%), док се у преосталих 7 рејона (35%) издвајају по два земљишна типа.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су смоницом на 11 налазишта, алувијумом на 7 налазишта, дистричним камбисолом на три налазишта и исто толико локација са гајњачама односно етричним камбисолом.</s><s>Литосоли су заступљени на два локалитета, а сирозем на једном налазишту.</s> <s>Заступљеност педолошких типова указује да чак 10 налазишта (50%) гравитира ка земљиштима (СИР, СМО) првенствено погодним за развој сточарства.</s><s>Изразито земљораднички типови земљишта (АЛУ, КАМе-АЛУ) срећу се у 5 случајева (25%).</s><s>Земљишта погодна за комбиновану земљорадничко-сточарску привреду (АЛУ-СМО) се срећу у два случајева (10%), док се претежно шумска земљишта прошарана са ливадама и камењарима (КАМд-ЛИТ, КАМд-КАМе) среће у три случаја (15%).</s><s>Надморска висина самих налазишта креће се од 120 m на локалитету Ливаде код Стриже до 380 m на локалитету Петрушка пећина у околини села Забрега.</s><s>Налазишта чије коте не прелазе 200 m н.в. су забележена у 12 случаја (60%), док се четири налазишта (20%) налазе на котама између 200 и 300 m н.в. Преостала четири локалитета (12%) се налазе на надморским висинама између 300 и 400 m надморске висине.</s><s>Просечна надморска висина свих 20 налазишта из СГД у Горњем сливу В. Мораве 305</s> <s>Таб.</s><s>74.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из СГД са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Површине налазишта на којима је заступљен хоризонт из СГД утврђен је за 16 локалитета (80%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,7 до 9 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Ливаде у Стрижи, док најмању површину заузима плато градине Момчилов град.</s><s>Нису утврђене површине за једина два једнослојна насеља (101, 109), тако да не можемо са сигурношћу разматрати пространство насеља која искључиво садрже хоризонт СГД.</s><s>Међу вишеслојним локалитетима нису регистрована изузетно пространа (преко 20 ha) као ни налазишта са површином између 10 и 20 ha.</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha су регистована на 6 (30%) локација (107-08, 123-24, 138, 140), док су на 10 локалитета (50%) регистроване површине испод 3 ha.</s><s>Из узорка локалитета са познатом површином произилази да просечна површина налазишта из СГД у Параћинском Поморављу износи 3,3 ha.</s><s>На свега три ископаваних налазишта (109, 124, 151) су регистровани грађевински остаци у виду остатака кућа и пратећих јама.</s><s>Међутим у доступним извештајима са ископавања подаци нису довољно сензитивни да се прецизно дефинишу откривени архитектонски остатци.</s><s>На локалитету Ан и Кафилерија потвђени су остаци кућа и јама али њихово хронолошко опредељење је дискутабилно обзиром да хоризонт РГД и СГД није јасно раздвојен.</s><s>На локалитету Ограђе код Чепура објекти су јасно хронолошки дефинисани обзиром да је налазиште једнослојно али изостаје детаљније документовање утврђених објеката за које се једино каже да су четвртасте основе.</s><s>Остаци лепа су проналажени приликом рекогносцирања на неколико локалитета (98, 118, 138) али је њихова хронолошка позиција несигурна, с обзиром да су сва налазишта вишеслојна.</s><s>Савремени или историјски познати објекти и места са одређеном традицијом су документовани у непосредној близини 13 налазишта из СГД (65%).</s><s>На њима је могуће 306</s> <s>371 издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве, бачије, јавне чесме), сепулкарног (гробља) и религијског значаја (цркве, испоснице).</s><s>Једино је на локалитету Петрус могуће издвојити два објекта са традицијом, док се у преосталих 12 случаја среће само по један од интересних места или објекта.</s><s>У непосредној близини четири налазишта евидентирана су гробља (20%).</s><s>Од религијских објеката документоване су три цркве (15%) и једна испосница (5%).</s><s>Остаци тврђава из историјских периода забележени су на Петрусу и Момчиловом граду (10%), док су на по две локације забележене бачије (10%) Таб.</s><s>75.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из СГД Локалитет</s> <s>Заједнице СГД у Горњем току В. Мораве често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 16 локација (80%).</s><s>Међу њима се издвајају 15 локације (75%) са хоризонтом из РГД, док је Петрус једино налазиште са слојем из ПБД и уједно и једини локалитет са сва три интересна периода насељавања (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Старији хоризонти од ПБД су потврђени на 7 локација (35%), а најчешће их подижу на некадашњим насељима из неолита292 што је случај са четири локације (20%).</s><s>Прецизније посматрано издвајају се три локалитета са слојем из старијег/средњег неолита (15%), три са слојем из позног енеолита, два случаја са слојем из млађег неолита (10%) и два случаја са хоризонтом средњег бронзаног доба.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 12 налазишта (60%), међу којима је најприсутнији хоризонт из средњег и новог века регистрован на 7 налазишта 292 Подразумевају се све фазе неолита, односно старији ,средњи и млађи неолит.</s><s>307</s> <s>Географска одредница слив Лесковачког Поморавља или Слив средњег тока Ј.</s><s>Мораве подразумева шире подручје око средњег тока Ј.</s><s>Мораве, које заједно са микрорегијама формираним уз јужноморавске притоке попут Пусте реке, Ветернице, Јабланице и Власине чини интегралну географску целину.</s><s>Област оквирно заузима простор од ушћа Топлице и Курвинградског теснаца на северу, до централног дела Грделичке клисуре, на југу и од југозападних падина Суве планине, на истоку, до планина Пасјаче, Радана и Гољка, на западу (Милојевић 1924: 18; Милић 1967; Савић 1969: 303-305; Јовановић 1978: 8-11).</s><s>У оквирима ових граница издваја се неколико мањих регија које се истичу одређеним специфичностима, а које се традиционално називају: Лесковачко поље, Бабичка гора, Пуста Река, Брестовачка котлина, Лесковачко поречје, Јабланички басен и Власина (Јовановић 1972; 1975; 1978; 1979; 1981; 1982).</s><s>Геоморфолошки посматрано то је оквирно обухват Лесковачке котлине, док је административно посматрано то област Јабланичког управног округа293, коме припадају територије општина Лесковац, Медвеђа, Лебане, Бојник, Власотинце и Црна Трава.</s><s>На северу се регија надовезује на област Доњег Понишавља, а на југу са областима Врањског Поморавља.</s> <s>Рељефну матицу области представља Лесковачка котлина чију морфологију диригује пространа долина Јужне Мораве, заједно са долинама својих источних и западних притока које заједно пресецају ниско побрђе старе језерске заравни (Стојановић 1992).</s><s>Овако издефинисану унутрашњост котлине уоквирују масививи неколико средње високих планина, тако да се у рељефу области може издвојити зона алувијалних равни, зона побрђа и планинска зона.</s><s>Зона алувијалне равни заузима око 40% области, зона побрђа око 35%, а планинска зона око 25% укупног пространства.</s><s>Најпространија алувијална раван је позната под називом Лесковачко поље, које прати средњи ток Ј.</s><s>Мораве достижући своју највећу ширину (око 10 км) око ушћа Ветернице, Јабланице и Пусте реке, док је најуже негде на средини код Печењевачког сужења (Милић 1967).</s><s>Алувијалне равни Ветернице, Сушице, Јабланице, Пусте реке и Власине су знатно je мањег прострнства са промењивом ширином која се креће се од неколико стотина метара па до 3-4 km.</s><s>Поједина долинска проширења поменутих река називају се Бојничко поље, Лапатничко поље (Пуста река), Велико поље (Јабланица) итд.</s><s>Долинској зони припадају и четири тсрасна нивооа, међу којима се по пространству истиче најнижи.</s><s>Релативна висина тераса je 9, 12, 26-30, 42 m н.в (Милић 1967).</s><s>Међутим, како су међудолинске косе асиметричне, са стрмијим северним странама, терасе са десне стране тока Ветернице, Сушице, Јаблаиице и Пусте реке заузимају незнатпе површине.</s><s>Такође су у знатној мери редуциране и предвојене речне терасе Власине, као и терасе са десне стране Јужне Мораве.</s><s>Са аспекта пољопривредне производље ово je најзначајнији облик рељефа у Лесковачкој котлини, стога je за ове облике рељефа везана интензивна пољопривредна производња, и уопште, највећа концентрација људских активности кроз готово све периоде прошлости (Костић, Гајић Котлинско побрђе се среће у две основне варијанте.</s><s>Једна је типична за језерске седименте, који обухватају међудолинске косе између Пусте реке, Јабланице, Сушице, 293 Регија захвата површину од 2 769 km2.</s><s>308</s> <s>западном, југозападном и источном ободу котлине.</s><s>Зона побрђа западно од Ј.</s><s>Мораве одвојена пространом долинском равницом, док се на истоку простире дуж десне обале.</s><s>Западно побрђе представљају неогене формације из система околних планина који се из њихове масе издвајају са неколико уских језичасто истурених брдских масива294 међусобно раздвојених долинама јужноморавских притока.</s><s>Источно побрђе или Бабичка гора је знатно компактније и има облик једне целине кроз коју су се урезала корита бројних локалних речица и потока са ушћима у Ј.</s><s>Мораву (Савић 1969: 307-308).</s><s>У вредносном погледу котлинско побрђе у језерским седиментима незнатно заостаје у ораничним површинама за алувијалним равнима и речним терасама, док побрђе у кристаластим шкриљцима одликују нешто оштрије рељефне форме и нагиби које првенствено погодују развоју ливада и воћњака (Шушић 2000: 14).</s><s>Планински обод, који окружује Лесковачку котлину на истоку чине масиви Бабичке горе (1057) и Крушевице (913), на југоистоку су обронци планина Чемерник (1638) и Острозуб (1546), на југу је планина Кукавица (1442), на југозападу Гољак (1184), а на западу Радан (1408) и Соколовица (1260), на северозападу Видојевица (1155) и Пасјача (971), док су на североистоку обронци Селичевице (903).</s><s>Планинске падине местимично су испресецане дубоко усеченим речним долинама.</s><s>Ове долине V профила знатно су преиначиле раније формиране језерско-абразионе површи, чији су фрагменти очувани на теменима међудолинских коса.</s><s>Према С.</s><s>Милојевићу (1920) у Лесковачкој котлини може се издвојити неколико таквих површи: 410-430, 500-540, 580-635, 690-725, 810-840 m н.в (Милојевић 1924: 19-24; Милић 1967: 29-31).</s><s>Планинску зону карактеришу оштре форме рељефа са доминантним нагибима преко 20°, атако да су пространији остаци површи и долинска проширења готово једине пољопривредне површине у рељефу.</s><s>Истањен педолошки покривач je веома оскудних производних могућности тако да је планинска зона претежно под природним травњацима и шумском вегетацијом.</s><s>Са аспекта пољопривредне производње, ова рељефна целина погодна je за сточарство (Шушић 2000: 15).</s> <s>Главну саобраћајну везу, представља магистрала Моравско-вардарске долине, која се простире у правцу север – југ.</s><s>Бочни регионални правци подразумевају пут дуж Јабланице, који се преко развођа Туларске реке и Ситнице спушта до Косова одакле се настављају повољне везе са Јадраном.</s><s>Преко Пусте реке и њених притока могућа је веза са Топлицом, док је долином Ветернице познат стари пут који преко Пољанице представља алтернативну везу Лесковачке и Врањске котлине.</s><s>Подручје Лесковачке котлине лежи у средишњем делу Српско-македонске масе, коју најбоље илуструје грађа ободних планина (Селичевица, Бабичка гора, Кукавица, Радан, Пасјача итд) углавном састављена од кристаластих шкриљаца и гранитоида.</s><s>Палеогени седименти и вулканити развијени су у басену Пољанице и Лецком вулканском подручју, док су од мезозојских творевина очуване само две мале крпе горњокредних стена у околини Барја (Ристић 1955).</s><s>Седименти неогена запуњавају лесковачку потолину и представљају геолошку основу ниског побрђа, a представљају их седименти глиновито-песковите и шљунковито-песковитe серије.</s><s>Најмлађи квартарни седименти су резервисани за подручје долинске равнице (Vukanović i dr. 1973; Vujisić i dr. 1980).</s><s>У складу са геолошком грађом терена установљена су и различита лежишта минералних сировина, која су била предмет бројних истраживања (Антула 1900; Максимовић 1939; Vajnšenker 1940; Simić 1951; 1958; Симић 1961; Vukanović i dr. 1973; 294 Тако се Рударска коса наслања на југу на планину Кукавицу, Хисарска на планину Гољак, Добра глава преко Кремена и Бучуметске терасе на Петрову гору а Кочанска коса на Пасјачу.</s><s>309</s> <s>Vujisić i dr. 1980; Јанковић 1990; Серафимовски 1993).</s><s>На основу ових рударскогеолшких проучавања склопљена је оквирна и још увек мањкава слика о просторном односу археолошких налазаишта и минералних ресурса.</s><s>Педолошка подлога у пољопривредно најзначајнијијој долинској и брдској рељефној зони Лесковачке котлине чини велика хетерогеност у којој је издвојено преко двадесет варијатета аутоморфних и хидроморфних земљишта (Јовановић 1972: 7; 1975: 6-7; 1978: 7-9).</s><s>Укупна пољопривредна површина у јабланичком округу простире се на више од 100.935 хектара.</s><s>Заступљене су у првом реду површине под њивама (46,24%, односно 46.671 ха), затим површине под пашњацима (26,44%, односно 26.601 ха) и ливадама (24.028 хектара, односно 23,81%) (Марковић 1993; Knežević 2017: 131-132).</s><s>У јабланичком округу најзаступљенији тип земљишта је ранкер, сирозем, литосол на шкриљцима и гнајсу који се простире на 34,76% пољопривредне територије овог округа, односно на 97.188 хектара.</s><s>Други по заступљености је еутрични камбисол који се простире на 23,15% територије, односно на 64.722 хектара, а затим флувисол који се простире на 12,27%, односно 34.292 хектара (Knežević 2017: 132).</s><s>У Лесковцу, Власотинцу, Медвеђи и Црној Трави најзаступљенији тип земљишта је ранкер, сирозем, литосол на шкриљцима и гнајсу, док је у Бојнику и Лебану најзаступљенији тип земљишта еутрични камбисол (Knežević 2017: 132-135).</s><s>Међутим, сва својства и оцена педолошког покривача за читаву територију Лесковачке котлине још увек није дефинитивна јер недостају релевантни параметри за комплетне анализе земљишних типова у области.</s><s>Поред тога постојећа литература и педолошке карте коришћене у раду обухватају општину Бојник, док су општине Лебане, Медвеђа и Лесковац већим делом обрађене али нису комплетно публиковане.</s> <s>Први помени налаза и налазишта из позног бронзаног и старијег гвозденог доба у лесковачкој области наводе Милан Ђ. Милићевић, Феликс Каниц и Јован Жујовић.</s><s>Углавном су у питању локалитети са остацима из историјских периода за које се тек касније утврдило да садрже праисторијске слојеве, попут Хисара у Лесковцу, Злокућана и Скобањић града у Вучју (Милићевић 1884: 18, 21; Каниц 1985: 196; 238, 248).</s><s>Поред њих Жујовић и Каниц помињу налазишта код Злокућана (Жујовић 1886: 56) и Синковца (Каниц 1985: 246) везујући их директно за праисторијку епоху али без ближе хронолошке детерминације.</s> <s>Прве стручно забележене информације о праисторијским налазима и локалитетима са овог подручја потичу с почетка прошлог века, и то од првог школованог археолога у Србији професора М.</s><s>М.</s><s>Васића.</s><s>Он је организовао прво систематско рекогносцирање ове регије, а затим је обавио и прво стручно ископавање једног праисторијског локалитета у овом делу Балканског полуострва.</s><s>Заправо реч је о ископавању на локалитету Градац код Злокућана, недалеко од Лесковца, које је обављено 1909. године (Васић 1911).</s> <s>У међуратном периоду за читаву територију тадашње Моравске бановине може се издвојити једна кратка али изузетно значајна фаза, која подразумева време деловања једине локалне археолошке институције у региону – Музеја града Ниша (1933-1944).</s><s>Поред Нишког музеја, локални допринос у археолошким истраживањима донело је оснивање друштва „Вуловић“ 1929. године у Лесковцу295.</s><s>Оснивањем Конзерваторског 295 Друштво је названо према истакнутом историчару књижевности С.</s><s>Вуловићу, а главни циљ Друштва био је прикупљање и чување археолошке грађе са лесковачког подручја.</s><s>Тако је захваљујући овој организацији, у згради Лесковачке гимназије оформљена археолошка збирка, коју су чинили налази са локалитета Царичин град код Лебана, Скобаљић град код Вучја, Црквишта и Глуве падине у Разгојни, као 310</s> <s>Археолошки контекст области одељка и Бановинске археолошке комисије при Просветном одељењу Краљевске Банске управе у Нишу 1932. године, а затим и Музеја града Ниша, 1. априла 1933. године, започиње озбиљан и први институционални рад у области археологије и заштите старина у данашњој југоисточној Србији.</s><s>Деловањем ових институција, а под иницијативом Адама Оршића-Славетића до 1. априла 1935. године формирана је картотека са преко 2500 прикупљених извештаја о разним налазиштима и налазима из свих делова Моравске бановине.</s><s>Највећи део картотеке направљен је на основу података добијених из анкете, која је била упућена свим преседницима општинских управа у Моравској бановини са задатком да према упутствима прикажу основне податке о „археолошким налазиштима и местима са карактеристичним називима“ познатих у оквирима властите општине.</s><s>Одговори су слати у виду кратког табеларног прегледа потенцијалних налазишта са територије одређене општине, док су главни извор података чинила запажања њених мештана.</s><s>Многе локације су провераване честим рекогносцирањима тадашњих музејских сарадника, па се може сматрати да је на овај начин започет рад на изради прве археолошке карте данашње југоисточне Србије, тада Моравске бановине (Бошковић 1936).</s><s>Коначан производ сакупљања ове обимне грађе било је објављивање можда најцитираније домаће археолошке публикације „Археолошка налазишта у Србији“ (Гарашанин, Гарашанин 1951), којом су сумирана готово сва предратна сазнања о праисторијским локалитетима како у Лесковачкој котлинини, тако и на ширем простору.</s><s>Народни музеј у Лесковцу је основан 1948. године под именом Градски музеј, након чега је започета нова фаза археолошких истраживања у сливу Лесковачког Поморавља.</s><s>Убрзо након оснивања лесковачки музеј је у сарадњи са Археолошким институтом покренуо систематска рекогносцирања лесковачког краја под руководством М.</s><s>Гарашанина.</s><s>Истраживања су реализована у периоду од 1949. до 1953. године, а резултати су објављени у публикацији Праисторија лесковачког краја (Гарашанин, Ивановић 1958).</s> <s>Током педесетих година у Лесковачком округу ређа се низ мањих сондажних истраживања.</s><s>Драга Гарашанин обавља ископавања на локалитету Ортачки рид (Гумниште) у Доњој Слатини (1952), насељу из позног бронзаног доба (Гарашанин, Д. 1959(б)).</s><s>Исте године, исти актер истражује у близини Медвеђе једну хумку коју приписује истом периоду (Гарашанин, Д. 1959(а)).</s><s>На основу резултата ископавања са локалитета Гумниште, уз налазе са Бубња и Велике хумске чуке код Ниша, Д. Гарашанин је издвојила посебну културну групу, коју је назвала слатинска група определивши је у период раног развијеног бронзаног доба (Гарашанин, Д. 1959(а): 260).</s><s>Милутин Гарашанин 1953. године ископава локалитет Прогон–Чука у Малој Грабовници (Гарашанин, Ивановић 1958: 42-43), а неколико година касније (1959. год.) приликом рекогносцирања врше се мања сондирања на локалитету Доње поље у селу Братмиловце (Ђурић 1993).</s><s>Блаженка Сталио је 1956. године обновила ископавања на локалитету Градац у атару села Злокућани код Лесковца, где је поред јасно дефинисаних слојева из неолита и енеолита откривено и неколико јама из бронзаног доба, као и површински слој са налазима из гвозденог доба (Сталио 1972; Булатовић, Јовић 2010: Након дуже паузе у истраживањима, Народни музеј у Лесковцу заједничком сарадњом са Археолошким институтом из Београда 1976. године обавља систематско рекогносцирање на обронцима Бабичке горе, Петрове горе, Кукавице, као и у сливовима Власине, Ветернице, Пусте реке и Јабланице (Ercegović-Pavlović, Kostić 1976; Ercegovićи других локалитета са тог подручја.</s><s>Збирка је нажалост, потпуно уништена приликом савезничког бомбардовања Лесковца 1944. године. (Булатовић, Јовић 2010).</s><s>311</s> <s>Pavlović, Kostić 1978).</s><s>Иако је првенствени циљ ових рекогносцирања било проналажење средњевековних споменика и локалитета, евидентиран је и мањи број праисторијских налазишта која су касније публикована у монографији Археолошки споменици и налазишта Лесковачког краја из 1988. године (Ercegović-Pavlović, Kostić, Значајне податке о новим праисторијским налазиштима у лесковачком округу донела су рекогносцирања Народног музеја у Лесковцу извршена између 1981-1986. године.</s><s>Током ових рекогносцирања на основу површинских налаза керамике из бронзаног и гвозденог доба, регистровани су локалитети: Селиште – Дрћевац (1981), Јеричиште – Липовица (1981), Бублане – Маћедонце (1982), Ширине – Јелашница (1984), Ливаде – Тодоровце (1986), Кућиште –Чекмин (1986) (Ерцеговић-Павловић, Костић, 1988: 11-27).</s><s>На локалитету Скобаљић град код Вучја, врше се 1987. године мања ископавања која изводе стручњаци са групе за археологију Филозофског факултета у Београду и Народног музеја у Лесковцу, под руководством Ђорђа Јанковића и Мирославе Јоцић.</s><s>Иако је налазиште познато по рушевинама средњевековног града, овим сондажним истраживањима, установљено је постојање слоја из позног бронзаног и раног гвозденог доба (Јоцић, Јанковић 1987: 62; Јоцић 1991).</s><s>Током деведесетих година (1994) у самом Лесковцу се креће са сондажним истраживањима на Хисару, вишеслојном градинском налазишту на истакнутом брду у самом граду (Богдановић и др. 1995).</s><s>Неколико година касније на том локалитету започета су систематска археолошка истраживања (1999) која су трајала са извесним прекидима све до 2007. године.</s><s>Истраживањима је руководио Милорад Стојић са Археолошког института уз активно учешће археолога из Народног музеја у Лесковцу.</s><s>У слојевима Хисара евидентирани су налази из неолита, позног енеолита, односно раног бронзаног доба, затим позног бронзаног доба, раног гвозденог доба, као и налази из гвозденог доба III, односно из периода HaD-LtA/B1 по Рајнекеу.</s><s>Осим налаза из готово свих периода праисторије откривени су остаци архитектуре праисторијских насеља и фортификација, као и трагови најраније металургије гвожђа на централном Балкану 2009(а)).</s><s>Као значајан допринос у истраживањима позног бронзаног доба, дошло је 1998. године приликом чега је ископавана некропола брњичке културне групе на локалитету Окућница Јојића у Врапцу код Медвеђе (Јоцић, Стојић, 2000).</s><s>На почетку новог миленијума, јавља се интересовање за детаљнијим истраживањем</s> <s>још рекогносцирања M. Гарашанина.</s><s>Сондажна истраживања организовао је Народни музеј у Лесковцу, а спровели су их археолози Ј.</s><s>Пешић и С.</s><s>Перић 2000. године (Пешић, Перић 2001).</s><s>Осим брњичког хоризонта, на овом вишеслојном локалитету констатовани су остаци римског и византијског утврђења, чијом су изградњом уништени стамбени објекти и фортификација брњичке културе.</s><s>Каснијом ревизијом материјала констатовано је постојање раноенеолитске керамике, као и хоризонта са налазима из развијеног гвозденог доба (Ha C) (Булатовић, 2007: 179-181).</s><s>Прва етапа археолошких истраживања на деоници будућег аутопута Е-75 од Ниша до границе са Македонијом подразумевала су систематска рекогносцирања на територији која је обухваћена Просторним планом одговарајућег инфраструктурног коридора.</s><s>Рекогносцирање је организовао Републички завод за заштиту споменика културе, у сарадњи са Археолошким институтом, Центром за археолошка истраживања и Археолошком збирком Филозофског факултета у Београду и Народним музејем у Београду.</s><s>У реализацији овог пројекта такође су били укључени Народни музеји у Лесковцу и Врању.</s><s>На широј територији просторног плана забележена су чак 192 312</s> <s>још археолошка локалитета из различитих епоха али праисторијска налазишта на територији лековачког поморавља нису била директно угрожена изградњом коридора па су детаљнији заштитно-истраживачки радови изостали (Томовић, Фидановски 2005: 1148).</s><s>У оквиру пројекта Систематско рекогносцирање општина Бујановац, Медвеђа и Прешево, које је водио Завод за заштиту споменика културе у Нишу, у сарадњи са Археолошким институтом у Београду, Народним музејем у Београду и Народним музејем у Лесковцу, током 2005-2006. године, на територији општине Медвеђа откривено је неколико нових праисторијских локалитета (Булатовић, Јовић: 2010: 15).</s><s>Подаци о локалитетима приказаним у овом раду, највећим делом су прикупљани из литературе, с обзиром на то да је аутор рада обишао само мањи број налазишта.</s><s>Увид у археолошке налазе из Лесковачке котлине, такође је највећим делом омогућила публикована археолошка грађа, док је само мали узорак из збирке Народног музеја Ниш обрђен кроз директну аутопсију.</s> <s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 13 налазишта у 12 савремених катастарских атара, што представља 48% од укупног броја налазишта у Параћинском Поморављу.</s><s>На четири локалитета (31%) вршена су ископавања већег обима, три локалитета (23%) су сондирана, пет налазишта (46%) је документовано путем рекогносцирања, док је некропола код Тогочевца регистрована случајним ископом за потребе вађења цигларске глине (Ерцеговић-Павловић, Костић 1988: 26).</s><s>Пет налазишта припада равничарском типу насеља (39%), шест налазишта је формирано на војно-стратешким пунктовима и припада градинском типу насеља (46%), док су два налазишта препозната као некрополе (15%).</s><s>Некрополе код Врапца и Тогачевца у анализи образаца насељавања биће третирана као насеља, с обзиром да се 314</s> <s>Географски положај насеља из ПБД у Параћинском Поморављу показује да је 7 насеља (54%) смештено у првој зони (I), односно у оквирима Јужноморавске долине.</s><s>Пет налазишта (38%) заузимају позиције у трећој зони (III) односно у даљем залеђу моравско-вардарске долине, док је локалитет Пржине код Тогочевца једино налазиште (8%) регистровано у другој зони (II).</s><s>Шест налазишта директно припада хидрографској мрежи Ј.</s><s>Мораве (46%), четири припадају сливу Јабланице (31%), два сливу Ветернице (15%) док је Свињаричка чука једино налазиште у сливу Пусте реке (8%).</s><s>Рељефна основа окружења у четири случаја припада масиву Гољака (31%), по три случаја су забележена у систему Радана (23%) и Чемерника (23%), док су појединачни случајеви евидентирани на обронцима Бабичке горе (8%), Крушевице (8%) и Кукавице (8%).</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) у пет случајева (38%) обухватају два рељефна појаса од којих су два у долинско-брдском (15%), а три у брдско-планинском окружењу (23%).</s><s>Окружења четири налазишта заузимају изразито брдски рељеф (31%), два су у изразито планинском (15%), док се једино Састанци код Бобишта (8%) налазе у изразито долинском рељефу.</s><s>Једино у случају Скобаљић града (8%) шире окружење насеља се простире у сва три рељефна појаса (1-2-3).</s><s>Висинске коте у обухватима свих окружења варирају од 215 до 1195 m, док се висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима крећу од 17 m у околини Бобишта, па до 793 m у окружењу Скобаљић града.</s><s>Просечна вариација у надморској висини на свих 13 локалитета је 328 m. На 10 налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку 296 На некрополи код Врапца скромним ископавањима нису установљене структуре које засигурно потврђују постојање насеља али је константован и делимично истражен одбранбени земљани бедем, који је вероватно опасивао простор од најмање 1 ha на коме је проналажен археолошки материјал (Јоцић, Стојић 2000: 285-286, сл. 6).</s><s>Са друге стране постојање насеља у близини некрополе код Тогачевца је претпостављно обзиром да је на потезу локалитет смештен у географском окружењу врло типичном за подизање насеља.</s><s>У прилог могуће девастације бронзанодопског насеља сведочи и податак да је баш на потезу Пржине било подигнуто старо Тогачевце, које је по легенди премештено због најезде мрава 315</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из ПБД, орјентисана је у случају пет локалитета претежно ка ратарству (38%), док је у 8 случајева пољопривреда била више орјентисана ка сточарству (62%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка је могуће издвојити 8 атара (62%) који се одликују мешовитом пољопривредом, односно ратарско-сточарском у четири случајева (31%) и сточарско-ратарском пољопривредом у четири случајева (31%).</s><s>У окружењима свих 13 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (100%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори заузимају металичне ресурсе (54%), међу којима се издвајају четири атара (31%) на којима су регистрована лежишта злата (180, 182-84297).</s><s>Лежишта олова регистрована су у ширем окружењу три налазишта (180, 182-83298), док су лежишта бакра забележена у околини Хисара299 (Максимовић 1939) и у гранитоидима Кукавице који се простиру на линији Влајна – Врва кобила (Јовановић 1990: 139-140), односно у ширем окружењу Скобаљић града300.</s><s>Једино лежиште гвожђа забележено је у брдима на развођу сливова Грделичке и Власинске река (Атула 1900: 65), односно у широј околини локалитета Кале у Грделици.301 Преосталих 6 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (46%).</s><s>У атарима три налазишта (23%) евидентиране су слатине или слани извори (161, 165-66).</s><s>Три атара (169, 180, 185) у својој околини имају лежишта силекса, а у истом броју атара (159, 166, 173) се срећу и значајнија лежишта глине (Vukanović i dr. 1973: 41-42; Vujisić 1980: 18; Jovanović 1982: 372; Knežević 2017: 191).</s><s>297 О лежиштима злата у околини налазишта, детаљније: Vajnšenker 1940; Vukanović i dr. 1973: 32, 41-42. 298 О лежиштима злата у околини налазишта: Vukanović i dr. 1973: 41-42; Јовановић 1990: 192-194. 299 Према истраживањима Р.</s><s>Максимовића (1939) бакарна руда се у средњем веку експлоатисала у близини Лесковца на Рударској коси, о чему сведоче стара бакарна тросковишта у селу Рудару.</s><s>300 Потез око Врве кобиле је од Скобаљић града удаљен око 5-6 km у правцу исток – југоисток.</s><s>301 Потенцијална лежишта су регистрована у брдима североисточно од села Ковачева бара.</s><s>316</s> <s>Сва металична лежишта су позиционирана у најдаљој трећој зони од налазишта, односно у ширем окружењу налазишта (до 5 km удаљености), осим у случају локалитета Вртоп, где су лежишта злата и олова регистрована у ближем окружењу (до 2 km удаљености).</s><s>Са друге стране неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 6 случајева, а представљени су у четири случаја глиништима (159, 165, 166, 173), док су лежишта кремена (169) и засољена земљишта (161) евидентирана у по једном случају.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 8 налазишта (62%) која су формирана у претежно брдском рељефу.</s><s>Рељефно окружење три налазишта (23%) претежно обухвата долинскоравничарски предео, док ужа окружења два налазишта заузимају планински терен.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом добијамо да су два налазишта смештена у долинско-брдском рељефу (15%), два у брдско-планинском окружењу (15%), шест окружења комплетно обухватају брдски рељеф (46%), два су комплетно у планинском (15%), док је само ужи атар Саставака (8%) комплетно у равничарском окружењу.</s><s>Таб.</s><s>78.</s><s>Локалитети из ПБД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима Локалитет</s> <s>Рејони налазишта кроз која пролазе искључиво магистрални правци забележени су у 6 случаја (46%).</s><s>Три налазишта (23%) гравитирају ка регионалним правцима и исто број (23%) налазишта захвата рејоне кроз које циркулишу једино локални путеви.</s><s>Са друге стране једино се Хисар код Лесковца (8%) на лази на саобраћајном чворишту магистралних и регионалних путева (МАГ-РЕГ).</s><s>Локалитети са хоризонтом ПБД у Лесковачкој котлини најчешће гравитирају ка једном речном току што је забележено у 7 случајева (54%), док се налазишта која гравитиријау ка два речна тока се срећу у 6 случајева (46%).</s><s>У пет случаја (38%) је налазиште позиционирано поред пловне реке, три налазишта се налазе уз неки од регионалних токова (24%), док су пет налазишта (38%) окренута токовима треће и четврте категорије.</s> <s>302 У недостатку адекватних података за пољопривредну орјентацију Лесковаца, коришћени су подаци за суседну Турековачку општину, која се налази у готово индентичном природном пејзажу.</s><s>303 Постојање лежишта кремена у близини локалитета константовано је на основу карактеристичног топонима Кремен.</s> <s>Издвојена су четири од пет налазишта (80%) поред пловних река (161-62, 166, 185) која се налазе у непосредној близни речног прелаза преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>У сва четири случаја прелаз преко Ј.</s><s>Мораве представља мост.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из ПБД у средњем сливу Ј.</s><s>Мораве издвајају су у виду појава попут ушћа, међуречја, меандра, мањих извора воде, бара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи по две (161-62, 169, 173, 178, 184) хидрографске појаве.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен на 8 налазишта (62%).</s><s>Два локалитета су позиционирана у унутрашњем луку меандра (15%), док налазишта на спољном луку нису евидентирана.</s><s>Из наведеног произилази да су насељеници у преосталих 10 случајева (77%) заузимали насеља поред равних речних токова.</s><s>Два налазишта (15%) су поред значајнијих извора воде (169, 182), док је једно (8%) позиционирано поред баре (173).</s><s>Четири налазишта од којих су три градине (161-62, 180, 185) смештена су у међуречју (31%), док су једино две градине (15%) смештене у зони која контролише транзит кроз клисуре.</s><s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 11 случајева (85%) везан за падинске облике рељефа, док су у само два случаја налазишта подизана на флувијалним облицима рељефа (15%).</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити 6 локалитета (46%) на на благим неогеним падинама (Д1) и 5 налазишта (39%) на терену са падинама већег нагиба (Д2).</s><s>Налазишта на флувијалним облицима рељефа су у оба случаја (15%) позиционирана у алувијалним равницама (ФЛ4).</s><s>Литолошку подлогу 6 налазишта (46%) чине комплекси мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, четири налазишта су на језерским наслагама (31%), два налазишта (15%) су на флувијалним наслагама, док је локалитет Вртоп код Дренца једно налазиште</s> <s>Софистициранијом поделом издвајамо три локалитета (23%) постављена на високо кристалним метаморфним стенама (СС4), два (15%) на флишоликом стенском комплексу (СС3), док је Скобаљић град једино налазиште (8%) на ниско кристаластим метаморфним стенама (СС5).</s><s>Два налазишта (15%) су на хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН1), Градац код Злокућана (8%) је једини позициониран на конгламератима (ЈН2), док је Хисар код Лесковца (8%) на шљунковито песковитом комплексу језерских и речно-језерских наслага (ЈН3).</s><s>Оба налазишта (15%) са флувијалних наслага смештена су на алувијалном седиментном комплексу (ФН 1-3).</s><s>318</s> <s>Вртоп код Дренца спада у ретку групу високопланинских налазишта (8%) која су смештена на комплексу андезита и дацита (МС3).</s><s>Таб.</s><s>80.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из ПБД са надморском висином, врстом и позицијом Лок</s> <s>Педолошка подлога у рејонима налазишта, најчешће се састоји из једног земљишног типа што је случај у непосредној околини у 7 налазишта, док у преосталих 6 случајева доминирају по два типа земљишта.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су гајњачама на 6 налазишта, алувијумом и смоницом на по три локалитета, псеудоглејом и дистричним камбисолом на по два налазишта, док се сирозем и литосол срећу на по једном локалитету.</s><s>Заступљеност педолошких типова указује да три налазишта (23%) гравитирају ка земљиштима (АЛУ), која су најподеснија за земљорадњу (169, 173, 180).</s><s>Четири налазишта (31%) гравитирају ка педолошким типовима (СМО-КАМе, СИР-ЛИТ) које одликују повољна својства за развој сточарства.</s><s>Рејони локалитета на земљиштима са натурално мешовитим вегетационим пејзажем и солидним земљорадничким потенцијалом (КАМе) срећу се у два случаја (15%).</s><s>Налазишта на претежно шумском земљишту (КАМд, КАМд-КАМе, ПСГ), константована су на четири локалитета (31%).</s><s>Дно Лесковачке котлине лежи на котама између 220 и 250 m надморске висине, док се надморска висина самих налазишта креће се од 222 m на Састанцима код Знојца па до 718 m на локалитету Вртоп код села Дренце.</s><s>Шест налазишта (46%) је смештено на позицијама чије коте не прелазе 300 m н.в., четири налазишта (31%) се налазе на котама између 300 и 400 m н.в. док су три на надморским висанама изнад 500 m. Просечна надморска висина свих 13 налазишта износи 375 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом ПБД у лесковачкој котлини утврђени су за 9 локалитета.</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 10 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Врања нога код Горњег Губаревца.</s><s>Најмања површина измерена је на платоу Скобаљић града и Ортачког рида.</s><s>Није утврђено ниједно једнослојно налазиште са измереном површином.</s><s>Налазишта са површином преко 20 ha или између 10 и 20 ha нису регистрована, док су површине између 3 и 10 ha забележене само на локалитетима Куманлук и Врања нога код Г. Губаревца (15%).</s><s>Преосталих 7 локалитета (159, 161-62, 319</s> <s>178, 183-85) заузима површине мање од 3 ha.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД у дливу Лесковачког Поморавља износи 2,6 ha.</s><s>Грађевинске структуре из ПБД су регистроване на Хисару, Скобаљић граду и Свињаричкој чуки.</s><s>Одбранбени ров304 на Градцу код Злокућана није јасно хронолошки дефинисан, тако да се не зна у ком периоду прошлости је настао (Булатовић, Јовић 2010: 321), док функција већ помињаног земљаног бедема око некрополе у Врапцу није потпуно разјашњена (Јоцић, Стојић 2000: 285, сл. 6).</s><s>Приликом ископавања на Хисару константован је одбранбени бедем са палисадом, као и три земунице, две надземне куће и неколико јама (Капуран 2009: 96-118; Капуран 2009а).</s><s>Интересантни су примерци орнаментисане архитектонске пластике, односно комади зидног лепа, украшени жлебовима у виду спирала, меандра или цик-цак линија, који су јасно документовани у остацима објекта 44+17/06 (Капуран 2009: 108-109, сл. 53-54).</s><s>У основи средњевековне донжон куле на Скобљић граду откривени су остаци одбрамбеног зида из ПБД.</s><s>Остаци праисторијског бедема се пружају у дужини од око 12 m, зхватајући ширину од око 1,5 m, а чини га спољно лице озидано великим камењем са унутрашњом испуном у виду набоја сачињеног од ситне земље и камења (Јоцић 1991; Капуран 2009: 92-93).</s><s>На Свињаричкој чуки откривен је објекат површине 13 m² у виду агломерације бројних фрагмената керамике и других покретних налаза али без добро очуваних архитектонских остатака (Хорејш, Булатовић 2019: 49-50, сл. 2).</s><s>Акумулација камења, лепа и рупа за стубове сугеришу да је вероватно у питањи стамбена или складиштена Савремени или историјски познати објекти и места са традицијом у непосредној близини налазишта из ПБД документовани су на 7 налазишта (54%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте утилитарне традиције (159, 162, 178), сепулкарног (182, 185) или религијског (169, 173) значаја.</s><s>Остаци Хисара, Калеа и Скобаљић града (23%) евидентирани су у оквирима тврђава са вишевековном геостратешком функцијом, локалитети Градац и Вртоп позиционирани су у непосредној близини савремених гробља (15%), док су налазишта на потезима Пржине и Саставци (15%) у близини цркве.</s><s>Таб.</s><s>81.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из ПБД Локалитет</s> <s>Заједнице ПБД у Лесковачкој котлини често заузимају простор са традицијом насељавања из старијих периода, што је потврђено на 9 локација (69%).</s><s>На 6 налазишта регистрован је материјал из неолита, међу којима је могуће издвојити два налазишта (15%) са старчевачким (169, 184) и пет налазишта (38%) са винчанским хоризонтом (161, 166, 169, 182, 185).</s><s>Материјал из раног енеолита документован је на пет налазишта (16162, 169, 180, 185), док су трагови позног енеолита регистровани на четири локалитета (159, 161, 169, 185).</s><s>Хоризонт средњег бронзаног доба је регистрован на локалитетима Саставци код Бобишта и Свињаричка чука код Свињарице (15%).</s><s>Налазишта са хоризонт СГД документован само на локлаитетима Свињаричка чука и Грделичко кале (15%).</s><s>Ниједно налазиште није садржало материјал из сва три интересна хоризонта (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Хоризонти из млађег гвозденог доба и историјских периода су утврђени на 7 налазишта (54%).</s><s>На четири налазишта (159, 165, 173, 178) је регистрован хоризонт из средњег/новог века (31%), док је на три налазишта (165, 169, 185) присутан Рано гвоздено доба</s> <s>Хоризонт РГД заступљен је на 18 налазиштa, која су распоређена у 14 савремених катастарских атара.</s><s>Велика већина коју чине 13 локалитета (72%), документована је на основу података прикупљених приликом археолошке проспекције.</s><s>Пет налазишта су ископавана (28%), међу којима два обимнијим захватима (11%), док су три налазишта испитана мањим тест сондама (17%).</s> <s>Једини трагови сахрањивања из РГД регистровани су на локалитету Марјаново језеро - Вртаче (176) код села Лапотинца у долини Пусте реке.</s><s>На основу извештаја са рекогносцирања (Гарашанин, Ивановић 1958: 30, 41; Ерцеговић-Павловић, Костић 1988: 17; Јовић и др. 2020: 165), географских предиспозиција и историјско, веома је извесно да су у оквиру истог потеза постојала насеља из млађег неолита и РГД иако новија истраживања нису у потпуности потврдила такве индиције305.</s><s>Сва остала налазишта приписана су насеобинским формацијама.</s> <s>Географски положај откривених насеља из РГД у Лесковачкој котлини показује да су 11 насеља (61%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима јужноморавске долине.</s><s>Налазишта у ближем залеђу (II) јужноморавске долине, регистрована су у 5 случајева (28%), док су локалитети из дубоког залеђа (III) регистровани у само два Једанаест налазишта (61%) се налази поред речних токова који директно припадају јужноморавском сливу, три налазишта (17%) припадају сливу Јабланице, док се по два налазишта налазе у сливу Ветернице (11%) и Пусте реке (11%).</s><s>Рељефна основа 6 налазишта (33%) припада обронцима Радана, а исти број (33%) је приписан и систему планине Гољак306.</s><s>Три налазишта припадају масиву Кукавице (17%), два локалитета су на падинама Бабичке горе (11%), док се једино Каманлук код Г. Губаревца (6%) налази на СЗ обронцима Чемерника.</s><s>305 Приликом рекогносцирања 2019. годнине на територији општине Бојник константовано је да се потез Марјаново језеро - Вртаче ретко обрађује и да је урастао у жбунасту вегетацију, па је пронађено свега неколико атипичних фрагмената керамике (Јовић и др. 2020: 165), док је материјал који је прикупио Ф.</s><s>Фелдхамер 1949. године нису сачувани у музејској збирци (Булатовић, Јовић 2010: 198, фуснота 151).</s><s>306 Потребно је напоменути да се читава шира окружења (r = 5 km) појединих налазишта (167-68, 170-71) налазе у пространој долинској равници Јужне Мораве, али су њихови положаји најближи систему планине Гољак.</s> <s>Таб.</s><s>82.</s><s>Налазишта из РГД у сливу Лесковачког Поморавља и њихово стање истражености Шира окружења (r = 5 km) 10 налазишта (56%) заузимају рељефни амбијент у коме доминира једноличан пејзаж, односно равничарски (долински) (33%), брдски (28%) или планински (6%).</s><s>Са друге стране 7 налазишта (39%) обухватају околину у којој доминирају два рељефна појаса односно то је у свих 7 случајева окружење са долинско-брдским рељефом (1-2).</s><s>Једино се околина Скобаљић града код Вучја (5%) простире на сва три рељефна појаса (1-2-3).</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 200 до 1078 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 17 m на налазиштима у атарима Бобишта и Братмиловца (167-171), па све до 793 m висинске разлике у окружењу налазишта Скобаљић град.</s><s>Осим поменутог Скобаљић града, преосталих 17 налазишта се налазе у окружењу са висинским вариацијама мањим од 500 m н.в. и у просеку износе 142 m. Мање висинске варијације од овог просека забележене су атарима 8 налазишта.</s><s>Таб.</s><s>83.</s><s>Локалитети из РГД са њиховим топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>У окружењима 17 налазишта документована је заступљеност једног или више минералних ресурса (94%).</s><s>Евидентирани су минерални извори воде (MI), слатине налазишта (159, 178-79) својим атарима заузимају металичне ресурсе (17%).</s><s>У сва три атара регистрована су лежишта бакра (Cu), док је лежиште злата регистровано само у близини налазишта Реџов вис код Тулара (6%).</s><s>Преосталих 14 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (89%), док се у 16 атара неметалични и металични ресурси јављају комбиновано.</s><s>Једино је Скобаљић град орјентисан искључиво ка лежиштима бакра, док је Дубоки дол код Косанчића без забележених минералних ресурса.</s><s>Засољена земљишта су документована у окружењима 6 налазишта (33%) (163-65, 172, 174, 176), док је једини смрдан регистрован у даљем окружењу Јеричишта код Липовице (6%).</s><s>Већа глиништа и лежишта каолина307 су регистрована у 5 ататара (28%) (159, 164-65, 175, 179).</s><s>Лежишта кремена и кварца (SiO2) су забележена у атарима 6 налазишта (33%) (168-171308, 185).</s><s>Минерални извор воде се среће једино у близини Реџовог виса, односно у самом селу Тулару на изворишту званом Кисела вода.</s><s>Сви металични ресурси су позиционирани у ширим атарима налазишта (3), осим у околини локалитета Реџов вис где се руда бакра и олова налази ужем окружењу (2) (r = 2,5 km).</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у 7 случаја и представљени су у четири случаја лежиштима кремена (169-171, 185) у три случаја глиништима (159, 164-65), и у једном случају слатином (172).</s><s>Таб.</s><s>84.</s><s>Локалитети РГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>307 Лежиште каолинске глине (каолинита) регистровано је у атару Велике Браине, недалеко од Реџовог 308 Пет налазишта је орјентисано ка једном лежишту на потезу Кремен између Кумарева и Манојловца.</s><s>170</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из РГД, орјентисана је у 8 случаја претежно ка ратарству (44%), док је у 10 случајева привредна орјентација више окренута сточарству (56%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка, могуће је издвојити 10 атара који се одликују мешовитом пољопривредом, односно ратарско-сточарском у три случаја (17%) и сточарско На основу доминантне рељефнe конфигурацијe у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 10 налазишта (55%), чије површине највећим делом обухватају долинске пределе.</s><s>Са друге стране издвајају се 7 локалитета (39%) чија ужа окружења претежно обухватају брдске пределе, док је једино Реџов вис (6%) смештен у планинском окружењу.</s><s>Софистициранијим издвајањем рељефних одлика ужег окружења издвојено је 7 налазишта (39%) у искључиво долинским пределима, а пет (33%) у брдском пејзажу.</s><s>Налазишта у долинско-брдском окружењу регистрована су у три случаја (17%), брдско-долински рељеф преовладава једино у окружењу Дубоког дола (6%), док се брдско-планински рељеф издваја у окружењу Скобаљић града (6%).</s> <s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци (МАГ) забележени су у 9 случајa (50%), док се још два налазишта (11%) налазе на саобраћајним чвориштима магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s><s>Налазишта у чијим рејонима пролазе једино регионални правци (РЕГ) забележени су у два случајева (11%), док се преосталих пет налазишта (28%) налази на траси локалних праваца (ЛОК).</s><s>Локалитети са хоризонтом РГД у Лесковачкој котлини у 13 случајева гравитирају ка једном речном току (72%), док се локалитети усмерени на два речна тока срећу у 5 случајева (28%).</s><s>У само три случаја (17%) су налазишта позиционирана поред тока Јужне Мораве.</s><s>Исти број локалитета смештен је поред регионалних токова (17%) односно два поред Ветернице и један поред Пусте реке.</s><s>Ка рекама треће (3) и четврте (4) категорије окренуто је 12 налазишта (67%), међу којима су 6 окренута токовима треће категорије и 6 токовима четврте категорије.</s><s>Речни прелази у близини локалитета из РГД који се налазе поред пловних река регстровани су једино у близини налазишта Градац код Злокућана.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из РГД у сливу Лесковачког Поморавља издвојене су у виду појава попут речних ушћа, међуречја, меандра, бара, извора и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (169, 175, 178, 185) или три (178) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 8 случајева (44%).</s><s>Поред речних токова у близини налазишта се често налазе и мањи извори воде, што је забележено у четири случаја (22%).</s><s>Налазишта у међуречјима су забележена у три случаја (17%), док су на меандрима регистрована три локалитета, оба смештена у унутрашњој страни меандровог лука (17%).</s><s>На основу наведеног произилази да су насељеници у преосталих 16 случајева насељавали простор поред равних речних токова (89%).</s><s>Једино се Скобаљић град налази у клисури (6%), док се у непосредној околини Селишта код Братмиловца простире барушљав терен (6%).</s><s>Најчешћи избор геоморфолошке формације за подизање насеља представљају падинско-језерски облици рељефа који представљају подлогу на 10 налазишта (56%), док су флувијални облици рељефа заступљени на преосталих 8 налазишта (44%).</s><s>Софистициранијим издвајањем установљено је да су 7 налазишта (39%) на благим (Д1), а три (17%) на стрмим падинама (Д2).</s><s>Са друге стране 6 налазишта (33%) је оформљено Литолошку подлогу на 10 налазишта (59%) чине комплекси растреситих и меких квартарних наслага, односно алувијални седименти (ФН 1/3) у 6 случајева (33%) и речно-терасни седименти (ФН 7) у 2 случајева (11%), док су на два налазишта (11%) регистровани делувијални седименти (ФН 5).</s><s>Налазишта на језерским седиментима евидентирана су у четири случаја (22%).</s><s>Хисар и Каштаварско Селиште (11%) се налазе на шљунковито-песковитом комплексу језерских и речно-језерских наслага изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 3).</s><s>Пртљавица код Г. Слатине (6%) је на изразито хетерогеним језерским наслагама (ЈН1), док је Градац код Злокућана (6%) на конгламератима (ЈН2).</s><s>Три налазишта (17%) су на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена међу којима је могуће издвојити два налазишта (11%) на високо кристалним метаморфним стенама (СС/4), док је основа локалитета Куманлук (6%) формирана на пирокласитима (СС/3).</s><s>Реџов вис код Тулара (6%) је једино налазиште које је формирано на комплексима средње чврстих до веома чврстих магматских и ултрамафитских стена, тачније на андезитима и дацитима (МС/3).</s><s>Педолошки типови на територији Лесковачке котлине, на највећем броју налазишта доминирају са једним земљишним типом, што је забележено у 15 случајева (83%), док се у преостала три рејона (17%) подједнако истичу два земљишна типа.</s><s>325</s> <s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су алувијумом на 9 налазишта, смоницом на 3 налазишта, гајњачама односно етричним камбисолом на 3 локалитета, дистричним камбисолом на два налазишта, док су псеудоглеј, сирозем и ранкер смештени на по једном налазишту.</s><s>Таб.</s><s>86.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из РГД са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 200 m на локалитету Јеричиште код Липовице до 946 m на локалитету Реџов вис у околини Тулара.</s><s>Налазишта чије коте не прелазе 300 m н.в. забележена су у 14 случаја (79%), док се Широка орница и Хисар (11%) налазе на котама између 300 и 400 m н.в. Преостала два локалитета, Скобаљић град и Реџов вис (11%) се налазе на надморским висинама изнад 500 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом РГД у Лесковачкој котлини су утврђени за 8 локалитета (44%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 20 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Извор у Бобишту, док је површина мања од 0,5 ha измерена на теменима градинама попут Реџовог виса и Скобаљић града.</s><s>Изузетно пространа (преко 20 ha) налазишта нису регистрована, док локалитет Извор једини припада групи налазишта са површином између 10 и 20 ha.</s><s>Налазишта са површином између 3 и 10 ha су регистована једино на Куманлуку и Дубоком долу (11%), док су на преосталих пет локалитета (27%) регистроване површине до 3 ha.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из РГД у сливу Лесковачког Поморавља износи 4,5 ha.</s><s>Нису утврђене површине ни за једно једнослојно насеље.</s><s>Грађевински остаци из РГД у виду фортификационих остатака, кућа и јама су поуздано регистровани једино на локалитету Хисар код Лесковца (Капуран 2009: 96118; Капуран 2009а).</s><s>Готово је извесно да је на Скобаљић граду током РГД настављено са коришћењем бедема константованог у претходној фази (ПБД).</s><s>326</s> <s>Објекти и места са традицијом документовани су у близини 9 налазишта (50%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (тврђаве, извори, бачије), сепулкарног (гробља) и религијског значаја (цркве).</s><s>Једино локалитет Селиште у Каштавару садржи чак четири различита објеката са традицијом (Јовановић 1979: 108109), док сва остала налазишта имају у својој близини само један објекат са традицијом.</s><s>У непосредној близини четири налазишта евидентирана су гробља (22%), док су цркве или манастири документовани у случају Каштаварског Селишта и Саставака код Бобишта (11%).</s><s>Бачије су регистроване у близини налазишта у Каштавару и Подримцу (11%).</s><s>Остаци тврђава из историјских периода забележени су на Скобаљић граду и Хисару (11%).</s><s>Усамљен случај је извор воде Капавац у близини Селишта код Каштавара који ужива велико поштовање обзиром да се налази поред остатака старе цркве, а поред тога мештани верују да из њега извире вода која је из неодређених разлога јако примамљива стоци за пиће (Јовановић 1979: 108).</s><s>Заједнице РГД често заузимају простор који има традицију коришћења из старијих периода, што је потврђено на 12 локација (67%), међу којима чак 10 локалитета (56%) садрже слој са остацима из млађег неолита.</s><s>Хоризонт позног енеолита се среће на 7 локалитета, а из старијег/средњег неолита на 3 локације.</s><s>Хоризонти ПБД су потврђени на 5 локација (28%), док је хоризонт СГД забележен само на Јеричишту код Липовице и Доњег поља код Братмиловца (11%).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 13 налазишта (67%), међу којима је најприсутнији хоризонт из латена регистрован на 7 налазишта (39%), остаци из антике забележени су на четири налазишта, док су материјални трагови из средњег века утврђени на 3 налазишта (17%).</s><s>327</s> <s>Насеобински хоризонт СГД у сливу Лесковачког поморавља, регистрован је на свега 5 налазиштa, која су распоређена у 5 савремених катастарских атара.</s><s>Неколико мање истражених налазишта попут лоаклитета Градиште у селу Голема Њива (Јоцић 2000: 307, Т.</s><s>III/9; Булатовић, Јовић 2009: 153), Сланиште у Конопници (ЕрцеговићПавловић, Костић 1988: 16; Булатовић, Јовић 2009: 194), Ливаде у Тодоровцима (Ерцеговић-Павловић, Костић 1988: 24; Булатовић, Јовић 2009: 290), Сеоско гробље у Доњим Синковцима и налази из села Рударе (Булатовић, Јовић 2009: 275), нису пружили комплетне, као ни довољно квалитетне податаке потребне за анализу образаца насељавања.</s><s>Са друге стране локалитет Булбане у Маћедонцу иако више пута рекогносциран за сада није пружио податке о постајању насеља у непосредној близини.</s><s>На основу запажања са терена претпостављено је да се ради о остави или још вероватније о некрополи (Васић 2001: 223), тако да се на овом нивоу сазнања постојање оближњег насеља може само претпоставити309.</s><s>Из анализираног узорка се може издвојити једна градина (20%) и 4 равничарска насеља (80%) од којих је једано индицирано на основу остатака из оставе или некрополе пронађене у околини потеза Булбане код Маћедонаца.</s><s>Три налазишта су ископавана (60%), међу којима једно обимнијим захватима (20%), док су два налазишта испитана мањим тест сондама (40%).</s><s>Преостала два локалитета (40%) су документована путем рекогносцирања.</s><s>Географски положај откривених насеља из СГД у Лесковачкој котлини показује да су три насеља (60%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима јужноморавске долине.</s><s>Налазишта у ближем залеђу (II) нису евидентирана, док су два налазишта (40%), позиционирана у зони дубоког залеђа (III).</s><s>Три налазишта (60%) се налази поред речних токова који директно припадају јужноморавском сливу, једно налазиште се налази у сливу Пусте реке (20%), а једно у сливу Јабланице (20%).</s><s>Рељефна подлога три налазишта припада обронцима Радан планине (60%).</s><s>Кале у Грделици припада систему Чемерника (20%), док Доње поље у Братмиловцу својим ширим окружењем не захвата обронке ни једне планине али је најближа побрђу из масива Гољака (20%).</s><s>Шира окружења налазишта (r = 5 km) су у сва пет случаја различита.</s><s>Комбинацију са доминацијом две рељефне конфигурације заузима Јеричиште код Липовице и Кале код Грделице.</s><s>Прво се налази на терену у коме преовладава долинско-брдски рељеф (12), док је друго у брдско-планинском рељефном окружењу.</s><s>Преостала три налазишта највећим делом заузимају терен са једноличним пејзажем, тако Доње поље у Братмиловцу заузима долинску равницу, Свињаричка чука претежно брдовит терен, док у окружење Бублана преовладава планински рељеф.</s><s>309 На постојање насеља указују трагови металне згуре пронађени у близини (Јоцић 1984: 515), као и релативно велики број керамичких налаза (Васић 2001: сл.1).</s> <s>Хипсометријске разлике на терену, односно збирне висинске диспропорције од најниже до највишље коте у ширим окружењима локалитета варирају од 200 до 823 m. Висинске разлике у хипсометрији окружења варирају од 17 m у околини Доњег поља, па све до 457 m висинске разлике у окружењу локалитета Кале.</s><s>На свих пет налазишта висинске вариације околног рељефа су мање од 500 m и у просеку износе 245 m. Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из СГД, орјентисана је у три случаја претежно ка ратарству (60%), док су преостала два налазишта у атарима насеља чија прединдустријска пољопривреда више нагиње ка сточарству (40%).</s><s>Софистициранијим разврставањем узорка могуће је издвојити три атара (60%) који се одликују мешовитом пољопривредом, међу којима је у два случаја (40%) изражена орјентација ка ратарско-сточарској привреди, док је атар Свињаричке чуке (20%) једини орјентисан ка сточарско-ратарској привреди.</s><s>У ширим окружењима сва пет налазишта документована је заступљеност једног или два минерална ресурса (100%).</s><s>Евидентирани су смрдани (S), лежишта силекса својим атарима обухватају лежишта металичних ресурса (60%).</s><s>Ту се истиче шире окружење Грделичког калеа које обухвата лежишта гвожђа (Fe) (Атула 1900: 65), окружење Булбана код Маћедонца са лежиштима бакра (Cu) и олова (Pb) у туларском рудном пољу (Јовановић 1990: 608-609), док су у даљој околини Свињаричка чуке дијагностикована лежишта злата (Vajnšenker 1940).</s><s>Преостала два налазишта гравитирају ка неметаличним ресурсима (40%), па се у ширем окружењу Јеричишта налази смрдан, док је у ужем окружењу Доњег поља регистровано је лежиште кремена.</s><s>Таб.</s><s>90.</s><s>Локалитети СГД са њиховим пољопривредним и минералним потенцијалима ширег окружења Локалитет</s> <s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити два налазишта (40%) чије површине највећим делом обухватају долинске пределе, затим два налазишта која обухватају брдске пределе (20%) и једно налазиште (20%) у чисто планинском окружењу.</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци (МАГ) забележени су у два случаја (40%) и једно налазиште (20%) које се налази у близини саобраћајних чворишта магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s><s>Налазишта на искључиво регионалним правцима нису забележена, док су рејони који се ослањају само на локалне правце (ЛОК) забележени у преостала два случаја (40%).</s><s>329</s> <s>Локалитети са хоризонтом СГД у Лесковачкој котлини у четири случаја (80%) гравитирају ка једном речном току, док је Кале код Грделице једино налазиште које гравитира ка два водена тока (20%).</s><s>Грделичко кале је такође једино налазиште које гравитира ка току Ј.</s><s>Мораве, док преостала четири налазишта (80%) гравитирају у два случаја ка речним токовима треће (40%) и у два случаја ка речицама четврте категорије (40%).</s><s>Кале у Грделици поред тога што је једино налазиште поред тока Ј.</s><s>Мораве, такође се налази у близини речног прелаза, односно моста.</s><s>Tаб.</s><s>91.</s><s>Локалитети СГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта издвојене су у виду појава попут речних ушћа и меандра.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (162, 184) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа који је присутан у четири случајева (80%).</s><s>Једино је Свињаричка чука (20%) у унутрашњој страни меандровог лука, док је Кале код Грделице (20%) позиционирано у међуречју.</s><s>Најчешћи избор геоморфолошке формације за подизање насеља представљају падински облици рељефа застпљени у три случаја (60%), док су на флувијалним облицима рељефа оформљена два налазишта (40%).</s><s>Софистициранијим издвајањем установљено је да се Јеричиште налази на речној тераси (ФЛ1), а Доње поље у алувијалној равници (ФЛ4).</s><s>Локалитети Булбане и Грделичко кале (40%) су на стрмим падинама (Д2), док је Свињаричка чука (20%) на благој падини (Д1).</s><s>Литолошку подлогу на два налазишта (40%) чине комплекси растреситих и меких квартарних наслага, односно алувијални седименти (ФН 1) на потезу Доње поље код Братмиловца (20%) и речно-терасни седименти (ФН 7) на Јеричишту код Липовице.</s><s>Налазишта на комплексима језерских наслага евидентирана су само у случају Свињаричке чуке (20%), која се налази на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН 1).</s><s>Два налазишта (40%) су на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, међу којима је Булбане смештено на високо кристалним метаморфним стенама (СС/4), а Кале у Грделици на Ниско кристаластим метаморфнним стенама.</s><s>На највећем броју налазишта у сливу Лесковачког Поморавља, доминира један педолошки тип, што је забележено у четири случаја (80%), док једино рејон Грделичког калеа (20%) лежи на два земљишна типа.</s><s>Педолошки типови који се срећу у најближој околини налазишта представљени су алувијумом на два налазишта, док су гајњаче, дистрични камбисол, сирозем и литосол заступљени у појединачним случајевима.</s><s>Заступљеност педолошких типова указује да два налазишта (50%) гравитирају ка земљиштима (АЛУ) првенствено погодним за земљорадничке културе.</s><s>Свињаричка чука заузима тип земљишта погодан за комбиновану земљорадничко-сточарску привреду (КАМе) док је Кале у Грделици на земљишту погодном (СИР-ЛИТ) за развој травнате вегетације и узгој стоке.</s><s>Са друге стране Булбане код Маћедонаца (КАМд) се налази на земљишту карактеристичном за шумску вегетацију.</s><s>Надморска висина самих налазишта креће се од 200 m на локалитету Јеричиште код Липовице до 440 m на локалитету Булбане у околини села Меаћедонце.</s><s>Два 330</s> <s>БРД налазишта се налазе на котама које не прелазе 300 m н.в. док се два локалитета налазе на надморским висинама између 300 и 400 m надморске висине.</s><s>Једино се Булбане код Маћедонаца налази на нешто већој надморској висини.</s><s>Просечна надморска висина свих 20 налазишта из СГД у Горњем сливу В. Мораве износи 312 m н.в. Таб.</s><s>92.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из СГД са надморском висином и географском позицијом Локалитет</s> <s>Површине налазишта на којима је заступљен хоризонт из СГД утврђен је за 2 локалитета (40%).</s><s>Измерене површине се крећу од 1,5 до 2 ha.</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Свињаричка чука у Свињарици код Лебана, док најмању површину заузима плато градине Кале у Грделици.</s><s>Грађевинске структуре из СГД нису поуздано документоване на ископаваним локалитетима.</s><s>Претпостаљени остаци фортификације из ПБД и СГД на Грделичком калеу вероватно су највећим делом уништени каснијом античком нивелацијом, док досадашњим истраживањиам на Свињаричкој чуки није документован потенцијални стамбени или складиштени објекат из гвозденог доба.</s><s>Савремени или историјски познати објекти и места са одређеном традицијом документовани су у непосредној близини два налазишта (40%).</s><s>На локалитету Кале у Грделици документовани су остаци бедема из касноантичке епохе, док се у близини Булбана код Маћедонца генерацијама уназад користе сезонски станови за смештај и чување стоке.</s> <s>Заједнице СГД у Лесковачкој котлини често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на четири локације (80%).</s><s>Међу њима се издвајају две локације (160, 168) са хоризонтом из РГД, и две локације (162, 184) са хоризонтом из ПБД.</s><s>Старији хоризонти од ПБД су потврђени на три локација (60%), а најчешће их подижу на некадашњим насељима из раног енеолита што је случај са сва налазиштима код Братмиловца и Грделице.</s><s>Слој из раног/средњег неолита и средњег бронзаног доба евидентиран је на Сцињаричкој чуки.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на два налазишта (40%).</s><s>На локалитету Јиричиште у Липовици евидентиран је слој из латена (20%), док је у Грделици заступљен већ поменути антички Таб.</s><s>93.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из СГД Локалитет</s> <s>Географска одредница која подразумева горњи слив Ј.</s><s>Мораве и Пчиње подразумева област која се простире од почетка Грделичке клисуре на северу, до Прешевске повије на југу, односно од краја Кончуљске клисуре и тока Шуманске реке на западу па све до Миљевске планине и Крајишта на истоку.</s><s>Геморфолошка разноликост области се издваја кроз микрорегије попут Врањско-бујановачке и Моравичке (Прешевске) котлине, уз простране брдско-планинске крајеве прошаране мањим долинама са традиционалним називима попут Пољанице, Иногошта, Горње Пчиње, Власине и Крајишта.</s><s>Административно то је област Пчињског управног округа у чијем саставу се налазе општине: Владичин Хан, Сурдулица, Босилеград, Врање, Трговиште, Бујановац и Прешево (Костић 1968; Marković 1980: 371-376).</s><s>Врањско-бујановачка котлина прати ток Ј.</s><s>Мораве и Моравице на деоници од око 60 km трасирајући тако најужнију деоницу Моравско-Вардарске долине која је орјентисана ка сливу Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Након тога Моравско-вардарска траса се наставља преко Прешевске повије, која представља ниско развође између два велика басена, односно између слива Прешевске Моравице и Коњарске реке формирајући тако Прешевкокумановску удолину, иначе главну везу између Моравске и Вардарске долине.</s><s>Тај део терена представља тектонско-ерозивно удубљење спуштрено измедју шкриљастокречњачких планина Скопске Црне горе на западу и Рујена на истоку (Јовичић 1968; Рељефну основу читаве регије чни алувијална раван Јужне Мораве и Моравице са пратећим речним терасама, који су распоређени на хипсометријој скали од 350 m до 550 m и захватајући малу ширину која се креће од 0,25 km код Прибојске сутеске до 3 km код Давидовца.</s><s>Поред главних долина истичу се бројне мање бочне долине које припадају горњем сливу Ј.</s><s>Мораве, попут Трновачке, Вртогошке, Кршевичке, Давидовачке, Тибушке, Бањске реке, Јелашнице, Лепенице и Врле.</s><s>Долинску морфологију такође употпуњавају горњи токови Пчиње и Ветернице који уједно трасирају алтернативне правце ка Вардарској долини и Лесковачком поморављу Побрђе при ободу долина представља уску прелазну зону ка планинском залеђу.</s><s>Њихова основна морфлогија се градила током неогене језерске фазе, остављајући видљив траг своје генезе у виду абразионих нивоа на 720, 680, 620 и 520 m. Таква хипсометрија указује да је неогено језеро скопско-кумановске котлине било нашироко спојено са језером врањске котлине.</s><s>За време језерске фазе прешевска пречага била је засута језерским наслагама, које су затим денудоване, а сама пречага ексхумирана услед чега је створено развође између врањске котлине на северу и кумановско-скопске на југу Ппланински венац при западном ободу Врањско-бујановачке котлине, чини група површински мањих, морфолошки сличних планина (Пљачковица 1226 m, Крстиловица 1154 m, Китка 1295 m, Св. Илија 1271 m) које се простиру између горњег тока Ветернице на северу и Кончуљске клисуре на југу, обронка Гољака на западу и Јужноморавске долине на истоку.</s><s>Услед недостатка адекватног ширег назива за поменути планински масив уведен је назив Врањске планине.</s><s>На северу се ове планине прелазе у огранке Кукавице (1.442 m), док се јужно од Кончуљске клисуре пружа громада Скопске Црне Горе (1.651 m).</s><s>На источној страни Моравско-вардарске комуникације пружа се разгранат планински систем у коме се издваја неколико планина које се од југа ка северу препознају у називима Рујан (Рујен) планине (969 m), Коћуре 332</s> <s>(1.215 m) и Бесне Кобиле (1.922 m), одакле планински венац преко Големе равнице (1.742) прелази у масив Варденика (1.875 m) и даље ка северу у огранке планине Чемерника (1.638 m).</s><s>Планинска зона је испресецана са великим бројем вододелница, долина, превоја и клисура који пружају проходност, контролу, као и могућност за подизање насеља.</s> <s>Геолошку грађу у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве и Пчиње чине алувијални и неогени седименти у долинском подручју, док у грађи побрђа на котлинском ободу и планинског залеђа претежно учествују кристаласти шкриљци Српско-македонске масе (Vukanović i dr. 1970: 15-18).</s><s>У грађи планина врањског подручја преовлађују гнајсови, микшисти и филити док се интеркалације мермера јављају у изолованим случајевима.</s><s>На Бесној кобили, у пределу ушћа Бањштице у Ј.</s><s>Мораву јављају се андезити, дацити и риолити.</s><s>У пчињском и пољаничком басену јављају се седименти горњег еоцена, представљени серијом туфова на сенонским кречњацима.</s><s>Неогене наслаге састоје се углавном од бреча, лапора, пешчара и конгломерата преко којих леже глинци и лапорци.</s><s>Вулканизам је интензиван током средњег миоцена, киселији је од старијих фаза и углавном представљен вулканокластичним материјалима и дацитима.</s><s>Квартарне творевине су развијене у виду алувијалних, пролувијалних, делувијалних и терасних седимената На теренима у сливу Врањског Поморавља постоји велики број појава минералних сировина, на којима се често запажају остаци старих рударских радова (Simić 1951; Јовановић 2007).</s><s>Минералне сировине се могу поделити на лежишта прекамбријске, варисцијске, терцијарне и квартарне старости.</s><s>Прекамбријска лежишта представљена су кроз појаве магнетита, хематита лимонита и сидерита, док се од сулфида јављају као примарни пиротин, хлакопирит, пирит, сфалерит и галенит, а као секундарни маркасит и ковелин (Vukanović i dr. 1970: 42-44; Jovanović 1990: 349-350).</s><s>Варисцијска лежишта представљена су расејаним појавама каситерита, шелита и пегматита са берилом (Димитријевић 1952; Vukanović i dr. 1970: 41-42).</s><s>Међу лежиштима терцијарне старости јављају се бентонитске глине, угљеви, туфови, каолин, магнезит и антимон уз који се местимично јавља цинабарит, маркасит, пирит и самородни арсен (Антула 1900; Миловановић 1950; Vukanović i dr. 1970: 42-44; Jovanović 1990: 623-626).</s><s>Квартарна лежишта су представљена алувијалним наслагама шљунка, песка и глине које се користе као сировина за грађевинске материјале (Vukanović i dr. 1970: 42, 45).</s><s>Поред лежишта познатих из геолошко-рударских истраживања, постоји већи број засољених земљишта (слатина) и извора сумпорног блата или воде (смрдана), који су регистровани углавном на основу топонамистичке грађе са топогрфских карата и бележака из етнографских проучавања (Трифуноски 1963; Земљишни покривач врањског подручја биће само генерално сагледан, обзиром да аутору рада нису биле доступне детаљне педолошке карте које су употребљаване у свим осталим регијама.</s><s>На читавој територији доминирају планинске црнице у комбиницаији са скелетоидним творевинама, подзоли, вертисоли и камбисоли са варијатетима, као и алувијално-делувијални наноси.</s><s>Алувијално-делувијални наноси су углавном ограничени на низијски долински појас и заузимају око 25% области, док гајњаче, смонице и подзол заузимају средњи висински део врањског подручја и заједно са планинским црницама које су углавном заступљене на вишим котама заузимају око 75% површине врањског подручја (Bogdanović 1961: 36-48).</s><s>Међутим, услед недостатака педолошких карата у раду није установљена дистрибуција земљишне подлоге на површинама које заузимају рејони налазишта.</s><s>На тај начин је изостела и оцена привредних потенцијала предиспонираних педолошким карактеристикама у најужој околини локалитета.</s> <s>Први забелешку о праисторијским локалитетима у Врањском крају оставио је Ф.</s><s>Каниц, крајем XIX века приметивши остатке праисторијских урни у профилу локалитета Црквиште310 код Врањске бање.</s><s>Познији истраживачи попут Јована Хаџи-Васиљевића Ристе Николића и Јована Трифуноског у склопу својих антропогеографских и етнографских истраживања (Николић 1905; Хаџи-Васиљевић 2015; Трифуноски 1963; 1964) такође помињу поједине локалитете из врањске области, без хронолошке детерминације за које се касније испоставило да садрже слојеве из бронзаног и гвозденог Прва значајнија рекогносцирања подручја Врања и његове околине изведена су 1952/53. године (Гарашанин, Гарашанин 1965:18), док је систематска рекогносцирања од Лепенице на северу до Прешева на југу, у периоду од 1964. до 1968. године, обавио М.</s><s>Јовановића, археолог Народног музеја у Врању (Јовановић 1965:217-235; 1966: 314327; 1967: 313-335; 1968: 496-505).</s><s>Тих година евидентирао је више од двеста локалитета у околини Врања, Бујановца, Сурдулице и Прешева, у зони комуникационог правца Корбевац – Крива Феја, затим у Прешевском пољу, као и у јужном делу Грделичке клисуре.</s> <s>Наредна рекогносцирања имала су сондажни карактер, а спроведена су током две истраживачке кампање (1977-1978. год.) у области бујановачког и прешевског басена311 (Vukmanović, Popović, 1978; Vukmanović, Popović, 1979; Вукмановић, Поповић, 1982).</s><s>Нешто касније, током 1981. године, Б. Хензел, А. Хохштетер, Р.</s><s>Васић и О.</s><s>Паламаревић, кустос Народног музеја у Врању, обављају рекогносцирање Врањске регије, приликом чега је откривено неколико до тада непознатих локалитета из позног бронзаног и раног гвозденог доба (Hänsel, Vasić, 1981; Васић, Паламаревић, 1983).</s><s>Деведестеих година, после дуже паузе, музеј у Врању, отпочиње интезиван рад на проспекцији праисторијских налазишта у Пчињском округу.</s><s>Истраживања почињу 1996. године рекогносцирањем Врањско-бујановачке и Прешевске котлине, које спроводе археолози Народног музеја Врање, Александар Булатовић и Горан Митровић (Булатовић, Митровић 1997: 29-42).</s> <s>У новом миленијуму започиње прва етапа археолошких истраживања на деоници будућег аутопута Е-75 од Ниша до границе са БЈР Македонијом која је подразумевала су систематска рекогносцирања на територији која је обухваћена Просторним планом инфраструктурног коридора.</s><s>Рекогносцирање је организовао Републички завод за заштиту споменика културе, у сарадњи са Археолошким институтом, Центром за археолошка истраживања и Археолошком збирком Филозофског факултета у Београду и Народним музејем у Београду, а у реализацији пројекта такође су били укључени Народни музеји у Лесковцу и Врању.</s> <s>Током шездесетих година Народног музеја из Врања, спроводи неколико мањих ископавања на територији Пчињског округа.</s><s>Истраживања започиње М.</s><s>Јовановић у сарадњи са И.</s><s>Микулчићем из Скопља, 1966. године сондира локалитет Кале у Кршевици.</s><s>Резултати истраживања су показали да се ради о вештачки утврђеном насељу, са налазима импортоване грчке керамике из V - IV века пре нове ере (Јовановић, 1966; Mikulčić, Jovanović, 1968).</s><s>Још једна мања истраживања сондажног карактера Јовановић је спровео на локалитету Градиште у Прибоју код Владичиног Хана, која су била полазна основа за каснија детаљнија истраживања (Јовановић, 1966а).</s><s>Исти аутор 310 Каниц овај локалитет назива Кале-баир, а забелеђен је још и под именима град на Изому, Кале, Црквено 311 На пројекту учествују археолози М.</s><s>Вукомановић, П.</s><s>Поповић, Н.</s><s>Илић, Ј.</s><s>Милојковић и студент грађевине Р.</s><s>Кецман.</s> <s>334 је обавио ископавања 1969. године, на некрополи из развијеног гвозденог доба на локалитету Сланиште у Моштаници која су публикована у два наврата (Јовановић, Током деведесетих година у Врањском крају се интензивно обављају ископавања налазишта са слојевима из бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Истраживања почињу сондирањем локалитета Три крушке у Клиновцу код Бујановца 1996. године.</s><s>Том приликом су откривени остаци вишеслојног праисторијског насеља са слојевима из позног бронзаног и раног гвозденог доба (Булатовић, Митровић, 1997).</s><s>Затим следе сондажна ископавања локалитета Градиште у Кончуљу код Бујановца, која су обављена 1997. године, такође у организацији Народног музеја из Врања.</s><s>Анализом вертикалне стратиграфије и ископаног материјала, установљено је постојање културних слојева из енеолита, средњег и позног бронзаног доба, као и раног гвозденог доба (Булатовић, 2000: 24-33; Булатовић, 2007:178-194).</s><s>Већ следеће године (1998) уследило је ископавање на локалитету Градина у Свињишту.</s><s>Истраживања је спроводио Народни музеј у Врању, а археолошку екипу чинили су Александар Булатовић и Горан Митровић (Булатовић, 1999; Bulatović, Kapuran, 2007).</s><s>На локалитету су откривена два хоризонта насељавања са остацима стамбене и дефанзивне архитектуре.</s><s>На основу археолошког материјала, старији слој на локалитету је опредењен у почетак гвозденог доба (Ha A1/А2), а млађи у старије гвоздено доба (Ha B3-C1) (Булатовић, 2007:255-260).</s><s>На почетку новог миленијума обнављају се ископавања на локалитету Кале у Кршевици, која добијају систематски карактер.</s><s>Ископавања овог пута обављају стручњаци Археолошког института у Београду у сарадњи са Народним музејем из Београда и Народним музејем из Врања.</s><s>Дугогодишњи руководилац пројекта био је Петар Поповић из Археолошког института у Београду, а од 2013. године руководство на пројекту преузима Иван Вранић.</s><s>На локалитету су регистровани хоризонти из касног бронзаног, раног гвозденог и хеленистичког доба (Поповић, ет ал, 2004: 270-274; Поповић 2005; Popović 2006; Vranić, 2014).</s><s>Повод за заштитна ископавања на територији Пчињског округа, пружила су као што је већ поменуто, систематска рекогносцирања из 2002. године на будућој траси аутопута Е75, од Владичиног Хана, до границе са Македонијом, приликом чега је констатовано 89 угрожених археолошких налазишта.</s><s>Већ следеће (2003) године приступило се заштитним ископавањима директно угрожених локалитета на деоници пута између Прешева и Бујановца и делу пута северно од Владичиног Хана.</s><s>Овом приликом истражен је локалитет бронзаног доба Пиљаковац у Кржинцу код Владичиног Хана (Лазић 2005) и локалитет Буњиште у атару села Жујнице код Прешева на коме су откривени слојеви из неолитског и периода прелаза из бронзаног у гвозденог доба (Булатовић и др. 2005).</s><s>Наредне године (2004) Народни музеј у Врању и Завод за заштиту споменика културе из Ниша организују заштитна ископавања на локалитету Градиште код Првонека недалеко од Врањске бање, где је установљен слој насеља брњичке културе (Булатовић, 2007: 143-149).</s><s>Друга етапа археолошких радова (2011-2014) на траси будућег аутопута Е75 од Грабовнице до границе са Македонијом, подразумевала је заштитна ископавања на 35 локалитета.</s><s>Истраживања су спроведена у организацији Археолошког института и Филозофског факултета у Београду, а обухватала су налазишта различитих типова и различите хронолошке припадности и површине.</s><s>Током тог периода истражен је неколико локалитета са слојевима из бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Истраживањима на локалитету Меаниште у Ранутовцу код Врања, евидентирани су остаци из раног бронзаног доба, раног и развијеног гвозденог доба (Булатовић и др. 2016; Булатовић и др. 2016а; Bulatović i dr. 2014: 36–39; Bulatović 2020a).</s><s>335</s> <s>Истраживања мањег обима на локалитету Цепотина-Вучјак код Бујановца из 2012. године показала су два јасно издвојена хоризонта живота.</s><s>Млађи слој карактеришу малобројни налази грнчарије рађене на витлу опредељене у млађе гвоздено доба, док у старијем хоризонту доминирају посуде рађене слободном руком карактеристичне по орнаменту који је изведен радлом, хронолошки опредељен у старије гвоздено доба (Вранић, Јанковић, 2016).</s><s>Слојеви из гвозденог доба константовани су, током 2011. године и на локалитету Црквиште и Градиште у селу Давидовац (Петковић, 2016; Евиденције о налазиштима која су приказана у овом раду прикупљани су из литературе, с обзиром на то да је аутор рада, осим у неколико изузетака није обилазио локалитете у овој области.</s><s>Сагледавање археолошког материјала из Врањског краја, готово у потпуности је обављено кроз илустрације из публиковане археолошке литературе.</s> <s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 15 налазишта, што представља 48% од укупног узорка у горњем току Ј.</s><s>Мораве и Пчиње.</s><s>Поменута налазишта су распоређена у 14 савремених катастарских атара.</s><s>На четири налазишта (27%) вршена су ископавања већег обима, четири локалитета (27%) су сондирана, док су 7 налазишта (46%) документована путем рекогносцирања.</s> <s>Осам налазишта припада равничарском типу насеља (53%), док је шест налазишта позиционирано на узвишењима са војно-стратешким повољностима и припада градинском типу насеља (47%).</s><s>Пећинска налазишта из ПБД нису евидентиране у регији, док су две случајно откривене некрополе евидентиране у Новом Селу у области Горње и недалеко од села Лучана код Бујановца.</s><s>Осатци некрополе из Новог Села познати су само на основу описа, који указује на погребне праксе и материјал брњичке културе али пошто урна није сачувана, а добијене информације нису потврђене на терену, тако да налаз није потпуно поуздан (Булатовић 2007: 42, 242).</s><s>Остаци некрополе откривене на локалитету Реџина окућница у Лучану су нешто поузданији.</s><s>Ради се о налазу урне око које је било неколико облутака, коју је власник имања пронашао на дубини од око 0,8 m, приликом копања бунара (Булатовић 2007: 208, T. LX/1).</s><s>Позиција некрополе може указивати на блиске везе са истодобним насељем на потезу Ресуља, које се налази са друге стране Биначке мораве на удаљености мањој од 1 km.</s> <s>Географски положај насеља из ПБД у Параћинском Поморављу показује да су четири насеља (27%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима Јужноморавске долине.</s><s>Осам налазишта (53%) заузимају позиције у другој зони (III) односно у ближем залеђу моравско-вардарске долине, док су три локалитета (20%) распоређена у трећој зони (III).</s><s>Једанаест налазишта директно припада хидрографској мрежи Ј.</s><s>Мораве (73%), два налазишта припадају сливу Бањске реке (13%), а два сливу Пчиње (13%).</s><s>Рељефна основа насеобинског окружења у четири случаја припада масиву Рујан планине (27%).</s><s>Три налазишта су забележена у систему Врањских планина (20%) и исто толико (20%) у систему Коћуре.</s><s>Два локалитета су смештена на обронцима Бесне Кобиле (13%), док су појединачни случајеви евидентирани на обронцима Кукавице (7%), Чемерника (7%) и Шира окружења налазишта (r = 5 km) у четири случајева (38%) обухватају два рељефна појаса од којих су два у долинско-брдском (13%), а четири у брдскопланинском окружењу (27%).</s><s>Окружења четири налазишта заузимају изразито планински рељеф (27%), Три Крушке код Клиновца представљају једино налазиште у изразито брдском рељефу (7%), док налазишта у изразито долинском рељефу нису регистрована.</s><s>Четири налазишта (38%) обухватају шира окружења која се готово подједнако простиру у сва три рељефна појаса (1-2-3).</s><s>Висинске коте у обухватима свих окружења варирају од 315 до 1415 m, док се висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима крећу од 230 m у околини налазишта Три Крушке код Клиновца, па до 888 m у окружењу Градишта код Првонека.</s><s>Просечна вариација у надморској висини на свих 15 локалитета је 573 m. На пет налазишта висинске вариације у околном рељефу су мање од 500 m и у просеку износе 370 m, док је на преосталих 10 налазишта висинска разлика већа од 500 m и у просеку износи 674 m. Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из ПБД, орјентисана је у 6 случајева претежно ка ратарству (40%), док је у 9 случајева</s> <s>Софистициранијим разврставањем из узорка је могуће издвојити четири атара (27%) који се одликују мешовитом пољопривредом, односно ратарско-сточарском у два случаја (13%) и сточарско-ратарском пољопривредом у такође два случаја (13%).</s><s>338</s> <s>У окружењима 12 налазишта уочена је заступљеност једног или више минералних ресурса (80%).</s><s>Евидентирана су лежишта глине (GL), минерални извори (Fe), као и лежиште пигмената, односно цинабарита (Hg).</s><s>Осам налазишта (186-87, 189190, 195, 200-201) својим атарима заузимају металичне ресурсе (53%), међу којима се издвајају четири атара (27%) на којима су регистрована лежишта гвожђа (186-87, 189190312).</s><s>Лежишта калаја регистрована су у ширем окружењу четири налазишта (195, 193, 200-01313), док су лежишта бакра и олова забележена једино у околини Градишта код Дубнице314.</s><s>Преосталих 7 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (47%).</s><s>У атарима четири налазишта (27%) евидентиране су слатине или слани извори (187, 191, 195, 199), док су топоними везани за изворе сумпора регистровани у окружењима Кржинца, Првонека и Клиновца315.</s><s>Такође четири атара (191, 193, 196, 199) у својој околини имају значајнија лежишта глине (Vukanović i dr. 1977: 43, 45).</s><s>Лежишта пигмената, односно цинабарита регистровани су у брдима између В. Трновца и Брезнице, тачније у околини Ресуље код Лучана и Градишта код Кончуља (13%) (Vukanović i dr. 1977: 42).</s><s>Термоминерални извори су регистровани једино у атару Црквишта код Врањске бање.</s> <s>Сва металична лежишта су позиционирана у најдаљој трећој зони од налазишта, односно у ширем окружењу налазишта (до 5 km удаљености), осим у случају Ресуље код Лучане где је лежиште касерита (Sn) позиционирано у ужем окружењу налазишта.</s><s>Са друге стране неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у три случаја, а представљени су глиништима (199), термоминералним изворима (188) и засољеним 312 О лежиштима гвожђа у околини поменутих налазишта, детаљније: Антула 1900: 62-65; Babović i dr. 313 О лежиштима калаја у околини поменутих налазишта, детаљније: Vukanović i dr. 1977: 41-42; Јовановић 1990: 347; Maldenović 2017: 16. 314 О лежиштима калаја у околини поменутих налазишта, детаљније: Vukanović i dr. 1977: 41-42. 315 О положају потеза са називом Смрдан, Смрдљан и Смрдљиво, у врањској регији детањније: Трифуноски 1963: 20, 111, 127.</s> <s>Доминантна рељефна конфигурација у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) уакзује да су 10 налазишта (67%) формирана у претежно планинском рељефу.</s><s>Рељефно окружење 6 налазишта (40%) заузима претежно брдски предео, док је уже окружење Црквишта код Врањске Бање (7%) заузима претежно долински рељеф.</s><s>Софистициранијом диференцијацијом установљено је да су окружења пет налазишта смештена у брдско-долинском рељефу (33%), док је једино Грдиште код Прибоја у планинско-долинском окружењу (7%).</s><s>Градиште код Дубнице (7%) је смештено у планинско-брдском, а Црквиште код Врањске Бање (7%) у долинско-планинском рељефу.</s><s>У ужим окружењима шест локалитета преовладава готово искључиво планински рељеф (40%), док у ужем атару Пиљаковца код Кржинца (7%) доминира искључиво брдски рељеф.</s> <s>Рејони налазишта кроз која пролазе искључиво магистрални правци забележени су у четири случаја (27%).</s><s>Два налазишта (13%) гравитирају ка регионалним правцима, док кроз рејоне 8 налазишта (53%) циркулишу једино локални путеви.</s><s>Једино је локалитет Ресуља код Лучана (7%) издвојен као позиција у чијем рејону се налазе раскршћа магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s><s>Локалитети са хоризонтом ПБД у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве и Пчиње најчешће гравитирају ка два речна тока што је евидентирано у 8 случајева (53%), док се налазишта која гравитиријау ка три речна тока срећу у два случаја (13%).</s><s>Преосталих пет локалитета (33%) гравитира само ка једном речном току.</s><s>Четири налазишта је позиционирано у близини Ј.</s><s>Мораве, док се Градиште код Кончуља налази у клисури Биначке Мораве која је овде сврстана у регионални ток.</s><s>Свих преосталих 10 локалитета се налази уз неки од од локалних токова, односно поред мањих река (3) и потока (4).</s><s>Издвојена су два од четири налазишта (50%) поред пловних река (187, 191) која се налазе у непосредној близни речног прелаза преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>Мост у оба случаја представља данашњи главни прелаз преко Ј.</s><s>Мораве.</s><s>340</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из ПБД у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве издвајају су у виду појава попут ушћа, међуречја, меандра, мочвара, извора воде и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи по две (187-88, 190-91, 195-97, 200) или три (186, 193) хидрографске појаве.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен на 11 налазишта (73%).</s><s>Три локалитета су позиционирана уз меандре, међу којима се издваја један на спољном луку меандра (7%), и два у унутрашњем луку меандра (13%).</s><s>Из наведеног произилази да су насељеници у преосталих 12 случајева (80%) заузимали насеља поред равних речних токова.</s><s>Шест налазишта (33%) се налази између два блиска паралелна тока, односно међуречја (186, 188, 193-4), док су 6 налазишта су везана за клисуре (40%).</s><s>У близини Ресуље константована је мочвара (7%), док је Селиште код Љиљанца везано за извор воде (7%).</s> <s>Избор геоморфолошке формације за подизање насеља је у 12 случајева (80%) везан за падинске облике рељефа, док су преостала три локалитета подизана на флувијалним облицима рељефа (20%).</s><s>Софистициранијом селекцијом могуће је издвојити 12 локалитета (46%) на терену са падинама већег нагиба (Д2).</s><s>Налазишта на флувијалним облицима рељефа су у два случаја (13%) позиционирана у алувијалним равницама (ФЛ4), док је Градиште код Давидовца једино смештено на речној тераси.</s><s>Литолошку подлогу 10 налазишта (67%) чине комплекси мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, три налазишта (27%) су на на флувијалним наслагама, једно је на језерским наслагама (7%), а једно на комплексима средње чврстих до веома чврстих магматских и ултрамафитских стена (7%).</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо четири локалитета (27%) постављена на високо кристалним метаморфним стенама (СС4) и исто толико (27%) је на на ниско кристаластим метаморфним стенама (СС5).</s><s>Градиште код Прибоја је на пирокласитима (СС3), док је Кале код Кршевице једино налазиште (7%) на флишоликом стенском комплексу (СС2).</s><s>Црквиште код Врањске Бање (7%) је на хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН1), док је Селиште код Љиљанца (7%) једино позиционирано на комплексу гранита и гранодиорита (МС2).</s><s>Сва три налазишта на флувијалним наслагама су смештена на различитим литогенетским врстама, међу којима је Градиште код Давидовца на алувијалном седиментном 341</s> <s>УШЋ комплексу (ФН1), Ресуља код Лучана на алувијално-пролувијалним седиментима, а Три крушке код Клиновца на пролувијалним седиментима.</s><s>Таб.</s><s>98.</s><s>Геоморфолошка, литолошка и педолошка подлога на налазиштима из ПБД са надморском висином, врстом и позицијом Локалитет</s> <s>Просечна надморска висина у врањској регији износи 480 m надморске висине, док просечна висина у алувијалној равани Јужне Мораве износи око 365 m. Надморска висина самих налазишта креће се од 340 m на налазишту Пиљаковац код Кржинце па до 790 m на локалитету Градиште код села Дубнице, тако да у области не постоје налазишта на котама испод 300 m н.в. Евидентирана су два налазишта (13%) позиционирана на котама између 300 и 400 m н.в. и пет налазишта на котама између 400 и 500 m н.в. Преосталих 8 локалитета смештено је на надморским висанама изнад 500 m, међу којима се издваја група од три налазишта на висинама између 500 и 600 m и група коју чине пет локалитета на котама између 680 и 790 m н.в. Просечна надморска висина свих 15 налазишта у Врањској регији износи 549 m н.в. Површине локалитета са хоризонтом ПБД у лесковачкој котлини утврђени су за свега 7 локалитета.</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 2 ha, тако да све измерене површине припадају групи локалитета са најмањим заузетим простором (испод 3 ha).</s><s>Најмања површина (око 0,5 ha) измерена је на платоу локалитета Кале код Кршевице, као и на налазиштима Градина и Река код Свињишта (Булатовић 2007: 210, 253, 255; Капуран 2009: 44).</s><s>Највећу површину (2 ha) има локалитет Градиште код Кончуља (Булатовић 2007: 178).</s><s>Није утврђено ниједно једнослојно налазиште са измереном површином.</s><s>На основу свега наведеног произлази да просечна површина налазишта из ПБД у сливу Врањског Поморавља и Пчиње износи 0,9 ha.</s><s>Грађевинске структуре из ПБД су регистроване на локалитетима попут Градишта код Прибоја, Градишта код Кончуља, Градине код Свињишта, Кале код Кршевице и Пиљаковца код Кржинца.</s><s>Приликом истраживања Прибојског Градишта константовани су остаци каменог одбранбеног бедема и приступне куле на улазу (пречника 10 m), док су остаци стамбене архитектуре регистровани само у виду велике количине лепа који је горео (Vukmanović, Popović 1982; Капуран 2009: 70-72).</s><s>Одбранбена архитектура на градишту у Кончуљу указује на одбранбени ров око кога су подигнути заштитни зидови 342</s> <s>Градина од два реда дрвених стубова између којих је набијана земља, док је њихова основа фундирана ломљеним каменом (Капуран 2009: 57-59).</s><s>На локалитету Градина код Свињишта регистрован је бедем, одбранбени ров, земуница (1,6 x 1,2) и правоугаони надземни објекат на изнивелисаној основи стене316 (Bulatović, Kapuran 2007; Капуран 2009: 42-56; Вукадиновић и др. 2009).</s><s>Архитектонски остаци из ПБД на локалитету Кале код Кршевице су вероватно нејваћим делом девастирани интервенцијама из хеленистичког периода али је откривена полуземуница (49 m²) испод слоја нивелације, свакако потврдила постојање насеља у хоризонту са доминацијом материјала брњичке културне групе (Булатовић 2005: 176; Капуран 2009: 65-67).</s><s>У Пиљаковцу код Кржинца регистрован је доста девастиран надземни стамбени објекат, вероватно квадратне основе са темељима од камена и зидовима од плетера и лепа (4 х 2 m) (Капуран 2009: 76).</s><s>Таб.</s><s>99.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из ПБД Локалитет</s> <s>Савремени или историјски познати објекти и места са традицијом у непосредној близини налазишта из ПБД документовани су на 11 налазишта (73%).</s><s>Једино се у близини Врањске Бање срећу заједно гробље и црква, док се на свим осталим локалитетима јавља по једна врста објеката са традицијом.</s><s>На поменутим налазиштима могуће је издвојити објекте утилитарне традиције (190, 193-94, 197-98, 201), сепулкарног (188, 191,195, 200) или религијског (196, 200) значаја.</s><s>Праисторијски остаци градишта у Кончуљу и Првонеку (13%) евидентирани су у оквирима тврђава са вишевековном стратешко-дефанзивном функцијом током историјских периода.</s><s>Локалитети у атарима Љиљанца, Сурдула, Свињишта и Копањане позиционирани су у непосредној близини бачија (27%), док се налазишта код Врањске бање, Давидовца, Свињишта и Лучана 316 Приликом ископавања бедема установљене су две фазе градње од којих је старија везана за брњичку културу (Br C - Ha A1/2), док се млађа фаза везује за период жигосане керамике (Ha B).</s><s>Хронолошка позиција кућа и осталих архитектонских објеката није поуздано дефинисана (Bulatović, Kapuran 2007: 1314; Вукадиновић и др. 2009: 319; Bulatović et al. 2018a: 124-125).</s><s>343</s> <s>Заједнице ПБД у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве ретко заузимају простор са традицијом насељавања из старијих периода, што је потврђено на свега пет локација (33%).</s><s>На два налазишта је заступљен слој из средњег бронзаног доба (191, 193) (Булатовић 2007: 167, 178-180; Петковић 2016) док су остали старији хоризонти попут старијег/средњег неолита, раног и позног енеолита, раног бронзаног доба, регистровани у појединачним случајевима (186, 193, 198-99) (Булатовић, Митровић 1997; Булатовић 2007: 74-83, 178194, 202-225).</s><s>При томе се једино на Градишту код Кончуља јављају два старија слоја (Буалатовић 2007: 178-194), док је на свим осталим налазиштима регистрован само један старији хоризонт.</s><s>Налазишта са хоризонтом РГД (186, 188, 190, 193, 195-96, 198-201) документована су у 10 случајева (67%), док је хоризонт из СГД документован само на три локлаитета (186, 191, 196) (20%).</s><s>Међу набројаним истичу се Кале код Кршевице и Пиљаковац код Кржинце као локалитети који садрже материјал из сва три хоризонта гвозденог доба и историјских периода су утврђени на 8 налазишта из узорка (53%).</s><s>На 8 налазишта (187-88, 190-91, 193, 196, 199, 201) је регистрован хоризонт из антике (47%) (Јовановић 1965: 221-231; 1966: 315-324; Митровић 2010: 31-90), док је на три налазишта (190, 193, 199) присутан материјал из латена (20%) (Булатовић 2007: 51-56).</s><s>Једино налазиште са остацима из средњег века регистровано је на Црквишту у Врањској Бањи Рано гвоздено доба</s> <s>Хоризонт РГД заступљен је на 24 налазиштa, која су распоређена у 22 савремених катастарских атара.</s><s>Половина налазишта из узорка (50%) је документовано путем археолошке проспекције, а половина путем ископавања (50%).</s><s>Пет локалитета је ископавано обимнијим захватима (21%), док су 7 налазишта тестирана мањим сондирањима (29%).</s><s>Остаци некропола из РГД нису поуздано потврђени тако да су сва налазишта приписана насеобинским формацијама.</s><s>У узорку се издваја 16 насељаравничарског типа (67%) и 8 насеља градинског типа (33%), док пећинска налазишта за сада нису документована у анализираној регији.</s><s>Географски положај откривених насеља из РГД у односу на Моравско-вардарску долину показује да су 9 насеља (37%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима јужноморавске и моравичке долине.</s><s>Налазишта у ближем залеђу (II) поменуте долине, регистрована су у 10 случајева (42%), док су локалитети из дубоког залеђа (III) регистровани у пет случаја (21%).</s> <s>Седамнаест налазишта (71%) се налази поред речних токова који директно припадају јужноморавском сливу, док по два налазишта припадају сливу Ветернице Сурдулици приписано сливу реке Врле (4%).</s><s>Рељефна основа 6 налазишта (25%) припада обронцима Врањских планина, док је систему планине Рујан приписано пет налазишта (21%).</s><s>Три налазишта припадају Скопска Црна гора (8%) и Варденик (8%) у својим системима имају по два налазишта.</s><s>Једино се Пиљаковац код Кржинца (4%) налази на ЈЗ обронцима Чемерника.</s><s>344</s> <s>Таб.</s><s>100.</s><s>Налазишта из РГД у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве и њихово стање истражености Шира окружења (r = 5 km) у којима доминира једноличан пејзаж евидентирана су на свега пет налазишта (21%), где се у четири случаја (17%) издваја планински, а у једном брдски (4%), док налазишта са искључиво равничарским рељефом нису забележена.</s><s>Са друге стране 10 налазишта (42%) обухватају околину у којој доминирају два рељефна појаса односно у пет случајева (21%) окружење подразумева мешовит долинско-брдски рељеф (1-2), а у пет случајева (21%) брдско-планинско окружење (23).</s><s>Већина налазишта захвата окружења која нагињу ка сва три рељефна појаса (1-2-3), што је забележено у 9 случајева (37%).</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 315 до 1415 m. Висинске разлике од најниже до највише тачке у окружењима варирају од 225 m атару Буњишта код Жујинца, па све до 888 m висинске разлике у окружењу налазишта Градиште код Првонека.</s><s>Шира окружења 9 налазишта се налазе на теренима чија је разлика у хипсометријској скали мања од 500 m н.в. На овим локалитетима висинске вариације су у просеку 379 m. На преосталих 15 налазишта висинске вариације су веће од 500 m н.в. и у просеку износе 625 m. Просечна хипсометријске вариације у окружењима свих локалитета из РГД у Врањској регији износи 532 m.</s> <s>Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из РГД, орјентисана је у 6 случајева претежно ка ратарству (25%), док је у преосталих 18 случајева привредна орјентација више окренута ка сточарству (75%).</s><s>Софистициранијим разврставањем из узорка, могуће је издвојити четири атара који се Локалитет</s> <s>345 одликују мешовитом пољопривредом, односно ратарско-сточарском у два случаја (8%) и сточарско ратарском такође у два случаја (8%).</s><s>Таб.</s><s>101.</s><s>Локалитети из РГД са њиховим топографским одликама ширег окружења У окружењима 22 налазишта документована је заступљеност једног или више минералних ресурса (92%).</s><s>Евидентирани су минерални извори воде (MI), слатине Истичу се 6 налазишта која у својим окружењима имају по три лежишта минералних 190, 192, 193, 207), док преосалих 10 налазишта има само по један забележени ресурс.</s><s>Четрнаест налазишта (186, 190, 193, 195, 200-04, 206, 208, 210-212) својим атарима заузимају металичне ресурсе (58%).</s><s>Преосталих 8 налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (32%), док се у 13 атара (54%) неметалични и металични ресурси јављају комбиновано.</s> <s>У оквирима 8 атара (193, 195, 200-01, 208, 210-12) (33%) регистрована су лежишта лежишта гвожђа (Fe).</s><s>Окружења пет налазишта (200-01, 210-12) орјентисана су ка искључиво ка лежишима калаја с обзиром да их не прати ниједан други минерални ресурс, док је окружење Градског стадиона код Сурдулице орјентисано само ка лежишту гвожђа.</s> <s>Неметалични ресурси су документовани у окружењима 16 налазишта (67%) (186, док су извори сумпора317 регистровани у окружењима (186, 188, 190, 199, 203-04, 209) 7 локалитета (29%).</s><s>Значајнија лежишта глине и каолина забележена су у окружењима (192-93, 196, 199, 206-07, 215) 7 налазишта (29%), док су лежишта пигмената односно цинабарита евидентирана у окружењима (193, 195, 207-08) четири налазишта (17%).</s><s>Термоминерални извор воде се среће једино у близини Црквишта код В. Бање (4%).</s><s>Највећи део металичних лежишта је позициониран у ширим атарима налазишта (r = 2,5 - 5 km), док изузетак представљају Буњиште код Жујинца и Градина код Свињишта где су лежишта калаја (Sn) регистрована у ужем окружењу локалитета (r = 2,5 km).</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани су у три случаја, а представља их извор соли на потезу Слатина код Ресуље, термоминерални извор код Црквишта у Врањској Бањи и глиниште код локалитета Три крушке у Клиновцу.</s><s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити 13 налазишта (54%), чије површине највећим делом обухватају брдске пределе, међу којима се издвајају 10 локација (42%) са 317 О положају потеза са називом Смрдан и сличним изведеницама у врањској регији детаљније: Николић 1904: 171; Трифуноски 1963: 20, 127; 1964: 96. 347</s> <s>Tаб.</s><s>103.</s><s>Локалитети из РГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом мешовитим брдско-долинским рељефом.</s><s>Поред брдских издвајају се 9 локалитета (38%) чија ужа окружења претежно обухватају планинске пределе, међу којима су три смештена у мешовитом планинско-брдском рељефу (13%).</s><s>Локалитети са претежно долинским окружењем су најређе заступљени са свега три локалитета (13%), од којих два заузимају мешовит долинско-планински пејзаж (8%).</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци (МАГ) забележени су у 9 случајевa (38%).</s><s>Налазишта у чијим рејонима пролазе једино регионални правци (РЕГ) забележени су у пет случајева (21%), док је преосталих 9 налазишта (38%) ограничено на локалне правце (ЛОК).</s><s>Једино је локалитет Ресуља код Лучана (7%) издвојен као позиција у чијем рејону се налазе раскршћа магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ).</s> <s>Локалитети са хоризонтом РГД у 9 случајева (37%) гравитирају ка једном речном току, док се локалитети усмерени на два речна тока срећу у 12 случајева (50%).</s><s>Налазишта која су орјентисана ка три речна тока се срећу у три случаја (13%).</s><s>Шест налазишта (25%) гравитира ка току Јужне Мораве, док су четири налазишта (17%) Лок</s> <s>348 позиционирана у близини регионалних токова318.</s><s>Налазишта окренута искључиво ка локалним токовима треће (3) и четврте (4) категорије забележена су у 13 случајева (54%).</s><s>Речни прелаз преко Ј.</s><s>Мораве забележен је у близини налазишта код Репинца где постоји речни газ, док у близини Црквишта код Давидовца постоји мост.</s><s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта из РГД у сливу Врањског Поморавља и Пчиње издвојене су у виду појава попут речних ушћа, међуречја, развођа, меандра, извора, мочвара и клисура.</s><s>Поједина налазишта смештена су на терену 205, 209, 212) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа, који је забележен у 12 случајева (50%).</s><s>Поред ушћа налазишта често заузимају зону међуречја, што је забележено у 8 случајева (33%).</s><s>Налазишта на меандрима регистрована су у 6 случајева (25%), од којих су 4 смештена у унутрашњој страни меандровог лука (17%).</s><s>На основу наведеног произилази да су насељеници у преосталих 18 случајева насељавали простор поред равних речних токова (75%).</s><s>Седам налазишта (29%) је смештено у клисури или на њеном почетку, док су налазишта на развођима евидентирана у свега два случаја (8%).</s><s>Локалитети са изворима у својој близини забележена су у 5 случајева (21%), док је у близини мочваре (4%) једино локалитет Ресуља код Лучана.</s> <s>Најчешћи избор геоморфолошке формације за подизање насеља представљају падинско-језерски облици рељефа који представљају подлогу на 18 налазишта (75%), док су флувијални облици рељефа заступљени на преосталих 6 налазишта (25%).</s><s>Софистициранијим издвајањем установљено је да су три налазишта (13%) на благим (Д1), док су чак 13 (54%) локалитета на стрмим падинама (Д2).</s><s>Локалитет Чесма код Турије се налази на пролувијалном застору (33%), а Доњи јасен код Карадника на маринско-лимничкој тераси.</s><s>Четири налазишта (17%) је оформљено на алувијалној Литолошку подлогу 13 налазишта (54%) чине комплекси мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, 7 налазишта (29%) су на на флувијалним наслагама, док су четири локалитета на језерским наслагама (17%).</s><s>Софистициранијом поделом издвајамо 7 локалитета (29%) постављена на високо кристалним метаморфним стенама (СС4), пет налазишта (21%) је на на ниско кристаластим метаморфним стенама (СС5), док су два (8%) на флишу и флишоликом стенском комплексу (СС2).</s><s>Сва четири налазишта (17%) на језерским наслагама позиционирана су на хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН1).</s><s>Налазишта на флувијалним наслагама су у три случаја (13%) смештена на алувијалном седиментном комплексу из фације корита (ФН2).</s><s>Црквиште код Давидовца је на алувијално-пролувијалним седиментима (ФН4), локалитет Кашин код Паневља је на речно-терасним седиментима (ФН6), а Чесма код Турије на и Три крушке код Клиновца на пролувијалним седиментима (ФН8/9).</s><s>Надморска висина самих налазишта креће се од 340 m на локалитету Пиљаковац код Кржнице до 760 m на локалитету Раскрсја у околини Русца.</s><s>Налазишта чије коте не прелазе 400 m н.в. забележена су у 5 случајева (21%), док се 11 локалитета (46%) налазе на котама између 400 и 500 m н.в. Преосталих 8 налазишта (25%) се налазе на надморским висинама изнад 500 m н.в. односно четири су на висинама између 500 и 700 Површине локалитета са хоризонтом РГД су утврђени за 8 локалитета (33%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 3 ha, тако да сви локалитети припадају групи најмањих насеља (испод 3 ha).</s><s>Највећа површина измерена је на локалитету Чесма у 318 Градски стадион у Сурдулици се налази у близини реке Врле, Градиште код Кончуља је у клисури Биначке Мораве, док се Градиште и Њива Стоијљковића код Големог села се налазе недалеко од тока Ветернице.</s> <s>Турији (Булатовић 2007: 198), док су површине од око 0,5 ha измерене на Локалитетима Кале код Кршевице, Градина и Река код Свињишта (Булатовић 2007: 210, 253, 255; Капуран 2009: 44).</s><s>Није утврђено ниједно једнослојно налазиште са измереном површином, тако да просечна површина налазишта износи 1,2 ha.</s><s>Таб.</s><s>104.</s><s>Геоморфолошка и литолошка подлога налазиштима са надморском висином Локалитет</s> <s>Грађевинске структуре из РГД су регистроване на локалитетима попут Градишта код Кончуља, Градине код Свињишта и д Меаниште код Ранутовца, док архиктонтонски остаци са градина Каљаја код Буштрања, Кацицуп код Ораовице и Кале код Кршевице нису поуздано поуздано потврђени у овом периоду.</s><s>Одбранбена архитектура из ПБД на градишту у Кончуљу (Капуран 2009: 57-59) при крају периода бива спаљена и унишена (Ha A2), док њена обнова почетком РГД није поуздано утврђена (Булатовић 2007: 179).</s><s>Остаци фортификације на Градини код Свињишта указују на две фазе градње од којих је старија везана за брњичку културу (Br C - Ha A1/2), а млађа за период жигосане керамике (Ha B), док хронолошка позиција стамбених објеката није поуздано дефинисана (Bulatović, Kapuran 2007: 13-4; Вукадиновић и др. 2009: 319; Bulatović et al. 2018a: 124-5).</s><s>На локалитету Меаниште код Ранутовца у слоју РГД константовани су остаци две земунице као и неколико јама.</s><s>Основа једне земунице је била неправилног кружног облика (4 х 3,5 m), а у њеној унуташњости пронађен је подни и зидни леп, као и остаци јама за стубове.</s><s>Друге земуница је имала основу у облику броја осам (3,2 х 2 350</s> <s>350 m), била укопана 1 m, а унутар ње је константована запечена земља и укопи за стубове (Булатовић и др. 2016: 94-95).</s><s>Архитектура из РГД на локалитету Кале у Кршевици није поуздано документована али се претпоставља да је плато градине већ тада имало одбранбену функцију (Капуран 2009: 67).</s><s>Слична је ситуација и са градинским насељем Каљаја код Буштрања и Кацицуп код Ораовице, где су активности из познијих фаза негирале архитектонске објекте из најстаријијих хоризонта градина, односно с краја РГД Таб.</s><s>105.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из РГД Локалитет</s> <s>Објекти и места са традицијом документовани су у близини 16 налазишта (67%).</s><s>На њима је могуће издвојити објекте и места утилитарног (насеља, тврђаве, извори, бачије), сепулкарног (гробља) и религијског значаја (цркве).</s><s>Четири локалитета се налазе у непосредној близини два различита објеката или места са традицијом, док је на свих преосталих 12 налазишта регистрован само један објекат са традицијом.</s><s>У непосредној близини 7 налазишта евидентирана су гробља (29%), док су цркве или манастири документовани у три случаја (13%).</s><s>Традиционалне бачије или сточарска станишта су регистрована у близини четири налазишта (17%), док су остаци тврђава из 351</s> <s>Старије гвоздено доба историјских периода забележени на три налазишта (13%).</s><s>Локалитети смештени у савременом насеобинском језгру евидентирани су само у случају имања С.</s><s>Николић у Репинцу (4%) док је једини случај каптираног извора воде у виду спомен-чесме забележен на локалитету Чесма код Турије.</s><s>Насељеници из РГД често заузимају простор који има традицију коришћења из старијих периода, што је потврђено на 12 локација (50%), а међу њима се истиче локалитет Градиште у Кончуљу на коме су забележена три старија хоризонта319.</s><s>Најзаступљенији је хоризонт из ПБД који је забележен на чак 10 локалитета (42%).</s><s>Старији хоризонти од ПБД ретко су заступљени и забележени су на свега 6 локалитета (25%).</s><s>Међу њима се истичу две локације (8%) са остацима из старијег/средњег неолита, две локације (8%) са остацима из позног енеолита и два налазишта (8%) са остацима из раног бронзаног доба, док је хоризонт средњег бронзаног доба евидентиран једино на Градишту код Кончуља (4%).</s><s>Остаци насеља из СГД забележени су на 7 налазишта (29%), док су локалитети са континуитетом сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД) заступљена на локалитету Кале код Кршевице и Пиљковац код Кржинца.</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 10 налазишта (42%), међу којима се издвајају 7 налазишта са једним млађим хоризонтом (29%), док су на свега три локалитета (13%) препозната по два слоја из латена или историјских периода.</s><s>Латенски хоризонти су евидентирани на 6 налазишта (25%), а исти број важи и за локалитетте са античким слојем (Булатовић 2007: 51-56; Јовановић 1965: 221-231; 1966: 315-324; Митровић 2010: 31-90).</s><s>Једино налазиште са потврђеним остацима из средњег века регистровано је на Црквишту у Врњској Бањи (Радичевић и др. 2004).</s> <s>Насеобински хоризонт СГД у горњем сливу Ј.</s><s>Поморавља и Пчиње, регистрован је на 10 налазиштa, која су распоређена у 10 савремених катастарских атара.</s><s>Неколико мање истражених налазишта попут лоаклитета Црквени рид у селу Љиљанце (Булатовић 2007: 219), Оџинке код Врања (Булатовић 2007: 129-130) и непознато налазиште у атару Горње Љубате (Булатовић 2007: 142), нису пружили комплетне, као ни довољно квалитетне податаке потребне за анализу образаца насељавања.</s><s>Из анализираног узорка се може издвојити пет градина (50%) и пет равничарских насеља (50%).</s><s>Локалитет Сланиште код Моштанице ископаван је на површини од око 100 m², где је поуздано документован једино један скелетни гроб.</s><s>Откривени метални налази из гроба, међу којима се истиче гвоздена лучна фибула са луком кружног пресека и једном очуваном петљом опредељена је у Ha C фазу (Vasić 1999, 66, 75; Булатовић 2007: 105107).</s><s>Трагови насеља нису детектовани у ближој околини320 иако је атар Моштанице у више наврата рекогносциран (1964, 1996, 1992) тако да контекст откривеног гроба са потенцијалним насељем остаје недовољно јасан.</s><s>Шест налазишта су ископавана (60%), међу којима три обимнијим захватима (30%), а три сондирањем (30%).</s><s>Три локалитета (30%) су документована путем проспекције, док је локалитет код Жујинца откривен захвљујући случајним налазима.</s><s>Географски положај откривених насеља из СГД у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве показује да су четири налазишта (40%) смештена у првој зони (I), односно у оквирима 319 У питању су остаци из позног енеолита, средњег и позног бронзаног доба (Булатовић 2007: 178-194).</s><s>320 Први истраживач локалитета М.</s><s>Јовановић, изричито наводи да се на површини потеза нису могли уочити никакви трагови који би указивали на постојање археолошког налазишта (Jovanović 1969: 72-73).</s><s>352</s> <s>Таб.</s><s>106.</s><s>Налазишта из СГД у горњем сливу Ј.</s><s>Мораве и њихово стање истражености јужноморавске или моравичке долине.</s><s>Налазишта у ближем залеђу (II) су евидентирана истом броју случајева (40%), док су локалитети позиционирана у зони дубоког залеђа (III) документовани у свега два случаја (20%).</s><s>Таб.</s><s>107.</s><s>Локалитети из СГД са њиховим топографским одликама ширег окружења Локалитет</s> <s>Осам налазишта (80%) се налази поред речних токова који директно припадају јужноморавском сливу.</s><s>Црквиште код Жујинца је једно налазиште, које се налази у сливу Прешевске Моравице (10%), док Градиште код Големог Села једно припада сливу Ветернице (10%).</s><s>Рељефна основа три налазишта гарвитира ка масиву планине Рујан (30%), два налазишта се налазе на обронцима Врањских планина (20%), док два припадају систему Кукавице (20%).</s><s>Пиљаковац код Кржинца припада систему Чемерника (10%), Раскрсје код Русца је у маси Коћуре (10%), док Каципуп код Ораовице захвата обронке из система Скопске Црне Горе (10%).</s><s>Шире окружење (r = 5 km) у коме доминира једноличан пејзаж евидентиран је само у околини Раскрсја код Русца (10%), где се у потпуности преовладава планински рељеф.</s><s>Са друге стране 6 налазишта (60%) обухватају околину у којој доминирају два рељефна појаса, односно у птри случаја (30%) окружење подразумева мешовит долинско-брдски рељеф (1-2), док је у преосталиа три (30%) најдоминантније је брдскопланинско окружење (2-3).</s><s>Готово подједнака заступљеност сва три рељефна пејзажа (12-3) индентификована је на три налазишта (30%).</s><s>Надморска висина свих најнижих и највишљих кота у окружењима варира од 315 до 1158 m. Висинске разлике од најниже Локалитет</s> <s>353 до највише тачке у окружењима варирају од 225 m атару Буњишта код Жујинца, па све до 795 m висинске разлике у окружењу налазишта Меаниште код Ранутовца.</s><s>Шира окружења пет налазишта се налазе на теренима чија је разлика у хипсометријској скали мања од 500 m н.в. На овим локалитетима висинске вариације су у просеку 371 m. На преосталих пет налазишта висинске вариације су веће од 500 m н.в. и у просеку износе 624 m. Просечна хипсометријска вариација у окружењима из РГД износи 560 m. Пољопривреда прединдустријских сеоских атара у којима су позиционирана налазишта из СГД, орјентисана је у пет случајева претежно ка ратарству (50%), док се преосталих пет налазишта налазе у атарима насеља чија прединдустријска пољопривреда више нагиње ка сточарству (50%).</s><s>Софистициранијим разврставањем узорка могуће је издвојити три атара (30%) који се одликују мешовитом пољопривредом, међу којима је су два случаја (20%) сточарско-ратарске привреде, док је атар Жујинца (10%) једини орјентисан ка ратарској-сточарској привреди.</s><s>У ширим окружењима свих 10 налазишта документована је заступљеност једног или два минерална ресурса (100%).</s><s>Евидентирани су извори сумпора, односно смрдани (S), економски значајнија глиништа.</s><s>Истичу се три налазишта која у својим окружењима имају по три лежишта минералних сировина (204, 206, 214), док градиште код Давидовца садржи два лежишта.</s><s>На преосалих 6 налазишта регистрован је само по један минерални ресурс.</s><s>Седам налазишта (186, 191, 195, 204, 206, 210-11, 213-214) својим атарима заузимају металичне ресурсе (70%).</s><s>Преостала три налазишта гравитира искључиво ка неметаличним ресурсима (30%), док се у три атара (30%) неметалични и металични ресурси јављају комбиновано.</s> <s>На основу доминантне рељефнe конфигурацијe у оквирима ужег окружења налазишта (r = 2,5 km) можемо издвојити два налазишта (20%) чије површине највећим делом обухватају долинске пределе, затим четири налазишта која претежно обухватају брдске пределе (40%) и четири налазишта (40%) која највећим делом обухватају планински предео.</s><s>Софистициранијим прегледом издвајају се 7 окружења са комбинованим рељефом, где су најчешћи избор брдско-долински (30%) и планинскобрдски (30%) рељеф који се срећу у по три случаја, док се долинско-планински предео среће само у окружењу Ораовице (10%).</s><s>Искључиво долински рељеф среће у окружењу Жујинца (10%), комплетно брдски предео заузима окружење Пиљаковаца код Кржинца (10%), док је окружење Раскрсја код Русца (10%) у планинском пределу.</s><s>354</s> <s>Четири налазишта (210-11, 213-14) својим атарима обухватају лежишта калаја 41-42).</s><s>Три налазишта гравитирају ка изворима соли (30%)321, док је потенцијални извор сумпорне воде регистрован у атару Раскрсја код Русца322.</s><s>Значајнија глиништа регистрована су у атару четири налазишта (30%) (Vukanović i dr. 1977: 42-43), док је лежиште лигнита и цинабарита регистровано једино у околини Градишта код Великог Трновца (Vukanović i dr. 1977: 42-43).</s><s>Сва металична лежишта су позиционирана у ширим атарима налазишта (r = 5 km), осим у случају Градине код Свињишта.</s><s>Неметалични ресурси у рејону налазишта евидентирани само у случају глиништа код Кршевице, док се засољено земљиште код Ранутовца и лежиште цинабарита код Великог Трновца (Vukanović i dr. 1977: 42) налазе у ужем окружењу налазишта.</s><s>Рејони налазишта кроз које пролазе искључиво магистрални правци (МАГ) забележени су у пет случајева (50%), док налазишта у близини саобраћајних чворишта магистралних и регионалних праваца (МАГ-РЕГ) нису регистрована.</s><s>Налазишта поред регионалних праваца су архивирана у три случаја (30%), док су рејони који се ослањају само на локалне правце (ЛОК) забележени у преостала два случаја (20%).</s><s>Локалитети у два случаја (20%) гравитирају ка једном речном току.</s><s>Два речна тока у близини налазишта се срећу у 6 случаја, док су локалитети са три речна тока заступљена у два случаја (20%).</s><s>Три локалитета се налазе у непосредној близини Ј.</s><s>Мораве (30%), док је Градиште код Големог села (10%) једино смештено уз регионални ток Ветернице.</s><s>Преостала 6 налазишта (60%) гравитирају у четири случаја ка речним токовима треће категорије (40%), а у два случаја ка речицама четврте категорије (20%).</s><s>Једини речни прелаз на локалитетима поред Ј.</s><s>Мораве забележен је код Давидовца.</s><s>Tаб.</s><s>109.</s><s>Локалитети СГД са ужим рељефним окружењем, путним правцима и хидрографијом Локалитет</s> <s>Хидрографске специфичности у непосредној околини налазишта издвојене су у виду појава попут речних ушћа, развођа, меандра, међуречја и клисура.</s><s>Истичу се налазишта смештена су на терену који у своме пејзажу саджи две (191, 196, 209, 213-14) или три (186, 204, 206, 210) од наведених хидрографских појава.</s><s>Најчешћи избор насељеника био је терен око речних ушћа који је присутан у 6 случајева (60%), а исто толико налазишта (60%) се налази у међуречју, односно у зони између две или три реке.</s><s>На три локалитета (30%) забележени су меандри од којих су два (20%) смештена на спољној страни меандровог лука, док је једино налазиште у унутрашњој страни 321 У питању су потези: Сланиште код Моштанице око 2,5 km СИ од Ранутовца, Солачка стена 6 km ЈИ од Г. Села, Слатина у Купиници око 4,5 km источно од Давидовца (Трифуноски 1963: 94, 141, 180).</s><s>322 Извор воде под називом Смрдљиво кладенче, између села Спанчевца и Русца (Трифуноски 1963: 20).</s><s>355</s> <s>КЛИС/МЕЂ/УШЋ меандровог лука забележено у случају Меаништа код Ранутовца (10%).</s><s>Извори воде су присутни само у случају Каљаје код Буштрања и Раскрсја код Русца (20%), док су три налазишта (30%) смештена у зони клисура.</s><s>Најчешћи избор геоморфолошке формације за подизање насеља представљају падински облици рељефа застпљени у 8 случаја (80%), док су на флувијалним облицима рељефа оформљена два налазишта (20%).</s><s>Софистициранијим издвајањем установљено је да се Градиште код Давидовца налази на речној тераси (ФЛ1), а Црквиште код Жујинца у алувијалној равници (ФЛ4).</s><s>Локалитети Раскрсја и Меаниште (20%) су на благим падинама (Д1), док су преосталих 6 налазишта (60%) на оштријим облицима падинског ређефа (Д2).</s><s>Литолошку подлогу на два налазишта (20%) чине комплекси растреситих и меких квартарних наслага, односно алувијални седименти (ФН2) на потезу Црквиште код Жујинца и речно-терасни седименти (ФН4) на Градишту код Давидовца.</s><s>Налазишта на комплексима језерских наслага евидентирана су само у случају Меаништа код Ранутовца (10%), које се налази на изразито хетерогеном комплексу језерских седимената (ЈН1).</s><s>Шест налазишта (60%) су на комплексима мање чврстих до веома чврстих седиментних стена, међу којима три налазишта (30%) смештена на високо кристалним метаморфним стенама (СС/4), два на флишу и флишоликом стенском комплексу (20%), док је Пиљаковац (10%) једино налазиште на ниско кристаластим метаморфним стенама (СС5).</s><s>Градиште код Великог Трновца једино заузима позицију на комплексу средње чврстих до веома чврстих магматских и ултрамафитских стена, односно на гранитима и гранодиоритима (МС/2).</s><s>Таб.</s><s>110.</s><s>Геоморфолошка и литолошка подлога налазиштима са надморском висином Локалитет</s> <s>Надморска висина самих налазишта креће се од 340 m на локалитету Пиљаковац код Кржинца до 760 m на Раскрсје код Русца.</s><s>Три налазишта се налазе на котама које не прелазе 400 m н.в. док се два локалитета налазе на надморским висинама између 400 и 500 m надморске висине.</s><s>Три налазишта се налазе на надморским висинама изнад 500 m, односно три на котама између 500 и 600 m и два на котама изнад 700 m надморске висине.</s> <s>Површине налазишта на којима је заступљен хоризонт из СГД утврђен је за свега 3 локалитета (30%).</s><s>Измерене површине се крећу од 0,5 до 1 ha.</s><s>Највећу површину заузима локалитет Градиште код Големог Села (1 ha), док је најмања површина измерена на локалитетима Кале у Кршевици (0,5 ha) и Градиште код Великог Трновца (0,5 ha).</s><s>Грађевинске структуре из СГД поуздано су документоване приликом заштитних ископавања 2012. год. на локалитету Меаниште код Ранутовца.</s><s>Откривено је неколико јама различитих намена и једна земуница.</s><s>Археолошки инвентар откривених јама је различит, тако да се њихова намена може везати за ритуал, складиштење и одлагање 356</s> <s>500 отпада.</s><s>Објекат у облику осмице (4,2 х 2,2 m) окарактерисан је као земуница која је била укопана 0,8-1,4 m са улазом на СЗ страни ширине 0,6 m. Око земунице су констатоване јаме за стубове, а на СИ страни констатован је земљани полукружни банак дужине око Таб.</s><s>111.</s><s>Археолошки контекст и културна стратиграфија налазишта из СГД Локалитет</s> <s>Каљаја у Буштрању била је окружена бедемом неједнаке висине на чијем улазу се налази вештачко узвишење испод кога је констатован одбрамбени ров, чија је источна страна додатно ојачана сухозидом.</s><s>Бедем и узвишење поред улаза грађени су наизменичним ређањем камена и насипањем земље.</s><s>Скромним ископавањима на локалитету нису поуздано потврђени остаци стамбене архитектуре (Капуран 2009: 3843).</s><s>Са друге стране, сондажна истраживања на локалитету Кацицуп код Ораовице нису пружила прецизне стратиграфске податке али су такође указала на постојање прилазног тумула око кога је са ископан ров у комбинацији са бедемом од сухозида (Vukmanović, Popović 1982: 196; Капуран 2009: 33-38).</s><s>Савремени или историјски познати објекти и места са одређеном традицијом документовани су у непосредној близини четири налазишта (40%).</s><s>У близини два налазишта константовна су по два објекта са традицијом, док преостала два имају по један објекат.</s><s>Гробља се јављају у близини два локалитета (20%), а у истом броју случајева јављају се и цркве.</s><s>Постојање оближње тврђаве забележено је на Градишту код Големог Села, док су традиционални сточарски станови регистровани само у случају локалитета Раскрсје код Русца.</s><s>Заједнице СГД у Врањској регији често заузимају простор са традицијом коришћења из старијих периода, што је потврђено на 8 локација (80%).</s><s>Међу њима се издвајају 7 локација (186, 196, 204, 206, 209-211) са хоризонтом из РГД, док три локације (186, 191, 196) са хоризонтом из ПБД.</s><s>Једино Пиљаковац код Кржинца и Кале код Кршевице садрже сва три интересна хоризонта (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Старији хоризонти од ПБД су потврђени на свега две локације (20%), а забележени су на локалитету Пиљаковац где су регистровани остаци из позног енеолита и на локалитету Меаниште где је откривена некропола из раног бронзаног доба (Bulatović 2020a).</s><s>Хоризонти из латена и историјских периода су утврђени на 7 налазишта (70%).</s><s>На три локалитета (196, 206, 211) евидентиран је слој из млађег гвозденог доба (30%) (Булатовић 2000а; Булатовић 2007: 112-116, 210-217, 261-271), док је на преостала четири налазишта (191, 204, 213-14) заступљен антички хоризонт (40%) (Јовановић 1965; 1966; Митровић 2010: 31-90; Петковић 2016).</s><s>357</s> <s>Људско друштво има потребу да се окупља и исказује кроз различите видове удруживања, конституисања и организовања као што су породица, племе, држава, односно као родна, радна, етничка, религиозна, политичка, професионална или било каква друга заједница.</s><s>Насеља у том погледу представљају један од најосновнијих и најстаријих облика удруживања, који је стални пратилац развитка људског друштва кроз све друштвено-историјске епохе до данашњих дана.</s><s>У археолошким истраживањима, насеља нуде кључне информација за разматрање друштва у прошлости.</s><s>Насеље представља комплексaн појам, који је током времена дефинисан на различите начине зависно од истраживачког приступа и претензија323.</s><s>Насеља се у археологији и другим сродним наукама најопштије могу дефинисати као просторно одређене локације са околном привредном површином на којој су присутни материјални трагови сталне или привремене концентрације људи и објеката (Schreiber 1996).</s><s>У савременој географији под насељем се подразумева индивидуализована стално или привремено насељена, континуирана (збијена) или дисконтинуирана (разбијена) просторна јединица омеђена планским и формалним границама, са географским именом, свим међусобно интегрисаним физиономским, демографским и функционалним садржајима, укључујући географски и економски користан простор који јој административно или гравитационо припада и на коме се остварује биолошка и економска егзистенција већег броја становника (Стаменковић 2004: 116-117).</s><s>Насеља чине основну категорију у типологији локалитета и представљају главни извор информација о праисторијским популацијама.</s><s>Археолошка традиција најчешће концептуализује „насеља“ као ограничене делове простора, са материјалним остацима насталим кроз различите животне праксе у домаћинству, а који се разликују од других типова локалитета попут некропола, остава, војних или религијских објеката.</s><s>Препознавање насеља стога зависи од способности археолога да се идентификују кућне активности у археолошкој грађи.</s><s>Примарне активности у домаћинствима, које дефинишу основну сврху насеља у готово свим културним контекстима укључују спавање, кување, исхрану, репродукцију и неговање деце.</s><s>Знатно чешће, насеобински комплекси у зависности од друштвене организације и његовог технолошког нивоа, остављају трагове разноразних делатности попут складиштења, производње и прераде хране, узгоја биљака и животиња, грађевинарства, занатске производње, трговине, као и сведочанства о пожарима, сукобима или неким другим катастрофама.</s><s>Станиште или кућа као основна јединица насеља представља локус ових активности и пружа 323Руски географ А. Ковалев, оснивач школе за проучавање сеоских насеља, дефинисао је насеља као места сталне или привремене територијалне концентрације људи, у којима се одвија њихов друштвени и лични живот, као и њихове економске и културне делатности.</s><s>Француска хуманогеографска школа насеље дефинише као облик запоседања територије и начин овладавања земљиштем или као ансамбл стамбених и привредних зграда прилагођених одређеном начину живота људи (Đurić 1969: 374).</s><s>Америчка географска школа из друге половине 20. века са Фредом Книфеном и Хенријем Гласом на челу је дефинисала насеља као интерпретативну јединицу историјских догађаја и културних процеса утиснутих на тлу, док је Кирк Стон под географијом насеља подрзумевао опис и анализу расподеле зграда помоћу којих се људи везују за земљу (Mayda 2010).</s><s>Јован Цвијић насеље објашњава као територију која поред простора под насеобинским структурама подразумева и обрадиво и уопште привредно употребљиво земљиште око њега, уз напомену да седиште насеља увек има географско име (Цвијић 1969: 86).</s><s>Статистичка служба наше земље је 1952. године усвојила дефиницију која под насељем подразумева посебну антропогеографску територијалну јединицу посебног имена без обзира на број кућа у којој су наглашене четири групе обележја – становништво, територија, број кућа и име (Бан 1970: 13).</s><s>358</s> <s>Градина интуитивно препознатљив контекст за такве универзалне праксе (cf.</s><s>Yanagisako 1979; Wilk, Rathje 1982; Allison 1999; Brück, Goodman 1999; Carman 1999; Hendon 2000).</s><s>Археологија насеља често превазилази једноставни материјални аспект, фокусиран на конкретне археолошке налазе, који углавном нуде интерпретативне моделе у оквирима антропологије и социологије.</s><s>Коришћењем интердисциплинарног приступа у истраживању насеља могуће је проучавати динамику целокупног животног циклуса насеља, од момента избора позиције на којој ће бити основано насеље преко циклуса развоја, ширења и стагнације, до процеса потпуног напуштања и трансформисања насеља у археолошко налазиште.</s><s>При томе је фокус интересовања усмерен на сезонска или дугорочна коришћења предела и ресурса из ближе и шире околине насеља (пољопривредни потенцијал, биљни и животињски свет, минералне сировине, воде и клима) (cf.</s><s>Trigger 1967; Brück, Goodman 1999; Bahn 2000: 55-62).</s><s>Географски и топографски положај насеља, његова просторна организација и материјална конституисаност у многоме рефлектују друштвене и културолошке карактеристике самих насељеника.</s><s>Сагледавањем насеобинског хабитуса добија се увид о облицима друштвене организације, начину удруживања и привређивања, економском и политичком стању, технолошким знањима и културним традицијама.</s><s>Материјални трагови насеља у географском простору на аутентичан начин сведоче о основним културним и друштвеним манифестацијама заједница које су се прилагођавале природним и друштвеним условима у зависности од изазова које су са собом доносили различити периоди људске прошлости (cf.</s><s>Clarke 1972; Brück, Goodman 1999).</s><s>Настанак и развој насеља зависи од сплета утицаја географских елемената и фактора који се преплићу кроз формативне и развојне процесе у насеобинама.</s><s>При томе географске елементе треба схватити као интегрални део географске средине насеља, односно њено унутрашње својство, док географски фактори представљају спољне утицаје или модификаторе који делују на развој и размештај насеља324.</s><s>Географски елементи и фактори се према суштини предмета проучавања могу поделити на природне и друштвене.</s><s>Природна или физичко-географска основа насеља зависи од скупа утицаја карактеристичних натуралних елемената и фактора са свим њиховим интеракцијама на свеукупни развој насеља, посебно за конституисање еколошки погодне просторнофункционалне организације насеља и њихове околине (Илић 1975: 16; Стаменковић, Бачевић 12-13).</s><s>Најрелевантнији утицај на развој насеља имају палеогеографски, геоморфолошки,</s> <s>педогеографски биогеографски елементи и фактори.</s><s>Утицај ових фактора и њихов значај као географских елемената зависи од њихових својстава, као и од степена развијености и односа у друштву које их експлоатише (Илић 1975: 16-17).</s><s>Са друге стране друштвени елементи и фактори су многобројнији, а њихово деловање и значај може бити пресудније и сложеније од промена у географској средини.</s><s>Најзначајнији друштвени фактори, се могу везати за утицаје које долазе из процеса економско-политичке, демографске и научно-технолошке сфере (Илић 1975: 17-18).</s><s>На тај начин диспозиција насеља у простору, одређена је са једне стране географским погодностима и особеностима, а са друге друштвеним и историјским 324 Насеобинско-географски елементи су лако уочљиви јер представљају видљиву компоненту насеља (рељеф, хидрографија, стамбени објекти) док се ефекти географских фактора на одређену насеобинску компоненту могу идентификовати тек након студиозних проматрања (клима, пољопривреда, популациони раст).</s><s>При томе треба назначити да се географски елемент и фактори узајамно преплићу и врло често зависе један од другог.</s><s>На пример, геоморфолошка обележја насеља и његовог непосредног окружења су његов видљив насеобински елеменат, али истовремено, рељеф утиче и као незаобилазна компонента климатских фактора.</s><s>Становништво одређеног насеља је његов географски елеменат који је истовремено у функцији географског фактора јер је популација, између осталог, битан фактор привредног развоја насеља.</s> <s>359 процесима који се манифестују кроз интеракције са другим насељима и њиховим територијама.</s><s>Поред тога мора се имати у виду да је положај насеља комплексна географска категорија која је историјски променљива јер синхронизовано реагује на природне и друштвене промене у локалу, регији или на глобалном нивоу.</s><s>Стога, иницијалне промене у обрасцима насељавања треба тражити у сплету природних и друштвених елемената и фактора, која се готово по правилу заједнички прожимају и дејствују, остављајући трагове промена у археолошкој грађи.</s><s>Насеобине се често класификују према типу, који треба да одражава функционалне разлике и посебне врсте односа између насеља.</s><s>Интеракције природних и друштвених прилика утичу на развој разноврсних типова насеља са различитим функцијама, односно различитим културним и економским активностима његових становника.</s><s>Грчки урбаниста К.</s><s>Доксијадис наглашава да функције насеља зависе од његовог географског и топографског положаја, од величине његове популације и од улоге насеља у екистичком систему, односно у систему насеља.</s><s>По њему географски положај одрећује опште функције неког насеља, док топографски положај даје карактер тим функцијама (Doksijadis 1982: 71).</s><s>Из тих разлога у раду су издвојена три основна типа насеља, за које у археологији постоји укорењена традиција да се јасно разликују по функцији, а њих представљају градине, пећинска налазишта и отворена насеља.</s><s>Остаци насеобина и носиоци културних манифестација Територијални оквири рада обухватају 216 налазишта са археолошким остацима из периода између XIV и VI века п.н.е. Рад обрађује разне типове налазишта попут градина, отворених насеља, пећинских налазишта, некропола, остава и локалитета непознате намене.</s><s>За потребе проучавања образаца насељавања селектован је узорак од 201 локалитета са археолошким остацима који указују на постојање насеља.</s><s>Осим тога у раду се разматра још 8 некропола са евидентираним траговима насеља из непосредне околине, док је 5 некропола изостављено из коначне анализе јер њихов однос са потенцијалним оближњим насељима за сада није довољно јасан.</s><s>Функције локалитета попут Бублана код Маћедонаца и Бабе на истоименој планини нису потпуно јасне, тако да је тип ових налазишта остао неопредељен, а самим тим и изузет из коначне анализе.</s><s>Археолошка ископавања су спроведена на укупно 57 налазишта, међу којима су на 28 извршена ископавања већег обима, док су 29 локалитета ископавана отварањем једне или више тест сонди.</s><s>Убедљиво највећи број локалитета откривен је археолошком проспекцијом, на основу које је установљено постојање 146 налазишта.</s><s>Поред набројаних, анализирани узорак сачињавају још 8 налазишта која су ушла у евиденцију захваљујући случајним налазима.</s> <s>Аутор рада је кроз неколико истраживачких пројекта или за потребе самог рада лично обишао и документовао 135 локалитета.</s><s>Поред истраживања на терену аутор је такође сагледао покретни археолошки материјал из праисторијских збирки Народног музеја Ниш, Завичајног музеја Параћин, Завичајног музеја Јагодина и Завичајног музеја Алексинац325.</s><s>Материјал је коришћен за оквирно хронолошко позиционирање културних слојева на налазиштима, као и за приређивање каталога налаза у самом раду, којим су обухваћене и технички презентоване 482 каталошке јединице, састављене искључиво од керамичких налаза.</s><s>Остали налази попут металних, коштаних и камених предмета, презентовани су кроз илустрације у раду.</s><s>Из узорка који је ушао у коначну анализу издвојенa су 73 локалитета са остацима из ПБД, налазишта са хоризонтом из 325 Одлуком скупштине града Алексинца 2017. године, Завичајни музеј је изгубио улогу самосталне институције и пребачен је у надлежност Центра за културу и уметност Алексинац.</s><s>360</s> <s>Насеља која су ушла у анализирани узорак подељена су према типу и фукцији у три категорије: градине, отворена насеља и пећине.</s><s>Коначним разврставањем установљено је да се у узорку издвајаја 36 градина, односно налазишта на узвишењима са истакнутим дефанзивним и војно-стратешким погодностима.</s><s>Отворена насеља представљају групу којом је обухваћен 161 локалитет, док се остаци пећинских налазишта своде на свега 4 спелеолошка објекта.</s><s>Поједине некрополе са оближњим истодобним насељем представљју посебну групу од 8 налазишта, која је сепаратно анализирана.</s> <s>Хронолошко издвајање налаза у три периода из временског оквира од XIV до VI века п.н.е. представља јако проблематичан подухват, који је подложан бројним критикама, нарочито када већину мобилијара чини керамички материјал прикупљен археолошком проспекцијом терена.</s><s>Основни проблем представља мали број локалитета са добро очуваном вертикалном стратиграфијом, коју последично прати и недовољно разрађена типологија керамике по хронолошким фазама.</s><s>Највећи број насеља, без обзира на њихову величину има танак и углавном поремећен културни слој, најчешће без затворених целина.</s><s>У таквим ситуацијама неопходно је велико искуство у познавању свих аспеката археолошког материјала из анализиране области, па је основни ослонац тражен у већ публикованим и хронолошки позиционираним налазима, који су обрађивани од стране еминентних истраживача са наших простора (Garašanin 1983, 1983b, 1983c, 1996; Jevtić 1983; 1992; Vasić 1987, 1987a; 1999; 2010; 2013; Stojić 1986, 1997, 2001; Васић 1990; Лазић 1996; Стојић, Јоцић 2006; Стојић, Чађеновић 2006; Булатовић 2007, 2009; Bulatović 2007, 2019; Булатовић, Јовић 2010; Булатовић, Станковски 2012).</s> <s>Културна атрибуција налаза, који се у великом броју случајева своде на свега десетак детектабилних керамичких фрагмената, представља још већи проблем.</s><s>На анлизираној територији издвојено је неколико истовремених културних група чији се препознатљиви керамички елементи често комбинују, понекад настављајући своју егзистенцију кроз готово све периоде обрађиване у раду.</s><s>У просторно-хронолошким оквирима рада уочено је више материјалних, ритуалних и насеобинских манифестација, на основу којих су издвајане културне групе, при чему се њихово дефинисање превасходно ослањало на стилско-типолошке одлике материјала.</s><s>Нажалост, ни после интензивних научних напора није постигнут концензус око основне карактеризације свих културних манифестација, која у неким случајевима није усклађена чак ни по питању јединственог назива саме културне групе.</s><s>Са друге стране, много су озбиљније полемике око питања њихове генезе, хронолошког позиционирања, материјалних и духовних одлика, па самим тим и око распростирања одређених културних ареала.</s><s>Савремена археологија326, археолошку културу доживљава као аналитичку јединицу која омогућава софистициранији и упрошћенији ниво анализе археолошке 326 Традиционални приступ је дуго третирао археолошке културе као модерне етницитете са јединственом територијом, материјалном и духовном културом, односно као одређене скупове археолошке грађе који не представљају теоријску конструкцију археолога, већ конкретна сведочанства људи на ограниченом простору са заједничким етнокултурним одликама, приближних поимању народа (Childe 1929: v-vi).</s><s>Из тих разлога археолошка култура је најчешће посматра као концептуални и методолошки додатак културно-историјске перспективе у чијим оквирима је углавном примењивана као главни постулат помоћу кога су објашњавани процеси дифузијa, миграцијa и формирања нација (Olsen 2002: 37).</s><s>Промене у археолошком материјалу су углавном објашњавне миграционистичким и дифузионистичким хипотезама, које су посматране као главни подстрекивачи културних промена, при чему је културна група сматрана стабилним системом, који је склон промени једино под утицајем спољашњих фактора, што је супротно новим гледиштима у социологији, где се заједница посматра као динамичан, временски обликован 361</s> <s>који је евидентиран на 68 налазишта. грађе, посебно по питању његове временске и просторне димензије, док се принцип изграђен на идеји о миграцијама и нацијама, са истакнутом тежњом ка етнокултурним разграничењима, данас посматрата као интелектуални контекст једне развојне етапе у археологији, која није увек прикладна за емпиријске анализе327 (Vander Linden, Roberts Кроз историју истраживања ПБД у проучаваном подручју су издвојене културне манифестације обележене као параћинска, брњичка и Медијана културна група уз изражене утицаје или конкретне налазе из удаљенијих културих ареала дефинисаних као Уланци, Вербичоара IV, култура гробних хумки (нем.</s><s>Hügelgräberkultur), Жуто брдо итд.</s><s>Проблематика приликом културне атрибуције конкретних налазишта из узорка се намеће кроз неколико кључних питања.</s><s>Поред хронолошких неслагања око позиције брњичке и параћинске културне групе (Срејовић 1960; Garašanin 1983b; Тасић 1990а; 2001: 10; Пековић 2008: 35), постоји и дилема око прихватања Медијана групе као засебне културе (Булатовић 2006).</s><s>Међутим, када се ради о фиксирању граница распростирања параћинске и брњичке културне групе, као основни проблем се намеће питање њихове диференцијације у граничним регијама као што су Понишавље, Алексиначко и Крушевачко Поморавље где се на већини локалитета преплићу елементи обе културе328 (Јевтић 1990: 92; Стојић, Јоцић 2006: 41; Стојић, Чађеновић 2006: 34; Булатовић, Станковски 2012: 359).</s><s>Уз то присутни су и локалитети где постоји изражена заступљеност елемента чак три различите културне групе из ПБД, попут случаја на Великој хумској чуки, где је поред параћинског и брњичког материјала, забележена значајна присутност форми карактеристичних за Вербићоара IV културу (Булатовић, Милановић 2014).</s><s>Снажни утицаји култура из доњег Подунавља (Теи, Вребићоара, Черковна, Витенберг) документовани су на још неким локалитетима у Моравсковардарском сливу (Булатовић, Станковски 2012: 131-133) и вероватно превазилазе уобичајене интеррегионалне контакте указујући на сукцесивне миграције мањих размера које су се одвијале од севера ка југу након дезинтеграције ватинске културе (Булатовић 2011: 131-132).</s><s>Последњи радови који су се бавили проблематиком везаном феномен чији се процес трансформације углавном манифестује интерно (Кadrow 2011).</s><s>У не тако давно објављеној петој књизи Праисторије југословенских земаља озваничена је једна метода за добијање релевантних података на основу којих је могућно реконструисати и оне периоде развоја одређеног народа за које се не располаже писаним изворима (Benac 1987).</s><s>По овој методи неопходно је да се на основу историјских извора идентификује област која је поуздано припадала одређеном племену и да се пронађе археолошка грађа која се са дотичним племеном може хронолошки и културно повезати.</s><s>327 На то су давно указале ретке студије попут Кларкове аналитичке археологије (Clarke 1968), где је јасно истакнут другачији потенцијал коришћења археолошке културе, који не треба посматрати као сиров и неприкладан алат за добијање теоријског модела, већ као средство емпиријског истраживања (Vander Linden, Roberts, 2011).</s><s>Према Д. Кларку (1968) сва археолошка открића се могу класификовати у хијерархијски систем археолошких ентитета.</s><s>Основни ентитет (заправо постојећи феномен у прошлости) представља атрибут, као најмања или основна морфолошка и значајна јединица.</s><s>Сви остали ентитети (артефакт, врста, култура, културна група, културни технокомплекс) су само конструкције вишег реда, које се могу разврстати у њихове компоненте и посебно анализирати засебно.</s><s>Модел археолошких ентитета Кларк је преузео из биолошке таксономије (атрибут као врста) тј. физике или хемије (атрибут као атом).</s><s>Данашњи став науке препоручује мултидисциплинарни приступ у истраживању културих група, који има потенцијал да разјасни друштвене институције, политичке и етничке идентитете али само ако се примењује уз одговарајуће методе и интерпретативне стратегије, које захватају опсежан ниво истражености кроз укључивање низа научних грана које превазилазе стандардне перспективе археологије и социјалне антропологије, ослањајући се више на симболичка значења археолошке грађе и резултате добијене кроз низ разнородних физичко-хемијских и ДНК анализа (Hodder 1982; Vander Linden, Roberts 2011; Kristiansen 2022).</s> <s>328 Слична ситуација је забележена и на појединим локалитетима у горњовеликоморавској котлини попут некрополе у Рајкинцу или на налазиштима у јужним областима Моравско-вардасрког слива: Клучка, Maџари; Вардарски рид (Стојић, Чађеновић 2001: 55; Булатовић 2011: 122-124, карта 1).</s><s>362</s> <s>који је евидентиран на 68 налазишта. за однос параћинске и брњичке културе (иначе јако сличне по питању материјалних остатака и погребних пракси) генерално су склонији да ове две манифестације синхронизују по питању хронологије и етнокултурних веза (Таsić 1997: 285; Стојић, Јоцић 2006: 41; Булатовић 2011; Булатовић, Станковски 2012: 359-361; Bulatović et al 2018a; Kapuran et al. 2022: Fig.</s><s>13), тако да би издвајање насеља по припадности једној или другој групи вероватно одвело рад у погрешном смеру.</s><s>Што се тиче периода РГД у анализираном делу Моравско-вардарске долине, као и знатно ширег подручја Србије за сада није било исцрпнијих напора да се издвоје ареали са одређеним културним групама.</s><s>Најчешће се старија етапа овог периода везује за појаву хоризонта са канелованом керамиком, блиској стилу Белегиш II – Гава комплекса, док се млађа фаза везује за керамику блиску формама из ареала Пшеничево – Бабадаг културе (Bulatović 2007).</s><s>Изузетак представља рад М.</s><s>Гарашанина који је ове две фазе из РГД издвојио у локалности доњег Понишавља, обележивши их као Медијана II и III (Garašanin 1969; 1983; 1996).</s><s>Осим тога, понекад се манифестације из завршне фазе РГД и почетка СГД на Косову и Врањском поморављу издвајају под различитим терминима, који се због бројних нејасноћа још увек нису довољно усталили у научној литератури, попут Гарашаниновог хоризонта керамике орнаментисане точкићем (Гарашанин 1988: 74–75), културе Лапотинце–Влаштице по Р.</s><s>Васићу (Васић 1990), протодардански хоризонт, према Н.</s><s>Тасићу (Тасић 1998:188) или пчињска група, према А. Булатовићу Растко Васић (1987; 1990) је област коју проучава овај рад у СГД поделио на два велика културна ареала која су издвојена на основу аутентичних културних манифестација.</s><s>Први је назвао Моравско-тимочка област, подразумевајући под њом пространу област централне и источне Србије, односно долине Велике Мораве, Нишаве и Тимока329, док је други арел везан за извесно јединство у областима источног Косова, јужне Србије и северне Македоније, које се првенствено огледа у стилско-типолошким одликама керамичког материјала, незнатно другачијих од оних у Тимочко-моравској области.</s><s>Сам Васић истиче доста паралела у материјалној култури између ова два ареала, наглашавајући да су на формирању ових културних кругова учествовали, пре свега аутохтони елементи изражени у параћинској и брњичкој групи, развијајући се даље кроз уплив дошљака са севера, међу којима најинтензивније утицаје у VIII и VII веку исказују носиоци Басараби стила (Васић 1990: 64).</s><s>На основу таквих атрибута културне ареале из СГД за сада једино можемо поделити на зоне са мање или више израженим утицајем Басараби</s> <s>Поморавље) и утицајима који долазе са Косова и северне Македоније, карактеристични по керамици са квадратним убодима изведених помоћу радла, радно названи ЛапотинцеВлаштица или Белаћевац I културна група (VIII-VI век п.н.е.).</s><s>У просторним обухватима рада доминација карактеристичног керамичког репертоара са орнаментима изведеним назубљеним инструментом евидентирана је једино у Врањском Поморављу (Булатовић 2007: 44-5) али се њени карактеристични елементи запажају и на керамици из свих осталих области, а нарочито у Лесковачком Поморављу (Хисар, Липовица, Братмиловце, Грделица, Лапотинац, Пркљивица) и Понишављу (Јелашница, Г. Врежина, Хумска чука, Ново Село, Г. Топоница, Трупале, Вртиште), док су нешто ређи у Алексиначком (Глоговица, Катун, Позлата, Ал. Рудници), Крушевачком (Макрешане, Маскаре) и Параћинском поморављу (Црнокалачка бара, Шетка, Параћин, Ћуприја).</s><s>Са друге стране украсни елементи типични за Басараби комплекс попут тремолираних орнамената и жигосаних Ѕ мотива се такође јављају на 329 Поменуту област Васић је додатно рашчланио на још три културне варијанте уочљиве за област Поморавља, источне Србије и Ђердапа са Кључем.</s><s>363</s> <s>Алексиначко локалитетима у Врањском Поморављу (Пиљаковац, Моштаница, Каципуп, Меаниште) 3/31) као и у горњем Повардарју (Градиште код Макреша, Веља страна код Ругинца, Блидиж код Вражогрнца, Дубиче код Волкова) (Georgiev 1989: Т.</s><s>VII/1, XI/5, XIII/4, XV/1-2).</s><s>Поред тога постоје дилеме око хронолошког позиционирања керамике изведене помоћу назубљеног инструмента, с обзиром да се према већини аутора учестала појава овог орнамента везује за позну етапу РГД (Васић 1990; Тасић 1998; Bulatović 2007; Bulatović, Kapuran 2014), док њена завршна фаза за сада није прецизно дефинисана услед недостатка добро очуване стратиграфије и апсолутних датума.</s><s>Праксе приликом сахрањивања у анализираном времену и простору се понекад и битно разликују, па су Н.</s><s>Тасић (1997; 2001) и Р.</s><s>Васић (1987; 1990) претпоставили да је на овом релативно малом простору егзистирало знатно више локалних културних група или њихових варијанти, што је нарочито карактеристично за СГД.</s><s>Обзиром да су погребни и духовни обичаји једно од најмаркантнијих обележја неког етноса (Jones 1997; Kristiansen 2011), може се сматрати да на овом нивоу познавања археолошке грађе још увек недостају битне карике које би допринеле расветљавању етнокултурне припадности заједница и њиховом распростирању, чије дефинисање вуче бројне замке и ограничења уочене кроз сличне покушаје диференцирања материјалних обележја код архајско-грчких етнокултурних заједница (Renfrew 1998).</s><s>Иако сматрамо да су културне традиције имале значајан одраз на обрасце насељавања, проучавано време и територија су због преплитања културних утицаја прикладније за анализе према сигурнијим параметарима.</s><s>Стога је основна класификација насеобинских остатака извршена према периодизационим маркерима на основу којих је проучавана етапа подељена на позно бронзано доба (ПБД), рано гвоздено доба (РГД) и развијено, односно старије гвоздено доба (СГД), док ће се културне групе користити као алат за софистицираније хронолошко и просторно детерминисање налаза и налазишта.</s> <s>Градине у домаћој археолошкој терминологији углавном подразумевају локалитете смештене на доминантним узвишењима чијим положајем и морфологијом долазе до изражаја дефанзивне и војно-стратешке функције.</s><s>Европска терминологија (енг. Hilltop, Hillfort; нем.</s><s>Wallburg; шпа.</s><s>Castro; фра.</s><s>Colline fortifiée) претежно усваја шире значење градина под којим се подразумевају све геоморфолошке формације које су затворене неком фортификационом конструкцијом или ископаним ровом.</s><s>У домаћој литератури таква дефиниција градина је прихваћена али се у случају фортификованих равничарских простора готово увек користи термин „утврђење“.</s><s>Поједини аутори међу градине сврставају и налазишта која су са најмање три стране природно заштићена воденим баријерама попут унутрашњости меандра или простора између два или три речна тока (међуречја), што подразумева и насеља у унутрашњости мочавара, на адама, речним или језерским острвима (Harding 2006: 102-103).</s><s>Термин градина или градиште је захваљујући раширеној топонимији уведен у нашу археолошку литературу још крајем XIX века и углавном је подразумевао насеља са остацима фортификације из историјских периода (Ризнић 1891; Ђорђевић 1894; 1895; Каниц 1985: 193).</s><s>Међутим, први озбиљнији рад који се између осталог бави и дефинисањем овог појма објавио је Б. Човић 1965. године.</s><s>Аутор под праисторијским градинама подразумева две врсте налазишта: 364</s> <s>1. Сва праисторијска налазишта на више или мање доминантном географском положају са фортификацијом од трајног материјала (Čović 1965: 30).</s><s>2. Сва места на којима су дуже боравиле праисторијске популације, која су својим географским положајем пружала одређени степен безбедности, могућност сагледавања и контроле ближе околине и услове за лако организовање одбране (Čović 1965: 30).</s> <s>Услед слабе истражености архитектонских остатака на локалитетима из бронзаног и гвозденог доба у Моравско-вардарској долини, определили смо се за сигурније параметаре у дефинисању градина.</s><s>У раду се под тим појмом подразумевају искључиво налазишта на доминантним узвишењима која својом натуралном морфологијом пружају дефанзивне погодности и добар визуелни преглед околине.</s><s>Позиционирање насеља на речним терасама, падинама и ниским узвишењима је без сумње предузето из практичних разлога, као што је потреба да се избегну долинска плављења.</s><s>Локације на узвишењима са отежаним приступом углавном истичу дефанзивне атрибуције, било као привремена прибежишта током нестабилних времена или као стални центри моћи који контролишу одређену територију од потенцијалних непријатељских напада.</s><s>Постављање насеља на тешко приступачним локацијама делује као средство одвраћања непријатеља, док изградња пратеће одбрамбене инфраструктуре додатно појачава ефекат (Hamilton, Manley 2001; Harding 2006).</s><s>Према устаљеној војној доктрини ниједна територија се не може сматрати окупираном уколико нису освојена њена утврђења (Стокић 1885: 162-169; 1885а: 92-97).</s><s>Варијанта на тему одбране је да су ограђене инсталације подигнуте у циљу заштите од дивљих предатора, односно заштите домаћих животиња, а истовремено да би се спречило њихово слободно лутање када их не чува сточар.</s> <s>Градински локалитети из узорка нису подједнако истраживани.</s><s>На већини, коју чине 22 од 36 градина (61%) спроведена су археолошка ископавања мањег или већег обима.</s><s>Међу њима се издваја 12 градина (33%) које су истраживане мањим сондирањима, док су опсежнија ископавања вршена на 10 градина (28%), која су углавном спровођена кроз више истаживачких кампања и пројеката.</s><s>Преосталих 14 градинских локалитета (39%) је документовано путем археолошке проспекције.</s><s>Постоји велика вероватноћа да су многа градинска налазишта остала недокументована по питању праисторијских слојева, с обзиром да њихов положај подразумева брдскопланински терен, најчешће обрастао бујном вегетацијом, која не дозвољава меродавну проспекцију.</s><s>Поред тога, велики број градина се спорадично или учестало користио кроз историју приликом чега су њихове површине третиране нивелационим радовима и наслојавањима грађевинског шута, који су допринели да праисторијски слојеви буду девастирани или недоступни на површини.</s> <s>Нагла експанзија оснивања градинских насеља током бронзаног и гвозденог доба представља осетљиву тему у археолошким испитивањима, нарочиту по питању њихове генералне намене и функције (Primas 2002; Harding 2006; Parkinson, Duffy 2007; Krause 2019).</s><s>Њихов положај, величина, архитектура, контекст и дистрибуција археолошких остатака сугеришу од случаја до случаја да су могле служити као регионална средишта, војни пунктови, прибежишта и/или као места од култног и/или симболичког значаја.</s><s>Бронзано доба, нарочито његова позна фаза доноси нова и понекад врло комплексна архитектонска решења у фортификовању простора, која захтевају опсежно 365</s> <s>коришћења простора планирање и логистику, а самим тим и озбиљно друштвено ангажовање и коришћење материјалних ресурса.</s><s>Локације на врховима брда не морају нужно бити утврђене, док се насеља ограђена зидинама могу наћи и у низијама.</s><s>Међутим, подударност утврђења и узвишења је релативно честа карактеристика у континенталној Европи (Primas 2002: 42).</s><s>Поједини аутори сматрају да заштита није била најважнији аспект утврђивања, већ симболична демонстрација моћи и високог статуса како би се импресионирали припадници конкурентних или супарничких заједница (Harding 2006: 98-99).</s><s>Са друге стране за насеља на доминантним врховима без фортификационих елемената је претпостављано да су подизана у времену и областима са ниским степеном конфликта, а да су њихови становници, заправо биле елите високог престижа, одговорне за друштвену кохезију и стабилност становништва (Delfino et al 2020: 3).</s><s>На праисторијским градинама у Моравско-вардарској долини заступљени су остаци одбрамбене архитектуре попут простих ограда, ровова, палисада, земљаних насипа, камених бедема, тангенцијалних капија и тзв. лимитантних тумула.</s><s>Међутим, садашњи ниво истражености на већини градина не дозвољава тачно хронолошко издвајање грађевинских фаза, тако да је немогуће поуздано определити период изградње одређеног фортифкационог елемента.</s><s>Додатни проблем представљају и знатно касније интервенције које су обављане током историјских периода.</s><s>Стога се грaђевинска решења могу посматрати само сумарно за сва три интересна периода.</s><s>Основни проблем у дефинисању фортификационих структура на градинским локалитетима из периода од почетка ПБД до краја СГД представљају касније интервенције и нивелације које су у великом броју случајева потпуно девастирале праисторијске грађевине.</s><s>На појединим локалитетима није јасна хронолошка позиција појединих архитектонских елемента, као што је то случај са одбрамбеним рововима на локалитетима Кале у Кршевици и Градац код Злокућана.</s><s>У другим случајевима грађевински остаци су поуздaно евидентирани у интересним слојевима али се углавном своде на дислоциране фрагменте лепа и подница на основу којих није могуће дефинисати намену објекта.</s><s>Са друге стране стамбени објекти, отпадне или складиштене јаме са градина су најчешће хронолошки позициониране и имају довољно очуваних елемената помоћу којих се могу дефинисати њихови габарити и техника градње.</s><s>Због слабе истражености градинских локалитета до сада је на свега 13 локација из узорка константовано постојање грађевинских остатака из интересних периода (36%).</s><s>Међутим, ако поменуте локације са грађевинама упоредимо са бројем ископаваних локалитета, проценат градина са архитектонским објектима ће порасти на 57%.</s><s>Уколико том проценту додамо и локалитете на којима су ископани архитектонски остаци из проучаваног периода који нису задовољавајуће дефинисани, добијамо да су на 76% ископаваних градина потенцијално откривени остаци грађевина.</s><s>Преосталих 6 локалитета на којима нису откривени архитектонски остатаци, изузев Ортачког рида код Г. Слатине насељавани су током познијих периода, а на њих 4 и данас постоје остаци утврђења330.</s><s>Поред тога, морамо узети у обзир да је већина градина без праисторијске архитектуре само пробно сондирана, а да су истраживања на опсежније ископаваним градинама попут Петруса код Забреге и Града код Сталаћа била плански усмерена на испитивање и конзервацију средњевековних остатака.</s><s>Презентовани подаци указују на проблематику документовања праисторијских грађевина али уједно наводе и на реалну могућност да су остаци градинске архитектуре из просторно-хронолошких оквира рада, били присутни на великој већини узорка.</s><s>Коначна потврда овакве констатације би указала да су градине у највећем броју случајева коришћене за дугорочнији боравак 330 Остаци зидина из историјских епоха сачувани су на налазиштима: Петрус код Забреге, Момчилов град код Поточца, Град код Сталаћа и Кале код Грделице.</s><s>366</s> <s>коришћења простора људи, чиме би се умањила валидност хипотезе да је њихова доминантна намена била орјентисана на смештај стоке или религијско-симболичке праксе.</s><s>У прилог таквој тези говори и податак да су на 27 од 36 градина (75%) присутни трагови живота из историјских епоха, међу којима су убедљиво најприсутнији остаци из позноантичке епохе, која је позната по учесталом коришћењу оваквих локација за потребе ратних операција, чиме се истиче и дефанзивни значај градина.</s><s>Осим тога, војно-стратешке предиспозиције праисторијских градина потврђује и податак да су на више од 1/3 узорка потврђени остаци утврђења из историјских периода са јасно дефинисананом сврхом.</s><s>Еволуција војне технологије свакако утиче на тактичке доктрине, али контрола важних комуникација остаје основна компонента војне стратегије, тако да геостратешке повољности одређених пунктова готово никада не губе значај (Стокић 1885: 162-169; 1885а: 92-97).</s><s>Стога, констатоване традиције у коришћењу градина пружају добре основе да се великој већини градинских локалитета припишу војно-дефанзивне функције, што ће додатно употпунити и даља разматрања.</s><s>Задржаћемо се на подацима који поуздано документују постојање грађевинских остатака.</s><s>Ради добијања реалније представе упоређиваћемо их само са градинама које су сондиране или ископаване, јер сматрамо да се методом рекогносцирања не може веродостојно потврдити присуство или одсуство грађевинских остатака.</s><s>Елементи одбрамбене архитектуре регистровани су на 9 од 22 ископаваних локалитета (41%).</s><s>Приликом утврђивања простора примењиване су разне грађевинске технике попут копања одбрамбеног рова, укопавања каскада у терен са нагибом, подизања земљаних насипа, палисадних ограда, камених бедема, као и разне комбинације свега наведеног.</s><s>Са друге стране поуздано документовани остаци стамбених објеката регистровани су на свега 5 градина (23%).</s><s>Њихова бројност је свакако знатно већа јер су на готово свим ископаваним локалитетима пронађени остаци подница и профилисаног лепа али из наведених разлога недостају конкретни налази, као и детаљнији извештаји са појединих истраживачких кампања.</s><s>Остаци одбрамбеног рова установљени су на Хисару код Лексовца, Градини у Свињишту, Градишту у Кончуљу и Каљаји код Буштрања, док је њихово постојање претпостављено још на локалитетима Кале у Кршевици, Градац код Злокућана и Богомољиште код Кукљина.</s><s>Дефанзивни ровови представљају најпростији и најстарији облик ограђивања и заштите одређеног простора.</s><s>Због тога нас не треба чудити њихова широка заступљеност у свим деловима Европе.</s><s>Ископана земља из ровова је вероватно коришћена за подизање земљаних бедема (Кончуљ, Прасковче) или одбрамбених тумула (Богомољиште, Каљаја, Каципуп).</s><s>У анализираној области ровови се увек срећу у комбинацији са палисадним (Хисар код Лесковца, Свињиште), земљаним (Кончуљ) или сухозидним бедемима (Буштрање, Свињиште, Ораовица).</s><s>Постојање бедема без одбрамбеног рова забележено је на Скобаљић граду и Градишту код Врањског Прибоја, где су регистровани само остаци камених бедема.</s><s>Укопавање у виду једне или више каскада примењивано је на стрмим падинама брда како би се отежао приступ централном платоу градине, а таква грађевинска интервенција је до сада евидентирана једино на Богомољишту код Кукљина.</s><s>Слична пракса утврђивања градина детаљно је истраживана у Лигурији (СЗ Италија), где се јавља као чест образац у различитим варијантама од XV века п.н.е. па све до краја гвозденог доба (Delfino, Del Lucchese 2020).</s><s>Платои на каскади понекад су коришћени за подизање стамбених или других објеката, што је документовано на градинама у Негорци недалеко од Ђевђелије у Македонији (Ристов 2004: 28-29).</s><s>Подизање земљаних бедема или насипа је устаљена пракса широм Европског континента, а у анализираној области је константована на градиштима у Кончуљу и Прасковчету.</s><s>У оба случаја дефанзивне погодности земљаног насипа су појачане 367</s> <s>коришћења простора додавањем палисадне конструкције.</s><s>Комбиновање палисаде и сухозида документовано је једино на Градини у Свињишту, док су самостални палисадни бедеми евидентирани на Хисару и вероватно на Градцу код Злокућана.</s><s>Са друге стране камени бедеми изграђени у техници сухозида резервисани су за крајеве који се налазе јужно од линије где Ј.</s><s>Морава излази из Грделичке клисуре.</s><s>Њихови остаци су регистровани на градинама код Вучја, Врањског Прибоја, Свињишта, Буштрања и Ораовице.</s><s>Лимитантни или одбрамбени тумули су уствари вештачки направљена узвишења вероватно ради бољег прегледа терена и повећања домета бацачких и стреличарских хитаца, на шта првенствено сугеришу положаји тумула у односу на одбрамбене зидине, као и мали број налаза откривен приликом ретких истраживања ових објеката (Čović 1986: 57; Ристов 2004: 32-33; Соколовска 2018: 80-81;).</s><s>Таква практична сврха се највише подудара са наменом кула познатих из историјских епоха.</s><s>Међутим, поједини истраживачи су приклоњенији мишљењу да је њихова улога имала симболички или култни карактер (Benac 1986: 29).</s><s>На анализираном подручју њихово постојање је утврђено на градинама у Кукљину, Врањском Прибоју, Буштрању и Ораовици.</s><s>У ширим оквирима Моравско-вардарског слива овакви облици су регистровани на Ђули код Остриковца и Градцу код Ланишта у Јагодинском Поморављу (Stojić 1986: 20; Стојић 1991), док су у сливу Вардара такви случајеви регистровани на Градишту код Пелинца, Градишту код Брлева, Корији код Негорца, Доламара код Прдејца, Исару код Прстена и на Големој њиви код Дедела (Ристов 2004: 31-33; Соколовска 2018: 80-82).</s><s>Интересантан одбрамбени елемент представљале су тзв. тангенцијалне капије, односно крајеви бедема који се не спајају на месту улаза већ се паралелно настављају један поред другог фланкирајући тако приступ улазној капији.</s><s>На тај начин онемогућен је директан продор ка улазу, док је нападач принуђен да стесни редове и изложи бокове (Ристов 2004: 36-37).</s><s>Једини пример таквог улаза реконструисан је на локалитету Хисар код Лесковца (Капуран 2009: 100-101), а индентична архитектонска решења из Моравско-Вардарског слива позната су на локалитетима Градиште у Мајуру, Мангура у Габрову и Син Град код Серменина (Stojić 1986: 77; Ристов 2004: 64-66, 100-104).</s><s>Досадашњим истраживањима нису константовани остаци култних или сепулкралних објеката на градинама у анализираној области.</s><s>У ширим оквирима Моравско-вардарског слива једини поуздано детирмисан градински локалитет са атрибутима култног места регистрован је на локалитету Татићев камен код села Кокино, недалеко од Куманова (Станковски 2002; 2003; 2011; Булатовић, Станковски 2012: 8595; Ѓорѓиевски 2017).</s><s>Налазиште је позиционирано на истакнутом андезитском гребену у оквиру кога се издваја неколико платформи смештених на надморској висини од преко 1.000 m, тако да својом морфологијом и положајем одговара градинском типу локалитета.</s><s>Поред тога, истраживања су показала да је најдоминантнији део узвишења означен као сакрално место био затворен сухозидом ширине 1,2 m и дужине 82 m. Култни карактер градине репрезентују исклесани камени престоли и усечени маркери у матичној стени који су служили за посматрање промена у положају Сунца и Месеца (Stankovski 2007; 2010; Kuzmanovska-Barandovska, Станковски 2011; Kuzmanovska, Stankovski 2014; 2018).</s><s>Поред тога, на Татићевом камену је регистровано више обредних дарова који су полагани у пукотине стена, јаме или у специјално формиране кружне камене конструкције у виду малих тумула (Станковски 2007; Stankovski 2007; 2010; Булатовић 2015: 15-16; Ѓорѓиевски 2017).</s><s>Налази са локалитета се хронолошки везују за периоде од раног преко средњег и позног бронзаног доба, па све до периода СГД (Станковски 2009; 2011; 2012; Булатовић, Станковски 2012: 85-95; Ѓорѓиевски 2017).</s><s>Археоастрономске анализе су показале да локалитет има карактеристике светог места, са истакнутим атрибутима мегалитске соларно-хтонске опсерваторије (KuzmanovskaBarandovska, Stankovski 2011; Kuzmanovska, Stankovski 2014; 2018).</s><s>368</s> <s>Мање је познато да су на локалитету Манастириште у западном подножју Татићевог камена недалеко од сеоске школе откривени темељини остаци неке грађевине и један саркофаг (Трифуноски 1974: 110).</s><s>Препознатљив топоним са случајно откривеним сепулкралним остацима, као и забележено народно предање да се на локацији налази „Римска црква“ (Трифуноски 1974: 110), могу сугерисати одређено очување традиције култног места која се пренела до знатно познијих историјских епоха.</s><s>Слична запажања су примећена у анализираној области Моравско-вардарске долине где су на самим градинским локалитетима или у њиховој непосредној близини регистровани очувани или археолошки документовани остаци религијских или сепулкралних места и објеката из историјских епоха.</s><s>Према прикупљеним подацима на једној трећини градина из узорка, односно на 12 од 36 (33%) локалитета, регистроване су цркве, свети записи или гробља331.</s><s>Такве праксе су забележене у свим анализираним областима, а најчешће су у доњем Понишављу, где су на 4 од 6 локалитета (67%) очувани остаци религијских објеката, односно црква или манастира.</s><s>Морфолошка импозантност самих градинских узвишења, одговарају природној религији Словена која се често везује за култ под слободним небом, односно за положаје на висинама или специфичним конфигурацијама у стенама (Петровић 2004: 788).</s><s>Са друге стране, стара култна места и објекти, незнани гробови, грађевинске руине, гомиле камења, као и места са очуваним колективним сећањем на посебне догађаје, такође представљају честе маркере по којима су бирана света или култна места код словенских народа (Петровић 2004: 788, 796-97; 815-16).</s><s>Међутим, религијски објекти и сепулкрална места из историјске прошлости, не могу прејудицирати образац о постојању сакралних грађевина на праисторијским градинама али се може рачунати да је само њихово присуство остављало јаке импресије на генерације потоњих насељеника.</s><s>Посматрајући јак симболички ефекат који су праисторијске градине остављале на становништво кроз историју упућује да је једна од сврха њиховог оснивања била да фасцинира околну популацију и тако достигне дубоки меморијални значај (Bradley 1998: 68-82; 160; Harding 2006; Parkinson, Duffy 2007).</s><s>Заступљеност градина у периоду од XIV до VI века пре нове ере Вишедеценијским истраживањем градина, давно је успостављен научни концензус о експанзивном тренду оснивања градинских насеља који је захватио већи део европског континента почетком ПБД (Herrmann 1969; Hogg 1975; Chropovský, Herrmann 1982; Harding 2006).</s><s>Синхроно са већим делом Европе, овакве насеобинске праксе захватају и Балканско полуострво, негујући сличне тенденције и током наредних периода праисторије, а првенствено током РГД и СГД (Govedarica 1978; 1982; Benac 1986; Čović 1986; Garašanin 1986; Stojić 1986а; Георгиевски 1992; Ристов 2004; Капуран 2009; Bulatović, Filipović 2017; Krause 2019).</s><s>Као што је поменуто у анализираном узорку заступљено је 36 градинских налазишта, што представља 17% од укупног броја налазишта или приближно једну шестину налазишта.</s><s>Међутим, територијално као и хронолошки градине нису једнако заступљене.</s><s>Oбласти Понишавља (18%) и Алексиначког Поморавља (16%), се процентуално уклапају у њихову просечну заступљеност (17%), док су већа одступања забележена у Крушевачком (8%) и Парћинском Поморављу (6%) где су градински локалитети знатно ређи.</s><s>Бројност градина је у порасту како се крећемо ка југу, тако да већ у Лесковачком Поморављу оне чине 26% налзишта, а у Врањском Поморављу чак 35% регионалног узорка.</s><s>Најзаступљеније су градине са хоризонтом из РГД, који је 331 Гробља су евидентирана у близини четири градина, цркве у близини 7 градина, док је свети запис документован на највишем градинском платоу Богомољишта код Кукљина.</s><s>369</s> <s>коришћења простора евидентиран на 23 локалитета, што чини 64% узорка свих градинских налазишта.</s><s>За њима следе доминантна узвишења са хоризонтом из ПБД која су забележена на 19 локалитета, односно 53% узорка, док је хоризонт СГД потврђен на 18 градина или 50% од укупног узорка градина.</s> <s>Уколико упоредимо узорак са укупним бројем налазишта засебно за сваки од анализираних периода, долазимо до закључка да су током ПБД градине чиниле 26% налазишта.</s><s>Градине из РГД иако најбројније, чине свега 14% узорка, док се током СГД тренд насељавања градина у односу на остале типове насеља интензивира и износи 28%.</s><s>Међутим, ако прихватимо да се војно-стратешки значај градина мери величином пространства које контролише, долазимо до закључка да се њихова заступљеност током сва три периода незнатно разликује.</s><s>Диспозиција равничарских насеља из РГД указује искључиво на повећање густине насеља у истим територијалним оквирима на којима су била распрострањена насеља из ПБД и СГД.</s><s>Рецимо, на градини Петрус код Забреге у Параћинском поморављу заступљена су сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД), док у њеном ширем окружењу постоји још један локалитет са хоризонтом ПБД, два насеља са остацима из РГД и још једно налазиште са слојем из СГД.</s><s>Слична ситуација је и са локалитетом Кале у Кршевици, на коме су такође присутна сва три хоризонта, док је у његовом ширем окружењу евидентирано једно насеље са хоризонтом ПБД, три локалитета са хоризонтом РГД и једно налазиште са хоризонтом СГД.</s><s>Коришћење градина на европском континенту има дугу традицију, која се може пратити од неолита до почетка 20. века332 (Parkinson, Duffy 2007: 98).</s><s>Најраније насељавање градина у Моравско-вардарској долини почиње са винчанском културом, чији трагови су откривени на локалитетима Градц код Злокућана, Реџов вис код Тулара и Врања нога код Горњег Губереваца.</s><s>На истој територији градине без слојева из проучаваног периода (ПБД, РГД, СГД) представљају прави изузетак,333 док је на комплетном узорку градинских локалитета заступљеност хоризоната старијих од ПБД ограничена на приближно 1/3 локалитета (39%).</s><s>Уколико се посматра искључиво однос градина из ПБД и оних са хоризонтима из свих старијих епоха, приметан је нагли пораст њихове бројности која се са почетком ПБД повећава за 33%334.</s><s>Наведена анализа аргументовано потврђује давно сугерисане констатације (Garašanin 1986; Stojić 1986а; Георгиевски 1992; Ристов 2004; Капуран 2009; Bulatović, Filipović 2017) да је током ПБД Моравско-вардарску долину, као и већи део Европе захватио тренд учесталог оснивања градина.</s><s>Њихово интензивирање са почетком ПБД, сугерише да оне нису регионална карактеристика одређене културе или народа, већ да су продукт једног ширег тренда, који је најчешће тумачен као реакција на друштвеноекономске околности и/или нестабилну ситуацију (Hänsel, Vasić 1981; Срејовић 1981: 48-9; Primas 2002; Harding 2006; Капуран 2009: 149-153; Bulatović et al 2021).</s><s>332 Све до бронзаног доба, подизање градина није била толико раширена пракса у Европи, па су често тумачене као изоловане појаве које представљају одраз симболичких потреба локалне популације (Whittle 1996; Edmonds 1999: 134; Borić et al. 2018: 344-345).</s><s>Рано бронзано доба представља иницијалну фазу такве праксе, која се у областима средње Европе обично везује за период Br A2 (Harding 2000: 293-294).</s><s>Поједини делови Европе показују паузу у ограђивању насеља између неолита/енеолита и ПБД, као што је то случај у јужној Француској (Gascò 2009: 19), док на Иберијском полуострву нема таквог хијатуса али су ретки трагови континуираног коришћења градинских локалитета током праисторије (Lull et al. 2014).</s><s>У северној Италији, утврђења се интензивно граде од средњег до почетка ПБД али се након овог периода живот на њима само делимично наставља (Cupitò et al. 2012; Delfino 2014).</s><s>На другој страни почетком ПБД у Британији, већем делу централне Европе, Скандинавије, Француске и Иберије почиње дифузни континуитет коришћења градина који се на великом броју налазишта одржао до римских освајања (Primas 2002; Harding 2012; Ettel 2015; O’Brian, O’Dryscol 2017; Hansen, Krause 2018).</s><s>333 Досадашњим истраживањима познате су само две такве градине, евидентиране на локалитету Антин чукар код Врања и локалитету Чука код Ранутовца.</s><s>334 Однос је 19 према 12 у корист ПБД.</s> <s>На територији коју обухвата овај рад, према досадашњем стању истражености константовано је свега 5 градина, односно 14% од њиховог укупног броја на којима су заступљена сва три хоризонта (ПБД, РГД, СГД).</s><s>На 12 градина односно на 33% од њиховог укупног броја, живот се одвијао током ПБД и РГД, док је незнатно ређа заједничка заступљеност хоризона РГД и СГД, што је потврђено у 11 случајева (31%) на укупном узорку.</s><s>Од 19 градина са хоризонтом из ПБД, њих 7 (39%) није насељено током РГД.</s><s>На узорку од 23 градине из РГД, насељавање током СГД није потврђено у 7 (30%) случајева.</s><s>Са друге стране одређена конекција градина из ПБД са старијим хоризонтима (углавном енеолит, рано и средње бронзано доба) установљена је на 11 градинских локалитета или у 58% случајева.</s> <s>Наведени параметри указују да се на више од половине градина из ПБД (63%) наставио живот и током РГД, односно да се 11 од 23 (48%) градине из РГД могу сматрати новооснованим.</s><s>Таква ситуација сугерише да почетком РГД долази до иницијалних промена у стратегијама насељавања и контроли одређених територија.</s><s>Разлика је знатно драстичнија уколико се упореде диспозиције градинa из ПБД и СГД чији се хоризонти локацијски поклапају у само 6 случајева (32%).</s><s>Тенденција ка другачијим стратегијама насељавања је приметна и на прелазу из РГД у СГД које се локацијски поклапају на 11 локалитета односно у 48% случајева.</s> <s>Промене у доктрини запоседања стратешких пунктова, постепено почињу са РГД, а још више се интензивирају током СГД.</s><s>У складу са тренутним нивоом истражености у могућности смо да понудимо две интерпертације ових промена.</s><s>Прва теза сугерише да су парцијална дислоцирања стратешких пунктова из бронзаног доба у синхрононој вези са технолошким развојем у преради и експлоатацији гвожђа.</s><s>Нова технолологија повукла са собом економске али и друштвено-политичке промене које су се одразиле на нове тенденције у контроли и запоседању простора.</s><s>Постепено али сигурно се раскидају старе традиције из периода када је бакар представљао једини ресурс за производњу металног оруђа и оружја.</s><s>Готово индентичне промене уочене су на територији од Немачке до Словеније (Dular 1999; Primas 2002).</s><s>Руда гвожђа као један од најзаступљенијих минерала у земљиној кори, омогућава обимнију експлоатацију рудних богатстава на знатно ширим просторима, него што је то случај са бакром или калајом.</s><s>Услед равномернијег распореда овакве врсте ресурса подстакнуте су другачије основе привредног развоја, као и развој занатства и трговине, чиме је иницирана интензивнија комуникација и размена добара, а самим тим и другачије стратегије насељавања и контролисања територије (Collis 1976; Taylor 1989; Harding 2000: 165-196; Pleiner 2000: 23).</s><s>У прилог томе треба поменути чињеницу да је на већини истраживаних градина (укупно 35) у централној Словенији које су основане у СГД (VIII-VI век п.н.е.) регистровано обиље гвоздене шљаке, док на градинама из ПБД (укупно 20) ни у једном случају нису забележени трагови металуршких активности На градинама у анализираном делу Моравско-вардарске долине једино је на Хисару код Лесковца пронађена металуршка радионица у оквиру које је пронађено неколико бронзаних налаза које је М.</s><s>Стојић повезао са периодом између XII - XI века п.н.е. уз истицање да је у истој целини пронађена и једна гвоздена секира са крилцима (Stojić 2006: 75).</s><s>У оквиру ове целине се налазило неколико металуршких пећи, јаме за ћумур, керамичке цеви за удувавање ваздуха, камени чекићи за дробљење руде, гвоздени ингот и депои гвоздене шљаке (Stojić 2006: 75; Kapuran 2009: 95-96).</s><s>Међутим, читав контекст налаза, као и хронолошко опредељење ове радионице доведени су у питање, тако да је читаво откриће јако дискутабилно (Kapuran 2017: 11-14).</s><s>На свим осталим градинама из узорка за сада немамо поузданих налаза који би посведочили прераду 371</s> <s>370 гвожђа у анализираном периоду335 иако је константовано да се у близини 5 од 18 (28%) градина са хоризонтом СГД срећу лежишта гвожђа од већег значаја336.</s><s>Међутим, разлоге за такву ситуацију треба преиспитати пре свега због слабе истражености, као и због чињенице да су на великом броју градина слојеви поремећени активностима из историјских епоха па налази гвоздене шљаке нису јасно хронолошки позициониране (Брмболић 1986; Пешић, Перић 2001).</s> <s>Друга теза је настала из опсежних истраживања археолошког материјала на територији Моравско-вардарске долине и указује да синхроно са технолошким променама долази до озбиљних миграционих кретања и промена у популационом саставу.</s><s>Нови досељеници, препознати у носиоцима канеловане керамике (Гава комплекс) пореклом из Карпатског басена, доносе са собом и нове економске праксе (Bukvić 2000: 105-7), наоружање (Филиповић 2015: 397-401), а вероватно и нове стратегије у контроли простора.</s><s>Таква ситуација је морала изазвати реакцију староседелаца из ареала брњичке и параћинске културе за чије становнике је у више махова истакнуто да се повлаче, заузимајући градине у пасивнијем крајевима далеко од главних магистрала (Bulatović, Filipović 2017; Bulatović et al 2021).</s><s>Слична ситуација је сугерисана за једнослојне градине са керамиком типа Превешт (Гвоз. доба II c), којe оснива локално становништво у теже приступачним областима великоморавског басена услед инвазије носиоца тремолиране керамике (Stojić 1986: 101-102)337.</s><s>Приказана анализа упућује да свега 7 градина из ПБД није продужило егзистенцију у РГД.</s><s>Интересантно је да се већина њих налази на изузетно погодним местима за насељавње.</s><s>На то указује чињеница да се пет напуштених градина налази у близини главних магистралних путева (71%), а од тог броја се чак четири градине (80%) налазе у непосредној близини речних прелаза преко пловних река.</s><s>Поред тога у окружењу свих седам градина регистрована су лежишта минералних ресурса, међу којима већина у свом окружењу има металичне ресурсе (57%) (Cu / Pb / Fe), попут лежишта бакра лоцираних у близини Крша код Забреге и Градишта код Дубнице (29%).</s><s>Слична ситуација се запажа и на прелазу из РГД у СГД, где 12 од 23 локалитета (52%) са хоризонтом РГД нема трагова који би потврдили наставак живота током СГД.</s><s>Такође се напуштају градине на важним саобраћајним петљама (МАГ-РЕГ) и магистралним правцима (МАГ), што је документовано у 5 случајева (42%).</s><s>Поред тога чак 8 од 12 напуштених градина (67%) се налазило у близини металичних ресурса, међу којима њих 7 (58%) у своме окружењу поседују потенцијал за експлоатацију бакра и калаја.</s> <s>Презентовани подаци иду у прилог претпоставци да су поменуте градине насилно напуштене, што је евидентирано слојем паљења и разарања који је јасно потврђен на неколико ископаваних градина338 у хоризонту на прелазу из ПБД у РГД (Bulatović et al 2021: 17-18).</s><s>Главни путни правци и лежишта минералних сировина приликом нестабилних времена трпе највећи притисак, с обзиром на то да је тежња за њиховом контролом незаобилазни аспект свих ратних доктрина339 (Радичевић 1995: 13-18, 42-53).</s><s>335 Интересантани су налази топионичарске шљаке и гвозденог ингота са Момчиловог града регистровани приликом рекогносцирања 2020. године али њихову старост није могуће утврдити.</s><s>337 Оба миграциона таласа ће бити детаљније продискутована у поглављу о отвореним насељима (16.3.).</s><s>338 Слој паљевине је константован на локалитетима Хисар код Лесковца, Градац код Злокућана, Кале код Грделице, Градиште код Врањског Прибоја, као и у доњем Повардарју на Вардини, Вардарофци и Кастанасу.</s> <s>339 Ресурси попут бакра и калаја су током бронзаног доба представљали основне материјале на којима се заснивала привредна и војна моћ.</s><s>Заштита њиховог поседовања и располагања доноси домаћем становништву благостање и сигурност али исто тако изазива и вишестрани интерес непријатеља, тако да је њихов недостатак могао бити повод ратних похода и освајања.</s><s>372</s> <s>Са друге стране, досадашња скромна истраживања340 вршена на напуштеним градинама из РГД нису потврдила јасне трагове паљења и разарања341, тако да се може манипулисати о разлозима њиховог напуштања.</s><s>Могле би се истаћи промене економских стратегија које су уследиле заједно са технолошким променама у развијеном гвозденом добу али и промене у политичкој организацији услед дезинтеграције (Stojić 1986: 101-2) или интеграције племенских савеза (Јevtić 1992: 395).</s><s>Нажалост, на овом нивоу истражености ни за једну од понуђених теза не можемо извући јасну емпиријску потврду.</s> <s>Дугорочни стратешки значај градинских локација коришћених у периоду између XIV и VI века п.н.е. се може огледати и кроз чињеницу да је њихово коришћење настављено или обновљено са дужим или краћим прекидима током млађег гвозденог доба и историјских периода.</s><s>Таква пракса је документована на 27 градина или на 75% узорка342.</s><s>У готово индентичном проценту су обновљене локације из РГД (86%) и СГД (84%), док је током периода млађих од хронолошких оквира овог рада најмање интересовање показано за градине са хоризонтом из ПБД (72%).</s><s>Приказана статистика такође може сугерисати промене у офанзивном наоружању и/или ратним доктринама.</s><s>Kључну промену је могло изазвати увођење опсадних стројева (мердевине, опсадне куле, рампе и овнови), појава нове врсте пројектила (запаљиви пројектили) или оружја за њихово избацивање (далекоментији лукови и праћке).</s><s>Хронолошки посматрано кључне промене у топографији градина су синхроне са развојем опсадних техника, справа и пројектила током асирске војне експанзије Обновљени трагови живљења на анализираним градинама су најинтензивнији током касне антике (IV-VII век), периода који је према сачуваним историјским изворима окарактерисан као изразито нестабилно време, праћено честим освајачким и пљачкашким походима изазваних Великом сеобом народа.</s><s>Подизање и обнова утврђења је била државна политика као реакција на насталу кризу али и одраз шире друштвене потребе код цивилног становништа услед смањене безбедности (Острогорски 1998: 70104).</s><s>Праксе повлачења угроженог становништва су биле честе у нациoналној историји за време периода турске доминације, када се цивилно становништво током трајања опасности повлачило у привремене збегове на тешко приступачним и боље брањеним локацијама (Екменчић 2008: 98-99).</s><s>Такав пример заузимања „градина“ од стране становништва без јаче друштвено-политичке организације, указује на природне реакције људи услед повећане тензије и борбе за властиту егзистенцију.</s><s>Обрасци насељавања према морфолошким и хидрографским одликама терена Градине су увек позициониране изнад једног, два или три водена тока, а често се налазе поред одређених хидрографских специфичности.</s><s>Оснивају се на различитим надморским висинама, а њихова релативна висина у односу на окружење варира од 50 до 300 m. Највиша висинска кота градине343 у принципу зависи од морфолошких 340 Међу градинама које су напуштене до краја РГД ископавано је 7 локалитета (Хисар, Градац код Злокућана, Скобаљић град, Црквиште код Врањске Бање, Градишта код Првонека, Кончуља и Свињишта).</s><s>341 Недовољно хронолошки дефинисани трагови разарања на прелазу из РГД у СГД константовани су у подручјима ван оквира овога рада, попут локалитета Градац код Ланишта (Стојић 1986: 18, 62) и Градина код Белаћеваца (Đurić 1970: 284).</s> <s>342 Већа одступања од ове праксе показује једино област Врањског Поморавља, где су ретки случајеви запоседања праисторијских градина у антици и средњем веку.</s><s>343 Најнижи градински плато износи 190 m на Укоси код Сталаћа, док је највишљи на 946 m као у случају Реџовог виса код Тулара.</s> <s>373 карактеристика саме регије, па је њихова просечна надморска висина у Понишављу 434 m, у Алексиначком Поморављу 293 m, у Крушевачком Поморављу 260 m, у Параћинском Поморављу 365 m, у Лесковачком Поморављу 440 m, док у Врањском Поморављу просечна висинска кота градина достиже рекордних 589 m. Посматрано по периодима размештај градина по висинским позицијама се незнатно разликује.</s><s>Просечна надморска висина за градине из ПБД износи 445 m, најниже позицирана је Гологлава код Сталаћа (235 m н.в.), а највиша Градиште код Дубнице (790 m н.в.).</s><s>Највећи број градина са хоризонтом из ПБД је смештен на котама (37%)345, а најмање на висинама између 600 и 800 m н.в. (16%)346.</s><s>Надморска висина за градине из РГД у просеку износи 460 m, на најнижој коти се налази Градиште код Вакупа (228 m н.в.), док је највишљи Реџов вис код Тулара (946 m н.в.).</s><s>Највећи број градина из РГД смештен је на котама између 200 и 400 m н.в. (48%)347, нешто мање их је на висинама између 400 и 600 m н.в. (35%)348, а најмање на висинама између 600 и 946 m н.в. (17%)349.</s><s>Просечна надморска висина градина са хоризонтом СГД износи 427 m, најнижи положај заузима Укоса код Сталаћа (190 m н.в.), а највиши Каљаја код Буштрања (700 m н.в.) Највећи број градинских локалитета из СГД је смештен на висинама између 190 и 400 m н.в. (50%)350, нешто мања заступљеност је на котама (11%)352.</s><s>Приближно уједначена заступљеност градина по висинским групама, показује да се стратегија насељавања по том питању није нарочито мењала током времена, као и да надморска висина није представљала пресудан фактор у одабиру места за подизање стратешких пунктова.</s><s>Бирају се пре свега места која пружају квалитетну заштиту и добар преглед околине, док њихова позиција и надморска висина зависе од локалних одлика терена.</s> <s>Геоморфолошке одлике терена указују да се највећи број градина подиже на падинским облицима рељефа (86%), односно на површинама које су генетски везане за морфолошке процесе на косама брдско-планинских система.</s><s>Међу њима се издвајају два рељефна типа од којих је један везан за подручја умереног спирања и јаружања (Д1), а други за подручја интензивног спирања и јаружања (Д2).</s><s>Први тип (Д1) се везује за градине подигнуте на нижим узвишењима са благим нагибом, који се најчешће развијају изнад долина већих река, односно на благо заобљеним гребенима и косама, као и на абразионим заравнима.</s><s>Други тип одликују вишљи терени са оштријим нагибом, који се најчешће везује за брдско-планинске системе из ближег или даљег залеђа главних долина.</s><s>Градине на терену који одликују падине умереног спирања и јаружења (Д1) регистроване су на 7 од 36 локација, односно на 19% узорка, док су градине у подручју интензивног спирања и јаружања заступљене на 24 од 36 локација, односно 67% узорка.</s><s>345 Четири градине (21%) заузимају коте између 400 и 500 m, док су три (16%) на котама од 500 до 600 m. 346 Све три градине (16%) су позициониране на надморским висинама између 700 и 800 m. 349 Реџов вис код Тулара је једина градина која прелази коту од 800 m н.в., док се преостале три градине (13%) налазе на висинама између 700 и 800 m. 350 Укоса код Сталаћа је једина градина која се налази на коти нижој од 200 m н.в. док су три градине 351 Две градине (11%) заузимају позиције на висинама од 400 до 500 m н.в., док се пет градинских локалитета (28%) налази на котама између 500 и 600 m н.в. 352 Градац код Грбавчета (5,5%) се налази на коти између 600 и 700 m н.в., а Каљаја код Буштрања (5,5%) 374</s> <s>Преостали градински локалитети основани су подручјима развијених крашких облика (К1) и заступљени су у 5 случајева, односно на 14% узорка.</s><s>Интересантно је да су готово све градине на блажим и лакше приступачнијим побрђима везане за насељавање у периоду ПБД, током кога је регистровано 6 од 7 (86%) локација у подручјима умереног спирања и јаружања.</s><s>Исти облик рељефа је коришћен на свега 3 градине из РГД (42%), док се градине из СГД уопште не оснивају на оваквим теренима.</s><s>Такав податак може указивати да су се лакше приступачне градине услед појачане опасности постепено напуштане током РГД, да би у СГД постале потпуно неприхватљиве у дефанзивним стандардима тадашњих друштава.</s><s>У прилог томе говори и чињеница да су природно најбоље брањени кречњачки гребени (К1) најмање заступљени међу градинама из ПБД (2 од 5), а највише међу градинама из СГД (4 од 5)353.</s><s>Поред тога значајно је навести да готово све градине на блажим узвишењима (Д1) имају заступљеност слојева старијих од ПБД, па се могу тумачити као преживели одраз заосталих насеобинских и одбрамбених традиција.</s><s>Литолошке одлике терена на самим градинама су разноврсне.</s><s>Најчешће се бирају терени на седиментним (СС 1-5) и магматским стенама (МС 2-3), што је забележено у 28 случаја (76%)354, док су знатно ређе (22%)355 коришћени терени на језерским наслагама (ЈН 1-3).</s><s>Гледано са грађевинског аспекта, терени на језерским наслагама су најчешће извори глине и повољни су за земљане копове, док су терени на седиментним и магматским стенама извор грађевинског камена али је на њима знатно теже вршити ископе, што на први поглед може сугерисати одраз архитектонских тенденција.</s><s>Највише градина на језерским наслагама присутно је у ПБД, што је евидентирано на 6 од 19 локалитета (32%).</s><s>Током РГД коришћење терена на језерским наслагама је у опадању и своди се на 4 од 23 локације (17%), док је у периоду СГД такав пример забележен само на једном356 од 18 локалитета (6%).</s><s>Такве очите промене се на први поглед могу повезати са модификацијама у грађевинским праксама и потребама за другачијом врстом грађевинског материјала.</s><s>Међутим уколико узмемо у обзир да локалитети на језерским наслагама (ЈН 1-3) у 6 од 8 евидентираних случајева прате геоморфолошке облике везане за подручја умереног спирања и јаружања (Д1), добијамо да је приказано опадање у њиховом заузимању током времена, заправо одраз претходно поменутог избегавања ниског и лако приступачног побрђа.</s><s>Археолошки подаци са градина на језерским наслагама указују да се на оваквим теренима не подижу грађевинске структуре од камена и да су на 2 од 8 локалитета (25%) присутни ровови и палисадни бедеми облепљени глином (Лесковац и Злокућане).</s><s>Остаци ровова су евидентирани на 7 од 28 градина (25%) са подлогом од седиментних (СС) или магматских стена (МС), на којима се такође јављају палисадни бедеми облепљени глином (Свињиште) и земљани бедеми (Прасковче, Кончуљ) у три случаја.</s><s>Поред тога остаци кућа од плетера и лепа су такође заступљени на локалитетима са обе врсте литолошке подлоге.</s><s>Са друге стране према досадашњим истраживањима сухозидни бедеми се јављају само на градинама са стенском подлогом али су за сада поуздано 353 Током РГД градине на кречњачким гребенима се јављају у 3 од 5 случајева.</s><s>354 Пет градина (14%) је смештено на претежно кречњачкој или доломитној основи (СС 1); Кале код Кршевице је једина градина која је смештена на основи од флиша и флишоликог стенског комплекса; два локалитета (6%) су на пирокласитима; 12 локалитета (33%) је на основи коју чине високо кристалне метаморфне стене; 6 локалитета (17%) је на основи коју сачињавају ниско кристаласте метаморфне стене; две градине су на високопланинским основама од магматских стена (6%).</s><s>355 Три локалитета (8%) су на основи изразито хетерогеног комплекса језерских седимената (ЈН/1); четири локалитета (11%) су на основи од конгламерата (ЈН/2); Једино је Хисар код Лесковца (3%) на основи од шљунковито-песковитог комплекса језерских и речно-језерских наслага (ЈН/3).</s><s>356 У питању је градина Ћурчар код Лешја у Параћинском Поморављу.</s><s>375</s> <s>373 евидентирани само на 5 од 28 локалитета (18%) и то само у областима јужно од Лесковачког поља (Капуран 2009: 130-131).</s><s>На основу архитектонских остатака са градина, А. Капуран је издвојио две регије у Моравско-вардарској долини (Капуран 2009), које се разликују по техникама градње.</s><s>Издвојене регије су назване централнобалкански и јужнобалкански круг утврђења, а њихова оквирна граница је повучена на линији око излаза Ј.</s><s>Мораве из Грделичке клисуре (Капуран 2009: 130-131).</s><s>Група централнобалканских утврђења заузима области у средњем и доњем сливу Ј.</s><s>Мораве, као и област Великоморавске долине, а карактеришу је фортификације за чију изградњу је искључиво коришћена земља и дрво.</s><s>Са друге стране, јужнобалкански круг утврђења заузима област између горњег слива Ј.</s><s>Мораве и доњег Повардарја, а карактеришу га фортификације препознатљиве по каменим елементима грађеним у техници сухозида357 (Капуран 2009: 131).</s><s>Претпостављено је да топографске и морфолошке одлике терена у великој мери диктирају избор грађевинског материјала (Čović 1986: 55-56; Капуран 2009: 131), па се у складу са тим развијају и грађевинске технике358.</s><s>Међутим уколико сагледамо литолошку подлогу градина и њиховог ближег окружења долазимо до другачијих запажања.</s><s>Заправо велика већина од 28 градина из узорка без обзира на регију подигнута је на основи од комплекса мање чврстих до веома чврстих седиментних стена (78%) где доминирају кречњаци, пешчари, туфови, гнајсеви и шкриљци.</s><s>Са друге стране свега 8 градина је подигнуто на језерским наслагама (22%), које углавном не садрже камени материјал.</s><s>Међу градинама на седиментним стенама њих 12 (43%) се налази на територији јужнобалканског круга утврђења, док је њих 16 (57%) смештено у централнобалканској архитектонској зони.</s><s>Приказано поређење показује да је камен као грађевински материјал заступљен на нешто већем броју градина из зоне у којој до сада није регистрован ниједан фортификациони елемент од сухозида.</s><s>На доступност каменог материјала у централнобалканској зони указују и остаци фортификација из историјских епоха, који су данас видљиви на површини 5 локалитета359, док су на још две градине360 камени фундаменти потврђени археолошким ископавањима.</s><s>Осим тога сви фортификациони елементи (ровови, бедеми, одбрамбени тумули, тангенцијалне капије) као и њихове комбинације су присутни у обе области, тако да се може закључити да су градитељи из обе области упознати са дефанзивним трендовима који су у разним варијантама присутни на читавом континенту.</s><s>Јасне регионалне разлике се испољавају једино у избору грађевинског материјала, а самим тим и у техникама градње.</s><s>Недовољна истраженост грађевинских структура на градинама не дозвољава сигурније закључке али наведени подаци упућују да литолошка подлога није значајније утицала на одабир места приликом насељавања градинских насеља.</s><s>Очигледно да су природне дефанзивно-стратешке погодности биле примарни параметар у одабиру места за насељавање градинских локалитета.</s><s>Присутност материјала попут глине и камена је доносила одређене предности приликом избора и коришћења грађевинског материјала али вероватно није била пресудни фактор који би условио синхронизацију са техникама градње.</s><s>Широка распрострањеност и лака доступност ових ресурса у свим деловима 357 Једини изузетак представља градина у Кончуљу.</s><s>358 Генерално гледано сви фортификациони елементи (ровови, бедеми, одбрамбени тумули, тангенцијалне капије) као и њихове комбинације су присутни у обе области, тако да се може закључити да су градитељи из обе области упознати са дефанзивним трендовима који су у разним варијантама присутни на читавом континенту.</s><s>Јасне регионалне разлике испољавају се у стилу градње и избору грађевинског материјала, а самим тим и у техникама градње.</s> <s>Моравско-вардарске долине није изазвала потребу за тражењем локација са директним извором грађевинског материјала, као ни за променама у грађевинским традицијама.</s><s>Наведена запажања иду у прилог претпоставци да у издвојеним зонама долазе до изражаја техничка знања и праксе, која су у великој мери одраз културолошких разлика.</s><s>Поред тога, разлике у грађевинским праксама, територијално су у складу са распоредом културних група током гвозденог доба, према којој градитеље јужног круга утврђења треба везати за носиоце жигосане керамике Лапотинце-Влаштица, док би северни припадао носиоцима Басараби стила (Vasić 1987; Васић 1990; Булатовић, Јовић 2010: 48).</s><s>Лесковачко поморавље представља област преплитања наведених керамичких стилова али је на основу досадашњих истраживања утврђена доминација налаза типичних за Басараби стил, а његову јужну границу потврђује и хоризонт са тремолираном керамиком на Калеу код Грделице (Булатовић, Јовић 2010: 179-181).</s><s>Међутим, бројна ограничења која се намећу приликом анализе архитектонских остатака на градинским локалитетима не дозвољавају компарацију између интересних периода, као ни озбиљније закључке у складу са темом овог рада.</s><s>Дефанзивне погодности градина, поред нагиба терена појачавају водене препреке, стога се често бирају узвишене локације у унутрашњости речног меандра или брда чије подножје секу два до три речна тока.</s><s>Сви речни токови праве усеке у брдском терену и на тај начин стварају природне препреке које отежавају напредовање ка одређеној страни градине, која је ту најчешће слабије или потпуно нефортификована.</s><s>У том погледу највећу дефанзивну погодност пружају међуречја, односно брда која на три стандрадним речним ушћима додатно заштићене на само две стране.</s><s>Заштиту са три стране пружају и унутрашњости речних меандра (сл. 83В.), који поред тога представљају и места на којима речна струја успорава, пружајући на тај начин основну погодност за премоштавање или савлађивање водене препреке.</s><s>Поред тога мирне воде у меандрима подржавају и већу акумулацију рибљег фонда (Ardeljan 2003: 63, 100-101).</s><s>На основу оваквих дефанзивних параметра издвојено је 9 градина у унутрашњости речног меандра (25%) и још 14 локалитета у међуречју (39%).</s><s>Закључујемо да је више од половине градина (61%) позиционирано на локацијама које су заштићене речним током или токовима са три стране.</s><s>Период ПБД указује да се 7 од 19 градина (37%) налази у међуречју, а да се још четири брда налазе у унутрашњости меандра (21%), односно да 11 од 19 локалитета (58%) из узорка са три стране имају заштиту речних токова.</s><s>Градине са хоризонтом РГД показују да се 7 од 23 локалитета (31%) налазе у међуречју, док је њих 9 (39%) позиционирано у унутрашњости меандра, односно да 16 од 23 градинских налазишта (70%) има заштиту река са три стране.</s><s>У периоду СГД издваја се 11 од 18 градина (61%) које су позициониране у међуречју, док су три окружене меандром (17%), односно да су 14 од 18 локалитета заштићени речним токовима са три стране (78%).</s><s>Посматрано према културној атрибуцији налазишта из СГД добијамо да су 10 од 12 градина (83%) са керамиком Басараби стила осниване на брдима са добром заштитом помоћу речних токова, док је 377</s> <s>376 код градина атрибуираних за Лапотинце-влаштица културу тај однос у 4 од 5 случаја или 80%.</s><s>Овакав приближно уједначен проценат указује да избор терена у СГД није био културно условљен, већ да прати дух епохе која је очигледно са собом донела и одређене промене на ширим просторним скалама.</s> <s>Тенденција ка бирању градина са бољим дефанзивним предиспозицијама бележи прогрес од РГД, који се још интензивније наставља и током СГД.</s><s>Немирна времена и чести ратни сукоби утицали су да се током времена развија одбрамбена тактика, која се одразила пре свега на избор места са бољим дефанзивним погодностима.</s><s>На основу скромних сазнања о фортификационој архитектури из периода од XIV до VI века пре нове ере, стиче се утисак да су током времена улагани мањи напори у правцу усавршавања дефанзивних грађевина, док су побољшања проналажена у избору терена са јачим природним погодностима за одбрану.</s><s>Друштвена реакција на насталу кризу се може протумачити као одраз практичности јер је дефинитивно било лакше потражити боље брањену локацију него усавршавати фортификациону архитектуру, која захтева већи ниво организације и техничке умешности.</s><s>Поред тога, квалитет градње зависи и од нивоа потреба, етноисторијски подаци наводе да је архитектура у привременим збеговима током периода турске доминације увек била једноставнија и оскуднија него на местима сталног боравка (Cvijić 2011: 193-194).</s><s>На основу морфолошких одлика терена можемо закључити да је позиционирање градина вероватно било условљено променама у офанзивним техникама и наурожуњу, које су се све више усавршавале идући од ПБД ка СГД.</s><s>Иницијална прекретница се очигледно догодила током РГД са приливом становништва из Карпатског басена али за сада не можемо бити сигурни да ли су такве стандарде донели нови досељеници или су они одраз реакције домаћина на насталу кризу.</s><s>Једино можемо претпоставити да су њихова премештања током анализираних периода пре резултат дезинтеграције и повлачења, јер би по логици ствари у супротном били улагани већи напори на усавршавању дефанзивних структура и очувању старих стратешких позиција.</s><s>При томе морамо имати на уму да су настале промене могле бити и резултат потпуно другачијих тенденција, које се више могу везати за економске приоритете него за промене изазване ратовима и миграцијама.</s><s>Наведене хипотезе је могуће проверити детаљнијим истраживањима уз серије апсолутних датума.</s><s>При томе би нагле и синхроне промене могле бити показатељ нестабилних прилика и ратних сукоба, док би сведочанства о парцијелним дислоцирањима више указивала на промене изазване економским потребама.</s> <s>Пољопривредни потенцијали у окружењу градинских налазишта Први корак ка разумевању пољопривредне орјентације градинских локалитета представља дефинисање ширег пејзажа који окружује налазиште.</s><s>Генерално посматрано шира окружења градина (r = 5 km) обично заузимају области контакта две (52%) или три рељефне зоне (31%), док су окружења са индентичним пејзажем ретка (17%).</s><s>Највише градина (36%) заузима окружења у којима доминира брдско-планински рељеф, нешто мањи број градина се налази у окружењу где су заступљена сва три рељефна пејзажа (31%), а свега 17% градинских налазишта заузима области са доминацијом долинскобрдског рељефа.</s><s>У изразито планинском пејзажу налази се 11% градина, док је у претежно брдском пејзажу смештено свега 6% локалитета на узвишењима.</s><s>Градине у изразито долинском пејзажу нису регистроване, док је у 17 од 36 случајева (47%) долински рељеф значајније присутан у њиховом ширем окружењу.</s><s>Са друге стране планински рељеф доминира или је значајније присутан у окружењима 28 налазишта (78%), док је најшира заступљеност брдског рељефа, забележена на 32 378</s> <s>376 локалитета (89%).</s><s>Гледано са пољопривредног аспекта, овакав рељефни садржај у ширем окружењу градина упућује на доминацију површина погодних за бављење сточарством, али при томе треба нагласити да готово половина локалитета има у свом окружењу могућности за успешно бављење земљорадњом.</s><s>Посматрано по периодима свега 7 од 19 градина (37%) из ПБД својим ширим окружењем захвата значајније површине у долинским равницама, током РГД тај однос је 11 од 23 (48%), а у СГД 10 од 18 (56%).</s><s>Из приложеног закључујемо да је кроз време присутан пораст орјентисаности ка топографији који подржавају добре услове за бављење земљорадњом.</s><s>Уколико ситуацију упоредимо са ужим окружењима насеља (r = 2,5 km) ситуација је нешто другачија.</s><s>Резултати показују да од укупног броја, свега 13 градина (36%) захвата пространства у долинским равницама која су погодна за бављење земљорадњом, док су све остале локације (64%) упућене на окружења прикладнија за сточарство, односно терене у којима доминира брдски и планински пејзаж.</s><s>Посматрањем градина из ПБД орјентисаних на долински рељеф, закључујемо да се њихов проценат није променио и да свих 7 од 19 градина (37%) остаје везано за равницу у свом ужем окружењу.</s><s>Код градинских локалитета из РГД приметно је благо смањење које показује да 9 од 23 локалитета (39%) нагиње ка равничарским пејзажима.</s><s>Идентичан проценат запажа се и код градина из СГД, које се у 7 од 18 случаја (39%) основају у пејзажу погодном за бављење земљорадњом.</s><s>Оваквим увидом стиче се генерално мишљење да су кроз сва три периода пољопривредни приоритети били идентични.</s><s>Градине се у већини случајева оснивају на местима чија ужа окружења гравитирају ка пејзажима који су генерално подеснији за развој сточарске привреде, при чему нису занемарени ни предели погодни за бављење ратарством.</s><s>На такв закључак додатно упућују и етнографски подаци о пољопривредној орјентацији сеоских општина у којима су позиционирана окружења градинских локалитета.</s><s>Према Попису становништва и домаће стоке из 1911. године закључујемо да су 22 градине (61%) у атарима насеља у чијој привреди преовлађује сточарство.</s><s>При томе треба узети у обзир да се издвајају окружења 15 градина у којима је прединдустријска пољопривреда била мешовита, односно ратарско-сточарска361 (РАТСТО) и сточарско-ратарска362 (СТО-РАТ), док су градине у изразито ратарским општинама забележене у свега 5 случајева (14%).</s><s>Гледано по периодима, запажа се да је 11 од 19 градина (58%) из ПБД смештено у сеоским атарима чија је пољопривреда орјентисана ка сточарству.</s><s>Током РГД подизање градина у атарима са сточарском орјентацијом се запажа у 17 од 23 локалитета (74%), док је током СГД таква орјентисаност у опадању и указује да је само 9 од 18 градинских налазишта (50%) позиционирано у подручјима где је сточарство преовлађујуће занимање мештана.</s><s>Педолошки потенцијали у рејону градина установљени су за 25 локалитета, с обзиром да је област Врањског Поморавља остала изузета из ове анализе.</s><s>Према доступним подацима установљено је да већина градина (72%) у свом рејону има на располагању два земљишна типа, док је мањи број орјентисан ка једном педолошком типу (38%).</s><s>Најшире су заступљене гајњаче присутне у рејону 11 градина (44%).</s><s>За њима следи смеђе кисело земљиште (КАМ-д), присутно у рејону 8 локалитета (32%).</s><s>Смонице се јављају у рејону 7 налазишта (28%), а алувијуми и рендзине у најужем окружењу 3 локалитета (12%).</s><s>Ранкери су присутни у рејону два налазишта (8%), а иста заступљеност важи и за сирозем (8%), калкаломенасол (8%) и литосол (8%).</s><s>Црвеница је заступљена једино у најужој околини Љиљача код Бовна (4%), колувијум у рејону Дервишке чуке код Бербатова (4%), а псеудогелај код Врања ноге у Губеревцу (4%).</s><s>361 9 локалитета</s> <s>Предњаче земљишта са слабим квалификацијама за ратарску привреду, односно тла која данас подржавају раст ливадске или жироносне шумске вегетације (СМО, КОЛ, КАЛК, РЕН, СИР, ЛИТ, КАМ-д, ПСГ, ЦРВ), док су земљишни типови изразито погодни за земљорадњу (АЛУ, КАМ-е) ређе заступљена.</s><s>Градински рејони у којима доминирају педолошки типови који подржавају сточарску привреду (КАМ-д, СМО-РЕН, КАМеЦРВ, СМО-КАЛК, СИР, СИР-ЛИТ) заступљени су на 14 од 25 локалитета (56%).</s><s>Земљишта која пружају могућности за комбиновану сточарско-ратарску привреду (СМО-АЛУ, РАН-АЛУ, СМО-КАМе) заступљени су на 8 од 25 локалитета (32%) док је доминација земљишних типова повољних за развој ратарства (КАМ-е, АЛУ-КАМ-е) забележена само у случају Хисара код Лесковца, Гологлаве и лок.</s><s>Град код Сталаћа (12%).</s><s>Наведени параметри воде ка закључку да већина градинских рејона садржи типове земљишта која су слабопродуктивна и/или тешко обрадива (88%) па су самим тим погоднија за испашу и/или прехрану стоке преко брста и жира.</s><s>У најбољем случају свега 11 од 25 градина (44%) има потенцијал за развој земљорадње у свом рејону.</s><s>Посматрано по периодима, подаци о заступљености педолошких варијатета у рејонима градина прикупљени су за 12 налазишта са слојем из ПБД за 15 из РГД и за 13 градина са хоризонтом СГД.</s><s>Градине из ПБД на основу предиспозиција тла указују да је 6 од 12 локалитета (50%) орјентисано искључиво ка сточарству, 4 од 12 (33%) су погодна за мешовиту сточарско-ратарску привреду, док свега 2 градине (17%) имају тло са израженим погодностима за ратарство.</s><s>Током РГД градине се подижу у рејоним чија педолошка подлога у 8 од 15 случајева (53%) погодна за бављење сточарством, шест налазишта (40%) имају предуслове за развој мешовите сточарско-ратарске привреде, док се само Хисар код Лесковца (7%) налази у рејону са земљишним типом подесним за земљорадњу.</s><s>Код градина са хоризонтом из СГД, 7 од 13 локалитета (54%) се налази на земљиштима која погодоју развоју сточарства, 5 налазишта има предуслове за мешовиту пољопривреду (38%), док се једино Град код Сталаћа (8%) налази у рејону чије земљиште има изузетне предуслове за земљорадњу.</s><s>Таб.</s><s>112.</s><s>Предиспозиције градинских окружења за сточарску привреду према спроведеним анализама Врста анализе</s> <s>Готово сви презентовани параметри (рељеф, педологија, етноисторијска привреда) на свим просторним нивоима (рејон, шире и уже окружење) указују да су терени око градина насељених у периоду између XIV и VI века пре нове ере били подесни за развијање сточарства (таб.</s><s>112).</s><s>Према традиционалним обрасцима, узгој домаћих животиња упућен је и на природне услове у околини насеља, пре свега на могућности које одређено окружење пружа за исхрану и држање одређених врста домаћих животиња (Вукосављевић 2012: 113-126).</s><s>Хипотезу о јакој вези градинских локалитета са сточарском привредом у Моравско-вардарској долини, могуће је проверити</s> <s>Досадашња истраживања у том правцу су ретко спровођена али пружају извесне индиције о значајном уделу сточарства у пољопривреди моравско-вардарских градина.</s><s>Остеолошки материјал из слојева РГД и СГД на локалитету Градац код Ланишта показао је да се највише узгајају домаће врсте оваца (Ovis aries) и коза (Capra hircus), а да је у мањем проценту била заступљена свиња, говече, коњ и пас.</s><s>На основу таквих 380</s> <s>фауне. података М.</s><s>Стојић је изнео претпоставку да је утврђени део Граца имао улогу великог тора за стоку (Стојић 1991: 9-10).</s><s>Таква констатација може се везати за традиционалне праксе узгоја оваца, врсти којој је потребно посветити велику пажњу363.</s><s>Из тих разлога стада оваца су се у етнографској прошлости готово увек преко ноћи затварала у торове, који су могли бити направљени од оплетеног прућа, послаганих дебала, летви или у виду сухозида као што је пракса у западној Македонији (Вукосављевић 2012: 125).</s><s>Слична заступљеност домаћих врста уочена је и на утврђењу Градиште код Иђоша, где у слоју из ПБД доминирају кости овце и козе (28%), домаћег говечета (25%) и свиње (17%) (Molloy et al. 2020: 17-18).</s><s>Ситуација је знатно другачија у слоју СГД на Феудвару где у оквирима утврђења засигурно нису гајене животиње, док највећи проценат остеолошког материјала чини коњ (31%), готово дупло мање се узгаја говече Интересантна су археозоолошка запажања са вишеслојне градине Рат у источном Јадрану.</s><s>Истраживања су показала велику заступљеност оваца и коза које чине око 80% остеолошког узорка доместикованих врста.</s><s>Клање зрелих јединки оваца током средњег бронзаног и развијеног гвозденог доба указује да је њихов узгој био усмерен на производњу секундарних производа попут млека и нарочито вуне364.</s><s>Међутим, током ПБД изненадно расте проценат костију младих јединки, што упућује да су овце узгајане превасходно због меса, док производња вуне и текстила губи привредни значај све до рехабилитације овог заната у СГД (Gaastra et al. 2014: 16-21).</s><s>Таква уочљива промена може бити још један од показатеља о прекиду устаљених трговачких мрежа чије последице су се осетиле у већем делу Европе са краја бронзаног и почетка гвозденог доба.</s><s>Иако наведени резултати потичу из другачијих еколошких ниша, треба имати на уму да је овчарство у подручју централног Балкана најаутохтонија и традиционално најразвијенија грана пољопривреде (Катић 1978: 51; Вукосављевић 2012: 119), тако да не би било изненађујуће да будућа истраживања потврде системске везе ове области са глобалним трговачким трендовима у периоду између XIV и VI века пре нове ере.</s><s>Поред тога, треба имати у виду да шира окружења градина често обухватају по неколико равничарских насеља која су позиционирана у долинским пределима погодним за бављење земљорадњом, тако да се може манипулисати о организацији по принципу феудалних властелинстава, где градине преузимају улогу заштите и контроле обрадивих површина (Arnold 1995).</s><s>Такође, генерална распоређеност отворених насеља и градина може сугерисати постојање одређених веза у спровођењу активности трансхумантног сточарења.</s> <s>Судећи према свему изнесеном, можемо закључити да је сточарсто било у одређеној вези са градинским налазиштима, с обзиром да сви просторни параметри истичу привредне потенцијале у том смеру.</s><s>Уколико градине посматрамо као центре моћи са изрженом геостратешком и дефанзивном функцијом, такав закључак је прилично логичан, с обзиром да проучавања остеолошког материјала и писаних извора попут Хомерових епова потврђују да је стока била главни извор богатства на основу кога је мерена и упоређивана моћ обласних господара у Илијади (Athanassakis 1992; Howe 2008).</s><s>Сходно томе, реално је да су у заштити и чувању овог ресурса улагана велика средства, тако да су позиције градина биране у складу са атрибутима терена који је могао 363 Народна изрека каже: „Нема мучнијег господара од овце, њој се врло тешко службом додворити“ (Вукосављевић 2012: 121).</s><s>Изрека је настала из разлога што овца када оде даље за пашом не уме да се врати, нити осећа вука као што га осећају говече или коњ, а такође је потребно прихватити подмладак приликом јагњења и неопходно је бити у њиховој близини током ноћи (Вукосављевић 2012: 121-123).</s><s>364 Повећана експлоатација вуне на Рату током средњег бронзаног доба се подудара са заступљеношћу археолошких налаза из слоја везаних за ткање и производњу текстила (Gaastra et al. 2014: 21).</s><s>381</s> <s>фауне. да одговори на потребе везане пре свега за заштиту али и стално, привремено или сезонско (трансхумација) егзистенционално одржавање сточног фонда.</s><s>Обрасци насељавања према потенцијалним путним правцима Већина истраживача се слаже да је једна од базичних функција градина у свим периодима прошлости била заснована на контроли путних праваца.</s><s>Путеви представљају значајан ресурс, а њихова изградња, одржавање и контрола су били примарни задатак свих заједница чија територија гравитира ка одрђеној мрежи путева.</s><s>Из тих разлога оптимизација путне мреже, представља један од основних интерса ка коме теже сви, од друштвено-политичких и војних организација, преко самих корисника, до становништва које насељава непосредно окружење пута.</s><s>Стога су се контрола, регулисање и ограничавање приступа путевима наметнули као неопходна мера за очување безбедносне и економске стабилности било које територијалне организације.</s><s>Значај путних праваца није био једнак у свим периодима прошлости и зависио је од геоморфолошких и природних предиспозиција, техничких могућности, економских потенцијала, геополитичке и демографске ситуације.</s><s>Статистичком анализом установљено је да кроз рејоне 34% градина пролазе магистрални правци (МАГ), 36% је усмерено на регионалне правце (РЕГ), док је 22% орјентисано на контролу путева од локалног значаја (ЛОК).</s><s>Изненађујуће је мали проценат (8%) градина смештених у рејону саобраћајних чворишта, која повезују магистралне и регионалне правце (МАГ-РЕГ).</s><s>Генерално посматрано из наведеног се наслућује да је директна контрола најважнијих магистралних праваца заједно са саобраћајним чвориштима (42%) била изузетно важна али не и круцијална улога градинских локалитета.</s><s>Очигледно да је нешто већа пажња усмеравана на контролу регионалних и њима по намени ближим локалним правацима (58%).</s><s>Посматрано кроз проучавану етапу установљено је да су ка магистралним правцима у највећем проценту орјентисане градине из ПБД (9 од 19, односно 47%), током РГД проценат опада на 35% (8 од 23), а у развијеном гвозденом добу је најмањи и износи 31% (6 од 19).</s><s>На основу овакве диспозиције приметно је да кроз време опада интересовање за контролу магистралних праваца премештањем контролних пунктова ка областима у залеђу односно ка регионалним и локалним правцима.</s><s>Последњих година појавило се неколико студија које указују на одређене аспекте овог феномена.</s><s>Мапирањем налазишта из ПБД у долини Ј.</s><s>Мораве, као и анализом њихових међуодноса на основу узајамне видљивости, стекло се основано мишљење да су она формирала добро планиран одбрамбени систем дуж главне долинске саобраћајнице.</s><s>Ископаване градине указују да су њихови врхови коришћени за дугорочна насељавања, а не као привремена прибежишта за потребе заједница из равничарских насеобина приликом непријатељских дејстава.</s><s>На основу добро дефинисаних грнчарских производа, остаци материјалне културе са свих локалитета углавном су приписани брњичкој културној групи.</s><s>Повећање бројности градина није утицао на смањење броја равничарских насеља али апсолутни датуми са неколико локалитета сугеришу да равничарска насеља углавном садрже нешто старије истодобне хоризонте од налазишта на доминантним узвишењима (Bulatović et al 2021: 70).</s><s>Истраживачи су сугерисали да током XII века п.н.е. долази до динамичних промена у многим аспектима живота насеља дуж Моравско-вардарске долине.</s><s>Најупечатљивија је појава канеловане керамике типа Белегиш II – Гава, која се јавља у насељима уз грнчарију брњичке групе.</s><s>Промене у материјалној култури су уочљиве и у појави нових врста украсних предмета и оружја типичног за културе ПБД из средњоевропског ареала (Филиповић 2015: 335–342, 350–353; 2016), као и у пољопривредним праксама које 382</s> <s>фауне. указују на интензивирање узгоја проса (Filipović et al 2020).</s><s>Сличне промене су документоване у долини Вардара, појавама у виду канеловане керамике, металних предмета средњеевропског порекла и кремације као новог погребног ритуала.</s><s>Међутим, удео керамичких форми типичних за Гава комплекс на градинским налазиштима је знатно мањи него у равничарским насељима, док је на појединим градинама континуитет брњичког материјала настављен све до почетка Ha B1 фазе.</s><s>Кроз студије динамике, карактера и хронологије ових промена, евидентних у материјалној култури, економији и обрасцима насељавања дуж Моравско-вардарске долине, закључено је да је њихова иницијација изазвана померањем заједница из јужне Паноније ка областима северне Егеје, што наговештавају и слојеви паљевине са појединих градина365 (Bulatović, Filipović 2017; Bulatović et al 2021).</s><s>Појава носилаца Гава комплекса приморала је становнике брњичке и вероватно параћинске културе на напуштање главних долина и повлачење у забачене планинске области, док се препознатљива обележја њихове материјалне културе до почетка Ha B1 фазе потпуно губе (Булатовић, Станковски 2012: 391; Ruppenstein 2020; Bulatović et al 2021).</s><s>Тезу је неопходно проверити опсежнијим анализама апсолутне хронологије с обзиром да релативно-хронолошки подаци засновани на керамичким формама нису довољно релевантни због стабилности и дугог трајања брњичког стила (Bulatović et al 2021: 70).</s><s>Често је у литератури истицано да градине заузимају стратешке позиције које контролишу улазе у клисуре и приступе преко речних развођа, односно брдскопланинских превоја (Basler 1954; Čović 1965; Garašanin 1986; Стојић 1991).</s><s>Обе врсте хидрографских творевина представљају важне и врло често незаобилазне саобраћајне деонице, које се због своје локалности лако контролишу.</s><s>Обрађени узорак градина је показао да се 18 од 36 градина (50%) налази у клисурама или у њиховој непосредној близини, док су још четири градинска насеља (11%) позиционирана у близини превоја, односно у зони развођа речних сливова.</s><s>Градине са хоризонтом из ПБД које се налазе у клисурама евидентиране су у 8 од 19 случаја (42%), док је у зони развођа једино позициониран Чукар код Бољевца (5%).</s><s>Током РГД пракса насељавања градинских локалитета у клисурама забележена је у 12 од 23 случаја (52%), док се стратешке позиције на важним превојима заузимају у свега два случаја (9%).</s><s>Градине у клисурама са хоризонтом СГД су документоване у 8 од 18 случајева (44%), док су стратешка узвишења око развођа речних сливова документована у сва четири случаја (22%).</s><s>Насељавање градина у клисурама је пракса са којом се у Моравско-вардарској долини почело од позног енеолита (Кончуљ, Прасковче).</s><s>Клисуре нуде транзит уз речне токове без већих промена у нагибу терена али најчешће имају изузетно уску и просторно ограничену путну трасу која не дозвољава веће маневре, тако да њихова контрола представља логичан стратешки примат.</s><s>Поред тога клисуре представљају климатске рефугијуме, као и подручја са развијеним облицима крашких узвишења која својом морфологијом пружају изузетне дефанзивне перформансе.</s><s>Повећана контрола клисура током РГД, а затим њихово смањење током СГД вероватно упућује на промене у путним приоритетима или одражава стање друштвено-политичке ситуације, која је према устаљеној интерпретацији била најнесигурнија током РГД.</s><s>Са друге стране градине на планинским превојима у интересној области нису документоване пре ПБД, што би могло сугерисати на одређене промене у начину транспорта, с обзиром на то да путеви преко превоја увек прелазе преко брдскопланинског терена, који је због већег нагиба тежак за савлађивање.</s><s>Неке од кључних иновација које са собом доноси ПБД је укључивање коња као јахаће и теглеће животиње, 365 Градине у Кончуљу, Врањском Прибоју, Хисару код Лесковца и нарочито на локалитетима у јужној Македонији Вардина, Вардарофца и Кастанас.</s><s>383</s> <s>фауне. појава точка са шпицама и управљање предњом осовином теретних кола (Uckelmann 2013: 399).</s><s>Други разлог коришћења алтернативних брдско-планинских праваца би могао сугерисати на несигурност кретања кроз устаљене долинске саобраћајнице.</s><s>Иако се анализирани узорак састоји од свега четири градине на превојима, приметно је да се тежња за њиховим обезбеђивањем повећава у РГД да би у развијеном гвозденом добу достигла пуну афирмацију (4 од 4 градине).</s><s>Чињеница да се проценат градина које контролишу клисуре смањује током СГД, док се појачава контрола праваца преко брдско-планинских превоја, говори у прилог интензивирања алтернативних праваца, чије ће се коришћење све више развијати кроз касније периоде, а нарочито током антике и средњег века (Јиричек 1959: 121-149; Шкриванић 1974: 13-29; Petrović 2013: 274-286; Мишић 2014: 112-118; Милојевић, Милановић 2018).</s><s>Однос градина према потенцијалним минералним ресурсима Посматрањем економских потенцијала у окружењу градинских налазишта, долази се до закључка да је чак 97% градина упућено на један или више минералних ресурса од чега 67% у свом ближем или ширем окружењу поседује металичне ресурсе (Au, Cu, Fe, Sn, Pb).</s><s>Подељено по периодима гравитирање градина ка лежиштима металичних руда је најмање током ПБД и евидентирано је на 12 од 19 локалитета, односно 63%366.</s><s>Током РГД интересовање за контролу окружења са металичним ресурсима се пење на 15 од 23 градине, односно достиже 65%.</s><s>Најмлађе анализирани период бележи још већи прогрес у односу на старију фазу показујући да су 14 од 18 градина (78%) упућене на блиску контролу потеза са металичним лежиштима.</s><s>Из наведеног се запажа да градине током времена постепено мењају положај ка подручјима у залеђу где је непосреднија контрола путних праваца ка металичним ресурсима.</s><s>Уколико из узорка градина из ПБД изузмемо локалитете који гравитирају ка лежиштима гвожђа367, остаје свега 8 од 19 градинских налазишта (52%) која гравитирају ка металичним ресурсима (Au, Cu, Sn, Pb).</s><s>Наведена диспозиција градина у односу на металичне ресурсе у њиховим окружењима, указује да се тежња ка контроли металичних рудишта повећава за 13% током РГД и за 22% током СГД у односу на бронзано доба.</s><s>У прилог таквих тенденција говоре и новоосноване градине из РГД368, с обзиром да у 8 од 11 случајева (73%) имају металичне депозите у својим окружењима, док је код новоосновних градина из СГД такав однос евидентан на 5 од 7 градина369, односно 71%.</s><s>Доступност гвожђа у гелошкој подлози је широко распрострањена и ван значајнијих лежишта документованих у раду (Rostoker, Bronson 1990: 14-36).</s><s>Стога се у анализираном периоду за стратешки важне ресурсе могу сматрати лежишта злата, бакра, калаја и олова.</s><s>Уколико анализу усмеримо само ка стратешким ресурсима у периоду између XIV и VI века п.н.е. (Au, Cu, Sn, Pb) добијамо да орјентисаност градина ка укупног узорка.</s><s>Гравитација градина ка стратешким ресурсима по периодима, указује да 9 од 19 градина (47%) са хоризонтом ПБД нагиње ка поменутим лежиштима (Au, Cu, Sn, Pb), током РГД тај проценат се повећава за 10% и износи 57%, задржавајући идентичну 366 Уколико одузмемо лежишта гвожђа за узорак из ПБД, проценат је још мањи и износи 52%.</s><s>367 Узимају се у обзир само окружења грдина на којима је од металичних ресурса заступљено једино гвожђе, попут градина у Грделици, Првонеку и Врањском Прибоју.</s><s>368 Рачунају се само градине без хоризонта из ПБД.</s><s>369 Рачунају се само градине без хоризонта из РГД.</s><s>370 Лежита олова се у оба случаја срећу заједно са бакром, попут локалности код Дубнице и Тулара.</s><s>384</s> <s>Студија регионалних образаца насељавања у овом раду указује на два случаја повећане концентрације градина око рудних лежишта металичних сировина од стратешког значаја, а у овим случајевима бакра (Cu) и калаја (Sn).</s><s>Први случај указује на област Доњег Понишавља и планину Калафат, где су појаве бакра регистроване на тектонском контакту кречњака и црвених пешчара које меридијански пролазе кроз читав масив у две локалности, константоване при источном и западном рубу планине.</s><s>Тип орудњења је везан за прслине и пукотине како јурских кречњака тако и црвених пешчара, док откривени узорци указују на заступљеност азурита и малахита (Krstić i dr. 1980).</s><s>Постојање старих рударских радова се може претпоставити на основу неколико топонима: Рудина у атару Миљковца, Руда пољана у атару Грбавча, Рудине у атару Копајкошаре и можда на основу топонима Јаме у атару Рујника.</s><s>Сви поменути топоними као и конкретна места геолошких испитивања се налазе у дубљој унтрашњости планине.</s><s>Карта Бр. 73 Геолошка грађа Калафата са распоредом градина, индикативних топонима и рударско геолошких радова (прилагодио П.</s><s>Милојевић ОГК 1:100 000, листови К34-20 (1978) и К34-21 (1974)) Индикативно је да прилазе ка унутрашњости Калафата затвара 6 градина371 распоређених на све четири стране планине.</s><s>Осим Велике хумске чуке, све остале градине су документоване путем рекогносцирања тако да немамо коначан увид о 371 Велика Хумска чука код Хума (ПБД / РГД / СГД), Дервишка чука код Берчинца, Железник код Миљковца (РГД), Градиште код Кравља (РГД), Градац (СГД) и Пољана (СГД) код Грбавча.</s><s>385</s> <s>фауне. њиховој стратиграфији.</s><s>Према расположивим подацима на четири градине константован је хоризонт из РГД, на три из СГД, док је једино на Хумској чуки (поред РГД и СГД) документован и хоризонт из ПБД.</s><s>Поред поменутих градинских налазишта из калафатског масива константовано је још пет топонима на узвишењима који могу иницирати постојање градинских локалитета: Градиште код Пирковца, Градац код Кнез Села, Табија код Г. Паљине, Стража код Јасеновика и нешто северније Градац код Лабукова.</s><s>Ови топоними углавном нису обухваћени досадашњим рекогносцирањима,372 тако да не располажемо подацима о њиховој потенцијалној окупацији у прошлости.</s><s>Међутим, велика концентрација градина у просторно малој микроцелини373 на путевима нижег значаја, пружа основане индиције да су локалитети на узвишењима подизани у циљу контроле и ограничавања приступа калафатским лежиштима бакра.</s><s>Други пример груписања градинских локалитета примећен је у области Врањског Поморавља и везује се за подручје где је геолошким истраживањима регистрована појава каситерита константованог углавном у речним наплавинама око Бујановца.</s><s>Појаве каситерита се налазе око брда Китка и у близини села Несалца и Биљаче.</s><s>Каситерит је у свим овим локалностима нађен у шлиху, док се једино код Биљаче налази у примарном лежишту где је документован у једној кварцној жици са хлоритом у облику ситних зрна (Vukanović i dr. 1977: 41-42).</s><s>Овде је на нешто ширем пространству374 евидентирано 6 градина375 на стратешким позицијама које контролишу приступ потенцијалној зони експлоатације калајних лежишта.</s><s>На поменутим градинама документована су три хоризонта из ПБД и по пет хоризоната из РГД и СГД.</s><s>Индикативан топоним Медов дол означава речицу која протиче између СИ обронака Градине у Свињишту и већ поменутог брда Китке (639 m), на коме су геолошка истраживања потврдила појаве каситерита376.</s><s>Такође је интересантно да се градине у Свињишту (ПБД-РГД) и Буштрању (РГД-СГД) налазе на свега 2,7 km међусобне удаљености у правцу исток-запад, чиме заузимају позиције на линији која прати калајну жицу на простору између Биљаче и Китке.</s><s>Поред тога, на овом простору регистрована је већа концентрација отворених насеља са хоризонтима из металних доба (Bulatović, Kapuran 2007: map.</s><s>2).</s><s>Важност ове локалности употпуњују топонимски подаци који упућују на постојање још три градине регистроване на раздаљини до 6 km источно и североисточно од лежишта Китке: Старачка кула код Г. Старца (3,4 km И од Китке), Стража код Китке).</s><s>Нажалост, недостају подаци о археолошком потенцијалу наведених топонима али је евидентно да њихова диспозиција прати слив Кршевичке реке са узвишених пунктова.</s><s>Такав систем градина омогућава контролу алтернативног правца који везује Врањско Поморавље са средњом Пчињом и уједно затвара приступ лежиштима каситерита на Китки са југoистока, истока и севера.</s><s>Градина у Ораовици се налази на 6,5 до 9 km удаљености ЈЗ од лежишта код Биљаче и Несалца и има пуну визуелну контролу над њима.</s><s>Градине у Великом Трновцу и Кончуљу се налазе на удаљености до 7,5 km ка северу и североистоку од лежишта у Несалцима али немају визуелни преглед у том подручју.</s><s>Међутим, иако позиције градина у Кончуљу и Трновцу немају директан поглед на рудишта, представљају важне 372 Изузетак представља Градац код Лабукова (Милојевић, Трајковић-Филиповић 2017) 373 Калафат се простире на површини од око 150 km², док поређења ради Нишка котлина заузима 620 km².</s><s>374 Ради се о површини која обухвата око 350 km², наспрам 1200 km² које заузима читава Врањскобујановачка котлина.</s> <s>375 Градине у Буштрању, Ораовици, Свињишту, Кончуљу, Великом Трновцу и Кршевици.</s><s>376 Приликом рекогносцирања терена у околини Свињишта, поред оближње реке примећене су неприродно формиране гомиле са материјалом из речних наноса, које би могле сугерисати трагове старих радова насталих испирањем рудних депозита (На податку захваљујем др Александру Булатовићу, научном саветнику Археолошког института).</s><s>386</s> <s>фауне. пунктове који штите прилазе са Косова,377 а поред тога градини код В. Трновца је доступна одлична визуелна контрола јужноморавске долине узводно од Бујановца.</s><s>Кале код Кршевице такође нема визуелну контролу самих рудишта али њен положај штити путеве ка рудоносној области из слива Пчиње и северних области Врањског Поморавља.</s><s>Картa бр. 74.</s><s>Геолошка грађа горњег дела Врањског Пом. са распоредом градина, индикативних топонима и рударскогеолошких радова (при.</s><s>П.</s><s>Милојевић, ОГК 1:100 000, лист.</s><s>К34-56 и К34-68) Проблеми у потврђивању везе између регистрованих градина и потенцијалних рудника из праисторије огледају се пре свега у слабој истражености терена.</s><s>Досадашње археолошке кампање у анализираној области нису биле оријентисане на проучавање рударских активности у бронзаном и гвозденом добу, већина градина је позната на основу података са археолошке проспекције, док скромним ископавањима на градинама није пронађена конкретна потврда о значајнијим металопрерађивачким активностима.</s><s>Поједини аутори су указивали на остатке старих рударских окна и шљакишта из античког и средњевековног периода лоцираних у планинским масивима на којима су смештене градине из овог рада.</s><s>Помињу се рударска окна и шљакишта на побрђу Радана (Simić 1951: 239-241; Каниц 1985: 343; Јоцић 1984: 508; 1999: 51-52; Стаменковић 2009; Stamenković 2013: 66, сл. 51-52), Гољака (Stamenković 2013: 67), Кукавице (Антула 1900: 377 Кончуљска клисура и сутеска Трновачке реке.</s><s>387</s> <s>64; Stamenković 2013: 67), Чемерника (Антула 1900: 65; Simić 1951: 380) и Црне Горе (Simić 1951: 226; Vukanović i dr. 1977: 43).</s><s>Интересантно је да се у анализираном делу Моравско-вардарског слива бележи пораст броја градина у складу са рудним богатствима регије.</s><s>Регије са највећим бројем градина, попут Лесковачког и Врањског Поморавља су најбогатије по питању заступљености и разноврсности металичних ресурса, а поред тога евидентна је и дуга традиција рударства.</s><s>Регије у којима је ретка заступљеност градина попут Параћинског и нарочито Крушевачког Поморавља оскудевају у металичним ресурсима.</s><s>Међутим, садашњи ниво истражености градина и трагова праисторијског рударења дозвољавају да се поменути модели контроле ресурса у периоду између 14. и 6. века п.н.е. задрже на нивоу смеле хипотезе.</s><s>Једна од теорија која је понудила разлог за колапс развијених цивилизација позног бронзаног доба у источном Медитерану упућује на могућност дезинтеграције устаљених трговачких мрежа, чиме је изазвана несташица метала, приликом чега се акценат ставља на недостатак калаја.</s><s>Ограничен приступ једном од кључних ресурса бронзаног доба, довео је до тражења алтернативних решења која су иницирала развој прераде гвожђа (Snodgrass 1971: 237-249; 1980: 348-349).</s><s>Међутим, данас се зна да je експлоатациja калаја током бронзаног доба била много шире распростањена, него што се то раније сматрало.</s><s>Главна лежишта која су подмиривала шире тржиште налазила су се у Ерцгебиргеу, Корнволу, Битинији, западној Иберији, Авганистану, Таџикистану и Киргистану (Cleuziou, Berthoud 1982; Berger et al. 2019).</s><s>Бројна мања лежишта као што су планине Цер и Букуља могле су подмиривати уже регионалне потребе (Powell et al. 2018).</s><s>Иако је Снодграсова теорија оштро критикована (Pickles, Peltenburg 1998), неоспорно је да нестабилна времена доводе до сметњи или тоталних прекида на устаљеним трговачким мрежама (Betancourt 1976; Kristiansen, Suchowska-Ducke2015; Knapp, Manning 2016), а самим тим и до несташице одређених материјала на глобалном тржишту.</s><s>Археометалуршке анализе на предметима од бронзе са средишњег Балкана подржавају овакву тезу, с обзиром да сугеришу појаву нових легура од приближно 1100. године п.н.е. Бронза која се јавља у периоду Ha A2 – Ha B1 показује већи садржај нечистоћа и генерално велику осцилацију у количини калаја у односу на мање-више стандардизоване вредности из претходног периода (Gavranović et al. 2022: 11-13, 29).</s><s>Ситуације које подразумевају несташице изазване ратом, робно-прометним санкцијама или слабљењем трговачких елита, неоспорно доводе до ланчаних друштвено-економских промена на глобалном тржишту, које приморавају заједнице зависне од увоза да потраже алтернативне изворе траженог материјала.</s><s>Потребна роба се најпре тражи на локалном нивоу при чему се не преза од покретања експлоатације лежишта која су током стабилних времена била економски неисплатива наспрам цене увоза из области са развијеном и устаљеном производњом траженог материјала.</s><s>Следећи корак у тражењу оскудних ресурса подразумева експедиције ка даљим областима, које најчешће носе са собом и оружане сукобе са домаћом популацијом у чијим локалностима се налазе тражени материјали378.</s><s>Продубљивањем кризе се повећава притисак на тражене ресурсе, па се самим тим и повећава потреба за што ефикаснијом контролом и заштитом рудних лежишта, као и путног промета траженог метала.</s><s>Наведени разлози могу оправдати повећану посвећеност одбрани стратешких ресурса која је уследила са крајем бронзаног и нарочито почетком гвозденог доба.</s><s>378 Бројне оставе бронзаних предмета похрањене крајем бронзаног и почетком гвозденог доба, можда представљају логичну реакцију људи изложених честим пљачкашким експедицијама изазваних несташицом метала.</s><s>Историјска и археолошка грађа документовале су учесталу праксу похрањивања новца и драгоценсти приликом „варварске“ инвазије на Византијско царство током V и VI века нове ере.</s><s>Поред тога у историјским изворима постоје бројни подаци о сакривању тражених добара услед разрезивања великих намета од стране домаћих владајућих структура.</s><s>388</s> <s>На основу спроведених анализа се примећује да заступљеност градина на магистралним правцима опада од старијег ка млађим периодима, док се по питању отворених насеља дуж истих праваца дешава дијаметралан процес.</s><s>Такав однос у диспозицији насеља на отвореном и градина кроз време може бити показатељ одређеног процеса социо-политичке преорјентације уколико се прихвати теза да већина градина представља одређене центре моћи, што прилично истакнут и добро дефинисан став у новијој литератури379 (Krause 2019).</s><s>Разлог за промене у обрасцима насељавања се може везати за промене у економским стратегијама, које су утицале да се потенцијални центри постепено преорјентишу на контролу другачијих врста економске моћи, које превазилазе надгледање пољопривредних и транзитних потенцијала у главним долинама, окрећући свој интерес све више ка брдско-планинском залеђу и његовим рудним потенцијалима.</s> <s>Промене у обрасцима насељавања током ПБД које показују груписање око лежишта металних ресурса документовани су у регијама са изузетним рудним потенцијалима, попут Корнвола где је регистровано преко 80 утврђених насеља из бронзаног и гвозденог доба, а на многима од њих пронађени су трагови металуршких активности (Johnson 1980; Bradley 1990; Budd, Gale 1994; Herring 1997).</s><s>Слична ситуација је документована и у рудним областима Алпа (Dular 1999: 52; Bartelheim 2007: 279-288; Schußmann 2017: 75-76), Tоскане (Giardino 2005: 494-495), јужне Етрурије (Giardino 2005: 493-494), јужног Кавказа (Erb-Satullo 2018), Андалузије (Bartelheim 2007: 268-274), као и у италијанским Алпима где су поједине градине из периода поља са урнама протумачене као регионални металуршки центри (Pearce 2004: 10).</s><s>Центри занатске производње су такође константовани на већем броју градина, где је документована повећана производња металних предмета, со, грнчарија и тканина (Harding 2012: 203-208).</s><s>Импресиван случај је радионицa на градини у Ратхгалу (Република Ирска), где је приликом истраживања откривено неколико хиљада фрагмената глинених калупа за ливење бронзаног наоружања као што су мачеви и врхови копаља (Brück, Fokkens 2013: 95).</s><s>Поред тога, сугерисанa је могућност да су градине имале и улогу регионалних центара за складиштење пољопривредних производа, на шта указује велики број укопаних гранарија попут Граца код Ланишта (Стојић 1991: 9-10), Феудвара код Мошарина (Medović 1991; Jevtić 2011: 20) или изузетно репрезентативан пример градине код Брушчева у западној Пољској (Brück, 379 Све насељене целине које су природно или архитектонски заштићене саме по себи подразумевају посебна места у којима је концентрисана одређена моћ, без обзира да ли се она огледа у људству, елити, животињама, институцијама, ресурсима или чак симболичким вредностима.</s><s>Изградња одбранбених зидова појачава групни идентитет, при чему су становници ограничени у социјалним интеракцијама, као и коришћењем утврђеног и околног простора.</s><s>Стога, се може сматрати да је оваква врста комплекса имала и јаку социјалну функцију којом је представљано богатство и статус (Krause 2019; Ashkenazi 2020).</s><s>389</s> <s>Пећине су специфични феномени у простору које је човек врло рано умео да искористи због њихове доступности, величине, унутрашњих климатских услова, заклоњености од ветрова, сигурносних разлога, као и због могућности непосредне економске експлоатације саме пећине или њене непосредне околине.</s><s>С обзиром на време и начин коришћења, пећине могу представљати главне и специјализоване насеобине, краткотрајна или примарна боравишта људи и стоке или као места од сакралног значаја.</s><s>Залеђе Моравско-вардарске долине представља област са израженом заступљеношћу крашког рељефа, те је стога и велика бројност спелеошких објеката, нарочито заступљених у северном делу анализиране области, тачније у сливу Нишаве, Топонице, Сокобањске Моравице, Црнице и Раванице (Петровић 1976: 35-82, 140-207).</s><s>Популације које су живеле на овим просторима током млађе праисторије су умеле да искористе такву погодност, али досадашња археолошка истраживања у том погледу су јако скромна.</s><s>Генерално посматрано, велика већина пећина са археолошким остацима из бронзаног и гвозденог доба у јужној и источној Србији евидентирана је путем рекогносцирања, док је само мали број пећина археолошки ископаван.</s><s>У анализираном узорку заступљене су свега четири пећине, што је свакако мало за добијање конкретнијих закључака о обрасцима насељавања и палеоекономији спелеолошких објекта.</s><s>Међутим, оно што је заједничко за сва четири пећинска локалитета је да се они по правилу налазе у ближој околини градинских или отворених насеља са истодобним насеобинским хоризонтом.</s><s>Таква констатација нас је навела да проверимо спелеолошке објекте са археолошким остацима из проучаваног периода, који су евидентирани у суседним областима, првенствено у источној Србији, где је скромним истраживањима потврђено највеће коришћење пећина у бронзаном и гвозденом добу.</s><s>Сагледане су диспозиције још 14 пећина ван просторних оквира рада: Лазарева пећина (Бор), Боговинска пећина (Бољевац), Капетанова пећина (Мајданпек); Пешћера Маре (Мајданпек), Пећина изнад Трајанове табле (Кладово), Абри испод Бањске стене (Зајечар), Кожуварска Глама (Књажевац), Селачка пећина 3 (Књажевац), Пећина испод Великог моста (Брза Паланка), Бараница (Књажевац), Коренатац 2 (Књажевац), Градска пећура (Књажевац), Преконошка пећина (Сврљиг), Петрлашка пећина (Димитровград) (Tasić 1969; Vasić 1987; Јовановић 1987; Калуђеровић 1992; Ђуровић 1998; Михаиловић и др. 1997; Михаиловић 2004; Лазић и др. 2002; Стојић, Јоцић 2006; Филиповић 2008; Стојић, Илијић 2012; Капуран и др. 2007; Kapuran 2014; Kuhn et al. 2014; Милојевић и др. 2015).</s><s>Анализа је показала да се 15 од 18 пећина (83%)380 налази на удаљеностима до 3,5 km од оближњег отвореног насеља или градине са заступљеношћу истодобног хоризонта становања.</s><s>Из истог узорка се издваја чак 9 пећина (50%) које су позициониране у односу на оближње истодобно насеље на дистанци мањој од пола километра.</s><s>Непосредна близина великог броја истодобних пећинских налазишта и насеобина сугерише да ова врста локалитета није перманентно коришћена за потребе становања људских заједница.</s><s>Таква претпоставка је нужно навела да се испитају смештајни, складиштени и економски потенцијали које омогућава морфологија спелеолошких објеката.</s><s>С обзиром на то да је истраженост пећинских налазишта из узорка недовољна, тражили су се подаци из етнографије и историје који су археолошки документовани у другим областима, а који могу бити коресподентни са стамбеним и економским праксама из анализираног периода.</s><s>380 У случају преостале три пећине уопште нису документована праисторијска насеља на удаљености до 5 km, што је вероватно последица слабе истражености у одређеној области.</s><s>390</s> <s>Пећине са проточном водом се често каптирају и могу бити водоснабдевачи читавих насеља (Петровић 1968: 52).</s><s>Поред уобичајених примера искоришћавања водених потенцијала из пећинских врела, из етнографије су познати и нешто другачији примери експлоатације пијаће воде из спелеолошких објеката.</s><s>Тако су сточари са Ртња у сушним летњим месецима вадили лед из чувене Ртањске леденице који су топили користећи сочницу за пиће и напајање стоке (Цвијић 1895: 55).</s><s>Сл. 84.</s><s>Дрвена посуда за прикупљање пећинске окапнице из Јеленске пећуре на планини Девици На теменој плочи планине Девице, ретки су извори пијаће воде па су бројни спелеолошки објекти на овој површи, послужили локалним сточарима за прикупљање окапнице са пећинских таваница.</s><s>Ово су постизали прављењем специјалних посуда издубљених у дрвеној облици (дужине око 1м и ширине окo 20 цм), које су постављане на више места у пећини где је капљање било интензивније.</s><s>Биране су пећине које су биле приступачне стоци, а посуде се никада нису износиле, па су неке затечене на лицу места приликом рекогносцирања подручја током 2012. години381 (сл.84).</s><s>Пећине као објекти за смештај домаћих животиња Велики је број чобанских објеката за чију изградњу је било довољно да се прегради улазни отвор пећине или поткапине, чиме би уз минимални утрошак енергије добијала стаја у којој би се стока чувала сезонски или током целе године.</s><s>Овакви примери су бројни у крашким областима Балакна, где је због развијеног сточарства и великог броја пећина, овакав епилог представљао наједноставније решење382.</s><s>Истраживањима на више пећинских локалитета од неолита до гвозденог доба у области Медитерана, откривени су археолошки седименти, названи фумиери (fumiers), који се углавном састоје од животињске балеге и биљних остатака насталих кроз процес 381 Подаци прикупљени приликом рекогносцирања Девице 2012. године у склопу пројета: Истраживања прелаза из средњег у горњи палеолит у источној Србији, којa спроводи Филозофски факултет у Београду у сарадњи са Универзитетом Аризона у Тусону (САД), под руководством Душана Михаиловића и Стивена 382 Поред оваквих примера познате су и стаје плански издубљене у бигру, које су забележене код села Станци у околини Алексинца, у долини Неретве и код Стоца у Херцеговини (Ћалдовић-Шијаковић, Кузовић 2014: 55).</s><s>У великом броју случајева и сам назив пећине упућује на намену у сточарске сврхе, попут: Пастирске пећине код Крупца (Петровић 1976: 80), Говеђе пештаре код Лабукова (Милојевић и др. 2015: 75), Говеђе пећине код Црноклишта (Петровић 1976: 69-70) и Љубеша (Петровић 1976: 408-9), Козје пећина код Раснице (Mihailović 2014: 46), Козарника код Белоградчика (Beron et al, 2006: 340-1) итд. 391</s> <s>Интеграцијом ботаничких и археозоолошких анализа може се доћи до информација о врсти узгајаних животиња и храни која је употребљавана</s> <s>прикупити информацијe о сезоналности и дужини боравка, као и о величини стада (Boschian, Montagnari-Kokelj 2000; Martín-Rodríguez et al 2016; Vega-Maeso et al 2016).</s><s>У СИ и ЈИ Србији, до сада је забележено неколико локација са постојањем фумиери депозита (Горња пећина код Островице,</s> <s>Милушиначка пећина код Сокобање384 (сл. 85).</s><s>Међутим досадашња археолошка истраживања нису посветила пуну пажњу анализи ових драгоцених узорака.</s><s>Пећине као хладњаче за складиштење хране и пића Пећине, због своје равномерности у унутрашњој температури, која некада може бити и јако ниска, представљају природне хладњаче погодне за складиштење и прераду хране у летњим месецима (Петровић 1976: 113; Wood 2000: 101-102).</s><s>Поред бројних спорадичних употреба у овакве сврхе, најпознатији пример са евиденцијом комерцијалног коришћења забележен је у Станичењским леденицама код Пирота и Ртањској леденици код Сокобање (Цвијић 1895: 55; Костић 1952: 35-36; Петровић 1976: 68; Дакић 1967: 57; Јовић 2002: 155; Милојевић и др. 2015: 46).</s><s>Складиштење и чување хране у пећинама је пракса позната још у палеолиту, док су специјалистичким анализама на неколико пећинских налазишта из бронзаног доба у западној Европи, утврђена складишта хране, која је обично била пакована у већим или мањим керамаичким посудама, дрвеним кошевима или кожним врећама (Gremillion 2008).</s><s>У појединим пећинама (Baume Layrou, Француска) није утврђен слој становања те се стога претпоставља да објекат није коришћен за живот људи, већ да је на локацији само складиштена храна (Bouby 2005).</s><s>Бројни налази грнчарије из ПБД и нарочито СГД у пећинама СИ и ЈИ Србије, без нарочитог археолошког контекста могу бити сведоци о праксама складиштења хране.</s> <s>Коришћење пећина у сврху винског подрума је позната пракса широм света управо због њених константних услова.</s><s>Интересантан пример савремене употребе пећине као винског подрума налази се у Галерији слепих мишева у пећини Магури код Видина, иначе археолошком локалитету на коме су пронађени остаци из епипалеолита, неолита, енеолита и раног бронзаног доба (Todorova 2003: 299).</s><s>Конкретни археолошки налази о употреби пећина за складиштење вина откривени су у пећинском комплексу Арени 1, датоване у почетак 4. миленијума пре нове ере, а занимљиво је да пронађена 383 Археолошки значај оваквих депозита је изузетан, обзиром на сложене еколошке и културне факторе који могу утицати на појаву и дистрибуцију животињских костију у пећинским слојевима, с друге стране присуство фумиера представља поузданији доказ о присуству стада у пећини.</s><s>Фумиери често садрже оскудне остатке материјалне културне (силекси и керамика) и остеолошке остатке фауне, али далеко већи значај из ових депозита чине стајски нуспроизводи (копролити и сферолити) и археоботанички остаци.</s><s>Флотирањем ових депозита, као и системтским узорковањем, могу се установити одређени еколошки односи у пасторалним заједницама, обзиром да су биљни и животињски остаци строго међусобно повезани унутар пасторалне економије.</s> <s>392 винарска опрема са локалитета готово потпуно иста као она коју су јерменски винари користили све до XX века (Barnard et al 2011), а сличне праксе пећинског подрумарства су документоване на Хвару као и у домаћој етнографији (Вукосављевић 1965: 119, 203 Антонијевић 1971: 49).</s> <s>Пећине као депои за експлоатацију корисних компоненти Пећинско млеко (Moonmilk, cave milk) је назив за врсту пећинског накита (сл. 86) који представља агрегат микрокристалне супстанце састављен најчешће од карбонатних минерала из којих се у појединим случајевима могу изоловати бактерије, алге и гљиве (Reinbacher 1994).</s><s>Занимљиво је да се</s> <s>Практично коришћење гвана у млађој праисторији Европе до сада није документовано археолошким истраживањима, али се може претпоставити, обзиром да се већина популација из бронзаног и гвозденог доба бавило пољопривредом.</s><s>Индиректни докази откривени су у неолитским слојевима Јеленске пећине (Енг. Deer Cave; Ита.</s><s>Grotta dei Cervi) у Апулији, где је забележено преко 3000 пећинских цртежа од којих је велика већина израђена пигментом направљеног од гвана (Leone 2009).</s> <s>У домаћој историји и етнографији пећине се најчешће срећу као краткотрајна боравишта која су служила приликом миграција, скривања, пастирских и ловачких активности или као објекати специјалне намене (Вукосављевић 1965: 27, 197; Цвијић 1966: 284-5; Костић 1970: 36-8; Трифуноски 1976: 191; Лазаревић 1990: 19; Galanidou 2000; Екменчић 2007: 481; Влаховић 2011: 209; Милојевић и др. 2015: 59; ЋалдовићШијаковић, Кузовић 2014: 17).</s><s>Интересантан пример пећинског насеља забележен је у атару села Клисура код Беле Паланке (сл. 87), где је терен са великим наслагама бигра искоришћен да се продубе специфични облици кућа, које су етнографи назвали пећинским становима (Цвијић 1966: 284; Костић 1970: 35-6; Ћалдовић-Шијаковић, Кузовић 2014: 17).</s><s>Становање у природним пећинама забележено је у околини Подгорице (Вукосављевић 1965: 203), а њихово коришћење за краће или дуже породично становање је генерално позната пракса у домаћој етнографији, која је нарочито практикована након ратних разарања стандардних домова у родном насељу (Вукосављевић 1965: 197).</s> <s>Лазарева пећина у Злоту је коришћена током готово свих фаза бакарног, бронзаног и гвозденог доба, а сличан је случај и са вишеслојним пећинама Деветаки, Емен, Магура и Мусељиево у суседној Бугарској, као и са пећином Хотилор у Румунији.</s><s>Сл. 86.</s><s>Пећинско млеко из јаме на Орловачи 393</s> <s>Материјални остаци репрезентују трагове свакодневних домаћих активности тако да се карактер њиховог коришћења не може довести у везу са неким нарочито специјализираним процесима.</s><s>Међутим, на свим локацијама и у свим хоризонтима само су изузетно проналажени појединачни остаци грађевина у виду простих колиба од плетера и лепа који се могу али не морају повезати са објектима за становање (Harding Сл. 87.</s><s>Пећинско село у Клисури код Беле Паланке (преузето из Ћалдовић-Шијаковић, Кузовић 2014) Пећине као објекти од религијског значаја Пећине су током средњег века често коришћене као манастирске испоснице, капеле или цркве.</s><s>У средњевековној Србији се тзв. пештерно монаштво интезивира крајем XII века доживљавајући свој врхунац у XIV веку385 али разлози усвајања оваквог обрасца, механизма ширења и идеолошке сврхе још увек нису детаљно проучени на нашим просторима (Поповић 1997).</s> <s>Међу пећинама сакралног карактера са слојевима из млађе праисторије, немачки истраживач P. Schauer (1981) издваја: пећине за депоновање култних остава, пећине за вршење култних активности и пећине за сахрањивање.</s><s>Осим сахрана, у већини „сакралних пећина“ немамо јасних доказа о спровођењу било каквог култа, тако да овакве интерпретације у великој мери зависе од нахођења самог истраживача (Harding 2000: 318).</s><s>Изузетан пример употребе пећине у култне сврхе забележен је у Мушјој јами код Шкоцјана у Словенији, где је пронађена велика количина бронзаних и гвоздених предмета (XII-IX век п.н.е.) карактеристичних за Урненфелдер период.</s><s>Недалеко од ове јаме откривена је још једна пећина (Пећина костију), која је садржала велике количине људских и животињских костију, као и мањи број металних предмета који указује на исти период.</s><s>Читав контекст наводи на претпоставку да се су обе пећине користиле за 385 Очувани остаци сакралне архитектуре у пећинама из средњег и новог века су бројни, а најрепрезентативније су пећинска црква Светих Петра и Павла у близини села Рсовци код Пирота (Бранковић 2013; Ракоција 2013: 165-166), пећинска црква Светог Архангела Михаила код села Радозда у близини Струге (Македонија) (Милеуснић 2004: 59-63), пећинска црква Светог Атанасија код Калишта у стени изнад Охридског језера (Кленко 2006: 118-123), пећинска црква Свети Спас у близини села Вишна код Струге (Кленко 2006: 124-129), две пећинске цркве из 17. века у манастирском комплексу Острог (Милеуснић 2004: 193-203), капела у пећини код манастира Горњак (Милеуснић 2004: 59-63), пећинска црква Савиње код Овчар Бање (Петковић 2002).</s><s>394</s> <s>Пећине као објекти за становање људи извођење неког непознатог култа током ПБД и РГД (Frelih et al 1997).</s><s>Још један такав пример представља пећина Бездањача код Врховина у Лици у којој је откривено више гробова и култних места, који су праћени налазима из периода између Br С и Ha A фазе386 (Drechsler-Bižić 1980).</s> <s>Социоекономски потенцијали спелеолошких објеката Револуција у експлоатацији секундарних животињских производа387(Sherratt, 1980; 1981; 1983) изазвала је низ промена у друштвеној организацији и економским стратегијама које су утицале на интензивирање сточарске привреде, која између XIV и VI века п.н.е. добија перманентни привредни значај.</s><s>Интензивирање сточарства током анализираног периода могло је изазвати одређене потребе које су подразумевале: 1) Шире кретање и експлоатацију простора ван оквира насеља ради напасања стоке.</s> <s>2) Повећање смештајних капацитета за животиње, као и трагање за принудним склоништима услед невремена и сличних појава.</s><s>3) Проналажење начина за обезбеђивање пијаће воде у висинским сточарским областима без сталних извора и водених токова.</s><s>4) Проналажења начина за складиштење и транспорт лако кварљивих намирница животињског порекла.</s> <s>Задовољавајуће решење за наведене потребе човек је добрим делом могао пронаћи у пећинама које је све чешће проналазио крећући се по брдско-планинским, често крашким теренима који су углавном синоним за добре пашњаке.</s><s>Приликом таквих активности, било је корисно имати објекат за привремени или дужи боравак животиња, где се пећине намећу као наједноставније решење.</s><s>У безводним теренима на већим надморским висинама, који су често и одлични пашњаци, окапна вода из пећина и лед из леденица, могу представљати једини ближи извор пијаће воде, док хладне дворане ових објекта могу послужити као природни расхладни уреађаји за дуже складиштење прехрамбених производа од млека или меса.</s><s>Лед из леденица такође се може употребљавати за расхлађивање истих намирница приликом транспорта на дуже руте, чиме је повећана разноврсност и дистанца у мрежама размене.</s><s>Пошто експлоатација секундарних животињских производа у првом реду подразумева млеко и млечне производе, вероватно је праисторијском човеку од велике важности била продуктивност музних животиња као и њихова виталност.</s><s>Боравећи заједно са животињама у пећини човек је вероватно спонтано установио388 да својства пећинског млека повећавају количину добијеног млека код музних животиња, уједно побољшавајући и њихову виталност.</s><s>Интензивнијим узгајањем домаћих животиња, наметнула се потреба за већом 386 Интересантно да умрли нису покопавани ни земљом ни камењем већ су полагани у природне нише пећине или поред сталагмита.</s><s>Примећена је велика употреба окера код готово свих сахрањених, а према зоолошким остацима примећено је да су често жртвоване срне (Drechsler-Bižić 1980).</s><s>387 У првом реду млечни производи, вуна и радно ангажовање животиња.</s><s>388 Животиња као и човек услед недостатка минерала, инстиктивно тражи најприступачније решење да надокнади своју потребу.</s><s>Тако деца једу земљу кад им недостаје гвожђе, а зид када организму недостаје калцијум.</s> <s>395 производњом биљне хране којом би се поред људи дохрањивале и животиње током зиме.</s><s>Својства гвана као најквалитетнијег природног ђубрива за прехрану биљака, могу обезбедити повећан принос код свих пољопривредних култура.</s><s>Из свих поменутих разлога, пећине су могле заслужити поштовање праисторијског човека, који је временом поједине објекте уздигао на ниво сакралног места.</s><s>Посматрано из оваквог угла експанзија хришћанских објеката у пећинама могла би се повезати са раним хришћанским учењем по коме је Христ сматран добрим пастиром.</s><s>Поред тога Христ је и рођен у пећини код Витлејема, а интересантна је и легенда о Млечној пећини према којој можемо препознати метафору медицинских својства пећинског млека.</s><s>У пећини је приликом дојења из Богородичиних груди потекло неколико капи млека након чега је камен побелео и касније уздигнут у ранг лековитог, па је забележено да су људи стругали његову белу прашину како би лечили болести и дефекте (Korb 2010).</s> <s>За највећи број истраживаних пећина са остацима из бронзаног и гвозденог доба у Србији, може се сматрати да су представљале само привремена, сезонска, помоћна или специјализирана станишта људи.</s><s>На то указују археолошки подаци који документују да је у близини готово свих пећина са поменутим слојевима установљено и оближње истодобно насеље на отвореном.</s><s>Пошто је из етнографије познато да су људи често делили смештај са доместикованим животињама, можемо претпоставити да је таква пракса била заступљена и код пасторалних заједница из интересног периода, који су у потрази за пашњацима заједно са стадима сезонски окупирали пећине на ближим или даљим растојањима од матичног насеља.</s><s>Хомер до детаља описује пример коришћења пећине за потребе праисторијског сточарења.</s><s>Заправо, Полифемова пећина представља савршену слику коришћења спелеолошког објекта у пастирске сврхе.</s><s>Унутар пећине се издваја неколико торова за груписање оваца и коза по врсти и старости, ту су и полице за сушење и складиштење сира, као и бројне ведрице и чаброви у којима се цедила сурутка.</s><s>Према спеву, Полифем је рано изјутра одводио стадо на испашу далеко од објекта, враћајући се увече да би обавио мужу, приликом чега су мужјаци остављани у посебно ограђеном простору испред пећине (Антонијевић 1982: 37).</s><s>Готово неизмењену слику пећинске стаје срећемо у средњевековним изворима, као и у етнографским запажањима (Вукосављевић 1965: Досадашња истраженост спелеолошких објеката са слојевима из периода између XIV и VI века п.н.е. на територији ЈИ и СИ Србије не дозвољава ближу интерпретацију о разлозима и сврси коришћења пећина.</s><s>Те стога све изнешене податке треба схватити само као могући предлог који у анализираним спелеолошким објектима није поткрепљен чињеничним стањем али је познат из кроскултурне проспекције.</s><s>Недостатак стамбених структура у пећинама и постојање истих у њиховом ближем или непосредном окружењу, воде ка закључу да су спелеолошки објекти нису примарно употребљавани за становање, већ првенствено за економске активности попут смештаја стоке, складиштења хране и пића, прибављања пијаће воде, леда, лековитих и других коросних компоненти.</s><s>Осим тога, највећи број археолошких налаза откривен у пећинама из млађе праисторије нема контекст који би јасно могао да потврди становање.</s><s>Са друге стране, наведени спектар корисних могућности је вероватно утицао на развијање култа према оваквом типу природних заклона, што је посведочено у неколико јама и пећина.</s><s>Будућа истраживања би требало фокусирати на јасније установљивање везе отворених насеља и оближњих пећина кроз упоређивање апсолутних датума, као и кроз опсежније анализе фауналних и ботаничких остатака из спелеолошких објеката.</s><s>396</s> <s>Приликом избора термина који би обухватио сва насеља која нису градинског или пећинског карактера појавиле су се извесне недоумице.</s><s>Домаћа археолошка литература није довољно разрадила ову терминологију па се најчешће користе два појма који условно обухватају наведене критеријуме.</s><s>Проспекцијом литературе утврђено је да су насеобине које нису позициониране на доминантним узвишењима и које нису ограничене одбрамбеним структурама најчешће обухваћене терминима равничарска насеља или отворена насеља.</s><s>Иако њихова прецизна дефиниција или дистинкција није најјасније објашњена у доступној литератури.</s><s>Равничарска насеља представљају термин који се већ дуже време користи у домаћој археолошкој литератури (Medović 1978; Vinski-Gasparini 1983; Stojić 1986; Čović 1983; Tasić 1995; Тасић 1999; Bukvić 2000; Капуран 2009, Kapuran 2014; Булатовић, Станковски 2012).</s><s>Термин је у археолошку праксу уведен из практичних разлога, пре свега како би се направила разлика у односу на градинска насеља, која према својим позиционим, архитектонским и наменским карактеристикама заслужују посебно место у археологији насеља.</s><s>Међутим, овакав назив није адекватан за сва насеља из узорка јер истиче њихове геоморфолошке карактеристике на основу којих насеља могу бити другачије дефинисана389.</s><s>Археолошко поимање равничарских насеља је потпуно прихватљиво терминолошко решење у проучавањима која се не баве проблематиком њиховог топографског микроположаја али при софистициранијим анализама као у конкретној тематици могу звучати као хомоними.</s><s>Термин отворена насеља се такође често користи у археолошкој литератури (Čović 1965; Govedarica 1989; Vasić 1987, 1987a; Јовановић 2009), најчешће да направи диференцију у односу на насеља која су ограђена одређеним грађевинским структурама попут ровова или бедема.</s><s>На тај начин термин није у потпуности подесан да адекватно одговори на терминолошке потребе овог рада јер на већини насеобина из узорка због слабе истражености нису документовани остаци одбрамбених архитектонских структура390.</s><s>Сличнo начело би се могло прихватити по питању градинских локалитета, где је развој насеља готово увек просторно ограничени одређеним морфолошком препрекама као што су литице или изразито стрм нагиб терена.</s><s>Отворена насеља или насеља на отвореном би у том погледу могла подразумевати све насеобине у свим предеоним целинама чија околна морфологија значајније не условљава њихов просторни обухват, као што je то случај са платоима градина или спелеолошким објектима.</s><s>У том смислу ограничења попут бедема се могу сматрати опционим избором насељеника, који није просторно условљен.</s><s>Редефинисањем термина отворена насеља добија се дистинкција у основним поделама насеобина из млађе праисторије, без значајнијег удаљавања од устаљене терминологије.</s><s>Заступљеност отворених насеља у проучаваној области од XIV до VI века п.н.е.</s> <s>Панџић 2014). концентрацијом и контекстом откривених налаза указују на постојање отворених 389 Савремена географија поред равничарских или низијских насеља препознаје још и планинска насеља, која се даље деле на нископланинска, средњепланинска и високопланинска насеља (Стаменковић, Бачевић 1992: 31).</s><s>Поред тога у литератури се често сусрећу називи који још уже дефинишу геоморфолошки микроположај насеља попут: приморска, острвска, долинска, котлинска, подпланинска итд. (Дакић 1955) 390 Термин отворена насеља или насеља на отвореном, такође се веома често користи у археологији палеолита, где подразумева насеобине на терену који није просторно ограничен унутрашњом морфологијом спелеолошких објеката (Basler 1979; Brodar, Osle 1979; Karavanić 2004; Mihailović 2014;</s> <s>397 насеља.</s><s>Поред поменутих насеља, обрађено је још 8 углавном случајно откривених некропола у чијој близини је установљено постојање истодобног насеља, тако да ће њихов однос бити посебно продискутован ван основног узорка.</s><s>Документована насеља нису једнако заступљена у свим регијама.</s><s>На такву ситуацију утиче ниво истражености као и просторни обухват регије са евидентираним налазиштима.</s><s>Предњачи област Параћинског Поморавља где је на површини од око 550 km² евидентирано чак 55 отворених насеља или 34% узорка.</s><s>За њом следи област Алексиначког Поморавља са 34 насеља (21%) распоређених у просторном обухвату од око 900 km².</s><s>У области Доњег Понишавља, евидентирана су 24 локалитета (15%) на површини од око 550 km², док је у Врањском Поморављу на површини од око 1000 km² регистровано 20 насеља на отвореном (13%).</s><s>Територија Лесковачког Поморавља у свом обухвату од око 1200 km², садржи 16 насеобина (10%), док је најмањи узорак документован на територији Крушевачког Поморавља, где је на површини од око 250 km² регистровано 12 насеља на отвореном или 7% узорка.</s><s>Заступљеност насеља на отвореном се такође разликује у зависности од истраживаног периода (ПБД, РГД, СГД).</s><s>Хоризонт ПБД евидентиран је на 49 од 161 насеља из узорка (30%), док њихова заступљеност у односу на укупан узорак отворених насеља у регионалном контексту бележи веће варијације.</s><s>Најмању присутност исказује узорак из области Параћинског Поморавља, који чини свега 15% регионалне заступљености отворених насеља, односно 8 од 55 насеља на отвореном.</s><s>Са друге стране, најгушћа учесталост (46%) по истим параметрима забележена је у области Доњег Понишавља.</s><s>Највећи број ових насеља забележен је у Алексиначком Поморављу, где је евидентирано 12 локалитета, док је најмање отворених насеља из ПБД присутно у Крушевачком (41%) и Лесковачком Поморављу (33%), где је регистровано по 5 налазишта из овог периода.</s> <s>Заступљеност и бројност отворених насеља је убедљиво највећа током РГД, чији хоризонти се срећу на чак 132 насеља из узорка, односно у 82% случајева.</s><s>Регионалне анализе образаца насељавања су показале да је заступљеност овог хоризонта процентуално уједначена у свим областима и креће се од 84% у Параћинском Поморављу до 79% у Алексиначком Поморављу.</s><s>Највећи број отворених насеља из овог периода регистрован је у Параћинском Поморављу, где су лоцирана чак 46 налазишта са траговима насеобина из РГД, док је њихова најмања бројност документована у Крушевачком Поморављу где је евидентирано свега 10 локација.</s><s>Узорак такође показује да је готово половина отворених насеља новоснована (49%), без трагова старијег насељавања, као и да је већина (65 од 132) малих димензија и плитког културног слоја, који на основу слабе заступљености материјалних остатака сугеришe низак и кратак интензитет живљења.</s> <s>Отворена насеља са хоризонтом становања из СГД су евидентирана на 46 локалитета (29%), што је готово индентична заступљеност у поређењу са истим узороком из ПБД.</s><s>Варијације у њиховој регионалној заступљености се крећу од 41% у области Алексиначког Поморавља до 17% у области Доњег Понишавља.</s><s>Са друге стране, њихова бројност предњачи у Парћинском Поморављу са 16 локалитета овог типа (29%), док је исти хоризонт најмалобројнији у области Лесковачког Поморавља са свега 3 евидентирана насеља на отвореном простору (18%).</s><s>Бројност, као и густина отворених насеља у свим анализираним областима указује да је убедљиво највећи број отворених насеља егзистирао током периода РГД, што су сугерисала и ранија испитивања у Моравско-вардарској долини.</s><s>Истраживања у Горњовеликоморавској котлини која је спровео М.</s><s>Стојић су показала да 99 отворених 398</s> <s>397 насеља припада прелазном периоду из бронзаног у гвоздено доба391, односно гвозденом добу I, за разлику од 69 насеља на отвореном која су опредељена у старију фазу развијеног гвозденог доба, односно у гвоздено доба II (Stojić 1986).</s><s>Могућност велике заступљености насеља из овог периода помиње А. Палавестра са сарадницима приликом рекогносцирања спроведених у сливу Рибарске реке (Bankoff, Palavestra 1986; Палавестра, Bankoff 1986; Палавестра 2001)392.</s><s>Слична запажања су константована и у оближњим регионима попут СИ Србије, где је према истраживањима А. Капурана установљена највећа концентрација насеља у периоду развијеног старијег гвозденог доба (1000-650), током кога упадљиво доминирају насеља са тзв. калакача хоризонтом (X-VIII) (Kapuran 2014: 84), који у нашем узорку обухвата период РГД.</s><s>Обрасци насељавања према геоморфолошким и топографским одликама терена Анализом геоморфолошких формација у непосредном окружењу налазишта, установљено је да се отворена насеља оснивају на флувијалним, падинским и њима по топографији блиским маринско-лимничким облицима рељефа.</s><s>Отворена насеља на крашким облицима рељефа до сада нису регистрована у истраживаној области.</s><s>Резултати анализе су показали да највећи проценат насеља (53%) заузима позицију на флувијалним геоморфолошким облицима, нешто их је мање на падинским формацијама (42%), а најмање на маринско-лимничким облицима рељефа (5%).</s><s>Уколико падинске и маринско-лимничке облике рељефа посматрамо као рељефно блиске формације, долазимо до закључка да је заступљеност насеља на долинским (53%) и брдскопланинским (47%) облицима рељефа изузетно слична.</s><s>Насеља на флувијалним геоморфолошким облицима су нераскидиво везана за речне долине и рељефне творевине који се срећу на њима.</s><s>У таквом амбијенту издвајају се терени заштићени од поплава и водоплавни терени, који својом морфологијом могу битно утицати на генезу и даљи развој насеобине.</s><s>У Моравско-вардарској долини се терени заштићени од учесталог плављења јављају у виду речних тераса (ФЛ1) и плавинских лепеза (ФЛ6), док су водоплавни терени карактеристични искључиво за алувијалну раван (ФЛ4).</s><s>Анализирани узорак је показао да су 62 од 161 насеља (39%) позиционирана на терену заштићеном од плављења, док су из истог узорка издвојене 23 насеобине (14%) смештене у алувијалним равницама393.</s><s>Насеља са хоризонтом из ПБД се у 26 од 49 случаја (53%), срећу на флувијалним геоморфолошким формацијама, од чега су 7 (14%) смештена у алувијалним равницама, а 19 (39%) на речним терасама и лепезама.</s><s>Током РГД насеља се у 76 од 132 случаја (58%) оснивају на флувијалним облицима рељефа, међу којима је 19 (14%) формирано на водоплавном терену, док су 57 (43%) на терену заштићеном од бујица.</s><s>Узорак са насеобинским хоризонтом из СГД констатован је на флувијалним формацијама у 25 од 391 Период који је М.</s><s>Стојић дефинисао као Гвоздено доба I са својим потфазама се хронолошки подудара са трајањем РГД у овом раду.</s> <s>392 Насеља нису хронолошки прецизно дефинисана, а слична ситуација је пратила и касније пројекте (Археолошка проспекција Алексиначке котлине, 2014-2016), где заиста велики број регистрованих налазишта није пружио довољно индикативан материјал за прецизно хронолошко опредељење иако фактура на фрагментима грнчарије прилично јасно указује да се ради о РГД.</s><s>Иначе оваква проблематика је изражена код многих насеља из РГД, највише због њихове краткотрајности.</s><s>Из тих разлога сматрамо да би њихова заступљеност у узорку можда била и дупло већа да су оваква налазишта опредељивана по мање индикативним параметрима.</s> <s>393 Уколико пратимо само проценат насеља на флувијалном рељефу добијамо да је у 72% случајева избор насељеника био терен заштићен од поплава, док су у 28% случајева биране позиције на плавном терену.</s><s>399</s> <s>46 случаја (54%), од којих су 7 локалитета (15%) формирана у алувијалним равницама, а њих 18 на речним терасама и лепезама (39%).</s><s>Генерално посматрано резултати анализе показују да у периоду од XIV до VI века п.н.е. нема већих варијација приликом избора места за насељавање.</s><s>Долинска морфологија је одувек била привлачна за подизање насеља јер подразумева раван лако приступачан терен са изузетним транзитним погодностима, који се поред тога одликује високим бонитетом тла, водним и риболовним потенцијалима, као и изворима материјала важних за економију и грађевинске делатности у праисторији попут глине, песка, камена, трске, као и меке дрвне грађе (топола, врба) погодне за обраду и корпарско-плетарске занате.</s><s>Нарочито су се ценили терени који пружају заштиту од бујица али се није презало ни од насељавања долинских зона које су склоне плављењу.</s><s>Насељавање флувијалних облика рељефа у већим долинама може бити показатељ климатских варијација јер је удаљеност становништва од речне обале углавном повезана са стањем водостаја, који је у генетској вези са климом и количином атмосферских падавина.</s><s>Таква преклапања у обрасцима насељавања са променама речног водостаја су потврђена у области Кереша у Мађарској за епоху између XII и VII века п.н.</s><s>е.394 (Bóka 2012).</s><s>У анализираној области Моравско-вардарске долине дистрибуција отворених насеља из СГД у односу на претходни период, не показује смањење њихове заступљености на флувијалним облицима рељефа.</s><s>На основу такве статистике можемо претпоставити да флуктуације водостаја у Моравско-вардарском сливу нису биле изражене као у Карпатском басену, тако да нису битно утицале на промене у обрасцима насељавања.</s><s>Међутим, слој стерилне наплавине изнад насеобинског хоризонта СГД, поуздано је регистрован приликом сондирања налазишта на потезима Ан у Својнову и Ограђе код Чепура395.</s><s>Слој наплавине на локалитету Ан достиже дебљину од 2,3 m (Брмболић 1995: 187), док на Ограђу, које се налази на десетак метара нижем терену, тај слој није прелазио 1,6 m (Сл. 88 ).</s><s>Из приложеног запажамо да приликом великих бујица од плављења нису биле поштеђене ни речне терасе.</s><s>Са друге стране, ни на једном од преосталих 5 насеља (СГД) из алувијалне равни, која су сондирана или ископавана, нису регистровани трагови наплавинског слоја.</s><s>Такође је битно истаћи да 13 од 23 насеља у алувијалним равнима (57%) имају одређену традицију сигурности, с обзиром да је на њима регистрован један или више слојева из периода старијих од ПБД.</s><s>Поплава је комплексна појава, што сугеришу и нивои наплавинских слојева на два локалитета са различитом геоморфолошком подлогом у Параћинском Поморављу.</s><s>Константоване количине наплавине су вероватно биле последице шире катастрофе, озбиљних размера.</s><s>Важно је истакнути да је на локалитетима Ан и Ограђе установљено постојање керамике декорисане у тремоло техници (сл. 69, 83), коју већина аутора везује за период млађи од почетка VII века (Jevtić 1992: 348-354, 397; Стојић 2004а: 72-74; Булатовић и др. 2016. 100-101), што може представљати terminus post quem за почетак плавног периода, а самим тим и за евентуални почетак промена у обрасцима 394 Дистрибуција насеља у односу на водене токове у области Кереша (Körös, Мађарска) током РГД показује предвидљиве флувијалне активности и стабилност некадашњег окружења, што је повезано са климатским приликама која је са собом донео такозвани Урненфелдер климатски оптимум (1200-850 год п.н.е.) (Bóka 2012: 23-24).</s><s>Наредна климатска фаза названа и Хомерски минимум (900/850-750/700 год. п.н.е.) доноси захлађење и пораст падавина што је узроковало смањење насељености скитске Векерзуг културе (VII-V век п.н.е.) у долинским зонама за око 15% и смањење заступљености насеља у плавним зонама за око 10% (Bóka 2012: 25-26).</s><s>Влажна климатска етапа у СГД је утицала да се средњеазијске полупустиње претворе у степске пејзаже, што је довело до убрзаног културног развоја, праћеног порастом номадске скитске популације, која брзо експанзира изазивајући ланчане миграције (Van Geel et al. 2004).</s><s>395 Важно је напоменути да се локалитети Ан и Ливаде налазе на десној великоморавској речној тераси у близини два локална тока, док је налазиште код Чепура било позиционирано у алувијалној равници са леве стране В. Мораве без ближих притока.</s><s>400</s> <s>397 насељавања.</s><s>За коначну потврду ове тезе неопходно је праћење промена у диспозицији насеобина према другачијим хронолошким маркерима, што захтева софистициранија датовања материјалних остатака са одређених налазишта.</s><s>Из тих разлога, можда је упутнији показатељ издвојен из насеобинског узорка са флувијалних облика рељефа у Параћинском Поморављу, који представљају 28 од 55 насеобина (51%).</s><s>Према таквом узорку флувијални терен је био избор насељеника параћинске културе у 3 од 8 случаја током ПБД (37%).</s><s>Проценат расте са пристизањем нових досељеника из РГД, на шта указују 26 од 46 насеља (56%).</s><s>Исти проценат (56%) се задржава и током доминације група насталих под утицајем Басараби комплекса, односно на 9 од 16 насеља.</s><s>Осим тога у Параћинском Поморављу, Данково-Знојац је једино налазиште из ПБД које заузима алувијалну раван, док се иста формација насељава у 5 случаја током РГД и у 3 случаја током СГД.</s><s>Сл. 88.</s><s>Профили на локалитетима Ливаде и Ограђе (Цртеж: М.</s><s>Брмболић, архива ЗМП) Приказани подаци сугеришу да су носиоци параћинске групе у својој епонимној области генерално суздржанији од насељавања флувијалних облика рељефа.</s><s>Са друге стране културе из РГД и СГД повећавају насељеност флувијалне топографије за 19%, при чему се не избегава ни насељавање алувијалних равни.</s><s>На основу таквих параметара може се закључити да популације придошле из великих равница (Карпатски басен, Доње Подунавље) имају склоност ка насељавању долинских пејзажа, можда из разлога што је долинска топографија Поморавља слична пејзажу у њиховим матичним областима.</s><s>Међутим, треба узети у обзир и сугерисане климатске промене, тако да за сада не можемо бити сигурни да ли је оваква околност став културних пракси или показатељ адаптације на измењену еколошку средину насталу услед климатских варијација.</s><s>Генерално гледано, на основу приказаних геоморфолошких параметара можемо закључити да се насељавање флувијалних облика рељефа током РГД и СГД није значајније разликовало, што потврђује и велики број насеобина које садрже оба хоризонта становања396.</s><s>Са друге стране насеља из ПБД показују већу претензију ка 396 На 36 од 46 насеобина из СГД документован је и хоризонт РГД, односно на 78% узорка.</s><s>Иако без ближих хронолошких маркера овај податак нема већег значаја, потребно је истаћи да насеља СГД, која не садрже хоризонт РГД (10 од 46) у највећем броју случајева (70%) заузимају падинске или маринсколимничке облике рељефа.</s> <s>401 насељавању подручја изван зоне флувијалног рељефа што је најизраженије у ареалу брњичке културе (Врањско и Лесковачко Поморавље), која показује најмање интересовање за флувијалне облике рељефа (30%), преферирајући обрасце који дају предност падинама (70%), за разлику од придошлица из РГД, који у њеном ареалу мењају ранији образац подижући интереовање за флувијалне облике рељефа на 45% случајева уз настављање растућег тренда и током СГД (50%).</s><s>Насељавање падинских и маринско-лимничких морофолошких облика може бити подстакнуто другачијим економским потребама становништва као што је потрага за бољим пашњацима или експлоатација минералних сировина.</s><s>Разлог може бити и демографски раст у долинама, повећана несигурност од непријатељских напада али и страх од учесталих поплава и бујица.</s><s>Током периода између XIV и VI века п.н.е. најчешће се бирају благе падине побрђа (Д1), које се готово у једнаком броју заузимају у непосредном (I), ближем (II) или даљем залеђу од главних долина.</s><s>Установљено је да 31 од 161 насеља (19%) егзистира на овим геоморфолошким облицима.</s><s>Међу њима се издвајају 6 од 49 насеља из ПБД (12%), 27 од 132 насеља из РГД (20%) и 11 од 46 насеља из СГД (24%).</s><s>Терен са оштријим падинама (Д2) заузима укупно 15 насеобина (9%), међу којима 10 од 49 насеља садрже хоризонт ПБД (20%), 9 од 132 садрже хоризонт РГД (7%), док само 2 од 46 отворених насеља садржи хоризонт СГД (4%).</s><s>Таласасти терен на клизиштима је послужио у 14 случајева (9%) за оснивање насеља, међу којима 3 Насеља на пролувијалним лепезама (Д3) и засторима (Д4) су ретка и константована су само у 7 случајева (4%), од којих само Валога код Трешњевице садржи хоризонт ПБД (2%), насеобине са хоризонтом РГД се срећу у 6 случајева (4%), док се током СГД овакви облици рељефа насељавају у два случаја (4%).</s><s>Насеља на маринско-лимничким облицима рељефа су заступљена у 8 случајева (5%), од којих 3 садрже хоризонт ПБД Најужи простор изабран за подизање насеља код падинских и марисколимничких геоморфолошких облика је углавном једноличан и подразумева заравњене платое, издвојене из ширег рељефног пејзажа који је по правилу под мањим или већим нагибом на различитим надморским висинама.</s><s>Налазишта на падинским облицима рељефа се могу разврстати на: а) насеља која су плански избегла плавну алувијалну раван; б) насеобине које су подизане у рељефном или хидрографском окружењу које није склоно честом плављењу.</s><s>Прву групу представљају 25 насеља на падинским странама непосредно изнад долинске равнице, односно у близини пловних и великих река.</s><s>Другу групу чине 50 насеља позиционирана у брдском или планинском залеђу далеко од великих долина и регионалних речних токова397.</s><s>Посматрано по периодима, првој групи налазишта на падинама припадају 6 од 49 Другој групи насеља на падинама припада 17 од 49 локалитета из ПБД (35%), 34 од 132 налазишта из РГД (26%) и 15 од 46 насеобина из СГД (33%).</s><s>Уколико насеља на речним терасама и падинама изнад великих река посматрамо као места која пружају већи ниво заштите услед повишеног водостаја, произилази да је у ПБД егзистирало 25 од 49 насеља (51%) на теренима изнад алувијалних равни великих река.</s><s>Током РГД долази до извесног пораста у заступљености насеља која гравитирају ка истим параметрима, (79 од 132, односно 60%), да би се током СГД тај однос вратио на статистичке вредности из ПБД (24 од 46, односно 52%).</s><s>Сагледавањем заступљености свих насеља која гравитирају ка долинама, без обзира на геоморфолошку подлогу, приближавамо се статистичким вредностима за промене у обрасцима насељавања на истоку Мађарске (област Кереша) 397 У ту групу се сврставају речни токови прве и друге категорије, односно пловне и велике реке.</s><s>402</s> <s>(Bóka 2012; 2020), који су синхрони са раздобљима хладне и влажне климе документоване у периодима између 1550-1150. и 800-400. год. п.н.е. (Holzhauser et al. 2005).</s><s>На основу свега изнесеног можемо закључити да насеља орјентисана ка долинама, без обзира на релативно безбедан положај од плављења који пружају терасе или падине, такође бивају економски угрожена, с обзиром да у таквим околностима страдају равничарске пољопривредне површине, након чега је неопходно чак и по неколико година да поврате стари бонитет (Гавриловић 1981: 74-76).</s><s>На основу свих приказаних параметара генерални резултати показују да се флувијални рељеф (терасе, алувујалне равни, лепезе) чешће насељава у РГД и СГД.</s><s>Међутим за разлику од РГД, насељеници из СГД знатно чешће бирају терен у залеђу далеко од пловних и регионалних токова, по чему су много приближнији праксама становника из ПБД.</s><s>Сматрамо да је такав тренд везан за климатске прилике и стање водостаја, који се вероватно драстичније повећао тек у VII веку.</s><s>Културну условљеност оваквог тренда понудио је М.</s><s>Стојић, који је константујући исте промене у положају насеља из горњовликоморавске котлине током СГД, дошао до закључка да је повлачење из главних долина изазвала непријатељска инвазија током гвозденог доба IIb, препозната као продор носиоца тремолиране керамике (Stojić 1986: 101-102).</s><s>Пошто ни једну ни другу тезу на овом нивоу истражености, није могуће егзактно потврдити, остаје да будућа истраживања у овом смеру дају коначан одговор.</s><s>Обрасци насељавања према хидрографским одликама терена Реке су незаобилазан и кључан сегмент сваког насеља, с обзиром да представљају извор воде, хране и одређених сировина, поред тога нуде могућност наводњавања, транспорта, природне заштите и добијања кинетичке енергије.</s><s>Бројност река у непосредној близини насеља може сугерисати претензије становништва ка некој од понуђених погодности али и известан религијски или симболички значај, који је присутан код многих народа нарочито када су у питању речна ушћа (Oestigaard 2011;</s> <s>Највећи број насеља из интересног периода се налази у непосредној близини две или три реке, што је евидентирано у 83 случаја, односно на 52% узорка отворених насеља.</s><s>Издвајају се насеља у близини две реке, која су забележена у 63 случаја (39%) и насеља у близини три реке, константована у преосталих 20 случајева (13%).</s><s>Током ПБД издвајају се 22 насеља смештена у непосредној близини два речна тока (45%), углавном позиционирана поред ушћа (у 18 од 22 поменутих случаја), док 8 насеља гравитира ка три речна тока398 (16%).</s><s>Насељеност у близини две реке је током РГД евидентирана у 52 случаја (39%), док су насеља поред три реке евидентирана у 16 случајева (12%).</s><s>Обрасци из СГД показују да су 19 насеља позиционирана у близини два речна тока (41%), док њих 6 заузима територију око које гравитирају три речна тока (13%).</s><s>Из приказаног се види да су заједнице ПБД највише преферирале насељавање подручја у непосредној близини две или три реке (61%), мања заступљеност ових насеља евидентирана је током СГД (54%), док су најмање интересовање за терен са више од једног речног тока показали насељеници из РГД (51%).</s> <s>Посматрано из економског угла, једна од најизраженијих погодности насеља у близини два или три речна тока је могућност лаког формирања система за наводњавање, који не захтева копање великих канала и ангажовање огромних људских ресурса за њихово инсталирање какви су се развили у Египту и на Блиском Истоку.</s><s>Европа као 398 Уколико у непосредној близини налазишта постоје три речна тока, неизбежно је да се насеље налази недалеко од ушћа.</s> <s>403 континент који генерално обилује водом није имао таквих егзистенционалних потреба али је давно препознат бенифит хидромелиорације у пољопривреди утицао на развој техника наводњавања.</s><s>Амбициозни системи за наводњавање из микенске Грчке регистровани у области Беотије и Аркадије коришћени су у периоду између 1600. и 1100. године п.н.е. (Knauss 1991; Kountouri, et al. 2013).</s><s>Такође су познати ириграциони системи у сливу реке По, интензивно коришћени током средњег и ПБД да би се највећим делом напустили почетком РГД (Cremaschi et al. 2006; Bellintani, Saracino 2015).</s><s>Врло једноставни системи наводњавања су се развили код многих народа широм планете (Briket-Smith 1960: 162-163; Kunov 1957: 184-185; Хоу 2016: 55).</s><s>Области попут долина Тимока, Ибра, Јужне и Западне Мораве, а нарочито Косова и Македоније имају дугу традицију наводњавања усева (Цвијић 1902 52; Влаховић 2011: 144, 149) која је позната из средњевековних извора (XIII-XV век) (Грујић 1933: 49; Благојевић 1973: 185191; Živojinović 2002).</s><s>Примитивно наводњавање подразумева технике преграђивања река, довођења, развођења и одвођења воде копањем система мањих канала и вада или једноставним преливањем река након преграђивања, приликом чега се превасходно ослања на природни пад терена (Hooper (ed.) 1911: 842-846; Костић, Гајић 1965: 106, Лутовац 1970: 90, 92, 98; Благојевић 1973: 186-188).</s><s>Најбоље природне услове за овакав вид наводњавања пружају површине које се налазе поред мањих приточних река са плитким обалама које под благим нагибом попречно секу алувијалну равницу.</s><s>Такви су по правилу готово сви мањи токови у зони ушћа са већим рекама где је изражен долински рељеф, а као најподеснија тачка за преграђивање и одвођење поточне воде је зона на контакту речне терасе и алувијалне равни.</s><s>У Топлици, Нишкој и Алексиначкој котлини овакав систем наводњавања опстаје у употреби до краја ХХ века (Костић, Гајић 1965: 106, 128).</s><s>Поред добрих предуслова за мелиорацију, мали токови због слабе речне струје и боље приступачности на обалама су много погоднији за напајање људи и стоке.</s><s>Сл. 89.</s><s>Систем наводњавања без канала, слободним преграђивањем реке (према: Hooper (ed.) 1911) и идеална реконструкција истог система на геоморфолошкој подлози у окружењу локалитета Татарин Нажалост у анализираној области немамо конкретних доказа о оваквом систему наводњавања из праисторије, тако да се читава теза ослања на устаљене праксе из етнографске прошлости.</s><s>При томе морамо узети у обзир да је овакав систем малих вада и канала тешко ухватљив у археолошком контексту, пре свега због јако слабе истражености потенцијалних пољопривредних површина из праисторије, као и због чињенице да се ради о заиста малим и плитким земљаним каналима, који су склони брзој девастацији.</s><s>Поред тога не може се искључити могућност коришћења система за наводњавање без употребе канала, односно преграђивањем мање реке, која се прелива и 404</s> <s>403 под природним падом плави пољопривредне површине (сл. 89), што је радо коришћен систем за наводњавање ливада (Hooper (ed.) 1911: 842-843; Briket-Smith 1960: 162).</s><s>Узорак показује да су мањи локални токови које смо сврстали у реке треће и четврте категорије, присутни у непосредној близини 113 насеља на отвореном (70%), међу којима чак 95 налазишта (59%) поседује најмање токове у виду речица и потока.</s><s>Уколико њихову присутност разврстамо по периодима, добићемо да су током ПБД локални токови присутни у близини 82% налазишта, за разлику од периода РГД током кога проценат значајно опада на 62%, да би се током СГД поново повећао на 74%.399 Мања заинтересованост за насељавање терена уз речице и потоке током РГД би се могла довести у везу са климатским променама које су са собом донеле једну дужу сушну фазу, током које су се већи речни токови смањили, док су мали токови добијали сезонски карактер или чак потпуно нестајали.</s><s>Такве флуктуације водостаја су спустиле ниво река чиме је њихово коришћење било за потребе наводњавања400 или подмиривања потреба за пијаћом водом изгубило ранији значај.</s><s>Такве климатске промене401 су могле утицати на устаљене пољопривредне праксе и већу преорјентацију са земљорадње ка сточарству, што се нужно морало одразити и на промене у обрасцима насељавања.</s><s>Иако значај малих локалних токова у систему наводњавања не можемо доказати, евидентно је да се насељавање у њиховој близини радо користи, што је нарочито карактеристично у зони већих долинских равница које обилују водом.</s><s>Избором оваквих позиција насељеници се не одричу погодности које пружају велике реке (транспорт, риболов), а добијају могућност наводњавања и лаког приступа пијаћој води.</s><s>Интензификација узгајања проса крајем бронзаног доба и нарочито током РГД (Filipović et al. 2018; 2020; 2022; Bulatović et al 2021: 24; Reed et al. 2022) се такође може повезати са климатским променама.</s><s>Просо припада групи високо варијабилних једногодишњих житарица из фамилије трава, који је цењен због своје продуктивности и кратке сезоне узгоја, као и високе толеранције на сушу, високе температуре и друге екстремне временске прилике (McDonough et al. 2000).</s><s>Додатна погодност је што се просо може узгајати и као пролећни усев, коме није потребно посвећивати много пажње, тако да успева и без додатног ђубрења или наводњавања (Вукосављевић 2012: 224).</s><s>Насеља чији непосредни простор гравитира ка току само једне реке, евидентирана су у 78 случајева (48%) и могу се поделити на: насеља поред пловних река (20%), насеља поред већих регионалних токова (6%), насеља поред малих локалних токова (4%) и насеља поред речица и потока (19%)402.</s><s>Посматрајући локалитете орјентисане искључиво ка једној реци, закључујемо да су током ПБД јако ретка насеља која егзистирају искључиво ка пловној реци (8%), још ређа су она усмерена само ка токовима друге (2%) и треће категорије (4%), док је убедљиво највише насеља (24%) регистровано уз мале локалне потоке или речице.</s><s>У РГД ситуација је знатно другачија, с обзиром да ка пловној реци егзистира 22% насеља, поред регионалног тока је 399 Гледано по бројчаној заступљености однос је следећи на 40 од 49 налазишта са хоризонтом ПБД, на 90 од 132 са хоризонтом РГД и на 34 од 46 насеља са хоризонтом СГД.</s><s>400 Документовани показатељи таквих промена утврђени су у долини реке По, где је вишевековно прављење и коришћење система канала и акумулација готово потпуно напуштено крајем XII и почетком XI века п.н.е. (Cremaschi 2006; Bellintani, Saracino 2015; Kristiansen 2016: 172-179, Fig.</s><s>10.5) 401 Поред већ поменутих потврда о климатским променама које су се одразиле на опадање нивоа слатководних језера и упадљив широко распрострањен тренд пораста аридности (Magny 2004; Holzhauser et al. 2005; Valsecchi et al. 2006), додатну потврду о повећању просечне температуре пружају и палеоглациолошки подаци на Алпима, Норвешкој, Гренланду и северној Канади који су такође показали повлачење глечера у периоду након 1150/1100. год. пре нове ере (Röthlisberger 1986; Fisher, Koerner, 2003; Holzhauser et al. 2005; Wanner et al. 2008; Solomina et al. 2015).</s><s>402 Јединствен случај представља локалитет Врело код Лешја у Параћинском Поморављу, који је позициран у близини понирућег извора воде, а у раду је означен као ток четврте категорије.</s><s>405</s> <s>403 позиционирано 7% насеља, поред већег локалног тока налази се свега 3% насеља, док су насеобине поред једне речице или потока евидентиране у 12% случајева.</s><s>Однос у диспозицији насеља поред једног воденог тока у СГД је следећи: поред пловних река налази се 21% насеља, поред регионалног тока регистровано је само једно насеље (2%), поред већег локалног тока забележена су три насеља (7%), док је поред речица и потока позиционирано 7 насеља (15%).</s> <s>Приказани распоред насеља поред једне реке, такође је индикативан по питању сушних и влажних периода јер је по логици ствари реално да се у сушним годинама рађе и чешће насељавају места са сталним, односно већим водотоцима.</s><s>Јован Цвијић наводи да су учестале сушне године биле најчешћи узрок миграција становништва из етнографске прошлости, нарочито у карсним областима са мањим рекама као што су Црна Гора, Херцеговина, западна Босна, Далмација, Истра или на терену где преовладва песак, шљунак и пешчар, као што је Тиквешка област у Повардарју (Cvijić 2011: 107-8).</s><s>Ниједна глобална климатска промена се не манифестује исто у свим географским ширинама, као ни у свим регијама, а поред тога није у потпуности јасан њихов интензитет, дужина трајања, као ни учесталост понављања (Brown 2008: 8, 15-16; Knapp, Manning 2016: 111; Molloy 2022).</s><s>Поред тога на флуктуације водостаја могу утицати и антропогени фактори, као што је дефорестација или агрикултурне праксе (Cremaschi 2006; Huckerby at al. 2011: 113-120).</s><s>Током дугих сушних фаза у периоду РГД постојали су краћи влажни периоди у трајању од педесетак година (Holzhauser et al. 2005: 796), што је сасвим довољно времена да дође до привремених промена у обрасцима насељавања.</s><s>Поређењем сва три интересна периода, кроз анализе хидрографских потенцијала у непосредној близини отворених насеља установљене су варијације у трендовима насељавања, што је вероватно одраз климатских и хидрографских прилика у анализираној регији.</s><s>Међутим, ситуација на терену је генерално синхрона са палеоклиматолошким подацима из проучаваних периода.</s><s>Промене у обрасцима насељавања прилично јасно индицирају доминацију сувих или влажних климатских услова током анализираних периода, на основу којих можемо закључити да током РГД долази до повећане аридности, а самим тим и до фаворизовања предела са сталним и већим водотоцима, за разлику од ПБД, периода током ког се насеља чешће формирају у пределима са мањом опасношћу од плављења, а првенствено поред малих водотока.</s><s>Развијено гвоздено доба такође показује смањење интересовања за пределе око великих река али у знатно мањем проценту.</s><s>Са друге стране евидентиране промене можемо довести и у везу са приливом популација са другачијим насеобинским праксама и другачијим техникама пољопривредне производње, како је раније сугерисано.</s><s>Обрасци насељавања према специфичним хидрографским елементима Примећено је да се хидрографски елементи попут ушћа, међуречја, меандра, извора, мочвара и бара често јављају у непосредном окружењу насеља из периода од XIV до VI века п.н.е. (таб.</s><s>113), стога је претпостављено да специфичани пејзажи и економске повољности наведених елемената биле привлачне за настањивање у праисторији403.</s><s>Промена у насељавању оваквих локалности је сугестивна по питању 403 Насеља се најчешће подижу у близини речних ушћа, што је евидентирано у 74 случаја (46%) .</s><s>Нешто ређа су насеља поред речних меандра, регистрована у 45 случајева (28%), од којих су 28 на спољном луку меандра (17%), а 17 у унутрашњости његовог лука (11%).</s><s>Мањи или већи извори воде су присутни у непосредној близини 37 налазишта (23%), док су насеља између два или три речна тока, односно у међуречјима документована у 36 случаја (22%).</s><s>Сасвим су ретка насеља у близини мочварног терена, евидентирана у 6 случаја (4%), док су баре најређе насељаван хидрографски елемент присутан у близини 406</s> <s>403 палеоеколошких промена али уједно може одражавати разлике у културним и друштвеним аспектима доживљавања и коришћења просторних погодности.</s><s>Терени око речних ушћа се могу разматрати кроз погодности које пружају по питању економског значаја везаног за наводњавање, риболов и транспорт, као и могућа дефанзивна или симболичко-религијска значења.</s><s>Највећа заступљеност насеља поред речних ушћа је регистрована током ПБД и везује се за 25 од 49 насеља, односно 51%.</s><s>У познијим периодима заступљеност се све више смањује, тако да однос током РГД износи 60 од 132 насеља (45%), а током СГД је најмања и подразумева 20 од 46 насеља (43%) поред ушћа једне или две реке.</s><s>Економски значај ушћа у многоме зависи од величине главне и приточне реке, што је у великој мери обухваћено претходним разматрањима404.</s><s>Већи транспортни значај би могла имати насеља поред ушћа две веће реке, односно пловних и регионалних токова.</s><s>Међутим, таква насеља на отвореном су генерално врло ретка и најзаступљенија су током ПБД (8%), нешто су ређа у РГД (5%), док су најређе присутна током СГД (4%), што је слично процентима из узорка градина.</s><s>Дефанзивне погодности подручја на саставу две или три реке су свакако могле представљати значајан фактор приликом избора насеобинске локације јер омогућавају природну заштиту насеља са две или чак три стране.</s><s>Религијски и симболички значај ушћа приликом избора места за насељавање се може само претпоставити јер још увек нису довољно јасне спиритуалне тежње популација из бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Речни меандри представљају променљиву хидрографску категорију с обзиром да река може изаћи из свог корита и променити правац свог тока, што је нарочито карактеристично за реке у равници (Ćurčić 1998: 270-275).</s><s>За сада није хронолошки прецизирано када су анализиране реке формирале или напуштале меандре али чињеница да се бројна праисторијска насеља налазе у њиховој непосредној близини405 дозвољава хипотезу да су овакве хидрографске формације плански настањиване током времена док је у њима било воде.</s><s>Меандар готово по правилу пружа одличан риболовни потенцијал јер на његовом луку водена струја успорава пружајући на тај начин ихтофауни природне зоне одмора и знатно веће изобиље хране, па се стога на овим локацијама акумулира већа количина рибе (Sukhodolov 2012; Garcia et al 2012: 50, 60-63).</s><s>Праксе из рударске геологије и палеографије указују да меандри због наглих промена у брзини и правцу воденог тока често представљају појасеве нагомилавања одређених минералних сировина, чиме временом може доћи до образовања металичног или неметаличног лежишта (Еремија 1980: 304).</s><s>Поред тога меандри због споре речне струје представљају погодна места за прелаз преко већих водених токова, док су копнене површине уоквирене унутрашњошћу меандровог лука природно заштићене са три стране чиме је изражен њихов дефанзивни потенцијал.</s> <s>Током ПБД регистровано је 13 насеља поред речних меандара (27%), од којих се 7 налазе у његовој унутрашњости (15%), а 6 на његовом спољном луку (12%).</s><s>Наредни период (РГД) издваја 37 насеља поред речних меандра (28%), од којих се 12 налазе у његовој унутрашњости (9%), док су 25 на његовом спољном луку (19%).</s><s>Највећу склоност ка настањивању подручја поред меандра показују становници СГД, који у 16 случајева (35%) подижу насеља на овим локацијама, међу којим се 7 насеобина налазе у унутрашњости меандровог лука (15%), а 9 на спољној страни лука (25%).</s><s>Генерално посматрано из приложеног се примећује да популације из РГД и СГД преферирају површине на спољном луку меандра при чему се испољавају њихови риболовни 404 Рибљи фонд је обично богатији и хетерогенији на саставу две реке али у многоме зависи од конфигурације ушћа и абиотичких фактора (Boddy et al. 2019), тако да је њихов риболовни потенцијал варијабилан и не може се узети као сигуран маркер који је привлачио насељенике оваквих локација.</s><s>405 У том погледу се подразумевају насеља поред садашњих још увек активних меандра, као и поред некадашњих који су данас препознатљиви на основу остатака у виду старача и мртваја.</s><s>407</s> <s>403 потенцијали и погодности приликом прелажења река.</s><s>Ситуација је другачија код заједница из ПБД које се чешће одлучују за подручја у унутрашњости меандра, добијајући на тај начин, поред транспортних и риболовних погодности, добру природну заштиту од потенцијалних непријатељских напада.</s><s>Периоди ниског водостаја у РГД могли су утицати на развој техника за савлађивање река, које су се још више усавршиле током СГД, при чему су препознате погодности мирних водених струја нарочито изражених на речним окукама.</s><s>Остаци мостова из ПБД и РГД су јако ретки и своде се на свега неколико примера у средњој Европи и Егеји (Simpson 1998; Billamboz 2009; Partov et al. 2016(a): 108), док њихова учесталија изградња почиње са СГД, доживљавајући праву експанзију у VI веку п.н.е. (Merdinger 1961: 198-200; Partov et al. 2016: 94-98).</s><s>Меандри због свог мирног тока, представљају нарочито повољна места за прелазак преко реке коришћењем разних врста скела, самоплова и чамаца (Роцков, Смоле 1952: 34; Šećković1976: 57).</s><s>У прилог томе говори чињеница да се савремене скеле позициониране поред отворених насеља из проучаваних периода у 9 од 10 случајева, налазе управо на луку меандра.</s><s>Ефикасност примитивног савлађивања водених препрека у многоме је зависио од конфигурације обала и нарочито од јачине речне струје, која је најчешће била пресудан фактор (Šećković 1976; Пифат 1980).</s><s>Речне окуке у том погледу представљају универзално место погодно за прелаз преко реке, чије коришћење вероватно доживљава процват у СГД, за разлику од ПБД када су речни меандри вероватно радије коришћени у дефанзивне сврхе.</s><s>Извори река или мањих вода, кладенци и понирућа врела представљају специфичан хидрографски елемент често присутан у непосредном окружењу насеља на отвореном.</s><s>Поред практичне употребе везане за снабдевање пијаћом и техничком водом, извори воде у готово свим религијама имају јак симболички значај406 (Bord, Bord 1985: 19-22; Bandić 1980: 225-265; Ševalije, Gerbran 2004: 1048-1055; Oestigaard 2011: 42-44).</s><s>С обзиром да се готово сва насеља налазе поред речних токова можемо сматрати да су била добро снабдевена водом, тако да је избор насеобинске локације у близини извора вероватно више био повезан са њиховим симболичко-религијским функцијама.</s><s>Највећа заступљеност извора у близини насеља регистрована је на локалитетима са хоризонтом ПБД, где је на 15 од 49 локација евидентирано присуство извора (31%).</s><s>Током РГД пракса подизања насеља у близини извора је у значајном опадању, с обзиром да је документована на 29 од 132 локације (22%), док у СГД представља прави изузетак који је установљен на свега 4 од 46 отворених насеља (9%).</s><s>Дугорочне суше током РГД могле су довести до промена у спиритуалним схватањима извора, као и до промена у праксама њиховог коришћења за потребе водоснабдевања или наводњавања, тако да је потреба за блиском контролом оваквог ресурса готово потпуно занемарена током СГД.</s><s>Код насеља у међуречјима (сл. 90) истичу се добри земљораднички потенцијали и ириграционе могућности, као и солидне дефанзивне погодности, нарочито наглашене у зонама између три реке.</s><s>Смањено интересовање за овакве пејзаже током РГД407 се може довести у везу са сушним раздобљем које је деградирало аграрни и дефанзивни потенцијал оваквих површина.</s><s>Супротну праксу у насељавању показују пејзажи око 406 Најчувенији свети извори и бунари са импозантним остацима сакралне архитектуре из периода између XIV и VII века п.н.е. лоцирани су на налазиштима Нураги културе на Сардинији (Leighton 2022: 239-243).</s><s>У областима Моравско-вардарског слива домаће становништво овим изворима често приписује сакрална и лековита својства, па се поред њих често подижу капеле, цркве, свети записи или спомен чесме (Влаховић 1930; Петровић 1932).</s> <s>407 Насеља са хоризонтом ПБД регистрована су у 12 случајева у подручју међуречја (24%), од којих се њих 7 налазе између токова три реке (14%).</s><s>Током РГД долази до благог пада интерсовања, с обзиром да је регистровано 26 насеља у зони међуречја (20%), од којих су 15 окружена токовима три реке (11%).</s><s>Међуречја су најчешћи избор насељеника из СГД, који се у 13 случајева (28%) одлучују за подизање насеља у овим подручјима, од којих се 6 налазе у окружењу три реке (12%).</s><s>408</s> <s>403 мочвара и бара.</s><s>Иако представљају специфичне облике еколошке средине богате ресурсима радо коришћених у праисторији408, отворена насеља у оваквим пејзажима су изузетак и чине свега 7% узорка409, тако да нису установљене значајније разлике у њиховој насељености по периодима410.</s><s>Међутим, примећено је да се мочварни и барушљави терени најчешће насељавају у РГД, што се може везати за побољшање животних услова у изразито влажним срединама услед дејства дуготрајних суша.</s><s>Сл. 90.</s><s>Примери отворених насеља у међуречјима између две и три реке (прилагодио П.</s><s>Милојевић) Таб.</s><s>113.</s><s>Заступљеност специфичних хидрографских елемената у непосредном окружењу насеља Период</s> <s>Однос отворених насеља према потенцијалним путевима Путеви из бронзаног и гвозденог доба на територији Моравско-вардарске долине нису детаљно истраживани, тако да до сада нема поуздано утврђених трагова њихових деоница и структуре али је у свим интерпретацијама устаљено правило да су се користили природно истрасирани правци дуж речних долина.</s><s>Такво правило је потврђено на више локација у Скандинавији, Западној и Средњој Европи, где су спроведена опсежнија истраживања на локалном нивоу ради дефинисања путних мрежа, начина и материјала коришћених у њиховој изградњи.</s><s>Документоване трасе њиховог пружања потврђују да су биране природно истрасиране долинске деонице, при чему је близина водених токова играла кључну улогу док су правци и путне мреже усклађивани са диспозицијом налазишта (Harding 2000: 172-176).</s><s>Основи овакве логике у одабиру најпогодније трасе за подизање путева нису промењени до данашњих дана.</s><s>Окосница трговине у ПБД се одвијала путем поморских веза у источном Медитерану, где се развила трговачка мрежа која је повезивала блискоисточне 408 Најзначајнији економски потенцијали бара и мочвара огледају се у разноврсности флоре, попут трске и разних халофитних биљака значајних за прехрану стоке и екстракцију соли (Pétrequin, Weller 2008; Harding 2013: 28).</s><s>Осим тога, ове локације су станишта бројних животињских врста, које због специфичних абиотичких услова представљају лаку ловину (Van der Valk 2006: 71-86).</s><s>409 Такође, овакви пејзажи се ретко насељавају у етноисторији централног Балкана, с обзиром да их је тешко крчити и још теже исушити (Вукосављевић 2012: 74).</s><s>410 Током ПБД регистрована су три насеља у оваквом окружењу (6%), од којих се два налазе у мочварном окружењу (4%), док је само локалитет Бара код Брадарца у Алексиначком поморављу позициониран СГД документована су 3 насеља у мочварном окружењу (6%), док је једини локалитет поред баре регистрован у Параћинском поморављу на локалитету Бекина бара код Текије (2%).</s><s>409</s> <s>СГД цивилизације, Египат, Месопотамију и Анадолију са централним Медитераном и Грчком, одакле су се долинама Вардара, Мораве, Дрима, Ибра и Дрине гранали путни правци ка унутрашњости Балкана и централној Европи (Childe 1930: 46-48; ПаровићПешикан 1995; Brodel 2007: 131-226; Jankovits 2020; Chemsseddoha 2020; Bulatović et al 2021).</s><s>Све до позних фаза развијеног гвозденог доба знатно су ређи материјални трагови о развијеној поморској трговини, тако да је транспорт робе кроз устаљене руте у Средоземљу вероватно био у значајном опадању током РГД за разлику од периода процвата током ПБД (Liverani 1987; Muhly 1992; Collis 2003: 17; Potrebica 2013: 78; Knapp, Manning 2016).</s><s>Након периода дезинтеграције трговачких мрежа, крајем РГД поново оживљавају поморске везе у Средоземљу најпре на Леванту, Кипру и у Грчкој, ширећи се током СГД на Италију и континенталну Европу411.</s><s>Речни токови су углавном продужеци поморских путeва у унутрашњости, који су повезивали различита подручја далеко од морских обала.</s><s>Дунав је посебно значајан за простор унутрашњег Балкана и Паноније где се током СГД обнавља интензивна двосмерна комуникација позната из ПБД, с обзиром да се овим путем дистрибуирају добра с истока из црноморских подручја, као и са северозапада из алпског подручја.</s><s>Управо том веома активном комуникационом правцу су се најкасније до почетка VI века п.н.е., прикључили трговачки путеви с југа, где је до изражаја дошла траса Моравсковардарске долине која представља природно најподеснију комуникацију за посредовање са трговачким центрима у Егеји (Srejović 1973: 69; Vasić 1982: 21; 1993; Палавестра 1984: 73-75; Potrebica 2013: 77-78).</s><s>Поред главних магистралних путева, коришћене су и долине река са природним трасама које повезују две регије (Црница, Моравица, Ветерница итд) или комуникације уз мале локалне реке које представљају интерну везу између долина и планинског залеђа.</s><s>Сходно томе, издвојена су три просторна обрасца трговине и размене, која се путем магистралних праваца одвијају на великим удаљеностима, док по истом принципу регионалне и локалне руте сматрају везама у међурегионалној и локалној размени (Collis 2003: 15).</s><s>Статистичкa анализa путних праваца показује да кроз рејоне 48% насеља на отвореном пролазе искључиво магистрални правци (МАГ), 16% је усмерено на регионалне правце (РЕГ), док је преосталих 22% насеобина орјентисано једино на путеве од локалног значаја (ЛОК).</s><s>Насеља у рејону саобраћајних чворишта, односно у рејону укрштања магистралних и регионалних правца (МАГ-РЕГ) присутна су у 14% случајева.</s><s>Наведени подаци показују да се чак 101 насеље (62%) налази у рејону магистралних праваца заједно са саобраћајним чвориштима, што указује на јако стремљење локалних заједница да буду у близини најбитнијих комуникација.</s><s>Посматрано кроз анализиране периоде установљено је да су насеља са хоризонтом из ПБД орјентисана искључиво на магистралне правце, заступљена у најмањем проценту (39%), односно у 19 од 49 случаја, али уколико се овој групи придодају још 11 насеља позиционирана у рејону саобраћајних чворишта (МАГ-РЕГ), заступљеност насеља поред магистрала се пење на 61%.</s><s>Насеља из РГД у 66 од 132 случаја (50%) заузимају позицију поред магистралних путева, док заједно са насељима у рејону саобраћајних чворишта њихов број расте на 87 насеобина поред магистрала (66%).</s><s>Највећа заступљеност отворених насеобина на магистралним путевима 411 Претпоставља се да су Феничани пионири у покретању нове трговачке мреже, којој се брзо прикључују Грци, да би током времена она постала окосница економске моћи у развоју бројних урбаних центара Леванта, Егеје, Картагине и Етрурије (Sommer 2007; Brodel 2007: 227-253).</s><s>На основу писаних докумената и материјалних трагова претпоставља се да су Феничани у X веку п. н. е. обновили трговину у Средоземљу (Shaw 1989), којој се прикључује Егеја почетком IX и Етрурија у првој половини VIII века п. н. е. (Brodel 2007: 227-284) да би се у наредна два до три века трговачке везе постепено развиле у највећем делу континенталне Европе, достижући свој врхунац у Римском царству (Collis 2003: 17; Brodel 2007: 336-385).</s><s>410</s> <s>СГД достигнута је у СГД, где је таква позиција установљена у 27 од 46 случајева (59%), односно у 31 случају (67%) уколико се рачунају и насеља на саобраћајним чвориштима.</s><s>На основу овакве диспозиције отворених насеља приметан је благи пораст током времена ка заузимању простора у непосредној близини главних путева, што је дијаметрално у односу на параметре који показује узорак градинских налазишта.</s><s>Очигледно да је пропаст трговачких мрежа крајм ПБД довела до промена у транзитнотрговачким приоритетима, који више нису изискивали снажну контролу најважнијих путева, већ је било довољно посредовање (уколико га је и било) обичних насеља.</s><s>Насеља на важним транзитним тачкама попут оних у зони развођа речних сливова (превоја) су забележена у 14 случајева (9%), док су у близини улаза у клисуре или у њиховој унутрашњости документована у 13 случајева (8%).</s><s>Насеља подигнута у близини оваквих саобраћајних пунктова истичу тежњу њихових насељеника за учествовањем у транзитно-трговачким операцијама и посредовању у њиховој непосредној контроли.</s><s>Насеља из ПБД у 5 случајева гравитирају ка клисурама (10%), док су ка превојима орјентисане 4 насеобине (8%).</s><s>Из периода РГД регистровано је 11 насеља у клисурама или њиховој близини (8%), док су насеља на речним развођима евидентирана у 12 случајева (9%).</s><s>Током СГД бележи се највећа заступљеност насеља у клисурама које се насељавају у 5 случаја (11%), а исто толико је регистровано и у зони превоја (11%).</s><s>Закључујемо да је тежња за контролом важних транзитних тачака најизраженија у СГД, а најмања у РГД, што је у супротности са праксама које показује узорак градина.</s><s>Нестабилна времена током РГД вероватно су допринела да се слабо брањена насеља на отвореном изместе са незобилазних транзитних деоница, јер су по устаљеним војним доктринама таква места најизложенија непријатељским дејствима.</s><s>Стога је насељавање ових зона препуштано боље брањеним градининским локацијама, с обзиром да је током ПБД и СГД контрола клисура за 10% и 8% мања у односу на РГД.</s><s>Однос отворених насеља према потенцијалним речним прелазима Узорaк од 69 насеља у близини пловних река, показује да се њих 28 (48%) оснива у близини места преко којег је познат неки од речних прелаза попут моста, скеле или газа (брода).</s><s>Посматрано по периодима, закључујемо да је током ПБД на 12 од 22 насеља (55%) поред пловних река регистован неки од наведених прелаза412.</s><s>Током РГД интересовање за подизање насеља поред речних прелаза је у знатном смањењу, које је документовано у 22 од 62 случаја (35%)413.</s><s>Код насеобина са хоризонтом из СГД поново се враћа тежња за позиције са повољним прелазом преко реке, па се у 10 од 22 случаја (45%) бирају места погодна за прелаз преко реке414.</s><s>Очигледно да период суше и ниског водостаја у РГД вероватно није био нарочито захтеван у погледу савлађивања водених препрека, па је самим тим и опало интересовање за места са израженим погодностима за прелазак река, каква су тражена у периодима повишеног водостаја попут СГД и ПБД.</s><s>Примери премошћавања водених препрека су генерално веома ретки у Европи током бронзаног доба, а репрезентује их дрвени мост с краја средњег бронзаног доба на локалитету Форшнер у југозападној Немачкој (Billamboz 2009), као и археолошки остаци два моста у рушевинама и два још увек употребљива камена моста у Арголиди на Пелепонезу, који се везују за каснохеладски период III (1420-1040. год. п.н.е.) (Simpson 1998; Karas, Nien-Tsu 2017).</s><s>Једини мост са почетка СГД откривен је на домак насеља лужничке културе код Бискупина у Пољској, а датован је у другу половину VIII 412 Евидентирано је 6 налазишта у близини мостова, 4 у близини скела и 3 у близини газова.</s><s>413 Евидентирано је 7 налазишта поред мостова, 7 поред скела и 7 поред газова, док је Рудопоље једино налазиште које у својој близини поседује две врсте савремених прелаза преко Нишаве у виду газа и моста.</s><s>414 У питању су 5 налазишта поред скела, 4 налазишта поред мостова и једно налазиште поред газа.</s><s>411</s> <s>СГД века п.н.е. (Partov et al. 2016(a): 108).</s><s>Знатно је више откривених мостова у временским оквирима млађим од VII века п.н.е. и нарочито након VI века п.н.е., што говори у прилог да технике мостоградње напредују тек при крају развијеног гвозденог доба (Merdinger Овакав развојни процес мостоградње сугерише да је период ниског водостаја током РГД допринео да се транспорт преко речних токова одвија једноставније, а значај таквог олакшања најчешће је праћен рађањем навика и повећањем потреба, које се манифестују кроз додатна усавршавања техника прелажења и премошћавања река.</s><s>Устаљивање оваквих пракси је ометено климатским променама и повећањем водостаја у СГД, што је сходно људској природи прилагођавања изискивало одређена технолошка решења.</s><s>Друштвени детерминизам је кроз логичну рекацију на природне недаће одговорио развојем мостоградње крајем VII и током VI века п.н.е., што се поклапа са етапом високог водостаја и учесталих поплава документованих у Керешу и Параћинском Поморављу.</s><s>Овакав прогрес у савлађивању водених препрека се може протумачити као реално решење складно са људском тежњом ка што рационалнијем трошењу енергије и динамиком прилагођавања на новонастале изазове који скупа делују на процесе развоја и иновација у технологији (Vajt 1970: 330-357).</s><s>Овакави обрасци кроз анализиране периоде су у сагласности са фаворизовањем меандара у близини насеља, с обзиром да су етноисторијске и савремене праксе показале да њихови мирни токови представљају најповољнија места за прелажење преко река, независно од техника или средстава који се користе приликом савлађивања њихових токова.</s><s>Пољопривредни потенцијали у окружењу отворених насеља Пољопривреда отворених насеља из бронзаног и гвозденог доба зависила je у великој мери од природних одлика локалности попут хидрографије, надморске висине, рељефне зоне, педолошких карактеристика тла, нагиба и конфигурације терена.</s><s>Утицај природних елемената на орјентацију одређеног пољопривредног подручја у великој мери сугеришу пописи стоке и земљорадничких приноса у сеоским општинама из анализираног подручја са краја 19. и почетка 20. века, односно из времена прединдустријске</s> <s>главна пољопривредна орјентација већине сеоских општина није мењала до данашњих дана, што снажно сугерише значај природних елемената415.</s><s>Шира рељефна окружења отворених насеља (r = 5 km) обично заузимају области контакта две (61%) или три рељефне зоне (25%), док су окружења у једноличном пејзажу најређа (14%).</s><s>Највише насеља (50%) се налази у окружењу са доминацијом долинскобрдског рељефа, нешто мањи број насеобина се налази у окружењу где су заступљена сва три рељефна пејзажа (25%), а најмање је налазишта (11%) са доминацијом брдскопланинског рељефа.</s><s>Насеља у изразито долинском окружењу заступљена су у 7% случајева, док је у претежно брдском пејзажу смештено свега 5% насеобина.</s><s>Најмање насеља је у претежно планинским окружењима и заступљена су у свега 2% случајева.</s><s>Највећи део узорка416 (93%) у свом пејзажу садржи веће површине брдског рељефа, нешто ређе је заступљен долински рељеф417 (81%), док је планински рељеф418 најређе заступљен у ширим насеобинским окружењима (39%).</s><s>Сва три рељефна појаса (долински, брдски, планински) пружају оптималне услове за бављење сточарством али 415 Упоређивање пописа из 1911. године са привредним орјентацијама насеља приказаних у Енциклопедији насеља из 2001. године (Стаменковић (ур.) 2001), дала су преклапања у 92% случајева.</s><s>416 Значајније присуство брдског рељефа у ширим окружењима евидентирано је у 150 од 161 случајева.</s><s>417 Евидентирано у 131 од 161 случаја.</s> <s>412 исто тако се могу уз извесне интервенције прилагодити земљорадничкој привреди (Гиговић, Секуловић 2012: 274-276).</s><s>Рељеф Моравско-вардарског слива генерално поседује знатно веће површине за бављење сточарством, али на основу приложеног закључујемо да 74% насеља има услове за бављење мешовитом пољопривредом, 19% насеља се налази у окружењима претежно погодним за бављење сточарством, док свега 7% насеља има изразите погодности за бављење ратарством.</s><s>Посматрано по периодима, издвајају се 34 од 49 насеља (69%) из ПБД у окружењима која пружају оптималне услове за бављење мешовитом пољопривредом, 12 од 49 (24%) се налазе у окружењу изразито погодном за бављење сточарством, а свега 7% у окружењима са изразитим погодностима за развој ратарства.</s><s>Током РГД установљено је да 98 од 132 насеља (75%) својим ширим окружењем обухвата комбинације рељефних појасева у којима је могућа мешовита пољопривреда, за разлику од 18% насеобина где преовладава рељеф погодан за бављење сточарством, док се свега 7% насеља налази у окружењу изразито погодном за ратарство.</s><s>Шира окружења из насеља са хоризонтом СГД у 33 од 46 случаја (72%) заузимају површине погодне за развој мешовите пољопривреде, 20% се налазе у рељефном окружењу које подржава развој сточарства, а свега 8% насеља заузима површине са погодностима за земљорадњу.</s><s>Из приложеног запажамо да је готово уједначен проценат насеља која егзистирају ка теренима са изразито долинском конфигурацијом која је подесна за бављење ратарством.</s><s>Насељавање искључиво сточарских рељефних окружења незнатно варира и најзаступљеније је у ПБД, а најређе у РГД, док су рељефна окружења са мешовитим пољопривредним потенцијалима најинтензивније насељена током свих периода (најчешће у РГД, а најређе у ПБД).</s><s>Посматрано из аспекта пољопривредне производње закључујемо да већу сличност у одабиру ширих окружења за насељавање показују периоди ПБД и СГД, што је можда одраз сличних климатских и еколошких карактеристика које су присутне током ова два периода.</s><s>Већи број истраживача сматра да су ужа окружења насеља (r = 2,5 km) упутнија по питању егзистенционалне привреде њених насељеника (Ellison, Harriss 1972; Flannery 1976: 109; Bintliff 1994: 215, Fig.</s><s>36).</s><s>Насеља са хоризонтом ПБД у 23 од 49 случаја (47%) гравитирају ка долинско-брдским или долинско-планинским рељефним појасевима који пружају оптималне услове за бављење мешовитом пољопривредом.</s><s>Поред тога из узорка ПБД издвајају се још 17 насеља (35%) која се налазе у оквиру ужих окружења погодних за бављење сточарством и још 9 насеобина (18%) из изразито долинских окружења, погодних за бављење земљорадњом.</s><s>Насеобински хоризонти из РГД указују да су 70 од 132 насеља (53%) орјентисана ка пределима подесним за бављење мешовитом пољопривредом.</s><s>Насеља из РГД такође заузимају пределе погодне за бављење сточарством, односно ужа окружења у брдским, планинским или брдско-планинским рељефним појасевима у којима је заступљено 28 насеобина (21%), за разлику од преосталих 34 насеља (26%) која гравитирају ка окружењима долинских равница подесних за развој ратарства.</s><s>Током СГД 20 од 46 насеља (44%) преферира окружења подједнако погодна за развој како ратарске тако и сточарске привреде.</s><s>Са друге стране 13 насеља (28%) се налази у окружењима са изразитим погодностима за развој сточарства, а исто толико (28%) заузима равничарске пределе погодне за развој ратарства.</s><s>Из приказаног закључујемо да је највећи број насеља кроз све периоде орјентисан ка ужим окружењима која обухватају пределе погодне за развој мешовите пољопривреде.</s><s>Ужа окружења насеља у рељефним појасевима подесним за развој сточарства су најчешћа у ПБД (35%), а најређа у РГД (21%), док су насеобине у окружењима погодним за бављење ратарством најчешћа у СГД (28%), а најређа у ПБД (18%).</s><s>Ужи атари из СГД показују смањење заступљености насеља у пределима 413</s> <s>412 погодним за мешовиту привреду, док се у односу на РГД готово подједнако повећава насељеност како у изразито долинским тако и у изразито брдско-планинским крајевима.</s><s>Резултати анализе ширих и ужих насеобинских окружења недвосмислено показују да се током сва три периода најчешће насељавају атари подесни за бављење мешовитом пољопривредом, односно предели са комбинацијама долинског и брдскопланинског рељефа.</s><s>Насељавања из етнографске прошлости централног Балкана су показала сличан модел.</s><s>Приликом оснивања сеоских насеља, поред тога што се тежило да она буду у близини како ратарских тако и сточарских површина, гледало се да насеља буду на самој граници између ових површина.</s><s>Сеоској заједници је било важно да те привредне површине буду издвојене, како стока из насеља не би ометала узгој пољопривредних култура, а уједно да се и ратарске површине могу лако користити за пашу након жетве, као и да сточари из насеља увек имају слободан приступ пашњацима без угрожавања усева (Вукосављевић 1965: 292).</s><s>Насеља на речним терасама и ниским падинама у том погледу представљају идеална места за насељавање, уколико прихатимо да се испод њих налазе плодне алувијалне равни, а изнад брдско-планински пашњаци.</s><s>Узорак показује да становници из ПБД најинтензивније насељавају брдскопланинске пределе, подесне за бављење сточарством, за разлику од насељеника из РГД код којих је приметно смањењење интересовања за овакве пределе419, на шта сугерише и просечна надморска висина отворених насеља која током ПБД износи 268 m, а током РГД 228 m. Током СГД просечна надморска висина насеља је најмања (222 m) али се без обзира на тај параметар поново интензивира насељавање брдско-планинских крајева али у нешто слабијем интензитету од ПБД.</s><s>Највеће интересовање за изразито долинске пределе показују становници из СГД, које је нешто мање током РГД, а најмање у ПБД.</s><s>Етнографски подаци о пољопривредној орјентацији сеоских општина у којима су позиционирана окружења отворених насеља према Попису становништва и домаће стоке из 1911. године указују да се само 46 од 161 отворених насеља из узорка (29%) налази у сеоским атарима са мешовитом пољопривредном производњом, односно ратарско-сточарском (РАТ-СТО) и сточарско-ратарском (СТО-РАТ) привредом.</s><s>Знатно више праисторијских насеља (73 од 161) се налази у сеоским општинама са изразито ратарском производњом (45%), док је најмање отворених насеља (42 од 161) у изразито сточарским сеоским атарима (26%).</s><s>Сеоске општине из наведеног пописа могуће је конкретно поделити на општине са већим уделом ратарства или сточарства, при чему добијамо да се отворена насеља из узорка у 99 од 161 случаја (62%) налазе у претежно ратарским атарима, за разлику од преосталих 38% праисторијских насеља која заузимају територију сеоских општина са претежно сточарском привредом.</s><s>Посматрајући овакве параметре примећујемо да су насеља са хоризонтом ПБД у 10 од 49 случајева смештена у обухватима сеоских атара са мешовитом пољопривредном производњом (20%), док је 25 насеља смештено на територији општина са изразитим уделом ратарства (51%), а преосталих 14 насеобина у изразито сточарским атарима (29%).</s><s>Током РГД издвајамо 36 од 132 насеља (27%) на територији сеоских општина са мешовитом пољопривредом, затим 61 насеље (46%) у атарима са изразитим уделом ратарске производње и 35 насеља (27%) из изразито сточарских сеоских окружења.</s><s>Период СГД показује да су 13 од 46 насеља (28%) оснивана у општинама са мешовитом пољопривредом, 21 насеље (46%) је смештено у изразито ратарским сеоским општинама, док преосталих 12 насеља (26%) заузима атаре села са развијеним сточарском привредом.</s><s>Уколико анализу профилтрирамо само кроз поделу на општине са претежним уделом ратарства или претежним уделом сточарства добијамо да су током 419 Насељавање брдско-планинских предела током РГД, а у односу са ПБД је за 6% мање у ширим окружењима, а за 14% у ужим окружењима.</s><s>414</s> <s>412 свих периода бирана подручја која су у етнографској прошлости више нагињала ка ратарству.</s><s>Односно, током ПБД 43% насеља је смештено у претежно сточарским сеоским атарима, насеља из РГД су по истим параметрима присутна у 37% случајева, а насеља са слојем из СГД у 39% случајева (таб.</s><s>115).</s><s>Приказани проценти можда могу бити сугестивни по питању удела насеља у трансхумантном сточарењу, али на овом нивоу сазнања такву тезу не можемо потврдити.</s><s>Примећујемо да су насеља са почетка XX века чешће усмерена на земљорадњу.</s><s>Таква привредна ситуација је одраз дугорочне насељености, која по инерцији постепено утиче на преорјентацију са сточарске у ратарску привреду.</s><s>Према етнографским подацима процес насељавања и формирања пољопривредог земљишта, започињу становници одређених насеља, најпре рекогносцирањем мање или више удаљенијих подручја гоњењем стоке за испашом.</s><s>Тамо где су услови оптимални, најпре се формирају привремена насеља са торовима и сточарским колибама.</s><s>Сталним сточарењем на тим потезима, врше се крчења и интервенције које су на почетку подстакнуте сточарском привредом, да би се тек устаљеним вишегодишњим становањем и пратећим активностима (испаша, крчење) створили услови за развој ратарске привреде, која се интезивира са процесом развитка природног прираштаја у насељу (Вукосављевић 2012: 71-72).</s><s>Прехрана стоке се у почетку ослања на природне изворе исхране, који подразумевају пашу, брст и жир (Вукосављевић 2012: 90), при чему се као основне сточарске површине фаворизују ливаде, настале кроз процесе крчења, испаше420 и ђубрења (Вукосављевић 2012: 85).</s><s>Сточарство је у свим тим селима, како високим тако и ниским, задуго била главна и основна привреда, из које се тек касније развијају ратарске површине (Вукосављевић 2012: 71), какве срећемо у већини села Моравсковардарске долине са почетка ХХ века.</s><s>Међутим, поједине сеоске општине због изразитих пашњачких потенцијала и лоших услова за развој земљорадње остају изразито сточарска до краја ХХ века, као што је случај са селима у сливу Рибарске реке и горњег тока Ј.</s><s>Мораве и Пчиње.</s> <s>Резултати приказане анализе показују пре свега да рељефно окружење није пресудан као ни универзални параметар за одређивање пољопривредне орјентације насеља и њених становника.</s><s>Међутим, извесна преклапања су очигледа, а она су пре свега видљива у заступљености праисторијских насеља која заузимају сеоске општине са већим уделом сточарства.</s><s>Врло индентично, као у анализама рељефних појасева закључујемо да је током ПБД највећа заступљеност насеља у сточарским атарима (43%), нешто ређе је насељавање ових крајева у СГД (39%), а најређе у периоду РГД (37%).</s><s>Домаћа етнологија документује да су пољопривредни потенцијали у најближем окружењу насеља утицали на одабир његове позиције, при чему је земљорадничка земља била пресудан фактор при одабиру положаја насеобине.</s><s>Кроз етнографску прошлост најчешће се сеоско насеље премештало на друго место због проблема у ратарству, осим уколико на расељавање нису деловали узроци који нису привредни, попут повећане несигурности или рата.</s><s>Наиме, приликом таквих измештања, готово увек се на новом месту бира окружење које одговара потребама сточарства засованом на паши и брсту.</s><s>Таква околност је разумљива, с обзиром да исељеници са собом могу пребацити стоку али не и површине под усевима.</s><s>Са друге стране веома је редак случај да се стално насеље измешта због неповољности везаних за сточарску привреду, а у тим приликама се углавном бирају места која могу да одговоре дугорочнијим потребама сточарске привреде.</s><s>Међутим, ни тада се сеоско насеље не оснива усред простране пашњачке 420 Стока је била главни помоћник у крчењу јер својом исхраном није дозвољавала да се обнови шумски подмладак нарочито на земљиштима која се не ору и не косе по неколико година (Вукосављевић 2012: 415</s> <s>412 површине, већ се трага за местима која поседују макар мало потенцијала за мешовите изворе добијања хране (Вукосављевић 1965: 293-294)421.</s><s>Особине тла представљају важне факторе који одређују пољопривредну продуктивност и обликују обрасце насељавања у праисторији (Simpson et al. 2002; Kirch et al. 2004).</s><s>Анализе заступљености педолошких типова у рејонима насеља (оквирно r= 1 km) могу бити сугестивне по питању пољопривредних афинитета становништва.</s><s>Ранија истраживања палеоекономије насеља (Flannery 1976: 109), као и бројна етнографска запажања на централном Балкану (Вукосављевић 1965: 20-21, 289-292; 2012: 104-105, 357-358) су показала да рејон представља подручје иницијалних пољопривредних активности, нарочито по питању ратарства.</s><s>У том погледу сеоско насеље представља привредно средиште околних површина на којима се формирају њиве, ливаде и шуме, па је ради тога постављање насеља условљено карактеристикама околног земљишта и пољопривредним тежњама насељеника (Вукосављевић 1965: 289).</s><s>Земљиште као и његова природна вегетација нису потпуно стабилне категорије и склоне су променама које су најчешће резултат дугорочних процеса као што су климатске промене, геолошки процеси, ерозија, акумулација органских материја, хемијске реакције, биолошке и антропогене активности (Retallack 2001: 108-183, 31720).</s><s>Најдрастичније утицаје на педогенезу има клима, која преко падавина и температуре има индиректан али снажан утицај на развој вегетације (Holliday 2004: 140-44, 188-190).</s><s>Сам педолошки покривач је много мање осетљив на холоценске климатске флуктуације422, док се исте варијације знатно лакше имплицирају на промене у вегетацији и због тога се често сматрају основним узроцима културних промена (Holliday 2004: 139-187).</s><s>Стога се реконструкција палеоеколошких вегетационих пејзажа на основу педолошких типова треба прихватити са резервом, нарочито уколико недостају софистицираније анализе полена, фитолита и/или стабилних изотопа у земљишту (Holliday 2004: 188-202).</s><s>Међутим, таксономија и мапирање земљишта су једна од најосновнијих и најпознатијих примена педологије у археологији са дугом традицијом проучавања (крај XIX века), која су се нарочито примењивала у последње две деценије XX века приликом реконструкције палеоеколошких услова Северне Америке на основу фосилних земљишта423 (Retallack 2001: 63-86; Holliday 2004: 53-71).</s><s>Такав приступ је доста критикован али се и даље користи на различите начине, с обзиром да су кроз више студија доказани обрасци који јасно указују на конекције између праисторијских насеља, састава археоботаничких колекција и данашњих еколошких параметара педолошке подлоге (Kristiansen 2000; Leopold, Völke 2007; Dreslerová et al. 2013; 2016; Lombardo et al. 2015; Милановић 2017).</s><s>Значајно је напоменути да се озбиљније промене тла углавном мере геолошким временским скалама, а поред тога насеља се најчешће оснивају на стабилним површинама, пре него на простору склоном брзој седиментацији или неким другим променама (Holliday 2004: 139-144, 232-39), тако да се насеобински рејон условно може сматрати окружењем са постојаним тлом.</s><s>Педолошки потенцијали у рејону отворених насеља испитани су на 141 локалитету из разлога што је област Врањског Поморавља остала изузета услед недостатка адекватних података.</s><s>Посматрано по периодима, подаци о заступљености 421 Изузетак представљају једино пејзажи у врло широким равницама, који нису типични за област Моравско-вардарске долине (Вукосављевић 1965: 294).</s><s>422 Климатске промене у холоцену најчешће су биле недовољног интензитета да би се детектовале у педолошким записима.</s><s>Штавише, већина процеса формирања земљишта је толико спора да је њихов утицај на земљиште изразито временски зависан (Birkeland 1999: 144).</s><s>423 Приступ је назван таксономски униформитаризам при чему истраживачи користе класификациони систем савремених земљишта за тумачење палеоеколошких услова околине у којима су настала стара земљишта (Retallack 2001: 349).</s> <s>416 педолошких варијетета у рејонима отворених насеља прикупљени су за 41 налазиште са слојем из ПБД, затим за 116 насеобина са остацима материјалне културе из РГД и за 41 насеље са хоризонтом становања из СГД.</s><s>Према доступним подацима установљено је да већина насеља (56%) у свом рејону има на располагању један земљишни тип, док је нешто мањи број орјентисан ка два педолошка типа (44%).</s><s>Најшире су заступљене смонице, односно вертисоли, присутни у рејону 70 насеља (50%).</s><s>За њима следе алувијуми, односно флувисоли, присутни у рејону 67 локалитета (48%).</s><s>Гајњаче, односно еутрични камбисоли се јављају у рејону 36 налазишта (26%), подзоли у најужем окружењу 9 насеља (6%), а дистични камбисоли у рејону 7 насеобина (5%).</s><s>Калкомеалносол, сирозем, псеудогелај, хумифлувисол и литосол се јављају само у појединачним случајевима.</s> <s>Потенцијал за земљорадњу исказује група земљишта коју чине флувисол, хумифлувисол и еутрични камбисол, док су земљишта попут дистичног камбисола, колувијума, подзола, калкомеалносола, сирозема, псеудогелаја и литосола слабо продуктивна за потребе прединдустријског ратарства (Мијатовић 1905: 250; Антонијевић 1971: 244).</s><s>Вертисоли представљају високопродуктивна земљишта али се тешко обрађују па су стога рађе коришћени за сточарску привреду (Bankoff, Greenfield 1984)424, тим пре што у садашњим условима подржавају раст травнате вегетације.</s><s>Таб.</s><s>114.</s><s>Заступљеност појединачних земљишних типова у рејонима насеља по периодима Период</s> <s>Из приложене табеле (таб.</s><s>114) примећујемо да разлике у заступљености флувисола, вертисола и етуричног камбисола значајније одступају у рејонима насеља са хоризонтом РГД за разлику од ПБД и СГД, који показују приближније вредности у њиховој присутности.</s><s>Преорјентисање насеља из РГД на рејоне са смоницом (за 25%), као и њихово смањење у окружењима са гајњачама (за 15%) и алувијумима (за 10%) сугерише извесне промене у пољопривредним праксама.</s><s>Такви афинитети популација из РГД показују тежњу ка напуштању предела са лако обрадививим земљиштима (АЛУ и КАМ-е) и појачано интересовање за тешко обрадива земљишта која природно подржавају раст травнате вегетације (СМО).</s><s>Уколико би се поменути модел потврдио софистициранијим</s> <s>прошлости, приближили би се закључку да је у РГД сточарство имало значајнију улогу од земљорадње.</s><s>Потенцијално мигрирање популација из Карпатског басена, могло је утицати на нове стандарде у обради земљишта, попут плужног орања, што би нарочито олакшало култивисање смонице, а самим тим би било могуће објаснити и наглу афирмацију ка овом типу тла.</s><s>Међутим, на недостатак такве хипотезе наводи чињеница да се присутност смонице умањује за 10% у рејонима насеља из СГД.</s><s>Осим наведеног, морамо узети у обзир да су у рејонима већине налазишта заступљена обично по два педолошка типа, која су често међусобно дивергентна по питању пољопривредних потенцијала.</s><s>Стога је даља анализа узела могућност постојања мешовите пољопривреде која комбинује педолошке типове погодне за обе гране пољопривреде.</s><s>Сагледани су укупни пољопривредни потнцијали на основу таксономије 424 Народни топоними смолска, роша или росуља се углавном односе на површине под смоницом, док сами називи сугеришу да су то земљишта тешка за обраду (смолски = смола), најчешће под под пашњацима односно травнатом вегетацијом (роша, росуља = росна трава) (Павловић 2016: 155, 205).</s><s>417</s> <s>Анализирани тла из насеобинских рејона по узору на истраживачки модел Џ.</s><s>Бинтлифа (John Bintliff) реализован у окружењима праисторијских насеља Грчке (Bintliff 1977: 87-111, 609-11).</s><s>Картирањем педолошких типова у најужим окружењима налазиштима, примећене су различите предиспозиције за пољопривредну производњу.</s><s>Највише насеља из ПБД (46%) се налази у рејонима са изразитим погодностима за ратарство (19 од 41), нешто мање насеобина (39%) има могућности за бављење мешовитом пољопривредом (16 од 41), док су убедљиво најмање (15%) заузимана земљишта повољна за сточарење (6 од 41).</s><s>Насеља из РГД се у 34% случајева налазе у рејонима са доминацијом земљорадничких педолошких типова (39 од 116), највише локалитета (38%) има одличне услове за бављење сточарством (44 од 116), док преосталих 28% насеља комбинује типове тла погодне за обе пољопривредне гране.</s><s>Насеобински рејони из СГД са ратарским предиспозицијама су опет најзаступљенији (39%), нешто су ређа тла погодна за бављење сточарством (31%), док су рејони са земљишним погодностима за бављење мешовитом пољопривредом најређи (30%).</s> <s>пољопривредне афинитете насељеника кроз периоде између XIV и VI века пре нове ере, приликом чега се запажа да сваки период показује различите афинитете.</s><s>Насеља из ПБД и СГД исказују највеће афенитете ка земљишним типовима погодним за ратарство, док су рејони из РГД усмеренији на слабије продуктивна тла која су повољнија за сточарење.</s><s>Нарочито су драстичне разлике између насеља из ПБД и РГД, с обзиром да насељавање сточарских рејона расте за 23% са почетком гвозденог доба.</s><s>Повећана потреба за „сточарском земљом“ у РГД можда је одраз учесталијих расељавања и кретања изазваних климатским флуктуацијама, које су поред еколошких, изазвале и промене у културном и етничком супстрату становништва, утичући самим тим и на увођење другачијих пољопривредних пракси.</s><s>Такође, насеља из РГД показују најмање интересовање за насељавање рејона са погодностима за мешовиту пољопривреду, што такође сугерише непотребност оваквих површина услед израженије једноличности у прехрамбеној привреди.</s><s>На еволуцију пољопривреде у етнографској прошлости одувек је деловало порекло новопридошлог становништва.</s><s>Сви досељеници у нове области доносе своје старе привредне навике, које су се развијале у другачијем природно-географском окружењу (Цвијић 1902: 162-164; Cvijić 2011: 113-115).</s><s>При томе се придошлице прилагођавају новом терену и потребама, некада прихватајући привредне и друштвене стандарде мештана, док их некада у потпуности одбацују, сматрајући их неприхватљивим или деградирајућим425 (Цвијић 1902: 162-164; Вукосављевић 2012: 8182).</s><s>Забележени су случајеви да досељеници из западне Србије и Босне у области источне Македоније пређу на колективно бачијање, иако у њиховој матичној области не постоје ни најмутнија сећања о такавом виду сточарења.</s><s>Са друге стране чести су случајеви да досељени сточари у изразито ратарским областима не промене своје пољопривредне праксе иако објективни природни услови и традиција старинског становништва погодују развоју земљорадње, попут Шумадије, Кључа и београдских посавских села (Cvijić 2011: 113; Вукосављевић 2012: 82).</s><s>Такође постоје примери да се у неким областима досељено становништво више бави земљорадњом него што то подржавају географски елементи и фактори, као што је случај у појединим планинским селима у горњем Тимоку и горњем Понишављу (Вукосављевић 2012: 82).</s><s>Трагање за пејзажима са већом концентрацијом пашњачког земљишта може имати везе са новим праксама које су доносили досељеници у РГД из својих матичних области, од које се није значајније одступило ни у СГД.</s><s>Уколико су миграције покренули 425 Добар пример су муслимански досељеници на територијама са традиционалним узгојем свиња, попут Мачве и Шумадије.</s> <s>418 носиоци Гава комплекса из Карпатског басена како се на основу стилско-типолошких елемената материјалне културе претпоставља (Ruppenstein 2020; Bulatović et al 2021; Molloy 2022), логично је да су нови насељеници тражили сличне пејзаже као у својој матичној области, а то су пре свега простране травнате равнице.</s><s>Пошто такви натурални предели у Моравско-вардарској долини не постоје, најсличнију замену би представљале области у долинској равници и околним благим косама са смоничним зељиштем, које обично подржава травнату вегетацију.</s><s>Можда је то један од разлога због којих се значајније смањује просечна надморска висина гвозденодопских насеља у односу на насеља из завршних фаза бронзаног доба.</s><s>Међутим, као што је у дискусији о прединдустријској привреди наведено, нови досељеници најчешће оснивају насеља у окружењу које превасходно подржава узгој стоке, док се ка земљорадњи тежи али се она постепено развија уколико су услови за то оптимални (Вукосављевић 2012: 71-72)426.</s><s>Иницијација најужег пољопривредног простора у проучаваном периоду стога може сугерисати извесну привредну стабилност током ПБД, затим појачану нестабилност у РГД, док се у СГД показују знаци поновне стабилизације и приближно враћање на статистичке вредности из бронзаног доба.</s><s>Генерално посматрано ни након свих просторних анализа нисмо у могућности да пружимо јасан закључак о пољопривредним афинитетима становништва из проучаваних периода (таб.</s><s>115).</s><s>Збирни параметри указују да се насеља подижу у окружењима подесним за мешовиту привреду што је општа карактеристика анализираног подручја, прилично независна од времеског периода.</s><s>Таб.</s><s>115.</s><s>Предиспозиције насеобинских окружења за сточарску привреду према спроведеним анализама Врста анализе</s> <s>Топографско окружење указује да су насеља из ПБД најчешће орјентисана ка сточарским пределима за разлику од истих из РГД која се знатно ређе (за 23%427) оснивају у таквим крајевима, али су најучесталија на педолошким типовима погодним за узгој стоке.</s><s>Овакви параметри пре свега показују да је у РГД дошло до напуштања насеља на вишим котама са вишеструким повољностима за узгој стоке, док се са друге стране повећава број налазишта на нижим котама са педолошким погодностима за сточарску привреду.</s><s>Иако не можемо са сигурноћу доказати, таква ситуација може сугерисати смањивање обима у праксама трансхумантног сточарења.</s><s>Такав привредни преображај је могао бити подстакнут променама у популационом саставу, пре свега пристизањем насељеника из Карпатског басена који у матичној области нису примењивали овакве технике у узгоју стоке.</s><s>Други разлог се може везати за климатске промене у РГД и појачану сушу, која је обезвредила продуктивност планинских пашњака у летњим месецима и довела до исушивања малих токова зависних од нивоа атмосферских падавина.</s><s>Овакав сценарио објашњава повећану концентрацију насеља у долинским појасевима, што је узрочно имплицирало и значајно смањење просечне 426 Из тих разлога се највећи проценат становништва прединдустријске Србије бавио ратарством, с обзиром да је основни супстрат чинило староседелачко становништво.</s><s>427 Посматра се збирна разлика између удела сточарских окружења на оба просторна нивоа.</s><s>419</s> <s>Збирни параметар надморске висине отворених насеља у односу на узорак из ПБД.</s><s>С обзиром да је СГД готово увек приближније кофицијентима из ПБД, постоји још више основа да се овакве промене повежу са последицама еколошке ситуације, која по правилу увек одражава стање друштвене и привредне стабилности.</s><s>Археоботаничке анализе су ретке на локалитетима из узорка али је репертоар узгајаних биљака јако сличан као на истодобним налазиштима са севера Грчке и Бугарске.</s><s>На основу добијених резултата из насеобинских хоризоната са Хисара у Лесковцу, Меаништа код Врања, Кастанаса, као и са локалитета Мађилка и Црноклиште у средњем Понишављу установљено је да се у периоду од XIV до VI века п.н.е. најчешће узгајају житарице, а представљају их врсте попут јечма (Hordeum vulgare ssp. vulgare), емера (Triticum dicoccum), једнозрне пшенице (Triticum monococcum), хлебне или меке пшенице (T. aestivum/durum), обичног проса (Panicum miliaceum), италијанског проса (Setaria italica), спелте (Triticum spelta L.), овса (Avena sativa) и ражи (Secale cereale) (Kroll 1983; 2000; Medović 2012; Filipović et al 2016; 2022; Булатовић и др. 2016).</s><s>Махунарке попут грахорице, грашка, боба, сочива и урова имају дугу традицију узгајања на нашим просторима и представљју врло чест палеботанички инвентар на налазиштима из бронзаног и гвозденог доба (Popova 1995; Ljuština, Mikić 2010; Medović et al. 2011; Medović 2012; Medović, Mikić 2014; Filipović et al 2016).</s><s>Приликом археолошких истраживања на Хисару код Лесковца (2005. год.) пронађене су две велике количине угљенисаних семена грашка (Pisum sativum L.) и урова (Vicia ervilia (L.) Willd.) у затвореним целинама датованих AMS методом у период између 1280. и 1011. год. п.н.е. (Filipović et al. 2020).</s><s>Поред поменутих пољопривредних култура у истом хоризонту су биле присутне и махунарке попут сочива (Lens culinaris Medik) и боба (Vicia faba L.) (Medović et al. 2011).</s><s>Интересантно је да су 2/5 бобица грашка биле убушене ларвама жишка (Bruchus pisorum L.), главном штеточином грашка, нарочито израженом у средње влажним и сувим климатима.</s><s>Велики проценат угроженог семена индицира да је засад посађен на малој парцели, док је његова ДНА анализа показала да се ради о озимој врсти, која је сазревала у позну јесен (Smýkal et al. 2014; Medović, Mikić 2021).</s><s>На истом локалитету откривене су и биљке уљарице, попут ланика (Camelina sativa), лана (Linum usitatissimum) и лалеманције (Lallemantia iberica), чијим узгајањем је вероватно обезбеђиван извор биљног уља.</s><s>Воће идентификовано у археоботаничком материјалу са Хисара указује да су становници насеља плодове углавном сакупљали у природи, док се као култивисани изузеци јављају налази пистација и ораха.</s><s>На основу остатака винове лозе, истраживачи су сугерисали да је виноградарство на Хисару вероватно било заступљено током читавог периода трајања брњичке културе (Medović 2012).</s> <s>Археоботаничка истраживања на северу Грчке и у Бугарској показала су сличну заступљеност узгајаних биљака током периода од XIV до VI века п.н.е. Примећено је да су током читавог бронзаног доба најзаступљеније врсте попут јечма и једнозрне пшенице (Popova 1995; Kroll 2000; Hrisrova et al. 2017), да би током РГД дошло до извесних промена у агрокултурним праксама које почињу све више да фаворизују житарице попут проса и хлебне пшенице428 (Kroll 1983; Hrisrova et al. 2017).</s><s>Са друге стране, опсежна палеоботаничка истраживања на западу Чешке су показала да је заступљеност пшенице и јечма у ПБД и РГД искључиво условљена надморском висином и педолошким покривачем, односно да је пшеница фаворизована у низијама на продуктивнијем земљишту, а јечам у вишљим зонама са земљиштем лошијег бонитета (Dreslerová et al. 2013; 2016).</s><s>Овас и раж су далеко слабије узгајани.</s><s>Најраспрострањенија 428 Хлебна пшеница у последњим вековима старе ере постаје доминантна врста међу узгајаним житарицама (Kroll 2000: 63).</s> <s>420 махунарка је горка грахорица (Vicia ervillia Willd), док је сочиво (Lens culinaris) на другом, а грашак (Pisum sativum) на трећем месту по заступљености, вероватно из разлога што је гајен на мањим површинама пошто захтева наводњавање (Hrisrova et al. 2017: 1492).</s><s>Од узгајаног или у природи сакупљеног воћа и поврћа евидентирани су остаци смокве, ораха, бадема, крушке, шљиве, трешње/вишње и диње али проналажени узорци су изузетно мали, тако да економски значај ових биљака у културама бронзаног и гвозданог доба за сада није довољно јасан (Kroll 2000: 65; Hrisrova et al. 2017: 1485-89, tab.</s><s>2).</s><s>На више налазишта је установљено присуство винове лозе, чија најранија употреба се везује за неолитске слојеве локалитета Димини (Грчка) и Малук Преселавац (Бугарска) (Popova 1995; Kroll 2000; Hrisrova et al. 2017).</s><s>На основу досадашњих истраживања сматра се да се граница узгоја винове лозе у бронзаном и гвозденом добу ЈИ Европе простирала на територијама јужно од Дунава (Kroll 2000: 66).</s><s>Старе сорте маслина (Olea europaea) дефинитивно нису узгајане на северногрчким налазиштима (Кастанас, Асирос, Агиос Мамас) због неповољних климатских услова, а потребе за уљем подмиривао је лан, ланик и мак.</s><s>Такву ситуацију потврђује спаљена кућа са потпуно очуваним посудама из слоја 14а у Кастанасу (XIII/XII век п.н.е.), где је у једној од посуда за чување течности откривено семе ланика (Kroll 2000: 65).</s><s>На основу археоботаничких узорака са Градине на Босуту, добијени су подаци о асортиману усева и земљорадничким праксама у СГД.</s><s>Установљено је да су тадашњи становници гајили неколико врста житарица, шест врста махунарки и три врсте уљарица.</s><s>Међу житарицама доминира једнозрна пшеница (Triticum monococcum), јечам (Hordeum vulgare vulgare) и просо (Panicum miliaceum), док махунарке представљају културе попут сочива (Lens culinaris), грашка (Lathyrus sativus L.), горке грахорице (Vicia ervilia (L.) Willd.), обичне грахорице (Vicia sativa), боба (Vicia faba) и састрице (Lathyrus sativus).</s><s>Уљарице су препознате у семенима ланика (Camelina sativa), мака (Papaver somniferum) и лана (Linum usitatissimum) (Medović, Mikić 2010).</s><s>Разноврсна заступљеност агрикултура указује на поликултурни систем земљорадње.</s><s>Етнографске белешке такође указују на општу заступљеност овакавог облика производње на централном Балкану, с обзиром да су природно-географске карактеристике овог подручја приморавале насељенике из 19. века да своју пољопривреду организују по плану поликултуре.</s><s>Разлози за такву ситуацију леже у чињеници да утрошено време за рад у некој монокултури, не може обезбедити издржавање домаћинства током читаве године, како су показале тадашње праксе.</s><s>Поред тога у систему монокултуре је увек тешко, а често и немогуће удесити да се сетва и жетва обављају током више годишњих доба (Вукосављевић 2012: 106-107).</s><s>Индиректне показатеље о култивацији земље у Моравско-вардарској долини пружају налази алатки за обраду земље направљене од јеленских рогова, откривени у слојевима ПБД и РГД на Медијани (сл. 91).</s><s>У инвентару пољопривредних оруђа са Медијане разликују се мотике, пијуци и садиљке који се углавном израђују од сегмената стабла рога јелена, понекад заједно са парошком.</s><s>Ретко спровођене археозоолошке анализе на отвореним насељима у Моравсковардарском сливу, пружају само основне податке о узгоју и заступљености домаћих животиња, тако да је познавање сточарских пракси током бронзаног и гвозденог доба познато само у фрагментима.</s><s>Археозоолошке анализе из слојева ПБД и РГД на налазиштима у Јагодинском Поморављу показале су интензиван узгој овце, козе, свиње и говечета (Greenfield 1996: 134-135).</s><s>Остеолошки узорак из хоризонта РГД са локалитета Новачка ћуприја код Смедеревске паланке показује велику заступљеност анализа старосних група дивљих и домаћих животиња, Х.</s><s>Гринфилд је дошао до констатације да су готово сва анализирана насеља из ПБД коришћена током читаве 421</s> <s>420 године, с тим што параметри из равничарских насеља чешће указују на боравак људи током зиме за разлику од насеља на већим надморским висинама у којима су заступљеније кости које сугеришу привредне активности током лета, што према аутору сугерише одређене праксе сезонске трансхумације (Greenfield 1986: 263-270).</s><s>Аутор такође сугерише да анализирани узорци могу подржавати тезу о инверзној трансхумацији, односно о спуштању стада из вишљих насеља у ниже пределе током хладних месеци (Greenfield 1986: 267-268).</s><s>Сл. 91.</s><s>Алатке од животињских рогова откривене на Медијани у слојавима из ПБД и РГД (збир.</s><s>НМН) Археозоолошки узорци са ширих подручја Балкана и Панонског басена прилично поуздано указују да је на готово свим анализираним локалитетима са слојевима из периода од XIV до VI века пре нове ере, увек узгајанo шест врста домаћих животиња: говече, овца, коза, свиња, коњ и пас (Bökönyi 1988: 352; ).</s><s>Разлике се примећују једино у њиховој заступљености, па тако на неким локалитетима доминира говече као што је то случај на Калакачи (РГД), Новачкој ћуприји (РГД) и на локалитету Над Клепечком (ПБД и СГД) (Bökönyi 1988: 355-356; Greenfield 1986: 69; Vuković, Marković 2019), остеолошки остаци животиња из отпадних јама опредељених у ПБД и РГД на Сариној међи документују највећу заступљеност овикаприна (Greenfield 1996: 135), слојеви из истих периода на Врбици и Вециној мали показују да је најинтензивније узгајана домаћа свиња (Sus Scrofa dom.) (Greenfield 1996: 136), док се коњ у слојевима из СГД на Феудвару јавља као доминантна врста (Becker 1998: 328).</s><s>Заступљеност археозоолошких остатака на мађарским налазиштима из бронзаног доба показује да су говеда највише узгајана, након чега следе овикаприни и свиње, што је готово индентична карактеристика и на нешто боље документованим локалитетима Ноа културе у Румунији (Harding 2000: 141, Fig.</s><s>4.6.).</s><s>Генерално посматрано овакав однос и редослед у заступљености домаћих животиња је присутан на великој већини локалитета широм Европе током читавог бронзаног доба (Bartosiewicz 2013: 330-331, fig.</s><s>18.1).</s><s>Према старосном добу говеда са Калакаче, може се претпоставити да су се она најчешће користила ради млека и вуче, као и за рад у пољопривреди, а знатно мање због меса (Bökönyi 1988: 355-356, 362).</s><s>Коњ је вероватно има сличну улогу, с тим што се он највише користио за транспорт и као јахаћа животиња.</s><s>Елементи коњске запреге коришћене за вучу и можда јахање се у Европи могу пратити од раног бронзаног доба, док се опрема која конкретније документује коришћење коња као јахаће животиње јавља у источној Европи са почетком првог миленијума пре нове ере (Harding 2000: 136).</s><s>То потврђују и палеопатолошке промене утврђене на скелету сахрањене кобиле откривене у јами из РГД или СГД на локалитету Меаниште код Ранутовца у Врањском Поморављу 422</s> <s>(Bulatović, Bulatović, Marković 2014).</s><s>Са друге стране свиња се држала искључиво због меса.</s><s>Мањи преживари су се такође користили за добијање меса, међутим више од половине јединки су нађене у одраслом добу, што упућује на секундарне користи од тих животиња као што су вуна и млеко (Bökönyi 1988: 356-357).</s><s>Интересантно је да су једини представници из класе птица познати на основу остатака кокоши са налазишта из СГД регистрованих на локалитетима Градина код Вашице и Ђепфелда код Дорослова Кости дивљачи генерално представљају знатно мањи узорак на свим анализираним налазиштима у Србији429, а најчешће су заступљене врсте попут дивљег говечета, јелена, срне, дивље свиње и зеца.</s><s>Поред тога присутне су и врсте попут мрког медведа, вука, лисице, јазавца, текунице, куне златице, видре и дивље мачке које су вероватно више ловљене због крзна или ради заштите домаћих животиња (Becker 1998: 322-327; Radmanović et al 2013: tab.</s><s>1).</s><s>Још један од индиректних показатеља лова би могла бити коштана стрелица пронађена у слоју ПБД на медијани (сл. 92).</s><s>Сл. 92.</s><s>Коштана стрелица са Медијане (збирка НМН) Изван истраживаног подручја имамо податке о риболовачким активностима на врсте као што су моруна, јесетра, паструга, штука, младица, буцов, деверика, шаран, јаз и сом али значај и интензитет риболова у насељима из бронзаног и гвозденог доба за сада није довољно познат, пре свега због слабе истражености (Bökönyi 1988: 352; Radmanović et al 2013: tab.</s><s>1).</s><s>Такође су на појединим налазиштима откривани остаци барских корњача, као у случају Феудвара (СГД) и Калакаче (РГД), док је у једној јами са остацима Басараби културе на локалитету Над Клепечком откривена већа количина пужева (Bökönyi 1988: 352; Becker 1998; Vuković, Marković 2019).</s><s>Однос отворених насеља и лежишта неметаличних минералних сировина Минерални ресурси подразумевају концентрације или појаве одређених материјала унутар или на површини земљине коре, који су у таквом облику, квалитету и количини да постоје оптималне могућности за њихову експлоатацију.</s><s>Међутим, већина досадашњих рударско-гелошких испитивања на територији Србије првенствено су спровођена у циљу испитивања лежишта са економском исплативошћу у погледу савремених индустријских потреба, чиме су занемарена мање исплатива лежишта која су могла задовољити локалне потребе за минералним сировинама у праисторији.</s><s>Из тих разлога од великог су значаја подаци о прединдустријском рударењу (Simić 1951; 1958; 1975; Симић 1961; Ћирковић и др. 2002; Јовановић 2007), као и рударско-геолошка испитивања из периода пре Другог светског рата, а нарочито са краја XIX и почетка XX 429 Интересантан изузетак представља насеље из гвозденог доба на Феудвару, где удео кости од дивљих животиња износи око 26% (Becker 1998: 322-327).</s><s>423</s> <s>420 века (Антула 1900; Благојевић 1903; Илић 1904; Tućan 1919; Максимовић 1940).</s><s>Поред тога драгоцени су и подаци из историје (Dušanić 1977; 1995; 2000; 2003; Tylecote 1987; Ćalić, Drašković 1997; Агрикола 2007; Ковачевић-Којић 2013, Amedoski, Petrović 2018), етнографије (Поповић 1953; Lechtman 1971; Веселиновић 1982; Голубовић 1990; Ромелић 2007; Вукосављевић 2012: 352-353), топонимије (Simić 1956; 1974; АнтуновићКоблишка 1982; Rodić 1986; Vukanović 1998), као и разноразни археолошки подаци о старим рударским окнима, шљакиштима, рударским алатима и металуршким калупима (Јанковић и др. 1990; Krajčinović at al. 1995; Stojić 2002; Јовановић 2006; Стаменковић 2009; Kapuran et al. 2016; Stamenković 2013: 67-68; Armbruster et al. 2019), као и актуелна истраживања везана за порекло минералних сировина на централном Балкану (Gavranović et al. 2022; Bulatović et al. 2023).</s><s>С обзиром да се рад бави обрасцима насељавања, у узорку су третиране све минералне појаве, које су документоване у литератури без обзира на време објављивања или њихов економски значај.</s><s>Изузетак представљају поједина глиништа, слатине и смрдани, чији је значај документован у разним врстама стручне литературе, док је њихова диспозиција бележена на основу картографске топонимије или из етнолошких истраживања.</s><s>Највећи део евидентираних минералних лежишта чине неметаличне сировине које се претежно везују за депозите попут глиништа, слатина, смрдана, кременаца (мајдани кремена и кварца), лежишта пигмената (цинабарит, графит, креда), површинске појаве угља и изворе минералне и термоминералне воде.</s><s>Међу неметаличним ресурсима нису обухваћена мања лежишта глина које су присутне у готово свим алувијалним наносима, већ само већи и познатији депозити који имају дугу традицију експлоатације за потребе грнчарства и цигларства.</s> <s>На основу дистрибуције минералних ресурса и њиховог просторног односа са анализираним насељима на отвореном, дошло се до закључка да чак 84% насеобина у свом окружењу заузима подручје са једним или више минералних лежишта који су могли бити од значаја за економију заједница из периода од XIV до VI века п.н.е. При томе је битно напоменути да се у атарима појединих насеља јавља више независних минералних лежишта или једно лежиште са концентрацијом више различитих сировина.</s><s>Издвајају се атари 25 насеља (16%) у којима за сада није документовано постојање минералних сировина.</s><s>Са друге стране ни на једном од анализираних насеља за сада нису поуздано потврђени директни докази о експлоатацији одређеног минералног ресурса, пре свега због слабе истражености на том пољу, што је генерално случај на највећем броју налазишта у ЈИ Европи.</s><s>Међутим, досадашња истраживачка пракса је показала да је удаљеност између локалитета и ресурса представља јако битан ако не и пресудан показатељ потенцијалне експлоатације430 (Kramer 1985: 79; Rice 1987: 116-117; Budd, Gale 1994; Herring 1997; Dular 1999: 152; Pearce 2004: 10; Bartelheim 2007: 279-288; Harding 2014: 594; Erb-Satullo 2018; Gavranović et al. 2022).</s><s>На основу наведених критеријума установљено је да су неметалична лежишта позиционирана у ширим или ужим атарима 125 насеља, односно у 78% случајева, док се металична лежишта срећу у окружењу 32 насеља, односно у 20% случајева.</s><s>Потенцијално најзаступљенији неметалични ресурс представљају извори соли, који се на анализираној територији најчешће везују за мање потезе са засољеним земљиштем које прате халофитске биљне заједнице.</s><s>Регистровано је укупно 60 (37%) насеобинских окружења у којима је константован карактеристичан топоним везан за 430 Добар пример такве праксе у Србији је Велика хумска чука, где бројни налази кремена индицирају експлатацију оближњег мајдана на Кременцу (Булатовић, Милановић 2014: 175) али ни овде као ни на једном другом локалитету у Србији за сада нису реализована испитивања која би емпиријски потврдила овакву претпоставку.</s> <s>424 извор соли.</s><s>Заступљеност слатина је вероватно знатно већа али је недостатак топонамистичке грађе допринео да се издвоје само чувенији потези оваквих одлика.</s><s>Посматрано кроз периоде долазимо до закључка да су слани извори и земљишта у близини насеља са хоризонтом ПБД заступљена у 14 од 49 случаја (29%), код насеља из РГД овај ресурс се јавља у 53 од 132 случаја (40%), а током СГД у 17 од 46 случаја (37%).</s><s>На основу етнографских и археолошких сведочанстава најзначајнији вид искоришћавања слатина и њихове флоре у праисторији везује се за неопходну допунску исхрану код стоке, затим као извор за екстракцију соли из биљака или путем директног прикупљања са површине тла након цветања (Pétrequin, Weller 2008; Tasić 2012: 214; Harding 2013: 35-38; Weller 2015).</s><s>Нагли пораст заступљености слатина у окружењу насеља са хоризонтом РГД може се протумачити као реакција домаћег становништва на поремећене трговачке везе у допремању соли које су уследиле након краха тржишног система из ПБД (Harding 2013(a): 377-378; Kristiansen 2016), као и на могућност растућих потреба услед повећаног држања стоке, али и на нове економске праксе услед промене етнокултурног супстрата.</s><s>Тренд позиционирања насеља у близини засољених земљишта и вода наслеђен је и у наредном периоду (СГД), а разлози за такав континуитет могу се везати за сличне нужности као у РГД али и на крајње практичну могућност одржавања добро устаљених пракси њихове експлоатације.</s><s>У прилог томе говори и чињеница да су на локалитетима из западне и средње Европе најчешће проналажени депои тзв. брикетаж керамике у хоризонтима из раног и развијеног гвозденог доба (Harding 2014: 592).</s><s>Посебно су занимљива открића у Карпатском басену где су евидентиране технике екстракције соли из сланих извора и лагуна помоћу специјално дизајнираних дрвених корита чије коришћење је на основу апсолутних датума потврђено за период између Антони Хардинг према искуствима са локалитета на којима је поуздано утврђена екстракција соли истиче да је код њене занатске експлоатације најбитније да се насеље и слани извор налазе у непосредној близини (Harding 2014: 594).</s><s>Такав просторни однос слатина и насеобина на анализираном подручју евидентиран је у 3 од 14 случајева (21%) код насеља са хоризонтом из ПБД, затим у 13 од 53 случајева (25%) код насеља из РГД и у 4 од 17 случајева (24%) код насеља са слојем из СГД.</s><s>Овакав просторни однос сугерише да је искоришћавање сланих извора у највећем проценту било фокусирано на подмиривање потреба за сољу у сточарству путем испаше халофитних биљака, него у потражњи коју намеће занатска производња.</s><s>Међутим, заступљеност извора соли констатована у рејону 16 насеља432 (10%) вероватно није случајна и може сугерирати израженију потребу за овим ресурсом, која превазилази уобичајене праксе у сточарству.</s><s>Други неметалични ресурс по заступљености представљају глиништа, која су константована у окружењу 56 насеља на отвореном (35%).</s><s>Међутим, као што је поменуто оваква заступљеност глиништа се односи само на већа лежишта која имају традицију експлоатације.</s><s>Мањи или већи депозити различитих врста глина су присутни у готово свим алувијалним наносима поред река (Janković, Vakanjac 1969: 171-179), тако да можемо сматрати да је велика већина насеља имала приступ тзв. секундарним лежиштима глина, различитог квалитета, које су у суштини биле довољне да подмире примарне потребе у грађевинарству, док је за потребе грнчарства углавном тражена глина са бољим перформансама (Rice 1987: 113-243).</s><s>Домаћа етнографија указује да је цепуљарство било саставни део кућне радиности која је обављана у готово сваком домаћинству, а извор основне сировине најчешће је проналажен у најближем окружењу 431 Коришћење исте врсте корита је потврђено у Мађарској током новог века (Harding 2011), што је још једна од потврда дугорочне употребе техника и технологија из праисторије у прединдустријској Европи.</s><s>432 Неки од ових локалитета су добро познати у археолошкој литератури попут: лок.</s><s>Слатина код Дреновца, Мотел Слатина код Параћина, Друговац код Црнокалачке баре итд. 425</s> <s>(Филиповић 1951: 39-48; Вукосављевић 2012: 333; Djordjević, Nikolov 2013: 53)433.</s><s>Са друге стране, професионални грнчари су имали радионице у својим селима, а производе су продавали на оближњим трговима, док су по потреби ишли у печалбу, понекад и на великим удаљеностима од родног краја где су се снабдевали локалним изворима глине (Петковић 1988: 27–29; Вукосављевић 2012: 333; Ђорђевић 2016: 23).</s><s>Посматрано по периодима закључујемо да су насеља са хоризонтом ПБД у 17 од 49 случаја (35%) у свом окружењу имала неко значајније лежиште глине, током РГД то је случај са 47 насеља (36%), док је у СГД такав просторни однос забележен у 17 насеобинских окружења (37%).</s><s>Анализирани узорак показује да нема значајнијих варијација током временског оквира рада.</s><s>Разлог за такву ситуацију вероватно лежи у чињеници да глина због своје широке доступности у Моравско-вардарској долини није представљала ресурс од нарочитог стратешког значаја434.</s><s>Евентуална ограничења у снабдевању можда би довела до пада квалитета грнчарских производа али су се основне потребе увек могле подмирити са мање квалитетних глиништа.</s><s>Сугестивнија је претпоставка да су квалитетна глиништа из непосредне близине насеља подстицала прогрес и квалитет локалног грнчарства, било кроз процес развијања домаће радиности, било привлачењем специјализираних занатлија из удаљенијих крајева.</s><s>Развијено грнчарство у одређеном насељу најчешће је везано за постојање квалитетног ресурса у близини, иако то не мора бити устаљено правило, о чему сведоче праксе у снабдевању глином на примеру грнчара из села Злакусе, где се глина добављала са удаљености од 18 km (Djordjević 2013: 49).</s><s>Етноархеолошка истраживања су показала да 22% заједница глину набавља са удаљености до 1 km, док већина (66%) набавку глине врши са удаљености од 1 до 10 km, а свега 12% заједница набавља глину са локација удаљенијих од 10 km (Kramer 1985: 79; Rice 1987: 116-117).</s><s>Анализирани узорак је показао да се глиништа код насеља са слојем из ПБД у 10 од 49 случаја (20%) налазе у насеобинском рејону, што приближно одговара удаљеностима до 1 km.</s><s>Код насеља из РГД такав просторни однос је забележен на 19 од 132 насеља (14%), док је у СГД исти образац примећен у 8 од 46 случаја (17%).</s><s>Пратећи овакве параметре, закључујемо да су заједнице из ПБД највише инсистирале на насељавању локација у непосредној близини бољих лежишта глине, док је код популација из РГД таква тежња најмање изражена, што донекле сугерише и генерална аутопсија фактуре на грнчарији из анализираних периода.</s><s>Смрдани, односно пелоиди и воде са израженијом концентрацијом сумпора представљају трећи ресурс по заступљености у окружењу насеља.</s><s>У праисторијској археологији до сада није посвећивана пажња овој врсти ресурса, нити су откривени директни трагови о коришћењу сумпорних вода и блата, тако да није у потпуности јасан њихов значај за праисторијске насељенике.</s><s>Међутим, чињеница да су депозити сумпора у 15% случајева присутни у окружењима отворених насеља, оправдава известан значај и потребу за оваквом врстом ресурса.</s><s>Најреалнијe практичнo коришћење оваквог природног ресурса се може везати за медицинске и ветеринарске потребе, како директним коришћењем пелоида, тако и конзумацијом биљака које захваљујући одликама тла апсорбују веће количине сумпора.</s><s>Земљиште обогаћено овим минералом 433 Истраживања која су посвећена овој проблематици на подручју централног Балкана обављају се у склопу пројекта The FLOW, тако да ће будући резултати бацити светло на дистанцу и избор сировина за потребе праисторијског грнчарства (Bulatović et al. 20232).</s><s>434 Код глина коришћених у грнчарству врло често се додају примесе у виду опошћивача и топитеља, које у одређеној размери побољшавају квалитет финалног производа, тако да се већина природних глина може прилагодити коначној намени (Libšer, Vilert 1989: 18).</s><s>Врсте примеса које грнчари употребљавају зависе од квалитета глине, доступних ресурса и традиције израде.</s><s>Етноархеолошка проучавања су документовала случајеве коришћења различитих глина и различитих примеса за израду исте врсте посуда у оквиру једне заједнице, као и случајеве да се један грнчар у различитим ситуацијама служи различитим смесама глина 426</s> <s>424 има огроман значај за биљке које успевају на њему, као и за животиње које их конзумирају435.</s><s>Гледајући у том правцу смрдани би се могли употребљавати и као пољопривредно земљиште или ђубриво нарочито примењиво код узгаја култура попут лука, купуса, слачице и уљане репице.</s><s>Смрдани се такође могу сматрати погодним местима за лов на дивље свиње436, што би се вероватно могло проверити упоредним археозоолошким анализама заступљености ловних врста на налазиштима у близини овог ресурса.</s><s>Поред тога не може се искључити ни могућност постојања мајдана са самородним сумпором, који имају дугу традицију експлоатације у ширим оквирима Моравско-вардарског слива (Гопчевић 1890: 127).</s><s>Топонимски и етнографски подаци указују да се у окружењу 4 од 49 отворених насеља из ПБД (8%) срећу потези или воде са садржајем сумпора.</s><s>Насеља са хоризонтом из РГД су најчешће позиционирана у близини сумпорних извора и сусрећу се у 18 од 132 случаја (14%), а током СГД у близини 12% насеља.</s><s>Чињеница да су само 2 од 24 евидентираних смрдана позиционирана у непосредној близини насеља (8%), док се њихов највећи број среће у ужем (50%) или ширем окружењу насеља (42%), сугерише да овај ресурс није учестало коришћен у основним привредним делатностима, већ као место на коме су се задовољавале повремене потребе околног становништва.</s><s>Услед недостатка конкретних истраживања, сврха смрдана се према логици ствари једино може везати за потребе на које указују већ поменуте традиционалне праксе локалног становништва (Гопчевић 1890: 127; Грбић 1909: 235, 346).</s><s>Минерални извори воде подразумевају групу подземних вода, које се својим физичко-хемијским својствима издвајају од обичних вода пре свега због благотворног физиолошког дејства на човеков организам.</s><s>Широко је распрострањен народни назив „лековита вода“, епитет који је врло често додељиван врелима много пре стручних физичко-хемијских анализа.</s><s>Из тих разлога је претпостављено да су праисторијски становници препознавали благотворна својстава минералних извора и да су их радо користили током бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Присуство минералних врела евидентирано у окружењима 21 насеља, односно на 13% узорка.</s><s>Насеља са хоризонтом из ПБД у 7 од 49 случаја у свом окружењу поседују извор лековите воде (14%), док се само незнатне разлике примећују код насеља из РГД (12%) и СГД (13%).</s><s>На извесније коришћење овог ресурса указује свега 9 насеља, код којих су лековита врела позиционирана у њиховим рејонима (6%).</s><s>Интересантно је да се код насеља из ПБД оваква позиција минералних вода запажа на 4 од 49 локације (8%), што је далеко чешће у поређењу са насељима из РГД (4 од 132, односно 3%) и СГД (1 од 46, односно 2%).</s><s>Такође је индикативан податак да су преостала врела код насеља из ПБД у 2 од 3 случаја позиционирана у ужим окружењима насеља, односно да је само код једног насеља из овог периода минерални извор воде смештен у ширем окружењу.</s><s>Такве праксе приликом подизања насеља битно одударају од насеобинских избора у великој већини случајева из РГД и СГД где је највећи број ових извора позициониран у трећој зони, односно у ширем окружењу насеља.</s><s>Слично као и код обичних извора воде, највеће интересовање за њиховом непосредном контролом показују насељеници из ПБД, за разлику од познијих периода 435 Недостатак сумпора и његових једињења у редовној исхрани животиња изазива заустављање раста и губитак апетита, док његово уношење има антитоксично дејство које неутралише штетна једињења из хране (Stojić 1996: 339; Jezdimirović 2000: 244, 408).</s><s>Поред тога сумпорна вода и блато ефикасно делују код лечења бројних кожних обољења и санирања рана (Потпара и др. 2009).</s><s>У том погледу извори сумпорног блата, воде и биљака које га апсорбују могли би представљати медицински ресурс важан у одржавању праисторијских сточарских заједница.</s><s>436 Погледати стр. 18-19.</s><s>У том погледу је пожељно да се овакав тип ловног пункта налази на већој удаљености од насеља јер би се у супротном дивљач плашила да приђе извору лековитог блата.</s><s>427</s> <s>424 где се са оваквим праксама изненадно престаје.</s><s>Разлог за такву промену можемо тражити у различитим природним и друштвеним факторима, међу којима су изнети мотиви везани за еколошке и спиритуалне промене (види стр. 405-6).</s><s>Друштвене промене представљају још једну од алтернативних могућности, а могу се везати за миграционе таласе, који су изазвали промене у етничком супстрату, а које су према бројним ауторима започеле у РГД, појављивањем нових форми материјалне културе, најчешће повезане са носиоцима канеловане керамикике израђене у стилу Белегиш II Гава.</s><s>Новопридошли досељеници се једноставно нису довољно упознали са богатствима локалне средине, с обзиром да је за препознавање овог ресурса неопходно дугорочније искуство.</s><s>Са друге стране постоји и опција да мигранти нису имали практичне или спиритуалне потребе за контролом ове врсте ресурса, те да су своју пажњу више усмеравали на другачије еколошке пејзаже и минералне ресурсе.</s><s>Лежишта силикатних стена и минерала су готово подједнако заступљена у окружењима налазишта из свих анализираних периода.</s><s>Најучесталије се срећу у атарима налазишта са слојем из РГД (на 18 од 132 насеља, односно 14%), незнатно ређе код насеобина са остацима из ПБД (6 од 46, односно 13%), а најређе у окружењима насеља из СГД (5 од 46, односно 11%).</s><s>Међутим, интересантна је чињеница да су лежишта у околини насеља из ПБД и СГД готово по правилу позиционирана у најдаљем, односно ширем окружењу насеља437.</s><s>Изузетак од овог правила представљју једино насеља са остацима из РГД, где је примећено да се половина лежишта налази у рејону (2 од 18) или у ужем окружењу (6 од 18) налазишта.</s><s>Такви показатељи могу индицирати поновну потребу за коришћењем најпримитивније сировине за израду оружја и оруђа, што подржава тезу о недостаку метала за продукцију основних алата.</s><s>Лежиша угља са њиховим појавама на површини евидентирана су на 12 од 162 насеобинских окружења (8%).</s><s>Поред тога индикативно је да се ова лежишта у већини случајева јављају у рејону (2%) или ужем окружењу насеља (4%), што може сугерисати њихову планску експлоатацију, а самим тим и потребу за блиском контролом овог ресурса.</s><s>Лежишта угља су најчешће заступљена у околини насеља са хоризонтом из СГД, односно у окружењу 6 од 46 насеља (13%), а најмање у атарима насеобина из РГД, односно у 9 од 132 случаја (7%)438.</s><s>Повећано интересовање које се током СГД јавља за контролом ових лежишта се може везати за прогрес у преради гвожђа.</s><s>Осим тога, на такву околност је могао утицати и процес дефорестације, који је сугерисан за већи део Европе и Балкана у периоду између 1000. и 300. године п.н.е. (Kaplan et al. 2009).</s><s>Лежишта графита и пигмената попут цинабарита су јако ретко заступљена у насеобинским окружењима из анализиране области, тако да нису складна за поређењa.</s><s>Поред ретке заступљености, потребно је истаћи да се сва лежишта налазе у најдаљем, ширем окружењу насеља.</s><s>С обзиром да су оба минерала солидно присутна у анализираним областима може се извести закључак да ова врста ресурса није будила значајније интерсовање код популација из проучаваних периода.</s><s>437 Ниједно лежиште силекса у околини насеља са слојем из ПБД и СГД није позиционирано у насеобинском рејону.</s><s>Иста лежишта се у ужем окружењу срећу у само 1 од 6 случаја код насеља из ПБД (17%), а на 2 од 5 случаја код насеобина из СГД (40%), при томе треба истаћи да оба насеља са слојем из СГД леже на остацима старијих насеобина из РГД (Доње поље - Братмиловц и Јазбине - Макрешане).</s><s>438 Што се тиче ПБД, ова лежишта су регистрована у насеобинским окружењима на 5 од 49 налазишта (10%) од којих се једно налази у рејону, а једно у ужем окружењу насеља, док су преостала три у најдаљој зони налазишта.</s> <s>Однос отворених насеља и лежишта металичних минералних сировина Металични минерални ресурси на анализираној територији са потенцијалом за експлоатацију у периоду од XIV до VI века п.н.е. се јављају као примарна или секундарна лежишта злата, бакра, калаја, олова и гвожђа.</s><s>Злато (Au) је код европских народа одувек представљало најтраженији метал, на шта сугерише и анализа слива у Моравско-вардарској долини, с обзиром да су у раду издвојена 15 насеља у чијим окружењима се налазе ресурси овог племенитог метала (9%).</s><s>Интересантно је да се за разлику од лежишта других метала, злато знатно чешће јавља у рејону или ужем окружењу налазишта439, што сугерише планску потребу за експлоатацијом и контролом овог ресура.</s><s>Таквом односу, вероватно доприноси околност да се овај металични депозит најчешће налази у алувијалним депозитима, чиме је омогућено планско позиционирање насеља у његовој непосредној близини.</s><s>Поред тога, злато се готово увек налази у елементарном стању, тако да експлоатација не захтева велики ниво друштвеног ангажовања, као ни велику технолошку опремљеност па се овим зaнимањем могу бавити мали колективи или појединци.</s><s>Испитивања економског слива су показала да се лежишта злата најчешће сусрећу у окружењима отворених насеља са хоризонтом из ПБД, односно у 7 од 49 случаја или у 14% узорка, при чему је једно лежише у рејону, а једно у ужем окружењу насеља (2 од 7 или 29%).</s><s>Налазишта са насеобинским слојем из РГД, показују најмање интересовање за овај ресурс, с обзиром да су златна лежишта заступљена у свега 6% узорка (8 од 132) од којих се два налазе у ужем окружењу налазишта (2 од 8 или 25%).</s><s>Незнатно већу гравитацију ка депозитима злата показују насеља из СГД у чијим окружењима се овај ресурс среће у 4 од 46 случаја (9%), при чему се издваја по једно лежиште у рејону и ужем окружењу насеља (2 од 4 или 50%).</s><s>Лежишта бакра (Cu) су друга по заступљености у насеобинским окружењима, с обзиром да су регистрована у близини 11 насеља, односно на 7% узорка.</s><s>Гледано по периодима, анализе економског слива су показале незнатне разлике у заступљености овог ресурса у насеобинским окружењима.</s><s>Насеља са хоризонтом из ПБД у три случаја (6%) показују заинтересованост за овај ресурс, међу којима се издваја само Лазарев град као налазиште у чијем рејону постоје алувијални депозити бакра.</s><s>Насеља из РГД у 8 од 132 случаја (7%) поседују лежишта бакра у свом окружењу, при чему се истичу два налазишта која имају овај ресурс у свом рејону и ужем окружењу.</s><s>Слична ситуација је и код отворених насеља са слојем из СГД, где се бакар среће у 4 од 46 случаја (7%), с тим што је овај ресурс чешће заступљен у њиховом ближем окружењу440.</s><s>Лежишта калаја (Sn) су регистрована само у Врањском поморављу али представљају трећи ресурс по заступљености у узорку.</s><s>Током ПБД насеља у 2 од 49 случаја показују претензије ка овом ресурсу, током РГД у 4 од 132 случаја, док у СГД само Црквиште код Жујинца (1 од 46) поседује овај ресурс у свом окружењу.</s><s>С обзиром да су лежишта калаја ретка и да су у нашем узорку ограничена само на једну регију, сматрамо да би анализа слива била меродавнија у регионалном контексту.</s><s>Из таквих поставки закључујемо да насеља са слојем из ПБД и РГД подједнако гравитирају ка овом ресурсу, односно у 25% случајева441, док се код насеља из СГД примећује благи пад интересовања (20%).</s><s>Једино налазиште које у свом ужем окружењу поседује лежишта калаја је Ресуља код Лучине, а садржи хоризонте из ПБД и РГД.</s><s>439 Овакав просторни однос насеља и златних депозита је евидентиран у 5 од 15 насеобинских реона, односно на 1/3 насеља која у својој околини поседују овај ресурс.</s><s>440 Код два насеља је установљено да се лежишта бакра налазе у ужем окружењу.</s><s>441 При томе треба нагласити да депозити калаја заузимају просторно малу локалност у околини Прешева, па је нужно истаћи да се на истој површини среће дупло већи број локалитета са слојем из РГД.</s><s>429</s> <s>Гвожђе (Fe) је широко заступљен ресурс, који се често проналази у земљиној кори на различитим местима, тако да анализа слива у овом случају није од великог значаја, с обзиром да су на овом месту узети у обзир само значајнији депозити гвожђевите руде.</s><s>Са друге стране депозити олова (Pb) се срећу једино у два насеобинска окружења, која су резервисана искључиво за хоризонт из ПБД, односно локалности на обронцима Радана у околини Медвеђе.</s> <s>Генерално посматрано, током ПБД регистровано је 13 насеља у чијим окружењима су заступљени депозити метала рачунајући олово и гвожђе (27%), од чега су 9 атара са стратешким металичним ресурсима (22%) попут бакра, калаја и злата.</s><s>Током РГД издваја се 22 локалитета (17%) у чијим окружењима се срећу депозити метала, међу којима њих 18 садрже неки од стратешких металичних ресурса (14%).</s><s>У СГД свега 10 локалитета (22%) гравитира ка металичним лежиштима, међу којима су 8 повезана са бакром, калајем и златом (17%).</s><s>Из приложеног се примећује да је гравитација отворених насеља ка стратешким лежиштима метала највећа у ПБД, нешто мања у СГД, а најмања у РГД.</s><s>Однос се значајно разликује, када су у питању градинска налазишта, где су атари са стратешким ресурсима знатно више заступљени у периодима након ПБД442.</s><s>Уколико прихватимо да су градине војно-стратешки пунктови или центри моћи (Krause 2019), могли би сугеристати на известан степен монополизације металичних ресурса, који је уследио са кризом метала у РГД.</s><s>На основу поменутих разлика у заступљености стратешких ресурса између отворених насеља и градина током анализираних периода, рекло би се да је у ПБД рудна експлоатација била слободнија, можда организована по принципу отворених рударских насеља чији су становници са мањим или већим степеном специјализације вршили слободну експлоатацију, прераду и дистрибуцију прикупљених сировина.</s><s>Такву констатацију можда поткрепљују налази фрагментованих калупa за ливење бронзаних предмета са Медијане443 који се опредељени у хоризонт ПБД (Garašanin 1983: 777).</s><s>Са наступањем нестабилних врмена и несташице бронзе крајем ПБД и током РГД, појавила се потреба да се ови ресурси бране, што је покренуло процес смањења заступљености отворених насеља поред металичних ресурса, а узроковало повећање градина у њиховој близини.</s><s>Сличан тренд се задржао и током СГД, где се градине још чешће срећу поред стратешких ресурса, док се код отворених насеља запажа већа организованост у експлоатисању металних депозита, с обзиром да се знатно чешће налазе у рејону или ужем окружењу налазишта, а такав феномен би се могао протумачити и као одраз повећане територијалности у релативно стабилним временима.</s><s>Иако су разлике заступљене у малим процентима, примећујемо да је број насеља у близини лежишта злата највећи у ПБД, а најмањи у РГД.</s><s>Гледано са друге стране током РГД расте број налазишта која гравитирају ка лежиштима бакра и калаја.</s><s>Пошто се злато у праисторији користи превасходно за производњу украсних предмета, логично би било да је већа потражња за овим металом везана за стабилна времена и развијену трговачку мрежу.</s><s>Теза да је недостатак калаја пореметио мреже у производњи и дистрибуцији бронзаних предмета при крају ПБД (Snodgrass 1971: 237-249; 1980: 348-349), налази основа у појачаној концентрацији насеља око ових ресурса у РГД.</s><s>У прилог поменутој тези, говоре и изложени параметри за период СГД, који указују на тежњу за враћањем на старе обрасце из ПБД.</s><s>Заправо, током СГД примећује се благи пораст у заступљености отворених насеља поред лежишта злата, који је праћен незнатним падом у њиховој дистрибуцији ка лежиштима бакра и калаја.</s><s>442 Током ПБД 47% градина поседује ове ресурсе, док се у РГД и СГД тај проценат пење на 57%.</s><s>443 У питању је калуп за ливење бронзаног келта, као николико фрагментованих калупа за ливење игли.</s><s>430</s> <s>Већина стручњака период између XII и VIII века карактерише као етапу са изрженим турбуленцијама које се манифестују кроз промене у друштвеним, политичким, насеобинским, економским и духовним праксама.</s><s>Истраживања спроведена у том смеру највећи акценат стављају на период између почетка XII и краја XI века п.н.е. током кога долази до иницијалних промена које ће се одвијати са осцилацијама све до почетка развијеног гвозденог доба.</s><s>Како би смо разумели узроке и ток промена пре свега исказаних у обрасцима насељавања неопходно је сагледати насеобинске процесе у боље проученим областима Европе.</s><s>Обрасци насељавања у Грчкој уз мање регионалне варијације показују да је током периода између друге половине XV и почетка XII века п.н.е. (LH IIIA - IIIB) дошло до развоја урбаних центара на челу са палатом као центром моћи који контролише одређени ареал заједно са околном мрежом међузависних насеља разних величина са истакнутом хијерархијом и улогом (Kramer-Hajos 2016: 56-69).</s><s>Током овог просперитетног периода долази до популационог пораста, који се огледа кроз повећања у бројности и величини околних насеља (Weiberg, Finné 2018: 591).</s><s>Наредна етапа 1200-1075 п.н.е. (LH IIIC) се углавном интерпретира као период унутрашњих превирања и несигурности који кулминира друштвено-политичком дезинтеграцијом већине урбаних центара попут Микене, Пилоса (Месенија), Тиринта, Тебе, Орхоменуса (Беотија) и других444.</s><s>Губитак централизоване власти у палатама је можда омогућио повећан просперитет у претходно непалаталним областима445, чиме су на кратко стимулисани нови облици трговине, који дефинитивно пропадају око 1050. год. п.н.е. (Moschos 2009; Kramer-Hajos 2016: 153; Weiberg, Finné 2018: 593-94).</s><s>У већини подручја са пропадањем бронзанодопских политичких и насеобинских система долази до повратака на обрасце који су претходили периоду палата, односно враћа се на једноставније облике друштвене организације446.</s><s>Проучавања на Пелопонезу сугеришу да су се као одговор на колапс централизоване контроле, локалне заједнице смањивале и гомилале на одабраним позицијама у границама плодних равница напуштајући положаје око великих лука и урбаних центара (Gallou 2020: 57).</s><s>Новонастала насеља углавном су опстала кроз прилагођене агропастирске активности уз знатно редукованију трговину на великим удаљеностима.</s><s>Истраживања на Криту утврдила су да крајем бронзаног доба, током LM IIIB2 (1250-1200) фазе, долази до промена у насеобинским трендовима, који ће постати доминантна пракса током наредне LM IIIC фазе (1200-1050).</s><s>Велика приобална насеља попут Комоса, Малије и Палаикастра показују значајан пад у интензитету становања, док се у залеђу појављују бројна мала, раштркана рефугијална насеља447 далеко од главних лука и комуникација (Hallager 2012: 222; Langohr 2020).</s><s>Слична ситуација је крајем XIII и почетком XII века задесила велики број острва у Егеји, попут Кеоса, Андроса, Киклада, Китере, Тере, Мелоса и др. где велики регионални центри драстично опадају у величини или се потпуно напуштају, док се оснива по неколико малих дисперзованих насеља распоређених углавном у унутрашњости острва (Georgiadis 2020: 63-64).</s><s>Велики број новооснованих острвских насеља је утврђен бедемима или се налази на доминантном узвишењу.</s><s>Са друге стране код појединих мање значајних приобалних насеља из LH IIIB фазе се током наредног 444 Разарања у поменутим урбаним центрима су се догодила у периоду између 1250. и 1150. год. пре нове 445 Подразумевају се поједини градови у Ахаји, Коринту, Фокиди, Еубеји, Лаконији.</s><s>446 Сматра се да се материјално и идеолошко дезинвестирање у централним местима и њиховим друштвено-политичким оквирима одвијало у две до четири генерације после 1200. године пре нове ере.</s><s>447 Кастрокефала, Карпхи и Кастри.</s> <s>431 периода (LH IIIC) запажа просперитет, док нека острва попут Родоса и Коса не доживљавају готово никакве промене у обрасцима насељавања (Georgiadis 2020: 66), тако да се стиче утисак да су поменуте промене, настале као резултат друштвенополитичке или идеолошке реакције.</s><s>Континуитет у погребним праксама, појачано коришћење старих и подизање нових светилишта (Georgiadis 2020: 67), указују да није дошло до значајнијих демографских промена.</s><s>Међутим, овако фрагментовани остаци старог бронзанодопског система на острвима у потпуности се губе до краја XI века.</s><s>Поједина, боље истраживана насеља у Македонији показују јасан континуитет током периода између XII и XI века п.н.е. (Булатовић, Станковски 2012; Molloy 2022).</s><s>Релативно непромењени антропогени маркери полена из узорка у северној Грчкој током ових векова иду у прилог овој тези (Weiberg et al. 2019).</s><s>Материјални остаци из насеља и некропола сугеришу да је област напредовала уз све израженије културне утицаје са севера, који се објашњавају инкресивним приливом миграната који су напуштали Панонску низију (Ruppenstein 2020; Bulatović at al. 2021).</s><s>На жалост, скромна истраживања која су спровођена у овим областима не пружају јасну представу о заступљености и диспозицији насеља из периода између XIV и VI века пре нове ере.</s><s>На северу у Панонској низији у периоду између XV и XII века дошло је до изградње низа утврђења различитих величина, међу којима се поједина истичу огромном површином од по неколико стотина хектара (Harding 2017; Szeverenyi et al. 2017).</s><s>У окружењима мега-утврђења, регистровано је више мањих тврђава око којих се формирају мања неутврђена насеља, што сугерише појаву владајуће елите различитог хиерархијског ранга (Szeverenyi et al. 2017: 146) и опсежне промене у односу на обрасце насељавања из претходног периода448 (Fischl et al. 2013: 358-361; Szeverenyi et al. 2017: 147).</s><s>Интересантно да већина савремених неутврђених насеља обухвата само скромне настамбе, којe битно одступају од импресивних димензија и сложених грађевинских захвата идентификованих око великих утврђења (Gogâltan et al 2019: 216).</s><s>Почетком XII века у јужној Панонији долази до значајног смањења грађевинских активности, па чак и до потпуног напуштања појединих насељених локација, с обзиром да су досадашња истраживања показала упадљив диспаритет у густини насељености између насеља XIVXIII и XII-XI века пре нове ере (Molloy 2020: 2-7; 2022: 34).</s><s>У боље рекогносцираним областима као што је слив Кереша регистровано је 356 насеља која су приписана периоду између 1200. и 800. год. пре нове ере, односно Гава култури (Bóka 2012, 2020).</s><s>Изузетна густина и пораст у броју насеља са хоризонтом РГД, односно Гава културе (1100-900 год. п.н.е.), евидентиран је у северозападној Трансилванији, где се истичу утврђена насеља Teleac, Căuaş-Sighetiu, Andrid-Corlat око којих су густо распоређена истодобна насеља на отвореном449 (Kienlin et al. 2012; Uhnér et al. 2019).</s><s>Са друге стране у жупанији Зала на југозападу Мађарске, број налазишта опредељених у Br D – Ha A1 је са 122 локалитета спао на свега 22 локалитета опредељених у Ha A2 – Ha B1 (Száraz 2017).</s><s>Међутим, због бројних неусаглашености око културолошкe или хронолошкe поделе пронађеног материјала, остаје доста нејасноћа по овом питању.</s><s>Поред тренда повећања бројности насеобина, приметна је и тенденција ка заузимању потпуно нових топографских и еколошких позиција, као и процес просторног 448 Током средњег бронзаног доба, резиденције друштвено-политичких вођа су се налазиле у насељима и градинама које су углавном напуштене или уништене до почетка XV века.</s><s>Као нов образац појављује се раштркана мрежа неутврђених насеља која ће у другој половини XIV века п.н.е. уступити место новом процесу хијерархијске нуклеације око великих утврђења (Fischl et al. 2013; Szeverenyi et al. 2017).</s><s>Тренд подизања утврђења се појављује истовремено са променама у начину сахрањивања, тако да од XIV века кремирање у равним гробовима постаје доминантна пракса за разлику од претходног периода где се поред бројних територијално хетерогених погребних обичаја, фаворизују сахране у тумулима (Fischl et al. 2013).</s><s>449 У околини Тељака регистровано је још 15 отворених насеља, код Куаш-Сигетуа евидентирано је још 9 насеља, а у близини Андрид-Корлата још 6 насеобина na отвореном.</s><s>432</s> <s>431 и популационог смањивања самих насеља, што нарочито јасно илуструју остаци знатно мањих утврђених налазишта, основаних унутар габарита утврђења из ПБД (Molloy et al. 2020).</s><s>Сличне тенденције се примећују и у Моравско-вардарској долини где новооснована, кратковечна насеља чине готово половину узорка из РГД.</s><s>Појава новог насеобинског тренда се може објаснити политичком децентрализацијом, честим померањима унутар културног ареала услед егзистенционалних потреба, сеобама станоновништва из удаљених подручја са другачијим друштвено-привредним праксама, последицама ратних операција, променама у природној средини које су захтевале нову економску организацију тражењем нових еколошких ниша за насељавање или још вероватније разним комбинацијама наведених фактора (Cline 2014).</s><s>Као што је већ поменуто (стр. 357-58) иницијалне разлоге за промене у обрасцима насељавања током РГД треба тражити у сплету природно-географских и друштвеногеографских елемената и фактора450, који се по правилу прожимају и заједнички дејствују, рефлектујући одраз тих промена у археолошкој грађи.</s><s>Клима представља основни природни фактор који делује на низ еколошких елемената, па стога и мање промене у температури или количини падавина доводе до низа ланчаних реакција у природној средини, чиме се формирају другачији пејзажи и другачији услови живота, што директно утиче на привредне стратегије, а самим тим и на избор места за насељавање.</s><s>Социјална организација, економске праксе и духовна начела представљају основне друштвене елементе заједничке за одређени скуп људи на одређеном географском простору, који се кроз адаптацију и интеракцију са природним окружењем и другим друштвима испољавају као важан друштвени фактор у насељавању и прилагођавању природног пејзажа.</s><s>Стога је нужно размотрити потенцијалне климатолошке и друштвено-демографске промене, као најважније факторе који су имали кључан утицај на промене у обрасцима насељавања.</s><s>У археологији постоји укорењена традиција да се све велике промене културног и друштвеног садржаја интерпретирају миграционим процесима (Olsen 2002: 113-121).</s><s>Такав начин тумачења промена најдуже се одржао у археологији и након што је преживео озбиљна теоријска искушења, опстао је до данашњих дана где се коришћењем мултидисциплинарних техника примењује са великом успешношћу (Dietz et al. 2017; Burmeister 2000; 2016; 2017; Allentoft 2015; Ruppenstein 2020).</s><s>Главни ослонац који је давао смисао оваквим интерпретативним техникама пронађен је у историјским изворима.</s><s>Основна подлога за развој миграционих теорија у археологији црпљена је из старогрчких писаних извора који су помињали чувену Дорску сеобу.</s><s>Додатну подршку у напредовању тезе о нестабилним временима на прелазу из бронзаног у гвоздено доба пружили су описи ратних дешавања из Хомерових епова опевани у Илијади и Одисеји, као и староегипатски записи о инавазији Народа с мора (Latacz et al. 2014; Cline 2012; 2014; Ruppenstein 2020: 108).</s><s>Генерални недостатак писаних извора из овог периода пружао је простора за комбиновање различитих интерпретација али и за формирање опште прихваћеног става о једном динамичном периоду са доста ратних сукоба и популационих померања, који је допринео дезинтеграцији развијених друштвенополитичких организација источног Медитерана на крају II миленијума старе ере.</s><s>450 Географски елементи и фактори су два појма са различитим значењем, који се често поистовећују и то углавном због њихове двозначајности, јер оба појма у одређеним ситуацијама могу имати идентично значење, с обзиром да се неки географски елеменат може истовремено наћи у функцији географског фактора.</s><s>На пример, геоморфолошка обележја насеља и његовог непосредног окружења су његов насеобински елеменат, али истовремено, рељеф је и његов климатски фактор.</s><s>Становништво једног насеља је његов географски елеменат који је истовремено у функцији географског фактора јер је популација, између осталог, битан фактор привредног развоја насеља (Стаменковић, Бачевић 1992).</s><s>433</s> <s>Хипотеза о миграцијама све више проналази потврде у природним наукама као што су истраживања древних ДНК (Allentoft 2015) или анализе изотопа стронцијума (Slovak, Paytan 2011; Panagiotopoulou et al. 2018), које су још увек у повоју.</s><s>Додатну подршку у развијању теорије о широким миграционим кретањима на Балкану, пружили су и резултати лингвистичких истраживања у Егеји, која се уклапају у Херодотов извештај о доласку Дораца из области око планина Осе и Олимпа451.</s><s>Слична врста племенских померања је индицирана по питању ширења јонског и еолског дијалекта452.</s><s>Генерални став лингвиста сугерише да је географски распоред класичних старогрчких дијалекта уследио као резултат сложених миграционих процеса у вековима након пропасти микенскских урбаних центара, при чему се запажа доминантан утицај језичких традиција са севера (Risch 1981; Bartoněk 2003; Hajnal 2007; Parker 2008; Sowa 2017).</s><s>Миграциони тренд који је добро документован у Егеји и Панонији, готово сигурно није заобишао ни трансферзалу као што је Моравско-вардарска долина, која између осталог представља и најповољнију везу између поменутих регија.</s><s>Могло би се чак претпоставити да су се изнесене турбуленције добрим делом сусретале и преплитале дуж овог коридора.</s><s>Пакет промена, који се огледа у стилско-типолошким карактеристикама керамичког материјала, дистрибуцији металних налаза, погребним праксама током РГД Балкана у великој мери подржавају тезу о великом миграционом струјању од севера ка југу (Hänsel 2002: 13-15; Bulatović 2007; Metzner-Nebelsick 2010; Bulatović, Filipović 2017; Mitrevski 2007; Bulatović et al. 2021; Ruppenstein 2020; Molloy 2022).</s><s>Истраживања стилско-типолошких одлика материјала у Моравско-вардарској долини сугерисала су два хоризонта интензивних културних промена.</s><s>Старији хоризонт се везује за померања популација из Паноније, које током Ha A2-B1 фазе доносе нове керамичке форме блиске Белегиш II – Гава стилу453 (Стојић 2004: 293-95; Bulatović 2007).</s><s>Млађи хоризонт културних промена се одиграо нешто касније, вероватно током Ha B2-B3 фазе доневши са собом разне утицаје од којих су најизраженији долазили из Тракије, доњег и средњег Подунавља, типичне за Пшеничево, Калакача-Горнеа, Инсула Банулуи и Бабадаг културу издвајајући на тај начин у Моравско-вардарској долини културне ареале дефинисане као група Морава (фазе Ic-IIa) у Великоморавској долини и Пчињска група у долини Пчиње и горњем сливу Вардара (Стојић 2004: 278, 295-6; Bulatović 2007: 65).</s><s>Међусобним преплитањем аутохтоних и придошлих културних манифестација из РГД стварани су нови културни ареали који ће доживети пуну афирмацију у развијеном гвозденом добу издвајањем Басараби, Лапотинце-Влаштица и Црвена ливада-Софронијево културних група, а нешто касније и првих етницитета 451 Међу лингвистима постоји широк консензус да је аркадско-кипарски дијалекат првог миленијума п.н.е. у најближој вези са језиком коришћеним на таблицама линеарног Б писма (Coleman 1963: 69-105; Risch 1981; Hajnal 2007: 136-138; Sowa 2017).</s><s>У вековима архајске и класичне Грчке, на Пелопонезу доминира дорски и њему сродан северозападни грчки дијалект, који није посведочен у списима линеарног Б писма, док се изворни аркадско-кипарски дијалект задржао само у изолованој планинској унутрашњости Пелопонеза и на Кипру.</s><s>Са друге стране утврђено је да су дорски и северозападни грчки дијалект у тесној вези са језиком старих Македонаца , чиме се њихово порекло недвосмислено везује за северне области Грчке, блиске Македонији (Bartoněk 1979; Méndezd 2012).</s><s>452 Јонски дијалекат, заједно са микенским и аркадско-кипарским, чини јужну групу грчких дијалеката али није у потпуности јасно где се развио, с обзиром да још увек није сигурно да ли се на Атици у периоду пре пропасти палата говорило микенским или протојонским дијалектом (Bartoněk 2003: 480-81).</s><s>Чињеница да Јонски дијалект има одређених сличности са дорским и да се у првом миленијуму п.н.е. говорио на Атици, Кикладима и у деловима Малоазијске западне обале, указује на њихово учешће у миграцијама након слома палатног система (Risch 1981: 282-83; Hajnal 2007; Sowa 2017: 712-715).</s><s>453 Б. Хензел је на простору југоисточне Европе издвојио две доминантна културна круга из РГД.</s><s>Северни културни круг чини низа мањих или већих културних група (Gàva, Reci, Medias, Susani, Bobda, Vîrtop) које карактерише канелована керамика, док се јужни културни круг одликује урезаном и жигосаном керамиком Бабадаг-Пшеничево типа (Hänsel 1976).</s><s>434</s> <s>431 попут Трибала, Дарданаца и Пеонаца (Гарашанин 1988; Васић 1990; Jevtić 1992: 393-96; Тасић 1998; Bulatović 2007: 66-67; Стојић 2017).</s><s>Није довољно јасно да ли су такве промене изазване дугорочним, постепеним миграционим процесима или су резултат једног или више бујичних таласа који су уследили у релативно кратком временском периоду након XII-XI века п.н.е. Нагла померања становништва су најчешће праћена рушилачким акцијама, која се обично у археологији документују слојем паљевине, врло јасно регистрованом на великом броју локалитета у источном Медитерану.</s><s>Досадашњим истраживањима такви хоризонти су резервисани једино за крајњи југ Моравско-вардарског слива, односно за локалитете Вардина, Вардарофца и Кастанас, где се слој паљевине оквирно може везати за XI век п.н.е. и појаву материјала са карактеристикама Гава стила (Stefаnovich 1973: 149-150).</s><s>Поуздани трагови спаљивања отворених насеља у анализираном делу Моравсковардарске долине за сада нису регистровани али је документован велики број локалитета са слојевима из ПБД изнад којих се појављује материјал типичан за период РГД.</s><s>Таква ситуација је установљена на 27 од 132 локалита са хоризонтом из РГД, односно на свега 20% узорка, а уколико посматрамо из другачије перспективе то би значило да је нешто више од половине насеља из ПБД (55%) насељено и током РГД.</s><s>То су углавном насеобинске локације са дугим континуитетом живљења454, што сугерише да су потенцијални дошљаци из РГД превасходно били заинтересовани за заузимање активних насеља на локацијама са дугом традицијом повољности.</s><s>У највећем броју случајева то су насеља у великим речним долинама455, на главним магистралним правцима или на важним саобраћајним чвориштима456.</s><s>Интересантно је да велики број насеља из ПБД на којима је настављен живот током РГД исказују повољности за бављење сточарством (48%) према прединдустријским пописима.</s><s>Да ли то значи да су потенцијални освајачи били превсходно сточари или да су заузимали локације које су већ имале доста стоке?</s> <s>Ситуација је знатно другачија уколико посматрамо насеља из СГД, која у 78% случајева настављају континуитет живљења на налазиштима са хоризонтом из РГД, док свега 24% насеља из СГД садржи хоризонт из ПБД.</s><s>Овакви параметри упадљиво показују да са крајем ПБД долази до одлучних промена у обрасцима насељавања, који се неће значајније мењати све до краја СГД.</s><s>Палеклиматолошка испитивања су показала да је Европу негде између XII и XI века п.н.е. захватила једна од најизраженијих климатских промена у холоцену, која је уз извесне осцилације трајала готово до краја СГД (Rohling et al. 2019: 38).</s><s>Савремена наука на основу мултидисциплинарних проучавања генерално прихвата став да су климатске промене биле иницијални узрок за изазивање низа ланчаних стресова који су довели до дубоке друштвене реакције на еколошку кризу.</s><s>Последице ових промена се најупечатљивије запажају код цивилизација у источном Медитерану, где су примећени знаци озбиљне привредне, културне и друштвене деградације.</s><s>Међутим, ниједна глобална климатска промена се не манифестује подједнако у свим регијама, тако да ефекти ових турбуленција нису подједнако утицали на све пејзаже у Европи, при чему је логично да ни сва друштва нису била једнако погођена.</s><s>Поред тога, треба узети у обзир да различите заједнице у зависности од стандарда друштвене, привредне и политичке организације различито реагују на стресове изазване климатским променама.</s><s>У скаду са климатским карактеристикама и специфичном употребом пејзажа у Егеји, Карпатском басену, као и у другим Европским регијама, развили су се током ПБД 454 Односно 18 од 27 насеља имају хоризонте живљења старије од ПБД.</s><s>455 Односно 19 од 27 насеља (са оба хоризонта ПБД и РГД) су у великим речним долинама.</s><s>456 Односно 19 од 27 насеља је на магистралним правцима, међу којима је чак 9 на важним саобраћајним чвориштима (МАГ-РЕГ).</s> <s>435 специфични макрорегионални обрасци привредне експлоатације, који су у наредним вековима доживели изражене промене (Cremaschi et al. 2006; Vretemark 2010; Bóka 2012; Weiberg, Finné 2018; Molloy 2022).</s><s>Поједини резултати палеоклиматолошких анализа у средњој и ЈИ Европи указују да су ПБД и СГД имали релативно сличне климатске и хидролошке услове (Van Geel et al. 2004; Holzhauser et al. 2005; Bóka 2012).</s><s>Палеоклиматолошки и други индиректни подаци показују да је период између XII и VIII века п.н.е. време са израженим климатским варијацијама у којима до изражаја долази аридна клима.</s><s>Међутим, регионални климатски услови се разликују широм Европе с обзиром да њих у различитој мери, обликују атлантски, арктички, сибирски и медитерански климатски системи.</s><s>Утицаји ових климатских система су међусобно повезани и условљени, тако да се промене у једном региону могу другачије манифестовати у другом (Perşoiu et al. 2017).</s><s>Генерално посматрано, обимна палеоклиматолошка испитивања у Европи и на Блиском Истоку (Magny 2004; Van Geel et al. 2004; Holzhauser et al. 2005; Schnitchen et al. 2006; Valsecchi et al. 2006; Amesbury et al. 2007; Brown et al. 2007; Rohling et al. 2009; 2019; Kaniewski et al. 2010; 2013; 2019; Bernhardt et al. 2012; Magyari et al. 2013; Drăguşin et al. 2014; Unkel et al. 2014; Langgut et al. 2015; Weiberg et al. 2016; Katrantsiotis et al. 2016; Finné et al. 2017: Haliuc et al. 2017; Psomiadis et al. 2018; Demény et al. 2019) указују да период РГД можемо сматрати етапом са динамичним климатским променама, које су вероватно почеле још крајем ПБД.</s><s>Међутим, њихово трајање, интензитет, сезоналност и глобалност још увек нису најјасније испитане, тако да још увек немамо прецизне реконструкције по питању количине падавина и температурних разлика на свим регионалним нивоима али се кроз интеграцију ширег спектра истраживања све јасније дефинишу одређени обрасци промена који су симптоматични за највећи део Европе.</s><s>Повећана аридност, као основна одлика ових климатских промена изазвала је еколошке промене које су се кретале од веома штетних до јако корисних у зависности од временских оптимума анализиране области.</s><s>Изузев Скандинавије (Kylander et al. 2013), у највећем делу Европе је током XII века п.н.е. индентификована смањена количина падавина, која се уз изражену регионалну хетерогеност наставља и током XI века п.н.е. Поред тога, највећи број студија идентификује тренд пораста темепература са почетком XII века п.н.е. за подручје централне и северне Европе, док је опадање температуре забележено у зони медитеранске климе.</s><s>Индиректну потврду о климатским променама документују и ретки писани извори настали у периоду пре општег колапса блискоисточних цивилизација, на основу којих се може закључити да је криза при крају ПБД била комплексан, али јединствен историјски процес у коме се преплићу догађаји о политичким</s> <s>гладовању, миграцијама становништва и инвазији Народа с мора (Курт 2004: 202-210, 223, 266-67, На централном Балкану који се налази између ове две климатске зоне за сада нису вршена адекватна палеоклиматолошка испитивања (Boger et al. 2013:91-93), тако да нисмо у могућности да адекватно проценимо ефекат ових турбуленција.</s><s>Студије о плеистоценској епохи су често истицале да је централни Балкан био повољно рефугијално подручје током ледених доба (Kozłowski 1992; Willis 1996; Михаиловић и др. 1998; 2009; Михаиловић 2009), што је можда био случај и током РГД, с обзиром на то да су се овде укрштала два дијаметрална климатска ефекта из Медитерана и средње Европе, тако да се простом логиком може претпоставити њихово анулирање, односно барем блажи ефекат деловања климатских промена.</s><s>Наравно, за овакав закључак није довољна здрава логика али одређену подршку пружа још увек недовољно хронолошки потврђен али врло основан податак да су се у Моравско-вардарској долини све до XI века п.н.е. континуирано задржали насеобински системи настали на традицијама из ПБД 436</s> <s>(Bulatović et al. 2021; Molloy 2022).</s><s>Уколико је централни Балкан заиста доживео блаже последице климатске катаклизме, не чуде изнесени ставови да су на овом подручју прошла најмање два или чак неколико независних миграционих таласа из разних подручја и из разних хронолошких етапа РГД (Bulatović 2007).</s><s>На основу таквог климатског сценарија могле би се објаснити манифестације у виду уситњавања и повећања бројности насеља из РГД.</s> <s>Пружајући иоле солидне услове за живот у време еколошке кризе, Моравсковардарска долина је могла бити примамљиво тле за насељавање климатских миграната из Гава или Пшеничево-Бабадаг комплекса, који су највероватније у почетку пристизали у малим родбинским групама, формирајући временом низ малих насеобина на просторима који нису угрожавали егзистенцију Брњичке и Параћинске културне групе на шта генерално сугеришу појаве канеловане орнаментике на керамичком материјалу у последњем веку ПБД (Гарашанин 1972).</s><s>Тиме се појачавао интензитет размењивања културних традиција, а уједно се усвајао и нов образац насељавања.</s><s>Појачавањем кризе, дошло је до насилне или стихијске дезитеграције великих насеља из ПБД, чији становници су покренули ланчани талас померања ка ненасељеним периферним областима (Bulatović et al. 2021), као и даљим јужним областима већ суоченим са озбиљним последицама климатских промена (Ruppenstein 2020).</s><s>Кулминација кризе обично доводи до принудне инвазије, која је већ прилично добро посведочена када су у питању напади Народa са мора у источном Медитерану, с обзиром да су на рељефу из Мединет Хабуа приказани као ратници са женама и децом (Sweeney, Yasur-Landau 1999).</s><s>Такав ниво померања принудно je изазвао општи колапс насеобинских и друштвених система из ПБД.</s><s>Слична ситуација праћена климатским погоршањем је већ посведочена на Балкану инвазијом племенских савеза под доминацијом Хуна и у време Првог аварског каганата (Ковачевић 1977; Острогорски 1998; McCormick et al. 2012).</s><s>Положај појединих некропопла, сугерише појачану несигурност која је уследила крајем ПБД.</s><s>Нажалост већина гробова је пронађена случајно, док на археолошки ископаваним некрополама нису обављана шира истраживања која би поуздано установила матичну насеобину, тако да не располажемо јасним подацима о њиховој дистрибуцији у односу на насеља.</s><s>Међутим, извесне констатације на овом нивоу истражености делују симптоматично.</s><s>Заправо, већина некропола из ПБД лоцирано је на позицијама које нису у непосредној близини истодобних насеља, тако да можемо закључити да се у највише случајева практиковало сахрањивање на раздаљинама већим од 500 m. Одступања су примећена једино код две случајно откривене некрополе, за које се након рекогносцирања терена претпоставило да су позициониране у самом насељу или његовој непосредној близини.</s><s>Јасне промене, показују гробови из РГД, током кога се јавља пракса сахрањивања у самом насељу или у његовој непосредној близини.</s><s>Случајеви сахрањивања у насељу су прилично јасно евидентирани на локалитетима Конопљара код Читлука, Јазбине код Макрешана и Ђузин брег код Г. Топонице, док је у случају Градишта у Вакупу, истодобна некропола откривена на локалитету Варош, чије позиције раздваја једино уски ток реке Моравице.</s><s>Из таквих, за сада недовољно проучених феномена могућа је теза да се крајем ПБД, јавља страховање од евентуалног скрнављења гробова, можда због пљачке бронзаних предмета или из неких других разлога, која је резултирала праксом сахрањивања у самом насељу.</s><s>Са друге стране, сахрањивања у СГД не показују никакве блиске везе са насељем, тако да за сада уопште није јасан контекст њиховог позиционирања али је евидентно да припадници Басараби или Лапотинце-Влаштица културе не страхују за безбедност њихових некропола, што може сугурисати извесну друштвену и духовну консолидацију.</s><s>Међутим, иако на први поглед делује да су турбуленције током РГД, изазване еколошким и демографским променама унеле пометњу у насеобинске системе, ипак се 437</s> <s>Карта бр.75.</s><s>Кластер Параћин - Ћуприја запажа известан ниво организованости у насељавању.</s><s>Заправо, на неколико боље рекогносцираних подручја ухваћени су линеарани низови, понекад изузетно густо распоређених насеља на међусобно малим удаљеностима, која најчешће прате трасу главне реке (В. Морава, Ј.</s><s>Морава, З. Морава, Нишава).</s><s>Овакви обрасци насељавања су најјасније евидентирани у Параћинском (кар.</s><s>75) и Алексиначком поморављу (кар.</s><s>76), Понишављу (кар.</s><s>77)457, док су у Крушевачком, Лесковачком и Врањском поморављу регистровани само фрагментовано (од 2 до 3 локалитета у низу).</s><s>Такави системи груписања насеља називају се кластери или кластер обрасци (Hodder, Orton 1976: 85-97).</s> <s>Кластер у Параћинском поморављу је формиран на тераси уз десну обалу Црнице и В. Мораве на релацији Параћин-Ћуприја, а састоји се из 12 налазишта на међусобној удаљености од 500 до 1400 m458.</s><s>Кластер у Алексиначком поморављу формиран је на деоници Ал. Рудници – Делиград, а чине га 6 налазишта на међусобним удаљеностима од 1200 до 1800 m. У Понишављу су регистрована два кластера, један на деоници Малча – Доња Врежина, док је други на старој Нишавској тераси између Трупала и Г. Топонице.</s><s>Карта бр. 77.</s><s>Кластер Ал. Рудници - Делиград Није јасно да ли су евидентирани кластери одраз реорганизације економских потреба насталих у складу са еколошким променама или су резултат новог друштвеног поретка, праћеног променама у демографији и новим дефанзивним захтевима.</s><s>Кластери могу подразумевати удруживање више малих насеља на основу заједничких интереса, ради лакшег обављања сродних делатности, територијалне заштите, инфраструктуралних инвестиција или тржишних потреба, а све у циљу заједничког просперитета и развоја.</s><s>Засновани су на системским везама, које могу бити грађене на заједничким потребама за природним ресурсима, процесима производње, технолошким процедурама, дистрибутивним везама или дефанзивним стратегијама.</s><s>На функционалне основе кластера снажан утицај имају саобраћајне мреже и транспортне могућности, као и културни идентитет, колективни приоритети, друштвени и економски захтеви.</s><s>Насеобинске агломерације овог типа иницијално могу настати око неког важнијег места, попут утврђења, саобраћајног чворишта или верског центра.</s><s>Становништво се по инерцији окупља око таквих структура, како би добило заштиту или ради искоришћавања већег спектра доступних функција (Hodder, Orton 1976: 85-97).</s><s>У случају кластера из РГД у Моравско-вардарској долини могуће је понудити неколико интерпретација.</s><s>Привредни систем из ПБД је подржавао опстанак већих насеља, насталих вероватно кроз дугорочне процесе природног прираштаја или као одраз неког другог фактора који је подстицао раст популације у насељу.</s><s>Након распада овог система, праћеног климатским погоршањем и приливом нових досељеника, прешло 458 Једино веће одступање у раздаљини примећена је између налазишта Кафилерија и Брикетница где је забележено 1400 m, док се сва остала насеља налазе на раздаљини између 500 и 800 m. 439</s> <s>Карта бр.75.</s><s>Кластер Параћин - Ћуприја се на систем нужног груписања око великих река, како би се пре свега распоредиле и обезбедиле основне егзистенционалне потребе изазване недостатком воде и обрадивог земљишта.</s><s>Ходер и Ортон су предложили модел по коме овакве агломерације настају услед потребе за локализацијом ресурса, односно због неуједначеног распростирања критичних пољопривредних елемената као што су вода и плодна земља (Hodder, Orton 1976: 85).</s><s>Управо такав линерани систем насеља потврдили су Елисон и Харис (1973) у Саут Даунсу на југу Енглеске током СБД и ПБД (Ellison, Harriss 1973: 931-2).</s><s>Настајање оваквих кластера може бити и резултат развоја центара који на артикулисан начин шири локалну доминацију и обезбеђује војну заштиту.</s><s>По таквом моделу, густина становништва у главном центру опада расипањем популационог ресурса у низ малих руралних насеља (Hodder, Orton 1976: 85-86), што може бити модел по коме су се распали велики центри из ПБД.</s><s>Међутим, у нашем истраживачком ареалу такав модел се за сада не може потврдити, пре свега што у поменутим локалностима нису поуздано регистрована велика истодобна насеља.</s><s>Алтернативни модел сугерише да су овакве агломерације настајале кроз процесе природног прираштаја током дуже временске етапе.</s><s>При томе почетна фаза обухвата колонизацију подручја оснивањем једног или више насеља у насумичном размаку.</s><s>Друга фаза представља ширење из ових почетних центара са порастом популације, при чему је тенденција да се насеља померају на кратке удаљености од матичних центара459.</s><s>Завршна фаза у развоју оваквих образаца је кретање ка правилности у дистанцирању због повећане укупне густине и притиска на животну средину, а читав процес је уз адекватна истраживања могуће емпиријски потврдити (Hodder, Orton 1976: 86-88).</s> <s>Такав образац на територији Моравско-вардарске долине се не може искључити, с обзиром да тренутна истраженост460 указује да већина лоцираних кластера садржи материјал из млађих фаза РГД (Ha B2–B3).</s><s>Уколико прихватимо да су стилскотиполошке карактеристике керамичког материјала из ових фаза, настале као резултат уобичајених еволутивних процеса у керамичкој продукцији, какве је сугерисао П.</s><s>Медовић у случају прелаза из Белегиш II - Гава у Калакача-Горнеа фазу461 (Медовић 1994: 46-47), онда имамо солидне аргументе за подржавање овакве тезе.</s><s>Узимајући у обзир да поједини кластери у знатно ограниченијем обиму, настављају своју егзистенцију и током СГД, као што је случај у Алексиначком и Параћинском поморављу (Кар. бр. 75-76), можемо основано претпоставити да се крајем РГД (Ha B2/B3) појављује оваква тенденција у насељавању, која се са неуједначеним континуитетом продужава и на развијено гвоздено доба (Ha C).</s><s>У случају оваквог сценарија, биле би доведене у питање тезе о миграционим таласима након XII-XI века пре нове ере.</s><s>Узимајући у обзир околности и традицију интерпретирања на нашим просторима, такође можемо предложити модел по коме је овакав образац наступио у 459 Такав процес може бити потпомогнут и приливом становника из других места, али резултујући образац је формирање основних кластерских јединица, који још увек могу имати међусобно насумично растојање.</s><s>460 Због мале атрактивности, насеља у кластерима готово да нису археолошки ископавана.</s><s>461 Аутор наглашава да керамичка продукција типична за Калакача фазу вуче корене из Белегиш II–Гава хоризонта.</s><s>На основу стратиграфије и стилских одлика грнчарије са појединих налазишта (Калакача, Батка С и Феудвар), увиђа се постепена али континуирана смена између ова два хоризоната.</s><s>Даљим развојем грнчарских производа све више долази до изражаја класични Калакача стил, док се Гава елементи полако потискују (Медовић 1994: 47).</s><s>На таквим основама аутор издваја две фазе у развоју керамичког репертоара типа Калакача.</s><s>Прву фазу карактерише значајно присуство старијих елемената типа Гава, док је друга фаза стилски чиста попут стратума на Босуту у коме је пронађена гвоздена секира (Медовић 1994: 47).</s><s>Наведена запажања одбацују теорију о променама изазаваним тзв. тракокимерским ударом, истичући да је до промена у керамици дошло заједно са повећаном употребом гвожђа, при чему је наглашено да су сличне стилске модификације бележене и приликом ранијих промена друштвено-економских односа (Медовић 1994: 48) .</s><s>Према аутору паралелна егзистенција Гаве и Калакаче се одвијала једино током Ha А2 фазе, док читава Ha В фаза припада развојном периоду класичне Калакаче (Медовић 1994: 47-48).</s><s>440</s> <s>Карта бр.75.</s><s>Кластер Параћин - Ћуприја веома кратком временском року, тачније као последица једне велике миграције прекодунавског становништва на просторима са дугом традицијом насељавања, који су у условима појачане аридности обезбеђивали солидне услове за задовољење основних привредних потреба.</s><s>Уколико претпоставимо да су нови досељеници препознати као носиоци Гава комплекса, били део једне организације везане заједничким интересима и сродним културним традицијама, може се очекивати да је након испуњења основног циља дошло до распадања овог миграционог таласа на просте јединице друштвене организације и формирања низа малих насеља на новој и недовољно познатој територији.</s><s>У таквим околностима природно је форсирати образац који ће сходно ситуацији одговорити на потребе досељеника из истог културног круга.</s><s>Оснивају се мала згуснута насеља заснована на деоби територије између нижих структура социјалне организације (породица, фамилија, клан), док појачана свеопшта несигурност и мањак ресурса додатно подржавају овакав насеобински модел462.</s><s>Међутим, већ су изнесене констатације које указују да је појачана аридност могла угрозити егзистенцију сточарских катуна у залеђу далеко од главних долина и великих река.</s><s>С обзиром да су становници таквих насеља обично у крвном сродству или неким другим везама са насељеницима из долина (Антонијевић 1982: 48-53; Greenffield 1986: 263-270), постоји могућност да је оснивање кластера резултат микрорегионалних миграција из залеђа у долину или резултат трансхумације у обрнутом смеру (инверзна трансх.) услед скраћеног трајања сезоне боравка у брдско-планинским пределима.</s><s>Бројност, као и краткотрајност ових насеља иде у прилог оваквој интерпретацијаи.</s><s>Већина студија из других делова Европе перципира да је динамика ових климатских промена била изузетно брза и драматично колебљива са регионално различитим ефектима.</s><s>Такав интензитет и темпо климатских варијација, тешко да је могао оставити Моравско-вардарску долину без икаквих еколошких последица.</s><s>Из тих разлога, ко год да је насељавао подручје морао се адаптирати на новонастале трендове природне средине, што је вероватно повлачило за собом и мање миграције унутар регије.</s><s>С обзиром да животни услови у станишту (биотопу) условљавају одговарајућу бројност популација у биоценози, човек као разумно биће често пркоси овом правилу тежећи могућности да се прилагоди променама природне средине тражећи нове стратегије преживљавања, које најчешће подразумевају нормирање ограничених ресурса путем цепања, односно уситњавања насеобинских или друштвених заједница463.</s><s>Стога је могуће да би се такав процес интерних сеоба, вероватно одиграо и без додатних миграционих притисака који су долазили са стране.</s><s>Кроз статичну историју дугог трајања, људске заједнице показују константну тежњу за постизањем равнотеже у непредвидивом деловању природних и друштвених елемената и фактора (Бродел 1992: 161).</s><s>То је са једне стране тежња за прилагођавањем на природне датости одређене области, која кроз цикличне процесе климатолошких, топографских, хидролошких, геолошких и педолошких елемената ствара јединствено еколошко окружење, а самим тим и основне услове за развијање насеобинских и економских стратегија.</s><s>Са друге стране то је тежња за прилагођавањем кроз знатно динамичније деловање друштвених елемената и фактора које диктирају квалититативни 462 На основу досадашњих проучавања историјске и археолошке грађе, преовладао је став да Народи с мора представљају један велики талас климатских миграната, који судећи по свему није представљао јаку војно-политичку организацију већ велики хетерогени скуп очајних људи принуђених на инвазују подручја са погоднијим животним условима (Kaniewski et al. 2011; 2013; Cline 2018).</s><s>Сматра се да су климатске промене биле покретач Велике сеобе народа, која се кроз сличан сценарио са сличним мигрантским скупинама одиграла у неколико таласа између IV-IX века н.е. (McCormick et al. 2012).</s><s>Индикативно је да су се ове принудне миграције иако наизглед војно супериорне, брзо распадале након својих похода.</s><s>463 Грчка колонизација је један пример такве праксе, а многи слични случајеви постоје у домаћој етнографији.</s> <s>441 и квантитативни демографски чиниоци, попут насељености, популационе мобилности, технолошке развијености, саобраћајних погодонсти, дифузије иновација, циркулације робе, карактерних особина и спиритуалних уверења464 становника у одређеној регији.</s><s>Друштвени фактор, који се јавља као последица деловања климатских колебања, огледа се у ширим демографским променама које се најчешће везују за појачана миграциона кретања становништва у потрази за бољим животним условима.</s><s>Археолошка истраживања су прилично јасно дефинисала значајне културне промене у периоду између 1200. и 1100. године пре нове ере на просторној скали која раније није виђена у Европи.</s><s>Дезинтеграција широко разгранатих мрежа које су преносиле глобални дух времена из ПБД, добиле су карактер кључне прекретнице која означава крај једне епохе на читавом Европском континенту.</s><s>Нека друштва су била директно и оштро погођена климатским променама, док друга можда нису ни осетила утицај глобалног погоршања али су индиректно осетила последице кроз низ друштвених реакција у другим подручјима.</s><s>Северне зоне су очигледно биле мање погођене економским, друштвеним, па и природним променама, вероватно зато што су биле флексибилније као структура, мање развијене и мање зависне од увоза основних сировина (Molloy 2022).</s><s>Сматрамо да иницијалне заслуге за промене у обрасцима насељавања током РГД леже у климатским променама које су узрочно-последично утицале на деградацију егзистенционалних потенцијала у одређеним областима, подстичући на тај начин сложен механизам друштвених реакција међу којима су најдрастичније последице на насеобински пејзаж имала померања становништва.</s><s>У анализираном делу Моравсковардарске долине се вероватно кроз неколико мањих или већих миграционих таласа појављују носиоци нових керамичких стилова које савремена археологија препознаје најпре кроз појаву стила типичног за Гава комплекс, а нешто касније и кроз манифестације Пшеничево-Бабадаг културе.</s><s>Такав притисак је временом утицао на опадање културног индентитета код носиоца брњичке и параћинске културе, који је на крају довео до потпуног раскидања са старим традицијама и обележјима.</s><s>Након дужег периода еколошке и друштвене нестабилности у СГД се поново успоставља стабилност која се на анализираној територији препознаје као скуп неколико заједница са сличном културном основом израженој у Басараби стилу уз мање или веће регионалне варијације.</s><s>Глобалне климатске промене представљају основни природни фактор са снажним деловањем на пејзаж и његову екологију, који се у позитивном или негативном смислу одражава на промене у егзистенционалним стратегијама, а самим тим на диспозицију, величину, функцију, облик и тип насеобина.</s><s>Савремена наука сматра да климатски фактори константно утичу на обликовање односа између људи и пејзажа у праисторији и да су велика климатска колебања запажена у више временских етапа током холоцена, након којих се по правилу изродио низ друштвених реакција (Mayewski et al. 2004; Burroughs 2005: 169-260).</s><s>Историјски период још упечатљивије бележи мноштво снажних друштвено-политичких криза изазваних климатским погоршањима, које су изазвале значајне демографске промене, попут периода „Велике сеобе народа“ која је у периоду између IV и VIII века наше ере захватила Европу и Азију (McCormick 2012; Büntgen et al. 2016).</s><s>Прединдустријска историја северне земљине хемисфере у периоду између 800. и 1900. год. забележила је укупно 88 популационих колапса на државним или већим регионалним нивоима, који су по правилу синхрони са климатским променама.465 Међутим, индикативно је да су периоди са израженим друштвеним 464 Духовни оквири су тамнице које дуто опстају (Бродел 1992: 95).</s><s>465 Установљено је да су 38 популационих колапса узрокована ратовима, 33 епидемијама, 6 глађу, 5 синтезом ратних дешавања, 4 прекоокеанском колонизацијом, 1 синтезом глади и миграција и 1 синтезом рата и глади.</s><s>Истраживања су показала да је готово 70% колапса груписано у кратким периодима наглих 442</s> <s>441 неприликама и демографским падом повезани искључиво са периодима смањења температура, док су периоди са повећаним температурама утицали на обрнути процес, односно на демографски раст и просперитет (Lee, Zhang 2015: 247).</s><s>С обзиром да се климатске промене крајем ПБД, генерално везују за повећану аридност, остаје отворено питање да ли је овакав климатски ефекат у потпуности одговоран за читав пакет промена у широком подручју Старог света или су те промене последица кризе у појединим регијама, која се ланчано пренела на мање угрожене области таласом миграција? климатских погоршања 1040–1050 (7), 1340–1350 (36) и 1592–1620 (17), иако сва три периода обухватају мање од 2% укупног истраживачког временског опсега (Lee, Zhang 2015: 247-248).</s><s>443</s> <s>Рад интерпретира резултате анализа насеобинских остатака у Моравсковардарском сливу од ушћа Раванице до Прешевске повије, током временске деонице од XIV до VI века п.н.е., која је подељена на позно бронзано, рано и старије (развијено) гвоздено доба.</s><s>У складу са истраживачким питањима и хипотезама рад је био фокусиран на испитивање просторних односа између насеља и њихове природно-географске средине у контексту анализирања насеобинских трендова и економских стратегија популација из испитиваног времена и простора.</s><s>Студија је узела у обзир материјалне остатке и основне технолошке могућности анализираних заједница, топографске и природно-географске одлике терена, економске потенцијале и привредне праксе прединдустријског становништва, као и палеоеколошке податке из суседних области.</s><s>Кроз анализе насеобинских остатака и њиховог природно-географског окружења дошло се до сазнања о обрасцима насељавања и основним економским тенденцијама заједница из просторно-хронолошког оквира теме.</s><s>Упоређивањем истраживаних периода кроз контекст насеобинских трендова и потенцијалних економских афирмација, утврђене су одређене промене које су поткрепиле старе и/или понудиле нове интерпретације о културној и друштвеној динамици на прелазима између анализираних периода.</s><s>Узорaк је обухватио број од 201 налазишта, обрађена кроз три основна типа насеобина, издвојена према просторно-функционалним одликама на 36 градине, 4 пећинска налазишта и 161 отворено насеље.</s><s>Осим тога у раду су кроз посебну анализу сагледани остаци још 8 некропола са оближњим истодобним насељем.</s><s>На градинама и отвореним насељима константоване су разлике у обрасцима насељавања, које сугеришу одређене културне, друштвене и економске промене током сва три анализирана периода.</s><s>Узорак пећинских налазишта није био довољно подесан за праћење наведених промена али је сугерисао различите могућности њиховог коришћења пре свега у нестамбене сврхе.</s> <s>Прва анализа се посветила обрасцима насељавања градинских локалитета.</s><s>С обзиром да научна јавност још увек није у потпуности сагласна по питању сврхе и улоге градинских локалитета током бронзаног и гвозденог доба покушали смо да кроз анализу грађевинских остатака и традицију коришћења градинских локалитета дођемо до закључка о њиховој основној намени и функцији.</s><s>Бројни истраживачи су износили различите аргументације о функционалном карактеру градина, при чему је истицан њихов војно-стратешки, пасторални, религијски и/или симболички карактер.</s><s>Третирани узорак је показао да су на градинама у Моравско-вардарској долини заступљени остаци архитектуре попут простих ограда, ровова, палисада, земљаних насипа, одбрамбених каскада, камених бедема, тангенцијалних капија, тзв. лимитантних тумула, стамбених и култних објеката (стр. 366-7).</s><s>Иако је студија указала на велика ограничења у документовању и анализи праисторијске архитектуре, установљено је да 76% градина садржи грађевинске остатке, док комплетан статистички прорачун сугерише на реалну могућност да је праисторијска архитектура била присутна на још већем броју локалитета овог типа (стр. 365).</s><s>Међутим, досадашња истраживања су на више од половине ископаваног узорка (57%) открила постојање арихтектонских елемента на основу којих је могуће реконструисати њихову форму и сврху.</s><s>Закључено је да се елементи дефанзивне архитектуре јављају на 41% узорка, док су остаци стамбених објеката упола ређи (23%) (стр. 366).</s><s>Честа заступљеност покретних налаза и војних објеката из турбулентних историјских периода у стратиграфији градина додатно јачају претпоставку да су ове локације имале превасходно геостратешки и војно-дефанзивни карактер (стр. 366).</s><s>Такву тезу подржавају и саме позиције градина, које се често 444</s> <s>441 оснивају на важним путевима и пунктовима погодним за контролу стратешки важних деоница попут клисура и превоја, као и њихова орјентисаност на заштиту зона са потенцијалима за експлоатацију металичних ресурса (стр. 380-7).</s><s>Недовољна истраженост не дозвољава коначну потврду, али тренутни подаци индицирају да су градине пре свега коришћене за дуготрајнији боравак људи са примарном функцијом заштите и контроле.</s><s>Таква сврха намеће гомилање моћи, при чему се не поништава ни меморијална компонента, која се по свој прилици прожима са религијском симболиком, док је намена везана за смештај стоке извесна али не и примарна.</s><s>Осим тога, анализа заступљености градина у проучаваној области током ПБД, потврђује тезу да је Моравско-вардарску долину, као и већи део Европе захватио експанзивни тренд подизања насеља на доминантним узвишењима, који је у односу на све претходне периоде порастао за 1/3 (стр. 369).</s><s>Широко интензивирање градина у ПБД сугерише да оне нису регионална карактеристика одређене културе или народа, већ да су продукт једног ширег тренда, који се може тумачити као глобална реакција на друштвено-економске околности и/или нестабилну ситуацију.</s><s>Даља анализа је установила регионалне варијације у заступљености градина током периода од XIV до VI века п.н.е., с обзиром да се највећи број градина кроз читаво раздобље концентрише у Лесковачком и Врањском Поморављу, док су у областима на северу знатно ређе или уопште нису присутне (Крушевачко Поморавље).</s><s>Осим тога, комплетан узорак је показао промене у њиховој бројности по периодима, тако да највећи део узорка чине градине са хоризонтом из РГД, које су за 11% заступљеније од градина из ПБД, а за 14% од градина са хоризонтом СГД.</s><s>Диспозиције градина по периодима се изразито разликују, с обзиром да 40% градина из ПБД бива напуштено у наредној фази (РГД), а разлика је још драстичнија уколико се упореде положаји градинa из ПБД и СГД које се у приближно 70% случаја локацијски не поклапају.</s><s>Тенденција ка другачијим стратегијама насељавања је изражена и на прелазу из РГД у СГД где су локацијске разлике присутне на 1/2 узорка.</s><s>Такође је примећено да градине из ПБД имају јаку конекцију са старим насеобинским праксама (неолит, енеолит, рано и средње бронзано доба), с обзиром да у 66% случајева садрже слојеве из старијих епоха.</s><s>Овакава ситуација сугерише озбиљне промене у доктрини запоседања стратешких пунктова, које почињу са РГД, а још више се интензивирају током СГД (стр. 368-371).</s><s>Вођени таквим параметрима тражили смо географске маркере у којима се огледају наведене промене.</s><s>Утврдили смо да се током свих периода фаворизују природно добро заштићена брда која пружају квалитетну заштиту и добар преглед околине (Д2), док њихову топографску позицију и надморску висину диктирају локалне одлике терена (стр. 372-3).</s><s>Одступања од овог правила показује период ПБД, током кога је индикативно да се чак 1/3 градина оснива на лакше приступачним узвишењима са благим нагибом (Д1), за разлику од РГД где је ова пракса у значајном опадању (13%), да би у СГД постала потпуно неприхватљива у дефанзивним стандардима тадашњих друштава (стр. 373).</s><s>Слична одступања су примећена и по питању литолошког састава терена.</s><s>Установљено је да су код градина из ПБД, поред фаворизованих терена на седиментним стенама (СС), у 1/3 случаја заступљене и градине на језерским наслагама (ЈН), за разлику од РГД и СГД где је оваква литологија знатно ређе заступљена.</s><s>С обзиром да се различите литолошке подлоге могу одразити на избор грађевинског материјала и техника, испитан је њихов однос са документованим грађевинским остацима.</s><s>У ту сврху тестирана је теза по којој је претпостављено да топографске и морфолошке одлике терена диктирају избор грађевинског материјала, стога је упоређен од раније издвојен централнобалкански и јужнобалкански круг утврђења у којима се издвајају две различите грађевинске технике (стр. 374-5).</s><s>Међутим, анализом литолошке подлоге са градина и њиховог најближег окружења, установљено је да је грађевински 445</s> <s>441 камен заступљенији на градинама из централнобалканске зоне у којој до сада није регистрован ниједан фортификациони елемент од сухозида.</s><s>Наведена запажања воде ка закључку да у издвојеним зонама долазе до изражаја техничка знања и праксе, која су вероватно одраз културних стандарда.</s><s>С обзиром да хронолошко опредељење праисторијских фортификационих елемената у већини случајева није поуздано утврђено, за сада једино можемо рећи да се централнобалканка утврђења поклапају са простором у коме доминира керамика израђена у Басараби стилу, док је јужнобалкански круг подудран са простирањем грнчарије направљене у стилу Лапотинце-Влаштица.</s><s>Сходно томе закључено је да су дефанзивно-стратешке одлике терена биле примарни параметар за промене у праксама насељавања градина током РГД и СГД.</s><s>Овакав закључак додатно подржавају и хидрографске прилике у непосредној близини градинских локалитета, при чему је разматрана конфигурација и распоред речних токова као водених баријера са израженим дефанзивним повољностима.</s><s>Доказано је да насељавање градина окружених речним током или токовима са три стране такође бележи нагли прогрес од РГД, који се још интензивније практикује у СГД (стр. 375-6).</s><s>Пољопривредни потенцијали у економији градина разматрани су на три нивоа.</s><s>Први ниво је анализирао рељефне погодности терена кроз афирмацију пољопривредних делатности, други ниво се бавио педолошким предиспозицијама за аграрну производњу, док се трећи посветио разматрању пољопривредних потенцијала кроз поређење са основном привредном орјентацијом прединдустријског становништва истраживане области (стр. 377-380).</s><s>Резултати испитивања су показали да сви параметри (рељеф, педологија, етноисторијска привреда) на свим просторним нивоима (рејон, шире и уже окружење) указују да су терени око градина кроз све периоде били подеснији за развијање сточарства (таб.</s><s>112).</s><s>Иако су разлике незнатне, коначни параметри показују да ка пејзажима подесним за сточаство највише нагињу градине из РГД, а најмање из СГД.</s><s>Изнесене констатације су у складу са археозоолошким истраживањима на градинама из ближих и даљих области Балкана, тако да је закључено да сточарство има блиске везе са градинским налазиштима.</s><s>С обзиром да је стока била основно мерило богатства, реално је претпоставити да су заштита и чување овог ресурса биле перманентне потребе тадашњих заједница, тако да су сходно томе биране позиције са природним атрибутима који су поред заштите могли одговорити на потребе за сталним, сезонским или привременим егзистенционалним одржавањем сточног фонда.</s><s>Статистичком анализом процењено је да 42% градина директно контролише магистралне правце, 36% регионалне, а 22% путеве од локалног значаја.</s><s>Посматрано кроз проучаване етапе установљено је да су ка магистралним правцима у највећем проценту орјентисане градине из ПБД (47%), док током РГД проценат опада на 35%, а у развијеном гвозденом добу је најмањи и износи 31% (стр. 381).</s><s>На основу овакве диспозиције закључено је да кроз време опада интересовање за контролу главних путних праваца и да примат добијају правци са нижим геостратешким значајем, позиционирани у залеђу Моравско-вардарске долине, превасходно уз регионалне и локалне правце.</s><s>Такав феномен је тумачен продором носилаца Гава комплекса у проучаване области, што је приморало становнике брњичке и параћинске културе да напусте одбрамбени систем у главним долинама и да се повуку у пасивније области, где су током времена изгубили препознатљива обележја своје материјалне културе (стр. 381-383).</s><s>Овакву тезу сада</s> <s>детаљнији хроностратиграфски подаци али скрећемо пажњу и на другачије могућности које се огледају пре свега у економским аспектима контроле и насељавања простора.</s><s>Испитивањем заступљености градина у зони непосредне контроле саобраћајница преко клисура и планинских превоја примећено је да се кроз време појачава контрола ових деоница.</s><s>Градине из узорка ПБД гравитирају ка клисурама у 42% случајева, док 446</s> <s>детаљнији заштита превоја представља изузетак (5%).</s><s>Током РГД пракса контролисања клисура (52%) и превоја (9%) је у порасту, за разлику од СГД где је контрола сутески у опадању (44%), док заштита превоја бележи нагли пораст, с обзиром да је овај период документован на свим градинама око превоја (22%).</s><s>Из приложеног можемо закључити да се контрола деоница са израженим саобраћајним значајем повећава за 14% током РГД, а за 19% током СГД у односу на стање из ПБД (стр. 382).</s><s>С обзиром да клисуре због своје конфигурације нуде погодан транзит и једноставну одбрану, њихова заштита је одувек представљала логичан стратешки примат.</s><s>Стога појачана контрола клисура током РГД, а затим њихово смањење током СГД упућује на промене у путним приоритетима или одражава стање друштвено-политичке ситуације, која је према устаљеној интерпретацији била најнесигурнија током РГД.</s><s>Овакво стање додатно подржава и чињеница да током РГД и нарочито у СГД долази до интензивирања алтернативних праваца преко брдско-планинских терена (стр. 382-383).</s><s>Градине на планинским превојима нису документоване пре ПБД, што би се могло повезати са иновацијама у транспорту које су се почеле уводити крајем бронзаног доба.</s><s>Осим тога, не може се искључити ни фактор везан за несигурност или ограниченост у кретању кроз устаљене долинске деонице.</s><s>Такође, доминантност алтернативних праваца може сугерисати и развој рударства или неких других економских грана из залеђа, које са собом нужно повлаче и развој путне мреже, а самим тим и појачавање њихове контроле.</s><s>Кроз студију минералних потенцијала у окружењу градинских налазишта, дошло се до закључка да чак 67% градина у свом ближем или ширем окружењу поседује металична рудишта (Au, Cu, Fe, Sn, Pb).</s><s>Подељено по периодима гравитирање градина ка лежиштима стратешки важних металичних ресурса је најмање током ПБД и евидентирано у 52% случајева.</s><s>Током РГД приметан је пораст у заступљености градина у близини металичних потенцијала за 13%, а током СГД за 22% у односу на бронзано доба.</s><s>Слично је и гравитирање ка стратешким лежиштима (Au, Cu, Sn, Pb), где је у односу на ПБД, присутно повећање од 10% код градина из РГД и СГД.</s><s>У прилог таквих тенденција говоре и новоосноване градине из РГД, с обзиром да у 8 од 11 случајева (73%) поседују металичне депозите у својим окружењима, док је код новоосновних градина из СГД такав однос евидентан на 5 од 7 градина (71%) (стр. 383).</s><s>Интересантно је да се у анализираном делу Моравско-вардарског слива бележи пораст броја градина у складу са рудним богатствима регије.</s><s>Регије са највећим бројем градина, попут Лесковачког и Врањског Поморавља су најбогатије по питању заступљености и разноврсности металичних ресурса, а поред тога су познате по дугој традицији рударења.</s><s>Регије у којима је ретка заступљеност градина, попут Параћинског и нарочито Крушевачког Поморавља, знатно су дефицитарније по питању металичних ресурса.</s><s>Осим тога, студија регионалних образаца насељавања је указала на два случаја повећане густине градина око лежишта са металичним сировинама, а у овим случајевима бакра и калаја.</s><s>Први случај указује на област Доњег Понишавља и планину Калафат, где су прилази лежиштима бакра заштићени са 6 градина распоређених на све четири стране планине, док локална топонимија упућује на присуство још 5 градина.</s><s>Други пример груписања градинских локалитета примећен је у области Врањског Поморавља и везује се за подручје где је геолошким истраживањима регистрована појава каситерита, око којих је документовано 6, а према топонимији претпостављено присуство још 3 градине.</s><s>При томе је установљено да највећи број насеобинских хоризоната у обе локалности припада РГД, нешто мање СГД, а најмање ПБД (стр. 383-386).</s><s>С обзиром да већина поменутих градина није ископавана, немамо егзактну потврду експлоатације поменутих ресурса, иако је пракса груписања градина око минералних лежишта током бронзаног и гвозденог доба потврђена на бројним рударским локалностима широм Европе.</s><s>Стога нова хипотеза произишла из ових истраживања би требала да одговори на питање: Да ли 447</s> <s>детаљнији је груписање градинских налазишта у вези са експлоатацијом металичних ресурса?</s><s>Уколико је одговор на ово питање негативан, нужно је објаснити који су разлози за оваква груписања, далеко од главних комуникиација и плодних долина као у случају локаности на планини Калафат.</s> <s>Велика концентрација градина у просторно малим микроцелинама поред путева нижег значаја, пружа основане индиције да су локалитети на узвишењима подизани у циљу контроле и ограничавања приступа металичним лежиштима.</s><s>У складу са временском и просторном диспозицијом градинских локалитета у поменутим локалностима може се поткрепити давно сугерисана теорија да је разлог за колапс развијених цивилизација у источном Медитерану утемељен у дезинтеграцији устаљених трговачких мрежа, чиме је изазвана несташица метала, приликом чега се акценат ставља на недостатак калаја.</s><s>Археометалуршке анализе на предметима од бронзе са средишњег Балкана подржавају овакву тезу, с обзиром да сугеришу појаву легура са смањеним процентном калаја од приближно 1100. год. п.н.е. Глобалне несташице могу довести до ланчаних друштвено-економских промена на глобалном тржишту, које приморавају заједнице зависне од увоза да потраже алтернативне изворе траженог материјала.</s><s>У таквим случајевима се потребна роба најпре тражи на локалном нивоу, при чему се не преза од покретања експлоатације која је током стабилних времена била економски неисплатива, наспрам цене увоза.</s><s>Продубљивањем кризе се повећава притисак на тражене ресурсе, па се самим тим и повећава потреба за што ефикаснијом контролом и заштитом рудних лежишта, као и путног промета траженог метала.</s><s>Чињеница да заступљеност градина на магистралним правцима опада од старијег ка млађим периодима (стр. 382), док се код отворених насеља дуж истих праваца дешава дијаметралан процес (стр. 409-410) сугерише промене у економским приоритетима, које су утицале да се потенцијални центри постепено преорјентишу на контролу другачијих врста привредне моћи, који превазилазе надгледање пољопривредних и транзитних потенцијала у главним долинама, окрећући свој интерес све више ка брдско-планинском залеђу и његовим рудним потенцијалима.</s><s>Промене у стратегијама контролисања простора не негирају теорију о инвазији носиоца Гава комплекса, већ је на против и подржавају, нарочито уколико се њихов продор повеже са глобалним дефицитом метала, као и са њиховим, на далеко чувеним, способностима у металопреради.</s><s>Таква теза додатно добија на важности с обзиром да се несташица бронзе хронолошки поклапа са оквирним временом њихове миграције, а синхрона је и са променама у појачавању дефанзивних стандарда приликом избора градинских локација.</s><s>Испитивања отворених насеља су такође показала промене у трендовима насељавања кроз различите параметре током свих периода.</s><s>Поред разлика у регионалној заступљености, уочене су и веће варијације у њиховој присутности током анализираних раздобља.</s><s>Насеобински хоризонти из ПБД су регистровани на 30% укупног броја насеља на отвореном, током РГД њихова бројност драматично расте и заузима 82% узорка, док се заступљеност хоризонта из СГД враћа на вредности из бронзаног доба чинећи скуп од 29% насеља на отвореном.</s><s>Поред тренда повећања бројности насеобина, приметна је и тенденција ка заузимању потпуно нових топографских и еколошких позиција.</s><s>Узорак показује да половина насеља са хоризонтом РГД представља новоснована насеља, малих димензија и плитког културног слоја, који сведочи о кратким интензитету живљења (стр. 396-398).</s><s>Са друге стране насеља из СГД у 78% случајева настављају живот на истим локацијама из претходног периода, док се са насељима из ПБД локацијски поклапају у свега 24% случајева.</s> <s>Кроз компаративне анализе топографске, геоморфолошке, хидрографске и геолошке грађе из непосредног насеобинског окружења продискутоване су разне 448</s> <s>детаљнији могућности које сугеришу одређене насеобинске и економске повољности, док је статистичка заступљеност појединих природно-географских маркера указала на фаворизовање терена за насељавање кроз проучаване периоде.</s><s>Систематизацијом геоморфолошке грађе издвојене су флувијалне и падинске формације, као два основна типа на којима су оснивана насеља на отвореном.</s><s>Посебна пажња је посвећена насељима на плавним облицима рељефа, с обзиром да они могу бити показатељ климатских осцилација јер је удаљеност станишта од речне обале углавном повезана са стањем водостаја, који је у генетској вези са климом и количином атмосферских падавина.</s><s>Повезаност насеобинских позиција и водостаја је потврђена на узорку из слива Кереша</s> <s>резултатима палеоклиматолошких испитивања из средње и ЈИ Европе, која су сугерисала да су релативно слични климатски и хидролошки услови константовани у раздобљима оквирно подударним са нашим ПБД и СГД, док су озбиљнија одступања од тог климатског тренда утврђена за оквире РГД .</s><s>Топографске позиције насеља у односу на веће реке из анализиране области најубедљивије сугеришу промене везане за водостај и климатске промене јер без обзира на безбедан положај од поплава који пружају терасе или оближње падине, бивају економски угрожена јер у таквим околностима страдају пољопривредне површине из алувијалних равни.</s><s>Узорак насеља из РГД показује најређу насељеност брдско-планинских пејзажа у залеђу, за разлику од ПБД и СГД, где је насељеност ових подручја већа за 9% и 7% (стр. 399-402).</s><s>Такви резултати су слични са статистичким вредностима из источне Мађарске, где је егзактно доказана подударност промена између образаца насељавања и палеоеколошких прилика, конкретно водостаја.</s><s>На основу таквих резултата, можемо се приближити закључку да је Моравско-вардарску долину захватио сличан климатски тренд као у средњој Европи, односно да су раздобља између 1550-1150. и 800-400. год. п.н.е. била знатно хладнија и влажнија за разлику од изражено аридног периода од 1150-800. п.н.е. Потенцијални маркер изражених климатских промена између РГД и СГД представља моћни слој наплавине регистрован на два локалитета у Параћинском поморављу (Ан у Својнову и Ограђе код Чепура) (стр. 400).</s><s>Најмлађи слој у насељима се на основу керамике декорисане у тремоло техници може везати за VII век.</s><s>Такав маркер оквирно може одредити terminus post quem за почетак плавног раздобља, а самим тим и за иницијацију промена у обрасцима насељавања.</s><s>Сличне промене у топографији насеља приметио је и М.</s><s>Стојић на прелазу из VIII у VII век, везујући повлачење насеља из главних долина са насилном инвазијом носилаца тремолиране керамике (стр. 400).</s><s>Климатске промене такође потврђује заступљеност насеља позиционираних искључиво поред једног речног тока.</s><s>Према таквом параметру, највеће интересовање за насељавање подручја око великих река показују насеља из РГД (22%), нешто мање насеља из СГД (19%), а драстично мање насеља из ПБД (8%).</s><s>По питању локалних токова утврђен је дијаметрални процес, с обзиром да је највећа насељеност у њиховој (стр. 403-404).</s><s>Наведене промене у избору хидрографских потенцијала су пре свега индикативне по питању сушних и влажних раздобља, јер је по логици ствари реално да се у сушним годинама рађе и чешће насељавају места са сталним, односно већим водотоцима, с обзиром да су мали токови склони сезонском или сталном пресушивању.</s><s>Осим тога индикативна су и насеља основана на тераси или падини поред једног или два локална тока, која у алувијалној равни формирају ушће са великом реком.</s><s>Сагледана је укупна присутност малих токова у непосредном окружењу насеобина, а разврставањем њихове заступљености по периодима, установљено је да су током ПБД мањи локални токови присутни у 82% случаја, за разлику од периода РГД током кога проценат опада за 20%, а током СГД за 8% (стр. 404-405).</s><s>Посматрано из економског 449</s> <s>резултатима угла, једна од најизраженијих погодности насеља са оваквом хидрографијом, јесте могућност лаког формирања система за наводњавање, с обзиром да не захтева копање великих канала и ангажовање огромних људских ресурса за њихово инсталирање.</s><s>Међутим, како у анализираној области никада нису истраживане овакве инсталације, немамо конкретних доказа о системима за наводњавање, тако да се теза за сада једино може ослонити на устаљене праксе из етноисторије (стр. 403-404).</s><s>Опадање водостаја изазвано сушом је деградирало значај малих токова било за потребе наводњавања, подмиривања потреба за пијаћом водом и/или за вршење неких других делатности.</s><s>Сходно томе, закључено је да су климатске флуктуације са оваквим ефектом утицале на устаљене пољопривредне праксе и вероватно на већу преорјентацију са земљорадње на сточарство, што се нужно морало одразити и на промене у обрасцима насељавања.</s><s>С обзиром да просо представља биљну културу отпорну на сушу, њено интензивније гајење крајем бронзаног доба и нарочито током РГД, додатно сугерише овакву реакцију на климатску кризу (стр. 419-20).</s><s>Осим тога, СГД је готово увек приближније коефицијентима из ПБД, тако да постоји још више основа да се овакве промене повежу са последицама еколошке ситуације.</s><s>Промене у насељавању локалности поред специфичних хидрографских елемената су такође сугестивне по питању палеоеколошких промена али уједно могу одражавати разлике у културним и економским аспектима доживљавања и коришћења одређених предела (стр. 405-408).</s><s>Интересовање за насељавање локација поред речних ушћа је у благом опадању посматрајући узорак од ПБД (51%), преко РГД (45%) и СГД константована и по питању заступљености врела.</s><s>Опадање насељености око ушћа и извора може одражавати дугорочне последице суше у РГД, која је деградирала њихову практичну примену (транспорт, водоснабдевање), а са њом и евентуални спиритуални значај, који се није вратио ни након климатске стабилизације у СГД.</s><s>Дијаметрално супротан процес примећен је у зонама око речних меандра, где се насељеност повећава за 10% у РГД и за 13% у СГД.</s><s>Претпостављено је да период ниског водостаја у РГД није био нарочито захтеван за гажење великих река али да је изазвао неопходност која је сходно људској природи подстакла иновативност услед повишења водостаја у СГД.</s><s>Таква ситуација је довела до усавршавања техника и средстава за прелажење река, при чему се форсирање мирних вода у меандрима наметнуло као најпогоднији избор.</s><s>Такав образац се подудара са глобалним прогресом у европској мостоградњи, која је након стагнације у РГД експанзирала крајем VII века.</s><s>Осим тога, не треба искључити ни нагињање ка другим повољностима које пружају успорене струје меандра, попут риболовних или минералних потенцијала (стр. 406-407).</s><s>Промене палеоклиматских прилика такође сугеришу насеља у међуречјима, као и поред мочварног и барушљавог земљишта.</s><s>Иако узорак показује мања одступања у насељености ових пејзажа, закључено је да се међуречја мањих река најређе насељавају у РГД, док су у истом периоду локалности око мочвара и бара најчешће насељене.</s><s>Такав образац одражава последице појачане аридности, с обзиром да мале реке у сушним периодима губе значај, док мочваре и баре у истим условима постају погодније за живот.</s><s>Са друге стране овакве промене увек можемо везати за прилив популација са другачијим насеобинским праксама и другачијим техникама пољопривредне производње, без икаквог супротстављања тези о променама изазваним климатским фактором (стр. 407-408).</s><s>Анализе пољопривредних потенцијала у насеобинским окружењима нису омогућиле јединствен закључак као код узорака градина (стр. 411-419).</s><s>Збирни параметри указују да се насеља подижу у окружењима погодним за мешовиту привреду (таб.</s><s>115), што је глобална карактеристика анализираног подручја, прилично независна од временског периода.</s><s>Прединдустријске статистике и топографско окружење у 450</s> <s>резултатима радијусу од 5 и 2,5 km (таб.</s><s>115), указују да су насеља из ПБД најчешће орјентисана ка сточарским пределима за разлику од истих из РГД која се знатно ређе (за 23%) оснивају у таквим крајевима, али су са друге стране најучесталија на педолошким типовима погодним за узгој стоке.</s><s>Овакви параметри пре свега показују да је у РГД дошло до напуштања насеља на вишим котама са вишеструким повољностима за узгој стоке (стр. 412), док се са друге стране знатно увећао број налазишта на нижим котама са слабије продуктивним или тешко обрадивим земљиштима (стр. 416, таб.</s><s>114).</s><s>Евидентне промене такође могу сугерисати смањење обима у праксама трансхумантног сточарења, односно напуштања насеља која су коришћена у летњим месецима.</s><s>Такав привредни преображај је могао бити подстакнут променама у етничком супстрату, пре свега пристизањем насељеника из Карпатског басена који у матичној области нису примењивали овакве технике у узгоју стоке.</s><s>Други разлог се може везати за појачану аридност у РГД, која је обезвредила продуктивност планинских пашњака у летњим месецима и довела до исушивања малих токова условљених нивоом атмосферских падавина, што је у сагласности са променама насељености према хидрографским потенцијалима.</s><s>Овакав сценарио објашњава повећану концентрацију насеобина у долинским појасевима током РГД, које су узрочно имплицирале и значајно смањење просечне надморске висине отворених насеља у односу на узорак из ПБД (стр. 412).</s><s>Важно је напоменути да је анализа путних праваца у блиском окружењу отворених насеља показала потпуно дијаметралне вредности у њиховој заступљености у односу на узорак градина.</s><s>Код отворених насеља зоне поред магистралних праваца су узорак градина исказује потпуно супротну градацију.</s><s>Узимајући у обзир оба узорка закључено је да се градине кроз време све више окрећу контроли периферних праваца у залеђу, док се кроз исту временску етапу повећава број отворених насеља на магистралама (стр. 409-410).</s><s>Таква околност сугерише да је трговачки промет на веће удаљености изгубио некадашњи значај након врхунца достигнутог у ПБД, што се вероватно може повезати са распадом трговачких мрежа у источном Медитерану током XII века, након чега се развија транзитно-трговачки промет на нижим регионалним нивоима о чему сведочи повећање како отворених насеља тако и градина у близини превоја (стр. 381-382, 410).</s><s>Вероватно да такви транзитно-трговачки приоритети више нису захтевали снажну контролу најважнијих путева, тако да се евентуално посредовање одвијало кроз мрежу насеља на отвореном.</s><s>Са друге стране у зонама око речних сутески, током РГД смањује се заступљеност насеља на отвореном (8%), док је исти тип дијаметрално од узорка градина (стр. 381).</s><s>Такви параметри су протумачени као одраз смањене друштвено-политичке стабилности у РГД, с обзиром да овакви пунктови трпе највећи притисак приликом ратних операција, па је њихово одржање било једино могуће кроз формирање добро брањених позиција на узвишењима.</s><s>Могуће наговештаје промена у техникама савлађивања речних токова добили смо кроз анализе заступљености насеља у близини савремених или историјски познатих прелаза попут мостова, скела и газова (стр. 410-411).</s><s>У обзир је узет само узорак поред пловних река, за који је установљено да се у 48% случајева оснива на местима са повољностима за прелазак преко реке.</s><s>Насеља из РГД су најмање заступљена поред речних прелаза, док је насељавање око ових потенцијала у СГД веће за 10%, а у ПБД за чак 20%.</s><s>Претпостављено је да климатске прилике у РГД праћене сушом и ниским водостајем нису биле нарочито захтевне по питању савлађивања речних токова, па се самим тим и смањило интересовање за места са израженим погодностима за прелазак преко река, за разлику од раздобља са повишеним водостајем попут СГД и ПБД.</s><s>Такви обрасци кроз анализиране периоде су у сагласности са фаворизовањем меандара у 451</s> <s>резултатима близини насеља, као и са развојем европске мостоградње која је синхрона са предложеним периодом високог водостаја у Параћинском поморављу (стр. 400-402).</s><s>Присутност неметаличних ресурса у близини насеља сугерише пре свега одређене приоритете у привредним праксама насељеника али уједно одражава и стање глобалних економских трендова.</s><s>На основу њихове заступљености по периодима и дистанце појављивања (стр. 422-427) установљено је да постоје предуслови према којима би се могло сматрати да становници ПБД највише фаворизују лежишта квалитетне глине и лековите изворе, за разлику од становника из РГД којима су приоритетни извори соли, сумпора и лежишта кремена, док насеља из СГД показују највећу усмереност на површинска лежишта угља.</s><s>Често оснивање насеља око извора соли током РГД се може повезати са могућом несташицом након краха трговачких мрежа и деградацијом насеља у приморским областима, која су могла бити потенцијални извозници (стр. 424).</s><s>Исту проблематику, изазвану несташицом метала, сугерише и појачано стремљење насеља из РГД ка лежиштима кремена (стр. 427).</s><s>Везе између отворених насеља и лековитих врела исказују исту градацију као и код односа са обичним извориштима воде, што је протумачено као одраз спиритуалних промена услед њиховог пресушивања у РГД или као одраз другачијег етнокултурног става према оваквом ресурсу (стр. 428-429).</s><s>Појачано интересовање за површинске појаве угља у СГД може се везати за прогрес у преради гвожђа или за стање изазвано дефорестацијом (стр. 427).</s><s>Блиска дистанца између квалитетних глиништа и насеља је најевидентнија у ПБД, нешто мања у СГД, а најмања у РГД.</s><s>Овако градирано интересовање за глиништа у окружењу насеља одражава значај и посвећеност грнчарској производњи, што је генерално у сагласности са квалитетом фактуре на грнчарији из узорка (стр. 425).</s><s>Практична примена сумпорних извора у праисторији за сада није довољно јасна, иако њихова присутност у насеобинским окружењима није случајна.</s><s>Етнографска традиција наводи праксе из ветерине, медицине, лова и прикупљања самородног сумпора (стр. 18-9), а с обзиром да се у 92% случаја срећу ван насеобинских рејона, можемо претпоставити сличне примене и код насељеника из бронзаног и гвозденог доба.</s><s>Металична лежишта су се у анализи економског слива показала као најадекватнија за тестирање давно изнесене тезе о несташици бронзе крајем ПБД, а једнако су индикативна како код узорка градина тако и код узорка отврених насеља (стр. 426-7).</s><s>Окружења отворених насеља са стратешким лежиштима метала су најчешћа у налазишта градација дијаметрално супротна (стр. 382).</s><s>Уколико прихватимо да су градине представљале одређене центре моћи, можемо говорити о некој врсти монополизације металичних ресурса, која представља логичан одговор на кризу са краја бронзаног доба.</s><s>Такве промене сугеришу да је рудна експлоатација у ПБД била слободнија, можда организована по принципу отворених рударских насеља чији су становници са мањим или већим степеном специјализације вршили слободну експлоатацију, прераду и дистрибуцију прикупљених сировина.</s><s>Глобална несташица бронзе крајем ПБД и током РГД, захтевала је јачу контролу и већа ограничења у експлоатацији металичних лежишта, што је довело до процеса напуштања или трансформације незаштићених рударских насеља.</s><s>Током СГД градине се још чешће срећу поред стратешких ресурса, али се повећава и заступљеност отворених насеља, па се такав феномен може протумачити као одраз постепене стабилизације на тржишту или као показатељ веће организованости у потенцијалној експлоатацији, која је подразумевала и већу територијалност (стр. 429).</s><s>Примећено је да број насеља у близини лежишта злата највећи у ПБД, а најмањи у РГД.</s><s>Гледано са друге стране током РГД расте број налазишта која гравитирају ка лежиштима бакра и калаја.</s><s>Пошто се злато превасходно користи за производњу 452</s> <s>резултатима украсних предмета, логично је да већу потражњу овог метала треба везати за стабилна времена и развијену трговачку мрежу.</s><s>Теза да је недостатак калаја пореметио мреже у производњи и дистрибуцији бронзаних предмета при крају ПБД, налази основа у појачаној концентрацији насеља око ових ресурса у РГД.</s><s>У прилог томе говоре и параметри из СГД, који указују на тежњу ка враћању на старе обрасце из ПБД, односно приметан је благи пораст у заступљености отворених насеља поред лежишта злата, а праћен незнатним падом у њиховој дистрибуцији око лежишта бакра и калаја.</s><s>Појава насеобинских кластера у РГД представља нов образац у Моравсковардарској долини, што је дефинитивно одраз другачије друштвене, а можда и политичке организације.</s><s>Понуђено је неколико интерпретативних модела који настоје да образложе појаву оваквог тренда.</s><s>При томе су продискутовани сценарији који стављају акценат на економско-еколошке промене, појачану несигурност, појаву нових културно условљених пракси услед прилива новог становништва или природни преображај настао услед популационог скока (стр. 438-440).</s><s>С обзиром да се на појединим локалностима обриси кластера задржавају и током СГД, приближавамо се тези да су промене у насељавању одраз ограничености егзистенционалних ресурса услед сушних климатских прилика, које се коначно оптимализују у VII веку.</s><s>Културне промене, праћене миграцијама су на различите начине доказане у већем делу ЈИ Европе током прелаза из ПБД у РГД (стр. 432-434).</s><s>Такав процес није заобишао ни Моравско-вардарску долину, оставивши свој траг на обрасце насељавања.</s><s>Поред бројних промена примећена је и другачија пракса позиционирања некропола у односу на матична насеља.</s><s>Током РГД се чешће практикује сахрањивање у самом насељу или његовој непосредној близини, за разлику од ПБД где су некрополе обично позициониране на удаљеностима већим од 500 m, док гробови из СГД не показују никакве блиске везе са насељем (стр. 436).</s><s>Такве дистанце између осталог могу карактерисати општу стабилност, јер сахрањивање у самом насељу указује на страховање од евентуалног скрнављења гробова, можда због пљачке бронзаних предмета или из неких других разлога.</s> <s>Прва хипотеза у раду гласи: Заједнице из позног бронзаног, раног гвозденог и старијег гвозденог доба бирају различита места за насељавање.</s><s>Приказане промене несумњиво документују да је кроз сва три периода долазило до промена насеобинских локација у израженијем проценту, како на градинама тако и на отвореним насељима чиме је потврђена прва истраживачка хипотеза.</s><s>Промене у положају насеља обично са собом повлаче и промене у економским приоритетима, што је за сва три периода образложено по питању привредних афирмација према топографским, педолошким и минералошким потенцијалима, чиме је у великој мери потврђена друга истраживачка хипотеза:</s> <s>економским потенцијалима (природним ресурсима) из ближе и даље околине насеља указују на другачије привредне праксе заједница из позног бронзаног, у односу на заједнице из раног и старијег гвозденог доба.</s><s>Прединдустријске пољопривредне статистике представљају важан допунски извор у одређивању пољопривредних предиспозиција атара али у случају РГД могу одвести у погрешном смеру уколико се у обзир не узму климатске варијабле.</s><s>Појава кластера и другачији економски приоритети у распореду налазишта, указују да је дошло до одређених промена у друштвено-економским системима чиме је потврђена и трећа хипотеза: Распоред насеља, њихових типова и других друштвеногеографских елемената из позног бронзаног доба указује на другачију организацију система насељавања (тј. друштвено-економског система) у односу на рано и развијено гвоздено доба.</s><s>Културне промене и прилив новог становништва су се несумњиво одразиле на обрасце насељавања али при томе морамо имати у виду да су природно453</s> <s>економским еколишке трансформације много моћнији фактор који се озбиљније одражава на све сфере живота, тако да би се промене у обрасцима насељавања свакако одиграле по сличном принципу без обзира на етнокултурни елемент.</s><s>Идејни отац насеобинске археологије Џулијан Стјуард (Julian Steward), истиче да разне природне средине нужно намећу различите форме прилагођавања, тако да би разне културе у сличним срединама требало да испољавају сличне обрасце развоја (Stjuard 1981).</s><s>Највећи број анализа је показао да су насеља из ПБД и СГД увек ближа добијеним коефицијентима, иако се ретко локацијски поклапају, за разлику од РГД које по правилу показује знатнија одступања.</s><s>С обзиром да палеоклиматолошка испитивања указују на сличне услове између ПБД и СГД, можемо закључити да су еколошки услови представљали пресудан фактор који је утицао на обрасце насељавања, с обзиром да су разлике у материјалној култури и технологији између ова два периода упадљиви.</s><s>Одређена неуједначеност коју показују поједини параметри између ПБД и СГД могла би се тражити у временским маркерима који нису толико везани за културне промене, колико одражавају климатске трансформације са пуним ефектом нешто млађим од хронолошких одредница за почетак развијеног гвозденог доба.</s><s>Услед недостатка адекватних палеоклиматолошких анализа у Моравско-вардарској долини, сматрамо да су прве деценије VII века могле представљати етапу током које су обрасци из РГД постали неодрживи, с обзиром да се клима приближила моделу из ПБД.</s><s>Према таквој интерпретацији, један део насеља (до VII века) из СГД је окренут обрасцима из РГД, док се други (од VII века) приближно враћа на праксе из ПБД.</s><s>Дивергентни параметри у положају насеља из СГД у већини случајева подржавају овакав образац.</s><s>Наравно, овакво тумачење се екстремно ослања на принципе по којима еколошки и просторни елементи и фактори строго диктирају друштвени развој и процесе.</s><s>Међутим, не треба испустити још један значајан фактор који је утицао на наведене промене, а то су друштвене и културне праксе донешене са новопридошлим становништвом, технолошке иновације и глобално стање на економско-политичкој сцени.</s><s>Ефекте социјалних и културних фактора изражених у насељавању сугеришу бројни примери из етнологије али са доношењем коначног закључака такође треба бити обазрив.</s><s>Добар пример такве констатације представљају резултати привредне орјентације добијене на основу пописних података из 1911. год., која се у 92% случајева поклапа са преовлађујућом пољопривредном граном сеоских општина у 2001. години (стр. 23).</s><s>Иако је у питању исти народ, сувишно је помињати технолошке, друштвене, културне, чак и прехрамбене разлике између ова два периода, за разлику од климатских и еколошких услова који се нису значајније мењали.</s><s>Ипак, основна пољопривредна орјентација је остала готово непромењена и верна еколошким предиспозицијама.</s><s>Разлике у обрасцима насељавања су интерпретиране у складу са стањем и духом времена, који је обележио транзицију из бронзаног у гвоздено доба у већем делу Европе и Блиског Истока.</s><s>Узете су у обзир глобалне палеоклиматске флуктуације, миграциони покрети, пропаст развијених трговачких мрежа, несташица метала и технолошке иновације које се јављују кроз анализирану временску етапу.</s><s>При томе је битно истаћи да за многа тумачења немамо директних потврда у археолошкој грађи са територије Мораско-вардарске долине, пре свега због слабе истражености на том пољу.</s><s>Међутим, мишљења смо да се од нечега треба почети, па стога испитани узорак пре свега представља солидну базу за даља истраживања у том смеру.</s><s>Осим тога, један од значајних резултата овог рада огледа се у томе што је створена референтна основа за формирање нових хипотеза, нарочито по питању палеоеколошких услова и економских стратегија.</s><s>Истаћи ћемо само неке од важнијих: 1. Крајем ПБД дошло је до климатских промена које су изазвале повећану аридност у Моравско-вардарском сливу и изазвале промене у обрасцима насељавања.</s><s>454</s> <s>2. Током VII века п.н.е. дошло је до климатских промена које су изазвале подизање водостаја у Моравско-вардарском сливу и промене у стратегијама насељавања.</s><s>3. Градине су пре свега коришћене за дуготрајнији боравак људи са примарном функцијом заштите и контроле.</s> <s>4. Промене у геоморфолошком и хидрографском окружењу градина су у вези са напретком офанзивних техника и наоружања.</s><s>5. Премештање градинских налазишта током РГД дубље у планинско залеђе повезано је пре свега са економским потребама.</s><s>6. Градине из анализираног периода указују на јаку везу са сточарском привредом.</s><s>7. Концентрисање градина из проучаваног периода око металичних лежишта је у вези са њиховом експлоатацијом.</s> <s>8. Насеља у подручјима око превоја се насељавају због повећане експлоатације минералних ресурса у залеђу током РГД и СГД.</s><s>9. Спелеолошки објекти са хоризонтима из бронзаног и гвозденог доба нису перманентно коришћени за становање људи, већ као места са повољностима за економске потребе оближњих насеља на отвореном.</s><s>10.</s><s>Највећи број отворених насеља из РГД је био краткотрајно или сезонски насељен за разлику од истог типа насебина из ПБД.</s><s>11.</s><s>Позиције насеља из ПБД указују на праксе транхумантног сточарења, за разлику од насеља из РГД.</s> <s>12.</s><s>Промене у позицијама насеља из РГД око хидрографских елемената у односу на ПБД и СГД су у вези са стањем водостаја река у Моравско-вардарском сливу.</s><s>13.</s><s>Отворена насеља из ПБД су користила мање реке и потоке за систем примитивног наводњавања.</s> <s>14.</s><s>Насељавање у близини меандра има везе са повољностима за прелажење преко великих река помоћу мостова или пловних средстава.</s><s>15.</s><s>Отворена насеља су експлоатисала оближње неметаличне ресурсе попут глине, соли, сумпора и кремена за подмиривање локалних потреба.</s><s>16.</s><s>Крах трговачких мрежа у ПБД изазвао је несташицу метала и соли на централном Балкану, што је утицало на интензивнију експлоатација кремена и сланих извора током РГД.</s> <s>Пакет промена испраћен кроз обрасце насељавања је подобан за различите начине интерпретирања који пре свега зависе од полазне теоријске основе.</s><s>По нашем мишљењу први и иницијални фактор се може везати за климатске и еколошке промене које су изазвале другачије адаптивне процесе у промењеној животној средини, а који са собом нужно повлаче културна подешавања кроз која се та средина експлоатише, укључујући привредне, технолошке, социјалне па чак и спиритуалне реорганизације.</s><s>При томе нису оспорене ни културне промене донете са таласом досељеника из другачијих еколошких ниша и са другачијим праксама коришћења животне средине.</s><s>455</s> <s>Међутим и они су морали проћи кроз процес адаптације на услове диктиране еколошком основом, а која је изискивала одрђене промене технологије и производних односа.</s><s>Културни, социјални и еколошки фактори се могу манифестовати кроз промене у истим сферама живота, што нужно указује да на изазивање промена не утиче само једна околност, већ њихова комбинација која у већини случајева не поништава међусобно дејство али утиче на коначну интерпретацију у зависности од склоности аутора.</s><s>Културни партикуларизам чији је утемељивач био Франц Боас (Franz Boas), акцентује надмоћ културних чиниоца у односу на природне, тако да је културна промена последица преношења традиција, дифузије и мешања група (Hač 1979: 53-100; Палавестра 2011: 115), док културна екологија Џулијана Стјуарда истиче да животна средина обликује културу, па се тако и мења у складу са еколошким датостима (Stjuard 1981; Hač 1979: 153-174; Палавестра 2011: 184-6).</s><s>Не треба изоставити ни културну термодинамику Леслија Вајта (Lesly White), по којој се наглашава да технологија, као средство адаптације са дугорочним друштвено-економским ефектом пресудно диктира смер културних промена (Vajt 1970; Hač 1979: 174-218; Палавестра 2011: 183).</s><s>По нашем мишљењу велике промене прати сплет више фактора, често међусобно условљених.</s><s>Савремена истраживања промена на прелазу из ПБД у РГД сугеришу овакав след околности: климатске промене → еколошке промене → недостатак основних ресурса → социјална нестабилност (миграције, ратови, пропадање еконосмских веза) → адаптација → културне промене.</s><s>Функционална основа и просперитет система из бронзаног доба темељио се на разгранатој мрежи контаката и међусобно условљених интеракција, којe је по инерцији подстицала сировинска основа у металургији бронзе.</s><s>На таквим основама у источном Медитерану су се развијали сложени друштвено-економски и политички системи, који су посредовали у размени робе и идеја са територијама у унутрашњости континената, чинећи тако један симбиотски организам.</s><s>Међутим, таква комплексна структура праћена широким спектром међусобно условљених активности се показала неотпорна на еколошке промене које са собом доносе привредне флуктуације и ланчане друштвенополитичке реакције, праћене демографским променама које су уз низ турбулентних акција, убрзале општи крах економског и комуникационог система преко кога су се одржавале све дотадашње друштвене, војне и политичке организације.</s><s>Адаптација на настале услове изискивала је нова технолошка решења којима су претходиле бројне реорганизације у привредним, насеобинским, друштвеним па чак и спиритуалним праксама, а које су са собом донеле или подстакле културне промене.</s><s>Пуна афирмација пакета културних и технолошких промена на челу са овладаним техникама у преради гвожђа уследиће тек са оптимализацијом климатских услова које прати стабилизација економско-политичких прилика и обнова мрежа размене.</s><s>Увођење новог метала утицаће на успостављање новог друштвеног поретка који ће због широке доступности гвожђа бити знатно независнији и отпорнији на утицаје глобалних тржишних трендова.</s><s>456</s> <s>Bulatović, A. 2008.</s><s>Geneza i razvoj kultura bronzanog doba u basenu Južne Morave.</s><s>Doktorska disertacija odbranjena na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu.</s><s>Булатовић, А. 2008.</s><s>Стамбени објекат из позног бронзаног доба са локалитета Медијана–сектор југ – прилог проучавању односа параћинске културне групе и брњичке културне групе.</s><s>Гласник Српског археолошког друштва 24: 223–244.</s><s>Булатовић, А. 2008(а).</s><s>Нови праисторијски налази из Рутевца код Алексинца.</s> <s>Булатовић, А. 2009.</s><s>Порекло и дистрибуција благобиконичних здела фасетираног или канелованог обода са краја бронзаног и почетка гвозденог доба на Балканском полуострву.</s><s>Старинар LIX: 89–108.</s> <s>Garašanin, M. 1986.</s><s>O utvrđenjima i odbrambenim sistemima u jugoslovenskom delu centralnobalkanske regije, u: Medović, P. (ur.) Odbrambeni sistemi u praistoriji i antici na tlu 536</s> <s>Јанковић, И.</s><s>Бугарски, Ј. & Јањић, С.</s><s>1990.</s><s>Бакарне шљаке као доказ топљења и ливења бакра у периоду касног брон-заног доба у околини Бора.</s><s>Зборник радова Музеја рударства и металургије 5/6: 13‒20.</s> <s>Капуран, А., Борић, Д. & Јевтић, М.</s><s>2007.</s><s>Налази керамике из енеолита и гвозденог доба у две новооткривене пећине на територији Ђердапа.</s><s>Гласник српског археолошког друштва 23: 103-124.</s> <s>Лазић, М.</s><s>2017.</s><s>Археолошко рекогносцирање трасе аутопута Е80 и подручја Просторног плана инфраструктурног коридора Ниш – граница Бугарске.</s><s>У: Андрић, М.</s><s>Археолошка истраживања на аутопуту Е80 (21–80 стр.).</s><s>Београд: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд.</s> <s>Милојевић, П.</s><s>2014.</s><s>Налази рановизантијског новца на градинским локалитетима у Алексиначкој котлини.</s><s>Караџић – часопис за историју, етнологију, археологију и Милојевић, П.</s><s>2017.</s><s>Вишеслојна градина Љиљаче код села Бовна.</s><s>Караџић – часопис за историју, етнологију, археологију и уметност, н.с. бр. 9: 26 – 65.</s><s>Милојевић, П.</s><s>Вучковић, В. & Филиповић, В. 2020.</s><s>Дистрибуција и топографија налазишта из позног бронзаног и старијег гвозденог доба на територији општине Параћин.</s><s>Српско археолошко друштво, XLIII скупштина и годишњи скуп, Суботица, 14. – 16. октобар 2020. године, Програм, извештаји и апстракти.</s><s>Суботица: Meђуопштински 559</s> <s>Младеновић, А. 2003.</s><s>Повеље кнеза Лазара.</s><s>Београд: Чигоја штампа.</s><s>Mladenović, O. 2017.</s><s>Some remarks on tin ore deposits in the Balkans.</s><s>Етно-културолошки Резултати заштитних археолошких истраживања на локалитету Глождак–дис у Параћину.</s><s>Српско археолошко друштво, XLIII скупштина и годишњи скуп, Суботица, 14. – 16. октобар 2020. године, Програм, извештаји и апстракти.</s><s>Суботица: Meђуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица – Београд: Српско археолошко друштво.</s><s>63–64.</s> <s>Rašković, D. 2003.</s><s>Istorijska geografija antičkog perioda u kruševačkom kraju.</s><s>Rasinski anali Рашковић, Д. 2003.</s><s>Стање истражености античких налазишта Расинског округа.</s><s>У: Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије (стр. 31–55).</s><s>Крагујевац: Центар за научна истраживања Српске академије наука и уметности и универзитета у Крагујевцу.</s> <s>Рашковић, Д. 2014.</s><s>Нови налази грчког новца и римских републиканских денара на подручју Крушевца и Алексинца.</s><s>Нумизматичар 32: 31–47.</s><s>Рашковић, Д. 2016.</s><s>Крушевачки крај у светлу нумизматичких налаза од антике до средњег века.</s> <s>Рашковић, Д. & Берић, Н.</s><s>2002.</s><s>Резултати рекогносцирања античких и средњовековних налазишта трстеничке општине и суседних области.</s><s>Гласник српског археолошког друштва 18: 137–156.</s> <s>Рашковић, Д. & Чађеновић, Г. 2013.</s><s>Каснолатенска и раноримска налазишта у крушевачком крају и суседним областима, у: Филиповић, В. Арсић, Р. & Антоновић, Д. (ур), Резултати нових археолошких истраживања у северозападној Србији и суседним територијама (стр. 133–152.).</s><s>Београд: Српско археолошко друштво – Ваљево: Завод за заштиту споменика културе.</s> <s>Stojić, M. 1997.</s><s>Gobelets ornes du motif de spirale incrustee dans la vallee de JagodinaParaćin et leur rapport avec des gobelets semblables dans d'autres parties des vallees de Стојић, М.</s><s>2001.</s><s>Брњичка културна група у басену Јужне Мораве: генеза, развој и хронологија.</s><s>Лесковачки зборник XLI: 15–94.</s><s>Stojić, M. 2001.</s><s>The Brnjica cultural group in the South Morava basin.</s><s>Старинар н.с.</s><s>L: 9Stojić, M. 2002.</s><s>Najstariji nalazi gvozdenih predmeta u Srbiji.</s><s>Godišnjak, XXXII: 235–240.</s><s>Стојић, M. 2004.</s><s>Нови налази са праисторијских локалитета у околини Лесковца.</s><s>576</s> <s>Тасић, Н.</s><s>1990(а).</s><s>Значај Параћин културе у развоју бронзаног и старијег гвозденог доба централне и јужне Србије.</s><s>Старинар XL–XLI: 121–126. 579</s> <s>Филиповић, Б. 2003.</s><s>Минералне, термалне и термоминералне воде Србије.</s><s>Врњачка Бања: Удружење бањских и климатских места – Београд: Институт за хидрогеологију Рударскогеолошког факултета у Београду.</s> <s>Филиповић, В. 2008.</s><s>Праисторијска налазишта на територији Сврљига.</s><s>Зборник Филиповић, В. 2015.</s><s>Наоружање и ратничка опрема у културама позног бронзаног и старијег гвозденог доба на територији Србије, Црне Горе, Македоније и Албаније.</s><s>Докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету, Универзитета у Београду.</s><s>Београд: Филозофски факултет.</s> <s>Чађеновић, Г. 2011(а).</s><s>Енеолитски слој на локалитету Бедем у Маскару.</s><s>Српско археолошко друштво – XXXIV годишњи скуп, програми, извештаји и апстракти, 26–28. 590</s> <s>ЗЗСККГ – Завод за заштиту споменика културе Крагујевац ЗЗСКН – Завод за заштиту споменика културе Ниш ЗМА – Звичајни музеј Алексинац</s> <s>РЗЗСК – Републички завод за заштиту споменика културе САНУ – Српска академија наука и уметности СБД – Средње бронзано доба</s> <s>Петар Милојевић је дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду, 2014. године са темом Рекогносцирање потенцијалних палеолитских станишта на територији Сокобањске котлине и ближе околине, код ментора др Душана Михаиловића.</s><s>Докторске студије је уписао 2015/2016. године под менторством др Марије Љуштине.</s><s>Од 2020. године је запослен на Археолошком институту Београд у звању истраживач сарадник, где и данас ради.</s><s>Бави се истраживањем образаца насељавања и палеоекономијом насеља из бронзаног и гвозденог доба на територији централног Балкана.</s><s>Поред тога, интересује се за етноархеологију, спелеоархеологију, материјалну културу, друштвену организацију и технолошку развијеност праисторијских популација из металних доба.</s><s>У периоду од 2002. до 2023. био је ангажован на реализацији више домаћих и међунардоних научноистраживачких пројеката.</s><s>Највише се бавио археолошким рекогносцирањима терена, током којих је учествовао у документовању великог броја археолошких налазишта из различитих периода прошлости.</s><s>Руководи пројектом Истраживање налазишта из раног гвозденог доба на територији општине Сокобања, у организацији Археолошког института и народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Сокобањи, док је коруководилац на пројектима Систематска археолошка проспекција Јагодинског краја у организацији Завичајног музеја Јагодина и Археолошког института, као и на пројекту Систематска археолошка проспекција Књажевачког краја у организацији Завичајног музеја Књажевац и Археолошког института.</s><s>Активни је члан Српског археолошког друштва од 2014. године.</s><s>Публиковао је три монографије, два каталога и 23 чланка у стручним часописима и зборницима радова.</s><s>Аутор неколико музејских изложби у сарадњи са Народним музејом Ниш, Народним музејом Топлице, Народним музејом Врање, Завичајним музејом Алексинац и Завичајним музејом Жупе.</s><s>Добитник је награде за изузетна достигнућа из области историје и археологије, коју му је доделила општина Алексинац 2018. године.</s> <s>Изјављујем да је докторска дисертација под насловом Обрасци насељавања у Моравско-вардарској долини од XIV до VI века пре нове ере</s> <s>резултат сопственог истраживачког рада; да дисертација у целини ни у деловима није била предложена за стицање друге дипломе према студијским програмима других високошколских установа; да су резултати коректно наведени и</s> <s>Изјављујем да је штампана верзија мог докторског рада истоветна електронској верзији коју сам предао/ла ради похрањена у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Београду.</s> <s>Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског назива доктора наука, као што су име и презиме, година и место рођења и датум одбране рада.</s><s>Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне библиотеке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета у Београду.</s> <s>Овлашћујем Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић“ да у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду унесе моју докторску дисертацију под насловом:</s> <s>Моју докторску дисертацију похрањену у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Београду и доступну у отвореном приступу могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла.</s> <s>2. Ауторство – некомерцијално (CC BY-NC) 3. Ауторство – некомерцијално – без прерада (CC BY-NC-ND) 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима (CC BY-NC-SA) 6. Ауторство – делити под истим условима (CC BY-SA) (Молимо да заокружите само једну од шест понуђених лиценци.</s><s>Кратак опис лиценци је саставни део ове изјаве).</s> <s>1. Ауторство.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце, чак и у комерцијалне сврхе.</s><s>Ово је најслободнија од свих лиценци.</s><s>2. Ауторство – некомерцијално.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела.</s><s>3. Ауторство – некомерцијално – без прерада.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела.</s><s>У односу на све остале лиценце, овом лиценцом се ограничава највећи обим права коришћења 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела и прерада.</s>

Трапезни пресек гробних конструкција на Виминацијуму и могући утицаји на његов настанак

Анђелковић, Јелена;Николић, Емилија;Рогић, Драгана

Програм, извештаји и апстракти: Српско археолошко друштво, XXXV скупштина и годишњи скуп, Ваљево

grobna konsrtrukcija;Viminacium;trapez;trapezoid

ai.ac.rs-123456789-594.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1468/bitstream_1468.pdf

<s>У периоду 2001-2007. године на западној периферији Чачака истражена је биритуална некропола опредељена у касноантички период.</s><s>Укупно је откривена 71 гробна целина, од којих је 51 припадала покојницима спаљеним после смрти, док су у 20 гробова покојници били скелетно сахрањени.</s><s>Међу гробовима са спаљеним покојницима, у 32 гроба су остаци покојника након кремације похрањени у гробне јаме, док су се у 18 гробова налазили у керамичким урнама.</s><s>Само у једном случају су остаци спаљеног покојника положени унутар конструкције направљене опека.</s><s>На основу налаза у гробовима, трајање сахрањивања на некрополи оквирно се може определити у раздобље од друге половине III до у другу половину IV века.</s><s>Налази новца показују да је најинтензивније сахрањивање било у раздобљу од владавине прве тетрархије до времена наследника цара Константина.</s><s>Током тог периода практикована су оба погребна обреда и то ово гробље чини специфичном, будући да је у то време већ уобичајен прелазак на скелетно сахрањивање.</s><s>Нарочито је особена касна појава урни.</s><s>Питање које се намеће тиче се локалне заједнице која се овде сахрањивала.</s><s>Да ли је то аутохтона популација која конзервативно чува своје погребне обичаје или се ради о становништву које је у неком моменту пристигло са стране ?</s><s>Јелена Анћелковић, Археолошки институт, Београд Емилија Николић, Археолошки институт, Београд Драгана Рогић, Археолошки институт, Београд TРАПЕЗНИ ПРЕСЕК ГРОБНИХ КОНСТРУКЦИЈА НА ВИМИНАЦИЈУМУ И МОГУЋИ УТИЦАЈИ НА ЊЕГОВ НАСТАНАК У циљу истраживања трапезних гробних конструкција са Виминацијума, потребно је дефинисати неке од геометријских појмова.</s><s>Постоји честа употреба термина „трапезоидни“ у домаћој литератури, када се описује пресек гроба који у својој основи има трапез.</s><s>Ова употреба је неправилна и потиче из северноамеричке терминологије.</s><s>Наиме, трапезоид је геометријска фигура различита од трапеза и самим тим пресек, који у својој основи има трапез, а не трапезоид, морамо назвати траXXXV Скупштина и годишњи Скуп Сад, Ваљево, 24–26. мај 2012. године пезним.</s><s>Иначе, трапез је четвороугао са две паралелне странице, док трапезоид нема међусобно паралелних страница.</s><s>Ова неправилна употреба термина се јавља и у терминологији истраживача Виминацијума, Милоја Васића и Љубице Зотовић.</s><s>Међутим, код Михаила Валтровића ниједан од ових термина се не помиње, а у опису оваквих гробова јављају се „стране косо озидане“.</s><s>Забуне у употреби ова два термина трају већ вековима.</s><s>Употреба термина трапез, за коју смо напред рекли да је исправна, је у складу са европском дефиницијом геометријских појмова.</s><s>Оне су настале из исправног тумачења списа Еуклида, Архимеда и Прокла, још почетком средњег века, док је америчка дефиниција - супротна европској, настала услед погрешног тумачења неких других античких списа током осамнаестог века.</s><s>Тако оно што се у Европи назива трапез, у Северној Америци се зове трапезоид и обрнуто.</s><s>Терминологија српског језика је прихватила европску, па зато овакав пресек и називамо трапезним.</s><s>Посматрајући неколико очуваних гробова из Виминацијума, можемо приметити да геометрија њихових трапезних пресека, при којој коси зидови гробова сужавају гробни простор од дна гроба према поклопцу, није зависила само од конструктивних захтева.</s><s>Међусобно слични углови трапезних пресека гробова и могуће присуство златног пресека у вези са овом геометријском фигуром, дају назнаку постојања симболике.</s><s>Симболика, заједно са конструкцијом, могла би бити изузетно важна у откривању порекла оваквог гробног облика на Виминацијуму.</s><s>Трапез је као геометријска фигура одувек присутан у архитектури и уметности и често је имао симболичку улогу.</s><s>За гробове оваквог пресека Милоје Васић је тврдио да су карактеристични за Виминацијум, али је ипак покушао да им пронађе аналогије из других епоха и подручја, па самим тим и њихово порекло.</s><s>У историјском и симболичком контексту, а свакако уз тумачење садржине и елемената осликаних мотива у оваквим гробним конструкцијама, могуће је да би, у ширем смислу, узори могли бити и Оријенталног порекла.</s>

Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja : koštana industrija : (istraživanja 1996-2011. godine)

Vitezović, Selena

?

Neolit;praistorijska arheologija;koštana industrija - praistorija;Neolithic archaeology;Neolithic;prehistoric archaeology;bone industry - prehistory

ai.ac.rs-123456789-1319.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1662/bitstream_1662.pdf

<s>U ovoj knjizi prikazan je deo bogate arheološke građe prikupljene na praistorijskom lokalitetu Pločnik kod Prokuplja tokom sezona istraživanja od 1996. do 2011. godine – predmeti izrađeni od koštanih sirovina (kostiju, rogova, zuba i ljuštura školjki).</s><s>Pločnik predstavlja jedan od najznačajnijih lokaliteta iz perioda neolita i eneolita ne samo na teritoriji Srbije, već i u Evropi.</s><s>Otkriven pre gotovo stotinu godina, i istraživan u više navrata, Pločnik je izazvao senzaciju sa pronalascima koji svedoče o ranoj metalurgiji bakra.</s><s>Tokom dugih istraživanja prikupljena je i veoma bogata arheološka građa, koja, međutim, još uvek nije u celosti analizirana i prezentovana stručnoj i široj javnosti.</s><s>Cilj ove knjige jeste upravo to, da započne seriju publikacija koje će na adekvatan način prikazati arheološke nalaze sa Pločnika.</s><s>Predmeti od koštanih sirovina generalno su često zapostavljeni u praistorijskoj arheologiji u Srbiji, te je tim pre upravo ova vrsta nalaza odabrana za početak.</s> <s>Rad na ovoj publikaciji omogućen je kroz projekte koje je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije: projekti Sistematizacija i dokumentovanje pokretnog arheološkog materijala sa lokaliteta Pločnik iz zbirke Narodnog muzeja Toplice; faunalni materijal (realizovan 2019. godine) i Sistematizacija, dokumentovanje i publikovanje arheološkog materijala sa lokaliteta Pločnik iz zbirke Narodnog muzeja Toplice: koštana i kamena artefakta (realizovan 2020. godine).</s> <s>Posebno bih se zahvalila na velikoj pomoći u radu svim kolegama iz Narodnog muzeja Toplice, posebno nekadašnjem kustosu Julki Kuzmanović Cvetković na nesebičnoj pomoći i savetima, kao i na podršci i podsticaju u započinjanju ovog projekta.</s><s>Takođe, još bih se zahvalila na pomoći i podršci kolegama Dragani Antonović, Vidanu Dimiću, Danici Mihailović i Dragani Vulović iz Arheološkog instituta, Jovanu Mitroviću iz Narodnog muzeja u Beogradu i Jeleni Bulatović iz Laboratorije za bioarheologiju Filozofskog fakulteta.</s> <s>Pregled istraživanja i stratigrafija praistorijskog lokaliteta na Pločniku KOŠTANA INDUSTRIJA SA LOKALITETA PLOČNIK istraživanja 1996–2011. godine</s> <s>vine bile su srazmerno lako dostupne, pogodne za širok dijapazon predmeta, i zbog toga su bile široko rasprostranjene u pro­ šlim zajednicama.1 Prvi koštani predmeti pojavljuju se još u donjem paleolitu,2 i koštane sirovine su, uz kamene, bile najvažnija sirovina tokom cele praistorije u Evropi.3 Svoj značaj zadržavaju i nakon širenja metalurgije, tokom kasne praistorije i istorijskih perioda,4 pa čak i u moderno doba.5 Koriste se ne samo za proizvodnju alatki i oružja, već i za izradu figurina, umetničkih predmeta, nakita, za ukrase na drvenim i drugim predmetima, i tako dalje.6</s> <s>Za sveobuhvatnu analizu društava u praistoriji neophodno je uključiti i koštane artefakte, ne samo za istraživanje društvenih i ekonomskih odnosa, već i kulturnih praksi.</s><s>Koštane industrije pružaju podatke o tehnološkom nivou neke zajednice, o svakodnev</s> <s>Za sveobuhvatnu analizu društava u nim aktivnostima i poslovima kojima su se bavile, posebno kada se radi o preradi organskih, propadljivih materijala (obradi tekstila, drveta, i slično), o trgovini i razmeni, ali i o odnosima zajednica prema okolini i prema životinjskom svetu, i drugim, kako svakodnevnim, tako i simboličkim aspektima.</s> <s>Istraženost koštanih predmeta, međutim, daleko zaostaje za drugim vrstama arheoloških nalaza.</s><s>Koštani predmeti su do1 V. Vitezović 2016a, sa referencama; Kokabi et al. 3 V. Schibler 2007, sa referencama.</s> <s>4 Kokabi et al. eds.</s><s>1996, sa referencama; MacGregor 6 Kokabi et al. eds.</s><s>1996; Schibler 2007. sta dugo bili skrajnuti; spominjani su samo sumarno u izveštajima, i čak nisu uvek si­ stematski i pažljivo prikupljani, pa se tako sa pojedinih lokaliteta iz nekih sezona istraživanja u muzejima čuvaju samo odabrani, obično potpuno celi, atraktivni predmeti.</s><s>Počeci sistematskog proučavanja koštanih industrija i postavljanje prvih metodoloških okvira vezuju se za kraj šezdesetih i sedamdesete godine 20. veka.</s><s>Naročito su značajni radovi francuskih arheologa, posebno radovi Anrijet Kan-Fabrer (Henriette Camps-Fabrer)7 i saradnika,8 čiji je uticaj i danas veoma izražen.9</s> <s>Pod terminom koštane sirovine podrazumevaju se ne samo kosti sensu stricto, već sve tvrde sirovine životinjskog porekla (engl. animal hard tissue, franc. matières dures animales): kosti, rogovi cervida, zubi (uključujući i slonovaču), ljušture školjki, kao i keratinasti rogovi bovida (koji se izuzetno retko mogu očuvati u arheološkim kontek</s> <s>Kao koštani artefakt može se definisati bilo koji skeletni element ili fragment koji je modifikovan nakon što je odvojen od životinjskog trupa, bilo putem svesnog (na7 Camps-Fabrer 1966; 1977; 1979.</s> <s>Teorijski i metodološki okviri za proučavanje Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja mernog) oblikovanja ili kao rezultat upo</s> <s>KOŠTANA INDUSTRIJA U PRAISTORIJI trebe,11 i svaka se modifikacija može široko definisati kao koštana tehnologija.12 Zbirku (assemblage) čini povezani skup tipova artefakata koji pripadaju istom periodu, dok skup zbirki tipova artefakata od jedne vrste materijala, koji potiču iz vremenske i prostorne celine i taksonomski su poveza</s> <s>KOŠTANA INDUSTRIJA U PRAISTORIJI ni zajedničkim tehnološkim odlikama, čine industriju.13 Termin industrija označava grupu artefakata koje karakteriše određena tehnologija, tehnološki stil ili morfologija14 i koristi se da bi se naglasio tehnološki pristup u analizi.</s><s>Razne koštane sirovine grupisane su u koštanu industriju zato što su im fizička, hemijska i mehanička svojstva gotovo istovetna, imaju istovetno poreklo (od životinja) i način nabavke isti ili srodan; pored toga, dele tehnologiju izrade (uključujući i zanatlije i alatke kojima se obrađuju) i pojedine konačne forme, a predmeti imaju, bar većim delom, identične biografije, odnosno životne cikluse od nastanka do odbacivanja.15</s> <s>Koštana industrija je, prema tome, skupni naziv za zbirku predmeta proizvedenih od koštanih sirovina, i obuhvata sve artefakte (skeletne elemente sa tragovima namerne modifikacije i/ili upotrebe), od otpadaka od proizvodnje i minimalno obrađenih predmeta, do razvijenih oblika, u koje spadaju oruđe, oružje i umetnički predmeti.16 11 ‘Tool’ status is accorded to a skeletal element or fragment that has been modified subsequent to its isolation from the carcass.</s><s>Such anthropic adaptation may be deliberate (e.g., through manufacture) and/or appear as a result of utilization, and is granted in instances where these details cannot otherwise be ascribed to alternative nonanthropic causes (Rabett 2008: 931–2).</s><s>13 Clarke 1968: 665, 667; takođe v. Vitezović 2016a: 14 Jameson 1999; takođe v. Vitezović 2016a: 23. 15 Vitezović 2016a, sa referencama.</s> <s>Na jednom koštanom predmetu razlikujemo tri dela: bazu ili proksimalni kraj, mezijalni deo ili telo predmeta, i vrh ili distalni kraj.</s><s>Distalni deo ili vrh jeste radni kraj, radni vrh ili radna ivica predmeta, aktivni deo predmeta, koji je najudaljeniji od ruke koja ga upotrebljava.</s><s>Proksimalni kraj ili baza jeste onaj deo predmeta koji je manje obrađen i manje aktivan, mesto gde se on uzima u ruku ili uglavljuje u dršku.17 Teorijski okviri: tehnološki</s> <s>Koštani artefakti ne samo da imaju znatno kraću i manje raznovrsnu istoriju istraživanja, već su i metodološki i teorijski okviri u manjoj meri razrađeni i manje kritički preispitani.</s><s>Mada se proučavanje koštanih artefakata u savremenoj arheološkoj praksi već izdvojilo u zasebnu poddisciplinu, može se primetiti da su analize i dalje do izvesne mere marginalizovane, kao i da nisu dovoljno integrisane u šire arheološke interpretacije.18 Poseban problem čine veze i odnosi zooarheologije sensu stricto i proučavanja koštanih artefakata.</s><s>Prisutna je praksa da se koštani artefakti posmatraju kao neodvojivi deo zooarheoloških proučavanja, odnosno, analiziraju se sa pretežno zooarheološkog stanovišta, sa fokusom na identifikaciju sirovine.</s><s>Identifikacija sirovine, i uopšte odnos faunalnih ostataka prema iskorišćenosti pojedinih skeletnih elemenata, svakako čine veoma važan deo analize, međutim, problem je što u ovakvim situacijama niz tehnoloških aspekata često ostaje nedovoljno proučen.19 Poslednjih nekoliko decenija, u pro</s> <s>Koštani artefakti ne samo da imaju učavanju koštanih artefakata može se uočiti nekoliko osnovnih pravaca: jedan usmeren na proučavanje tehnoloških, tipoloških i dru17 Camps-Fabrer, Stordeur 1979; Voruz 1984; takođe v. Vitezović 2016a: 23.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) gih odlika formalnih koštanih industrija;20 drugi, koji se bavi raspoznavanjem najranijih tragova korišćenja koštanih predmeta i na takozvane „malo modifikovane predmete”</s> <s>(outillage peu élaboré),21 i treći, čiji je osnovni predmet traseologija.22 Ovi se pravci u manjoj ili većoj meri međusobno preklapaju.23</s> <s>Analize koštanih artefakata u velikoj meri se oslanjaju na metodološke i teorijske okvire koji su već razvijeni za analize kamenih artefakata,24 a posebno na tehnološki pristup.</s><s>Termin tehnologija podrazumeva</s> <s>Analize koštanih artefakata u velikoj konceptualni pristup materijalnoj kulturi u praistoriji i tehnološki pristup obuhvata proučavanje čitavog niza tehnoloških fak</s> <s>Analize koštanih artefakata u velikoj tora i tehnoloških izbora, od izbora sirovine, načina izrade, do upotrebe i odbacivanja predmeta.25 Ovo je dinamičan pristup koji ima za cilj rekonstrukciju celokupnog procesa izrade i upotrebe predmeta, i istovremeno omogućava proučavanje društvenih</s> <s>Dva metodološka koncepta naročito su značajna za analize tehnologije: koncept operativnog lanca (chaîne opératoire) i koncept proizvodnog kontinuuma (manufactu</s> <s>Stratouli 1998; Voruz 1984. opératoire) osmislio je Andre Leroa-Guran (André Leroi-Gourhan) za sveobuhvatno proučavanje tehnologije u praistoriji.27 Proizvodni lanac predstavlja analitičku tehniku koja proučava način izrade, korišćenja i odbacivanja nekog artefakta, sa ciljem ne samo da rekonstruiše pojedinačne korake tokom 20 E.g., Deschler-Erb et al. 2002; Pasual Benito 1998;</s> <s>izrade samog predmeta, već analiza počinje od izbora i načina nabavljanja sirovine, i obuhvata sve etape modifikacije sirovine u gotov proizvod, samu finalnu formu pred</s> <s>izrade samog predmeta, već analiza počimeta, način na koji je korišćen, uključujući i epizode eventualnih popravki i promene namene, sve do konačnog odbacivanja, kada predmet ulazi u arheološki zapis.</s><s>Koncept proizvodnog lanca omogućava da se struk</s> <s>izrade samog predmeta, već analiza počituriše čovekovo iskorišćavanje materijala i analiziraju kulturne transformacije kroz koje je neka sirovina prošla, tako što se svaki artefakt smešta u kontekst tehnike.</s><s>Ovaj koncept pruža metodološki okvir za svaki nivo interpretacije i omogućava proučavanje kako pojedinačnih tehnologija, tako i tehničkih sistema date praistorijske zajednice.28 Alis Čojki (Alice Choyke) predložila je</s> <s>Procenjuje se na osnovu sledećih kriterijuma: 1) ujednačenost u izboru vrste i skeletnog elementa korišćenog u izradi, 2) broj etapa u izradi, 3) da li su predmeti popra­</s> <s>tragovima obrade) u odnosu na stepen upotrebljenosti (udeo površine pokrivene tragovima upotrebe, istrošenost od držanja ili od kontakta sa drškom i stepen doterivanja).30 29 Choyke 1997; Choyke 2001; Choyke, Schibler 2007. 30 Objects are assessed in terms of:</s> <s>4) their exploitation index (Choyke, Schibler 2007: 57).</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Na taj način, predmeti se mogu opre</s> <s>element used in their manufacture; deliti u grupu I (class I), koja obuhvata pažljivo planirane predmete, izrađene prema utvrđenom modelu od striktno odabranih</s> <s>element used in their manufacture; sirovina, i grupu II (class II), grupu ad hoc napravljenih predmeta, manje pažljivo i nesistematski izrađenih.31</s> <s>pojedinačnih predmeta, već i ukupnog karaktera industrije sa jednog lokaliteta, jedne oblasti ili jednog perioda.</s><s>Takođe, može ukazati na značaj koštane industrije i povezanih aktivnosti u nekoj praistorijskoj zajednici, kao i na ukupan karakter samog lokaliteta ili dela koji je istražen.</s><s>Veći procenat određenih predmeta grupe I ne samo da pokazuje zna</s> <s>pojedinačnih predmeta, već i ukupnog kačaj samih predmeta, već i sa njima povezanih aktivnosti i korisnika, dok bi veća zastupljenost ad hoc predmeta mogla, između ostalog, da ukaže na privremeni karakter okupacije istraženih arheoloških celina.32</s> <s>ophodna je, međutim, dosledna primena studija tehnologije, ali i kritičko povezivanje studija tehnologije, proisteklih iz francuske arheološke škole, sa studijama materijalne kulture kao potencijalno širim teorijskim okvirom istraživanja,33 kao i komparativna analiza koštane industrije sa drugim tehnologijama date zajednice.34</s> <s>Na kostima često ostaju vidljivi najrazličitiji tragovi, koji se po svom poreklu mogu rasporediti u nekoliko velikih grupa: tafonomski, tragovi kasapljenja, tragovi obrade i tragovi upotrebe.</s> <s>Identifikacija i interpretacija tragova na kostima u velikoj meri se zasniva na rezultatima eksperimentalnih istraživanja,36 koja su neophodna za razumevanje porekla tragova na arheološkim predmetima, meha</s> <s>Identifikacija i interpretacija tragonizama koji uzrokuju istrošenost i reakciju određenih sirovina i tipova alatki u datim radnim uslovima.37 Analiza tragova se oba­ vlja pod različitim uvećanjima, što podrazumeva upotrebu binokularnih lupa i mikro</s> <s>Identifikacija i interpretacija tragoskopa različitih uvećanja.</s><s>Većina tragova na kostima vidljiva je i pri manjim uvećanjima; štaviše, uvećanja od 10 do 20 puta obično su dovoljna za preciznu determinaciju tragova.38</s> <s>Tipološka klasifikacija služi da se arheološki predmeti grupišu u tipove na osnovu određenih zajedničkih karakteristika, zarad lakšeg upoređivanja na širem geografskom i hronološkom planu, odnosno, ima</s> <s>Tipološka klasifikacija služi da se arza svrhu sistematizaciju arheološke građe.</s><s>Tipološka klasifikacija imala je važno mesto u proučavanju arheološke građe naročito tokom 19. i 20. veka, ali već od poslednjih decenija 20. veka ovakav se pristup sve više kritički preispituje.39 Međutim, uprkos pokušajima da se ustanove principi klasi</s> <s>Tipološka klasifikacija služi da se arfikacije na osnovu funkcije, tipologija koja uključuje i morfološke kriterijume i dalje je neophodna, mada svakako ne dovoljna.</s> <s>Za analizu koštane industrije predlagane su različite klasifikacije koje, osim morfologije, uzimaju u obzir i kriterijume kao što su vrste sirovina i pretpostavljena funkcija predmeta.41 Ovakav tehnološki pristup ne uključuje samo gotove, cele predmete, već i otpatke i polufabrikate, i obuhvata i način izrade i način korišćenja predmeta.42 Tehnologija na taj način smešta artefakte u kontekst celokupnog procesa nastanka fi</s> <s>nalnog proizvoda, odnosno stvara dinamični model praistorijske ekonomije.43 Među takvima se naročito izdvaja klasifikacija koju je prvu predložila A. Kan-Fabrer, koja kao osnovne kriterijume uzima morfologiju distalnog dela, anatomsko poreklo sirovine i tehnika izrade, i predmete grupiše u porodice, koje se dalje raščlanjavaju na tipove.44 Ova je klasifikacija široko prihvaćena, i čini polaznu osnovu za mnoge dopunjene i adaptirane tipološke sheme, kreirane tokom analiza novih zbirki koštanih predmeta.45 Među prilagođenim i proširenim klasifika</s> <s>nalnog proizvoda, odnosno stvara dinamičcijama posebno se mogu izdvojiti one koje su predložili Korneliju Beldiman (Corneliu Beldiman)46 i Aleksandar Bačkalov.47 Ove dve tipološke sheme, dopunjene prema Fiches</s> <s>jum za defnisanje grupa jeste namena radnog dela, dok su forma i funkcija aktivnog dela presudni kriterijumi za definisanje različitih tipova.</s><s>Među tipovima predmeta koji su široko zastupljeni obično se mogu dalje izdvojiti podtipovi i varijante – na primer, među harpunima se mogu izdvoji</s> <s>Definisano je ukupno sedam gruti jednoredi harpuni, dvoredi simetrični i dvoredi asimetrični harpuni.</s><s>Ukoliko se u okviru nekog perioda ili neke kulture javljaju neke kulturno-hronološki specifične odlike, kao što su striktan, sistematski odabir neke sirovine, primena neke specifične tehnike obrade, specifičnosti u morfologiji, i drugo, mogu se definisati u zasebni podtip ili varijantu.</s><s>Ovakva stepenasta klasifikacija ima prednosti nad tipologijama koje imaju usko definisane kategorije, pre svega zato što omogućava definisanje novih tipova, podtipova i varijanti za različite lokalitete i za različite periode, dok se zadržava osnovna podela na grupe.</s><s>Na taj način se tipološka klasifikacija prilagođava materijalu koji se analizira i može se dopuniti na jednostavan način, tako da se zadrži njena interpretativna vrednost, dok se istovremeno omogućava komparativna analiza koštanih industrija iz različitih perioda i iz različitih oblasti.</s> <s>I. Grupa zašiljenih predmeta podrazumeva oruđa i oružje sa šiljkom kao aktivnim radnim delom, i to su: šila ili srednje grubi šiljci (I1), probojci ili masivni šiljci 50 Vitezović 2011b; 2016a: 79–98.</s> <s>hvata predmete sa sečicom kao aktivnim radnim delom: dleta (II1), klinove (II2), masivne alatke za sečenje, ponekad sa rupom za usađivanje drške – sekire ili tesle (II3), III.</s><s>Grupa predmeta za glačanje uk</s> <s>hvata predmete sa sečicom kao aktivnim ljučuje predmete korišćene za struganje, glačanje, poliranje.</s><s>Pored glačalica ili spatula (III1), među kojima se često može izdvojiti više podtipova i varijanti, i strugača (III2), ovde spadaju i neki prelazni i kombinovani tipovi alata, kao što su spatule-šila (III3) i spatule-dleta (III4).</s> <s>IV.</s><s>Grupa predmeta za udaranje obuhvata različite perkutere (manje ili masivnije) kao i kombinovane alatke, i tu spadaju: manji perkuteri ili udarači (IV1), specifični tip udarača korišćen za obradu kremenih</s> <s>IV.</s><s>Grupa predmeta za udaranje obualatki – retušeri (IV2), masivni perkuteri mogu javiti i kombinovane alatke za udaraV.</s><s>U grupu predmeta posebne name</s> <s>IV.</s><s>Grupa predmeta za udaranje obune svrstani su različiti upotrebni pomoćni predmeti, ali koji nemaju aktivni, radni deo.</s><s>To su različite drške, usadnici i slično (V1), i druge vrste recipijenata, kao što su kašike (V2), zatim radne površine (V3), pomoćni predmeti poput upotrebljenih astragala (V4), koštanih štapića (V5), nazubljenih VI.</s><s>Ukrasni predmeti – ovoj grupi</s> <s>IV.</s><s>Grupa predmeta za udaranje obupripadaju različiti neutilitarni predmeti za koje se pretpostavlja da su služili kao nakit ili kao delovi odeće.</s><s>Na tipove su razvrstani na osnovu morfologije i mo</s> <s>kao samostalni ukrasni predmeti, kombinovano, prišiveni za odeću ili neki drugi predmet, i tako dalje.</s><s>Tu spadaju privesci VII.</s><s>Grupa neutilitarnih predmeta</s> <s>kao samostalni ukrasni predmeti, kombiobuhvata predmete koji su imali umetnički i/ili simbolički značaj i funkciju, kao što su muzički instrumenti (VII1), figurine (VII2), kultni predmeti, i slično.</s> <s>podrazumeva otpatke od proizvodnje, polufabrikate, kao i predmete nedovoljno očuvane da bi se svrstali u neku drugu grupu.</s><s>Grubo se mogu razvrstati na artefakte sa tragovima obrade, koji mogu biti fragmen</s> <s>podrazumeva otpatke od proizvodnje, potovane alatke, ali i otpaci od proizvodnje ili polufabrikati (tehnički komadi) (VIII1), artefakte sa tragovima upotrebe (fragmento</s> <s>podrazumeva otpatke od proizvodnje, povane alatke, koje mogu biti i ad hoc) (VIII2), i artefakte sa tragovima i obrade i upotrebe (neodredivi fragmenti alatki) (VIII3).</s> <s>među mnogim praistorijskim zajednicama, uključujući i neolitske i eneolitske zajednice u jugoistočnoj Evropi.</s><s>Na tlu Srbije do sada je registrovano preko stotinu vinčanskih lokaliteta, ali je koštana industrija još uvek nedovoljno poznata.</s><s>Prvi koštani ar</s> <s>među mnogim praistorijskim zajednicama, tefakti objavljeni su već u prvoj publikaciji o Pločniku,54 kao i u knjigama Preistoriska Vinča,55 međutim, detaljne analize većih zbirki koštanih predmeta su malobrojne.</s> <s>Obimnija je studija A. Bačkalova, koja analizira koštane industrije u mezolitskom i neolitskom periodu, uključujući i vinčan</s> <s>vac,61 Slatina–Motel62 kod Paraćina, Grivac63, kao i artefakti sa pojedinih sezona istraživanja sa lokaliteta Stragari–Šljivik kod Trstenika,64 Vitkovo kod Aleksandrovca,65 i Pavlovac – Kovačke Njive.66</s> <s>Koštana industrija bubanjske kulture još je slabije poznata; za sada je publikovana samo sa lokaliteta Bubanj – Novo Selo sa istraživanja sprovedenih 2008–2014. godine.67 Još su poznati i preliminarni rezultati analiza predmeta sa ranijih iskopavanja sa Bubnja68 i sa lokaliteta Lazareva ili Zlotska pećina kod Zlota.69</s> <s>Selo Pločnik nalazi se u Topličkom okrugu, 27 km zapadno od Prokuplja, i 42 km od Niša (sl. 1).</s><s>Sam praistorijski lokalitet smešten je na nadmorskoj visini od oko 300 m, na rečnoj terasi na obali reke Toplice.</s><s>Sa istočne strane je okrenut ka rečnoj dolini, ARHEOLOŠKI OKVIRI</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja dok je sa preostale tri strane okružen brdima.70 Sa zapadne strane lokaliteta nalazi se Paljevski potok, na istoku Backa reka, a na jugu reka Toplica.</s><s>Pretpostavlja se da je praistorijsko naselje zahvatalo površinu od oko 70 hektara;71 deo lokaliteta je uništen izgradnjom železničke pruge, a moguće je i da je deo uništilo meandriranje reke Toplice.72 Istraživanja i rezultati</s> <s>Lokalitet je prvi put otkriven 1927. godine, prilikom izgradnje trase za železničku prugu.</s><s>Sekcija Uprave za građenje pruge Prokuplje–Kuršumlija obavestila je Narodni 70 Кузмановић Цветковић 2017.</s> <s>71 Prvobitne procene površine nalazišta bile su da je zahvatalo oko 100 hektara (Шљивар, Кузмановић Цветковић 1998: 80), ali rezultati geofizičke pro­ spekcije pokazuju da je ipak bilo manje skoro za trećinu (Radivojević et al. in press).</s> <s>72 Кузмановић Цветковић 2017. muzej u Beogradu o pronalasku arheoloških ostataka krajem januara 1928. godine, i ubrzo su i započeta prva istraživanja.73 Do danas, tokom gotovo celog veka istraživanja, Pločnik je iskopavan u nekoliko kampanja (1960–1978, 1996–2011, 2012–2013), tako da, uz Vinču Belo Brdo, predstavlja jedan od najduže istraživanih neolitskih lokaliteta u Srbiji.</s> <s>Nakon što su prvi nalazi sa Pločnika stigli su u Narodni muzej, početkom 1928, u junu mesecu iste godine organizovana su prva istraživanja (sl. 2, 3).74 Rukovodilac ovih iskopavanja bio je kustos Muzeja Mi</s> <s>Nakon što su prvi nalazi sa Pločnika odrag Grbić.</s><s>Istražena je površina od oko 500 m2.</s><s>Prikupljen je atraktivan pokretni materijal – keramičke posude, figurine, keramički, koštani i kameni predmeti, a po</s> <s>Sl. 2. Iskopavanja M. Grbića 1928. godine (prema Grbić 1929).</s><s>Fig.</s><s>2. Excavations of M. Grbić in 1928 (after Grbić 1929).</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) sebno značajan nalaz jesu takozvane ostave masivnih bakarnih alatki, na osnovu kojih je M. Grbić Pločnik i okarakterisao kao eneolitski lokalitet (Aeneolithische Ansiedlung).</s><s>Rezultati ovih istraživanja objavljeni su srazmerno brzo, u publikaciji manjeg obima Pločnik, Aeneolithische Ansiedlung,75 koja je, osim kraćeg teksta, sadržala i katalog, koji je naročito privukao pažnju stručnjaka u inostranstvu.76 Grbić se u ovoj publikaciji osvrnuo i na hronologiju Pločnika; opredelio ga je u bakarno doba (vidljivo već i iz samog naslova), i uporedio ga sa tada poznatim prastorijskim naseljima, uključujući i Vinču.</s><s>75 Grbić 1929.</s> <s>VIII), ukupne površine od 765,5 m2.</s><s>Ova su istraživanja bila okrenuta ka onim delovima lokaliteta koji nisu bili obuhvaćeni iskopavanjima 1928. godine, preciznije, ka terasi nad rekom, na deonici pruge između 42.700 i 42.800 km.</s><s>Prva, sonda I, istražena 1960. godine, bila je postavljena oko 150 m istočno Sl. 3. Situacioni plan iskopavanja 1928. godine (prema Grbić 1929).</s><s>Fig.</s><s>3. Situation plan of the excavations in 1928 (after Grbić 1929).</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja od železničke stanice i mesta iskopavanja M. Grbića.</s><s>Bila je dimenzija 10 x 6 m, podeljena u dva kvadrata, i sa kontrolnim profilom širokim 1 m. Kulturni sloj je bio dosta debeo i dostizao je i do 3,60 m dubine u jamama.77 U ovoj sondi uočena su dva sloja, odnosno dva horizonta naseljavanja na lokalitetu.</s><s>Mlađi, horizont I, okarakterisan je kao kultura Bubanj–Hum I-II, dok je stariji, horizont II, iz vremena kasnog neolita.78</s> <s>U narednim sezonama iskopavane su blok-sonde, postavljene bliže ili dalje od korita reke Toplice.</s><s>Iskopavanja 1967. godine obuhvatile su pet sondi na terasi iznad Toplice, ukupne površine 116 m2.</s><s>Poslednje godine istraživanja u okviru ove kampanje, 1978, istražene su tri blok-sonde, VIII/A, VIII/B i VIII/C, površine 84,5m2, na krajnjem istočnom delu lokaliteta, oko 660 m od železničke stanice.79</s> <s>– posebno izuzetno modelovane keramičke figurine, ali i keramičke posude, kameni artefakti, i drugo.</s><s>I ovoga puta otkrivene su masivne bakarne alatke u severozapadnom</s> <s>– posebno izuzetno modelovane keramičke delu lokaliteta, koje su dokumentovane kao „eneolitske ostave”.</s><s>Ova istraživanja obja­ vljena su samo parcijalno, u vidu kratkih, preliminarnih izveštaja i manjeg broja članaka.80</s> <s>Treća kampanja istraživanja otpočeta je 1996. godine, pod rukovodstvom kustosa Narodnog muzeja Duška Šljivara i kustosa Narodnog muzeja Toplice Julke Kuzmano</s> <s>(1996) rekognosciranjima su utvrđene granice naselja, i profil lokaliteta uz reku Toplicu je očišćen i tehnički snimljen.</s><s>U periodu od 1997. do 2011. godine (sa pauzama 1999. i 2005), iskopano je ukupno petnaest grafske sonde postavljene po zapadnom i</s> <s>Godine 2000. započeto je istraživanje na južnim delovima naselja, na prostoru kod železničke stanice, u blizini mesta gde je nađena ostava II i gde su bile smeštene sonde istraživane šezdesetih i sedamdesetih godina.</s><s>Istraženo je ukupno deset sondi, XIV</s> <s>XXIII.</s><s>Prve tri sonde, XIV iz 2000. godine (4 (5 x 5 m), smeštene su na malom rastojanju, i praktično se nadovezuju jedna na drugu.</s><s>Sonda XVII iz 2003. godine (5 x 5 m) locirana je nešto zapadnije, na 15 m udaljenosti od sonde XV (sl. 5).</s><s>Preostale sonde su takođe raspoređene u ovom delu lokaliteta, na 82 Podaci iz terenske dokumentacije.</s> <s>Sl. 5. Iskopavanja 2003. godine, sonda XVII (terenska dokumentacija).</s><s>Fig.</s><s>5. Excavations in 2003, trench XVII (field documentation).</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja većoj ili manjoj udaljenosti jedna od druge, između železničke pruge i sadašnjeg korita obavljena su i geomagnetna ispitivanja lokaliteta.83</s> <s>Ovo su najobimnija istraživanja Pločnika po površini koju su zahvatila, i istovremeno su dala i veoma značajne rezultate.</s><s>Osim pronalaska tragova metalurških aktivnosti (fragmenata malahita i bakarnih predmeta), istraženo je nekoliko nepokretnih objekata i otkrivena izuzetno velika količina pokretnih arheoloških nalaza – keramičke posude za svakodnevnu upotrebu, različi</s> <s>Ovo su najobimnija istraživanja Pločti upotrebni keramički predmeti (tegovi i slično), antropomorfne i zoomorfne figuri83 Кузмановић Цветковић 2017.</s> <s>ne, među kojima neke potpuno unikatnih formi, kao i bogata kamena i koštana industrija.</s><s>Ova istraživanja objavljena su za sada samo preliminarno, u nekoliko članaka.84 Istraživanja 2012–2013. godine</s> <s>Sl. 6. Iskopavanja 2004. godine, sonda XVIII (terenska dokumentacija).</s><s>Fig.</s><s>6. Excavations in 2004, trench XVIII (field documentation).</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) istražena površina iznosi 45 m2.85 Ova kampanja istraživanja razlikuje se od prethodnih po metodologiji: sediment je prosejavan i prikupljeni su arheobotanički i zooarheološki uzorci, kao i uzorci za apsolutno datovanje i druge arheometrijske analize.</s> <s>Osim arheološkog materijala prikupljenog tokom sistematskih istraživanja, za praistorijsko naselje Pločnik se vezuju i slu85 Radivojević et al. in press, takođe i Bulatović 2018: 86 Bulatović 2018; Radivojević, Kuzmanović Cvetko87 Radivojević et al. in press.</s> <s>Osim arheološkog materijala prikučajni nalazi; osim bakarnih predmeta, još se mogu izdvojiti i monumentalna glava antropomorfne figurine, nađena 1987. godine,88 kao i grupni nalaz od trideset i tri perforirana zuba jelena i oko 300 perli od školjki, koje se danas čuvaju u Narodnom muzeju u Nišu.89</s> <s>lazima sa Pločnika pominju predmete od bakra, tako da su od samih početaka istraživači imali predstavu o lokalitetu iz eneo88 Kuzmanović-Cvetković, Šljivar 1998.</s> <s>lazima sa Pločnika pominju predmete od grupnih nalaza predmeta od bakra izazvali su ogromnu senzaciju i privukli veliku pažnju istaživača.</s><s>Pronađena su četiri grupna nalaza, obeležena kao ostave – ostave I i II nađene su 1928. godine, ostava III 1962, a ostava IV 1968. godine.91 Tako je Pločnik od samog otkrića postao veoma značajan upra</s> <s>lazima sa Pločnika pominju predmete od vo za proučavanje pojave metalurgije bakra, njenog kulturnog opredeljenja i apsolutne hronologije.</s> <s>Pločnika imao je značajnu ulogu u proučavanju relativne periodizacije vinčanske kulture, kao i definisanju regionalne, južnomoravske varijante vinčanske kulture.</s><s>Periodizacija koju je predložio Milutin Garašanin u velikoj meri se oslanja na materijal sa Pločnika, te su mlađe faze vinčanske kulture i obeležene kao Vinča – Pločnik.92</s> <s>Na Pločniku se izdvaja nekolilko horizonata, od čega najveći deo kulturnih slojeva pripada naseljima vinčanske kulture, sa manjim tragovima iz mlađih perioda.</s><s>B. Stalio je u prvim izveštajima izdvojila dva horizonta, od kojih mlađi pripada kulturi Bubanj–Hum I-II, a stariji poznom neolitu, odnosno vinčanskoj kulturi.93 D. Šljivar je, na osnovu analize dokumentacije i pokret</s> <s>Na Pločniku se izdvaja nekolilko honih arheoloških nalaza iz iskopavanja 19601978. godine, izdvojio tri građevinska horizonta u okviru naselja vinčanske kulture.94 Horizont I opredeljen je u finalne stupnjeve Vinče–Tordoš I, horizont II (u okviru koga postoje najmanje 3 faze gradnje) u Vin</s> <s>Na Pločniku se izdvaja nekolilko hoču–Tordoš II, dok je najmlađi, horizont III opredeljen u gradačku fazu.95 Istraživanja 90 Prva publikacija o Pločniku se i zove Aeneolitische Ansiedlung – Grbić 1929.</s> <s>Na osnovu istraživanja iz poslednje kampanje definisano je pet horizonata.96 Najraniji horizont (5) pripadao bi Vinča A2/ B1 fazi, potom bi naredni horizonti pripadali fazama Vinča B2 (horizont 4), rana Vinča II (horizont 2), dok je najmlađi, horizont 1, opredeljen u vreme kasne Vinče D2 / Gra</s> <s>Na osnovu istraživanja iz poslednje dac III.</s><s>Prema kalibrisanim apsolutnim datumima, naselje je trajalo oko 600 godina; početak naseljavanja najverovatnije se može smestiti u 5200. pre n. e. Kraj naselja pada nova istraživanja dala nešto kasnije datume za najmlađi kasnovinčanski horizont – drugu polovinu 45–44. vek pre n. e., otvarajući mogućnost da je naselje na Pločniku opstadrugih naselja, pa i sama Vinča – Belo Brdo, prestala da postoji.98</s> <s>Stratigrafija i hronologija Pločnika su bila glavna istraživačka pitanja tokom svih kampanja iskopavanja, i osnovni cilj bilo je upravo proučavanje pitanja vezanih za na</s> <s>Stratigrafija i hronologija Pločnika su stanak i razvoj metalurgije bakra.99 Iskopavanja su u velikoj meri bila usmerena na one delove lokaliteta gde su se očekivali na96 Marić in press, citiran u Bulatović 2018: 43. 97 Borić 2009: 211–215; Radivojević, Kuzmanović-Cvetković 2014: 17, Radivojević, Rehren 2016, Bulatović 2018: 39, 44.</s> <s>98 Tasić et al. 2015, Marić in press, v. i Bulatović 99 V. Кузмановић Цветковић 2017; Шљивар 1999.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) lazi metalnih predmeta i ostataka metalurških aktivnosti, i dosta je pažnje posvećeno utvrđivanju precizne hronologije, kako bi se ovi nalazi smestili u što tačnije vremenske i kulturne okvire.</s><s>Međutim, neophodno je da pitanje pojave i razvoja rane metalurgije bude sagledano u širem kontekstu.</s><s>Razume</s> <s>Stratigrafija i hronologija Pločnika su vanje mesta, uloge i značaja prerade bakra u okvirima vinčanske kulture nije moguće bez proučavanja njenog odnosa prema drugim</s> <s>ture.</s><s>Pored toga, pokretni arheološki materijal otkriven na Pločniku (svakodnevne alatke, keramičke posude, figurine, ukrasni predmeti) takođe pruža značajne podatke</s> <s>Tehnologija i zanatska proizvodnja, ne samo o organizaciji zanatske proizvodnje i ekonomiji u okvirima vinčanske kulture, već i o aspektima koji se odnose na dnevni i ritualni život ovih praistorijskih zajednica.</s> <s>kao i ekonomija uopšte u periodu kasnog neolita, u poslednjih dvadesetak godina dosta su dobili na značaju u istraživanjima i objavljeno je više značajnih radova vezanih za pojedinačne tehnologije (industrija glačanog kamena,100 industrija okresanog ka</s> <s>kao i ekonomija uopšte u periodu kasnog mena,101 keramika102).</s><s>Međutim, neophodna su dalja proučavanja; kako detaljne analize pojedinačnih tehnologija, tako i pitanja vezanih za organizaciju proizvodnje, pojavu i stepen standardizacije i specijalizacije, i tako dalje.</s><s>Nadalje, različite tehnologije posmatrane su odvojeno jedna od druge i još uvek nedostaju šire studije tehnoloških sistema.103 Sveobuhvatno proučavanje pojedi</s> <s>ophodno je za studije društvenih, ekonomskih i kulturnih okolnosti koje su doprinele nastanku i razvoju metalurgije, ali i razvoju i nastanku standardizacije i specijalizacije u proizvodnji, i, na kraju, pojavi zanata, čije početke već prepoznajemo u okvirima vin</s> <s>ophodno je za studije društvenih, ekonomčanske kulture.104 U tom smislu, arheološki nalazi sa Pločnika veoma su značajni, jer je istražena srazmerno velika površina, a uz to se radi o velikom i moguće ekonomski spe</s> <s>Ovde analizirana zbirka predmeta prikupljena je tokom sezona istraživanja od 1996. do 2011. godine.105 Zbirku čine ukup­ no 293 artefakta, u koje spadaju gotovi celi i fragmentovani predmeti i tehnički komadi (otpaci od proizvodnje, polufabrikati) – tačnije, svi fragmenti kostiju koji imaju tragove namerne modifikacije i/ili antropogene upotrebe.106 Manji deo predmeta prepoznat je i izdvojen još tokom istraživanja, dok je veći broj artefakata izdvojen tokom detaljnog pregleda faunalnog materijala.107 Na taj način, izdvojeno je oko dve stotine predmeta, što potvrđuje ono što je ranije uočeno u analizama koštanih industrija,108 naime, da je neophodno detaljno pažljivo prikuplja</s> <s>105 Predmeti prikupljeni tokom istraživanja sprovedenih 2012. i 2013. godine analizirani su u okviru projeta The Rise of Metallurgy in Eurasia: evolution, organisation and consumption of early metal in the Balkans i biće objavljeni u okviru monografije posvećene ovim istraživanjima – Vitezović in press a. 106 Prema metodologiji opisanoj u poglavlju Koštana industrija u praistoriji.</s><s>Teorijski i metodološki okviri za proučavanje; v. takođe Vitezović 2016a, sa referenca107 Faunalni materijal je sortiran, pregledan i izdvojeni su fragmenti sa tragovima modifikacija i/ ili upotrebe tokom 2019. godine, u okviru projekta Sistematizacija i dokumentovanje pokretnog arheolo­ škog materijala sa lokaliteta Pločnik iz zbirke Narodnog muzeja Toplice: faunalni materijal, koji je finansiralo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.</s><s>Pošto samo pojedini artefakti izdvojeni tokom iskopavanja imaju jedinstvenu oznaku (muzejski inventarni broj), tokom analize svi artefakti su dobili oznanavođeni su u tekstu i u katalogu (uz dodatak inv. broja, gde postoji).</s> <s>108 Između ostalog, v. Russell 2005: 339; Vitezović nje i pregledanje faunalnih ostataka kako bi se svi tragovi antropogenog dejstva uočili i pravilno interpretirali.</s> <s>Tragovi obrade i upotrebe identifikovani su i interpretirani na osnovu radova većeg broja autora.110</s> <s>Tokom iskopavanja, sediment nije prosejavan i kosti su prikupljane ručno, što ostavlja mogućnost da određeni fragmenti manjih dimenzija naprosto nisu prikuplje</s> <s>ni, tako da zbog toga procentualne odnose zastupljenosti pojedinih sirovina i vrsta predmeta treba uzeti okvirno.</s><s>Pored toga, stanje očuvanosti predmeta nije visoko.</s><s>Na kostima su primetna oštećenja od različitih tafonomskih faktora – površine su istrošene (weathering), često su ispucale i potamnele, oštećene od nepovoljne pH vredno</s> <s>ni, tako da zbog toga procentualne odnosti tla, imaju tragove od dejstva biljaka,111 i drugo.</s><s>Zbog toga su tragovi upotrebe na pojedinim predmetima nedovoljno oču</s> <s>ni, tako da zbog toga procentualne odnovani; osim toga, kako su kosti dosta trošne, neki predmeti imaju lom nastao nakon iskopavanja.</s> <s>Rogovi su slabije očuvani od kostiju; površine su im u još većoj meri istrošene i erodirane, a osim toga su i dosta fragmen109 Videti poglavlje Koštana industrija u praistoriji.</s><s>Teorijski i metodološki okviri za proučavanje, v. takođe Vitezović 2016a.</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja tovani.</s><s>Zbog toga je slika o ukupnom broju predmeta od roga nedovoljno precizna; kada se u okviru neke celine nađe veći broj loše očuvanih, srazmerno sitnih fragmenata, za koje se može pretpostaviti da su od istog predmeta, ubrojani su u ukupan zbir artefakata kao jedan, iako ih nije bilo moguće fizički spojiti u jedan fragment.</s><s>Pored toga, pojedine predmete od roga nije bilo moguće bliže opredeliti u neki od tipova alata, već su ubrojani u grupu nekompletnih predme</s> <s>istraživanja 1996–2011. godine ta.</s><s>Zbog toga treba imati na umu da je broj alatki, posebno alatki sa sečicom i alatki za udaranje, bio veći, kao i da je moguće postojala veća raznovrsnost tipova i podtipova.</s><s>Konačno, za jedan broj predmeta nije bilo moguće bliže odrediti vrstu, odnosno, nekoliko slabije očuvanih primeraka mogli bi biti i od običnog jelena (Cervus elaphus), ali i od jelena lopatara (Dama dama).</s> <s>Najveći deo artefakata opredeljen je u slojeve vinčanske kulture, i samo se manji broj može se vezati za horizont bubanjske kulture.</s><s>Atribucija artefakata u određeni horizont oslanja se pre svega na preliminarne rezultate analize ostalih pokretnih nalaza, uglavnom keramičkih, i u velikoj meri prati interpretacije i zaključke iz terenskih dnevnika.</s><s>Koštani predmeti su prvo raz</s> <s>Najveći deo artefakata opredeljen je vrstani na one koji pripadaju vinčanskom horizontu i one koji se mogu opredeliti u bubanjski.</s><s>Celokupna vinčanska koštana</s> <s>Kako veći deo koštanih artefakata poseduindustrija prvo je posmatrana kao celina, a zatim su zasebno analizirane tehno-tipolo­ ške odlike starijih horizonata, koje pripadaju Vinča–Tordoš I-II fazama, i mlađih, koji pripadaju gradačkoj fazi.</s><s>Finije razdvajanje u okvirima svake od ovih faza nije bilo moguće jer je broj predmeta koji bi se sa sigurnošću mogao pripisati nekoj od potfaza isuviše mali da bi bio statistički značajan.</s> <s>preliminarne podatke iz terenskih dnevnika, postoji mogućnost manjih korekcija kada sveukupni keramički i ostali pokretni nalazi budu kompletno analizirani.</s> <s>lom procentu.</s><s>Prema broju određenih primeraka, najzastupljenija vrsta je domaće ovikaprini (ovca i koza zajedno, Ovis aries i Capra hircus) sa 16,6%, potom domaća</s> <s>lom procentu.</s><s>Prema broju određenih prisvinja (Sus scrofa domesticus) sa 8,7%, jelen (Cervus elaphus) sa 3,7%, divlja svinja (Sus scrofa) sa 2,9%, dok pas (Canis familiaris) čini 1,5%.</s><s>U malom broju primeraka kon</s> <s>lom procentu.</s><s>Prema broju određenih pristatovani su i ostaci divljeg govečeta (Bos primigenius), srndaća (Capreolus capreolus), vuka (Canis lupus), lisice (Vulpes vulpes), i tako dalje.112</s> <s>Kosti koje su korišćene pretežno su duge kosti i rebra; u manjoj meri kratke kosti (astragali i falange) i druge pljosnate kosti (skapule, mandibule).</s><s>Među dugim kostima preovlađuju metapodijalne kosti ovce/koze, 112 Bulatović 2018, posebno poglavlje 5. Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) zatim metapodijalne kosti govečeta, dok se metapodijalne kosti srndaća i jelena ređe sreću.</s><s>Ostale duge kosti različitih životinja broju.</s><s>Rebra su uglavnom od krupnih sisa</s> <s>Kosti koje su korišćene pretežno su ra, verovatno u najvećem broju od govečeta.</s><s>Astragali su korišćeni uglavnom od govečeta i u manjoj meri od jelena i ovce/koze, i još se javljaju falange govečeta.</s><s>Ostale kosti se ja­ vljaju u jednom do dva primerka, ili uopšte nisu korišćene – identifikovani su po jedna mandibula i skapula govečeta i manidbula ovce/koze.</s> <s>Zastupljene vrste su, dakle, pretežno domaće životinje, i to papkari, odnosno ovca, koza i goveče.</s><s>Korišćenje kostiju svinje nije potvrđeno sa sigurnošću.</s><s>Kosti di­ vljih životinja su malobrojne i ograničenog izbora – pretežno metapodijalne kosti jelena i srndaća, i astragali jelena.</s><s>Jedinstven primerak je predmet izrađen od ulne nekog kanida, najverovatnije lisice.</s> <s>Rogovi su u najvećoj meri od običnog jelena (Cervus elaphus).</s><s>Međutim, izdvojena su dva roga koja pripadaju jelenu lopataru (Dama dama).</s><s>Zbog dosta lošeg stepena očuvanosti rogova, nije bilo moguće sa sigurnošću utvrditi vrstu za sve segmente, mada se najverovatnije radi o rogovima običnog jelena.</s><s>Jelen lopatar nije potvrđen u analiziranom uzorku faune sa Pločnika (iz sonde XXIV), i obični jelen uopšte uzev predstavlja ostaje otvoreno pitanje da li je jelen lopatar uopšte lovljen, ili se radi samo o maloj količini prikupljenih rogova, možda čak i dobijenih putem razmene.</s><s>Jelen lopatar i inače je izuzetno redak u fauni na centralnom Bal</s> <s>Rogovi su u najvećoj meri od običnog je potvrđen samo na lokalitetu Vinča – Belo Brdo, i to u veoma malom procentu.114 Ova je 113 Više o tome dalje u tekstu.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) vrsta nešto češća u istočnim i južnim delovima Balkanskog poluostrva, pa se tako sreće u neolitskom periodu na teritorijama Grčke115 i Bugarske,116 gde se i različiti skeletni elementi koriste za izradu predmeta.</s> <s>prisustvu nekoliko baznih segmenata.</s><s>Međutim, prisutna su i dva segmenta roga od ubijenih jedinki, sa tragovima sečenja (otisci od cepanja sekirom), odnosno, radi se o komadima sirovine od kojih su odvojeni komadi za dalju obradu.</s><s>Od rogova su korišćeni različiti segmenti – bazni delovi, segmenti stabla, različiti parošci.</s><s>S obzirom na lošu očuvanost, u velikom broju slučajeva nije moguće sigurno utvrditi da li su fragmenti korteksa sa tragovima obrade i/ili upotrebe zaista alatke izrađene od korteksa, ili se radi o visoko fragmentovanim predmetima.</s> <s>mentima sa tragovima obrade, a nađen je i jedan ceo rog.</s><s>Prisutni su i odbačeni i rogovi od ubijenih jedinki.</s><s>Ovi su rogovi svakako doneti u naselje sa određenom na</s> <s>Pronađen je samo jedan predmet od merom, međutim, zbog loše očuvanosti nije moguće odrediti da li su u pitanju samo komadi sirovine (koja je ostala neiskorišćena), ili su ad hoc korišćeni za neke poslove.</s> <s>Takođe je prisutan i mali broj predmeta od školjki, i to od importovanih, marinskih školjki – Glycymeris, Spondylus i Car115 V., između ostalog, Arampatzis 2019. za korišćenje rogova jelena lopatara za izradu predmeta u neolitu Grčke.</s> <s>116 V. Karastoyanova et al. 2020. za rasprostranjenost jelena lopatara u Bugarskoj; skeletni elementi jelena lopatara korišćeni su za izradu artefakata na lokalitetima kao što je Kapitan Andrejevo (Капитан Андреево) u jugoistočnoj Bugarskoj – lični uvid autora u materijal.</s> <s>Skeletni elementi odvojeni za obradu mogli su biti prikupljeni, ili odvojeni tokom procesa kasapljenja i odvajanja mesa.</s><s>U zavisnosti od stanja sirovine, obično je neophodna određena priprema – potapa</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja ne obrađivane su u nekoliko faza: prvo su deljene na komade (débitage), koji su po</s> <s>Sidéra 2005). tom dalje obrađivani u finalne proizvode (façonnage).</s><s>Postupak deljenja na komade obično je istovetan za različite konačne forme.</s><s>Pojedine kosti su korišćene minimalno ili nimalo modifikovane (kao što su kori</s> <s>na komade direktnom ili indirektnom perkusijom.118 Ponekad su iskorišćavani i nepravilni komadi kostiju koje su prethodno izlomljene tokom procesa kasapljenja i/ili izvlačenja koštane srži.</s><s>Najčešće su prvo deljene na podužne komade, uglavnom</s> <s>sanog kamena ureže žleb i kost se potom rascepi indirektnim udarcem, ili se prosto iseče do kraja duž žleba (sl. 9).119 Mada ovi tragovi obično budu uklonjeni tokom ka</s> <s>118 V. David 2004; Sénépart et al. 2004. 119 V. David 2004; Sénépart et al. 2004; Sidéra 2005. snije obrade i upotrebe, na pojedinim predmetima se raspoznaju otisci od sečenja kremenom alatkom u vidu finih, paralelnih,</s> <s>sanog kamena ureže žleb i kost se potom podužnih linija,120 obično u baznom delu, koji je pretrpeo manje modifikacija od popravke i upotrebe, a pronađena je i manja količina tehničkih komada (otpadaka, po</s> <s>sanog kamena ureže žleb i kost se potom lufabrikata) sa ovakvim tragovima.</s><s>Ređe, kosti su transverzalno deljene na komade, sečenjem, odnosno testerisanjem kreme</s> <s>sanog kamena ureže žleb i kost se potom nim alatkama.</s><s>S obzirom na to da su tragovi pravilnog transverzalnog sečenja uočeni na veoma malom broju predmeta, može se</s> <s>nom ili indirektnom perkusijom.</s><s>Mada je moguće da su segmenti rebara izdvajani i transverzalnim sečenjem i testerisanjem, 120 V. Newcomer 1974; Sidéra 2004.</s> <s>rebra su i podužno cepana, odnosno raskoljena su na dve koštane pločice.122 S obzirom na to da su rebra dosta otporna, kako bi se uspešno rascepila, naročito veća rebra, od krupnih životinja, neophodno je bilo da se prvo stanje sa strane, obično tako što bi se duž bočne ivice prvo isekla manja traka materijala, a potom bi se rebro rascepilo uz pomoć indirektne perkusije (sl. 10).123 Pronađeno je nekoliko fragmenata, koji najverovatnije predstavljaju nedovršene poluproizvode, odnosno otpatke od proizvodnje, sa otiscima od sečenja duž ivica.</s> <s>Ovako dobijeni polufabrikati i od rebara i od dugih kostiju dalje su oblikovani sečenjem i struganjem kremenim alatkama, kao i glačanjem nekim abrazivnim sred</s> <s>Sl. 11.</s><s>Tragovi glačanja abrazivnom kamenom alatkom na predmetima od dugih kostiju, Plč 016.</s><s>Fig.</s><s>11.</s><s>Traces of burnishing with an abrasive stone tool on artefacts made from long bones, Plč 016.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Sl. 12.</s><s>Detalji perforacija na astragalima; Plč 210, Plč 212.</s><s>Fig.</s><s>12.</s><s>Details of perforations on astragals; Plč 210, Plč 212.</s><s>Sl. 13.</s><s>Otisci od cepanja sekirom na rogu, Plč 042.</s><s>Fig.</s><s>13.</s><s>Traces of hacking on antler, Plč 042.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) (sl. 11).124 Ove tehnike korišćene su i za popravke predmeta, posebno za oštrenje šila.</s> <s>Perforacije na predmetima od kostiju su retke, i uglavnom su izvođene bušenjem svrdlom, kružnim pokretima, obično sa dve strane (sl. 12).125 Na kostima nema ukrasa; međutim, jedan fragmentovani dekorativni predmet (verovatno fragment ukrasne igle) ima ujednačenu crnu boju, koja bi mogla</s> <s>042, na primer, ima nekoliko jasnih otisaka od udaraca sekirom na pediklu (sl. 13).</s><s>Moguće je i da su neki drugi segmenti takođe odvajani grubim cepanjem.127</s> <s>Drugi, uobičajeniji način deljenja jeste kombinovana tehnika, nazvana débitage by segmentation (débitage par tronçonnage) ili cutand-break technique,128 kojom se dobijaju nešto pravilniji komadi.</s><s>Prvo se kompaktni sloj roga stanjuje na željenom mestu presecanja, ili tako što se useče žleb, tako što se ukrug testeriše alatkom od okresanog kamena, ili je stanjivanje vršeno nekom vrstom ljuštenja, odnosno, postepenim uklanjanjem viška materijala tako što se kremenom alatkom iseku manji, kratki, tanki komadi; potom, kada se dosegne spongiozno tkivo, rog se razdeli lomljenjem, putem Preostale kombinovane tehnike, poznate sa drugih vinčanskih lokaliteta,130 kao što je tehnika izdvajanja podužnih komada roga, débitage by extraction (débitage par extraction) ili groove-and-splinter technique,131 nisu potvrđene na Pločniku, što je najverovatnije posledica loše očuvanosti rogova.</s> <s>Jedini koštani predmet sa Pločnika koji ima ukras izrađen je od roga.</s><s>Ukras, u vidu urezanih linija, izveden je nekom kremenom alatkom.133 Ovaj predmet je ujedna</s> <s>Jedini koštani predmet sa Pločnika čene crne boje, koja bi, isto kao i u slučaju fragmentovanog ukrasa od kosti, možda mogla biti rezultat namernog dejstva.</s> <s>Šila (I1).</s><s>Šila ili srednje jaki šiljci jesu najzastupljeniji tip predmeta u zbirci koštanih predmeta sa Pločnika: otkriveno je ukupno pedeset predmeta, i javljaju se dva Prvi podtip jesu šila izrađena od du</s> <s>igle, probojci i udice. gih kostiju (I1A), i među njima se mogu izdvojiti dve varijante, šila sa očuvanom epifizom na bazi (I1A1) i šila kojima je bazni deo isečen i uglačan (I1A2).</s> <s>I GRUPA ŠILJATIH PREDMETA šće distalnom) na baznom delu.</s><s>Izrađivana su obično tako što je metapodijalna kost podužno deljena na dve jednake polovine; prvo bi se urezao žleb duž sulcusa, obično retuširanom alatkom od okresanog kamena, i potom bi se kost podelila duž tog žleba, ili Sl. 17.</s><s>Šilo podtipa I1A1 od metapodijalne kosti ovce/koze, Plč 015.</s><s>Fig.</s><s>17.</s><s>Awl, subtype I1A1, made from a sheep/goat metapodial bone, Plč 015.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Tabela 1. Zastupljenost tipova predmeta u okviru vinčanskog horizonta.</s> <s>271 renog udarca.</s><s>Dalje bi cela alatka, posebno šiljak na distalnom delu, bila oblikovana sečenjem i struganjem kremenom alatkom</s> <s>i glačanjem uz pomoć nekog abrazivnog sredstva, kao što su glačalice od peščara.</s><s>Presek mezijalnog dela je poluprstenast, a šiljak srazmerno fin.</s> <s>izrađeno od podužno raskoljene metapodijalne kosti, sa polovinom distalne epifize na bazi, poluprstenastog preseka u mezijalnom delu i sa finim, oštrim šiljkom na distalnom delu.</s><s>Raspoznaju se tragovi glačanja od</s> <s>izrađeno od podužno raskoljene metapodiobrade, kao i visoki uglačanost, ispoliranost i sjaj od upotrebe po većem delu površine.</s><s>Šilo Plč 016 izrađeno je od podužno cepane metapodijalne kosti mlade jedinke, sa polovinom distalne epifize na bazi koja nije srasla.</s><s>Mezijalni deo je poluprstenastog preseka, i na distalnom delu ima oštar, fin šiljak; tragovi glačanja su dobro očuvani na većem delu predmeta i sam radni vrh je uglačan od upotrebe, ali još uvek oštar i fin.</s> <s>Sl. 19.</s><s>Šilo podtipa I1A1 od na i tako što se prvo površina zaravni i stanji abrazijom sa obe strane, pre nego što se Sl. 18.</s><s>Šilo podtipa I1A1 od metapodijalne kosti ovce/koze, Plč 135.</s><s>Fig.</s><s>18.</s><s>Awl, subtype I1A1, made from a sheep/goat metapodial bone, Plč 135.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) Sl. 20.</s><s>Polufabrikat od metapodijalne kosti, Plč 018; detalj tragova obrade.</s><s>Fig.</s><s>20.</s><s>Semi-finished artefact made from a metapodial bone, Plč 018; details of manufacturing traces.</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja podužno razdeli sečenjem,134 i na prisustvo takve tehnike ukazuje jedan polufabrikat, metapodijalna kost srndaća sa površinama pokrivenim tragovima od glačanja nekim</s> <s>Tehnika obrade isključivo abrazijom, kakva je bila zastupljena u starčevačkoj kulturi,135 nije potvrđena u koštanoj industriji sa Pločnika.</s><s>Pojedina šila, koja imaju tragove glačanja celom dužinom, uključujući i epifizu 134 Detaljnije o različitim tehnikama za obradu metapodijalnih kostiju v. Camps-Fabrer 1990; Sidéra 135 Beldiman 2007; Sidéra 2005; Vitezović 2011b. na baznom delu, ovu su formu dobila tokom jedne ili više epizoda prepravke.</s><s>Takvo je, na primer, šilo Plč 065, očuvano gotovo celo, na kome se raspoznaju tragovi glačanja finozrnim abrazivnim sredstvom po celoj površini, i epifiza je uglačana i njena prirodna zaobljena forma je umereno zaravnjena; na celom predmetu se uočavaju i dosta naglašeni tragovi upotrebe u vidu istrošenosti, uglačanosti i poprečnih ureza.</s> <s>tom proksimalne epifize na baznom delu, imaju presek nešto manji od polovine cilindra dijafize.</s><s>Jedna od tehnika kako su mogla Sl. 21.</s><s>Šilo podtipa I1A2 od metapodijalne kosti ovce/koze, Plč 017.</s><s>Fig.</s><s>21.</s><s>Awl, subtype I1A2, made from a sheep/goat metapodial bone, Plč 017.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) biti proizvedena ova šila jeste deljenje na četvrtine (quartering),136 odnosno débitage by successive partition,137 gde se metapodijalna kost žlebljenjem prvo podeli na polovine, a potom na četvrtine.</s><s>Međutim, ovakva šila iz pločničke zbirke nisu uvek potpuno pravilne forme, tako da je moguće da ova tehnika nije sistematski primenjivana, već da su neka, ili sva šila koja imaju ovakav, manji presek, dobijana od manje pravilno otcepljenih komada kostiju (pošto se rascepljivanje indirekt­ nim udarcem duž žleba obično izvodi počev od distalne epifize).</s><s>Takvo je, na primer, šilo Plč 062, od metapodijalne kosti srednje krupnog preživara (ovce, koze ili srndaća), očuvano gotovo celo, sa malim segmentom</s> <s>Ovakva tehnika deljenja na četvrtine i/ili iskorišćavanja manje pravilnih fragmenata korišćena je za izradu šila druge varijante (I1A2), sa odstranjenom epifizom na bazi.</s><s>Takvo je šilo Plč 017 (sl. 20), sačuvano gotovo celo, izrađeno od gotovo pljosnatog segmenta dijafize metapodijalne kosti ovce/ koze.</s><s>Baza je ravno odsečena i zaglačana, a sam predmet obrađen sečenjem i glačanjem i ima naglašene tragove upotrebe – po celom predmetu se uočavaju uglačanost, ispoliranost i visoki sjaj.</s><s>Sam šiljak je bio fin i tanak, i malo je oštećen.</s> <s>Tragovi upotrebe na svim šilima od dugih kostiju su u vidu uglačanosti, ispoliranosti i sjaja različitog intenziteta, koji ponegde pokrivaju celu površinu predmeta; šiljci su uglačani, na pojedinim primercima i primetno istupljeni i/ili su sami vrhovi oštećeni.</s><s>Ponegde se u distalnom delu uo</s> <s>Tragovi upotrebe na svim šilima od čavaju fine strije i linije, različitog smera i dužine.</s><s>Korišćeni su za rad sa mekim organskim materijalima – za preradu životinjskih 136 V. Choyke, Tóth 2013; Vornicu 2014.</s> <s>137 V. LeDosseur 2014. koža i biljnih vlakana.138 Dublji urezi uočeni na bočnim ivicama na šilu Plč 065 mogli bi biti rezultat korišćenja za izradu korparskih proizvoda (sl. 22).139 Pojedina šila potpuno su istrošena i neupotrebljiva, dok ima i primeraka koji su se mogli još koristiti.</s><s>Tragovi popravke i oštrenja mogu se uočiti na većem broju predmeta.</s><s>Posebno se izdvajaju dva šila, Plč 028 i 029, izrađena na uobičajen način, od podužno cepanih metapodijalnih kostiju, doterana sečenjem i glačanjem, na kojima se raspoznaju tragovi intenzivnog korišćenja i nekoliko epizodi popravki, tako da su im očuvane dužine svega 43, odnosno Šila od metapodijalnih kostiju sitnih</s> <s>137 V. LeDosseur 2014. preživara, posebno ovce/koze, jesu tip koštanih alatki koje su najšire zastupljene u praistoriji, javljaju se u brojnim preneolitskim, neolitskim, eneolitskim, ali i kasnijim kulturama na Bliskom istoku i Evropi.140 Prisutna su, između ostalog, na lokalitetima kao što je Čatal Hojuk (Çatal Höyük) u Turskoj,141 na kereškim lokalitetima u Mađarskoj,142 zatim, na mnogim lokalitetima iz kasni</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Sl. 23.</s><s>Šila podtipa I1A1 od metapodijalnih kostiju ovce/koze, Plč 028 i Plč 029.</s><s>Fig.</s><s>23.</s><s>Awls, subtype I1A1, made from sheep/goat metapodial bones, Plč 028 and 029.</s><s>Sl. 22.</s><s>Šilo podtipa I1A1 od metapodijalne kosti ovce/koze, Plč 065; detalj tragova popravke i upotrebe.</s> <s>Fig.</s><s>22.</s><s>Awl, subtype I1A1, made from a sheep/ goat metapodial bone, Plč 065; detail of traces of repair and use.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) Nemačkoj.149 U vinčanskoj kulturi takođe su dobro zastupljena, brojna su na lokalitetima kao što su Vinča – Belo Brdo,150 Jakovo–Kormadin151, Selevac,152 Drenovac,153 Vitkovo154, potom Rast u Rumuniji,155 i drugi.</s> <s>U podtip šila od dugih kostiju spadaju i šila izrađena od ulni, obično sitnih 150 Bačkalov 1979: Срејовић, Јовановић 1959: 182, 153 Vitezović 2007: 117, 136–137.</s> <s>154 Витезовић 2012b. ili srednje krupnih životinja.</s><s>Na Pločniku je nađeno samo jedno takvo šilo, Plč 169, i to izrađeno od neuobičajene sirovine – od ulne nekog kanida, najverovatnije lisice (sl. 24).</s><s>Delimično je oštećeno u baznom delu, gde je zadržana proksimalna epifiza, dok je distalni deo oblikovan u šiljak sečenjem i glačanjem.</s><s>I na ovom se šilu od tragova upotrebe raspoznaju uglačanost i ispoliraDrugi podtip šila jesu ona izrađena</s> <s>Sl. 25.</s><s>Šilo podtipa I1B1, od rebara (I1B).</s><s>Zastupljena je samo varijanta jednostranih šila, sa fino obrađenim baznim delom, dok dvojna šila, poznata sa drugih vinčanskih lokaliteta, kao što su VinPraistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Sl. 26.</s><s>Šila podtipa I1B, izrađena od rebara, Plč 131, 176, 179.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) ča – Belo Brdo156 ili Selevac,157 nisu nađena.</s><s>Izrađuju se pretežno od raskoljenih rebara, odnosno od jedne koštane pločice, koja je glačanjem obrađena u finalnu formu (sl. 25Posebno se može izdvojiti šilo Plč</s> <s>011, očuvano u celosti, izrađeno od podužno raskoljenog rebra, sa paralelnim ivicama, koje se sužavaju u šiljak u distalnom delu (sl. 25).</s><s>Baza je ravno isečena i ceo predmet je obrađen glačanjem.</s><s>Šiljak je fin, istrošen upotrebom, dok je spongiozno tkivo na donjoj površini naglašeno, ujednačeno za</s> <s>izrađeno od rebra, Plč 011. ravnjeno upotrebom.</s><s>Takođe fine izrade je i šilo Plč 120, očuvano gotovo celo, od raskoljenog rebra sa fino zaglačanom bazom i obrađeno glačanjem, trougaone forme.</s> <s>Tragovi upotrebe su izuzetno izraženi; sam vrh je oštećen, cela gornja površina naglašeno uglačana i ispolirana, dok je spongiozno tkivo istrošeno na celoj donjoj površini, u distalnom delu gotovo potpuno abradirano.</s><s>156 Срејовић, Јовановић 1959: 183, сл. 3.</s> <s>Plč 099, od nepravilno otcepljenog komada rebra, tako da ima ostatak od druge koštane pločice u baznom delu.</s><s>Mada je pomalo ad hoc izrade, izuzetno je istrošeno; šiljak je naglašeno istupljen i oštećen i na celom se predmetu uočavaju uglačanost, ispoliranost i strije od upotrebe.</s> <s>Šila od rebara takođe spadaju u šišto može biti i posledica prepravki, ali i namene predmeta.</s><s>Najveće ovakvo šilo sa Pločnika, Plč 199, ima očuvanu dužinu od čak 162 mm.</s> <s>roko rasprostranjen podtip koštanih predmeta.</s><s>Česti su u starčevačkoj158 i kereškoj159 kulturi, i u vinčanskoj kulturi su izuzetno brojni; velika količina šila od rebara različitih dimenzija i jačine šiljka potiče sa lokaliteta Vinča – Belo Brdo,160 Banjica,161 158 Beldiman 2007; Vitezović 2011b.</s> <s>Probojci (I2).</s><s>Probojci su masivnije alatke sa šiljkom na distalnom kraju (sl. 28–29, 87).</s><s>Pronađeno je ukupno jedanaest primeraka.</s><s>Izrađuju se od krupnijih koma</s> <s>164 Vitezović 2007: 106–107; 117–118, 138–140. da sirovine, kao što su duge kosti krupnih sisara, pretežno metapodijalne i ulne, i od parožaka rogova.</s> <s>Dva probojca izrađena su od ulni, jedan od ulne govečeta, drugi od krupnog sisara (goveče ili jelen).</s><s>Delimično su fragmentovana.</s><s>Probojac Plč 019, od ulne govečeta, ima epifizu zadržanu na baznom delu, dok je u distalnom delu sečenjem formiran šiljak (oštećen).</s><s>Drugi probojac, Plč 148, ima oštećen bazni deo, dok se na distalnom raspoznaju tragovi glačanja od obrade, i masivni šiljak je naglašeno istupljen i istrošen upotrebom.</s><s>Probojci od metapodijalnih i drugih dugih kostiju izrađuju se na isti način kao i šila; kosti su podužno cepane i doterane sečenjem i glačanjem; mogu imati i očuvanu epifizu na bazi.</s><s>Najbolje je očuvan probojac Plč 153, od podužno cepane metapodijal</s> <s>Dva probojca izrađena su od ulni, jene kosti jelena; na bazi je polovina nesrasle Sl. 28.</s><s>Probojac od metapodijalne kosti, Plč 153.</s><s>Fig.</s><s>28.</s><s>Heavy point made from a metapodial bone, Plč 153.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) distalne epifize, ima poluprstenast presek i masivan šiljak na distalnom delu, sa veoma naglašenim tragovima upotrebe – sam šiljak je oštećen, uglačan i istrošen (sl. 28).</s><s>Dosta sličan ovome je probojac nađen na lokalitetu Crkvine u Stublinama, takođe izrađen od metapodijalne kosti jelena,169 a probojci od metapodijalnih i drugih dugih kostiju po</s> <s>Četiri probojca izrađena su od parožaka rogova.</s><s>Probojac Plč 183 izrađen je od paroška jelena lopatara, i očuvan gotovo u celosti.</s><s>Na bazi ima tragove sečenja i ceo je obrađen tako što su ljuštenjem uklonjene tanke trake materijala.</s><s>Sam vrh je oštećen upotrebom i ima izuzetno naglašene trago</s> <s>Četiri probojca izrađena su od pave korišćenja u vidu gustih poprečnih ureza i linija.</s><s>Preostala dva probojca izrađena su od parožaka običnog jelena; Plč 180 ima oštećen distalni deo, ali se uočavaju tragovi glačanja po većem delu površina.</s><s>Bolje je očuvan Plč 241, gde je prirodni vrh paroška oblikovan u radni vrh prvo sečenjem, tako što su isečene tanke trake materijala u distalnom delu, a potom je doteran, možda i popravljan, grubljim glačanjem (nekom</s> <s>abrazivnom alatkom krupnijeg zrna).</s><s>Jedan parožak srndaća takođe je korišćen kao probojac; baza je oštećena, dok je prirodni Sl. 29.</s><s>Probojac od roga jelena lopatara, Plč 183.</s><s>Fig.</s><s>29.</s><s>Heavy point made from fallow deer antler, Plč 183.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Sl. 30.</s><s>Igle od dugih kostiju,</s> <s>Fig.</s><s>31.</s><s>Needle with a perforation, Plč 174.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) vrh paroška doteran struganjem i istrošen.</s><s>Probojci od rogova poznati su sa Banjice171, Jakovo–Kormadina172 i Drenovca.173</s> <s>Igle (I3).</s><s>Igle su fine šiljate alatke, koje su korišćene za delikatnije poslove sa organskim materijalima, poput tkanja i šivenja.</s><s>Pronađeno ih je ukupno jedanaest; izrađivane su od manjih dugih kostiju, najverovatnije sve od metapodijalnih kostiju ovce/koze, na isti način kao i šila, s tim da je krajnja forma znatno manji, finiji šiljati Može se izdvojiti igla Plč 134, vrlo</s> <s>Igle (I3).</s><s>Igle su fine šiljate alatke, fina, očuvana gotovo u celosti, izrađena od duge kosti srednje krupne životinje, najverovatnije metapodijalne kosti ovce/koze.</s><s>Bazni deo je oštećen, kao i sam vrh šiljka, koji je bio izuzetno fin i tanak.</s><s>Ceo predmet je doteran finim glačanjem i sečenjem kremenom alatkom.</s> <s>Samo jedna igla ima perforaciju na tapodijalne kosti ovce/koze; ima mali seg­ ment distalne epifize na bazi, dugačka je svega 40 mm i ima fin, mali šiljak na distalnom delu.</s><s>Perforacija na bazi je prečnika 3,5 mm, dobijena je svrdlanjem i istrošena je od korišćenja.</s><s>Ceo predmet ima nagla</s> <s>Ovakvi fini šiljci od dugih kostiju poznati su i sa drugih kasnoneolitskih nalazišta; od vinčanskih lokaliteta može se pomenuti Drenovac,174 a sreću se i na drugim lokalitetima u Evropi, uključujići i Karanovo,175 Arbon Blajhe 3,176 i druge.</s><s>Igle sa 173 Vitezović 2007: 140–141.</s> <s>174 Vitezović 2007: 119, 142. perforacijom su dosta retke u koštanoj industriji vinčanske kulture; sa Drenovca, na primer, potiču svega dve,177 sa Selevca ukupno osam,178 dok na nekim lokalitetima uopšte nisu nađene.</s> <s>Telo udice je oštećeno, očuvan je samo donji deo predmeta, sa šiljkom.</s><s>Izrađena je od segmenta duge kosti, verovatno oblikovana sečenjem i glačanjem, i cela površina je prekrivena finim tragovima glačanja od završne obrade.</s><s>Sam šiljak je fin i oštar.</s> <s>Zastupljenost udica na vinčanskim lokalitetima dosta varira; dok sa lokaliteta kao što su Vinča – Belo Brdo i Gomolava179 potiče veliki broj udica, pretežno izrađivanih od roga, na pojedinim lokalitetima pot177 Vitezović 2007: 142.</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja puno nedostaju.</s><s>Udice od kostiju nađene su u malom broju na Drenovcu kod Paraćina,</s> <s>Dleta (II1).</s><s>Dleta su manje alatke sa ravnom radnom ivicom, postavljenom u osi u odnosu na telo predmeta.</s><s>Pronađeno ih je ukupno devet, i izrađivana su od dugih koDleta od rogova su dosta oštećena;</s> <s>Dleta (II1).</s><s>Dleta su manje alatke sa radna ivica je bolje očuvana samo na Plč 002, izrađenom od paroška roga običnog jelena.</s><s>Dobijena je tako što je rog prvo stanjen kosim zasecanjem, a onda je dodatno sta</s> <s>Dleta (II1).</s><s>Dleta su manje alatke sa njen sa obe strane i na taj način je formirana sečica široka 16 mm, naglašeno istrošena upotrebom.</s> <s>Osim rogova, za izradu dleta su birane i veće duge kosti krupnih sisara.</s><s>Od dleta Plč 116 očuvan je samo distalni deo; sečica, očuvane širine 20 mm, formirana je tako što je kost sečenjem i struganjem stanjena sa gornje i sa donje površine (sl. 33).</s><s>Dleto Plč 146 je delom ad hoc, moguće dobijeno pre</s> <s>Osim rogova, za izradu dleta su birapravkom neke druge alatke (sl. 34).</s><s>Izrađeno je od metapodijalne kosti govečeta; ima pola distalne epifize na bazi, dok je dijafiza nepravilno ukoso zasečena i na distalnom kraju je formirana radna ivica, široka 19 mm, naglašeno iskrzana i oštećena upotre</s> <s>Osim rogova, za izradu dleta su birabom.</s><s>Ovi su predmeti korišćeni najverovatnije za obradu drveta.</s><s>Slična dleta poznata su, između ostalog, sa Drenovca181 i JakovoKormadina.182</s> <s>182 Krištofić 2016: 38. za sečenje, sa nešto širom, jačom sečicom na radnom kraju, ravnom ili blago lučnom (sl. 35–36).</s><s>U zavisnosti od položaja sečice u odnosu na bazni deo predmeta, mogu se</s> <s>182 Krištofić 2016: 38. izdvojiti prave sekire i tesle; međutim, često nisu dovoljno očuvane da bi se bliže odredile.</s><s>Sa Pločnika potiče nekoliko većih artefakata izrađenih od segmenta stabla roga koji bi mogli da predstavljaju masivne alatke za sečenje, ali su isuviše loše očuvani da bi se nešto više moglo reći.</s><s>Predmet Plč 172, od segmenta stabla, ima prelomljenu perforaciju na baznom delu i tragove sečenja po mezijalnom delu; distalni deo je oštećen ali se najverovatnije završavao u sečicu.</s><s>Od predmeta Plč 277 očuvana je samo bazna polovina; izrađen je od segmenta stabla i polomljen na perforaciji (sl. 35).</s><s>Perforacija je izrađena isecanjem, i ima dosta dobro očuvane, jasne tragove istrošenosti unutar perforacije u vidu uglačanog, abradiranog spongioznog tkiva.</s><s>Bolje je očuvan samo predmet Plč</s> <s>sa delom krune, tako da je predmet u formi slova Y (sl. 36).</s><s>Deo gde počinje račvanje krune predstavlja bazni deo, dok je na drugom kraju stabla, prema bazi roga, bio formiran distalni deo predmeta.</s><s>Sama rad</s> <s>sa delom krune, tako da je predmet u forna ivica nije očuvana, ali se uočavaju tragovi obrade i upotrebe; najverovatnije je formirana kosim zasecanjem.</s><s>Na baznom delu</s> <s>Sekire i tesle izrađivane od segmenata stabla sa perforacijom za umetanje drvene drške bile su široko rasprostranjen tip u neolitu; posebno raznovrsni podtipovi i varijante javljaju se na lokalitetima u Švajcarskoj,183 ali je veći broj sekira i tesli poznat i iz severne Grčke.184 U vinčanskim naseljima se obično izrađuju tako da je bazni deo roga istovremeno i bazni deo predmeta,185 međutim, primerci dosta slični ovome nađeni su na Belovodama186 i Divostinu.187</s> <s>S obzirom na lošu očuvanost, teško je odrediti da li su ovi predmeti korišćeni za 183 Deschler-Erb et al. 2002: abb.</s><s>524, 525; Schiess 184 Arampatzis 2019: 143–153.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) obradu drveta (kao švajcarski primerci188), ili su možda mogli imati neku drugu namenu.</s> <s>Spatule (III1).</s><s>Spatule ili glačalice predstavljaju alatke korišćene za glačanje i poliranje različitih materijala, kao i za poslove vezane za proces štavljenja kože (utrljavanje masnoće, nanošenje pigmenta, i</s> <s>Radne ivice su uglavnom dosta istrošene slično); imaju manje ili više lučnu radnu ivicu i tragove upotrebe koji se obično protežu Pločniku je otkriveno pet spatula, izrađivanih uglavnom od segmenata rebara krupnih sisara.</s><s>Rebra su podužno raskoljena i alatke su izrađivane od jedne koštane pločice; bočne ivice obično su doterane glačanjem.</s> <s>raspoznaju se na većem delu ovih predmeta, naročito je spongiozno tkivo na donjoj površini istrošeno, zaravnjeno, mestimično i potpuno abradirano.</s><s>Visoka uglačanost i ispoliranost se uočavaju na gornjim povr</s> <s>132 spongiozno tkivo uopšte ne raspoznaje u distalnom delu, dok je na mezijalnom očuvano samo u tragovima.</s><s>Ove su spatule korišćene na mekim, organskim materijali</s> <s>po izuzetno naglašenim tragovima upotrebe.</s><s>Radna ivica je lučna, delom iskrzana i oštećena.</s><s>Gornja površina je naglašeno istrošena i sa gustim, nepravilnim linijama i urezima, dok je istrošenost na celoj donjoj površini predmeta još izraženija – ceo površinski sloj kosti je abradiran i pokriven gustim, dubokim linijama i urezima, uglavnom dijagonalnim, nepravilnog rasporeda, koji se delimično preklapaju.</s><s>Ovaj je predmet korišćen na nekim dosta abrazivnim materijalima; nije moguće sa sigurnošću odrediti na 188 Schibler 2013: 352.</s> <s>152, izrađena je od skapule govečeta (sl. 38).</s><s>Iskorišćena je gotovo cela skapula, delom modifikovana – ivice su opsečene,</s> <s>posebno na krajevima, tako da na proksimalnom, širem delu (margo vertebralis) nedostaju prirodne ivice, a na distalnom delu je uklonjen tuber scapulae.</s><s>Ivice su finalno doterane struganjem kremenom alatkom,</s> <s>posebno na krajevima, tako da na proksitako je dobijena manje-više ovalna forma.</s><s>Greben (spina scapulae) na gornjoj površini je takođe delom isečen, tako da je odozgo zaravnjen, i istrošen upotrebom.</s><s>Po gornjoj površini se uočavaju i fine linije od struganja kremenom alatkom, dok je cela donja</s> <s>posebno na krajevima, tako da na proksipovršina veoma naglašeno istrošena; delom je oštećen i abradiran sloj kosti, i uočavaju se uglačanost i sitne linije od upotrebe.</s><s>Ni za ovaj artefakt nije moguće sa sigurnošću odrediti na kakvom je materijalu korišćen.</s><s>Sličan predmet za sada nije poznat sa drugih vinčanskih lokaliteta.</s><s>Analogije za ovakav tip alatki, međutim, postoje na Čatal Hojuku; tamo su nađeni predmeti od ska</s> <s>Strugači (III2).</s><s>Strugači su alatke sa pula koji su korišćeni za nanošenje maltera (plaster tools).189 Možda je ova spatula služila da se nanese glina u toku pravljenja peći ili neke druge strukture; sam greben skapule u tom slučaju zgodan je da posluži kao drška.</s> <s>Strugači (III2).</s><s>Strugači su alatke sa radnom ivicom koja je više ravna, i obično su tragovi upotrebe lokalizovani na distalnom delu (sl. 39).</s><s>Na Pločniku su pronađena dva strugača izrađena od segmenata punih rebara, tačnije, od rebara koja nisu prethodno raskoljena.</s><s>Bolje očuvan je, na primer, strugač Plč 211, gde je radna ivica ravna, iskrzana od upotrebe, i druga koštana pločica na donjoj površini potpuno abradirana uz distalni deo, i uočavaju se guste linije i strije od upotrebe.</s> <s>Spatule i strugači od rebara široko su zastupljeni u vinčanskoj kulturi; poznati su, između ostalog, sa Žarkova,190 Selevca,191 Drenovca;192 osim toga, zastupljeni su i na drugim neolitskim lokalitetima u Evropi i u Maloj Aziji, kao što su Čatal Hojuk,193 Nea Nikomedija,194 ili Nider–Mer</s> <s>Fragmentovani predmet, Plč 207, izrađen od zuba vepra, takođe je korišćen kao strugač (sl. 40).</s><s>Zub je raskoljen i alatka je formirana sečenjem i struganjem kremenom alatkom.</s><s>Tragovi upotrebe, u</s> <s>193 Russell 2012: 354. či takođe su poznati sa drugih vinčanskih lokaliteta, uključujući Vinču196 ili Drenovac.197</s> <s>Drugi predmet, Plč 122, izrađen je od većeg segmenta tibije ovce/koze; bazni deo je oštećen, u mezijalnom delu kost je pune širine, dok je u distalnom delu ukoso isečena tako da je formirana mala radna ivica, široka 10 mm, dosta istrošena upotrebom</s> <s>(sl. 41).</s><s>Ovakve spatule-dleta javljaju se tokom kasnog neolita i eneolita u istočnim delovima Balkana; poznate su, na primer, 196 Бабовић 1984a: кат.</s><s>157, 158.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) na Karanovu,198 i u oblasti Stare Zagore u Bugarskoj,199 ali u vinčanskoj koštanoj industriji nisu česte.</s> <s>Nekoliko fragmentovanih alatki najverovatnije predstavljaju predmete za glačanje.</s><s>Među njima, posebno je zanimljiv jedan predmet od roga, Plč 088.</s><s>Njegova prvobitna forma ne može se rekonstruisati; očuvani segment je deo stabla prema kruni; jedan parožak je oštećen, dok je od drugog očuvan početak i ostatak otcepljen.</s><s>Sa jedne strane rog je potpuno zaravnjen; obrađen je nekim abrazivnim sredstvom tako da je dobijena potpuno pljosnata, ravna površina bez prirodnih neravnina roga.</s><s>Na toj se površini raspoznaju i tragovi upotrebe – naglašena uglačnost i ispoliranost.</s> <s>Udarači (IV1).</s><s>Udarači su manji perkuteri, korišćeni za obradu različitih materijala, obradu drveta, pripremu hrane, i drugo.</s><s>Pronađeno ih je ukupno devet, i svi su Pretežno su izrađivani od paroža</s> <s>Udarači (IV1).</s><s>Udarači su manji perka običnog jelena, tako što se prirodni vrh paroška dotera u radnu površinu, najčešće obostranim struganjem ili sečenjem, i formira se manja ovalna ili kružna radna po</s> <s>Udarači (IV1).</s><s>Udarači su manji pervršina, široka obično oko 10 mm.</s><s>Tragovi upotrebe su u vidu istrošenih, oštećenih i ispoliranih površina, ureza, jamica i brazdi.</s><s>Može se izdvojiti Plč 150, od kog je očuvan samo distalni deo, ali se uočavaju otisci od sečenja kako je obrađen radni vrh, i ima dosta dobro vidljive tragove upotrebe – ceo očuvani deo je naglašeno istrošen i pokriSl.</s><s>42.</s><s>Udarač od roga običnog jelena.</s><s>Plč 059; detalji radnog vrha.</s><s>Fig.</s><s>42.</s><s>Punch made from red deer antler, Plč 059; details of the working end.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja ven sitnim oštećenjima, urezima, linijama i brazdama.</s> <s>Udarači izrađeni od parožaka jelena na lopatara, pomalo ad hoc, od segmenta iz krune, ali sa intenzivnim tragovima upotrebe, verovatno takođe predstavlja udarač.</s> <s>Udarači izrađeni od parožaka jelena poznati su sa drugih vinčanskih lokaliteta, kao što su Banjica,200 Jakovo–Kormadin,201 Drenovac,202 Slatina,203 Selevac (blunt antler points, pressing tools).204</s> <s>Udarači-retušeri (IV2).</s><s>Alatke korišćene za obradu kamena obično čine zaseban tip, i mogle su služiti u različitim fazama, tokom izrade, kao i za popravku, odnosno kao pressure flakers i retouching tools, mada se te dve kategorije ne mogu uvek razdvojiti, ukoliko su imale više funkcija.205 Kontakt sa kamenom obično ostavlja vrlo intenzivne, karakteristične tragove, u vidu grupisanih oštećenja, ureza, brazdi, i slično.206</s> <s>Sl. 43.</s><s>Udarač od roga običnog jelena, Plč 245.</s><s>Fig.</s><s>43.</s><s>Punch made from red deer antler, Plč 245.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) udaračima (korišćenim na različitim materijalima) i retušerima, odnosno korišćenju za retuširanje (doterivanje) radne ivice alatki izrađeni od parožaka rogova običnog jelena.</s><s>Predmet Plč 063 je delimično oštećen, ali ima jasno očuvane tragove obrade – prirodni vrh paroška je modifikovan obostranim struganjem u malu ovalnu radnu površinu, široku oko 8 mm, i veći deo površine doteran je struganjem (sl. 44).</s><s>Tragovi upotrebe su izuzetno izraženi i pokrivaju ne samo distalni, već i dobar deo mezijalnog dela predmeta, i sastoje se od gustih, nepravilnih, podužnih linija i ureza, kratkih poprečnih oštećenja, sitnih brazdi, i istrošene, uglačane površine.</s><s>Alatka Plč 166 je slične forme, izrađena od paroška, očuvana gotovo cela (ima manje oštećenje na bazi nastalo tokom ili nakon iskopavanja) (sl. 45).</s><s>Vrh paroška je obrađen u malu kružnu površinu, široku 15 mm, tako što su kratko isečeni tanki komadi materijala.</s><s>Tragovi upotrebe takođe su vrlo naglašeni i zahvataju i distalni i mezijalni deo – osim oštećenja u vidu odbitaka, uočavaju se istrošenost, ispoliranost, kao i nizovi sitnih oštećenja, koji su delimično grupisani.</s><s>Slične tragove upotrebe ima i slabije očuvani preostali artefakt svrstan u ovaj Tokom paleolita, kao retušeri se če</s> <s>Schwab 2003. sto sreću i potpuno neobrađene kosti, dok tokom holocena ima primeraka i formalnih alatki.207 Mada učestalost retušera opada tokom neolitskog perioda, zabeleženi su i u finalnom neolitu,208 odnosno ranom ene</s> <s>Italiji, bio i jedan retušer od roga.209 U neolitu na tlu centralnog Balkana retušeri su identifikovani u starčevačkoj kulturi, dok je postojanje retušera u vinčanskoj kulturi do sada bilo nepouzdano;210 samo se alatke koje su mogle biti korišćene i za retuširanje pominju na Selevcu.211</s> <s>Čekići (IV3).</s><s>Čekići su masivni perkuteri, i u pločničkoj zbirci predmeta identifikovan je jedan takav predmet, Plč 083.</s><s>Izrađen je od manjeg roga, verovatno običnog jelena, od baze odbačenog roga, sa seg­ mentom stabla i čeonog paroška.</s><s>Delimično je oštećen, pa nije jasno kakva mu je bila prvobitna forma.</s><s>Baza roga, mesto gde se odvojio od pedikla, istovremeno je iskorišćeno kao radna površina – uočava se istrošenost i uglačanost ove površine.</s> <s>Bazni delovi odbačenih rogova često se iskorišćavaju kao perkuteri, zbog zgodne prirodne forme, i ovakvi čekići, ponekad sa usadnikom na drugom kraju za kamenu</s> <s>Bazni delovi odbačenih rogova često sekiru (podtip čekić-sekira), sreću se i na drugim praistorijskim lokalitetima,212 uključujući i vinčanske: Jakovo–Kormadin,213 Selevac,214 Drenovac,215 i druge.</s> <s>Pijuci (IV4).</s><s>Dva predmeta od roga jelena verovatno predstavljaju pijuke (sl. 46).</s><s>Potpuno je očuvan Plč 040, izrađen od većeg čeonog paroška roga jelena, prirodno zakrivljenog; na bazi ima fine tragove presecanja, dok je prirodni vrh paroška doteran i naglašeno istrošen – kompaktni sloj roga je delom abradiran do spongioznog tkiva, vidljivi su uglačanost, istrošenost, guste strije i linije različitog smera.</s><s>Uglačanost i odsustvo jačih oštećenja ukazuju da je ovaj pijuk 209 Spindler 1995.</s> <s>Fig.</s><s>45.</s><s>Punch-retouching tool made from antler, Plč 166; with details of the working Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) najverovatnije korišćen za rad na zemlji, a ne kao rudarski pijuk.216 Drugi primerak, izrađen na isti način, takođe od većeg paro­ ška, ima na distalnom kraju vidljive tragove nekoliko epizodi prepravki i veoma nagla</s> <s>materijalima – ureze, brazde, oštećenja tako da je korišćen na drukčiji način (za rad na drukčijim materijalima).</s><s>Ovakvi pijuci poznati su i sa Jakova.217</s> <s>Drške (V1).</s><s>Na Pločniku je otkriveno pet predmeta koji su služili kao drške ili usadnici za druge alatke (sl. 47).</s><s>Svi su izrađeni od dugih kostiju, i mogu se izdvojiti dva podtipa.</s> <s>Prvi podtip predstavljaju cilindrične drške za logitudinalno uglavljivanje druge alatke (manche en os à insertion longitudinale).</s><s>Izrađuju se od segmenata dijafize različitih dugih kostiju, tako da se za uglavljivanje iskoristi prirodna šupljina duge kosti.</s><s>Među njima posebno se izdvaja drška Plč 067, očuSl.</s><s>46.</s><s>Pijuk od paroška roga jelena, Plč 040.</s><s>Fig.</s><s>46.</s><s>Pick made from red deer antler, Plč 040.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja vana u celosti (sl. 47).</s><s>Izrađena je od cilindričnog segmenta dijafize neke duge kosti, verovatno tibije.</s><s>Kost je sa obe strane pažljivo transverzalno pretesterisana i presek kosti je potom dodatno doteran glačanjem, i cela spoljna površina je takođe obrađena finim glačanjem.</s><s>Osim toga, raspoznaje se fina ispoliranost od upotrebe, odnosno od manipulisanja.218 Druga alatka je mogla biti uglavljena sa obe strane: otvor za uglavljivanje ima dimenzije 17 x 16 mm sa jedne, odnosno 16 x 14 mm sa druge strane, i odgovara kako alatkama od okresanog kamena,</s> <s>tako i manjim alatkama od glačanog kamena.219 Preostale drške su bile slične forme, ali su slabije očuvane, ali i manje pažljive izrade u odnosu na ovu.</s> <s>Ovakav podtip drški poznat je sa brojnih praistorijskih lokaliteta u Evropi, od paleolita pa do bronzanog doba.220 Na vinčanskim lokalitetima nisu brojne, svega ne218 V. Barge-Mahieu 1990; Barge-Mahieu et al. 1993. za tragove upotrebe na drškama od kostiju.</s><s>219 V. Кузмановић Цветковић 2017.</s> <s>220 Barge-Mahieu et al. 1993, sa referencama. koliko je otkriveno na Drenovcu221 – ali to može biti i posledica nedovoljno pažljivog prikupljanja faunalnih ostataka, pošto se fragmentovane drške raspoznaju pre svega po tragovima upotrebe.</s> <s>Drugi podtip su drške od dugih kostiju, izrađene od segmenta dijafize sa očuvanom epifizom na kraju, i samo jedna ovakva drška je pronađena, Plč 246.</s><s>Izrađena je od veće duge kosti krupnije životinje, verovatno femura.</s><s>Dijafiza je transverzalno presečena uz pomoć abrazivnog vlakna.</s><s>Slabije je očuvana, tako da nema izražene tragove upotrebe.</s><s>Ovakav podtip drški karakterističan je za starčevačku kulturu, gde je i ovakva tehnika transverzalnog sečenja bila šire rasprostranjena.222 Ovaj predmet predstavlja jedini primerak primene ovakve tehnike na Pločniku, i nađen je u starijim slojevima, što možda predstavlja trag pojedinih starčevačkih tradicija u tehnologiji.</s> <s>Sl. 47.</s><s>Cilindrična drška od segmenta duge kosti, Plč 067.</s><s>Fig.</s><s>47.</s><s>Cylindrical handle made from a long bone segment, Plč 067.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) Sl. 48.</s><s>Radna površina od segmenta rebra, Plč 181; detalji tragova upotrebe.</s><s>Fig.</s><s>48.</s><s>Working surface made from a rib segment, Plč 181; details of use wear traces.</s><s>Sl. 49.</s><s>Radna površina od mandibule ovce, Plč 104.</s><s>Fig.</s><s>49.</s><s>Working surface made from a sheep/goat mandible, Plč 104.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja koji ukazuju da su korišćeni kao neka vrsta radne površine, podmetača ili podloge (sl. 48–49).</s><s>Uglavnom se radi o segmentima</s> <s>222 Vitezović 2011b. neraskoljenih rebara, i tragovi upotrebe se sastoje od gustih, nepravilnih strija, linija i ureza, različitog smera i dužine, koji se dosta preklapaju.</s><s>Tragovi su obično na obe površine, gornjoj i donjoj, ali je jedna uvek naglašenije istrošena.</s> <s>Radne površine nisu brojne na drukoze spada u ovaj tip predmeta, Plč 104, takođe nemodifikovana, ali sa izraženim tragovima upotrebe u vidu uglačanosti, sjaja, istrošenih površina i gustih strija (sl. 49).</s> <s>Radne površine nisu brojne na drugim vinčanskim lokalitetima, ali radi se o neformalnim, pomalo ad hoc alatkama koje se mogu identifikovati jedino ukoliko se pažljivo pregledaju svi faunalni ostaci, tako da je moguće da jednostavno nisu prepo</s> <s>Radne površine nisu brojne na druznate.</s><s>Radne površine izrađene od rebara i dugih kostiju poznate su sa Drenovca223 i sa Selevca,224 dok su radne površine ili podmetači izrađeni od mandibule pronađeni</s> <s>Radne površine nisu brojne na druna lokalitetu Pavlovac – Kovačke Njive.225 Primerci sa Selevca opisani su kao thong stretchers – predmeti koji su služili za obradu kaiševa od kože, kakvi su poznati sa različitih praistorijskih lokaliteta;226 međutim, analogije su samo delimične, pošto su thong stretchers iskorišćene mandibule, i to sa tragovima upotrebe i na zubima, dok su vinčanski primerci od različitih sirovina, i na malobrojnim predmetima od mandibu</s> <s>kompaktnoj kosti.</s><s>Vinčanske radne površine služile su kao neka vrsta podmetača tokom obrade različitih organskih materijala, uključujući i kožu, ali verovatno i za druge organske sirovine, i to tokom različitih faza prerade.</s> <s>109, koji je najverovatnije bio u formi kašike (sl. 50).</s><s>Izrađen je od segmenta korteksa; srazmerno je pljosnat, ima duguljastu, izduženu formu, i blago se lepezasto širi na distalnom delu.</s><s>Bazni deo ima malo četvr</s> <s>dan fragmentovani predmet od roga, Plč tasto proširenje.</s><s>Distalni deo je blago konkavan, u formi malog recipijenta.</s><s>Predmet je jako loše očuvanih površina, jedino se u unutrašnjosti distalnog dela raspoznaju duboke linije od struganja.</s><s>Ova kašika je po formi veoma bliska onoj koja je nađena na Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) Sl. 52.</s><s>Upotrebljeni astragal govečeta, Plč 055; detalji perforacija.</s><s>Fig.</s><s>52.</s><s>Worked cattle astragalus, Plč 055; details of perforations.</s><s>Sl. 51.</s><s>Upotrebljeni astragal govečeta, Plč 045; detalji tragova obrade i upotrebe.</s><s>Fig.</s><s>51.</s><s>Worked cattle astragalus, Plč 045; details of manufacturing and use wear traces.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Vitkovu,227 takođe izrađenoj od srazmerno tankog segmenta korteksa roga i sa malim, blago konkavnim recipijentom.</s><s>Kašike od</s> <s>dan fragmentovani predmet od roga, Plč rogova nađene su i na samoj Vinči.228 Ovi artefakti najverovatnije su služili za nanošenje pigmenata i slične poslove.</s> <s>Upotrebljeni astragali (V4).</s><s>Posebno je zanimljivo prisustvo tipa predmeta od minimalno ili nimalo modifikovanih astragala pronađeno je ukupno čak 45 astragala.</s><s>Najvećim delom su u pitanju astragali govečeta, u manjoj meri jelena, dok su dva astragala od ovce/koze.</s> <s>Astragali od krupnih papkara, govečeta i jelena, najčešće su bez modifikacija, samo na ventralnoj strani na istaknutim delovima (kondilusi i donji deo) imaju tragove upotrebe.</s><s>Ti su tragovi različitog intenziteta, kreću se od blage uglačanosti samo na kondilusima, pa do potpuno zaravnjenih, abradiranih, istrošenih svih istaknutih delova, i prvi sloj kosti na kondilusima obično nedostaje.</s><s>Ponegde su lateralne površine obrađene abrazijom – raspoznaju se fine, pravilne linije od glačanja peščarom – i preko tih tragova takođe su vidljivi uglačanost i istrošenost od upotrebe.</s><s>Mogu imati perforacije, različito raspoređene, a ponekad imaju i udubljenja, tačnije, započete, nedovršene perforacije.</s> <s>Plč 045 – bočne površine su obrađene glačanjem nekim finozrnim sredstvom; tragovi upotrebe su dosta izraženi i nalaze se i na bočnim površinama i na istaknutim površi</s> <s>Plč 045 – bočne površine su obrađene glanama na ventralnoj strani (sl. 51).</s><s>U gornjem delu ima malu peroforaciju, prečnika 1,5-2 mm, dobijenu bušenjem svrdlom.</s><s>Astragal</s> <s>obrađene glačanjem, i naglašene tragove upotrebe.</s><s>Na nekim astragalima, kao što je, na primer, Plč 078, od tragova upotrebe se 227 Витезовић 2012b.</s> <s>obrađene glačanjem, i naglašene tragove uočavaju, osim istrošenosti na kondilusima i ventralnoj strani, i grupisani podužni urezi po sredini dorsalne strane.</s> <s>Plč 055 (sl. 52), kod koga su tragovi upotrebe slabije izraženi, i koji ima jednu perforaciju u gornjem delu, prečnika 5 mm, i sedam započetih perforacija/udubljenja – jednu na dorsalnoj strani na sredini, po dve na levoj i na desnoj bočnoj površini, i dve na donjem delu.</s><s>Dve nedovršene perforacije ima astragal Plč 156, dok je na nekim astragalima, kao što je, na primer, Plč 095, perforacija polomljena, verovatno usled upotrebe.</s> <s>obe bočne površine naglašeno zaravnjene glačanjem i perforaciju u gornjem delu.</s><s>Ceo artefakt je uglačan upotrebom, primećuju se sitne strije i linije, a perforacija je takođe uglačana i istrošena.</s><s>Astragal Plč 212 (sl. 54) ima dve simetrično postavljene perfo</s> <s>Korišćeni astragali sa različitim vidovima modifikacija i različitim tragovima upotrebe sreću se u brojnim praistorijskim kulturama.229 Od vinčanskih lokaliteta, za sada su konstatovani na Vinči – Belom Br</s> <s>Korišćeni astragali sa različitim vidu,230 Gomolavi,231 Belovodama,232 Divostinu,233 Selevcu,234 Slatini,235 Drenovcu236 i Pavlovcu – Kovačkim Njivama.237 Astragali sa Gomolave su uglavnom od domaćeg go</s> <s>Korišćeni astragali sa različitim vivečeta, ali ima primera i od pragovečeta i od 229 V. Mǎrgǎrit 2017, sa referencama; Russell 2016, sa referencama; Vitezović 2007, sa referencama.</s><s>230 Poznati su samo sa iskopavanja koja se sprovode od 1998. godine, kada se i svi faunalni ostaci pažljivo prikupljaju – V. Dimitrijević, usmena informacija.</s><s>231 Блажић, Радмановић 2012.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) Sl. 54.</s><s>Upotrebljeni astragal ovce/koze, Plč 212.</s><s>Fig.</s><s>54.</s><s>Worked sheep/goat astragalus, Plč 212.</s><s>Sl. 53.</s><s>Upotrebljeni astragal jelena, Plč 056; detalji tragova obrade i upotrebe.</s><s>Fig.</s><s>53.</s><s>Worked deer astragalus, Plč 056; details of manufacturing and use wear traces.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja jelena, i navodi da su nalaženi u gomilama na podovima kuća.</s><s>Sa Divostina potiču astragali ovce/koze sa jednom ili više perforacija, i to najverovatnije predstavljaju grupni nalaz.</s><s>Slični su astragali sa Drenovca – uglavnom od ovce/koze, sa jednom ili više perforacija, dok sa Slatine potiču tri astragala govečeta sa perforacijom u gornjem delu; na jednom od njih, od perforacije teče žleb, formiran upotrebom, preko većeg dela predmeta.</s><s>Primerci sa Belovoda takođe imaju žleb formiran upotrebom, a još se izdvajaju po tome što je iskorišćeno i nekoliko astragala svinje,238 pošto se skeletni elementi svinje veoma retko nalaze u vinčanskoj koštanoj industriji.</s><s>Astragali sa Selevca su pretežno od srndaća, ali su prisutni i astragali od ovce, govečeta i jelena; uglavnom imaju abradirane bočne površine i različito pozicionirane perforacije.239 Na lokalitetu Pavlovac – Kovačke Njive pronađeno je nekoliko upotrebljenih astragala od ovce/ koze, jelena i govečeta, većinom sa perforacijama, takođe različitog rasporeda.</s> <s>Čatal Hojuka,240 kao i u brojnim kasnoneolitskim i eneolitskim koštanim industrijama u jugoistočnoj Evropi; između ostalog, sa lokaliteta Karanovo,241 Voden (Воден) kod Dimitrovgrada,242 Drama (Драма),243 u Bugarskoj, Dragušeni-Ostrov (Draguşeni-Ostrov),244 Targu Frumos (Târgu Frumos)245, Poduri (Poduri – Dealul Ghinadru),246 Jepurešti (Iepureşti),247 u Rumuniji, i drugi.248</s> <s>vu analogija sa antičkim periodom, interpretiraju kao kockice za igru.250 Međutim, tragovi upotrebe na njima vrlo su izraženi i ukazuju na to da se radi o predmetima koji su intenzivno korišćeni.</s><s>Postojanje perforacija, posebno istrošenost na njima, sugeriše da su mogli biti korišćeni u poslovima vezanim za obradu vlakana i tkanina, kao neka vrsta tegova za tkalački stan, kao kalemi i slično.251 A. Grabundžija sa saradnicima sprovela je eksperiment u kome je probala kako bi funkcionisali astragali govečeta kao tegovi za razboj, i pokazala da su lako mogli biti korišćeni u te svrhe.252 Osim toga, tragovi u vidu naglašene istrošenosti sugerišu mogućnost da su korišćeni i za neku vrstu poslova vezanih za glačanje, i takva je interpretacija ponuđena za astragale sa lokaliteta Dragušeni-Ostrov,253 dok se za primerke sa Karanova navodi da su mogli imati funkciju i kao glačalice.254 Eksperiment sa korišćenjem astragala za glačanje uradila je Žaklin Majer (Jacqueline Meier), i uporedila eksperimentalne primerke sa onima koji potiču sa bronzanodopskih lokaliteta u Mađarskoj, i potvrdila da su mogli biti korišćeni za poslove vezane za obradu kože, ali i gline.255 Da su pojedini neolitski i eneolitski astragali mogli biti korišćeni kao glačalice za obradu gline, takođe je eksperimentalno potvrdila M. Margarit (Monica Mǎrgǎrit).</s><s>Nerisa Rasel (Nerissa Russell) prvobitno je interpretirala sa referencama.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) astragale sa Selevca kao kockice za igru,256 ali je kasnije iznela pretpostavku za astragale sa Čatal Hojuka i drugih lokaliteta da se ipak radi o alatkama, moguće glačalicama.257 Kada je reč o vinčanskim korišćenim</s> <s>255 Meier 2013. astragalima, najverovatnije se radi o pomoćnim alatkama vezanim za poslove na preradi biljnih i životinjskih sirovina, tačnije vlakana i koža.</s><s>Na to ukazuju naglašeni uglačanost, sjaj, ponegde prisutne sitne strije – tragovi koje ostavlja kontakt sa mekim, organskim materijalima.258 Perforirani astragali verovatno su korišćeni i kao neka vrsta tega i/ili kalema, sudeći po istrošenosti perforacija, kao i po tome što se povremeno nalaze grupisani (na primer, na Gomolavi, Divostinu, pa i na samom Pločniku).</s><s>Moguće je i da su astragali sa nedovršenim perforacijama služili i za nanošenje pigmenata, odnosno izvođenje ukrasa na tekstilu.</s><s>Ove hipoteze neophodno je eksperimentalno potvrditi,</s> <s>255 Meier 2013. posebno da bi se preciznije rekonstruisao sam način korišćenja, ali dosada sprovedeni 256 Russell 1990: 538–539.</s> <s>Perforirane falange (V7).</s><s>U pločničkoj eksperimenti, kao i uočeni tragovi upotrebe, svakako govore u prilog hipotezi da se radi o specifičnim predmetima koji su bili upotrebni, a ne kultnog ili nekog sličnog karaktera, i koji su korišćeni za poslove prerade različitih sirovina, prevashodno organskih.</s> <s>Perforirane falange (V7).</s><s>U pločničkoj zbirci koštanih artefakata prisutan je još jedan tip predmeta nejasne namene – perforirane falange.</s><s>Pronađeno ih je ukupno pet, i radi se isključivo o falangama govečeta.</s><s>Ove kosti imaju kao jedinu modifikaciju veću perforaciju postavljenu manje-više u središnjem delu, nepravilnog kružnog ili elipsoidnog oblika, prečnika 10-20 mm.</s><s>Perforacije su dobijene isecanjem kremenom alatkom i uočavaju se tragovi upotrebe u vidu uglačanih, istrošenih i iskrzanih ivica perforacije.</s><s>Falange sa manje ili više pravilnim perforacijama mogu se sresti u različitim praistorijskim kulturama u Evropi; ponekad su interpretirane kao umetnički i/ili predmeti kulta, međutim, te perforacije mogu biti i tafo</s> <s>Sl. 55.</s><s>Falanga govečeta sa perforacijom, Plč 293; detalj perforacije.</s><s>Fig.</s><s>55.</s><s>Cattle phalanx with a perforation, Plč 293; detail of the perforation.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja poznate sa drugih vinčanskih naselja; donekle su im srodni artefakti nađeni na lokalitetu Targu Frumos, i koji su interpretirani kao moguće drške.260 Ovakva namena moguća je i za pločničke primerke; međutim, pošto je broj pronađenih perforiranih falangi mali, teško je iznositi pouzdanije pretpostavke.</s> <s>ukrasnih predmeta.</s><s>Uglavnom su izrađivani od školjki, ređe od kostiju, dok ukrasni predmeti od roga nisu otkriveni.</s><s>Javlja se nekoliko tipova, definisanih na osnovu morfoloških kriterijuma – narukvice, prstenje, aplikacije i ukrasne igle.</s> <s>Narukvice (VI3).</s><s>Kao narukvice su opredeljeni ukrasni predmeti u vidu šireg obruča, koji su mogli služiti kao narukvice, ali i kao neka druga vrsta ukrasnog predme260 Vornicu 2013: 203–204.</s> <s>da nije moguće rekonstruisati prvobitni oblik, odnosno da li su bile u vidu otvorenog ili zatvorenog obruča.</s><s>Bile su napravljene od ljuštura morskih školjki Spondylus i Glycymeris.</s><s>Izrađivane su tako što se od ljušture školjke iseče sredina; spoljne ivice valve istovremeno su i spoljne ivice predmeta i na taj način se dobije forma obruča.</s><s>Tragovi obrade na školjkama retko ostavljaju traga, osim toga, pločnički primerci su loše očuvani; možemo samo pretpostaviti da su izrađivane sečenjem i glačanjem.</s><s>Ove narukvice su morfološki istovetne kao i one nađene na Vinči,261 i na brojnim neolitskim i eneolitskim lokalitetima u Evropi,262 i na Ploč261 Dimitrijević, Tripković 2002; 2006; Игњатовић 262 Borrello, Micheli 2004, sa referencama; Ifantidis 2019, sa referencama; Séfèriadès 2010, sa referencama.</s><s>Sl. 56.</s><s>Narukvice od školjki Glycymeris i Spondylus, Plč 022, 023.</s><s>Fig.</s><s>56.</s><s>Bracelets made from shells Glycymeris and Spondylus, Plč 022, 023.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) nik su, po svemu sudeći, dospele kao gotovi predmeti.</s> <s>Ovakve narukvice bile su široko rasprostranjene tokom neolita i eneolita u celoj Evropi,263 i čine deo specifičnog fenomena trgovine i razmene predmetima, uglavnom</s> <s>i Spondylus.</s><s>Karakter ove razmene, međutim, nije moguće rekonstruisati.</s><s>Ono što je izvesno jeste da se radi o predmetima koji su cenjeni i koji su služili da pokažu status i prestiž, mada nije poznato kakav.</s><s>Uočava se da su svi ovakvi predmeti imali dug životni vek, sa čestim prepravkama i popravkama</s> <s>i Spondylus.</s><s>Karakter ove razmene, međuu slučaju loma, često su se pohranjivali u grobovima, a nađeni su i na jedinom extra muros groblju vinčanske kulture, Botoš – Živanića Dolja.264 Mogu, doduše, da se nađu i fragmenti polomljenih, izgubljenih predmeta u okviru naselja, pa čak i da polomljeni komadi budu bačeni – tako je na Vitkovu u jami nađeno šest fragmenata Spondylus na</s> <s>Prstenje (VI4).</s><s>Pronađen je jedan frag­ mentovani ukrasni predmet, Plč 021, koji bi se uslovno mogao svrstati među prstenje (sl. 57).</s><s>Izrađen je od morske školjke, najverovatnije vrste Spondylus.</s><s>Predmet je dugačak 17-19 mm, i očuvana je samo podužna polo</s> <s>Aplikacije (VI).</s><s>Jedan predmet, Plč vina; njegova prvobitna forma mogla je biti u vidu šupljeg cilindra (izduženog prstena), ali je mogao biti i poluprstenastog preseka.</s><s>Dimenzije, odnosno očuvana širina dozvoljava da bude nošen na prstu, a mogao je služiti i kao ukras na odeći, kao deo kompozitnog nakita (kao što je ogrlica, i slično).</s><s>Tragovi obrade nisu očuvani, tako da se postupak izrade može samo delimično rekonstruisati; odnosno, finalna forma je najverovatnije dobijena glačanjem uz pomoć nekog abrazivnog sredstva.</s><s>Za sada nisu poznate analogije za ovakav predmet u okviru vinčanske kulture.</s> <s>121, najverovatnije je služio kao neka vrsta aplikacije (sl. 58).</s><s>Izrađen je od valve školjke Glycymeris.</s><s>Valva školjke, malo oštećena, 265 Vitezović 2013c.</s> <s>Sl. 57.</s><s>Fragmentovani prsten od školjke, Plč 021.</s><s>Fig.</s><s>57.</s><s>Fragmented shell ring, Plč 021.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja ima jednu manju perforaciju na apeksu i</s> <s>Aplikacije (VI).</s><s>Jedan predmet, Plč jednu veću perforaciju na središnjem delu.</s><s>Perforacija na apeksu je pravilna, kružna, dobijena svrdlanjem, prečnika 4 mm, unu</s> <s>Aplikacije (VI).</s><s>Jedan predmet, Plč trašnjosti potpuno uglačane od upotrebe; uglačanost se proteže i oko celog tog dela.</s><s>Perforacija koja je smeštena na sredini takođe je pravilna i kružna, prečnika 19 mm.</s><s>Dobijena je najverovatnije bušenjem kružnim pokretima nekom šupljom alatkom uz doda</s> <s>Aplikacije (VI).</s><s>Jedan predmet, Plč tak peska – koncentrične linije od bušenja se mogu raspoznati u unutrašnjosti.</s><s>I ova perforacija je naglašeno uglačana i ispolirana od upotrebe.</s><s>Uglačanost se uočava i na donjoj, unutrašnjoj površini, po ivicama, što ukazuje da je predmet najverovatnije tokom dužeg vremena bio u kontaktu sa nekim</s> <s>mekanim organskim materijalima, kao što je odeća, odnosno, da je preko ovih perforacija bio pričvršćen za neki odevni predmet, možda u kombinaciji sa nekim drugim ukra</s> <s>mekanim organskim materijalima, kao što sima, kao neka vrsta aplikacije, ili je možda služio kao neka vrsta kopče, tako da su kroz veću perforaciju bile provučene trake koje su se vezivale.</s><s>Tačne analogije za ovaj predmet nisu poznate; valve Glycymeris školjki sa perforacijama na apeksu su poznate sa većeg broja neolitskih lokaliteta, između ostalog, na lokalitetima u Grčkoj;266 ova šira perforacija na sredini možda je prepravka pločničkih majstora.</s> <s>Ukrasne igle (VI7).</s><s>Četiri fragmentovana predmeta mogu se opredeliti u ukrasne očuvan je samo gornji deo – glava sa velikom perforacijom i telo predmeta (u formi štapića), koje se sužava.</s><s>Izrađen je od duge kosti sečenjem i glačanjem, i ceo predmet je fino ispoliran.</s><s>Perforacija je fino uglačana upotrebom.</s> <s>Ovakve veće perforacije srazmerno su retke u vinčanskoj koštanoj industriji, i izgleda da se javljaju samo na ukrasnim predmetima – kao što su, na primer, dva</s> <s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Kost je isečena tako da je gornji deo ovalne forme, potom se sužava, pa se opet širi u oblik koji je ovalno-romboidan, dok je donji deo fragmentovan; ovo je mogla biti ukra</s> <s>decorative pin, Plč 292. sna igla ili možda neka vrsta kopče.</s><s>Predmet je izuzetno fine izrade, formiran sečenjem i struganjem, i potom doteran finim glačanjem i poliranjem, uglačan je i ispoliran od upotrebe, od dugog kontakta sa nekim me</s> <s>decorative pin, Plč 292. kim organskim materijalima, a osim toga je i potpuno ujednačene crne boje, što navodi na mogućnost da je ovakva boja proizvod</s> <s>Ukrasne igle nisu brojne na vinčanskim lokalitetima, manji broj je poznat, na primer, sa Stragara,269 i zapravo su ove igle dosta raznorodnih formi, tako da se možda u njima ogleda individualnost i veština majstora koji su ih izrađivali.</s> <s>Radi se o fragmentovanom predmetu od segmenta paroška roga, koji je blago zakrivljen.</s><s>Oba kraja su oštećena, i sam parožak je podužno podeljen.</s><s>S obzirom na to da je spoljna površina dodatno doterana, prirodni poluloptasti presek predmeta je modifikovan u manje-više bikoničan.</s><s>Tra</s> <s>Tragovi sečenja nekom retuširanom kremegovi ovih ranijih faza obrade nisu očuvani na spoljnoj površini, ali, sudeći po formi, verovatno je obrađena sečenjem i glačanjem.</s> <s>nom alatkom samo se u manjoj meri raspoznaju na donjoj, unutrašnjoj površini, na ivicama.</s><s>Cela spoljna (gornja) površina je fino, ujednačeno uglačana, dok je spongiozno</s> <s>tkivo na donjoj površini takođe zaravnjeno i uglačano.</s><s>Ceo predmet je ujednačene crne boje, koja bi mogla biti tafonomska, ali Sl. 61.</s><s>Neutilitarni predmet od roga, Plč 066; detalj ukrasa.</s><s>Fig.</s><s>61.</s><s>Non-utilitarian item made from antler, Plč 066; detail of the ornament.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) i rezultat namernog delovanja.</s><s>Na spoljnoj površini izveden je ukras, urezivanjem kremenom alatkom,270 verovatno fino retuširanom, u vidu linija koje formiraju rombove i cikcak motiv.</s><s>Urezi su dosta fino i pravilno izvedeni.</s> <s>Međutim, u potpunosti je jedinstven za artefakte od koštanih sirovina, pošto do sada nisu poznati ukrašeni koštani predmeti u vinčanskoj kulturi.</s> <s>Uslovno, među neutilitarne, odnosno predmete kulta, može se svrstati ljudska kost sa tragovima sečenja.</s><s>Naime, u sondi XVII nađen je loše očuvan fragment femura Homo;271 jedan kraj, uz epifizu, oštećen je, dok drugi deo (mezijalni deo kosti) ima tragove grubog cepanja, verovatno direktnom perkusijom, i nagorelosti, kao da je taj kraj bio izložen vatri.</s><s>S obzirom na lošu očuvanost, teško je reći nešto više o ovim tragovima, to jest, da li je posredi modifikacija sa namerom da se kosti da neki oblik, ili se samo radi o lomljenju kostiju na komade.</s><s>Kontekst nalaza predmeta takođe ne govori mnogo; nije čak ni jasno da li je onaj ko je stvorio ove tragove na njoj znao da se radi o ljudskoj kosti ili ne.</s> <s>Ovo nije jedina ljudska kost pronađena u okviru vinčanskog naselja na Pločniku – tokom iskopavanja 1978. godine, u sondi VIIIA, nađena je ljudska vilica,272 što otvara brojna pitanja vezana za odnos vinčanskih zajednica prema ljudskim ostacima.</s> <s>Kao što je već napomenuto, srazmerno loša očuvanost i visoka fragmentovanost, naročito predmeta od rogova, dovela je do 271 Identifikaciju kosti kao ljudske učinila je dr Dragana Vulović, biofizički antropolog.</s> <s>že klasifikovati.</s><s>Na jednom broju artefakata raspoznaju se samo tragovi obrade, ili ograničeni tragovi obrade i upotrebe, ali nije moguće rekonstruisati njihov prvobitni oblik.</s><s>Štaviše, kad se radi o fragmentima na kojima se samo tragovi obrade mogu iden</s> <s>Svega nekoliko artefakata predstavlja sigurne tehničke komade, odnosno otpatke od proizvodnje i polufabrikate (sl. 81, 83).</s><s>Među njima je nekoliko segmenata rogova, koji predstavljaju komade sirovine / otpatke od kojih su odvojeni komadi za dalju obradu.</s><s>Takav je jedan segment početka račva</s> <s>prema stablu, kao i jedan veći komad odbačenog roga jelena, koji se sastoji od baze sa početkom stabla, sa dobro očuvanim, jasnim tragovima sečenja kako su odvojeni</s> <s>prema stablu, kao i jedan veći komad odsegmenti za dalju obradu, segmenta stabla, i čeonog paroška.</s><s>Nađena su i dva veća segmenta roga jelena od ubijenih jedinki, sa tragovima sečenja i otcepljivanja.</s><s>Među kostima, nekoliko artefakata su sigurno otpaci od proizvodnje, odnosno polufabrikati – posebno se izdvaja gotovo cela metapodijalna kost srndaća sa tragovima glačanja.</s> <s>Prisustvo otpadaka od proizvodnje pokazuje da su predmeti i od rogova i od kostiju obrađivani unutar naselja, dok su školjke najverovatnije dospele u vinčansko naselje na Pločniku kao gotovi proizvodi, s tim što je moguće da je aplikacija od Glycymeris školjke lokalno popravljena.</s><s>Zanimljivo je prisustvo jedne neobrađene Cardium školj</s> <s>Kao što je već napomenuto, mada najveći deo kulturnog sloja na Pločniku pripada naselju vinčanske kulture, nađeni su i manji arheološki tragovi koji se mogu pripisati kulturi Bubanj–Hum I. Međutim, kako su analize pokretnog arheološkog materijala još uvek u toku, bubanjski horizont je još uvek nedovoljno proučen i nije u potpunosti definisan.</s><s>Osim što su i dosadašnje analize bile fokusirane prevashodno na vinčansko naselje, svakako je problem i to što su otkriveni ostaci bubanjskog naselja na Pločniku znatno skromniji u odnosu na vinčansko,</s> <s>Kao što je već napomenuto, mada bilo zato što je zahvatalo manju površinu, bilo zato što su njegovi ostaci slabije očuvani (usled meandriranja reke, kasnijeg korišćenja prostora, obrađivanja zemlje, erozije Prisustvo nalaza iz kasnijih (post-vin</s> <s>Kao što je već napomenuto, mada čanskih) perioda pominje još B. Stalio u prvom izveštaju sa Pločnika,273 gde izdvaja dva horizonta, stariji, koji pripada poznom neolitu, i mlađi, koji pripada kulturi BubanjHum I-II.</s><s>Prema terenskoj dokumentaciji</s> <s>Kao što je već napomenuto, mada za istraživanja od 1996. do 2011. godine, u je istraživala B. Stalio 1960. godine), slojevi do dubine od oko 0,90-1,00 m, odnosno do 7. ili 8. mehaničkog otkopnog sloja mogu se pripisati bubanjskoj kulturi, i to fazi Bubanj–Hum Ia.274 Terenski dnevnici za sonde XVII–XXIII samo povremeno pominju na</s> <s>Kao što je već napomenuto, mada laze keramičkih formi kakve se javljaju i u bubanjskoj kulturi, ali ih interpretiraju kao vinčanske, odnosno kao forme koje se na</s> <s>274 Podaci iz terenske dokumentacije. čavanjima ovakva interpretacija stratigrafije donekle koriguje, kako celokupni repertoar pokretnih nalaza sa Pločnika bude detaljnije analiziran.</s> <s>Od sirovina zastupljenih u bubanjskoj koštanoj industriji najbrojnije su kosti, i to duge kosti, posebno metapodijalne kosti ovce/koze i govečeta, potom rebra i astragali, dok je jedan predmet izrađen od skapule govečeta.</s><s>Zastupljeni su i rogovi, i to samo rogovi običnog jelena, ali jedan rog srndaća moguće predstavlja komad sirovine name</s> <s>Šila (I1).</s><s>Pronađeno je jedno šilo izrađeno od metapodijalne kosti ovce/koze, Plč 024 (sl. 62).</s><s>Očuvano je gotovo celo; napravljeno je od segmenta dijafize, sa manjim fragmentom proksimalne epifize zadržanim na bazi sa funkcijom drške, obrađeno je sečenjem i glačanjem, sa dosta izraženim tragovima upotrebe u vidu ispoliranosti i sjaja; moguće je da je i popravljano.</s> <s>Dva fragmentovana predmeta od rebara najverovatnije predstavljaju fragmentovana šila tipa I1B; u pitanju su segmenti raskoljenih rebara, obrađeni glačanjem i sa naglašenim tragovima upotrebe.</s> <s>Ove varijante šila bile su široko rasprostranjene u praistoriji,275 a između ostalog poznate su i sa lokaliteta Bubanj – Novo Selo.276</s> <s>Plč 008, izrađen je od većeg segmenta neraskoljenog rebra; pomalo je ad hoc, i ima 275 V. poglavlje o vinčanskoj koštanoj industriji za više detalja.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) masivni jači šiljak na distalnom delu, formiran glačanjem.</s><s>Njemu sličan je probojac Plč 260, od delimično rascepljenog rebra, sa pravilnim, jačim šiljkom, uglačanim i istrošenim od upotrebe.</s><s>Preostali probojac, Plč 026, izrađen je od podužno cepane metapo</s> <s>276 Vitezović 2020: 372–373, fig.</s><s>1. dijalne kosti govečeta.</s><s>Delimično je oštećen, ali se na osnovu očuvanih tragova obrade vidi da izra­</s> <s>Strugači (III2).</s><s>Pronađen je jedan strugač (Plč 027), izrađen od segmenta rebra pune debljine (sl. 65).</s><s>Baza je otcepljena, dok se na distalnom kraju nalazi ravna sečica, široka 16 mm.</s><s>Sama radna ivica je iskrzana od upotrebe, dok je cela kost naglašeno istrošena, naročito na donjoj površini, gde je jedna koštana pločica potpuno abradirana.</s> <s>Druga spatula-dleto, Plč 068, delom dva predmeta koja spadaju u ovaj tip (sl. 66).</s><s>Plč 009 je izrađen od tibije ovce/koze; baza je oštećena, u mezijalnom delu je očuvana puna širina kosti, dok je u distalnom delu formirana manja radna ivica, široka 10 mm, tako što je kost ukoso zasečena.</s><s>Površina je slabije očuvana, ali se uočava uglačanost od upotrebe, dok je sama radna ivica iskrzana i istrošena.</s><s>Ovakve spatule-dleta poznate su i sa drugih eneolitskih lokaliteta u jugoistočnoj Evropi; jedna je nađena na Bubnju,277 a na tlu Bugarske bile su široko rasprostranjene tokom kasnog neolita i eneolita, i zabeležene su na lokalitetima kao što su Karanovo,278 u oblasti Stare Zagore,279 i drugde.</s> <s>Druga spatula-dleto, Plč 068, delom oštećena, izrađena je od metapodijalne kosti govečeta.</s><s>Radna ivica je ravna, očuvane širine 10 mm, formirana tako što je kost ukoso otcepljena i potom doterana glačanjem; na277 Vitezović 2020: 373.</s> <s>Grupa IV.</s><s>Predmeti za udaranje glašeno je istrošena upotrebom.</s><s>Osim ovih, još dva fragmentovana predmeta od rebara predstavljaju alatke za glačanje (sl. 90).</s> <s>Udarač (IV1).</s><s>Pronađen je samo jedan udarač (Plč 073), izrađen od paroška roga (sl. 67).</s><s>Dosta je fragmentovan, zapravo je samo distalni deo očuvan.</s><s>Prirodni vrh paroška je obrađen tako što je ukoso isečen komad roga, pa je dobijen radni deo u vidu male ovalne površine, širine 9-10 mm.</s><s>Tragovi upotrebe su veoma naglašeni, u vidu istrošene površine i gustih poprečnih i podužnih linija.</s> <s>Astragal Plč 025 nema tragove modifikacigala govečeta sa tragovima upotrebe mogu se svrstati u bubanjski horizont (sl. 68).</s> <s>Sl. 69.</s><s>Predmet posebne je, već samo tragove upotrebe, srednje jačine, na istaknutim delovima na ventralnoj strani.</s><s>Druga dva astragala, Plč 075 i 076, imaju bočne površine obrađene glačanjem.</s><s>Fig.</s><s>67.</s><s>Punch made from red deer antler, Plč 073.</s><s>Praistorijski lokalitet Pločnik kod Prokuplja Sl. 68.</s><s>Upotrebljeni astragal govečeta, Plč 025.</s><s>Fig.</s><s>68.</s><s>Worked cattle astragalus, Plč 025.</s> <s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) Astragal Plč 076 ima dosta naglašene tragove upotrebe na svim istaknutim površinama na ventralnoj strani – i na kondilusima i na donjem delu, dok je preostali, astragal Plč 075, oštećen na kondilusima, gde se obično formiraju tragovi upotrebe.</s><s>Mada se radi o malom broju primeraka, od kojih je jedan i oštećen, može se uočiti da ovi astragali pokazuju isti obrazac korišćenja kao i vinčanski,280 i kao i astragali pronađeni na samom Bubnju,281 i moguće je da su i ovi primerci bili korišćeni u obradi mekih organskih materijala.</s> <s>Prirodna forma skapule je doterana u masebne namene, Plč 004, izrađen od skapule govečeta (sl. 69).</s><s>Predmet je delom oštećen.</s> <s>Prirodna forma skapule je doterana u manje-više ovalan predmet, tako što su prirodne ivice isečene, verovatno kremenom alatkom, i potom doterane glačanjem.</s><s>Greben skapu</s> <s>nika 6-7 mm, i ima veoma naglašene tragove upotrebe – unutrašnjost je uglačana i 280 V. poglavlje o vinčanskoj koštanoj industriji.</s><s>281 Vitezović 2020: 373–374, fig.</s><s>3.</s> <s>perforacija je deformisana, posebno u donjem delu, sa obe strane.</s><s>Ceo predmet je i uglačan od upotrebe, ali je ta uglačanost posledica manipulisanja, odnosno, nema</s> <s>Analogije za ovakav tip predmeta nisu poaktivnu radnu ivicu.</s><s>Visoka uglačanost i sjaj predmeta, kao i upotrebna deformacija perforacije sugerišu da je predmet najverovatnije korišćen za obradu biljnih vlakana.</s> <s>Među nekompletnim predmetima nalaze se dva fragmenta kostiju sa tragovima obrade i upotrebe, fragmenti nekih alatki, kao i dva fragmenta roga jelena sa tragovima sečenja, koji najverovatnije predstavljaju tehničke komade (otpatke od proizvodnje).</s><s>Osim toga, u okviru bubanjskog horizonta nađen je i jedan rog srndaća, koji se takođe može svrstati među tehničke komade.</s><s>U pitanju je ceo rog, sastoji se od baze, ruže, stabla i krune, i ima slabije očuvane tragove struganja na jednom od parožaka.</s> <s>Sirovine koje su korišćene u najvećoj meri su dobijane lokalno, unutar naselja u pitanju su kosti domaćih životinja, ubijenih za ishranu.</s><s>Samo je mali broj predmeta izrađen od kostiju divljih životinja, i to od odabranih skeletnih elemenata.</s><s>Preovlađu</s> <s>Sirovine koje su korišćene u najvećoj ju kosti ovce/koze i govečeta, i ovakva je situacija već konstatovana na drugim vinčanskim lokalitetima, kao što su Drenovac282 ili Vitkovo.283 Zanimljivo je uočiti da se kosti svinje gotovo nikad ne javljaju u vinčanskim koštanim industrijama,284 što je najverovatnije uslovljeno njihovim fizičkim svojstvima (pre svega morfološkim odlikama).</s> <s>Rogovi su uglavnom prikupljani, i možemo pretpostaviti da se radi o sistematskoj, planskoj aktivnosti, imajući na umu da jelen odbacuje svoje rogove u određeno doba godine i često na istom mestu.285 Zanimljiva je pojava rogova jelena lopatara, pošto je ova vrsta izuzetno retka u ovom periodu na centralnom Balkanu, te se postavlja pitanje da li su rogovi prikupljeni u bližoj ili daljoj okolini naselja, ili dobijeni putem razmene.</s><s>Nađen je i manji broj rogova srndaća, ali uglavnom samo sa tragovima obrade; samo jedan rog srndaća predstavlja sigurno korišćen predmet, od minimalno modifikovanog paroška, dok su preostali otpaci ili komadi (neiskorišćene) sirovine, tako da ostaje otvoreno pi282 Vitezović 2007.</s> <s>284 V. izbor sirovina na lokalitetima kao što su Selevac – Russell 1990, Drenovac i Slatina – Vitezović 2007, ili Vitkovo – Vitezović, Bulatović 2013; izuzetak su, na primer, astragali svinje nađeni na Belovodama – Јацановић, Шљивар 2001; Vitezović in press b. 285 Clutton-Brock 1984.</s> <s>283 Vitezović, Bulatović 2013. tanje da li su rogovi srndaća doneti u naselje sa namerom da budu iskorišćeni kao sirovina, da su imali neku ulogu simbola, trofeja, ili slično, ili su možda minimalno iskorišćeni kao neka ad hoc alatka, ali nedovoljno da bi se formirali distinktivni, nedvosmisleni tragovi upotrebe.</s><s>Srndaćevi rogovi i inače su slabo zastupljena sirovina u vinčanskoj kulturi, verovatno zato što su neodgovarajućih fizičkih karakteristika.286</s> <s>tan odabir sirovina; ad hoc iskorišćeni komadi kostiju su prisutni u maloj količini.</s><s>Uglavnom postoji strogi izbor sirovine za pojedine tipove predmeta: metapodijalne kosti i rebra za šila, rebra za strugače i glačalice, rogovi za alatke za udaranje, i slično.</s><s>Izbor skeletnog elementa i vrste je u velikoj meri prilagođen željenom gotovom proizvodu</s> <s>tan odabir sirovina; ad hoc iskorišćeni rebra krupnih sisara često se biraju za predmete za glačanje, duge kosti krupnih sisara za probojce, a metapodijalne kosti srednje krupnih sisara za šila i igle zbog odgovarajućih dimenzija; rogovi su dosta otporni, pa se zato koriste za alatke za udaranje.</s><s>Prisustvo ad hoc iskorišćenih kostiju je znatno manje, ali je zanimljivo uočiti da se ipak javljaju, iako u malom broju, i drugi skeletni elementi, kao što su skapule, mandibule i slično.</s><s>Izbor skeletnih elemenata za pojedinačne tipove takođe ne odstupa od opšte slike uočene u drugim zbirkama koštanih predmeta vinčanske kulture.287</s> <s>Metapodijalne kosti, falange i astragali, koje su srazmerno dobro zastupljene u koštanoj industriji sa Pločnika, jesu kosti koje se prve odvajaju tokom procesa kasa</s> <s>Vrlo je značano prisustvo ukrasa od pljenja,288 tako da njihovo korišćenje pokazuje da su odvajane planirano i sistematski.</s> <s>1996–2011. godine otkriveno je šest predmeta (tri različita tipa) i jedna neobrađena Cardium školjka.</s><s>Vinča – Belo Brdo, lokalitet koji je po svemu izuzetan u odnosu na ostale lokalitete vinčanske kulture, pa i po velikoj količini otkrivenih predmeta koji se mogu okarakterisati kao nesvakodnev</s> <s>1996–2011. godine otkriveno je šest predni i luksuzni, pružio je i zbirku ukrasnih predmeta od školjki koja daleko nadmašuje zbirke sa svih ostalih vinčanskih nalazišta zajedno.289 Na osnovu tada poznatih nala</s> <s>za, Džon Čapman (John Chapman) izneo je u svom radu iz 1981. godine hipotezu da je put razmene Spondylus školjkama išao samo dolinom Dunava.290 Međutim, odsustvo na</s> <s>za, Džon Čapman (John Chapman) izneo je laza van Podunavlja zapravo je bilo posledica nedovoljne istraženosti; nalazi nakita od školjki danas su poznati i sa lokaliteta u Pomoravlju, kao što su Selevac,291 Divostin,292 289 Dimtrijević, Tripković 2006.</s> <s>Pavlovac–Gumnište,293 Vitkovo,294 a sada im se priključuje i Pločnik.</s><s>Takođe, valja napomenuti da se za prostor Pločnika vezuje i slučajni nalaz od oko 300 perli od Spondylus školjki, danas u Narodnom muzeju u Nišu</s> <s>(u muzej su dospeli zajedno sa trideset tri perforirana zuba, i možda je u pitanju grobni nalaz, ili ostava), koji bi mogao pripadati i vinčanskom naselju.295 Takođe, tokom istraživanja 2012–2013. godine nađena je i jedna velika perla od Spondylusa.296 Sve ovo jasno pokazuje da je Pločnik bio značajan centar vinčanske kulture, na kome su se, između ostalog, ukrštali trgovački putevi.</s> <s>na drugim vinčanskim lokalitetima.297 Kosti su obrađivane direktnim i indirektnim cepanjem, sečenjem i glačanjem, i može se uočiti da je postupak izrade dosta ujednačen i standardizovan.</s> <s>Tehnike obrade roga takođe se uklapaju u poznatu sliku sa ostalih vinčanskih naselja,298 s tim da neke tehnike nedostaju, ali je to, po svemu sudeći, posledica loše očuvanosti rogova.</s><s>Izuzetan nalaz predsta­ vlja fragmentovani predmet od roga sa urezanim ukrasom.</s><s>Dosadašnjim analizama</s> <s>Loša očuvanost rogova ne dozvoljava da se nešto više kaže o stepenu standardizacije u izradi i tipološkom repertoaru; međutim, procenat zastupljenosti i prisustvo kako otpadaka, uključujući i veće segmente roga, tako i više tipova predmeta od rogova, pokazuje da bi Pločnik spadao u onu grupu vinčanskih lokaliteta gde je industrija roga srazmerno dobro zastupljena, kakvi su Vinča, Divostin ili Jakovo.299</s> <s>ba tehnika koje omogućavaju srazmerno jednostavnu, brzu izradu, kao što je obrada abrazivnim sredstvima.</s><s>Pa ipak, za veći broj predmeta postupak izrade uključivao je veći broj koraka, a osim toga, javlja se i nekoliko izuzetnih predmeta, čija je izrada zahtevala više vremena i u kojima se ogleda veština pločničkih majstora – na primer, ukrasna igla sa perforacijom na bazi, udica, ili predmet od roga sa urezanim ukrasom.</s> <s>U tipološkom repertoaru preovlađuju svakodnevne alatke – šila, probojci, dleta, strugači, glačalice, korišćeni pretežno za poslove obrade organskih sirovina, kao što su životinjske kože, biljna vlakna, drvo.</s><s>Moguće je da su neki od predmeta korišćeni i u pripremi hrane (na primer, strugač od zuba vepra).</s><s>Postoji mogućnost da su neke od</s> <s>U tipološkom repertoaru preovlađumasivnih alatki od roga korišćene za obradu zemlje, ali to se ne može pouzdano utvrditi budući da su loše očuvane.</s> <s>Lovno i ribolovno oružje zastupljeno je samo jednim sigurnim primerkom – frag­ mentovanom udicom, dok nijedan zašiljeni predmet nije mogao biti identifikovan kao projektil.</s> <s>Ukrasi nisu brojni, što više ukazuje na karakter istraženih celina; naime, nađeni ukrasni predmeti su istrošeni i fragmentovani, što sugeriše da se najverovatnije radi o odbačenim primercima koji više nisu bili upotrebljivi.</s> <s>Specifične odlike tipološkog repertoara sa Pločnika čine prisustvo neuobičajene alatke za glačanje od skapule, prisustvo falangi govečeta sa perforacijom, kao i forme ukrasnih predmeta.</s><s>Kao što je već napome</s> <s>Specifične odlike tipološkog repertonuto, ukrasne igle su jedinstvenih formi, verovatno odraz veštine lokalnih pločničkih majstora, a tu možda spada i predmet od</s> <s>roga sa urezanim ukrasom.</s><s>Zanimljivo je moguće prisustvo retušera, što bi predsta­ vljalo tip koji dosad nije bio poznat u vinčanskoj koštanoj industriji.</s><s>Alatke od koštanih sirovina korišćene za obradu i popravku alatki od okresanog kamena su dosta retke u kasnom neolitu i nisu sa sigurnošću potvrđene na drugim neolitskim lokalitetima.</s><s>Na Selevcu se samo spominje moguće prisustvo retušera.</s><s>Primerci sa Pločnika jesu manji udarači, korišćeni za više različitih poslova, odnosno, nisu isključivo retušeri.</s> <s>Na pojedinim predmetima uočavaju se tragovi popravke i prepravke.</s><s>Popravka se najbolje uočava na srednje jakim šiljcima – šilima, i može se primetiti da su brojni primerci koji su popravljani i oštreni, međutim, nije moguće ni približno utvrditi koliki je bio vek trajanja jedne alatke, kao ni koliko epizoda prepravke je bilo.</s><s>Naročito se izdvajaju dva šila, Plč 028 i 029, koja su, izgleda, istrošena do neupotrebljivosti; popravljana su u većem broju epizoda, tako da su im dimenzije dosta redukovane.</s><s>Međutim, ne uo</s> <s>Na pojedinim predmetima uočavaju čava se preveliko ekonomisanje u sirovinama; pojedini pronađeni predmeti bili su još upotrebljivi, a nema ni primera drastičnih prepravki sirovina kao što je, na primer, bio slučaj sa rogovima na Grivcu.300</s> <s>Koštani predmeti sa Pločnika uglavnom potiču iz celina koje predstavljaju odloženi materijal iz nekog objekta, tako da prostorna distribucija nije pokazala lokaciju nekog određenog radnog ili radioničkog mesta unutar naselja.</s><s>Pojedini predmeti su nađeni u povezanim kontekstima, na primer, kada je reč o astragalima sa tragovima upotrebe, povremeno se nalazi više primeraka u okviru jednog mehaničkog otkopnog sloja, ali bi i ovo moglo biti rezultat pre svega odlaganja otpada na jednom mestu.</s> <s>čemu svedoče nalazi tehničkih komada (otpadaka od proizvodnje i polufabrikata), ali položaj radioničkog mesta gde su proizvođeni nije mogao biti rekonstruisan.</s> <s>Koštane sirovine bile su značajne ranih i kasnih faza vinčanskog naselja na Pločniku.</s><s>Pojedini tehno-tipovi koji su dosta učestali, kao što su šila od metapodijalnih kostiju i rebara ili strugači od rebara, ne pokazuju varijacije u izradi ili morfologiji.</s><s>Da li se pojedini tehno-tipovi koji se javljaju u malom broju mogu vezati samo za jednu fazu nije moguće pouzdano ustanoviti zbog nedovoljne statističke reprezentativnosti uzorka.</s> <s>stanovnicima Pločnika tokom kasnog neolita – koristili su ih za izradu niza svakodnevnih, ali i ukrasnih predmeta.</s><s>Izrađivani su na način kakav je bio široko rasprostranjen i u drugim vinčanskim naseljima, a pojedine tehnike bile su dobro zastupljene i u drugim neolitskim zajednicama u Evropi.</s><s>Tipološki 300 Vitezović 2013b.</s> <s>132 repertoar isto ne odstupa od uobičajene slike vinčanske koštane industrije, sa manjim izuzecima, odnosno prisustvom manjeg bro</s> <s>Uočava se nastavak određenih neose atribuirati mali broj predmeta, koji po tehnološkim i tipološkim karakteristikama ne pokazuju bitne razlike u odnosu na vinčanske koštane industrije, ali ni u odnosu na eneolitske koštane industrije u regionu.</s> <s>Uočava se nastavak određenih neolitskih tradicija u koštanoj industriji: u tehnologiji izrade zastupljene su tehnike sečenja alatkama od okresanog kamena i obrada abrazivnim kamenom, a u tipološkom re</s> <s>Uočava se nastavak određenih neopertoaru – prisustvo šila od podužno cepanih dugih kostiju i od rebara, spatule-dleta od dugih kostiju, posebno od gotovo celih tibija, kao i prisustvo korišćenih astragala.</s><s>Ukrasni i neutilitarni predmeti, nađeni na Bubnju u ograničenom broju, na Pločniku</s> <s>Uočava se nastavak određenih neonisu otkriveni.</s><s>Međutim, veoma je zanimljiva pojava za sada unikatne alatke izrađene od skapule govečeta sa transverzalnom perforacijom, koja je najverovatnije imala ulogu u procesu prerade tekstila.</s> <s>Koštane sirovine imale su veliki značaj za praistorijske stanovnike Pločnika.</s><s>Analiza koštane industrije vinčanskog naselja na Pločniku pokazala je da su aktivnosti kojima su se bavili stanovnici uključivale plansko, sistematsko iskorišćavanje kostiju i rogova, preradu različitih organskih sirovina (kože, krzna, biljnih vlakana, drveta), i to sa više faza obrade, od prerade sirovine do izrade finalnih proizvoda, kao i obradu ili popravku alatki od okresanog kamena, a moguće i druge aktivnosti.</s><s>Osim toga, uo</s> <s>Koštane sirovine imale su veliki značava se srazmerno visok tehnološki nivo, i majstori koji su se bavili obradom kostiju bili su vešti, dobro su poznavali tehnologije, i stepen standardizacije je srazmerno visok.</s><s>Takođe, koštani artefakti pružaju zanimljive podatke o simboličkim aspektima ovih za</s> <s>Koštane sirovine imale su veliki znajednica, a ukazuju i na neke nove podatke o odnosu sa okolinom i okolnim zajednicama – pre svega, u prisustvu retkih sirovina, kao što su rogovi jelena lopatara i importovanih školjki.</s> <s>Nalazi iz slojeva koji pripadaju bubanjskoj kulturi su skromniji, ali pokazuju slične obrasce iskorišćavanja koštanih sirovina kakvi su poznati i sa samog Bubnja.</s><s>Sl. 74.</s><s>Šila podtipa I1A, izrađena od dugih kostiju, Plč 253, 259, 267, 280, 286.</s><s>Koštana industrija (istraživanja 1996–2011. godine) 133</s> <s>Sl. 77.</s><s>Spatula, detalji tragova obrade i upotrebe, Plč 086.</s><s>Fig.</s><s>77.</s><s>Spatula, details of traces of manufacture and use, Plč 086.</s> <s>Sl. 81.</s><s>Tehnički komadi i fragmentovani predmeti Fig.</s><s>81.</s><s>Technical pieces and fragmented artefacts izrađeno od rebra, Plč 200.</s> <s>The term osseous raw materials or bone materials is used to encompass diverse animal hard tissue – vertebrate bones and teeth, cervid antlers, bovid horns, mollusc shells, egg and tortoise shells.2 After Rabett, ’tool’ status is accorded to a skeletal element or fragment that has been modified subsequent to its isolation from the carcass.</s><s>Such anthropic adaptation may be deliberate (e.g., through manufacture) and/or appear as a result of utilization, and is granted in instances where these details cannot otherwise be ascribed to alternative nonanthropic causes.3 Therefore, any modification may be broadly defined as bone technology.4</s> <s>Studies of traceology, i.e., traces of manufacture and use, also comprise an important segment of studying prehistoric technologies.8 Often, diverse traces may be preserved on bones, that may be taphonom</s> <s>The first analytical typological classification for prehistoric bone industries was created by H. Camps-Fabrer,9 later further modified and improved as new assem</s> <s>The first analytical typological clasblages were analysed.10 Typological scheme adapted to prehistoric bone industries in the South-Eastern Europe is based on this one and works published in Fiches typologiques,11 5 Averbouh 2000: 187; Pascual Benito 1998: 19; Vitezović 2016a, with references.</s> <s>138 as well as on typological classifications developed by A. Bačkalov and C. Beldiman.12 It encompasses several groups that can be further divided into types, subtypes and variants.13</s> <s>IV.</s><s>The group of punching tools includes tool types like punches, retouching tools, hammers, as well as combined tools, such as hammer-axes.</s> <s>comprehends those artefacts that do not have their own active part – hafts, handles and sleeves, spoons, working surfaces and other intermediary or auxiliary items.</s> <s>VI.</s><s>Decorative objects include both jewellery and clothing pieces, such as pendants, beads, bracelets, buckles, appliqués, decorative pins, etc.</s> <s>VII.</s><s>Non-utilitarian artefacts include objects like figurines, musical instruments, or other items for which a sacral, religious character is assumed.</s> <s>VIII.</s><s>The final group – incomplete objects includes manufacture debris, semi-finished tools, and also those items that are too fragmented to be determined.</s><s>12 Bačkalov 1979; Beldiman 2007.</s> <s>These research activities were the most extensive excavations on Pločnik and yielded very important findings, including traces of metallurgical activities (fragments of malachite and copper items), as well as ceramic vessels, lithic and osseous artefacts, anthropomorphic and zoomorphic figu</s> <s>Bubanj-Hum I culture.</s><s>This attribution ologically justifiable, since techno-typological traits have a wide distribution and were long lasting.</s> <s>Antlers were mainly from red deer, with mals), ribs, astragals and phalanges, mainly cattle, and rarely other skeletal elements.</s> <s>Antlers were mainly from red deer, with rare occurrences of roe deer and fallow deer, otherwise very rare in Vinča culture settlements.</s><s>Only one item was made from tooth, from a boar tusk, and there were also few items from marine mollusc shells – Spondylus and Glycymeris, and one unworked Car</s> <s>Bones were divided into blanks by direct and indirect percussion.38 Long bones were usually divided by first being grooved with a chipped stone tool and then split into two halves (fig.</s><s>9).39 Ribs were often split into two bone plats; first they were thinned on lateral sides and then split by indirect 39 V. David 2004; Sénépart et al. 2004; Sidéra 2005. percussion (fig.</s><s>10).40 Blanks thus obtained were further modified by cutting and scraping with a chipped stone tool and by bur</s> <s>Bones were divided into blanks by nishing with some abrasive stone tool (fig.</s><s>11).41 These two techniques were also used for repairs, in particular for sharpening awls.</s><s>Perforations are rare, usually made by drilling with a borer (fig.</s><s>12).42</s> <s>42 V. Sénépart 2004. split metapodial bones of medium-sized ruminants, predominantly sheep/goats, rarely roe deer.</s><s>A metapodial bone would be longitudinally split, usually by grooving, and the final shape was obtained by scraping and burnishing with chipped stone and abrasive stone tools.</s><s>At some of these awls, traces of several episodes of repair may be noted, and traces of use usually consist of polished, shiny surfaces, blunted or damaged tips, striations, etc.</s> <s>Metapodial awls were widespread in numerous Neolithic sites across Europe, and were also very frequent at other Vinča culture sites, including Vinča – Belo Brdo,46 Jakovo–Kormadin47, Selevac,48 Drenovac,49 Vitkovo50, etc.</s> <s>They were produced from long bones of large mammals or from antler tines, including one made from fallow deer antler.</s><s>Two were made from ulnae and one nicely made heavy point was produced from a red deer metapodial bone, made by the same tech</s> <s>Needles (I3).</s><s>Needles are fine pointed tools, used for more delicate works with organic raw materials (fig.</s><s>30–31).</s><s>They were produced from smaller segments of long</s> <s>Axes (II3).</s><s>Axes and adzes are large cutting tools, with somewhat wider, more resilient working edge at the distal end (fig.</s><s>35–36), sometimes with a perforation for a wooden handle.</s><s>At Pločnik, several fragmented antler tools were discovered that were most likely large cutting tools, but they are not preserved well enough.</s><s>Two some</s> <s>crown begins to develop.</s><s>Heavy duty cutting tools made from antler segments are also known from other Vinča culture sites,57 including Belovode58 and Divostin.59</s> <s>Spatulae (III1).</s><s>Spatulae were used as burnishers for processing diverse materials, such as tanning hides, applying pigments on discovered at Pločnik, all produced from longitudinally split ribs; their working edges are heavily used and worn, and use-wear traces usually cover large portions of surfaces, especially the lower surface, where spongy tissue is often smoothed or even</s> <s>straight working edge, and usually have use-wear traces limited to distal ends (fig.</s><s>39).</s><s>Two scrapers from unsplit ribs were discovered, heavily worn from use.</s><s>Spatu</s> <s>or rounded working edge (fig.</s><s>41), made from diverse long bone segments.</s><s>Also, several fragmented tools most likely represent burnishing tools.</s> <s>Punches (IV1).</s><s>Punches are small percussion tools, made from antler tines, used for processing diverse materials (fig.</s><s>42–43).</s><s>Antler tips are usually modified and heavily worn and damaged from use.</s><s>Sim</s> <s>Punches (IV1).</s><s>Punches are small ilar tools are known from other Vinča culture sites, including Banjica,64 Jakovo–Kormadin,65 Drenovac,66 Slatina,67 Selevac.68 Punches-retouching tools (IV2).</s><s>Three</s> <s>144 worn, with traces of several episodes of repair.</s><s>Similar picks are known, for example, from Jakovo.72</s> <s>Working surfaces (V2).</s><s>Several ad hoc bone fragments, without traces of modification, but with very intensive traces of use, were used as some sort of working surface, supporter or as tools interpreted as thong stretchers (fig.</s><s>48–49).73 These were predominantly unsplit rib segments, except</s> <s>Working surfaces (V2).</s><s>Several ad hoc for one made from a sheep/goat mandible.</s><s>Use-wear traces consist of irregular, overlapping striations, lines, incisions, and polished surfaces.</s><s>Similar artefacts are known from Drenovac,74 Selevac75 and Pavlovac</s> <s>Containers (V3).</s><s>One fragmented tool made from antler probably represents tex segment, it has an elongated handle and fragmented bowl part, slightly concave.</s> <s>Used astragals (V4).</s><s>Astragal bones with traces of use were quite frequent (fig.</s><s>51–54).</s><s>Cattle astragals were predominantly used, but there are also several red deer and sheep/goat astragals.</s><s>Traces of use vary in intensity, and are usually located on condyles and other prominent surfaces.</s><s>Some</s> <s>Used astragals (V4).</s><s>Astragal bones times, astragals have one or more perforations, and sometimes lateral surfaces were additionally smoothed by abrasion.</s> <s>Used astragals were common on other Vinča culture sites, such as Gomolava,77 Belovode,78 Divostin,79 Selevac,80 Slatina,81 Drenovac82 and Pavlovac – Kovačke Njive;83 as well as on other Late Neolithic and Eneolithic sites in Bulgaria84 and Romania.85 Their function is not clear, but it seems that they were used in tasks related to processing organic raw materials, such as plant fibres, hide working, including possible weights for looms.86</s> <s>Decorative items were not frequent, and include four fragmented bracelets made from shells Spondylus and Glycymeris, one fragmented ring-shaped ornament made</s> <s>One fragmented antler object was found with incised decoration (fig.</s><s>61).</s><s>Osseous artefacts with incised decoration are completely unknown from any other Vinča</s> <s>One fragmented antler object was culture site thus far; unfortunately, this one is fragmented and its original shape is unknown.</s> <s>Numerous antler and bone segments large pieces of antlers with traces of cutting and hacking, and one roe deer metapodial bone with traces of burnishing.</s><s>Also, one unworked Cardium shell was discovered.</s> <s>The majority of these tools was made from bones, long bones and ribs in particular, although also one scapula and few astragals were noted as well.</s><s>One roe deer antler probably represented a piece of raw mate</s> <s>Two heavy points were made from rib segments that were not completely split; they are slightly ad hoc, and have massive pointed ends.</s><s>One more heavy point was found, made from a cattle metapodial bone, heavily worn from use.</s> <s>From this group, one scraper, made from rib, was found, and two spatula-chisels, one made from a sheep/goat tibia and the other made from cattle metapodial.</s><s>Two fragmented tools made from ribs were probably also some burnishing tools.</s> <s>One punch was found, made from antler tine.</s><s>It is fragmented; only its working end is preserved – natural antler tip was modified by cutting and it has traces of being heavily used.</s> <s>Among objects of special use, there is also one quite unusual, unique object, made from cattle scapula.</s><s>The scapula was cut into a more or less oval shape, and has one transversal perforation (diameter: 6-7 mm), on the ridge, heavily worn from use.</s><s>Analogies for this object are unknown; intensive wear, polish and shine suggest it was used for processing organic materials, perhaps for processing fibres.</s> <s>Camps-Fabrer 1971: Camps-Fabrer, H. 1971.</s><s>De l’orientation des objets en os.</s><s>Bulletin de la Société Préhistorique Française 68/4: 102–103.</s><s>Camps-Fabrer 1977: Camps-Fabrer, H. 1977.</s><s>Compte rendu des travaux de la commission de nomenclature sur l’industrie de l’os préhistorique.</s><s>In: Camps-Fabrer H. (ed.) Méthodologie appliqué à l’industrie de l’os préhistorique.</s><s>Deuxième colloque international sur l’industrie de l’os dans la Préhistorie.</s><s>CNRS, Paris: 19–25.</s> <s>Camps-Fabrer ed.</s><s>1974: Camps-Fabrer, H. ed.</s><s>1974.</s><s>Premier colloque international sur l’industrie de l’os dans la préhistoire.</s><s>Aix-en-Provence, Université de Provence.</s><s>Camps-Fabrer ed.</s><s>1977: Camps-Fabrer, H. ed.</s><s>1977.</s><s>Méthodologie appliqué à l’industrie de l’os préhistorique.</s><s>Deuxième colloque international sur l’industrie de l’os dans la Préhistorie.</s><s>CNRS, Paris.</s><s>Camps-Fabrer ed.</s><s>1979: Camps-Fabrer, H. ed.</s><s>1979.</s><s>Industrie de l’os et bois de cervidé durant le néolithique et l’âge des métaux.</s><s>Première réunion du groupe de travail no.</s><s>3 sur l’industrie de l’os préhistorique.</s><s>CNRS, Paris.</s> <s>Зборник Народног музеја XXI-1: 109–127. zbornik radova.</s><s>Prvi skup Sekcije za arheometriju, arheotehnologiju, geoarheologiju i eksperimentalnu arheologiju Srpskog arheološkog društva, 28. februar 2020, Beograd.</s><s>Srpsko arheološko društvo, Beograd: 104–109.</s>

Koštana spatula – lenjir iz Naisa

Jeremić, Gordana;Lazić, Sara;Vitezović, Selena

Bioarheologija na Balkanu : studije iz antropologije i zooarheologije / Bioarchaeology in the Balkans : studies in anthropology and zooarchaeology

Naissus;spatula;ruler;writing equipment;bone tools;Roman period

ai.ac.rs-123456789-598.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1557/bitstream_1557.pdf

<s>Nakon tri zbornika radova koje je priredila Bioarheološka sekcija Srpskog arheološkog društva, pripremljen je i četvrti, koji obuhvata radove na teme iz antropologije i zooarheologi­ je, odnosno, preciznije, na temu artefakata od koštanih sirovina.</s> <s>Rad D. Vulović, N. Miladinović-Radmilović i S. Petković analizira dentalno zdravlje u antič­ kom periodu kod stanovništva sahranjenog na lokalitetu Begov Most – Staničenje.</s><s>Srednjove­ kovnom populacijom bavi se tekst V. Mikašino­ vić, K. Đukić i K. Penezić, koji analizira poro­ tične hiperostoze i cribra orbitalia na skeletnom materijalu sa srednjovekovne nekropole Vinča – Belo Brdo.</s><s>Rad N. Miladinović-Radmilović, D. Vulović i N. Dimovski bavi se polnim dimor­ fizmom ankiloze sakroilijačnog zgloba, dok su K. Đukić, T. Šarkić i Đ. Bracanović analizirale bioantropološke tragove bliske borbe, na osno­ vu materijala koji je otkriven na teritoriji Beo­ grada, na Kosančićevom vencu.</s><s>S. Stefanović donosi rad koji se bavi arheologijom imuniteta na širem, dijahronijskom planu.</s> <s>Oba rada na zooarheološke teme donose analize koštanih artefakata.</s><s>N. Marković i P. Špehar analizirali su nalaze srednjovekovnih klizaljki sa lokaliteta Crkveno Brdo.</s><s>Rad G. Je­ remić, S. Lazić i S. Vitezović bavi se jednim ne­ uobičajenim nalazom iz antičkog Naisa, koji je, na osnovu tragova upotrebe, interpretiran kao spatula – lenjir, korišćen za popravke voštanih tablica.</s> <s>U nauci u Srbiji je poslednjih godina došlo do krupnih strukturnih promena, i naučni pro­ jekti sada se finansiraju preko Fonda za nauku.</s><s>Na pozivu Ideje Fonda, jedan zooarheološki projekat je odobren za finansiranje – projekat ARCHAEOWILD, koji proučava konflikte i su­ živote ljudi i divljeg sveta u holocenu central­ nog Balkana.</s><s>Više o projektu donosi tekst tima projekta, čiji je rukovodilac S. Vuković.</s><s>Bioarheološka sekcija, formirana pre više od jedne decenije, održala se prvi put 2012. godine na XXXV Godišnjem skupu i Skupštini Srpskog arheološkog društva, u Valjevu.</s><s>Posle te prve tematske sesije, nazvane Bilans i per­ spektive, sada je vreme za novi bilans – kako je izgledao razvojni put Bioarheološke sekcije i šta je postigla do sada, predstavljeno je u po­ slednjem tekstu u ovom zborniku, Bioarheolo­ ška sekcija Srpskog arheološkog društva: prvih deset godina.</s> <s>Nadamo se da će u budućnosti Bioarheo­ loška sekcija nastaviti sa uspehom, kao i da će bioarheološke studije biti još brojnije i raznovr­ snije – kao i da će biti još projekata kod Fonda za nauku koji su usko bioarheološki.</s><s>I, na kra­ ju, ali ne najmanje važno, urednice zahvaljuju svim kolegama koji su podržali naš rad, kako kolegama iz Arheološkog instituta, tako i čla­ novima Srpskog arheološkog društva koji su nas podržali i koji su pratili naša izlaganja na skupovima.</s> <s>Apstrakt: Artefakti izrađeni od koštanih sirovina imali su značajan udeo među svakodnevnim upotrebnim predmetima tokom rimske epohe.</s><s>Kosti i rogovi upotrebljavani su za izradu sitnog alata, kozmetičkog pribora, ali i brojnih predmeta korišćenih za specifične svrhe, gde je ponekad teško odrediti njihovu tačnu funkciju.</s><s>U tom smislu, posebno se može izdvojiti pribor za pisanje.</s><s>U ovom radu biće predstavljen nalaz koštane spa­ tule – lenjira pronađenog u Naisu.</s><s>U pitanju je srazmerno redak nalaz sa teritorije Gornje Mezije.</s><s>Predmet je analiziran sa tehno-tipološkog aspekta, a uočeni tragovi upotrebe ukazuju da je najverovatnije korišćen kao spatula kojom se zaravnjavao vosak na tablicama za pisanje.</s><s>Mada uslovi nalaza ne daju bliže podatke o tome ko je bio vlasnik, odnosno korisnik ovog predmeta, ovakav nalaz pruža značajne podatke kako o strukturi i zanimanjima stanovništva antičkog Naisa, tako i o značaju i rasprostranjenosti kostiju kao sirovine za izradu svakodnevnih predmeta u antičko doba.</s> <s>Period prvih vekova rimske vlasti u Naisu re­ lativno je malo poznat, najviše zbog činjenice da se rimski ostaci nalaze na velikim dubina­ ma, kao posledica viševekovnog naslojavanja iz kasnijih epoha (vizantijske, srpske, osmanske i modernog doba).</s><s>Još su pripadnici praistorij­ skih zajednica prostor Niša i Ponišavlja prepo­ znavali kao veoma pogodnu teritoriju za nasta­ njivanje, zbog obilja resursa za održivi razvoj zajednica, kao i zbog strateški veoma povoljnog položaja, koji je omogućavao dobru povezanost oblasti sa mnogim udaljenim krajevima Bal­ kanskog poluostrva i šire oblasti.</s> <s>Narativni izvori o Naisu ne pružaju dovolj­ no podataka za pouzdanu rekonstrukciju isto­ rije grada.</s><s>Izvori su uglavnom kratki, i svode se na itinerare, spiskove gradova i usputne zapise kod antičkih istoričara (Petrović 1979: 38–43).</s><s>Arheološka skica gradskog jezgra Naisa i njego­ ve teritorije iz prvih vekova rimske vlasti takođe je oskudna.</s><s>Relativno ograničena i malobrojna arheološka istraživanja nisu pružila osnovne podatke o izgledu i razvoju gradskog, vojnog i verskog jezgra rimskog naselja.</s><s>Epigrafski kor­ pus, danas jedina sistematizovana zbirka nala­ za sa ovog područja, ukazuje da su Nais i njego­ va teritorija već u II veku bili romanizovani.</s><s>O tome svedoče rimska imena na natpisima, kao i potvrda municipalnog statusa grada na jednom natpisu, najčešće datovanom u drugu polovinu II veka (Petrović 1979: 50–51).</s><s>Među prve do sada sistematski prezentovane nalaze iz pe­ rioda ranog carstva spadaju nalazi iz najstari­ jeg horizonta na današnjem Trgu kralja Mila­ na, koji je delimično istražen tokom zaštitnih iskopavanja devedesetih godina XX veka i koji je pružio, iako relativno malobrojne, značajne podatke o urbanom životu stanovnika Naisa na prelazu iz I u II ili početkom II veka (Јеремић, Ovi, premda ograničeni podaci, svedoče da je rimski Nais bio značajan i bogat administra­ tivni, zanatski i trgovački centar, čiji su se sta­ novnici bavili veoma raznovrsnim aktivnostima i profesijama.</s> <s>1990–1991. godine na levoj obali Nišave, na mestu savremenog centra grada, na nalazištu Trg oslobođenja (danas Trg kralja Milana), na prostoru projektovanog podzemnog prolaza u blizini hotela „Ambasador”, nađena je zanim­ ljiva zatvorena celina (Ukop 1) iz rimskog doba (Slika 1).</s><s>Formiranje ukopa odgovara vremenu naslojavanja u okviru braon peskovite zemlje.</s><s>Ovaj ukop je činio celinu sa Ukopom 2, regi­ strovanom na njegovom severnom kraju.</s><s>Ceo ukop, odnosno otpadna jama, bio je nepravil­ nog elipsoidnog oblika, pravca severozapad–ju­ goistok, dužine 4,60 m, sa najvećom širinom u južnom delu, koja je iznosila 1,60 m (Јеремић, ne jame nađen je raznorodni arheološki ma­ terijal, među kojem se kao posebno zanimljivi izdvajaju i delovi pribora za pisanje: tri frag­ menta bronzanog stilusa i jedna dobro očuvana koštana spatula – lenjir (Јеремић, Чершков Od bronzanog stilusa očuvani su središnji i deo tela koji se prema jednom kraju suža­ vao u vrh (ovde nedostaje), a pomoću kojeg je moglo da se piše na voštanim tablicama.</s><s>Tre­ ći fragment je trapezoidnog oblika, proširen i stanjen pri vrhu.</s><s>Predmeti ovakvog oblika mo­ gli su da imaju više namena, da se koriste za pisanje oštrom stranom, dok bi širom stranom moglo da se vrši manje poravnavanje prilikom pogreške u pisanju, uklanjanjem viška voska (Eckardt 2018: 26).</s><s>Šira strana je bila na drugoj strani stilusa, otuda latinska fraza stilum vertere (okretanje stilusa), koja je označavala brisanje 1 Tokom istraživanja beležene su relativne dubine, od površine terena.</s><s>Na kraju iskopavanja neke celine, nivelirom su merene karakteristične tačke.</s><s>Tako nala­ zimo na skici osnove Ukopa 1 podatke da je dno na apsolutnim kotama između 188,28 i 188,34 m nad­ morske visine (Јеремић, Чершков 2021: 31, сл. 21), što je možda greška u merenju ili preračunavanju, jer su na skici profila u kvadratu XXII završne kote isko­ pa označene na 190,00 m nadmorske visine (Исти: 22, KOŠTANA SPATULA – LENJIR IZ NAISA</s> <s>istraživanja ili ispravljanje onoga što je napisano (Hor.</s><s>Sat.</s><s>Stilusi su korišćeni i za urezivanje slova i znakova na kamenim, olovnim, keramičkim i drugim čvrstim predmetima.</s><s>Ujedno, mogli su da se koriste i kao funkcionalni delovi odeće, za pričvršćivanje naročito masivnijih odevnih predmeta, kao što su vuneni ogrtači.</s><s>Ovaj oblik igala je takođe bio rasprostranjen i u kasnoj antici (Милинковић 2001), i izrađivan je od gvožđa ili bronze, ređe srebra.</s> <s>Koštani predmet koji je pronađen u rimskoj otpadnoj jami (Ukop 1) očuvan je u celosti.2 Ima formu izduženog trapeza, dimenzija 11,8 noj kraćoj bočnoj strani nalazi se kružna drška, sa kružnom perforacijom u sredini.</s><s>Predmet je izrađen od potpuno pljosnatog segmenta većeg 2 Predmet je prvi put publikovan 2021. godine, bez podataka o tehnološkim karakteristikama i poreklu sirovine za njegovu izradu, a na osnovu analogija iz dostupne literature opredeljen je kao koštana spatula rebra, od krupnog sisara, najverovatnije go­ večeta (Bos taurus).</s><s>Rebro je izdeljeno na ko­ made, i odabran je segment iz centralnog dela, pošto je rebro tu najšire i najmanje zakrivljeno.</s><s>Podužno je raskoljeno, tako da se dobiju dve koštane pločice, i potom je od jedne formiran predmet (detaljnije o tehnologiji obrade reba­ ra, up.</s><s>Christidou 2001; Klippel and Schroedl 1999: 224).</s><s>Kost je najverovatnije obrađena rezanjem i potom abrazijom; tragovi obrade iz ranijih faza uklonjeni su tokom kasnijih faza.</s><s>Konačnu formu predmet je dobio struganjem i glačanjem; sve površine su obrađene abrazi­ jom, najverovatnije pomoću metalne turpije, od koje se raspoznaju manji tragovi, tako da se prirodno spongiozno tkivo rebra gotovo nimalo više ne raspoznaje (Slika 4a-c).</s><s>Kružna drška na jednom kraju formirana je sečenjem, dok je perforacija, prečnika 3 mm, dobijena svr­ dlanjem.</s><s>Ovakva tehnologija izrade na sličnim predmetima od rebara uočena je i na lokalitetu Virunum (Colfeld) u današnjoj Austriji, gde je Slika 1. Arheološka istraživanja na Trgu oslobođenja, gde je pronađena spatula – lenjir.</s> <s>Ceo predmet je veoma naglašeno istrošen pronađena radionica za većom količinom otpa­ da i nedovršenih predmeta (Gostenčnik 2010).</s> <s>Ceo predmet je veoma naglašeno istrošen upotrebom.</s><s>Obe podužne ivice su istrošene, iskrzane i sa manjim oštećenjima od upotrebe, dok su i gornja i donja površina istrošene, ugla­ čane, ali i sa gustim linijama i urezima od kori­ šćenja, nepravilne dužine, orijentacije i jačine Sama tehnologija izrade, kao i odabir si­ rovine (kosti govečeta), predstavljaju uobiča­ jene odlike proizvodnje predmeta od kostiju proizvodnji predmeta od kostiju u rimsko doba kao najrasprostranjenije sirovine korišćene su metapodijalne kosti krupnih sisara, pretežno govečeta, ali i konja (Equus caballus) i jelena (Cervus elaphus) (Ayalon 2005; Choyke 2012), mada su i rebra bila dosta dobro zastupljena (e.g., Gostenčnik 2010).</s><s>Samim tim, poreklo predmeta, odnosno mesto njegove izrade, ne može se bliže odrediti – mogao ga je izraditi neki lokalni, neki putujući majstor, ili je mo­ gao biti donet odnekud.</s><s>U radionici za izradu koštanih predmeta iz Virunuma, gde su rebra bila dosta dobro zastupljena sirovina, među ot­ padom i nedovršenim komadima prepoznaju</s> <s>Ceo predmet je veoma naglašeno istrošen se i predmeti nalik našem nalazu iz Naisa (Go­ stenčnik 2010), međutim, ovakvih je radionica moglo biti još mnogo širom Carstva.</s> <s>Ovakav tip predmeta prvi je do sada zabe­ leženi nalaz sa teritorije Naisa, međutim, slični predmeti, mada srazmerno malobrojni, poz­ nati su sa drugih rimskih nalazišta u Evropi (v. Božič 2002: 34–35, sa referencama za više detalja) (Slika 5).</s><s>Veoma slična koštana spatula pronađena je u Viminacijumu, glavnom gradu provincije Gornje Mezije, gde je činila deo in­ ventara etažnog groba spaljenog pokojnika (G11135).</s><s>Grob je kao priloge sadržavao i smeđe pečeni keramički lonac sa jednom drškom, deo cilindričnog olovnog predmeta (obod i vrat suda?) i dva bronzana novca, kovanja careva Domicijana (86–96) i Hadrijana (iz perioda 125–138. godine) (Спасић-Ђурић 2015: 187, сл. 26).</s><s>Zahvaljujući hronološki osetljivom ma­ terijalu, uz sav oprez u interpretaciji konteksta, Slika 4a-c.</s><s>Detalji koštane spatule – lenjira iz Naisa, sa vidljlivim tragovima obrade i upotrebe</s> <s>Iz rimskog Akvinkuma (Aquincum) potiče čak pet ovakvih predmeta, takođe izrađenih od rebara, od kojih jedan ima dršku, odnosno glavu, fino izrezbarenu (Bíró et al. 2012: 109, u Evropi, još se mogu pomenuti nalazi iz Do­ lenjske Ceste u Ljubljani (Božič 2002: fig.</s><s>2/2), ili nalazi iz rimske vile Biberist u Švajcarskoj dalensberga potiču morfološki dosta srodni predmeti, od kojih neki imaju urezani natpis, i koje su autorke obeležile kao tesserae nummu­ lariae (Deschler-Erb, Gostenčnik 2008: fig.</s><s>8/12), a već su pomenuti nalazi, od kojih su neki nedovršeni, iz Virunuma (Gostenčnik 2005: 222-223; Gostenčnik 2010).</s><s>Radionica iz Viru­ numa smešta se u kasni II i III vek (Gostenčnik 2010), dok su nalazi iz Biberista datuje u period od I do III veka (Deschler-Erb 2001).</s> <s>U nauci se vode višedecenijske polemike oko upotrebne funkcije ovakvog tipa predmeta; oni su svakako povezani sa priborom za pisanje, ali postoje različita mišljenja o njihovoj tačnoj na­ meni (v. Božič 2002, sa referencama).</s> <s>Nalazi kako koštanih spatula, tako i drugih predmeta korišćenih za pisanje, posebno nalazi iz zatvorenih celina, kao što su grobni setovi, i likovne predstave na nadgrobnim spomenicima, daju nam sliku o izgledu i obaveznim elemen­ tima jednog pribora za pisanje iz rimskog doba kao podlogu za pisanje koristili različite mate­ rijale: drvo, papirus, olovo, bronzu, kamen, ke­ ramičke fragmente (ostraca), keramičke posu­ de, mahom za obeležavanje sadržaja ili karga, opeke i ciglarske proizvode, pergament dobijen od teleće ili kože neke druge životinje (Eckardt 2018: 22–23).</s><s>U svakodnevnoj upotrebi najza­ stupljenije su bile dve osnovne vrste pisanja – urezivanje slova u voštanu podlogu pomoću stilusa ili pisanje mastilom na nekoj čvrstoj po­ dlozi (Božič, Feugère 2004: 21).</s><s>Najčešće su Slika 6. Scriba na nadgrobnoj steli iz Flavia Solva u Norikumu (Noricum)</s> <s>(preuzeto sa https://en.wikipedia.org/wiki/Wax_tablet).</s><s>Figure 6. Roman scribe on his tomb stele at Flavia Solva in Noricum</s> <s>103 pisali na drvenim tablicama, izdubljenim i njenim voskom (voštane tablice, tabulae ce­ religijski tekstovi neretko zapisivani i na bron­ zanim tablicama (najpoznatiji primer su Zako­ ni dvanaest tablica, urezani u bronzi, Liv.</s><s>3.57).</s><s>Voštane tablice su bile pravougaonog oblika, najčešće po dve ili tri međusobno spojene vrp­ cama (diptisi, triptisi).</s><s>Prosečna širina tablica, kako je suditi na osnovu do sada najveće pozna­ te kolekcije, nađene prilikom gradnje savreme­ ne zgrade Blumberg u Londonu, iznosila je 14,0 cm (Tomlin 2016: 26), što u suštini odgovara dužini koštanih spatula i koje bi u tom svetlu mogle da se posmatraju kao alat za poravnava­ nje voštanih površina.</s> <s>Pojedini autori su koštane spatule iden­ tifikovali kao lenjire (Božič 2002: 35; Božič, Feugère 2004: 39–40), smatralo se da su slu­ žile kao sredstvo pomoću kog se poravnavao pergament prilikom čitanja, ili su korišćene za obeležavanje reda koji se čitao, ili, pak, da su imale funkciju razmernika (Eckardt 2018: 33).</s><s>Već pomenuti nalazi iz Virunuma interpreti­ rani su kao moguće alatke za obradu tekstila, na osnovu tragova upotrebe (Gostenčnik 2010, citira i interpretacije kao dela pisaćeg pribora (Gostenčnik 2010: 152), tako da ne treba isklju­ čiti mogućnost i da su ovakvi predmeti mogli imati više namena.</s> <s>Međutim, novijim analizama koštanih na­ laza iz Londona došlo se do zaključka da su korišćeni prvenstveno za poravnavanje voska na tablicama, pre nego da su bili razmernici ili lenjiri (Davis 2016: 6).</s><s>Primerak iz Naisa, sa in­ tenzivnim tragovima upotrebe po obe površine, kao i iskrzane, istrošene same ivice predmeta, podržavaju ovakvu interpretaciju (v. sliku 4).</s><s>Za premazivanje drvenih tablica, odnosno za ispunjavanje drvenog rama, korišćen je pče­ linji vosak u koji je dodavana čađ, čime je dobi­ jana tamna podloga, koja je tako omogućava­ la da se tekst napisan stilusom lakše čita.</s><s>Kao agregat korišćene su i kalcijumova so i glina.</s><s>Rimljani su koristili različite vrste pčelinjeg vo­ ska, uglavnom tvrde ili meke strukture, čija je tačka topljenja bila na oko 680 (Gaitzsch 1984: Voštane tablice su najčešće korišćene za pisanje oficijelnih, izvršnih dokumenata, bilo iz javne – pravne, religijske, vojne, državne, municipalne sfere, bilo iz privatne (testamenti, druge vrste egzekutivnih tekstova), dakle, pre­ težno za zvaničnu prepisku, finansijske izvešta­ je i slično.</s><s>Tekstovi su bili potpisivani, pečaćeni i često su nosili imena svedoka.</s><s>Tablice su kori­ šćene i u školama, za učenje slova i slično, kao i za razne privatne beleške, i u tim slučajevima obično su u upotrebi bili reciklirani primerci.</s><s>Na osnovu nalaza zbirke od 405 voštanih tabli­ ca iz perioda između pedesetih i osamdesetih godina I veka n. e., nađenih iz centralnoj zoni rimskog Londinijuma, sa tekstovima pisanim stilusom, dobijeni su dragoceni podaci o po­ slovnim, formalnim i legalnim prepiskama sta­ novnika ovog grada (Tomlin 2016: XIII).</s><s>Istra­ živanjima je utvrđeno da je većina tablica bila izrađena od drvenog materijala koji je importo­ van (srebrna jela, ariš, smrča, javor), sa teksto­ vima pisanim na pčelinjem vosku sa dodacima Tekstove, bilo urezivanjem pomoću stilusa na voštanoj podlozi, bilo mastilom na čvrstom materijalu, pisali su notari, pisari (scribae), ve­ oma cenjeni činovnici, iako skromnog, najčešće oslobođeničkog porekla (Hartmann 2020: 116).</s><s>Ubrajali su se u apparitores, pomoćnike magi­ strata, a platu su primali iz državne kase.</s><s>Pi­ smenost je bila privilegija u rimskom društvu i omogućavala je napredovanje u socijalnoj hije­ rarhiji.</s><s>Osim toga, služba pisara donosila je i ve­ liki profit (Hartmann 2020: 106–110).</s><s>Poznat je primer pesnika Horacija, koji je kupio pisarsko mesto kako bi se izvukao iz siromaštva.</s><s>Mnogi pisari su, zahvaljujući stečenom novcu i ugledu, dobacili do viteškog staleža, što se smatra veli­ kim dostignućem za ljude koji su bili skromnog porekla (Hartmann 2020: 124–129).</s><s>Koliki su značaj imali pisari, najbolje svedoči činjenica da su bili organizovani ne kao kolegij, već kao red – ordo scribarum, čineći tako posebnu klasu rimskog društva (Hartmann 2020: 112).</s> <s>Na osnovu uslova nalaza teško je pouzda­ no odrediti vlasnika kome je pripadala koštana spatula – lenjir iz Naisa.</s><s>Karakter ostalih nala­ za iz Ukopa 1 sa Trga kralja Milana sa istraži­ vanja 1990–1991. godine takođe nam je od relativno ograničene pomoći.</s><s>Četiri bronzane fibule iz otpadne jame (Јеремић, Чершков poznate kao „vojničke” ili „legionarske”, na osnovu nalaza na brojnim lokalitetima širom Rimskog carstva, nisu potvrdile pretpostavku da su ih nosili isključivo vojnici, mada je sva­ kako vojska bila jedan od njenih glavnih ko­ risnika (Petković 2010: 33, tip 1, varijante A i B).</s><s>U pitanju je tip jednodelnih ranocarskih u balkanskim podunavskim provincijama bile rasprostranjene u periodu I i II veka n. e. (Pet­ ković 2010: 33).</s><s>Ispunu jame na Trgu kralja Milana činile su i keramičke posude, čiji reper­ toar ukazuje na heterogenu upotrebnu funciju sudova.</s><s>Među oblicima su zabeležene trpezne posude (tanjiri, zdele, pehari, krčazi), kao i posude za pripremanje (lonci) ili čuvanje na­ mirnica (pitosi, amfore) (Јеремић, Чершков 2021: 31–33, сл. 22).</s><s>Među ostalim nalazima zabeležena je keramička crvenopečena lam­ pa, koja pripada tipu jednostavnih kružnih lampi koje su u Britaniji nalažene u grobnim celinama, zajedno sa ranocarskim lampama I dunumu zastupljene u celinama II i prve po­ lovine III veka (Црнобрња 2001: 69–79); kao i nekoliko staklenih posuda za ispijanje tečn­ osti (pehari), koji mogu da se nalaze bilo u privatnom, bilo u javnom prostoru (Јеремић, gli dospeti u jamu prilikom čišćenja otpada iz neke privatne kuće u blizini (domus, villa), ili su ostaci čišćenja jav­</s> <s>Položaj same jame u okviru mikrolokacije suburbijuma ranorimskog Naisa takođe ne daje mnogo jasnu sliku o urbanom pejzažu tog dela grada.</s><s>U neposrednoj blizini jame, na nekoliko desetina metara, tokom izgradnje Robne kuće otkriven je grob koji je sadržavao fibulu identič­ nu nalazima iz Ukopa 1, takođe datovanu u kraj I i početak II veka (Ајдић 1975: 37; Јеремић, Чершков 2021: 126).</s><s>U pitanju je pojedinačni grob iz tog perioda, a prostiranje nekropole iz ovog perioda na ovom mestu nije potvrđeno.</s><s>Istraživani prostor Trga kralja Milana, na mestu podzemnog prolaza kod hotela „Amba­ sador”, predstavljao je jednu od središnjih zona rimskog predgrađa (suburbium), formiranog na levoj obali Nišave (Navissos), koja je u antičko doba igrala sekundarnu ulogu u odnosu na prostor Niške tvrđave, gde su se u rimsko doba nalazile centralne institucije vlasti, religiozni, vojni (pretpostavljeni garnizon kohorte Prve Aurelijeve Dardanaca (cohors I Aurelia Darda­ norum), javni (thermae, tabernae) i drugi objekti (luksuzni rezidencijalni kompleksi i slično) (Petrović 1979: 31–32: Петровић 1993).</s> <s>Sam prostor Trga kralja Milana, odnosno današnji cenar Niša, u rimsko doba menjao je svoju fizionomiju više puta.</s><s>Podaci dobijeni o topografiji ovog dela Naisa u najvećem broju slučajeva potiču iz pedesetih i šezdesetih go­ dina 20. veka, kada je centar Niša počeo da dobija svoj moderni izgled.</s><s>U to vreme došlo je do gradnje većeg broja višespratnica (ho­ tel „Ambasador”, Dom sindikata, stambena zgrada poznata kao „Gorča” i druge), a izvo­ đeni su i značajni infrastrukturni radovi, kao što je uklanjanje tramvajske pruge u gradu 1959. godine.</s><s>Prilikom ovih radova je dolazi­ lo do značajnih arheoloških otkrića (Јеремић, Чершков 2021: 7, 15–16).</s><s>Nažalost, podaci koji postoje, bilo publikovani ili u formi izve­ štaja, uglavnom samo pominju vrstu nalaza podacima, ili često bez detalja o položaju, pre­ ciznim dimenzijama, tehnikama gradnje i slič­ no.</s><s>Prateća tehnička dokumentacija sa ovih istraživanja, nažalost, nedostaje (fotografije, situacioni planovi, osnove, preseci i slično), tako da samo sa oprezom možemo da prihva­ timo zaključke istraživača o hronologiji ili ka­ rakteru tih nalaza.3 Naročito problematični su 3 Pre izgradnje novih objekata nisu sprovođena arheo­ KOŠTANA SPATULA – LENJIR IZ NAISA</s> <s>105 podaci vezani za postojanje antičke, odnosno tetrarhijsko-kasnoantičke fortifikacije u prav­ cu tvrđavskog mosta, koja je, prema nekim is­ traživačima, obezbeđivala prelaz preko Nišave II; Петровић 1993: 63; Јеремић, Чершков</s> <s>2021: 114–116).</s><s>Ukoliko je ta pretpostavka tačna, prostor koji je istraživan 1990–1991. godine na mestu današnjeg podzemnog pro­ laza pripadao bi zoni extra muros kasnoantič­ kog utvrđenja.</s><s>Međutim, problem je odrediti tačnu poziciju naselja i karakter građevina iz prva tri veka rimske vlasti na ovom prostoru.</s><s>Iako malobrojni, arheološki tragovi iz tog pe­ rioda iz samog centra grada (nalaz mermerne ploče u Ulici prvomajskoj, delovi arhitekture i stuba u Ulici generala Milojka Lešjanina, na primer, up.</s><s>Јеремић, Чершков 2021: 114, сл. đenu zonu sa, moguće, pojedinačnim gazdin­ stvima (manje partes rusticae?), sa posvedoče­ nim većim privatnim posedima na Kovanluku i, moguće, Trgu kralja Aleksandra (Јеремић, đutim, nalazi votivnih natpisa od konzularskih beneficijara i nalaz dela rimskog magistral­ nog puta sa ostatkom građevine koja je imala u svojoj konstrukciji opeke kohorte I Aurelia Dardanorum (Јеремић, Чершков 2021: 111</s> <s>105 i na postojanje javnih objekata u rimsko doba, namenjenih prvenstveno održavanju puteva i sigurnosti na gradskoj teritoriji, kao i sakral­ nih građevina, koje su mogli da opslužuju jav­ ni gradski službenici, među njima i scribae. loška istraživanja na predviđenoj lokaciji, već je do ot­ krića dolazilo isključivo prilikom građevinskih radova.</s><s>Ove radove su najpre pratili arheolozi Narodnog mu­ osnovan Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš, ove poslove su uglavnom obavljali saradnici Zavoda, koji takođe nisu prilikom svakog otkrića tehnički doku­ mentovali nađene ostatke (Јеремић, Чершков 2021: ZAKLJUČNA RAZMATRANJA</s> <s>U nedostatku drugih pouzdanih arheoloških dokaza, za nalaz koštane spatule – lenjira iz Na­ isa ne možemo u ovom trenutku da utvrdimo da li je korišćena u nekom birou za beleženje dokumenata ili je bila deo privatnog pribora za pisanje.</s><s>Nalaz iz groba u Viminacijumu možda bismo mogli da tumačimo u svetlu socijalnog statusa pokojnika, odnosno da je spatula bila simbol njegovog zanimanja kao beležnika, to jest njegovog pripadanja provincijskoj subeliti (Eckardt 2018: 149–152).</s><s>Obe spatule najvero­ vatnije potiču iz istog perioda, doba cara Hadri­ Dalja istraživanja i analize koštanih arte­ fakata sa teritorije Naisa možda će dati bliže podatke kako o vlasniku i/ili korisniku ovog predmeta, tako i o samoj proizvodnji i mogućoj radionici za preradu koštanih sirovina.</s> <s>Ovaj nalaz iz Naisa, s jedne strane, pruža značajne podatke o strukturi, zanimanjima i, generalno, pismenosti stanovništva ovog rim­ skog grada, ali i o značaju i rasprostranjenosti kostiju kao sirovine za izradu svakodnevnih predmeta u antičko doba.</s><s>Iako se Nais inten­ zivno istražuje još od tridesetih godina XX veka naovamo, naša saznanja o koštanim alatima, sirovinama, radionicama za njihovu izradu, kao i o zooarheologiji Naisa generalno, veoma su oskudna, zbog nedostatka sistematskog prou­ čavanja ovog važnog segmenta rimske privrede i svakodnevnog života.</s> <s>Almgren, O. 1923.</s><s>Studien über nordeuropäisc­ hen Fibelformen der ersten nachchristlic­ hen Jahrhunderte mit Berücksichtigung</s> <s>Deschler-Erb, S. and Gostenčnik, K. 2008.</s><s>Dif­ férences et identités de la vie quotidienne dans les provinces romaines : l’exemple</s> <s>Roman London.</s><s>Lucerna 51: 6–12. travail de l’os, du bois de cerf et de la corne à l’époque romaine: un artisanat en marge?</s><s>Actes de la table ronde instrumentum, Cha­ nographies instrumentum, Montagnac:</s> <s>Petrović, P. 1979.</s><s>Naissus–Remesiana–Horreum Margi.</s><s>Inscriptions de la Mésie Supérieure IV.</s><s>Beograd: Centre d’études épigraphiqu­ es et numismatiques de la Faculté de phi­ losophie de l’Université de Beograd.</s>

Biografija slikane posude iz Starčeva: otkrivanje slojeva značenja

Bajčev, Olga

Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology

slikana keramika;starčevačka kultura;Starčevo-Grad;biografija predmeta;arheološka praksa;sfere odnosa

ai.ac.rs-123456789-792.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1729/Download.pdf

<s>Apstrakt: Naučno interesovanje za slikanu grnčariju starčevačke kulture u Srbiji seže do samih početaka istraživanja i prvih radova na relativno-hronološkoj sistematizaciji starijeg i srednjeg neolita centralnog Balkana.</s><s>U ovom radu izložena je dekonstrukcija ustaljenog poimanja slikane keramike kao ultimativnog parametra relativno-hronološkog datovanja, najreprezentativnijeg materijalnog odraza kulturnog identiteta „nosilaca“ starčevačke kulture i vrhunskih dometa starčevačke kulture.</s><s>U radu se razmatra na koji način i kroz koje arheološke prakse je formirano ovo uvreženo znanje o slikanoj grnčariji.</s><s>Istraživanje je zasnovano na analizi biografije slikane posude sa nalazišta Starčevo-Grad, sa stanovišta da detaljna životna priča jednog predmeta može osvetliti šire pojave u arheološkoj disciplini.</s><s>Cilj rada je da se podsetimo da predmeti nemaju jedno suštinsko značenje, nego da se ono menja i gradi kroz promene u istorijskom i društvenom kontekstu, kao i kroz menjanje aktera koji su okupljeni oko praksi u kojima se predmet koristi.</s><s>Biografija posude je stoga posmatrana kao niz sfera odnosa u dve ravni, kroz koje se gradio njen identitet i slojevi značenja.</s><s>Prva ravan je neolitska, u kojoj je fokus na praksama slikanja i upotrebe, a druga je njen život u ulozi arheološkog artefakta, tokom koga iz sfere naučnog istraživanja i muzealizacije prelazi u sferu pregovaranja savremenih kulturnih identiteta.</s><s>Ključne reči: slikana keramika, starčevačka kultura, Starčevo-Grad, biografija predmeta, arheološka praksa, sfere odnosa Istraživanje je realizovano u okviru projekta „Arheologija Srbije: Kulturni identitet, integracioni faktori, tehnološki procesi i uloga centralnog Balkana u razvoju evropske praistorije (OI 177020) koji је finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.</s><s>Zahvaljujem kolegi Andreju Staroviću, koji mi je omogućio analizu i publikovanje slikane grnčarije sa nalazišta Starčevo-Grad, kolegi Aleksandru Bandoviću, na podršci i angažovanju na traženju informacija u Arhivu Narodnog muzeja u Beogradu.</s><s>Zahvalna sam i profesorki Staši Babić, profesoru Aleksandru Palavestri, Slaviši Periću, Nataliji Ćosić, Tatjani Cvjetićanin, Đurđi Obradović koji su svojim komentarima i sugestijama doprineli kvalitetu ovog rada.</s><s>Odgovornost za sve propuste je isključivo moja.</s> <s>„Ovaj predmet, koji stoji pod staklenim zvonom, može se činiti statičnim i izolovanim, ali to je zabluda u koju nas dovode muzejski predmeti i predmeti generalno“ (Gosden, Marshall 1999, 170).</s> <s>Slika 1. Slikana posuda iz Starčeva ilustracija korišćena u ekspozeu za odbranu doktorske disertacije „Slikana grnčarija ranog i srednjeg neolita centralnog Balkana, između stila i prakse“ (Bajčev 2019)</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) ciplini.</s><s>Ovu posudu izabrala sam jer se smatra „ zaštitnim znakom starčevačke kulture“.1 Cilj rada je da se ukaže na to da predmeti nemaju jedno suštinsko značenje i vrednost, nego da se ovo značenje i vrednosti menjaju i grade kroz promene u istorijskom i društvenom kontekstu, kao i kroz menjanje aktera koji su okupljeni oko određenih praksi u kojima se predmet koristi.</s><s>Istraživanje se zasniva na „struji mišljenja“ koja se fokusira na odnose i interakcije između ljudi i predmeta i njihov značaj u formiranju identiteta (npr. Latour 2005; Hodder 2012; Shanks 1998).</s><s>Drugo polazište je delatnost predmeta, odnosno stavljanje predmeta u istu ravan sa ljudima.</s><s>S tog stanovišta predmeti mogu imati život, životni ciklus, životnu istoriju, biografiju (Appadurai 1986; Ćosić 2015; Gosden, Marshall 1999; Kopytoff 1986; Skibo, Schiffer 2008; Shanks 1998, 24; Vitezović, Vranić 2017).</s><s>I mogu aktivno delovati u društvenom diskursu.</s><s>Biografija predmeta kao niz sfera odnosa Koncept biografije predmeta i ideja da predmeti imaju neku vrstu društvenog života potiče iz socijalne antropologije i radova A. Apaduraija (Appadurai 1986) i I. Kopitofa (Kopytoff 1986).2 Takozvani biografski pristup ili istraživanje „životnog veka“ ili „životnih istorija“ predmeta ističe dinamiku života pojedinačnih predmeta (Gosden, Marshall 1999; Kopytoff 1986).3 Sami predmeti nisu pasivni, već veoma aktivni činioci koji utiču na ljude i konstruisanje kulture i identiteta.</s><s>Prema ovom konceptu, morfološke i vizuelne karakteristike predmeta pružaju osnovni potencijal za funkciju i značenje, ali „njihov upotrebni život može da meandrira na način koji ne može da se predvidi njihovim dizajnom“ (Van Keuren, Cameron 2015, 30).</s><s>Percepcija, značenje i uloga predmeta u društvenom životu ljudi nije neodvojivi deo njihovog dizajna.</s><s>Značenja predmeta nastaju kroz interakciju ljudi i predmeta i menjaju se kroz različite faze života – izradu, upotrebu, različite vidove ponovne upotrebe i načine odbacivanja/pohranjivanja.</s> <s>Biografija predmeta ne mora nužno biti shvaćena kao istorijska rekonstrukcija rođenja, života i smrti, nego kao skup društvenih odnosa koji je čine (Joy 2009).</s><s>Tako biografski pristup teži da identifikuje unutrašnje odnose koji čine 1 Posuda je ovako nazvana u kratkom videu o iskopavanjima na nalazištu StarčevoGrad – Tasić, Nenad N. 2014.</s><s>Iskopavanje jame web.</s><s>YouTube video, 3:31 https://www. youtube.com/watch?v=dgy7xESormY</s> <s>2 O istorijatu ovog koncepta i njegovim sličnostima/razlikama sa drugim sličnim konceptima razvijenim u okviru arheologije v. Joy 2009. 3 Sličan koncept razvijen je u okviru bihevioralne arheologije M. B. Šifera (M. B. Schiffer) pod nazivom bihevioralni lanac (Schiffer 1975, 1976; Skibo, Schiffer 2008, 9 OLGA BAJČEV</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) artefakt onim što jeste (Shanks 2005, 32), „tamo gde nam arheološki dokazi dozvoljavaju da o njima razmišljamo na maštovit način“ (Joy 2009, 545).</s><s>Imajući to u vidu, pisanjem ovog rada ne pretendujem da rekonstruišem i napišem celu biografiju posude sa Slike 1. Rečima Majkla Šenksa (Michael Shanks), „posuda je uvek više“ (Shanks 2005, 24), više od onoga što o njoj kažemo.</s><s>Moj „kreativni izbor“ (sensu Shanks 2005, 27) jeste da sagledam nekoliko sfera odnosa u dve ravni.</s><s>Prva ravan je ona neolitska, u kojoj sam se fokusirala na dve sfere odnosa izražene kroz prakse izrade i upotrebe.</s><s>Druga ravan je njen život u ulozi arheološkog artefakta, koja se nužno seče i preliva sa prvom.</s><s>U okviru druge ravni analizirala sam sledeće sfere odnosa: okolnosti i naučnu atmosferu prema slikanoj keramici u periodu kada je ova posuda pronađena, prakse njene konzervacije, muzealizacije, baštinjenja i naučnog citiranja.</s><s>Počećemo od analize naučne atmosfere u periodu kada je posuda pronađena, polazeći od pretpostavke da je značenje ove posude delimično formirano još pre njenog otkrića.</s> <s>Pehar iz Starčeva: naučna atmosfera i kontekst otkrića U ovom poglavlju razmotrićemo u kakvoj naučnoj atmosferi je pronađen pehar čiju ćemo biografiju dalje pratiti.</s><s>Kakav je odnos do tada postojao prema slikanoj keramici i u skladu sa tim kako je ova posuda percipirana?</s><s>Pehar potiče sa nalazišta Starčevo-Grad, eponimnog nalazišta starčevačke kulture.</s><s>Pronađen je prilikom iskopavanja 1932. godine, koja su vršena u okviru međunarodnog istraživačkog projekta u saradnji Narodnog muzeja u Beogradu, i Američke ekspedicije u centralnoj Evropi (Bandović 2019, 96).</s><s>Kao predstavnik Narodnog muzeja, u istraživanjima je učestvovao Miodrag Grbić, dok su članovi Američke ekspedicije bili Vladimir Fjuks (Vladimir Fewkes), Heti Goldman (Hetty Goldman) i Robert Erih (Robert W. Ehrich) (Bandović 2019, 99).</s><s>Iskopavanja Starčeva u okviru ovog međunarodnog projekta započeta su zapravo prethodne 1931. godine, a njihov „uspeh“ podstakao je nastavak istraživanja – s proširenim timom i razmerama iskopavanja.</s><s>Čini mi se da je upravo slikana keramika jedan od razloga zbog kojih su ova probna iskopavanja okarakterisana kao „obećavajuća i od važnosti“.</s><s>Razlog za ovaj stav nalazim u izveštaju Američke arheološke ekspedicije u kome stoji: „Naročito interesantno je prisustvo neolitske slikane keramike koja izgleda da je starija ovde nego bilo gde na kontinentu“.4</s> <s>Dakle, slikana keramika je bila „naročito interesantna“, posebno u kontekstu njene pretpostavljene veće starosti u odnosu na slične pojave u drugim delovima 4 Harvard archaeological expedition to Yugoslavia, 1932, UPMA navedeno prema Bandović 2019, 98.</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) Evrope.</s><s>Američki arheolozi su kroz ovu ekspediciju tražili „odgovore na mnoga zagonetna pitanja u pogledu porekla, širenja i razvitka evropske civilizacije od mlađeg kamenog doba i kroz kasnije kulturne periode“,5 a tadašnju Jugoslaviju su, zbog njenog geografskog položaja smatrali „ključnim regionom“ za rešavanje gorenavedenih pitanja.</s> <s>Imajući u vidu prethodne terenske angažmane i stručna iskustva Heti Goldman,6 možemo s pravom pretpostaviti da je ona pozvana da se pridruži ekipi upravo zbog poznavanja slikane grnčarije sa nalazišta u Egeji.</s><s>Naime, kako se navodi u jednom od izveštaja Američke ekspedicije, „nalazi slikane keramike u najstarijim slojevima“ velikog naselja kod Eutrezisa u Grčkoj „pokazuju upečatljive sličnosti sa onima u Starčevu“.</s><s>Članovi američke ekspedicije nadali su se da će na osnovu ovih sličnosti razrešiti pitanja „relativne hronologije mlađeg kamenog doba u Jugoslaviji, koje do sada nije bila moguće“.7 Timu u Starčevu su se 1932. godine pridružila još tri člana Američke ekspedicije, od kojih su dve osobe uključene zbog slikane keramike: dr Oleh Kandiba (Oleh Kandyba), „autoritet po pitanju slikane keramike centralne i istočne Evrope“ i Gvinet Harington (Gwyneth Harrington), antropološkinja i slikarka iz Bostona, koja je slikala fragmente slikane keramike u akvarel tehnici8 (Bandović 2019, 99;</s> <s>U skladu sa ovim polazištima, slikana keramika je i tretirana prilikom arheoloških iskopavanja u Starčevu.</s><s>U terenski inventar, pored kamenog i koštanog oruđa, ulazile su cele posude i „slikane rbine“, dok je za „grube rbine“ postojao „inventar vrećica“.9 Dakle parametri značaja nalaza grnčarije bili su: celovitost predmeta i prisustvo slikanog ornamenta.</s><s>O tome koliki je značaj pridavan slikanoj keramici i pre dolaska američke ekspedicije svedoči i naslov prvog izveštaja Miodraga Grbića sa prvih iskopavanja eponimnog nalazišta u Starčevu sprovedenih 1928. godine, koji glasi „Slikana keramika iz Starčeva u banatskom Podunavlju – Jugoslavija“ (Grbić 1930a).10 U ovom sažetom izveštaju od svega dve strane, pola jedne strane Grbić je posvetio 5 Harvard archaeological expedition to Yugoslavia, 1932, UPMA navedeno prema Bandović 2019, 99.</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) opisu motiva slikane keramike, dok su ostali nalazi samo pobrojani.</s><s>Na dve table ilustracija priložene su isključivo fotografije slikane keramike, dok drugi nalazi i kontekst nalaza nisu ilustrovani.</s><s>Tako je sam početak istraživanja neolitskog fenomena, koji je kasnije imenovan kao „starčevačka kultura“, obeležen „upadljivim isticanjem“ (A. Tripković, B. Tripković 2018, 655) oslikane grnčarije, i tekstom i ilustracijama.</s><s>Ova praksa isticanja slikane grnčarije nastaviće se i kasnije (Bajčev 2019).</s> <s>Interesovanje za slikanu keramiku iz Starčeva seže još u period pre prvih iskopavanja na ovom nalazištu.</s><s>Za iskopavanje nalazišta u Starčevu prvi se zalagao Miloje Vasić, još 1925. godine, a to interesovanje nije jenjavalo ni u vreme kada je dobio sredstva za iskopavanje Vinče (Bandović 2019, 58–59).</s><s>Iz njegove prepiske sa Petkovićem vidi se da je ovo njegovo interesovanje umnogome bilo podstaknuto prisustvom slikane keramike.11 Vasićevi „slušaoci“ su još 1925. godine, „na svojim ekskurzijama“, na nalazištu Starčevo-Grad sakupljali fragmente keramike sa površine.</s><s>U svom obraćanju Petkoviću, Vasić i sam navodi da su ga „naročito zanimali“ fragmenti sa slikanim ornamentima.</s><s>Ističe i da je reč o ornamentima koji su „rađeni u dotle nepoznatoj tehnici za užu oblast oko tako važnog preistorijskog nalazišta u Vinči“.</s><s>Iz njegove prepiske saznajemo i da zbirka Narodnog muzeja tada nije imala primerke sa „ovakvom ornamentalnom tehnikom“.12 U to vreme ovo je bilo jedino poznato nalazište kasnije definisane „starčevačke kulture“.</s><s>Imajući u vidu gore navedene podatke, zaključujemo da je te 1932. godine, i sa jedne i sa druge strane međunarodnog istraživačkog tima postojalo posebno interesovanje za slikanu keramiku.</s><s>Postoje snažne indikacije da je slikana keramika ne samo podstakla opsežnija istraživanja Starčeva, pa samim tim i omogućila pronalaženje ovog pehara, nego da je uticala i na formiranje istraživačkog tima.</s> <s>Ovo interesovanje za slikanu keramiku može se razumeti u okviru šireg konteksta kulturno-istorijskog pristupa, čiji je osnovni cilj bio definisanje arheoloških kultura u prostoru i vremenu.</s><s>A kako je i sam Grbić rekao „praistorijska arheologija po keramici, kao glavnom nosiocu stila, prepoznaje kulture, regionalno i hronološki ograničene“.13</s> <s>S obzirom na prethodno opisanu naučnu atmosferu, možemo pretpostaviti da je pronalazak fragmenata naše slikane posude izazvao prilično zadovoljstvo, ako ne i ushićenje.</s><s>S obzirom na veliku fragmentovanost slikane grnčarije i nedostatak celih primeraka (Bajčev 2019), pronalazak 10 fragmenata iste po11 Arhiv Narodnog muzeja u Beogradu, br. 7. 7. 1925. navedeno prema Bandović 12 Arhiv Narodnog muzeja u Beogradu, br. 7. 7. 1925. navedeno prema Bandović 13 Grbić 1930b, 200. navedeno prema Bandović 2019, 63.</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) sude, i to očuvane cele profilacije, sigurno nije prošao nezapaženo.</s><s>Fragmenti ove posude pronađeni su u jami 6, koja je interpretirana kao zemunica sa bunarom, naknadno korišćena za odbacivanje otpada (Fewkes, Goldman, and Ehrich 1933, 42; Whittle et al. 2002, 69).</s><s>Nažalost, dnevnici sa iskopavanja su nam nedostupni pa se ne možemo upuštati u detaljnije razmatranje konteksta nalaza ni u okolnosti otkrića.</s> <s>Prvo objavljivanje: ulazak u sferu naučnih publikacija Posuda je prvi put publikovana u prvom izveštaju sa iskopavanja Starčeva, objavljenom 1933. godine, koji su potpisali Fjuks, Goldman i Erih (Fewkes, Goldman, and Ehrich 1933).</s><s>Pehar se ne pominje eskplicitno u tekstu, ali je ilustrovan crno-belim crtežom.</s><s>Interesantno je da je pehar prikazan sa tamnim ornamentom, a ispod ilustracije piše: „Slikana keramika, crno na crvenom“14 (Fewkes, Goldman, and Ehrich 1933, 55, Plate XIII).</s><s>U vezi sa tim, u samom tekstu se navodi da je „zbog hemijskih procesa koji su se dešavali u zemlji, nekada teško reći da li je originalna boja slikanja bila bela ili crna.</s><s>U nekim slučajevima postojali su sigurni dokazi da je crni pigment postao beo“.</s><s>Međutim, autori nisu ponudili objašnjenje koji su to argumenti, niti su se pozvali na neku ilustraciju.</s><s>Sudeći prema izgledu posude i priloženom crtežu, ipak možemo pretpostaviti da je naša slikana posuda smatrana jednim od primera ove pojave.</s><s>Kako dobro zapaža Bandović (2019, 100), „kada je reč o interpretaciji arheolozi su se oslonili na tradicionalnu komparativnu metodu“.</s><s>Starčevo je smatrano „važnom karikom u lancu“ razumevanja evropske praistorije, a slikana keramika je tu igrala najvažniju ulogu jer su se samo na osnovu nje tražile analogije u centralnoj Evropi ili Egeji (Bandović 2019, 96, 100).</s><s>Međutim, autori ovog teksta razmotrili su još neke pojave na slikanoj keramici, osim morfološke tipologije i motiva: razmotrili su tafonomske promene u boji slikanja, korišćene sirovine, tehnike oblikovanja, obradu površine, redosled postupaka u izradi i popravljanje polomljenih posuda (Fewkes, Goldman, and Ehrich 1933, 45–46).</s><s>Kasnije je ovaj pehar korišćen u radovima o relativnoj hronologiji starčevačke kulture (Aranđelović-Garašanin 1954, XII; Dimitrijević 1974, T. VI/22; Tasić 2009, 86, Slika 25), radovima o neolitizaciji Balkanskog poluostrva (Bogdanović 1998, Tabla IV), kao i u kapitalnom delu Praistorija jugoslavenskih zemalja, u knjizi o neolitu (Benac 1979, Т.</s><s>XIX).</s><s>U knjizi Drage Aranđelović-Garašanin (1954) objavljen je akvarel u boji, dok je u ostalim publikacijama ilustrovan u formi crno-belog crteža, samostalno (npr. Тasić 2009, 86, Slika 25) ili u okviru preglednih tabela, tabli tipova ili stila (npr. Bogdanović 1998, Tabla 14 U originalu Painted pottery, black on red (Fewkes, Goldman, and Ehrich 1933, 55).</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) IV).</s><s>U svim ovim publikacijama opisan je kao posuda na stopi ili pehar oslikan belom bojom, što govori o tome da je interpretacija boje slikanja promenjena u odnosu na rad američih arheologa.</s><s>O tome svedoče i reči D. Garašanin, koja interpretaciju američkih arheologa naziva „greškom“: „Nesumnjivo je da su svi ornamenti bili izvedeni belom bojom (...) što se na velikim delovima suda i vidi, ali da je deo pri vrhu suda bio u dodiru sa jačom vatrom i boja je dobila crnkaste mrlje gara.</s><s>No daleko je od pomisli da se jedan ovakav obojen odnosno nastradao posle bojenja sud, može smatrati da je uopšte bio u ikakvom dodiru sa crnom bojom“ (Aranđelović-Garašanin 1954, 80).</s><s>Fotografija u boji prvi put je objavljena u katalogu izložbe „Miodrag Grbić – Život i delo“, autorke Divne Gačić (Gačić 2005, 42).</s><s>Interesantno je da nije ilustrovan u mnogim preglednim publikacijama o praistoriji ili neolitu Srbije: u knjizi Neolit centralnog Balkana (Trifunović 1968), Praistorija Srbije (Garašanin 1973) niti u katalogu izložbe Neolit na tlu Srbije (Stalio 1977), gde je priložena fotografija slikanog pehara iz Tečića (Stalio 1977, Slika 26).</s> <s>Rekonstrukcija i izlaganje: prelazak u sferu muzealizacije Posuda o kojoj je ovde reč rekonstruisana je i konzervirana i čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.</s><s>Sastoji se od 10 fragmenata koji čine oko četvrtine posude, a očuvana je cela profilacija.</s><s>Spoljašnja površina originalnog dela izrazito je sjajna i izgleda kao da je tretirana konsolidantom.</s><s>Boja rekonstruisanog dela je približno ista kao originalna boja premaza, i njegov veći deo je mat, nije oslikan i jasno se razlikuje od originalnog dela.</s><s>Međutim, na mestima gde su rekonstrukcijom popunjene manje površine između originalnih fragmenata, konzervatori su oslikali i motiv, pa je u tim slučajevima teže razlikovati originalni od rekonstruisanog dela.</s><s>Osim toga, izgleda da je i na originalnim fragmentima oslikani motiv mestimično retuširan prilikom konzervacije, verovatno na mestima gde boja slikanja nije bila dobro očuvana.</s><s>U Narodnom muzeju ne postoje podaci o prvoj konzervaciji i rekonstrukciji ove posude.15 Na jednoj fotografiji posude iz kolekcije Pibodi muzeja, fragmenti su slepljeni, ali bez rekonstrukcije gipsom.16 Fotografija je verovatno nastala tokom boravka Američke ekspedicije u Jugoslaviji, 1932. ili 1933. godine, pa možemo pretpostaviti da su fragmenti slepljeni ili već tokom iskopavanja 1932. godine ili u narednoj kampanji.</s><s>U prilog pretpostavci da je posuda bar u nekoj meri rekonstruisana do 1933. godine ide i crtež ove posude iz prvog izveštaja sa 15 Andrej Starović, pers. kom.</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) iskopavanja, objavljenog 1933. godine, na kome je prikazana kao cela.</s><s>O tome da je već na samom terenu 1932. godine vršena konzervacija i rekonstrukcija keramičkih posuda, svedoče fotografije sa iskopavanja.17 Posuda je prošla kroz naknadni konzervatorski tretman kada je pripremana za pomenutu izložbu o životu i radu Miodraga Grbića, održanu 2005. godine (Gačić 2005).</s><s>Posuda je tom prilikom očišćena i obnovljena je boja konzerviranog dela.18</s> <s>Većina predmeta koje arheolozi pronađu prilikom iskopavanja „završi“ u nekoj kesi ili kutiji, u nekom mračnom kutku muzejskog depoa.</s><s>Ova posuda je jedna od retkih „srećnika“ koji dospeju do izložbenih vitrina i ostanu vidljivi, ušavši i u svest šire publike (Lucas 2005, 111).</s><s>Do šire publike dospela je najviše kroz izlaganje u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu.</s><s>Narodni muzej imao je nekoliko stalnih postavki (Cvjetićanin 2014, 2015, 2019).</s><s>Kao Muzej kneza Pavla postoji od 1935. do kraja 1944. godine.</s><s>Po završetku Drugog svetskog rata, 1946. godine iseljen je iz adaptiranog dvorskog zdanja i do 1951. radi podeljen na dva dela: Konak kneginje Ljubice i zgradu nekadašnje Berze (današnji Etnografski muzej).</s><s>U ovom periodu nosi naziv Umetnički muzej.</s><s>Godine 1951. muzej se seli u zgradu Investicione, odnosno Hipotekarne banke, gde se i danas nalazi.</s><s>Prva stalna postavka u novoj zgradi za javnost se otvara 1952. godine i traje do 1964. godine (Cvjetićanin 2015).</s><s>Sledeća stalna postavka, čijom je realizacijom rukovodio dr Lazar Trifunović, otvorena je 1966. godine.</s><s>Naredna stalna postavka iz 1980-ih biće i poslednja stalna postavka pred dugogodišnje zatvaranje muzeja.</s><s>Prema rečima T. Cvjetićanin sve tri stalne postavke Narodnog muzeja, od sredine 20. veka, nude i dalje, slično konceptu ostvarenom u Muzeju kneza Pavla, „estetizovanu, monolitnu prošlost, predstavljenu kroz vizuru istorije umetnosti i vizuelnu kulturu“ (Cvjetićanin 2015, 565).</s><s>Interpretativni kontekst postavki zasniva se na kulturno-istorijskom pristupu i ideji kontinuiteta, a prošlost se predstavlja raritetima i vrhunskim dometima (Cvjetićanin 2015).</s><s>Muzej je nakon radova na rekonstrukciji ponovo otvoren 2018. godine, sa novom stalnom postavkom, koja je napravila značajan iskorak u odnosu na prethodne (Cvjetićanin 2015, 2019).</s><s>Prema podacima iz Arhiva Narodnog muzeja, nalazi sa arheoloških iskopavanja 1932. godine u Starčevu nisu prebačeni u Narodni muzej do 1935. godine, a do tada su čuvani u kući zemljoradnika Lj.</s><s>Stefanovića u Starčevu.</s><s>„Pošto su obezbeđena sredstva za prevoz dvadeset sedam sanduka s materijalom, kao i nagrada zemljoradniku Lj.</s><s>Stefanoviću, koji ih je čuvao u svojoj kući, nalazi su dospeli u muzej.</s><s>Sanduci su ostali neotpakovani, a predmeti u njima neinventarisani čak do 1945. godine“ (Ninković 2009, 133, fusnota 41).</s><s>Zbog toga 17 Andrej Starović, pers. kom.</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) pretpostavljam da naš pehar nije bio deo postavke Muzeja kneza Pavla.</s><s>Osim toga, na fotografijama arheološke postavke ne vidi se da je bio u vitrinama za praistoriju (Ninković 2009, 127 (Slika 66), 139 (Slika 80)).19 Za sada sa sigurnošću možemo reći da je naša posuda bila deo stalne postavke u periodu između 1946. i 1951. godine, kada je bila izložena u zgradi današnjeg Etnografskog muzeja.</s><s>Na fotografiji postavke (Slika 2) vidi se da je posuda iz Starčeva bila izložena na stepenastom postamentu, zajedno sa vinčanskim predmetima – figurinama, žrtvenicima, prosopomorfnim poklopcima i jednom posudom.</s><s>Na postamentu nema drugih predmeta koji bi se mogli datovati u rani ili srednji neolit.</s><s>Naš pehar zauzima centralno mesto na najvišem stepeniku postamenta i po veličini dominira ovim delom postavke.</s><s>Na osnovu očuvanosti i vrste predmeta, može se zaključiti da je izbor bio diktiran celovitošću i umetničkim aspektom, odnosno visokim estetskim vrednostima predmeta.</s><s>Predstavljanje „estetizovane prošlosti“ izlaganjem rariteta i vrhunskih umetničkih dometa bilo je preovlađujući koncept i kasnijih stalnih postavki Narodnog muzeja (Cvjetićanin 2014, 2015, 2019).</s><s>Za sada nemamo podatke o tome da li je pehar iz Starčeva bio deo stalnih postavki do zatvaranja 2003. godine i za razrešenje tog pitanja potrebno je detaljno istraživanje muzejske arhivske građe.</s><s>Pehar nije ilustrovan u dokumentarnom filmu Blago Narodnog muzeja 19 Deo stalne postavke Narodnog muzeja, 1948–1954 (u zgradi Berze), staklena ploča iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, 13x18 cm, inv.br.</s><s>B_641 Slika 2. Slikana posuda iz Starčeva u stalnoj postavci Narodnog muzeja (tadašnji Umetnički muzej) 1948–1954 (u zgradi Berze)19 BIOGRAFIJA SLIKANE POSUDE IZ STARČEVA</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) Beograd iz 1977. godine,20 gde se vide vitrine sa materijalom iz ranog/srednjeg neolita, a među izloženim predmetima je i nekoliko fragmenata slikane keramike iz Starčeva.</s><s>Međutim, u ovim vitrinama ne nalazi se naš slikani pehar.</s><s>U vitrinama se ne vidi ni „bojeni pehar iz Tečića“, koji je ilustrovan u Vodiču Narodnog muzeja (Narodni muzej Beograd.</s><s>Vodič 1979), pa postoji mogućnost da su ove dve posude bile izložene na nekom drugom mestu.</s><s>U Vodiču, naš pehar nije eksplicitno pomenut niti ilustrovan.</s><s>Slikani pehar svoje je mesto našao u okviru najnovije stalne postavke Narodnog muzeja, koja je otvorena 2018. godine.</s><s>Nova postavka „Arheologija“ predstavlja značajan pomak u odnosu na prethodne postavke Narodnog muzeja, u smislu primenjenog arheološkog koncepta i načina interpretacije prošlosti (Cvjetićanin 2019).</s><s>Postavka je realizovana sa svešću o promenjenoj ulozi muzeja, koji sada postaje „otvorena zona susreta sa publikom“, koja u muzeju ima priliku za učenje, kao i za refleksivnost i preispitivanje određenih društvenih pojava (Cvjetićanin 2019).</s><s>Prošlost je i u okviru ove postavke predstavljena u hronološkom sledu, ali koncept izložbe nije više kulturno-istorijski (Cvjetićanin 2019).</s><s>Najveći iskorak u odnosu na prethodne postavke je info-zid, u okviru kojeg su periodi prikazani kroz određene procese i pojave, za koje su kustosi smatrali da najbolje predstavljaju određeni period na teritoriji današnje Srbije.</s><s>Tako je rani neolit, u okviru koga je izložen naš pehar, prikazan kroz pojam doma i nekoliko tema: „Svet ukroćene prirode: prvi stočari i zemljoradnici“, „Seoce kao dom“, „Potraga za izvorima“, „Glina – novi univerzalni materijal“, „Ovostrano i onostrano u ranom neolitu“, „Zemlja kao izvor i ishodište“.</s><s>Vitrina sa našom posudom nalazi se u prizemlju Muzeja, takozvanom atrijumu, u kome je segment postavke zvani „Arheologija“.</s><s>U pomenutoj vitrini prikazana je unutrašnjost ranoneolitskog staništa sa pokućstvom, uključujući brojno keramičko posuđe.</s><s>Postavljena je naspram vitrine sa prikazom unutrašnjosti kasnoneolitske kuće, kako bi se ova dva staništa mogla uporediti (Cvjetićanin 2019, 397).</s><s>Naša posuda se nalazi u prednjem delu vitrine, podignuta na postament.</s><s>Na postamentu se, pored ovog pehara, nalazi i pehar iz Tečića, kao i nekoliko fragmenata slikane keramike iz Starčeva.</s><s>Naš pehar je na još jedan način uključen u postavku.</s><s>Na info-zidu je prikazan crtež pehara, u crno-beloj tehnici, kao prvi u nizu nekoliko crteža keramičkih posuda, među kojima su još i jedna loptasta posuda sa barbotinom, jedna posuda Kukuteni kulture oslikana spiralnim ornamentima i jedna slikana zdela karakteristična za Sesklo kulturu.</s><s>Nije jasno koji je cilj ove ilustracije – da li da prikaže varijabilnost materijalne kulture ovog perioda u nekom širem regionu?</s><s>Ispod 20 Blago Narodnog muzeja, prvi deo iz serije Riznice kulturnog blaga.</s><s>1977.</s><s>Režirao Ratomir Ivković.</s><s>Beograd: Dunav Film i RTB JRT.</s><s>Objavljeno 2015. www.dailymotion. com/video/x2iz5pv</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) crteža nisu navedeni podaci o posudama nego tekst na temu „Zemlja kao izvor i izvorište“, u okviru koga se govori o praksama sahranjivanja u ranom neolitu na prostoru centralnog Balkana.</s><s>Jedina veza sa našom posudom je ta što se u tekstu pominje da su u grobove pohranjivane i ukrašene keramičke posude.</s><s>Slikani pehar iz Starčeva nije pronađen u grobu, ali se u zbirci Narodnog muzeja nalazi i slikani pehar iz Tečića, koji je zaista pronađen u grobu, pa bi možda njegova ilustracija bila adekvatnija na tom mestu.</s><s>Međutim, treba imati u vidu da je na tom crtežu prikazan kao posuda svetle površine, oslikana tamnom bojom, pa je verovatno u službi simbola starčevačke slikane keramike, a ne kao predstava konkretnog predmeta.</s><s>Na drugom kraju ovog niza crteža nalazi se tekst na temu „Glina – novi univerzalni materijal“.</s><s>U kontekstu ove teme, keramičke posude su tu da ilustruju masovnu upotrebu gline i grnčarsku tehnologiju.</s><s>Slažem se sa T. Cvjetićanin (2019, 396) da finalni rezultat nove postavke umanjuje novine u konceptu i kustoske pomake.</s><s>Koncept izložbe, koji je prikazan na info-zidu, nije najbolje realizovan izlaganjem samih predmeta.</s><s>Prvo, nisu svi pojmovi, koji su prikazani na info-zidu, ilustrovani kroz predmete.</s><s>Osim toga, ove dve niti postavke nisu isprepletane, nego se pružaju paralelno, što posetiocu dozvoljava praćenje samo jedne niti i samim tim otežava sagledavanje celine, onako kako su autori izložbe želeli da bude percipirana.</s><s>Zadržani hronološki sled i prostorna nepovezanost vitrina sa info-zidom, kao i odsustvo informacija o pojedinačnim predmetima, umanjili su predviđeni uticaj novog koncepta postavke.</s> <s>Naša posuda je prezentovana i u digitalnoj sferi Narodnog muzeja na stranici na kojoj je predstavljena zbirka za stariji neolit.21 U tekstu se navodi da posebno treba istaći „predmete namenjene ritualnim aktivnostima – žrtvenike, figurine, model peći, ali i veoma atraktivne slikane posude besprekorne izrade“.</s><s>Dakle slikane posude se po značaju svrstavaju zajedno sa predmetima namenjenim ritualnim aktivnostima, a smatraju se „veoma atraktivnim“ i „besprekorne izrade“.</s><s>Na stranici su priložene fotografije 14 predmeta (koštane i kamene alatke, keramičke posude, figurine), među kojima se nalazi i fotografija našeg pehara.</s><s>Uz fotografiju su priloženi osnovni podaci o predmetu – tip predmeta, materijal od koga je napravljen, relativno-hronološko datovanje i naziv lokaliteta sa koga potiče – „Slikana posuda na stopi, Rani neolit, pečena glina, Starčevo-Grad, Pančevo“.</s><s>Osim u stalnoj postavci Narodnog muzeja ova posuda izlagana je i na tematskoj izložbi posvećenoj životu i radu Miodraga Grbića,22 autorke Divne Gačić, koja je realizovana 2005. godine u Sremskim Karlovcima (Gačić 2005).</s><s>Fotografija našeg pehara objavljena je u katalogu ove izložbe, zajedno sa još 3 21 Narodni muzej, Zbirka za stariji neolit. n.d. Pristupljeno 1. 7. 2020. http://www. narodnimuzej.rs/praistorija/zbirka-za-stariji-neolit/ 22 O tome koliko i na koji način su biografije Miodraga Grbića i nalazišta StarčevoGrad isprepletane v. Bandović 2019.</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) rekonstruisane posude iz Starčeva (Gačić 2005, 42).</s><s>Izložba je bila propraćena dokumentarnim filmom o Miodragu Grbiću, a zajedno sa našim peharom, gostovala je u brojnim muzejima i gradovima Srbije.</s><s>Grb Mesne zajednice „Starčevo“: izlazak iz sfere naučnog istraživanja i prezentovanja</s> <s>U ovom poglavlju videćemo na koji način je naša posuda izašla iz sfere arheološkog istraživanja i prezentovanja i kako je ugrađena u savremeni kulturni identitet.</s><s>Slika 3a je grb Mesne zajednice „Starčevo“.</s><s>Na zlatnom štitu prikazana su dva krsta, koja predstavljaju dve crkve, i ispod njih horizontalna plava greda, koja predstavlja reku Dunav.</s><s>Ispod grede nalazi se predstava naše slikane posude u prirodnim bojama.</s><s>Prikazana je kao posuda crvene boje oslikana belom bojom.</s><s>Na posudi su suptilno nacrtane pukotine, koje ukazuju na njenu starost i arheološko poreklo.</s><s>Zanimljivo je da je ovaj grb izradio jedan arheolog – profesor Aleksandar Palavestra, koji je ujedno i heraldičar.</s><s>Prema rečima profesora Palavestre, Mesna zajednica „Starčevo“ izrazila je želju za grbom: „Želeli su dve crkve i Dunav, ali su želeli i neolit“.23 A zašto je baš keramička posuda stavljena na grb?</s><s>Prema tekstu objavljenom uz grb na zvaničnoj internet prezentaciji MZ „Starčevo“, javnost je prepoznala istorijski značaj neolitskog doba kao perioda u kome su „ljudi temeljno izmenili svoj način života, izabrali da žive</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) pa se zlatnim poljem naglašava i višemilenijumski kontinuitet naselja“.26 Savremena zajednica se dakle po svojim osnovnim ekonomskim delatnostima identifikuje sa stanovništvom iz daleke prošlosti i time naglašava dugoročni kontinuitet naselja.</s><s>Kao što smo videli, keramičku posudu je profesor Palavestra izabrao kao simbol neolita jer je izum grnčarije otkriće neolitskog doba.</s><s>Ali zašto baš ova slikana posuda?</s><s>Pretpostavljam da je jedan od razloga taj što je slikana keramika već smatrana najsvetlijim obeležjem starčevačke kulture i samog Starčeva, a ova posuda bila je karakteristična i prepoznatljiva, a prema rečima profesora Palavestre i „najlepša“.</s><s>Dakle, prethodni status slikane keramike, prividna celovitost i vidljivost ove slikane posude, i njen estetski, vizuelni efekat, doprineli su tome da izađe iz sfere arheološke discipline i postane ugrađena u savremeni kulturni identitet.</s><s>Posuda sa Slike 1 je tako postala zaštitni znak MZ „Starčevo“, a ovaj grb je kasnije iskorišćen kao uzor za grb Fudbalskog kluba „Borac“ iz Starčeva (Slika 3b), pa i fudbaleri ovog tima na grudima ponosno nose slikanu posudu iz jame 6. Da bismo razumeli zašto su Starčevci želeli neolit na svom grbu, osvrnućemo se na još neke primere koji će ilustrovati na koji način je ovo arheološko nalazište doživljeno i prihvaćeno u savremenoj zajednici.</s><s>Interesantno je da nekoliko udruženja iz Starčeva nosi naziv „Neolit“: tamburaški orkestar, kulturnoumetničko društvo i moto klub.</s><s>Ulica u centru Starčeva, u kojoj se održavaju skoro sve javne manifestacije, nazvana je Trg neolita.</s><s>U samom Starčevu se već nekoliko godina priprema prostor za starčevački muzej,27 a planirana je i izgradnja Arheološko-turističkog parka „Neolitsko Starčevo“, za koji je izrađen projekat i studija izvodljivosti.28 S tim ciljem na samom nalazištu vršena je rekonstrukcija stambenih objekata, organizovano neolitsko oranje,29 neolitsko druženje30 i manifestacija Život u neolitskom Starčevu – ispraćaj Sunca.31 U Starčevu postoji i Udruženje građana „Neolitsko Starčevo“, osnovano 2010. godine, koje se zalaže za očuvanje i promovisanje nalazišta.32 26 Mesna zajdenica „Starčevo“.“Grb i zastava MZ Starčevo“. n.d. Pristupljeno 1. 7. 2020. https://www.starcevo.org.rs/stara_arhiva/grb.htm 27 Mesna zajednica „Starčevo“. n.d. „Starčevo će imati muzej“.</s><s>Pristupljeno 1. 7. 2020. https://www.starcevo.org.rs/index.php?option=com_k2&view=item&id=436:starcevoce-imati-muzej&Itemid=1791&lang=en</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) Reč je dakle o zajednici koja generalno blagonaklono gleda na „svoje“ neolitsko nalazište, a starčevačku kulturu smatra i svojim brendom.33 Jedan od motiva je predstavljanje kontinuiteta života na istom mestu, a neolitsko naselje nudi duboku prošlost.34 I ne samo kontinuiteta života, nego i isticanje značaja koje je to mesto imalo kao centar i kolevka civilizacijskog napretka.</s><s>To vidimo iz sledeće rečenice iz teksta o grbu MZ „Starčevo“ „Starčevo je pre 8.000 godina bilo jedan od centara tadašnjeg sveta, gde su se postavljali temelji najznačajnijem preokretu u ljudskoj prošlosti“.35 Drugi veoma bitan motiv su razvojni afiniteti lokalne zajednice.</s><s>U cilju razvoja kulturno-privrednih potencijala postoji snažna želja da se ovo nalazište, odnosno muzej koji je planiran da se izgradi na nalazištu, pretvori u turističku destinaciju, što bi za lokalnu zajednicu omogućilo otvaranje novih radnih mesta i ekonomski napredak.</s><s>Slikana grnčarija između stila i prakse: novo citiranje i novi slojevi značenja</s> <s>Posudu sa Slike 1 prvi put sam uživo videla i držala u rukama u jesen 2013. godine, dok je stalna postavka Narodnog muzeja bila zatvorena, neposredno pred potpuno zatvaranje i početak velikih radova na rekonstrukciji.</s><s>U muzej sam došla u dogovoru sa kolegom Andrejem Starovićem, koji mi je kao kustos za stariji neolit, omogućio pristup i analizu zbirke slikane keramike sa nalazišta Starčevo-Grad, za potrebe izrade doktorske disertacije „Slikana grnčarija ranog i srednjeg neolita centralnog Balkana – između stila i prakse“, koja je trebalo da problematizuje dotadašnja viđenja slikane grnčarije.</s><s>Neposredni pristup posudi omogućio mi je dve stvari: detaljniju makroskopsku analizu predmeta i lični doživljaj držanja i manipulacije posudom.</s><s>Pre početka analize, posudi sam dodelila broj STR 219, što ju je smestilo u niz od 869 analiziranih uzoraka slikane grnčarije sa nalazišta Starčevo-Grad.</s><s>Iza identifikacionog broja napisala sam „Poznati pehar iz Starčeva“, što govori o tome da mi je u tom trenutku posuda bila ne samo prepoznatljiva nego da se u mojoj 33 Neolithic Starčevo. n.d. „Arheološko-turistički park Neolitsko Starčevo“.</s><s>Objavljeno 7. 9. 2012. https://neolithicstarcevo.wordpress.com/ 34 Mesna zajednica „Starčevo“. n.d. „Starčevo će imati muzej“.</s><s>Pristupljeno 30. 6. 2020. https://www.starcevo.org.rs/index.php?option=com_k2& view=item&</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) svesti izdvajala kao „poznata“.</s><s>Nakon toga, podatke o posudi unela sam u Microsoft Access bazu podataka, čime je postala deo digitalne baze podataka o slikanoj grnčariji sa nekoliko nalazišta u Srbiji, koja će služiti za kvantitativne analize niza atributa.</s><s>U ovom radu fokusiraćemo se na analizu praksi slikanja i upotrebe.</s><s>Reč je o dubokoj posudi na stopi, otvorene forme, visine 21,5 cm i prečnika oboda 25,5 cm.</s><s>Zidovi posude su i sa spoljašnje i sa unutrašnje strane narandžasto-crvene boje, verovatno tretirani premazom.</s><s>Iako se ova posuda vodi kao posuda oslikana belom bojom, boja slikanja nije bela već više žućkasto-svetlo smeđa i neujednačena.</s><s>Na spoljašnjoj površini, u horizontalnom pojasu uz obod širine oko 3,5 cm, boja slikanja je tamno smeđa, a tamnije fleke boje javljaju se i na premazu.</s><s>Sa unutrašnje strane u ovoj zoni premaz je mestimično potamneo i ima tamno sivu boju.</s><s>Sa unutrašnje strane oslikane su samo tri jednostruke girlande na obodu, ali se slabo uočavaju jer je boja slikanja tamna i stopila se sa pozadinom.</s><s>Ove promene u boji premaza i boji slikanja mogle su nastati prilikom pečenja, upotrebe ili u postdepozicionim uslovima.</s><s>Tragovi slikanja identifikovani su i na stopi, u vidu jedne uske kose i jedne kratke vertikalne linije.</s><s>Na spoljašnjoj strani slikani ornament se sastoji od niza dvostrukih girlandi na obodu od koga polaze vertikalni izduženi motivi koji se pružaju do korena stope.</s><s>Međusobno se smenjuju dva motiva: vertikalna cik-cak linija i motiv klina sa dve lučne linije.</s><s>Pažljivim posmatranjem strukture ornamenta može se primetiti da je na jednom mestu preskočena cik-cak linija i metope sa klinom su jedna do druge (Slika 4).</s><s>To se moglo desiti kao posledica neveštog ili nepažljivog planiranja proporcija i organizacije motiva.</s><s>Slika 4. Analiza ornamenta posude STR 219 sa naznačenim motivima koji se ponavljaju i poljem gde je trebao da bude cik-cak motiv BIOGRAFIJA SLIKANE POSUDE IZ STARČEVA</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 15 св. 3 (2020) Analiza morfologije poteza četkice (Bajčev 2019) pokazala je da su pojedine cik-cak linije izvođene u više poteza, a ne u jednom kontinuiranom potezu, tako da je četkica podizana pri promeni smera (Slika 5).</s><s>To se vidi kao preklapanje poteza četkice na mestima gde linija menja smer i po njihovim proširenim krajevima.</s><s>Takva pojava ukazuje na nedostatak veštine i sigurnosti onoga ko je posudu oslikao (Bajčev 2019; Castro Gessner 2008, 2010).</s><s>Nedostatak veštine, ili pažnje slikanja ogleda se i u neujednačenoj širini pojedinačnih linija, neujednačenoj veličini elemenata motiva (npr. lučnim linijama unutar vertikalnih klinova), i mestimičnom nepoštovanju granica motiva.</s><s>Tako se linije klinastog motiva na nekim mestima dotiču sa girlandom na obodu.</s><s>Kada se naša posuda uporedi sa nekim izrazito vešto oslikanim posudama iz Starčeva (Slika 6), vidi Slika 5. Posuda STR 219 sa detaljima razmazane boje slikanja (detalj gore), preklapanja cik – cak linija (detalj dole - obeleženo krugom) i konzervatorskih intervencija (detalj dole - obeleženo strelicama) Slika 6. Fragmenti izrazito vešto oslikanih posuda sa nalazišta Starčevo-Grad OLGA BAJČEV</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) se da ivice linija nisu izrazito pravilne i oštre i da potezi nisu tako sigurni.</s><s>Osim toga, boja slikanja je na nekim mestima razmrljana preko premaza (Slika 5).</s><s>Međutim, treba imati u vidu da je ova analiza morfologije poteza četkicom bila otežana zbog konzervatorskih intervencija na slikanim motivima, koje doprinose utisku neveštog slikanja (Slika 5).</s> <s>Ovi uvidi nam ukazuju na to da posudu nije oslikao potpuni početnik jer osoba poznaje pravila dizajna i tehniku slikanja, ali nije u potpunosti savladala motoriku izvlačenja poteza četkicom.</s><s>Sa druge strane, evidentno je odsustvo pažnje ili veštine u planiranju izvođenja celokupnog ornamenta.</s><s>U tom smislu ova posuda ne predstavlja odraz vrhunskih dometa u grnčarskoj tehnologiji nego ilustruje jednu društvenu praksu – proces učenja i usavršavanja tehnike slikanja, kroz koji se osoba socijalizuje i na novi način uključuje u zajednicu.</s><s>Iako ne tako vešto oslikana, posuda je vešto oblikovana.</s><s>Budući da je u trenutku analize već bila rekonstruisana, nije bilo moguće analizirati prelome i na osnovu njih suditi o tehnici i veštini izrade, ali se na osnovu izgleda površine vidi da su zidovi ujednačene debljine a površine su ravne.</s><s>Profilacija i proporcije posude takođe ukazuju na veštu i pažljivu izradu.</s><s>Sudeći prema gore navedenim zaključcima, postoji mogućnost da je više ljudi učestvovalo u izradi ove posude – da ju je oblikovao veoma iskusan grnčar, a kasnije oslikao učenik nedovoljno uvežbane ruke.</s><s>Međutim, ne možemo isključiti ni mogućnost da je posudu izradila jedna osoba, veštija u oblikovanju nego u slikanju.</s><s>Analizom tragova upotrebe (Bajčev 2018, 2019; Skibo 1992, 2013; Vuković 2011, 2017), abrazija je identifikovana na stopi.</s><s>Površina stope koja se oslanja na podlogu je širine oko 1 cm i intenzivno je abradirana, tako da je unutrašnja ivica ove površine oštra.</s><s>Njena spoljašnja ivica je oštećena, iskrzana, ali je rekonstruisana tako da nije bilo moguće analizirati oštećenja.</s><s>Abrazija dna ukazuje na intenzivnu manipulaciju posudom – pomeranje, podizanje i spuštanje sa podloge čime je postepeno abradirana donja površina stope (Bajčev 2018, 2019; Prisustvo tragova upotrebe ukazuje na to da je posuda korišćena, uprkos tome što je nevešto oslikana.</s><s>Ova pojava registrovana je i na drugim slikanim posudama iz Starčeva (Bajčev 2019) i može značiti više stvari.</s><s>Može značiti da u ovoj zajednici nije pridavan veliki značaj savršeno izvedenom ornamentu, dok god je ornament pratio društveno prihvaćenu strukturu i da su ovako nevešto oslikane posude namerno uključivane u prakse korišćenja, kako bi se poslala pozitivna poruka učenicima koji usavršavaju veštinu slikanja.</s><s>U praksama korišćenja mogla je kod osobe koja ju je oslikala evocirati iskustvo slikanja, odnose između učitelja i učenika, međusobne odnose između učenika i doživljaj ovog procesa socijalizacije.</s><s>Sa druge strane, postoji mogućnost da su ove nevešto oslikane posude korišćene na drugačiji način od veštije oslikanih.</s><s>Međutim, tragovi upotrebe na njima ne razlikuju se od tragova upotrebe registrovanih na veštije oslikanim posudama, pa za takvu pretpostavku nemamo dodatne argumente (Bajčev 2019).</s> <s>Arheolozi ne otkrivaju prošlost.</s><s>Znanje o prošlosti se gradi kroz disciplinarnu prasku u datom istorijskom, društvenom i akademskom kontekstu.</s><s>Videli smo da je i pre početka iskopavanja u Starčevu i otkrića naše posude, slikana keramika smatrana „izuzetno zanimljivom“ i važnom.</s><s>Dalji postupci i prakse arheologa dodatno su uticale na to da se ovo viđenje održi.</s><s>Praćenjem biografije ove slikane posude kroz različite sfere odnosa, videli smo da je ona isprepletana sa biografijama brojnih arheologa, kroz njihova istraživanja i izložbe.</s><s>Takođe smo videli da kako se teorijska ravan arheologa pomerala, tako su se doticali i otkrivali različiti slojevi značenja ove posude, kako u naučnim studijama tako i u muzejskim prezentacijama.</s> <s>U tradicionalnom diskursu fokus je na mestu ove posude u razvoju/evoluciji stila, a kroz razvoj stila se prati evolucija kulture – Šenskovim rečima: „artefakti se uzimaju za označavanje kulturne pripadnosti“ (Shanks 2005, 14).</s><s>Slikani pehar predstavlja starčevačku kulturu, i to u najboljem mogućem svetlu jer se smatra umetničkim delom, a umetnost odrazom uzvišenosti duhovne kulture i tehnološkog umeća.</s><s>Način izlaganja ove posude u Narodnom muzeju na stalnoj postavci 1948–1954. godine, kao i sam koncept postavke, doprineli su njenom ovakvom viđenju.</s><s>Iako nemamo podatke o tome da li je ova posuda bila izlagana u kasnijim postavkama Narodnog muzeja do 1999. godine, možemo reći da, u slučaju da jeste, njeno značenje nije moglo značajno da se promeni već samo još više utvrdi, s obzirom na koncepte ovih stalnih postavki.</s><s>S promenom teorijskog koncepta, kroz novu stalnu postavku Narodnog muzeja iz 2018. godine, naš pehar je postao deo narativa o domu, kao osnovnoj odlici ranog neolita.</s><s>Međutim, iako je teorijski koncept ove postavke pružio nove okvire za interpretaciju i percepciju ovog pehara, realizacijom postavke nije u potpunosti iskorišćen potencijal novog pristupa.</s> <s>Promena fokusa i primena drugačijeg arheološkog pristupa u analizi ove posude doprinele su da je vidimo u drugačijem svetlu.</s><s>Slikana posuda o kojoj je ovde bilo reči nije najveštije oslikana posuda iz Starčeva, niti sa tehnički najzahtevnijim ornamentom.</s><s>Štaviše, nevešto je oslikana, a boja slikanja je neujednačena, i ne možemo potpuno isključiti mogućnost da je za to odgovoran način pečenja.</s><s>Tako da iz više uglova ova posuda nije odraz vrhunskog umeća i veštine.</s><s>Ona je „samo“ najbolje očuvana.</s><s>Očuvana je tako da su arheolozi i konzervatori odlučili da može i treba da se rekonstruiše.</s><s>I prvenstveno ta „slučajnost“ što je tako očuvana i odluka arheologa da se rekonstruiše, omogućili su joj kasniju prednost u odnosu na ostale posude koje su ostale zaboravljene u kutijama muzejskog depoa.</s><s>Ali ako je uopštimo, ona predstavlja tehnologiju slikanja grnčarije, i u tom smislu se može smatrati vrhunskim dometima grnčarske tehnologije starčevačke kulture.</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>15 Is.</s><s>3 (2020) Ipak, sa više sigurnosti mogu reći da je slikana keramika za arheologe prestižan nalaz, nego da je za neolićane to bio prestižan predmet.</s><s>Arheolozima je važna kao relativno pouzdan hronološki parametar, koji se lako identifikuje prilikom iskopavanja.</s><s>Osim toga, u odnosu na ostalu grnčariju koja se pronalazi na starčevačkim nalazištima, prilično je malobrojna, što dodatno olakšava proces kvantifikacije, odnosno relativno-hronološke procene.</s><s>Njena retkost međutim daje joj još jedan značaj – ekskluzivnost, kojom se arheolozi služe u isticanju značaja nalazišta.</s><s>Ovoj ekskluzivnosti doprinosi njen estetski i vizuelni efekat, koji je veoma poželjan u publikacijama, prezentacijama i muzejskim postavkama.</s><s>Tome treba dodati i našu težnju ka isticanju i baštinjenju vrhunskih dometa prošlih kultura u tehnologiji, kulturi i umetnosti.</s><s>Gorepomenuti događaji i okolnosti njenog života doprineli su tome da ova posuda izađe iz sfere naučnog istraživanja i prezentovanja te da, kao spolija, bude ugrađena u savremeni kulturni identitet Starčeva.</s><s>Taj deo njene biografije najglasnije nam govori da ova posuda nema jedno i jedinstveno značenje.</s><s>Kako su se menjali istorijski i društveni konteksti, sfere odnosa i uključeni akteri, posuda je dobijala nove slojeve značenja.</s><s>Primenom novog analitičkog pristupa otkrili smo da nije najveštije oslikana i da kao takva ne svedoči o vrhunskim dometima starčevačke kulture nego o jednoj društvenoj praksi, o učenju, šegrtima i savladavanju veštine slikanja.</s><s>Svođenjem slikane grnčarije na relativno-hronološke parametre i luksuzne predmete gubimo iz vida niz mogućnosti kroz koje možemo graditi mnogo raznovrsnije interpretacije prošlosti.</s><s>Slažem se sa Šenksom da ne treba zanemariti značaj zapažanja i uvida kao što su klasifikacije, relativno-hronološko datovanje i razvoj stila, ali su oni korisni za jednu sferu interesovanja.</s><s>Spuštanjem fokusa na pojedinačnost i specifične karakteristike datog artefakta proširujemo njegov naučni potencijal i naše interpretativne mogućnosti.</s><s>Stoga smatram da prošlost i arheološku interpretaciju ne treba da stavljamo „pod stakleno zvono“, nego treba stalno da preispitujemo svoja polazišta, ciljeve i alate.</s> <s>Keywords: painted pottery, Starčevo culture, Starčevo-Grad, biography of things, archaeological practice, relations between people and things Biographie du récipient peint de Starčevo : découverte des couches de signification</s> <s>L’intérêt scientifique pour la poterie peinte de la culture de Starčevo en Serbie remonte au début même des recherches et aux premiers travaux sur la systématisation relative chronologique du Néolithique ancien et moyen des Balkans centraux.</s><s>Dans ce travail on présente la déconstruction de la notion établie de céramique peinte en tant que paramètre ultimatif de datation relative, reflet matériel le plus représentatif de l’identité culturelle des « porteurs » de la culture de Starčevo et de ses meilleures réalisations.</s><s>Le travail examine comment et par quelles pratiques archéologiques ce point de vue répandu et la connaissance sur la poterie peinte ont été formés.</s><s>La recherche est basée sur l’analyse de la biographie d’un récipient peint du site Starčevo-Grad et part de la position que l’histoire de vie détaillée d’un objet peut éclaircir les phénomènes plus larges de la discipline archéologique.</s><s>L’objectif du travail est de nous rappeler que les objets n’ont pas une seule signification essentielle, mais que cette signification se modifie et se construit par les changements dans les contextes historique et social aussi bien que par le changement des acteurs réunis autour de certaines pratiques d’utilisation de l’objet.</s><s>Pour cette raison la biographie du récipient est observée comme une série de sphères de relations sur deux plans à travers lesquels son identité et ses couches de signification étaient construites.</s><s>Le premier plan est celui du Néolithique qui se concentre sur les pratiques de peinture et d’utilisation et le deuxième plan présente sa vie dans le rôle d’artefact archéologique pendant laquelle il passe de la sphère de la recherche scientifique et de la muséalisation à la sphère de la négociation des identités culturelles contemporaines.</s><s>En appliquant le nouveau modèle analytique on a découvert que ce récipient n’a pas été peint avec beaucoup d’habileté et de soin et qu’il ne présente pas, par conséquent, le reflet des meilleures réalisations de la culture de Starčevo, mais qu’il témoigne de la pratique sociale, de l’apprentissage, des apprentis et de la maîtrise du savoir-faire de la peinture.</s><s>C’est pourquoi je crois qu’en BIOGRAFIJA SLIKANE POSUDE IZ STARČEVA</s>

Građevinski materijal u cirkularnoj ekonomiji istorijskog predela Viminacijuma

Nikolić, Emilija

Programi, izveštaji i apstrakti: Srpsko arheološko društvo, XLVI skupština i godišnji skup, Sombor, maj, 25 – 27, 2023.

Viminacium;građevinski materijal;cirkularna ekonomija;istorijski predeo

ai.ac.rs-123456789-804.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1762/bitstream_1762.pdf

<s>XVLI скупштина и годишњи скуп Српског археолошког друштва и штампање ове публикације финансирани су средствима Министарства културе и Министарства, технолошког развоја и иновација Републике Србије</s> <s>Викторија Узелац, Градскли музеј Сомбор др Огњен Младеновић, секретар Српског археолошког друштва др Војислав Филиповић, потпредседник Српског археолошког друштва др Адам Н.</s><s>Црнобрња, председник Српског археолошког друштва Научни одбор скупа</s> <s>Ове године се навршава 140 година од када је, давне 1883. године основано Српско археолошко друштво.</s><s>Иако ту годишњицу не обележавамо организовањем посебних прослава већ радно, сматрамо да ју је вредно поменути.</s><s>У протеклој деценији Друштво је консолидовало свој рад, увећало чланство и, чини се, упловило у период стабилног рада.</s><s>Са друге стране, време у коме живимо и радимо пред нашу струку последњих година поставља све учесталије и комплексније изазове.</s><s>Пред нама, свим члановима Друштва, је задатак да се са тим изазовима успешно изборимо, у нади да ће већ до следећег јубилеја многи од њих бити превазиђени.</s><s>Надам се да ћемо и у наредном периоду сви заједно наставити ка заједничком оснаживање не само Српског археолошког друштва, већ и археологије као струке.</s> <s>Користим прилику да се на организацији LXVI годишњег скупа Српског археолошког друштва захвалимо нашим домаћинима из Градског музеја Сомбор, институције која ове године такође обележава 140 година рада, као и Министарству културе Републике Србије које је финансијски подржало одржавање скупа.</s> <s>Пријављивање учесника, преузимање идентификационих картица и штампаног материјала.</s><s>ГРАДСКИ МУЗЕЈ СОМБОР, Трг Републике 4, Галерија савремене уметности, уплата обавезне котизације од 2.500 дин за учеснике који нису чланови САД, 2.500 дин за заједничку вечеру.</s><s>13h</s> <s>Отварање изложбе: Круг живота и смрти.</s><s>Анализе другачијих перспектива, сала за тематске изложбе, Градски музеј Сомбор</s> <s>Екскурзија, Музеј Батинске битке, полазак организованим превозом испред ГМС, освежење на чарди „ПиАПСТРАКТИ</s> <s>XLVI Скупштина и годишњи скуп САД, Сомбор, 25-27. мај 2023. године теменом делу, што је оставило јасне трагове такве накнадне употребе.</s><s>Једна алатка је у савременом добу била преправљена у шпицасти пробојац од стране налазача који ју је, након набавке бољег алата, предао музеју.</s><s>Претпоставља се, оправдано, да је највећи број оштећеног бакарног оруђа још током праисторије претопљен у нове предмете тако да овај број секундарно употребљених артефаката вероватно представља мали део алата који је био употребљив и који указује на дуги живот и максималну искоришћеност.</s><s>Савремене интервенције на некима од њих показују да се праисторијски бакарни алат до недавно преправљао и користио у сеоским домаћинствима.</s><s>Данас, са развијеном праксом рециклаже метала прети опасност од интезивнијег уништавања археолошких предмета претапањем.</s> <s>Predeo Viminacijuma istraživačima arheologije pruža neizmerno bogatstvo materijalnih i nematerijalnih tragova.</s><s>Od ušća Morave u Dunav do Rama i ušća Nere u veliku reku, a uz Kostolačko ostrvo, pruža se istorijski predeo u čijem središtu je prostor antičkog Viminacijuma.</s><s>Ravničarski i blago brdoviti predeo uz veliko rečno ostrvo, odnosno rukavac Dunava koji ih razdvaja, bio je dom različitim narodima i svedok događaja značajnih za čitavu današnju Evropu.</s><s>U njemu se nalaze prostori eksploatacije sirovina; istorijska i savremena naselja; manastiri i utvrđenja; industrijske zone; poljoprivredna polja; i poneka oaza prirode.</s><s>Njihove međusobne veze se mogu pronaći kroz događaje i narode, toponime i pojedince, ali i kroz nešto što ne posmatramo uvek kao značajnog svedoka istorije – građevinski materijal.</s> <s>Rimljani su stari materijal iz ruševina sakupljali, sortirali i ponovo koristili, ali i prodavali za građevinske potrebe.</s><s>Jezgra zidova su se sastojala od kamena, a često i raznih odlomaka već korišćenog keramičkog i kamenog materijala, međusobno povezanih krečnim malterom.</s><s>Stari kamen za zidanje ili oblaganje - krečnjak, mermer, bigar ili travertin, mogao je da završi u krečnoj peći, a sa njim bi kasnije često pomešali istucanu staru opeku, crep ili keramičke posude, i uz pesak, šljunak ili drobljeni kamen dobili malter.</s><s>Kroz eksploataciju i ugradnju sirovina, njihovo kombinovanje u građevinske materijale, prvu primenu materijala i kasniju ponovnu upotrebu, preradu, XLVI Скупштина и годишњи скуп САД, Сомбор, 25-27. мај 2023. године prenamenu ili reciklažu, pratimo rimsku opeku, ramski škriljac i specifičan prirodno ispečeni sediment u predelu Viminacijuma tokom vekova.</s><s>Pre industrijskog doba, ponovna upotreba i reciklaža građevinskog materijala su bile svakodnevica svih ljudi.</s><s>Ljudima u prošlosti su procesi, odnosno ciljevi kojima danas težimo, i koje nazivamo održivost i cirkularna ekonomija, bili bliži nego što možemo i da zamislimo.</s><s>Ove istorijske aktivnosti danas nisu uvek i lako vidljive, posebno u slučaju predela Viminacijuma izmenjenog tokom više od 150 godina eksploatacije uglja, ali kroz saradnju više naučnih disciplina, postaju nam ne samo uočljivije, već razumljivije, pružajući nam saznanja o svakodnevnom životu onih koji su sirovine eksploatisali, materijale stvarali, obrađivali, ugrađivali ili nakon razgradnje neke strukture, ponovo upotrebljavali, u svom izvornom ili izmenjenom obliku.</s> <s>Истраживања раног горњег палеолита на простору централног Балкана последњих година пружила су значајне податке о демографским променама и променама у материјалној култури током овог периода.</s><s>Релативно скоро откривене пећине Буковац и Орловача налазе се у долини реке Ресаве, у источној Србији.</s><s>У пећини Буковац откривени су остаци из горњег палеолита, док су у Орловачи откривени остаци из средњег и горњег палеолита.</s><s>Фокус истраживања су остаци сисара из орињасијенских слојева оба налазишта.</s><s>На оба налазишта заступљен је већи број различитих животињских врста, биљоједа и месождера.</s><s>У орињасијенском слоју пећине Буковац најзаступљенија врста је алпски козорог, а у пећини Орловачи је то пећински медвед.</s><s>Тафономском анализом утврђено је CIP - Каталогизација у публикацији</s>

Археолошка истраживања, презентација и промоција римског утврђења и града Timacum Minus од 2019. до 2022. године

Јовић, Марија;Илијић, Бојана

Српско археолошко друштво, XLVI скупштина и годишњи скуп, Сомбор, 25-27. мај 2023. године.

Timacum Minus;Бели Тимок;Књажеавц

ai.ac.rs-123456789-1146.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1722/bitstream_1722.pdf

<s>XVLI скупштина и годишњи скуп Српског археолошког друштва и штампање ове публикације финансирани су средствима Министарства културе и Министарства, технолошког развоја и иновација Републике Србије</s> <s>Викторија Узелац, Градскли музеј Сомбор др Огњен Младеновић, секретар Српског археолошког друштва др Војислав Филиповић, потпредседник Српског археолошког друштва др Адам Н.</s><s>Црнобрња, председник Српског археолошког друштва Научни одбор скупа</s> <s>študije, Koper (SLO) др Драгана Вуловић, Археолошки институт, Београд др Видан Димић, Археолошки институт, Београд мр Александар Алексић, Завод за заштиту споменика културе Ниш др Војислав Филиповић, Археолошки институт, Београд др Адам Н.</s><s>Црнобрња, Народни музеј Србије XLVI Скупштина и годишњи скуп САД, Сомбор, 25-27. мај 2023. године понудити финалне одговоре, надамо се да овом приликом можемо ука­ зати на неке корисне смернице за даље проучавање хронологије овог мистериозног култа.</s> <s>Римско налазиште Timacum Minus налази се на левој обали Белог Тимока, источно од села Равна, на 10 км северозападно од Књажевца у источној Србији.</s><s>Археолошки институт у сарадњи са Завичајним му­ зејом Књажевац, од 1975. године, врши археолошка истраживања рим­ ског утврђења и његовог цивилног насеља и некропола.</s><s>Након две деценије 2019. године обновљена су археолошка истра­ живања унутар утврђења Timacum Minus према Елаборату археолошких истраживања, презентације и промоције Timacum Minus.</s><s>Истраживањи­ ма руководи др Софијa Петковић, испред Археолошког института у са­ радњи са Завичајним музејом Књажевац и Заводом за заштиту спомени­ ка културе Ниш.</s> <s>Пројекат се реализује са два главна циља: - Врши се припрема јужне капије са припадајућим кулама (источном и западном) како би се реализовали конзерваторско-рестоураторски ра­ дови са крајњим циљем реконструкције јужне капије. - Обављају се археолошка истраживања зграде принципије ради при­ преме целокупног објекта за израду пројекта конзерваторско-рестоура­ торских радова и њене крајње презентације.</s><s>У складу са два предходно поменута циља археолошка истраживања одвијају се паралелно на два сектора: сектору јужне капије и сектору принципије.</s> <s>У периоду од 2019. до 2022. године истражен је целокупан простор јужне капије са источном и западном кулом које су је фланкирале као и шири сектор око објеката и утврђена је њихова веза са бедемом.</s><s>Такође, откривен је масивани источни зид касноантичке куле, која је затвори­ ла улаз у јужну капију.</s><s>Зграда принципије представља други сектор на коме се врше истраживања са циљем да се утврди пун опсег грађевине са свим њеним фазама градње.</s><s>Ископавања су ових година била скон­ XLVI Скупштина и годишњи скуп САД, Сомбор, 25-27. мај 2023. године центрисана на откривање масивног северног зида грађевине.</s><s>Откри­ вање северног зида принципије у целости омогући ће израду пројекта конзерваторско-рестаураторских радова.</s> <s>Идеја презентације Timacum Minus-a је да се повежу јужна и западна капија преко декумануса и грађевине приципије, што би чинило кори­ дор за кретање посетилаца у унутрашњости утврђења.</s><s>Надежда Гавриловић Витас, Археолошки Институт, Београд Ивана Поповић, Београд</s> <s>2017. године Народни Музеј Србије је откупио мермерну статуу Херкула, нађену у Срему, недалеко од Руме, на тромеђи атара села Буђа­ новци, Добринци и Сибач, која је у римском периоду припадала широј градској територији важног урбаног центра Басијане (Bassianae).</s><s>Фигу­ ра је у целости очувана до колена, док доњи делови ногу недостају.</s><s>На основу сачуваних атрибута закључује се да је реч о представи Херкула који у руци држи Хесперидске јабуке, дакле о приказу једанаестог под­ вига овог хероја.</s> <s>Овај подвиг хероја-бога је релативно ретко приказиван у скулптури у којој се могу разликовати два типа ове иконографске сцене - први тип скулптура које приказују Херкула који у десној руци забаченој иза леђа држи јабуке из врта Хесперида и други тип скулптура где Херкул држи јабуке у шаци леве руке испред себе.</s> <s>У други тип скулптура, коме припада статуа Херкула пронађена близу Руме, се убраја и фрагментована скулптура из собе w-4 виле Кон­ стантина Великог на Медијани, као и налаз мермерне иконе Херкула са Хесперидским јабукама из храма посвећеног Либеру и Либери из Зе­ муна који се налазио на територији Басијана.</s><s>У Басијанама је постоја­ ла клесарска или клесарске радионице, што посредно потврђују нала­ зи мермерних скулптура Персеја који носи Медузину главу из Доњих Петроваца, глава богиње Дијане из Путинаца или фрагментована статуа Венере из Сурдука.</s>

Gold & Bronze: metals, technologies and interregional contacts in the Eastern Balkans during Bronze Age = Злато & бронз: метали, технологии и междурегионални контакти на територията на Източните Балкани през бронзовата епоха, editors Stefan Alexandrov, Yana Dimitrova, Hristo Popov, Barbara Horejs, Krastyu Chukalev, Sofia, National Arhcaeologica Institute with Museum, Bulgarian Academy of Sciences, 2018; 596 str. sa ilustr., ISBN 978-954-9472-60-8

Antonović, Dragana

Starinar

Izložba;Prikaz;Bronzano doba;Gvozdeno doba;Bugarska

ai.ac.rs-123456789-1262.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1866/Antonovic_Prikaz_Starinar_69.pdf

<s>Sur la couverture: La quenouille en ambre, Viminacium, fin du IIe – commencement du IIIe siècle Photo: Goran Stojić</s> <s>Časopis je objavqen uz finansijsku pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije Ce périodique est publié avec le soutien du Ministère de l’éducation, de la science et du développement technologique de la République Serbie STARINAR</s> <s>Početkom 2017. godine u Beču je upriličena izuzetno interesantna izložba pod nazivom Das erste Gold.</s><s>Ada Tepe: Das älteste Goldbergwerk Europas, u organizaciji Umetničko-istorijskog muzeja (Kunsthistorische Museum) u Beču, Arheološkog instituta sa muzejom Bugarske akademije nauka (NAIM-BAN) i Instituta za orijentalnu i evropsku arheologiju (OREA) Austrijske akademije nauka.</s><s>Izložba je bila posvećena istraživawima rudnika zlata iz bronzanog i gvozdenog doba Ada Tepe u Trakiji, koja su godinama pratili s velikim interesovawem stručwaci širom Evrope.</s><s>Izuzetna posećenost izložbe u Beču podstakla je saradnike iz NAIM-BAN da izložbu prošire na metalne nalaze iz bronzanog doba sa cele teritorije Bugarske.</s><s>Nova izložba pod nazivom Zlato i bronz – Gold & Bronze otvorena je u oktobru 2017. godine u Arheološkom muzeju u Sofiji.</s><s>U wenoj realizaciji učestvovao je impresivan broj od 85 saradnika iz 28 muzeja iz cele Bugarske.</s> <s>Tematski je kwiga podeqena na dva dela.</s><s>Prvi deo predstavqa zbornik radova sa tekstovima posvećenim tehnološkim dostignućima bronzanog doba i wihovom uticaju na društvene zajednice tog doba, i to kako u Bugarskoj tako i u širem evropskom kontekstu.</s><s>Drugi deo je posvećen samim nalazištima i nalazima iz bronzanog doba sa teritorije Bugarske.</s><s>Fizički, kwiga ima četiri poglavqa: Introduction, Metals, technologies and contacts, Sites and finds i Catalogue.</s> <s>U uvodnom delu (Introduction) predstavqen je tok nastajawa izložbe kao i ovog pratećeg zbornika, koji počiwe istorijatom istraživawa rudnika Ada Tepe.</s><s>S obzirom na to da su i izložba i prateća kwiga Gold & Bronze inicirane tim istraživawima, u kwizi im je dato dosta prostora.</s><s>Zaštitna istraživawa tog rudnika zlata kod Krumovgrada u južnoj Trakiji, preduzeta zbog savremene rudne eksploatacije što je uništila ceo lokalitet, predstavqaju najveća arheološka istraživawa privatnog sektora koja su ikada preduzeta u Bugarskoj.</s><s>Započeta još 2001. godine mawim radovima, od 2005. proširila su se uz ukqučivawe, pored arheologa iz Bugarske, stručwaka iz Nemačke i Austrije.</s><s>Višegodišwa intenzivna istraživawa na velikom prostoru dala su veoma značajne rezultate o rudarstvu, metalurgiji i funkcionisawu rudarskih zajednica tokom bronzanog i gvozdenog doba.</s><s>O svemu tome govori tekst Hrista Popova na kraju uvodnog dela (About Ada Tepe and its Role for the Creation of this Book), a znatno više konkretnih rezultata izneto je u drugom poglavqu kwige u tekstu koji potpisuju rukovodioci istraživawa na Ada Tepe – Hristo Popov i Albreht Jokenhevel (The Late Bronze Age Gold Mine at Svakako najzanimqivije jeste poglavqe Metals, technologies and contacts.</s><s>U ovom svojevrsnom zborniku radova o metalurgiji bronzanog doba sakupqeno je 24 rada vodećih autora iz sveta u ovoj oblasti.</s><s>Radovi su tematski poređeni tako da su pokrivene sve teme – od onih koje govore o prirodnim uslovima u bronzanom dobu, preko onih koji se bave materijalnim nalazima, do tekstova o kulturnim kontaktima sa susednim oblastima.</s> <s>Tekst K. Dimitrova i R. Stojčeva (The East Balkan Region as a Source of Precious and Non-ferrous Metals from Prehistory to the Roman Period) daje presek arheološki potvrđenih, kao i potencijalnih praistorijskih rudnika i rudišta bakra i plemenitih metala na istočnom Balkanu.</s><s>Pored Ai Bunara, halkolitskog rudnika bakra, jednog od najstarijih u Evropi, prikazani su i neki kasniji rudnici što su eksploatisani tokom rimskog perioda i sredweg veka, za koje se pretpostavqa da su korišćeni i u praistoriji.</s><s>Naročito je metodološki zanimqivo istraživawe rudnog poqa Rozen na obali Crnog Mora, kod Sozopoqa, gde su ostaci starog rudarstva detektovani putem LiDAR tehnologije.</s> <s>Članak Z. Cincova (The Long Guarded “Precious” Secrets from the Alluvial Sediments.</s><s>The Placer Gold in Present-Day Bulgaria) jedan je od retkih takve vrste u arheološkoj literaturi.</s><s>Geolog po struci, naučno usmeren ka istraživawu aluvijalnih ležišta plemenitih metala (bio je takođe i član istraživačkog tima rudnika Ada Tepe), Cincov je u svom tekstu prikazao geološko bogatstvo vodenih tokova i wihov ekonomski značaj u praistoriji.</s><s>Ispirawem aluviona na zlatonosnim rekama, na način kako se to radilo u prošlosti, pa verovatno i u praistoriji, autor je, osim rude, sakupio i brojne sitne zlatne praistorijske predmete koji su dali hronološku potvrdu o vremenu eksploatacije zlata iz rečnih nanosa.</s> <s>Otkrivawe metalurgije početkom 5. milenijuma pre n. e. donosi sa sobom nove profesije koje su direktno povezane sa preradom metala.</s><s>Jedna od wih je i rudarewe, a o wemu govori rad T. Štolnera (Mining as a Profession in Prehistoric Europe).</s><s>Ovaj autor, koji dugi niz godina vodi istraživawa nekih od najznačajnijih rudnika u Evropi i Aziji, kao što su Miterberg u Austriji i Sakdrisi u Gruziji, priredio je jedan veoma interesantan rad o rudarstvu i drugim aktivnostima koje su u praistoriji bile vezane za wega – od same eksploatacije rude do promena u društvenoj strukturi metalodobnih zajednica.</s> <s>Ostavi iz Vlčitrna, po rečima M. Stefanove „najegzotičnije i najinteresantnije od svih tračkih ostava”, posvećena su tri rada.</s><s>U pomenutoj ostavi nađeno je 13 predmeta vrhunske zanatske proizvodwe i ukupne težine neverovatnih 12,4 kilograma.</s><s>Otkada je otkrivena 1924. godine, ostava je često bila tema naučnih studija, ali o woj još nije sve rečeno.</s><s>Članci u ovom zborniku donose nove rezultate proučavawa tehnologije ukrašavawa, s posebnim osvrtom na tehniku damaskaž (The Treasure of Valchitran: Production Technique), kao i na analize hemijskog sastava zlata, koje ukazuju na to da predmeti nisu bili izrađeni od iste rude, niti od rude koja potiče iz samog rudnika Ada Tepe, već iz oblasti oko wega (The Chemical Composition of the Gold Finds from Valchitran Treasure).</s><s>Rad M. Stefanove (Valchitran Type Disks: Reviewing Some Aspects of their Interpretation and the Cultural Interconnections in the 2nd Millenium BC Thrace) bavi se kulturnim uticajima iz Grčke i sa Bliskog istoka na Trakiju kroz analizu predmeta iz vlčitrnske ostave.</s> <s>Kulturnim kontaktima istočnog Balkana sa okolnim oblastima posvećena su tri članka.</s><s>Onima sa egejskim svetom bavi se rad B. Horejš i R. Junga (Networks and Cultural Contacts with the Aegean), dodirima istočnog Balkana sa Trojom i Anadolijom tokom bronzanog doba posvećen je tekst P. Pavuka (Thrace, Troy and Anatolia.</s><s>Troy and its Contacts to STARINAR LXIX/2019</s> <s>Poglavqe se završava radom koji se bavi modelom tranzicije iz bronzanog u gvozdeno doba na teritoriji Trakije (The Model of Transition to the Culture of Iron in Thrace).</s><s>Usvajawe nove tehnologije – crne metalurgije, odnosno proizvodwe gvozdenih predmeta – predstavqa značajan prelomni momenat u praistoriji.</s><s>Autori se u tekstu posebno bave razlozima koji su doveli do proizvodwe gvožđa u Trakiji.</s><s>Kao jedan od wih navode model A. Snodgrasa (Snodgrass), koji je predložen za Grčku i po kome je iscrpqenost rezervi bakarne i kalajne rude na kraju bronzanog doba bio jedan od glavnih uzroka uvođewa metalurgije gvožđa, što predstavqa smelu pretpostavku koja će sigurno biti tema nekih budućih istraživawa.</s><s>Takođe, dosta pažwe posvećeno je i uticajima iz Anadolije i Grčke koji su doveli do usvajawa nove tehnologije u Trakiji krajem 10. veka pre n. e. Nakon spomenute 24 studije, u kojima se daje presek bronzanog doba Bugarske na najboqi način i iznose novi rezultati i novi pogledi na taj dug i buran period praistorije, slede poglavqa koja prikazuju lokalitete i nalaze što su predstavqeni na izložbi.</s><s>Poglavqe Sites and finds sadrži 37 kratkih tekstova posvećenih najznačajnijim bronzanodobnim naseqima, nekropolama i grupnim nalazima metalnih predmeta.</s><s>Upravo se u tom poglavqu vidi obim arheoloških istraživawa u Bugarskoj, koja se na nekim nalazištima vode, s prekidima, još od prve polovine 20. veka.</s><s>Poglavqe prati katalog izloženih predmeta sa odličnim ilustracijama.</s><s>Mora se naglasiti i to da fotografije visokog kvaliteta daju posebnu vrednost ovoj kwizi.</s><s>Nije poznato zašto su praistorijska nalazišta sa primetno većom količinom metala, posebno zlata, baš u Bugarskoj ostala sačuvana u većem broju nego u ostalim delovima Balkana.</s><s>Postavqa se pitawe da li je razlog za to boqa arheološka zaštita koja se sprovodi u Bugarskoj ili mawe uništavawe tokom ranijih perioda (antika, sredwi vek, otomanski period, ratovi u 19. i 20. veku), a možda i blizina Egeje i Male Azije i otvorenost uticajima iz tih oblasti koja je dovela do većeg uzleta metalurgije tokom bronzanog doba.</s><s>U brojnim tekstovima u ovoj kwizi pokušano je, između ostalog, da se odgovori i na ta pitawa iznošewem rezultata novih arheoloških otkrića i interdisciplinarnih istraživawa, u kojima je primetna znatno bliža saradwa sa timovima stručwaka iz inostranstva nego što je to bilo ranije.</s><s>Svi tekstovi u kwizi Zlato i bronza, kao i izložba istog naziva, na najboqi su način predstavili snagu bugarske arheologije i wen očigledan napredak tokom posledwih decenija.</s><s>Meni je lično bilo pravo zadovoqstvo pročitati je od korice do korice, a ne sumwam u to da su je na isti način doživele i brojne kolege širom Evrope.</s> <s>Dvojezični tekst kwige Marka Popovića i Igora Bjelića o crkvi Svetog Nikole u Novom Brdu predstavqa sveobuhvatnu studiju o ovom sredwovekovnom spomeniku, a sastoji se od više poglavqa: Uvodna razmatrawa, Nastanak i razvoj Novog Brda u 14. i 15. veku, Dosadašwa istraživawa, Grobqanska crkva sa nekropolom, Crkva Svetog Nikole stariji, zapadni deo katedrale, Crkva Svetog Nikole – dograđeni, istočni deo katedrale, Sahrawivawe u katedrali, Dogradwa katedrale – značewe, funkcija i datovawe, Xamija – nekadašwa katedrala Novog Brda i Završna reč.</s><s>Na kraju kwige je prilog o natpisima iz saborne crkve Svetog Nikole koji je napisala Gordana Tomović.</s> <s>Već se iz naslova kwige i navođewa wenih poglavqa vidi da su autori glavnu pažwu usmerili na najveću novobrdsku crkvu i sakralni prostor oko we, razmatrajući ih u istorijskom kontekstu i kroz promene koje su s vremenom doživqavali.</s><s>Uvod u temu, neophodan i veoma važan u studijama ovakve vrste, predstavqa sažet i pregledan osvrt na nastanak Novog Brda, wegov razvoj i wegovo gašewe pred kraj 17. veka.</s><s>Osim najvažnijih podataka o gradu, o wegovom trgu, urbanoj strukturi, gradskoj upravi i kovnici novca, u kwizi je pregledno prikazana istorija grada, najpre u wegovom srpskom, a potom i turskom razdobqu.</s><s>U prvim poglavqima kwige iscrpno su izloženi i svi raspoloživi podaci o žiteqima Novog Brda tokom 14. i 15. veka – Sasima, Dubrovčanima, Kotoranima i lokalnom srpskom stanovništvu – uz naglašavawe da je sačuvana izvorna građa mahom jednostrana, jer najvećim delom potiče iz primorskih arhiva – Dubrovnika i Kotora.</s><s>Izlagawe o žiteqima grada bilo je neophodno radi boqeg razumevawa izgradwe hramova u Novom Brdu, o kojima se najviše zna po pisanim izvorima i po wihovim arheološkim tragovima.</s>

Археолошки музеј на отвореном у Стапарској бањи крај Ужица: изградња и уређење простора

Николић, Емилија

Програм, извештаји и апстракти: Српско археолошко друштво, XLV скупштина и годишњи скуп, Прокупље

arheološki muzej na otvorenom;Staparska banja;Užice;neolit

ai.ac.rs-123456789-834.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1887/bitstream_1887.pdf

<s>XLV скупштина и годишњи скуп Српског археолошког друштва и штампање ове публикације финансирани су средствима Министарства културе и информисања и Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије</s> <s>Пријављивање учесника, преузимање идентификационих картица и штампаног материјала, НАРОДНИ МУЗЕЈ ТОПЛИЦЕ, Ратка Павловића 31, уплата обавезне котизације од 2.500 дин за учеснике који нису чланови САД, пријава за заједничку вечеру.</s> <s>Сесија: Доживљавање прошлости – презентација археолошког наслеђа кроз експерименталну и искуствену археологију</s> <s>XLV Скупштина и годишњи скуп САД, Прокупље, 26. – 28. мај 2022. године Секција за археометрију, археотехнологију, геоархеологију и експерименталну археоСекција за археометрију, археотехнологију, геоархеологију и експерименталну археологију</s> <s>XLV Скупштина и годишњи скуп САД, Прокупље, 26. – 28. мај 2022. године Емилија Николић, Археолошки институт, Београд АРХЕОЛОШКИ МУЗЕЈ НА ОТВОРЕНОМ У СТАПАРСКОЈ ВАЊИ КРАЈ УЖИЦА: ИЗГРАДЊА И УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА Археолошки локалитет „Велика Градина“ налази се у селу Стапари покрај града Ужица, на узвишењу изнад реке Ђетиње.</s><s>Истраживања обављена пре више од шест деценија показала су постојање вишеслојног праисторијског насеља на овом месту.</s><s>Кроз пројекат прекограничне сарадње Републике Србије и Босне и Херцеговине под именом New Life of Neolithic Heritage in Recognized Natural Areas of Great Importance – NeoLIFЕ, у периоду од 2018. до 2022. године развијена је и реализована идеја изградње археолошког музеја на отвореном заснована на постојању наведеног археолошког локалитета.</s><s>Локација музеја се налази ван подручја локалитета, уз излетиште Стапарска бања, поред реке.</s><s>Припадање простора пределу изузетних одлика „Клисура Ђетиње“ и његов значај за локално становништво обавезали су на повећану пажњу приликом пројектовања музеја.</s> <s>Комплекс археолошког музеја на отвореном се састоји од две целине и заузима простор површине од око 1.500 m² ограђен дрвеном палисадом.</s><s>Већа целина представља замишљени део насеља са полуземуницом и четири куће од плетера које приказују претпостављен изглед, материјализацију и конструкцију кућа из неолитског периода на „Великој Градини“.</s><s>Мања целина је посвећена савременим садржајима затвореног и отвореног типа за посетиоце, који укључују учионицу, просторе за окупљање и реплику неолитске пећи за потребе одржавања радионица.</s><s>Грађевине са савременим садржајима у оквиру музеја су изграђене од истих материјала као куће од плетера, односно од дрвета, земље и сламе, уз употребу традиционалног система бондручне конструкције.</s><s>Како истражени остаци кућа на „Великој Градини“ нису пружили коначне закључке о њиховим димензијама, површина кућа у оквиру музеја одређена је укрштањем резултата археолошких ископавања локалитета и научних истраживања каснонеолитских насеља на централном Балкану.</s><s>Свака кућа приказује другачију композицију крова и начин покривања, а организација унутрашњих простора спроведена је на различите начине, пружајући бројне могућности опремања у складу са археолошким сазнањима о свакодневном животу људи у неолиту.</s>

Opekarska delatnost VII Klaudijeve legije

Jevtović, Ljubomir

?

rimski period;provincijalna arheologija;rimska ekonomija;rimsko opekarstvo;keramički građevinski materijali;rimske ciglane;Legio VII Claudia;rimska vojska

ai.ac.rs-123456789-676.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2180/Doktorat.pdf

<s>Rad na ovoj disertaciji odvijao se tokom mog boravka na iskopavanjima arheološkog nalazišta Viminacijum.</s><s>Stoga, zahvalnost pre svega dugujem mojim saborcima i drugovima: dr Ivanu Bogdanoviću i Snežani Nikolić, kao i dr Saši Redžiću, dr Nemanji Mrđiću, dr Bebini Milovanović, dr Mladenu Jovičiću, dr Iliji Dankoviću, Goranu Stojiću i Milici Marjanović, koji su pažljivo sakupljali opeke (prevrtali svaku tražeći pečat) i entuzijastično delili sa mnom informacije o njihovom otkriću.</s><s>Hvala i mojim kolegama i prijateljima dr Jeleni Anđelković Grašar, Stefanu Stančiću i Ani Gavrilović na podršci i pomoći.</s><s>Posebnu zahvalnost dugujem dr Snežani Golubović i dr Miomiru Koraću, na ukazanom poverenju i podršci tokom izrade disertacije.</s><s>Takođe, zahvaljujem se i Željku Jovanoviću i Kristini Ponjavić na pomoći oko izrade tehničkih delova ove disertacije.</s><s>Veliku zahvalnost dugujem mom mentoru, prof. dr Miroslavu Vujoviću, na brojnim korisnim savetima i podršci.</s><s>Zahvaljujem se i prof. dr Suzana Erić i docentu dr Sabini Kovač, na velikoj pomoći prilikom istraživanja.</s><s>Posebno se zahvaljujem mojoj komentorki, prof. dr Kristini Šarić (na bezbrojnim utrošenim satima i konstruktivnim komentarima), bez čije podrške ova disertacija možda nikada ne bi ugledala svetlost dana.</s><s>Zahvalnost dugujem i kolegama dr Stefanu Pop–Laziću, dr Tinu Lelekoviću, Tomašu Janeku i dr Aleksandru Harizanovu, koji su mi skrenuli pažnju na određene nalaze i naučili me ponešto o različitim segmentima opekarstva.</s><s>Zahvaljujem se i mojoj Sonji i Ivani, na tome što su me spašavale u teškim trenucima.</s><s>Hvala mojim prijateljima Ivici, Urošu, Banetu, Leviću, Joksi, Mlađi, Bogiju, Peji, Šegi, Milici i Nini.</s><s>Hvala i Rini i Betmenčeu na nebrojenim provedenim noćima.</s><s>Konačno, neizmerno hvala mojoj porodici Đini i Draganu, Gagi i Bibi, Saletu, Milošu i Ozrenu, mom tati Đorđu, mojim sestrama Smiljki i Nataliji i naravno Marini i Marku.</s><s>Hvala Vam na ljubavi i tome što ste me trpeli sve ove godine. mojoj mami…</s> <s>Predmet istraživanja ove doktorske disertacije je opekarska delatnost VII Klaudijeve legije.</s><s>Analizirano je 1.391 opeka sa žigom i grafitnim natpisom ove vojne jedinice sa arheoloških nalazišta Srbije, Hrvatske, Rumunije i Bugarske, kao i ostaci 9 ciglana iz Viminacijuma.</s><s>Opšti cilj disertacije je doprinos boljem razumevanju opekarske delatnosti i organizacije VII Klaudijeve legije.</s><s>Ovo je podrazumevalo utvrđivanje asortimana keramičkih građevinskih proizvoda VII Klaudijeve legije, njihovih morfoloških i morfometrijskih karakteristika, tehnoloških aspekata i sleda operacija njihove izrade (od izbora i karakteristika sirovina, preko tehnika njihove obrade, oblikovanja i obeležavanja, uključujući i alatke, do pečenja), lociranje mesta proizvodnje i određivanje prostorne organizacije ciglana i karakteristika i namene proizvodnih objekata i struktura.</s><s>Rezultati istraživanja pokazuju da VII Klaudijeva legija primarno proizvodi oblike koji se češće koriste u građevini (besalis, lidion, tegule i imbreksi) i da su dimenzije opeka standardizovane, ali da postoje varijacije, kao i da se menjaju kroz vreme.</s><s>Traseološka i komparativna analiza opeka su pokazale da su sled operacija, tehnike formiranja opeka i opekarske alatke uniformni na nivou Carstva, ali uz određena odstupanja.</s><s>Arheometrijskim metodama utvrđeno je da su opeke pravljene od gline dobrog i generalno ujednačenog kvaliteta, ali da postoje određene oscilacije, dok temperatura pečenja uglavnom nije prelazila 800 (850) oC.</s><s>Dodatno, utvrđeno je da su centri proizvodnje bili u Tilurijumu (Hrvatska), Racijariji (Bugarska) i Viminacijumu (Srbija), ali da se proizvodnja odvijala i na drugim lokalitetima – Boljetinu i Talijati.</s><s>Konačno, istraživanje je pokazalo da ciglane VII legije pripadaju većim radionicama i da ih odlikuje organizovana proizvodnja i složeni prostorni raspored, ali da ne postoji pravilnost u prostornoj organizaciji, već da su organizovane na način koji pogoduje toku proizvodnje i lokalnim uslovima.</s><s>Ključne reči: rimski period, provincijalna arheologija, rimske vojne jedinice, VII Klaudijeva legija, rimska ekonomija, rimsko opekarstvo, keramički građevinski materijali, rimske ciglane.</s> <s>1.2.1.</s><s>Metode proučavanja opekarskih proizvoda 1.2.1.1.</s><s>Epigrafska, paleografska i morfometrijska analiza žigova 1.2.1.2.</s><s>Morfološka, morfometrijska i traseološka analiza 1.2.1.3.</s><s>Arheometrijske metode</s> <s>1.2.2.</s><s>Metode proučavanja proizvodnih instalacija VII Klaudijeve legije 1.3.</s><s>Cilj istraživanja i osnovne hipoteze 1.4.</s><s>Istorijat istraživanja</s> <s>3.2.</s><s>Izvori podataka o opekarstvu u antici 3.2.1.</s><s>Antička svedočanstva o opekarstvu 3.2.2.</s><s>Arheometrijske studije</s> <s>(na osnovu karakterizacije vrste primesa/dodataka i faznog sastava matriksa opeka i glina) 7.3.2.</s><s>Identifikovanje mesta proizvodnje na osnovu prostorne analize opeka i peći 280</s> <s>Materijali na bazi gline su jedna od najstarijih vrsta građevinskih materijala poznatih ljudskoj vrsti.</s><s>Tehnologija izrade keramičkih građevinskih materijala, odnosno pečene opeke1 počinje u četvrtom milenijumu pre n. e. Nastala je i razvijana pod okriljem drevnih civilizacija u dolinama reka Nila, Tigra i Eufrata, i dalje usavršavana u antičkoj Grčkoj, da bi svoj pun oblik dobila u vreme Rimskog carstva.</s> <s>Osnovne sirovine za izradu keramičkih građevinskih proizvoda su glina, pesak i voda.</s><s>To su sirovine koje su široko rasprostranjene i lako dostupne, a dobijena smeša je jednostavna za oblikovanje i termičkom obradom postaje izrazito čvrsta.</s><s>Rimljani usavršavaju proces proizvodnje, pirotehnologiju i standardizuju oblike opeka, što dalje omogućava uniformnost građevinskih oblika.</s><s>Zbog ovih karakteristika, opeke postaju jedan od najvažnijih građevinskih materijala rimskog Carstva, a opekarstvo važna grana rimske privrede.</s><s>Organizovana proizvodnja opeka počinje u vreme Rimske republike, da bi tokom carskog perioda, na čitavoj teritoriji Imperije funkcionisale brojne ciglane (figlinae, officinae).</s><s>Ove radionice su svoje proizvode obeležavale pečatom, a žigovi, nastali utiskivanjem pečata, svedoče da su radionice bile u privatnom ili carskom vlasništvu, pod upravom grada ili vojske.</s><s>Iako spadaju među najbrojnije nalaze otkrivene prilikom arheoloških istraživanja antičkih lokaliteta, opeke su dugo vremena predstavljale slabo istraženi arheološki materijal.</s><s>Naime, do skora je u arheologiji preovladavalo mišljenje da je keramički građevinski materijal glomazna i masovno proizvođena roba, lokalnog porekla i male vrednosti, koja uz to, uzrokuje i ozbiljne logističke probleme za istraživače (Mills 2013: 453).</s><s>Kao direktna posledica bilo je malo interesovanje za ovu vrstu materijala, i još manji broj studija, kako u stranoj, tako i u domaćoj nauci.</s><s>Još gore, usled nemogućnosti skladištenja, materijal često nije adekvatno čuvan, pa su brojni podaci zauvek izgubljeni.</s><s>U novije vreme, interesovanje za ovu vrstu materijala je u porastu.</s><s>Proistekle studije fokusirane na različite aspekte, poput forme, tehnologije, sastava, funkcije, distribucije i dr, su pokazale da je keramički građevinski materijal bio roba visoke vrednosti, sa regionalnom distribucijom (Warren 1999; Mills 2013: 453).</s><s>Na prostor srednjeg Podunavlja opekarstvo stiže sa dolaskom rimske vojske, koja postaje najveći proizvođač i glavni inovator, sve do kraja antičkog perioda.</s><s>Dostupni korpus nalaza ukazuje da je jedan od najvećih proizvođača opeka na prostoru srednjeg Podunavlja bila VII Klaudijeva legija.</s><s>Ova legija proizvodnju keramičkih građevinskih materijala započinje u I veku n. e, tokom boravka u provinciji Dalmaciji, a proizvodnju nastavlja i nakon preseljenja u provinciju Meziju, sve do sredine IV veka.</s><s>Delovi korpusa njenih proizvoda i deo njenih radioničkih instalacija su bili predmet različitih studija, ali je veliki deo nalaza zanemaren i njena opekarska delatnost nikada nije sistematski i celovito sagledana.</s><s>Stoga je ova disertacija posvećena celokupnoj opekarskoj delatnosti VII Klaudijeve legije.</s><s>1.1.</s><s>PREDMET ISTRAŽIVANJA</s> <s>Rimska vojska je bila glavni oslonac vlasti i garant materijalne sigurnosti, ali i značajan socio–ekonomski faktor.</s><s>Pored primarno bezbednosne uloge, vojne jedinice su bile važno 1 Opeka je termin kojim označavamo sve forme pečene građevinske keramičke, sa izuzetkom posebnih oblika, poput cevi ili antefiksa.</s> <s>551 građevinsko preduzeće.</s><s>Stoga nam proučavanje opekarstva pomaže da bolje razumemo ekonomske i zanatske delatnosti jedinica, njihove načine funkcionisanja i organizaciju, ali takođe, može pružiti uvid u svakodnevni život vojnika.</s><s>Većina studija o rimskom vojnom opekarstvu se bavi samim proizvodima i to epigrafskim karakterom žigova i grafitnih natpisa urezanih na površini opeka.</s><s>Žigovi omogućavaju identifikaciju proizvođača, pa studije o ovim nalazima pružaju uvid u vojno ustrojstvo određene oblasti i njenu ekonomiju.</s><s>Takođe, neki žigovi pružaju i dodatne podatke o samom proizvođaču, organizaciji proizvodnje i trgovini.</s><s>Studije grafitnih natpisa ili crteža na opekama pružaju uvid u funkcionisanje radionica, ali i u lične stavove opekara.</s><s>Takođe, predmet studija mogu biti i raznovrsni drugi tragovi na opekama.</s><s>Naime, na opekama se često javljaju otisci ljudski ili životinjski otisci, koji pored informacija o procesu izrade, pružaju podatke za fizičku antropologiju, omogućavaju rekonstrukciju obuće, ili fauni u rimskom periodu.</s> <s>Rimljani standardizuju forme opeka.</s><s>Kako je oblik opeke u direktnoj sprezi sa njihovom funkcijom, morfološke studije direktno ukazuju na građevinske aktivnosti jedinica, ali i arhitektonske osobenosti i tehnološke promene u građevinarstvu, dok morfometrijske studije jasno svedoče o postojanju vremenskih i lokalnih varijacija u dimenzijama opeka.</s><s>Antički izvori pružaju ograničene podatke o izradi opeka, ali su traseološke analize omogućile da se trenutno znanje o tehnikama izrade značajno dopuni.</s><s>Dodatne podatke o izradi pružaju i arheometrijske studije.</s><s>Naime, opeke su pravljene od gline različitog sastava (kaolinita, ilita ili montmorijonita), u koji su dodavane različite primese.</s><s>Arheometrijska karakterizacija omogućava da se ove sirovine identifikuju, ali i da se spekuliše o razlozima njihovog izbora.</s><s>Takođe, analize se koriste kako se odredilo geografsko/geološko poreklo ovih sirovina, što može da ukaže na lokaciju radionice, ili, u slučaju da su sirovine donošene sa veće udaljenosti, svedoči i o strategiji proizvodnje.</s><s>Konačno, kako su opeke jednog proizvođača pronalažene na širem prostoru, ove analize omogućavaju atribuciju proizvoda jedne radionice i studije njihove distribucije.</s><s>Ovakve studije su posebno značajne kod vojnih jedinica, jer u zavisnosti od konteksta u kome su otkriveni nalazi (civilnog, javnog, ili vojnog), ukazuje na njenu građevinsku ili trgovinsku delatnost, organizaciju jedinice ili njene proizvodnje (ako postoji više centara proizvodnje), a svakako na njenu ulogu u ekonomskom životu provincije.</s><s>Studije o antičkom opekarstvu ne bave se samo proizvodima, već i ostacima radionica, njihovim prostornim rasporedom i karakteristikama samih objekata, kao što su kapaciteti peći ili tehnike njihove gradnje.</s><s>Sa jedne strane proučavanje radionica doprinosi rekonstrukciji proizvodnog procesa, a sa druge omogućava uvid u organizaciju i obim proizvodnje, kao i u tehnološke i brojne druge aspekte proizvodnje.</s><s>Kada je reč o VII Klaudijevoj legiji, brojni nalazi opeka i ostaci radionica, svedoče da je ona bila veliki proizvođač keramičkih građevinskih materijala.</s><s>Nalaze opeka sa žigom ove jedinice detaljnije analiziraju D. Benea (1983) i Lj.</s><s>Jevtović (2013), ali su ova, kao i druge istraživanja ovih nalaza, isključivo fokusirana na njihov epigrafski aspekt.</s><s>Nalazi su korišćeni da se odgovori na pitanja organizacije legije, njene istorije i aktivnosti, a najčešće kao potvrda da su odredi legije boravili na određenom prostoru ili učestvovali u određenim građevinskim radovima.</s><s>S druge strane, otkrivene radionice su publikovane, ali bez detaljne analize proizvodnje.</s><s>Stoga se kao predmet istraživanja ove doktorske disertacije nametnula opekarska delatnost VII Klaudijeve legije.</s><s>Pod ovim podrazumevamo različite tehničke i organizacione aspekte ove delatnosti, od osnovnih procesa proizvodnje, faktora koji su uticali, preko proizvoda i njihove upotrebe, ali i čemu nam ova vrsta materijala može pomoći pri donošenju zaključaka o samoj vojnoj jedinici koja ga je proizvela.</s><s>Zato su istraživanjem obuhvaćeni svi materijalni ostaci opekarstva koji se mogu dovesti u vezu sa legijom – ostaci 9 radionica sa 16 peći i 1.391 opeka2, od kojih 1.378 ima žigove, a 13 grafitni natpis.</s><s>Proizvodne instalacije su otkrivene u Viminacijumu, dok ispitivane opeke potiču sa prostora rimskih provincija Dalmacije, Gornje Mezije, Donje Panonije i Dakije, odnosno kasnoantičkih provincija koje zauzimaju ove teritorije.</s><s>Razlikujemo tri grupe opeka: publikovane nalaze, nalaze iz dokumentacije i nalaze sa novijih istraživanja Viminacijuma.</s><s>Prvu grupu predstavljaju nalazi koji su nam poznati samo iz literature.</s><s>Drugu grupu čine nalazi sa lokaliteta Kostol–Pontes, Veliki Gradac kod Donjeg Milanovca i nalazi sa istraživanja Viminacijuma pre 2000. godine, koji su nam poznati iz dokumentacije Arheološkog Instituta.</s><s>Treću grupu čine opeke sa Viminacijuma otkrivene u periodu 2000 – 2019. godine.</s><s>Podaci o nalazima iz prve dve grupe su preuzeti iz literature, odnosno dokumentacije arheoloških istraživanja, dok su nalazi treće grupe direktno obrađeni.</s><s>Ovi nalazi ukazuju da VII Klaudijeva legija proizvodni opeke između 43. godine n. e, kada je smeštena u Dalmaciji, pa sve do sredine IV veka, što predstavlja hronološki okvir rada.</s> <s>Postavlјeni cilјevi zahtevaju multidisciplinarni pristup, koji podrazumeva metode humanističkih disciplina, pre svega arheologije i antičke epigrafike, ali i metode prirodnih nauka i disciplina –mineralogije, kristalografije, petrologije i geohemije.</s><s>1.2.1.</s><s>Metode proučavanja opekarskih proizvoda 1.2.1.1.</s><s>Epigrafska, paleografska i morfometrijska analiza žigova Radi jasnijeg sagledavanja celokupnog korpusa materijala i identifikovanja pojedinačnih pečata, što će omogućiti diskusiju pojedinačnih aspekata proizvodnje, bilo je neophodno uspostaviti novu tipologiju žigova VII Klaudijeve legije (sl. 1.1).</s><s>Nova tipologija je delimično zasnovana na ranijim tipologijama (Jevtović 2013) i uključuje sve tri pomenute grupe nalaza.</s><s>Žigovi su podvrgnuti epigrafskoj analizi, koja je pružila tumačenje natpisa i predstavlja osnovu za uspostavljane tipova (vidi Gliozzo 2013: 1043).</s><s>Natpis pečata se sastoji od imena legije i dodatnih elemenata (titule, patrimonijumi i drugo), koji su vremenski osetljivi, pa rezultati epigrafske analize predstavljaju osnovu hronološke analize, a pružaju i dodatne informacije o proizvodnji i organizaciji legije.</s><s>Radi lakšeg sagledavanja korpusa, tipovi su podeljeni prema obliku okvira na podtipove: (a) pečate sa pravougaonim okvirom; (b) pečate sa okvirom u obliku tabule ansate; (c) pečate sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata i (d) pečate sa izdignutim slovima.</s><s>Paleografska analiza je omogućila definisanje stila,3 odnosno oblika i veličina slova, na osnovu čega su određene varijante tipova, koje predstavljaju pojedinačne pečate.</s><s>Uočavanje razlika među žigovima iste varijante, specifičnih tragova i oštećenja omogućilo je definisanje varijacija pečata, koje predstavljaju različite stepene istrošenosti pečata, ili čak novi (keramički) pečat, nastao pomoću otiska starog pečata (vidi 2 Opeke obrađene u disertaciji čine samo deo celokupnog korpusa do sada otkrivenih opeka VII Klaudijeve legije, ali brojne nalaze, koji se čuvaju muzejskim zbirkama, nije bilo moguće uključiti u istraživanje.</s><s>3 Ranije studije (Jevtović 2013) su pokazale da kada je reč o opekama, paleografska analiza ne može koristiti za definisanje hronologije pečata (up.</s><s>Petrović 1975).</s><s>Janek 2018).</s><s>Dalji korak istraživanja podrazumevao je prostornu, kontekstualnu i hronološku analizu pojedinačnih tipova, odnosno varijanti.</s><s>Ovo podrazumeva pregled dostupne literature i dokumentacije arheoloških istraživanja, uključujući dnevnike radova, D– kartone i foto dokumentaciju.</s><s>Hronološko opredelenje pojedinačnih tipova i varijanti žigova izvršeno je na osnovu rezultata epigrafske analize samih žigova, analize šireg i užeg arheološkog konteksta nalaza4 i komparacije sa analognim tipovima žigova XI Klaudijeve legije.</s><s>1.2.1.2.</s><s>Morfološka, morfometrijska i traseološka analiza Radi dobijanja podataka o proizvodnom repertoaru legije izvršene su morfološka i morfometrijska analiza, koje podrazumevaju odredbu formi, merenje dimenzija opeka i determinisanje posebnih morfološki elemenata.</s><s>Odredba formi je izvršena prema standardnim oblicima rimskih opeka.5 Merenja opeka su vršena standardnim zidarskim metrom, dok su podaci o nalazima koje nismo lično obradili preuzeti iz literature i arheološke dokumentacije.</s><s>Dobijeni metrički podaci su međusobno upoređivani kako bi se utvrdile razlike u dimenzijama pojedinačnih formi kroz vreme.</s><s>Na opekama je izvršena i traseološka analiza, odnosno ispitani su tragovi nastali prilikom njihove izrade, kako bi se dobili podaci o procesu/tehnikama proizvodnje.</s><s>Ovi tragovi su upoređivani u zavisnosti od formata opeke i tipa pečata, kako bi se identifikovale razlike u tehnikama proizvodnje.</s><s>1.2.1.3.</s><s>Arheometrijske metode</s> <s>Dodatni podaci o tehnologiji izrade opeka su dobijeni pomoću arheometrijskih metoda – mineraloško–petroloških, kristalografskih i geohemijskih analiza.6 Analizirane su 72 opeke sa novijih istraživanja Viminacijuma, sa ciljem da se dobiju osnovni podaci o karakteristikama primarnog materijala i identifikovale primese.</s><s>Takođe, uzrokovano je i pet potencijalnih ležišta gline na šireg prostora Viminacijuma, kao i šest opeka bez pečata iz peći.</s><s>Upoređivanje rezultata ovih analiza sa rezultatima analiza opeka omogućilo je da se utvrdi prisustvo glina i primesa7 koje su korišćene za izradu opeka, na osnovu čega je određeno poreklo sirovina i mesta radionica.</s> <s>– Metoda polarizacione mikroskopije za propuštenu svetlost Za determinisanje mineraloško–petroloških odlika uzoraka primenjena su optička ispitivanja koja su uključila makroskopski i mikroskopski pregled uzoraka.</s><s>Za mikroskopska ispitivanja napravljeni su petrografski preparati, uz modifikaciju standardne procedure.</s><s>Naime, uzorci opeka su najpre isečeni u pločice (otprilike veličine kutije od šibica), a zatim su te pločice zalepljene za staklo uranjanjem u kanada–balsam, a onda i 4 Datovanje celina u kojima su otkriveni nalazi izvršeno je na osnovu pokretnih nalaza iz slojeva ili celina iz kojih potiču.</s> <s>6 Analizu su izvršili: red. prof. dr Kristina Šarić, red. prof. dr Suzana Erić i docent Sabina Kovač, sa Univerziteta u Beogradu – Rudarsko–geološkog fakulteta.</s><s>Rezultati analiza su dati u formi izveštaja i predstavljaju neobjavljeni materijal koji je korišćen u ovoj disertaciji.</s><s>7 U radu je korišćena terminologija koja se koristi u arheometrijskim studijama (Vuković 2017), dok su prema potrebi korišćena i geološku terminologiju.</s><s>Primer ovoga je termin primesa, koji se u geologiji koristi da označi prirodne dodatke gline, dok se u arheometriji koristi za označavanje veštačkih dodataka. brušene i polirane.</s><s>Odstupanje od standardne procedure učinjeno je time što se nije izradila pločica standardne debljine od oko 0,25 mm, već je ostavljena da bude deblja.</s><s>Takođe, ova pločica nije pokrivena pokrovnim staklom.</s><s>Na ovaj način izrađen je preparat koji se u isto vreme koristi i za polarizacionu mikroskopiju i za SEM–EDS analize.</s><s>Na ovaj način se postiže ne samo ušteda uzorka, već se preciznije i svrsishodnije dopunjuju polarizaciona mikroskopija i SEM–EDS analiza.</s> <s>Analiza je vršena na polarizacionom mikroskopu za propuštenu svetlost tipa Leica DMLSP, koji je povezan sa digitalnom kamerom Leica DC 300 pomoću koje su izrađivane fotomikrografije.</s> <s>SEM–EDS analize izvršene su u Laboratoriji za SEM Univerziteta u Beogradu Rudarsko–geološkog fakulteta sa ciljem utvrđivanja hemijskog sastava matriksa i klasti u opekama.</s><s>Za primenu ove metode izrađeni su preparati na način koji je opisan u prethodnom delu (ispolirani preparati bez pokrovnog stakla i veće debljine se uobičajeno zovu i polirani preparati).</s><s>Preparati su dodatno tretirani prekrivanjem ugljenikom da bi se postigla njihova elektroprovodljivost, što je osnovni uslov primene SEM tehnike (uzorak mora da bude elektroprovodljiv).</s><s>Naparavanje ugljenikom izvršeno je na naparivaču Baltec, model LEICA SCD005.</s><s>Hemijske analize su rađene pomoću EDS detektora tipa X–Max Large Area Analytical Silicon Drifted spectrometer (Oxford Instruments) koji je povezan na SEM marke JSM–6610 LV.</s><s>Analize su urađene u sledećim uslovima: napon od 15 kV, jačina električnog snopa od 20 nA i veličina snopa od 1 µm.</s><s>Korišćeni su unutrašnji i spoljašnji standardi.</s><s>Granica detekcije za većinu elemenata iznosi oko 0.1 wt% (weight % – težinski procenat).</s><s>Sadržaj gvožđa je prikazan kao FeOtotal.</s><s>U radu su prikazani i snimci povratno rasutih elektrona (BSE – back scattered electron) na kojima sive nijanse predstavljaju odraz hemijskog sastava minerala.</s> <s>Istraživanja rendgenskom difrakcijom na polikristalnom materijalu sprovedena su u Laboratoriji za kristalografiju Univerziteta u Beogradu – Rudarsko–geološkog fakulteta.</s><s>Uzorci opeka snimljeni su na automatskom višenamenskom rendgenskom difraktometru Rigaku Smartlab u θ–θ (uzorak u horizontalnom položaju) parafokusnoj Brag–Brentanovoj geometriji sa automatskim divergentnim prorezom od 1/2° (orijentisani preparati su snimani sa automatskim divergentnim prorezom od 1/6°), uz upotrebu D/teX Ultra 250 strip detektora sa CuKα1,2 izvorom zračenja (U = 40 kV i I = 30 mA).</s><s>Uzorak je pripremljen u standardnom nosaču uzorka.</s><s>Rendgenski difraktogrami su prikupljeni u ugaonom opsegu 4–75° 2θ, sa korakom 0,01°, i brzinom prikupljanja podataka od 10 °/min.</s><s>Pored ovih analiza, na istom uređaju, radi identifikacije slojevitih silikata radi određivanja faznog sastava glina i opeka iz peći urađene su i XRD analize orijentisanih preparata.</s><s>Priprema orijentisanih preparata podrazumevala je da se vodena suspenzija glinovite frakcije (1 cm3) izlije i istaloži na staklenim pločicama.</s><s>Od svakog uzorka pripremljena su četiri orijentisana preparata.</s><s>Posle sušenja suspenzije na staklenim pločicama, jedan orijentisani preparat je odmah analiziran metodom rendgenske difrakcije praha, dok se ostali orijentisani preparati analizirani nakon određenih tretmana.</s><s>Tretmani su podrazumevali: 1) izlaganje jednog preparata dejstvu etilen glikola u eksikatoru u trajanju od najmanje 24h, 2) žarenje drugog preparata na temperaturi od 400 °C i 3) žarenje trećeg preparata na temperaturi od 550 °C u trajanju od najmanje 60 minuta.</s><s>Nakon navedenih tretmana i ovi preparati su analizirani metodom rendgenske difrakcije praha, pod istim uslovima zračenja kao i kod uzoraka opeka, Kristalne faze su identifikovane pomoću namenskog Rigaku PDXL 2.0 programskog paketa (sa instaliranom ICCD PDF–2 2016 bazom podataka).</s><s>1.2.2.</s><s>Metode proučavanja proizvodnih instalacija VII Klaudijeve legije Za donošenje zaključaka o tehnološkim aspektima i organizaciji proizvodnje opeka analizirani su i ostaci radionica VII Klaudijeve legije.</s><s>Ove instalacije su otkrivene samo na prostoru Viminacijuma, a identifikovane su pomoću nalaza opeka sa žigom.</s><s>Podaci o otkrivenim objektima su preuzeti iz literature i arheološke dokumentacije.</s><s>Izvršena je prostorna analiza radionica i funkcionalna analiza samih objekata.</s><s>Pri analizi korišćen je komparativni metod, zasnovan na upoređivanju osnovnih karakteristika otkrivenih objekata sa drugim sličnim strukturama otkrivenim širom Rimskog Carstva.</s><s>1.3.</s><s>CILJ ISTRAŽIVANJA I OSNOVNE HIPOTEZE Opšti cilj disertacije je doprinos razumevanju opekarske delatnosti i organizacije VII Klaudijeve legije.</s><s>Ova legija je bila jedna od najvećih vojnih formacija na prostoru Gornje Mezije.</s><s>Kao takva imala je važnu ulogu u gotovo svim sferama života ove provincije.</s><s>Pored primarno vojnog karaktera, brojne opeke sa žigom ove jedinice otkrivene su na velikom broju lokaliteta srednjeg Podunavlja, što svedoči da je opekarska delatnost bila od neprocenjive važnosti za funkcionisanje legije.</s><s>Zahvaljujući velikom broju, kao i specifičnosti podataka koje pružaju, opeke sa žigom su izvor iz koga je potencijalno moguće izvući čitav niz podataka, koji je po različitim osnovama značajan za dalja proučavanja VII Klaudijeve legije, a time i antičke prošlosti Podunavlja.</s> <s>1. Keramički građevinski materijali su jedan od osnovnih građevinskih materijala rimskog perioda.</s><s>Rimljani standardizuju formate opeka – u gradnji zidova i podnica koristi se pet osnovnih formata (besalis, pedalis, seskvipedalis, bipedalis i lidion), a dva za podizanje krovnih konstrukcija (tegulae i imbrices).</s><s>Dimenzije ovih formata su standardizovane, međutim uočeno je da postoje hronološke i regionalne varijacije.</s><s>Takođe, pored navedenih, rimski opekari prave i druge oblike keramičkih građevinskih materijala (cevi, dimnjaci, tubulusi, antefiksi i dr.), koji se koriste u konstrukciji specifičnih konstruktivnih elemenata.</s><s>Prvi cilj disertacije je da se definiše asortiman proizvoda VII Klaudijeve legije.</s><s>Legija proizvodi opeke oko 350 godina, pa je cilj i da se utvrdi da li je u određenim periodima legija usmerena na proizvodnju određenih formata, kao i da li dolazi do promena u dimenzijama opeka.</s><s>Takođe, pokušali smo da utvrdimo da li su ove promene specifične za VII legiju, regionalnog karaktera, ili karakterišu celu rimsku opekarsku industriju.</s><s>2. Sledeći zadatak istraživanja je da se utvrde tehnološki aspekti i sled operacija pri izradi opeka VII Klaudijeve legije.</s><s>Sastav i karakteristike osnovne sirovine od koje su izrađene opeke i primesa koje su dodavane nisu proizvod slučajnosti.</s><s>Njihovo definisanje može da ukaže na nameru opekara da istakne određene karakteristike finalnog proizvoda ili da ukaže na određenu strategiju proizvodnje.</s><s>Tako na primer, korišćene nedovoljno prečišćene sirovine lošijeg kvaliteta i neodgovarajuće primese ukazuje na trenutnu potrebu za velikim količinama građevinskih materijala.</s><s>Takođe, uočavanje razlika u određenim periodima, jasno bi ukazivalo na promene u ovoj strategiji.</s><s>Definisanje tragova nastalih pri izradi omogućilo bi da se rekonstruišu proces izrade/sled operacija i koje su alatke korišćene u ovom procesu.</s><s>Posebno, ovi tragovi bi omogućili bi da se rekonstruiše izgled osnovnih alatki koje su korišćene za izradu opeka – kalupa i pečata.</s><s>Takođe, studije su ukazale da su pojedini morfološki elementi, posebno oblici isečaka na tegulama, direktno vezani za promene u građevinskoj tehnologiji.</s><s>3. Treći cilj rada je da se utvrdi gde su se nalazile ciglane VII Klaudijeve legije.</s><s>Tokom boravka legije u provinciji Dalmaciji, opeke sa žigom legije javljaju se širom ove provincije, a nakon prelaska legije u Meziju, javljaju se duž Podunavlja, od Osijeka (Republika Hrvatska) do Silistre (Republika Bugarska).</s><s>Sa druge strane, ciglane VII legije su do sada otkrivene samo u Viminacijumu, ali se opeke često koriste kao potvrda da su odredi legije boravili na nekom lokalitetu i/ili da je legija učestvovala u građevinskim radovima.</s><s>Određivanje pozicija ciglana bi omogućilo da se reše ove nedoumice i pružilo uvid u funkcionisanje legije, njene građevinske aktivnosti i u njenu organizaciju, odnosno prostorni raspored njenih odreda.</s><s>4. Četvrti cilj rada je da se utvrdi prostorna organizacija do sada otkrivenih ciglana VII Klaudijeve legije i definišu karakteristike i namena otkrivenih proizvodnih objekata i struktura.</s><s>Do sada je otkriveno sedam ciglana VII legije, međutim one su samo delimično sagledane (Jevtović 2022).</s><s>Pre svega, potrebno je utvrditi pravilnosti u rasporedu objekata i struktura određene namene i odrediti na koji način je njihov prostorni raspored uticao na sled operacija/organizaciju proizvodnje, kao i da li postoje razlike u odnosu na druge ciglane rimskog perioda.</s><s>Pokušali smo da utvrdimo veličinu ovih radionica, strategije snabdevanja sirovinama, identifikujemo objekte i strukture koje je legija koristila u proizvodnji opeka, rekonstruišemo njihov izgled i namenu, a sve sa ciljem rekonstruisanja proizvodnog procesa.</s><s>Pored navedenih ciljeva, pokušali smo da definišemo i ekonomske aspekte opekarstva VII Klaudijeve legije, pre svega da odredimo sirovinske potrebe proizvodnje i kapacitet radionica.</s> <s>– Tokom antičkog perioda dolazi do promena u tehnologiji izrade opeka VII Klaudijeve legije.</s><s>Dosadašnja istraživanja su pokazala da su osnovne karakteristike proizvodnje opeka tokom antičkog perioda iste za sve vojne proizvođače, ali da je usled različitih faktora moglo doći do promena u tehnikama izrade.</s><s>Ove promene su mogle nastati kao posledica usavršavanja tehnika proizvodnje, prilagođavanja određenim potrebama, usled istorijskih okolnosti ili zbog nekog drugog razloga.</s><s>Za identifikovanje ovih promena koristiće se rezultati analiza tehnologije izrade opeka, koji će biti hronološki razmatrani i interpretirani, kako bi se utvrdili faktori koji su doveli do njih.</s> <s>– Centar opekarske delatnosti VII Klaudijeve legije bio je Tilurijum i kasnije Viminacijum, ali je proizvodnja prema potrebi bila organizovana i na drugim mestima.</s><s>Brojni nalazi opeka sa žigom i jedini do sada identifikovani nalazi peći VII Klaudijeve legije ukazuju da su glavni proizvodni kapaciteti legije bili u Viminacijumu.</s><s>Sa druge strane, može se pretpostaviti da je proizvodnja prema potrebi organizovana i na drugim mestima, na šta upućuju brojni nalazi opeka sa žigom VII Klaudijeve legije pronađeni na drugim lokalitetima.</s><s>Hipoteza će biti proverena epigrafskom analizom žigova, analizom prostorne distribucije opeka i upoređivanjem rezultata mineraloško–petrografskih i hemijskih analiza opeka sa rezultatima analizama nalaza koji ukazuju na ležišta gline sa prostora Viminacijuma. – Ciglane VII Klaudije legije odlikuje složena prostorna organizacija, slična drugim velikim ciglanama iz rimskog perioda.</s><s>Prema dostupnim podacima, VII Klaudijeva legija je najveći proizvođač keramičkih građevinskih materijala u ovom delu Rimskog Carstva.</s><s>Otkrivene ciglane ukazuju na veliki oblim i složenost proizvodnje.</s><s>Stoga, možemo očekivati da su radionice organizovane na način koji najviše odgovara proizvodnom sledu, te da je prostorna organizacija radionica VII Klaudijeve legije slična drugim velikim ciglanama, kao i da su objekti koji su korišćeni za pripremu i obradu sirovina i proizvoda slični.</s><s>Ovu hipotezu ćemo proveriti prostornom analizom otkrivenih ciglana i analizom objekata, uključujući i funkcionalnu analizu, i potom komparacijom sa radionicama i objektima iz okolnih provincija ili drugih velikih proizvođača.</s> <s>Antičko opekarstvo predstavlja relativno novu oblast interesovanja nauke, iako su proizvodi ove industrije – opeke sa žigom, već dugo vremena u fokusu naučnog interesovanja.</s><s>Ovi nalazi predstavljaju posebnu grupu Instrumentum domesticum–a i zahvaljujući svom epigrafskom karakteru, oduvek privlače pažnju istraživača, ali su zbog učestalosti i ograničenih podataka koje pružaju, često su doživljavani kao sporedni, sekundarni tip izvora.</s><s>Istraživanje rimskog opekarstva na prostora Balkanskog poluostrva počinje sa početkom istraživanja starina.</s><s>Isprva putopisci i antikvari,8 a potom i pioniri arheologije od druge polovine XIX veka,9 obraćaju pažnju na ovaj materijal, ali su pre svega skoncentrisani na njihov epigrafski karakter.</s><s>Njihovi navodi oslikavaju duh vremena i uspostavljanje arheologije kao nauke i discipline na prostoru Habsburške monarhije i mladih država Balkanskog poluostrva, često mešajući ponovno otkrivanje ovih prostora u Evropskoj misli uz isticanje ostataka Rimskog carstva, kao najznačajnije državne tvorevina na tlu Evrope, sa nacionalne težnjama i potrebom da se ovi ostaci zabeleže (Tасић 1983; Петровић 1989; Novaković 2011; Novaković Tokom XIX veka, dolazi do institucionalizacije i potom akademizacije arheologije (vidi Novaković 2014: 70–74; Михајловић 2018) i uzleta epigrafike, koja kao pomoćna istorijska nauka pruža direktna svedočanstva o rimskim starinama i kulturi (spomenici su novi svedoci prvi nakon antičkih izvora koji direktno govore o antičkoj kulturi).</s><s>U ovakvom diskursu su posmatrane i opeke sa žigom – kao svedočanstva koja koriste pri rekonstrukciji istorije određenih prostora i pridavana im je podjednaka važnosti kao i ostalim epigrafskim spomenicima.</s><s>Brojni pioniri arheologije obilaze lokalitete širom Balkana i beleže i publikuju opeke sa žigom.</s><s>Opeke sa žigom VII Klaudijeve legije se prvi put pominju u novinskom članku Artura Šota u žurnalu Das Ausland (n. 183) iz 1848. godine (prema CIL 1700, 1a), a veoma brzo ih dokumentuju i brojni istraživači koji obilaze prostor Viminacijuma (Flóris 1866; vidi 8 Vidi npr. Marsili 1726: 110; Петровић 1989. 9 O počecima i razvoju arheologije na prostoru Podunavlja vidi Tасић 1983; Novaković 2014: 94–104; Mihajlović 2015: 598–599; Михајловић 2018: 103–153 sa navedenom literaturom.</s><s>Kanitz 1867b: 54 = kat.</s><s>1315; Милићевић 1876; Ormós 1878; Despinić 1882), južnog Banata (Böhm 1880a; Böhm 1880b), Rumunije uključujući i naspramnu obalu Dunava (Tocilescu 1896) i Srema i Slavonije (Brunšmid, Kubitschek 1880; Ljubić 1880; Ljubić 1882; Ljubić 1886; Brunšmid 1889; Jung 1900).</s><s>Opeke sa žigom VII legije navode se i u izveštajima sa prvih istraživanja Sirmijuma (Ljubić 1885), Viminacijuma (Валтровић 1884: 131–132) i Drobete (Tocilescu 1896).</s><s>O revnosti publikovanja ovih nalaza najbolje svedoči to što različiti istraživači često pominju iste nalaze (up.</s><s>Ormós 1878: 110; Kanitz 1867: 53), međutim ovi opisi opeka su uglavnom šturi, uz retko navođenje dimenzija, uslova pronalaska i bez šeme ili crteža pečata.</s><s>U tom smislu, izuzetak predstavlja izveštaj M. Valtrovića (Валтровић 1884: 131–132) o prvim istraživanjima Viminacijuma, koji pri opisu grobnih konstrukcija navodi i tipove i dimenzije opeka, kao i delo K. Torme o epigrafskim spomenicima sa prostora Dakije, Gornje Mezije i Donje Panonije, koje odlikuje sistematičnost karakteristična za onovremene epigrafske korpuse, sa preciznim navođenjem podataka o nalazima, mestu otkrića i drugim značajnim podacima (Torma 1882).</s> <s>Istovremeno sa gore pomenutim procesima, dolazi do formiranja prvih privatnih zbirki (zbirke Đorđa Vajferta u Pančevu ili Leonarda Bema u Beloj Crkvi), muzeja (Narodni Muzej u Zagrebu i Muzej slobodnog i kraljevskog grada Osijeka) i javnih kolekcija (zbirke Mitrovačke, Požarevačke i Zemunske gimnazije).</s><s>U ove zbirke ulaze i opeke sa žigom, koje će često biti uvrštene u gore pomenute objave, ali i publikacije ranog XX veka, koje će odlikovati znatno veća sistematičnost.</s><s>Tako, F. Ladek, A. von Premerštajn i N. Vulić (von Premerstein, Vulić 1903; Vulić 1905; Vulić 1909; Vulić 1910), J. Brunšmid i L. Jevremović (1901) i H. Liebl (1900) u više navrata obilaze prostor Srbije i sistematično dokumentuju i objavljuju mnogobrojne ranije otkrivene nalaze, tada u sastavu pomenutih zbirki.</s><s>Ovde posebno treba istaći delo G. Teglaša (Téglás 1911), koji daje prvu klasifikaciju opeka VII legije, na osnovu atributa legije.</s><s>Takođe, 1906. godine izlazi i rad ,,Римске опеке из Ритопека'' profesora Miloja Vasića, koji se isključivo bavi ovom vrstom materijala i koji posle M. Valtrovićem prvi postavlja pitanja o poreklu proizvodnje (Валтровић 1884: 132; Васић 1906).</s><s>Domaći i strani autori redovno objavljuju stare i nove nalaze u međunarodnim i domaćim publikacijama, zbog čega ovi nalazi rano ulaze u sveobuhvatne kolekcije antičkih natpisa Ephemeris Ephigraphica – Corpus Inscriptionum Latinarum i nešto kasnije i L'Année épigraphique i Spomenik Srpske Kraljevske Akademije.</s><s>Ovo je omogućilo da korpus nalaza VII Klaudijeve legije bude dostupan široj naučnoj zajednici za analizu i tumačenje, kako samih nalaza i njihovih natpisa, tako i istorije ovih prostora (vidi npr. Ritterling 1925; Swoboda 1939; Szilágyi 1946), sa time što će se posledice ovoga osetiti tek mnogo kasnije (vidi dole).</s><s>Začuđujući izuzetak u odnosu na navedene druge primere su opeke VII legije iz Dalmacije.</s><s>U Dalmaciji je antikvarska praksa znatno dublje ukorenjena, institucionalizacija arheologije ranije počela, a tradicije proučavanja antičkih spomenika znatno duža (vidi Novaković 2014: 68–70).</s><s>Opeke sa žigom iz Dalmacije se redovno objavljuju još od 1885. godine u Bullettino di archeologia e storia Dalmata, međutim opeke VII Klaudijeve, koje su sakupljane i čuvane, bivaju publikovane tek u drugoj polovini XX i početkom XXI veka (vidi Wilkes 1969: 96, fusnota 1, 101, fusnota 2; Tončinić, Tabak, Librenjak 2011).</s><s>Razaranja prouzrokovana Balkanskim i Prvim svetskim ratom su značajno usporila i čak potpuno obustavila napredak arheologije i arheološka istraživanja, pa u ovom periodu nema otkrića velikog broja novih nalaza, ali se vrši klasifikacija i sistematizacija dostupne građe.</s><s>1933. godine J. Silađi objavljuje ,,Inscriptiones Tegularum Pannonicarum’’ (Szilágyi 1933), u kome publikuje nove i obrađuje stare nalaze otkrivene na prostoru Panonije, dok su drugi, ranije publikovani nalazi sa teritorije stare Srbije ponovo objavljeni u posebnim edicijama ,,Антички споменици наше земље’’ u Spomeniku Srpske akademije nauka (Вулић 1941).</s><s>U ovom periodu istraživači uviđaju da je keramički građevinski materijal masovna roba koja je često sekundarno upotrebljavana, pa njegov značaj donekle opada, ali se on koristi za donošenje zaključaka o istoriji ovih prostora i rasporedu vojnih jedinica.</s><s>Najznačajnija dela ovog tipa su članci E. Riterlinga u ,,Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft’’, ,,Forschungen am Obermoesischen limes’’ E. Svobode (Swoboda 1939) i ,,Die Besatzungen Des Verteidigungenssystems Von Dazien und Ihre Ziegelstempel’’ J. Silađija (Szilágyi 1946), koja su i danas relevantna.</s> <s>Nakon drugog Svetskog rata,10 a posebno od 60ih godina dolazi do intenziviranja arheoloških radova u Jugoistočnoj Evropi i keramički građevinski materijali sa žigom se redovno objavljuju u izveštajima i člancima posvećenim istraživanja pojedinačnih lokaliteta, iako često samo sa najosnovnijim podacima (Jeličić 1960; Brukner, Medović 1968; Piletić 1969; Piletić 1970; Zotović 1973; Цуњак 1983; Цуњак, Пиндић 1985; Ранков 1988; Vasić еt al. 1989).</s><s>Uporedo, sa povećanjem broja novootkrivenih nalaza, keramički građevinski materijali postaju predmet posebnih studija koje obrađuju nalaze iz muzejskih kolekcija ili sa određenih lokaliteta.</s><s>Opeke VII Klaudijeve legije obuhvaćene su studijama koje pokrivaju oblasti Panonije (Bulat 1965; Pinterović 1968; Milošević 1971; Dušanić 1988) uključujući i Sirmijum, Bugarske (Морфова 1963), uključujući i Racijariju (Bollini 1980) i Rumunije (Gudea 1970; Gudea 1973; Gudea, Uzun 1973; Moga, Russu 1974; Benea 1975; Gudea 1977; Benea 1978).</s><s>Važno je napomenuti da, uprkos obnavljanju i intenziviranju istraživanja Viminacijuma, ne postoje slične studije za ovaj lokalitet, kao ni za prostor Gornje Mezije, koja predstavlja centralnu oblast delovanja VII Klaudijeve legije.</s><s>60ih godina počinju veliki arheološki radovi na istraživanju Đerdapa uslovili su povećanje interesovanja za razumevanje rimske istorije ovog prostora.</s><s>Veliki broj novootkrivenih nalaza i shvatanja njihovog značaja za proučavanje vojne organizacije ne samo ovog prostora, već i šire, učinili su da opeke sa žigom postaju okosnica niza studija koje se bave (vojnom) istorijom Podunavlja (Tudor 1958; Tudor 1960; Vučković–Todorović 1969; Gudea 1974; Gudea 1975).</s><s>Posebno treba istaći kapitalna dela ,,Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji’’ M. Mirković (1968) i ,,Din istoria militara a Moesiei Superior si a Daciei’’ D. Benee (Benea 1983).</s><s>Ova dela daju i prve, iako rudimentarne, tipologije opeka VII Klaudijeve legije za centralni prostor koji zauzima VII Klaudijeva legija.</s><s>Takođe, posebno treba istaći i usko stručne radove M. Dušanić (1976; 1978), koja pokušava da tumačenjem natpisa opeka daju odgovor na pojedinačne lokalne fenomene, posebno iz vremena kasne antike.</s> <s>Krajem 70ih godina, sa etabliranjem ,,nove arheologije’’, dolazi do povećanja interesovanja za opekarstvo u Britaniji, a potom i u ostatku Zapadne Evrope (vidi McWhirr 1979), a fokus istraživanja postaje tehnologija izrade, proizvodnja, organizacija radionica, funkcija keramičkih materijala u arhitekturi, ali i uloga opekarstva u antičkoj ekonomiji.</s><s>Jačinu odjeka ove nove paradigme na arheologiju jugoistočne Evrope ne možemo utvrditi, ali je ona svakako imala uticaja na povećanje interesovanja za ovaj segment rimske ekonomije.</s><s>Kao i sa nalazima opeka, intenziviranjem arheoloških radova u narednom periodu u Jugoslaviji dolazi do otkrića velikog broja rimskih peći i keramičarskih radionica (Марић 1951; Petru et al. 1966; Dimitrijević 1967; Šubić 1968; Dimitrijević 1969a; Dimitrijević 1969b; Бућић, Петровић 10 O razvoju arheologije u Jugoistočnoj Evropi nakon II svetskog rata vidi Бошковић 1983; Novaković 2014: 1041984; Љамић-Валовић 1985; Gluščević 1989; Минић 1990; Jeremić 2000; Silajdžić 2018).</s><s>Takođe, izlaze i prvi domaći radovi koji se bave pećima i privrednim aspektima keramičarstva – ,,Beitrag zur Problematik der keramischen Werkstätten in Südpannonien in der römischen Kaizerzeit’’ B. Vikić–Belančić (1970) i ,,Die Römerzeitliche keramische produktion in Jugoslawien’’ P. Petru (1977).</s><s>Iako nesumnjivo značajni, ovi radovi se bave svim keramičkim proizvodima, dok je prvi rad koji se fokusira isključivo na opekarstvo ,,Цигларство као значајна привредна грана на подручју Југословенског дела провинције Доње Паноније'' V. Šaranović–Svetek iz 1989–1990. godine, gde su obrađeni svi segmenti izrade opekarstva, od tehnologije izrade i procesa proizvodnje, preko analize peći pa do terminologije (ШарановићСветек 1989–1990).</s><s>Krajem XX veka, fokus istraživanja postaje i funkcionalnost i evolucija formi keramičkih građevinskih materijala (Janošić 1992), gde posebno treba istaći rad M. Jeremića (1997) ,,L'évolution du format des briques sur le territoire de la Serbie, de l'Antiquité au Moyen Âge’’, koji predstavlja jedan od najznačajnijih primera navedenog u domaćoj literaturi.</s><s>Kada govorimo o otkrićima značajnim za VII Klaudijevu legiju, tokom druge polovine XX veka ponovo počinju istraživanja Viminacijuma i dolazi od otkrića velikog broja keramičarskih radionica (Јуришић 1956; Orlov 1960), međutim većina ovih otkrića biva publikovana i analizirana znatno kasnije (Јордовић 1994; vidi dole).</s><s>Nakon 2000. godine, u zemljama Jugoistočne Evrope dolazi do povećanja interesovanja za opekarstvo i veći broj istraživača počinje da se bavi ovom temom.</s><s>Sprovode se istraživanja različitih aspekata i počinje da se nadoknađuje zaostatak u istraživanju u odnosu na druge Evropske oblasti Rimskog carstva, ali i prate trendovi u savremenoj nauci.</s><s>Pre svega, kada govorimo o VII Klaudijevoj legiji, izlaze radovi sa detaljnim prikazom nalaza sa ranijih iskopavanja (Zotović 2006; Stojanović 2009; Tončinić 2009; Tončinić et al. 2011), gde su posebno značajni treći dodatak ,,Inscriptiones Daciae Romanae’’ u kome su obrađene opeke iz Muzeja Banata u Temišvaru, odnosno sa ranijih istraživanja lokaliteta u Đerdapa (Piso et al. 2019) i monografija D. Tončinića (2011) ,,Spomenici VII. legije na područje rimske provincije Dalmacije’’ u kojoj su pored epigrafskih spomenika obrađene i opeke sa žigom, te data sveobuhvatna analiza legije tokom njenog boravka u provinciji Dalmaciji.</s><s>Takođe, izvršena je i prva sistematizacija publikovanih nalaza (Jevtović 2013).</s><s>Sprovode se nova arheološka istraživanja Požežene (Timoc, Jęczmienowski 2019), Murse (Filipović, Kusik 2019) i lokaliteta Čoroju Nou (2015), koja su otkrila nove značajne nalaze, ali mnogo važnije i Tilurijuma (Tončinić et al. 2011), Viminacijuma (Благојевић, Стојковић-Павелка 2004) i Racijarije i njene okoline (Лука 2011; Ivanov 2014), tri lokaliteta koji su bila sedišta legije i stoga pružaju najznačajnije podatke.</s> <s>Pored velikog broja novih nalaza opeka, od 2000. godine je na Viminacijumu otkriveno čak pet novih keramičarskih radionica (Raičković, Vuković 2009; Redžić et al. 2018b; Jovičić, Milovanović 2017; Jovičić et al. 2021; Redžić et al. in prep).</s><s>Ujedno, objavljeni su rezultati starih istraživanja Viminacijumskih peći (Raičković, Redžić 2006; vidi i Raičković 2007).</s><s>Konačno, izvršena je analiza opekarskih proizvodnih kapaciteta na ovom nalazištu (Jevtović, Danković 2022; Jevtović 2022).</s> <s>Uporedo sa analizama starih i objavljivanjem novim nalaza opeka i peći, izvršeni su i značajni iskoraci u istraživanja drugih aspekata opekarstva.</s><s>Keramički građevinski materijali, uključujući i opeke VII legije, analizirani su sa stanovišta formi, funkcionalnosti i reciklaže (Radivojević 2004; Momčilović–Petronijević et al. 2018; Radivojević 2018; Jevtović 2021; Nikolić et al. 2023).</s><s>Takođe, počinje i intenzivnija primene arheometrijskih analiza, pre svega petrološke/petrografske i hemijskih analiza, koja se u istraživanju opekarstva u ostatku Evrope koristi od sredine prošlog meta (Kurzmann 2006: 1–2).</s><s>U Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj ove metode su sporadično korišćene i ranije, dok se u Srbiji analize opeka rade tek u poslednjih 15 godina (Kalamković 2014; Kalamković 2015; Kalamković, Halaši 2014), iako veoma ograničeno,11 sa time što je akcenat podjednako na analizama porekla i karakteristika materijala, kao i na fizičko-mehaničkim karakteristikama proizvoda (Radivojević 2005; Radivojević 2018).</s><s>Kod opeka VII legije, prve petrološke i hemijske analize su izvršene nedavno, u saradnji tima stručnjaka Rudarsko geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odeljenja za geonauke Teksas Tek Univerziteta (Sjedinjene Američke države) i Arheološkog Instituta (Jevtović et al. Sve navedeno pokazuje da proučavanje opekarstva u Jugoistočnoj Evropi, uključujući i opeke VII Klaudijeve legije, nije na adekvatnom nivou.</s><s>Iako je postignut značajan napredak u poslednjih dvadeset godina i donekle nadoknađen zaostatak u odnosu na ostale Evropske oblasti Rimskog carstva, neophodno je da se ovaj trend nastavi.</s><s>Za dalji napredak neophodno je nastaviti sa praćenjem novih pravaca u studijama materijalne kulture i posebno primenom petrološko-geohemijskim metoda, što će omogući bolje poznavanje ekonomskih aspekata i funkcionisanja rimskih vojnih jedinica, ali i boljem poznavanju ekonomskih struktura rimske države na ovom prostoru.</s> <s>11 Treba napomenuti da je primena arheometrijskih analiza kod drugih vrsta keramičkih nalaza, pre svega posuđa, krenula znatno ranije i danas mnogo češća (Vuković 2005; Marrese et al. 2015; Vuković 2017; Šarić et al. 2018).</s><s>2. GEOGRAFSKI I HRONOLOŠKI OKVIR ISTRAŽIVANJA VII Klaudijeva legija proizvodi opeke u periodu između 42. godine n. e. i sredine IV veka.</s><s>Ovi nalazi su otkriveni na teritorijama današnjih republika Srbije, Hrvatske, Bugarske i Rumunije.</s><s>Da bi bolje dobili širu sliku i kontekst ove proizvodnje, u daljem tekstu će biti ukratko opisane (2.1) antičke provincije u kojima su otkrivene opeke, kao i (2.2) istorijat VII Klaudijeve legije.</s> <s>Opeke VII Klaudijeve legije su otkrivene na 48 lokaliteta na prostoru antičkih provincija odnosno kasnoantičkih provincija Druge Panonije, Prve Mezije i Priobalne Dakije (sl. 2.2).</s><s>2.1.1.</s><s>Dalmacija</s> <s>Rimska provincija Dalmacija nastala je nedugo nakon Batonovog ustanka (DautovaRuševljan, Vujović 2006: 8), podelom Ilirika (vidi Móscy 1974: 37–39).</s><s>Granice ove podele nisu jasne.</s><s>Južnu granicu Dalmacije predstavlja Jadran sa ostrvima, od reke Arsie (Raša) do Lissusa (Lješ) u Albaniji.</s><s>Linije severne i istočne granice, prema Panoniji i Meziji su i dalje predmet rasprave (Wilkes 1969: 78–79; Janković 2013: 59).</s><s>Severnu granica nalazila se južno od reke Save, dok je prema istoku, odnosno Meziji, granicu provincije predstavljale doline reka Kolubare ili Drine, do Prijepolja i Priboja i dalje prema istoku linijom koja je išla između Čačka i Ivanjice, sve do Peći i Šar–planine na istoku (Wilkes 1969: 78–79; Мирковић 1981a: 73; vidi Na prostoru Dalmacije, opeke VII legije otkrivene su u selu Gardun kod Trilja, odnosno antičkom Tilurijumu (Tilurium),12 sedištu legije u I veku; i na lokalitetima Hrvace kod Sinja i Čitluk, na mestu kasnije kolonije Ekvum (Aequum; vidi Ферјанчић 2002: 56–62; Suić 1976).</s><s>2.1.2.</s><s>Gornja Mezija (Prva Mezija)</s> <s>Provincija Mezija je formirana 15. godine n. e, između ušća Save u Dunav i Crnog Mora (Mirković 1968: 22).</s><s>Dačkih napadi primorali su cara Dioklecijana (Suet.</s><s>Domitianus VI, 1; Dio LXVII 61; Benea 2016: 30–31; Ultsch 2020: 269) da 86. godine podeli Meziju, te je od njenog zapadnog dela napravljena je provincija Gornja Mezija (Moesia Superior).</s><s>Granice novo–osnovane provincije nisu u potpunosti definisane, osim severne, koju je predstavljala reka Dunav, od ušća Save na zapadu do ušća Cibrice na istoku, da bi u II veku istočna granica bila pomerena na reku Lom.</s><s>Zapadna granica, sa provincijom Dalmacijom, išla je ka jugu od ušća Save do Šar planine na jugozapadu.</s><s>Ka jugu provincija se prostirala sve do provincije Makedonije, uključujući i severni deo današnje bivše jugoslovenske republike Makedonije sa gradom Skopljem (Scupi).</s><s>Na jugoistoku se graničila sa provincijom Trakijom, dok je istočna granica, sa Donjom Mezijom, pratila tok reka Cibrice, odnosno Loma, u današnjoj republici Bugarskoj. (Mirković 2007: 7)</s> <s>Usled nedostatka istorijskih izvora i epigrafskih spomenika, granice Prve Mezije do sada nisu do kraja definisane.</s><s>Na jugu se graničila se sa provincijama Prevalis (Praevalis) i Dardanijom (Мирковић 1981b: 93).</s><s>Na zapadu, Prva Mezija se graničila sa provincijama Drugom Panonijom i Dalmacijom, međutim precizno razgraničenje ove tri provincije nije bilo moguće sprovesti.</s><s>Ono se verovatno delimično zasniva na ranijim razgraničenjima provincija, pa je makar delom bila na reci Drini (Мирковић 1981b: 93).</s><s>Prema I. Popović (1996: 139), deo nekadašnje provincije Dalmacije koji se nalazio južno od Donje Panonije pripao provinciji Prvoj Meziji, dok su granicu prema Donjoj Panoniji predstavljale reke Sava i Vukodraž.</s><s>Severnu granicu provincije predstavljao je Dunav, dok je deo istočno od Timoka pripao provinciji Priobalnoj Dakiji.</s> <s>Provincija Dakija je osnovana 106. godine, nakon Drugog dačkog rata cara Trajana.</s><s>Dakija predstavlja jedinu rimsku provinciju severno od Dunava i obuhvatala je oblasti današnje Oltenije, Transilvanije i Banata, zaokružene sa severa i istoka Karpatima (Wilkes 2005: 124; Benea 2016).</s><s>Već 119. godine, car Hadrijan (117–138) je deli na Gornju (Dacia Superior) i Donju Dakiju (Dacia Inferior/Dacia Malvensis) (Мирковић 1981b: 89–105; Ferjančić 2018).</s><s>13 O istoriji Viminacijuma vidi Поповић 1968; Mirković 1986; za istorijat istraživanja vidi Mrđić 2009: 9–16; Спасић–Ђурић 2015: 11–16, dok o rezultatima novih istraživanja Viminacijuma vidi izdanja ,,Arheologija u Srbiji’’ Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>14 O rezultatima novih istraživanja Racijarije vidi zbornik radova ,,RATIARIA SEMPER FLOREAT Volume I’’ Na teritoriji provincije Dakije opeke sa žigom VII Klaudijeve legije otkrivene su na lokalitetima: Čoroju Nou (Ciroiu Nou), Oršavi (Orșova/Dierna), Gorneji (Gornea), Mehadiji (Mehadia) kod Baile Herculane (Ad Mediam), Novoj Moldavi (Moldova Nouă), Požeženi (Pojejena), Reški (Reșca/Romula) i Turnu Severinu (Drobeta) u Rumuniji, kao i u Banatskoj Palanci (Translederata) i Kovinu u srpskom delu Banata.</s><s>Dačke provincije su zvanično napuštene 272. godine, međutim priobalje Donje Dakije ostaje pod rimskom kontrolom, verovatno pod upravom administracije Priobalne Dakije, koja je formirana od severoistočnog dela nekadašnje Gornje Mezije i dunavskog dela Donje Mezije (Moesiae Inferior).</s><s>Njenu severnu granicu predstavljao je Dunav, dok je granica sa Prvom Mezijom išla je od ušća Timoka, vododelnicom Timoka i Velike Morave.</s><s>Ka jugoistoku granica je pratila pružanje planine Balkan, do toka reke Vita sve do njenog ušća u Dunav (Velkov 1977: Na prostoru ove provincije južno od Dunava nalazi opeka VII legije otkriveni su samo u Prahovu (Aquae) u Đerdapu, dok je većina skoncentrisana severno od Dunava, u Banatskoj Palanci (Translederata) i Kovinu u Srbiji, i na lokalitetima Svinica Rešiste (Svinița–Rejiște), Gorneja (Gornea – Căunița de Jos) i Korabiji (Celei/Sucidava).</s><s>2.1.4.</s><s>Donjа Panonijа (Druga Panonija)</s> <s>VII Klaudijeva legija je jedna od najstarijih vojnih jedinica rimske vojske.</s><s>Osnovana je 59/58 pre n. e. i u narednom periodu, pod Gajem Julijem Cezarom i Oktavijanom Avgustom učestvuje u nizu pohoda širom Mediterana (Ritterling 1925: 1614; Ultsch 2020: 263–265).</s><s>Nakon bitke kod Akcijuma, 31. godine pre n. e, legija najverovatnije boravi u Makedoniji,15 da bi između 31. godine pre n. e. i 14. godine n. e, a najverovatnije u vreme Batonovog ustanka, između 6. i 9. godine n. e, premeštena u Dalmaciju (Ritterling 1925: 1616; 15 O kretanjima i pohodima legije u ovom periodu vidi Ritterling 1925: 1221, 1614–1616; Benea 1983: 30; Tončinić 2011: 11–13; Ultsch 2020: 264–265.</s><s>Tončinić 2011: 11–12), gde je stacionirana i u narednom periodu.16 Glavni logor legije tokom njenog boravka u Dalmaciji bio je u Tilurijumu.</s><s>Najznačajniji događaj vezan za boravak legije u Dalmaciji je gušenje ustanka Lucija Aruncija Kamila Skribonijana 42. godine n. e. (Dio LX 15. 4), kada VII i XI legije dobijaju počasno ime Claudia pia fidelis (Ritterling 1925: 1617; Između 63. i 66. godine n. e. VII legija prelazi iz Dalmacije u provinciju Meziju (Ферјанчић 2002: 58; Tončinić 2011: 14) i ne dugo po prelasku, učestvuje u građanskim Istorijski izvori ne pružaju podatak o prvom sedištu legije u Meziji.</s><s>Brojni autori pretpostavljaju da bi ovo mogao biti Viminacijum (Ritterling 1925: 1619; Benea 1983: 34; Benea 2016: 28), međutim ovakav stav ne potvrđuju epigrafski spomenici,17 opeke s žigom (vidi 4.1.4.</s><s>TIP IV – LEG VII CPF), ni arheološka istraživanja legijskog logora u Viminacijumu (Nikolić et al. 2019: 133).18 Rezultati novih istraživanja vojnog logora u Racijariji (Arčar, Bugarska)19 i otkriveni nalazi opeka (Luka 2014: 56–59; Иванов 2014: 147) ukazuju da je ovde boravio makar jedan odred, ako ne i cela legija (Лука 2011: 288; Иванов 2014: 147).</s><s>Najznačajniji neprijatelj Rimske države u drugoj polovini I veka bilo je Dačko kraljevstvo (vidi Mirković 1977).</s><s>Napadi Dačana 67–68. godine (Hist.</s><s>III 46; IV 39; Benea 2016: 30–31; Ultsch 2020: 269) na oblasti južno od Dunava.</s><s>Ovi upadi imali su za posledicu podelu provincije Mezije na Gornju i Donju (vidi 2.1.</s><s>Teritorijalni okvir rada) i vojne pohode 87–89. godine u vreme cara Domicijana (81–96), u kojima je učestvovala i VII legija (Benea U sklopu priprema za Domicijanove, ili verovatnije Trajanove dačke ratove (101–102, 105–106), VII Klaudijeva legija je prebačena u Viminacijum (Mirković 1986: 36–37; Иванов 2014: 147).20 Istovremeno, vrše se intenzivni građevinski radovi na pripremi logističkih kapaciteta provincije (vidi Mirković 1986: 38; Petrović, Vasić 1996: 20–21; Mirković 2015: 28–32), u kojima učestvuje i VII legija (CIL III 1643; Benea 1983: 48; Mirković 2015: 30, 6067).</s><s>Legija istaknuto učestvuje u oba Trajanova dačka rata (CIL II 6145; CIL VI 31739; CIL XI 5992), a njeni odredi možda učestvuju i u sukobima sa Jazigima i Sarmatima u Banatu i u Donjoj Panoniji krajem I i početkom II veka (Ritterling 1925: 1622; Benea 1983: 45; Milošević 1971: 99–100; Muscalu 2006: 53).</s><s>Po završetku ovih ratova VII legija se vraća u Viminacijum, ali njeni odredi učestvuju u Trajanovim pohodima po Maloj Aziji i Bliskom Istoku (AE 1939 16 Za aktivnost VII legije tokom boravka u Dalmaciji vidi Tončinić 2011: 9. 17 Samo jedan spomenik VII legije iz Viminacijuma je nastao pre 80. godine (IMS II 101), dok se ostali javljaju tek od vremena Trajana (Mirković 1986: 36–37).</s><s>18 Novija istraživanja ukazuju da je Viminacijumski logor podigla IV Flavijeva legija (Bogdanović et al. 2021), koja u Meziju dolazi 86. godine iz Dalmacije (Móscy 1974: 82; vidi Mirković 1986: 37).</s><s>19 Na osnovu nalaza LEG VII CLPF (kat.</s><s>174) neki autori pominju da se prvi logor legije u Meziji mogao nalaziti u Durostorumu (Silistra, Bugarska) (Mirković 1986: 36–37; Mirković 2015: 23; Aparaschivei 2010: 61).</s><s>Arheološka istraživanja ovog nalazišta nisu otkrila druge tragove legije na ovom prostoru, a naša istraživanja ukazuju da ove nalaze treba opredeliti u kasniji period (Jevtović 2013: 40–41; vidi 4.1.7.5.</s><s>Hronologija žigova na 20 Ne može se u potpunosti isključiti mogućnost da je VII legija jedno vreme boravila u Viminacijumu zajedno sa IV Flavijevom legijom, sve do 91. godine, kada Domicijan donosi zabranu boravka dve legije u istom logoru.</s><s>132; AE 2003 1789; Hartmann, Spiedel 2003: 115, No.</s><s>7) i u gušenju ustanka na Kipru 116Tokom II i III veka, legija je u Viminacijumu, ali u više navrata šalje odrede širom Carstva (Mirković 1975: 907).</s><s>Legija učestvuje u Markomanskim ratovima (166–180), kada su njeni odredi možda stacionirani u Drobeti (Benea 1974–1975: 303; Гарашанин et al. 1984: 28) ili u Singidunumu (Benea 1983: 54–56) i u kampanjama Lucija Vera (161–169) na Istoku (162166) (Vulić 1905: 20; Móscy 1974: 183–192; Ферјанчић 2013а: 23).</s><s>Nakon ovih ratova, legija se vraća u Viminacijum (Ultsch 2020: 269–270), koji u narednom periodu , a posebno krajem II i početkom III veka doživlјava veliki ekonomski i kulturni napredak (Mirković 1968: 64VII Klaudijeva legija učestvuje u borbama za vlast Septimija Severa (193–211), uključujući najverovatnije i odlučujuću bitku kod Isa (194) u provinciji Kilikiji (Benea 1983: 61–62; Ultsch 2020: 270).</s><s>Septimije Sever, kao i kasniji pripadnici dinastije Severa u više navrata posećuju Viminacijum (CIL III 14509; Mirković 1968: 64–65, 70, fusnota 115; Поповић 1968: 41–42; Mirković 1977: 183–184; Lörincz 1982) i vode brojne ratove na Istoku, posebno car Aleksandar Sever (230–234) (Ritterling 1925: 1622–1623; Mirković 1986: 38; Raut, Bozu 1979: 216).</s><s>Odredi VII Klaudijeve legije učestvuju u ovim pohodima (vidi: Mirković 1977; Strobel 2009: 917; Ultsch 2020: 271–272), o čemu svedoče spomenici njenih vojnika iz Sirije (CIL III 192, 194, 195), Galatije (CIL III 263) i Azije (CIL III 366 = CIL III 7055, CIL III 367 = CIL III 7056 = CIL III 12239).</s><s>U čast ovim događajima, VII legija u ovom periodu nosi počasno ime Antoninijana (vidi 4.1.13.</s><s>TIP XIII – LEG VII CL ANT), a u vreme Aleksandra Severa i imena Severiana (CIL III 1676 = IMS IV 14) i Severiana Alexandriana Nakon smrti Aleksandra Severa Rimsko carstvo zahvata kriza praćena čestim uzurpacijama carske vlasti i građanskim ratovima (vidi Benea 1983: 67).</s><s>U vreme Maksimina Tračanina (235–238), 236/237. godine, legija učestvuje u borbama sa Gotima i Tračanima koji napadaju Donje Podunavlje (CIL XI 705), a možda i u borbama sa Sarmatima iz pravca Panonije (Strobel 2009: 917; Ultsch 2020: 273).</s><s>242/243. godine odredi VII legije učestvuju u ratovima Gordijana III protiv Persijanaca (CIL III 195; Vulić 1905: 20; Mirković 1968: 70, fusnota 115; vidi Benea 1983: 69; Hartmann, Spiedel 2003: 121).</s><s>Nakon Gordijanove pogibije, legija se vraća u Podunavlje, gde učestvuje u odbrani Dakije od Karpa (245–247), nakon čega njene veksilacije ostaju u Dakiji (CIL III 8047).</s><s>Legija učestvuje u pobuni Pakacijana 248. godine i potom verovatno i u sukobu novo–proglašenog cara Trajana Decija (249–251) sa Filipom Arabljaninom (244–249) u Italiji 249. godine (Mirković 1968: 70–71; Strobel 2009: U narednim godinama, legija učestvuje u nizu sukoba sa Gotima, uključujući i poraz Trajana Decija u bitki kod Abritusa 251. godine (CIL XI 705) i veličanstvenu pobedu Klaudija II Gotskog (268–270) 269. godine u blizini Niša (Zosimus I 45).</s><s>Između ove dve bitke, VII Klaudijeva legija ima udela u nizu pobuna koji se desio između ove dve bitke, od čega je 21 Za pohode VII u ovom periodu vidi Ritterling 1925: 1619; Mirković 1968: 30–31; Benea 1983: 50–51; Mirković 22 Raniji autori smatraju da opeke sa žigom LEG VII CL PS treba tumačiti legio VII Claudia pia Severiana, međutim ovo tumačenje je pogrešno (vidi 4.1.22.</s><s>TIP XXII – LEGVIICLPS) značajno pomenuti ustanak Regalijanusa (260–261), tokom koga ostaje verna caru Galijanu (Mirković 1968: 70–72; Benea 1983: 72; Strobel 2009: 917–918; Ultsch 2020: 274–275).</s><s>Aktivnosti VII legije u narednom periodu nisu poznate i ne postoje dokazi da je učestvovala u ratovima koje su vodili carevi Aurelijan (270–275), Tacit (275–276), Florijan (276), Prob (276–282), Kar i Karin (282–284).</s><s>U ovom periodu započinje reorganizacija Podunavskih provincija Carstva.</s><s>271. godine car Aurelijan napušta Dakiju, što za posledicu ima da Dunav, odnosno severna granica Gornje Mezije ponovo postaje granica Carstva, dok je teritorija provincije redukovana na račun novoosnovanih provincija Priobalne i Sredozemne Dakije (vidi 2.1.</s><s>Teritorijalni okvir rada).</s><s>Do kraja ovog perioda dolazi 285. godine, smrću Karina nakon bitke kod Marguma i proglašenjem Dioklecijana za cara (Mirković 1968: 72, fusnota 131).</s><s>Istorijski izvori ne pominju učešće VII legije u ovoj bitki, ali sama blizina Marguma Viminacijumu čini ovo izvesnim.</s><s>Dioklecijan posećuje Viminacijum 293. i 294. godine (Mirković 1968: 72), a već naredne godine, veksilacije VII legije učestvuju u gušenju ustanka u Egiptu (P. Oxy.</s><s>43; Ritterling 1925: 1623; Mirković 1986: 39; Strobel 2009: 920; Ultsch 2020: 276, 154, Nr.</s><s>72).</s><s>Sledeće godine, ovi odredi prate tetrarha Galerija u Arabiji, Siriji i Palestini (Strobel 2009: 920).</s><s>Kriza III veka otkrila je sve nedostatke upravnog sistema rimske države, ali se u ovo vreme javljaju počeci političkih, administrativnih, vojnih i ekonomskih reformi Carstva, koje će svoj pun oblik dobiti za vreme Dioklecijana i Konstantina (Southern, Dixon 2000: 4).</s><s>Izvršene su i sveobuhvatne vojne reforme (Strobel 2009), međutim često nije moguće jasno razgraničiti koje reforme su izvedene u vreme Tetrarhije, a koje u vreme Konstantina, iako je ovo najverovatnije bio postepen proces (Southern, Dixon 2000: 36–37; Strobel 2009: 914).</s><s>Ove reforme su podrazumevale podelu vojske na comitatenses, mobilne jedinice višeg statusa, i limitanei, odnosno ripenses/riparienses (Cod.</s><s>Th.</s><s>7.1.18; 7.4.14; Cod.</s><s>Just.</s><s>1.27.2.8; Southern, Dixon 2000: 36) – statične granične jedinice koje su pod komandom dux–a,23 vojnih zapovednika provincija (Southern, Dixon 2000: 59; Strobel 2009: 914).</s><s>Dioklecijan povećava broj jedinica, uključujući i legije, ali se uporedo njihova veličina smanjuje.</s><s>Legije su podeljene na više odreda, koji najverovatnije broje oko 1.000 ljudi24 (Mommsen 1889: 229, 254).</s><s>Svaki od ovih odreda bio je zadužen za odbranu malog dela granice/obale – ripae i bio je pod komandom prefekta, odnosno prepozita25 (vidi Southern, Dixon 2000: 60–61; Ultsch 2020).</s><s>Malobrojne informacije o tome na koji je način reorganizovana VII Klaudijeva legija pružaju nam opeke sa žigom (Jevtović 2013) i Noticija Dignitatum.</s><s>Noticija Dignitatum navodi da je VII legija podeljena na dva dela, pod komandom prefekta, od kojih je jedan u Viminacijumu a drugi u Kupama (Golubac) (Notitia Dignitatum Or.</s><s>XLI, 31–32), međutim kako se ovo ne podudara sa podacima koje pružaju opeke sa žigom, moguće je da Noticija predstavlja situaciju u vreme Konstantina (Mirković 1986: 39, 42–43).</s><s>23 Na osnovu nalaza opeka sa žigom poznata su dva dux–a Prve Mezije – Konkordijus (vidi 4.1.21.</s><s>TIP XXI LEG VII CL RENO TEMP CONCOR DVC) iz vremena Dioklecijana i Senektijusa, najverovatnije iz vremena Konstantina (Mirković 1986: 39–40; vidi Ultsch 2020: 162–163, Nr.</s><s>79) 24 Moguće je nisu sve legije redukovane (Seston 1946: 299; Jones 1964: 56, 58), za šta je primer III Italska legija 25 Prepoziti se javljaju od vremena ranog Carstva, ali ne predstavljaju čin, već su prepoziti bili na čelu odreda i imali određeni, jasno definisani zadatak (Smith 1979; Dušanić 1976).</s><s>Od sredine IV veka, VII legija se ne pominje u istorijskim izvorima, pa njeno učešće u turbulentnim događajima narednog perioda nije moguće potvrditi.</s><s>Od 316. godine pa do kraja svoje vladavine, Konstantin je često na Dunavskoj granici, gde se bori protiv Sarmata i Gota i možemo pretpostaviti da u više navrata posećuje Viminacijum (Mirković 1968: 72; Le Bohec 2011: 32, 35–40; Ultsch 2020: 277).</s><s>Viminacijum je glavna rimska baza u ratu Konstantinovog naslednika Konstancija protiv Akvincenza i Pikenza (358) (Amm.</s><s>Marc.</s><s>XVI 10, 20; XVII 12. 5.; XIX 11; Mirković 1968: 72).</s><s>Već naredne godine, Viminacijum posećuje car Julijan (361u istoriji Podunavlja predstavlja rimski poraz u bitci kod Hadrijanopolja 378. godine (Southern, Dixon 2000: 50).</s><s>Nije poznato da li je VII legija učestvovala u ovom porazu, međutim kako se njen trag u istoriji gubi, izvesno je da i ako je preživela, to čini u nekom veoma promenjenom obliku.</s> <s>Razvoj zemljanih građevinskih materijala je često posmatran kao kontinuirana i linearna evolucija sa konstantnim progresom i postepenim usavršavanjem, usložnjavanjem i specijalizacijom procesa.</s><s>Studije su pokazale da ovo nije slučaj, već da je širenje i razvoj ove tehnologije bio jedan neujednačen i često hirovit proces (vidi Gerding 2006: 355, 357).</s><s>Glina, odnosno glinovita zemlja je jedan od najranijih građevinskih materijala.</s><s>Ovo je bilo jasno i antičkim piscima:</s> <s>Najraniji oblici upotrebe gline u građevini su podrazumevali upotrebu plastične zemlje, odnosno blata, mešane sa drugim materijalima, kao što su slama, sušena trava, pepeo, pesak ili drugo (Adam 2005: 105–108; Wright 2005: 87–93).</s><s>Sledeći značajan korak u upotrebi gline predstavlja izrada opeka sušenih na suncu, odnosno pravljenje ćerpiča (srp. tugla).</s><s>Ćerpič se pravi od smeše blata, peska i slame (pleve), koja se oblikuje u blokove, isprva ručno, a u kasnijim periodima kalupljenjem.</s><s>Njegova upotreba počinje od neolita i dalje se razvija pod okriljem drevnih civilizacija u dolinama Nila, Tigra i Eufrata (Spencer 1979; Emery 2009; Wright 2009: 230–233, 236–256).</s><s>Masovno je korišćen i u zapadnom svetu, kod Grka (vidi Orlandos 1966: 51–66; White 1984: 74; Wright 2005b: 96–108) i Rimljana, sve do vremena Carstva.</s><s>Tada počinje intenzivna upotreba pečene opeke, ali se ćerpič intenzivno koristi i dalje, sve do današnjih dana.</s> <s>Razvoj pečene opeke se čini kao logičan dalji korak u evoluciji građevinskih materijala na bazi gline.26 Naime, termička obrada izaziva fizičko–hemijske promene u glini, zbog čega su opeke otpornije (posebno na vlagu) i imaju bolje mehaničke karakteristike u odnosu na ćerpič (vidi npr. Wikander 1990: 289; Wright 2005b: 108).</s><s>Takođe, mogu se praviti skoro cele godine i u znatno većem obimu, a vreme izrade je u odnosu na ćerpič značajno skraćeno, iako je sam proces proizvodnje skuplji (Gerding 2006: 355).</s><s>Prvi keramički građevinski materijali se pojavljuju u južnoj Mesopotamiji u 4. milenijumu pre n. e. (Wright 2009: 231), ali u širu upotrebu ulaze tek tokom 3. milenijuma pre n. e.27 (Stefanidou et al. 2014; Wright 2005: 108–110), kada su ispunjeni potrebni socioekonomskim uslovi.</s> <s>Pojava i širenje ove tehnologije prema zapadu je u velikoj meri nepoznanica.</s><s>Najranije krovne opeke se zakratko pojavljuju na prostoru Grčke tokom ranoheladskog perioda (EHII 26 Za razvoj keramičkih građevinskih materijala vidi: Orlandos 1966: 51–96; Adam 2005: 104–116; Wright 2005a: 27 Za početni razvoj ove tehnologije na prostoru Mesopotamije i Egipta vidi Spencer 1979: 140; Wright 2009: 2500–2200) (Mills 2005: 20).</s><s>Tehnologija je ,,ponovo otkrivena’’ u VII veku pre n. e. u Korintu (vidi Sapirstein 2008; 2009; 2016), a do kraja ovog veka dolazi do njene masovne primene širom grčkog sveta (Wilson 1979; Carter 1979; Wikander 1990; Gerding 2006: 355).</s><s>Pored krovnih opeka, ostali oblici se intenzivno koriste tek od druge polovine IV veka pre n. e. (vidi Stefanidou et al. 2014: 2252; Gerding 2006: 355–357; Gerding 2016: 9).</s><s>Verovatno je da iz Lukanije ova tehnologija stiže do gradova u Kampaniji, a u III veku pre n. e. se pojavljuju i u Etruriji i Cisalpinskoj Galiji (Gerding 2016: 9).</s><s>Sve navedeno ukazuje da se pečene opeke koriste na Apeninskom poluostrvu tokom Republike, međutim njihova upotreba je ograničena, a proces širenja spor i nesiguran.</s> <s>Intenzivna proizvodnja opeka počinje u Kasnoj Republici, o čemu najbolje svedoči početak rada velike radionice figlina Pansiana u Severnoj Italiji, oko 43 pre n. e. (Aubert 1994: 218–219).</s><s>U samom gradu Rimu pečena opeka se pojavljuje krajem republike,28 ali njihova proizvodnja u dolini Tibra počinje tek od poznog doba Avgustove vladavine, ili ranog doba vladavine cara Tiberija (Gerding 2016: 9–10).</s><s>Međutim, čak ni tada opeka ne dobija primat u odnosu na ćerpič, o čemu svedoči čuvena izreka, pripisana Avgustu: ,, …ut iure sit gloriatus marmoream se relinquere, quam latericiam accepisset.’’ 29 Svetonije, Divus Augustus, 29</s> <s>Naime, pretpostavlja se da se termin latericiam odnosi na ćerpič (Wright 2005: 116).</s><s>Primat u odnosu na ćerpič, pečene opeke dobijaju za vreme Julijevsko–Klaudijevske dinastije (Aubert 1994: 218–219).</s><s>U narednom periodu opekarstvo se ubrzano razvija i širi na prostor provincija, gde se dalje razvijalo regionalno (Clerbaut 2015: 87).</s><s>U oblastima koje ne pripadaju Helenističkom krugu, ali su od ranije pripadale rimskoj sferi uticaja, keramički građevinski materijali se pojavljuju ranije, pod uticajem radioničkih centara Italije.</s><s>Tako u Dalmaciji, upotreba keramičkih građevinskih materijala kreće u vreme osnivanja provincije dominiraju tzv. Severnojadranske radionice (vidi Wilkes 1979: 67–71; Matijašić 1985: 293; Na novoosvojenim teritorijama glavnu ulogu u širenju ove tehnologije je imala vojska, koja je i kasnije često bila glavni nosilac proizvodnje (Bloch 1941: 4–6; Haalebos, Franzen 2000: 121).</s><s>Zanatstvo i građevinarstvo su bili od vitalnog značaja za funkcionisanje legija, pa je gotovo svako veće utvrđenje imalo svoju ciglanu (fabrica) (Le Bohec 2001: 219).</s><s>Najranije i najbrojnije nalaze imamo upravo na mestima sa velikom koncentracijom rimskih trupa – na prostoru Rajnskog i Dunavskog limesa.</s><s>Najranije opeke sa vojnim žigovima se javljaju u Donjoj Germaniji, u vreme careva Klaudija i Nerona (Spitzlberger 1968: 107; Kurzmann 2006: 21; Hanel 2021: 115), a ubrzo, nakon 42. godine n. e, kreće i vojna proizvodnja u Dalmaciji30 (vidi Miletić 2011: 264; Tončinić 2009; 2011; Tončinić et al. 2011).</s><s>Na prostor Podunavlja, opeke stižu sa dolaskom rimskih legija (Шарановић–Светек 1989–1990: 41; Jeremić 1997: 8), ali njihova organizovana proizvodnja počinje znatno kasnije, u vreme dinastije Flavijevaca (6928 Najranija upotreba opeka u Rimu je možda grobnica Cecilije Metele, nastala krajem I veka pre n. e. (Gerding 29 ,, …tako da se s pravom dičio da ostavlja grad od mermera, a zatekao ga je od opeke.’’ 30 Proizvodnja je možda pokrenuta i ranije, ali jedinice nisu obeležavale svoje proizvode (Wilkes 1979: 65–67).</s><s>96. godina n. e.).31 U ovom periodu počinje masovna proizvodnja opeka u većini provincija32 (Spitzlberger 1968: 107).</s><s>Na prostoru srednjeg Podunavlja, krajem I, odnosno u ranom II veku u sklopu priprema za Trajanove Dačke pohode,33 dolazi do povećanja obima proizvodnje, što je nastavljeno i tokom vladavine cara Hadrijana (Milošević 1971: 97; Шарановић–Светек 1989–1990: 41; vidi Bollini 1980).</s><s>U Dakiji proizvodnja kreće po osvajanju provincije (Piso Drugi vek predstavlja vrhunac rimske opekarske industrije.</s><s>U graničnim provincijama dolazi do razvoja civilne proizvodnje, uključujući i privatne i javne, provincijske i municipalne ciglane.</s><s>Ovo je primetno u obe Germanije (Clerbaut 2015: 87; Pause, Wegert 2018: 26), Dakiji (Balaci Crînguş 2008: 47; Piso 2021: 283, 288–291), Donjoj Meziji (vidi Torbatov 2012: 166; Duch 2017: 102, 113) i severnoafričkim provincijama (Gliozzo et al. 2011: 1036).</s><s>Tokom III veka, odnosno nakon vladavine dinastije novih Antonina dolazi do stagnacije i smanjenja obima proizvodnje (Aubert 1994: 218–219).</s> <s>Reforme Carstva u vreme tetrarhije i prve polovine IV veka i proisteklo povećane građevinskih aktivnosti dovodi do obnavljanja opekarske industrije (Aubert 1994: 218–219), ali već od sredine IV veka proizvodnja značajno opada, a u nekim oblastima i potpuno prestaje,34 što ipak ne znači da prestaje i upotreba opeka.</s><s>Na smanjenje i potonji prekid proizvodnje uticalo je slabljenje centralne vlasti i propast ranijih ekonomskih sistema, ali i izobilje lako dostupnog materijala iz ranijih vremena (vidi Wilson 2006: 233).</s><s>Marginalizacija opekarstva tokom ranog srednjeg veka je posebno izražena u zapadnom delu Carstva,35 međutim čak ni tamo proizvodnja ne zamire u potpunosti (vidi Manacorda 2000).</s><s>U Istočnom rimskom Carstvu proizvodnja ne prestaje sve do pada Carigrada u XV veku (Bardill 2008; Ousterhout 2008: 128–132; Wright 2005: 117), ali je obim proizvodnje generalno značajno niži od ranijih perioda.</s><s>Ovo je posebno očigledno na Balkanskom poluostrvu, gde je tokom ranog srednjeg veka proizvodnja opeka nastavljena samo na teritorijama koje su pod direktnom kontrolom Istočnog Carstva.</s><s>Obim proizvodnje je mali, ali se u određenim istorijskim trenucima, poput Justinijanove obnove Carstva, njen obim značajno povećavao.</s><s>Invazija Avara krajem VI i početkom VII veka označava prestanak proizvodnje na ugroženim prostorima, koji traje narednih pet vekova (Jeremić 1997: 14).</s><s>U Evropi, keramički građevinski materijali doživljavaju renesansu u XI i XII veku (Mills 2005: 22; Pavloň 2015: 20), kada pod uticajem severnoitalskih radionicama počinju sa radom radionice širom Zapadne i Srednje Evrope (Momčilović–Petronijević et al. 2018: 395).</s><s>Na Balkanu, ova opekarska renesansa stiže iz više pravaca.</s><s>Sa severa ovi trendovi stižu pod uticajem Mađarske države i traju sve do turskih osvajanja ranog XVI veka (Jeremić 1997: 16).</s><s>Istovremeno, opeke se ponovo javljaju i na južnim i centralnim delovima Balkanskog poluostrva, uključujući i srednjovekovnu Srbiju, ali preko Vizantije (Jeremić 1997: 14; Ćirić 31 Najstarije lokalno proizvedene opeke su iz kolonija Racijarije (Bollini 1980) i Sirmijuma (Milošević 1971: 9732 Izuzetak su severnoafričke i bliskoistočne provincije, gde proizvodnja počinje tek početkom II veka (Kurzmann 2006: 207), iako se keramički građevinski materijali koriste od druge polovine I veka (Gliozzo et al. 2011: 1036).</s><s>33 O ovim obimnim građevinskim radovima vidi Petrović, Vasić 1996: 15–26. 34 Izrazit primer je Britanija, gde proizvodnja prestaje nakon sredine III veka (Warry 2010: 145; Mccomish 2012: 109) i opeke se ponovo proizvode tek od XII veka (Wilson 2006: 231–232).</s><s>35 Proizvodnja u Rimu sa prekidima traje sve do VIII veka i ponovo kreće tek u XIV/XV veku (Bardill 2008b: 2015).</s><s>Opeke postaju jedan od glavnih građevinskih materijala srpske srednjovekovne države (vidi Jeremić 1997: 17–18), sve do njenog pada u XIV veku.</s><s>Tradicija upotrebe keramičkih građevinskih materijala je nastavljena i tokom Otomanskog Carstva (vidi Freely 2011; Stefanidou et al. 2014: 2253 sa priloženom literaturom), a na prostoru Balkana nastavlja se upotreba ranijih, lokalnih formata (Jeremić 1997: 18).</s><s>U narednim periodima, tokom Renesanse i Baroka, upotreba pečene opeke je česta, ali nenaglašena, sve do sredine XIX veka, kada se opeka vraća u modu i intenzivno koristi sve do početka XX veka (Momčilović–Petronijević et al. 2018: 395).</s><s>3.2.</s><s>IZVORI PODATAKA O OPEKARSTVU U ANTICI Antičko opekarstvo je dobro izučavana tema sa podacima iz različitih izvora, kao što etnografske i etnoarheološke studije i (3.2.4.) eksperimentalna arheologija.</s><s>Pojedinačno, ovi različiti izvori nam pružaju malo informacija o pravljenu opeka, organizaciji proizvodnje i distribuciji, ali ako se posmatraju zajedno pružaju dovoljno podataka za rekonstrukciju antičkog opekarstva.</s> <s>3.2.1.</s><s>Antička svedočanstva o opekarstvu Antički svedočanstva o opekarstvu delimo na: pisane, epigrafske, ikonografske i materijalne (Харизанов 2019: 9).</s> <s>3.2.1.1.</s><s>Pisani izvori (literarna dela i dokumenta)36 Grčki i rimski istorijski izvori i literarna dela pružaju malo podataka o samim opekama i njihovoj proizvodnji.</s><s>Sveukupno, broj opisa opekarskog, kao uostalom i keramičarskog zanata je nesrazmerno mali u poređenju sa njihovim značajem (Aubert 1993: 171; Cuomo di Caprio 2007: 30, 691).</s><s>Nažalost, iz rimskog perioda nije očuvano ništa što nam govori o izgledu i funkcionisanju keramičarskih radionica (Pucci 2001: 137).</s><s>Dva najznačajnija dela za proučavanje antičkog opekarstva su Naturalis Historia, Gaja Plinija Drugog i De architectura Marka Vitruvija Polija.</s><s>Delo Plinija Starijeg je enciklopedijskog karaktera, dok Vitruvije pominje opeke u građevinskom kontekstu.</s><s>Oba autora govore o poželjnim karakteristikama i pripremi gline za izradu ćerpiča (Nat.</s><s>Hist. (De arch.</s><s>I. 5.8; II 1.7; II 8.18–19).</s><s>Ipak, podaci koje pružaju ovi autori se generalno smatraju relevantnim i za proizvodnju pečenih opeka i glavni su izvor informacija o terminologiji i upotrebi opeka.</s> <s>Pečene opeke, kao i ćerpič, se pominju i na drugim mestima u navedenim delima Vitruvija i Plinija, kao i u delima drugih antičkih pisaca, ali su ovi pomeni generalno od malog značaja.37 Za proučavanje ekonomije opekarstva značajan je Dioklecijanov edikt o cenama 36 O pisanim izvorima značajnim za opekarstvo vidi: McWhirr 1984: 8–18; Sherwood et al. 2020: 267–268, 270272; Cuomo Di Caprio 2007: 692–700.</s> <s>(Edictum de Pretiis Rerum Venalium), nastao 301. godine n. e. U delu koji reguliše plate različitih profesija, dva paragrafa su posvećena izradi opeka (Edict.</s><s>7.15–16).</s><s>Uvid u komercijalni aspekt proizvodnje pružaju i tri dokumenta na papirusu, nastali tokom I i II veka Lex coloniae Genetivae Iuliae seu Ursonensis (CIL II 5439, LXXVI; ILS, 6087) iz 44. godine pre n. e. svedoči da je opekarstvo obuhvaćeno i zakonskim regulativima.38 Ova povelja, sačuvana na četiri bronzane table, ograničava veličinu keramičkih radionica na teritoriji rimskog naselja Urso (današnja Osasuna) u provinciji Hispanija Betika.</s><s>3.2.1.2.</s><s>Epigrafski izvori39</s> <s>Značajni podaci o opekarstvu se javljaju na (3.2.1.2.1.) natpisima na kamenu ili na (3.2.1.2.2.) instrumentum domesticum–u, odnosno opekama, u vidu urezanih natpisa ili žigova.</s><s>Epigrafski spomenici pružaju malo značajnih informacija.</s><s>Uglavnom se pominju titule upravnika vojnih radionica – magister figlinarum, odnosno custos figlinarium, koji se pominju na spomeniku iz De Holdeurna u Holandiji (sl. 3.1; CIL XIII 8729; Aubert 1994: 242; Haalebos pominju na još nekim spomenicima, ali ovi ne pružaju značajne informacije (vidi Brodribb 3.2.1.2.2.</s><s>Instrumentum domesticum</s> <s>Najbrojnije i najznačajnije podatke o opekarstvu u antici pružaju opeke sa urezanim natpisima i sa žigovima, koje pripadaju instrumentum domesticum–u.</s> <s>Natpisi urezani u površinu opeka pre pečenja su od neprocenjive vrednosti za proučavanje rimskog opekarstva.40 Ove zabeleške, nastale prilikom izrade opeka od ruku samih opekara, pružaju nam neposredan uvid u radionice.</s><s>Mogu se podeliti na zabeleške ekonomske prirode (ekonomske dokumente) i lične iskaze opekara.</s><s>Ekonomski dokumenti predstavljaju raznovrsnu skupinu grafita različite sadržine (vidi Charlier 1999; Charlier 2004: 86–88; Scholz 2012).</s><s>To su zapisi zvaničnog ili češće internog karaktera i uključuju izveštaje, račune, ugovore, pretnje i drugo.</s><s>Posebnu podgrupu predstavljaju tzv. dnevni računi radionica (sl. 3.3; 3.4), nastali sa ciljem kontrole dnevnih kvota proizvodnje (Charlier 1999: 176–180; Charlier 2004).</s><s>Navedeni podaci su relativno uniformni i navode datum i/ili ime radnika i/ili količinu oblikovanih opeka.</s><s>Pronalaženi su širom Carstva, 38 Opeke se pominju i u povelji lex municipii Tarentini (CIL I 590, IX. 3) iz I veka pre n. e., koja svedoči da su o tegule služile kao merilo bogatstva viših slojeva.</s><s>39 Opeke se pominju na dva zidna grafitima iz Pompeje (CIL IV 2325; CIL IV 4273; Gerding 2016: 30, Cat.</s><s>146, 147), ali njihovo značenje nije jasno.</s> <s>40 Opeke mogu imati i natpise urezane nakon pečenja, ali ovi nisu značajni sa stanovišta proizvodnje (vidi Charlier a M. Šolc (Scholz 2012: 34, Tab.</s><s>2) samo na prostoru Italije i provincija Britanije, Gornje i Donje Germanije, Recije, Norika, Panonije, Dakije i Gornje Mezije identifikuje čak 165 nalaza ovog tipa.</s><s>Podaci koje pružaju ovi spisi su od neprocenjive važnosti za proučavanje organizacije i funkcionisanje proizvodnje.</s><s>Najveći broj ovih nalaza je koncentrisan na prostoru limesa, što ukazuje da se pretežno vezuju za vojnu proizvodnju, a uniformnost sadržaja upućuje da je organizacija rada bila veoma slična.</s> <s>Jedinstveno svedočanstvo o organizaciji proizvodnje je opeka sa urezanim natpisom iz Drobete u Dakiji, gde je naveden magister vojne ciglane Cohortis I Sagittariorum, koji je Urezani natpisi koji izražavaju individualne iskaze opekara predstavljaju izuzetno brojnu i raznovrsnu grupu (Charlier 1999: 180–184).</s><s>Neki se odnose na proizvodnju, te stoga predstavljaju zanimljiva svedočanstva o socijalnom i emotivnom stanju opekara, poput natpisa Žigovi na opekama</s> <s>Žigovi, nastali otiskivanjem pečata (vidi 3.5.4.1 Pečati), predstavljaju raznoliku grupu izvora informacija o antičkom opekarstvu.</s><s>Njihov natpis pruža različite podatke, poput imena proizvođača ili vlasnika zemljišta, imena majstora/radnika, mesta radionice ili mesta iz kog je izvlačena glina, format opeke, čak i godinu proizvodnje (vidi Aubert 1994: 219).</s><s>Praksa pečatiranja opeka se javlja veoma rano (vidi Pucci 2001: 143).</s><s>Na prostoru Italije civilni proizvođači pečatiraju opeke još od vremena kasne Republike, dok najraniji vojni žigovi pripadaju legijama i potiču sa Rajnskog limesa (vidi 3.1.</s><s>Istorijat upotrebe opeka; Hanel 2002: 295; Clerbaut 2015).</s><s>Praksa pečatiranja opeka traje sve do propasti rimskog Carstva,41 kada polako zamire, iako ne u svim oblastima42 (vidi Bardill 2008: 197–201; Hamari 2017: 50).</s><s>3.2.1.3.</s><s>Ikonografske predstave</s> <s>Sačuvane su razne predstave keramičke produkcije iz antičkog perioda (vidi Hasaki 2002: 29–53; Харизанов 2019: 11–18).</s><s>Većina potiče iz Egipta i Grčke i prikazuju proizvodnju posuda, pa ćemo navesti samo one koje mogu biti značajni i za opekarstvo.</s><s>Ove su u vidu crteža ili predstava na predmetima43 i figuralne –modeli.</s> <s>Najznačajnije vizualne predstave keramičke proizvodnje klasičnog perioda su keramičke pločice –pinake (Πίνακες) iz okoline Korinta, iz druge polovine VI veka pre n. e. 41 Postoje indicije da u Britaniji (Darvill, McWhirr 1984, 245–246; Mccomish 2012: 109) i Dakiji (Piso 2021: 284) ova praksa zamire sredinom III veka.</s><s>M. Dušanić (1976: 277) smatra da je običaj signiranja opeka na našim prostorima prestao krajem epohe Severa, ali i da je oživeo u vreme Dioklecijana.</s><s>Ovu tezu nije moguće potvrditi, ali ni odbaciti bez dodatne analize materijala.</s><s>42 O razlozima prestanka pečatiranja vidi Manacorda 2000: 150. 43 Freske sa predstavama keramičke produkcije se javljaju u starom Egiptu i prikazuju radnike i peći (vidi Харизанов 2019: 11–12).</s> <s>Predstave preko 1.000 pločica, 99 prikazuje scene keramičke proizvodnje, od eksploatacije gline, preko pravljenja posuda i njihovog pečenja, do ređanja gotovih proizvoda na police.</s><s>Iako prikazuju proizvodnju keramičkih posuda, njihova vrednost za proučavanje svih vrsta keramičarskih delatnosti je nemerljiva.</s> <s>Keramičarske peći su prikazane na različitim predstavama (vidi Hasaki 2002: 51–53; Харизанов 2019: 13–14), poput scene ,,Tri Mudraca’’ (Stirling 2006: 2405–2415) ili lampe iz Puteolija, koja je ujedno jedina predstava iz rimskog perioda (sl. 3.9; Duhamel 1979: 49, fig.</s><s>Izuzetan primer predstave koja se može vezati za opekarstvo je crtež na opeci iz Bratislava–Rusovce koji prikazuje radnika sa krampom (sl. 3.10; Musilová, Turčan 2010).</s><s>Iz antičke Grčke sačuvan je mermerni ,,model’’, u vidu postamenta sa modelom krovnih opeka (sl. 3.11; 3.12; Phillips Stevens 1950; Orlandos 1966: 90, 91).</s><s>Model je nastao krajem I veka pre n. e. i predstavlja municipalni standard za opeke Lakonskog sistema krovnih konstrukcija (Wright 2005: 130).</s> <s>Poznata su i dva trodimenzionalna modela keramičkih peći iz klasičnog perioda.44 Jedan potiče iz antičke Grčke, iz keramičarske četvrti Korinta (sl. 3.13; Duhamel 1979: 49, fig.</s><s>3 B; Hasaki 2002: 50; Харизанов 2019: 15) i predstavlja manju peć koja je najverovatnije služila za pečenje sitnih predmeta.</s><s>Drugi model peći potiče iz vremena Carstva, iz radionice u De Holdeurnu (Holandija) i predstavlja vertikalnu peć sa dve komore (sl. 3.14; vidi Steiner 1910: 75–76; Duhamel 1979: 49, fig.</s><s>2, 3A; Харизанов 2019: 15).</s><s>Iako ovi modeli ne predstavljaju peći sa pravougaonom osnovom, kakve su primarno korišćene za pečenje opeka, konstruktivni elementi peći su isti, pa su ovi modeli značajni za rekonstrukciju izgleda peći, posebno njihovog gornjeg dela.</s> <s>Arheološki materijal i materijalni ostaci proizvodnje su osnovni i često jedini izvor podataka o izradi opeka na određenom mestu.</s><s>Oni podrazumevaju alatke i objekte, materijalne ostatke proizvodnog procesa i same proizvode.</s><s>Do sada nisu identifikovane alatke iz rimskog perioda koje se direktno vezuju za proizvodnju opeka (vidi 3.5.</s><s>Alatke za pravljenje opeka).45 Otkriveni su, međutim, brojni ostaci proizvodnih instalacija, koji po svojoj arhitektonskoj složenosti mogu biti jednostavni, poput jama i bazena, do složenih zidanih objekata, kao što su peći ili pomoćni objekti (vidi 3.6 Objekti korišćeni u proizvodnji).</s><s>Ove strukture direktno svedoče o kompleksnosti i obimu proizvodnje.</s><s>O proizvodnji svedoče i materijalni ostaci proizvodnog procesa, pod čime podrazumevamo tragove svih aktivnosti vezanih za proces proizvodnje, deponovani slučajno ili namerno.</s><s>Najčešće je reč o otpadu iz različitih faza proizvodnje, poput nečistoća iz gline prilikom početnih faza njene obrade ili ostataka goriva iz donjih komora peći, a najbrojniji je svakako škart –predmeti odbačeni zbog grešaka tokom izrade.</s><s>Materijalni ostaci su i tragovi same 44 Najraniji, drveni modeli predstavljaju radionice i potiču iz Egipta (vidi Харизанов 2019: 15).</s><s>45 Više drvenih kalupa je sačuvano u Egiptu (Wright 2005: 100). izrade, poput koncentracija peska u sloju ili fizički tragovi rudarenja gline.</s><s>Nažalost, svi navedeni tragovi su često zanemarivani prilikom arheoloških istraživanja, iako direktno svedoče o prostornoj specijalizaciji radionica, toku, organizaciji i specijalizaciji proizvodnje.</s><s>Najbrojnije podatke o opekarstvu u antičkom periodu nam pružaju sami proizvodi, odnosno opeke.</s><s>Ukoliko izuzmemo epigrafski karakter nekih nalaza (vidi 3.2.1.2.2.</s><s>Instrumentum domesticum), ili upotrebu arheometrijskih analiza (vidi 3.2.2.</s><s>Arheometrijske studije), tragovi na opekama svedoče o procesima i tehnikama izrade i omogućavaju da se rekonstruiše izgled alatki.</s><s>Takođe, opeke mogu imati i ljudske otiske, ili otiske faune i flore, koji pružaju podatke o funkcionisanju ili organizaciji radionica (npr. prisustvo dece u vojnim ciglanama) ili za fizičku antropologiju, ili rekonstrukciju antičkog pejzaža.</s><s>3.2.2.</s><s>Arheometrijske studije</s> <s>Arheometrijske studije keramičkih građevinskih materijala podrazumevaju upotrebu mineraloških i hemijskih analiza predmeta i sirovina (vidi Shortland, Degryse 2020: 340–343), kako bi se izvršila karakterizacija osnovne sirovine i primesa, odredilo njihovo poreklo, tehnološki aspekti proizvodnje kao i karakteristike finalnog proizvoda (Rye 1981: 12–14, 4652; Rice 1987: 371–444; Quinn 2013; Cuomo di Caprio 2007; Jackson, Green 2018: 502–503), a time i stekao uvid u veštinu, znanje, verovanje i tradiciju keramičara, kao i načine na koje je proizvodnja organizovana (Quinn 2013: 153–154; Ho, Quinn 2021: 1–2).</s><s>3.2.3.</s><s>Etnološke, etnografske i etnoarheološke studije Etnološke, etnografske i etnoarheološke studije o opekarstvu iz vremena kada je ručna proizvodnja opeka široko rasprostranjena nam pružaju komparativne podatke, neophodne za razumevanje i interpretaciju arheoloških ostataka, ali i za proveru uspostavljenih modela (Peacock 1982: 12–13).</s><s>Podaci koji se dobiju analizom pre industrijskog opekarstva nam omogućava da dođemo do boljeg razumevanja procesa proizvodnje i njegovih tehnoloških aspekata, od procesa koje je zanatlija morao da prati, poput dobavljanje i priprema sirovina, probleme na koje je mogao da naiđe (važnost korišćenja odmašćivača, konzistentnost paljenja), preko načina zidanja peći, do obima proizvodnje, specijalizacije različitih poslova u radionicama, unutrašnju organizaciju i druge faktore (Rice 1987: 113, 170–173; Cuomo di Caprio 2007; Tremoleda et. al. 2014: 319; Jackson, Green 2018: 502).</s><s>3.2.4.</s><s>Eksperimentalna arheologija</s> <s>U daljoj interpretaciji nalaza i dobijanju informacija o samom proizvodnom procesu, pomaže nam eksperimentalna arheologija.</s><s>Zasnovani na etnološkim, arheometrijskim i arheološkim podacima, ovi eksperimenti nam omogućavaju da rekonstruišemo proces proizvodnje, od pripreme glinene smese (vidi Ho, Quinn 2021: 3 sa navedenom literaturom; Tsetlin 2001), preko oblikovanja i pečatiranja proizvoda (vidi Hanel, Tegtmeier 2004) pa sve do rekonstruisanja samih peći i pečenja proizvoda (Bryant 1977; Bryant 1978–1979; Dawson, Kent 1985; Tremoleda et. al. 2014).</s><s>Takođe, ovi eksperimenti pružaju komparativne podatke i pružaju mogućnost da proverimo pouzdanosti i preciznost arheoloških interpretacija materijalne kulture.</s> <s>Latinski poznaje više termina za opeke.</s><s>U pisanim izvorima i na grafitima na opekama najčešće se javljaju termini: later, laterculus i testa,46 dok žigovi na opekama navode termine opus, odnosno opus doliare ili opus figlinum (vidi Helen 1975: 94; Pucci 2001: 148).</s><s>Takođe, za pojedinačne formate koriste se specifični nazivi, o čemu će biti reči kasnije.</s><s>3.3.1.</s><s>Rimski oblici opeka</s> <s>Rimski svet karakteriše veliki diverzitet produkcije keramičkih građevinski materijala (sl. 3.15).</s><s>Najveći broj predstavljaju zidne/podne opeke (lateres) i krovne opeke (tegulae i imbrices), koje su standardizovanih oblika i veličina.</s><s>Drugu grupu predstavlja keramički građevinski materijal posebnih oblika, koji je pravljen da zadovolji posebne, veoma specifične potrebe.</s><s>Najčešće su male podne opeke, pravougaonog, heksagonalnog ili leptirastog oblika; tubulusi (cevaste opeke pravougaonog preseka) i tegule mamate, koji su korišćene u sistemu zidnog grejanja; dimnjaci i antefiksi, koji su korišćeni pri zidanju krovova, a postoji i čitav niz drugih specifičnih oblika.</s><s>Kako ova druga grupa nije obeležavana pečatima, neće biti dalje diskutovani.</s> <s>Latere su opeke korišćene za podizanje zidova, podova i sistema podnog grejanja hipokausta.</s><s>Vitruvije i Plinije (Nat.</s><s>Hist.</s><s>XXXV, 170.) navode tri vrste latera poznatih Grcima: lydium, tetradoron (τετρἁδωρον) i pentadoron (πεντἁδωρον) (Adam 2005: 110–111).</s><s>Rimljani koriste latere standardizovanih formata i dimenzija, najčešće su kvadratne ili pravougaone osnove (sl. 3.15).</s><s>Njihovi oblici su nasleđeni iz ranijih perioda i proistekli iz funkcionalnosti formi.</s><s>Iako zadržavaju forme grčkih oblika, metrološki su zasnovani na antropomorfnim merama izvedenim iz rimske stope.</s><s>Prema klasičnom delu F. Hulša (Hultsch 1882: 91–94, T. VII), prihvaćeno je da klasična rimska stopa (pes monetalis) iznosi 296 mm, odnosno 295,74 mm (vidi Adam 2005: 63).</s><s>Ipak, postoje prostorne i vremenske oscilacije u dimenzijama, koje nisu posledica tehnoloških procesa (smanjenje tokom sušenja), već lokalnih mera, koja se mogla značajno razlikovati u odnosu na klasični format47 (McWhirr 1984: 17; Brodribb 1987: 2–4) ili nekad potreba zidane strukture (Jeremić 1997: 14).</s><s>Podatke o nazivima za određene oblike, kao i njihove generalne karakteristike nalazimo u antičkim izvorima.</s><s>Bessalis je najmanji standardizovani oblik opeka kvadratne, ili ređe kružne, osnove sa dužinom stranice od dve trećine rimske stope, što u današnjim merama iznosi oko 19,7/19,8 cm.</s><s>Za njihovo ime saznajemo od Vitruvija (De Arch.</s><s>V 10.2), koji ih pominje kao ,,laterculus besalis’’.</s><s>Njihova osnovna funkcija bila je izrada stubova (pilae), koji bi nosili pod iznad hipokausta (suspensura) (sl. 3.16). (Brodribb 1987: 34; McWhirr 1984: 17; Merlini 2016: 46Pedalis –tetradoron su opeke kvadratne osnove, čiji je modul jedna rimska stopa (pes), odnosno 4 dlana (palmi), odnosno oko 29,6 cm.</s><s>Pominje ga Vitruvije (De Arch.</s><s>II 3.3), koristeći grčki tehnički termin tetradoron (,,imati širinu 4 dlana’’).48 Pedalis se pominje i u pasusu o građevinskim materijalima ,,De Fictilibus’’ Dioklecijanovog edikta o maksimalnim cenama 46 Za tumačenje ovih termina vidi Gerding 2016. 47 Tako Grčka ili Atička stopa iznosi 308 mm, a Vizantijska 315 mm (Radivojević 2018: 97).</s><s>48 Vitruvije napominje da Rimljani ne koriste ovaj format, što prema Dž.</s><s>Brodrib (Brodribb 1987: 36) možda ukazuje da ovaj format nije u opštoj upotrebi u njegovo vreme. (XV 70), pod imenom ,laterem puda(l)em’ i sa cenom od 4 denara.</s><s>Osnovna funkcija ove forme je bila da formiraju krunu i bazu stubova hipokausta (sl. 3.16). (Brodribb 1987: 36–37; Merlini Lydion49 su pravougaone opeke, dužine jedne i po, a širine jedne stope, odnosno dimenzija 44,4 x 29,6 cm.</s><s>Prema metrološkim odlikama, ova forma je direktni naslednik ćerpiča.</s><s>Pominju ga i Vitruvije (De Arch.</s><s>II 3.3) i Plinije (Nat.</s><s>Hist.</s><s>XXXV 49.171) kao grčki format, ali napominju da ga koriste i Rimljani.</s><s>Predstavlja jednu od najstarijih dokumentovanih formi opeka na prostoru Italije (vidi Shepherd 2006: 186).</s><s>Lydion je jedan je od najčešće korišćenih formi (kako svedoči i sam Vitruvije), korišćen za zidanje gotovo svih arhitektonskih elemenata (vidi Brodribb 1987: 37–40; Merlini 2016: 48–49).</s><s>Sesquipedalis su kvadratne opeke čija dužina stranica iznosi stopu i po, odnosno 44,4 cm.</s><s>Pominje ih Vitruvije (De Arch.</s><s>V 10.2) pod terminom tegula sesquipedalis, a javlja se i na žigovima na opekama pod imenom tegl. secipedale (CIL XV 650).</s><s>Primarno su korišćene za pravljenje podnica na kojima su podizani stubovi hipokausta (sl. 3.16), ali su imale širokog spektar primene, zbog čega predstavljaju jednu od najčešće korišćenih formi. (Brodribb 1987: Bipedalis su najveće opeke, kvadratne osnove sa dužinom stranice od dve stope, odnosno 59,2 cm.</s><s>Vitruvije ih pominje češće nego sve druge oblike.</s><s>Pominje ih i Paladije pod terminima bipedis (Op. Agr. - De horreo I 19, De balneis I 39(40)), dok se na žigovima opeka pominju kao tegl bipedal (CIL XV 651), bipedale (CIL XV 362) ili samo bip (CIL XV 532).</s><s>Na dva mesta se pominje u Dioklecijanovom Ediktu o maksimalnim cenama.</s><s>Pod terminom laterem bipedaneum se pominju u pasusu ,,De Fictilibus’’ (XV 69), međutim nije sačuvana njihova cena.</s><s>Drugi pomen je u delu edikta koji reguliše plate opekara, pod terminom lateres pedum binum (VII 15), gde je nadoknada za oblikovanje jedne bipedalne opeke iznosila 2 denara.</s><s>Format je čest i njegova primarna funkcija je bila za građenje osnove suspensure, odnosno da premoste stubove hipokaustnih sistema (sl. 3.16). (Brodribb 1987: 41–43; Merlini Krovne opeke</s> <s>Krovne opeke su zaseban deo korpusa građevinske keramike i važan građevinski element klasičnog sveta.</s><s>Javljaju se na prostoru Grčke, gde se razvijaju tri različita sistema pokrivanja krovova (sl. 3.17), zasnovana na principu ređanja pločastih opeka –tegula (keramis) u kolone, a spoj između kolona premošćen konveksnim opekama –imbreksima (kalypter).50 Imbreksi bi sprečavali prolaz vode između spojeva kolona, dok bi svaka kolona sprovodila vodu niz i van krova.</s> <s>Na teritoriji Italije i delova Eolije i Jonije se od sredine VII veka pre n. e. koristi tzv. ,,sicilijanski’’, odnosno hibridni sistem pokrivanja krovova (sl. 3.17c).</s><s>Ovaj sistem uzima najbolji element Korintskog sistema – ravne tegule sa isečkom i kombinuje sa polu obličasti pokrivačima Lakonskog sistema (Shepherd 2007: 62; Shepherd 2015: 121; Shepherd 2016: 57), 49 Neki autori ovaj format zovu pravougaone seskvipedalne opeke, jer se termin lydion u antičkim izvorima odnosi na ćerpič (vidi Shepherd 2006: 186).</s> <s>50 Funkciju tegula i imbreksa sažima Isidor Seviljski (VI–VII vek n. e.): ,,Tegule, koje pokrivaju (tegere) zgrade i ali jednostavnijeg oblika i bez dodatnih elemenata koji odlikuju ostale sisteme (Wikander 1990: 290).</s><s>Rimljani veoma brzo preuzimaju ovaj način pokrivanja krovova (Brodribb 1987: 7).</s><s>Tegula je pločasta ili blago zaobljena opeka pravougaonog ili blago trapezoidnog oblika sa ušicama (ansama) na bočnim stranama.</s><s>Njihova veličina nije definisana, pa njihove dimenzije značajno variraju i uglavnom su tanje od ostalih oblika opeka.</s><s>Visina ušica najčešće odgovara debljini tela tegule.</s><s>Tegule se često pominju u istorijskim izvorima (Par.</s><s>XI), a nešto ređe i na epigrafskim spomenicima (ILS 3204, 3400; CIL III 2083; CIL X, 3729) i žigovima na tegularius označava opekara koji pravi tegule, a pridev tegulicius označava ,,pokriven Rimljani primarno koriste dve vrste tegula koje se razlikuju u načinu njihovog uklapanja prilikom konstrukcije krova (sl. 3.18).</s><s>Oblik b)51 sa paralelopipednim isečkom na donjoj površini uz gornju ivicu tegule postaje dominantan (sl. 3.18; 3.19; 3.20).</s><s>Sa jedne strane, on je teži za oblikovanje jer zahteva upotrebu drvenog umetka ili precizno oblikovanje/isecanje, ali omogućava značajno bolje uklapanje tegula na krovu.</s><s>Ovi isečci predstavljaju jednu od glavnih morfoloških osobenosti tegula na prostoru provincija, a u zavisnosti od njihovog oblika i načina formiranja, definisane su četiri osnovne grupe isečaka, koje su hronološki osetljive i u tesnoj vezi sa tehnikama zidanja krovova (sl. 3.21; Warry 2010: 129–131).</s><s>U idealnim uslovima, preklapanje i težina čine dodatno učvršćivanje nepotrebno, ipak često imaju i rupe od eksera i tragove maltera (Wright 2005: 128).</s><s>Takođe, iako su tegule primarno namenjene izgradnji krovnih konstrukcija, imale su i brojne druge primene. (Brodribb 1987: 21–22; Pavloň 2015: Imbrex je šuplja opeka polu cilindričnog oblika, čija se debljina (prečnik) smanjuje prema vrhu (sl. 3.15; 3.17).</s><s>Tokom antičkog perioda su služili da prekriju spoj između tegula, tako da širi kraj jednog imbreksa pokriva uži kraj sledećeg imbreksa.</s><s>Spojevi između imbreksa su najčešće bili zamalterisani (Betts 1985: 143).</s><s>Njihova dužina odgovara dužini tegula, a neki su primetno deblji na bazalnom kraju, pa se pretpostavlja da su takvi služili za uglavljivanje antefiksa (Betts 1985: 145).</s> <s>Koriste se još od VII veka pre n. e. u Grčkoj, gde su posebno korišćeni u Lakonskog sistema, koji je gotovo ceo pravljen od zaobljenih opeka poput imbreksa (sl. 3.17b; Brodribb 1987: 23) U ranom hibridnom sistemu imbreksi nisu polukružni, već pre plitke opeke, a neke odlikuje i ušica ili izdignutu usnu oko ivice šireg kraja (Brodribb 1987: 23).</s><s>Imbreksi se retko pominju u istorijskim izvorima.</s><s>Sam termin potiče od reči imber (lat.) koja znači pljusak, a Svetonijev (Suet.</s><s>Nero 20.3) iskaz ukazuje da se reč imbrex odnosi na zvuk kiše koja udara u krov.</s><s>Pominje ih Vitruvije (De arch.</s><s>II 1.3), koji navodi da je ideja za pravljenje imbreksa došla od gline koja je grebenasto razmazivana preko procepa između ravnih delova krovova od slame. ,,Tegula cum imbrice’’ se pominje u Ediktu o maksimalnim cenama (Edict.</s><s>De Fictilibus XV 70).</s><s>Nažalost, cena u denarima nedostaje, ali se pominje kao prva 51 Razlog dominacije ovog formata je to što je usled boljeg prianjana ovaj tip znatno adekvatniji klimatskim uslovima ostalih delova Carstva, a glavni nosilac njihovog širenja bila je vojska (Shepherd 2007: 59–60, 73–76; klasa (formae primae), što ukazuje da su postojali različiti stepeni kvaliteta.</s><s>Ostali izvori ne pružaju značajne podatke.</s> <s>Usled zaobljenosti i položaja na krovu, imbreksi su retko očuvani u celosti (vidi Brodribb 1989, 26; McComish 2012: 168), ali su najlakši tip za identifikovanje.</s><s>Pored standardne upotrebe za pokrivanje tegula, imbreksi su možda korišćeni i za pokrivanje slemena (vidi Brodribb 1989: 27; Warry 2006: 107; McComish 2012: 167–168).</s><s>Takođe, mogli su imati i druge primene, pa su korišćeni i kao slivnici i odvodi, a ređe i umesto tubulusa u sistemu zidnog grejanja. (Rook 1979: 295–301; Brodribb 1989: 23–27) 3.4.</s><s>PROCES IZRADE OPEKA</s> <s>Proizvodnja opeka je relativno dobro poznat proces,52 zahvaljujući informacijama iz istorijskih i arheoloških izvora, etnoarheoloških studija, kao i eksperimentalnih i arheometrijskih studija.</s><s>Proizvodni deo života keramičkog građevinskog materijala se može (3.4.6.) obeležavanje opeka, koje je nekada vršeno tokom oblikovanja ili sušenja.</s><s>Dosadašnja istraživanja ukazuju da je tehnika proizvodnje opeka tokom rimskog perioda u osnovi ujednačena i da ne zavisi od proizvođača (McWhirr 1979: 97).</s><s>3.4.1.</s><s>Izbor sirovina</s> <s>Izbor sirovina je jedan od najvažnijih koraka u procesu proizvodnje, budući da njen sastav i karakteristike direktno određuju karakteristike proizvoda.</s><s>Etnografske studije ukazuju da izbor sirovina za proizvodnju keramike nije slučajan, već da je zasnovan na čitavom nizu faktora (vidi Quinn 2013: 153).</s><s>Osnovni materijal za izradu opeka jeste glina, ali su od podjednake važnosti za proizvodnju same glinene mase i primese/dodaci i voda.</s><s>Glina je opšti pojam koji podrazumeva brojne kompleksne mešavine.54 U geologiji, glina je materijal koji u suštini predstavlja klastični poluvezani sediment, složenog mineralnog i hemijskog sastava.</s><s>Naime, prema klasifikaciji sedimentnih stena, klastične sedimentne stene kod kojih je veličina klasti ispod 0,005 mm, zbog čega imaju pelitsku strukturu, se dele na: pelite u koje spadaju nevezani sediment mulj55 i poluvezani sediment glina, i pelitolite kojima pripada vezana stena glinac (Протић 1984; Đorđević et al. 1991; Шарић, Цветковић 2021).</s><s>Peliti i pelitoliti nastaju tokom dugog vremenskog razdoblja površinskim raspadanjem (fizičko, 52 Za proizvodnju i osobine opeka vidi Spitzlberger 1968: 79–89; 101–103; Soultov 1985: 43–44; Fernandes et al. 53 Šema je kombinacija šema koju daju A. Mekvir (McWhirr 1984: 50, fig.</s><s>49a), M. Mageti (Maggetti 2001: 924) 54 Usled velike raznovrsnosti načini definisanja i proučavanja gline se preklapaju u zavisnosti od struke (geologija, mineralogija, hemija i fizika), iako su metode i instrumenti kojima se analiziraju isti (vidi Cuomo di Caprio 2007: 45).</s><s>Prema G. Rap (Rapp 2009: 184) termin glina ima tri značenja: (1) Prirodan zemljani materijal, koji odlikuje plastičnost kada se vlažan; 2) čestica male veličine (<2 μm) i (3) ime za grupu minerala silikata.</s><s>55 Prema nekim autorima (vidi Tucker 2008) pod muljem se podrazumeva smesa klasti koji po dimenzijama odgovaraju glinama i prahu.</s> <s>Zidne opeke –Lateres hemijsko i biogeno raspadanje) različitih stena pod delovanjem atmosferalija i drugih faktora (Zlatunić 2007: 63).</s><s>Za izradu opeka najčešće su korišćene sekundarne gline, koje su do mesta sedimentacije transportovane delovanjem vode (fluvijalne, lakustrinske, morske), vetra (eolske), ili lednika (glacijalne) (Zlatunić 2007: 65; vidi i Cuomo di Caprio 2007: 46–49; Rapp Gline se sastoje od različitih kombinacija jednog ili više minerala glina, neglinenih (neplastičnih) minerala i organske materije.</s><s>Generalno, minerali glina su po hemijskom sastavu hidratisani alumosilikati i dele se na više grupa.</s><s>Za proizvodnju keramike, tri najznačajnije grupe minerala glina su: kaolinitska (kaolinit, halojzit), smektitska (monmorijonit) i ilitska (ilit) (Rice 1987: 45–50; Zlatunić 2007: 68–70; Cuomo di Caprio 2007: 60; Milovanović at al. 2013: 208).</s><s>Neglinoviti (neplastični) sastojci gline, koji se u geološkoj literaturi nazivaju primesama ili detritičnom frakcijom, su minerali: kvarc, feldspati (K-feldspati i plagioklasi), liskuni (biotit i muskovit), karbonati (kalcit, dolomit, magnezit), oksidi gvožđa (hematit, magnetit), hidroksidi gvožđa, akcesorni minerali (apatit, cirkon) i drugi, ali i fragmenti stena (Cuomo di Caprio 2007: 45–46; Vuković : 35–36; Протић 1984; Đorđević et al. 1991; Шарић, Цветковић 2021: 72).</s><s>Neglinoviti sastojci su značajni zbog toga što proizvodu od gline daju čvrstinu/skelet (Cuomo di Caprio 2007: 43).</s><s>Organsku materiju u sastavu gline čine humus i drugi materijali na bazi ugljenika.</s> <s>Kao što je već rečeno, minerali glina se javljaju u obliku listastih agregata sa veličinom pojedinačnih liski ispod 0,005 mm.</s><s>Njihova specifična površina je između 10 i 1000 m2/g, što im omogućava veliku koheziju (Wright 2005: 77).</s><s>Sa izuzetkom glina fluvijalnog i eolskog porekla, veličina neglinovitih sastojaka u glinama značajno varira (usled delimične dekompozicije primarne stene).</s><s>Glina najčešće sadrži i čestice alevrita (praha), koje odlikuje veličina klasti između 0,005 i 0,05 mm, a čine ga najčešće minerali: kvarc i feldspati, kalcit, kao i odlomci stena.</s><s>Granulometrijski, ostale primese (odmašćivači) mogu biti i znatno krupnije (peskovita frakcija 2-0,05 mm ili čak i šljunkovita frakcija - preko 2 mm).</s><s>Složenost klasifikacije pelitskih stena, koja proizlazi iz postojanja mešavine frakcija različite granulacije (sl. 3.23a) ili različitih minerala (sl. 3.23b), prikazana je na slici 3.23.</s><s>Slojevita struktura i mala veličina zrna minerala glina daju specifična fizička i hemijska svojstva glinama, odnosno omogućavaju glini da bude plastična.</s><s>Plastičnost podrazumeva sposobnost natopljene gline da pod pritiskom dobije željeni oblik i da ga potom sa gubitkom vode zadrži (Libšer, Vilert 1981: 15; Zlatunić 2006: 66).</s><s>Plastičnost zavisi od vrste i količine minerala glina, kao i količine vode, koja uglavnom iznosi između 5 i 35%.</s><s>Gline koje sadrže veću količinu minerala glina (kaolinit, monmorijonit) odlikuje visoka plastičnost i izrazita vezivna moć zadržavanja velikog broja neplastičnih sastojaka.</s><s>Ove gline imaju belu ili sivkastu boju, dok se gline koje sadrže veću količinu neplastičnih minerala (posebno hidroksida i oksida gvožđa) javljaju u žutoj, crvenoj ili zelenoj boji.</s><s>Boja finalnog proizvoda zavisi od kombinacije brojnih faktora: mineralnog, odnosno hemijskog sastava glina, temperature i atmosferskih uslova pečenja, prisustva organskih materija i drugo.</s><s>Uslovi pečenja i prisustvo hidroksida gvožđa može da utiče na variranje boje unutrašnjosti i površine finalnog proizvoda.</s><s>Glina dobrog kvaliteta, odnosno ona koja sadrži potrebnu količinu minerala glina je važan preduslov za pravljenje keramičkog građevinskog materijala.</s><s>Dva glavna antička izvora –Plinije i Vitruvije daju instrukcije za izbor kvalitetne sirovine za pravljenje ćerpiča: ,,Ne smeju se praviti od peskovite i šljunkovite gline, ni od (one sa) finim šljunkom.</s><s>Jer, kada se prave od ovih, opeke su pre svega teške, a kada ih u zidovima nakvasi kiša, raspadnu se i rastvore, a i pleva u njima ne drži usled grubosti materijala.</s><s>Treba ih praviti od bele kredaste ili crvenkaste gline, ili od grube zrnaste i šljunkovite gline.</s><s>Ovi su materijali glatki i stoga izdržljivi, nisu teški za obradu i lako se ređaju.’’ Vitruvius De arch.</s><s>II 3.1</s> <s>,,Zemlja za pravljenje opeka nikada ne bi trebalo biti vađena iz peščanog ili šljunkovitog tla, a još ređe iz kamenitog; već iz stratuma koji je beo i krečnjački, ili oplođen crvenom zemljom (prim prev.</s><s>"Rubrika").</s><s>Ukoliko se za ovu svrhu mora koristiti peskovita zemlja, makar mora biti muški pesak (sabulum masculum) i ni jedan drugi.’’ Pliny Nat.</s><s>Hist.</s><s>XXXV 49. 169–173</s> <s>Navedene tekstove odlikuje eksplicitnost i isključivost, što može da ukazuje na veliko znanje i iskustvo tekstopisaca, ili pre na idealizaciju.</s><s>Iako nije baš svaka glina odgovarajuća za pravljenje opeka (Duch 2019: 14), izbor sirovine je pre svega zavisio od dostupnosti, a arheometrijske analize su pokazale da su se koristile gline najrazličitijeg kvaliteta: od onog lošijeg (Fernandes et al. 2010: 30–31), do glina znatno boljeg kvaliteta (Pucci 1992: 148–150).</s><s>Svakako, sama činjenica da jedina dva autora koja govore o produkciji opeka posvećuju pažnju ovom procesu, ukazuje na značaj ovog postupka.</s><s>Generalno, za pravljenje opeka najbolje su gline koje sadrže mešavinu peska, mulja i minerala glina, odnosno koje sadrže kompletnu mešavinu čestica ravnomerno raspoređenih od jednog ekstrema veličine, oblika i teksture do drugog, gde svaki element doprinosi svojim karakteristikama kvalitetu finalnog proizvoda U antičkom svetu, gliništa su birana na osnovu porodične tradicije (prenošenja sa kolena na koleno), pažljivog posmatranja prostora (obrušavanje strane brda može otkriti geološke slojeve gline) ili na osnovu sreće (voda koja se zadržava u jami ukazuje na postojanje nepropusnog sloja gline) (Cuomo di Caprio 2007: 143).</s><s>Etnološke studije ukazuju da je glina birana i na osnovu boje,56 plastičnosti i prisustva krupnih zrna neplastičnih minerala (vidi Voda je drugi neophodan sastojak za izradu keramičkih proizvoda.</s><s>Dodavanjem vode (15–25% u zavisnosti od tipa gline), glinena smesa bi se odmastila, sjedinila, homogenizovala i postala plastična, odnosno laka za obradu (Cuomo di Caprio 2007: 58).</s><s>Dodavanje previše vode dovodi do opuštenosti paste i njene nemogućnosti da se zadrži željeni oblik, ali je ovo reverzibilno, tj. njenim isušivanjem dolazi do smanjivanja međuprostora između lamela, njihovog kontakta i sakupljanja (i čvrstine) proizvoda (Wright 2005: 79).</s><s>Pored vode dodate u pasti (dodata/slobodna/nevezana voda), voda se javlja u porama/između listića smektitnih minerala (kapilarna/apsorbovana voda) ili u samim mineralima (hemijska voda) (Vuković : 36).</s><s>Voda koja se javlja između minerala gline izaziva 56 Zelenkasto siva boja ukazuje na najzastupljenije, ilitske gline; crvenkaste gline su bogate sadržajem gvožđa; tamno braon su bitumenske gline i/ili bogate organskim supstancama (Cuomo di Caprio 2007: 143). bubrenje, a kako je slabom vezom vezana za kristalnu strukturu, lako se eliminiše pečenjem na niskim temperaturama (< 200° C).</s><s>Hemijska voda se javlja u kristalnoj strukturi minerala, a za njenu eliminaciju potrebna je visoka temperatura (900–1000° C), što dovodi do uništenja kristalne rešetke minerala i transformacije minerala u keramičko telo. (Cuomo di Caprio 2007: 3.4.2.</s><s>Eksploatacija glinene sirovine</s> <s>Antički izvori pružaju sporadične tehničke instrukcije vezane za ekstrakciju sirovina, poput važnosti odbacivanja površinskog sloja gline, kao i da glina treba biti bez karbonata i peska (Orlandos 1966: 54; Stefanidou et al. 2014: 2253; Cuomo di Caprio 2007: 143).</s><s>Materijalni ostaci ekstrakcije sirovine su retki i najčešće ih srećemo u vidu ostataka otvorenih rovova ili jama iz kojih je glina vađena (vidi 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta –jame).</s><s>Ovo je prikazano i na jedinom vizualnom prikazu ovog procesa na pinaki iz Korinta (sl. 3.7).</s><s>Etnografske i etnološke studije ukazuju da je u antici glina mogla biti vađena i površinski (vidi Cuomo di Caprio 2007: 143; Nuroso et al. 2018: 3), što danas nije moguće identifikovati.</s><s>Etnografske studije (srednjovekovne i novovekovne) i grafiti na opekama svedoče da je glina kopana pred zimu (tokom oktobra i novembra) ili tokom ranog proleća i da je zatim ostavljana da odstoji napolju izložena atmosferalijama (Brooks 1939: 155; Spitzlberger 1968: 3.4.3.</s><s>Priprema glinene paste</s> <s>U zavisnosti od sastava, glina je mogla biti korišćena neobrađena, ili je njen sastav mogao biti korigovan (vidi Cuomo di Caprio 2007: 144).</s><s>Materijalne ostatke obrade gline je teško identifikovati.</s> <s>Za pravljenje keramičkih građevinskih materijala mogla je biti korišćena malo obrađena ili čak i sirova glina (Fernandes et al. 2010: 31; Quinn 2013: 174, 213), ali brojni primeri imaju tragove pažljive obrade, a etnografske i arheometrijske studije ukazuju da keramičari retko prave proizvode od neobrađene sirove gline (Quinn 2013: 154, 213).</s><s>Keramičari obrađuju glinu na više načina, kako bi dobili glinenu pastu (ili ,,telo’’) koja će omogućiti dobijanje proizvoda sa željenim fiziko–mehaničkim i morfološkim karakteristikama (vidi Rye 1981: 19; Rice 1987: 118–119).</s><s>Postupci pripreme glinene paste se veoma razlikuju među individualnim keramičarima i radionicama, ali se mogu podeliti na tri tipa radnji: (3.4.3.1.) priprema glinene sirovine, (3.4.3.2.) mešanje različitih sastojaka i (3.4.3.3.) hidratacija i homogenizacija (Quinn 2013: 154–174; vidi Ho, Quinn 2021: 1).</s><s>Svaki od navedenih postupaka biće ukratko objašnjen u tekstu koji sledi.</s> <s>Priprema glinene sirovina podrazumeva čitav niz radnji koje su mogle biti vršene kako bi se glina prečistila i pripremila za dalju obradu (vidi Rice 1987: 118–119; Cuomo di Caprio 57 Izvesno je da je i pesak mogao proći određenu obradu i prečišćavanje, međutim ovo je arheološki nevidljivo.</s><s>Keramičari uglavnom sakupljaju suvu glinu (Ho, Quinn 2021: 2), čija je priprema za dalji rad počinjala odmah po ekstrakciji, možda čak i u samom ležištu, gde bi bilo vršeno prečišćavanje, ručno ili prosejavanjem.</s><s>Dalja obrada sirove gline je mogla biti vršena u vlažnom ili suvom lomljenom/smrvljenom stanju.58 Grubo prečišćena glina je mogla biti mešana sa vodom (Stefanidou et al. 2014: 2253) i potom ostavljana da se ,,kiseli’’, odnosno da ,,sazri’’ u jami, ili je bivala akumulirana na otvorenom prostoru (Fernandes et al. 2010: 31), gde bi bila izložena atmosferskim uslovima, poput mraza ili kiše.</s><s>Sazrevanje je moglo da traje od nekoliko dana i nedelja do čak više godina.</s><s>Glina je često pripremana i u suvom obliku, drobljena i mrvljena u prah, koji je dalje pročišćavan (Ho, Quinn 2021: 2).</s><s>Razvodnjena ili praškasta, glina je puštana kroz jedno ili više sita, kako bi se odstranile komponente koje se javljaju u prevelikoj količini (npr. pesak, fragmenti stena, makrofosili, ostaci biljaka i dr.), ili koje negativno utiču na karakteristike gline prilikom obrade ili finalnog proizvoda (npr. pirit) (vidi Rye 1981: 31; Rice 1987: 118; Cuomo di Caprio 2007: 148; Quinn 3.4.3.2.</s><s>Mešanje i dalja obrada</s> <s>Naredni korak u pripremi glinene paste predstavlja kombinovanje dve ili više različitih sirovina u vidu primesa59 i/ili mešanje različitih glina60 (Rice 1987: 118–119; Vuković : 47U keramički materijal su dodavane različite primese neorganskog ili organskog porekla.</s><s>Generalno, dodavanje neorganskih primesa je smanjivalo plastičnost paste, dok su organske primese imale suprotan efekat.</s><s>Dodavanje primesa61 može da utiče i na ponašanje paste prilikom sušenja, tako što njihovo prisustvo omogućava „otvaranje” paste i nastajanje pora kroz koje voda može da se kreće prilikom isušivanja paste.</s><s>Istovremeno, dodaci imaju i čitav niz drugih pozitivnih efekata, kao što su: (1) smanjivanje procenta vode, čime se smanjuje i procenat i vreme sušenja paste (Orton, Hughes 2013: 123); (2) otpornost na termički šok (npr. feldspat); (3) modifikovanje širenja ili smanjivanja i mikrostrukture tela (Rice 1987: 93; Jackson, Green 2018: 503); (4) uticaj na karakteristike finalnog proizvoda, poput propustljivosti, termičkih karakteristika, čvrstine i lomljivosti.</s><s>Precizno utvrđivanje primesa je moguće samo pomoću arheometrijskih analiza materijala (Cuomo di Caprio 2007: 146–147; Glavna neorganska primesa je pesak62 (Swan 1984: 3; Collingwood, Wright 1993; Quinn 2013: 165), a dodavani su i fosili, kalcit, liskuni, drobljene stene (krečnjak, peščar, 58 Izuzetno, glina je mogla biti prečišćavana u bazenima za flotaciju (vidi Peacock 1982: 54; Cuomo di Caprio 2007: 149–150, 157–158; Nuţu 2019: 113–114), međutim možemo pretpostaviti da je materijal za opeke retko pripreman na ovaj način.</s> <s>59 Termin primesa (eng. temper) se koristi u arheološkim studijama keramike da se opišu nevezane aplastične čestice koji je keramičar namerno dodao (Ho, Quinn 2021: 1).</s><s>60 Nejasno je u kojoj meri je ova praksa korišćena prilikom izrade keramičkih građevinskih materijala, ali je potvrđena etnografskim i petrološkim studijama keramičkog materijala širom sveta (vidi Quinn 2013: 168–171; 61 Razloge dodavanja primesa (zašto, kako i koliko) treba tumačiti u zavisnosti od slučaja i izbegavati generalizacije (Cuomo di Caprio 2007: 145).</s><s>62 Na ovo skreće pažnju Plinije, koji navodi: ,,Ukoliko se za ovu svrhu mora koristiti peskovita zemlja, to makar mora biti muški pesak (sabulum masculum) i ni jedan drugi.’’ (Nat.</s><s>Hist.</s><s>XXXV 49 169–173). bazalt), vulkanski pepeo ili šamot (Rye 1981: 31–33; Cuomo di Caprio 2007: 146–147; Rapp Brojne studije materijala (posebno arheometrijske) i etnološke studije (vidi Tsetlin 2001: 290, fig.</s><s>1) ukazuju da su i različiti organski materijali dodavani u glinenu pastu (Rye 1981: 33–34; Orton, Hughes 2013: 123–124 sa navedenom literaturom).</s><s>Ove primese mogu biti biljnog porekla, poput semenja, trave, slame, opiljaka, biljnih sokova i drugo (Cuomo di Caprio 2007: 146; Stefanidou et al. 2014: 2253f).</s><s>Korišćene su i primese životinjskog porekla, kao što su stajsko đubrivo, izlučevine ptica, dlake i vuna, mleko, krv, mrvljene školjke i kosti (Tsetlin 2001: 289–290; Cuomo di Caprio 2007: 146).</s><s>Studije ukazuju da su organske primese često dodavane u antici (Tsetlin 2001: 290), međutim nije jasno u kojoj su meri dodavane pri proizvodnji keramičkih građevinskih materijala.</s><s>3.4.3.3.</s><s>Hidratacija i homogenizacija</s> <s>Odmah nakon mešanja i dodavanja primesa vršene su hidratacija i homogenizacija paste (vlaženje, odležavanje, kiseljenje i obrada), sa ciljem da se postigne ujednačeni raspored primesa i vlage unutar glinene paste (Rice 1987: 118–119; Vuković : 47–50).</s><s>Hidratacija je mogla trajati dan ili duže, odnosno onoliko vremena koliko je bilo potrebno da voda potpuno prodre u pastu i da se postigne ravnomerna vlažnost paste.</s><s>Homogenizacija je vršena mehanički i podrazumevala je valjanje, gnječenje ili mešanje smeše sa ciljem da se smanje rastvorljive soli, poroznost i mogućnost pucanja tokom kasnije obrade (Rye 1981: 38–39; Rice 1987: 118119; Federhofer 2007: 13; Quinn 2013: 171–174; Stefanidou et al. 2014: 2253; Janek 2018: 3.4.4.</s><s>Oblikovanje proizvoda (kalupljenje) Nakon hidratacije i homogenizacije, sledeća faza u izradi glinene paste bila je oblikovanje proizvoda pomoću kalupa (lat. technicus fingere – Scholz 2012: 341–342).</s><s>Podaci o ovom procesu su malobrojni, pa su proces i alatke rekonstruisani eksperimentalnim pristupom, a u skladu sa etnografskim podacima i tragovima na proizvodima.</s><s>Kalupljenje je vršeno na zemlji ili na stolovima posutim peskom, šljunkom, pepelom ili slamom.</s><s>Postoje dve tehnike upotrebe kalupa: kalup je mogao biti utiskivan u glinu ili, što je bilo češće, glina je stavljana u kalup (Spitzlberger 1968: 102; Brodribb 1987: 13; Wright 2005: 100–102).</s><s>Postoje dve ideje na koji način je vršeno kalupljenje – T. Ruk (Rook 1979: 298–301) smatra da je glinena smeša nabijana u kalup, dok I. M. Bets (Betts 1985: 161) predlaže da je glina prvo oblikovana u ,,ploču’’ koja je potom ubacivana u kalup (vidi Warry 2006: 7–37).</s><s>Bez obzira na korišćene tehnike, oblik kalupa i sam proces je zavisio od oblika opeke (vidi 3.5.3.</s><s>Kalupi).</s><s>Nakon punjenja, višak gline je odstranjivan i površina je ravnana, što je imalo dodatan efekat eliminisanja vakuola, a potom je površina opeke glačana (lat. radere –vidi Charlier 1999: 180–181; Scholz 2012: 341–342, No.</s><s>84).</s><s>Donje površine opeka gotovo nikada nisu ravnane, jer je gruba površina dodatno pospešivala prianjanje maltera, koji je najčešće korišćen kao vezivno sredstvo.</s><s>Složeniji oblici opeka, poput tegula i imbreksa su zahtevali dodatnu obradu i glačanje, koje je moglo biti vršeno pre ili po vađenju iz klupa (sl. 3.24; 3.25; Shepherd 2006: 169–170; Shepherd 2007: 56–58; Tremoleda et al. 2014: 317–318).</s><s>U retkim slučajevima, površine opeka su premazivane glinenim premazom (vidi McComish 2012: 240; Vađenje sirovih opeka iz kalupa je najverovatnije vršeno na mestu sušenja kako bi se sprečilo deformisanje prilikom prenosa.</s><s>Odvajanje je moglo zahtevati podsecanje nožem ili povlačenje kanapa ili žice (Tremoleda et. al. 2014: 317–318).</s><s>Složeniji oblici, poput tegula i imbreksa, najverovatnije nisu odmah vađeni iz kalupa (Wright 2005: 130), odnosno podizani Nakon oblikovanja, opeke bi bivale ostavljane da se suše (lat. exhibere; vidi Scholz napominju da opeke treba sušiti u proleće i jesen, kako bi se izbeglo brzo sušenje površine usled intenzivnog delovanja sunca, ili oštećenja prouzrokovana kišom i mrazom. ,,Dnevni računi’’ ciglana (vidi 3.2.1.2.</s><s>Epigrafski izvori) svedoče da je na mestima sa hladnijom klimom oblikovanje i sušenje je vršeno tokom toplijih meseci, u periodu od maja do septembra (Scholz 2012: 351–355, Tab.</s><s>2; Clerbaut 2015: 86), sa time što je opekarska sezona mogla trajati sve do novembra.63</s> <s>Opeke su uglavnom sušene (lat. stratura fecit; Scholz 2012: 341–342, No.</s><s>42, No.</s><s>82) na zemlji, porađena u redove64 i pokrivene slamom ili peskom, o čemu svedoči jedinstveni primer iz Lafranka u Španiji (Nolla et al. 1982: 152–156; Tremoleda et al. 2014: 317–318).</s><s>U velikim radionicama opeke su mogle biti sušene u objektima (vidi 3.6.5.</s><s>Objekti za sušenje proizvoda).</s> <s>Nakon početnog sušenja, kada glina dovoljno očvrsne, pristupilo bi se završnoj obradi.</s><s>Ovo je podrazumevalo krpljenje pukotina (Tremoleda et. al. 2014: 318), obeležavanje (vidi 3.4.6.</s><s>Obeležavanje opeka) i završnu obradu – sečenje isečaka i oblikovanje ušica tegula i/ili pravljenje rupa za eksere i klinove (vidi McWhirr 1979: 215; Brodribb 1979: 215, vidi 295; Brodribb 1987: 10; Warry 2006: 16).</s><s>Nakon ovoga, opeke bi bile podizane na stranu i postavljane u redove, tako da se oslanjaju jedna na drugu i da ostane dovoljno prostora za cirkulaciju vazduha zbog ujednačenog sušenja (vidi Warry 1006: 9, 34).</s><s>U zavisnosti od klimatskih uslova, sušenje je trajalo između dva i 20 dana, na šta ukazuju etnografske studije (vidi Brooks 1939: 156; Nuroso et al. 2018: 3), ali je najverovatnije najčešće trajalo oko nedelju dana (McWhirr 1984: 102; Fernandes et al. 2010: 31; Tremoleda 3.4.6.</s><s>Obeležavanje opeka</s> <s>Tokom sušenja opeke su obeležavane.</s><s>Postoje četiri osnovne grupe oznaka na opekama: potpisi, grafiti, pečati i urezi/recke/raboš.</s><s>Ove oznake su bile različite namene.</s><s>63 Postoje primera da su opeke pravljene i sušene 05. aprila (Sarnowski 1987: 112) i čak i u decembru (Бешевлиев 1952; Collingwood, Wright 1993: 96–99; McComish 2012: 271), međutim ovakvi primeri su retki.</s><s>64 Ovo potvrđuju brojne etnografske studije (Brooks 1939: 156), kao i otisci biljaka na donjoj površini opeka (Hamari 2017: 44) ili otisci na gornjoj površini (vidi 3.4.6.5.</s><s>Otisci; Warry 2006: 16).</s><s>Potpisi (eng. signatures)65 predstavljaju jednostavne ili složene linije na gornjoj površini opeka, nastale prstima ili u ređim slučajevima alatkom (sl. 3.26).</s><s>Nastali su dok je glina bila mekana, najverovatnije neposredno nakon kalupljenja, a pre ostalih oznaka.</s><s>Njihova funkcija nije do kraja razjašnjena i postoje brojne interpretacije (vidi Spitzlberger 1968: 84–86; Goulpeau, Le Ny 1989: 115–113; Shepherd 2006: 172–174; Kurzmann 2006: 18; Nuţu 2019: 197), ali se generalno vezuju za interno funkcionisanje radionice (vidi Charlier 1999: 164–172).</s><s>One možda predstavljaju signum radnika ili čitave radne grupe (Brodribb 1979: 215, 217; Brodribb 1987: 104), ili su služile kao interni način numeracije proizvoda66 (Spitzlberger 1968: 84–86; Shepherd 2006: 172–174), a moguće je i da su označavale proizvode iz iste serije (Shepherd 2006: 172–174; Nuţu 2019: 197).</s><s>Velika prostorna i hronološka rasprostranjenost potpisa ukazuje da ne postoji univerzalna praksa (Brodribb 1987: 104; Goulpeau, Le Ny 1989: Grafiti su natpisi na opekama nastali urezivanjem, nastali urezivanjem prstom ili oštrom alatkom (štapom ili pravim instrumentom za pisanje) pre pečenja (sl. 3.4; 3.5; 3.6).</s><s>Ovi natpisi mogu biti izolovana slova i brojevi, do čitave rečenice i tekstovi (vidi 3.2.1.2.</s><s>Epigrafski izvori), Žigovi su ređi u odnosu na potpise, a nastali su utiskivanjem pečata u gornju površinu Pečatiranje je vršeno kada još uvek neosušena opeka dostigne „kožno stanje“ (eng. leather hard), kako bi se izbeglo razmazivanje.</s><s>Eksperimentalno je pokazano da je u slučajevima kada glina previše očvrsne, pečatiranje moralo da se vrši sa većom silom i često i da se ponovi (Hanel, Tegtmeier 2004: 451).</s><s>Kod imbreksa, pečatiranje je vršeno dok je imbreks Nisu sve opeke bile pečatirane, a kriterijum po kome je birano koje će opeke biti pečatirane nije jasan (Kurzmann 2006: 24–29).</s><s>Različite vojne jedinice imale su različite pristupe,67 od pečatiranja svih proizvoda, do svega nekoliko po seriji (Mills 2013: 456).</s><s>Problemom funkcije žiga su se bavili brojni istraživači, međutim nije definisan ujednačen odgovor (vidi Pucci 2001), osim onog izvesnog – da su žigovi služili da istaknu identitet proizvođača68 (vidi Spitzlberger 1968: 82; Merlini 2016: 86–95), da su bili oznaka ili kontrola kvaliteta i vlasništva (Peacock 1982: 137; Brodribb 1987: 117–118), ili da su ukazivali na konkretnu radnu jedinicu koja je proizvela datu opeku (vidi Pucci 2001:149–150; Warry 65 Za istorijat istraživanja potpisa vidi Ribeiro et al. 2021: 4129. 66 Pretpostavka je da je ovim oznakama obeležavana poslednja opeka u svakom redu, međutim kolekcije opeka gde svaka nosi potpis smanjuje verovatnoću ovakvog tumačenja (Shepherd 2006: 174–175).</s><s>67 G. Spicelberger (Spitzlberger 1968: 82) pretpostavlja da je standardna praksa bila da se obeleže prva i možda poslednja opeka u redu prilikom sušenja, a da je odnos bio između 1:1 i 1:80.</s><s>Neke jedinice, poput cohors VIII Voluntariorum u Dalmaciji, prestaju da pečatiraju opeke (Wilkes 1979: 67), a neke uopšte nemaju ovu praksu 68 Postoje modeli da neki vojni pečati zapravo označavaju distributera materijala (vidi Clerbaut 2015: 87).</s><s>2006).</s><s>Izvesno je da su se primarni razlozi pečatiranja pojedinačnih proizvoda menjali usled različitih situacija i potreba (Manacorda 2000: 141; Pucci 2001: 144).</s><s>Na nekim opekama javlja se i više istih ili čak različitih žigova (npr. Merlini 2016: 89, fig.</s><s>52, 91).</s><s>Ovo što se tumači kao ponavljanje neuspešnog pečata (Brodribb 1979: 213) ili praćenja kvaliteta, ali izvesno zavisi od slučaja do slučaja (Spitzlberger 1968: 81–82).</s><s>Recke (eng. tally marks) su urezi na bočnim stranama opeka koji predstavljaju rimske brojeve, nastale najverovatnije (sl. 3.20; McWhirr 1979: 219; Brodribb 1987: 131–135; Charlier 2004: 83–84; Kurzmann 2006: 20–21).</s><s>Njihov odnos sa ostalim oznakama ukazuje da urezivane pri kraju proces proizvodnje, sa ciljem prebrojavanja proizvoda (Brodribb 1979: 211Na opekama iz rimskog perioda često se javljaju ljudski i životinjski otisci.</s><s>Uvek se javljaju preko ostalih oznaka (Spitzlberger 1968: 88; Brodribb 1987: 125–127), što ukazuje da su nastali pri kraju sušenja (Rudling et al. 1986: 212).</s><s>Ljudski otisci se pojavljuju u vidu bosih stopala ili obuće, što je često kod vojnih opeka (sl. 3.20; 3.27).</s><s>Na opekama se često javljaju i tragovi različitih životinja (sl. 3.28; Hamari 2017: 51, ft.</s><s>60), najčešće domaćih, ali se javljaju i tragovi različitih divljih vrsta (Rudling et al. 1986: 212; Trumm 2002: 116; Shepherd 2006: U antičkom periodu su korišćene različite tehnologije pečenja keramičkih materijala (lat. cinere; Scholz 2012: 341–342, No.</s><s>77).</s><s>Opeke su pečene od otvorene vatre (npr. paljenje na ,,gomili’’) i jednostavnih (eng. updrought) peći do kompleksnih, dvospratnih peći, kakve su najčešće korišćene u rimskom periodu (vidi 3.6.6.</s><s>Peći).</s><s>Pečenje je podrazumevalo sukcesivne četiri etape: (3.4.7.1.) punjenje i (3.4.7.2.) grejanje, hlađenje i pražnjenje, kojima će biti posvećena naredna poglavlja.</s> <s>Opeke su slagane u gornju komoru peći, tako da formiraju kompaktnu strukturu, koja omogućava pravilan protok vazduha i time ujednačeno pečenje.</s><s>Na koji način je ovo vršeno ima malo podataka, jer su primeri peći sa opekama in situ retki (sl. 3.29–3.34).</s><s>Prilikom ređanja, na kontaktne površine opeka su postavljani klinovi različitog oblika, kako se opeke ne bi slepile (vidi 3.5.5.</s><s>Alatke korišćene pri pečenju).</s><s>Nakon postavljanja opeka, krov ili vrata peći su zatvarani i peć je paljena.</s> <s>3.4.7.2.</s><s>Paljenje peći, pečenje i procesi u peći Pečenje je duga i delikatna operacija (Duhamel 1979: 54), koja podrazumeva postepeno podizanje i spuštanje temperature (Cuomo di Caprio 1972: 386–388).</s><s>Temperatura je kontrolisana uvođenjem goriva i regulisanjem cuga – otvaranjem i zatvaranjem otvora na peći.</s><s>Termički profil pečenja je karakterističan za svaku pojedinačnu peć i vrstu keramičkih proizvoda, a zavisio je od atmosferskih uslova i vrste/kalorijske vrednosti goriva, početne vlažnosti proizvoda i drugih faktora (Nuroso et al. 2018: 3).</s><s>Pečenje je izazivalo fizičke i hemijske promene glinene paste (vidi Uğurlu Sağın, Böke 2013).</s><s>Pečenje je započinjano paljenjem goriva u prefurnijumu, koje je potom gurano u donju komoru peći (Cuomo di Caprio 1972: 387).</s><s>Tokom celog procesa pečenja, prefurnijum ima važnu funkciju da obezbedi dotok vazduha, kako bi se dostigla i održavala željena temperatura.</s><s>Vatra bi postepeno zahvatila i gorivo u donjoj komori i topli gasovi bi kroz rupe u rešetki ušli u gornju komoru i otpočeli proces pečenja proizvoda.</s><s>Peć je isprva zagrevana do relativno niske temperature, što je imalo funkciju da završi proces sušenja proizvoda.</s><s>Voda iz pora i sa površine minerala glina isparava na temperaturi do 120 oC, usled čega dolazi do skupljanja, odnosno krčenja predmeta (Zlatunić 2007: 92).</s><s>Na ovim temperaturama organska vlakna, ukoliko su dodavane, ostaju nepromenjena, a takođe ne dolazi ni do promena minerala (Stefanidou et al. 2014: 2253).</s><s>Na temperaturama od 200 oC do 350 oC dolazi do raspadanja ili oksidacije većine prisutnih primesa (Zlatunić 2007: 92).</s><s>Na ovim temperaturama neki minerali, poput montmorijonita ili ilita počinju da gube vodu.</s><s>Nagla promena temperature u ovoj fazi može dovesti do pucanja proizvoda, pa je neophodno postepeno povišavati temperaturu postepenim dodavanjem goriva. (Rye 1981: 29–36, 105–110; Rice 1987: 156–158).</s><s>Sledeću fazu pečenja predstavlja povišavanje temperature sa 300 oC do oko 700 oC i to bržim tempom, sa povećanjem od 50–70 °C po satu, do dostizanja temperature od oko 500 °C (Cuomo di Caprio 1981–1982: 403–404).</s><s>Na ovoj temperaturi loženje peći, a time i povećanje temperature, se usporava, kako bi se ujednačila temperature u svim delovima peći.</s><s>Ovu fazu odlikuje niz istovremenih procesa.</s><s>Tokom ove faze odvija se sagorevanje organskih dodataka, sa izuzetkom grafita (koji može izdržati temperature i do 1200 oC).</s><s>Istovremeno sa sagorevanjem organskih supstanci, između 430 oC i 850 oC, dolazi do termičkog raspada minerala glina i drugih faza (sinterovanje) i gubitka hemijski vezane vode.</s><s>Na ovoj temperaturi, minerali počinju da gube kristalne strukture i postaju amorfni (‘vitrozni’).</s><s>Svaka mineralna vrsta odreagovaće na različitim temperaturama: halojzit na 558 oC, hematit, ilit i kaolinit na 550–585 oC, kvarc na 573 oC, montmorilonit na 678 oC, kalcit na 740 o –800 oC, a većina drugih minerala glina na oko 750 oC (Zlatunić 2007: 93; El–Gohary, Al–Naddaf 2009: 40). (Rye 1981: Narednu fazu pečenja karakteriše duži period održavanja iste temperature i postepeno dostizanje predviđenog termičkog vrhunca, koji zavisi od debljine pečenih proizvoda.</s><s>Za dobro pečenje keramičarskih proizvoda bilo je potrebno dostići i potom neko vreme održati temperaturu od oko 800 oC (Adam 2005: 112), odnosno do 1000 oC (Rapp 2009: 198; Brandl, Federhohofer 2010: 36).</s><s>Tokom ove faze, rupe na peći se zatvaraju, a predmeti počinju da zrače (Rye 1981: 108–109).</s><s>Na temperaturama iznad 800 oC gube se pucolanske aktivnosti i može doći do formiranja visokotemperaturnih mineralnih faza poput mulita (porcelanit) i kristobalita.</s><s>Pored mulita i kristobalita, u toku pečenja mogu nastati i druge nove mineralne faze, kao što su gelenit (na temperaturi od oko 800 oC), diopsid (na oko 850 oC i volastonit (na oko 1050 oC) nastali pečenjem gline bogate kalcijumom ili hematit (na oko 850 oC) nastao pečenjem glina siromašnih kalcijumom (Uğurlu Sağın, Böke 2013: 73).</s><s>Na temperaturama iznad 900 oC počinje proces vitrifikacije, zbog čega proizvod postaje neupotrebljiv (Rye 1981: 29–36, 105Važno je imati u vidu i to da mineraloške transformacije tokom pečenja utiču i na poroznost opeka.</s><s>Tako, na primer, na temperaturama iznad 800 oC, materijal sa visokim sadržajem kalcita (CaCO3) se raspada i nastaje kreč (kalcijum oksid CaO).</s><s>U prisustvu vode, kalcijum oksid se vraća u portlandit (Ca(OH)2), koji se u reakciji sa ugljen–dioksidom vraća u kalcit.</s><s>Ove reakcije značajno doprinose stvaranju i povećanju zapremina pukotina kod opeka, poznatih i kao “lime blowing” (Rye 1981: 32–36).</s><s>Opekama nastalim od glina sa manjim procentom kalcijuma, na ovoj temperaturi se smanjuje poroznost.</s><s>Na temperaturama ispod 900 oC, pore manje od 1 mm su najčešće, dok na ovoj temperaturi kod opeka bogatih kalcijumom distribucija pora ostaje nepromenjena, a kod opeka od gline sa malo kalcijuma dolazi do povećanja broja pora većih od 7 mm.</s><s>Najveća promene u povećanju broja velikih pora i smanjenju poroznosti se dobija pečenjem na oko 1000 oC kod glina siromašnih kalcijumom i na temperaturama 1100 oC kod glina bogatih kalcijumom (Uğurlu Sağın, Böke 2013: 73) Poslednja faza u pečenju opeka podrazumeva postepeno hlađenje peći.</s><s>To se postiže prestankom loženja peći, što dovodi do opadanja temperature.</s><s>Preostali otvori na peći, uključujući i otvor ložišta se zatvaraju kako bi se sprečili ulazak hladnog vazduha i nagla promena temperature u peći, što bi dovelo do pucanja ili deformisanja proizvoda.</s><s>Nakon završetka pečenja i hlađenja, pristupalo se otvaranju i pražnjenju peći (Duhamel 1979: 54).</s><s>Prilikom pečenja toplotni raspored je drastično varirao (Kondopoulou et al. 2014) i održavanje ujednačene temperature u peći je bilo teško (vidi 7.2.6.</s><s>Termička obrada).</s><s>Stoga je uvek deo tovara morao biti odbačen usled nedovoljnog ili neujednačenog pečenja.</s><s>Ovaj efekat je znatno izraženiji u većim pećima (Hasaki, Raptis 2016: 214).</s><s>Trajanje pečenja je zavisilo od čitavog niza faktora, poput veličine peći, atmosferskih uslova i količine i kalorijske vrednost goriva (Adam 2005: 112), ali i veličine i debljine proizvoda, njihovog rasporeda i brzine i načina uvođenja goriva u peć (Cuomo di Caprio 19811982: 403).</s><s>Eksperimentalni primeri ne daju ujednačene podatke o trajanju ovog procesa, koji je mogao trajati od 30 sati do oko tri dana za samo pečenja, dok je hlađenje i vađenje iz peći moglo trajati i više nedelja (vidi Cuomo di Caprio 1981–1982: 404; Deschler–Erb 2012: 42; Tremoleda et al. 2014: 318–319).</s><s>Etnološki primeri ukazuju da je majstor na osnovu boje plamena (što je zapravo ukazivalo na temperature) određivao da li je pečenje gotovo (Nuroso Gorivo je jedna od ključnih sirovina u proizvodnji keramičkih materijala, pa je njegova dostupnost direktno uticala na izbor lokacije proizvodnje (vidi Swan 1984: 6–7).</s><s>Etnoarheološke studije i antrakološke analize su pokazale da je najčešće korišćeno gorivo biljnog porekla,69 poput drveta, slame, pleve, ćumura ili uglja (vidi Cuomo di Caprio 1979: 91; McWhirr 1979: 100; Vaschalde et al. 2017), a često i ono životinjskog porekla, poput izmeta (Rowan 2015: 465; Orton, Hughes 2013: 124–125).</s><s>Bez obzira na vrstu, za paljenje peći su bile potrebne velike količine goriva (vidi 7.8.1.</s><s>Sirovinske potrebe proizvodnje keramičkih građevinskih materijala).</s> <s>69 Možemo očekivati da je rimska keramičarska proizvodnja makar delimično bila u simbiozi sa prirodnim okruženjem, kao što to radi moderna industrija, i da je prilagođena korišćenju otpadaka zemljoradnje (Peacock 3.5.</s><s>ALATKE ZA PRAVLJENJE OPEKA</s> <s>Do sada nijedna alatka iz rimskog perioda nije vezana za proizvodnju opeka.</s><s>Stoga, podatke o njihovom izgledu i upotrebi dobijamo iz ikonografskih i etnografskih studija i eksperimentalnih ogleda.</s><s>Alatke koje su korišćene za izradu opeka mogu se podeliti na: (3.5.1.) Alatke za ekstrakciju sirovina; (3.5.2.) Alatke za pripremu i obradu paste; (3.5.3.) Kalupi; (3.5.4.) Alatke za obeležavanje opeka i (3.5.5.) Alatke korišćene pri pečenju.</s><s>3.5.1.</s><s>Alatke za ekstrakciju sirovina</s> <s>Ekstrakcija sirovina je vršena jednostavnim alatkama.</s><s>Predstava sa pinake iz Korinta (sl. 3.7; 3.8) i crtež na tegluli iz Bratislava–Rusovce (sl. 3.10; Musilová, Turčan 2010) svedoče da je osnovna alatka za rudarenje gline bio kramp (lat. dolabra).</s><s>Korišćene su i druge alatke, od složenijih poput motike, lopate (sl. 3.35) i mistrije,70 napravljenih od metala ili drveta sa metalnom oblogom, do jednostavnijih poput zašiljenog štapa (McWhirr 1984: 55–56; Cuomo di Caprio 2007: 144; vidi Soultov 1985: 43; Peacock 1982: 53).</s><s>Transport sirovina je vršen u keramičkim posudama, vrećama, torbama ili korpama od tkanine ili kože, kao što pokazuje jedna od pinaka (sl. 3.7; Cuomo di Caprio 2007: 144).</s><s>3.5.2.</s><s>Alatke za pripremu i obradu paste Mrvljenje materijala je vršeno rukama, nogama ili upotrebom drvenog malja, teških zakrivljenih štapova ili nekom drugom alatkom, koje su korišćene da se ,,tuče’’ suva glina (Peacock 1982: 54–55; Quinn 2013: 154; Jackson, Green 2018: 502).71 Glina je mogla biti i dodatno prosejavana upotrebom sita od životinjske kože ili tkanine sa rupama (Cuomo di Caprio 2007: 149).</s><s>Naredni korak u obradi predstavlja valjanje (gnječenje ili mešanje) gline (vidi 3.4.3.3.</s><s>Hidratacija i homogenizacija), koje je vršeno rukama, nogama ili drvenim alatkama (Spitzlberger 1968: 102; Brooks 1939: 155; Stefanidou et al. 2014: 2253; vidi ,,Kalup je jedan od najefektivnijih izuma čovečanstva: mali drveni okvir koji stoji u pozadini moćnih spomenika…’’</s> <s>Opeke su oblikovane u kalupu.</s><s>Nije sačuvan nijedan rimski kalup, međutim kako se ova tehnologija nije menjala, njihov izgled je moguće rekonstruisati.</s><s>Osnove za ove rekonstrukcije predstavljaju: sačuvani kalupi i njihove predstave, pre svega iz starog Egipta i Palestine (sl.</s><s>Jequier 1924: 14, fig.</s><s>5), njihovo pominjanje u literarnim izvorima antičke Grčke (Orlandos 70 Na nekim žigovima predstavljen je motiv koji najverovatnije predstavlja mistriju (vidi McWhirr 1984: 56).</s><s>71 Ne može se isključiti ni upotreba mlinova ili drugih mehaničkih naprava (Peacock 1982: 54–55).</s><s>1966: 56–57; vidi Martin 1965: 50), tragovi na opekama i etnoarheološke studije i moderne analogije.</s><s>U zavisnosti od forme opeke i kalupi su bili različiti.</s><s>Kalupi za izradu latera predstavljaju jednostavnu drvenu kutiju ili okvir od dasaka.</s><s>Klasičan kalup najverovatnije nema ni gornju ni donju stranu.</s><s>Duže stranice su mogle biti produžene i tako formirale drške, koje su omogućavale lakše baratanje. (Wright 2005: 100) Kalupi za oblikovanja tegula su složeniji u odnosu na ostale (vidi Warry 2006: 7–32; Shepherd 2006; Shepherd 2007; Tremoleda et. al. 2014).</s><s>Najčešće su korišćeni četvorostrani kalupi sa otvorenim stranama (sl. 3.37; 3.38), koji su slični onima za izradu latera.</s><s>Daske dužih, bočnih, stranica su visine koja odgovara ušicama finalnog proizvoda.</s><s>Čeone daske su niže, visine koja odgovara visini tela tegule.</s><s>Na krajeve bočnih (horizontalnih) stranica, uz spojeve sa vertikalnim stranicama, postavljani su (lepljeni ili ukucavani) paralelopipedni blokovi, visine i debljine koja odgovara visini i debljini ušica.</s><s>Kod standardnih tegula, širina kalupa je bila veća na gornjem kraju, gde su i ušice deblje i sužavala se prema naspramnom (donjem) kraju.</s><s>Donji isečci tegula su formirani odsecanjem navedenih delova nožem, ili pomoću drvenih umetaka, čiji je oblik zavisio od željenog oblika isečka (sl. 3.39).</s><s>Ovi umeci su mogli biti slobodni, vezani za kalup, ili vezani za radnu površinu, što bi omogućilo fiksiranje kalupa za radnu površinu prilikom pravljenja opeke.</s><s>Uz jednu od vertikalnih strana kalupa moglo je biti postavljen kanap, sa stranicama koje izlaze van kalupa (sl. 3.38).</s><s>Prema P. Veriju (Warry 2006: 34), neki oblici tegula su pravljeni u petostranim obrnutim kalupima.</s><s>Ovi kalupi su slični gore navedenim, s tim što je gornja strana zatvorena, a tegule su pravljene naopako.</s><s>Imbreksi su takođe pravljeni na dva načina (sl. 3.25).</s><s>Trapezoidno isečena ploča gline je ili utiskivana u konveksni kalup (McComish 2012: 167–168) ili je nameštana na konkavni ,,rog’’ – trapezoidni drveni instrument sa polukružnim presekom i drškom (Hamari 2017: 43).</s><s>Moguće je da su korišćene obe tehnike, gde je prvo korišćen kalup, pa potom rog (vidi Dok je glina još uvek u kalupu, višak je uklanjan torzionom žicom, koja je prevlačena preko kalupa.</s><s>Takođe, žica je mogla biti korišćena za odvajanje kalupa od površine.</s><s>Površine su mogle biti i dodatno ravnane i glačane prevlačenjem drvene daske – ,,lenjira’’.</s><s>Za dodatnu obradu korišćeni su noževi i druge alatke, poput onih korišćenih za pravljenje posuda (spatule, strugači, sečiva i dr.) (Nuţu 2019: 141; Peacock 1982: 59–61), dok je površina mogla biti dodatno obrađivana rukama, mokrom tkaninom ili sunđerom (Spitzlberger 1968: 102).</s><s>Specifični oblici, poput tegula (vidi Shepherd 2006: 169–170; Shepherd 2007: 56–58; Tremoleda et. al. 2014: 317–318) i imbreksa (Hamari 2017: 43) su zahtevali posebnu obradu (npr. ušice ili umeci tegula) navedenim alatkama ili vlažnim šakama.</s><s>Proces proizvodnje je zahtevao jako nabijanje gline u kalup, te su kalupi trajali par meseci (Warry 2010: 131).</s><s>Njihova zamena je dovodila do varijacija u veličini opeka, ali se pretpostavlja da su ove razlike manje od onih koje su izazvane smanjivanjem opeka tokom sušenja i pečenja (Warry 2010: 131).</s> <s>Većina oznaka na površini je nastala prstima ili urezivanjem oštrim instrumentom (vidi 3.4.6.</s><s>Obeležavanje opeka).</s><s>Opeke retko imaju motiv nastao upotrebom češlja od drveta, gline, kosti ili metala (Merlini 2016: 71), čiji je izgled poznat na osnovu otiska na opeci (sl. 3.40;</s> <s>Sačuvani pečati iz rimskog perioda su malobrojni.</s><s>Pretpostavlja se da je većina signakula za opeke bila od drveta (Spitzlberger 1968: 109; Betts 1995: 208; Warry 2010: 131).</s><s>Na ovo ukazuju otisci teksture drveta (Merlini 2016: 86; Spitzlberger 1968: Nr.</s><s>323; Warry 2010: 131) i horizontalne linije od pucanja pečata, vidljivi na nekim žigovima, iako nijedan otkriveni drveni pečat nije korišćen za obeležavanje opeka (sl. 3.41; vidi Hesnard, Gianfrotta Pravljeni su od čvrstih vrsta, poput javora i trešnje (Hanel, Tegtmeier 2004: 456), ali je ipak pitanje njihove izdržljivosti upitno.</s><s>Raniji autori, poput D. Batc i D. Šmitc (prema Hanel, Tegtmeier 2004: 461) pretpostavljaju da je životni vek drvenog pečata bio oko godinu dana, međutim P. Veri (Warry 2006: 74–75; 2010: 145) dolazi do zaključka da je prosečni životni vek pečata bio oko 20 godina.</s> <s>Pečati su mogli biti i od keramike72 ili metala (Spitzlberger 1968: 109–110; Isac 1991: 58; vidi Hanel, Tegtmeier 2004: 453–454).</s><s>Keramički pečati su pronalaženi na prostoru celog Carstva (vidi CIL XV 1, 83; Spitzlberger 1968: 110; Hanel, Tegtmeier 2004: 453–454), ali samo je pečat iz Akvinkuma doveden u vezu sa pečatiranjem opeka (sl. 3.42; Kuzsinszky 1932: 46–47).</s><s>S druge strane, od preko 40 gvozdenih ili bronzanih pečata (Garbsch 1970: 112, Tab. pečati su mogli biti i od kamena (Kurzmann 2006: 24–29; Brodribb 1987: 119–120).</s><s>Pečati su bili različitog oblika (vidi Spitzlberger 1968: 109; Garbsch 1970), međutim praktičnost izrade i sami žigovi ukazuju da su uglavnom korišćeni pečati jednostavnijeg oblika, tzv. ručni pečati (sl. 3.45).</s><s>Ovi pečati se sastoje iz glave u obliku pločice–letvice i drške.</s><s>Metalni pečati su mogli imati glavu u vidu pojedinačnih slova (sl. 3.44),73 poput onih korišćenih za žigosanje životinja, međutim upotreba ovakvog pečata je potvrđena samo u slučaju gvozdenog pečata iz Feldioare (Dakija) (Isac 1991: 58, br. 5).</s><s>Drška pečata je bila organski ili kompozitno vezana za telo pečata, što je moglo biti izvedeno na više načina (vidi Hanel, Tegtmeier 2004: 457).</s><s>Drška je mogla biti različite dužine, u proseku između 20 i 50 cm (Garbsch 1970: 111).</s><s>Tehnika izrade pečata je podrazumevala da pečatorezac reže ili dubi drveni pečat, odnosno urezuje znake u kamen, dok su keramički i metalni pečati pravljeni u kalupu ili pomoću otiska (matrice).</s><s>Uzimajući ovo u obzir, pretpostavlja se da bi metalne signakule najčešće ostavljale oštar žig bez kartuše sa duboko utisnutim slovima.</s><s>Drveni pečati pravljeni dubljenjem su ostavljali žig sa slabijim konturama i izbočenim okvirom i slovima, što upravo odgovara najvećem broju otkrivenih žigova.</s><s>Kako bi se sprečilo odlamanje detalja, slova drvenih pečata su pravougaona i često imaju ligature (koje imaju statički efekat) (Spitzlberger 1968: 109).</s><s>Uprkos, intenzivna upotreba bi izazvala oštećenja na slovima, što je često vidljivo na žigovima 72 Studija T. Janeka (Janek 2016), zasnovana na morfološkim karakteristikama žigova je pokazala da su žigovi služili kao matrice za izradu novih pečata, što je ranije pretpostavio i G. Spicelberger (Spitzlberger 1968: 108).</s><s>73 Neki autori predlažu da su pečati mogli imati kompozitna slova, koja bi bila menjana u slučaju oštećenja (Шарановић–Светек 1989–1990: 42; Hanel, Tegtmeier 2004: 453), međutim ovo nije potvrđeno. (Hanel, Tegtmeier 2004: 451–452).</s><s>Slične otiske ostavljao bi i keramički pečat, nastao pomoću keramičkog modela ili otiska (matrice) drvenog pečata.</s><s>Natpis pečata se sastoji od niza znakova, koji mogu biti slova, brojevi, simboli, ili njihova kombinacija i uglavnom predstavljaju skraćenice ili monograme.</s><s>Način skraćivanja kao i upotreba ligatura često odgovara onima sa ostalih epigrafskih spomenika.</s><s>Slova su najčešće izvođena kapitalom, ali ređe i kurzivno.</s><s>Natpis pečata najčešće bi bio izrađen negativu, čime bi dobijeni otisak bio u pozitivu, međutim nekada je (najverovatnije greškom) bio izrađen u pozitivu, pa bi dobijeni žig bio retrogradan, odnosno u negativu.</s><s>U zavisnosti od načina izrade pečata, dobijeni otisak bi mogao da bi dobio plastična reljefna ili udubljena slova. (Шарановић–Светек 1989–1990: 42)</s> <s>Alatke korišćene pri pečenju, ne predstavljaju alatke u užem smislu, već deo mobilijara peći.</s><s>Prvu grupu predstavljaju držači predmeta (eng. spacers), korišćeni prilikom ređanja proizvoda kako bi učvrstili i razdvojili proizvode, odnosno onemogućili da se proizvodi slepe a istu namenu su mogli da vrše i ulomci proizvoda.</s><s>Većina do sada otkrivenih predmeta ove namene se vezuje za pravljenje posuda.</s><s>Druga grupa inventara peći su tzv. ,,čepovi”, korišćeni za zatvaranje rupa u rešetki peći (sl. 3.46; Petru 1977: 228).</s><s>3.6.</s><s>OBJEKTI PROIZVODNJE</s> <s>Tokom procesa proizvodnje korišćeni su različiti objekti, ali postoje primeri gde je ceo proces, od pripreme sirovine do konačnog pečenja vršen u jednom objektu (vidi Warry 2006: 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta –jame</s> <s>Glina je najčešće iskopavana u otvorenim iskopima, terasasto ili u jamama i rovovima (vidi Schmid 2008: 17–20), o čemu svedoči predstava sa pinake iz Korinta (sl. 3.7).</s><s>Usled geomorfoloških procesa, jame je veoma teško uočiti i svega mali broj je do sada identifikovan i istražen (vidi Nuţu 2019: 114–115).</s><s>Najčešće su nepravilnog oblika i različite površine, od 500 m2 na lokalitetu Pavlikeni (Bugarska) (Soultov 1985: 22) do 7.500 m2 u Vili 1 kod Montanе (Bugarska) (Александров 1983: 54) ili gliništa Auguste Raurike, koja predstavljaju jedinstveni primer sistematskog iskopavanja gline74 (sl. 3.48; 3.49; Schmid 2008: 17; Berger 2012: 314316).</s><s>Najčešće su pozicionirane u blizini peći, do 150 m udaljenosti (Schmid 2008: 17), iako su u nekim slučajevima glina mogla biti donošena i sa veće udaljenosti (Peacock 1982: 52–53).</s><s>3.6.2.</s><s>Vodosnabdevanje</s> <s>Voda je dobijana iz obližnjih izvora ili tokova, poput potoka, reka ili jezera, koji mogu biti trajni ili sezonski.</s><s>Ovi izvori su mogli biti povezani sa radionicom različitim vodovodnim sistemima, kao što su kanali, akvadukti, cevovodi ili cisterne/rezervoari (vidi Humphrey 2006: pravilne, pravougaone osnove i orijentisane u istom pravcu, dok su neke nepravilne osnove i drugačije orijentacije 35–51).</s><s>Alternativno, korišćena je i voda iz podzemnih geoloških slojeva, crpljena bunarima Poreklo peska je bilo dvojako: mogao je da se koristi pesak iz geoloških slojeva u samim jamama ili se koristio pesak iz rečnih nanosa.</s><s>Tragovi eksploatacije peska su veoma retki.</s><s>3.6.4.</s><s>Obrada sirovina</s> <s>Glinena pasta je najčešće čuvana i priprema u jamama iz kojih je i eksploatisana glina, o čemu svedoče brojni nalazi otkriveni u radioničkim centrima, kao i eksperimentalni ogledi (vidi Tremoleda et al. 2014: 316).</s><s>Ove jame mogu biti različitih oblika i uglavnom manjih, ali mogu biti i većih dimenzija,75 poput velikih jama–bazena (5 x 6 m) iz Haldera (Willems 1977: 115), Rajncaberna (sl. 3.50; Peacock 1982: 54, fig.</s><s>20) ili Hunzenšvila (Deschler–Erb 2012: Mešanje sirovina je moglo biti vršeno na otvorenom, na popločanjima, koja su mogla biti i manjih dimenzija (Peacock 1982: 54).</s><s>3.6.5.</s><s>Objekti za sušenje proizvoda</s> <s>Sušenje materijala je moglo biti vršeno na otvorenom (vidi 3.4.5.</s><s>Sušenje) ili u objektima različite kompleksnosti.76 Ovi objekti mogu biti jednostavne strehe pokrivene slamom ili drvetom (Brodribb 1979: 215), jednostrano otvorene kolibe (vidi npr. Aubert 1994: 206; Ventura, Cividini 2011) ili tremovi.</s><s>Otvorenost ovih objekata je omogućavalo cirkulaciju vazduha, što je ubrzavalo proces sušenja, dok su istovremeno proizvodi bili zaštićeni od uticaja sunca i atmosferalija.</s> <s>Tremovi (navalia; Matijašić 1986: 209) su pronalaženi u radionicama širom Carstva, pretežno vojnog karaktera (sl. 7.59–7.62; vidi Mosser 2015: 67, fusnota 39; Deschler–Erb 2012: 41, fusnota 82; Federhofer 2007: 15, ft.</s><s>71, 36 f; Sperling 2020: 171, ft.</s><s>305 sa navedenom literaturom), iako se javljaju i u privatnim radionicama (npr. Rheinzabern (D) prema DeschlerErb 2012: 41, ft.</s><s>82; vidi Reutti 1983: 44).</s><s>Odlikuju ih otvorene strane ili tarabe (prema Mosser Na mestima sa oštrijom klimom korišćene su prostorije za sušenje sa hipokaustom (sl. 3.51; Swan 1984: 47–48; Harizanov 2016), kakve su otkrivene u Holtu u Ujedinjenom Kraljevstvu (Grimes 1930: 21–22), Engelhofu u Austriji (Jandaurek 1956; Jandaurek 1957) ili 75 Mogli su biti korišćeni i bazeni za flotaciju (vidi 3.4.3.1.</s><s>Obrada pojedinačnih sirovina) koji se primarno vezuju za proizvodnju keramike.</s><s>Ovi bazeni su plitki, ozidani opekama, a mogu imati zapreminu i do 6000/7000 l (vidi Peacock 1982: 54; Cuomo di Caprio 2007: 150, 157).</s><s>76 Za sušenje manjih proizvoda korišćene su i tzv. peći za sušenje u obliku slova T sa hipokaustnim sistemom u vilama 1 i 3 kod Montane i u vili na lokalitetu Vărbovski livadi kod Pavlikeni u Bugarskoj U sklopu navedenih objekata, opeke su mogle biti sušene na policama, o čemu svedoče otisci na ivicama nekih tegula (Warry 2006: 35, 135) i otisak psećih kandži na bočnoj strani imbreksa iz vile u Pidingtonu u Engleskoj (Brodribb 1979: 213–215; McComish 2012: 272Najvažniji deo svake keramičarske radionice je peć (furnus, hypocaustum; Cuomo di Caprio 1972: 389), budući da od njene konstrukcije i funkcionalnosti direktno zavise kvalitet i estetika proizvoda.</s><s>S izuzetkom ranije helenizovanih i romanizovanih oblasti, Rimljani na Balkan uvode već razvijene oblike dvospratnih peći za pečenje keramičkih materijala, tipične za prostor Mediterana (Cuomo di Caprio 1972; Peacock 1982; Hasaki 2002; vidi Харизанов Razvijene su brojne tipologije peći (sl. 3.52),77 zasnovane na morfološkim karakteristikama peći – izgledu osnove peći i njenim konstruktivnim elementima, poput unutrašnje strukture donje komore i posebno izgleda nosača rešetke.</s><s>Većina ovih tipologija je regionalnog karaktera, a značajne su tipologije koje su razvili N. Kuomo di Kaprio (Cuomo di Opeke su primarno pravljene u pećima četvorougaone osnove, pre svega usled zbog uglaste morfologije koja omogućava optimizaciju kapaciteta peći, boljih nosećih karakteristika, bolje termičke izolacije i smislenijeg dizajna za ređanje objekata koji su tog oblika (McWhirr 1979: 98; Le Ny 1988: 50–60).</s><s>Ipak, brojni primeri pokazuju da su peći ovalnog ili kružnog oblika su nekada korišćene za pečenje opeka (vidi Berger 1969; Cuomo di Caprio 1972; Romeuf, Dumontet 1973; Peacock 1982: 69), kao što su i pravougaone peći korišćene za pravljenje raznih predmeta od keramike (vidi Peacock 1982: 69).</s><s>Takođe, oblik peći nije pouzdan pokazatelj o tome koja je vrsta goriva paljena u njoj (McWhirr 1979: 98; Peacock Peći se sastoje iz niza povezanih konstruktivnih elemenata: donje komore, nosača rešetke, rešetke, gornje komore, prefurnijuma i ložišta (sl. 3.53).</s><s>Donja komora / ložište (lat. furnus / hypocaustum) služi za mešanje vrelih izduvnih gasova vatre i kiseonika iz peći i delimično za sagorevanje goriva (Cuomo di Caprio 1972: 389; Swan 1984: 29).</s><s>Najčešće je ukopana u teren, što je poboljšavalo termičku izolaciju i stabilnost i uštedu na građevinskim materijalima (Харизанов 2019: 217; Nuţu 2019: 112).</s><s>Nosač rešetke se nalazi u sklopu donje komore i služi da nosi težinu gornje konstrukcije peći i proizvoda koji se peku (Swan 1984: 29; Hasaki 2002).</s><s>Može biti formiran u originalnom terenu, ili podignut od opeka, kamena i premazan glinom.</s><s>Postoji više oblika nosača, koji predstavljaju drugi element tipologija peći (sl. 3.52).</s><s>Nosači mogu biti slobodno stojeći (centralni stub ili centralni zid, ili više stubova i zidova) ili strukturalno povezani sa zidovima donje komore (jezičasti zid, poprečni zidovi koji povezuju centralni kanal ili poprečni lukovi) 77 Za poređenje tipologija peći vidi Hasaki 2002: 139–141; Харизанов 2019: 225–226. ili kombinacija ove dve (Харизанов 2019: 217).</s><s>Kod peći sa poprečnim zidovima koji nose lukove, postoje četiri osnovna izvođenja poprečnih kanala, koji predstavljaju drugi element Rešetka (lat. opus suspensum / opus pensile / sola) je deo peći između donje i gornje komore i služi da odvoji proizvode od direktne vatre i omogući strujanje vrelih gasova iz donje u gornju komoru.</s><s>Ovo je omogućeno nizom vertikalnih rupa–perforacija u samoj rešetki.</s><s>Položaj i raspored ovih otvora direktno zavisi od tipa i pozicije nosača rešetke.</s><s>Rupe mogu biti kružnog, elipsoidnog, pravougaonog ili trapezoidnog preseka, a prečnika su između 0,03–0,04 i 0,10–0,12 m. Nije retko ni to da neki otvori budu naknadno zatvoreni (čepovima od gline ili ulomcima keramičkih proizvoda), sa ciljem da se kontrolišu pravci strujanja gasova.</s><s>Rešetka se najčešće nalazi u nivou tla. (Cuomo di Caprio 1972: 392–395; Swan 1984: 29–31; Hasaki 2002; Харизанов 2019: 217–218; Nuţu 2019: 112) Gornja komora (komora za pečenje) služi za pečenje proizvoda.</s><s>Najčešće je nadzemna, ali može biti i poluukopana ili u ukopana u celosti, što je za posledicu imalo bolju izolaciju i uštedu građevinskih materijala.</s><s>Gornja komora je retko očuvana u celosti, pa postoje brojne pretpostavke o njenoj konstrukciji i pokrivaču.</s><s>Zidovi gornje komore i pokrivač su mogli biti: privremeni – napravljeni od tufa ili grana, zemlje i trave, ili ulomaka premazanih glinom; sa trajnim vertikalnim zidovima i privremenim pokrivačem; trajni sa vertikalnim zidovima od opeka i pokrivačem od krovnih opeka; u formi kupole ili svoda i napravljen od delova amfora ili keramičkih cevi (Cuomo di Caprio 1972: 401–404; Bryant 1977: 107–110; Swan 1984: 34sklopu krova nalazili su se otvori za ventilaciju, koji su imali funkciju termičke regulacije.</s><s>U slučaju da je pokrivač trajan, peć je punjena i pražnjena kroz servisna vrata na jednom od zidova gornje komore.</s><s>Ovaj način servisiranja peći je komplikovaniji i trajao je duže.</s><s>Peći sa trajnim zidovima i privremenim pokrivačem su punjene odozgo.</s><s>Na zidovima peći su mogli postojati i dodatni otvori, koji su služili za kontrolu vizuelnu kontrolu temperature, na osnovu boje plamena. (Cuomo di Caprio 1972: 395–399; Swan 1984: 32; Hasaki 2002; Харизанов 2019: Ložišni kanal (lat. praefurnium) je natkriveni hodnik koji se nalazi ispred peći, a strukturno je povezan sa donjom komorom.</s><s>Služi za loženje peći.</s><s>Njegov oblik i dimenzije mogu da variraju,78 a prema načinu konstrukcije, može biti ukopan zajedno sa donjim delom peći i ozidan ili iskopan u vidu tunela u originalnom terenu i premazan glinom (Cuomo di Caprio 1972: 386; Swan 1984: 29; Харизанов 2019: 219; Nuţu 2019: 112).</s><s>Ložišna jama služi za loženje peći i za uklanjanja pepela.</s><s>Može biti kružne, ovalne ili pravougaone osnove, delimično ili kompletno ukopana i sa ili bez potpornih zidova (Swan Peći mogu imati i dodatne elemente, poput stepeništa ili prilazne rampa, koje služe za pristup grejnom prostoru (Duhamel 1979: 54).</s><s>Iznad peći može biti postavljena nadstrešnica (Soultov 1985; McWhirr 1979: 100–101; Deschler–Erb 2012: 40–42; Харизанов 2019: 219).</s><s>Takođe, peći mogu imati i drenažne kanale (vidi McWhirr 1979: 100).</s><s>Pomenuti elementi su 78 Primećeno je da dužina ložišnog kanala nema uticaj na termičke karakteristike peći, ali da može imati vezu sa vrstom goriva koje je korišćeno (Swan 1984: 7; Харизанов 2019: 219). česti u predelima sa vlažnom i hladnom klimom, ali su retko dokumentovani prilikom arheoloških istraživanja (Nuţu 2019: 114).</s><s>3.6.7.</s><s>Skladišta</s> <s>Opeke su uglavnom skladištene na otvorenom.</s><s>Jedino skladište otkriveno je u radionici na lokalitetu Telica (Telița) – "Livada Maicilor" u Rumuniji (Rădulescu 1971).</s><s>3.6.8.</s><s>Otpadni prostor</s> <s>Proizvodnja keramičkih materijala stvara velike količine otpada, bilo od paljenja peći (ostaci goriva i pepeo) ili neuspelih proizvoda.</s><s>Za ovu namenu su korišćene otpadne jame, koje su prethodno mogle služiti za pripremu, čuvanje i obradu glinene paste (vidi Nuţu 2019: 114).</s><s>4. OPEKE SA ŽIGOM VII KLAUDIJEVE LEGIJE</s> <s>4.1.</s><s>TIPOLOGIJA ŽIGOVA NA OPEKAMA VII KLAUDIJEVE LEGIJE Kao što je već objašnjeno u delu o uzorcima i metodama (1.2.1.1.</s><s>Epigrafska, paleografska i morfometrijska analiza žigova), uspostavljena je nova tipologija žigova VII Klaudijeve legije, kojom su obuhvaćeni: ranije publikovani nalazi, opeke iz dokumentacije Arheološkog Instituta u Beogradu79 i nalazi sa novih istraživanja arheološkog nalazišta Viminacijum iz perioda 2000–2019. godine.</s><s>Ukupno je obrađeno 1.518 opeka sa žigom VII Klaudijeve legije,80 a informacije o nalazima je moguće videti u priloženom katalogu nalaza Žigovi su podeljeni na tipove (I-XXXII) prema rezultatima epigrafske analize, odnosno natpisu pečata (sl. 1.1).</s><s>Naime, natpis pečata se sastoji od više elemenata, koji možemo podeliti na osnovne ili dodatne.</s><s>Osnovni deo natpisa predstavlja samo ime legije, koje se sastoji od termina legio, broja VII i patrimonijuma Claudia.</s><s>Dodatne elemente čine prateći atributi, poput titule pia fidelis, carske filijacije Antoniniana ili druge informacije.</s><s>Žigovi koji nisu očuvani u celosti i koje nije moguće odrediti prema tipu, su priloženi na kraju poglavlja.</s><s>Tipovi su podeljeni na podtipove, u zavisnosti od oblika okvira i toga da li pečat ima utisnuta ili izdignuta slova.</s><s>Definisana su 4 podtipa, gde prva tri imaju pečate sa utisnutim slovima, a prema obliku okvira se dele na: (a) pečate sa pravougaonim okvirom; (b) pečate sa okvirom u obliku tabule ansate i (c) pečate sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata.</s><s>Četvrti podtip čine (d) pečati sa izdignutim slovima.</s><s>U određenim slučajevima, natpis pečata je retrogradan, što je naglašeno oznakom R. Podtipovi se dalje dele na varijante, koje su određene prema stilskopaleografskih karakteristika pečata, odnosno oblika i veličina slova.</s><s>Svaka varijanta predstavlja jedan pečat i obeležene su evidencionim brojem iza podtipa.</s><s>Kod nekih varijanti uočene su razlike u izgledu pečata, na osnovu kojih su definisane varijacije, obeležene slovom iza evidencionog broja varijante.</s><s>Osnovnu varijaciju predstavlja najbolje očuvan primerak, dok su dalje razlike najverovatnije posledica zaprljanosti ili istrošenosti pečata.</s><s>Eventualno, neke varijacije mogu da predstavljaju i otiskivanje novog pečata, koji je nastao pomoću žiga starog (vidi Janek 2018), te je stoga u velikoj meri sličan sa starim.</s><s>U daljem tekstu svaki tip žiga biće detaljno opisan kroz epigrafsku analizu žiga; oblike i dimenzije okvira; stilsko-paleografsku analizu.</s><s>Takođe, za svaki tip će biti predstavljena i diskutovana i prostorna dispozicija i kontekstualna analiza, hronološka analiza, kao i 79 Opeke otkrivene prilikom arheoloških istraživanja lokaliteta Kostol–Pontes, Veliki Gradac kod Donjeg Milanovca i nalazi sa istraživanja Viminacijuma pre 2000. godine.</s><s>80 U tabelarnom prikazu rezultata, korišćene su skraćenice.</s><s>Za oznake provincija, korišćene su skraćenice: Dac. lokaliteta, korišćene su skraćenice: Ban.</s><s>Palanka – Banatska Palanka, Boljetin–Grad. na Lepeni – Boljetin Mehadia–Baile Herculane, S. Mitrovica – Sremska Mitrovica, T. Severin – Turnu Severin, V. Gradište – Veliko Gradište, V. Laole – Veliko Laole, V. Gradac - Veliki Gradac, V. Kalemegdan – Veliki Kalemegdan i Vim.</s><s>Viminacijum.</s><s>Takođe, lokacije na arheološkom nalazištu Viminacijum su skraćene sa: Amfiteatar – Amf, prilikom arheoloških istraživanja obeleženi su skraćenicom A. I., dok su slučajni nalazi obeleženi skraćenicom S. morfološka i morfometrijska analiza opeka.</s><s>Ove analize će biti vršene na nivou tipova ili varijanti, a varijacije neće biti uzete u obzir.</s><s>Pri morfološkoj i morfometrijskoj analizi korišćena je terminologija standardnih rimskih formata (3.3.</s><s>Terminologija i oblici opeka).</s><s>Pri analizi drugih aspekata korišćeni su sublimirani rezultati hronološke analize, odnosno definisane su tri epohe, koje pokrivaju tri karakteristična vremenska perioda.</s><s>Ovom tipu pečata pripada samo jedan uzorak (kat.</s><s>1).</s><s>Raniji autori ne poznaju ovaj tip pečata.</s><s>4.1.1.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Nalaz opeke sa žigom LVII je unikat (kat.</s><s>1).</s><s>Leva ivica žiga je oštećena, ali se njene konture jasno uočavaju.</s><s>Natpis treba tumačiti L(egionis) VII, što predstavlja najveći stepen skraćenja imena legije među pečatima VII legije.</s><s>Skraćenje termina legionis samo slovom L je poznato, iako retko.</s><s>U većem se broju javlja na pečatima V Makedonske legije sa natpisom LVM i X Gemine sa natpisom LXG (van der Veen 2017: 89–91).</s><s>Izostavljanje patrimonijuma i atributa legije nije česta praksa na pečatima, ali je dobro dokumentovana (vidi 4.1.3.</s><s>LEG VII).</s><s>4.1.1.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Jedini primerak ovog tipa pečata ima pravougaoni okvir (a), dimenzija 7,30 x 2,96 cm.</s><s>4.1.1.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Jedini primerak žiga ovog tipa ima pravougaoni okvir (a) i natpis u pozitivu.</s><s>Karakteristike: slova su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, približno iste visine i nemaju upečatljive karakteristike.</s> <s>4.1.1.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Jedina opeka sa žigom tipa I je pronađena u Viminacijumu (sl. 4.1) i potiče iz sekundarne depozicije (Tabela 4.1).</s> <s>Vreme upotrebe pečata sa natpisom LVII je moguće samo okvirno odrediti.</s><s>Izostanak patrimonija i atributa ukazuje na najraniji početak proizvodnje opeka – I vek, međutim tip nije moguće tako opredeliti.81 Jedini nalaz ovog tipa je otkriven na prostoru legijskog logora u Viminacijumu.</s><s>Iako u sekundarnoj depoziciji, u sloju IV veka, samo mesto pronalaska upućuje da pečat treba opredeliti u period od II do IV veka.82 Da on može biti istovremen sa pečatima tipa X (LEGVIICL) ukazuje slična situacija sa pečatima XI Klaudijeve legije (vidi Culică 1978: 4.1.1.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Nije moguće odrediti format jedine opeke sa žigom ovog tipa (kat.</s><s>1).</s><s>Ovaj tip žiga se javlja na 22 opeke (kat.</s><s>2–23).</s><s>Raniji autori ne poznaju ovaj tip pečata.</s><s>4.1.2.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Natpis pečata glasi le(gionis) VII.</s><s>Izostanak slova G iz skraćenice imena legije, koja bi trebalo da glasi LEG, je verovatno greška, budući da se ovako skraćenje retko javlja na epigrafskim spomenicima.</s><s>Analogni primeri sa natpisom LE XI se javljaju kod XI Klaudijeve legije (Culică 4.1.2.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Tip se javlja isključivo na pečatima sa pravougaonim okvirom (a).</s><s>Dužina pečata iznosi između 4.1.2.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Na osnovu stilsko–paleografskih karakteristika identifikovana je jedna varijanta pečata ovog Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Prvi element odlikuje slovo E, kome nedostaje gornji krak, dok su srednji i donji krak spojeni.</s><s>Drugi element natpisa karakteriše znak V, kome nedostaje desni krak.</s><s>Na osnovu razlika u slovima E i V definisane su i tri varijacije pečata.</s> <s>II/a/01b (kat.</s><s>22; T. I/4) – Varijaciju odlikuje slovo E drugog elementa sa tankim donjim krakom koji se završava vertikalno.</s><s>Moguće je da je ova varijacija zapravo predstavlja osnovnu varijantu, ali se pri otiskivanju prazan prostor donjeg dela slova E ispunio vlažnom glinom.</s><s>81 Za analognu situaciju sa pečatima XI Klaudijeve legije vidi Irmia 1985: 145–146. 82 V. Kulika (Culică 1978: 231) smatra da opeke sa sličnim žigom XI Klaudijeve legije treba opredeliti nakon opeka sa žigom LEG XI CL ANT, ali ovaj stav ne potkrepljuje jasnim dokazima.</s><s>Daljim otiskivanjem zaprljanog pečata dobio bi se žig sa popunjenim međuprostorom donjeg dela slova E, kakav se javlja u varijaciji II/a/01a. II/a/01c (kat.</s><s>23; T. I/5) – Varijacija je veoma slična osnovnom tipu, ali sa oštećenjem uz desnu ivicu desnu ivicu žiga, koje je posledica oštećenja ili zaprljanosti pečata.</s><s>4.1.2.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke s žigom tipa II otkrivena su u Donjoj Panoniji, u Zemunu i Viminacijumu u Gornjoj Meziji (sl. 4.1; Tabela 4.2).</s><s>Za kat.</s><s>2 iz Zemuna nisu poznati uslovi pronalaska.</s><s>Preostalih 21 nalaz (kat.</s><s>3–23) potiču sa Viminacijuma i većina potiče iz celina koje nije moguće hronološki opredeliti.83 Kat.</s><s>10–21 potiče iz konstrukcije groba G– 2385 na lokalitetu Više Grobalja i moguće je da su u primarnoj upotrebi, ali grob nije moguće hronološki opredeliti.</s><s>Kat.</s><s>4–9, otkriveni u konstrukciji peći 8–10, ukazuju da nalaze treba vezati za radionicu 2 – Zanatski centar na Viminacijumu.</s> <s>Kat.</s><s>4–9 svedoče da je ovaj tip pečata proizvod radionica na Pećinama, odnosno najverovatnije radionice 2, koja je aktivna tokom druge polovine II i prve polovine III veka (vidi 5.1.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski Centar).</s><s>Slično je i sa analognim nalazima XI Klaudijeve legije (Culică 1978: 228, tip 1, n. 29, 63), koji su istovremeni sa pečatima sa natpisom LEGXICL (vidi Culică 4.1.2.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza 83 Kat.</s><s>22 iz Objekta 6 Viminacijumskog logora VII Klaudijeve legije, možda treba vezati za neki od ranijih objekata logora, budući da je Objekat 6 izgrađen nakon napuštanja logora (Nikolić et al. 2021), međutim nedostatak drugih nalaza ovog tipa ne omogućava ovakvu ubdikaciju.</s><s>Analizirane su 22 opeke sa žigom tipa II (kat.</s><s>2–23).</s><s>Ne računajući debljinu opeka, za dva primerka nemamo podatke o dimenzijama, četiri primerka imaju očuvanu barem jednu dimenziju, a 15 opeka ima očuvane obe dimenzije.</s><s>Za tri opeke nije moguće odrediti format, dok preostale pripadaju laterama (sl. 4.2).</s> <s>Sedam opeka sa žigom tipa II je formata besalis, sve varijante II/a/01.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.3 i slici 4.3.</s><s>Dužina varira između 20,30 i 21,60 cm, širina između 20,00 Tabela 4.3.</s><s>Varijabilnost mera opeka besalis sa žigom II Tip</s> <s>12 opeka sa žigom tipa II je formata lidion i sve nose žig varijante II/a/01.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.4 i slici 4.4.</s><s>Dužina varira između 41,80 i 43,20 cm, širina između 25,40 i 28,50 cm, debljina između 5 i 6 cm, a težina između 9,55 i 11,22 kg.</s><s>Primetan je veći varijetet, što je posledica kat.</s><s>14, koji je značajno manjih dimenzija od ostalih opeka.</s><s>Tabela 4.4.</s><s>Varijabilnost mera opeka lidion sa žigom II Tip</s> <s>Pečate sa natpisom LEGVII treba čitati leg(io) VII, bez patrimonijuma i atributa legije.</s><s>Kao što je napomenuto za tipove I (3.1.1.</s><s>LVII) i II (3.1.2.</s><s>LEVII), analogije za ovakav način navođenja imena legije su brojne,84 iako je ova praksa retka.</s><s>Direktna analogija su žigovi XI Klaudijeve 4.1.3.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>84 Na primer, za VI i XVI legiju vidi Pause, Wegert 2018: 26. 4.1.3.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata U zavisnosti od načina izvođenja, poznate su pet varijanti pečata sa ovim natpisom: III/a/0102, III/a/R/01–02 i III/d/01.</s><s>Naime, sve imaju pravougaoni okvir, s tim što su na žigovima varijanti (a) slova izdignuta, dok su kod varijante (d) utisnuta.</s><s>Varijante III/a/01 i III/a/02 imaju natpis u pozitivu, a za kat.</s><s>26 nije moguće utvrditi kojoj pripada.</s><s>Češći su žigovi sa retrogradnim natpisom i javljaju se u dve varijante – III/a/R/01–02.</s><s>Za kat.</s><s>34 nije moguće utvrditi kojoj od ove dve varijante pripada.</s><s>Varijanta III/d/01 sa utisnutim slovima ima samo jedan primerak kat.</s><s>35.</s><s>Za kat.</s><s>36–43 nije moguće precizno odrediti varijantu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. II/1–4) Karakteristike: Okvir je pravougaonog oblika sa zaobljenim uglovima.</s><s>Slovo E je spojeno srednjim krakom sa slovom G.</s> <s>Karakteristike: slova su slabo vidljiva zbog malternog premaza i činjenice da je pečat otisnut na imbreksu, ali se jasno uočava da je središnji deo pečata bez slova.</s><s>Dužina pečata je dovoljna za standardni natpis (LEGVIICPF ili LEGVIICL), pa je očigledno da je u pitanju greška prilikom izradi pečata.</s> <s>Karakteristike: jedinom primeru nedostaje desni deo.</s><s>Pečat liči na III/a/R/01, međutim usled razlika u veličini elemenata, opredeljen je kao nova varijanta.</s><s>U odnosu na pomenutu varijantu, znaci su tanji i pravilnih ivica.</s><s>Gornji kraci znakova I poslednjeg elementa dodiruju gornju ivicu pečata.</s> <s>Karakteristike: Jedinom žigu ove varijante nedostaje gornji deo, pa nije moguće u potpunosti rekonstruisati izgled pečata.</s><s>Zbog specifičnosti pečata slova su spojena sa okvirom.</s><s>4.1.3.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Pečati ovog tipa se otkriveni isključivo na prostoru Gornje Mezije (sl. 4.1). a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>III/a/01 – jedini žig ove varijante otkriven je u Objektu 5 (kv.</s><s>L/8), istočno od viminacijumskog Amfiteatra, koji je opredeljen u period kasne antike (Nikolić et al. 2017), što ukazuje na sekundarnu upotrebu (Tabela 4.5).</s> <s>III/a/02 – Jedini primerak sa ovom varijantom žiga otkriven je na lokaciji Više Grobalja, kao deo krovnog šuta Objekta 8, koji predstavlja ogradni zid grobne parcele (Tabela 4.5).</s><s>III/a/ – Kat.</s><s>26 je pronađen u viminacijumskim termama, ali ga nije moguće vezati za neku od faza izgradnje ovog objekta (Tabela 4.5) Tabela 4.5.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa III/a LOKALITET</s> <s>III/a/R/01 – Nalazi ove varijante potiču sa lokacija Pećine i Više Grobalja (Tabela 4.6).</s><s>Kat.</s><s>27–28, sa lokacije Pećine, potiču iz slojeva sonde XIX, dok su kat.</s><s>29–32 pronađeni zajedno sa varijantom III/a/02.</s> <s>III/a/R/02 – Jedini nalaz pronađen je u sloju u jugoistočnom delu amfiteatra (kv.</s><s>I/9) (Tabela III/a/R/ – Kat.</s><s>34 potiče iz konstrukcije groba sa kremiranim ostacima G1– 33 sa lokacije Tabela 4.6.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa III/a/R LOKALITET</s> <s>III/d/01 – Jedina opeka sa žigom ove varijante pronađen je istočno od istočne gradske kapije Viminacijuma (Tabela 4.7), u suhozidu ,,Objekta južno od objekta 1’’, što izvesno predstavlja sekundarnu upotrebu.</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa, za koje nije moguće odrediti varijante potiču iz Viminacijuma.</s><s>Većina je otkrivena u sekundarnoj depoziciji85 (Tabela 4.8).</s><s>Kat.</s><s>41 je otkriven u Jami 3 kod radionice 3 (vidi 5.1.1.2.</s><s>Radionica 3), pa ga možda treba vezati za ovu radionicu.</s><s>Tabela 4.8.</s><s>Uslovi pronalaska neodređenih nalaza tipa III LOKALITET</s> <s>Izostanak patrimonijuma i atributa legije se najčešće vezuje za najraniji početak proizvodnje opeka – I vek, kako su opredeljeni i neki analogni primeri (vidi Pause, Wegert 2018: 26–27).</s><s>Izvesno je da naše nalaze nije moguće ovako opredeliti.</s><s>Arheološki kontekst ukazuje da nalaze treba opredeliti u periodu između druge četvrtine II i kraja III veka, međutim, postavlja se pitanje da li ove nalaze treba posmatrati kao jednu, istovremenu grupu, ili kao nezavisne varijante.</s><s>Analogni primeri pečata XI Klaudijeve legije (LEG XI) su istovremeni sa pečatima86 III/a/01 – Jedina opeka sa žigom ove varijante je otkrivena u sekundarnoj depoziciji, te varijantu nije moguće hronološki odrediti.</s><s>III/a/02 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti, budući da je jedini žig pronađen zajedno sa nalazima varijante III/a/R/01, u sekundarnoj upotrebi.</s><s>III/a/ – Preostali nalaz varijante pečata sa pravougaonom kartušom i natpisom u pozitivu pronađen je u ruševinskom šutu konhe I Termi.</s><s>Nalaz nije moguće hronološki odrediti jer nam nisu poznati stratigrafski podaci o uslovima pronalaska, a same Terme su hronološki kompleksan objekat sa samo okvirno definisanim građevinskim fazama (vidi Vojvoda, Redžić III/a/R/01 – Varijanta III/a/R/01 pečata je korišćena u periodu između druge četvrtine II i kraja II veka, na šta ukazuje kat.</s><s>28, iz sloja sonde XIX sa Pećina, koji je opredeljen u period između druge četvrtine II i poslednje decenije II veka.87 Četiri nalaza potiču iz krovnog šuta Objekta 8 85 Posebno je zanimljiv kontekst kat.</s><s>43, otkrivenog u bedemu na lokaciji Selište.</s><s>Lokacija se vezuje za ranu fazu rimskog naseljavanja Viminacijuma (vidi Mrđić 2009: 94), ali nije detaljno publikovana.</s><s>86 V. Kulika (Culică 1978: 231) pretpostavlja da ih treba opredeliti u vreme nakon dinastije Severa, ali ne opravdava ovaj stav.</s> <s>87 U sloju su pronalaženi ulomci lokalne terra sigilate, koja je na prostoru Viminacijuma proizvođena tokom druge četvrtine II i poslednja decenija II veka (prema usmenom svedočanstvu A. Mitić, istraživača saradnika Arheološkog instituta).</s> <s>Radionica 3). sa lokacije Više Grobalja, koji je datovan u period nakon sredine III veka (Jovičić et al. 2021), što jasno ukazuje na sekundarnu upotrebu.</s><s>III/a/R/02 – Varijanta je korišćena tokom II veka, najverovatnije do njegove treće četvrtine, na šta ukazuje datovanje konteksta jedinog nalaza ovog tipa.</s><s>III/a/R/ – Arheološki kontekst nalaza nije moguće hronološki odrediti.</s><s>III/d/01 – Jedini nalaz ove varijante pronađen je istočno od istočne gradske kapije Viminacijuma, u blizini Objekta 1 (kv.</s><s>L/10) u suhozidu, što ukazuje na sekundarnu upotrebu.</s><s>III// – Nalazi ovog tipa mahom potiču iz sekundarne depozicije i nije ih moguće hronološki odrediti, osim kat.</s><s>41, koji verovatno treba vezati za radionicu 3 na Pećinama (vidi 5.1.1.2.</s> <s>4.1.3.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznato je 20 opeka sa žigom tipa III (kat.</s><s>24–43).</s><s>Za četiri opeke nije poznat format, a ne računajući debljinu opeka, za 10 primera nemamo podatke o dimenzijama, pet ima očuvanu jednu dimenziju, a još tri ima očuvane obe.</s><s>Krovnim opekama pripada 15 primera; jedan pripada laterama, dok za četiri nije moguće utvrditi format (sl. 4.5).</s> <s>Jedna opeka sa žigom tipa III nepoznate varijante je formata seskvipedalis (Tabela 4.9).</s><s>Tabela 4.9.</s><s>Mere opeke formata seskvipedalis sa žigom III Tip</s> <s>Poznate su tri tegule sa žigom tipa III.</s><s>Ni za jedan primer nije bilo moguće odrediti varijantu Tabela 4.10.</s><s>Varijabilnost mera tegula sa žigom III Tip</s> <s>Obrađeno je 12 imbreksa sa žigom tipa III.</s><s>Zastupljene su varijante III/a/01–02, III/a/R/01–02 i III/d/01.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.11.</s><s>Dužina je očuvana samo kod kat.</s><s>29 i iznosi 35 cm, dok širina varira između 15 i 17 cm.</s><s>Debljina varira između 1,8 i 2,3 cm.</s><s>Tabela 4.11.</s><s>Varijabilnost mera imbreksa sa žigom III Tip</s> <s>Žigovi sa natpisom LEG VII CPF su druga najbrojnija grupa žigova VII Klaudijeve legije sa 117 nalaza (kat.</s><s>44–161).</s><s>Izvesno je da natpis treba čitati kao leg(io) VII Cl(audia) p(ia) f(idelis).</s><s>VII i XI Klaudijeva legija dobijaju patrimonijum Claudia i epitet pia fidelis88 (pobožna i verna) 42. godine n. e, zbog vernosti caru Klaudiju prilikom Skribonijanove bune.</s><s>Patrimonijum i epitet postaju deo zvanične nomenklature ovih legija i javljaju se na epigrafskim spomenicima, žigovima na opekama, numizmatičkim nalazima i drugo.</s><s>Direktna analogija našim pečatima su pečati XI Klaudijeve legije sa natpisom LEG XI CPF (Culică 1978: 229, tip 4.1.4.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Pečati sa natpisom LEGVIICPF imaju: (a) pravougaone okvire, (b) okvire u obliku tabule ansate i (c) pravougaone okvire sa upisanom tabulom ansatom.</s><s>4.1.4.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata U zavisnosti od načina izvođenja, definisano je 40 varijanti pečata sa ovim natpisom, gde varijante IV/a/01–37 imaju pravougaoni okvir (a), IV/b/01–02 imaju okvir u obliku tabule ansate (b), a IV/c/01 ima pravougaoni okvir sa upisanom tabulom ansatom (c).</s><s>Za 15 nalaza sa pravougaonim okvirom (a) – kat.</s><s>137 – 151 nije moguće utvrditi varijantu, dok za kat.</s><s>152–161 nije poznat oblik okvira i nije odrediti varijantu. (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate (T. III/1–4) Na osnovu morfološke karakteristike slova, razlikujemo dve varijante pečata ovog podtipa: 88 Epitet pia fidelis su carevi darivali legijama koje bi se pokazale lojalne.</s><s>Nosile su ga legije: I Adiutrix, I Minervia, II Adiutrix, III Italica, V Macedonica, VII Claudia, X Gemina i XI Claudia.</s><s>Neke legije dobijaju ovaj atribut u više navrata, poput VII Klaudijeve i III Italske, koje bivaju ovenčane ovim epitetom čak 7 puta.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, zbijeni, ali na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Između slova C i P i možda slova P i F nalaze se trougaone hedere, koje se nekada ne vide jasno, što ukazuje na dugu ili intenzivnu upotrebu pečata.</s><s>Prvi element odlikuje slovo E koje je središnjim krakom spojeno sa slovom G. Slovo G urađeno je poput retrogradnog slova D, odnosno poput slova C i L u ligaturi.</s><s>Poslednji element karakteriše P, koje ima otvoren polukružni deo.</s> <s>IV/b/01a (kat.</s><s>55–58; T. III/3) – Varijaciju odlikuje vertikalna linija po sredini pečata.</s><s>Linija je proizvod podužnog pucanja pečata, što nam ukazuje da je pečat bio od drveta i da je ova varijanta nešto kasnija od osnovne varijante.</s><s>Karakteristike: žig je loše očuvan.</s><s>Znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Iznad drugog elementa, odnosno broja VII javlja se poprečna hasta, koja možda predstavlja okvir natpisa.</s><s>Prvi element odlikuje slovo E koje ima nepravilni produžetak na gornjem kraku.</s><s>Takođe, slovo G prvog elementa nema bočni krak, pa izgleda kao slovo C. (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae (T. III/5) Poznata je samo jedna varijanta pečata ovog podtipa: IV/c/01.</s><s>Karakteristike: imamo predstavu samo jednog nalaza ove varijante koji ima oštećena oba kraja.</s><s>Uz levu ivicu pečata vidljivi su ostaci uspravne linije, koja najverovatnije predstavlja upisanu tabulu ansatu.</s><s>Znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Elemente natpisa razdvajaju kružne hedere.</s><s>Prvi element pečata odlikuje produženi srednji krak slova E, kojim je spojeno sa znakom G. Znaci srednjeg elementa dopiru do donje ivice pečata. (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>Na osnovu morfoloških karakteristika slova, definisano je 37 varijanti ovog podtipa: IV/a/01Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine i dopiru do horizontalnih ivica pečata.</s><s>Ovo je posebno uočljivo kod srednjeg elementa natpisa, gde su znaci I spojeni sa ivicama pečata.</s><s>Moguće je da znak C poslednjeg elementa ima donji krak povijen prema telu slova.</s> <s>89 M. Bolini (Bollini 1980: 106, no.</s><s>23, Tav.</s><s>XVI, 2) napominje da pečat ima pravougaoni okvir, što je uočljivo i na crtežu koji prilaže N. Gudea (2001 93, Nr.</s><s>30, Z. 2), iako se na fotografiji uočavaju konture, koje bi mogle predstavljati tabulu ansatu.</s> <s>Karakteristike: levi deo žiga se ne vidi usled izlizanosti pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Kružna hedera razdvaja drugi i treći element natpisa.</s><s>Poslednji element pečata odlikuje serif na donjem kraju znaka C. Karakteristike: pečat je duplo otisnut, zbog čega pojedinačna slova nisu jasna.</s><s>Znaci su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Ujednačene su visine, sa izuzetkom zaobljenih slova (G i C), koja su niža od ostalih.</s><s>Na osnovu dostupne predstave, znaci imaju pravougaone serife, što se najjasnije vidi na znaku L prvog elementa i znaku V srednjeg elementa.</s><s>Znak vidljiv između slova C i P poslednjeg elementa verovatno pripada ostatku slova C prethodnog otiska.</s><s>Žig ima sličnosti sa varijantom IV/a/18, pre svega u dimenzijama i odnosu između elemenata, međutim zbog različitih morfoloških karakteristika pojedinačnih elemenata opredeljen je kao zaseban tip.</s><s>Karakteristike: nedostaje levi deo žiga.</s><s>Znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Prema M. Bolini (Bollini 1980), ove pečate odlikuju (nepravilne) hedere između elemenata natpisa, međutim, na priloženoj fotografiji je vidljiva samo ona između slova C i P poslednjeg elementa (Bollini 1980 111, no.</s><s>37, Tav.</s><s>XVI, 6).</s><s>Znaci su pravilni i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>Nalaz liči na varijante IV/a/05 i IV/a/11, međutim horizontalni kraci slova F poslednjeg elementa nisu spojeni sa desnom ivicom pečata kao kod ovih varijanti.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom međusobnom rastojanju, ali pomereni uz levu ivicu pečata.</s><s>Slovo G prvog elementa i slovo C poslednjeg su viša od ostalih.</s><s>Između prvog i drugog elementa natpisa nalazi se kružna hedera.</s><s>Prvi element odlikuje slovo L, koje na gornjem kraku ima trougaoni serif, dok slovo G ima bočni krak povijen na gore i blago prema telu slova.</s><s>Poslednji element odlikuje slovo F, čiji su horizontalni kraci spojeni sa desnom ivicom pečata.</s><s>Nalaz podseća na varijante IV/a/04 i IV/a/11, međutim usled razlika u odnosu među elementima i morfoloških karakteristika slova je opredeljen kao zaseban tip.</s><s>Karakteristike: nedostaje leva ivica žiga.</s><s>Znaci pečata su u ravni, i na pravilnom međusobnom rastojanju, osim većeg slobodnog prostora između srednjeg i poslednjeg elementa natpisa.</s><s>Znaci su pravilni i zaobljeni, bez upadljivih karakteristika.</s><s>Ranija tumačenja: R. Ivanov smatra da pečat treba pročitati kao LEGVIICLP (Иванов 2014: 164, kat.</s><s>2.), međutim smatramo da je ovo malo verovatno i da nalaz, kao i ostali nalazi sa prostora Racijarije, pripada tipu IV.</s> <s>Karakteristike: očuvana su samo poslednja dva slova poslednjeg elementa pečata.</s><s>Ona su u ravni, na pravilnom rastojanju, pravilna su i bez upadljivih karakteristika.</s><s>Donjim kracima su spojena sa ivicom pečata.</s><s>Iako podseća na varijantu IV/a/39, smatramo da usled uočenih razlika najverovatnije pripada zasebnoj varijanti.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, sa izuzetkom poslednja dva slova, koja su pomerena prema gornjoj ivici pečata.</s><s>Slova su zbijena, ali na ujednačenom međusobnom rastojanju.</s><s>Ujednačene su visine i znatno veća od standardnih.</s><s>Prvi element odlikuje slovo L sa donjim krakom povijenim prema donjoj ivici pečata, dok je uspravni krak slova G povijen i spaja se sa unutrašnjosti slova.</s><s>Kraci slova V drugog elementa se ne spajaju.</s><s>Treći element odlikuju slovo C, čiji se gornji krak spaja sa slovom P i slovo F, čiji su horizontalni kraci kosi i spajaju se sa ivicom pečata.</s><s>Nalazi koji su nam poznati preko crteža iz literature se minimalno razlikuju od našeg.</s><s>Ove razlike su verovatno posledica različitog stepena očuvanosti, tehnika crtanja, kao i precrtavanja nalaza.</s> <s>Ranija tumačenja: D. Tudor razrešava tekst pečata sa LEGVIICLF (Tudor 1968: 491, N. 49), što prihvataju i D. M. Pipidi i I. I. Rusu (IDR II 100a).</s><s>D. Benea, koja naknadno obrađuje isti nalaz, tekst čita kao LEGVIICIF (Benea 1974–1975: 305, ft.</s><s>19, fig.</s><s>1), a kasnije kao LEGVIICF (Benea 1978: 203, N. 162, fig.</s><s>7).</s><s>Takođe, svi navedeni autori povezuju ovaj nalaz sa žigom koji objavljuje G. Točilesku (Tocilescu 1896: 219, N. 82/2), iako G. Točilescu eksplicitno navodi da tekst natpisa glasi ŠLEGĆVIICPF, što po stepenu očuvanosti ne odgovara crtežima i opisima koji prilažu ostali autori.</s><s>Analogni nalaz otkriven prilikom novijih arheoloških istraživanja jasno ukazuje da tekst pečata glasi LEGVIICPF.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na pravilnom međusobnom rastojanju.</s><s>Slova su pravilna i ujednačene visine.</s><s>Upečatljiv je produženi srednji krak slova E prvog elementa, kojim je spojeno sa slovom G, kao i vertikalni donji krak slova G.</s> <s>IV/a/09a (kat.</s><s>87–90; T. VI/2) – u odnosu na osnovni žig varijaciju odlikuju tanka i nepravilna slova.</s><s>Ovo je najverovatnije posledica degradacije, odnosno istrošenosti, pečata.</s><s>Karakteristike: Pečat odlikuju slova u ravni, na pravilnom razmaku i iste veličine.</s><s>Varijacije: definisane su dve varijacije pečata, koje uprkos razlikama pripadaju istoj varijanti pečata.</s><s>Na ovo ukazuje istovetan raspored/razmak/odnos i osnovne odlike slova.</s><s>Morfološke razlike između varijanti su možda posledica prerade ili ponovnog pravljenja pečata.</s><s>IV/a/10b (kat.</s><s>96–98; T. VII/2) – odlikuje je slovo L prvog elementa sa trougaonim serifom na gornjem kraku i povijenim krajem horizontalnog kraka.</s><s>Slovo G prvog elementa ima vertikalan krak.</s><s>Slovo C poslednjeg elementa ima dodatni ekstremitet, pa podseća na slovo F, dok je gornjim krakom spojeno sa slovom P.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Slova su pravilna i ujednačene visine.</s><s>Ovalne hedere se javljaju između prvog i središnjeg elementa, kao i između slova C i P i P i F poslednjeg elementa, sa time što je hedera između slova P i F nekada spojena sa slovom F. Slovo F ima produžen srednji vertikalni krak, koji je spojen sa ivicom pečata.</s><s>Treba napomenuti da crteži koje prilažu D. Benea i N. Gudea donekle razlikuju od nalaza koji nam je bio dostupan.</s><s>Pre svega kat.</s><s>101 ima znatno deblja slova, desni krak slova V je gornjim delom spojen sa brojem I, a gornji vertikalni krak slova F je spojen sa gornjim desnim uglom pečata.</s><s>Razlike su drastičnije kod crteža koji prilaže N. Gudea (kat.</s><s>101), gde je serif između prvog i drugog elementa u obliku obrnutog slova A, dok se iznad broja V nalazi vertikalna hasta.</s><s>Ipak, zbog očiglednih sličnosti smatramo da svi nalazi pripadaju istoj varijanti, a da su razlike nastale pri izradi tehničke dokumentacije.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, pomereni uz donju ivicu pečata i na pravilnom međusobnom rastojanju.</s><s>Slova su ujednačene visine i šematizovana.</s><s>Pečat odlikuje par neobičnih karakteristika.</s><s>Prvi element odlikuje slovo L, koje je urađeno kao vertikalna crta, E koje predstavljaju 3 horizontalne crte, a G izgleda poput latiničnog slova C. Srednji element karakteriše broj V, koji izgleda poput obrnutog slova A.90 Slova C i P poslednjeg elementa su u ligaturi, te izgledaju kao obrnuto slovo D, dok je slovo F predstavljeno vertikalnom crtom.</s><s>Ranija tumačenja: D. Benea (1974–1975: 305, ft.</s><s>19) isprva tumači tekst žiga kao LEG VII C smatramo da broj elemenata ukazuje da natpis treba čitati LEG VII CPF.</s><s>Karakteristike: žig nije očuvan u celosti.</s><s>Na osnovu očuvanog dela deluje da je natpis uokviren samo sa donje i gornje strane.</s><s>Poslednji element natpisa je pomeren prema gornjoj ivici pečata.</s><s>Razmak među elementima je približan, osim većeg slobodnog prostora između prvog i drugog elementa pečata.</s><s>Slova su ujednačene visine i blago nepravilna, što ukazuje na delimičnu istrošenost pečata.</s><s>Drugi primer žiga ove varijante (kat.</s><s>107) je veoma izlizan, zbog čega je njegova atribucija ovoj varijanti upitna.</s><s>Karakteristike: pečat odlikuje prazan prostor između slova i okvira.</s><s>Znaci pečata su u ravni, pomereni prema levoj ivici pečata i na većoj udaljenosti od ivica.</s><s>Zbijeni su, ali na pravilnom međusobnom rastojanju.</s><s>Slova su ujednačene visine i pravilna.</s><s>Prvi element odlikuje donji krak znaka L kojim je spojeno sa donjim delom slova E, čiji su srednji i donji krak spojeni sa slovom G. Gornji desni krak znaka V srednjeg elementa je spojen sa gornjim delom znaka I. 90 Na jednom primeru broj V je prikazan poput regularnog slova A, za šta možemo pretpostaviti da je greška prilikom izrade tehničke dokumentacije.</s><s>Naime, D. Benea isprva prikazuje pečat naopačke (vidi Benea 19741975: 305, fig.</s><s>2; Benea 1978: fig.</s><s>10), a prilikom revizije, uočavajući grešku, crteže okreće ispravno, ali broj V srednjeg elementa ostaje prikazan naopačke (Benea 1983: P. II 4–7).</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na pravilnom međusobnom rastojanju.</s><s>Slova pečata su pravilna i ujednačene visine.</s><s>Elementi natpisa su razdvojeni hederama, kao i slovo P i F poslednjeg elementa.</s><s>Prva hedera je trougaonog oblika, dok su ostale kružne.</s><s>Prvi element pečata karakteriše slovo G, čiji je donji krak povijen na gore.</s><s>Srednji element odlikuje poprečna hasta iznad desnog kraka broja V i brojeva II.</s><s>Karakteristike: očuvan je samo desni deo žiga.</s><s>Natpis je uokviren sa gornje i donje strane.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom međusobnom rastojanju, pravilni i ujednačene visine.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom međusobnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Njihova blaga izlizanost ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje slovo L sa koso povijenim donjim krakom.</s><s>Slovo F ima krake usmerene prema gornjem desnom uglu pečata.</s> <s>Karakteristike: znaci nisu u ravni, što je posebno uočljivo kod L prvog elementa i V srednjeg elementa, koja su postavljena niže.</s><s>Razmak između znakova takođe nije ujednačen i posebno je prazan prostor oko znaka V. Slova su ujednačene visine i pravilna, bez karakteristika i blago izlizana, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Karakteristike: nedostaje desni kraj pečata, ali je izvesno da pečat pripada ovom tipu.</s><s>Slova su u ravni i na približno ujednačenom razmaku, osim slova G koje je na većem razmaku od ostalih.</s><s>Približno su ujednačene visine i blago nepravilna, što takođe može da ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje slovo G koje izgledom podseća na slova C. Slovo C poslednjeg elementa donjim delom dolazi do donje ivice pečata.</s><s>Karakteristike: slova su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Prvi element odlikuje zadebljani donji krak slova E. Srednji element karakterišu pravougaoni serifi na gornjim kracima slova V. Slovo F poslednjeg elementa ima serife nepravilnog oblika na donjem kraku.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Slova su tanka i blago nepravilna, što je verovatno posledica izlizanosti pečata.</s><s>Donji, vertikalni krak slova L prvog elementa je spojen donjim krakom sa slovom E, koje je srednjim poprečnim krakom spojeno sa slovom G. Slovo G ima spiralno povijen krak.</s><s>Karakteristike: budući da su sva tri nalaza poznata iz literature i da poslednji element natpisa nije moguće jasno definisati, sve konstatacije treba uzeti sa dozom opreza.</s><s>Znaci pečata su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Slova prvog elementa su viša od ostalih.</s><s>Odlikuje ga znak G, koje je, u zavisnosti od primera, polumesečastog oblika, u obliku slova C ili sa povijenim krajevima.</s><s>Iznad znaka srednjeg elementa, koji su niži od ostalih, javlja se horizontalna hasta.</s><s>Ova crta se možda nastavlja i iznad poslednjeg elementa (kat.</s><s>119–120).</s><s>Poslednji element je najslabije očuvan.</s><s>Slovo F je vidljivo samo kod kat.</s><s>120, gde je horizontalnim kracima spojeno sa ivicom pečata.</s> <s>Ranija tumačenja: tumačenje natpisa pečata je nesigurno.</s><s>Naime, N. Gudea (2001: 84, Nr.</s><s>20, Z. 58.) poslednji element pečata razrešava sa CF, što smatramo manje verovatnim jer nisu poznati pečati sa tekstom LEGVIICF.</s><s>S. Filipović i V. Kusik (Filipović, Kusik 2019: 47, N. 22, fig.</s><s>7., 22) razrešavaju tekst sa LEGVIICPF.</s><s>Karakteristike: očuvan je samo desni deo žiga.</s><s>Znaci su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Blago su neravni i tanki, što može da upućuje na istrošenost pečata.</s><s>Pored ovoga, znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s> <s>Karakteristike: očuvan je samo desni i gornji deo žiga.</s><s>Znaci su u ravni, a odlikuje ih veoma malo međusobno rastojanje, toliko da se na poslednjem elementu znaci P i F preklapaju.</s><s>Slova su ujednačene visine, pravilna i tanka.</s> <s>Karakteristike: nedostaje levi deo žiga, dok je preostali slabo vidljiv.</s><s>Znaci su u ravni, zbijeni i ujednačene visine, ali su im ivice neravne, što je verovatno posledica otiskivanja pečata u nedovoljno ili previše osušenu glinu.</s><s>Prvi element odlikuje slovo E, koje je srednjim krakom spojeno sa slovom G. Slovo G je gornjim krakom spojeno sa brojem V. Iznad broja VII vidljiva je horizontalna crta.</s><s>Poslednji element karakteriše slovo C, koje je kracima spojeno sa slovom Karakteristike: žig je slabo otisnut i izlizan.</s><s>Njegov levi deo se ne vidi, dok su znaci desnog dela u ravni i na pravilnom odstojanju, ali nepravilnog i neujednačenog oblika.</s><s>Ovo je verovatno posledica otiskivanja u nedovoljno osušenu glinu, ili zaprljanog ili istrošenog pečata.</s><s>Iznad srednjeg i poslednjeg elementa javljaju se horizontalne haste.</s><s>91 Na osnovu opisa iz terenske dokumentacije (Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu).</s><s>Karakteristike: ivice žiga nisu jasne.</s><s>Znaci levog dela su podignuti u odnosu na desni deo, a njihov međusobni razmak je pravilan.</s><s>Slova su visoka i tanka.</s><s>Prvi element odlikuje slovo E, koje ima vertikalno završen donji bočni krak.</s><s>Nedostaje deo slova P, koji je verovatno odlomljen, što ukazuje da je pečat bio od drveta.</s><s>Visina znakova i njihove morfološke karakteristike podsećaju na varijante IV/a/28 i IV/a/29, međutim zbog uočenih razlika definisane su kao zasebne varijante, iako su ove razlike mogle proisteći iz čitavog niza faktora, poput različitih uslova pečenja, konzistentnosti glinene smese, neravnina na površini ili istrošenosti pečata.</s> <s>Karakteristike: žigu nedostaje desni deo.</s><s>Znaci su u ravni, pravilno raspoređeni, visoki i tanki.</s><s>Njihove ivice su blago neravne, što svedoči o istrošenosti pečata.</s><s>Prvi element karakteriše znak E sa trougaonim donjim krakom, dok je srednjim spojeno sa slovom G. Slovo P karakteriše pravougaono proširenje donjeg kraka.</s><s>Kao što je napomenuto kod prethodne varijante, moguće je da varijante IV/a/27, IV/a/28 i IV/a/29 predstavljaju isti pečat.</s><s>Karakteristike: levi deo žiga nije očuvan, dok se desni kraj slabo vidljiv.</s><s>Znaci su u ravni, pravilno raspoređeni, visoki, tanki i nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Kao što je ranije napomenuto, moguće je da žigovi varijanti IV/a/27, IV/a/28 i IV/a/29 pripadaju istom pečatu.</s><s>Karakteristike: nedostaju levi i donji deo žiga.</s><s>Očuvani znaci su u ravni, pravilno raspoređeni i nepravilni, što ukazuje na istrošenost ili zaprljanost pečata.</s><s>Karakteristično je slovo F poslednjeg elementa, koje ima duži srednji od gornjeg kraka.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, pravilno raspoređeni, tanki, nepravilni i sa neujednačenim ivicama.</s><s>Pomenuta nepravilnost ukazuje na istrošenost pečata koji je najverovatnije bio od drveta, zbog čega ne možemo biti sigurni kako je on prvobitno izgledao.</s><s>Slova prvog elementa su niža, ali u ravni sa gornjom linijom ostalih slova, što je možda posledica pomenute istrošenosti pečata.</s><s>Znak E prvog elementa ima skraćen gornji i donji krak.</s><s>Središnji element odlikuju pravougaoni serifi na gornjim kracima znaka V i I. Iznad središnjeg elementa javlja se horizontalna hasta.</s> <s>Karakteristike: očuvan je samo desni deo žiga.</s><s>Znaci pečata su u ravni, pravilno raspoređeni i ujednačene visine.</s><s>Na osnovu očuvanog dela čini se da brojevi I srednjeg elementa imaju serife na krajevima.</s><s>Slovo C poslednjeg elementa ima produžene krajeve, gde je gornji krak ,,zašiljen’’, dok se donji spaja sa donjim krajem slova P. Gornji levi ugao slova P ima nepravilni produžetak prema gornjem kraku znaka C. Horizontalni kraci slova F su kosi u odnosu na stablo slova.</s> <s>Karakteristike: natpis je oivičen sa gornje i donje strane.</s><s>Znaci su u ravni, pravilno raspoređeni i ujednačene visine, ali nepravilni i iskrzani, što svedoči o istrošenosti pečata.</s><s>Prvi element odlikuju serifi na krajevima slova L. Slovo G nema bočni krak.</s><s>Slovu F nedostaju poprečni kraci, što je posledica istrošenosti pečata.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, pravilno raspoređeni i ujednačene visine.</s><s>Slovo G prvog elementa je u obliku srpa.</s><s>Slovo C poslednjeg elementa deluje kao da ima dupli donji krak, što je možda posledica greške pri otiskivanju pečata.</s><s>Karakteristike: žig je delimično očuvan i slabo vidljiv, što je najverovatnije posledica istrošenosti pečata.</s><s>Na osnovu očuvanog dela deluje da su znaci u ravni, pravilno raspoređeni i ujednačene visine.</s><s>Karakteristiku pečata predstavljaju uglasti serifi na krajevima slova P i F poslednjeg elementa.</s> <s>Karakteristike: natpis je uokviren pravougaonim okvirom.</s><s>Znaci pečata su u ravni, pravilno raspoređeni i ujednačene visine.</s><s>Njihove ivice su neravne, što možda svedoči o istrošenosti pečata.</s><s>Slovo L prvog elementa ima serif na gornjem kraju.</s><s>Očuvani, srednji i donji poprečni kraci znaka E prvog elementa su nepravilno izvedeni.</s><s>Donji deo slova G prvog elementa se završava trougaonim proširenjem.</s><s>Slova srednjeg elementa imaju gornje krake ukrašene serifima.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine, ali nepravilni i sa nejasnim ivicama, što je najverovatnije posledica izlizanosti pečata.</s><s>Slova E prvog elementa i I srednjeg elementa su nepravilnog, gotovo vitičastog oblika.</s><s>Slovo F krajnjeg elementa ima znatno kraći donji krak, dok se gornji krak završava trougaono.</s><s>4.1.4.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene na prostoru provincija Dalmacije, Gornje Mezije i (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate Varijante sa okvirom u obliku tabule ansate (IV/b/01–02) javljaju se isključivo u provinciji Dalmaciji (sl. 4.6).</s><s>Za većinu nije poznato mesto pronalaska (kat.</s><s>45–51, 56–57, 60).</s><s>Tri nalaza (kat.</s><s>52–54) potiču sa prostora vojnog logora Tilurium, sedišta legije u Dalmaciji, međutim ni za jedan od ovih nalaza nemamo precizne podatke o uslovima pronalaska.</s><s>Iz Čitluka kod Sinja, mesta antičke kolonije Colonia Claudia Aequum potiču dva nalaza (kat.</s><s>58–59), a jedan (kat.</s><s>55) je otkriven u blizini, na položaju ispod Krinja, u naselju Hrvace kod Sinja.</s><s>Nijedan od ovih nalaza nije moguće vezati za neku definisanu arheološku celinu (Tabela 4.12).</s><s>Tabela 4.12.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/b LOKALITET</s> <s>(c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae Varijante sa pravougaonim okvirom i upisanom tabulom ansatom (IV/c/01) se javljaju samo na prostoru Mezije i to isključivo na prostoru Racijarije (kat.</s><s>61–63) (sl. 4.7).</s><s>Iako su otkriveni prilikom arheoloških radova, kao i za prethodni podtip, nijedan od ovih nalaza nije moguće vezati za neku definisanu arheološku celinu (Tabela 4.13).</s><s>Tabela 4.13.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/c LOKALITET</s> <s>Varijante sa pravougaonim okvirom se javljaju na prostoru Podunavlja provincija Donje Panonije, Gornje Mezije i Dakije (sl. 4.7).</s><s>IV/a/01 – IV/a/07 – Javljaju se isključivo u Arčaru i njegovoj okolini (Tabela 4.14).</s><s>Većina je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja 80ih godina prošlog veka, ali nam nisu poznat njihov arheološki kontekst.</s><s>Dva nalaza (kat.</s><s>80–81), otkrivena prilikom novijih istraživanja, potiču iz sekundarne depozicije.</s> <s>IV/a/08 – Nalazi ove varijante pronađeni su na širem području, sa pojedinačnim nalazima iz Viminacijuma, Kališta, Murse i Drobete i svi potiču iz sekundarnog konteksta (Tabela 4.15).</s><s>Tabela 4.15.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/08 LOKALITET</s> <s>IV/a/09 – Po dva nalaza ove varijante potiču iz Beograda i možda Drobete, a osim kat.</s><s>90, njihov kontekst nije poznat (Tabela 4.16).</s><s>Varijanta se u većoj koncentraciji javlja i na Viminacijumu.</s><s>Tri su otkrivena u sekundarnoj depoziciji na prostoru logora, dok je kat.</s><s>86. otkriven u popločanju zapadno od Amfiteatra.</s><s>Popločanje je moguće vezati za period izgradnje drvenog amfiteatra ili amfiteatra od drveta i kamena.</s><s>Tabela 4.16.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/09 LOKALITET</s> <s>IV/a/10 – nalazi ove varijante su otkriveni na prostoru Viminacijuma (Tabela 4.17).</s><s>Nalazi su u sekundarnoj depoziciji, osim kat.</s><s>95, koji je otkriven u zatvorenom sloju, koji je moguće vezati za najraniju fazu izgradnje viminacijumskog logora.</s><s>Tabela 4.17.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/10 LOKALITET</s> <s>IV/a/11–IV/a/19 – nalazi ovih varijanti su otkriveni na prostoru Drobete i nije nam poznat njihov arheološki kontekst (Tabela 4.18).</s><s>Po jedan nalaz varijanti IV/a/11 i IV/a/13 otkriven je i u Viminacijumu, ali potiču iz sekundarne depozicije.</s><s>Tabela 4.18.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/11–19 LOKALITET</s> <s>IV/a/20 – dva nalaza ove varijante potiču sa prostora Viminacijumskog Amfiteatra (Tabela 4.19).</s><s>Kat.</s><s>114. je otkriven u sloju, koji je opredeljen u vreme izgradnje drvenog amfiteatra.</s><s>Tabela 4.19.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/20 LOKALITET</s> <s>IV/a/21–IV/a/22 – Za nalaze ovih varijanti, otkrivenih na prostoru Gornea – Căunița de Sus (IV/a/21) i Drobete i Osijeka (IV/a/22) nisu nam poznati uslovi otkrića ili arheološki kontekst Tabela 4.20.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/21–22 LOKALITET</s> <s>IV/a/23 – jedini nalaz ove varijante otkriven je na prostoru Viminacijumskog logora (Tabela 4.21), zajedno sa nalazom varijante IV/a/10 (kat.</s><s>95), u zatvorenom sloju koji je moguće vezati za najraniju fazu izgradnje viminacijumskog logora.</s><s>Tabela 4.21.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/23 LOKALITET</s> <s>IV/a/24–IV/a/32, IV/a/35 – Nalazi ovih varijanti pronalaženi su prilikom arheoloških istraživanja prostora Viminacijumskog amfiteatra i jednog varijante IV/a/25, koji je otkriven na lokaciji Selište (Tabela 4.22).</s><s>Većina nalaza potiče iz sekundarne depozicije i celina koje nije moguće hronološki odrediti, a je samo kat.</s><s>126, varijante IV/a/27, otkriven je u ispuni ukopa, koji možda treba vezati za amfiteatra od drveta i kamena.</s><s>Tabela 4.22.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/24–32; 35 LOKALITET</s> <s>IV/a/33 – jedini nalaz ove varijante potiče iz utvrđenja Pontes, iz sloja, sekundarne depozicije Tabela 4.23.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/33 LOKALITET</s> <s>IV/a/34 – jedini nalaz ove varijante potiče iz Osijeka i nisu nam poznati uslovi otkrića (Tabela Tabela 4.24.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/34 LOKALITET</s> <s>IV/a/36–IV/a/37 – nalazi ovih varijanti potiču iz utvrđenja u Ramu (Tabela 4.25).</s><s>Nalaz varijante IV/a/36 je slučajan, dok za nalaz varijante IV/a/37 nisu poznati uslovi otkrića.</s><s>Tabela 4.25.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza podtipa IV/a/36–37 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa sa pravougaonim okvirom su pronalaženi u Arčaru, Kostolu, Turnu Severinu, Viminacijumu, Ramu i na Sapaji.</s><s>Kontekst ovih nalaza nam ili nije poznat, ili su u sekundarnoj depoziciji (Tabela 4.26).</s> <s>Nalazi ovog tipa koje nije moguće odrediti prema podtipu su pronalaženi na širokom prostoru, od pojedinačnih nalaza iz Dakije, iz Banatske Palanke i Požežene, do nalaza sa desne obale Dunava, iz Mezije, iz Kladova, Orašca, Rama i pri istraživanju Viminacijumskog amfiteatra.</s><s>Kontekst ovih nalaza nam ili nije poznat, ili su iz sekundarne depozicije (Tabela 4.27).</s><s>Tabela 4.27.</s><s>Uslovi pronalaska neodređenih nalaza tipa IV LOKALITET</s> <s>Opeke sa žigom LEGVIICPF predstavljaju najranije svedočanstvo o opekarskoj industriji VII Klaudijeve legije.</s><s>Najstariji primerci potiču sa prostora provincije Dalmacije.</s><s>Donju granicu za upotrebu pečata ovog tipa predstavlja 42. godina, kada VII i XI Klaudijeva legija dobijaju ovaj epitet.</s><s>Upotreba ovog tipa se nastavlja i nakon premeštanja legije u provinciju Meziju, između 63. i 66. godine n. e. (vidi Mirković 1986: 36; Ферјанчић 2002: 58), međutim gornju granicu upotrebe ovog tipa nije moguće jasno definisati.</s><s>E. Riterling (Ritterling 1925: 16281, 1698), napominje da su atribut p(ia) f(idelis) na pečatima javlja samo do vremena Trajana,92 a da se ne javlja nakon sredine II veka.</s><s>Upotreba ovog epiteta na opekama IX Klaudijeve legije u Donjoj Meziji prestaje tokom vladavine cara Trajana ili početkom vladavine cara Hadrijana (Irmia 1985: 145–146; D. Tudor prema Doruţiu–Boilã 1990: 253; Torbatov 2012: 170 sa navedenom literaturom).</s><s>Stoga, izvesno je da je ovaj tip korišćen tokom vladavine cara Trajana, sa time što ne treba isključiti mogućnost da su korišćeni i u vreme cara Hadrijana (Benea 2012: 390; (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate – predstavljaju najraniju grupu i mogu se datovati u vreme boravka legije u provinciji Dalmaciji, u period između 42. godine n. e. i 63/66. godine.</s> <s>(c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae – pronađeni su samo na prostoru Arčara i njegove okoline.</s><s>Vezuju se za najraniji horizont Racijarije – poslednje dve decenije I veka, odnosno za najraniji period po dolasku legije u provinciju Meziju, pre njenog preseljenja u Viminacijum (vidi Иванов 2014: 147; Лука 2011: 288). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>IV/a/01–IV/a/0793 su pronalažene isključivo u Arčaru i njegovoj okolini.</s><s>Uglavnom nije poznat kontekst ovih nalaza, ali su opredeljeni kao i podtip (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae.</s> <s>IV/a/08 – Iako svi potiču iz nepoznatog ili sekundarnog konteksta (vidi Tabelu 10), činjenica da je jedan nalaz potiče sa prostora Drobete ukazuje da ovu varijantu najverovatnije treba opredeliti u period Dačkih ratova, odnosno neposredno pre ili posle (Benea 1974–1975: 304IV/a/09 – Kao i kod prethodnog tipa, nalazi ove varijante su otkriveni na širem prostoru, sa time što se veća koncentracija javlja na prostoru Viminacijuma.</s><s>Kontekst nalaza kat.</s><s>86, ukazuje da ove nalaze treba vezati za period izgradnje drvenog amfiteatra (106–114) (Bogdanović 2019: 96–99) ili amfiteatra od drveta i kamena, izgrađenog u vreme cara Hadrijana (Nikolić, Bogdanović 2015: 551–554; Bogdanović 2019).</s><s>Da je raniji period verovatniji, ukazuje nalaz koji potiče sa prostora Drobete i koji se vezuje za period Dačkih ratova (vidi IV/a/10 – Nalazi ove varijante su otkriveni na prostoru Viminacijuma, na prostoru logora i Amfiteatra.</s><s>Nalazi su u sekundarnoj depoziciji, međutim jedan od nalaza (kat.</s><s>95) otkriven je u zatvorenom sloju opredeljenom u vreme cara Domicijana, a koji je moguće vezati za najraniju fazu izgradnje viminacijumskog logora, izgrađenog u vreme dinastije Flavijevaca (Bogdanović et al. 2021: 101–102 sa navedenom literaturom).</s><s>92 Na ostalim natpisima najčešće se izostavlja od II, odnosno III veka naovamo (Swoboda 1939: 14–15), iako deluje da u nekim periodima, posebno u vreme cara Galijena (260–268), ponovo dobija na značaju, o čemu svedoče natpisi i novac (vidi Doruțiu–Boilă 1990: 262).</s><s>93 Za ovaj period treba vezati i neopredeljene nalaze tipa IV (kat.</s><s>140–142, 150–151), pronađene na prostoru Racijarije.</s> <s>IV/a/11–IV/a/19 – Iako nam nije poznat arheološki kontekst ovih nalaza, činjenica da su otkriveni na prostoru Drobete ukazuje da ih treba vezati za period Dačkih ratova (vidi IV/a/08).</s><s>IV/a/20 – Na osnovu arheološkog konteksta ova varijanta se može opredeliti u period izgradnje drvenog amfiteatra (106–114. godine) (Bogdanović 2019: 96–99).</s><s>IV/a/21 – Nalazi ove varijante otkriveni su na lokalitetu Gornea – Căunița de Sus.</s><s>U Gorneji nije dokumentovan horizont iz vremena Dačkih ratova (vidi Gudea 1977; Ştefănescu 19992000), a ostali nalazi opeka VII legije sa ovog lokaliteta pripadaju kasnijem periodu, što ukazuje da su i nalazi ove varijante dospeli kasnije.</s><s>Stoga, ove nalaze nije moguće preciznije hronološki odrediti.</s> <s>IV/a/22 – Nalazi ovih varijanti otkriveni su na prostoru Drobete i Osijeka i iako nam nije poznat njihov arheološki kontekst, najverovatnije ih treba vezati za period Dačkih ratova (vidi IV/a/08).</s><s>IV/a/23 – Na osnovu arheološkog konteksta, nalaze ovog tipa treba vezati za nalaze varijante IV/a/24–IV/a/32, IV/a/35 – Nalazi ovih varijanti su mahom pronalaženi u sekundarnom kontekstu, u i oko Viminacijumskog amfiteatra, ali postoji mogućnost da ih treba vezati za podizanje amfiteatra od drveta i kamena, izgrađenog u vreme cara Hadrijana (Nikolić, Bogdanović 2015: 551–554; Bogdanović 2019), ili možda za izgradnju drvenog amfiteatra IV/a/33 – Nalaz je pronađen u utvrđenju Pontes, i iako iz sekundarne depozicije, moguće je da ga treba vezati za period Dačkih ratova (vidi IV/a/08).</s><s>IV/a/34 – Nalaz potiče sa prostora Osijeka, a kako nam nisu poznati uslovi otkrića nije ga moguće hronološki opredeliti.</s> <s>IV/a/36– IV/a/37 – Nalazi ovih varijanti potiču iz utvrđenja u Ramu i nije ih moguće hronološki odreditit.</s><s>Nalaz varijante IV/a/36 je slučajan, dok za nalaz varijante IV/a/37 nisu poznati uslovi otkrića.</s> <s>4.1.4.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 118 opeka sa žigom tipa IV (kat.</s><s>44–161).</s><s>Za 51 opeku nije poznat format; 61 pripada krovnim opekama, a šest pripada laterama (sl. 4.8).</s><s>Od opeka poznatih formata, ne računajući debljinu, za 56 opeka nemamo podatke o dimenzijama, četiri imaju očuvanu jednu dimenziju, a preostale četiri obe.</s> <s>Jedna opeka sa žigom varijante IV/a/33 je formata pedalis (Tabela 4.28).</s><s>Tabela 4.28.</s><s>Mere formata pedalis sa žigom IV Tip</s> <s>Tri opeke sa žigom tipa IV su ovog formata, ali su poznate mere samo kat.</s><s>87, varijante IV/a/09 i kat.</s><s>137, nepoznate varijante95 (Tabela 4.30).</s><s>Tabela 4.30.</s><s>Mere formata lidion sa žigom IV Tip</s> <s>Poznate su 33 tegule sa žigom tipa IV.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/01–02, X/a/04, X/a/06, tabeli 4.31.96 Kompletne dimenzije su poznate samo za kat.</s><s>72, varijante IV/a/04.</s><s>Debljina tegula ovog tipa varira između 2 i 4,5 cm.</s><s>Tabela 4.31.</s><s>Varijabilnost mera tegula sa žigom IV Tip</s> <s>95 Za kat.</s><s>84, varijante IV/a/08 nam nisu poznate mere.</s><s>96 Za kat.</s><s>142 i 159 nisu poznate mere, dok kat.</s><s>71 nema ni jednu meru u celosti očuvanu.</s><s>Poznate su 28 imbreksa sa žigom tipa IV.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/04, X/a/07, X/a/10, X/a/13, X/a/20–21, X/a/23–32 i X/a/35.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.32.97 Nijedan imbreks nema sačuvanu dužinu i širinu, a njihova debljina varira između 1,7 i 3,0 cm.</s><s>Tabela 4.32.</s><s>Varijabilnost mera imbreksa sa žigom IV Tip</s> <s>Pečati sa natpisom LEGVIICFP su jedan od najređih tipova, posvedočen na samo dve opeke (kat.</s><s>162–163).</s><s>Raniji autori ne poznaju ovaj tip pečata.</s><s>4.1.5.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Karakteristika pečata tipa V je obrnut redosled slova poslednjeg elementa natpisa, što izvesno predstavlja grešku, a natpis je trebalo da glasi leg(io) VII Cl(audia) p(ia) f(idelis).</s><s>Stoga, ovaj tip treba posmatrati zajedno sa prethodnim tipom pečata.</s><s>4.1.5.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Jedini dokumentovani žigovi ovog tipa pečata ima pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.5.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Definisane su dve varijante pečata sa ovim natpisom: V/a/01 i V/a/02.</s><s>Obe imaju natpis u pozitivu i pravougaoni okvir (a).</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XIV/1–2) 97 Za kat.</s><s>116, 135, 144 i 160 nisu nam poznate mere.</s><s>Karakteristike: očuvan je samo poslednji element žiga.</s><s>Na očuvanom delu žiga znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, tanki i sa neravnim/izlizanim ivicama, što jasno ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Poslednji element odlikuje gornji krak znaka F, koji je duplo deblji od donjeg kraka.</s><s>Karakteristike: žig je slabo očuvan.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj razdaljini i privučeni uz levu ivicu žiga, dok između kraja natpisa i desne ivice pečata postoji slobodan prostor.</s><s>Slova su tanka i neravnih ivica, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje trougaono izveden donji ugao slova L. Znaku E prvog elementa nedostaje srednji krak, dok znak F poslednjeg elementa nema horizontalne krake.</s><s>4.1.5.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene isključivo na prostoru Gornje Mezije (sl. 4.7). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>V/a/01 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma, u ukopu na prostoru zapadno od Amfiteatra, što najverovatnije predstavlja sekundarnu depoziciju (tabela 4.32).</s> <s>V/a/02 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma, na prostoru zapadno od Amfiteatra (tabela 4.32).</s><s>Nalaz potiče iz šuta, što najverovatnije predstavlja sekundarnu depoziciju.</s> <s>V/a/01 – Varijantu nije moguće precizno hronološki odrediti.</s><s>V/a/02 – Jedini otkriven je u sekundarnoj depoziciji, u šutu zapadno od Amfiteatra.</s><s>Na osnovu preliminarne analize pokretnog materijala, šut je okvirno datovan u period II veka, što omogućava okvirno hronološko opredeljenje varijante.</s><s>4.1.5.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznata su dva imbreksa sa žigom tipa V (kat.</s><s>162–163), varijanti V/a/01–02.</s><s>Ne računajući debljinu, ni za jedan nemamo podatak o dimenzijama (Tabela 4.33).</s> <s>Pečate sa natpisom LEG VI CPF odlikuje izostanak jednog slova I. Od dva žiga, za jedan je izvesno da pripada ovom tipu, nastalom greškom prilikom izrade pečata sa natpisom leg(io) VII Cl(audia) p(ia) f(idelis) (tip IV).</s><s>Drugi primer nam je poznat samo preko crteža iz literature, pa ne možemo isključiti mogućnost da je reč o greški pri izradi dokumentacije.</s><s>U svakom slučaju, ovaj tip pečata treba vezati za tip IV.</s> <s>Oba žiga ovog tipa pečata imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.6.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Prema stilskim karakteristikama definisane su dve varijante pečata ovog tipa: VI/a/01 i VI/a/02.</s><s>Obe imaju natpis u pozitivu i pravougaoni okvir (a). (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XIV/3–4) Karakteristike: očuvan je samo poslednji element žiga.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, sa nešto većim slobodnim prostorom oko srednjeg elementa.</s><s>Znak G prvog elementa je niži od ostalih i pomeren prema gornjoj ivici pečata.</s><s>Ostali znaci su ujednačene visine.</s><s>Znaci su debeli i zaobljeni, bez upečatljivih karakteristika.</s><s>Ranija tumačenja: M. Moga i I. Rusu (Moga, Russu 1974: 88, nr.</s><s>49b), koji prvi publikuju nalaz, docrtavaju nedostajući znak I, a natpis čitaju leg(io) VII Cl(audia) p(ia) f(idelis).</s><s>Njihov crtež i tumačenje preuzimaju kasniji autori (IDR III/1: 250, No.</s><s>280a, fig.</s><s>199a = Benea 1983: pažnju na ovu grešku.</s> <s>Karakteristike: žig je slabo vidljiv usled izlizanosti pečata.</s><s>Slovo G prvog elementa i središnji element pečata su izdignuti u odnosu na ostale.</s><s>Znaci su na pravilnom rastojanju, sa izuzetkom većeg slobodnog prostora između prvog i drugog elementa.</s><s>Slova pečata su pravilna i ujednačene visine.</s><s>Slobodan prostor za nedostajući znak I postoji, pa ne možemo isključiti mogućnost da ono nedostaje zbog odlamanja ili intenzivne izlizanosti.</s><s>Krajevi slova nedostaju, pa je precizno definisanje varijante otežano – natpis podseća na varijantu VI/a/01, ali razlike u dimenzijama i morfološkim karakteristikama upućuju da je u pitanju zasebna varijanta.</s><s>4.1.6.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene isključivo na prostoru Dakije (sl. 4.7). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>VI/a/01 – Varijantu nije moguće precizno hronološki odrediti, s obzirom na to da nam nije poznat njegov arheološki kontekst, ali je možda treba vezati za drugu fazu izgradnje utvrđenja, izgrađenom u ranom II veku (Jęczmienowski 2012: 39, Tab.</s><s>3; Jęczmienowski 2019), odnosno sredinom II veka (Gudea 1975: 340).</s> <s>VI/a/02 – Ovu varijantu nije moguće precizno hronološki odrediti.</s><s>4.1.6.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznate su dve opeke sa žigom tipa VI (kat.</s><s>164–165), varijanti VI/a/01–02.</s><s>Za kat.</s><s>165, varijante VI/a/02 nije moguće utvrditi format opeke, dok je kat.</s><s>164 tegula sa žigom varijante Tabela 4.35.</s><s>Mere tegula sa žigom VI</s> <s>Čitanje natpisa LEGVIICLPF glasi: leg(io) VII Cl(audia) p(ia) f(idelis).</s><s>Upečatljivo je da natpis čine i skraćenje imena Claudia sa CL i atribut pia fidelis.</s><s>Pojedinačno, oni karakterišu dva najzastupljenija i hronološki najrasprostranjenija tipa pečata VII Klaudijeve legije (IV i X).</s><s>Kako ovi tipovi reflektuju zvanično ime legije, ili makar trenutne nomenklaturne preferencije kada je reč o keramičkim građevinskim materijalima, prisustvo obe karakteristike na jednom pečata treba vezati za tranzicioni period, odnosno pečate tipa VII treba smatrati prelaznom varijantom od tipa IV ka tipu X. Direktna analogija su pečati XI Klaudijeve legije (LEG XI CL 4.1.7.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Jedini dokumentovani primer ovog tipa ima okvir u obliku tabule ansate (c), dok podaci iz arheološke dokumentacije svedoče da mogu imati i pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.7.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznata je jedna varijanta pečata ovog tipa – VII/c/01, koja ima natpis u pozitivu i pravougaoni okvir u koji je upisana tabula ansata (c). (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae (T. XIV/5) Karakteristike: deo pečata se slabije vidi usled izlizanosti pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine i sa serifima.</s><s>4.1.7.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Najveći broj nalaza ovog tipa pronađen je na prostoru Mezije (sl. 4.9), i to mahom na Viminacijumu i na lokalitetu Konopište.</s><s>Iz Dakije potiče jedan nalaz,100 otkriven na prostoru 98 D. Benea (1983: 38) napominje da su nalazi ovog tipa pronađeni i u Drobeti, međutim potvrdu ovoga nismo uspeli da pronađeno.</s> <s>99 Zbog sličnosti natpisa autori često ovom tipu pripisuju žigove sa natpisom LEGVIICLPS (tip XXII) (npr. uporedi CIL III 10666 sa navedenom literaturom), ili čak i one sa natpisom CLFP, koji pripadaju Classis Flavia Pannonica (Benea 1983: Pl. 1, 13; Jevtović 2013: 40, fusnota 53).</s><s>Takođe, često dolazi i do pogrešnog preuzimanja podatka, pa su prema M. Mirković (1968: 115) žigovi sa sličnim natpisom otkriveni u Brzoj Palanci, iako je u originalnoj literaturi navedeno da natpis pečata glasi LEG VII CL (CIL III, 06324d).</s><s>Samo po sebi ovo ne bi bio problem da kasniji autori ne preuzimaju ove navode bez provere (Mirković 2007: 52; Jevtović 2013: 40–41, 100 D. Benea (1983: 38) navodi da su nalazi ovog tipa pronađeni i u Drobeti, međutim ovaj navod nije moguće potvrditi.</s> <s>Kovina (kat.</s><s>169).</s><s>Po jedan nalaz potiče iz Donje Mezije, iz Silistre (kat.</s><s>174) i iz Donje Panonije, iz Sirmijuma (kat.</s><s>175), međutim tipološko opredeljenje ovih nalaza je nesigurno. (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae VII/c/01 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Viminacijumu, u konstrukciji peći 8–10 radionice 2 – Zanatskog centra (Tabela 4.36).</s><s>Budući da funkcionisanje radionice treba vezati za kasniji period, ovo najverovatnije predstavlja sekundarnu upotrebu.</s><s>Nalazi ovog tipa za koje nije moguće odrediti varijantu potiču sa istraživanja Konopišta, i Viminacijuma, lokacija Pećine i Amfiteatar, gde su u sekundarnoj upotrebi, dok je jedan nalaz, za koji nam nisu poznati uslovi pronalaska pronađen u Kovinu.</s><s>Posebnu grupu predstavljaju nalazi otkriveni pri istraživanju lokaliteta Konopište, na oko 3 km uzvodno od kastela Pontes.</s><s>Više nalaza ovog tipa otkriveno je u šutu objekta sa više prostorija, ali nam nisu poznati dodatni podaci o ovim nalazima (Popović 1996: 102–103).</s><s>Tabela 4.36.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa VII LOKALITET</s> <s>Nalaze ovog tipa treba opredeliti u period ranog II veka,101 u period između upotrebe pečata tipa IV i X (Milošević 1971: 114; kat.</s><s>16; Jevtović 2013: 40–41).</s><s>Postavlja se pitanje da li ih treba opredeliti u vreme vladavine Cara Trajana (Benea 1983: 38) ili Hadrijana (Иванов 2014: 147).</s><s>Na starije hronološko opredeljenje ukazuju nalazi sa lokaliteta Konopište, otkriveni u šutu objekta čija je izgradnja opredeljena u kraj I – početak II veka, a koji je P. Popović (1996: 102103) vezuje za smeštaj osoblja prilikom izgradnje Trajanovog mosta.</s><s>D. Benea smatra da gornju granicu upotrebe predstavlja početak vladavine cara Hadrijana102 (Benea 1983: 38).</s><s>Analogni nalazi XI Klaudijeve legije datuju se u širi period prve polovine II veka.</s><s>Neki autori smatraju da njihova upotreba počinje u vremena cara Trajana (Culică 1978: 230; Doruţiu–Boilã 1990: 262) ili od vremena cara Hadrijana (Irmia 1985: 145–146; Doruţiu–Boilã 1990: 262; vidi i Ritterling 1925: 1698), a da se javljaju do sredine II veka, a možda i do prve decenije druge 101 LEG VII CL PF se javlja i na spomeniku iz 247.–247. godine iz Reške (Romula, Rumunija) (AE 1939, 0028; 102 D. Benea smatra da se od početka vladavine cara Hadrijana, na opekama i na natpisima u imenu legije dominira skraćenica CL (Benea 1983: 38).</s> <s>4.1.7.5.</s><s>Hronologija žigova na opekama polovine II veka (Hadrijana i Antonija Pija)103 (Irmia 1985: 145–146; Torbatov 2012: 170).</s><s>Stoga, iako postoje dokazi da ove nalaze treba opredeliti u vreme vladavine cara Trajana, smatramo da se ne može isključiti ni njihova kasnija upotreba, u vreme vladavine cara Hadrijana, a možda i Antonina Pija, kao i da je moguća njihova istovremena upotreba sa pečatima tipa IV i X.</s> <s>VII/c/01 – Varijantu nije moguće precizno odrediti, budući da jedini nalaz potiče iz konstrukcije peći 2–4 radionice 2 – Zanatskog centra, što uzevši u obzir hronološko opredeljenje centra (Jevtović 2022) najverovatnije predstavlja sekundarnu upotrebu.</s><s>4.1.7.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznato je 10 opeka sa žigom tipa VII (kat.</s><s>166–175).</s><s>Kat.</s><s>166, varijante VII/a/01, pripada formatu besalis (Tabela 4.37.).</s><s>Kat.</s><s>167, nepoznate varijante, pripada formatu lidion (Tabela 4.38), a kat.</s><s>170 i 173 su tegule104 (Tabela 4.39).</s><s>Za ostale nije poznat format.</s><s>Tabela 4.37.</s><s>Mere formata besalis sa žigom VII Tip</s> <s>Natpis se sastoji od pet elementa.</s><s>Čitanje prva tri elementa glasi leg(io) VII Cl(audia).</s><s>Četvrti element natpisa čine znaci T i E u ligaturi, a peti element znaci P i F. S. Filipović i V. Kusik (Filipović, Kusik 2019: 40) predlažu čitanje: leg(io) VII Cl(audia) et p(ia) f(idelis).</s><s>Ovakvo tumačenje deluje prihvatljivo, ali kako nam nisu poznati analogni natpisi drugih vojnih jedinica, ono mora ostati u vidu hipoteze.</s> <s>Oba žiga tipa VIII imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.8.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata 103 V. Kulika (Culică 1978: 230) navodi da se ovaj tip javlja sve do početka III veka, a kao potvrdu navodi da se ista formula javlja na nadgrobnom spomeniku iz Durostoruma iz 167 godine (Culică 1978: 230).</s><s>104 Za kat.</s><s>170 nisu poznate dimenzije.</s> <s>Oba žiga nastala otiskivanjem pečata tipa VIII (kat.</s><s>176–177) pripadaju istoj varijanti pečata VIII/a/01 sa pravougaonim okvirom (a) i natpisom u pozitivu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XIV/6–7) Karakteristike: osim znaka L četvrtog i znaka F poslednjeg elementa, znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Iznad središnjeg elementa javlja se horizontalna hasta.</s><s>Između drugog i trećeg elementa javlja se serif u obliku vrha strele.</s><s>Slova imaju trougaone serife.</s><s>Treći element odlikuje znak L, koji je manji i u znaku C. Četvrti element odlikuju znaci T i E u ligaturi, a poslednji element odlikuje znak F, koji je manji i postavljen ispod znaka P.</s> <s>4.1.8.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene isključivo na prostoru provincije Donje Panonije (sl. (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>VIII/a/01 – Oba poznata nalaza su otkrivena u Osijeku i potiču iz sekundarne depozicije Tabela 4.40.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa VIII LOKALITET</s> <s>Hronološko opredeljenje ove varijante moguće je samo prema epigrafskoj analizi.</s><s>Na natpisu pečata javlja se atribut pia fidelis, karakterističan za najraniji tip pečata VII Klaudijeve legije, dok je ime legije skraćeno sa CL, što je karakteristično za kasnije varijante.</s><s>Ovo ukazuje da nalaze treba vezati za prelazni period između upotrebe pečata tipa IV i X. Stoga, smatramo da ovaj tip treba odrediti u vreme cara Trajana i možda cara Hadrijana, sa time što je preklapanje sa pečatima navedenih varijanti izvesno. (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>VIII/a/01 – Oba poznata nalaza potiču iz Osijeka, iz sekundarne depozicije.</s><s>4.1.8.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Ni za jednu opeku sa žigom tipa VIII (kat.</s><s>176–177) nije poznat format.</s><s>Poznata su dva žiga sa natpisom LEG IIII F ET VII C (kat.</s><s>176–177).105 Lj.</s><s>Jevtović (2013: 44) ovaj tip numeriše kao tip VI.</s> <s>Oba žiga tipa IX imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.9.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Oba poznata žiga ovog tipa (kat.</s><s>178–179) pripadaju istoj varijanti – IX/a/01 sa pravougaonim okvirom (a) i natpisom u pozitivu.</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XIV/8) Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Znaci drugog elementa su viši i spojeni sa gornjom ivicom pečata, dok su oni petog i šestog elementa manji.</s><s>Slova imaju trougaone serife.</s><s>Prvi element odlikuje G, sa vertikalnim bočnim krakom.</s><s>Spoljni znaci I drugog elementa su viši od unutrašnjih i dodiruju gornju ivicu pečata.</s><s>Znaci E i T četvrtog elementa su spojeni bočnim kracima znaka E. Znak T je spojen sa gornjim krajem znaka V petog elementa, koje je spojeno sa znakom I. 4.1.9.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene isključivo na prostoru provincije Gornje Mezije, u 105 Više ovih nalaza je otkriveno u sklopu popločanja podnice Viminacijumskih akvadukta (kat.</s><s>90) (Mrđić 2007: 25), međutim nemamo podatak o njihovom broju i izgledu.</s><s>106 Jedini nama poznat primer sa IV Flavijevom i VII Klaudijevom legijom na istom žigu su olovne cevi sa (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>Arheološki kontekst nalaza varijante IX/a/01 ukazuje da tip IX treba vezati za vreme izgradnje akvadukta 1. Akvadukt 1 je stariji i opredeljen je u period između I i IV veka108 (Благојевић, Стојковић–Павелка 2004: 63; Mrđić 2007: 25), a prema S. Redžić109 treba ga datovati u kraj I – početak II veka.</s><s>Ovakvo hronološko opredeljenje odgovara analognim pečatima V Makedonske, I Italske i XI Klaudijeve legije (Doruţiu–Boilã 1990: 252, 263–264, fig.</s><s>30–31), kao i legija XIIII Gemine i XV Apolinaris (Szilágyi 1933: 83, Taf.</s><s>XXII, 4; Mosser 2014: 208).</s><s>4.1.9.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznate su dve tegule sa žigom tipa IX (kat.</s><s>178–179).</s><s>Nisu poznate mere kat.</s><s>178, dok za kat.</s><s>179 vidi tabelu 4.42.</s> <s>107 Prema literaturi pronađeno je više nalaza ovog tipa prilikom originalnih istraživanja ovog dela akvadukta, koji je na lokaciji Stig 2003. godine pri izmeštanju iz ranije premeštenog dela (poznatog kao Valov) (Благојевић, Стојковић–Павелка 2004: 63; Mrđić 2007: 25).</s><s>108 U okolini akvadukta pronađeno je više numizmatičkih nalaza, koji pripadaju kasnijem periodu (C– 2 – nečitak bronzani novac na dnu kanala; C– 3 – bronzani novac cara Aurelijana iznad kanala; novac sredine IV veka sa nejasnim kontekstom).</s><s>Kako je akvadukt bio u upotrebi dugo, očekivano je da ovi nalazi pripadaju kasnijim periodima.</s> <s>111 I. Piso, A. Ardeț i C. Timoc (2019) definišu 17 varijanti ovog tipa pečata.</s><s>Takođe, pripisuju mu još dva tipa Natpis se sastoji od tri elementa, čije čitanje glasi leg(io) VII Cl(audia) i osim varijanti X/c/01 i X/c/03, ispravno je tumačen.</s><s>Ovo je jedan od najčešćih načina skraćenja imena rimskih legija, a kao direktne analogije javljaju se primeri IX Klaudijeve legije (LEG XI CL) (Culică 1978: 4.1.10.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Pečati imaju sve tri vrste okvira.</s><s>Najbrojniji su pravougaoni okvirom (a), potom sa okvirom u obliku tabule ansate (b) i pečati sa okvirom u obliku upisane tabule ansate (c), a postoje i pečati bez okvira sa izdignutim (reljefnim) slovima (d).</s><s>Podtip nije moguće odrediti za 225 nalaza (kat.</s><s>860–1084), koji su poznati iz literature i iz dokumentacije arheoloških istraživanja.</s><s>Dva nalaza (kat.</s><s>1083–1084) najverovatnije pripadaju ovom tipu.</s><s>4.1.10.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata U zavisnosti od načina izvođenja, definisano je 66 varijanti pečata sa ovim natpisom.</s><s>Varijatne obliku tabule ansate (b), a X/c/01–09 i X/c/R/01–02 imaju pravougaoni okvir sa upisanom tabulom ansatom (c).</s><s>Žigovi varijanti X/d/01–04 imaju utisnuta slova.</s><s>Za 215 nalaza (kat.</s><s>8701.084) nije poznat oblik okvira i nije moguće odrediti varijantu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XV–XXV) Poznata su 244 nalaza (kat.</s><s>180–425) sa pravougaonim okvirom pečata (a).</s><s>Žigovi ovog podtipa mogu imati natpise u pozitivu (X/a/) ili natpise u negativu (X/a/R/), a za osam nalaza (kat.</s><s>418425) nije moguće odrediti kojoj od ova dva podtipa pripadaju.</s><s>Pečati sa pravougaonim okvirom i natpisom u pozitivu čine brojniju grupu, sa čak 222 primeraka (kat.</s><s>180–402), među kojima je bilo moguće definisati 31 varijantu (X/a/01–31).</s><s>Za 26 nalaza (kat.</s><s>377–402) koji pripadaju ovoj grupi nije bilo moguće definisati varijantu.</s><s>Pečati sa pravougaonim okvirom i retrogradnim natpisom su znatno ređi, dokumentovani na 14 nalaza (kat.</s><s>403–417).</s><s>Definisane su 3 varijante (X/a/R/01–03), a samo kat.</s><s>417 nije bilo moguće odrediti.</s><s>Za osam nalaza nije poznato da li imaju natpise u pozitivu ili u negativu (kat.</s><s>418–425).</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Karakteristika prvog elementa pečata je da slovo L izgleda poput ćiriličnog slova Г.112 Takođe, slovo E srednjim krakom dodiruje slovo G, koje izgleda poput slova C. Srednji element odlikuje slovo V, u čijem se središnjem delu nalazi kružna rupa.</s><s>Desni krak slova V i znak I su povezani horizontalnom crtom.</s><s>Treći element pečata odlikuju slova C i L u ligaturi, izvedena tako da podsećaju na obrnuto latinično slovo D. Kružna rupa u središnjem delu slova V srednjeg elementa predstavlja glavu eksera kojim je pečat bio pričvršćen za dršku.</s><s>Definisano je pet varijacija ove varijante (X/a/01a– X/a/01e), ali, nažalost, usled slabe očuvanosti žigova, nije 112 Jedini izuzetak, sa normalno izvedenim krakom znaka L predstavlja Kat.</s><s>191.</s><s>Kako nam nije dostupan originalan crtež nalaza, već samo predstava koji prilaže N. Gudea (2001: 61, Nr.</s><s>11, Z. 3.), smatramo da je u pitanju greška prilikom izrade crteža.</s> <s>Varijacije114: karakteristika su serifi na krajevima slova.</s><s>Takođe, za razliku ostalih varijacija, znak L poslednjeg elementa ima horizontalni krak.</s><s>Varijacija je gotovo identična varijaciji X/a/01c, s izuzetkom horizontalne crte koja spaja znake V i I srednjeg elementa, koja je postavljena niže.</s><s>Oblik, debljina i jasne ivice znaka ovih varijacija upućuju da bi one mogle predstavljati originalne pečate, dok su ostale varijacije posledica istrošenosti pečata.</s><s>X/a/01c (kat.</s><s>187; T. XV/4) – Poznat je samo jedan žig, kome nedostaje levi deo.</s><s>Karakterišu ga serifi na krajevima slova i znak L poslednjeg elementa, koji ima horizontalni krak.</s><s>Varijacija je gotovo identična sa X/a/01b, osim što horizontalna crta između znaka V i I postavljena više.</s><s>Kao što je napomenuto za varijaciju X/a/01b, žig možda predstavlja otisak originalnog pečata, dok su ostale varijacije proizvod istrošenog pečata.</s><s>X/a/01d (kat.</s><s>188–189; T. XV/5) – Razliku u odnosu na ostale varijacije predstavlja spoj gornjih kraka slova L i E prvog elementa.</s> <s>Varijacije: deo.</s><s>Odlikuju ga tanki znaci sa neujednačenim ivicama, što svedoči o istrošenosti pečata.</s><s>Takođe, kraci znaka I su spojeni sa okvirom pečata.</s><s>Po središnjem delu žiga javlja se horizontalna crta, koja je proizvod pucanja drvenog pečata.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine, pravilni i približno pravougaoni i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>Prvi element odlikuje znak E, čiji je srednji krak duži od gornjeg i donjeg.</s><s>Znak G odlikuje vertikalni bočni krak.</s><s>Definisane su tri varijacije ove varijante (X/a/02a– X/a/02c), a za kat.</s><s>257 nije bilo moguće odrediti varijaciju.</s> <s>X/a/02b (kat.</s><s>241–252; T. XVI/3) – Varijacija je identična osnovnoj varijaciji (X/a/02a), osim što je prostor između bočnih kraka znaka E popunjen.</s><s>Ovo je najverovatnije posledica zaprljanosti pečata, tako da je vlažna glina zapunila prostor između elemenata slova.115 Kako 113 Dimenzije i odnos elemenata ukazuju da kat.</s><s>196, čiji crtež prilažu F. Ladek, A. von Premerštajn i N. Vulić (1901: N. 57c), najverovatnije pripada ovom tipu ali nije bilo moguće definisati varijaciju žiga.</s><s>114 Nažalost, uprkos često preciznim crtežima, za nalaze iz literature nije moguće precizno odrediti varijaciju.</s><s>115 Budući da je dokumentovano na više primera, ovo može da svedoči da je ovo bio čest problem, što može da svedoči o neiskustvu radnika (pečatirana nedovoljno osušena opeke), ili o loše izvedenom pečatu. je ovo moguće utvrditi samo za žigove sa očuvanim levim delom, preostali su opredeljeni kao varijacija X/a/02a.</s> <s>X/a/02c (kat.</s><s>253–256; T. XVI/4–5) – Varijaciju odlikuje tanka horizontalna crta između znaka srednjeg elementa i C poslednjeg elementa.</s><s>Crta je nastala kao posledica pucanja drvenog pečata.</s> <s>Karakteristike: žig je slabo vidljiv, pa ivice slova nije bilo moguće jasno definisati.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine, a gornji kraci znaka V dodiruju gornju ivicu pečata.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i približno ujednačene visine.</s><s>Prvi element odlikuje slovo L, čiji je donji krak produžen i levo od stabla slova, a desnim delom spojen sa slovom E. Znak G ima vertikalan bočni krak, dok je gornjim krajem spojen sa brojem V. Znaci I su u donjem delu spojeni horizontalnom crtom.</s><s>Znak C poslednjeg elementa je donjim krakom spojeno sa donjim krakom znaka L. Definisane su četiri varijacije ove varijante žiga (X/a/04a–X/a/04d), što je verovatno posledica različitog stepena istrošenosti pečata.</s><s>Za dva nalaza nije moguće definisati varijaciju (kat.</s><s>273–274).</s> <s>X/a/04b (kat.</s><s>266; T. XVII/3) – Odlikuju je serifi na gornjim kracima znaka L prvog elementa X/a/04c (kat.</s><s>267–268; T. XVII/4) – Varijaciju odlikuju tanki znaci, posebno G i znaci srednjeg i poslednjeg elementa, što može biti posledica istrošenosti pečata.</s><s>Takođe, primetno je da znak L prvog elementa ima serif na gornjem kraku i da je jasno razdvojen od znaka E. X/a/04d (kat.</s><s>269–272; T. XVII/5) – Kao i prethodnu, varijaciju odlikuju tanji znaci, posebno znak G prvog elementa i znaci srednjeg elementa, dok su znaci poslednjeg elementa veće debljine.</s><s>Posebno je upečatljiva stanjenost znaka G. Karakteristike: poznat je samo jedan žig ove varijante, koji nema očuvanu levu ivicu.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, približno ujednačene visine, tanki i neravnih ivica, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje slovo L, sa ,,kvržicom’’ na gornjem kraku, koja može biti ostatak serifa.</s><s>Znak V srednjeg elementa je karakterističnog oblika, sa horizontalnim spojem kraka i trougaonim proširenjem sa donje strane spoja.</s><s>Na znacima C i L poslednjeg elementa javljaju se nepravilne mrlje od gline, koje mogu biti posledica oštećenja pečata.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na neujednačenom rastojanju i bliži levoj ivici pečata, dok se između poslednjeg elementa i desne ivice pečata javlja veći slobodan prostor.</s><s>Znaci imaju neravne ivice, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje slovo E, koje je srednjim i donjim krakom spojeno sa znakom G. Poslednji znak I srednjeg elementa je horizontalnom crtom spojen sa slovom C poslednjeg elementa.</s><s>Takođe, nije vidljiv donji krak slova L poslednjeg elementa.</s> <s>Karakteristike: poznata su 29 žiga ove varijante, među kojima ne postoje značajne varijacije.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj međusobnoj udaljenosti, ali postavljeni uz levu ivicu pečata.</s><s>Slova su pravilna i ujednačene visine.</s><s>Prvi element odlikuje znak G, srpastog oblika sa vertikalnim bočnim krakom, a gornjim krakom spojeno sa brojem V. Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na različitoj udaljenosti.</s><s>Ujednačene su visine, sa izuzetkom brojeva I koji mogu biti viši od ostalih slova.</s><s>Kod nekih varijacija, slova imaju serife.</s><s>Znak L prvog elementa ima horizontalni krak produžen i sa leve strane stabla.</s><s>Znak E je nekada srednjim krakom spojen sa znakom G, čiji je bočni krak vertikalan.</s><s>Znak V je popunjeno između delova bočnih krakova.</s><s>Znak C ima produžen donji krak, koji ga kod nekih varijanti spaja sa L. Poznate su četiri varijacije žiga (X/a/08a–X/a/08d), dok za kat.</s><s>314 nije moguće utvrditi varijaciju.</s> <s>X/a/08a (kat.</s><s>307–309; T. XVIII/4) – Odlikuju je trougaoni serifi na gornjim krajevima L i E prvog elementa.</s><s>Znaci E i G prvog elementa nisu spojeni, dok je znak C poslednjeg elementa spojeno sa znakom L.</s> <s>X/a/08b (kat.</s><s>310; T. XVIII/5) – Varijaciju odlikuje nedostatak serifa.</s><s>Slovo E je srednjim krakom spojeno sa slovom G. Znaci I su spojeni sa gornjom ivicom pečata.</s><s>Znak C ima produžen donji krak, kojim je spojeno sa znakom L. X/a/08c (kat.</s><s>311; T. XVIII/6) – Varijaciju odlikuju serifi na krajevima slova i slova ujednačene visine.</s><s>Znak E nije spojeno sa slovom G. Znak C nije spojen sa znakom L. X/a/08d (kat.</s><s>312–313; T. XVIII/7) – Varijaciju karakterišu serifi na oba kraka znaka i slova ujednačene visine.</s><s>Znak E nije spojen srednjim krakom sa slovom G. Karakteristike: nijedan žig nema očuvane bočne ivice, ali na osnovu obrisa možemo pretpostaviti da je okvir pečata pravougaon.</s><s>Znaci pečata su u ravni, razmak nije ujednačen, ali su približno iste visine.</s><s>Pravilni su, sa izuzetkom znaka G prvog elementa koji ima neobično izveden bočni krak, u vidu proširenja sa donje strane znaka.</s><s>Definisane su dve varijacije pečata Varijacije:</s> <s>Karakteristike: prvi i poslednji element pečata su bliži donjoj ivici pečata, a između znaka poslednjeg elementa je veći slobodni prostor.</s><s>Znaci su približno ujednačene visine i zaobljenog oblika.</s><s>Definisane su 3 varijacije žiga (X/a/10a–X/a/10c), a za kat.</s><s>321 nije moguće definisati varijaciju.</s> <s>X/a/10a (kat.</s><s>317; T. XIX/3) – Jedinom žigu ove varijacije nedostaje desni deo.</s><s>Karakteriše ga slovo E sa popunjenim prostorom između kraka slova.</s><s>Brojevi I su spojeni horizontalnom crtom.</s> <s>X/a/10b (kat.</s><s>318–319; T. XIX/4) – Nijedan žig ove varijante nema očuvan levi deo.</s><s>Znak G se nalazi uz donju ivicu pečata.</s><s>Karakteristično je da se između brojeva I ne javlja horizontalna X/a/10c (kat.</s><s>320; T. XIX/5) – Jedinom žigu ove varijacije nedostaje levi deo.</s><s>Znaci se blago razlikuju od ostalih varijacija, a kako je nalaz poznat sa crteža, definisanje varijacije je upitno.</s><s>Karakteristike: svi žigovi varijante imaju horizontalnu liniju po sredini pečata, koja je proizvod pucanja drvenog pečata.</s><s>Zbog nje nije moguće definisati karakteristike originalnog pečata.</s><s>Znaci nisu u ravni, sa L i G prvog elementa postavljenim bliže gornjoj ivici pečata.</s><s>Znaci su na ujednačenoj udaljenosti, ali postavljeni bliže desnoj ivici.</s><s>Slova L su niža od ostalih.</s><s>Definisane su dve varijacije pečata (X/a/11a–X/a/11b), a za kat.</s><s>326 nije moguće definisati varijaciju.</s> <s>X/a/11b (kat.</s><s>325; T. XX/2) – Varijaciju odlikuju tanja slova sa neravnijim ivicama, što je najverovatnije posledica dodatne istrošenosti pečata.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je veoma izlizan, što može biti posledica plitkog otiskivanja ili istrošenosti pečata.</s><s>Na osnovu vidljivog dela, moguće je zaključiti da su znaci u ravni, ujednačene visine, pravilni i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>116 Na kat.</s><s>32 je vidljiva leva ivica žiga, koja je izvedena poput tabule ansate, međutim, na svim primercima je desna ivica izvedena pravougaono, zbog čega je varijanta smeštena u ovaj podtip.</s><s>Karakteristike: znaci su u ravni i na pravilnoj udaljenosti, ali postavljeni uz desnu ivicu žiga.</s><s>Ujednačene su visine i pravilnog oblika, sa karakterističnim ugaonim serifima.</s><s>Oba L imaju horizontalni krak produžen i sa leve strane stabla slova.</s><s>Broj V ima popunjen prostor između kraka.</s><s>Poslednji element odlikuje kružno proširenje na gornjem kraku znaka C. Definisane su dve varijacije pečata (X/a/13a–X/a/13b).</s> <s>X/a/13b (kat.</s><s>332; T. XX/5) – Varijaciju odlikuju neravne ivice znaka, kao i nedostatak serifa, što je posledica istrošenosti pečata.</s><s>Znak G prvog elementa nema karakteristično proširenje bočnog kraka, već se završava oštrim uglom, što je možda posledica odlamanja dela znaka.</s><s>Karakteristike: sva tri nalaza su poznata samo iz literature, pa je definisanje njihovih karakteristika znatno otežano.</s><s>Znaci su u ravni, pozicionirani uz gornju ivicu pa između natpisa i donje ivice pečata postoji veći prazan prostor.</s><s>Znaci prvog elementa su na većoj međusobnoj udaljenosti, dok su znaci srednjeg i poslednjeg elementa zbijeni, ali na pravilnoj udaljenosti.</s><s>Dostupna dokumentacija upućuje da je znak E prvog elementa viši od ostalih, a na jednom žigu se visina znaka smanjuje od leve prema desnom delu pečata.</s><s>Znaci nemaju upečatljive karakteristike, osim karakterističnog znaka G prvog elementa, koji kod kat.</s><s>333 ima trougaono proširenje bočnog kraka, a kod kat.</s><s>334 vertikalnu crtu.</s><s>Kako su nalazi poznati sa fotografija, definisanje varijacija nije moguće.</s> <s>Karakteristike: jedini žig ove varijante ima slova su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, iako postavljena bliže desnoj ivici, ujednačene visine i pravilnog oblika.</s><s>Prvi element odlikuje znak L sa pravougaonim proširenjem na gornjem kraju.</s><s>Gornji krak E je kos u odnosu na stablo slova, dok su ostali horizontalni.</s><s>Znak L poslednjeg elementa ima skraćen donji krak.</s><s>Karakteristike: znaci su u ravni, ali nepravilno raspoređeni, iako je međusobna razdaljina približno ista.</s><s>Znak L prvog elementa se nalazi uz levu ivicu žiga, dok između desne ivice i poslednjeg znaka post4oji veći slobodan prostor.</s><s>Znaci su približno iste visine i nemaju upečatljive odlike.</s><s>Iznad poslednjeg elementa natpisa javlja se horizontalna crta.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je slabo vidljiv usled izlizanosti pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine i pravilni.</s><s>Prvi element odlikuje ovalno proširenje na gornjem kraju znaka L. Nepravilno proširenje se javlja i na gornjem kraku L poslednjeg elementa.</s> <s>Karakteristike: svi žigovi ove varijante su slabo vidljivi usled plitkog otiskivanja ili izlizanosti pečata.</s><s>Znaci pečata su u ravni, na pravilnoj međusobnoj udaljenosti, ujednačene visine i pravilni.</s><s>Gornji krak znaka L poslednjeg elementa ima trougaoni serif.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante pečata je veoma izlizan.</s><s>Znaci su postavljeni koso u odnosu na okvir pečata, a središnji element je izdignut u odnosu na ostale.</s><s>Slova su ujednačene visine i velika, ali tanka i slabo vidljiva, što može ukazivati na istrošenost pečata.</s><s>Vidljivi su pravougaoni serifi na donjim krajevima znaka prvog elementa.</s><s>Znaci C i L poslednjeg elementa su u ligaturi i izgledaju poput obrnutog latiničnog slova D. Karakteristike: središnji i poslednji element natpisa su bliži gornjoj ivici pečata.</s><s>Razmak među znacima je ujednačen.</s><s>Znaci L i E prvog elementa su viši od ostalih.</s><s>Ivice slova su neravne, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje znak L, sa donjim krakom produženim i sa leve strane stabla (serif?), dok E ima proširenje na srednjem horizontalnom kraku.</s><s>Brojevi I srednji elementa su spojeni horizontalnom crtom.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je slabo vidljiv, ali deluje da su znaci u ravni, na pravilnom međusobnom odstojanju i ujednačene visine.</s><s>Znak L prvog elementa ima pravougaoni serif na gornjem kraju.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni i postavljeni bliže desnoj ivici žiga.</s><s>Razmak je veći među znacima prvog elementa, dok su ostali zbijeni.</s><s>Ujednačene su visine i pravilni.</s><s>Prvi element odlikuje znak G u obliku srpa.</s><s>Srednji element karakterišu brojevi I paralelni sa krakom znaka V. Znak L poslednjeg elementa kod nekih varijanti ima horizontalni krak proširen i sa leve strane stabla.</s><s>Definisane su dve varijacije pečata (X/a/22a–X/a/22b),118 dok za kat.</s><s>356 nije moguće odrediti varijaciju.119</s> <s>znakova ukazuje na istrošenost pečata. natpis LEGVICL, međutim stilsko–paleografske karakteristike jasno ukazuje da nalazi pripadaju ovoj varijanti.</s><s>118 Među pečatima jedne varijacije javljaju se minuskulne razlike, pa nije svaka definisana kao zasebna, budući da su najverovatnije posledica trošenja pečata ili slabe vidljivosti žiga.</s><s>119 Varijantu nije moguće odrediti jer je crtež koji prilaže N. Gudea (2001: 61, Nr.</s><s>11, Z. 2) šematizovan.</s><s>X/a/22b (kat.</s><s>355; T. XXII/5) – Karakteristika varijacije je da su znaci tanji od osnovne, što ukazuje na zaprljanost pečata.</s><s>Takođe, prvi element odlikuje pozicija horizontalnog kraka znaka L, koji se nalazi ispod znaka E.</s> <s>Karakteristike: Znaci pečata su u ravni, na jednakoj međusobnoj udaljenosti, ujednačene visine, pravilni i sa pravougaonim, odnosno trougaonim serifima.</s><s>Definisane su četiri varijacije pečata (X/a/23a–X/a/23d), u zavisnosti od stepena očuvanosti serifa, dok za kat.</s><s>364–367 nije moguće odrediti varijaciju.</s> <s>X/a/23b (kat.</s><s>361; T. XXIII/2) – Razliku u odnosu na ostale varijacije predstavlja nedostatak serifa na donjem kraku znaka G prvog elementa.</s><s>Ovakvo oštećenje ukazuje na izlizanost pečata usled upotrebe.</s> <s>X/a/23d (kat.</s><s>363; T. XXIII/4) – Razliku u odnosu na ostale varijacije predstavlja pravougaoni serif na gornjem kraku znaka L prvog elementa, dok je kod ostalih varijacija ovaj serif trougaonog oblika.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine, ali iskošeni u odnosu na okvir.</s><s>Znak G ima povijen bočni krak, dok L poslednjeg elementa ima neobično izveden donji krak.</s> <s>Karakteristike: jedini žig varijante je slabo vidljiv.</s><s>Znak G je postavljen niže u odnosu na ostale.</s><s>Između slova prvog elementa javlja se veći slobodan prostor, dok su ostali zbijeni.</s><s>Na osnovu vidljivog dela, deluje da je znak G viši od ostalih, dok su oni poslednjeg elementa manji.</s><s>Znaci su tanki i nepravilni, što može biti posledica istrošenosti pečata.</s><s>Prvo I srednjeg elementa koje 120 Crtež кat.</s><s>358 je izveden na osnovu fotografije i skaliran prema razmerniku sa fotografije, međutim odnos među znacima je različiti od nama dostupnih nalaza.</s><s>121 Nalaz je publikovan više puta i svaki put sa blago izmenjenim crtežom.</s><s>Originalni crtež, koji prilažu N. Gudea i U. Uzum (Gudea, Uzum 1973: 93–94, fig.</s><s>7/4) uprkos sličnosti sa ostalim nalazima varijante X/a/23a razlikuje skraćeni završetak gornjeg kraka znaka L prvog elementa.</s><s>Kako se do sada nismo susretali sa ovakvom varijacijom pečata, pretpostavljamo da je u pitanju greška pri izradi crteža.</s><s>122 Pečat možda pripada varijanti X/b, jer se sa leve strane natpisa vide se kružni obrisi, koji bi mogli predstavljati upisanu tabulu ansatu, međutim ovi obrisi se ne vide jasno, a nisu vidljivi sa desne strane natpisa. ima povijen gornji kraj kojim je spojeno sa drugim, koje je horizontalnom crtom spojeno sa znakom C, koje je opet gornjim krajem spojeno sa znakom L. Karakteristike: jedini žig ove varijante nema jasno uočljivu gornju ivicu.</s><s>Znaci su u ravni, na nepravilnom odstojanju.</s><s>Neujednačene su visine, pa je znak G prvog elementa i znaci I središnjeg elementa viši od ostalih.</s><s>Znaci su neujednačene debljine, nejasnih ivica i nepravilni što je posledica istrošenosti pečata.</s><s>Prvi element odlikuje znak L, sa zadebljanjem na horizontalnom kraku; znak E, čiji horizontalni kraci nisu paralelni, dok je srednjim krakom spojeno sa znakom G. Znak G prvog elementa ima vertikalan bočni krak, postavljen ispod slova.</s><s>Na znacima središnjeg i poslednjeg elementa javljaju se nepravilne ,,kvržice’’.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom međusobnom rastojanju i ujednačene visine, ali tanki, što može biti posledica istrošenosti pečata.</s><s>Pravilni su i bez upečatljivih karakteristika.</s> <s>Karakteristike: pečat je otisnut pod uglom, zbog čega je žig slabije vidljiv.</s><s>Natpis je uokviren.</s><s>Srednji element je postavljen više od ostalih.</s><s>Rastojanje između elemenata nije ujednačeno, a posebno je veći razmak među i oko znaka srednjeg elementa, koji su niži od ostalih.</s><s>Znak L prvog elementa je horizontalnim krakom spojeno sa znakom E. Znak E ima zadebljan srednji horizontalni krak, kojim je spojeno sa znakom G. Poslednji element nije jasno vidljiv.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine, pravilni i gotovo šematizovaniž.123 Horizontalni krak znaka L je iskošen u odnosu na stablo slova.</s><s>Karakteristike: jedinom žigu ove varijante nedostaje levi deo i slabo je vidljiv, verovatno usled slabog otiskivanja ili izlizanosti pečata.</s><s>Znaci su u ravni, a razmak nije moguće odrediti.</s><s>Vidljivi znaci su pravilni.</s><s>Prvi element odlikuje E, spojeno srednjim krakom sa slovom G, čiji je bočni krak vertikalan.</s><s>Slovo L poslednjeg element je naopako, pa izgleda poput ćiriličnog Karakteristike: jedini žig varijante je slabo vidljiv usled istrošenosti pečata, slabog otiska, duplog otiskivanja ili kombinacije ovih faktora.</s><s>Natpis ima pravougaonim okvirom, osim sa gornje strane, a ni okvir ni natpis nisu na sredini pečata.</s><s>Znaci srednjeg i poslednjeg elementa su postavljeni uz gornju ivicu pečata.</s><s>Razmak među znacima nije ujednačen i veći slobodan 123 Žig je poznat sa crteža koji prilaže N. Gudea (2001: 61, Nr.</s><s>11, Z. 4).</s><s>Kako crtež izgleda krajnje šematizovano, ne možemo biti sigurni u njegovu verodostojnost. prostor je između znaka srednjeg elementa.</s><s>Slova su tanka i iskrzanih ivica, što je najverovatnije posledica istrošenosti pečata.</s><s>Znak L prvog elementa je donjim krakom spojeno sa znakom E. Poslednji element odlikuje znak L, postavljeno naopako, tako da izgleda poput ćiriličnog slova Karakteristike: znaci pečata su u ravni.</s><s>Između prvog i srednjeg elementa javlja se veći slobodan prostor, dok su ostali na pravilnoj udaljenosti.</s><s>Ujednačene su visine i pravilni.</s><s>Karakteristiku pečata predstavlja znak L poslednjeg elementa, koji je postavljen između krajeva C. Definisane su dve varijacije (X/a/R/01a–X/a/R/01b), a kat.</s><s>414 nije moguće odrediti.</s> <s>X/a/R/01b (kat.</s><s>413) – Jedni žig ove varijacije odlikuju zašiljeni krak znaka C. Karakteristike: znaci pečata su u ravni i na pravilnoj udaljenosti.</s><s>Nisu ujednačene visine i nepravilnog su oblika sa neravnim ivicama, što je posledica istrošenosti pečata.</s><s>Znak L prvog elementa ima trougaoni serif na gornjem kraju, a znak G ima iskošen bočni krak postavljen ispod znaka.</s><s>Srednji element odlikuje znak V, koje podseća na obrnuti znak A, dok su znaci I međusobno spojeni horizontalnom linijom, kao i sa gornjim ivicom pečata.</s><s>Znak C poslednjeg elementa je horizontalnom crtom spojen sa znakom L. Karakteristike: na jedinom žigu ove varijante se ne vidi prvi znak.</s><s>Ostali su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i osim C poslednjeg elementa, približno su ujednačene visine.</s><s>Pravilni su i bez naglašenih karakteristika.</s> <s>(b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate (T. XXVI–XXXI/1–2) Pečatima sa natpisom LEGVIICL i okvirom u obliku tabule ansate (b) pripada 212 nalaza (kat.</s><s>426–637).</s><s>Žigovi ovog podtipa mogu imati natpise u pozitivu (X/b/) ili natpise u negativu podtipa pripadaju.</s><s>Pečati sa pravougaonim okvirom i natpisom u pozitivu čine brojniju grupu, sa 201 nalaza (kat.</s><s>426–626), među kojima je bilo moguće definisati 15 varijanti (X/b/01X/b/15).</s><s>Za 6 nalaza (kat.</s><s>621–626) koji pripadaju ovoj grupi nije moguće odrediti varijantu.</s><s>Pečati sa retrogradnim natpisom su znatno ređi i postoje samo dva – kat.</s><s>627–628, iste varijante Karakteristike: natpis ima okvir koji je deo tabule ansate.</s><s>Znaci su u ravni i na pravilnoj udaljenosti.</s><s>Između slova V i I srednjeg elementa je trougaoni serif.</s><s>Slova su ujednačene visine, pravilna i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>Prvi element odlikuje znak G, sa povijenim bočnim krakom.</s><s>Definisane su 4 varijacije pečata (X/b/01a–X/b/01d), a za kat.</s><s>441 nije bilo moguće odrediti varijaciju.</s> <s>X/b/01b (kat.</s><s>434–436; T. XXVI/2) – Poznata su tri žiga sa slovima sličnim osnovnom tipu, ali je desna ansa ima samo delimično izlizana.</s><s>Ovo je najverovatnije posledica izlizanosti ovog dela pečata.</s> <s>X/b/01d (kat.</s><s>438–441; T. XXVI/4–5) – Svi primeri žiga ove varijacije su slabo vidljivi.</s><s>Karakterišu ih izlizana slova i desna ansa drugačijeg oblika, možda usled izlizanosti ili odlamanja dela pečata.</s> <s>Karakteristike: okvir natpisa predstavlja tabula ansata sa pravougaonim ansama, u koje su upisane trougaone/petougaone ili polukružne.</s><s>Natpis je uokviren.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Znak G prvog element izgleda poput slova C, dok znak L poslednjeg elementa izgleda poput ćiriličnog slova Г. Definisano je 5 varijacija žiga (X/b/02aX/b/02e), u zavisnosti od izgleda ansi, čije su razlike verovatno nastale usled lošeg otiskivanja ili trošenja pečata.</s><s>Za 35 žigova (kat.</s><s>481–516) nije moguće odrediti varijaciju.</s> <s>X/b/02a (kat.</s><s>442–473, 474–476?; T. XXVII/1) – Osnovna varijacija koju odlikuju mala trougaona u centralnom delu ansi.</s><s>Treba napomenuti da izgled ansi varira u zavisnosti od žiga, što je najverovatnije posledica trošenja pečata.</s><s>X/b/02b (kat.</s><s>477; T. XXVII/2) – Jedinom žigu varijacije nedostaje desni deo.</s><s>Odlikuje ga trougaono ispupčenje unutar leve anse, koje je veće od ispupčenja kod osnovne varijacije i pomereno prema gornjoj ivici.</s> <s>X/b/02c (kat.</s><s>478; T. XXVII/3) – Jedini žig varijacije ima očuvan samo levi deo.</s><s>Varijaciju odlikuje veća leva ansa, sa trougaonim ispupčenjem, koje je veće od ispupčenja kod osnovne varijacije, a zauzima centralni deo anse.</s><s>X/b/02d (kat.</s><s>479; T. XXVII/4) – Jedini žig varijacije ima očuvan samo desni deo.</s><s>Odlikuju ga viši brojevi I srednjeg elementa, koji gotovo dodiruju donju ivicu pečata i produžetak donjeg kraka znaka C poslednjeg elementa.</s><s>Treba naglasiti da je varijacija možda posledica neravne površine u koju je utisnut pečat, ili zaprljanosti pečata.</s><s>X/b/02e (kat.</s><s>480; T.XXVII/5) – Jedini žig varijacije je poznat iz literature i nedostaje mu donji deo.</s><s>Odlikuju ga različito izvedene anse, koje su gotovo pravougaone.</s><s>Karakteristike: okvir varijante predstavlja tabula ansata sa zaobljenim trapezoidnim ansama.</s><s>Natpis ima okvir koji prati ivice tabule ansate.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, osim V, koji je na većem odstojanju od ostalih.</s><s>Slova su ujednačene visine.</s><s>Znak G prvog elementa ima vertikalan bočni krak.</s><s>Ostali znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Definisane su dve Varijacije:</s> <s>Karakteristike: okvir predstavlja tabula ansata, specifičnog oblika.</s><s>Anse su reljefno izvedene, polukružnog oblika i uokvirene.</s><s>Natpis je sa gornje i donje strane uokviren horizontalnom reljefnom linijom, koja dodiruje ivice ansi.</s><s>Spoljna ivica okvira je pravilna.</s><s>Znaci pečata su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i prostiru se do ivica okvira.</s><s>Ujednačene su visine.</s><s>Na nekim žigovima vidljivi su trougaoni serifi na krajevima slova.</s><s>Znaci su pravilni, bez upečatljivih karakteristika, sa izuzetkom znaka G prvog elementa, sa bočnim krakom povijenim prema unutrašnjosti slova.</s><s>Budući da je većina primera poznata iz literature, nije moguće definisati varijacije žiga.</s> <s>Karakteristike: okvir pečata je u obliku tabule ansate, sa levom ansom trapezoidnog oblika, dok je sa desne strane okvir pravougaon.</s><s>Na nekim žigovima je vidljiv i spoljašnji okvir pečata, međutim nejasno je šta on predstavlja i zašto je vidljiv samo na nekim primerima.</s><s>Na pečatima na kojima je vidljiv, natpisno polje je produženo i desno od natpisa, međutim slova nisu vidljiva.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine i bez upečatljivih karakteristika, osim znaka G koji ima vertikalan bočni krak.</s><s>U zavisnosti od stepena vidljivosti spoljašnjeg okvira i produžetka natpisnog polja definisane su dve varijacije žiga (X/b/05a–X/b/05b).</s><s>Treba napomenuti da je definisanje varijacija ove varijante veoma otežano, budući da su žigovi retko celi, a konture pomenutih karakteristika različitog stepena vidljivosti.</s> <s>X/b/05a (kat.</s><s>594–595; T. XXIX/1–2) – Osnovni tip, koji odlikuje jasno vidljiva desna ivica pečata, dok se dodatni okvir i desni produžetak natpisnog polja vide slabije.</s><s>X/b/05b (kat.</s><s>596–601; T. XXIX/3–5) – Varijaciju odlikuje spoljašnji okvir koji se javlja oko žiga.</s><s>Ovaj okvir je nekada vidljiv samo sa gornje (kat.</s><s>596–598), nekada samo sa donje strane (kat.</s><s>599–600), a samo na jednoj opeci (kat.</s><s>596) i sa leve strane pečata.</s><s>Drugu odliku pečata predstavlja produžetak natpisnog polja desno od natpisa.</s><s>Na dva primera (kat.</s><s>599–600) vidljiva je desna ivica žiga, koja je pravougaona.</s><s>Karakteristike: okvir pečata je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Znaci su u ravni i na pravilnoj udaljenosti, osim većeg slobodnog prostora između prvog i srednjeg elementa.</s><s>Ujednačene su visine sa neravnim ivicama, što upućuje na istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje znak G, sa zadebljanim telom i kosim bočnim krakom.</s><s>Broj V ima horizontalno završen levi krak i bobičasto proširenje kraju desnog kraka.</s><s>Brojevi I imaju trougaone serife na donjem kraju.</s><s>Poslednji element odlikuje znak L, sa nepravilnim proširenjem na donjoj strani horizontalnog kraka.</s><s>Nisu uočene varijacije žiga.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante ima očuvan samo desni deo.</s><s>Okvir je u obliku tabule ansate sa pravougaonim ansama.</s><s>Na osnovu očuvanog dela, deluje da su znaci u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ali nisu ujednačene visine, sa znakom I srednjeg elementa nižim od znaka poslednjeg elementa.</s><s>Očuvani znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Karakteristike: oba žiga imaju očuvana samo desni deo.</s><s>Njihov okvir je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Natpis ima okvir koji prati tabulu ansatu.</s><s>Znaci su u ravni, na različitoj međusobnoj udaljenosti, ujednačene visine i nisu vidljive upečatljive karakteristike.</s><s>Karakteristike: oba žiga ove varijante su delimično očuvana.</s><s>Okvir pečata je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Znaci su u ravni, na približno ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Na kracima brojeva I, gornjem kraku znaka L poslednjeg elementa i možda slovu V javljaju se trougaoni serifi.</s><s>Prvi element odlikuje znak G, bez bočnog kraka, pa izgledom podseća na slovo C.</s> <s>Karakteristike: sva tri žiga su delimično očuvana.</s><s>Okvir pečata je u obliku tabule ansate, sa trapezoidnim ansama i upisanom trougaonom/trapezoidnom ansom.</s><s>Natpis je uokviren pravougaonim okvirom.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine i sa krajevima ukrašenim trougaonim serifima.</s><s>Znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Karakteristike: oba žiga ove varijante su očuvana samo u desnom delu.</s><s>Okvir je u obliku tabule ansate, sa trapezoidnim, ,,šupljim’’ ansama.</s><s>Natpis ima pravougaoni okvir.</s><s>Znaci su u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Broj I ima trougaone serife.</s><s>Prvi element odlikuje znak G sa vertikalnim bočnim krakom, a broj V srednjeg elementa ima horizontalno završen desni krak.</s> <s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je slabo vidljiv usled izlizanost pečata.</s><s>Njegov okvir je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Znaci su u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Usled slabo vidljivosti, nije moguće uočiti njihove karakteristike.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je slabo vidljiv usled izlizanost pečata.</s><s>Okvir pečata je u obliku tabule ansate, sa trapezoidnim ansama.</s><s>Natpis je uokviren pravougaonim okvirom.</s><s>Znaci su u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i čini se ujednačene visine, ali nije moguće uočiti njihove karakteristike.</s> <s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je očuvan samo u desnom delu.</s><s>Okvir je u obliku tabule ansate, sa trapezoidnim ansama.</s><s>Natpis je uokviren, pravougaonim okvirom.</s><s>Na osnovu očuvanog dela, deluje da su znaci pečata u ravni i na ujednačenoj udaljenosti, ali usled slabe očuvanosti nije moguće definisati njihove karakteristike.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je očuvan samo u desnom delu.</s><s>Okvir je u obliku tabule ansate sa pravougaonim okvirom natpisa.</s><s>Očuvani deo ne omogućava donošenje zaključaka o karakteristikama natpisa.</s> <s>Karakteristike: oba žiga su delimično očuvana.</s><s>Imaju okvir u obliku tabule ansate sa stilizovanim trapezoidnim/pravougaonim ansama.</s><s>Pečat karakteriše kružno ispupčenje između kraka znaka V. Ovo ispupčenje najverovatnije ne predstavlja otisak utisnuće glave klina, kojom bi pečat bio pričvršćen za dršku.</s><s>Slova imaju trougaone serife.</s><s>Znak G ima vertikalan bočni krak postavljen ispod tela znaka.</s><s>Drugi element odlikuje znak V, koji izgleda poput slova U. Ostali znaci nemaju upečatljive karakteristike. (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata (T. XXXI–XXXVIII) Pečatima sa natpisom LEGVIICL i pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata (c) pripada 210 nalaza (kat.</s><s>638–847), a najverovatnije i kat.</s><s>848?</s><s>Razlikuju se dve grupe – pečati sa natpisom u pozitivu (X/c/) i pečati sa natpisom u negativu (X/c/R/).</s><s>Žigovi prvog podtipa su brojniji, sa čak 208 primeraka (kat.</s><s>638–845), među kojima je bilo moguće definisati 7 varijanti (X/c/01–X/c/07).</s><s>Pečati sa retrogradnim natpisom su ređi, sa samo dva nalaza (kat.</s><s>846–847), koji pripadaju dvema varijantama (X/c/R/01–X/c/R/02).</s><s>Karakteristike: okvir pečata je pravougaon i ima upisane anse, leva u obliku znaka > i desna u obliku slova C. Znaci nisu u ravni, sa slovima L i E prvog elementa i brojem V srednjeg pomerenim prema gornjoj ivici pečata.</s><s>Približno su na pravilnoj udaljenosti, neujednačene su visine i nepravilni.</s><s>Znak L prvog elementa je spojen sa tabulom ansatom i horizontalnim krakom sa znakom E. Znak E ima produžen vertikalni krak, kojim je spojeno sa gornjom ivicom 100</s> <s>Timoc, Jęczmienowski 2019: 173). pečata.</s><s>U nekim varijantama znak je srednjim krakom spojen sa znakom G. Znak G ima vertikalni bočni krak, a kod nekih varijacija izgleda poput obrnutog slova D. Broj V ima kružni donji deo, koji kod nekih varijacijama ima rupu, koja predstavlja otisak glave eksera.</s><s>Bočni kraci V su nepravilni i nekad spojeni sa gornjom ivicom pečata.</s><s>Znaci I središnjeg elementa su neujednačene visine, pa su nekad spojene sa gornjim, a nekad sa donjom ivicom pečata.</s><s>Kod nekih varijacija je znak L poslednjeg elementa spojeno sa gornjom ivicom pečata.</s><s>Definisano je 10 varijacija pečata (X/c/01a–X/c/01j)124 i 31 nalaz (kat.</s><s>713–743) nije moguće odrediti.</s><s>Ranija tumačenja: varijanta X/c/01 (tzv. Požežena tip prema Benea 1983, Pl. II / 10–14 – tipul VI) je usled neobičnog oblika upisanih ansi tabule ansate čitana kao LEGVIICLC, što je tumačeno kao LEG(io) VII CL(audia) C(uppis) (Tudor 1958: 374; Gudea, Uzun 1973: 96; Benea 1983: 98; Sarnowski 1985: 113–114).125 J. Piso, A. Ardet, K. Timok i E. Ječmijenovski ukazuju da desni element pečata predstavlja ansu (Piso et al. 2019: 55, XXXVI/1 (= 543);</s> <s>X/c/01a (kat.</s><s>638; 639?; T. XXXI/4) – Jedini žig ove varijacije je slabo vidljiv usled slabe otisnutosti pečata.</s><s>Varijaciji možda pripada i kat.</s><s>367.</s><s>Žig karakterišu pravilni i tanki znaci sa oštrim ivicama.</s><s>Slovo L prvog elementa je donjim krakom spojeno sa znakom E. Brojevi I srednjeg elementa dodiruju gornju ivicu pečata.</s><s>Poslednji element karakterišu znak C sa ugaonim donjim delom i znak L, koji se završava uz gornju ivicu žiga. vidljive nepravilnosti na bočnim stranama žiga.</s><s>Leva ansa se spaja sa vertikalnim krakom znaka L, dok je desna neravnih ivica.</s><s>Znak L je kod većine žigova spojen sa vertikalnom krakom znaka E. Ostali znaci su pravilni sa ravnim ivicama.</s><s>Znak G izgleda poput retrogradnog latiničnog slova D. Znak V ima pravilnu, kružnu, rupu u središnjem delu.</s><s>Gornji kraci znaka I i L su spojeni sa gornjom ivicom pečata. imaju neravne ivice, što je najverovatnije posledica izlizanosti pečata.</s><s>Znak G izgleda poput retrogradnog latiničnog slova D. Znak E je vertikalnim krakom spojen sa gornjom ivicom pečata, kao i znaci V i I. Znak V ima pravilnu rupu u središnjem delu.</s><s>X/c/01d (kat.</s><s>698–699; 700?; T. XXXII/1) – Pečat odlikuje neujednačena debljina znaka i neravne ivice, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Znak L je spojen sa znakom E, a znak G izgleda poput retrogradnog latiničnog slova D. Znak V ima pravilnu rupu u središnjem delu, dok su gornji krajevi nepravilni.</s><s>Znaci I srednjeg elementa su spojeni sa donjom ivicom pečata.</s><s>X/c/01e (kat.</s><s>701–702; 703?; T. XXXII/2) – Pečat odlikuje neujednačena debljina znaka i izrazito neravne ivice, što ukazuje na veliku istrošenost pečata.</s><s>Znak L je spojen sa vertikalnom krakom znaka E, a gornjim krajem dodiruje gornju ivicu pečata.</s><s>Znak E takođe dodiruje gornju 124 Varijantu odlikuje veliki varijetet, te se definisanje varijacija otežano.</s><s>Nalazi su grupisani prema najvećem broju sličnosti u izgledu ansi, varijacija i istrošenosti slova, pa su greške pri opredeljivanju moguće, a moguće je i da su neke varijacije zapravo iste.</s> <s>X/c/01f (kat.</s><s>704; T. XXXII/3) – Jedini žig ove varijacije je samo delimično vidljiv.</s><s>Znaci imaju ravne ivice, ali su tanji od ostalih varijacija.</s><s>Leva tabula ansata je spojena sa znakom L. Znak E produžetkom vertikalnog kraka dodiruje gornju ivicu pečata.</s><s>X/c/01g (kat.</s><s>705–707; T. XXXII/4) – Varijaciju odlikuju sitniji znaci, ujednačene debljine i ravnih ivica.</s><s>Leva tabula ansata je spojena sa znakom L. Nijedan znak ne dodiruje gornju ivicu pečata.</s><s>Znak L nije spojen znakom E, koji ima proširenje na donjem vertikalnom kraku.</s><s>Znak G izgleda poput retrogradnog latiničnog slova D. Znak V ima kružan donji deo.</s><s>Brojevi I su spojeni sa donjom ivicom pečata.</s> <s>X/c/01h (kat.</s><s>708–710; T. XXXII/5) – Varijaciju odlikuju znaci neujednačene debljine i ravnih ivica.</s><s>Znak L je spojen sa vertikalnom krakom znaka E. Znak E produženim vertikalnim krakom dodiruje gornju ivicu pečata, dok je produženim srednjim krakom spojeno sa znakom G. Znak G nema produžen vertikalni bočni krak.</s><s>Znak V ima kružan donji deo, a brojevi I srednjeg elementa ne dodiruju ivice pečata.</s><s>Znak L poslednjeg elementa ima zadebljan vertikalan krak.</s> <s>X/c/01i (kat.</s><s>711; T. XXXIII/1) – Varijaciju odlikuju tanki znaci, neujednačene debljine i neravnih ivica.</s><s>Osim jednog I, znaci nisu spojeni sa gornjom ivicom pečata.</s><s>Leva tabula ansata je spojena sa znakom L, koji nije spojen sa znakom E. Znak V ima kružan donji deo i zakržljale bočne krake.</s><s>Znaci I srednjeg elementa ne dodiruju ivice pečata.</s><s>X/c/01j (kat.</s><s>712; T. XXXIII/2) – Pečat odlikuju znaci neujednačene debljine i neravnih ivica.</s><s>Leva tabula ansata je spojena sa znakom L, koji je spojen sa znakom E. Znak G izgleda poput retrogradnog latiničnog slova D. Znak V izgleda poput obrnutog slova A. Karakteristike: Okvir žiga je pravougaon sa upisanim trougaonim isečcima na bočnim stranama, koji formiraju tabulu ansatu.</s><s>Kod nekih varijacija se jedan ili oba isečka, umesto isečaka, javljaju u vidu naznačenih trouglova u pravougaonom okviru.</s><s>Nejasno je zašto se kod nekih varijacija vide samo levi, desni ili oba trougla.</s><s>Na osnovu očuvanih žigova možemo rekonstruisati izgled pečata – telo je u osnovi pravougaonog oblika sa trougaoni isečcima koji su blago uvučeni u odnosu na površinu pečata.</s><s>Zbog istrošenosti površine pečata, i/ili ugla otiskivanja bi se prilikom otiskivanja video jedna ili obe ivice pravougaone osnove pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine, sa time što neke varijacije žiga imaju kraći desni krak znaka V i brojeve I srednjeg elementa, što je najverovatnije posledica zaprljanosti pečata.</s><s>Znaci su pravougaone forme i pravilni.</s><s>Prvi element karakteriše znak E, koje na većini varijacija ima duži donji krak.</s><s>Slovo G nekad ima vertikalan bočni krak i nekada je gornjim krajem spojeno sa slovom V. Drugo I srednjeg elementa je ispod gornjeg kraja spojeno sa znakom C poslednjeg elementa.</s><s>Ovaj znak je nekada donjim krakom spojen sa slovom L. Na nekim žigovima vidljiva je horizontalna linija po sredini pečata, nastala usled pucanja površine pečata.</s><s>Ova linija se ne javlja na trougaonim isečcima, što svedoči o ispravnosti rekonstrukcije izgleda pečata.</s><s>Naime, pucanjem bi bila zahvaćena samo površina pečata, dok bi uvučeni isečci ostali neoštećeni.</s><s>U zavisnosti od očuvanosti i karakteristika slova 102</s> <s>X/c/02a (kat.</s><s>744; 745?; T. XXXIII/3) – Varijaciju odlikuje trougaoni isečak sa desne strane okvira, dok je sa leve strane vidljiva ivica pravougaonog okvira.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine.</s><s>Srednji element karakteriše horizontalna crta koja spaja znake V i I. Takođe, u donjem delu desne ivice prvog znaka I javlja se proširenje.</s><s>Poslednji element odlikuje znak C, koje je produženim donjim krakom spojeno sa znakom L. X/c/02b (kat.</s><s>746–764; 765; 766–771?; T. XXXIII/4) – Varijaciju odlikuje trougaoni isečak sa leve strane okvira, dok je sa desne strane vidljiva pravougaona ivica.</s><s>Znaci su ujednačene visine, osim znakova I srednjeg elementa i znaka C, koji su kraći, što je najverovatnije posledica zaprljanosti pečata.</s><s>Debljina slova je ujednačena, iako nešto tanja u odnosu na varijaciju X/c/02a. Slovo E prvog elementa ima donji horizontalni krak duži i sa trougaonim proširenjem.</s><s>Drugi znak I srednjeg elementa je u gornjoj polovini horizontalnom crtom spojen sa znakom C. Poslednji element karakteriše znak L, čiji je horizontalni krak tanji i duži u odnosu na ostale varijacije.</s> <s>X/c/02c (kat.</s><s>765; 772–775; T. XXXIII/5) – Varijaciju odlikuje trougaoni isečak sa leve strane okvira, dok je sa desne strane vidljiva ivica pravougaonog okvira.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine i neravnih ivica, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Na očuvanim žigovima nije vidljiv spoj drugog znaka I srednjeg elementa i znaka C poslednjeg elementa.</s><s>X/c/02d (kat.</s><s>776; T. XXXIV/1) – Jedini žig ove varijacije nema očuvane krajeve.</s><s>Karakteristika varijacije je da su znaci ujednačene visine i debljine, osim srednjeg elementa.</s><s>Naime, desni krak znaka V i brojevi I su kraći od ostalih, što je najverovatnije posledica zaprljanosti pečata.</s><s>Znaci su pravilni, a vidljivi su spojevi između svih slova srednjeg elementa, kao i spoj između drugog znaka I i slova C poslednjeg elementa, koje je jasno odvojeno od X/c/02e (kat.</s><s>777; T. XXXIV/2) – Jedini žig ove varijacije je očuvan samo u središnjem delu.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine osim srednjeg elementa, koji su slabije očuvani od varijacije X/c/02d. Desni krak znaka V i brojevi I su kraći od ostalih i delimično vidljiv je spoj između desnog kraka znaka V i znaka I.</s> <s>X/c/02f (kat.</s><s>778–779; T. XXXIV/3) – Varijaciju odlikuje trougaoni isečak sa leve strane okvira, dok je sa desne strane vidljiva ivica pravougaonog okvira.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine, osim slova srednjeg elementa, koja su slabije očuvana od ostalih.</s><s>Znak E prvog elementa ima donji krak duži od ostalih.</s><s>Kod oba I vidljivi su tragovi delimične popunjenosti (glinom) gornjeg dela slova.</s><s>Takođe, ovi znaci su povezani u gornjoj zoni, dok je drugi znak I povezan sa znakom C. Poslednji element odlikuje produženi donji krak znaka C, koji dodiruje X/c/02g (kat.</s><s>780; T. XXXIV/4) – Jedini žig ove varijacije je očuvan u levom delu.</s><s>Varijaciju odlikuje trougaoni isečak sa leve strane okvira.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine, osim onih srednjeg elementa, koji su slabije očuvani od ostalih znaka i od varijante X/c/02f. Prvi element odlikuje znak E, čiji je gornji krak kraći od ostalih.</s><s>Nisu vidljivi spojevi među slovima pečata.</s><s>103</s> <s>X/c/02h (kat.</s><s>781; 782?; T. XXXIV/5) – Jedinom sigurnom žigu ove varijacije nedostaje levi deo.</s><s>Odlikuje je vidljiv pravougaoni okvir na desnoj strani žiga.</s><s>Osim znaka srednjeg elementa, znaci su ujednačene visine i debljine.</s><s>Oba znaka I su očuvana slabije od ostalih, a prvo je očuvano u istoj visini kao znaci varijacije X/c/02g, dok je drugo očuvano slabije.</s><s>Ovi znaci su spojeni, ali nije vidljiv spoj između drugog znaka I i C. Donji krak C se završava trougaono i ne dodiruje znak L.</s> <s>X/c/02i (kat.</s><s>783–785; T. XXXIV/6–7) – Nijedan žig varijacije nema očuvan levi deo, dok je na desnoj strani žiga vidljiv pravougaoni okvir.</s><s>Oba I su očuvana u istoj visini kao i kraći znak varijacije X/c/02h. Spoj između znaka I srednjeg elementa i C je vidljiv.</s><s>Donji krak C se završava trougaono i ne dodiruje znak L. 786–792), sa time što kat.</s><s>792 možda pripada varijaciji X/c/02k, a najverovatnije joj pripadaju i kat.</s><s>793–795.</s><s>Varijaciju odlikuje pravougaoni okvir, vidljiv sa obe strane, u koji su upisani trougaoni isečci.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine.</s><s>Slovo E ima donji krak duži od ostala dva.</s><s>Drugi znak I srednjeg elementa je u gornjoj polovini znaka spojeno sa znakom C. Donji krak C ne dodiruje znak L, čiji je horizontalni krak tanji i duži u odnosu na ostale varijacije.</s><s>Po sredini natpisnog polja javlja se tanka linija, koja predstavlja pucanje drvenog pečata.</s><s>Linija se ne vidi ni na slovima ni na ušicama pečata, što ukazuje da je pukotina plitka.</s><s>Varijaciju odlikuje trougaoni isečak sa leve strane okvira.</s><s>Znaci su ujednačene visine i debljine, ali tanji od znaka varijacije X/c/02j. Imaju neravne ivice, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Drugi broj I je spojeno sa znakom C, koje ne dodiruje znak L. Po sredini natpisnog polja javlja se tanka linija, koja predstavlja pucanje drvenog pečata, slična kao kod prethodne varijacije. desnu predstavlja pravougaoni okvir u koji je upisan trougaoni isečak.</s><s>Znaci su ujednačene visine ali različite debljine i neravnih ivica, što ukazuje na istrošenost pečata.</s><s>Znak C ne dodiruje znak L. Po sredini natpisnog polja javlja se horizontalna linija, koja predstavlja pucanje pečata.</s><s>Linija se ne vidi na slovima ni na ušicama, što ukazuje da je pukotina plitka (kao i kod prethodnih varijacija), ali je šira nego kod varijacije X/c/02k, što ukazuje na dodatnu deterioriaciju pečata.</s> <s>Karakteristike: Okvir pečata je pravougaonog oblika, u koji su upisane stilizovane anse u obliku slova K. Natpis i anse su sa gornje i donje strane oivičene horizontalnim linijama.</s><s>Znaci su u ravni, osim V središnjeg elementa, koje je privučeno uz i spojeno sa gornjom horizontalnom crtom.</s><s>Slova su na pravilnoj udaljenosti, približno ujednačene visine i zaobljena.</s><s>Slovo E prvog elementa je lučnog oblika, dok G ima bočni krak zavijen prema unutrašnjosti slova.</s><s>Varijantu odlikuje velika raznovrsnost u dimenzijama i karakteristikama znakova, pa je definisano pet varijacija pečata (X/c/03a–X/c/03e), dok za kat.</s><s>816–821 nije bilo moguće odrediti.</s><s>Ranija tumačenja: varijanta X/c/03 je usled neobičnog oblika upisanih ansi tabule ansate čitana Varijacije:</s> <s>X/c/03a (kat.</s><s>805–808; 809–811?; T. XXXVI/1) – Varijacija predstavlja osnovni pečat, sa dobro očuvanim i jasnim slovima, koja su pravilna i bez vidljivih oštećenja.</s><s>X/c/03b (kat.</s><s>812; T. XXXVI/2) – Jedinom žigu varijacije nedostaje desni deo žiga.</s><s>Karakterišu je pravilni znaci, ali tanji od osnovne varijacije.</s><s>Znak G gornjim krakom dodiruje znak V srednjeg elementa.</s> <s>X/c/03c (kat.</s><s>813; T. XXXVI/3) – Varijaciju karakteriše oštećenje leve anse žiga, prouzrokovano trošenjem ili zaprljanosti pečata.</s><s>Znaci su pravilni, ali blago oštećeni u odnosu na osnovnu varijaciju.</s><s>Znak V nema spojene krake, dok su I kraći od osnovne varijacije.</s><s>X/c/03d (kat.</s><s>814; T. XXXVI/4) – Jedini žig varijacije nema očuvanu desnu ivica, dok leva nije jasno vidljiva.</s><s>Znaci su pravilni, ali blago oštećeni u odnosu na osnovnu varijaciju.</s><s>Srednji element karakteriše znak V, čiji kraci nisu spojeni u donjem delu, međutim za razliku od varijacije X/c/03c, odnos među elementima se blago razlikuje.</s><s>Takođe, znaci I i I su kraći od osnovne varijacije.</s> <s>X/c/03e (kat.</s><s>815; T. XXXVI/5) – Jedini žig varijacije nema očuvanu levi deo, dok je desna ansa oštećena, verovatno usled istrošenosti ili zaprljanosti pečata.</s><s>Varijaciju karakteriše i produženi horizontalni krak znaka L poslednjeg elementa, kojim je spojeno sa vertikalnom crtom desne anse.</s> <s>Karakteristike: okvir pečata je pravougaonog oblika sa upisanim trougaonim ansama.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine i pravilnog oblika.</s><s>Na njihovim krajevima su trougaoni serifi.</s><s>Definisane su četiri varijacije (X/c/04a–X/c/04d), a za kat.</s><s>836 nije moguće odrediti varijaciju.</s> <s>X/c/04a (kat.</s><s>822–824; T. XXXVII/1) – Varijacija predstavlja osnovni tip, koji karakterišu pravilni znaci ujednačene visine i debljine.</s><s>Znak L prvog elementa ima trougaoni serif na donjem kraku, G ima bočni krak povijen prema unutrašnjosti slova i L poslednjeg elementa ima vertikalino završen bočni krak.</s> <s>104 osnovnu varijaciju.</s><s>Znaci L nemaju serife na donjem kraku, dok G ima.</s><s>X/c/04c (kat.</s><s>832; T. XXXVII/3) – Varijaciju odlikuju slova ujednačene visine i debljine, ali neravnih ivica, što ukazuje na istrošenost ili zaprljanost pečata.</s><s>Prvi element odlikuje znak L bez serifa, dok G ima serif na bočnom kraku, ali je vidljiv i povijeni deo.</s><s>Znak L poslednjeg elementa im serif na bočnom kraku.</s> <s>X/c/04d (kat.</s><s>833–835; T. XXXVII/4) – Varijaciju odlikuju znaci neujednačene debljine i neravnih ivica, što je posledica istrošenosti ili zaprljanosti pečata.</s><s>Znak L prvog elementa nema serif, dok znak G ima.</s><s>Brojevi I su znatno slabije očuvani u odnosu nam prethodne varijacije.</s><s>105</s> <s>Karakteristike: okvir žiga je pravougaon sa zaobljenim uglovima i upisanom tabulom ansatom.</s><s>Leva ansa je u obliku ćiriličnog slova П, a leva u obliku grčkog slova p. Znaci su na jednakoj udaljenosti, u ravni i ujednačene visine, osim G prvog elementa, broja V i slova L poslednjeg elementa, koji su viši i bliži gornjoj ivici pečata.</s><s>Prvi element karakteriše znak E koji je u zavisnosti od varijante srednjim ili i srednjim i donjim bočnim kracima spojeno sa G. Slovo G je srpastog oblika.</s><s>Definisane su dve varijacije pečata (X/c/05a–X/c/05b).</s> <s>X/c/05a (kat.</s><s>837; T. XXXVII/5) – Jedini žig varijacije nema očuvane ivice.</s><s>Karakteristiku žiga predstavlja znak E prvog elementa koje je srednjim i donjim horizontalnim krakom spojeno sa X/c/05b (kat.</s><s>838–840; T. XXXVII/6) – Varijantu karakteriše slovo E koje je samo srednjim krakom spojeno sa G.</s> <s>Karakteristike: okvir pečata je pravougaonog oblika, u koji su upisane stilizovane anse u obliku znaka p, sa krajevima okrenutim prema bočnim ivicama pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Slova imaju trougaone serife na bočnim kracima, a broj V je postavljen naopako.</s> <s>Karakteristike: okvir je pravougaonog oblika, u koji su upisane anse trougaonog oblika sa vertikalnom hastom na unutrašnjem kraju.</s><s>Slova su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, pravougaone forme sa naznačenim uglovima i ujednačene visine.</s><s>Čini se da se na gotovo svim uglovima slova javljaju trougaoni serifi.</s><s>Poslednji element odlikuje znak C koji je uglastog oblika.</s> <s>Karakteristike: jedini žig ove varijante nema očuvane krajeve i slabo je vidljiv.</s><s>Njegov okvir je pravougaonog oblika, u kome su formirane trougaone anse.</s><s>Natpisno polje je sa gornje i donje strane uokvireno horizontalnom linijom.</s><s>Znaci su na pravilnoj udaljenosti, a na osnovu vidljivog dela deluje da su u ravni, osim V koje je pomereno prema gornjoj ivici.</s><s>Pravilne su forme i ujednačene visine.</s><s>Prvi element odlikuje znak L, koji na gornjem kraju ima trougaoni serif.</s> <s>Karakteristike: pečat ima pravougaoni oblik u koji su upisane stilizovane anse u obliku slova K, čiji bočni krajevi završavaju u uglovima pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine, osim znaka L prvog elementa.</s><s>Pečat karakteriše kružna rupa kod broja V, koja najverovatnije predstavlja otisak glave klina kojim je pečat bio pričvršćen za dršku.</s><s>Znak L prvog elementa gornjim krajem dolazi do gornje ivice žiga, dok se bočni krak završava 106</s> <s>Varijacije: vitičasto i vertikalno.</s><s>Znak G ima trougaono završen bočni krak, dok znak L poslednjeg elementa ima vertikalno završen bočni krak.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je slabo vidljiv.</s><s>Ima okvir pravougaonog oblika sa dve upisane kose linije, koje se ne spajaju.</s><s>Znaci su slabo vidljivi.</s><s>Slovo L prvog elementa je postavljeno više u odnosu na ostale znake.</s><s>Znaci nisu na pravilnoj udaljenosti sa većim prostorom između znaka E i V. Prvi element karakteriše znak L sa trougaonim serifom na gornjem kraju.</s> <s>Karakteristike: pečat ima pravougaoni okvir sa upisanim stilizovanim ansama.</s><s>Natpisno polje i anse su uokvirene pravougaonim okvirom.</s><s>Znaci pečata su u ravni.</s><s>Znaci prvog elementa su zbijeni, dok su kod poslednjeg na većoj udaljenosti.</s><s>Takođe, znaci poslednjeg elementa su niži od ostalih vidljivih znaka.</s><s>Slovo L prvog elementa je zaobljenog oblika, a ostali nemaju upečatljive karakteristike.</s> <s>(d) pečati sa izdignutim slovima (T. XXXIX/1–7) Pečati sa ispupčenim slovima predstavljaju poseban podtip pečata sa natpisom LEGVIICL.</s><s>Pečati ove vrste proizvode žig sa utisnutim znacima.</s><s>Budući da su slova slobodno stojeća, ovi pečati nemaju okvir, iako se na nekim žigovima vide pravougaone ivice natpisnog polja.</s><s>Ovi tragovi predstavljaju glavu pečata i nastali su usled prejakog utiskivanja ili istrošenosti površine slova.</s><s>Karakteristika ovog podtipa je da su znaci nastali otiskivanjem iste varijante pečata često različitog izgleda i neravnih ivica.</s><s>Ovo je posledica izloženosti slova, koja podložnija lomljenju i prljanju pečata.</s><s>Do sada je otkriveno 11 nalaza (kat.</s><s>849–859) ovog podtipa, a razlikujemo Karakteristike: na nekim žigovima vidljiv je pravougaoni okvir glave pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Karakteristika varijante je da su znaci različitog izgleda i često sa neravnim ivicama, što može biti posledica istrošenosti ili zaprljanosti pečata.</s><s>Prvi element odlikuje znak L, čiji je horizontalni krak samo blago naglašen.</s><s>Takođe, znak G nema bočni krak.</s><s>Ostali znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Definisane su tri varijacije Varijacije:</s> <s>X/d/01a (kat.</s><s>849; T. XXXIX/1) – Varijaciju karakteriše vidljiv pravougaoni okvir glave pečata.</s><s>Znaci žiga su bolje očuvani od ostalih varijanti.</s><s>X/d/01b (kat.</s><s>850; T. XXXIX/2) – Varijaciju karakterišu blago oštećeni znaci neravnih ivica.</s> <s>X/d/01c (kat.</s><s>851; T. XXXIX/3) – Vidljiv je pravougaoni okvir glave pečata.</s><s>Varijaciju karakterišu oštećeni znaci neravnih ivica prvog elementa i znaka V srednjeg elementa.</s><s>107</s> <s>X/d/01d (kat.</s><s>852; T. XXXIX/4) – Varijaciju karakterišu oštećeni znaci neravnih ivica.</s><s>Karakteristike: varijantu odlikuje vidljiv pravougaoni okvir glave/tela pečata.</s><s>Znaci su u ravni, osim slova G i V, koja su pomerena prema gornjoj ivici.</s><s>Znaci su na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Nepravilnog su oblika sa neravnim ivicama, što je posledica istrošenosti pečata.</s><s>Znak G prvog elementa nema bočni krak.</s><s>Karakteristike: na oba poznata žiga vidljiv je pravougaoni okvir glave pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine i pravilnog oblika sa ravnim ivicama.</s><s>Znak L prvog elementa ima blago naglašen bočni krak, dok g znak G nema.</s><s>Karakteristike: na nekim žigovima ove varijante pečata vidljiv je pravougaoni okvir glave pečata.</s><s>U središnjem delu pečata, na mestu desnog kraka znaka V vidljiva su dva polukružna otiska.</s><s>Ovi otisci se javljaju na svim poznatim žigovima i njihov uzrok nije jasan126, ali mogu biti posledica duplog otiskivanja pečata.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine, pravilnog oblika i ravnih ivica.</s><s>Znaci L imaju kratke horizontalne krake.</s><s>Slovo G se sastoji od dva dela i podseća na otisak glave kline.</s><s>Znak C poslednjeg elementa ima nepravilno proširenje na donjem kraju.</s> <s>4.1.10.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Tip X je najrasprostranjeniji tip pečata VII Klaudijeve legije.</s><s>Nalazi ovog tipa su pronalaženi na prostoru provincija Gornje Mezije, Donje Panonije i Dakije (sl. 4.10–4.12). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>Varijante sa pravougaonim okvirom se javljaju na prostoru Podunavlja provincija Donje Panonije, Gornje Mezije i Dakije (sl. 4.10).</s><s>X/a/01 – Varijanta je dokumentovana na prostoru Mezije (Tabela 4.43).</s><s>Jedna opeka potiče iz Golupca i nisu poznati uslovi njenog pronalaska.</s><s>Preostale potiču sa Viminacijuma, većinom sa novijih istraživanja.</s><s>Četiri potiču iz Amfiteatra i njegove okoline, iz različitih celina, što ukazuje na sekundarnu depoziciju.</s><s>Izuzetak predstavlja kat.</s><s>192 otkriven u rupi 75 za drveni stub ukopa 19, koja se vezuje za jednu od ranijih faza izgradnje amfiteatra (75–125. godine n. e.).</s><s>Takođe, više nalaza je otkriveno pri istraživanju Kastruma.</s><s>Većina ovih nalaza potiče iz sekundarne depozicije, osim kat.</s><s>186, koji je moguće vezati za Objekat 1. Ostali nalazi su pronađeni na lokacijama Rit, Pirivoj i Burdelj i potiču iz sekundarnog konteksta.</s><s>Tabela 4.43.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/01 LOKALITET</s> <s>126 Otisak najverovatnije predstavljaju glavu klina, kojim je pečat pričvršćen za dršku, međutim nejasno je kako je pečat ovakvog izgleda bio pričvršćen na ovaj način, a da pri tome ostane otisak.</s><s>108</s> <s>X/a/02 – Varijanta je dokumentovana na prostoru Donje Panonije i Gornje Mezije (Tabela 4.44).</s><s>Za nalaze iz Osijeka, Zemuna, Banatske Palanke i Ćuprije nemamo podatke o preciznom mestu pronalaska, odnosno o arheološkom kontekstu.</s><s>Ostali nalazi su otkriveni prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma.</s><s>Veća koncentracija otkrivena je pri istraživanju Amfiteatra i prostora zapadno od Amfiteatra.</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, ili nam nisu poznati uslovi njihovog pronalaska, međutim dva nalaza varijacije X/a/02c su otkrivena u krovnom šutu, koji se vezuje za Objekat 3. Deo nalaza otkriven je i prilikom istraživanja logora127.</s><s>Izdvaja se grupa nalaza (kat.</s><s>227–229, 243) otkrivena u okolini Objekta 1. Ostali nalazi su otkriveni prilikom arheoloških istraživanja lokacija Pećine,128 Više Grobalja, Rit i Nad Klepečkom i potiču iz sekundarnog konteksta.</s><s>Tabela 4.44.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/02 LOKALITET</s> <s>127 Deo nalaza (kat.</s><s>232, 245–246) vezuje se i za popravku kanala K–K, koja je izvršena nakon druge faze obnove utvrđenja, dakle od vremena cara Marka Aurelija.</s><s>128 Kat.</s><s>235 je otkriven u ispuni ukopa–ležišta gline.</s><s>Iako ovo može ukazivati da varijantu treba vezati za radionicu 4, ležište je u narednim vekovima zatrpavano ,,đubretom’’ (Redžić et al. 2018: 87–88).</s><s>Četiri nalaza (kat.</s><s>239240, 249, 253) su možda otkrivena prilikom čišćenja radionice 2 – Zanatskog centra, pa možda predstavljaju proizvode ove radionice.</s><s>Ipak, hronološko opredeljenje radionice (Jevtović 2022) ukazuje da su proizvodi ovde dospeli slučajno, ili da je u pitanju greška.</s><s>109</s> <s>X/a/03 – Jedini nalaz ovog tipa otkriven je prilikom arheološkog istraživanja legijskog logora u Viminacijumu, u njegovom severozapadnom delu, u sloju sa intenzivnim šutom.</s><s>Iako ovo ukazuje na sekundarnu upotrebu, hronološko opredeljenje sloja (prva polovina II veka) ukazuje da je u pitanju primarna depozicija.</s> <s>X/a/04 – Varijanta je dokumentovana na prostoru Gornje Mezije (Tabela 4.46).</s><s>Osim opeke iz Banatske Palanke, za koju nemamo podatke, ostale potiču iz Viminacijuma.</s><s>Nalazi su otkriveni na prostoru Kastruma, mahom iz kasnoantičkog horizonta, međutim jedan (kat.</s><s>262) je otkriven u kanalu E–E. Pet nalaza je otkriveno i prilikom istraživanja prostora Amfiteatra, od čega je kat.</s><s>260 i 269 moguće vezati za Objekat 3. Takođe, kat.</s><s>274 je otkriven u radionici 2 Zanatskom centru, sekundarno upotrebljen kao nosač rešetke kružne peći 5. Tabela 4.46.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/04 LOKALITET</s> <s>X/a/05 – Jedini nalaz ove varijante otkriven je pri arheološkim istraživanjima viminacijumskog amfiteatra (Tabela 4.47), u sloju ispod severnog dela tribina, u neposrednoj blizini žrtvenika.</s><s>Tabela 4.47.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/05 LOKALITET</s> <s>X/a/06 – Varijanta je otkrivena pri arheoloških istraživanja Viminacijumskog logora (Tabela 4.48) Nalazi najverovatnije potiču iz sekundarnoj depozicije, sa time što je kat.</s><s>277 otkriven u površini sa šutom 3, koja predstavlja komunikaciju, odnosno via sagularis.</s><s>Tabela 4.48.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/06 LOKALITET</s> <s>X/a/07 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.49).</s><s>Velika koncentracija ovih nalaza kod peći na lokaciji Pećine ukazuje da varijantu treba vezati za radionicu 5.129</s> <s>129 Kat.</s><s>303 je možda otkriven prilikom čišćenja radionice 2 – Zanatskog centra, što ukazuje da varijantu treba dovesti u vezu sa proizvodnjom ove radionice, međutim usled vremenske razlike, smatramo da su nalazi ovde dospeli slučajno, ili da je u pitanju greška (vidi objašnjenje za tip X/a/02, fusnota).</s><s>112</s> <s>X/a/08 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.50).</s><s>Većina je otkrivena u sekundarnoj depoziciji, ali kat.</s><s>310, otkriven u ispuni peći na lokaciji Pećine, možda ukazuje da ove nalaze treba vezati za radionicu 5. Tabela 4.50.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/08 LOKALITET</s> <s>X/a/09 – Oba nalaza ove varijanta su otkrivena u peći 8 radionice 5 na lokaciji Pećine Viminacijuma (Tabela 4.51), pa varijantu možemo smatrati proizvodima ove radionice.</s><s>Tabela 4.51.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/09 LOKALITET</s> <s>X/a/10 – Pojedinačni nalazi ove varijanta su otkriveni na prostoru Banatske Palanke i Sapaje, a veća koncentracija potiče sa prostora Viminacijuma (Tabela 4.52).</s><s>Uslovi njihovog pronalaska nam nisu poznati, osim nalaza kat.</s><s>318, otkrivenog u peći 8 (radionica 5) na lokaciji Pećine Viminacijuma, zahvaljujući kome ovu varijantu možemo smatrati proizvodima ove radionice.</s><s>Tabela 4.52.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/10 LOKALITET</s> <s>X/a/11 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.53).</s><s>Svi nalazi potiču iz sekundarnog ili ne definisanog konteksta i ne omogućavaju opredeljenje ove varijante.</s> <s>X/a/12 – Jedini nalaz ove varijante je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma u konstrukciji G– 5788 (Tabela 4.54).</s><s>Hronološko opredeljenje groba ukazuje da nalaz nije nužno u sekundarnoj upotrebi.</s> <s>X/a/13 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.55).</s><s>Nalazi su otkriveni u sekundarnoj upotrebi, osim nalaza kat.</s><s>331, koji je otkriven u amfiteatru, u krovnom šutu, koji je moguće vezati za Objekat 1b. Tabela 4.55.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/13 LOKALITET</s> <s>X/a/14 – Nalazi ove varijante su otkriveni na prostoru utvrđenja u Požeženi, mahom prilikom arheoloških istraživanja, međutim kontekst ovih nalaza nam nije dovoljno poznat (Tabela 4.56).</s><s>Tabela 4.56.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza variijante X/a/14 LOKALITET</s> <s>X/a/15–16 – Varijante potiču iz antičke Drobete, ali nisu nam poznati uslovi njihovog otkrića Tabela 4.57.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/15–16 LOKALITET</s> <s>X/a/17 – Jedini nalaz ove varijante je pronađen u ispuni ukopa 1 viminacijumskog amfiteatra Tabela 4.58.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/17 LOKALITET</s> <s>X/a/18 – Opeke sa žigom ove varijante su otkrivene prilikom istraživanja prostora viminacijumskog amfiteatra i najverovatnije potiču iz sekundarne depozicije130 (Tabela 4.59).</s><s>Tabela 4.59.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/18 LOKALITET</s> <s>X/a/22 – Osim opeke iz Golupca, za koju nam nisu poznati uslovi pronalaska, varijanta je otkrivena i prilikom istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.61).</s><s>Tri nalaza (kat.</s><s>346–347, 353) potiču iz G– 2290 sa lokacije Više Grobalja i postoje indicije da su u primarnoj upotrebi.</s><s>Ostali nalazi su otkriveni u sekundarnoj depoziciji.</s><s>Tabela 4.61.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/22 LOKALITET</s> <s>X/a/23 – Varijanta je otkrivena prilikom istraživanja Požežene i Viminacijuma (Tabela 4.62).</s><s>Veća grupa nalaza otkrivena je na prostoru Termi, međutim nije ih moguće vezati za neku od faza izgradnje ovog objekta (vidi Vojvoda, Redžić 2019).</s><s>Ostali nalazi potiču iz sekundarne depozicije.</s> <s>130 Kat.</s><s>341 otkriven je u krovnom šutu Objekta 1a, istočno od Amfiteatra, možda treba vezati za stariji Objekat 1b, koji je izgrađen tokom II veka (Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s><s>115</s> <s>X/a/27 – jedina opeka ove varijante potiče iz Ritopeka i nisu nam poznati uslovi njenog otkrića Tabela 4.64.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/27 LOKALITET</s> <s>X/a/29 – jedina opeka ove varijante potiče iz Golupca i nisu nam poznati uslovi njenog otkrića Tabela 4.65.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/29 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa sa pravougaonim okvirom i natpisom u pozitivu su pronađeni u Gornjoj Meziji, u Arčaru i Sapaji, a većina potiče iz Viminacijuma.</s><s>Jedan nalaz je otkriven u Mehadiji – Baile Herkulane u provinciji Dakiji.</s><s>Za neke nalaze nije poznat kontekst, a većina potiče iz sekundarne depozicije (Tabela 4.66).</s><s>Kat.</s><s>383 i 384 treba vezati za peć 6 radionice 4. 131 Kat.</s><s>369 otkriven u Objektu 6, podignutom iznad zapadnog rova Kastruma.</s><s>Objekat se vezuje za kasnoantički period (Nikolić et al. 2021: 154–156)</s> <s>X/a/R/01 – Jedan nalaz ove varijante je otkriven u Drobeti i nisu nam poznati uslovi pronalaska.</s><s>Ostali nalazi potiču sa prostora Viminacijuma (Tabela 4.67), uglavnom iz sekundarnog konteksta,132 osim kat.</s><s>413, koji je moguće vezati za Objekat 1 na Kastrumu.</s><s>Tabela 4.67.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/R/01 LOKALITET</s> <s>132 Kat.</s><s>404–405 su možda otkriveni prilikom čišćenja Zanatskog centra – radionice 2, što ukazuje da varijantu treba dovesti u vezu sa proizvodnjom ove radionice, međutim hronološko opredeljenje radionice (Jevtović 2022) ukazuje da su proizvodi ovde dospeli slučajno, ili da je u pitanju greška (vidi objašnjenje za varijantu X/a/02, 117</s> <s>X/a/R/02 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Viminacijumu (Tabela 4.68), prilikom arheoloških istraživanja Termi, međutim nije nam poznat njegov arheološki kontekst, te ga nije moguće vezati za neku od faza izgradnje ovog objekta (vidi Vojvoda, Redžić 2019).</s><s>X/a/R/03 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Sremskoj Mitrovici i nije nam poznat njegov arheološki kontekst (Tabela 4.68).</s> <s>Jedan nalaz sa pravougaonim okvirom i natpisom u negativu koji nije moguće odrediti prema varijanti je pronađen u Arčaru, ali nam nisu poznati uslovi njegovog otkrića (Tabela 4.68).</s><s>Tabela 4.68.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/R/02–03 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa sa pravougaonim okvirom su pronađeni u Gornjoj Meziji, u Ćupriji i Viminacijumu, i na prostoru Dakije, u Novoj Moldavi.</s><s>Većina potiče iz sekundarne depozicije Tabela 4.69.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/a/ LOKALITET</s> <s>(b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate Varijante sa okvirom u obliku tabulae ansatae se javljaju na prostoru Panonije, Gornje Mezije X/b/01 – Jedan nalaz ove varijante je otkriven u Velikom Laolu, međutim nije nam poznat njegov arheološki kontekst.</s><s>Ostali nalazi potiču iz Viminacijuma, sa lokacija Amfiteatar, Kastrum i Pirivoj (Tabela 4.70).</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, osim kat.</s><s>432, koji je moguće vezati za Objekat 1 Kastruma i kat.</s><s>438–441 iz konstrukcije G1– 73 na Pirivoju, za koje postoje indicije da su u primarnom kontekstu.</s><s>118</s> <s>X/b/02 – Opeke sa žigom ove varijante potiču sa prostora provincija Panonije, Dakije i Gornje Mezije (Tabela 4.71).</s><s>Jedan nalaz je iz Osijeka, iz provincije Panonije, međutim nisu poznati uslovi njegovog otkrića.</s><s>Na prostoru Dakije, varijanta je otkrivena u Banatskoj Palanci, Požeženi i Drobeti, a veća koncentracija otkrivena je prilikom arheoloških istraživanja lokaliteta u Gorneji.</s><s>Jedan je otkriven u Golupcu, ali najveća grupa potiče sa arheoloških istraživanja Viminacijuma.</s><s>Za neke nalaze nije poznat kontekst, a većina potiče iz sekundarne depozicije.</s><s>Izdvajaju se nalazi otkriveni na prostoru Amfiteatra, gde je više otkriveno u konstrukciji kanala A–A (kat.</s><s>448–450, 487–496) i konstrukciji/ukopu sa freskama Tabela 4.71.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/02 LOKALITET</s> <s>X/b/03 – Jedan nalaz ove varijante je otkriven u Banatskoj Palanci, međutim nije nam poznat njegov arheološki kontekst.</s><s>Ostali nalazi potiču sa prostora Viminacijuma, i u većoj koncentraciji su otkriveni prilikom istraživana Kastruma (Tabela 4.72).</s><s>Kat.</s><s>519 je otkriven u Kanalu E–E, dok je kat.</s><s>520 otkriven u površini sa šutom 3, koja predstavlja komunikaciju, odnosno via sagularis.</s> <s>X/b/04 – Nalazi ove varijante su pronađeni u Gornjoj Meziji u Viminacijumu (kat.</s><s>577, 591592) i u Čoroju Nou u Dakiji (Tabela 4.73).</s><s>Jedan nalaz (kat.</s><s>591) iz Viminacijuma je pronađen u sekundarnoj upotrebi, u površini sa crveno zapečenom zemljom sa spoljne strane Amfiteatra.</s><s>Kat.</s><s>577 je otkriven na lokaciji Pećine, u konstrukciji groba G1– 63, što može predstavljati primarnu upotrebu.</s><s>Ostali nalazi su otkriveni u Balneumu – Kaldarijumu na lokalitetu Čoroju Tabela 4.73.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/04 LOKALITET</s> <s>X/b/05 – Nalazi ove varijante su pronađeni prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.74).</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, osim kat.</s><s>595, koji je otkriven u ispuni ukopa 4 na Amfiteatru.</s><s>Kat.</s><s>596 i 601 je moguće dovesti u vezu sa Objektom 1a Amfiteatra, međutim ovo najverovatnije predstavlja sekundarnu upotrebu.</s><s>Tabela 4.74.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/05 LOKALITET</s> <s>X/b/06 – Varijanta je pronalažena isključivo u Viminacijumu (Tabela 4.75).</s><s>Većina opeka potiče iz sekundarnog konteksta, osim možda kat.</s><s>603, koji je otkriven pored stuba 4, zapadno od amfiteatra.</s> <s>X/b/07 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Ukopu 128 viminacijumskog amfiteatra Tabela 4.76.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/07 LOKALITET</s> <s>X/b/08 – Oba nalaza varijante potiču iz Viminacijuma, iz sekundarnog konteksta (Tabela 4.77).</s><s>Tabela 4.77.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/08 LOKALITET</s> <s>X/b/09 – Oba nalaza ove varijante su otkrivena na prostoru Viminacijuma (Tabela 4.78).</s><s>Arheološki kontekst kat.</s><s>611 ukazuje da varijantu možemo smatrati proizvodima radionice 5 na lokaciji Pećine.</s> <s>X/b/15 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Ukopu 1 – ležištu gline radionice 4 na lokaciji Pećine (Tabela 4.80).</s><s>Ukop je ispunjen nakon napuštanja radionice, pa varijantu ne možemo sa sigurnošću vezati za radionicu 4, ali ga treba vezati za neku od radionica na Pećinama.</s><s>Tabela 4.80.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/15 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa sa okvirom u obliku tabule ansate i natpisom u pozitivu su pronađeni prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.81).</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, a jedan nalaz potiče iz konstrukcije G1– 879 sa Pećina, što na osnovu hronološkog opredeljenja groba predstavlja primarnu upotrebu.</s><s>Tabela 4.81.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/ LOKALITET</s> <s>X/b/R/01 – Oba nalaza ove varijante su otkrivena na prostoru Viminacijuma (Tabela 4.82), i mogu se vezati za radionicu 5 na lokaciji Pećine.</s><s>Tabela 4.82.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/R/01 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa sa okvirom u obliku tabule ansate, a za koje nije moguće odrediti varijantu, potiču iz Viminacijuma (Tabela 4.83).</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, osim kat.</s><s>633 iz konstrukcije groba G1– 1201 sa lokaliteta Više Grobalja.</s><s>Tabela 4.83.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/b/ LOKALITET</s> <s>(c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae Varijante sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata se javljaju na prostoru Panonije, Gornje Mezije i Dakije (sl. 4.11).</s><s>X/c/01 –Varijanta se javlja u Dakiji i Gornjoj Meziji.</s><s>Jedna opeka potiče sa Sapaje, a veća koncentracija iz Požežene i Viminacijuma (Tabela 4.84).</s><s>Najveća grupa nalaza otkrivena je prilikom arheoloških istraživanja viminacijumskog kastruma.</s><s>Većina je otkrivena u sekundarnom kontekstu.</s><s>Za primarni kontekst moguće je vezati kat.</s><s>645 i 647, 698 i 741 iz šuta od kvadera uz severno lice bedema; kat.</s><s>656, iz šuta uz zapadnu ivicu mlađe južne kule, koji najverovatnije potiče sa kule; kat.</s><s>652, 666 i 691 iz sloja južno od Objekta 1 i kat.</s><s>667, 703704 iz ispune kanala J–J i K–K. Takođe, u primarnom kontekstu možda je otkriven i kat.</s><s>709 iz šuta sa prostora zapadno od Amfiteatra.</s><s>Velika grupa nalaza potiče iz Požežene (kat.</s><s>648, nalaza nam nisu poznati uslovi pronalaska, međutim deo potiče sa iskopavanja i ukazuje da ovu grupu treba vezati za izgradnju utvrđenja u Požeženi.</s><s>Tabela 4.84.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/c/01 LOKALITET</s> <s>X/c/02 – Varijanta je pronađena u Dakiji i Gornjoj Meziji (Tabela 4.85).</s><s>Iz Dakije potiču slučajni nalazi iz Banatske Palanke i Turnu Severina i oni otkriveni prilikom istraživanja Požežene i Gorneje, koji su otkriveni u sekundarnoj depoziciji.</s><s>U Gornjoj Meziji, jedan nalaz je otkriven prilikom istraživanja Čezave, u sekundarnoj depoziciji, dok najveći broj potiče iz Viminacijuma i to sa prostora logora.</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, ali opeke (kat.</s><s>753–756, 758–759, 763, 771, 773, 783–785, 790–791, 794–795 i 803) treba vezati za Objekat 1, pa varijantu treba vezati za drugu fazu obnovu logora.</s><s>Kat.</s><s>798 je otkriven u konstrukciji peći 2–4 radionice 2 na Pećinama, međutim možemo pretpostaviti da ovo predstavlja sekundarnu depoziciju.</s> <s>X/c/03 – Varijanta se javlja u Donjoj Panoniji i Gornjoj Meziji (Tabela 4.86).</s><s>Za kat.</s><s>810 iz Zemuna nisu poznati uslovi pronalaska.</s><s>Ostali potiču sa arheoloških istraživanja Ćuprije, Medveđe, Kališta i sa lokacija Kastrum, Amfiteatar i Pećine Viminacijuma.</s><s>Ove nalazi su otkriveni u sekundarnom ili nejasnom kontekstu.</s><s>Tabela 4.86.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/c/03 LOKALITET</s> <s>X/c/04 – Varijanta je otkrivena samo u Viminacijumu (tabela 4.87).</s><s>Koncentracija nalaza potiče iz konstrukcije peći 2–4 radionice 2. Peći su zidane od nepečenih opeka, što ukazuje da su ove opeke korišćene u njihovoj popravci, te da predstavljaju proizvode ove radionice.</s><s>Tabela 4.87.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/c/04 LOKALITET</s> <s>X/c/05 – Varijanta je otkrivena isključivo u viminacijumskom amfiteatru (Tabela 4.88) i osim možda kat.</s><s>840 iz supstrukcije komunikacije južno od Objekta 4, nalazi potiču iz sekundarnog depozicije.</s> <s>X/c/06–09 – Varijante su otkrivene prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.89) i potiču iz nepoznatog konteksta ili sekundarne depozicije.</s><s>Tabela 4.89.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/c/06–09 LOKALITET</s> <s>X/c/R/01–02 – Varijante su otkrivene prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.90) i potiču iz sekundarne depozicije.</s><s>Tabela 4.90.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante X/c/R/01–02 LOKALITET</s> <s>Varijante sa izdignutim slovima se javljaju na prostoru Panonije, Gornje Mezije i Dakije (sl.</s><s>X/d/01 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.91).</s><s>Osim možda kat.</s><s>850, koji je otkriven u severozapadnom uglu Objekta 4, preostali nalazi su iz sekundarne depozicije.</s> <s>X/d/02–04 – Varijante su otkrivene prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.92) i čini se da su svi nalazi otkriveni u sekundarnoj depoziciji.</s><s>Tabela 4.92.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijanti X/d/02–04 LOKALITET</s> <s>Nalazi ovog tipa sa retrogradnim natpisom, a koje nije moguće odrediti prema podtipu, potiču isključivo sa lokacije Pećine u Viminacijumu.</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta, osim možda kat.</s><s>861–862 iz konstrukcije G1– 44.</s><s>Na osnovu datovanja groba, ovo može predstavljati primarnu upotrebu (Tabela 4.93).</s> <s>Nalazi sa žigom tipa X za koje nije moguće odrediti varijantu otkriveni su u Turnu Severinu i Mehadia–Baile Herkulane u Dakiji i u Ramu, Velikom Gradištu Kalištu, Kostolu, Velikom Gradcu i Viminacijumu, gde je otkriven najveći broj (Tabela 4.94).</s><s>Većina potiče iz nejasnog konteksta ili sekundarne depozicije.</s><s>Izuzetak predstavljaju kat.</s><s>1.047–1.048, sa lokacije Stig; 130</s> <s>336–361 kat.</s><s>882–889 iz konstrukcija grobova G1– 32 i 37 sa lokacije Pirivoj; kao i kat.</s><s>1.049 iz konstrukcije groba G1– 13A, koji je opredeljen u 117–138. godinu,133 kat.</s><s>1.058– 1059 iz G11457, koji je nastao 150/151. godine134.</s><s>Takođe kat.</s><s>1.045 i 1.046 su otkriveni u konstrukciji Akvadukta I, koji se datuje u kraj I – početak II veka.135 Veći broj je otkriven i u konstrukcijama peći na lokaciji Pećine, pre svega u keramičarskim (kat.</s><s>897–904) ili opekarskim pećima (kat.</s><s>905–908) radionice 2 – Zanatskog centra, ali i u drugim radionicama na lokaciji Pećine.</s><s>Kat.</s><s>927–941 je otkriven u konstrukciji keramičarske peći, a kat.</s><s>990–993 u peći 5, u čijoj su blizini otkriveni i kat.</s><s>994–996.</s> <s>133 G1– 13A je moguće ovako opredeliti na osnovu C- 173A - figuralne keramičke lampe sa predstavom Izide (tip Viminacijum, posebni oblici), koja se datuje u vreme cara Hadrijana (Korać 2018: 407).</s><s>134 G1– 1457 je moguće hronološki opredeliti na osnovu bronzani novca cara Antonina Pija (Vojvoda, Mrđić 2015, 135 Prema usmenom saopštenju S. Redžića, naučnog saradnika Arheološkog Instituta, Beograd.</s><s>131</s> <s>Upotreba pečata tipa X počinje nakon tipa IV (LEG VII CPF), odnosno prelaznog tipa VII (LEG VII CLPF), sa time što se ne može isključiti i njihovo uporedno korišćenje.</s><s>Početak upotrebe može se okvirno opredeliti u vreme vladavine cara Hadrijana, ili nešto kasnije, u vreme vladavine Antonina Pija (Ritterling 1925: 1702; Benea 1983: 38–39; Jevtović 2013: 43; Piso et al. 2019: 34).</s><s>Veliki broj opeka sa brojnim varijantama ovog tipa svedoči o dugotrajnosti ovog tipa, ali i o aktivnosti radionica (Irmia 1985: 146).</s><s>Gornju granicu ovog tipa nije moguće precizno odrediti, ali je treba tražiti u periodu između sredine III veka (Piso et al. 2019: 34) i vremena tetrarhije (Benea 1983: 38–39).</s><s>Ovako se okvirno datuju i nalazi analognog tipa XI Klaudijeve legije (Culică 1978: 229,136 tip VI; Irmia 1985: 145–146). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>X/a/01 – Većina nalaza ove varijante pronađena je u sekundarnom kontekstu, međutim dva nalaza omogućavaju približno određivanje ovog tipa.</s><s>Kat.</s><s>186 sa Kastruma je moguće vezati za drugu fazu Objekta 1, koji je nastao u prvim decenijama II veka (vidi Bogdanović et al. 2021b: 89–95 sa navedenom literaturom),137 odnosno pre vladavine cara Marka Aurelija (do 3/4 II veka).</s><s>Kat.</s><s>192 je otkriven u rupi 75 za drveni stub ukopa 19, koja se vezuje za jednu od ranijih faza izgradnje amfiteatra, najverovatnije za njegovu drveno kamenu fazu, podignutu u vreme cara Hadrijana (Nikolić, Bogdanović 2015: 551–554; Bogdanović 2019).</s><s>Na osnovu dostupnih podataka nije moguće definisati period upotrebe pojedinačnih varijacija.</s><s>X/a/02 – Varijantu treba opredeliti u period sredine II veka, ali pre 161. godine i može se pretpostaviti da se proizvodnja počinje u vreme cara Hadrijana.138 Na ovakvo datovanje ukazuju kat.</s><s>227–229 i 243, otkriveni kod Objekta 1 na Kastrumu (vidi X/a/01).</s><s>Ovakvo datovanje 136 V. Kulika (Culică 1978: 229, tip VI) smatra da gornju granicu predstavlja početak III veka, kada u upotrebu ulaze pečati tipa IX (LEG XI CL ANT).</s> <s>137 Objekat je korišćen u II i delu III veka, pa je moguće da nalazi pripadaju nekoj od kasnijih faza obnove.</s><s>138 Smatramo da nalaze kat.</s><s>239–240, 249 i 253 ne treba vezati za proizvodnju radionice 2 – Zanatskog centra.</s><s>135</s> <s>4.1.10.5.</s><s>Hronologija žigova na opekama dodatno potvrđuju nalazi otkriveni u krovnom šutu Objekata 3 sa Amfiteatra.</s><s>Ovaj objekat je podignut pored starijeg Objekta 4, sredinom ili tokom druge polovine II veka (Bogdanović 2019: 208).</s><s>Na osnovu dostupnih podataka nije moguće definisati period upotrebe pojedinačnih varijacija.</s> <s>X/a/04 – Na hronološko opredeljenje varijante ukazuju nalazi otkriveni prilikom arheoloških istraživanja Kastruma.140 Iako većina potiče iz kasnoantičkog horizonta, kat.</s><s>262 je otkriven u kanalu E–E kod zapadne kapije logora, nastalom prilikom obnove logora u II veku, u vreme careva Hadrijana ili Antonina Pija, odnosno do 3/4 II veka (Nikolić et al. 2021: 151; Stojić, Marjanović 2021: 108–109).</s><s>Ovakvo hronološko opredeljenje potvrđuju nalazi kat.</s><s>260 i 269 sa Amfiteatra, koje je moguće vezati za Objekat 3, nastalog sredinom ili tokom druge polovine II veka (Bogdanović 2019: 208).</s> <s>X/a/05 – Varijantu treba opredeliti u period 2/4 II – sredine II veka, na šta ukazuje kat.</s><s>275, otkriven u sloju ispod severnom delu tribina viminacijumskog amfiteatra, u neposrednoj blizini žrtvenika (vidi Ferjančić et al. 2017: 237) i drenažnog kanala.</s><s>Žrtvenik je podignut nakon izgradnje kanala, a odgovara vremenu upotrebe zidanog amfiteatra, pa je sloj moguće datovati u period 125–150. godine (Bogdanović 2019: 210).</s><s>X/a/06 – Oba nalaza ove varijante otkrivena su prilikom arheoloških istraživanja kastruma u Viminacijumu.</s><s>Nalaz kat.</s><s>277 otkriven je u površini sa šutom 3, koja predstavlja ostatke komunikacije, odnosno via sagularis.</s><s>Ova komunikacija ima više faza (Bogdanović et al. 2021b: 101), a horizont u kom je otkrivena opeka je preliminarno moguće opredeliti u period od vremena vladavine Antonina Pija, odnosno Karakale, što može ukazivati na hronološko opredeljenje ove varijante.</s> <s>X/a/07 – Varijantu treba vezati za radionicu 5, na lokaciji Pećine, na šta ukazuje velika koncentracija ovih nalaza u i oko peći.</s><s>Peć je opredeljena u period sredine – druge polovine II veka (Redžić et al. 2018b; Jevtović 2022).</s><s>X/a/08 – Većina nalaza ove varijante je otkrivena u sekundarnoj depoziciji prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (tabela 35).</s><s>Varijantu141 možda treba vezati za radionicu 5, na lokaciji Pećine, na šta ukazuje nalaz kat.</s><s>310 iz ispune peći (vidi X/a/07).</s><s>X/a/09 – Arheološki kontekst ukazuje da ovu varijantu možemo smatrati proizvodima radionice X/a/10 –Arheološki kontekst kat.</s><s>318 ukazuje da ovu varijantu možemo smatrati proizvodima radionice 5 na lokaciji Pećine (vidi X/a/07).</s><s>139 Prema usmenom svedočanstvu S. Nikolić, stručnog saradnika Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>140 Kat.</s><s>274, otkriven u nosaču rešetke kružne peći 5 radionice 2 - Zanatskog centra, je u sekundarnoj upotrebi i smatramo da ga bez dodatnih dokaza ne treba vezati za proizvodnju ove radionice.</s><s>141 Kat.</s><s>313 otkriven je u krovnom šutu Objekta 1a, istočno od Amfiteatra, koji je podignut tokom treće četvrtine III veka.</s><s>Postoje indicije da nalaz treba vezati za stariji Objekat 1b, koji je izgrađen tokom II veka (Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s> <s>X/a/11 – Otkriveni nalazi ne omogućavaju precizno hronološko opredeljenje ove varijante.</s><s>Na gornju granicu upotrebe ove varijante ukazuje kat.</s><s>322, koji potiče iz sloja opredeljenog između 2/2 II veka i sredine III veka.</s> <s>X/a/12 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u konstrukciji G– 5788 na lokaciji Pećine, Viminacijum.</s><s>Na osnovu numizmatičkih nalaza,142 grob je opredeljen u drugu polovinu II veka.</s><s>Ovakvo hronološko opredeljenje, kao i činjenica da je opeka oštećena ukazuje da je možda u pitanju prva upotreba i da varijantu treba opredeliti u ovaj period.</s><s>X/a/13 – Varijantu je moguće opredeliti u II vek.</s><s>Na ovakvo datovanje ukazuje kat.</s><s>331, otkriven u krovnom šutu, koji je moguće vezati za Objekat 1b u Amfiteatru.</s><s>Objekat 1b je stariji objekat, izgrađen tokom II veka (Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s><s>X/a/14 – Nalazi ove varijante su otkriveni na prostoru utvrđenja u Požeženi.</s><s>Nije nam poznat njihov arheološki kontekst, ali varijantu možda treba vezati za drugu fazu izgradnje utvrđenja, izgrađenom u ranom II veku (Jęczmienowski 2012: 39, Tab.</s><s>3; Jęczmienowski 2019), odnosno sredinom II veka (Gudea 1975: 340).</s> <s>X/a/15–16 – Iako nam nije poznat kontekst nalaza otkrivenih na prostoru Drobete, faze izgradnje lokaliteta ukazuju da varijante treba opredeliti u period II veka ili prve polovine III veka (vidi Florescu 1967; Stîngă 1998: 15–16; Petolescu 2013; Găzdac 2015: 16; Nikolić 2019).</s><s>X/a/17 – Jedini opeka ove varijante pronađena je u ispuni ukopa 1 viminacijumskog Amfiteatra.</s><s>Ukop je preliminarno opredeljen u period prve polovine III veka, što može ukazivati na hronološko opredeljenje ove varijante, ali se ne može isključiti mogućnost da je u pitanju sekundarna depozicija.</s> <s>X/a/18 – Nalazi ove varijante su otkriveni prilikom istraživanja prostora viminacijumskog Amfiteatra.</s><s>Dva nalaza potiču iz površine sa šutom sa prostora zapadno od amfiteatra.</s><s>Površina je preliminarno opredeljena u III vek, što može ukazivati na hronološko opredeljenje ove varijante, ali se ne može isključiti mogućnost da je u pitanju sekundarna depozicija.</s><s>Kat.</s><s>341 otkriven je u krovnom šutu Objekta 1a, istočno od Amfiteatra, koji je podignut tokom treće četvrtine III veka (Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205), što takođe može ukazivati na sekundarnu upotrebu143.</s> <s>X/a/23 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti, budući da za nalaze ove varijante sa prostora Požežene nemamo podatke o arheološkom kontekstu, dok nalazi iz Viminacijuma 142 Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>143 Postoje indicije da nalaz treba vezati za stariji Objekat 1b, koji je izgrađen tokom II veka (Nikolić et al. 2017b;</s> <s>144 Tri nalaza (kat.</s><s>346–347 i 353) potiču iz G– 2290 sa lokacije Više Grobalja, za koji postoje indicije da su u primarnoj upotrebi, međutim grob nije moguće precizno datovati.</s><s>137</s> <s>Bogdanović 2019: 205). mahom potiču iz sekundarne depozicije, ili ih nije moguće hronološki odrediti.</s><s>Varijantu možda treba vezati za drugu fazu izgradnje utvrđenja Požeženi i opredeliti u period II veka (vidi X/a/24–31 – Svi nalazi ovih varijanti potiču iz sekundarnog ili nejasnog arheološkog konteksta i nije ih moguće hronološki opredeliti.</s> <s>X/a/R/01 – Na hronološko opredeljenje varijante ukazuju kat.</s><s>413 koji je moguće vezati za Objekat 1 na Kastrumu (vidi X/a/01).</s><s>Stoga, nalaze ove varijante treba okvirno opredeliti u period prve polovine/sredine II veka, odnosno pre 161. godine, a može se pretpostaviti da se proizvodnja počinje u vreme cara Hadrijana.</s><s>X/a/R/02 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti.</s><s>X/a/R/03 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Sremskoj Mitrovici i nije nam poznat njegov arheološki kontekst, tako da varijantu nije moguće precizno hronološki odrediti.</s><s>Preostali nalazi ovog tipa sa okvirom u obliku tabule ansate nedefinisane varijante potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.69).</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta.</s><s>Izuzetke predstavlja kat.</s><s>633 iz konstrukcije groba G1– 1201 sa lokaliteta Više Grobalja, koji je opredeljen u sredinu II veka.</s> <s>(b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate X/b/01 – Većina nalaze ove varijante potiče iz sekundarnog konteksta, međutim par nalaza ukazuje na hronološko opredeljenje ove varijante.</s><s>Jedan nalaz potiče iz utvrđenja u Velikom Laolu, čija je donja granica opredeljena u period I veka (Piletić 1970: 20), odnosno II vek.</s><s>Kat.</s><s>432 sa Kastruma je moguće vezati za Objekat 1 (vidi X/a/01).</s><s>Takođe, kat.</s><s>438–441 potiču iz konstrukcije groba G1– 73 sa Pirivoja, koji je numizmatičkim nalazima opredeljen u vreme cara Hadrijana.145 Stoga, nalaze ove varijante treba okvirno opredeliti u period prve polovine/sredine II veka, odnosno pre 161, a može se pretpostaviti da se proizvodnja počinje u vreme cara Hadrijana.</s> <s>X/b/02 – Na hronološko opredeljenje varijante ukazuju kat.</s><s>448–450 i 487–496 iz konstrukcije drenažnog kanala A–A (Bogdanović 2019: 196–197) i kat.</s><s>451–452 iz konstrukcije/ukopa sa freskama 1 (Bogdanović 2019: 90, 94; vidi Bogdanović, Vujović 2015: 321).</s><s>Obe celine vezuju za izgradnju amfiteatra od kamena i drveta, izgrađenog u vreme Hadrijana, a završenog do sredine II veka146 (Nikolić, Bogdanović 2015: 551–554; Bogdanović 2019: 94, 98).</s><s>X/b/03 – Varijantu treba opredeliti u vreme careva Hadrijana ili Antonina Pija, odnosno do 3/4 II veka, o čemu svedoči kat.</s><s>519 iz kanala E–E, koji je podignut prilikom obnove viminacijumskog logora (Nikolić et al. 2021: 151; Stojić, Marijanović 2021: 108–109).</s><s>Ovakvo opredeljenje potvrđuje i kat.</s><s>520, otkriven u sekundarnoj depoziciji površini sa šutom 3, koja predstavlja ostatke komunikacije, odnosno via sagularis.</s><s>Ova komunikacija ima više faza 145 Bronzani novac C– 1382 i C– 1383 (dokumentacija Arheološkog Instituta, Beograd).</s><s>146 Analogni nalazi XI Klaudijeve iz Silistre se datuju od druge polovine II do druge polovine III veka (Доневски, 138</s> <s>(Bogdanović et al. 2021b: 101), a horizont u kome je otkrivena opeka je moguće preliminarno opredeliti u period od vremena vladavine cara Antonina Pija, odnosno cara Karakale.</s><s>X/b/04 – Nalazi ove varijante iz Balneuma – Kaldarijuma na lokalitetu Čoroju Nou ukazuju da varijantu treba vezati za period nakon Markomanskih ratova, u vreme cara Marka Aurelija, a oko 170. godine (Bondoc 2015: 52).</s><s>Ovakvo hronološko opredeljenje potvrđuje nalazi iz konstrukcije groba G1– 63 sa lokacije Pećine iz Viminacijuma, koji je na osnovu pokretnih nalaza opredeljen u II vek.147</s> <s>X/b/05 – Varijantu možemo okvirno opredeliti u period II veka, nakon cara Hadrijana, odnosno od vremena cara Marka Aurelija.148 Na ovo ukazuje kat.</s><s>595 iz ispune Ukopa 4 na Amfiteatru, koji je na osnovu preliminarne analize pokretnog materijala moguće opredeliti u II vek.149 X/b/06 – Varijantu možemo okvirno opredeliti u period II veka, nakon vremena Hadrijana, odnosno od vremena Marka Aurelija.</s><s>Na ovakvo opredeljenje ukazuje kat.</s><s>603, otkriven pored stuba 4, zapadno od Amfiteatra u sloju koji je na osnovu preliminarne analize pokretnog arheološkog materijala opredeljen u II vek.150 X/b/07 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Ukopu 128 viminacijumskog amfiteatra.</s><s>Ukop je na osnovu preliminarne analize pokretnog materijala moguće opredeliti u II vek.151 Stoga, ovu varijantu možemo okvirno opredeliti u period II veka, od vremena cara Marka Aurelija.</s><s>X/b/08 – Varijantu najverovatnije treba opredeliti u period prve polovine/sredine II veka, odnosno pre 161, a može se pretpostaviti da se proizvodnja počinje u vreme cara Hadrijana.</s><s>Na ovo ukazuje kat.</s><s>609, pronađen uz severoistočnu stranu Amfiteatra, u površini sa crveno zapečenom zemljom, glinom i šutom od ulomaka opeka, koja je preliminarno vezana za izgradnju amfiteatra od kamena i drveta152 (vidi Nikolić, Bogdanović 2015: 551–554; X/b/09 – Arheološki kontekst ukazuje da ovu varijantu možemo smatrati proizvodima radionice X/b/10–14 – Nalazi ovih varijanti potiču iz sekundarne depozicije, pa ih nije moguće preciznije hronološki odrediti.</s> <s>X/b/15 – Arheološki kontekst ukazuje da ovu varijantu možemo vezati za proizvodnju na lokaciji Pećine, ako ne i za radionicu 4, te da je treba opredeliti u period II i ranog III veka.</s><s>147 Dokumentacija Arheološkog Instituta, Beograd.</s><s>148 Postoje indicije da kat.</s><s>596 i 601, koje je moguće dovesti u vezu sa Objektom 1a, istočno od Amfiteatra, treba vezati za stariji Objekat 1b, koji je izgrađen tokom II veka (Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s><s>149 Dokumentacija Arheološkog Instituta, Beograd.</s><s>150 Prema usmenom svedočanstvu S. Nikolić, stručnog saradnika Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>151 Sa površine ukopa potiče novac Julije Meze, dok je u ukopu otkriven srebrni novac C– 4320 iz II veka i pelta od bronze C– 4321 (dokumentacija Arheološkog Instituta, Beograd).</s><s>152 Analogni nalazi XI Klaudijeve iz Silistre se datuju od druge polovine II do druge polovine III veka (Доневски, 139</s> <s>X/b/R/01 – Oba nalaza ove varijante su otkrivena na prostoru Viminacijuma i mogu se vezati za radionicu 5 na lokaciji Pećine (vidi X/a/07).</s><s>Preostali nalazi ovog tipa sa okvirom u obliku tabule ansate nedefinisane varijante potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma (tabela 68).</s><s>Većina potiče iz sekundarnog konteksta.</s><s>Izuzetke predstavlja kat.</s><s>633 iz konstrukcije groba G1– 1201 sa lokaliteta Više Grobalja, koji je opredeljen u sredinu II veka.</s> <s>(c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabulae ansatae X/c/01 – Varijantu treba opredeliti u period u vreme careva Hadrijana ili Antonin Pija, odnosno do 3/4 II veka.</s><s>Velika koncentracija i arheološki kontekst kat.</s><s>645 i 647, 652, 656, 666, 667, 691, 698, 703–704 i 741 ukazuje da varijantu treba vezati za obnovu viminacijumskog logora u II veku, (Nikolić et al. 2021: 151; Stojić, Marijanović 2021: 108–109).</s><s>Ovakvo hronološko opredeljenje potvrđuje i nalaz kat.</s><s>709, otkriven u šutu na prostoru zapadno od Amfiteatra.153 Takođe, velika grupa nalaza potiče iz Požežene (kat.</s><s>648, 653, 657, 660–662, 669, 678–679, 705–706, 713–714, 720–721, 724–739).</s><s>Za neke od ovih nalaza nam nisu poznati uslovi pronalaska, međutim deo potiče sa iskopavanja i ukazuje da ovu grupu možemo vezati za drugu fazu izgradnje utvrđenja, izgrađenom u ranom II veku (Jęczmienowski 2012: 39, Tab.</s><s>3; Jęczmienowski 2019), odnosno sredinom II veka (Gudea 1975: 340).</s><s>X/c/02 – Smatramo da kat.</s><s>798 iz konstrukcije peći 2–4 radionice 2 na Pećinama, najverovatnije sekundarno iskorišćen, te da varijantu ne treba vezati za ovu radionicu.</s><s>Na hronološko opredeljenje varijante ukazuje koncentracija nalaza sa prostora viminacijumskog logora i moguće vezati za Objekat 1 u severozapadnom delu logora.</s><s>Oni ukazuju da varijantu treba vezati za obnovu logora u II veku, u vreme careva Hadrijana ili Antonina Pija, odnosno pre 161. godine (vidi Bogdanović et al. 2021b: 89–95 sa navedenom literaturom), a može se pretpostaviti da se proizvodnja počinje u vreme cara Hadrijana.</s><s>X/c/03 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti, budući da nalazi potiču iz sekundarnog konteksta.154 Terminus ante quem za proizvodnju ove varijante daje kat.</s><s>821, otkriven u supstrukciji starije faze popločanja, u neposrednoj blizini fontane kod zapadne kapije viminacijumskog logora.</s><s>Ova celina je preliminarno opredeljena u period pre sredine III vek, odnosno u period sredine–2/2 II veka.155 X/c/04 – Arheološki kontekst ukazuje da varijantu treba vezati za radionicu 2 na lokacije Pećine.</s> <s>X/c/05 – Varijanta treba vezati za II vek, možda za neku od faza obnove Amfiteatra (vidi Bogdanović 2019).</s><s>Na ovo ukazuje kat.</s><s>840 iz supstrukciji ulice južno od Objekta 4, koja možda pripada starijoj fazi ulice je opredeljena u II vek (Bogdanović 2019: 202–203).</s><s>153 Prema usmenom svedočanstvu S. Nikolić, stručnog saradnika Arheološkog Instituta, Beograd.</s><s>154 Kat.</s><s>817, otkriven prilikom istraživanja lokaliteta Kalište–Gradac, vezan je za stariju fazu utvrđenja i opredeljen u period 81–100. godine (Piletić 1970: 10–11).</s><s>Ovakvo datovanje nije moguće, pre svega na osnovu hronološke odrednice ovog tipa pečata.</s> <s>X/c/06–09 – Varijante nije moguće hronološki odrediti, budući da su svi nalazi potiču iz nepoznatog konteksta ili sekundarne depozicije.</s><s>Varijantu X/c/06, otkrivenu u mlađoj fazi Objekta 1 istočno od viminacijumskog amfiteatra, možda treba vezati za stariju fazu objekta (1b), koji je nastao u II veku (vidi Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s><s>X/c/R/01 – jedini nalaz ove varijante je otkriven u krovnom šutu Objekata 1a Amfiteatra, koje je izgrađen tokom treće četvrtine III veka (Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s><s>Iako se vezuje za mlađu fazu objekta, postoji mogućnost da nalazi potiču iz starije faze objekta (1b), koji je izgrađen tokom II veka (vidi Nikolić et al. 2017b; Bogdanović 2019: 205).</s><s>X/c/R/02 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti. (d) pečati sa izdignutim slovima156</s> <s>X/d/01 – Na hronološko opredeljenje varijante možda ukazuje kat.</s><s>850, koji je otkriven u severozapadnom uglu Objekta 4. Objekat je izgrađen do vremena Hadrijana, odnosno odgovara vremenu izgradnje drvenog amfiteatra (Bogdanović 2019: 96–99).</s><s>Kako ovakvo hronološko opredeljenje deluje previše rano, a na ovome prostoru se javljaju i kasniji ukopi, koji su oštetili objekat, pretpostavljamo da nalaz ne treba vezati za pomenuti objekat.</s><s>X/d/02–04 – Varijante nije moguće hronološki odrediti, budući da su svi nalazi potiču iz nepoznatog konteksta ili sekundarne depozicije.</s><s>4.1.10.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 905 opeka sa žigom tipa X (kat.</s><s>180–1084).</s><s>Za 288 opeka nije moguće odrediti format.</s><s>Od preostalih opeka, ne računajući njihovu debljinu, za 322 primerka nemamo dimenzije, 79 ima očuvanu jednu dimenziju, a 226 ima očuvane obe dimenzije.</s><s>Laterama pripada 337 opeka, krovnim opekama 278, dok za 288 opeka nije moguće utvrditi format (sl.</s> <s>Ukupno 128 opeka sa žigom tipa X je formata besalis.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/01–02, Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.95 i slici 4.13.157 Dimenzije opeka besalis ovog tipa značajno variraju.</s><s>Dužina varira između 19,50 i 23,20 cm, širina između 19,60 i 23,50 cm, debljina između 4 i 7 cm, a težina između 3,08 i 5,36 kg.</s><s>U odnosu na varijante pečata (sl. 4.13), najveći varijetet je primetan kod varijante X/c/01. 156 Pečati sa izdignutim slovima se javljaju i kod XI Klaudijeve legije, međutim nije nam poznato da li se ove varijante imaju posebno datovanje (Culică 1978: n. 34 i 41).</s><s>157 Na slici nisu prikazane varijante X/a/06, X/a/22 i X/d/03, koje zbog fragmentovanosti nemaju očuvane obe prikazane mere.</s><s>Takođe, nisu prikazane ni opeke za koje nije moguće utvrditi varijantu pečata.</s><s>Tabela 4.95.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata besalis sa žigom X 141</s> <s>Ukupno 23 opeke sa žigom tipa X su formata pedalis.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/02, X/a/04, Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.96 i slici 4.14.</s><s>Dimenzije opeka besalis ovog tipa značajno variraju.</s><s>Dužina varira između 25,80 i 33,00 cm, širina između 22,50 i 36,00 cm, debljina između 5 i 6,8 cm, a težina između 6,63 i 13,03 kg.</s><s>Varijantu X/a/R/01 odlikuje najveći varijetet, što je posledica kat.</s><s>406, koji je značajno manjih dimenzija od ostalih opeka ovog formata.</s> <s>Šest opeka sa žigom tipa X je formata seskvipedalis.158 Zastupljene su varijante X/a/R/01, X/c/01, X/c/R/02 i X/b/12.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.97.</s><s>Dužina opeka ovog formata varira između 42,20 i 40,00 cm, širina između 42,00 i 29,50 cm, debljina između 4,2 i Tabela 4.97.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata seskvipedalis sa žigom X 158 Kat.</s><s>670, 719 i 1.062 su delimično očuvane, pa mogu biti i formata lidion, ali su na osnovu drugih nalaza otkrivenih u istom konteksta pripisani formatu seskvipedalis.</s> <s>6 opeka sa žigom tipa X je formata bipedalis.159 Zastupljene su varijante X/a/R/01 i X/b/01 za većinu nalaza nije poznata varijanta.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.98.</s><s>Dužina opeka ovog formata varira između 55,00 i 53,00 cm, širina između 53,00 i 52,00 cm, debljina između 6,0 i 6,5 cm, a težina nije poznata.</s><s>Tabela 4.98.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata bipedalis sa žigom X Tip</s> <s>Ukupno 158 opeka sa žigom tipa X je formata lidion.160 Zastupljene su varijante X/a/01–02, nalaza nije moguće odrediti prema varijanti.</s><s>Tabela 4.99.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata lidion sa žigom X Tip</s> <s>159 Za kat 477 nije izvesno da pripada ovom formatu, pa stoga nije uvršten u morfometrijsku analizu.</s><s>712, 742–743, 750, 758, 761, 768, 775–776, 779, 782–785, 790 i 854), koji najverovatnije pripadaju ovom formatu.</s><s>143</s> <s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.99 i slici 4.15.161 Dimenzije opeka značajno variraju.</s><s>Dužina varira između 39,00 i 43,30 cm, širina između 25,50 i 31,20 cm162, debljina između 3,3 i 7 cm, a težina između 8,175 i 13,55 kg.</s><s>Primetno je da pojedinačni primerci znatno odstupaju po određenim merama.</s><s>Odnos dužine i širine (sl. 4.15) ukazuje da je kod pojedinačnih varijanti varijabilnost relativno mala, a najveća je primetna kod varijante X/c/04, iako nije moguće uočiti značajna odskakanja.</s> <s>Opeke kat.</s><s>197 varijante X/a/02a i kat.</s><s>634 i 930 koju nije moguće odrediti prema varijanti su atipičnog formata.</s><s>Njihove dimenzije odgovaraju polovini opeke formata bipedalis (Tabela Tabela 4.100.</s><s>Mere opeka formata lidion–semibipedalis sa žigom X Tip</s> <s>Opeka kat.</s><s>432, sa žigom varijante X/b/01a nije moguće odrediti format, ali karakteristika je da je opeka trapezoidnog preseka (Tabela 4.101).</s><s>Tabela 4.101.</s><s>Mere opeke nestandardnog formata i trapezoidnog preseka sa žigom X Tip</s> <s>Opeke kat.</s><s>626 i 930 su pravougaonog oblika, ali nestandardnog formata (Tabela 4.102) i nisu poznati drugi primerci sličnih dimenzija.</s><s>Tabela 4.102.</s><s>Mera opeka nestandardnog formata sa žigom X Tip</s> <s>Analizirano je 190 tegula sa žigom tipa X. Zastupljene su varijante X/a/01–02, X/a/04,163 03 i X/d/01–02,164 dok 75 nalaza nije moguće odrediti prema varijanti.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.103 i slici 4.16.165 Dimenzije tegula ovog tipa značajno variraju.</s><s>Dužina varira između 50,50 i 58,00 cm, širina između 26,00 i 49,00 cm, debljina između 2 i 6 cm, a težina između 11,75 i 17,86 kg.</s><s>Tabela 4.103.</s><s>Varijabilnost mera tegula sa žigom X Tip</s> <s>163 Za jedini nalaz ove varijante (kat.</s><s>577) nisu poznate dimenzije, te stoga nije uključen u analizu.</s><s>612, 619, 659, 707, 803, 850, 853 i 1.049), koji najverovatnije pripadaju ovom formatu.</s><s>X/c/01–03 i X/d/01–02, jer zbog fragmentovanosti nemaju očuvane obe prikazane mere.</s><s>145</s> <s>Poznata su 88 imbreksa sa žigom tipa X. Zastupljene su varijante X/a/02–05, X/a/07–08, X/a/13, žiga.</s><s>Varijabilnost mera je značajna i prikazana na tabeli 4.104.166 Dužina varira između 32,30 i 46,70 cm, širina između 14,50 i 19,80 cm, debljina između 1,80 i 3 cm, a težina između 2,505 Tabela 4.104.</s><s>Varijabilnost mera imbreksa sa žigom X Tip</s> <s>Poznata su samo tri žiga sa natpisom LEGVICL (kat.</s><s>1.085–1.087).</s><s>Prema našim saznanjima, raniji autori ne definišu žigove sa ovim natpisom kao tip.</s><s>4.1.11.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Čitanje natpisa glasi leg(io) VI(I) Cl(audia).</s><s>Budući da natpis ima grešku, ovaj tip treba vezati za tip X. Slične greške pri izvođenju pečata nam nisu poznate.</s><s>4.1.11.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Pečati tipa XI imaju pravougaoni okvir (a) i okvir u obliku tabule ansate (b).</s><s>4.1.11.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata U zavisnosti od načina izvođenja, definisane su tri varijante pečata sa ovim natpisom.</s><s>Varijante XI/a/01–02 imaju pravougaoni okvir (a), a XI/b/01 ima okvir u obliku tabule ansate (b).</s><s>146</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXIX/8–9) Poznata su 2 nalaza (kat.</s><s>1085–1086) koji pripadaju dvema varijantama (XI/a/01–02).</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante je samo delimično vidljiv.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine i nemaju upečatljive karakteristike, osim C poslednjeg elementa, koje je donjim krakom spojeno za znakom L. Slovo L je donjim krakom spojeno sa spoljnim sa ivicom pečata.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Znaci deluju šematizovano, što je možda posledica crteža koji daje N. Gudea (2001: 84, Nr.</s><s>20, Z. 69).</s><s>Prvi element odlikuje znak G, koje izgleda poput slova C. Znak C poslednjeg elementa je pravougaone forme, dok znak L ima kos bočni krak, kojim je spojeno sa ivicom žiga. (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate (T. XXXIX/10) Jedini žig sa natpisom LEGVICL i okvirom u obliku tabule ansate (kat.</s><s>1.087) pripada varijanti Karakteristike: jedinom žigu ove varijante nedostaje levi deo.</s><s>Okvir pečata je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Znaci pečata su u ravni i na različitoj međusobnoj udaljenosti.</s><s>Ujednačene su visine, pravilna i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>Znak G nema očuvan bočni krak.</s><s>Znaci C i L poslednjeg elementa su u ligaturi.</s><s>4.1.11.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene na prostoru provincije Gornje Mezije, u Viminacijumu i u Dakiji, u Turnu Severinu (sl. 4.17). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>(b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate XI/b/01 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Viminacijumu (Tabela 4.105).</s><s>Nalaz potiče sa prostora Amfiteatra, međutim nije poznat kontekst nalaza.</s><s>147</s> <s>XI/a/02 – Iako nam nije poznat kontekst nalaza otkrivenih na prostoru Drobete, faze izgradnje lokaliteta ukazuju da varijantu treba opredeliti u period II veka ili prve polovine III veka (vidi Florescu 1967; Stîngă 1998: 15–16; Petolescu 2013; Găzdac 2015: 16; Nikolić 2019). (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate XI/b/01 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti.</s><s>4.1.11.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznate su 3 opeke sa žigom tipa II (kat.</s><s>1085–1087).</s><s>Kat.</s><s>1085 varijante XI/a/01 pripada formatu lidion (Tabela 4.106), a kat.</s><s>1087, varijante XI/b/01 je tegula (Tabela 4.107).</s><s>Za kat.</s><s>1.086 nemamo podatke o dimenzijama.</s> <s>Natpis se sastoji od tri elementa, čije čitanje glasi leg(io) VII C(laudia).</s><s>U odnosu na standardni način navođenja imena legije (tip X), natpisu nedostaje znaka L poslednjeg elementa.</s><s>Mali broj ovih nalaza ukazuje da je najverovatnije u pitanju greška u izradi pečata.</s><s>Ovaj tip treba vezati za tip X. Direktne analogije predstavljaju pečati XI Klaudijeve legije (LEG XI C) (Culică 1978: 148</s> <s>Pečati ovog tipa imaju samo pravougaone okvire (a), dok za kat.</s><s>1.099–1.102,167 koji su poznati iz literature, nisu poznat oblik okvira, kao ni stilsko paleografske karakteristike pečata.</s><s>4.1.12.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je 11 nalaza (kat.</s><s>1.088–1.098) sa natpisom LEGVIIC.</s><s>Svi imaju pravougaoni okvir (a), a u zavisnosti od stilsko–paleografskih karakteristika razlikujemo dve varijante XII/a/R/01–XII/a/R/02.</s><s>Obe varijante imaju natpis ispisan u negativu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXX/1–2) Karakteristike: Znaci pečata su u ravni i na pravilnom rastojanju.</s><s>Približno su ujednačene visine, osim broja I i slova C, koji su viši od ostalih.</s><s>Znak G prvog elementa ima koso i na dole postavljen bočni krak, dok je donjim delom spojeno sa znakom V. Znak I je horizontalnom crtom spojen sa znakom C poslednjeg elementa.</s><s>Karakteristike: Sa izuzetkom brojeva I, znaci pečata su u ravni.</s><s>Na ujednačenom su rastojanju, osim velikog slobodnog prostora između prvog i drugog elementa.</s><s>Ujednačene su visine, osim slova srednjeg elementa.</s><s>Broj V je viši od ostalih, dok su I i I manji od ostalih znaka, što je možda posledica zaprljanosti pečata.</s><s>Znaci su pravilni i imaju trougaone serife, osim V, koji ima pravougaone.</s><s>Kod kat.</s><s>1.086 se posle znaka C vide obrisi u obliku znaka L. 4.1.12.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene na prostoru provincije Gornje Mezije, u Viminacijumu, Arčaru i možda u Ramu (sl. 4.17). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XII/a/R/01 – Varijanta je otkrivena u Viminacijumu, na lokaciji Više Grobalja u sklopu krovnog šuta Objekta 8 (Tabela 4.108).</s><s>Objekat 8 predstavlja ograđenu grobnu parcelu sa centralnim objektom (Jovičić et al. 2021: 138).</s><s>Broj nalaza ukazuje da nisu u sekundarnoj upotrebi, međutim pronađeni su zajedno sa nalazima varijante III/a/R/01 koji su izvesno u sekundarnoj depoziciji.</s> <s>XII/a/R/02 – Oba nalaz ove varijante potiču iz konstrukcije opekarskih peći radionice 2 Zanatskog centra na lokaciji Pećine (Tabela 4.108).</s><s>Tabela 4.108.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijanti XII/a/R/01–02 167 Kat.</s><s>1099 najverovatnije pripada ovom tipu – Z. Morfova (Морфова 1963: 30, n. 20) navodi da je oštećen na desnom kraju, dok M. Bolini (Bollini 1980: 105, no.</s><s>18) navodi da je žig ceo.</s><s>Ono što ukazuje da je možda ispravno je to što je retrogradan (Jevtović 2013: 24, kat.</s><s>88).</s><s>149</s> <s>Nalazi ove varijante, za koji nam nije poznati izgled, kao ni uslovi pronalaska su otkriveni na prostoru Viminacijuma i Rama (Tabela 4.109).</s><s>Tabela 4.109.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XII LOKALITET</s> <s>Tip izvesno treba vezati za tip X, budući da natpis žiga predstavlja grešku.</s><s>Na ovo ukazuju i analogni nalazi XI Klaudijeve legije (vidi Culică 1978: 231). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XII/a/R/01 – Hronološko opredeljenje varijante je nejasno.</s><s>Jedini poznati nalazi potiču iz Objekta 8 (grobne parcele) na lokaciji Više Grobalja u Viminacijumu, koji je nastao nakon sredine III veka (Jovičić et al. 2021: 138).</s><s>Koncentracija nalaza ukazuje da nije u pitanju sekundarna upotreba, međutim budući da su u konstrukciji otkrivene i opeke sa žigom III/a/R/01, koja je opredeljena između druge četvrtine II i poslednje decenije II veka, možemo pretpostaviti da su opeke sa ćigom varijante XII/a/R/01 u sekundarnoj upotrebi.</s><s>XII/a/R/02 – Kontekst nalaza ukazuje da varijantu treba vezati za radionicu 2 – Zanatski centar u Viminacijumu (Jevtović 2022).</s> <s>4.1.12.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 12 opeka sa žigom tipa XII (kat.</s><s>1.088–1.102).</s><s>Deset pripada krovnim opekama, dve pripadaju laterama, a za jednu nije moguće odrediti format (sl. 4.18).</s> <s>Jedna opeka (kat.</s><s>1097), sa žigom varijante XII/a/R/01, je formata besalis (Tabela 4.110).</s><s>Tabela 4.110.</s><s>Mera formata besalis sa žigom XII Tip</s> <s>Analizirano je osam imbreksa (kat.</s><s>1.088–1.092 i 1.094–1.096) sa žigom varijante XII/a/R/01 (Tabela 4.112).</s><s>Ne računajući debljinu opeka, za 5 imbreksa nemamo podatke o dimenzijama.</s><s>Dužina imbreksa varira između 47,00 i 48,30 cm, širina između 17,00 i 21,00 cm, debljina Tabela 4.112.</s><s>Varijabilnost mera imbreksa sa žigom XII Tip</s> <s>Natpis se sastoji od četiri elementa.</s><s>Kao i kod prethodnih tipova, čitanje prva tri elementa glasi leg(io) VII Cl(audia), dok poslednji element ANT predstavlja carsku počasnu titulu Ant(onniniana).</s><s>Direktna analogija su pečati XI Klaudijeve legije (LEG XI CL ANT) (Culică 4.1.13.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Pečati tipa XIII su poznati samo iz literature i nije nam poznat njihov izgled.</s><s>4.1.13.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Tri žiga tipa XI su poznata samo iz literature i nije nam poznat njihov izgled.</s><s>151</s> <s>4.1.13.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene u Gornjoj Meziji u Viminacijumu (sl. 4.19).</s><s>Svi nalazi su otkriveni prilikom istraživanja Zanatskog centra – radionice 2 na lokaciji Pećine i mogu se vezati za proizvodnju ove radionice (Tabela 4.113).</s><s>Tabela 4.113.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XIII LOKALITET</s> <s>Na osnovu epigrafske analize, odnosno patrimonijuma Antoninijana,168 ovaj tip treba opredeliti u period između 193 i 217. godine.</s><s>Vojne jedinice ovo ime dobijaju u vreme careva Septimija Severa i Karakale169 (Lörincz 1982: 142–144; Haalebos, Franzen 2000: 123; Kurzmann 2005a: 328–329; Kurzmann 2006: 246; Warry 2006: 58).</s><s>Pored opeka, titula je kod VII legije posvedočena i na epigrafskom spomeniku iz Viminacijuma,170 podignutom između 202. i 213. godine (vidi Поповић 1968: 41–42; Mirković 1977: 183–184; Lörincz 1982).</s><s>Kontekst nalaza ukazuje da varijantu treba vezati za radionicu 2 – Zanatski centar u Viminacijumu (Jevtović 4.1.13.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznate su 3 opeke sa žigom tipa XIII (kat.</s><s>1103–1105).</s><s>Za dva nemamo podatke o dimenzijama, dok kat.</s><s>1.104 pripada formatu besalis (Tabela 4.114).</s><s>Tabela 4.114.</s><s>Mera formata besalis sa žigom XIII Tip</s> <s>Natpis se sastoji od tri ili četiri elementa.</s><s>Poslednja dva slova pečata su AV i mogu predstavljati deo imena legije, čime bi tekst pečata glasio leg(io) VII Clau(dia).</s><s>Alternativno, ovi znaci mogu 168 Praksa davanja počasnih epiteta izvedenih od Carskih imena počinje sa Komodom (Commodiana) i traje tokom III veka (Antoniniana, Severiana, Maximiniana, Gordiana i Philippiana) (Davenport 2012: 117, ft.</s><s>150; vidi Стојановић 2008: 103 sa navedenom literaturom).</s><s>Više o tituli Antoniniana vidi u: Mirković 1977; Kurzmann 2005a: 328–329; Warry 2006: 58; Sarnowski 1983: 55; Sarnowski 1985. 169 U vreme Karakale, ovo ime nose gotovo sve Mezijske i Dačke legije, kao i neke auksilijarne (Culică 1978: 229–230; Doruțiu–Boilă 1990: 256, 262; Kurzmann 2006: 130).</s><s>170 Patrimonijum se možda javlja i na spomeniku iz Dakije, iz 218. godine (IDR II 141), međutim smatramo da je tumačenje spomenika pogrešno.</s> <s>152 predstavljati zaseban element, čije značenje nije moguće razrešiti.</s><s>Slične pečate, sa natpisom LEGXICLAV, koristila je XI Klaudijeva legija.</s><s>Neki autori ove pečate čitaju leg(io) XI Clau(dia) (Muşeţeanu et al. 1979), međutim E. Dorutju–Boala (Doruţiu–Boilã 1990: 262) naglašava da poslednja dva slova najverovatnije predstavljaju carsku titulu An(toniniana).</s><s>4.1.14.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Okvir oba žiga ovog tipa imaju okvir u obliku tabule ansate (b).</s><s>4.1.14.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznata su samo dva žiga sa natpisom LEGVIICLAV (kat.</s><s>1.106–1.107).</s><s>Oba pripadaju varijanti XIV/b/R/01 sa okvirom u obliku tabule ansate i natpisom u negativu. (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate Karakteristike: oba poznata žiga su oštećena, pa ne znamo izgled celog pečata.</s><s>Okvir pečata je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Natpisno polje je uokvireno pravougaonim okvirom, koje na bočnim stranama ima petougaone anse, koje podražavaju ivice žiga.</s><s>Znaci su u ravni, postavljeni uz donju ivicu natpisnog polja.</s><s>Na osnovu očuvanog dela deluje da su na pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Karakteristiku pečata predstavljaju brojevi I i I i znak C, koji su spojeni u jedan znak, pravougaonog oblika.</s><s>4.1.14.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigom ovog tipa su otkrivene u Gornjoj Meziji u Viminacijumu (sl. 4.19). (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate XIV/b/R/01 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.115).</s><s>Oba nalaza potiču iz sekundarne depozicije.</s><s>Tabela 4.115.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XIV LOKALITET</s> <s>Tip XIV nije moguće precizno hronološki opredeliti, budući da oba otkrivena nalaz potiču iz sekundarnog konteksta (vidi Tabelu 84).</s><s>Stoga, hronološko opredeljenje zavisi od tumačenja rezultata epigrafske analize.</s><s>Ukoliko natpis treba tumačiti sa legionis VII Claudiae, tip treba opredeliti u period između cara Hadrijana i kasne antike, odnosno najverovatnije treba vezati za tip X. Ukoliko poslednja dva elementa predstavljaju patrimonijum Antoniniana, kao što je predloženo za analogne nalaze (Doruțiu–Boilă 1990: 262), tip treba vezati za tip XIII. 4.1.14.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza 153</s> <s>Analizirane su dve opeke sa žigom tipa XIV (kat.</s><s>1.106–1.107).</s><s>Za kat.</s><s>1.107 nemamo podatke o dimenzijama, dok je kat.</s><s>1.106 tegula (Tabela 4.116).</s> <s>Natpis LEGVIICLP se sastoji od četiri elementa.</s><s>Prvi deo natpisa glasi leg(io) VII Cl(audia), međutim poslednji element, znak P nije moguće rastumačiti.</s><s>Analogije za ovaj znak na ovoj poziciji nam nisu poznate, a njegova pozicija ukazuje da je u pitanju atribut, lično ili topografsko ime.</s><s>Ovakvom tumačenju bi težili stariji istraživači.</s><s>Ipak, na trenutnom stepenu poznavanja materijala, nije moguće ponuditi adekvatno razrešenje.</s><s>4.1.15.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Oba žiga, čiji nam je izgled poznat, imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.15.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je pet žigova sa natpisom LEGVIICLP (kat.</s><s>1.108–1.012).</s><s>Definisane su dve varijante pečata – XV/a/01–02, koje imaju pravougaoni okvir (a) i natpis u pozitivu, dok za kat.</s><s>1.110 1.112nije moguće odrediti varijantu.</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXX/4–5) Karakteristike: znaci pečata su u ravni.</s><s>Rastojanje između znaka prvog elementa je veće, dok su znaci poslednjeg elementa zbijeni.</s><s>Znak P poslednjeg elementa je niži od ostalih, ali u ravni sa gornjom ivicom natpisa.</s><s>Ostali znaci su ujednačene visine.</s><s>Ujednačene su debljine, osim L i E prvog elementa i P poslednjeg, koji su tanji i neravnih ivica, što ukazuje na delimičnu istrošenost pečata.</s><s>Prvi element odlikuju serifi na gornjim kracima slova L i E, kao znak G, sa vertikalno postavljenim bočnim krakom sa trougaonim završetkom.</s><s>Iznad znaka E javlja se polukružna hasta, koja najverovatnije predstavlja gornju ivicu okvira natpisa.</s><s>Znak P poslednjeg elementa dodiruje desnu ivicu okvira pečata.</s><s>Varijanta pečata je veoma slična varijanti XV/a/02.</s> <s>4.1.15.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga jedan nalaz iz Sremske Mitrovice takođe pripada ovom tipu, međutim stilsko–paleografskom analizom utvrđeno je da ovaj nalaz pripada tipu XX (LEGVIICLPS) (kat.</s><s>1.162).</s><s>154</s> <s>Karakteristike: jedini žiga ove varijante je očuvan samo u desnom delu.</s><s>Natpisno polje je uokvireno.</s><s>Na osnovu očuvanog dela deluje da su znaci u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i iste visine osim znaka P, koji je niži od ostalih, ali u ravni sa gornjom ivicom natpisa.</s><s>Znaci su ujednačene debljine, osim znaka P koji je tanji od ostalih.</s><s>Treći element odlikuje znak C, čiji gornji krak dodiruje znak L. Desni deo znaka je prekriven mrljom, koja je možda posledica neočišćenog pečata, pa znak P poslednjeg elementa izgleda poput slova F.172 4.1.15.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene u Gornjoj Meziji u Viminacijumu (sl. 4.19). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XV/a/01 – Jedini žig varijante otkriven je prilikom istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.117).</s><s>Nalaz je otkriven na lokaciji Nad Klepečkom, u grobu G– 36, što predstavlja sekundarnu upotrebu.</s> <s>XV/a/02 – Jedini žig ove varijante otkriven je prilikom istraživanja Viminacijuma, na prostoru Amfiteatra, međutim nije poznat kontekst nalaza (Tabela 4.117).</s><s>Preostali nalazi ove varijante su otkriveni pri arheoloških istraživanja Više Burdelja i Termi.</s><s>Nalaz potiču iz sekundarne depozicije, međutim primetna je koncentracija nalaza na lokaciji Više Burdelja.</s> <s>Tip nije moguće hronološki odrediti, budući da svi nalazi potiču iz sekundarnog konteksta.</s><s>Kat.</s><s>1.111 je pronađen u sloju opredeljenom u period nakon 275. godine, što predstavlja sekundarnu depoziciju, međutim nalaz možda treba vezati za neku od faza izgradnje Termi (vidi Vojvoda, Redžić 2019).</s><s>Koncentracija nalaza na lokaciji Više Burdelja ukazuje da nalaze možda treba vezati za neki horizont na lokaciji, međutim, kako su na lokaciji definisan samo kasnoantički horizont (vidi Mrđić 2009: 138; Jeremić 1977: 55–57), nalazi su najverovatnije u sekundarnoj depoziciji.</s> <s>4.1.15.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza 172 Varijanta bi mogla pripadati tipu XVI, međutim kako je nalaz veoma sličan varijanti XV/a/01a, pripisan je tipu 155</s> <s>Poznato je pet opeka sa žigom tipa XIII (kat.</s><s>1.108–1.112).</s><s>Dve pripadaju laterama i to formatu lidion, a tri krovnim opekama i to dve imbreksima i jedna tegulama (sl. 4.20).</s> <s>Dve opeke (kat.</s><s>1.110 i 1.112), za koje nije moguće odrediti varijantu žiga, su formata lidion Tabela 4.118.</s><s>Mera formata lidion sa žigom XV Tip</s> <s>Natpis se sastoji iz četiri elementa.</s><s>Prva tri elementa predstavljaju ime legije – leg(io) VII Cl(audia).</s><s>Poslednji element čini slovo F, koje D. Benea razrešava kao atribut fidelis, čime bi tumačenje pečata bilo leg(io) VII Cl(audia) f(idelis).</s><s>Nisu nam poznate analogije koje bi mogle pomoći u razrešenju poslednjeg elementa.</s><s>4.1.16.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Sva tri poznata žiga ovog tipa imaju pravougaone okvire (a).</s><s>4.1.16.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata 156</s> <s>Sva tri žiga ovog tipa imaju pravougaoni okvir (a) i natpis u pozitivu, ali prema stilskopaleografskim karakteristikama pripadaju trima varijantama XVI/a/01–03. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXX/6–8) Karakteristike: znaci su u ravni.</s><s>Između prvog i drugog elementa javlja se veći slobodan prostor, dok su ostali na pravilnom rastojanju.</s><s>Ujednačene su visine, pravilni i tanki, bez upečatljivih karakteristika.</s><s>Znak G izgleda poput znaka latiničnog slova C. Karakteristike: jedinom žigu ove varijante nedostaje levi deo.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine, veći i pravilni.</s><s>Znak G ima trougaono proširenje na gornjem kraju i vertikalan bočni krak.</s><s>Znak C trećeg elementa ima trougaono završen donji krak.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante ima samo desni kraj.</s><s>Na osnovu očuvanog dela deluje da su znaci u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine i pravilni.</s><s>Znak F poslednjeg elementa je spojen sa ivicom pečata.</s><s>Znak C trećeg elementa ima trougaoni serif na gornjem kraju i vertikalan donji kraj, zbog čega podseća na latinično slovo G. 4.1.16.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Opeke sa žigovima ovog tipa su otkrivene u Dakiji, u Drobeti i u Gornjoj Meziji u (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XVI/a/01 – Jedini žig ove varijante je otkriveni na prostoru antičke Drobete, međutim nisu nam poznati uslovi otkrića ovih nalaza (Tabela 4.120).</s><s>XVI/a/02 – Jedini žig ove varijante je otkriveni na prostoru antičke Drobete, međutim nisu nam poznati uslovi otkrića ovih nalaza (Tabela 4.120).</s><s>XVI/a/03 – Jedini žig ove varijante je otkriveni u Viminacijumu, na prostoru Kastruma, međutim nalaz potiče iz sekundarnog konteksta (Tabela 4.120).</s><s>Tabela 4.120.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XVI LOKALITET</s> <s>Tip nije moguće hronološki odrediti, međutim najverovatnije ga treba vezati za tip XV.</s><s>XVI/a/01 – Ovu varijantu nije moguće hronološki odrediti, budući da nam nije poznat kontekst otkrivenog nalaza.</s><s>Nalaz potiče iz Drobete i možda ga treba vezati za neku od faza izgradnje utvrđenja (vidi Florescu 1967; Stîngă 1998: 15–16; Petolescu 2013; Găzdac 2015: 16; Nikolić XVI/a/02 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti, budući da nam nije poznat kontekst otkrivenog nalaza.</s><s>Nalaz potiče iz Drobete i možda ga treba vezati za neku od faza izgradnje utvrđenja (vidi Florescu 1967; Stîngă 1998: 15–16; Petolescu 2013; Găzdac 2015: 16; Nikolić XVI/a/03 – Varijantu nije moguće hronološki odrediti.</s><s>Jedini žig otkriven je u Viminacijumu, na prostoru Kastruma i možda ga treba vezati za neku od varijantu izgradnje Kastruma.</s><s>4.1.16.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Tri opeke imaju žig tipa XVI (kat.</s><s>1.113–1.115).</s><s>Za kat.</s><s>1.113–1.114 nije poznat format, dok Tabela 4.121.</s><s>Mere tegule sa žigom XVI</s> <s>Poznat je samo jedan žig sa tekstom OFFLEGVIICL (kat.</s><s>1.116), zbog čega je ovo jedan od najređih tipova pečata VII Klaudijeve legije.</s><s>Lj.</s><s>Jevtović (2013: 45) ga numeriše kao tip VIII. 4.1.17.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Natpis se sastoji od četiri elementa, gde poslednja tri elementa predstavljaju ime jedinice leg(io) VII Cl(audia).</s><s>Prvi element predstavljaju znaci OFF, koje A. von Premerštajn i N. Vulić (von Premerstein, Vulić 1903: 53, n. 69) tumače kao off(icina).</s><s>Ovaj termin se povremeno javlja na opekama,173 uključujući i opeke VII Klaudijeve legije (vidi tipove XVIII i XXV), a najsličniji našem je tekst sa opeke legije VIII Avguste sa natpisom: officina leg(ionis) VIII Aug(ustae) (CIL XIII 05989).</s><s>Smatramo da je tumačenje natpisa kao off(icina) leg(ionis) VII Cl(audiae), odnosno ,,radionica VII Klaudijeve legije’’ ispravno.</s><s>4.1.17.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Jedini poznat žig ovog tipa ima okvir u obliku tabule ansate (b).</s><s>4.1.17.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata 173 Jedan od primera su i pečati Leg(io) IIII F(lavia) of(ficina) ar(morum) IV Flavijeve legije (Milošević 1971: 158</s> <s>(b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate (T. XXXXI/1) Karakteristike: okvir pečata je u obliku tabule ansate sa trapezoidnim ansama.</s><s>Natpisno polje ima okvir koji podražava ivice žiga.</s><s>U sredini svake anse nalazi se krug, koji možda predstavlja ostatke glave klina, kojim je glava pečata pričvršćena za dršku.</s><s>Znaci prva dva elementa natpisa su u ravni i ujednačene visine, dok su poslednja dva elementa manji i pomerena prema donjoj ivici pečata.</s><s>Znaci su na ujednačenom rastojanju.</s><s>Znaci F prvog elementa imaju horizontalni krak na donjem kraju slova (serif?).</s><s>Znak L drugog elementa ima vertikalan završetak bočnog kraka.</s><s>Slovo G ima zavijen bočni krak sa horizontalnim završetkom.</s><s>Znak L poslednjeg elementa ima koso na dole usmeren bočni krak.</s><s>4.1.17.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Jedina opeka sa žigom ovog tipa je otkrivena u Viminacijumu u Gornjoj Meziji (sl. 4.19). (b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate XVII/b/R/01 – Nisu poznati uslovi pronalaska jedine opeke sa žigom ove varijante, koja je otkrivena na Viminacijumu (Tabela 4.122).</s><s>Tabela 4.122.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XVII LOKALITET</s> <s>Tip nije moguće hronološki odrediti, budući da nisu poznati uslovi pronalaska jedinog nalaza ove varijante, međutim na hronološko opredeljenje tipa može ukazati epigrafska analiza.</s><s>Naime, termin officina povremeno javlja na opekama, uključujući i opeke VII Klaudijeve legije, pa tip možda treba opredeliti u isti period kao i tip XVIII.</s><s>Ipak, čini se da se termin officina javlja u svim periodima, pa nam ne može služiti pri određivanju vremena nastanka ovih nalaza.</s><s>Na osnovu datog skraćenja imena legije (CL) moguće je utvrditi da ovi nalazi ne pripadaju najstarijem periodu kraja I i početka II veka (Jevtović 2013: 45).</s><s>4.1.17.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznata je jedna opeke sa žigom tipa XVII, za koji nam nije poznat ni format ni mere.</s><s>Poznato je devet žigova sa natpisom LEGVIICLOFATIII (kat.</s><s>1.117–1.125).</s><s>D. Benea (1983: 159</s> <s>U zavisnosti od varijante, natpis pečata se sastoji od pet, odnosno šest elemenata.</s><s>Prva tri elementa predstavljaju ime legije – leg(io) VII Cl(audia).</s><s>Između trećeg i četvrtog elementa vidljiv je nepoznati znak, koji podseća na latinično slovo K i koji je kracima spojeno sa znakom O. Ovaj znak predstavlja simbol ili ligaturu, međutim njegovo značenje nam nije poznato.</s><s>Četvrti element predstavlja termin of(ficina) (vidi tip XVII).</s><s>Peti element čine slova ATIII, za koja možemo predspostaviti da predstavljaju ime, odnosno kognomen Atili(us), koji je bio majstor, odnosno rukovodio radionicom.</s><s>Na nekim varijantama (XVIII/a/R/01) javlja se i dodatni, šesti element natpisa, koji čine slova VIM.</s><s>Ova slova izvesno predstavljaju topografsku odrednicu Viminacium.174 Tekst natpisa proširenog pečata bi glasio leg(io) VII Cl(audia) of(ficinae) Atilii Vim(inacensi).</s><s>4.1.18.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Svi poznati žigovi ovog tipa imaju pravougaone okvir pečata (a).</s><s>4.1.18.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata U zavisnosti od načina izvođenja, definisane su tri varijante pečata sa ovim natpisom.</s><s>Varijantama XVIII/a/01–02 pripada pet žigova (kat.</s><s>1.117–1.121), a odlikuje ih pravougaoni okvir (a) i natpis LEGVIICLOFATIIIVIM u pozitivu.</s><s>Određene sličnosti žigova ukazuju da ove varijante mogu biti samo varijacije istog pečata.</s><s>Varijanti XVIII/a/R/01 pripadaju četiri žiga (kat.</s><s>1.122–1.125), koja imaju pravougaoni okvir (a) i skraćeni natpis LEGVIICLOFATIII u negativu.</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXI/2–5) Karakteristike: znaci pečata su u ravni, zbijeni i na različitoj udaljenosti.</s><s>Približno su ujednačene visine, pravilni i ujednačene debljine.</s><s>Prvi element karakterišu znaci E i G kod kojih se ne vide bočni kraci.</s><s>Simbol između trećeg i četvrtog elementa je u obliku latiničnog znaka R. Ostala slova nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, zbijeni, na različitoj udaljenosti i približno ujednačene visine.</s><s>Znak E prvog elementa je srednjim krakom spojeno za znakom G, koje je gornjim krakom spojeno sa znakom V. Takođe, kat.</s><s>1121, koji je poznat iz literature, ima bočni krak usmeren prema donjoj ivici žiga, dok kat.</s><s>1120, poznat iz dokumentacije, ima vertikalan bočni krak.</s><s>Simbol između trećeg i četvrtog elementa natpisa je u obliku simbola p, sa bočnim kracima spojenim sa znakom O četvrtog elementa.</s><s>Znak F četvrtog elementa nema očuvan donji 174 D. Benea (1983: 102) na osnovu nepotpunog primera predlaže razrešenje poslednjeg elementa pečata sa Vitalianus, odnosno njegovo poistovećivanje majstorom koji je rukovodio radionicom pri odredu prepozita Viktorinusa (tip XXVII).</s><s>Sa ovim stavom se složio i autor (Jevtović 2013: 45–46), međutim nova otkrića su ukazala na neispravnost ovakvog tumačenja.</s><s>160</s> <s>4.1.18.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga krak, dok je na primeru iz dokumentacije predstavljen u obliku latiničnog slova P. Ostali elementi nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni, na istom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Slova imaju neravne ivice, što ukazuje na istrošenost ili zaprljanost pečata.</s><s>Drugo I drugog elementa je horizontalnom crtom spojeno sa znakom C. Ni na jednom žigu nije vidljiv bočni krak znaka L trećeg elementa.</s><s>Znak F četvrtog elementa ima kose bočne krake i donji znatno kraći od gornjeg.</s><s>Ostali elementi nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>4.1.18.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Sve opeke sa žigom ovog tipa potiču iz Viminacijumu u Gornjoj Meziji (sl. 4.19). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XVIII/a/01 – Nalazi ove varijante potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.123).</s><s>Kat.</s><s>1.117 je otkriven na prostoru Kastruma i potiče iz sekundarne depozicije, dok kat.</s><s>1.118 ukazuje da varijantu treba vezati za proizvodnju peći 14 radionice 8 na lokaciji Provalije Tabela 4.123.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XVIII/a/01 LOKALITET</s> <s>XVIII/a/02 – Nalazi ove varijante potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma, međutim sva tri nalaza potiču iz sekundarnog konteksta (Tabela 4.124).</s><s>Tabela 4.124.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XVIII/a/02 LOKALITET</s> <s>XVIII/a/R/01 – Nalazi ove varijante potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma (Tabela 4.125).</s><s>Jedan nalaz je otkriven na lokaciji Više Grobalja, u sekundarnoj depoziciji.</s><s>Kat.</s><s>1.1221.124 su otkriveni pri istraživanju Peći 1 na lokaciji TEKO–A. Tabela 4.125.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XVIII/a/R/01 LOKALITET</s> <s>Epigrafska analiza, odnosno način navođenja imena legije sa patrimonijum Klaudija ukazuje da nalaze treba vezati za tip X (vidi 4.1.10. – tip X).175 Ovaj tip je opredeljen u period između vladavine cara Hadrijana, ili nešto kasnije, u vreme cara Antonina Pija, a do sredine III veka, odnosno do vremena tetrarhije (Jevtović 2013: 45–46).</s><s>Arheološki kontekst ukazuje da sve varijante ovog tipa treba vezati za radionicu 8, odnosno peć 14 na lokaciji Provalije – TEKO–A. Radionica je hronološki opredeljena na osnovu nalaza ovog tipa, ali se ne može isključiti ni raniji period (Jevtović 2022; vidi 5.1.2.2.</s><s>Radionica 8 (Peći 144.1.18.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je devet opeka sa žigom tipa XVIII (kat.</s><s>1.117–1.125).</s><s>Ne računajući debljinu, samo kat.</s><s>1.125 ima očuvane dimenzije.</s><s>Pet opeka pripada laterama, dve krovnim opekama, dok za jednu nije moguće odrediti format (sl. 4.21).</s> <s>Četiri opeke sa žigom tipa XVIII su formata bipedalis.</s><s>Zastupljene su varijante XVIII/a/01 i XVIII/a/R/01.</s><s>Osim debljine, nijedna od opeka sa žigom ovog tipa nema očuvane mere (Tabela Tabela 4.126.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata bipedalis sa žigom XVIII Tip</s> <s>Poznate su tri tegule sa žigom tipa XVIII.</s><s>Zastupljene su varijante XVIII/a/01–02 i XVIII/a/R/01.</s><s>Osim debljine, samo kat.</s><s>1.125, varijante XVIII/a/R/01, ima očuvane mere (Tabela 4.127).</s><s>Debljina tegula ovog tipa varira između 2,5 i 3,2 cm.</s><s>Tabela 4.127.</s><s>Mere tegula sa žigom XVIII Tip</s> <s>Natpis se sastoji od četiri elementa.</s><s>Prvi element predstavljaju znaci TEG, koje A. von Premerštajn i N. Vulić (von Premerstein, Vulić 1903: 53, n. 70) tumače kao teg(ularii).</s><s>Ostali elementi natpisa predstavljaju ime jedinice – leg(io) VII Cl(audia).</s><s>Skraćenice TEG, TECLA, TEGULA, TEGLA ili TEGRA su retke, ali dokumentovane na opekama iz Britanije i sa prostora donje Rajne.</s><s>Na osnovu položaja u natpisu njihovo najčešće tumačenje je teg(ularia), odnosno radionica za izradu tegula (Kurzmann 2006: 216–217; vidi Swan, Philpott 2000: 5859).</s><s>Ovakvo tumačenje više odgovara, pa bi i natpis naših žigova trebalo čitati teg(ularia) leg(ionis) VII Cl(audiae).</s> <s>Jedini žiga ovog tipa ima pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.19.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznata su tri žiga sa tekstom TEGLEGVIICL (kat.</s><s>1.126–1.128).</s><s>A. von Premerštajn i N. Vulić (von Premerstein, Vulić 1903: 53, n. 70), koji publikuju ove nalaze, navode da se žigovi blago razlikuju, međutim kako prilažu crtež samo jednog nalaza, definisali smo samo jednu varijantu – XIX/a/R/01, koju odlikuje pravougaoni okvir (a) i natpis u negativu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXI/6) Karakteristike: znaci su u ravni i ujednačene visine, osim znaka poslednjeg elementa, koji su niži i postavljeni bliže donjoj ivici pečata.</s><s>Znaci su na ujednačenom rastojanju.</s><s>Znaci G prvog i drugog elementa i znak L drugog elementa imaju bočni krak postavljen koso na dole.</s><s>Znak V trećeg elementa izgleda poput obrnutog latiničnog slova A, dok su brojevi I spojeni horizontalnom crtom.</s> <s>4.1.19.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta je otkrivena u Viminacijumu u Gornjoj Meziji (sl. 4.19). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XIX/a/01 – Nalazi ove varijante potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma, međutim nisu poznati uslovi pronalaska ovih nalaza (Tabela 4.128).</s><s>Tabela 4.128.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XIX/a/01 LOKALITET</s> <s>Tip nije moguće precizno hronološki odrediti, budući da nam nisu poznati uslovi otkrića nalaza.</s><s>Međutim, na okvirno hronološko opredeljenje tipa ukazuje epigrafska analiza.176 Skraćenje patrimonijuma legije sa CL ukazuje da se ovaj tip proizvodi negde nakon druge decenije II veka 4.1.19.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Ni za jednu opeku sa žigom tipa XIX nije poznat format, ali pripadaju laterama.</s><s>Poznat je jedan žig sa tekstom LEGVIICŠ.</s><s>ĆF (kat.</s><s>1.129), zbog čega ovaj tip predstavljaju jedan 4.1.20.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Natpis se sastoji od četiri elementa.</s><s>Prvi dva elementa predstavljaju ime legije – leg(io) VII.</s><s>Treći element počinje znakom C, međutim sledeća dva slova nisu jasno vidljiva, sa time što (= 687)) tumače pečat kao leg(io) VII D(i)e(rna), međutim ovakvo tumačenje nam ne deluje ispravno, a pečat nije moguće rastumačiti.</s><s>4.1.20.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Jedini poznat žig ovog tipa ima pravougaon okvir natpisa (a).</s><s>4.1.20.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznat je jedan žig sa tekstom LEGVIICŠ.</s><s>ĆF koji ima pravougaoni okvir (a) i natpis u negativu, a pripada varijanti XX/a/R/01.</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXI/7) Karakteristike: natpis je sa gornje i donje strane uokviren horizontalnom linijom.</s><s>Znaci su u ravni i ujednačene visine, osim poslednjeg znaka, koji je bliže gornjoj ivici pečata.</s><s>Na ujednačenom su rastojanju.</s><s>Znak E je srednjim krakom spojen sa znakom G, a znak I je horizontalnom crtom spojen sa znakom C.</s> <s>4.1.20.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta je otkrivena u Viminacijumu u Gornjoj Meziji (sl. 4.19).</s><s>176 Pečati sa navedenim terminom tegularius su u Germaniji opredeljeni u period I veka, a u Britaniji u prvu polovinu II veka (Kurzmann 2006: 216–220).</s><s>Ovakvo rano datovanje naših nalaza nije moguće.</s><s>164</s> <s>Tip nije moguće precizno hronološki odrediti, budući da nam nisu poznati uslovi pronalaska, a epigrafska analiza nije omogućila razrešenje teksta natpisa.</s><s>Takođe, utvrđenje Dierna je istraženo u maloj meri (vidi Gudea 2001: 74), pa ni samo mesto nalaska ne može ukazati na hronološko opredeljenje.</s> <s>4.1.20.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Poznata je jedna tegula (kat.</s><s>1.129) sa žigom tipa XX (Tabela 4.130).</s> <s>Natpis se sastoji od sedam elementa, koje tumače A. von Premerštajn i N. Vulić (Premerstein, Vulić 1903: 55, n. 78.).</s><s>Prva tri elementa predstavljaju ime legije.</s><s>Četvrti element RENO treba razrešiti sa reno(vata?) ili reno(vatum), pod pretpostavkom da se odnosi na obnovu legijskog logora u Viminacijumu.</s><s>Peti element natpisa TEMP razrešavaju sa temp(erante), odnosno temp(ore) (vidi Soproni 1986: 186–187).</s><s>Slova CONCOR čine šesti element i predstavljaju kognomen Concordius.</s><s>Poslednji element čine slova DVC.</s><s>Treba napomenuti da se znak C ni na jednom žigu ne vidi jasno i da može predstavljati deo okvira pečata.</s><s>Uprkos, ovaj element predstavlja titulu dux.</s><s>Pun tekst pečata glasi leg(io) VII Cl(audia) renovata temp(ore) Concordius duc(is).177</s> <s>A. Premerstein i N. Vulić predlažu identifikaciju duksa Konkordijusa sa Valerijem Konkordijem, duksom Germanije Prime u vreme vladavine tetrarha Konstancija Hlora (između 177 N. Vulić (Вулич 1940: 562) navodi da postoje pečati sa identičnim natpisom, ali IV Flavijeve legije, međutim ovo nije moguće potvrditi.</s><s>Veoma slična formulacija javlja se na pečatima II Italske legije u Norku: ŠTeĆmp(ore) 165</s> <s>Svi žigovi tipa XXI, čiji nam je izgled poznat imaju pravougaoni okvir sa upisanom tabulom 4.1.21.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznat je 31 žig tipa XXI (kat.</s><s>1130–1160).</s><s>Pečat ima pravougaoni okvir sa natpisom u dva reda, od kojih svaki ima upisanu tabulu ansatu (c).</s><s>Poznat je izgled 14 žigova (kat.</s><s>1.1301.143), koji smo na osnovu razlika u detaljima podelili na 3 varijante – XXI/c/01–03.178 Kat.</s><s>1.142–1.143 nije moguće opredeliti po varijantama, dok za 17 žigova (kat.</s><s>1.144–1.160) nije poznat izgled.</s> <s>(c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata (T. XXXXII) Karakteristike: natpis se sastoji iz dva reda, od kojih svaki ima svoje natpisno polje sa okvirom u obliku tabule ansate i sa ansama u obliku znaka V. Slova su u ravni, na pravilnom međusobnom rastojanju, ujednačene visine, pravilni i imaju trougaone serife.</s><s>Znaci L imaju ,,vitičast’’ bočni krak, koji je kod kat.</s><s>1.130 vertikalan, a kod kat.</s><s>1.131 povijen prema slovu E. Znak G prvog elementa ima vertikalni bočni krak.</s><s>Četvrti element odlikuje znak R, sa produženim donjim krakom.</s><s>Drugi red pečata odlikuju ligature slova TE i MP.</s><s>Karakteristike: Natpis se sastoji iz dva reda, od kojih svaki ima svoje natpisno polje u obliku tabule ansate i sa ansama u obliku znaka V. Razliku u odnosu na XXI/c/01 predstavljaju pravougaoni ,,umeci’’ koji se javljaju iznad i ispod kraka tabule ansate.</s><s>Natpis nije u ravni i pojedinačna slova su izdignuta ili spuštena, što se posebno vidi kod slova O četvrtog i šestog elementa, koja su spojena sa gornjim ivicama natpisnih polja.</s><s>Takođe, slova nisu na istom rastojanju i nisu ujednačene visine.</s><s>U odnosu na varijantu XXI/c/01, slova nemaju trougaone serife.</s><s>Znaci L prvog i trećeg elementa imaju vertikalne ,,vitičaste’’ bočne krake.</s><s>Znak G prvog elementa nema bočni krak.</s><s>Drugi red pečata odlikuju ligature slova TE i MP.</s><s>Karakteristike: natpis se sastoji iz dva reda, od kojih svaki ima svoje natpisno polje u obliku tabule ansate i sa ansama u obliku znaka V. Razliku u odnosu na prethodne varijante čine vidljiva oštećenja ansi na levim krajevima pečata.</s><s>Natpis nije u ravni i pojedinačna slova su izdignuta ili spuštena, što se posebno vidi kod slova O četvrtog i šestog elementa, koja su spojena sa gornjim ivicama natpisnih polja.</s><s>Takođe, nalaze se na neujednačenom rastojanju i nisu ujednačene visine.</s><s>Kao i kod varijante XXI/c/02, slova nemaju trougaone serife.</s><s>Znaci L prvog i trećeg elementa imaju horizontalan ili koso postavljen bočni krak, dok je kod kat.</s><s>1.141 178 Najveći broj ovih nalaza je poznat iz literature i dokumentacije, pa ove razlike mogu biti posledica stila crtanja.</s><s>166</s> <s>4.1.21.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira krak vertikalan.</s><s>Znak G prvog elementa ima spiralno povijen bočni krak.</s><s>Drugi red pečata odlikuju ligature slova TE i MP petog elementa.</s><s>Znak R šestog elementa ima duži bočni krak.</s><s>4.1.21.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Tip XXI je otkriven isključivo u Viminacijumu u Gornjoj, odnosno Prvoj Meziji (sl. 4.22). (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata XXI/c/01 – Varijanta je poznata samo sa prostora Viminacijuma (Tabela 4.131).</s><s>Za nalaz 1.132 nije poznat arheološki kontekst, dok ostali nalazi najverovatnije potiču iz sekundarnog konteksta, osim možda kat.</s><s>1.130 i 1.133.</s><s>Ovi nalazi su otkriveni u konstrukciji grobova G5515 i G– 2681 i verovatno su upotrebljeni nedugo po proizvodnji.</s><s>Tabela 4.131.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXI/c/01 LOKALITET</s> <s>XXI/c/02 – Varijanta je poznata samo sa prostora Viminacijuma (Tabela 4.132).</s><s>Za većinu nalaza nisu poznati uslovi pronalaska.</s><s>Kat.</s><s>1.134 je otkriven u konstrukciji groba G– 19 na lokaciji Kastrum, a kat.</s><s>1.135 u sloju na lokaciji Pećine, što iako predstavlja sekundarnu depoziciju, nalazi su deponovani nedugo po proizvodnji.</s><s>Tabela 4.132.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXI/c/02 LOKALITET</s> <s>XXI/c/03 – Varijanta je poznata samo sa prostora Viminacijuma (Tabela 4.133).</s><s>Sva tri nalaza najverovatnije potiču iz sekundarne depozicije, sa time što kat.</s><s>1.141, iz konstrukcije groba G5515 na lokaciji Pećine upotrebljen nedugo po proizvodnji.</s><s>Tabela 4.133.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXI/a/03 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi, za koje nije poznat izgled, potiču sa prostora Viminacijuma, sa lokacije Pećine (Tabela 4.134).</s><s>Svi nalozi potiču iz konstrukcije grobova, što verovatno predstavlja sekundarnu 167</s> <s>Tip XXI je opredeljen u vreme vladavina cara Dioklecijana, odnosno u vreme kraja III i početka IV veka179 (Mirković 1998: 120; Mirković 2003: 46; Jevtović 2013: 46–47).</s><s>Sa jedne strane, natpis pominje reorganizaciju legije, koja se verovatno odigrala u vreme ovog cara, ali je za opredeljenje ključna identifikacija Konkordijusa sa Valerijem Konkordijem, duksom Germanije Prime u vreme vladavine tetrarha Konstancija Hlora (između 293 i 305. godine) i Konkordijusom prokonzulom Numidije 295. godine (Premerstein, Vulić 1903: 55, n. 78 = CIL III 8275, 2; Benea 1983: 124; Jones et al. 1971: 219).</s><s>Ovakvo hronološko opredeljenje potvrđuje i arheološki kontekst otkrivenih nalaza, iako nije moguće preciznije datovanje na osnovu konteksta.</s><s>Pojedinačne varijante nije moguće precizno hronološki opredeliti i verovatno je da su istovremene.</s> <s>4.1.21.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirana je 31 opeka sa žigom tipa XXI (kat.</s><s>1.130–1.160).</s><s>Ne računajući njihovu debljinu, za 27 opeka nemamo podatke o dimenzijama, dve imaju očuvanu jednu dimenziju, a dve obe.</s><s>Za 19 opeka nije poznat format, 4 su latere nedefinisanog oblika, a 8 pripada krovnim opekama, i to tegulama.</s> <s>179 E. Sarnowski (1985: 121) smatra da tip treba opredeliti u vreme cara Konstantina, što se ne može u potpunosti isključiti.</s><s>Treba napomenuti da se analogni nalazi II Italske legije iz Norika, Recije i Panonije nastali znatno kasnije, između 369. i 372. godine, kako se okvirno datuju i drugi slični nalazi (Wilkes 2005: 141; Jilek 2000: 345; Soproni 1986: 186).</s><s>Da tip treba opredeliti pre sredine IV veka, ukazuje kontekst kat.</s><s>1133, otkriven u konstrukciji groba G– 2681 na lokaciji Pećine, koja je nastala –346/350 (Korać 1993).</s><s>168</s> <s>Poznato je 8 tegula sa žigom tipa XXI.</s><s>Zastupljene su varijante XXI/c/01–03, dok 3 nalaza nije moguće odrediti prema varijanti.</s><s>Nisu poznate dimenzije kat.</s><s>1.140, varijante XXI/c/02 i kat.</s><s>1.146 nepoznate varijante.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.135.</s><s>Tabela 4.135.</s><s>Varijabilnost mera tegula sa žigom XXI Tip</s> <s>Prva tri elementa natpisa pečata predstavljaju ime legije – leg(io) VII Cl(audia); četvrti element predstavlja slovo P, a peti element znak S. Raniji autori na osnovu poznatih epiteta legije sa epigrafskih spomenika (CIL III 1676; vidi IDR III/1 38, br. 7) i analogija (vidi Tudor 1948: 159–160; Tudor 1960: 340) tumače poslednja dva elementa natpisa kao p(ia) S(everiana) (Vulić 17–23) prva ukazuje da PS treba razrešiti kao p(edaturae) s(uperior),180 a da ih treba čitati p(ars) s(uperior) dokazuje M. Dušanić (1978).181 4.1.22.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Svi žigovi sa natpisom LEGVIICLPS imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.22.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je 30 žigova ovog tipa (kat.</s><s>1.161–1.190).</s><s>Svi imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>Na osnovu stilsko–paleografskih karakteristika definisano je 6 varijanti – XXII/a/01–06, a za 5 žigova (kat.</s><s>1.186–1.190) nije poznat izgled.</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXIII–XXXXIV) Karakteristike: natpisno polje je sa gornje i donje strane uokvireno horizontalnom linijom.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine i pravilnog oblika.</s><s>Znak G kosim bočnim krakom dodiruje donju ivicu pečata.</s><s>Znak L trećeg elementa ima bočni krak povijen na 180 Izraz predstavlja arhaični izraz p(ars/artis) s(uperior/uperioris) i češće se javlja u Noticiji Dignitatum.</s><s>181 Da je tumačenje M. Dušanić (1978: 343) ispravno ukazuje eksplicitniji natpisa žiga sa opeke IV Flavijeve legije 169</s> <s>XXII/a/01a (kat.</s><s>1.161; 1.162?; T. XXXXIII/1–2) – Osnovna varijacija koju odlikuju pravilni znaci.</s><s>Znak V drugog elementa je viši od ostalih i dodiruje gornju i donju ivicu okvira natpisnog polja.</s><s>Brojevi I su niži od ostalih znaka, što može biti posledica zaprljanosti pečata. levoj ivici okvira pečata.</s><s>Ostali znaci su pravilni.</s><s>Na krajevima brojeva I vide se trougaona XXII/a/01c (kat.</s><s>1.166; T. XXXXIII/5) – Jedini žig ove varijacije je slabo vidljiv.</s><s>Varijaciju odlikuju tanja slova, a slova L trećeg i P četvrtog elementa, dodiruju gornju ivicu pečata.</s><s>Karakteristike: znaci prva tri elementa su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine, dok su znaci poslednja dva elementa viši, na većem rastojanju i bliži gornjoj ivici pečata.</s><s>Znaci su pravougaoni sa neravnim ivicama, što je možda posledica izlizanosti pečata.</s><s>Znak L prvog elementa ima trougaonim proširenjem na gornjem kraju i bočni kraj koji se povija na gore.</s><s>Znak G ovog elementa ima vertikalan bočni krak.</s><s>Broj V je horizontalnom linijom spojen sa I, dok je drugo I horizontalnom crtom spojeno sa C. Karakteristike: kao i kod XXII/a/02, znaci prva tri elementa su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine, dok su znaci poslednja dva elementa viši, na većem rastojanju i bliži gornjoj ivici pečata.</s><s>Znaci L prvog i trećeg elementa i slovo G imaju kos bočni krak koji dodiruje donju ivicu pečata.</s> <s>Karakteristike: kao i kod varijanti XXII/a/02– XXII/a/03, znaci prva tri elementa su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine, dok su znaci poslednja dva elementa viši, na većem rastojanju i bliže gornjoj ivici pečata.</s><s>Na osnovu crteža, znaci su istrošeni.</s><s>Znak E prvog elementa je srednjim krakom spojeno sa G, dok znak S poslednjeg elementa ima trougaoni završetak na donjem kraju.</s> <s>Karakteristike: znaci pečata su u ravni i ujednačene visine.</s><s>Kod većine primera su na pravilnom rastojanju, dok neke odlikuje veći razmak između znaka poslednja dva elementa.</s><s>Znaci deluju šematizovano.</s><s>Slova L prvog i trećeg elementa imaju kos i na dole usmeren bočni krak.</s><s>Prvi element odlikuje i znak G, čiji je bočni krak vertikalan i usmeren na dole.</s><s>4.1.22.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza 170</s> <s>XXII/a/01 – Varijanta je otkrivena u Drugoj Panoniji, u Sirmijumu i Rakovcu, kao i na prostoru Viminacijuma u Prvoj Meziji (Tabela 4.136).</s><s>Dva nalaza otkrivena na prostoru Viminacijuma potiču iz grobnih konstrukcija, što može ukazivati na sekundarnu upotrebu, međutim za kat.</s><s>1.161, otkriven u konstrukciji groba G– 5957 postoje indicije da je upotrebljen nedugo po proizvodnji.</s><s>Za nalaze otkrivene na prostoru Panonije nisu poznati uslovi pronalaska, osim nalaza kat.</s><s>1162, koji je otkriven na lokalitetu 1 i kat.</s><s>1.167, koji je slučajno otkriven na prostoru Carske žitnice (lokalitet 30).</s> <s>XXII/a/02 – Jedini nalaz ove varijante je otkriven u Viminacijumu (Tabela 4.137).</s><s>Otkriven je u ispuni ukopa 1, koji predstavlja ležište gline.</s><s>Ovo izvesno predstavlja sekundarnu depoziciju, budući da je zapunjavanje jame započeto nedugo po prestanku rada radionice (vidi Redžić et XXII/a/03 – Jedan nalaz ove varijante je otkriven na prostoru Banatske Palanke, na prostoru nekadašnje provincije Dakije, dok je drugi otkriven u Sremskoj Mitrovici (Tabela 4.137).</s><s>Ni za jedan nije poznat arheološki kontekst.</s> <s>XXII/a/05 – Varijanta je otkrivena samo prilikom arheoloških istraživanja Sremske Mitrovice (Tabela 4.138).</s><s>Koncentracija nalaza je otkrivena prilikom istraživanja lokaliteta 1a, odnosno Carske palate, što predstavlja primarni kontekst.</s><s>Isto možda važi i za kat.</s><s>1.185, otkriven na lokalitetu 29, u sklopu tzv. ,,Licinijevih termi’’.</s><s>Dva nalaza su otkrivena prilikom istraživanja lokaliteta 21, na kome je identifikovana stambena četvrt, kao i za kat.</s><s>1.175–1.176, nije poznat precizan arheološki kontekst ovih nalaza.</s><s>171</s> <s>Preostali nalazi ove varijante su otkriveni u Viminacijumu, Velikom Gradištu i Sirmijumu (Tabela 4.139).</s><s>Kat.</s><s>1.186 potiče sa lokacije Pećine, iz konstrukcije G– 187, koji nije moguće hronološki odrediti.</s><s>Kat.</s><s>1.188 potiče sa prostora Carske žitnice, međutim za ovaj nije poznat precizan arheološki kontekst, što važi i za ostale nalaze.</s><s>Tabela 4.139.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XXII/a LOKALITET</s> <s>Upotreba ovog tipa pečata vezuje se za kasnoantičku reorganizaciju vojske i opredeljena je u vreme tetrarhije i vladavine Konstantina, međutim bez preciznijih konteksta nalaza nije moguće bliže odrediti u ovom periodu (Jevtović 2013: 46; Иванов 2014: 148).</s><s>Analogni pečati IV Flavijeve legije (LEG IIII FL PAR SUP) su opredeljeni u prvu polovinu IV veka (Dušanić Velika koncentracija je otkrivena u Sirmijumu.</s><s>Nalazi su otkriveni na različitim lokalitetima, teško jasno utvrditi šta je otkriveno u pojedinačnim sondama, a precizniji kontekst nalaza nam nije poznat.</s><s>Veća grupa je otkrivena na lokalitetu 1a, na kome su otkriveni ostaci carske palate (Jeremić 2016: 221–234).</s><s>Njena izgradnja počela je krajem III veka (Jeremić 2016: 205), odnosno u prvoj deceniji IV veka182 (Galerije).</s><s>Nalazi su otkriveni i na prostoru tzv. ,,Licinijevih'' termi na lokalitetu 29, kao i carske žitnice na lokalitetu 30.</s><s>Obe ove celine su opredeljene u prvu polovinu IV veka (Jeremić 2016: 206–207).</s><s>Nalazi su otkriveni i na drugim lokacijama Sirmijuma, međutim ove nije moguće preciznije vezati za određene celine.</s><s>Izvesno je da se svi ovi nalazi se mogu vezati za treću razvojnu etapu Sirmijuma, opredeljenu u period krajem III veka ili za četvrtu, iz prve polovine IV veka (Jeremić 2016: 199, 205–207).</s><s>Nalazi su otkriveni i na drugim lokalitetima.</s><s>Veća koncentracija je otkrivena na prostoru Viminacijuma,183 međutim samo je kat.</s><s>1.161 potiče iz poznate celine. a lokacije Pećine, iz 182 Prema usmenom svedočanstvu S. Pop–Lazića, saradnika Arheološkog instituta u Beogradu.</s><s>183 Na Viminacijumu je horizont IV veka prisutan, ali nije jasno definisan.</s><s>172</s> <s>Lateres konstrukcije groba G– 5957 je opredeljen u sredinu IV veka,184 što iako ukazuje na sekundarnu depoziciju, pokazuje i da je iskorišćen ne dugo po pravljenju (Redžić et al. 2021a).</s><s>Pojedinačni nalazi su otkriveni i u Velikom Gradištu185 (kat.</s><s>1.189) i u Banatskoj Palanci186 (kat.</s><s>1.170), međutim oba nalaza su slučajna, a ovi prostori nisu istraživani.</s><s>4.1.22.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 30 opeka sa žigom tipa XXII (kat.</s><s>1.161–1.190).</s><s>Ne računajući njihovu debljinu, za 19 opeka nemamo podatke o dimenzijama, osam ima očuvanu jednu dimenziju, a tri imaju očuvane obe dimenzije.</s><s>Osam opeka pripada laterama i to formatu lidion, tri krovnim opekama, i to tegulama, a za 19 nije moguće odrediti format (sl. 4.23).</s> <s>Osam opeka sa žigom tipa XXII je formata lidion.</s><s>Zastupljene su varijante XXII/a/01–05.</s><s>Varijabilnost mera je prikazana na tabeli 4.140.</s><s>Dužina varira između 40,50 i 42,00 cm, širina između 24,50 i 27,30 cm, debljina između 3,80 i 5 cm.</s><s>Težina nije poznata ni za jednu opeku.</s><s>Tabela 4.140.</s><s>Varijabilnost mera formata lidion sa žigom XXII Tip</s> <s>Poznate su tri tegule sa žigom ovog tipa, dve varijante XXII/a/01 i jedna neodređene varijante.</s><s>Varijabilnost njihovih mera je prikazana na tabeli 4.141.</s><s>Odlikuje ih uniformnost, sa dužinom od 52,00 cm, širina varira između 38,50 i 38,30 cm i debljinom između 3 i 3,6 cm.</s><s>Tabela 4.141.</s><s>Varijabilnost mera tegula sa žigom XXI Tip</s> <s>Poznata su 44 žiga na kojima se pominje prepozit Hermogenes (kat.</s><s>1.191–1.233).</s><s>M. Dušanić (1976: 280) pečate sa natpisom ovog tipa numeriše kao tip 1, D. Benea187 (1983: 104; Pl. III) kao tip XLVI.</s> <s>Nalazi ovog tipa su među prvim otkrivenim i najproučavanijim pečatima VII Klaudijeve legije (vidi Dušanić 1976).</s><s>Osnovni problem u njihovom tumačenju je postojanje četiri varijante natpisa:</s> <s>Svaka od ovih varijanti se sastoji od istih 9 elemenata, sa izuzetkom varijante 3, koja nema četvrti element (RIP).</s><s>Ono što razlikuje ove varijante je različit način skraćivanja ovih elemenata.</s> <s>Prvi element čine slova S C odnosno SV C, koji predstavljaju izraz su(b) c(ura),188 koji znači ,,dao da se izradi’’, odnosno ,,pod nadleštvom’’.</s><s>Ovaj izraz je relativno redak na natpisima na opekama.</s><s>U većoj meri se javlja na opekama VII Klaudijeve i IV Flavijeve legije, a u manjem broju i na opekama legije XXI Primigenije (AE 1999, 1109; AE 2001, 1557c; AE 2007, 1039) i na opekama auksilijarnih jedinica (IGLR 424; AE 1897, 0148g; von Premerstein, Vulić 1903: 55, Nr.</s><s>81).</s><s>Drugi element natpisa je kognomen Hermogenes.</s><s>Treći element čine slova PP, čije je tumačenje čin p(rae)p(ositus).</s><s>Četvrti element, koji je izostavljen u 3 varijanti pečata (vidi Dušanić 1976), predstavljaju slova RIPE, RIP ili R. Eksplicitno navođenje odrednice rip(a)e jasno svedoči da treći i četvrti element čine zvanje p(rae)p(ositus) rip(a)e. Sledeća tri elementa natpisa čini ime legije – leg(io) VII Cl(audiae).</s><s>Poslednja dva elementa pečata se javljaju u formi PART CIT Ili PAR CE.</s><s>Ove skraćenice su tumačene na različite načine.</s><s>Stariji autori ih tumače kao toponim,189 odnosno ime podoficira – nadzornika ciglane190 (Swoboda 1939: 39; pitanju prostorne odrednice koje se odnose na termin rip(a)e prvi ukazuje P. Petrović, koji ih dokazuje da ih treba razrešiti sa par(tis) ci(terioris), a da je verzija ceterior posledica fonetske promene u obliku (prelazak nenaglašenog i u e), koja je dobro poznata u kasnoj antici.</s><s>Stoga 187 D. Benea (1975: 127–128) ranije definiše tri, odnosno četiri varijante pečata.</s><s>Ove varijante odgovaraju našim varijantama pečata – varijanta 1 = XXIII/a/02; varijanta 2 = XXIII/a/01; varijanta 4 = XXIII/a/R/01. 188 Prema M. Dušanić (1976: 277) oblik su(b) c(ura), koji se javlja na podtipu ukazuje na asimilaciju b+ c u cc, odnosno na oblik suc cura.</s> <s>189 Pretpostavlja se da je u pitanju toponim utvrđenja kod Boljetina (G. Nojdek prema CIL 13814a; Ritterling 1925: 1624; Gudea 1970: 556–558; Gudea 1974: 142; Benea 1975) ili utvrđenje kod Čezave (Вулић 1941: 40, br. 89), što opovrgava još E. Swoboda (1939: 35–36; vidi Кондић 1971; Jeremić 2012: 64).</s><s>190 D. Benea (1975: 126–127) primećuje da su sve analogije koje ovi autori navode u korist ovakvog stava potiču iz Viminacijumskog logora, na kojima ne bi imalo smisla navoditi ime glavno logora legije.</s><s>174</s> <s>Ime Hermogenes je grčkog ili orijentalnog porekla.</s><s>Krajem III i u IV veku je posvedočeno više osoba na visokim pozicijama koje nose ovo ime191 (RE VIII 863–865, Br. 13–16, 18; Jones et al. 1971: 422–425).</s><s>Primeri iz vremena vladavine Dioklecijana su brojni,192 međutim najbolji kandidat je Hermogenes koji dobija komandu nad odredom na Tračkoj granici tokom vladavine Konstancija II (337–361) (RE VIII 864, Br. 14; Gudea 1970: 558–559).</s><s>Takođe, možda ga treba poistovetiti i sa naručiocem bronzane lampe iz Vlaškog Dola (IMS I 83; Popović 1969; vidi Dušanić 1976: 278).</s><s>Ipak, ne postoji način da se ijedna od navedenih osoba dovede u direktnu vezu sa prepozitom VII Klaudijeve legije.</s><s>4.1.23.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Svi žigovi ovog tipa imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.23.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata U zavisnosti od načina izvođenja, poznate su šest varijanti pečata sa ovim natpisom: XXIII/a/01–02, XXIII/a/R/01, XXIII/d/01 i XXIII/d/R/01.</s><s>Naime, sve imaju pravougaoni okvir, s tim što su na žigovima podtipa (a) slova izdignuta, dok su kod podtipa (d) utisnuta.</s><s>Poznat je izgled 38 žigova (kat.</s><s>1.191–1.228).</s><s>Najveći broj pripada žigovima sa izdignutim slovima i natpisom u pozitivu, koji se na osnovu stilsko–paleografskih karakteristika dele na dve varijante – XXIII/a/01–02. 11 primeraka (kat.</s><s>1.215–1.225) pripada varijanti XXIII/a/R/01, koja ima izdignuta slova i natpis u negativu.</s><s>Kod varijanti žigova sa utisnutim slovima, razlikujemo varijantu sa natpisom u pozitivu – XXIII/d/01 (kat.</s><s>1.226–1.227) i varijantu XXIII/d/R/01, sa natpisom u negativu (kat.</s><s>1228).</s><s>Za pet žigova (kat.</s><s>1.129–1.133) nije poznat izgled, te nije moguće precizno odrediti podtip i varijantu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>Karakteristike: natpis pečata je u dva reda i glasi: SC HERMOGENI PP RIPE │ LEG VII CL PART CIT.</s><s>Znaci su u ravni, osim prvog elementa i znaka E drugog elementa, koji su bliži gornjoj ivici.</s><s>Na ujednačenom su rastojanju, iste visine i pravilnog oblika.</s><s>Znaci H i E drugog elementa su u ligaturi.</s><s>Znaci G imaju vertikalan bočni krak.</s><s>Slovo T osmog i znak C devetog elementa su spojeni u gornjem delu.</s><s>Definisane su dve varijacije pečata (XXIII/a/01a–b), a kat.</s><s>1.201–1.205 nije moguće pripisati definisanim varijacijama.</s><s>191 Postoji mišljenje da se Hermogenes javlja na opekama i kao prepozit IV Flavijeve legije (Vulić 1905: 8, no.</s><s>22; Mirković 2003: 48–49), međutim ovo tumačenje je posledica pogrešnog čitanja natpisa (up.</s><s>Vulić 1905: 8, no.</s><s>192 Kao kandidati pominju se Aurelius Hermogenianus, v(ir) Šem(inentissimus)Ć, koji je bio viteškog staleža i prefekt pretorijuma, ili njegov sin Hermogenes, prokonzul Azije i kasnije prefekt grada iz 309–310 godine, ili manje verovatno pravnik, sastavljač Codex Hermogenianus–a. (vidi Chastagnol 1989) 193 Ovaj nalaz pripada ovoj ili varijanti XXIII/a/02. 175</s> <s>XXIII/a/01b (kat.</s><s>1.199–1.200; T. XXXXV/2) – Varijaciju karakterišu deblja slova sa neravnim ivicama.</s><s>Ovo je najverovatnije posledica istrošenosti pečata.</s><s>Karakteristike: Natpis pečata je u dva reda i glasi: SVC HERMOGENI PP │ RIP LEG VII CL PAR CE.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti.</s><s>Znaci su ujednačene visine, osim prvog elementa, koji su niži.</s><s>U zavisnosti od žiga, znaci dodiruju gornju ili donju ivicu pečata.</s><s>Znaci H i E drugog elementa su u ligaturi.</s><s>Znak L ima kos i na dole usmeren bočni krak.</s><s>Karakteristike: Natpis pečata je u jednom redu, retrogradan i glasi: SC HERMOGENI PP LEG VII CL PAR CE.</s><s>Na osnovu očuvanih žigova deluje da znaci pečata nisu u ravni na svim primerima, da su na različitoj udaljenosti i da su različite visine.</s><s>Prvi element odlikuje znak S, koji izgleda kao vertikalna crta.</s><s>Svi znaci imaju kos bočni krak usmeren na dole.</s><s>Znak G ima vertikalan bočni krak, postavljen ispod tela slova. (d) pečati sa izdignutim slovima (T. XXXXVII/1–2) Karakteristike: Na žigovima je vidljiv pravougaoni okvir glave/tela pečata.</s><s>Natpis je u dva reda i glasi: SC HERMOGENI PP R │ LEG VII CL PART CIT.</s><s>Slova su u ravni, na približno pravilnoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Pečat karakterišu pravilni znaci sa ravnim ivicama.</s><s>Znaci H i E drugog elementa su u ligaturi.</s><s>Znak G drugog elementa ima spiralno povijen bočni krak, dok isti znak petog elementa ima vertikalan bočni krak.</s><s>Karakteristike: Jedinom žigu ove varijante nedostaju oba kraja.</s><s>Okvir pečata je pravougaon.</s><s>Natpis je u dva reda i glasi: ĆHERMOGENI PP RIPIŠ │ Ć CL PAR CETERIORŠ.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnoj udaljenosti, ujednačene visine, ali nepravilni i neravnih ivica.</s><s>4.1.23.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Tip je otkriven na prostoru Gornje, odnosno Prve Mezije i Dakije (sl. 4.24). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXIII/a/01 – Varijanta je otkrivena u Dakiji, na lokalitetu Svinița–Rejiște i u Prvoj Meziji, na lokalitetima Manastir, Boljetin – Gradac na Lepeni (Tabela 4.142).</s><s>Nalazi iz Boljetina su 194 Ovaj nalaz pripada ovoj ili varijanti XXIII/a/01. 176</s> <s>slova ravnih ivica. otkriveni prilikom arheoloških istraživanja, i iako nam nije poznat njihov precizan arheološki kontekst,195 vezuju se za fazu II izgradnje utvrđenja (Зотовић 1984: 219–220).</s><s>Kat.</s><s>1.205 je otkriven na lokalitetu Manastir, u podnici objekta od lakih materijala, za koji se pretpostavlja da je služio za boravak posade kule – stražare, koja je locirana na oko 100 m nizvodno (Минић 1984: 153).</s><s>Ostali nalazi su slučajni ili nije poznat kontekst.</s><s>Tabela 4.142.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIII/a/01 LOKALITET</s> <s>XXIII/a/02 – Nalazi ove varijante su otkriveni u Boljetinu – Gradcu na Lepeni, dok po jedan nalaz potiče sa prostora Prahova, Salduma i Čezave (Tabela 4.143).</s><s>Osim nalaza iz Boljetina, koji se vezuju za fazu II izgradnje utvrđenja (vidi XXII/a/01), za ostale nalaze nije poznat arheološki kontekst.</s> <s>XXIII/a/R/01 – Većina nalazi ove varijante potiče iz Boljetina – Gradca na Lepeni, dva potiču sa lokaliteta Svinița–Rejiște u Dakiji, a jedan sa arheoloških istraživanja antičke Talijate (Tabela 4.144).</s><s>Nalaza iz Boljetina vezuju se za fazu II izgradnje utvrđenja (vidi XXII/a/01).</s><s>195 Cele i fragmentovane opeke VII legije pronalažene su u slojevima II faze, kao i sekundarno upotrebljene u spoljnim kulama iz vizantijskog perioda (Petrović 1966: 92; Зотовић 1984: 220).</s><s>177</s> <s>Kat.</s><s>1.225, je otkriven prilikom istraživanja Velikog Gradca, u sloju, što može ukazivati na sekundarnu depoziciju.</s><s>Za preostale nalaze nije poznat arheološki kontekst.</s><s>Tabela 4.144.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIII/a/R/01 LOKALITET</s> <s>XXIII/d/01 – Po jedan nalaz ove varijante potiče iz Boljetina, Prahova i Salduma (Tabela 4.145).</s><s>Za kat.</s><s>1.227 iz Prahova nije poznat kontekst, dok ostali potiču iz sekundarne depozicije, sa time što se kat.</s><s>1.226 vezuje za fazu II izgradnje utvrđenja (vidi XXII/a/01).</s><s>Tabela 4.145.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijanti XXIII/d/ LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa, koje nije moguće odrediti po varijanti potiču sa arheoloških istraživanja Đerdapa (Tabela 4.146).</s><s>Kat.</s><s>1.231 iz Velikog Gradca potiče iz sekundarne depozicije, dok za ostale nije poznat arheološki kontekst.</s><s>Tabela 4.146.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIII// LOKALITET</s> <s>Pečati prepozita Hermogenesa se vezuju za period tetrarhije i vladavine cara Konstantina (Swoboda 1939: 46–47; Gudea 1974; Dušanić 1976: 277, 280; Zotović 2006: 551).</s><s>Pregled arheoloških podataka upućuju da početak proizvodnje ovih nalaza treba smestiti u nešto raniji period, u poslednje decenije III veka, što je primetila M. Mirković (1998: 117–118), u period vladavine cara Aurelijana.</s><s>Naime, iako nam nije poznat precizan arheološki kontekst ovih nalaza, oni se vezuju fazu II izgradnje utvrđenja u Boljetinu, koja je opredeljena u period neposredno pred Aurelijanovo napuštanje provincije Dakije (Petrović 1966: 92; Зотовић 1984: 219–220).</s><s>Pet nalaza je otkriveno naspram Boljetina, na lokalitetu Rejiște, na oko 7 km uzvodno od sela Sviniţa (oblast Mehedinţi, Rumunija).</s><s>N. Gudea pretpostavlja postojanje kule178</s> <s>4.1.23.5.</s><s>Hronologija žigova na opekama stražare, koja je podignuta krajem III veka – početkom IV veka u sklopu obnove limesa u vreme careva Dioklecijana i Konstantina (Gudea 1970: 558–559; Gudea 1974: 141–142).</s><s>Sama blizina lokaliteta Rejiște utvrđenju u Boljetinu upućuje da i ove nalaze verovatno treba vezati za proizvodnju u Boljetinu, te da su nalazi mogli biti sekundarno upotrebljeni.</s><s>Kat.</s><s>1213 i 1228 sa prostora utvrđenja u Saldumu su otkriveni u sekundarnom položaju, ali se takođe vezuju za vreme vladavine careva Aurelijana i Proba (Jeremić 2009: 50).</s><s>Izvesno je da ovi nalazi ne bi trebalo biti kasniji, budući da utvrđenje nije obnavljano u vreme tetrarhije.</s><s>Kat.</s><s>1214 i 1232 potiču iz utvrđenja u Čezavi, koje nema fazu obnove iz druge polovine III veka, pa opeke možda treba vezati za građevinsku fazu VI, iz vremena cara Konstantina (nakon 317. godine) (Васић 1984: 100–103).</s><s>Međutim, prepravke iz vremena cara Aurelijana su uočene u okviru principijuma utvrđenja, tako da je moguće da ove nalaze pre treba vezati za ove građevinske radove ograničenog karaktera (Васић 1984: 100, Vasić 1986: 180).</s><s>V. Popović smatra da nalaze iz Velikog Gradca (kat.</s><s>1.213 i 1.225) treba opredeliti u prvu polovinu IV veka (Поповић 1984: 265), međutim i ovo utvrđenje ima fazu obnove iz druge polovine, odnosno poslednje dve decenije III veka (Поповић 1984: 280), za koju smatramo da treba vezati ove nalaze.</s><s>Kat.</s><s>1.205 sa lokaliteta Manastir možda takođe pripada istom horizontu kao i gore navedeni nalazi.</s><s>Otkriven je u sklopu podnice objekta, za koji D. Minić (Минић 1984: 153) pretpostavlja da je služio za smeštaj posade kule stražare, otkriven u neposrednoj blizini objekta.</s><s>Ceo kompleks je datovan u period druge polovine III i IV vek, na osnovu nalaza novca careva Aurelijana i Konstantina i drugih pokretnih nalaza.</s><s>Ipak, ne može se isključiti mogućnost da je nalaz sekundarno upotrebljen, odnosno da je deo legije iz Boljetina učestvovao u izgradnji ovih objekata (Jevtović 2013: 47–48).</s><s>Nalaze otkrivene u Ravni i Prahovu takođe nije moguće precizno odrediti, budući da faze ovih lokaliteta nisu jasno definisane, iako pozicija i značaj ovih utvrđenja upućuje na pretpostavku da su i ona morala biti uklopljena u ovu fazu obnove Đerdapskog limesa.</s> <s>Gore navedeni podaci upućuju da početak proizvodnje ovih nalaza smestimo u vreme vladavine cara Aurelijana.</s><s>Takođe, broj nalaza otkriven na prostoru Boljetina upućuje da ovde treba tražiti proizvodni centar.</s><s>Na ovom lokalitetu su pronađena sva tri poznata podtipa pečata ovog tipa, što dalje implicira da je proizvodnja na ovom lokalitetu trajala tokom celokupnog perioda rada radionice.</s><s>Činjenica da su u upotrebi bila tri različita podtipa pečata čini se da svedoči da je proizvodnja trajala duži vremenski period, čak više decenija, međutim nije nemoguće da je povećana potražnja za materijalom uslovila istovremenu upotrebu sva tri pečata.</s><s>Upravo iz ovog razloga nije moguće odrediti dužinu rada ove radionica.</s><s>Može se pretpostaviti, kao što naglašava M. Dušanić, da su nalazi sa ovom reči raniji (tipovi XIII a–f), usled potrebe za naglašavanjem novo uvedene funkcije, dok su oni sa izostavljenom reči kasniji, kada je ustanova prepozita ripe legionis postala dobro poznata. (Dušanić 1976: 280) Postavlja se pitanje u koji period treba opredeliti nalaze ranijeg tipa.</s><s>Na osnovu navoda N. Petrovića za nalaze sa Boljetina čini se da ove nalaze treba vezati za Aurelijanovu obnovu limesa.</s><s>U ovaj period datuju se i objekti sa lokaliteta Manastir, prilikom čije izgradnje je iskorišćena jedna opeka, a pretpostavlja se da i nalaz sa Salduma treba vezati za period Aurelijana, budući da je ovo utvrđenje bilo napušteno u vreme tetrarhije, Konstantina i njegovih naslednika, sve do faze IV (Valentinijana i Valensa) (Jeremić 2009: 225).</s><s>Kasnije nalaze ovog tipa verovatno treba vezati za vreme vladavine cara Dioklecijana i eventualno i vreme cara Konstantina (kraj III – početak IV veka) (Jevtović 2013: 47–48).</s><s>4.1.23.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza 179</s> <s>Analizirane su 43 opeke sa žigom tipa XXIII (kat.</s><s>1.191–1.233).</s><s>Ne računajući njihovu debljinu, za 32 opeke nemamo dimenzije, sedam ima očuvanu barem jednu dimenziju, a samo dve imaju očuvane obe.</s><s>Usled fragmentovanosti, za 32 opeke nije moguće odrediti format, dok je određivanje gotovo svih drugih upitno.</s><s>Jedna pripada krovnim opekama, a osam pripada laterama, i to šest pripada formatu besalis, a dve formatu lidion.</s> <s>Šest opeka sa žigom tipa XXIII je moguće odrediti kao format besalis.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/01–02.</s><s>Za varijacije u njihovim merama vidi tabela 4.147.</s><s>Tabela 4.147.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata besalis sa žigom XXIII Tip</s> <s>Dve opeke sa žigom tipa XXIII je moguće odrediti kao format lidion.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/R/01 i XXIII/d/01.</s><s>Za varijacije u njihovim merama vidi tabela 4.148.</s><s>Tabela 4.148.</s><s>Varijabilnost mera opeka formata lidion sa žigom XXIII Tip</s> <s>Poznat je jedan imbreks, varijante XXIII/a/R/01, čije dimenzije nam nisu poznate.</s><s>Poznato je 40 žigova na kojima se pominje prepozit TARA (kat.</s><s>1.234–1.273).</s><s>M. Dušanić (1976: 280) pečate sa ovim natpisom numeriše kao tipove 2 i 4, a Lj.</s><s>Jevtović (2013: 48) kao 4.1.24.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Najeksplicitnija je varijanta 1, koja se sastoji od 7 elemenata.</s><s>U zavisnosti od varijante, elementi se javljaju različitim redosledom, a pojedinačni elementi mogu biti izostavljeni, ili skraćeni na različiti način.</s> <s>Prvi element čine slova SV C, odnosno S C, koji predstavljaju izraz su(b) c(ura).198 Ovaj element je izostavljen kod četvrte varijante natpisa.</s><s>Drugi element natpisa je kognomen Tara.</s><s>Iza ovog elementa javlja se čin pr(a)epositus, koji može biti naveden eksplicitno (varijante 2 i 3) ili u skraćenom obliku p(rae)p(ositus) kod varijanti 1 i 4. Samo je u prvoj varijanti ovaj element praćen slovima RIP, koja predstavljaju odrednicu rip(ae).</s><s>Ovo ukazuje da je čin glasio p(rae)p(ositus) rip(ae), a njegovo izostavljanje u ostale tri varijante je posledica redukcije natpisa i ukazuje da se on podrazumevao.</s><s>Sledeća tri elementa čine ime legije, koje je u prvoj i poslednjoj varijanti navedeno u punom obliku LEG VII CL, u drugoj u delimično skraćenom L VII CL, a u trećoj maksimalno skraćeno – L VII.</s><s>Na pečatima se ne navodi odrednica o kom delu obale je reč.</s> <s>Ovom tipu pripadaju nalazi koji su u literaturi publikovani kao LEG VII CL TA, kod kojih je poslednji element je pogrešno tumačen kao toponim utvrđenja kod Donjeg Milanovca, a ceo tekst tumačen kao leg(io) VII Cl(audia) Ta(liatis).199 Da je u pitanju pogrešno tumačenje prepoznaje P. Petrović200 (Петровић 1970: 299, fusnota 5; Петровић 1975: 23, ft.</s><s>5), međutim pogrešno tumačenje se održalo i kasnije (vidi Поповић 1984: 265).</s><s>Kognomen Tarae je tračkog porekla i retko se javlja na spomenicima,201 pa nije moguće povezati sa nekom istorijskom ličnošću.</s> <s>4.1.24.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata 197 Nije poznat nijedan primer ove varijante sa celim natpisom, ali je njegov tekst rekonstruisan na osnovu kat.</s><s>P. Petrović (Петровић 1970: 299, fusnota 5) i P. Popović (Поповић 1984: 265).</s><s>Nalaz nismo uspeli pronaći u originalnoj dokumentaciji terenskih iskopavanja, a pomenuti autori ne prikazuju njegov izgled, ali njegov tekst odgovara ovoj varijanti sa upečatljivim izostankom SC. 198 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi tip XXIII. 199 Ovo tumačenje daje Đ. Nojdek (prema CIL III 13814), odakle potom ulazi u radove drugih istraživača limesa (Swoboda 1939: 41; Mirković 1968: 108–109; Mirković 2015: 120; Gudea 1974: 143, ft.</s><s>14; Поповић 1984: 265).</s><s>200 P. Petrović navodi da natpis glasi LEG VII CL SC TARA PP (Петровић 1975: 23, ft.</s><s>5).</s><s>201 Aurelius Tare, veteran cohortis III Campestris je posvedočen na spomeniku iz Prahova, nastalom u 2/2 II ili u 181</s> <s>Poznato je 40 žigova na kojima se pominje prepozit Tara (kat.</s><s>1.234–1.273).</s><s>Svi pečati ovog tipa imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>Moguće je odrediti izgled 22 žiga (kat.</s><s>1.234–1.242; 1.2441.256).</s><s>U zavisnosti od načina izvođenja, definisane su četiri varijante.</s><s>Jedanaest nalaza pripada varijanti XXIV/a/01 koju odlikuje natpis u pozitivu (kat.</s><s>1.234–1.242), a samo za kat.</s><s>1.243 nije moguće odrediti da li pripada ovoj varijanti.</s><s>Varijantama XXIV/a/R/01–03, koje odlikuje retrogradni natpis, pripada 13 primeraka (kat.</s><s>1.244–1.257). (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXVII/3–8) Karakteristike: natpis pečata je u jednom redu i glasi: SVC TARE PP RIP LEG VII CL.</s><s>Znaci su u ravni.</s><s>Kod kat.</s><s>1.234 je vidljiv veći razmak između znaka prvog i drugog elementa, dok su na ostalim žigovima znaci na pravilnom međusobnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Znaci su pravilni sa neravnim ivicama i nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Karakteristike: nijedan žig nije očuvan u celosti, ali je natpis pečata, dat u jednom redu, moguće rekonstruisati: SC TARA PREPOSITI L VII.</s><s>Na osnovu očuvanih žigova deluje da znaci pečata u ravni i na ujednačenoj udaljenosti.</s><s>Ujednačene su visine, pravilni, bez upečatljivih karakteristika i neravnih ivica.</s> <s>Karakteristike: jedini žig nema očuvane ivice, ali možemo pretpostaviti da je okvir pravougaon.</s><s>Natpis pečata je u jednom redu, podseća na varijantu XXIV/a/R/01 i može se tumačiti sa SC TARA PREPOSITI L VII, međutim na priloženom crtežu je vidljivo da se natpis ovde ne završava.</s><s>Znaci su u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Kao i kod varijante XXIV/a/R/01, pravilni su, bez upečatljivih karakteristika i neravnih ivica.</s><s>Karakteristike: nijedan od poznatih žigova ove varijante nije očuvan u celosti, ali je na osnovu dva koji najverovatnije pripadaju ovoj varijanti natpis moguće rekonstruisati: LEG VII CL TARA PP.</s><s>Na osnovu očuvanih žigov deluje da znaci pečata u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su, bez upečatljivih karakteristika i neravnih ivica.</s><s>4.1.24.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Tip XXIV je otkriven na prostoru Prve Mezije (sl. 4.24).202 (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXIV/a/01 – Varijanta je prilikom arheoloških istraživanja Velikog Gradca, a kat.</s><s>1.243 potiče sa prostora Velikog Gradišta (Tabela 4.149).</s><s>Većina nalaza je otkrivena u sekundarnoj depoziciji, sa izuzetkom možda kat.</s><s>1.234, otkrivenog kod ulaza Kule 10, i kat.</s><s>1.236.</s><s>Tabela 4.149.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIV/a/01 LOKALITET</s> <s>XXIV/a/R/01 – Varijanta je prilikom arheoloških istraživanja Velikog Gradca (Tabela 4.150).</s><s>Većina nalaza je otkrivena u sekundarnoj depoziciji, sa izuzetkom možda kat.</s><s>1.249 otkrivenog u Objektu H (vidi Поповић 1984: 267, fusnota 8).</s><s>Tabela 4.150.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIV/a/R/01 LOKALITET</s> <s>XXIV/a/R/02 – Jedini nalaz ove varijante potiče iz Velikog Gradca, iz sekundarne depozicije Tabela 4.151.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIV/a/R/02 LOKALITET</s> <s>XXIV/a/R/03 – Varijanta je prilikom arheoloških istraživanja Velikog Gradca (Tabela 4.152).</s><s>Većina nalaza potiče iz sekundarne depozicije.</s><s>Tabela 4.152.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza varijante XXIV/a/R/03 LOKALITET</s> <s>Preostali nalazi ovog tipa, koje nije moguće odrediti po varijanti, potiču sa arheoloških istraživanja Velikog Gradca (Tabela 4.153).</s><s>Većina nalaza potiče iz sekundarne depozicije, dok za ostale nije poznat arheološki kontekst.</s><s>Tabela 4.153.</s><s>Uslovi pronalaska neodređenih nalaza tipa XXIV LOKALITET</s> <s>Tip se vezuje za period kasne antike, odnosno u kraj III i prvu polovinu IV veka.</s><s>Sličnost sa natpisom tipa XXIII ukazuje da tip treba opredeliti u period kraja III veka, možda čak u vreme vladavine cara Aurelijana (Jevtović 2013: 48).</s><s>Najveći broj nalaza je otkriven u Velikom Gradcu, odnosno antičkoj Talijati,203 međutim nije ih moguće precizno hronološki opredeliti.</s><s>Svi nalazi za koje smo mogli jasno utvrditi kontekst otkriveni su u ruševinskom šutu i vezuju se za kasnije faze života na lokalitetu.</s><s>Ipak, nalaze možda treba vezati za neku od ranijih faza.</s><s>Utvrđenje ima kasnoantičku fazu koja se datuje u drugu polovinu III veka (Поповић 1984: 280), ili u vreme tetrarhije i cara Konstantina (5 faza) (Petrović, Vasić 1996: 21–22).</s><s>Takođe, nije moguće datovati pojedinačne varijante, ali samo postojanje varijanti sa različitim tekstom ukazuje da je tip u dužoj upotrebi.</s><s>Termin prepozit se javlja u punom obliku kod varijanti XXIV/a/R/01–02, što ukazuje da su ove varijante starije.</s><s>4.1.24.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza 203 Kat.</s><s>1243 treba izuzeti iz ovakvih razmatranja.</s><s>Nalaz je slučajan, a prostor Velikog Gradišta nije istraživan u većoj meri (Mirković 1968: 101–102; Gudea 2001: 58–59).</s><s>184</s> <s>Analizirano je 40 opeka sa žigom tipa XXIV (kat.</s><s>1.234–1.273).</s><s>Osim debljine, ni za jednu opeku nisu poznatu dimenzije, a samo je za kat.</s><s>1.263 i 1.266, neodređenog tipa, poznata jedna dimenzija.</s><s>Osim jedne tegule, ni za jednu opeku nije poznat format.</s> <s>Natpis jedinog žiga ovog tipa glasi: SV C BONITI PREPOSITI L VII.</s><s>Prva dva elementa su slova SV C, koje čine izraz sub cura.204 Izraz prati kognomen Bonitus i potom eksplicitno naveden čin pr(a)epositus.</s><s>Ovakav način navođenja je analogan nekim varijantama pečata prepozita Tare (tip XXIV).</s><s>Poslednja dva očuvana elementa čine slova L VII, koja predstavljaju ime legije – l(egio) VII.</s><s>Čitanje punog natpisa pečata glasi: Su(b) c(ura) Boniti praepositi l(egionis) VII.</s> <s>Jedini poznat žig ovog tipa ima pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.25.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznat je samo jedan žig sa imenom prepozita Bonitusa (kat.</s><s>12.74).</s><s>Pečat ima pravougaoni okvir (a) i pripada varijanti XXV/a/R/01 koju odlikuje natpis u negativu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXVIII/1) 204 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 205 Bonitus, odnosno Bonus se javlja na opeci sa pečatom OF AR N BONO P VŠ (CIL III 2328, 43; AE 1955, no.</s><s>16, 4), koje se tumače of(ficina) Ar(elapensis) n(ova) Bono p(raeposiio)/p(raefecto) V Šn(umerorum) Nori(corum)Ć 185</s> <s>Karakteristike: natpis pečata glasi: SV C BONITI PREPOSITI L VII.</s><s>Znaci pečata u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>4.1.25.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Jedini žig sa navedenim imenom prepozita Bonita potiče iz Prve Mezije (sl. 4.24). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>Bez detaljnih konteksta nalaza, kao i analogija, nalaz ovog tipa moguće je samo okvirno hronološki opredeliti u duži period kraja III – prvu polovinu IV veka.</s><s>Kako je na žigu u celosti navedena funkcija praepositus, moguće je da ovaj tip treba vezati za raniji deo ovog perioda, kada je usled uvođenja novih funkcija bilo potrebno eksplicitno navoditi titule.</s><s>Pa ipak, da ove nalaze treba vezati tek za kasniji period, u vreme Konstantina, upućuje predloženo identifikovanje prepozita Bonita sa Konstantinovim vojskovođom iz doba borbi sa Licinijem 4.1.25.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Jedna opeka (kat.</s><s>1.274) nosi žig tipa XXV i nije nam poznat ni njen format, ni njene mere.</s><s>Poznata su tri žiga na kojima se pominje prepozit Bubalus (kat.</s><s>1.275–1.277).</s><s>D. Benea (1983: kao tip XLIV.</s> <s>Natpis pečata ovog tipa glasi: S C BUBALI PP LEG VII CL MVIT.</s><s>Prva dva elementa natpisa su znaci S C, koji predstavljaju izraz sub cura.206 Treći element natpisa je kognomen Bubalus, koji prate slova PP, koja predstavljaju čin p(rae)p(ositus).</s><s>Sledeća tri elementa čine ime legije – leg(io) VII Cl(audia).</s><s>Poslednje elemente čine znaci 206 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 186</s> <s>MVIT, koji nije moguće razrešiti.207 Stoga, čitanje pečata glasi: S(ub) C(ura) Bubali Ime Bubalus (Bούβαλος) je grčkog porekla, retko i znači ,,bivo’’.</s><s>Nisu nam poznati podaci o karijeri prepozita Bubalus–a.</s> <s>Sva tri žiga ovog tipa imaju pravougaoni okvir pečata (a).</s><s>4.1.26.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznata su tri žiga na kojima se pominje prepozit Bubalus (kat.</s><s>1.275–1.277).</s><s>Sva tri žiga imaju pravougaoni okvir (a) i pripadaju varijanti XXX/a/01. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXVIII/2–3) Karakteristike: Natpis pečata glasi: S C BVBALI PP LEG VII CL MVIT.</s><s>Znaci u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>4.1.26.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Jedini opeke sa žigom tipa XXVI potiču sa prostora nekadašnje provincije Dakije (sl. 4.24). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>Na hronološko opredeljenje tipa XXVI ukazuje samo mesto pronalaska, pa je tip datovan u vreme tetrarhije ili cara Konstantina (Gudea 1977: 75, 94; Piso et al. 2019: 67 XLIV/1 (= 628)).</s><s>Utvrđenje u Gornei podignuto je nakon Aurelijanovog napuštanja Dakije, najverovatnije u vreme tetrarhije prema mišljenju N. Gudea (1977: 94).</s><s>Naknadna numizmatička analiza 207 D. Benea (1983: 99) smatra da bi ovo mogla biti skraćenica toponima utvrđenja u Gornea de Jos, dok N. Gudea (1977: 75, 94), iako ne isključuje u potpunosti ovu mogućnost, smatra da je ovo malo verovatno.</s><s>J. Pizo (Piso et al. 2019: 67 XLIV/1 (= 628)) prenosi i razrešenje M(oesiae) Ult(erioris), međutim ističe da ni ono nije realno, jer je pretposlednje slovo definitvno I.</s> <s>187 ukazuje da je utvrđenje podignuto u vreme Konstantina, odnosno u periodu 337–346. godine (Băjenaru 2010: 96; up.</s><s>Gudea 1977: 74) i korišćeno do kraja IV – početka V veka.</s><s>U slučaju da nalaze treba vezati za utvrđenje u Čezavi, kao što pretpostavlja D. Benea (1983: 105, 122; vidi i Piso et al. 2019: 67 XLIV/1 (= 628)), ono se može vezati za građevinsku fazu VI (Васић 1984: 100–103).</s><s>Ova građevinska faza je podrazumevala obnovu celokupnog utvrđenja, a opredeljena je u vreme Konstantina Velikog, posle 317. godine, a stradalo je sredinom IV veka.</s><s>Stoga, smatramo da nalaze treba opredeliti u vreme vladavine Konstantina I, nakon 317. godine, a najverovatnije u period 337–346. godine.</s><s>4.1.26.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirane su tri opeke sa žigom tipa XXVI (kat.</s><s>1275–1277).</s><s>Sva tri pripadaju laterama i to formatu lidion, ali ne računajući debljinu opeka, samo jedan ima očuvane obe dimenzije i pripada neobičnoj pod–varijanti oblika (Tabela 4.156).</s><s>Tabela 4.156.</s><s>Varijabilnost mera formata lidion sa žigom XXVI Tip</s> <s>Sve varijante imaju isti redosled elemenata, sa time što u zavisnosti od varijante neki elementi mogu biti izostavljeni ili dodati, a skraćeni su na različit način.</s><s>Najeksplicitnija je varijanta 1, koja se sastoji od 8 elemenata.</s> <s>Prva tri elementa natpisa čine ime legije, koje je u drugoj, četvrtoj i petoj varijanti navedeno u punom obliku – LEG VII CLA, odnosno LEG VII CL, a u trećoj bez patrimonijuma Cl(audia).</s><s>U prvoj varijanti ime legije je navedeno u skraćenom obliku – L VII C, ili verovatnije L VII, u zavisnosti od tumačenja natpisa.</s><s>Ime legije sledi izraz sub cura u skraćenoj – S C, ili proširenoj 188</s> <s>4. LEG VII CL S C VICTORINI PP varijanti – SVC, koji predstavljaju izraz sub cura.208 Sledeći element natpisa je kognomen Victorinus.</s><s>U prvoj varijanti natpisa jedno T je greškom izostavljeno, pa je kognomen naveden kao Vicorini.</s><s>Iza ovog elementa javljaju se slova PP, koja predstavljaju čin p(rae)p(ositus).209 Kod prve i druge varijante, ovaj element slede dodatni elementi.</s><s>Kod prve varijante poslednja dva elementa su znak F i potom kognomen Vitalianus.</s><s>Na osnovu analogija, znak F predstavlja predikat f(ecit)210 (vidi Premerstein, Vulić 1903: 55, n. 81; Dušanić 1976: 280), a Vitalianus ime majstora koji je napravio opeku.</s><s>U drugoj varijanti, poslednja dva znaka su EB, odnosno ER (prema Brunšmid, Jevremović 1901: 1) čije značenje nije moguće utvrditi.</s><s>Na pečatima se ne navodi termin ripae, kao ni odrednica o kom delu obale je reč.</s><s>Prepozita Victorinusa nije moguće povezati sa određenom istorijskom ličnosti, kao ni majstora opekara Vitalijanusa.211</s> <s>4.1.27.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je 17 žigova na kojima se pominje prepozit Viktorin (kat.</s><s>1.278–1.294).</s><s>Pečati ovog tipa pečata imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>Moguće je odrediti izgled 14 žigova (kat.</s><s>1.2781.291), koji imaju izdignuta slova i natpise u pozitivu.</s><s>Prema stilsko–paleografskim karakteristikama određeno je 8 varijanti pečata (XXVII/a/01–XXVII/a/08).212 (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXVIII/4–11) Karakteristike: natpis pečata je u jednom redu i glasi: L VII C S VICORINI PP F VITALIANUS.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom razmaku, ujednačene visine, pravilni i imaju neravne ivice.</s><s>Znak L prvog elementa ima koso i na dole usmeren bočni krak.</s><s>Ostali znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s> <s>Karakteristike: natpis pečata je u jednom redu i glasi: LEG VII CLA SV C VICTORI PP EB.</s><s>Znaci su u ravni, međutim razmak nije ujednačen, kao ni njihova visina.</s><s>Prvi element odlikuje znak L sa horizontalnim bočnim krakom, koji je postavljen ispod bočnog kraka znaka E. Znak G je manji od ostalih znaka.</s><s>Znaci drugog elementa su spojeni sa gornjom ivicom.</s><s>Znaci trećeg elementa su manji od ostalih znaka.</s><s>Četvrti element odlikuje znak S, koji je predstavljen 208 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 209 A. Milošević (1971: 100) smatra da ovaj element treba tumačiti p(raefecti), međutim ne daje objašnjenje za ovakvo tumačenje.</s> <s>210 Oznaka f(ecit) ili fec(it) označava ne samo radnika, već nekada i privatnog prodavca (Spitzlberger 1968: 80).</s><s>211 D. Benea (1983: 102) poslednja dva elementa nalaza tipa XVIII tumači kao Atili Vitaliani (vidi epigrafsku analizu ovog tipa), i pretpostavlja da bi u pitanju mogao biti isti majstor.</s><s>212 Većina varijanti ima sličan natpis i male razlike u stilsko–paleografskim karakteristikama.</s><s>Ove razlike mogu biti posledica pogrešnog tumačenja i različitih tehnika crtanja, pa je moguće da neke pripadaju istim varijantama.</s><s>189</s> <s>pravougaoni okvir (a). retrogradno.</s><s>Znaci petog elementa V i I, C i T, O, R i I su spojeni.</s><s>Znaci P i P šestog elementa su spojeni u gornjem delu, kao i znaci E i B sledećeg elementa.</s><s>Karakteristike: natpis pečata je u jednom redu i glasi: LEG VII CL SC VICTORINI PP.</s><s>Znaci su u ravni, na približno pravilnom rastojanju, ujednačene visine, pravilni i bez upečatljivih karakteristika, osim znaka petog elementa.</s><s>Znaci C i T su spojeni, dok je znak O izveden uglasto.</s> <s>Karakteristike: jedini žig ove varijante, koji nam je dostupan iz literature, je slabo vidljiv i delimično očuvan.</s><s>Natpis je u jednom redu i glasi: LEG VII CL SC VICTORINIŠ.</s><s>Na osnovu očuvanog dela, možemo pretpostaviti da su znaci u ravni, na približno pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Šematizovani su i bez upečatljivih karakteristika, što može biti posledica crtačke tehnike.</s><s>Četvrti element odlikuje znak S, koji je izveden retrogradno.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante, koji nam je dostupan iz literature, je slabo vidljiv i delimično očuvan.</s><s>Natpis pečata je u jednom redu i glasi: LEG VII CL SC VICTORINI PPŠ.</s><s>Na osnovu očuvanog dela, možemo pretpostaviti da su znaci u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su i neravnih ivica.</s><s>Četvrti element odlikuje znak S, koji je retrogradan.</s><s>Kao kod XXVII/a/02, znaci petog elementa V i I, C i T i O, R i I su spojeni.</s><s>Znaci P i P šestog elementa su spojeni u gornjem delu i retrogradni.</s><s>Karakteristike: jedini žig ove varijante, koji nam je dostupan iz literature, je slabo vidljiv i delimično očuvan.</s><s>Natpis pečata je u jednom redu i glasi: ŠLĆEG VII CL SC VICTORINI PPŠ.</s><s>Na osnovu očuvanog dela, deluje da su znaci u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su, ali predstavljeni šematizovano.</s><s>Četvrti element odlikuje znak S, koji je predstavljen retrogradno.</s><s>Takođe, peti element odlikuje spoj znaka R i O, koji podsećaju na varijantu XXVII/a/08.</s> <s>Karakteristike: poznat je samo jedan primerak ove varijante pečata, koji nam je dostupan iz literature, slabo vidljiv i samo delimično očuvan.</s><s>Natpis pečata je u jednom redu i glasi: LEG VII CL SC VICTORINI Š. Na osnovu očuvanog dela, možemo pretpostaviti da su znaci natpisa su u ravni, na približno pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su i šematizovani.</s><s>Znak G prvog element ima koso na dole postavljen bočni krak.</s><s>Znak L trećeg elementa izgleda kao ćirilično slovo Г.</s> <s>Karakteristike: svi žigovi varijante su poznati iz literature, slabo vidljivi i delimično očuvani.</s><s>Natpis pečata je u jednom redu i glasi: LEG VII SC VICTORINI PP.</s><s>Znaci su u ravni, na 190</s> <s>pravougaoni okvir (a). pravilnom rastojanju, ujednačene visine, pravilni i ravnih ivica.</s><s>Znak S četvrtog elementa je retrogradan.</s><s>Znaci petog elementa O, R i I su spojeni.</s><s>Ostali nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>4.1.27.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta potiče sa prostora Donje Panonije, iz Sirmijuma i Gornje Mezije iz Viminacijuma i (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXVII/a/03 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma i Čezave (Tabela 4.158).</s><s>Kat.</s><s>1.282 je otkriven u grobu G– 2677, što može ukazivati na sekundarnu upotrebu, međutim hronološko opredeljenje groba ukazuje da je opeka upotrebljena nedugo po proizvodnji.</s><s>Kat.</s><s>1.283–1.284 potiču iz Čezave, međutim kontekst ovih nalaz nije dovoljno jasan i nije jasno za koju fazu izgradnje utvrđenja ga treba vezati (vidi Pribaković, Piletić 1965: 107).</s><s>Kat.</s><s>1.283 je možda otkriven sa kat.</s><s>799 varijante X/c/02l?, što bi takođe ukazivalo na sekundarnu upotrebu, međutim ovu situaciju nije moguće konačno razjasniti (Jevtović 2013: Tabela 4.158.</s><s>Uslovi pronalaska varijante XXVII/a/03 USLOVI</s> <s>XXVII/a/04 – Jedina opeka sa žigom ove varijante otkrivena je prilikom arheoloških istraživanja Sirmijuma u sektoru IV (Tabela 4.159).</s><s>Nisu poznati precizni podaci o arheološkom kontekstu nalaza.</s> <s>XXVII/a/07 – Jedini opeka sa žigom ove varijanta otkrivena je prilikom arheoloških istraživanja Sirmijuma u sektoru IV (Tabela 4.159).</s><s>Nisu poznati precizni podaci o arheološkom kontekstu nalaza.</s> <s>XXVII/a/08 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma i Sirmijuma (Tabela 4.160).</s><s>Za nalaz iz Viminacijuma nisu poznati uslovi pronalaska, dok nalazi iz Sirmijuma potiču iz sektora IV, međutim nisu poznati precizni podaci o arheološkom kontekstu nalaza.</s> <s>Preostali nalazi tipa XXVII, koje nije moguće opredeliti prema varijanti, potiču sa arheoloških istraživanja Viminacijuma i Velikog Gradišta (Tabela 4.161).</s><s>Kat.</s><s>1.292–1.293 potiču iz sekundarnog konteksta, dok za kat.</s><s>1.294 nisu poznati uslovi pronalaska.</s><s>Tabela 4.161.</s><s>Uslovi pronalaska neodređenih pečata tipa XXVII/ LOKALITET</s> <s>Opeke sa navedenim prepozitom Viktorinusom datuju se u period kraja III – prve polovine IV veka.</s><s>Izostanak termina ripae ukazuje da njih treba smestiti u kasniji deo ovog perioda (Milošević 1971: 100), sa time što Lj.</s><s>Jevtović (2013: 49) smatra da su u upotrebi verovatno kreće već za vreme Dioklecijana.</s><s>Gornju granicu upotrebe ovog tipa predstavlja sredina IV veka, na šta ukazuje kat.</s><s>1.282, koji potiče iz groba G– 2677, sa lokacije Pećine, koji je opredeljen u period oko 346/350 (Korać 1993).</s><s>Mesto otkrića ostalih nalaza ukazuje da ih treba smestiti u raniji period,213 odnosno u period prelaska III–IV vek.</s><s>Kontekst nalaza iz Čezave nije dovoljno jasan, međutim najverovatnije je da su iskorišćeni u fazi VI, koja je podrazumevala obnovu celog utvrđenja.</s><s>Faza je opredeljena u vreme Konstantina I, posle 317. godine, a stradalo je sredinom IV veka.</s><s>Nalazi su mogli biti u originalnom kontekstu ili u sekundarnoj upotrebi (vidi XXVII/a/03).</s><s>Takođe, ne može se isključiti ni mogućnost da su iskorišćeni prilikom plombaže bedema u ranovizantijskom periodu (faza VII) (Васић 1984: 100–103; vidi Jevtović 2013: 49).</s><s>Veća koncentracija otkrivena je u Sirmijumu, prilikom arheoloških istraživanja Sektora IV.214 Iako precizna celina u kojoj su otkriveni nalazi nije poznata, kao ni šta je otkriveno, pronađeni su zajedno sa nalazima novca kraja III–početka IV veka (Milošević 213 Kat.</s><s>1294 treba izuzeti iz ovakvih razmatranja.</s><s>Nalaz je slučajan, a prostor Velikog Gradišta nije istraživan u većoj meri (Mirković 1968: 101–102; Gudea 2001: 58–59).</s><s>214 U ovom sektoru su konstatovani ostaci istočnog bedema Sirmijuma.</s><s>Bedem ima fazu II i IV veka (Jeremić 192</s> <s>1971: 100; 1979: kat.</s><s>25–27).</s><s>Stoga, smatramo da nalaze treba opredeliti u vreme vladavine Konstantina I, nakon 317. godine, a najverovatnije u period 337–346. godine.</s><s>4.1.27.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 17 opeka sa žigom tipa XXVII (kat.</s><s>1.278–1.294).</s><s>Ne računajući debljinu, za 12 nemamo podatke o dimenzijama, dve imaju očuvanu jednu dimenziju, a 3 obe.</s><s>Četiri opeke pripadaju laterama, i to formatu lidion, dok jedna opeka pripada krovnim opekama, i to teguli.</s> <s>Dve opeke sa žigom tipa XXVII su formata lidion, a ovom tipu najverovatnije pripadaju još dve.</s><s>Zastupljene su varijante X/a/01–03 i X/a/08.</s><s>Njihove mere su prikazane na tabeli 4.162.</s><s>Njihova dužina značajno varira, između 38,50 i 44,00 cm, dok je širina ujednačena – 25–26 cm.</s> <s>Poznata je jedna tegula sa žigom tipa XXVII.</s><s>Njegove mere vidi u tabeli 4.167.</s><s>Tabela 4.167.</s><s>Mere tegule sa žigom XXVII Tip</s> <s>Sve varijante imaju šest istih elementa u istom redosledu, ali se razlikuju po načinu skraćenja i po tome da li je natpis u jednom ili u dva reda.</s><s>Prva tri elementa predstavljaju ime legije, gde su prva dva elementa ista kod svih varijanti leg(io) VII, dok je atribut Claudia naveden u skraćenom obliku – CL, u proširenom CLAV ili u potpunom – CLAVDIE.</s><s>Ime legije prate znaci S C, koje čine izraz s(ub) c(ura).215 Sledeći element natpisa je kognomen Mucatre.</s><s>U prvoj varijanti natpisa znak R je greškom izostavljen, pa je kognomen naveden kao Mucate.</s><s>Iza ovog elementa javljaju se slova PP, koja predstavljaju Onomastička analiza ovog kognomena ukazuje da je Mucatra tračkog porekla (Benea 1983: 105; Piso et al. 2019: 72–73, XLVII/1 (= 618)), međutim nije ga moguće poistovetiti sa nekim istorijskim likom.</s> <s>Pečati ovog tipa najčešće imaju okvir pravougaonog oblika (a) (kat.</s><s>1.295–1.304), a ređe u 4.1.28.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je 12 žigova na kojima se pominje prepozit Mucatra (kat.</s><s>1.295–1.306).</s><s>Pečate ovog tipa odlikuju izdignuta slova i natpis u pozitivu.</s><s>Poznat je izgled 7 žigova (kat.</s><s>1.295–1.300; 1.305).</s><s>U zavisnosti od načina izvođenja, definisano je 5 varijanti pečata sa ovim natpisom.</s><s>Najveći broj (kat.</s><s>1.295–1.304) ima pravougaoni okvir (a), koji se na osnovu stilskopaleografskim karakteristika dele na varijante XXVIII/a/01–02, a za kat.</s><s>1.301–1.304 nije moguće odrediti varijantu.</s><s>Kat.</s><s>1.305–1.306 imaju okvir u obliku tabule ansate (b) i pripadaju varijanti XXVIII/b/01.</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. XXXXIX/1–3) Karakteristike: jedini žig ove varijante je delimično očuvan.</s><s>Natpis je u jednom redu i moguće ga je rekonstruisati: ŠLEG VII CLAV S C MVCAĆTE PP.</s><s>Na osnovu očuvanog dela deluje da su znaci u ravni, na pravilnom razmaku, ujednačene visine i pravilnog oblika.</s><s>Znaci P i P imaju pravougaone serife na donjim krajevima.</s> <s>Karakteristike: natpis se sastoji iz dva reda, i glasi: LEG VII CLAVDIE │ S C MVCATRE PP.</s><s>Oba reda su uokvirena sa donje i gornje strane.</s><s>Slova su u ravni, na pravilnom rastojanju, ujednačene visine i pravilni.</s><s>Znaci L prvog i trećeg elementa imaju vertikalini i spiralno završen horizontalan bočni krak.</s><s>Ostali znaci nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>215 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 194</s> <s>(b) pečati sa okvirom u obliku tabule ansate (T. XXXXIX/4) Karakteristike: okvir pečata je u obliku tabule ansate sa petougaonim (upisanim trougaonim ansama).</s><s>Pečat se sastoji od dva uokvirena natpisna polja, razdvojena horizontalnom linijom.</s><s>Natpis se sastoji iz dva reda, i glasi: LEG VII CLAV │ S C MVCATRE PP.</s><s>Oba reda su uokvirena horizontalnim linijama sa donje i gornje strane.</s><s>Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine, pravilni i nemaju upečatljive karakteristike.</s><s>Znaci prvog reda dodiruju gornju ivicu pečata.</s> <s>4.1.28.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta potiče sa prostora Donje Panonije, iz Sirmijuma i Gornje Mezije iz Viminacijuma i (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXVIII/a/01 – Jedini nalaz ove varijante potiču iz Viminacijuma, iz sekundarne depozicije XXVIII/a/02 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma i Čezave (Tabela 4.168).</s><s>Većina potiče iz sekundarne depozicije, osim možda kat.</s><s>1.296, koji je otkriven u konstrukciji groba G– 2886, što može ukazivati na sekundarnu depoziciju, međutim postoje indicije da je nalaz upotrebljen ne dugo po proizvodnji.</s><s>Tabela 4.168.</s><s>Uslovi pronalaska varijanti XXVIII/a/01–02 LOKALITET</s> <s>Preostali nalaz ovog tipa koje nije moguće opredeliti prema varijanti, a sa pravougaonim okvirom su otkriveni u Viminacijumu na lokaciji Pećine (Tabela 4.169).</s><s>Nalazi su otkriveni u konstrukciji grobova, što može ukazivati na sekundarnu depoziciju, međutim kat.</s><s>1.301–1.303 su otkriveni u grobu G– 2681, što može ukazivati na sekundarnu upotrebu, međutim hronološko opredeljenje groba ukazuje da je opeka upotrebljena nedugo po proizvodnji.</s><s>Tabela 4.169.</s><s>Uslovi pronalaska neodređenih pečata tipa XXVIII/a LOKALITET</s> <s>Preostali nalaz ovog tipa koje nije moguće opredeliti prema varijanti, a sa pravougaonim okvirom i upisanom tabulom ansatom je potiče iz Viminacijuma, sa lokacije Pećine (Tabela 4.170).</s><s>Nalaz su otkriveni u konstrukciji groba G– 3992b, što ukazuje na sekundarnu depoziciju.</s> <s>Nalaze opeka ovoga tipa nije moguće preciznije datovati, osim da pripadaju periodu kraja III prve polovine IV veka (Jevtović 2013: 50), odnosno u vreme tetrarhije ili Konstantina (Piso et al. 2019: 72–73, XLVII/1 (= 618)).</s><s>Pojednostavljenje natpisa pečata, odnosno izostavljanje termin ripae ukazuje da nalazi pripadaju mlađoj grupi.</s><s>Kako je većina nalaza otkrivena u sekundarnom kontekstu, nalaze nije moguće preciznije datovati, osim da je gornja granica predstavlja sredina IV, na šta ukazuje činjenica da je veći broj nalaza otkriven u grobnim konstrukcijama iz ovog perioda na Pećinama.</s><s>4.1.28.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 12 opeka sa žigom tipa XXVIII (kat.</s><s>1.295–1.306).</s><s>Za 4 opeke nije moguće odrediti format.</s><s>Od preostalih opeka, ne računajući njihovu debljinu, za 2 nemamo dimenzije, sa time što jedan pripada krovnim opekama - tegula (kat.</s><s>1305).</s><s>Preostali pripadaju laterama, i to formatima lidion ili lidion–semibipedalis.</s><s>Za kat.</s><s>1.297 nije moguće odrediti kojoj od ova dva formata pripada.</s> <s>Pet opeka sa žigom tipa XXIX je formata lidion.</s><s>Javlja se varijanta XXVIII/a/02 (kat.</s><s>1.296) i neodređene varijante (kat.</s><s>1301–1304).</s><s>Njihove mere su prikazane na tabeli 4.172..</s><s>Tabela 4.172.</s><s>Mere opeke formata lidion–semibipedalis sa žigom XXVIII 196</s> <s>Natpisi pečata ovog tipa se javljaju u dve varijante.</s><s>Obe imaju isti broj i raspored elemenata, ali se razlikuju po slogu u pečatu i načinu skraćivanja: Prva tri elementa predstavljaju ime legije.</s><s>Prva dva– leg(io) VII su ista kod svih varijanti, dok je patrimonijum Claudia naveden u skraćenom – CL, ili proširenom obliku – CLA.</s><s>Ime legije prate znaci S C, koje čine izraz sub cura.217 Sledeći element natpisa je kognomen Adventini.</s><s>U drugoj varijanti znak D je greškom izostavljen, pa je kognomen naveden kao Aventini.</s><s>Poslednji element predstavljaju slova PF, odnosno PIE.</s><s>Gotovo svi autori počevši sa J. Brunšmid i L. Jevremović (Brunšmid, Jevremović1901: 1–2) smatraju da ova dva slova treba čitati p(rae)f(ecti) (vidi Benea 1983: 121; Jevtović 2013: 50), sa izuzetkom M. Mirković (Mirković 1986: 40; Mirković 2015: 124), koja najverovatnije greškom ove znake čita kao p(rae)p(ositi).</s><s>Opeke sa žigom ovog tipa su retke i jedine na kojima je posvedočen prefekt VII Klaudijeve legije.</s><s>Nažalost, podaci o karijeri prefekta Adventinusa nam nisu poznati (Benea 1983: 121).</s><s>4.1.29.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Pečati ovog tipa češće imaju okvir pravougaonog oblika (a) (kat.</s><s>1.307–1.314), ali mogu imati i pravougaoni okvir sa upisanom tabulom ansatom (c) (kat.</s><s>1.315–1.317).</s><s>4.1.29.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je 11 žigova na kojima se pominje prefekt Adventinus (kat.</s><s>1.307–1.317).</s><s>Pečate ovog tipa odlikuju izdignuta slova i natpisi u pozitivu.</s><s>Poznat je izgled šest žigova (kat.</s><s>1.307–1.309; 1.315–1.317), dok za preostale moguće utvrditi varijantu.</s><s>Većina (kat.</s><s>1.307–1.314) ima pravougaoni okvir pečata (a) i pripada varijanti XXIX/a/01.</s><s>Kat.</s><s>1.315–1.317 imaju pravougaoni okvir sa upisanom tabulom ansatom (c) i pripada varijanti XXIX/c/01. 216 Ovoj varijanti pripadaju dva nova nalaza otkrivena na prostoru Viminacijuma (kat.</s><s>1308–1309).</s><s>Njihov tekst nije moguće u potpunosti odrediti, ali se čini da postoje razlike u odnosu na kat.</s><s>1315 koji daje Kanic (Kanitz 217 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 197</s> <s>(a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. L) Karakteristike: pečat se sastoji od dva natpisna polja, razdvojena horizontalnom linijom.</s><s>Natpis pečata je u dva reda: LEG VII CL S C │ ADVENTINI PF.</s><s>Znaci su ravni, na pravilnom razmaku, ujednačene visine i pravilnog oblika.</s><s>Peti element odlikuju znaci N i T u ligaturi.</s><s>Znak G prvog elementa nema bočni krak.</s><s>Slovo S četvrtog elementa ima spiralno povijene krajeve.</s><s>Peti element odlikuje znak A bez poprečne crte i znak V koji izgleda poput obrnutog slova A. Poslednji element odlikuje znak F sa pravougaonim proširenjem na donjem kraju. (c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata Karakteristike: okvir pečata je pravougaonog oblika u koji je upisana tabula ansata sa trougaonim, odnosno petougaonim ansama.</s><s>Pečat se sastoji od dva uokvirena natpisna polja, razdvojena horizontalnom linijom.</s><s>Natpis se sastoji iz dva reda i prema crtežu koji prilaže F. Kanic (Kanitz 1867: 54) glasi: LEG VII CLA │ S C AVENTIPIE.</s><s>Tekst novijih nalaza zbog oštećenosti nije moguće u celosti pročitati LEG VII CLŠAĆ │ S C AVEMTIŠ Ć P Š Ć. Znaci su u ravni, na pravilnom rastojanju i ujednačene visine.</s><s>Između prvog i drugog elementa nalazi se trougaoni serifi.</s><s>Slova su pravilna i nemaju upečatljive karakteristike, osim trougaonih serifa na krajevima.</s><s>Znaci A i V petog elementa su u ligaturi.</s><s>Znaci L prvog i trećeg elementa imaju spiralno završen bočni krak.</s><s>Znak A trećeg elementa ima horizontalnu liniju na gornjem kraju.</s> <s>4.1.29.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta potiče iz Banatske Palanke sa prostora Dakije, i Viminacijuma u Prvoj Meziji (sl. (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXIX/a/01 – Varijanta potiče iz Banatske Palanke i Viminacijuma (Tabela 4.173).</s><s>Kat.</s><s>1.3111.312 su otkriveni u konstrukciji groba G– 2681, a kat.</s><s>1.313–1.314 u konstrukciji groba G2681.</s><s>Iako ovakav kontekst može ukazivati na sekundarnu depoziciju, nalazi su upotrebljeni ne dugo po proizvodnji.</s> <s>(c) pečati sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata XXIX/c/01 – Varijanta potiče iz Viminacijuma (Tabela 4.174).</s><s>Za jedan nalaz nisu poznati uslovi pronalaska, dok su preostala dva najverovatnije potiču iz sekundarnog konteksta.</s><s>Tabela 4.174.</s><s>Uslovi pronalaska varijanti XXIX/c/01 LOKALITET</s> <s>Lj.</s><s>Jevtović (2013: 50) ovaj tip određuje u period kraj III – početak IV veka.</s><s>Prema D. Benea (1983: 103, 121), na osnovu navođenja čina praefectus, tip treba datovati se u vreme tetrarhije, ili manje verovatno u vreme Konstantina (vidi i Piso et al. 2019: 64–65 XLII/1 (= 624)).</s><s>Kako je većina nalaza otkrivena u sekundarnom kontekstu, nalaze nije moguće preciznije datovati, osim da je gornja granica predstavlja sredina IV, na šta ukazuje činjenica da je veći broj nalaza otkriven u grobnim konstrukcijama iz ovog perioda na Pećinama.</s><s>Takođe, ni mesto pronalaska nalaza ne pomaže prilikom datovanja,219 budući da Banatska Palanka nikada nije istraživana, iako brojni nalazi potiču sa ovog prostora (Mirković 1968: 99; Димитријевић 1984; Gudea 2001: 57–58; Đorđević 2007: 104–105; Jovanović 1996: 70).</s><s>4.1.29.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 11 opeka sa žigom tipa XXIX (kat.</s><s>1.307–1.317).</s><s>Za kat.</s><s>1.309 nije poznata ni jedna mera, tri opeke imaju očuvanu jednu dimenziju, a sedam ima očuvane obe dimenzije i pripada laterama, odnosno formatu lidion, ali različitih tipova.</s> <s>Dve opeke sa žigom tipa XXIX su formata lidion, varijanti XXIX/a/01 (kat.</s><s>1.307) i XXIX/c/01 (kat.</s><s>1.315).</s><s>Njihove mere su prikazane na tabeli 4.175.</s><s>Tabela 4.175.</s><s>Mere opeke formata lidion sa žigom XXIX Tip</s> <s>Šest opeke sa žigom varijante XXIX/a/01 su formata lidion–semibipedalis.</s><s>Odlikuju ih ujednačene mere (Tabela 4.176), sa dužinom koja varira između 51,50 i 52 cm, širinom 26 Tabela 4.176.</s><s>Varijabilnost mera formata lidion–semibipedalis sa žigom XXIX Tip</s> <s>Poznato je sedam žigova na kojima se pominje Eufemus (kat.</s><s>1.318–1.324).</s><s>D. Benea (1983: 103, 121; Pl. III) pečate sa ovim natpisom numeriše kao tip VIII, Lj.</s><s>Jevtović (2013: 51) kao 4.1.30.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Poznate su dve varijante natpisa, koje su identične osim poslednjeg elementa – imena majstora: Prva tri elementa predstavljaju ime legije – leg(io) VII Cl(audia), koja prati izraz s(ub) c(ura).221 Sledeći element natpisa su znaci EVF, koji predstavljaju kognomen Eufemus, odnosno Eufemius, kako ističe J. Pizo (Piso et al. 2019: 66).222 Kognomen prate slova P F, koje većina autora tumači titulom p(rae)f(ectus) (Premerstein, Vulić 1903: 54, n. 72; CIL III 8275, 6; Вулић predstavlja glagol f(ecit) (vidi Dušanić 1976: 280, br. 6–7 sa objašnjenjem), pa I. I. Rusu (IDR III/1: 38–39, n. 9) predlaže čitanje znaka P kao p(raefecti), iako je logičnije njegovo razrešenje činom p(raepositi) (Mirković 2015: 124; Jevtović 2013: 51).</s><s>Poslednji element je kognomeni Silvanus, odnosno Bessio u drugoj varijanti.</s><s>Njihovo mesto ukazuje da su u pitanju nastojnici radionica, odnosno majstori koji su proizveli same opeke.</s><s>D. Benea (1983: 103) smatra da je Ceo natpis pečata glasi: Leg(io) VII Cl(audia) s(ub) c(ura) Eufemii p(raepositi) f(ecit) Silvan/Bessio.</s> <s>Onomastička analiza ukazuje da je ime Eufemus je grčkog, Silvanus latinskog, a Bessio tračkog porekla (Piso et al. 2019: 66).</s><s>Ni jednog od njih nije moguće povezati sa nekom istorijskom ličnošću.</s> <s>220 Kat.</s><s>1.316 i 1.317, usled fragmentovanosti, nije moguće odrediti da li su formata lidion ili lidion–semibipedalis.</s><s>221 Za objašnjenje ovog termina vidi je za tip XXIII. 222 J. Pizo (Piso et al. 2019: 66) smatra da je u kasnoantičkom periodu ime Eufemius (Ευφήμιος) odgovara više nego Eufemus (Εὔφημος).</s> <s>Svi poznati pečati (kat.</s><s>1.318–1.320) ovog tipa imaju pravougaoni okvir (a).</s><s>4.1.30.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je sedam žigova na kojima se pominje prefekt Eufemus (kat.</s><s>1.318–1.324).</s><s>Poznat je izgled tri žiga (kat.</s><s>1.318–1.320), koji se na osnovu natpisa dele na dve varijante – XXX/a/01XXX/a/02.</s><s>Na osnovu ovih primera, možemo zaključiti da pečate ovog tipa odlikuje pravougaoni okvir (a) sa izdignutim slovima i natpisom u pozitivu. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. LII/1–2) Karakteristike: natpis pečata glasi: L VII CL S C EVF P F SILVAN.</s><s>Znaci su u ravni, na ujednačenoj udaljenosti, ujednačene visine, pravilni i nemaju upečatljive karakteristike, osim znaka S, koji su izvedeni naopako.</s> <s>Karakteristike: natpis pečata glasi: L VII CL S C EVF P F BESSIO.</s><s>Znaci pečata u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Upečatljivu karakteristiku predstavljaju znaci S, koji su naopako.</s><s>Znak L prvog elementa horizontalnom linijom spojen sa levom ivicom pečata.</s><s>Znak V drugog elementa ima popunjen donji deo.</s><s>Treći element odlikuje znak C, koji je gornjim krakom spojen sa L, koje je horizontalnom linijom spojen za slovom S. C četvrtog elementa je gornjim krakom spojeno sa E petog elementa, koje je gornjim i srednjim krakom spojeno sa slovom V. Znaci F petog i šestog elementa imaju kos gornji krak koji dodiruju gornju ivicu pečata.</s> <s>4.1.30.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta je otkrivena u Viminacijumu i na Sapaji u Prvoj Meziji, i u Celeji, na prostoru bivše (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXX/a/02 – Varijanta je otkrivena prilikom arheoloških istraživanja Viminacijuma i Celeje, dok je jedan nalaz slučajno otkriven na prostoru Sapaje (Tabela 4.177).</s><s>Većina nalaza, kat.</s><s>1.321–1.323 je otkrivena u konstrukciji groba G– 3424, što najverovatnije predstavlja sekundarnu depoziciju.</s><s>Kat.</s><s>1324 je otkriven prilikom istraživanja Objekta 8 na lokaciji Na Kamenju, međutim nisu poznat precizan arheološki kontekst.</s><s>Tabela 4.177.</s><s>Uslovi pronalaska varijanti XXX/a/01–02 LOKALITET</s> <s>Lj.</s><s>Jevtović (2013: 51) određuje u period kraj III – početak IV veka.</s><s>D. Benea pogrešno tumači čin Eufemusa kao prefekta, te ovaj tip opredeljuje u vremena tetrarhije, od 293. godine, ili verovatnije u vreme Konstantina (Benea 1983: 103, 121; Piso et al. 2019: 66–67, XLIII/1. (= 623)).</s><s>Iako zasnovano na pogrešnom tumačenju, smatramo da ovakvo opredeljenje nije nužno pogrešno.</s><s>Naime, skraćenje termina praepositus i sama mesta pronalaska upućuju da nalaze treba vezati za početak IV veka, odnosno za vreme vladavine Konstantina.</s><s>Na Sapaji je definisan horizont koji se vezuje za kasno carski period (III–IV vek) (Đorđević 2007: 104),223 odnosno od vremena Konstantina (Димитријевић 1984: 34).</s><s>Celei–Sučidava takođe ima fazu obnove sa početka IV veka (Bondoc 2009: 738).</s><s>Naravno, budući da su u pitanju pojedinačni nalazi, treba imati u vidu da je moguća i sekundarna upotreba, te da proizvodnju treba smestiti u nešto raniji period.</s><s>Stoga, iako postoje indicije da varijantu treba vezati za vreme Konstantina, ne može se u potpunosti isključiti ni opredeljenje u period tetrarhije.</s><s>4.1.30.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 7 opeka sa žigom tipa XXX (kat.</s><s>1.318–1.324).</s><s>Za dve nije poznat format.</s><s>Četiri pripadaju laterama, i to formatu lidion (kat.</s><s>1.320–1.323) (Tabela 4.178), a kat.</s><s>1.324 je tegula, kojoj nisu poznate dimenzije.</s> <s>Poznato je osam žigova na kojima se pominje prefekt?</s><s>Ursacijus (kat.</s><s>1.325–1.332).</s><s>A. Milošević (1971: 100) pečate ovog tipa numeriše kao tip IV, M. Dušanić (1976: 280) kao tip 7, 4.1.31.1.</s><s>Epigrafska analiza žiga</s> <s>Prema originalnoj literaturi, poznate su dve varijante pečata224 ovog tipa: 223 Na Viminacijumu je horizont IV veka jasno uočljiv, međutim nije jasno definisan.</s><s>224 A. Milošević (1971: 100) navodi da natpis svih publikovanih natpisa glasi: LEG VII CL S C VRSACI F ARCVTIO F, što se ne slaže sa originalnom literaturom.</s><s>202</s> <s>Raspored elemenata je isti, ali se varijante razlikuju u načinu skraćenja i dodatnom elementu koji se javlja u drugoj varijanti.</s><s>Prva dva elementa predstavljaju ime legije – leg(io) VII, koje prate znaci S C, koji predstavljaju izraz sub cura.225 Sledeći element natpisa je kognomen VRSAC, odnosno VRSACI u drugoj varijanti.</s><s>Kognomen prate slova P F, odnosno samo slovo F kod svih ostalih žigova.</s><s>Neki autori smatraju da ovi znaci predstavljaju titulu p(rae)f(ectus) 1971: 100).</s><s>Ostali autori smatraju da u prvoj varijanti natpisa, ove znake treba razdvojiti na dva elementa.</s><s>M. Mirković (2015: 124) smatra da bi znak P predstavlja titulu p(raefectus), dok ostali autori smatraju da je u pitanju čin p(raepositus) (vidi Dušanić 1976: 280, br. 7; Benea 1983: 104–105; Jevtović 2013: 37, kat.</s><s>153).</s><s>Prema ovim autorima, znak F predstavlja izraz f(ecit), koji se odnosi na sledeći element – kognomen Argutio.</s><s>U drugoj varijanti iza kognomena javlja se znak F, koje predstavlja izraz f(ecit).</s><s>Postojanje ovog znaka, ukazuje da peti element treba tumačiti sa praefectus.</s><s>Stoga, natpis pečata glasi: L(egio) VII s(ub) c(ura) Vrsaci Onomastička analiza ukazuje da je ime Ursatius latinskog porekla.</s><s>Podaci o karijeri prefekta Ursacijusa nam nisu poznati, međutim poznato je više osoba ovog imena.</s><s>Sa prostora Donje Mezije iz druge polovine IV veka poznat je jedan prepozit ovog imena (CIL III 06159 = CIL III 07494).</s><s>Sa titulom magister figlinarum javlja se na pečatima i na jednom grafitu iz Panonije, iz vremena Valentinijana I (Soproni 1986; Manacorda 2000: 144; Wilkes 2005: 141; Farkas 2013: 116–117).</s><s>Takođe, na opekama Panonije i Norika,226 nastalim između 369. i 372. godine, pominje Ursicinus duks.</s> <s>Ime Argutio je latinskog porekla.</s><s>Osoba istog imena se pominje kao opekar na dve opeke pronađene na prostoru Sirmijuma227 i možda je u pitanju ista osoba kao na našim opekama.</s><s>4.1.31.2.</s><s>Oblici i dimenzije okvira</s> <s>Svi žigovi ovog tipa imaju pravougaoni okvir pečata (a).</s><s>4.1.31.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Poznato je osam žigova na kojima se pominje prefekt Ursacijus (kat.</s><s>1.325–1.332).</s><s>Na osnovu opisa svi imaju pravougaoni okvir pečata (a), ali je poznat izgled samo kat.</s><s>1.325, koji ima izdignuta slova i natpis u pozitivu.</s><s>Na osnovu ovog nalaza definisana je varijanta XXXI/a/01. (a) pečati sa pravougaonim okvirom (T. LII/3) 225 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 226 Za brojne opeke na kojima se pominje Ursicinus dux vidi Soproni 1986; Jilek 2000 sa navedenom literaturom.</s><s>227 IL ARGVTIO FIG (Ljubić 1885: 12, b = CIL III 10687a; Brunšmid, Kubitschek 1880: 120, no.</s><s>10k).</s><s>203</s> <s>Karakteristike: natpis pečata glasi: L VII S C VRSAC PF ARGUTIO.</s><s>Znaci u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Slova su pravilna i nemaju upečatljive karakteristike.</s> <s>4.1.31.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta je otkrivena u Prvoj Meziji, u Viminacijumu i u Drugoj Panoniji, u Sirmijumu i Mursi (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>XXXI/a/01 – Jedan nalaz ove varijante potiče iz Viminacijuma, dok ostali nalazi potiču iz Sremske Mitrovice (Tabela 4.179).</s><s>Ni za jedan nalaz nije poznat arheološki kontekst.</s><s>Preostali nalaz ove varijante, koji nije moguće odrediti prema varijanti, potiče iz Osijeka i nisu poznati uslovi njegovog otkrića (Tabela 4.179).</s><s>Tabela 4.179.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XXXI LOKALITET</s> <s>Tip se datuje u period kasne antike – kraj III i prvu polovinu IV veka (Jevtović 2013: 51).</s><s>D. naveden čin praefectus treba opredeliti u period rane tetrarhije.</s><s>Smatramo da ovakvo nije moguće potkrepiti, a kako nam nije poznat arheološki kontekst nalaza, varijantu nije moguće preciznije datovati.</s> <s>4.1.31.6.</s><s>Morfološka i morfometrijska analiza Analizirano je 8 opeka (kat.</s><s>1.325–1.332) sa žigom tipa XXXI.</s><s>Za 7 opeka nisu poznate dimenzije, dok je kat.</s><s>1.332, nepoznate varijante žiga, pripada laterama, i to formatu lidion Tabela 4.180.</s><s>Mere opeke formata lidion sa žigom XXXI Tip</s> <s>228 Lj.</s><s>Jevtović (2013: 51) pogrešno navodi da su opeke ovog tipa pronađene i na prostoru Dakije, u Celei, međutim u pitanju je kat.</s><s>1.319, koji pripada tipu XXX (ILD 00120 = AE 1998, 01111; ILD 00122).</s><s>204</s> <s>Prva tri elementa predstavljaju ime legije – leg(io) VII Cl(audia), koja prate znaci S C, koji predstavljaju izraz sub cura.229 Sledeći element natpisa su znaci AR, koji najverovatnije predstavljaju početak ličnog imena – kognomena.</s><s>Desni deo teksta pečata nije sačuvan.</s><s>Čitanje Nažalost, na osnovu sačuvanog dela nije moguće rekonstruisati ime komandanta odreda, kao ni utvrditi njegov čin.230</s> <s>Jedini žig ovog tipa nema očuvane krajeve pečata, te nije moguće utvrditi oblik okvira.</s><s>4.1.32.3.</s><s>Stilsko–paleografska analiza pečata Jedini žig na kome se pominje Ar (kat.</s><s>1.333) je samo delimično očuvan i definisan kao varijanta XXXI//R/01.</s><s>Varijantu odlikuju izdignuta slova i natpisi u negativu, a kako nema očuvane krajeve nije moguće odrediti oblik okvira.</s><s>Karakteristike: Jedini žig ove varijante pečata nema očuvane krajeve, pa nije moguće odrediti oblik okvira.</s><s>Natpis je u negativu i glasi: LEG VII CL S C ARŠ .</s><s>Znaci su u ravni, na ujednačenoj udaljenosti i ujednačene visine.</s><s>Pravilni su i bez upečatljivih karakteristika.</s><s>4.1.32.4.</s><s>Prostorna dispozicija i kontekstualna analiza Varijanta je otkrivena samo u Prvoj Meziji (sl. 4.24). (a) pečati sa pravougaonim okvirom</s> <s>229 Za detaljno objašnjenje ovog termina vidi objašnjenje za tip XXIII. 230 M. Dušanić (1976: 280, tip 8) razrešava pečate sa: LEG VII CL ARGUTIO FIG, na osnovu nalaza otkrivene krajem XIX veka na prostoru Sirmijuma sa pečatom: IL ARGVTIO FIG (vidi tip XXXI; Brunšmid, Kubitschek 1880: 120, no.</s><s>10k; Ljubić 1885: 12, b = CIL III 10687a).</s><s>Ovakvo tumačenje nije moguće u potpunosti isključiti i možda ovu individuu treba povezati sa majstorom radionice odreda koji predvodi Ursacijus (vidi tip XXX).</s><s>Međutim, ovo bi značilo da je majstor radionice napredovao u čin komandanta, što se čini malo verovatno, pa smatramo da ovakvo razrešenje treba uzeti sa dozom opreza.</s><s>205</s> <s>XXXII/a/R/01 – Jedan nalaz ove varijante otkriven je prilikom arheoloških istraživanja Sapaje, u sekundarnoj depoziciji (Tabela 4.181).</s><s>Tabela 4.181.</s><s>Uslovi pronalaska nalaza tipa XXXII LOKALITET</s> <s>Varijantu nije moguće precizno odrediti, osim u period kraja III – prve polovine IV veka (Jevtović 2013: 51; Piso et al. 2019: 73).</s><s>Jedini nalaz je oštećen i potiče iz sekundarne depozicije.231</s> <s>4.1.32.6.</s><s>Morfometrijske karakteristike opeka Jedina opeka sa žigom tipa XXXII je tegula, ali nema očuvanu ni jednu meru.</s><s>4.2.</s><s>DRUGE OZNAKE NA OPEKAMA VII KLAUDIJEVE LEGIJE Druga najčešća oznaka na opekama VII Klaudijeve legije su potpisi, dok drugu grupu predstavljaju otisci stopala itd.</s> <s>4.2.1.</s><s>Potpisi na opekama VII Klaudijeve legije Potpisi se javljaju na 196 opeka.</s><s>Definisano je 21 različitih potpisa na gornjoj površini opeka (sl. 4.25), a kod 35 nalaza nije moguće odrediti šaru.</s><s>Svi potpisi su izvedeni prstima.</s><s>Potpis A je polukrug koji se javlja uz širu ivicu opeke.</s><s>Javlja se na 60 opeka.</s><s>Najčešće je izveden jednim prstom, što je vidljivo na 23 primeraka; na 18 primeraka je izveden sa dva; na 15 primeraka je izveden sa tri prsta, a izuzetno, na samo tri primerka je izveden sa četiri prsta.</s><s>Na jednom primerku (kat.</s><s>1.248) je u kombinaciji sa potpisom D. Potpis je približno podjednako zastupljen na laterama i tegulama, sa 34 latere i 23 tegule.</s><s>Na laterama potpis A se javlja na 26 lidiona, od kojih je jedna lidion–semibipedalis, četiri pedalis, dve bipedalis i po jednoj besalis i seskvipedalis.</s><s>Potpis nije dokumentovan na imbreksima.</s><s>Potpis B je sličan A i čine ga dva polukruga na suprotnim užim stranama.</s><s>Dokumentovan je na samo dve opeke, od kojih je jedna lidion.</s><s>Na ove je izveden jednim prstom.</s><s>Potpis C je u vidu četvrtine kruga, koji se javlja u uglu gornje površine.</s><s>Četiri primerka su izvedena sa dva prsta, a po jedan je izveden sa tri, odnosno četiri prsta.</s><s>Potpis se javlja na šest latera, od kojih su pet besalis, a jednom pedalis.</s><s>Potpis D je dijagonalna linija.</s><s>Javlja se na 45 opeka, sa još dve koje imaju ovaj ili potpis E. Potpis je najčešće izveden sa dva prsta, što je dokumentovano na 23 primeraka, dok je na 12 opeka izveden sa tri prsta i na pet primeraka sa jednim, od čega je na jednom u kombinaciji sa 231 Na Sapaji je definisan horizont III–IV veka (Đorđević 2007: 104), odnosno od vremena Konstantina (Димитријевић 1984: 34).</s> <s>206 potpisom A (kat.</s><s>1.248).</s><s>Potpis je izuzetno izveden sa četiri prsta, što je dokumentovano na dve opeke.</s><s>Potpis se javlja na svim formatima.</s><s>Najčešće se javlja na formatu lidion, sa 22 primerka, a sa po jednim primerkom na po jednom besalis, seskvipedalis, bipedalis.</s><s>Retko se javlja na krovnim opekama, sa po jednom tegulom i jednim imbreksom.</s><s>Potpis E je u vezi sa potpisom D i predstavljaju ga dve unakrsne dijagonalne linije koje formiraju znak X. Dokumentovan je na 7 opeka.</s><s>Najčešće je izveden sa dva prsta, na dve opeke je izveden sa tri prstom, a na jednoj sa jednim.</s><s>Javlja se isključivo na laterama, od kojih su tri bipedalis, dve lidion, a jedna seskvipedalis.</s><s>Potpis F je dijagonalna linija koja se javlja u uglu opeke.</s><s>Javlja se na četiri opeke, na kojima je izveden sa jednim, dva i na dve sa tri prsta.</s><s>Osim jedne, koja je najverovatnije lidion, nije poznat format ostalih opeka.</s><s>Na jednoj (kat.</s><s>1.247) je u kombinaciji sa potpisom O. Potpis G je izdužena spirala, izvedena sa dva prsta, koja se javlja samo na jednom lidionu.</s><s>Potpis H je izdužena spirala u obliku slova S. Poznato je pet primera, sa po dva izvedena sa jednim i tri prsta, dok je na jednom primerku izvedena sa dva prsta.</s><s>Tri tegule, jedna latera formata koji nije moguće odrediti.</s> <s>Potpis I je u obliku simbola ihtios, koji se javlja uz kraću stranice.</s><s>Dokumentovan je na osam opeka, sa još jednom verovatnom, dok kat.</s><s>606 nosi ili ovaj, ili potpis J. Na pet opeka je izveden sa jednim prstom, na tri sa dva prsta a na dve sa tri (uključujući i kat.</s><s>606).</s><s>Čini se da se podjednako javlja na laterama i tegulama, sa četiri latere, od kojih su dve formata besalis, a po jedna pedalis i najverovatnije lidion, dok na pet tegula.</s><s>Potpis J je u obliku elipse, koji se javlja uz sredinu kraće stranice gornje površine.</s><s>Dokumentovan je na dve opeke, sa još jednom verovatnom, dok je kat.</s><s>606 nosi ovaj ili potpis I. Na tri opeke je izveden sa dva prsta, dok je kat.</s><s>606 izveden sa tri prsta.</s><s>Tri su tegule, dok za jednu opeku nije moguće odrediti format.</s><s>Potpis K je u vidu poprečna prava linija.</s><s>Dokumentovana je na četiri latere, od kojih je na tri izvedena sa dva prsta, a na jednoj sa tri.</s><s>Dve latere su formata pedalis, a po jedna lidion i besalis.</s><s>Potpis L je u vidu isečka kružnice koji se javlja kod ugla gornje površine.</s><s>Javlja se na dve opeke formata besalis i izveden je sa dva prsta.</s><s>Potpis M je u vidu isečka kružnice koja se javlja na poprečno, na sredini opeke.</s><s>Dokumentovana je na jednoj opeci formata lidion i izvedena je sa jednim prstom.</s><s>Potpis N je u vidu nepravilne krive linije.</s><s>Dokumentovana je na jednoj opeci formata lidion i izvedena je sa jednim prstom.</s> <s>Potpis O je u vidu nepravilne linije koja se javlja uz kraću stranicu opeke.</s><s>Dokumentovana je na dve opeke, sa time što se na kat.</s><s>1.247 javlja zajedno sa potpisom F. Na formata pedalis je izvedena jednim prstom, dok je kat.</s><s>1.247 nepoznatog formata izvedena sa dva prsta.</s><s>Potpis P je u vidu nepravilne linije koja se javlja u središnjem delu gornje površine.</s><s>Javlja se na jednoj teguli, a izveden sa dva prsta 207</s> <s>Potpis Q su dva kružna isečka koja se seku uz kraću stranicu opeke.</s><s>Dokumentovan je samo na jednoj teguli, a izveden je jednim prstom.</s><s>Potpis R je krug/kružni isečak uz kraću stranicu opeke.</s><s>Javlja se na dve tegule i na obe je izveden jednim prstom.</s> <s>Potpis T je u vidu crteža, koji se sastoji od dva kruga i ravne linije između.</s><s>Potpis se javlja na jednoj teguli i izveden je jednim prstom.</s><s>Potpis U je u vidu crteža, koji čini pet linija izvedenih jednim prstom koje kreću iz jedne tačke, i podsećaju na šaku.</s><s>Dokumentovan je na jednoj opeci formata besalis.</s><s>4.2.2.</s><s>Grafitni natpisi na opekama VII Klaudijeve legije Grafitni natpisi se javljaju na petnaest opeka VII Klaudijeve legije.</s><s>Dvanaest (kat.</s><s>1.379–1.390) potiče iz konstrukcije peći 8 radionice 5 sa lokacije Pećine (sl. 4.26).</s><s>Jedna opeka je otkrivena krajem XIX veka u Sremskoj Mitrovici (kat.</s><s>1391; Brunšmid, Kubitschek 1880: 120, no.</s><s>10g),232 druga 1903. godine u Viminacijumu (sl. 4.27; kat.</s><s>388; IMS II 231), dok je preostala (kat.</s><s>1.306) poznata samo iz dnevnika istraživanja lokaliteta Pećine, te nam nije poznat tekst natpisa.</s><s>Svi grafiti su nastali urezivanjem oštrom alatkom (štapom ili pravim instrumentom za pisanje) pre pečenja.</s><s>Prema tekstu razlikuju se dve grupe natpisa – na jednoj od opeka iz Viminacijuma (kat.</s><s>388) navedeno je lično ime opekara – Strates, dok je tekst preostalih identičan i predstavlja skraćeno ime legije, u formi LEG VII kod nalaza iz Sirmijuma, ili punom obliku LEG VII CL.</s> <s>4.2.3.</s><s>Crteži na opekama VII Klaudijeve legije Crteži se javljaju na tri opeke VII legije. – kat.</s><s>523 – besalis iz Čoroju Nou sa predstavom stola s četiri noge (sl. 4.28; Bondoc 2015: 74, – kat.</s><s>673 – lidion sa prostora legijskog logora u Viminacijumu (sl. 4.30).</s><s>Crtež se ne vidi jasno usled malternog premaza koji nije bilo moguće skinuti bez oštećenja opeke.</s><s>4.2.4.</s><s>Ljudski i životinjski otisci na opekama VII Klaudijeve legije 232 Nalaz je izgubljen i ne postoji njegova fotografija ni crtež.</s><s>208</s> <s>U analiziranom korpusu 70 opeka ima otisak, od čega 33 ljudskih, 39 životinjskih, sa time što dve imaju i ljudske i životinjske otiske (kat.</s><s>449 i 598).</s><s>Za kat.</s><s>197, 1275, 1277 ne znamo kako izgleda otisak.</s> <s>Ljudski otisci su dominantno otisci cipela, odnosno šunegli – gvozdenih klinova/krampona na Među životinjskim otiscima najbrojniji su otisci sisara srednje veličine, koji se javljaju na 35 opeka.</s><s>Najbrojniji su otisci mesoždera iz porodice kanida, najverovatnije domaćeg psa (Canis familiaris), sa time što se prisustvo otisaka lisica ili šakala,233 ne može u potpunosti isključiti.</s><s>1.085, 1.216, 1.275, 1.277 i možda 198), uključujući jednu opeku, na kojoj se nalazi otisak šape psa zajedno sa otiskom šape mačke (sl. 4.33b; kat.</s><s>693), kao i opeku na kojoj se uz otisak šape psa nalaze i otisci šunegli (sl. 4.33c; kat.</s><s>598).</s><s>Drugu grupu otisaka predstavljaju otisci šapa mačaka, najverovatnije domaćih (Felis catus),234 koji se javljaju na četiri opeke (sl. 4.33d; kat.</s><s>202, 606 i možda na 405), uključujući jednu opeku na kojoj se javljaju zajedno sa otiscima sitnijeg sisara (sl. 4.33e; kat.</s><s>670).</s><s>Među otiscima šapa mesoždera nalazili su se otisci (kat.</s><s>449, 617 i 820), za koje nije bilo moguće utvrditi da li predstavljaju otiske šapa kanida ili mačaka235.</s><s>Od ukupno tri ovakve opeke, na jednoj se nalaze otisci mesoždera uz otiske šunegli (kat.</s><s>449).</s><s>Osim pomenute opeke sa otiskom sitnog sisara uz otisak šape mačke, otisci sitnih sisara javljaju se na još tri opeke (sl. 4.33f–h; kat.</s><s>217, 281 i 692).</s><s>Na osnovu oblika otisaka nije bilo moguće odrediti kojim životinjama iz grupe sitnih sisara pripadaju.</s><s>Na četiri opeke otkriveni su otisci papkara (sl. 4.33i–j; kat.</s><s>287, 774, a verovatno i 89 i 829), ali nije bilo moguće utvrditi o kojim koji najverovatnije pripadaju domaćim kokoškama (Gallus domesticus).</s><s>4.3.</s><s>MAKROSKOPSKI TRAGOVI PROIZVODNJE NA OPEKAMA VII KLAUDIJEVE LEGIJE</s> <s>Namerne tragove predstavljaju ,,strijacije’’ na gornjoj ili bočnim površinama, glačanje, sečenje/podsecanje opeka i tragovi nastali upotrebom alatki.</s><s>Strijacije su tragovi u vidu tankih i paralelnih ureza na površinama opeke.</s><s>Javljaju se na svim formatima opeka, osim imbreksa.</s><s>Na gornjoj površini nastale su ravnanjem tenzionom žicom ili daskom (sl. 4.34–4.36).</s><s>Ova radnja je nekada prouzrokovala dublje useke, što se najčešće vidi uz ivice opeka ili uz ušice tegula (sl. 4.37), a u ekstremnim slučajevima je mogla 233 Morfologija ekstremiteta kanida je jako slična, te je teško utvrditi kojim životinjama pripadaju ovi tragovi, međutim psi su značajnije zastupljeni u arheozoološkom materijalu sa Viminacijuma (Vuković – Bogdanović 234 Nije moguće razlikovati otiske domaće od otisaka divlje mačke (Felis silvestris).</s><s>235 Otisci mačaka i pasa su slični i značajno se razlikuju samo po tome što se kod otisaka pasa vide kandže (Bar209</s> <s>oblikovanja opeka. prouzrokovati odsecanje dela gornje površine (sl. 4.38–4.39).</s><s>Ovo je najverovatnije nastalo upotrebom tenzione žice i izvesno predstavlja grešku prilikom ravnanja.</s><s>Strijacije na bočnim stranama se javljaju u vidu vertikalnih paralelnih useka (sl. 4.40–4.41), nastalih prilikom oslobađanja opeke iz kalupa kanapom ili žicom.</s><s>U ređim slučajevima strijacije se mogu javiti i na donjoj površini, gde su nastale upotrebom tenzione žice prilikom odvajanja opeke od radne površine.</s> <s>Podsecanje predstavljaju tragovi upotrebe noža.</s><s>Na gornjoj površini najčešće se javlja uz ivice, što ukazuje da je radnja vršena sa ciljem odstranjivanja viška gline (sl. 4.42–4.43).</s><s>Slični tragovi se javljaju i na bočnim površinama, gde su nastali pri oslobađanju opeke iz kalupa (sl. 4.44), ili na donjoj, gde je podsecanje vršeno pri podizanju sa radne površine (sl. 4.45).</s><s>Glačanje se pretežno javlja na gornjoj površini.</s><s>Najčešće nije moguće utvrditi čime je izvedeno (sl. 4.46–4.48).</s><s>U nekim slučajevima otisci ukazuju da glačano prstima, što je posebno uočljivo na imbreksima (sl. 4.49), ili tkaninom, sunđerom ili možda četkom (sl. 4.50).</s><s>Tragovi na žigovima ukazuju da je glačanje nekada vršeno nakon pečatiranja (sl. 4.51–4.52).</s><s>Takođe, često nije glačana celoj gornja površina, već samo njen deo.</s><s>Premazivanje se javlja retko i isključivo na gornjoj površini (sl. 4.53).</s><s>Pretpostavka je da je vršeno vlažnom glinom, ali se ne može isključiti mogućnost da ovaj premaz zapravo predstavlja visok stepen glačanja.</s> <s>Otisci se javljaju često i na svim površinama, a mogu biti od prstiju ili različitih alatki.</s><s>Razlikujemo nenamerne (vidi napred) od namernih otisaka prstiju, koji su nastali pri obradi opeke – prilikom utiskivanja gline u kalup, glačanju (sl. 4.49, 4.52) ili obradi ivica (sl. 4.54) ili ušica tegula (sl. 4.55).</s><s>Na opekama se često vide i tragovi upotrebe različitih alatki.</s><s>Najčešće se javljaju ubodi na bočnim površinama (sl. 4.56–4.57), nastali upotrebom zašiljene alatke pri oslobađanju opeke iz kalupa.</s> <s>Izdignuta glina uz ivice se javljaju na gornjim i donjim ivicama opeke i predstavljaju višak gline koji nije otklonjen prilikom ravnanja (sl. 4.43, 4.46).</s><s>Pesak se javlja na bočnim (sl. 4.58) i donjoj površini (sl. 4.59), a ređe i na gornjoj, što je najčešće slučajnost.</s><s>Pesak na bočnim stranama svedoči da je kalup posut peskom, kako bi se olakšalo vađenje opeke, dok na donjoj strani svedoči da je radna površina posuta peskom, što je omogućavalo lakše podizanje opeke sa radne površine na kojoj je vršeno kalupljenje.</s><s>Na površini opeka često se javljaju i drugi namerni i nenamerni tragovi nastali tokom procesa proizvodnje, koje odlikuje neujednačenost.</s><s>Najbrojniji nenamerni tragovi su slučajni otisci prstiju (sl. 4.60a–f; kat.</s><s>94; 125; 129; 192; 227; 411; 434; 683; 852).</s><s>Ovi otisci su nastali pri baratanju ili prenošenju opeke (sl. 4.60k; kat.</s><s>125; 683; 847), a posebno je zanimljiv otisak dlana/prstiju na opeci kat.</s><s>683, koji ukazuju da je opeka prenošena sa gornjom stranom prema zemlji.</s><s>Retko, otisci prstiju se javljaju i na prelomu opeke 210</s> <s>drugi nenamerni tragovi. prstiju po površini opeka, ali ne predstavljaju oznake poput potpisa (sl. 4.60m–o; kat.</s><s>23; 192; Često se javljaju urezi ili ubodi na gornjoj ili bočnim površinama (sl. 4.61; kat.</s><s>23; 89; 183; 778; 813; 1.169).</s><s>Za razliku od ranije pomenutih tragova nastalih upotrebom alatki, ovi su nastali slučajno prilikom izrade, zašiljenom alatkom ili možda čak i noktom, međutim moguće je da su nastali istom alatkom koja je korišćena za oslobađanje opeka iz kalupa (sl. 4.56–4.57; vidi Otisci).</s><s>Ubodi su retko jasno vidljivi, poput kat.</s><s>642 ima kružnu perforaciju na gornjoj koji imaju ubode uz ivicu gornje površine.</s><s>Ubod kat.</s><s>740 je u gornjem delu kvadratnog preseka drškom kvadratnog preseka i šilom.</s><s>Takođe, nekada su uočljiva i trougaona utisnuća (sl. 4.62b, Takođe, česte su rupe ili ubodi koje nije moguće razrešiti (sl. 4.63; kat.</s><s>13; 18; 240; 265; 286; 1.088; 1.115; 1.307).</s><s>Karakteristika je da ne postoji ujednačenost u izgledu ovih tragova.</s><s>Posebno je upečatljiv niz uboda uz ivicu gornje površine na opeci kat.</s><s>286, koji je nameran, ali nismo pronašli slične primere (sl. 4.64).</s><s>Na opekama javljaju se i otisci alatki, koje su korišćene u procesu izrade opeka.</s><s>Na kat.</s><s>847 vidljiv je kružni otisak (sl. 4.65), koji predstavljaju dno kofe ili keramičke posude, preko koga je lupljen pečat.</s><s>Takođe, kat.</s><s>1.130 ima neobičan otisak, koji najverovatnije predstavlja glavu alatke (sl. 4.66), a dok se na gornjoj površini kat.</s><s>825 vide tragovi tkanine (sl. 4.67).</s><s>Opeke mogu imati i biološke tragove, bilo u vidu otiska biološke podloge na donjoj površini Opeke nekada imaju ogrubljen deo gornje površine (kat.</s><s>229; 602; 687; 855).</s><s>Nekada je ovo izvršeno pre pečenja, dok je glina bila vlažna (sl. 4.69a–c; kat.</s><s>229; 687; 855), a nekada iskucana nakon pečenja (sl. 4.69d; kat.</s><s>602).</s><s>Nekada ovo ogrubljenje predstavlja tragove kiše Analiza je pokazala da pomenute radnje često nije moguće jasno definisati i razgraničiti te stoga ni klasifikovati, a nisu učene ni različite tehnike u vršenju istih, zbog čega je komparacija otežana.</s><s>Naime, često se na jednoj opeci javljaju tragovi različitih radnji sprovedenih sa istim ciljem, te ih stoga nije moguće kvantifikovati.</s><s>Takođe, za brojne tragove, iako vidljivi, nije moguće utvrditi način ni alatku kojom su nastali.</s><s>Stoga je objašnjenje procesa oblikovanja opeka moguće samo u vidu opservacija.</s> <s>Latere, bilo kvadratnog ili pravougaonog oblika, predstavljaju najjednostavnije oblike.</s><s>Uz njihove ivice često se javlja izdignuta glina, koja predstavlja višak nastao prilikom utiskivanja u kalup.</s><s>Takođe, uglovi latera su često zaobljeni (sl. 4.39 i 4.43), što ukazuje da ćoškovi kalupa uglavnom nisu bili dobro popunjeni.</s><s>Na svim površinama često se javlja podsecanje uz ivicu.</s><s>211</s> <s>Na gornjoj površini su često vidljive strijacije.</s><s>Njihova orijentacija kod formata lidion ukazuje da je povlačenje vršeno upravno u odnosu na dužu stranicu.</s><s>Kod nekih opeka, najčešće uz ivice, vidljivo je preduboko usecanje (sl. 4.38 i 4.39).</s><s>Ovi tragovi ukazuju da je uklanjanje viška gline vršeno tenzionom žicom, međutim ostaje nejasno kako su tragovi nastali, ako je sečenje vršeno dok je opeka još uvek u kalupu.</s><s>Takođe, ove useke treba razlikovati od polukružnih udubljenja/suženja, koja se nekad (npr. kat.</s><s>745 i možda 651) javljaju uz kraće strane gornje površine formata lidion (sl. 4.71).</s><s>Namena ovih udubljenja nije jasna.</s><s>Gornja površina je često dodatno glačana prstima, tkaninom ili možda četkom.</s><s>Ovi tragovi su nekada vidljivi na površini žiga (sl. 4.52), što ukazuje da je glačanje vršeno nakon pečatiranja.</s><s>Takođe, glačanje je nekada vršeno kružnim potezima (sl. 4.72).</s><s>Latere retko imaju premazanu gornju površinu (sl. 4.73).</s><s>Na bočnim stranama često se javlja pesak, celom visinom, ili samo u donjem delu, dok je gornji ređe i tragovi ubadanja (sl. 4.56–4.57 i 4.62c).</s><s>Bočne strane su veoma retko lepo obrađene (kat.</s><s>643).</s><s>Donja površina je najčešće neravna, sa tragovima peska ili šljunka (sl. 4.59), ali se na predstavljati biološku podlogu.</s><s>Donja površina je samo u izuzetnim slučajevima ravna.</s><s>Česti su otisci prstiju ili ređe dela šake, nastali pri baratanja opekom, a na jednom primeru vidljivi su Tegule</s> <s>Tegule predstavljaju najsloženiji oblik za formiranje, ali su tragovi izrade slični kao kod ostalih formata.</s><s>Na gornjoj površini javljaju se strijacije, čija orijentacija ukazuje da je prevlačenje uglavnom vršeno poprečno u odnosu na telo tegule.</s><s>Tragovi dubokog usecanja, nastali upotrebom žice, su najčešće vidljivi kod ušica (sl. 4.37).</s><s>Gornja površina je često glačana (sl. 4.74–4.75), što je vršeno prstima, o čemu često svedoče uzdužni tragovi, ili tkaninom/sunđerom, o čemu nekada svedoče i kružni tragovi.</s><s>Tragovi glačanja se vide i na površini žiga, što ukazuje da ono nekada vršeno nakon pečatiranja (sl. 4.74 i 4.75).</s><s>Izuzetno se na gornjoj površini javlja premaz (sl. 4.53).</s><s>Tegule često imaju smanjenu debljinu uz donju ivicu, nastalo odsecanjem gornje površine (sl. 4.74 i 4.76).</s><s>Ono odgovara dužini isečene ušice i na njega je nalegala sledeća tegula na krovu.</s><s>Isečeni deo je najčešće posut peskom, što je verovatno imalo za cilj da pospeši trenje.</s><s>Kod nekih varijanti, suženje je slabije izraženo.</s><s>Primećeno je da tegule sa isečcima varijante A (vidi napred) nemaju ovo suženje.</s><s>Ušice su posebno i pažljivo obrađene.</s><s>Njihova gornja i unutrašnja strana su najčešće obrađene prstima (sl. 4.55), ali su nekada vidljivi i tragovi dodatne obrade u vidu podsecanja nožem ili prevlačenja žicom (sl. 4.75 i 4.77).</s><s>Ređe, ušice imaju ravne ivice (sl. 4.74), bez tragova obrade prstima, što ukazuje da su formirane u kalupu.</s><s>Postoje primeri (kat.</s><s>230 i 1.106) kod kojih ušice nisu ujednačeno obrađene, već je jedna obrađena prstima, a druga formirana u kalupu bez Na gornjoj površini se uz ušice javlja uzdužni žljeb, izveden povlačenjem prsta uz ušice.</s><s>Najčešće se javlja jedan, međutim postoje primeri sa dva i tri žljeba, a izuzetno i bez.</s><s>Bočne strane su često pokrivene peskom, u celoj visini, ili samo u delu, a primetno je da ne postoji ujednačenost, pa neke tegule (npr. kat.</s><s>230, 232 i 1.492) imaju jednu stranicu pokrivenu celom pesak, a drugu smo u donjem delu.</s><s>Na dužim stranama, pesak se često javlja u gornjem delu, u visini ušica, dok je donji deo ravan (sl. 4.78) usled podsecanja ili otiska kalupa.</s><s>Primećeno je da su kraće bočne strane često zaobljene.</s><s>Donja površina tegula može biti ravna (sl. 4.79), ali je uglavnom delimično ili ređe kompletno neravna (sl. 4.80).</s><s>Često je makar delimično pokrivena peskom ili sitnim šljunkom (sl. 4.79), a postoje primeri bez peska sa otiskom radne 212</s> <s>Latere sl. 4.79) i podsecanje vršeno nožem (sl. 4.45 i 4.81).</s><s>Ove radnje su vršene sa ciljem da se tegula odvoji od podloge.</s><s>Veoma retko je donja površina glačana (kat.</s><s>1350).</s><s>Na jednom primeru (kat.</s><s>520) donja površina ima urezanu ,,dijamant šemu’’ (sl. 4.82) sa ciljem da se omogući bolje prianjanje maltera.</s><s>Na nekim tegulama (kat.</s><s>231 i 1.125) se na donjoj površine vide tragovi, koji mogu predstavljati otisak biološke podloge.</s><s>Na svim površinama se često vide otisci prstiju ili šake, nastali pri baratanju opekom.</s> <s>Posebnu morfološku karakteristiku tegula predstavljaju isečci, koji se nalaze na donjoj površini, uz gornju ivicu.</s><s>Njihova funkcija bila je da omogući preklapanje tegula prilikom slaganja na krovu, a odražavaju promene u načinima podizanja krova i njihovog nagiba.</s><s>Normu za njihovo proučavanje predstavlja studija P. Veriju (Warry 2006; Warry 2006b), koji je prvi uspostavio njihovu tipologiju na primerima iz Britanije, zasnovanu na različitoj morfologiji isečaka i načinu njihovog formiranja.</s><s>Prema ovoj klasifikaciji, na opekama VII Klaudijeve legije definisana su tri tipa isečka (sl. 4.83): Grupa A, zastupljena kod tegula sa varijantom A26, je nastala stavljanjem poligonalnog drvenog umetka u kalup.</s><s>Njegova gornja strana je ravna, dok je bočna iskošena.</s><s>Umetak pokriva barem visinu tela tegule a može ići i do polovine ušice.</s><s>Grupa B je formirana isecanjem, vršenim sa dva ureza – jednog dijagonalnog duž ušice i drugog vertikalnog u odnosu na kalup.</s><s>Karakteristični tragovi su omogućili definisanje više varijanti ovog tipa isečka.</s><s>B6 predstavlja osnovu varijantu, na kojoj nije moguće uočiti nikakve tragove.</s><s>Varijantu B62 odlikuje trougaoni usek na sredini isečka.</s><s>Ovaj usek predstavljati trag ubadanja nekakvom alatkom, ili možda nekakvog umetka.</s><s>Posebnu varijantu predstavlja B6–umetak, koja je istog izgleda kao isečci B6, ali ima jasno vidljiv usek, pri gornjoj ivici isečka.</s><s>Ovaj usek je najčešće samo delimično vidljiv, ali je na dva primera (kat.</s><s>237 i 243), uz isečak vidljiv i pravougaoni otisak (sl. 4.84), nastao utiskivanjem male pravougaone drvene pločice.</s><s>Iako tragovi jasno svedoče da su isečci nastali sečenjem, pločica je mogla služiti kao umetak, da pomogne pri određivanju visine isečka sa ciljem njihovog ujednačavanja.</s><s>Naime, kod oba primerka, visina pločice odgovara visini isečka.</s><s>Ipak, ostaje nejasno kako je pločica mogla ostaviti trag pored isečka, ako se nalazila u kalupu?</s><s>Utisnuća kod B62 i B6–umetak su nekada ispunjena peskom.</s> <s>Grupa D je sličan tipu B, osim što visina isečka prelazi polovinu visine ušice, odnosno kreće od gornje površine ušice (varijanta D16).</s><s>Formiran je pomoću dva ureza – dijagonalnog duž ušice i vertikalnog u odnosu na kalup.</s> <s>Oblikovanje imbreksa se značajno razlikovalo od drugih formata.</s><s>Njihova gornja površina je glačana, ali je retko skroz glatka (kat.</s><s>114, 275, 332; 1.400; 1.411), što ukazuje da je glačanje vršeno tkaninom ili sunđerom (sl. 4.48).</s><s>Najčešće je obrađena uzdužnim povlačenjem prstiju (sl. 4.49), osim uz širi/gornji otvor, gde ili nije obrađena, ili su prsti povlačeni poprečno (sl. prevlačeni preko pečata (sl. 4.52).</s><s>U odnosu na ostale formate, imbreksi češće imaju premaz 1.398, 1.399, 1.427, 1.436, 1.439, 1.449 i 1.460).</s><s>Bočne strane imbreksa su najčešće obrađene 213</s> <s>Imbreksi prstima i pokrivene peskom, a retko se javljaju tragovi podsecanja (kat.</s><s>129) ili otisci letvice, nastali pri odvajanju imbreksa od roga.</s><s>Donja površina je najčešće neravna sa utisnutim peskom.</s><s>Izuzetno su vidljive poprečne linije, koje predstavljaju otisak roga (kat.</s><s>94, 121 i 1.427).</s><s>Imbreksi nekada na donjoj površini imaju otiske prstiju nastale tokom od prenošenja.</s><s>214</s> <s>Opekarske radionice VII Klaudijeve legije su identifikovane samo na prostoru Viminacijuma.</s><s>Tragovi keramičarske proizvodnje na Viminacijumu su brojni i do sada je istraženo barem 18 četvorougaonih236 i 15 kružnih i ovalnih peći,237 kao i brojne druge strukture koje se mogu vezati za proizvodni proces.</s><s>Opekarska proizvodnja je otkrivena na 4 proizvodne oblasti, zapadno, istočno i južno od naselja i logora (sl. 5.1; Jevtović, Danković 2022; Jevtović 2022).</s><s>Proizvodnju na lokacijama Pirivoj (Jovičić, Milovanović 2016) i Livade kod Ćuprije (Raičković, Redžić 2006: 84–85; Jovičić, Redžić 2012) nije moguće dovesti u vezu sa vojnom proizvodnjom.</s><s>Proizvodni kapaciteti legije otkriveni su na lokacijama (5.1.) Pećine i (5.2.) Provalije – TEKO–A. U delu koji sledi biće detaljno opisane samo peći i objekti koje se koje se direktno mogu vezati za proizvodnju opeka, dok će peći koje su korišćene za izradu drugih proizvoda od keramike (keramičarske peći) biti ukratko opisane, budući da su se mogle nalaziti u sklopu istih radionica.</s><s>Radi preglednosti, u radu je korišćena nova numeracija opekarskih radionica i peći Viminacijuma (vidi Jevtović, Danković 2022; Jevtović 2022).</s><s>Lokacija Pećine se nalazi oko 400 m južno od civilnog naselja Viminacijuma.</s><s>Prvi put je istraživana 1882. godine (Валтровић 1884).</s><s>Intenzivna zaštitna istraživanja ovog prostora počinju sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uslovljena izgradnjom termoelektrane Kostolac B, a sa prekidima traju i danas (vidi Redžić et al. 2021b: 115).</s><s>Lokacija predstavlja deo južne nekropole Viminacijuma,238 koja je formirana sredinom I veka n. e. i traje do sredine V veka (Зотовић, Јордовић 1990: 2; Golubović 2004: 10–11, 14; Mrđić 2009: 69; Vojvoda, Mrđić 2017: 9; Jovičić et al. 2021a).</s><s>Pored nekropole, na lokaciji je smeštena i značajna zanatska proizvodnja.</s><s>Na površini od oko 16.000 m2 otkrivene su četiri radionice i drugi objekti koji se mogu dovesti u vezu sa proizvodnjom opeka (sl. 5.2).</s><s>Nakon prestanka proizvodnje, prostor radionica je korišćen za sahranjivanje.</s><s>Zanatski centar se nalazi oko 425 m južno od civilnog naselja.</s><s>Prostire se na površini od oko 700 m2, koja je sistematski istraživana 1982–1983. godine.</s><s>Po završetku istraživanja, lokacija je zatrpana, osim ciglarskih peći 2–4. U narednom periodu peći su u više navrata čišćene, da bi 2011. godine, zbog potreba termoelektrane, bile razgrađene i premeštene u Arheološki park Viminacijum.</s><s>Radionicu su činile tri veće i jedna manja pravougaona peć, tri manje kružne 236 Broj peći je možda i veći, do 21, budući da Č. Jordović napominje da je u periodu 1977–1992. godine na prostoru Viminacijuma otkriveno ukupno 11 opekarskih peći (Јордовић 1994: 96).</s><s>Tri peći nikada nisu publikovane, a nismo ih uspeli pronaći u terenskoj dokumentaciji.</s><s>Dodatno, dve male pravougaone peći se eksplicitno vezuju za proizvodnju keramičkih proizvoda (Peć br. 6 Zanatskog centra i novootkrivena peć iz keramičarske radionice na lokalitetu Više Grobalja) (Јордовић 1994: 97–98; Redžić et al. 2017; Jovičić et al. 237 Za kružne i ovalne peći na Viminacijumu vidi Јордовић 1994; Raičković, Redžić 2005; Raičković 2007;</s> <s>Peći 2–4 se nalaze u severoistočnom delu radionice.</s><s>Činile su jedinstvenu strukturu (eng. brickplant), oko zajedničkog radnog prostora (oko 45 m2) (sl. 5.4–5.6).</s><s>Peći i radni prostor su ukopani i odvojeni od okolnog tla ogradnim zidom (sl. 5.7; 5.8).</s><s>Ovaj zid je dužine 8,85 m, širine 0,60 m i visine 3,60 m. Zidan je sukcesivnim redovima od po tri reda kamena sa jednim redom opeke, koji su vezani krečnim malterom.</s><s>Očuvano je ukupno šest redova opeke.</s><s>Na 6,70 m istočno od zapadnog kraja, zid lučno skreće prema jugu.</s><s>Dužina ovog dela zida iznosi 4,10 m, širine je 0,50 m i očuvan je do visine od 2,70 m. Sve tri peći su okrenute prema radnoj platformi, sa time što su peći 2 i 3 jedna pored druge, dok je peć 4 postavljena upravno.</s><s>Otvori ložišta sve tri peći i ogradni zid su povezani zidom.</s><s>Kako je manipulativni prostor na nižoj koti od ložišta peći 2 i 4, ovaj zid ima funkciju podzida.</s><s>Njegova širina iznosi 0,50 m i visine je 1,10 m. Građen je od redova ulomaka opeka i tegula vezanih blatnim malterom.</s><s>Na prostoru ispred otvora ložišta peći otkrivene su brojne površine sa pepelom i šutom od ulomaka opeka, a nakon napuštanja proizvodnje prostor je korišćen i za sahranjivanje.</s><s>Sve tri peći pripadaju jednostavnom tipu pravougaonih peći sa centralnim kanalom i bočnim kanalima na višem nivou (tip II/b).</s><s>Osnovni materijal korišćen u njihovoj izgradnji su nepečene opeke formata lidion (40 x 28 x 10 cm), standardne dužine i širine, ali duplo deblje u odnosu na standardni format.</s><s>Peć 2239 je približno kvadratne osnove, dimenzija 4,85 x 3,90 m (sl. 5.9.–5.11).</s><s>Orijentisana je u pravcu sever–jug sa devijacijom od 20o severnim delom prema zapadu.</s><s>Peć je istočnom, južnom i delimično zapadnom stranom bila ukopana u zdravicu.</s><s>Donja komora, dimenzija 4,00 x 3,90 m je formirana u zdravici, ozidana nepečenim opekama i oblepljena blatom sa primesama pleve.</s><s>Centralni kanal je dimenzija 3,30 x 1,00 m i u padu prema zadnjoj strani, tako da je visine 0,60 m kod otvora, a 0,75 m na južnoj strani.</s><s>Ukopan je u odnosu na bočne strane i ozidan sa četiri reda horizontalno ređanih nepečenih opeka.</s><s>Na južnom zidu, javlja se suženje u vidu reda nepečenih opeka, debljine do 10 cm, do visine 0,75 m. Od ove visine pa do poda rešetke, južna strana peći je zidana naizmenično, redovima nepečenih i pečenih opeka, vezanih blatom.</s><s>Dno kanala je uz središnji deo zapadne strane popločano fragmentima opeka, preko kojih je sloj blata debljine 6 cm.</s><s>Bočne kanale formira sedam bočnih zidova/stubaca, od kojih dva pripadaju otvoru ložišta.</s><s>Zidovi su dimenzija 0,95 x 0,30 x 0,85 m, a građeni su od sedam redova nepečenih opeka, ređanih po širini, osim najvišeg reda, gde su postavljene po dužini.</s><s>Na zidovima je formirano šest lukova, raspona 1 m. Dimenzije zidanog dela luka iznose 1,70 x 0,45 x 0,30 m, a izvedeni su od neznatno okresanih nepečenih opeka i premazani blatom, debljine do 5 cm.</s><s>Visina od početka svoda do dna kanala za ložište iznosi l,10 m. Bočni zidovi formiraju šest bočnih kanala, dimenzija 1,20 x 0,30 x 0,90 m. Rešetka peći je izgrađena od tri reda nepečene opeke vezane blatom, sa fugama debljine 3 cm, tako da ukupna debljina rešetke iznosi 0,37 m. Perforirana je otvorima za cirkulaciju koji se javljaju u šest pravilno raspoređenih redova, od po 11 otvora prečnika 10 cm.</s><s>Gornja komora je dimenzija 3,10 x 2,80 m,240 sa zidovima očuvanim do visine 1,60 m. Zapadni i istočni zid gornje komore građeni su horizontalno ređanom nepečenom opekom, dok je južni zid zidan naizmeničnim redovima pečenih i nepečenih opeka istih dimenzija.</s><s>Kao vezivo je korišćen blatni malter, a debljina fuga između redova iznosi 2–3 cm.</s><s>Unutrašnje strane peći su oblepljene blatom sa primesom pleve, debljine oko 2–3 cm, a primećeno je do pet slojeva premaza.</s><s>Uz spoljnu stranu peći zemlja je zapečena do crvenog intenziteta u debljini do 0,40 m. Prefurnijum peći je u obliku svoda.</s><s>Bočni 239 Peć br. 8 prema dokumentaciji Arheološkog Instituta u Beogradu (Јордовић 1994; Raičković 2007).</s><s>240 Prema dnevniku arheoloških istraživanja, unutrašnja širina gornje komore iznosi 3,30 m. 216</s> <s>Raičković 2007). zidovi su dimenzija 1,00 x 0,40 x 0,90 m i zidani su redova ulomaka pečenih opeka.</s><s>Raspon luka iznosi 0,60 m i debljine je 0,20 m. Visina od temena luka do dna otvora za ložište iznosi 0,95 m. Dimenzije otvora su 0,60 x 1,00 m. Unutrašnjost prefurnijuma je obljena blatom, debljine do 3 cm na prostoru zidova, a 8 cm na prostoru svoda.</s><s>Dno kanala predstavlja zapečena zemlja, debljine 0,40 m, na kome je konstatovan sloj pepela, debljine 0,20 m. Gornja komora peći bila je ispunjena većom količinom šuta, koji čine ulomci opeka, tegula i imbreksa, zapečena zemlja i ćerpič.</s><s>Većina otkrivenih opeka nosi žigove tipa X. U ispuni je konstatovana i manja količina fragmenata keramike od crveno pečene zemlje, kao i fragmentovane duge ljudske kosti i lobanje, kao i kosti ovce i govečeta.</s><s>U ispuni prefurnijuma je otkriven jedan keramički lonac sa trakastom drškom.</s><s>Peć 3241 se nalazi na oko 1 m severno od peći 2. Približno je kvadratne osnove, očuvanih 3 m (sl. 5.12–5.13).</s><s>Orijentisana je u pravcu sever–jug sa devijacijom od 23o severnim delom prema zapadu.</s><s>Peć je severnom, zapadnom i južnom stranom ukopana u zdravicu.</s><s>Istočni deo peći je delimično uništen, dok je prefurnijum uništen u potpunosti.</s><s>Donja komora je dimenzija 3,80 x 3,70 m i formirana je u zdravici, ozidana nepečenom opekom i oblepljena blatom sa primesama pleve.</s><s>Centralni kanal je dimenzija 2,65 x 0,80 x l,25 m. Ukopan je u odnosu na bočne strane za 0,80 m i ozidan sa 8 redova horizontalno ređane nepečene opeke, visine 0,80 m. Dno kanala čini zapečena zemlja, debljine do 0,25 m, na kojoj je konstatovan sloj pepela debljine 0,20 m. Sačuvana su četiri bočna zida/stubaca, dimenzija 0,90 x 0,35 x 0,50 m, koji su zidani od redova nepečene opeke.</s><s>Na zidovima su formirana četiri luka.</s><s>Dimenzije zidanog dela luka iznose 1,70 x 0,35 x 0,25 m, a izvedeni su od neznatno okresane nepečene opeke i premazani blatom.</s><s>Sačuvana su tri sloja premaza, debljine 4, 3 i 3 cm.</s><s>Visina od temena svoda do dna kanala za ložište iznosi l,20 m. Svod je sa gornje i donje strane premazan tankim slojem blata, debljine 9 cm, odnosno 5 cm.</s><s>Bočni zidovi/stubci najverovatnije formiraju pet bočnih kanala,242 dimenzija l,00 x 0,30 x 0,85 m. Rešetka peći je izgrađena od jednog reda nepečene opeke ispod koga se javlja red horizontalnih opeka (debljine 5 cm), tako da ukupna debljina rešetke iznosi 0,15 m. Perforirana je otvorima za cirkulaciju koji se javljaju u pet pravilno raspoređenih redova, od po 10 otvora prečnika 7 cm.</s><s>Gornja komora je dimenzija 2,60 x 2,50 m, sa zidovima očuvanim do visine 1,65 m. Zidovi su građeni horizontalnim redovima nepečene opeke vezanih blatnim malterom sa fugama debljine 2–3 cm.</s><s>Na zapadnom zidu, u dužini od 2,40 m i delu severnog zid, uočena je popravka, vršena horizontalnim ređanjem pečenih opeka vezanih blatom.</s><s>Ova popravka je vidljiva i na zapadnom zidu donje komore, sve do nivoa poda ložišta.</s><s>Unutrašnjost gornje komore je oblepljena blatom sa primesom pleve, debljine oko 2 cm.</s><s>Uz spoljnu stranu peći zemlja je zapečena do crvenog intenziteta do debljine od 0,40–0,50 m. Prefurnijum nije sačuvan, a otvor ložišta peći je dimenzija 0,90 x 0,80 m. Dno kanala predstavlja zapečena zemlja.</s> <s>Gornja komora peći bila je ispunjena većom količinom šuta, koji čine ulomci opeka, tegula i imbreksa, zapečena zemlja i ćerpič.</s><s>Većina otkrivenih opeka nosi žig tipa X. U ispuni je otkrivena i manji broj ulomaka keramičkih posuda, fragmentovane duge ljudske kosti i lobanje, kao i kosti govečeta.</s><s>U ispuni prefurnijuma otkriveno je više fragmentovanih posuda, bronzana fibula kolenastog tipa (C– 9317; Redžić 2007: 40, kat.</s><s>202) i donji deo kalupa za žižak (C241 Peć br. 9 prema dokumentaciji Arheološkog Instituta u Beogradu (Јордовић 1994; Raičković 2007).</s><s>242 Postoji mogućnost da je peć imala šest bočnih kanala, a da je samo pet očuvano.</s><s>217</s> <s>Peć 4243 se nalazi na oko 1 m istočno od peći 2 (sl. 5.9).</s><s>Orijentisana je u pravcu sever–jug, sa devijacijom od 10o severnim delom ka istoku.</s><s>Blago je trapezoidnog oblika osnove, dimenzija 5,05 x 4,00 m. Peć je istočnom, južnom i zapadnom stranom ukopana u zdravicu.</s><s>Donja komora je dimenzija 4,60 x 4,00 m. Formirana je u zdravici, ozidana nepečenom opekom i oblepljena blatom sa primesama pleve.</s><s>Centralni kanal je dimenzija 4,10 x 1,00 m. Ukopan je do dubine 0,55/0,60 m u odnosu na bočne strane i ozidan sa četiri reda horizontalno složenog ćerpiča.</s><s>Na delu između drugog i trećeg luka, umesto nepečenom opekom, kanal je ozidan horizontalno složenim imbreksima (50 x ? x 2 cm), koji su svojom unutrašnjom stranom okrenuti ka dnu kanala.</s><s>Sa zapadne strane registrovano je šest redova, a sa istočne četiri reda.</s><s>Dno kanala čini zapečena zemlja, na kojoj je otkriven sloj pepela.</s><s>Bočne kanale formira pet bočnih zidova/stubaca.</s><s>Zidovi su dimenzija l,00 x l,00 x 0,30 m, a građeni su od 10 redova nepečene opeke.</s><s>Opeka je ređana po širini, osim u najvišem redu, gde je postavljena po dužini.</s><s>Na zidovima je formirano pet lukova, raspona 0,70 m. Dimenzije zidanog dela luka iznose 1,70 x 0,40 x 0,30 m. Izvedeni su od neznatno okresane nepečene opeke i premazani blatom, debljine do 5 cm.</s><s>Visina od temena luka do dna kanala za ložište iznosi l,30 m. Bočni zidovi formiraju šest bočnih kanala, dimenzija l,00 x l,00 x 0,30 m. Rešetka peći je izgrađena od tri reda nepečene opeke vezane blatom, tako da njena ukupna debljina iznosi 0,35 m. Perforirana je otvorima za cirkulaciju koji se javljaju u šest pravilnih redova, od po 10 otvora prečnika 8 cm.</s><s>Gornja komora je dimenzija 3,30 x 2,80 m, sa zidovima očuvanim do visine 1,90 m. Zapadni i istočni zid komore građeni su od horizontalno ređane nepečene opeke.</s><s>Kao vezivo je korišćen blatni malter, a debljina fuga između redova iznosi 2–3 cm.</s><s>Debljina zidova iznosi oko 0,40 m. Na severnom zidu konstatovano je oštećenje, koje može predstavljati popravku peći.</s><s>Unutrašnje strane gornje komore su oblepljene blatom sa primesom pleve, debljine oko 2–3 cm.</s><s>Razaznaju se dva sloja premaza.</s><s>Uz spoljnu stranu peći zemlja je zapečena do crvenog intenziteta u debljini do 0,40 m. Prefurnijum peći je u formi svoda.</s><s>Bočni zidovi su dimenzija 1,25 x 0,40 x 0,85 m i građeni su od redova ulomaka opeka, vezanih blatom.</s><s>Na zidovima je podignut svod, sa rasponom luka od 0,60 m i debljine 0,25 m. Visina od temena luka do dna otvora za ložište je 1,10 m. Dimenzije otvora iznose 1,10 x 0,60 m. Unutrašnje strane prefurnijuma su oblepljene blatom, debljine do 5 cm.</s><s>Dno kanala predstavlja zapečena zemlja, na kojoj je konstatovan sloj pepela, debljine 5 cm.</s><s>U severnom delu ložišta nalazi se konstrukcija od dva reda horizontalno složenih ulomaka opeka vezanih blatom, dimenzija 0,85 x 0,25 x 0,23 m. Ova konstrukcija možda predstavlja zaziđivanje/zatvaranje otvora ložišta, koje je vršeno tokom pečenja.</s><s>Gornja komora peći bila je ispunjena većom količinom šuta, koji čine ulomci opeka, tegula i imbreksa, zapečena zemlja i ćerpič.</s><s>Većina otkrivenih opeka nosi žigove tipa X, a jedan ulomak nosi žig tipa XIII.</s><s>U ispuni je konstatovana i manja količina fragmenata keramičkih posuda, jedna terakota (C– 8266), fragmentovane duge ljudske kosti i lobanje (G– 2793), kao i kosti ovce, svinje i konja.</s><s>Ispred otvora za ložite peći pronađena je opeka sa žigom tipa XIII.</s> <s>Severno i istočno od peći nalaze se ostaci jednog ili više tremova za sušenje opeka.</s><s>Sačuvano je osam baza za stubove građenih od opeka i kamena vezanih malterom (sl. 5.14–5.16).</s><s>Njihove dimenzije variraju između 0,70 x 0,70 x 0,30 m i 1,00 x 0,90 x 0,25 m. Baze su raspoređene u četiri paralelna reda, koja obuhvataju prostor dužine 32,23 m i širine od oko 23,80 m. Redovi se nalaze na međusobnoj udaljenosti između 7,20 i 7,50 m. Primetno je da baze u jednom redu nisu na istom rastojanju, već da ono varira između 3,90 i 5,45 m. Njihov prostorni raspored 243 Peć br. 10 prema dokumentaciji Arheološkog Instituta u Beogradu (Јордовић 1994; Raičković 2007).</s><s>218</s> <s>Jama–Glinište ukazuje na postojanje drugih baza, koje nisu otkrivene.</s><s>Baze predstavljaju osnovu drvenih stubova, koji su nosili krovnu konstrukciju.</s><s>Prostor između baza ispunjavao je intenzivni šut od opeka i krovnih opeka (sl. 5.17), što ukazuje da je krovna konstrukcija bila od tegula i imbreksa, iako ne možemo isključiti mogućnost da je krovna konstrukcija bila od slame ili šindre.</s><s>Postavlja se pitanje da li je u pitanju jedan ili više objekata.</s><s>U korist druge pretpostavke ukazuje neujednačeno rastojanje između baza244 kao i položaj opekarskih peći, koje bi se zauzimale severoistočni deo objekta.</s><s>Međutim, da ideju da trem pokriva i peć, kao što smatra Č. Jordović (Јордовић 1994: 101), ne treba u potpunosti isključiti ukazuju primeri Hale 1 u Kapelanu u Belgiskoj Galiji (sl. 7.61; Stoffel 2015), trem iz Rajncaberna (sl. 7.60; Reutti 1983: 63–66) i primeri iz keramičarskih centara oko Nikopolis ad Istruma (Sultov 1985: 40) i peć iz Jabalkova (Harizanov 2014: 472), iako kod navedenih primera peći zauzimaju centralni deo trema, što u Zanatskom centru ne bi bio slučaj.</s> <s>U severozapadnom delu Zanatskog centra otkriveni su ostaci ukopa većih dimenzija245 (vidi Raičković et al. 2006: 69), koji najverovatnije predstavljaju jamu–glinište.246 Jama je samo delimično istražena u dužini od oko 9 m, a širine je oko 5 m. Njene severna i južna strana se kaskadno spuštaju prema dnu, koje je konstatovano na dubini od 2,40 m. Ispunu jame činila je zemlja različitih karakteristika, sa površinama sa šutom, pepelom i zapečenom zemljom, što ukazuje na sukcesivno zasipanje nakon izlaska iz upotrebe.</s><s>U ispuni jame otkriveno je više koncentracija sa lesnim konkrecijama, različit pokretni materijal, pretežno od keramike, stakla i kosti, ulomci opeka, od kojih neke nose žigove tipa X, i životinjske kosti.</s> <s>Na prostoru centra, između baza za stubove hale za sušenje proizvoda otkrivene su i tri manje kružne i jedna pravougaona peć (sl. 5.18–5.25; vidi Јордовић 1994: 97–98; Raičković 2007: 14).</s><s>Peći su bile u dužoj upotrebi, na šta ukazuje peć br. 5, koja je imala tri faze obnove i peć br. 6 sa dve faze.</s><s>Nalazi otkriveni u ovim pećima ukazuju da su služile za proizvodnju keramičkog posuđa, lampi i terakota.</s><s>U njihovoj ispuni i konstrukciji otkrivene su opeke sa Bunar</s> <s>Bunar se nalazi severno od peći, između stubova hale za sušenje opeka (sl. 5.26).</s><s>Kružne je osnove, spoljašnjeg prečnika 1,90 m. Nadzemni deo bunara je visine 1,00 m. Zidan je od škriljca i sporadičnih opeka, sa time što je do dubine 8,35 m vezan malterom, a od dubine 8,35 m bez veziva.</s><s>Bunar je istražen do dubine 9,70 m. Ispunjen je šutom, a u njegovoj ispuni je otkriveno kao i više nivoa sahrana (sl. 5.27; Јордовић 1994: 101; Raičković 2007: 17).</s> <s>244 Neujednačen raspored baza ukazuje da je direktno postavljanje drvenih stubova manje verovatno, kako dobijena konstrukcija ne bi bila dovoljno statična da nosi krovnu konstrukciju.</s><s>Moguće je da se baze nosile drvenu platformu, koja bi bila osnova predložene konstrukcije.</s><s>245 Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>246 Prostor je istraživan u dve kampanje, 1982. i 1983. godine i nije istražen u celosti.</s><s>Ovo i karakteristična stratigrafija ispune onemogućilo je ranije istraživače da shvate da je u pitanju jedna celina.</s><s>219</s> <s>Na prostoru Zanatskog centra otkriveno je barem 5 manjih jama (sl. 5.28–5.29; Raičković 2007: 17–18).</s><s>Jama 1 nalazi se na 6,65 m zapadno od peći 2. Njene dimenzije iznose 4,05 x 1,95 m. Jama 2 se nalazi severoistočno od peći br. 4, ali njene dimenzije nisu poznate.</s><s>Jama 3 se nalazi na 4,30 m od peći 3. Njene dimenzije iznose 2,35 x 3,20 m. Jama 4 se nalazi severno od peći 4. Jama je samo delimično očuvana – njen zapadni deo je oštećen jamom 3, jugoistočni jamom 2, a severoistočni jamom 5. Očuvane dimenzije jame 4 su 3,00 x 2,80 x 0,80 m. Jama 5 nalazi se kod keramičarske peći 5. Jama je pravougaonog oblika, dimenzija 1,70 x 0,20 m. U ispuni svih jama dominiraju ulomci keramičkih posuda, pa jame nije moguće vezati za proizvodnju opeka.</s> <s>Arheološka dokumentacija247 ukazuje na postojanje drugih struktura na prostoru Zanatskog centra koje mogu imati veze sa izradom opeka.</s><s>Naime dokumentovano je postojanje dva zida, međutim njihovu poziciju nije bilo moguće utvrditi.</s><s>Takođe, dokumentovano je i postojanje kanala (sl. 5.30–5.32).</s><s>Njegov precizan položaj i trasa nam nisu poznati, ali se jedan deo kanala nalazio u severozapadnom delu radionice i prelazio preko jame–gliništa.</s><s>Konstrukcija kanala je trougaonog preseka, sa stranama napravljenim od koso položenih tegula i pokrivačem od imbreksa.</s><s>Kroz konstrukciju su prolazile keramičke cevi.</s><s>Navedena stratigrafija ukazuje da kanal pripada nekoj od kasnijih faza života na lokaciji.</s> <s>Zanatski centar je višeslojna lokacija.</s><s>Sve navedene celine mogu pripadati istoj radionici, međutim njihov raspored i odnos, kao i razlike u tehnikama gradnje ukazuju da barem neke pripadaju različitim fazama.</s><s>Da je radionica u dužoj upotrebi svedoče popravke na pećima i slojevi premaza na njihovim površinama.</s><s>Više faza je konstatovano i na kružnim pećima, o čemu najbolje svedoče peći 5, 5a i 5b, koje su podignute jedna na drugoj (Јордовић 1994: 9697; Raičković 2007: 13–14).</s><s>Istraživanja vezana za izradu ove disertacije su pokazala da najstarijoj fazi radionice treba pripisati ciglarske peći, bunar, trem za sušenje opeka i jamuglinište.</s><s>Položaj keramičkih peći, koje se nalaze na prostoru sale za sušenje opeka, ukazuje da njih treba vezati za period nakon napuštanja trema za sušenje opeka.248 Analiza keramičkog materijala i drugi pokretni nalazi249 ukazuju da je radionica funkcionisala tokom druge polovine II i prve polovine III veka (Raičković 2007b: 74).</s><s>Više nalaza novca Antonina Pija otkrivenih na prostoru zanatskog centra (Raičković 2007b: 74)250 i opeke sa žigom tipa XIII (LEG VII CL ANT) ukazuju da proizvodnju zanatskog centra treba smestiti u vreme Severa.</s><s>Radionica se nalazi oko 50 m zapadno od Zanatskog centra (Raičković, Redžić 2005: 85–86).</s><s>Čini je jedna peć, složenog tipa sa dva centralna i devet bočnih kanala (tip II/d).</s><s>Otkrivena je 1982. godine, radom mehanizacije prilikom pravljenja iskopa za dimnjak elektrane.</s><s>Okolina peći je uništena pre istraživanja, ali su u njenoj okolini otkrivena jama sa tri kružne peći.</s><s>247 Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>248 Za sličan primer napuštanja radionice u Rajncabernu vidi Reutti 1983: 44. 249 Fibula kolenastog tipa iz prefurnijuma peći 3 opredeljena je u period od II do početka druge polovine III veka 250 Dokumentacija Arheološkog instituta u Beogradu.</s><s>220</s> <s>Peć 5251 je pravougaonog oblika, dimenzija 7,30* x 3,80 m (sl. 5.33–5.43).</s><s>Peć je zidana od nepečenih opeka, formata lidion (44 x 28 x 10 cm), duplo veće debljine od standardne.</s><s>Očuvan je samo donji deo peći, do nivoa rešetke, u visini od 1,60 m. Orijentacije je istok–zapad sa devijacijom od 13° istočnim delom ka severu.</s><s>Peć je bila ukopana po dužim stranama, tako da se sa severne i južne strane jasno uočava debeo sloj zapečene zemlje.</s><s>Osnovu donje komore peći čine tri paralelna zida od po šest redova nepečenih opeka, vezanih blatom, sa fugama debljine između 2 i 5 cm.</s><s>Spoljne zidove čine redovi opeka postavljenih po široj strani.</s><s>Centralni zid je građen od dva niza nepečenih opeka, gde je jedan postavljen po široj, a drugi po užoj strani, te se ovaj raspored naizmenično menja u svakom redu.</s><s>Centralni kanal je za 0,60 m ukopan u odnosu na osnovu peći.</s><s>Kanali ložišta su bili zasvedeni sa osam lukova sa južne i devet sa severne strane.</s><s>Lukovi su zidani od klinastih opeka trougaonog preseka, kao i od nepečenih opeka koje su korišćene i za zidanje peći.</s><s>Od nivoa lukova, zidovi peći su građeni celim i lomljenim opekama poređanim u četiri reda.</s><s>Prema dokumentaciji arheoloških istraživanja, peć nema zadnji zid, već je otvor kanala sa zapadne strane zazidan sa šest redova lomljenih opeka, do visine od 0,60 m i debljine 0,16 m. Zasvedeni deo severnog otvora zatvoren je sa dve nasatične opeke postavljene po dužini, dok je južni zatvoren sa jednom celom opekom, postavljenom po dužini i dva ulomka (sl. 5.39–5.42).</s><s>Unutrašnjost ložišta bila je oblepljena blatom pomešanim sa plevom.</s><s>Debljina premaza iznosi 2,5 cm, dok je na svodovima debljine i do 10 cm.</s><s>Na otvorima ložišta primećena su dva sloja premaza.</s><s>Rešetka peći nije očuvana (sl. 5.43), a otvore između svodova ložišta zatvarao je po jedan red opeka poređanih po širini.</s><s>Peć je na istočnoj strani bila popravljana – ojačavana i to na delu između prvog i drugog luka južnog ložišta, odnosno drugog i trećeg severnog ložišta.</s><s>Istočna strana peći bila je ojačana u dužini od 1,80 m (sl. 5.33–5.35).</s><s>Ovo ojačanje najverovatnije predstavlja prefurnijum peći, a prema dnevniku istraživanja, izvedeno je od blata.</s><s>Peć je bila ispunjena zemljom i ulomcima opeka, među kojima su bile i četiri tegule sa žigom tipa X. Među šutom je otkriven i jedan novac cara Karakale (Raičković, Redžić 2005: 86).</s> <s>U blizini peći 5, prilikom iskopavanja za dimnjak termoelektrane Kostolac B, u južnom profilu iskopa, otkrivena je jedna veća jama252 sa tri kružne peći (sl. 5.44; Raičković, Redžić 2005: 8283; Raičković 2007: 13, 18).</s><s>Precizni položaj jame nije poznat.</s><s>Pravougaonog je oblika, dimenzija 2,40 x 1,45 x 2,00 m. Dužim stranama orijentisana je istok–zapad, sa devijacijom od 5° istočnim delom ka severu.</s><s>Ispunjena je zemljom sa grumenjem zapečene zemlje i gari.</s><s>U njenoj ispuni otkriveni su ulomci keramičkih posuda, od kojih se brojni spajaju, kao i ulomcima tegula sa žigom tipa III i X. Južno od jame otkrivena je kružna peć br. 1, koja je ložišnim kanalom spojena sa južnim zidom jame.</s><s>Sa njene zapadne strane nalazila se kružna peć br. 2, a sa južne kružna peć br. 3, sa ložištem na severnoj strani.</s><s>U ispuni peći otkriveni su ulomci i cele keramičke posude, ulomci keramičkih lampi, kao i kalupi za njihovu izradu.</s><s>Takođe, u ispuni kružnoj peći br. 1 otkrivene su i tegule i imbreksi sa žigom tipa X. Ispuna peći svedoči da su korišćene za izradu keramičkih posuda i lampi.</s> <s>Dva sloja premazivanja na otvorima ložišta peći ukazuju da je peć upotrebljena barem jednom, a da je korišćena i više puta svedoče popravke izvedene na istočnoj strani peći.</s><s>Nalazi opeka sa žigom tipa X ukazuju da je peć korišćena nakon vremena cara Hadrijana, odnosno u drugoj polovini II veka (vidi 4.1.10. tip X).</s><s>Novac cara Karakale, otkriven u ispuni peći, ukazuje da je napuštena početkom III veka.</s> <s>Radionica se nalazi na južnom delu lokacije, oko 315 m jugoistočno od Zanatskog centra, u blizini crkve B (sl. 5.2; sl. 5.45).</s><s>Sastoji se od dve peći, na međusobnoj udaljenosti od 18 m, postavljenim na obodu jame–gliništa.</s><s>Otkrivene su 1982. godine, ali je peć 7 ponovo istražena 2016. godine (Redžić et al. 2018a: 87–88).</s><s>Obe peći pripadaju jednostavnom tipu peći sa centralnim kanalom i četiri kosa bočna kanala, na višem nivou od centralnog kanala (tip IIb). od crkve B. Orijentisana je istok – zapad sa devijacijom od 15° zapadnim delom ka jugu.</s><s>Pravougaonog je oblika, dimenzija 4,30 x 2,95 m, a očuvana je do visine od 2,50 m. Peć je formirana u zdravici, tako da spoljne i bočne zidove donje komore peći čini zapečena zemlja.</s><s>Dimenzije donje komore iznose 3,20 x 2,95 m. Dimenzije centralnog kanala nisu poznate.</s><s>Dno kanala je ravno i čini ga zapečena zemlja, na kojoj je otkriven sloj pepela debljine 12 cm.</s><s>Unutrašnja strana donje komore je oblepljena blatom sa primesom pleve, debljine do 12 cm.</s><s>Bočne kanale formiraju tri bočna zida, napravljena od banka zemlje, debljine između 0,50 i 0,60 m. Ovi zidovi nose tri luka, unutrašnje visine 0,65 m. Debljina luka iznosi 0,45 m, a izvedeni su od ulomaka opeka i tegula, vezanih i premazanih blatnim malterom.</s><s>Bočni zidovi/stubci formiraju četiri bočna kanala, širine između 0,25 i 0,30 m. Rešetka peći je debljine 0,40 m i rađena je od ulomaka opeke i tegula vezanih blatom sa većom količinom pleve i slame.</s><s>U severnom delu rešetka peći je oštećena.254 Perforirana je otvorima za cirkulaciju koji se javljaju u sedam redova, sa po dva reda iznad svakog poprečnog kanala, osim poslednjeg.</s><s>U svakom redu postoji po sedam otvora prečnika 6–8 cm.</s><s>Rastojanje između nizova varira između 20 cm i 55 cm, a otvori su iskošeni, tako da se sustiču iznad poprečnih zidova.</s><s>Otvori su celom visinom oblepljeni blatom, a na gornjoj i donjoj ivici vidljivi su otisci prstiju.</s><s>Konstatovana su dva sloja blatnog premaza rešetke, debljine 1,5–2,0 cm, odnosno 6 cm, sa time što su u drugoj fazi neki od otvora za cirkulaciju zatvoreni.</s><s>Gornja komora je dimenzija 2,70 x 2,55 m, sa zidovima očuvanim do visine 1,10 m. Unutrašnje strane gornje komore su oblepljene blatom sa primesom pleve, debljine oko 1,5–2 cm.</s><s>Razaznaju se dva sloja premaza.</s><s>Uz spoljnu stranu peći, zemlja je zapečena do crvenog intenziteta u debljini do 0,25 m. Prefurnijum je levkastog oblika i elipsoidnog preseka, a njegova osa je za 10o pomerena ka severu u odnosu na osu centralnog kanala.</s><s>Pravljen je od zapečene zemlje, osim otvora koji je ozidan ramskim škriljcem vezanim blatnim malterom.</s><s>Dužina ozidanog dela iznosi 0,65 m, širina 0,52 m, a očuvan je u visini od 0,35 m. Širina ložišta iznosi 0,60 m a visine je 0,65 m. Debljina zidova kod otvora iznosi 14 cm, dok su kod otvora donje komore zidovi debljine do 0,90 m. Unutrašnje strane prefurnijuma su obljenje blatom, debljine do 12 cm.</s><s>Dno je popločano pločastim škriljcem i u blagom je padu ka unutrašnjosti peći.</s><s>253 Ciglarska peć 1 kod Crkve B prema dokumentaciji Arheološkog Instituta u Beogradu; Opekarska peć br. 2 prema Raičković, Redžić 2006: 84.</s> <s>Ispred ložišta, sa severne i južne strane, nalazile su se dve veće gomile ulomaka opeka i tegula, dimenzija 2,00 x 1,50 m i visine 1,20 m. Radi se o otpadu prilikom pečenja.</s><s>Debljina opeka iznosi između 4 i 4,5 cm, a dva ulomka imaju žigove tipa X. Debljina tegula iznosi između 2,5 U ispuni donje komore otkriveno je mnogo imbreksa (42 x 12–18 x 1,5–2 cm).</s><s>Neki od ulomaka su slepljeni usled postizanja prevelike temperature.</s><s>Imbreksi najverovatnije predstavljaju tovar peći.</s><s>U prefurnijumu peći otkrivene su kosti ovce i fragmenti drške amfore. et al. 2018a: 87–88) je otkrivena 1982. godine (sl. 5.50), a potom reviziono istražena 2016. godine (sl. 5.51–5.52).</s><s>Nije nam dostupan originalan opis peći, koja na osnovu originalnog crteža nema oštećenja, pa detaljan opis njene konstrukcije imamo samo sa revizionih istraživanja.</s><s>Kako je gornji deo peći sa delom rešetke u međuvremenu uništen, podaci o njemu su poznati samo na osnovu originalnog plana.</s><s>Peć se nalazi na 18 m istočno od peći 6. Orijentisana je sever – jug.</s><s>Pravougaonog je oblika, dimenzija 5,50 x 4,00 m, sa očuvanom visinom 2,70 m. Donja komora je formirana u zdravici.</s><s>Njene spoljašnje dimenzije iznose 4,00 x 4,00 m, a unutrašnje 3,40 x 3,55 m. Zidove donje komore predstavlja zapečena zemlja debljine 30 cm na istočnoj i zapadnoj strani, 60 cm na južnoj i 40–50 cm na severnoj strani.</s><s>Centralni kanal je dimenzija 3,10 x 0,70–0,80 m. Dno kanala čini zapečena zemlja.</s><s>Pod je stepenasto izveden, tako da se kod otvora javlja se na dubini od 1,80 m, a kod zadnjeg zida na dubini od 2,0 m. Stepenik se nalazi kod završetka drugog bočnog kanala.</s><s>Bočne kanale formiraju tri bočna zida, koji su napravljeni u kombinaciji od banka zemlje i jednog ozidanog reda nepečene opeke (56 x 38 x 7–8 cm) povezanog blatom debljine 2–3 cm.</s><s>Između opeka i stuba od zemlje nalazio se sloj blata debljine oko 6 cm u koji su umetani komadi lomljene opeke, kakvi su vidljivi u blatu kojim je lepljen ćerpič u očuvanim delovima lukova.</s><s>Ukupna dužina zida iznosi 1,40 m, od čega dužina zemljanog dela iznosi 1,20 m, a ćerpiča 0,20 m. Zidovi imaju širinu 65–70 cm, a očuvani su u visini od 1,40 m. Na zidovima su formirana tri luka, od kojih je očuvan samo najjužniji.</s><s>Luk je imao debljinu od 45 cm.</s><s>Bočni zidovi formiraju četiri bočna kanala, dimenzija 1,40 x 0,30 m. Napravljeni su pod izraženom kosinom, pa se uz zid javljaju na dubini od 1,20 m, a kod centralnog kanala na dubini od 1,80 m (sl. 5.53).</s><s>Rešetka peći je perforirana otvorima za cirkulaciju koji se javljaju u osam redova, najverovatnije po dva reda iznad svakog poprečnog kanala, osim možda poslednjeg.</s><s>U svakom redu postoji po devet otvora prečnika do 10 cm.</s><s>Rastojanje između nizova je između 20 cm i 45 cm.</s><s>Možemo pretpostaviti da su, kao kod peći 6, otvori iskošeni tako da se sustiču iznad poprečnih zidova.</s><s>Prefurnijum je levkastog oblika.</s><s>Pravljen je od zapečene zemlje, osim otvora koji je ozidan.</s><s>Spoljašnje dimenzije prefurnijuma iznose 1,70 x 1,70 m. Sam otvor ložišta ima visinu od 1,00 m, koja se ka unutrašnjosti povećava do 1,30 m. Ložište je širine 75‒80 cm, a dužine 1,80 m. Zidovi otvora napravljeni su od zapečene zemlje, debljine 40 cm.</s><s>Podnica se nalazi na dubini od 2,05 m. Ispred otvora peći sa istočne i zapadne strane nalazio se po jedan stub izgrađen od opeke u tehnici suhozida (sl. 5.51).</s><s>Istočni stub je nepravilnog oblika, dimenzija 1,15–1,50 x 0,80–1,00 x 1,65 m. Građen je od ulomaka i celih opeka formata lidion (42 x 28 x 4 cm), od kojih je sačuvano 23 reda.</s><s>Ovakav oblik stuba uslovljen je oblikom ivice jame–gliništa.</s><s>Zapadni stub je dimenzija 1,5–1,1 x 0,75 x 1,15 m. Zidan je od 21 reda ulomaka i celih opeka formata besalis 255 Ciglarska peć 2 kod Crkve B prema dokumentaciji Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>256 A. Raičković i S. Redžić (2006) prilažu fotografije i crteže, ali ne i opis ove peći.</s><s>223</s> <s>Peći 6 i 7 su pozicionirane na obodu velike jame – gliništa, koja je otkrivena prilikom istraživanja 2016. godine (Redžić et al. 2018a: 87–88).</s><s>Njene ivice uočene su u više sondi, čime je utvrđena njena južna, istočna i severna granica, dok je zapadnu granicu najverovatnije predstavljala peć 6 (sl. 5.45).</s><s>Jama je nepravilnog oblika, približnih dimenzija 40 x 32 m (P=1.280 m2).</s><s>Strane su kaskadne, a dno je ravno i javlja se na maksimalnoj dubini od 4 m (sl. 5.54).</s><s>Na strani jame ispred peći 7 javljao se sloj pepela i gareži, ispod koga je dno ukopa bilo crveno zapečeno (sl. 5.55).</s><s>Na stranama i dnu jame otkriveno je više gomila lesnih konkrecija, kao i nekoliko naslaganih opeka (sl. 5.56).</s><s>Zaključeno je da je ova masivna jama nastala kao pozajmište gline, a ujedno i kao radni deo za potrebe peći.</s><s>Nakon prestanka rada radionice, jama je zasipana đubretom, što se nastavilo sve do pozne antike.</s><s>U ispuni jame, ispred ložišta peći 7 otkriven je ulomak opeke sa žigom (kat.</s><s>1.169).</s><s>Isprva je smatrano da žig pripada tipu VII (Redžić et al. 2018a: 88), da bi naknadnom analizom bilo utvrđeno da pripada tipu XXII.</s><s>Kasnoantička keramika nalažena je u gornjim slojevima ispune ukopa, koji je u to vreme najverovatnije bio zapunjen do nivoa ondašnjeg tla.</s><s>Preliminarna analiza ukazuje da pokretni materijal iz ispune pripada periodu II–IV vek i da najverovatnije potiče sa čišćenja nekropola.</s> <s>Na oko 10 m južno od peći, između Crkava A i B nalazi se veći objekat,257 u čijoj blizini su uočeni tragovi drvenih struktura i bunar (sl. 5.45).</s><s>Objekat možda treba vezati za radionicu 4. Istražen je jugozapadni deo objekta u dužini od 13,50 m. Na pravcu istok–zapad objekat je dužine 14,50 m. Orijentisan je istok–zapad sa devijacijom 30o istočnim delom ka severu, a prostire se prema pećima.</s><s>Definisana je samo jugozapadna prostorija, čiji su zidovi očuvani u negativu, širine 0,60–0,80 m. U severoistočnom uglu prostorije javljaju se dve ozidane konstrukcije.</s><s>Njihovi spoljašnji zidovi su debljine 0,40 m, dok je pregradni debljine 0,30 m. Građeni su od opeka (41 x 27 x 3,5 m) vezanih malterom.</s><s>Prilikom čišćenja zidova nailazilo se na veću količinu fragmenata freski.</s><s>Pod konstrukcija je blago koritast i izveden od hidrostatičkog maltera.</s><s>Konstrukcija verovatno predstavlja bazene ili kade.</s><s>Uz istočnu stranu konstrukcije javlja se veća površina (4,75 x 2,60 m) sa peskom i komadima ramskog škriljca.</s><s>Sa južne strane očuvan je temelj zida, dužine 3,60 m koji je upravan na istočni zid prostorije.</s><s>Građen je od sitnih komada škriljca između kojih je pesak.</s><s>Naspram ovog zida, uz severno/istočno lice istočnog zida prostorije, očuvan je deo zida istog pravca sa istočnim zidom.</s><s>Očuvane dimenzije su 1,75 x 0,52 x 0,50 m, a građen je od pločastog škriljca vezanog malterom.</s><s>U pravcu ovog zida, kod jugoistočnog dela objekta otkriven je još jedan zid.</s><s>Zid je očuvan u dimenzijama 1,45 x 0,55 x 0,25 m. Na spoljnoj strani zapadnog zida javljaju se dva kontrafora, dimenzija 0,80 x 0,50 m, a na međusobnoj udaljenosti od 3,30 m. Zidovi se javljaju i sa zapadne strane objekta, koji se nadovezuju na još jednu konstrukciju.</s><s>Ova konstrukcija je kvadratne osnove, stranicama dužine 2,50 m. Unutrašnji prostor konstrukcije je kvadratnog oblika, dimenzija 1,50 x 1,50 m sa podnicom i zidovima omalterisanim malterom.</s><s>U ispuni su otkriveni 257 Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>224</s> <s>Ostali objekti na lokaciji naslagani ulomci opeka, među kojima i veća količina ulomaka tubulusa i vodovodnih cevi.</s><s>Otkrivene konstrukcije i kade ukazuju da je objekat ekonomske namene, a blizina pećima ukazuje da ga možda treba vezati za opekarsku proizvodnju.</s><s>Nažalost, objekat nikada nije publikovan, a njegovu funkciji i odnos sa radionicom nije moguće definisati bez precizne analize dokumentacije.</s> <s>Na osnovu pokretnih nalaza, radionica je bila u funkciji nakon vremena cara Hadrijana, a pre sredine III veka.</s><s>Ovakvo datovanje je zasnovano na dva ulomka opeka sa žigom tipa X, koji se nesumnjivo predstavljaju proizvode radionice.258 Radionica 5 se nalazi u centralnom delu lokaliteta, oko 70 m jugozapadno od Zanatskog centra (sl. 5.2).</s><s>Radionicu čini jedna peć i jama–glinište, otkrivene 2017. godine (Redžić et al. 2018b; Redžić et al. in prep.).</s><s>Peć pripada jednostavnom tipu peći sa centralnim kanalom i šest kosih bočnih kanala, na višem nivou u odnosu na centralni kanal (tip II/b).</s><s>Peć 8259 je pravougaone osnove, dimenzija 6,75 x 4,60 m, sa očuvanom visinom od 3,33 m (sl. 5.57–5.59).</s><s>Orijentisana je u pravcu sever–jug.</s><s>Peć je do nivoa rešetke bila ukopana u zdravicu.</s><s>Donja komora je dimenzija 4,60 x 4,60 m. Formirana je u zdravici, ozidanima nepečenom opekom i oblepljena blatom (sl. 5.60).</s><s>Primetna je upotreba formata besalis (30 x 30 x 9 cm) i lidion (46 x 28 x 10 cm) duplo veće debljine od standardnih opeka.</s><s>Centralni kanal je dimenzija 6,76 x 1,25 m. Ukopan je za 0,70 m u odnosu do nivoa bočnih kanala i ozidan sa 10 redova opeka (sl. 5.61).</s><s>Dno kanala čini zapečena zemlja.</s><s>Definisana su dva nivoa podnice, debljine 10 i 9 cm.</s><s>Između nivoa, kao i na gornjem nivou, konstatovan je sloj pepela, debljine 5 cm, odnosno 3 cm.</s><s>Sedam bočnih zidova formira bočne kanale.</s><s>U donjoj zoni, zidovi su napravljeni u kombinaciji od banka zemlje i dva ozidana reda nepečene opeke.</s><s>Dužine stubova iznose između 0,86 i 0,95 m, a širine su 26,30 cm.</s><s>Osnova bočnih kanala je formirana tako što je sa obe strane centralnog kanala iskopano šest rupa, dimenzija 0,95 x 0,36 m (sl. 5.60).</s><s>U rupe su smeštena po dva reda od po dve horizontalno ređane opeke.</s><s>Na stubovima i u rupama su ređani horizontralni redovi nepečene opeke, dužine 1,70 m i do visine od 0,95 cm.</s><s>Na vrh je postaljen jedan red opeka formata lidion (42 x 28 x 4 cm), dok je ostatak oblepljen blatom, debljine 2–6 cm.</s><s>Potom su između kosina, na banku od zemlje i nepečene opeke podignuti bočni zidovi, od horizontalnih redova opeka.</s><s>Na zidovima je formirano sedam lukova.</s><s>Zidani su od radijalno ređanih opeka vezanih blatom.</s><s>Lukovi su visine 1,25 m i širine 1,25 m. Bočni zidovi formiraju osam bočnih kanala pod izraženom kosinom, dimenzija 1,50 x 0,20–0,24 m (sl. 5.62).</s><s>Rešetka peći je postavljena direktno na poprečne zidove.</s><s>Izgrađena je od jednog reda nepečene opeke nestandardnog formata (70 x 45 x 15 cm) (sl. 5.63).</s><s>Opeke su ređane podužno u odnosu na osu peći, tako da premošćavaju lukove.</s><s>Između redova nepečenih opeka je postavljen red nasatičnih ulomaka vezanog blatom, debljine 2–3 cm.</s><s>Rešetka je premazana blatom, debljine 8 cm, tako da njena ukupna debljina iznosi 0,23 m. Perforirana je otvorima za cirkulaciju, koji se javljaju u osam redova od po 12 otvora.</s><s>Njihov prečnik iznosi 10 cm.</s><s>Rupe su bušene u sredini i uglovima opeka (sl. 5.63).</s><s>Rešetka je naknadno oštećena na čak pet mesta.</s><s>Gornja komora peći 258 Smatramo da kat.</s><s>1.169, otkriven u jami–gliništu ispred ložišta peći 7, ne treba vezati za peć.</s><s>Naime, tip XXII je opredeljen u kasnoantički period i da ga stoga treba vezati za zatrpavanje jame.</s><s>259 Peć 4 prema dokumentaciji Arheološkog Instituta u Beogradu.</s><s>225</s> <s>Hronologija je približno trapezoidne osnove, dimenzija 4,00 x 3,85 m, sa zidovima očuvanim do visine 1,25 m. Zapadni i istočni zidovi komore su zidani od horizontalno ređane nepečene opeke, debljine 20–30 cm.</s><s>Unutrašnje strane peći su oblepljene blatom sa primesom pleve, debljine oko 2–3 cm, a primećena su tri sloja premaza.</s><s>Uz spoljnu stranu peći, zemlja je zapečena do crvenog intenziteta u debljini do 0,40 m. Prefurnijum peći je u vidu svoda, dimenzija 2,55 x 1,80 m (sl. 5.58).</s><s>Dimenzije ulaznog otvora iznose 1,25 x 1,25 m. Bočni zidovi su građeni od po 10 redova opeka formata lidion (42 x 28 x 6 cm), oblepljenih blatom.</s><s>Njihova visina iznosi 0,70 m. Na zidovima je podignut svod od 27 opeka, debljine 5,5–6 cm sa do 1 cm debelim fugama.</s><s>Dno kanala predstavlja zapečena zemlja.</s><s>Otvor prefurnijuma je zazidan nasatično postavljenim Ispred prefurnijuma, otkrivena je i delimično istražena ložišna jama.</s><s>Njena širina iznosi 5,90 m, a istražena je u dužini od 2,10 m. Ukopana je do dubine od 1,00 m, sa dnom koje je na istom nivou kao otvor prefurnijuma peći .</s><s>Strane jame su kaskadne.</s><s>U gornjoj komori peći otkrivena je veća količina ulomaka opeka, dok je donja komora peći bila ispunjena šutom sa komadima zapečene zemlje, ulomcima opeka, malim leptirastim podnim opekama, ulomcima keramičkih posuda i ljudskim i životinjskim kostima.</s><s>U ispuni donje komore, pri razgradnji istočnog zida otkriven je i deo okova oklopa lorica segmentata Korbridž tipa (C– 14397; sl. 5.65).</s><s>Ukupno dvadeset opeka iz gornje i donje komore nose žig, većinom tipa X. Nalazi iz donje komore možda predstavljaju proizvode peći, delove konstrukcije ili sekundarnu depoziciju.</s><s>Kako je peć razgrađena, iz njene konstrukciji je izvađeno oko 1.750 opeka i ćerpiča različitih formata.</s><s>Preliminarna analiza ukazuje da 168 opeka260 nosi žig tipa X i da većinom potiče iz konstrukcije peći.</s><s>Prilikom dekonstrukcije bočnog zida prefurnijuma otkriveno je 12 fragmentovanih opeka sa urezanim natpisom (kat.</s><s>1.379–1.390).</s><s>Većina je formata lidion (42 x 28/29 x 3,5/4,7) sa urezanim kurzivnim natpisom LEG(io) VII CL(audia).</s><s>Za jedan ulomak, debljine 7 cm (1.379), nije moguće odrediti format, a natpis nije moguće rastumačiti.</s><s>Format opeke nije moguće odrediti ni za (1.388), debljine 1,9 cm, za koji je moguće samo pretpostaviti da pripada teguli.</s><s>Od natpisa ima očuvano samo slovo V, izvedeno različitim stilom od ostalih primera261.</s><s>Ložina jama je bila ispunjena zemljom sa komadima zapečene zemlje i ulomcima opeka, tegula i imbreksa, od kojih pet nosi žigove (kat.</s><s>283 – 286 i 315).</s><s>Ovi nalazi predstavljaju deo tovara peći.</s><s>Na dnu jame otkriven je novac cara Hadrijana (CJama–glinište</s> <s>Jama se nalazi oko 20 m južno od peći (sl. 5.67).</s><s>Nepravilnog je oblika, njene ivice su samo delimično definisane.</s><s>Istražena je u dužini od 105 m i u širini od 58 m. Dno se javlja na dubini od oko 3 m. Materijal otkriven u njenoj ispuni ukazuje da je zatrpana nakon druge polovine II veka, najverovatnije tokom III i/ili IV veka.</s> <s>Dva nivoa podnice i tri sloja premaza gornje komore ukazuju da je peć korišćena duži vremenski period.</s><s>Najverovatnije je korišćena od sredine, odnosno u drugoj polovini II veka.</s><s>260 U studiju je uključeno 23 nalaza opeka iz peći (kat.</s><s>287–298; 300–302; 310; 316; 318; 611; 627–628; 1.433; 1.439),većinom iz donje komore.</s> <s>Na ovo ukazuju nalazi opeka sa žigom tipa X, nalaz novca Hadrijana, kao i deo oklopa lorica segmentata Korbridž tipa koje se datuje u drugu polovinu I veka i rani II vek262 (Bishop 2002: Lokacija se nalazi na oko 3,3 km zapadno od civilnog naselja, na levoj obali reke Mlave, na prostoru današnje termoelektrane Kostolac A (Teko–A) (sl. 5.1).</s><s>Lokacija nije sistematski istraživana, iako su u više navrata otkriveni ostaci koji se mogu vezati za keramičarsku proizvodnju.</s> <s>Prilikom izgradnje termoelektrane 1942–1944. godine otkriveno je i uništeno devet peći za keramiku i opeke (Orlov 1960: 314).</s><s>Nažalost, nisu sačuvani nikakvi podaci o ovim strukturama.</s> <s>Peći 11–13 otkrivene su prilikom zaštitnih istraživanja 1952. godine (sl. 5.68; Јуришић 1956: 129–130).</s><s>Nije poznata njihova precizna lokacija a podaci o pećima su malobrojni.</s><s>Postavljene su na udaljenost od 28, odnosno 11 m i možda su formirale jedinstvenu proizvodnu jedinicu oko zajedničkog radnog prostora (c. 154 m2).</s><s>Na osnovu dostupnih podataka, sve tri peći pripadaju jednostavnom tipu peći sa jednim centralnim kanalom i ukopanom donjom komorom. delom uništena i nisu poznate njene dimenzije.</s><s>Jedna od peći imala je gornju komoru ispunjenu ulomcima opeka, dok su preostale dve ispražnjene nakon napuštanja.</s><s>Peći 14 i 15 su otkrivene 2015. godine (Jevtović, Danković 2017), prilikom zaštitnih istraživanja lokaliteta, koja su bila ograničena na peć 14.</s><s>Peć 15 je konstatovana u ivici iskopa (sl. 5.69–5.70).</s><s>Pozicionirane su jedna uz drugu i najverovatnije predstavljaju jednu radionicu.</s><s>5,80 m) i orijentisana u pravcu sever–jug.</s><s>Peć je građena od opeka formata lidion (dim.</s><s>42 x 28 x 4,5 cm) vezanih blatom.</s><s>Peći je sa tri strane ukopana u zdravicu, do visine gornje nivelete svoda centralnog kanala.</s><s>Osnovu ložišta čine tri paralelna zida, koji se sa južne strane završavaju u zdravici.</s><s>Zidovi su širine 1,05 m i visine 0,70 m. Ovi zidovi formiraju dva glavna ložišna kanala.</s><s>Kanali su dimenzija 4,20 x 1,15 m, sa time što se na južnom kraju iskopa, u zdravici javlja stepenik, formiran redukcijom iskopa.</s><s>Dno kanala predstavlja zapečena zdravica.</s><s>Na krunama zidova podignuto je po šest lukova koji formiraju svod ložišnih kanala.</s><s>Lukovi su formirani od dva reda opeka, sa 27 opeka u donjem i 41 opekom u gornjem (sl. 5.72).</s><s>Opeke su vezane klinastim fugama ispunjenim blatom.</s><s>Lukovi formiraju sedam poprečnih ložišnih kanala.</s><s>Sačuvano je šest kanala, dok je sedmi, najseverniji devastiran zajedno sa čeonim delom peći.</s><s>Dna pet otkrivenih kanala predstavljaju gornje nivelete zidova, dok dno najjužnijeg kanala predstavlja stepenik formiran u zdravici.</s><s>Visina kanala iznosi do 1,00 m, a širine su oko 0,30 m. Na krunama paralelnih zidova formirani su bočni zidovi, koji ograđuju 262 Analogni primeri su otkriveni u Kaizeraugstu (Thomas 2003: 22, Nr.</s><s>18) i u Sisku (Radman–Livaja 2004: 83, 227</s> <s>Hronologija gornju zonu donje komore i gornju komoru.</s><s>Zidovi su širine 0,28 m. Prostor između istočnog i zapadnog zida i lukova, kao i međuprostor između lukova ozidani su opekama vezanim blatom do nivoa najviše tačke lukova na kojoj je formirana rešetka.</s><s>Rešetka je formirana od više horizontalnih redova ulomaka opeka premazanih jako zapečenom glinom, debljine do 0,30 m. U delovim iznad poprečnih ložišnih kanala, rešetka je građena nasatično ređanim opekama, koje su u najvišoj zoni postavljene u cik–cak šemi.</s><s>Kroz rešetku i glinu kojom je bio ispunjen prostor između cik–cak opeka izbušene su rupe za cirkulaciju (sl. 5.73–5.74).</s><s>Nad jednim kanalom bilo je po 28 rupa, prečnika oko 12 cm, u cik–cak rasporedu.</s><s>Gornja komora peći je dimenzija 4,20* x 4,60 m. Njeni zidovi očuvani su do maksimalne visine od 1,65 m, sa time što je u većoj meri devastirana ukopavanjem recentne vodovodne cevi.</s><s>Zidovi su građeni od opeka formata lidion (42 x 28 x 4,5 cm) vezanih blatom.</s><s>Unutrašnjost gornje komore je premazana.</s><s>Južni zid komore je fundiran na drugom stepeniku, tj. na ivici ukopa za peć, formirajući sa najjužnijim lukovima najjužniji poprečni ložišni kanal.</s><s>Ovaj zid ima širinu od 0,42 m i u velikoj je meri devastiran, pa je očuvan u visini od 0,60 m. Severni zid komore za pečenje opeke je u potpunosti devastiran radovima koji su uništili čeoni deo peći.</s><s>Sa zadnje i sa bočnih strana, na ivicama ukopa za peć, a uz spoljne strane peći, od gornje nivelete centralnih ložišnih kanala, javlja se zid–platforma koji se u vidu venca pruža uz peć (sl. 5.75).</s><s>Rađen je od ulomaka opeka u tehnici suhozida.</s><s>Njegova visina iznosi 0,80 m, što odgovara visini rešetke, a maksimalna širina iznosi 0,35 m. Zid–platforma služio je kao osnova za podizanje termo–izolacione oplate od gline gornje komore.</s><s>Maksimalna očuvana visina termo–izolacione oplate iznosi 1,00 m, a maksimalna debljina do 0,35 m. Čeoni deo peći sa prefurnijumom nije očuvan.</s><s>Donja komora peći bila je u većoj meri ispunjena ostacima urušene konstrukcije.</s><s>U ispuni glavnih kanala otkrivena je veća količina u potpunosti istopljenih opeka.</s><s>Ovo svedoči da je peć kolabirala usled postizanja previsoke temperature.</s><s>Pored navedenog, u glavnim kanalima otkriveno je i par nepečenih opeka, koje su pripremljene za pečenje (sl. 5.76).</s><s>Gornja komora peći je bila ispunjena zemljom, ali je otkriveno i par opeka sa žigom tipa XVIII, među kojima i jedna tegula sa žigom LEGIIII (sl. 5.77).</s><s>Takođe, u ispuni gornje komore otkriveno je i nekoliko predmeta od keramike (sl. 5.78).</s> <s>Hronološka analiza opeka sa pečatom tipa XVIII ukazuje da radionica funkcioniše u periodu između vladavine cara Hadrijana i sredine III veka, odnosno vremena tetrarhije (vidi 4.1.18. tip XVIII).</s><s>Prisustvo opeka IV Flavijeve legije možda ukazuje da proizvodnju ovog tipa treba opredeliti u početak ovog perioda, a da sama radionica počinje da funkcioniše u ranijem periodu.</s><s>Naime, otkrivene opeke IV Flavijeve legije nije moguće hronološki opredeliti, ali drugi epigrafski nalazi smeštaju boravak legije u Viminacijumu u periodu kasnog I – ranog II veka263 (vidi Поповић 1968: 36–37; Mirković 1986: 37–38; Ферјанчић 2002: 159–160).</s><s>Stoga, radionica je bila u funkciji negde tokom ovog dugog perioda, verovatno u ranijem delu.</s><s>Radionicu čini jedna peć, otkrivena 2018. godine radom mehanizacije.</s><s>263 Postoje indicije da je odred legije boravio i tokom III veka, međutim nema dokaza da je ovaj boravak trajao duže, kao ni da su tokom njega proizvodili opeke (Mirković 1975: 907–908; vidi Mirković 1986: 38 sa navedenom literaturom).</s> <s>Peć 16264 je pravougaonog oblika, sa jednim centralnim i tri bočna kanala na istoj nivou sa centralnim ložišnim kanalom (tip IIb) (sl. 5.79).</s><s>Orijentisana je u pravcu istok–zapad sa odstupanjem od 40º istočnog delom ka jugu.</s><s>Spoljne dimenzije peći iznose 3,00 x 2,96 m, a očuvana je do visine 2,40 m. Peći je sa tri strane ukopana u zdravicu.</s><s>Sa čeone strane, peć je otvorena prema radnom prostoru ograđenom zidovima.</s><s>Spoljne dimenzije donje komore iznose 2,50 x 2,95 m, a unutrašnje 1,70 x 2,20 m. Visina ložišta do donje nivelete rešetke iznosi 1,37 m. Zidovi donje komore su zidani od 25 redova nepečene opeke.</s><s>Dimenzije pojedinačnih opeka nije bilo moguće utvrditi budući da su deformisane i stopljene usled visokih temperatura.</s><s>Širina čeonog zida iznosi 0,55 m. Dva pregradna zida, širine oko 0,45 m, formiraju centralni i bočne ložišne kanale (sl. 5.80).</s><s>Centralni kanal je širine 1,05 m, a u gornjoj zoni je zasvođen.</s><s>Svod je izveden nepečenom opekom, polaganom pod nagibom pomoću klinastih fuga.</s><s>Ipak, luk nije u potpunosti formiran već je poslednja deonica premošćena horizontalno položenim nepečenim opekama.</s><s>Bočni ložišni kanali nisu uniformno konstruisani.</s><s>Svi kanali u severnoj polovini ložišta se vertikalno spuštaju do dna, kao i najistočniji u južnoj polovini.</s><s>Preostala dva koso padaju do dubine od 0,70 m nakon čega postaju vertikalni.</s><s>Rešetka je konstruisana od šest redova opeka265 vezanih blatnim malterom (sl. 5.81).</s><s>Premazana je blatnim malterom, debljine do 1 cm, tako da je ukupne debljine 21 cm.</s><s>Usled oštećenja peći, rešetka je većim delom devastirana i nisu očuvane rupe za cirkulaciju vazduha.</s><s>Spoljne dimenzije gornje komore iznose 3,00 x 2,96 m, a unutrašnje 2,33 x 2,20 m. Zidovi komore su devastirani radom mehanizacije, pa maksimalna očuvana visina komore iznosi 0,73 m, što predstavlja visinu istočnog zida (12 redova opeke).</s><s>Za razliku od ostalih, ovaj zid je lučan.</s><s>Unutrašnjost gornje komore bila je premazana blatom, koje je zapečeno do crvenog intenziteta.</s><s>Sa čeone strane otvora donje komore, nalazio se ograđeni prostor (sl. 5.82).</s><s>Prostor je sa barem dve strane bio ograđen zidovima.</s><s>Južni, zid 1, prilepljen je uz čeoni zid peći.</s><s>Istražen u dužini od 3,00 m i zatvara ugao sa zapadnim zidom 2. Širina zidova iznosi 0,70 m, a očuvani su do visine od 2,25 m. Građeni su od opeke, vezane blatnim malterom.</s><s>U zidu 1 je konstatovano postojanje otvora koji se nalazi u nastavku glavnog ložišnog kanala.</s><s>Dimenzije otvora iznose 1,22 x 0,55/0,60 m. Podnica ovog prostora je za 15 cm niža od dna ložišta peći i predstavlja je nabijena, nagorela zemlje.</s><s>Podnica leži na kulturnom sloju, koji najverovatnije predstavlja ispunu starijeg ukopa, koji nije istražen.</s><s>Peć je bila ispunjena zemljom sa obrušenim konstruktivnim elementima peći i manjom količinom životinjskih kostiju.</s><s>Prostor ispred peći je u gornjoj zoni (do relativne dubine od 2,60 m) ispunjen slojem sa šutom od ulomaka opeka, ćerpiča i grumenja zapečene zemlje, koji najverovatnije predstavlja obrušeni zid komore i gornje delove zida 1. U donjoj zoni bila je ispunjena slojem sa velikim primesama pepela, u kojoj su se mestimično javljale i opeke.</s><s>Uz južni zid donje komore peći otkriven je ukop (sl. 5.83).</s><s>Ukop je samo delimično istražen, u dimenzijama 1,90 x 1,70 m. Dno ukopa je konstatovano na dubini 0,65 m. Ukop je u najvećoj meri bio ispunjen ulomcima keramičkih posuda, među kojima i deformisana amfora lokalne proizvodnje, leptiraste podne opeke i nekoliko ulomaka imbreksa.</s><s>Budući da je se ukop i peć ne negiraju, pretpostavka je da su istovremeni.</s><s>Najverovatnije je da je ukop služio kao otpadna jama za neuspele produkte iz Peći 3 ili neke obližnje peći.</s><s>264 Peć 3 prema dokumentaciji Arheološkog instituta u Beogradu.</s><s>265 U najnižem redu opeke su debele 5 cm, dok u ostalim redovima imaju debljinu od 2,5 cm.</s><s>229</s> <s>6. ARHEOMETRIJSKA ISPITIVANJA OPEKA I GLINA Arheometrijskim ispitivanjima utvrđene su mineraloško–petrografske karakteristike opeka, hemijski sastav matriksa opeka i uzrokovanih glina čiji bi sastav mogao da ukaže da su bile korišćene kao sirovina za proizvodnju opeka.</s><s>6.1.</s><s>MINERALOŠKO–PETROGRAFSKE ODLIKE OPEKA VII KLAUDIJEVE LEGIJE</s> <s>Mineraloško–petrografska karakterizacija opeka, kao što je već pomenuto u delu o metodama, zasniva se na primeni tri metode koje se međusobno dopunjavaju i koje omogućavaju detaljniji uvid u sastav opeka (klasti i matriksa), u izgled glinene paste, a posredno pruža podatke i o poreklu sirovine i temperaturama pečenja opeka.</s><s>Rezultati ispitivanja dati su u ovom poglavlju u jednoj sažetoj taksativnoj, a ne narativnoj formi zbog velikog broja uzoraka.</s><s>U ovom delu biće prikazana i karakterizacija uzoraka glina, koji su uzeti kao mogući reprezenti sirovine korišćene za proizvodnju opeka, kao i nepečenih opeka i ćerpiča.266 Opis mineraloško–petrografskih odlika uzoraka sadrži: Determinaciju klasti: pod klastima se podrazumevaju fragmenti obično krupniji od 0,2 mm u prečniku, koji su u glinenim pastama zapravo dodaci (temper), odnosno dodate primese (termin ,,primese’’ u smislu kako se koristi u arheološkoj literaturi; u geologiji se pod primesama /ili detritusom/ podrazumevaju sporedni sastojci prirodnog porekla, a ne antropogenog) koje treba da obezbede zadovoljavajući kvalitet glinene paste, ali i znatno sitnije klasti do ispod 0,1 mm koje mogu biti deo detritične frakcije samih glina.</s><s>Među klastima se razlikuju litoklasti – fragmenti stena i kristaloklasti – fragmenti pojedinačnih minerala, kao i klasti fosila, keramike i slično;</s> <s>Determinaciju matriksa opeka: pod matriksom se podrazumeva osnova opeke za koju se smatra da je zapravo glina koja je upotrebljena kao sirovina.</s><s>Posebna pažnja je posvećena stepenu anizotropije matriksa, jer ova karakteristika posredno ukazuje na temperature pečenja opeke.</s><s>SEM–EDS analizama je detaljnije urađena karakterizacija najsitnijih klasti iz matriksa, za koje se uglavnom smatra da predstavljaju detritičan materijal, odnosno prirodne primese koje se nalaze u glinama; takođe je data i hemijska karakterizacija matriksa kako bi se posredno dobio i hemizam glina koje su korišćene; XRD analize dodatno su omogućile determinaciju Odredbu teksture: konstatovanje da li su sastojci orijentisani u jednom pravcu čime determinišu usmerenu teksturu ili su bez orijentacije (masivna tekstura); Hemijsku karakterizaciju uzoraka glina, nepečenih opeka i ćerpiča (XRD analize).</s><s>Zbog tehničkih problema prilikom izrade petrografskih i poliranih preparata za pojedine uzorke, opis i bliža determinacija pora nije uopšte data u ovoj fazi istraživanja, iako smo svesni značaja 266 Pod terminom ćerpič podrazumevamo sirove opeke koje su korišćene u konstrukciji peći.</s><s>231</s> <s>230 oblika, veličine, količine i distribucije pora, kao dodatnih pokazatelja sastava glinene paste i tehnološkog postupka proizvodnje opeka i keramike uopšte.</s><s>Redosled prikazivanja rezultata u ovom delu prati hronologiju opeka sa žigom VII Klaudijeve legije (vidi 7. Opekarska delatnost VII Klaudijeve legije), odnosno, njihovu pripadnost ranoj, srednjoj ili kasnoj epohi proizvodnje, s namerom da se što je moguće lakše isprate eventualne promene u procesu tehnologije izrade opeka kroz vreme.</s><s>Iz istog razloga, mineraloškopetrografske karakteristike uzoraka ilustrovane su fotomikrografijama koje su sve do jedne snimljene pri istom uvećanju (25x) i u uslovima ortoskopskog ispitivanja sa analizatorom (tzv. snimanje s ukrštenim nikolima – xpl).</s><s>Uz fotomikrografije, prikazani su i BSE–snimci (BSE back scattered electron – povratno rasuti elektroni) koji dodatno ilustruju sastav i sklop uzoraka.</s><s>Analizirane opeke rane epohe imaju na sebi žig tipa IV i IX.</s><s>Njima pripada sedam uzoraka sa odgovarajućim natpisom (Tabela 6.1.).</s> <s>Opeke rane epohe odlikuju se relativno ujednačenim sklopom.</s><s>Litoklasti i kristaloklasti su kod većine uzoraka izdvojeni u dve granulacije: krupnozrnu – sa klastima i do 2 mm u prečniku i sitnozrnu kod kojih su klasti sitnije od 0,2 mm.</s><s>Klasti su uglavnom subuglaste.</s><s>Svi klasti su homogeno raspoređeni u osnovi opeke.</s><s>Najzastupljeniji litoklasti po svom mineralnom sastavu i sklopu odgovaraju kvarcitima, granitidima i alevrolitima (uzorak 7).</s><s>Kristaloklasti su predstavljene: kvarcom, K–feldspatom (pertitisani ortoklas u uzorku 10), mikroklinom (uzorak 10), plagioklasom, muskovitom, hloritisanim biotitom, vrlo sitnozrnim metaličnim mineralima, amfibolom, piroksenom i epidotom.</s><s>Zapažaju se i sporadična nagomilanja izuzetno bogata gvožđem.</s><s>Matriks ovih opeka je anizotropan, odnosno kristalast, ali se pojavljuju i zamućene zone.</s><s>Izrazite je crvene boje i izgrađen je od najsitnijih kristaloklasti kvarca i feldspata, kao i od finih ljuspica liskuna.</s><s>U uzorku 8 se zapaža izrazita orijentacija i izduženih klasti i liski unutar matriksa u jednom pravcu.</s><s>Karakteristične mineraloško–petrografske odlike i sastav opeka ovog tipa prikazani su na fotomikrografijama (sl. 6.1) i BSE snimcima (sl. 6.2).</s><s>U ovoj grupi uzorci 5 i 9 pokazuju sličnost.</s> <s>Matriks: anizotropan, ali homogeno zamućen; Klasti: dominira frakcija krupnih klasti 2–1 mm u prečniku, relativno homogeno raspoređeni u matriksu;</s> <s>Matriks: anizotropan, retke zamućene partije, puno liskuna; Klasti: orijentisane u jednom pravcu, subzaobljene, velična varira od oko 1 mm do oko 0,2 mm u prečniku;</s> <s>Litoklasti: kvarcit, dioritoid, alevrolit?, muskovitski granit?, keramika?; Kristaloklasti: kvarc, feldspati (plagioklasi, mikroklin, ortoklas?), muskovit, cirkon, epidot, metalični minerali;</s> <s>Klasti: neravnomerno raspoređene klasti, ima delova u kojima izostaju krupne klasti (u odnosu na uzorak 6), subuglaste do subzaobljene; Litoklasti: ujednačenog sastava, dominacija kvarcita; Kristaloklasti: kvarc, kaolinisani K–feldspat, muskovit, metalični minerali;</s> <s>Matriks: anizotropan, sa dosta iglica muskovita; Klasti: upadljivo sitnije klasti nego kod 6 i 7 i manje ih ima; najkrupnije klasti do 0,2 mm u prečniku,; neravnomerno raspoređene klasti – upadljivo heterogena pasta; Litoklasti: ujednačenog sastava – kvarcit; Kristaloklasti: kvarc, K–feldspat, muskovit, amfibol;</s> <s>Matriks: anizotropan, ali homogeno zamućen; Klasti: drugačiji od prethodnih po tome što dominira jedna frakcija krupnih klasti 2–1 mm u prečniku, relativno homogeno raspoređeni u matriksu; Litoklasti: kvarcno–feldspatski škriljac jasne škriljavosti, kvarcit; Kristaloklasti: kvarc, feldspati, muskovit, metalični minerali;</s> <s>Matriks: sličan 6, anizotropan sa muskovitskim liskama; Klasti: variraju u dimenzijama: od oko 1 mm u prečniku do znatno sitnijih (ispod 0,1 mm koji prelaze u matriks);</s> <s>Litoklasti: kvarcit/granitoid?, škriljac; Kristaloklasti: kvarc, feldspat (dvojno bližnjen, mikroklin, pertitisani ortoklas), muskovit; Tekstura: masivna do slabo izrađena planparalelna;</s> <s>Litoklasti: kvarcni klasteri, krečnjak, peščar, alevrolit, granitoid (?); Kristaloklasti: kvarc, plagioklas, muskovit, kalcit;</s> <s>Opekama srednje epohe pripada najveći broj uzoraka iz ispitivane kolekcije (ukupno 59), za čija su žigosanja korišćeni pečati sledećih tipova: I, II, III, X, XI, XII, XIV i XVIII (tabela 6.2.).</s><s>U ovu grupu pripojen je uzorak 81, opeke sa žigom varijante VII/c/01, koji predstavlja prelazak iz rane u srednju epohu.</s> <s>Tabela 6.2.</s><s>Prikaz uzoraka prema tipu/varijanti pečata koji pripadaju srednjoj epohi, sa uzorkom 81 koji pripada prelazu rane u srednju epohu UZORK</s> <s>Tip VII (prelaz iz rane u srednju epohu) Matriks: taman, semi–anizotropan, zamućen, nije bio ovakav u prethodnim tipovima; sitnih klasti u matriksu je znatno više nego u uzorcima br. 2 i 3; Klasti: Izrazito uglaste klasti.</s><s>Ima ih manje nego u prethodnim uzorcima, nehomogeno su raspoređeni;</s> <s>Litoklasti: alterisani karbonat, gnajs s udulatornim K–feldspatom i kvarcom; Kristaloklasti: kvarc, kaolinisani K–feldspat, metalična faza;</s> <s>Klasti: veličine oko 1 – 0,5 mm u prečniku; uglaste do subuglaste; Litoklasti: karbonat (krečnjak), kvarcit/granitoid/gnajs; 234</s> <s>Klasti: veličina varira od oko 1,2 do oko 0,5 mm u prečniku; subzaobljene do subuglaste; Litoklasti: biotitsko–feldspatski škriljac/gnajs, karbonat (krečnjak sa detritusom) sa reakcionim rubom, alevrolit, epidotski škriljac, muskovitski granit, gnajs; Kristaloklasti: kvarc, F–feldspat talasastog potamnjenja, cirkon, alanit, metalične faze;</s> <s>Matriks: veoma sličan matriksu uzorka 2; Klasti: manja količina i nešto sitnije u odnosu na uzorak 2; Litoklasti: kvarcit (agregat undulatornog kvarca, mozaično srasla zrna), alevrolit; Kristaloklasti: kvarc, feldspati, piroksen, muskovit, metalična faza, Fe3+ nagomilanja;</s> <s>Matriks: Semi–anizotropan, zamućen sa anizotropnim liskama (iglicama) muskovita; sitne Klasti: preovlađuju klasti prečnika oko 0,7 mm; nehomogeno raspoređeni u uzorku; nešto veća količina nego u uzorku 3 (tip II);</s> <s>Litoklasti: retke – alterisani karbonat, kvarcno–feldspatski klaster (granit?); Kristaloklasti: kvarc, feldspati, muskovit, biotit, metalične faze, epidot, piroksen;</s> <s>Ukupno 47 uzorka pripada opekama sa žigom tipa X, a pridruženi su im i uzorci 54, opeke sa urezanim natpisom, i uzorci 95 i 97, budući da sva tri potiču iz peći 8 radionice 5, u kojoj je otkriven veliki broj opeka sa žigom ovog tipa.</s><s>Zbog velikog broja uzoraka, od kojih mnogi imaju veoma slične mineraloško–petrološke odlike, prikaz sastava i sklopa opeka tipa X neće biti dat za svaki uzorak pojedinačno, već prema izdvojenim grupama, i to na osnovu veličine dodataka, a zatim i prema izgledu (anizotropnosti) matriksa: 1. Grupa sa sitnim dodacima i anizotropnim umereno zamućenim matriksom; 2. Grupa sa sitnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom; 3. Grupa sa krupnim dodacima i sa anizotropnim neznatno zamućenim matriksom; 4. Grupa sa krupnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom; 5. Grupa sa sitnim dodacima i staklastim matriksom.</s><s>1. Grupa sa sitnim dodacima i anizotropnim umereno zamućenim matriksom 235</s> <s>Klasti: retke klasti – do 10 vol% (uzorak 15), retko krupnije od 0,5 mm u prečniku; Litoklasti: krečnjak (uzorak 15), kvarcno– feldspatski klasteri s biotitom (moguće intruziv); Kristaloklasti: kvarc, muskovit, mikroklin, dvojno bližnjen K–feldspat, polisintetički bližnjen plagioklas, biotit metalični minerali, crne raspadnute sfere, piroksen, očuvani kalcitski Tekstura: usmerena;</s> <s>Klasti: zbog širokog variranja u dimenzijama, prisutni su i litoklasti i kristaloklasti; Litoklasti: kvarcit, muskovitski granit, alevrolit, očuvana kalcitska ljuštura, liskunski škriljac, mikašist; grubozrni peščar s karbonatnim vezivom (uzorak 68), albitski škriljac s muskovitom (uzorak 18), očuvani krečnjak (uzorak 28) Kristaloklasti: kvarc, feldspati (pertitisani ortoklas u uzorcima 21 i 64; mikroklin u uzorku 67), muskovit, hloritisani biotit, biotit, amfibol (uzorak 45), piroksen; Tekstura: usmerena (i dodaci i liskuni u matriksu orijentisani u jednom pravcu); 4. Grupa sa krupnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom Matriks: matriks opeka iz ove grupe je anizotropan i u različitom stepenu zamućen; Klasti: izuzetno heterogeni sastav u svim uzorcima (za razliku od onih tipova gde je dominirao kvarcit)</s> <s>Litoklasti: kvarcni klaster, granitoid, gnajs (uzorak 36); Kristaloklasti: kvarc, pertitisani ortoklas, mikroklin, plagioklas, muskovit, biotit, amfibol (uzorak 34), metalični minerali;</s> <s>267 Grupu 5 predstavljaju specifični nalazi koji pripadaju srednjoj epohi, ali ne predstavljaju opeke obeležene pečatima.</s><s>Uzorak 54 je opeka kat.</s><s>1.389 sa urezanim natpisom iz peći 8 radionice 5, dok je uzorak 97 istopljena opeka iz zida iste peći.</s> <s>Matriks: anizotropan matriks sa muskovitskim iglicama; Klasti: klasti su subuglaste do subzaobljene.</s><s>Ima krupnih, oko 0,5 mm u prečniku; Litoklasti: alevrolit, granitoid/gnajs, alevrolit; Kristaloklasti: liskuni, kvarc, feldspati, kalcit, granat, metalična faza;</s> <s>Klasti: nisu mnogo zastupljene krupne klasti; raspoređene su nehomogeno; Litoklasti: kvarcit, vulkanit (?) ili kvarcni škriljac, fragment fosila, krečnjak; Kristaloklasti: kvarc, feldspati, muskovit, piroksen deluje upečatljivo, granat;</s> <s>Klasti: nehomogeni raspored krupnijih klasti; Litoklasti: fragmenti ljuštura fosila, anizotropni kristalasti kalcit; Kristaloklasti: kvarc, piroksen, kvarc, feldspati, biotit, muskovit;</s> <s>Matriks: semi–anizotropni matriks sa sitnim iglicama muskovita i kvarcom; Klasti: jako retke klasti prečnika oko 0,3–0,5 mm, homogeno raspoređene u uzorku; Litoklasti: kvarcno–feldspatski klaster, granitoid, alevrolit; Kristaloklasti: kvarc, piroksen, polisintetički bližnjen plagioklas, metalična faza;</s> <s>Opeke iz kasne epohe bile su žigosane pečatima četiri različita tipa – XXI, XXII, XXVIII i Tabela 6.3.</s><s>Prikaz uzoraka kasne epohe prema tipu/varijanti pečata BR.</s><s>UZORKA</s> <s>Ovi primerci se odlikuju izuzetno sitnozrnim klastima koje retko prelaze 0,2 mm.</s><s>Zbog veličine klasti, među njima dominiraju kristaloklasti, i to kvarca, liskuna i feldspata.</s><s>Retke litoklasti su predstavljeni kvarcitom i klasterima feldspata i kvarca koji mogu biti deo granitoida ili gnajseva.</s><s>Uzorci 85 i 86 imaju izražene „iglice“ muskovita orijentisane u jednom pravcu.</s> <s>Matriks: anizotropniji od uzorka 84, sav od sitnih ljuspica muskovita i klasti kvarca; Klasti: izostaju dodaci, samo sitne klasti muskovita i kvarca u matriksu; Litoklasti: fragment fosila (ljušture školjke), ostalo izostaje; 238</s> <s>Kristaloklasti: kvarc, muskovit, biotit; Tekstura: usmerena (orijentisane iglice muskovita);</s> <s>Matriks u analiziranim opekama je uglavnom muskovitsko– ilitskog sastava sa značajnom količinom hlorita i sitnih zrna ili nepravilnih agregata Fe– oksida/hidroksida.</s><s>Srednji sadržaj oksida u matriksu po tipovima pečata prikazan je u tabeli 6.4.</s><s>Najveće varijacije u sadržajima tež.%) i sadržaj Al2O3 koji varira od oko 15 tež.% do oko 20 tež.%.</s><s>Treba naglasiti da je srednji hemijski sastav matriksa dobijen na osnovu hemijskog sastava različitog broja analiza/uzorkovanja uzoraka opeka sa istim tipom pečata (tabela 6.4, poslednja kolona).</s><s>Tako na primer, srednji hemijski sastav matriksa opeka sa žigom tipa X dobijen je na osnovu analiza iz čak 13 uzoraka, kod opeka sa žigom tipa IV dobijen na osnovu analiza iz 3 uzorka, dok je kod pojedinih tipova dobijen samo na osnovu više merenja u jednom uzorku.268 Tabela 6.4.</s><s>Srednji hemijski sastav matriksa (tež.%) po izdvojenim tipovima opeka Tip pečata</s> <s>6.3.</s><s>FAZNI SASTAV ANALIZIRANIH UZORAKA GLINE I ĆERPIČA Za potrebe ove studije urađen je i fazni sastav uzrokovane gline sa prostora Viminacijuma (Tabela 6.5), ćerpiča iz peći 8 radionice 5 i sirove opeke iz peći 14 radionice 8. Pokazalo se da su uzorak gline sa prostora viminacijumskog amfiteatra (uzorak 88) i uzorci glina sa lokacije Rit (uzorci 89 i 90) veoma slični.</s><s>Ove gline se sastoje od kvarca, plagioklasa, kalijskih feldspata, liskuna, amfibola i kalcita, dok je osim liskuna iz grupe filosilikata, analizom orijentisanih preparata utvrđeno i prisustvo minerala iz grupe smektita, zatim grupe Sastav nepečene opeke iz peći 14 radionice 8 sa lokacije Provalije – TEKO– A (uzorak 91) je identičan sastavu uzoraka glina 89 i 90 (sl. 6.21d).</s><s>Ćerpiči (uzorci 92 i 93 – sl. 6.21e– f) koji su nađeni u peći 8 radionice 5 na lokaciji Pećine se generalno ne razlikuju od sastava prethodno opisanih glina, ali zapečeni ćerpič (uzorak 95) sadrži analcim koji je pored kvarca, kalijskog feldspata i plagioklasa glavna mineralna faza ovog uzorka (sl. 6.21g).</s><s>Takođe, u ovom uzorku nije utvrđeno značajno prisustvo filosilikata.</s><s>240</s> <s>7. OPEKARSKA DELATNOST VII KLAUDIJEVE LEGIJE Opekarstvo podrazumeva više različitih segmenata, od radionica i pojedinačnih objekata proizvodnje, njene organizacije i ekonomskih aspekata, preko samih proizvoda, pa sve do upotrebe opeka u građevinarstvu.</s><s>U ovom poglavlju diskutovaćemo korpus proizvoda VII Klaudijeve legije, njihove morfometrijske karakteristike i tehnologiju njihove izrade prema fazama proizvodnje (od izbora i karakteristika sirovina, njihove obrade, tehnika oblikovanja i obeležavanja, uključujući i alatke, do pečenja).</s><s>Dalje, pokušali smo da lociramo mesta proizvodnje, a kada je to bilo moguće i da identifikujemo proizvode pojedinačnih radionica.</s><s>Dalje, analizirane su radionice VII Klaudijeve legije, uključujući njihovu prostornu organizaciju i pojedinačne objekte.</s><s>Dodatno su razmatrani organizacioni i ekonomski aspekti proizvodnje.</s><s>Pri diskusiji i razmatranju navedenih aspekata korišćeni su rezultati sličnih istraživanja drugih proizvođača rimskih keramičkih građevinskih materijala.</s><s>Radi lakšeg uočavanja promena, pri analizi korišćeni su sumirani rezultati hronološke analize pečata.</s><s>Naime, definisane su tri epohe proizvodnje: rana, srednja i kasna epoha (sl. 7.1).</s><s>Ove epohe nije moguće jasno razgraničiti i, kao što pokazuje hronološka analiza, moguće je da postoji preklapanje, odnosno istovremena upotreba pečata različitog tipa.</s><s>Rana epoha podrazumeva upotrebu pečata tipa IV, V, VI i IX (sl. 7.34).</s><s>Ova epoha počinje sa početkom obeležavanja opeka 42. godine n. e, za vreme boravka legije u provinciji Dalmaciji i pokriva period premeštanja legije u provinciju Meziju, Dačke ratove i period vladavine cara Hadrijana i možda Antonina Pija.</s><s>Krajem rane epohe, odnosno početkom srednje epohe, u vreme vladavine careva Trajana i Hadrijana, u upotrebi su pečati tipa VII i VIII, koji predstavljaju prelaznu varijantu sa tipa IV na tip X. Srednju epohu odlikuje upotreba pečata tipa I, II, III, X, XI, XII i XIII, najverovatnije pečata tipa XIV, XVII i XVIII, a možda i XV, XVI i XIX (sl. 7.34).</s><s>Ova epoha počinje u vreme vladavine cara Hadrijana i preklapa se sa krajem rane epohe.</s><s>Kraj srednje epohe je sredina III veka ili početak tetrarhije.</s><s>Kasna epoha podrazumeva upotrebu pečata tipa XXI–XXXII (sl. 7.34), a pokriva period od reforme legije koja se desila u vreme tetrarhije, do prestanka pečatiranja opeka sredinom IV veka, odnosno prestanka opekarstva.</s><s>Nalaze tipa XX nije moguće opredeliti prema epohi.</s><s>7.1.</s><s>ASORTIMAN OPEKARSKIH PROIZVODA VII KLAUDIJEVE LEGIJE Analizirane opeke ukazuju da je VII Klaudijeva legija pravila različite formate opeka.</s><s>Studijom je obuhvaćeno 1391 opeka (sl. 7.2), od čega su 411 krovne opeke (29,54%), a 443 latere (31,84%), dok za 534 ulomaka (38,38%) nije moguće odrediti format.</s><s>Među laterama najzastupljeniji formati su lidion i besalis, dok su ostali (pedalis, seskvipedalis i bipedalis) znatno slabije zastupljeni.</s><s>Krovne opeke su gotovo podjednako zastupljene kao i latere, sa time što se tegule (64,47%) javljaju duplo češće od imbreksa (35,52%).</s><s>Navedeni rezultat ukazuje da je proizvodnja je bila fokusirana na formate sa širokom i masovnom primenom i poklapa se sa standardnim repertoarom svih rimskih vojnih jedinica koje proizvode keramičke građevinske materijal.</s><s>Malobrojni primerci svedoče da VII Klaudijeva legija po potrebi proizvodi i formate nestandardnih dimenzija (semilidion i lidion–semibipedalis) i građevinsku keramiku posebne namene, poput keramičkih cevi.</s><s>Slična praksa je primećena i kod drugih vojnih proizvođača.</s><s>Upečatljivo je da među obrađenim repertoarom VII Klaudijeve legije nema tubulusa – cevi četvorougaonog preseka, koje su korišćene u sistemu zidnog grejanja i antefiksa – ukrasnih elemenata krovnih konstrukcija.</s><s>Generalno, vojne jedinice su pravile ove formate, ali su ih retko 241</s> <s>XXIX obeležavale pečatima (vidi Brodribb 1987: 31; Sarnowski 1983: 24; Nuțu 2019: 224–225).</s><s>Kako su oba formata pronalažena na prostoru Viminacijuma i budući da je VII legija proizvodila druge elemente ovih konstrukcija, možemo pretpostaviti da je pravila i ove keramičke građevinske materijale, ali da ih nije pečatirala, te da stoga nisu vidljivi u našem istraživanju.</s> <s>Važno je napomenuti da nisu svi formati podjednako zastupljeni u svim periodima.</s><s>U ranoj epohi najveći broj nalaza pripada krovnim opekama, od čega je 30 imbreksa, a 38 tegule.</s><s>Latere su zastupljene sa samo osam primeraka, od čega su četiri formata lidion, dve bipedalis i po jedna pedalis i lidion.</s><s>Za 58 opeka iz rane epohe nije moguće odrediti format.</s><s>U srednjoj epohi, većina, od 370 opeka su latere.</s><s>Najbrojnije su lidion sa 173 primeraka, dok su 137 besalis, 23 pedalis, deset bipedalis, sedam seskvipedalis i tri lidion–semibipedalis.</s><s>Krovnim opekama pripada 314 primeraka, od čega su 204 tegule, a 110 imbreksi.</s><s>Za 289 opeka srednje epohe nije moguće odrediti format.</s><s>U kasnoj epohi dominiraju latere sa 51 opekom, od čega 24 pripadaju formatu lidion, 14 lidion–semibipedalis, šest besalis i tri formata semilidion.</s><s>Iz ove epohe poznato je 17 krovnih opeka, od čega su 16 tegule i jedan imbreks.</s><s>Jednu opeku sa žigom tipa XX nije moguće odrediti prema epohi.</s><s>7.1.1.</s><s>Morfometrijske karakteristike opeka VII Klaudijeve legije Morfometrijska analiza opeka sa različitim tipovima i varijantama žigova (vidi 4.1.</s><s>Tipologija žigova VII Klaudijeve legije) je pokazala da postoje značajne varijacije u dimenzijama pojedinačnih formata.</s><s>VII Klaudijeva legija proizvodi opeke duže od 300 godina i očekivano je da tokom ovog perioda dolazi do značajnih promena u dimenzijama opeka.</s><s>U daljem tekstu ove razlike su prikazane po epohama.</s><s>Kako bi utvrdili da li je u pitanju osobenost opekarstva VII legije ili je u pitanju promena koja se vidi na regionalnom nivou, priloženi su i podaci o dimenzijama opeka za okolne oblasti.</s><s>Nažalost, komparativno poređenje sa drugim vojnim jedinicama je veoma teško jer ne postoje sistematske studije opekarskih proizvoda pojedinačnih jedinica.</s><s>Takođe, osim za prostor Britanije i donekle za prostor Donje Mezije (Иванов 2006), ne postoje studije keramičkih građevinskih materijala na provincijskom nivou.</s><s>Stoga su komparativni podaci o opekama sa prostora Gornje Mezije i okolnih podunavskih provincija preuzimani iz studija pojedinačnih lokaliteta, zbirki ili retkih studija regionalnog karaktera.</s><s>Za Gornju Meziju podatke o dimenzijama i formatima keramičkih građevinskih materijala imamo za Singidunum (Бојовић 1975, 1977; Simić 1997; Мићовић 2011), Margum (Мано–Зиси 1950: 151), Racijariju (Морфова 1963; Иванов 2014), utvrđenja Boljetin (Зотовић 1984), Porečka reka (Петровић 1984) i Ljubičevac (Korać 2018) u Đerdapu, kao i opeke iz grobova u Jagodin Mali (Дрча et al. 2014: 28) i kasnoantičkog kompleksa u Gamzigradu (Srejović, Vasić 1994).</s><s>Za Donju Panoniju podatke imamo za keramički građevinski materijal iz Sotina (Ilkić 2005, 2013), Cibala (Janošić 1992), Murse (Filipović, Kusik 2019), Sirmijuma; sa prostora Srema (Milošević 1971; Душанић 1988; ШарановићСветек 1990; Stojanović 2009), muzeja Slavonije (Bulat 1965; Filipović, Podrug 2007) i iz Gradskog muzeja Sombor (Стојановић 2008–2009).</s><s>Za prostor Donje Mezije korišćena je studija R. Ivanova (Иванов 2006) i materijal sa istraživanja Nova (Sarnowski 1983; Biernacki 2003; Duch 2012).</s><s>Većina studija materijala sa prostora provincije Dakije je usmerena na žigove i najčešće nisu davane dimenzije opeka.</s><s>Najveći broj nalaza sakupljen je u novijim studijama epigrafskog materijala – Inscriptiones Daciae Romanae App.</s><s>I–III, kao i malobrojni materijal otkriven pri istraživanju Gerle (Ardeleanu, Zagreanu 2010), Dierne (Tudor 1960) i Gorneje (Gudea 1973).</s><s>Nažalost, sveukupno, ovo je minorno mali deo otkrivenog materijala sa prostora pomenutih provincija.</s><s>Takođe, publikovani materijal je većinom fragmentovan, te nam 242</s> <s>XXIX ne može koristiti pri komparativnoj analizi, što posebno važi za krovne opeke.</s><s>Dodatni otežavajući faktor je što za komparativni materijal često nemamo hronološku odrednicu.</s><s>7.1.1.1.</s><s>Morfometrijske karakteristike latera VII Klaudijeve legije Besalis</s> <s>Besalis je jedan od najčešće očuvanih formata sa jednim primerkom iz rane epohe, 137 iz srednje i šest iz kasne epohe.</s><s>Format je kvadratnog oblika, pa stranice trebaju biti iste dužine (2/3 rimske stope), međutim, pokazalo se da ovo često nije slučaj.</s><s>U srednjoj epohi, ,,dužina” 7.4).</s><s>Primetno je da se dužina stranica pretežno javlja u opsegu 20–22 cm, što odgovara i jedinom primeru iz rane epohe.</s><s>Debljina varira između 4 i 7 cm (sl. 7.5).</s><s>U kasnoj epohi, stranice su kraće, sa dužinom koja varira između 18 i 21,5 cm, a jedina širina ima 16,5 cm.</s><s>Debljina svih očuvanih primeraka ove epohe iznosi 4 cm, što je primetno manje od raspona srednje epohe.</s><s>Masa je poznata samo za primere srednje epohe i varira između 3 i 5,35 kg.</s> <s>Slika 7.5.</s><s>Debljina opeka formata besalis Format je dobro dokumentovan u Gornjoj Meziji, gde dužina stranice varira između 18 i 20 cm, sa time što postoje i primeri dužine stranice od 23 cm (Морфова 1963: 30, кат.</s><s>21; Бојовић 1977; Зотовић 1984: 215; Иванов 2014: 144).</s><s>Debljina varira između 4 i 7 cm, sa time što je najčešće oko 6 cm.</s><s>Na prostoru okolnih provincija, dužina stranica uglavnom varira između 18 i 20 cm, sa time što su u Donjoj Meziji (Sarnowski 1983: 20; Biernacki 2003; Иванов 2006: 140; Duch 2012), Donjoj Panoniji (Milošević 1971: 112, kat.</s><s>65; Janošić 1992; stranica – 15,5–17 cm, ali i dužih, do 22 cm u Dakiji.</s><s>Debljina je ista kao kod primeraka iz Gornje Mezije.</s><s>Nažalost, nemamo dovoljno hronoloških odrednica kako bi navedene podatke uporedili prema epohama, ali je primetno da je opseg dužina stranica isti kao kod besalisa VII legije, ali i da su besalisi VII legije iz srednje epohe blago veće, sa stranicama dužine 20–21 cm.</s><s>Razlike u debljini ne postoje.</s> <s>Jedini besalis kružnog oblika potiče iz srednje epohe i ima prečnik 18 cm, a debljine je Nisu nam poznati drugi primerci ovog formata iz Gornje Mezije, ali se opeke ovog formata javljaju u okolnim provincijama.</s><s>Jedan primerak je pronađen u Donjoj Panoniji, u Sotinu (Ilkić 2005: 34, kat.</s><s>4).</s><s>Njegov prečnik iznosi 16,5–17 cm i debljine je 5,6 cm.</s><s>Veća količina je otkrivena u Novama i Eskusu u Donjoj Meziji (Sarnowski 1983: 20; Иванов 2006:146).</s><s>Ovi nalazi imaju prečnik između 17 i 22 cm, a debljine su između 5 i 9 cm.</s><s>Navedeno ukazuje da je jedini primerak VII legije u rasponu vrednosti ostalih regionalnih proizvođača, ali nemamo dovoljan broj koji bi se ukazalo na postojanje značajnih morfometrijskih razlika.</s> <s>Format je zastupljen sa 25 opeka, od kojih jedna pripada ranoj epohi, 23 srednjoj, a jedan nije moguće hronološki odrediti.</s><s>Masa očuvanih primera varira između 6,6 i 13,03 kg, sa time što je kod većine primeraka iznosi do 8,8 kg.</s><s>Pedalis bi trebalo da imaju stranice iste dužine, koja iznosi jednu rimsku stopu, ali ovo najčešće nije slučaj.</s><s>„Dužina” stranica varira Debljina (cm)</s> <s>Seskvipedalis time što je kod većine između 26 i 33 cm.</s><s>Nisu primetne razlike u merama između rane i srednjeg epohe (sl. 7.6), osim debljine, koja za srednji period iznosi između 4 i 6,8 cm, a kod jedinog primera rane iznosi 7 cm (sl. 7.7).</s><s>Slika 7.6.</s><s>Odnos dužine i širine opeka pedalis Slika 7.7.</s><s>Debljina opeka formata pedalis U Gornjoj Meziji cele pedalis su pronađene u Margumu (Мано–Зиси 1951: 151) i Racijariji (Иванов 2014: 144).</s><s>Razlika u dužini stranice je velika – dužina stranice pedalis u Margumu iznosi 25 cm, a u Racijariji 35 cm.</s><s>Debljina obe iznosi 5 cm.</s><s>U okolnim provincijama, dužina stranica varira između 25 i 33 cm.</s><s>Ove su dužine primerci iz Donje Mezije (Sarnowski 1983: 20; Biernacki 2003; Иванов 2006: 140–142; Duch 2012), dok su u Donjoj Panoniji 1992; Stojanović 2008–2009: 93, kat.</s><s>4).</s><s>Pedalis u Dakiji najčešće imaju značajno kraće 65–68), iako postoje primerci sa stranicama dužine i do 35 cm (Ardeleanu, Zagreanu 2010; IDR debljina iznosi između 5 i 7 cm, a u Dakiji se javljaju i znatno veće debljine – do 11 cm (IDR App.</s><s>III, LXXV/1–3).</s><s>U poređenju sa pedalis VII Klaudijeve legije, opseg vrednosti je isti, a najsličniji su primerci iz Donje Panonije, budući da najveći broj pedalis VII ima stranice dužine između 27 i 29 cm.</s><s>Debljina svih pedalis u regionu je slična.</s> <s>Seskvipedalis je jedan od slabije zastupljenih formata, sa samo šest opeka.</s><s>Svi primerci potiču iz srednje epohe.</s><s>Njihova masa varira između 12,6 i 14,2 kg.</s><s>Kao i ostali formati kvadratnog oblika, ni seskvipedalis najčešće nemaju stranice iste dužine.</s><s>Duža stranice varira između 40 i 42,5 cm, a kraća između 39,5 i 42 cm.</s><s>Debljina varira između 4 i 5 cm, osim jednog primerka čija debljina iznosi 6,5 cm.</s><s>Format je slabo zastupljen u Gornjoj Meziji i okolnim provincijama.</s><s>Čini se da najčešće imaju stranice dužine 37–38 cm, poput jedinog primera iz Gornje Mezije, sa Sapaje (IDR App.</s><s>III, XCXVIII/2.), nalaza iz Tibiskuma u Dakiji (IDR App.</s><s>Donje Mezije (Sarnowski 1983: 20; Biernacki 2003; Duch 2012), gde se javljaju i znatno manji, sa stranicama dužine oko 35 cm.</s><s>U Dakiji se javljaju i primeri sa stranicama dužine 41–42 cm, dok se u Donjoj Meziji, u Novama (Иванов 2006: 145), javljaju i znatno veći primeri, sa stranicama dužine 44–45 cm.</s><s>Debljina je najčešće oko 6–7 cm, sa time što iz Nova u Donjoj Meziji potiču primeri debljine od svega 3 cm.</s><s>U poređenju sa navedenim nalazima, čini se da su seskvipedalis VII Klaudijeve legije odgovaraju primercima iz Dakije i Donje Mezije, a da su veće u odnosu u odnosu na druge provincije, ali da su generalno tanje.</s> <s>Ovom formatu pripada 12 opeka, od čega dve potiču iz rane epohe, a deset iz srednje.</s><s>Kao i kod ostalih formata kvadratne osnove, primetno je da dužina stranice često nije jednaka, iako bi trebalo da iznosi dve rimske stope.</s><s>Dimenzije jedine opeke iz rane epohe iznose 60 x 50 cm, dok dužine stranice primeraka iz srednje epohe iznose između 52 i 55 cm (sl. 7.8).</s><s>Nije moguće utvrditi razlike u debljini, koja kod primera rane epohe iznosi 6 cm, dok srednje epohe varira između 5,5 i 8 cm (sl. 7.9).</s><s>Takođe, nije poznata masa ni jednog primera.</s><s>Slika 7.8.</s><s>Odnos dužine i širine opeka formata bipedalis Rana</s> <s>Slika 7.9.</s><s>Debljina opeka formata bipedalis U Gornjoj Meziji i u okolnim provincijama, bipedalis su retko očuvane u celosti.</s><s>U Gornjoj Meziji većina primeraka ima stranicu dužine 55–58 cm, sa debljinom od 7 cm (Simić 1997: 25, 35; Дрча et al. 2014: 28), ali su poznati i primerci stranica dužine 62 cm i debljine 5 cm (Бојовић 1977; Зотовић 1984: 215).</s><s>U Donjoj Meziji dužina stranice varira između 46 i 64 cm, sa time što su u Novama najčešće one sa stranicom dužine 50 cm (Sarnowski 1983: 21–22; Biernacki 2003), a u Eskusu između 55 i 64 cm (Иванов 2006: 145).</s><s>Jedini nama poznati primerci iz Dakije potiču iz Tibiskuma i imaju stranice dužine 58 cm (IDR App.</s><s>III, LXXXIII).</s><s>Tipična debljina bipedalnih opeka iznosi između 5 i 7 cm.</s><s>Nažalost, iako je broj primeraka mali, može se uočiti da ne postoje definisane dimenzije ovog oblika, zbog čega su razlike u veličini velike.</s><s>Ovo može da bude posledica vremenske distance između primeraka, na šta bi ukazivali primerci VII Klaudijeve legije, ali kako nemamo precizno hronološko određenje za primerke iz regiona, ovo nije moguće potvrditi.</s> <s>Analizirano je 213 opeka formata lidion, od čega četiri pripadaju ranoj epohi, 184 srednjoj, 24 kasnoj, a jednu nije moguće odrediti.</s><s>Dužine lidiona rane epohe iznosi 40 cm, odnosno 42 cm, a širina 28 cm, odnosno 32 cm i po merama se ne ističu odnosu na mere srednje epohe (sl. 7.10 – 7.13).</s><s>Dužina lidiona srednje epohe varira između 39 i 43,30 cm, najčešće između 40 i 43,5 cm.</s><s>Širina je između 24 i 33 cm, sa najvećim brojem između 27 i 31 cm, pretežno između 27 do 29 cm.</s><s>Debljina iznosi između 3,3 i 7,5 cm, sa najvećim brojem između 4 i 6 cm.</s><s>U kasnoj epohi dužina varira između 35 i 44 cm i primetno je da se javljaju i manje i veće vrednosti u odnosu na ranije epohe.</s><s>Širina varira između 24 i 29 cm, što odgovara manjim vrednostima ranijih epoha.</s><s>Njihova debljina varira između 3,8 i 6,5 cm, što odgovara najčešćim vrednostima srednje epohe.</s> <s>Slika 7.13.</s><s>Odnos mera opeka formata lidion kroz epohe Lidion je jedan od najrasprostranjenijih formata u regionu.</s><s>Dimenzije standardnih lidiona u Gornjoj Meziji iznosi 40–43 x 24–30 x 5–9 cm (Бојовић 1975; Simić 1997: 34, 41; Jeremić 2009: 49; Мићовић 2011; Иванов 2014: 145), sa time što su dokumentovani i primerci širine od samo 21 cm (Зотовић 1984: 215–216).</s><s>Lidion se javlja u Panoniji (Bulat 1965: kat.</s><s>9f; Janošić 1992; Ilkić 2005: 36, kat.</s><s>12; Stojanović 2008–2009: 92, kat.</s><s>2; Filipović, Podrug Biernacki 2003; Иванов 2006: 148; Duch 2012) i Dakiji (Ardeleanu, Zagreanu 2010; IDR App. navedenim provincijama varira između 37 i 47 cm, sa time što je najčešće 40–41 cm.</s><s>Širina varira između 22 i 35 cm, a najčešće je oko 29–30 cm u Donjoj Panoniji, odnosno 27–28 cm u Donjoj Meziji i Dakiji.</s><s>Debljina svih primeraka iz regiona varira između 3 i 8 cm, a najčešće je Za razliku od ostalih formata, u Gornjoj Meziji je moguće izdvojiti primerke koji odgovaraju kasnoj epohi, međutim čini se da njihove dimenzije nisu standardizovane.</s><s>Ana Radivojević (2018: 98–100; 112–113) za kasnoantički i ranovizantijski period, na lokalitetima Sirmijum, Viminacijum, Naisus i Gamzigrad definiše tri tipa opeka ovog formata, gde našima, odnosno klasičnom formatu odgovara tip I (40 x 30 x 4,5 cm).</s><s>Druge opeke ovog formata otkrivene su i u Tekiji – Transdijerni (IDR App.</s><s>III, XCVI/1–5.), Saldumu (Jeremić 2009: 49) i Sapaji (IDR App.</s><s>III, XCIX/1), gde se javljaju i lidioni manjih dimenzija: 35–39 x 25–29 x 4–5 cm.</s><s>U Gamzigradu se javljaju veći primerci, dimenzija: 44–45 x 29–30 x 7–8 cm (Srejović, Vasić 1994), dok su u Ljubičevcu još veći, ali tanji, dimenzija: 49 x 29 x 4 cm (Korać 2018: Uprkos ogromnom varijetetu, dimenzije lidiona VII legije se poklapaju sa dimenzijama drugih proizvođača na prostoru srednje podunavskih provincija, kako u srednjoj, tako i u kasnoj epohi.</s><s>Pregled ovih nalaza upućuje da iako su dimenzije standardizovane, postoje lokalna odstupanja.</s><s>Takođe, treba napomenuti da se proizvodnja ovog formata nastavlja i kasnijim periodima, u nešto izmenjenim dimenzijama (vidi Radivojević 2018: 111–113).</s> <s>Semi–lidion je poseban format, koji po obliku i odnosu stranica pripada formatu lidion, ali je znatno manjih dimenzija u odnosu na standardne lidione.</s><s>Poznate su samo tri opeke ovog formata i sve potiču iz kasne epohe.</s><s>Njihova dužina iznosi 25–26 cm, a širina jedinog očuvanog primerka 15 cm.</s><s>Debljina iznosi 4 cm.</s> <s>Slični primeri otkriveni su samo u Eskusu u Donjoj Meziji, gde dimenzije variraju između 24–28 x 15–18 x 5–7 (Иванов 2006: 146).</s><s>Ovako mali broj dokumentovanih primeraka svedoči da su opeke ovog formata pravljene za posebne namene, te se ne može očekivati preterana uniformnost.</s> <s>Lidion–semibipedalis je takođe poseban format, koji po obliku pripada formatu lidion, ali je znatno veće dužine od standardnih dimenzija ovog formata, odnosno ima dimenzije polovine formata bipedalis.</s><s>Poznato je 14 primera koji su nastali u kasnoj epohi.</s><s>Postoje još tri primerka (lidion/lidion–semibipedalis), za koje se smatra da najverovatnije pripadaju ovom formatu, a nastali su u srednjoj epohi.</s><s>Nije poznata masa nijednog primera.</s><s>Njihova dužina u srednjoj epohi varira između 49 i 55 cm, što se dosta razlikuje od ujednačene dužine kasnog perioda, koja iznosi 51–52 cm (sl. 7.14).</s><s>Širina u srednjem periodu varira između 30 i 37 cm, dok je u kasnom manja i ujednačena: 26 – 27,5 cm (sl. 7.15).</s><s>Debljina u srednjem periodu varira Slika 7.14.</s><s>Dužina opeka formata lidion-semibipedalis Slika 7.15.</s><s>Širina opeka formata lidion-semibipedalis Srednja</s> <s>Slika 7.16.</s><s>Debljina opeka formata lidion-semibipedalis Opeke formata lidion–semibipedalis su retke, sa primercima otkrivenim u Cibalama u Donjoj Panoniji, gde su dimenzija 42 x 16 x 6 (Iskra–Janošić 1992), u Tibiskumu u Donjoj Dierni gde su dimenzija 29 x 14 x 7 cm i gde se vezuju kasnoantički period (IDR App.</s><s>III, LXXXVIII/1.).</s><s>Primetno je da se dimenzije ovih razlikuju od dimenzija istog formata VII legije.</s><s>Budući da je reč o nestandardnom formatu koji je namenjen da zadovolji specifične konstruktivne potrebe, razlike u dimenzijama su očekivane.</s><s>7.1.1.2.</s><s>Morfometrijske karakteristike krovnih opeka VII Klaudijeve legije Tegule</s> <s>Analizirano je 265 tegula, od čega 38 potiče iz rane epohe, 204 iz srednje, 16 iz kasne, a sedam tegula nije moguće odrediti prema epohi.</s><s>Njihove mere su prikazane na slikama 7.17 – 7.19.</s><s>U ranoj epohi dužina tegula uglavnom varira između 40,5 i 42,5 m, širina između 29 i odgovara kasnoj fazi rane epohe ima značajno veće dimenzije (50 x 40 x 3 cm), koje su bliže nalazima srednje epohe.</s><s>U srednjoj epohi dužina tegula varira između 50,5 i 61 cm, širina između 32, odnosno 37 i 45, odnosno 49 cm, a debljina između 2,5 i 6,5 cm.</s><s>U kasnoj epohi dužina tegula varira između 52 i 55 cm, što odgovara srednjim vrednostima srednje epohe.</s><s>Širina varira između 38,5 i 42 cm, što odgovara manjim srednjim vrednostima srednje epohe, a debljina između 2,7 i 4 cm, što odgovara ranijim periodima.</s><s>Na prelazu rana/srednja, dolazi do povećanja dužine i širine, dok se u kasnijem dolazi do njihovog smanjenja.</s><s>Debljina ostaje ujednačena tokom svih perioda.</s> <s>Tegule su veoma retko očuvane u celosti.</s><s>Iz Gornje Mezije poznati su nam primerci samo iz Racijarije (Морфова 1963: 25, кат.</s><s>5; Иванов 2014: 145) i Medijane (Jeremić 2009: 49).</s><s>Dužina ovih tegula varira između 50 i 54 cm, širina između 37 i 42 cm, a debljina između 2 i 5,5 cm.</s><s>Poznata je samo po jedna cela tegula iz Panonije (Bulat 1965: 13, kat.</s><s>20) i Dakije potiče iz Donje Mezije, iz Nova (Sarnowski 1983: 22–24; Duch 2012) i Eskusa (Иванов 2006: 150).</s><s>U poređenju sa pomenutim primercima, ove tegule su većih dimenzija, sa dužinom koja varira između 50 i 65 cm, širinom između 39 i 49 cm, a debljinom između 2 i 4 cm.</s><s>U poređenju Rana</s> <s>Imbreksi sa tegulama VII Klaudijeve legije, vidljive su značajne razlike u odnosnu na navedene primerke iz regiona.</s><s>S jedne strane, nisu nam poznate tegule koje po dimenzijama odgovaraju tegulama rane epohe VII Klaudijeve legije, koje su znatno manjih dimenzija u odnosnu na ostale.</s><s>Dimenzije tegula srednje i kasne epohe odgovaraju tegulama iz regiona, s tim što su tegule VII legije u proseku veće od navedenih primeraka iz Gornje Mezije, Panonije i Dakije, ali su približno sličnih dimenzija kao tegule iz Donje Mezije.</s><s>Debljina svih primeraka je ujednačena.</s> <s>Analizirano je 146 imbreksa, od čega trideset odgovara ranoj epohi, 110 srednjoj, jedan kasnoj, a pet nije moguće hronološki odrediti.</s><s>Ni za jedan imbreks rane i kasne epohe nisu poznate mere, osim debljine.</s><s>U srednjoj epohi, dužina imbreksa varira između 32,30 i 48,3 cm, ali većina pripada opsegu od 43,30 do 47,00 cm (sl. 7.20).</s><s>Širina njihove šire strane je između 7.21).</s><s>Debljina imbreksa ranog i srednjeg perioda se javlja u opsegu između 1,7 i 3 cm, dok u kasnoj epohi dolazi do značajnog povećanja debljine, ako je suditi po jedinom primerku, čija Slika 7.20.</s><s>Dužina imbreksa</s> <s>Slika 7.22.</s><s>Debljina imbreksa kroz epohe U celosti očuvani imbreksi su retki.</s><s>Iz Gornje Mezije poznate su nam samo dimenzije imbreksa iz Racijarije, koje iznose 59–60 x 33–34 x 3 cm (Морфова 1963: 25, кат.</s><s>2; Иванов 2014: 145).</s><s>Iz regiona, poznati su nam samo primerci iz Nova u Donjoj Meziji, širine između 15 i 22 cm, a visina do 10 cm (Sarnowski 1983: 24).</s><s>Ovako malu zastupljenost nije moguće objasniti samo slabom očuvanosti, već i retkom publikovanju ovog formata.</s><s>Jedini primerak je znatno većih dimenzija od imbreksa VII legije, međutim samo na osnovu njega nije moguće izneti značajan zaključak.</s><s>Izvesno je da dimenzije imbreksa treba vezati za dimenzije tegula, tako da ne treba očekivati razliku u odnosu na standardne dimenzije iz regiona.</s><s>7.1.1.3.</s><s>Zaključna razmatranja o morfometrijskim karakteristikama opeka VII Klaudijeve legije</s> <s>Navedeni rezultati i poređenje karakteristika opeka VII legije sa opekama drugih proizvođača ukazuje da su dimenzije standardnih formata VII legije u granicama dimenzija regionalnih formata.</s><s>Izuzetak predstavljaju specifični formati semilidion i lidionsemibipedalis, koji su napravljeni za posebnu namenu.</s><s>Takođe, rezultati jasno pokazuju da se dimenzije opeka VII Klaudijeve legije menjaju kroz epohe.</s><s>Kod besalisa i možda pedalisa ove promene su manje, dok su kod formata bipedalis, lidion, tegula i imbreksa izraženije.</s><s>Ipak, treba imati u vidu da nisu svi formati podjednako zastupljeni u svim periodima, što je najjasnije kod seskvipedalisa, koji su dokumentovani samo u srednjoj epohi.</s><s>Ovo ne znači da legija nije proizvodila ove formate, već samo da ih nismo pronašli.</s><s>Takođe, kod većine formata ove promene deluju postepeno.</s><s>Nažalost, zbog nedostatka hronoloških odrednica za komparativni materijal nije moguće utvrditi da li se slične promene dešavaju i kod drugi proizvođača u regionu, iako su ove sličnosti očekivane.</s><s>Uočene promene mogu biti posledica različitih faktora.</s><s>Načelno, one mogu biti refleksija promena u tehnologiji izrade opeka na nivou Carstva, odnosno mogu biti prouzrokovane promenama u građevinskim tehnikama, kao što je slučaj sa tegulama i imbreksima (vidi 7.2.3.</s><s>Posebni elementi opeka).</s><s>Međutim, postavlja se pitanje da li isto važi i za latere, budući da ne postoje komparativne studije ovog materijala na nivou Carstva.</s><s>S druge strane, ove promene mogu predstavljati regionalne ili lokalne varijacije, kao što pretpostavljaju neki autori (McWhirr 1984: 17; Brodribb 1987: 2–4), a možda ih treba posmatrati na nivou pojedinačnih radionica i čak i radnih jedinica, odnosno da su dimenzije kalupa zavisile od znanja i praksi majstora.</s><s>Naime, primetne su razlike među opekama koje su proizvod istih Debljina (cm)</s> <s>254 radionica i obeležene istom varijantom pečata, odnosno koje su nastale u približno isto vreme.</s><s>Ovo se najbolje vidi kod bolje zastupljenih latera, poput besalis, sa žigovima bolje zastupljenih u dužini stranica uglavnom iznose oko 1,5 cm, ali mogu da idu i do 2 cm.</s><s>Ovo ne može biti samo posledica razlike u stepenu sušenja opeka, koja se generalno procenjuje na oko 10% (Spitzlberger 1968: 103; Tremoleda et al. 2017: 317; vidi Merlini 2016: 157), već ukazuju na istovremenu upotrebu kalupa različitih dimenzija.</s><s>Pod pretpostavkom da su sve opeke sa žigom jedne varijante proizvod iste radionice, odnosno da radionice nisu razmenjivale pečate, a kako sve prikazane varijante pripadaju bliskom hronološkom periodu oko sredine II veka, ovo dalje svedoči da je veličina kalupa za izradu latera standardizovana, ali da nije uniformna, odnosno da je zavisila od majstora, a da u građevinskom smislu postoji određena trpeljivost.</s><s>Naime, namena latera je slična, a blage razlike u dimenzijama nisu predstavljale problem pri zidanju.</s><s>Slika 7.23.</s><s>Dimenzije opeka formata besalis sa žigovima varijanti X/a/01–02, X/b/04, X/c/01Razlike u dimenzijama postoje i kod istovremenih tegula i imbreksa, iako su znatno manje izražene.</s><s>Naime, cele tegule su retke, ali primerci sa žigovima varijanti X/a/01–02, X/a/07, X/a/28 i X/b/01–03 (sl. 7.24) ukazuju da razlike u dimenzijama tegula sa žigom iste varijante ne prelaze 1,5 cm.</s><s>Ovo je donekle očekivano, jer je tehnika njihovog ređanja na krovu zahtevala međusobno uklapanje i stoga nije trpela značajne razlike u dimenzijama.</s><s>Sa druge strane, ako se uzme u obzir da su osim X/a/28, ostale prikazane varijante hronološki bliske, jer pripadaju periodu prve polovine i sredine II veka, veoma je neobično da razlika u dimenzijama između varijanti iznosi i do 5 cm.</s><s>Ovo znači da je svaka radionica, ili svaka radna jedinica unutar radionice imala svoje dimenzije kalupa, te da su različite radionice proizvodile tegule različitih dimenzija.</s><s>Posledica ovoga je da je krov jednog objekta moguće podići samo tegulama koje su proizvod jedne radionice, odnosno obeležene istim pečatima.</s><s>Gotovo identične rezultate postigla je opsežna studija tegula sa prostora Britanije (Warry 2006b: 264).</s><s>255</s> <s>Slika 7.24.</s><s>Dimenzije tegula sa žigovima varijanti X/a/01–02, X/a/07, X/a/28 i X/b/01–03 7.2.</s><s>TEHNOLOŠKI ASPEKTI IZRADE OPEKA VII KLAUDIJEVE LEGIJE Kao što je navedeno u uvodnom delu, proces proizvodnje opeka se sastojao od više faza (sl. 3.22).</s><s>U ovom poglavlju analizirani su i diskutovani tehnološki aspekti izrade samih proizvoda, pod čime podrazumevamo (7.2.1.) karakteristike glinene paste (izbor gline, dodavanje primesa i prečišćavanje); (7.2.2.) oblikovanje opeka; (7.2.3.) isečke na tegulama; (7.2.4.) obeležavanje opeka (pečatiranje, potpisivanje, grafitni natpisi i crteži); (7.2.5.) druge tragove na površini opeka nastale tokom proizvodnje i (7.2.6.) termičku obradu opeka.</s><s>7.2.1.</s><s>Karakteristike glinene paste (Izbor gline, dodavanje primesa i prečišćavanje) Definisanje karakteristika glinene paste koja je korišćena za izradu opeka VII Klaudijeve legije podrazumeva određivanje faznog sastava glina kao osnovne sirovine i matriksa opeka, kao i karakterizaciju vrste fragmenata (dodaci, primese).</s><s>Za određivanje ovih karakteristika korišćeni su rezultati mineraloško–petrografske karakterizacije opeka, analize hemijskog sastava njihovog matriksa (vidi 6. Arheometrijska ispitivanja opeka i glina), ali i analize faznog sastava uzoraka glina i ćerpiča sa prostora Viminacijuma koji su za ovu studiju uzorkovani kao sirovina koja je potencijalno mogla biti korišćena za proizvodnju opeka.</s><s>Takođe, pokušali smo da utvrdimo eventualne promene u tehnološkom procesu izrade opeka.</s><s>Matriks u analiziranim opekama (koji u najvećoj meri osl.va sastav sirovine) je uglavnom muskovitsko-ilitskog sastava (sl. 6.21) sa značajnom količinom hlorita i sitnih zrna ili nepravilnih agregata Fe-oksida/hidroksida.</s><s>Analiza srednjeg hemijskog sastava matriksa opeka (sl. 7.25) nam govori da su za izradu analiziranih opeka VII Klaudijeve legije u svim epohama korišćene iste/slične gline, ali da postoje finese.</s><s>Naime, prema srednjem hemijskom sastavu matriksa iz uzoraka koji pripadaju različitim epohama (i pojedinim tipovima unutar epoha), uočljivo je da postoje nešto veće varijacije u sadržajima SiO2, CaO i FeO (Tabela 6.4; sl. 7.25a, b).</s><s>Značajnije razlike u srednjim hemijskim sastavima analiziranih uzoraka po epohama su takve da najviše sadržaje SiO2 i najniže sadržaje CaO i MgO imaju matriksi opeka iz rane epohe, dok je obrnut slučaj sa matriksima analiziranih opeka iz kasne epohe (sl. 7.25b).</s><s>Unutar cele srednje epohe, ali i unutar jednog tipa (na primer tipa X, sl. 7.25c) postoji širi raspon u variranju sadržaja glavnih oksida u matriksu, koje su delikatne, ali ipak uočljive.</s><s>Svakako, treba imati u vidu da su ove razlike 256</s> <s>Rezultati ovih istraživanja pokazali su da je kvalitet sirovine bio prepoznat, odnosno da je korišćena glina dobrog kvaliteta i da se najverovatnije vodilo računa da se kvalitet održi.</s><s>Sa druge strane, analiza hemijskog sastava nam govori da su za izradu analiziranih opeka VII Klaudijeve legije korišćene iste/slične gline, ali da postoje finese, koje mogu da ukažu da su korišćena različita ležišta, ili različiti delovi jednog ležišta.</s><s>Kada govorimo o primesama/dodacima, treba napomenuti da je makroskopski pregled opeka, koji zbog obim teze nije dat kao odvojeno poglavlje, pokazao izostanak najkrupnijih klasti u većini opeka iz korpusa.</s><s>Naime, iako su nekada javljaju i velike klasti, čini se da ovo nije standardno, već da je vršeno makar osnovno prečišćavanje kako bi se one uklonile, o čemu svedoče i gomile krupnih lesnih konkrecija otkrivene u gliništima (vidi 7.5.1.</s><s>Gliništa ciglana VII Klaudijeve legije).</s><s>Takođe, u prelomima nekih nalaza uočeno je prisustvo bioloških primesa, međutim ove tragove nije bilo moguće sistematično analizirati, te stoga nisu uvrštene u studiju.</s> <s>Dodaci (litoklasti i kristaloklasti) korišćeni za proizvodnju opeka rane, srednje i kasne epohe se ne razlikuju u nekoj značajnijoj meri, ali se njihova količina i vrsta u pojedinim epohama razlikuju.</s><s>Naime, dodaci u opekama rane epohe su uglavnom kristaloklasti kvarca ili litoklasti kvarcnih agregata (sl. 7.26a), ali se ređe sreću i litoklasti granitoida, organogenog krečnjaka ili vulkanita (sl. 7.26b–d), kakvih ima u opekama srednje epohe.</s><s>Takođe, klasti u opekama rane epohe su najčešće veličine do 2 mm u prečnika, uglavnom subuglaste i homogeno raspoređene u osnovi opeke.</s><s>Opeke srednje epohe odlikuje izuzetna heterogenost u sastavu (genezi) litoklasti i kristaloklasti (sl. 7.2.27).</s><s>Litoklasti predstavljaju: granitoidi (muskovitski), vulkaniti, kvarcit, liskunski škriljac, kvarcno–feldspatski škriljac, epidotski škriljac, albitski škriljac, mikašist i gnajs, alevrolit, krečnjak, odlomci fosila, dok su od kristaloklasta uočeni kvarc (bistar, undulatorni), plagioklas (polisintetički bližnjen, zonarni), K–feldspat (mikroklin, pertitisani ortoklas, karlsbatsko bližnjeni kristal), muskovit, biotit, granat (almandin), epidot, amfibol, kalcit, cirkon, metalični minerali, magnetit, Ti–magnetit, rutil, ilmenit, alanit, piroksen, analcim; Takođe, uočene je i kvarcno–feldspatski klaster magmatskog ili metamorfnog porekla, kao i izuzetno retki klasti keramike.</s><s>Kao i kod opeka rane epohe, klasti najčešće ne prelaze milimetar u prečniku, sa time što se retko javljaju klasti prečnika većeg od oko 3 mm (npr. uzorci 13 i 25 ima samo jednu klast zahvaćenu petrografskim preparatom prečnika oko 3 mm).</s><s>Opeke kasne epohe se odlikuju glinenom pastom sa jako malo ili izostajanjem dodataka.</s><s>Primećeni klasti su najčešće kristaloklasti kvarca, muskovita, biotita, kao i litoklasti kvarcita, granitoida/gnajsa i slično (sl. 7.28), koje su generalno karakteristične U uzorcima su retko primećeni su i klasti koje mogu predstavljati druge materijale.</s><s>U uzorku 6 uočeni su fragment keramike, dok se u uzorku 79 možda javlja crvenka, prirodno pečena opeka, karakteristična za oblast Viminacijuma (vidi Nikolić 2023).</s><s>Ipak, slaba zastupljenost ovih klasti u uzorcima ukazuje da dodavanje ovih materijala u pastu nije bila standardna praksa kod VII legije.</s> <s>Uprkos relativnoj ujednačenosti, moguće je uočiti promene u tehnološkom postupku proizvodnje opeka, pre svega kroz mineraloško–petrografske odlike opeka i sastav gline koja 257</s> <s>i fragmenata. je korišćena kao sirovina (sl. 7.29), odnosno teksture glinene paste, ali i temperature pečenja Najupečatljivije razlike se zapažaju između uzoraka opeke iz rane epohe (na primer, uzorci 5, 6 i 7) kod kojih su fragmenti/klasti krupniji (grubozrni) i kasne epohe (uzorci 85, 86 i 87) kod kojih su fragmenti značajno sitniji i homogenije raspoređeni u uzorcima.</s><s>Takođe, u opekama rane epohe među fragmentima dominiraju kristaloklasti kvarca ili litoklasti kvarcnih agregata (sl. 7.29a, a’), dok u opekama kasne epohe sitni kristaloklasti kvarca čine prelaz ka kvarcu iz matriksa, zbog čega ih je teško razlikovati od matriksa (sl. 7.29c, c’).</s><s>Takođe, fragmenti u opekama srednje i kasne epohe su heterogeniji po sastavu (ima i odlomaka drugih minerala i stena u značajnijim količinama), što je posebno uočljivo kod opeka iz srednje epohe.</s><s>Promena u izboru sirovine na prelazu rane ka srednjoj epohi se vidi kod uzorka 81, opeke sa žigom varijante VII/c/01 (koji predstavlja prelaz od rane prema srednjoj epohi), čiji se matriks jasno razlikuje od matriksa opeka rane epohe.</s><s>Kod opeka srednje epohe, javlja se veća heterogenost u sklopu opeka.</s><s>Ovo je delom i razumljivo jer je broj uzoraka iz ove epohe značajno veći u odnosu na broj analiziranih opeka iz rane i srednje epohe.</s><s>S druge strane, mora se uzeti u obzir da je opservirana mineraloško–petrografska heterogenost ipak i rezultat oscilacija u proizvodnom procesu, jer bez obzira na mali broj uzoraka iz rane i kasne epohe, svi ti uzorci pokazuju jednu uniformnost, pa se može smatrati da je analizirani uzorak reprezentativan.</s> <s>Rezultati mineraloško-petrografskih odlika opeka, uprkos navedenim razlikama, ukazuju i na sličnost među uzorcima opeka koje su obeležene različitim pečatima.</s><s>Tako, u ranoj epohi uočena je sličnost kod uzoraka 5 opeke sa žigom varijante IV/a/10 i uzorka 9 opeke sa žigom varijante IV/a/09.</s><s>Sličnost se ogleda u anizotropnosti matriksa, veličini, rasporedu i sastavu klasti, kao i u masivnosti teksture, što svedoči da je za izradu ovih opeka sa navedenim žigovima korišćena ista pasta, koja je na sličan način obrađena, te da su pečati IV/a/09 i IV/a/10 istovremeni, ili makar hronološki bliski i da su verovatno korišćeni u istoj radionici.</s><s>Takođe, isto možda važi i za pečate varijanti IV/a/10 i IV/a/26, budući da je primećena sličnost u matriksu uzoraka 6 i 10, što ukazuje da je za izradu opeka obeleženim korišćena ista osnovna sirovina.</s><s>Kod opeka srednje epohe, sličnost u izgledu (anizotropnosti) matriksa i veličini primesa uočena je kod uzorka 16 i 17, opeka koje su obeležene pečatom varijanti X/a/22; uzoraka 41 i 42 opeka obeleženih pečatom varijante X/b/02; uzoraka 31 i 48 opeka obeleženih pečatom varijante X/b/06, dok uzorci 2 i 3, oba varijante II/a/01 imaju veoma sličan matriks.</s><s>Sa druge strane, primetne su fine razlike između uzoraka 12 i 80, opeka koje su obeležene različitim varijantama (XII/a/R/02 i XII/a/R/01) pečata retkog tipa XII.</s><s>Ovi rezultati ukazuje da pečati ovih varijanti nisu nužno hronološki bliski i da najverovatnije nisu korišćeni u istoj radionici, iako je u pitanju redak tip pečata.</s><s>Razlike se uočavaju čak i na uzorcima opeka koje nose iste varijante pečata.</s><s>U ranoj epohi primer ovoga su uzorci 5 i 6 opeka koje su obeležene pečatom varijante IV/a/10.</s><s>Uzorak 6 odlikuje liskun u matriksu, a uzorci se razlikuju i po veličini i sastavu nekih klasti i po teksturi, gde uzorak 5 ima masivnu a 6 usmerenu.</s><s>Budući da je u pitanju ista varijanta pečata, verovatno je da opeke potiču iz iste radionice, međutim ovi rezultati jasno svedoče o različitom izboru paste, njenoj drugačijoj obradi i/ili kalupljenju.</s><s>Prilikom poređenja opeka srednje epohe dobijaju se različiti rezultati.</s><s>Tako se uzorci 37 i 38, opeka obeleženih istim pečatom (X/a/R/01a), razlikuju po veličini klasti (krupniji su u uzorku 37); po prirodi klasti – heterogeniji su u uzorku 37 (sl. 7.30a, b), kao i po blagoj razlici u anizotropiji matriksa (zamućeniji je matriks uzorka 38).</s><s>Blage razlike se nekada vide kod 258</s> <s>i fragmenata. uzoraka opeka koje su obeležene pečatima istog tipa i varijante, ali različite varijacije (pečati gotovo identičnog izgleda, ali sa malim morfološkim razlikama, koje su posledica trošenja pečata, ili pravljenja novog pečata na otisku starog).</s><s>Tako su uzorci 13 (X/a/02b) i 14 (X/a/02a) veoma slični, ali uzorak 14 sadrži nešto veću količinu fragmenata koji su uz to i nešto krupniji, a matriks deluje finozrnije u odnosu na matriks iz uzorka 13 (sl. 7.30c, d).</s><s>Sličnosti u mineraloško–petrografskim odlikama pokazuju i parovi 60 (X/c/01c) i 59 (X/c/01e), kao i 75 (X/d/01a) i 76 (X/d/01c), s tim što uzorci 60 i 75 sadrže više krupnih klasti od uzoraka koji su S druge strane, uzorci 23 (X/a/08a) i 22 (X/a/08b), uz ostale uzorke iz peći 8 radionice varijanti, iste mineraloško–petrografske odlike (sl. 7.31).</s><s>Navedeno ukazuje da iako je pasta generalno bila zadovoljavajućeg/dobrog kvaliteta, njena ,,izrada’’ nije identična čak i na nivou jedne radionice.</s><s>Ovo ilustruju navedeni primeri uzoraka opeka sa istim varijantama i varijacijama žigova, odnosno obeleženi istim pečatom, ali sa blagim razlikama u sastavu i količini sirovina i obradi paste.</s><s>Takođe, da količina dodataka/primesa varirala, čak i kod primeraka iste varijante, potvrđuju i rezultati hemijske analize ukazuju.</s><s>Uzorci 16 i 17; 22 i 23; 41 i 42 ukazuju da ove razlike nije moguće objasniti funkcionalno, odnosno različitom namenom opeka.</s><s>Naime, ove opeke pripadaju različitim formatima – laterama i krovnim opekama, koje su prilikom upotrebe izložene različitim spoljašnjim faktorima, ali je za njihovu izradu korišćena ista pasta.</s><s>Uočene razlike moguće je objasniti time što pasta nije ujednačeno pripremljena i stoga nije dovoljno homogena.</s><s>Donekle, ovo je i očekivano, budući da je njeno mešanje vršeno ručno.</s><s>Takođe, moguće je da do razlika dolazi i zbog promena u samom ležištu gline, budući da glina u jednom ležištu nikada nije homogenog sastava.</s><s>Sa druge strane, izvesno je da u nekom trenutku unutar upotrebe istog pečata dolazi do menjanja tehnoloških aspekata, ali na trenutnom stepenu znanja, ove promene je moguće konstatovati samo na širem vremenskom okviru, odnosno prema definisanim epohama.</s><s>Najznačajnija uočena razlika je da je za izradu opeka rane i srednje epohe korišćena pasta prečišćena u dovoljnoj meri, dok je u kasnoj epohi gotovo finozrna, i ne vide se klasti golim okom.</s><s>Ovo izrazito retko pojavljivanje krupnih klasti ukazuje na pažljiviji izbor sirovine i na pažljiviju obradu i prečišćavanje, što je u direktnoj suprotnosti sa generalnim stavom da je za izradu opeka korišćena slabo pripremljena pasta (vidi Betts 1985: 157–158).</s><s>7.2.2.</s><s>Oblikovanje opeka</s> <s>Rezultati traseološke analize (4.3.</s><s>Makroskopski tragovi proizvodnje opeka VII Klaudijeve legije) omogućili su definisanje osnovnih procesa koji su vršeni prilikom izrade opeka.</s><s>Uočeni tragovi ukazuju da su tehnike izrade slične za sve oblike u svim epohama proizvodnje i da nema varijacija u zavisnosti od tipa pečata.</s><s>Ipak, treba imati u vidu da nam nisu svi nalazi bili dostupni, poput primeraka iz Dalmacije, kao i da nisu svi formati podjednako hronološki zastupljeni (vidi 7.1.</s><s>Asortiman opekarskih proizvoda VII Klaudijeve legije).</s><s>Stoga, ne možemo u potpunosti isključiti mogućnost da postoje neke razlike u izradi opeka koje nije bilo moguće uočiti.</s> <s>Latere i tegule VII Klaudijeve legije su najčešće oblikovane na radnoj površini poput stola, koja je posuta peskom.</s><s>Pirjo Hamari (2017: 44) predlaže da su tragovi peska na donjoj površini nastali prilikom kalupljenja i sušenja proizvoda na zemlji koja je posuta peskom.</s><s>Iako ovo ne možemo u potpunosti isključiti, to ne objašnjava tragove podsecanja i strijacije na donjoj 259</s> <s>i fragmenata. površini, nastale prilikom odvajanja proizvoda od podloge.</s><s>U ređim slučajevima, opeke VII legije su formirane na biološkoj podlozi poput slame (kat.</s><s>11, 407, 408, 617, 670, 702, 703, 710, 740 i 750), ali nije moguće odrediti da li je ovo pokrivač radne površine, ili je kalupljenje vršeno na zemlji na kojoj su se kasnije proizvodi i sušili269 (vidi DeLaine 1992: 183).</s><s>Izuzetno, donju površinu bez peska, što može biti posledica otiska radne površine ili naknadne obrade.</s><s>Tragovi sečenja na gornjim i donjim stranama svedoče da su kalupi za izradu latera i većine tegula bili u vidu drvene kutije, otvorene sa gornje i donje strane.</s><s>Neke tegule su mogle biti formirane i u obrnutom kalupu (tip F prema Warry 2006; vidi napred).</s><s>Imbreksi su formirani na rogu koji je posut peskom i nisu uočeni tragovi koji bi ukazivali na formiranje imbreksa u obrnutom kalupu.</s><s>Naime, donja površina naših primera ima utisnut pesak, dok je gornja glatka, što ne bi bilo moguće da su formirani u obrnutom kalupu.</s><s>Unutrašnjost kalupa, odnosno površina roga je najčešće posuta peskom, a jedini način da se pesak zadrži na stranicama je ako je kalup, odnosno rog prethodno umočen u vodu.</s><s>Posipanje peskom nije vršeno pažljivo, pa često nemaju sve stranice latera i tegula pesak, dok i one koje su posute, nisu u celosti.</s><s>Takođe, kod latera je često samo donji deo bočnih stranica pokriven peskom, dok je kod tegula najčešće obrnuto (samo gornji deo bočnih stranica), što možda ukazuje da je kalup za izradu tegula postavljan naopačke prilikom punjenja i potom okretan.</s> <s>Dostupni tragovi ne omogućavaju da se utvrdi da li je glinena smeša direktno nabijana u kalup, kako predlaže T. Ruk (Rook 1979: 298–301) ili je pre stavljanja u kalup oblikovana u željeni oblik (ploču), kako predlaže I. M. Bets (Betts 1985: 161; vidi i 3.4.4.</s><s>Oblikovanje proizvoda (Kalupljenje).</s><s>Naime, nijedan od autora ne daje dovoljno informacija o tome kakve su razlike između ove dve tehnike (vidi Warry 2006: 7), a tragovi na opekama sa Viminacijuma mogli su nastati na bilo koji od ova dva načina.</s><s>Izvesno je da ovaj proces nije vršen pažljivo, o čemu svedoče česti viškovi gline u vidu izdignuća uz ivice gornje površine i zaobljeni uglovi opeka, što svedoči da kalup nije u potpunosti ispunjen glinom.</s><s>Nakon utiskivanja višak gline je odstranjivan i gornja površina je ravna, međutim na osnovu tragova nije moguće utvrditi da li je ovo vršeno torzionom žicom ili daskom/lenjirom.</s><s>Podužni tragovi na pravougaonim formatima (tegule i lidioni) ukazuju da su na radnom stolu stajali dužom stranom prema majstoru.</s><s>Oblikovanje imbreksa je verovatno podrazumevalo pripremu ploče od gline, a kako je njihova površina dodatno glačana, nisu uočeni tragovi dodatne obrade.</s><s>Nakon oblikovanja i ravnanja, gornja površina je glačana, što je vršeno prstima ili mokrom tkaninom.</s><s>Glačanje je uglavnom vršeno pre pečatiranja, međutim, tragovi na nekim žigovima ukazuju da je glačanje nekada vršeno i nakon pečatiranja.</s><s>Najčešće je vršeno uzdužnim potezima, ali su nekada vidljivi i kružni potezi.</s><s>Za razliku od ostalih formata, imbreksi često imaju manje ili više izražena uzdužna rebra (kanelure), nastala povlačenjem prstima.</s><s>Takođe, uz širu bočnu stranu imaju poprečne ili polukružne tragove glačanja.</s><s>Slični tragovi se javljaju na imbreksima iz Britanije, ali uz užu stranu, koja ulazi u sledeći imbreks na krovu, pa je pretpostavljeno da su služili za bolje prianjanje maltera (Rook 1979: 298).</s><s>Na imbreksima VII legije ovi tragovi su veoma izraženi, ali kako se nalaze na suprotnom, širem kraju imbreksa, nisu mogli imati funkcionalnu ulogu, pa možemo pretpostaviti da im je namena dekorativna.</s> <s>Jedan od poslednjih koraka pri oblikovanju opeka bilo je njihovo vađenje iz kalupa.</s><s>Koliko vremena je glina ostavljana u kalupu nije moguće odrediti.</s><s>Moguće je da su opeke duže vremena ostavljane u kalupu i da su u kalupu nošene na mesto sušenja, budući da je glina u ranoj fazi i dalje plastična, pa bi vađenje izazvalo deformisanje.</s><s>Opeke bi se nekada slepile za podlogu, pa su odvajane podsecanjem nožem ili žicom/kanapom.</s><s>Za odvajanje stranica nekada je korišćena žica–kanap ostavljena u kalupu, međutim, tragovi ovog procesa nisu uočeni kod svih opeka, a često se javljaju samo na jednoj ili dve stranice.</s><s>Takođe, odvajanje od kalupa je nekada vršeno nožem, o čemu svedoče tragovi podsecanja na stranama opeka, ili ubadanjem zašiljene alatke.</s> <s>Nakon uklanjanja iz kalupa opeka je mogla biti i naknadno obrađivana.</s><s>Uklanjan je višak gline, o čemu svedoče tragovi podsecanja na gornjoj i donjoj površini (Betts 1985: 162).</s><s>Tegule su posebno obrađivane nakon vađenja iz kalupa.</s><s>Njihove ušice su formirane u kalupu, ali su uglavnom dodatno obrađivane nakon vađenja.</s><s>Najčešće su obrađene prstima, a mogle su biti dodatno obrađene nožem ili žicom.</s><s>Ređe, ušice imaju pravougaoni presek i ravne ivice, bez tragova obrade prstima.</s><s>Prema P. Veriju (Warry 2006; Warry 2006b: 247), ovo je jedna od karakteristika tegula formiranih u obrnutom kalupu.</s><s>Ipak, da ovo najverovatnije nije slučaj, ukazuju kat.</s><s>230 i 1.106 (sl. 4.76), koji imaju ušice formirane na različite načine, gde je jedna obrađena prstima, a druga pravougaonog preseka.</s><s>Tegule sa ravnim ušicama su možda nakon obrade prstima obrađene daskom, čime bi se dobio pravougaoni presek (Warry 2006).</s><s>Nakon početne obrade, ušice su često dodatno glačane, što je najverovatnije vršeno tkaninom.</s><s>Prilikom oblikovanja ušica nastao je i žljeb na gornjoj površini uz ušice.</s><s>Najčešće se javlja jedan, međutim, postoje primeri sa dva i tri žljeba, a izuzetni su i primerci bez žljeba.</s><s>Nisu uočene pravilnosti u njegovom javljaju.</s><s>Istovremeno sa navedenom obradom tegula, vršeno je i formiranje donjih i gornjih isečaka (Betts 1985: 162).</s><s>P. Veri (Warry 2006: 20) smatra da su gornji isečci formirani dok su tegule još bile u kalupu, međutim, da ovo najverovatnije nije slučaj ukazuje suženje gornje površine, koji se javlja na svim tegulama (sl. 4.74, 4.76), osim na onim sa isečcima varijante A. Ovaj trag je nastao istovremeno sa odsecanjem dela ušice, tek po vađenju tegule iz kalupa.</s><s>Funkcija ovog isečka, kao i isečenih ušica u ovome delu bila je da na njega nalegne sledeća tegula na krovu.</s><s>Isečeni deo je najčešće posut peskom, što je verovatno imalo za cilj da pospeši trenje.</s><s>Istovremeno sa formiranjem gornjih, formirani su i donji isečci, o čemu će biti više reči u poglavlju 7.2.3.</s><s>Isečci na tegulama tegula.</s><s>Veoma retko su gornje površine latera i tegula VII legije premazane, ali je ovo nešto češće kod imbreksa.</s><s>Za razliku od naših, opeke i posebno tegule iz Britanije znatno češće imaju premaz crvene, bež ili tamno plave boje (Warry 2006: 17; McComish 2012: 240), a ova praksa je primećena i u Grčkoj, iako nije česta (Hamari 2017: 44).</s><s>Ovaj premaz je najverovatnije u vidu rastvorene gline, a njegova funkcija nije jasna.</s><s>Kod krovnih opeka, on je mogao imati funkciju impregnacije gornje površine, kako bi se sprečilo dejstvo mraza i uništenje gornje površine, ali nije jasna njegova funkcija kod latera.</s><s>Za razliku od gornje površine, bočne površine latera i tegula su veoma retko dodatno obrađene i glačane.</s><s>Ova praksa se češće javlja u Britaniji (Betts 1985: 162) i nema očiglednu funkciju.</s><s>Donje površine svih formata su najčešće ostavljane neobrađene.</s><s>Ova neobrađena površina je potpomagala trenje kod krovnih opeka i omogućavala bolje prianjanje maltera prilikom zidanja.</s> <s>Ukoliko upredimo navedene tragove i tehnike proizvodnje sa ostalim delovima Carstva, stiče se utisak da je tehnika proizvodnje opeka uniformna (Spitzlberger 1968; Sperling 2020: 160–165 sa navedenom literaturom).</s><s>Takođe, nisu primećeni nikakvi specifični tragovi koji bi ukazali na posebne procese pri obradi.</s><s>Ipak, treba imati u vidu da su tragovi sistematično i u celosti obrađeni samo za prostor Britanije (npr. Betts 1985: 157–168; Warry 2006) i deo nalaza Donje Panonije (Janek 2018), dok za ostale delove Carstva podaci ili nisu sistematizovani270 ili nam nisu dostupni.</s><s>Jedina značajna razlika u odnosu na ovaj materijal je nedostatak rupa za eksere, koje se inače javljaju na tegulama.</s><s>Ove rupe se u Britaniji javljaju na oko 20–25% tegula (Brodribb, 1983: 23a; Warry 2006: 17), dok je u ostalim delovima Carstva manje zastupljene (up.</s><s>Gazenbeek 2007).</s><s>Kako je ukucavanje tegula za krovne grede u uskoj vezi sa tehnikom konstrukcije i nagibom krova, sledi da nagib krova nije ujednačen širom Carstva, te da je kod građevina koje je podigla VII legija nagib bio manji.</s><s>7.2.3.</s><s>Isečci na tegulama</s> <s>Posebnu morfološku karakteristiku tegula predstavljaju isečci na njihovoj donjoj površini (vidi 3.3.1.</s><s>Rimski oblici opeka).</s><s>Proučavanje isečaka predstavlja novinu u izučavanju opeka, jer iako je ranije uočeno (Betts 1985), tek je studija P. Verija (Warry 2006) definitivno pokazala da morfološke karakteristike isečka omogućava različit stepen uklapanja tegula koji je u vezi sa tehnikom podizanja i nagibom krova.</s><s>Studije tegula iz Britanije (Warry 2006; Warry 2006b; McComish 2012; Mills 2013), Donje Germanije (Twan 2015; Gazenbeek 2017) i Gornje Panonije (Janek 2018b) su pokazale da se tehnika podizanja krovova menjala, te da je izgled isečka u sprezi sa dimenzijama tegula i hronološki osetljiv.</s><s>Tegule VII Klaudijeve legije imaju tri vrste (grupe) isečaka sa pet podgrupa (sl. 4.83).</s><s>U poređenju sa drugim delovima Carstva, ovo je veoma uniformno, a posebno je upečatljiv izostanak isečaka grupe C (up.</s><s>Betts 1985: 158; Warry 2006a: 108; Warry 2006b; Mills 2013: 457–458; Gazenbeek 2017; Janek 2018).</s> <s>Po lakoći izrade, oblici isečaka evolucijski idu od A do D, gde je grupa A najteža za oblikovanje, a grupa D najjednostavnija.</s><s>Međutim, promene oblika isečka nemaju nužno veze sa lakoćom izrade, već pre sa tehnikom podizanja krovova i njihovim nagibom.</s><s>P. Veri (Warry 2006a) predlaže da isečke grupa A i B treba vezati za konstrukcije krovova sa podlogom od letvica, za koje su tegule vezane glinom ili malterom, a grupu D za krovove većeg nagiba,271 na kojima su tegule postavljane direktno na drvene grede, a svaka druga učvršćena drvenim klinom (Warry 2006a: 108; Mills 2013).</s> <s>Studije o tegulama sa prostora Britanije su pokazale da promene u načinu gradnje krova, podržavaju promene dimenzija tegula, te su isečci određenog izgleda/grupe korišćeni kod tegula određenih dimenzija (Warry 2006b).</s><s>Ukoliko ovo primenimo na tegule VII Klaudijeve legije, dobijamo slične podatke, ali uz određeno preklapanje (sl. 7.32).</s><s>Nažalost, za unikatnu tegulu koja nema isečak (kat.</s><s>179), nemamo očuvane dimenzije.</s><s>Isečci podgrupe A26 se javljaju na tegulama dužine između 56 i 57,70 cm, a širine između 44 i 45 cm.</s><s>Dodatna morfološka karakteristika tegula sa ovim oblikom isečka je da ni jedna nema sušenje uz donju ivicu gornje površine, nastalo prilikom odsecanja ušica.</s><s>Ipak, treba napomenuti da je isto primećeno i kod 270 Za Donju Meziju vidi Sarnowski 1983; Sarnowski 1985; Biernacki 2003; Za Italiju vidi Žerjal 2014: 230–231. 271 Isto važi i za grupu C, koja nije dokumentovana kod opeka VII Klaudijeve legije, s tim što je kod ove grupe samo najniži red tegula na krovu zakucan ekserima za grede.</s><s>262</s> <s>261 jedne tegule sa isečkom podgrupe B6 (kat.</s><s>438) i jedne sa isečkom podgrupe B6–umetak (kat.</s><s>237).</s><s>Sveukupno, isečci grupe B se javljaju na tegulama sa širokim rasponom dimenzija.</s><s>Njihova dužina varira između 54 i 57 cm, a širina između 38,30 i 44 cm.</s><s>Jedina tegula sa isečkom grupe D ima dužinu 53,80 cm, a širinu 41,80 cm.</s><s>Uprkos preklapanjima, uočava se određeni trend.</s><s>Naime, opeke sa isečcima grupe A su generalno veće od opeka sa isečcima grupe B, koje sa druge strane odlikuje veliki varijetet.</s><s>Tegule sa isečkom grupe D, ukoliko je suditi po jedinom primeru, su manjih dimenzija od ostalih.</s><s>Slika 7.32.</s><s>Dimenzije tegula u odnosu na tip isečka Ukoliko grupe i podgrupe isečaka uporedimo sa žigovima koji se javljaju na tegulama, preklapanje je još očiglednije (Tabela 7.1).</s><s>Unikatna tegula bez isečka (kat.</s><s>179) nosi žig varijante IX/a/01.</s><s>Isečci podgrupe A26 javljaju se na opekama sa žigovima varijanti X/a/01, X/b/01–02 i možda X/b/03.</s><s>Grupa B se javlja kod tegula sa žigovima varijanti X/a/02, X/a/04, žigovima varijanti XXI/c/02 i XXII/a/01c. Delimično preklapanje između podgrupa B6 i B6umetak, koje obe imaju žigove varijanti X/b/02 i X/b/04 jasno ukazuje da ih treba posmatrati zajedno, kao grupu B, a da je umetak, iako karakteristična morfološka osobenost, najverovatnije nastao slučajno tokom procesa izrade.</s><s>Zajedno treba posmatrati i podgrupe isečaka B6 i B62, jer se obe javljaju sa žigovima varijante X/b/01.</s><s>Upečatljivo je da se isečci grupa A i B javljaju na tegulama sa žigom varijanti X/b/01 i X/b/03, što ukazuje da se prelaz sa upotrebe isečaka grupe A na isečke grupe B desio upravo tokom upotrebe ovih pečata.</s><s>Tegule sa isečkom grupe D nose žigove varijanti XIV/b/R/01 i XVI/a/03 i ne postoji preklapanje sa drugim grupama.</s><s>Tabela 7.1.</s><s>Zastupljenost grupa isečaka u odnosu na tip/varijantu pečata GRU</s> <s>Navedene podatke možemo da posmatramo hronološki, kako bismo utvrdili kada je koja grupa isečaka u upotrebi i kada dolazi do promena (sl. 7.33).</s><s>Najranija tegula VII Klaudijeve legije za koju znamo izgled isečka, potiče s kraja I – početka II veka i nema isečak.</s><s>Ovo bi moglo upućivati da Legija u I veku ne koristi isečke, međutim, smatramo da je ovo malo verovatno, jer su tegule morale biti fiksirane na krovu i takođe je u suprotnosti sa nalazima drugih proizvođača.</s><s>Naime, u Britaniji, kao i na drugim mestima, od sredine I veka koriste se isečci grupe A (Warry 2006: 108; Warry 2006b; Mills 2013: 457–458; Gazenbeek 2017).</s><s>Kod tegula VII legije ova grupa isečaka dokumentovana je tek od prvih decenija II veka, ali bez dodatne potvrde ne možemo tvrditi da se ne javlja i ranije.</s><s>Grupa A se koristi do sredine II veka, najverovatnije istovremeno sa isečcima grupe B, čija upotreba počinje u drugoj ili trećoj deceniji II veka.</s><s>Ovo preklapanje je dokumentovano i u Britaniji, gde se isečci grupe A javljaju do oko 120. godine, a najraniji primeri grupe B kreću oko 100. godine n. e. (Warry 2006: 108; Warry 2006b: 263; Mills 2013: 457–458).</s><s>Kako je reč o značajnoj promeni tehnologije, jasno je da je moralo proći određeno vreme dok se nova tehnologija ne usvoji u potpunosti.</s><s>S druge strane, specifičnost tegula VII Klaudijeve legije je da su najkasniji primeri upotrebe ove grupe isečka tegule sa žigovima tipa XXI i XXII.</s><s>Ovi tipovi pečata su korišćeni krajem III i u prvoj polovini IV veka, iz čega sledi da su isečci grupe B u upotrebi oko 220 godina.</s><s>Ovo je gotovo vek i po duže od primera iz Britanije, gde ove grupa prestaje da se koristi oko 180. godine, i gde se u narednom periodu koriste isečci grupe C (Warry 2006: 108; Warry 2006b: 263; Mills 2013: 457–458), koja nije dokumentovana na našim primerima.</s><s>Od reformi Septimija Severa (Mills 2013: 459–460), ili nešto kasnije, od sredine III veka, pa sve do 380. godine (Warry 2006b), tegule u Britaniji imaju isečke grupe D.272 Kod VII legije, ova grupa isečaka se javlja na tegulama sa nestandardnim žigovima tip XIV i XVI, koje nije moguće precizno hronološki opredeliti.</s><s>Činjenica da se javljaju na tegulama sa neobičnim, kratkotrajnim i malo korišćenim pečatima, ukazuje da je pokušano da se primeni nova tehnika, ali da se od nje ubrzo odustalo.</s><s>Ovo se najverovatnije dešavalo uporedo sa upotrebom isečaka grupe B. Alternativno, isečci grupe D su mogli biti korišćeni krajem ili nakon prestanka upotrebe isečaka grupe B, odnosno u prvoj polovini IV veka, što bi ukazivalo na hronološko opredeljenje pečata, međutim ovo nije moguće potvrditi sa sigurnošću.</s> <s>Značajne hronološke razlike u odnosu na druge oblasti i proizvođače moguće je objasniti na više načina.</s><s>Krovne konstrukcije koje podržavaju upotrebu isečaka grupa A i B se primarno vezuju za vojsku i vojne objekte I i II veka (Warry 2006; Mills 2013: 455).</s><s>U ovo vreme vojska je glavni proizvođač i inovator, što je svakako slučaj i sa VII legijom.</s><s>Grupa C, koja se ne javlja kod nas, predstavlja proizvod inovacija civilnog sektora, koji u III veku postaju dominantni proizvođač opeka u Britaniji, a tek kasnije ih implementira i vojska.</s><s>Slično važi i za isečke grupe D, koji se prvo javljaju u civilnim objektima, sa time što ih odlikuje je veći regionalni varijetet (Mills 2013: 459–460).</s><s>Na prostoru Mezije, a svakako Viminacijuma, opekarstvo civilnog sektora najverovatnije nije razvijeno u dovoljnoj meri, pa možda ovo može objasniti izostanak isečaka grupe C i ograničenu upotrebu isečaka grupe D, iako postoje očigledni eksperimenti sa uvođenjem ove grupe.</s><s>Takođe, a možda još značajnije, drugačiji klimatski uslovi su možda učinili prelazak na novu tehnologiju nepotrebnom.</s><s>7.2.4.</s><s>Obeležavanje opeka</s> <s>Na opekama VII legije javljaju se žigovi, potpisi, kurzivni natpisi/grafiti i crteži.</s><s>Retki primerci sadrže više oznaka koji se preklapaju, međutim čini se da ne postoji raspored u vršenju potpisivanja i pečaćena, dok je urezivanje grafita gotovo uvek vršeno na kraju.</s><s>7.2.4.1.</s><s>Pečati i pečatiranje opeka</s> <s>Opeke su pečatirane nakon stavljana u kalup, međutim dostupni tragovi ne omogućavaju razrešenje da li je ovo vršeno dok je opeka bila u kalupu, ili nakon njenog vađena.</s><s>Imbreksi su izvesno pečatirani dok su bili na rogu, jer bi u suprotnom ovaj proces izazvalo deformaciju.</s><s>Među analiziranim opekama, definisana su 32 tipa pečata sa različitim natpisom, koji prema epigrafskom karakteru pripadaju trima epohama proizvodnje (sl. 7.34).</s><s>Ranu epohu, koja počinje sredinom I veka n. e, karakterišu pečati tipa IV sa natpisom LEG VII CPF, a ovoj grupi treba pripisati i pečate sa greškom u natpisu tipa V i VI i zajednički pečati IV Flavijeve i VII Klaudijeve legije tipa IX (LEG IIII F ET VII C).</s><s>Krajem rane epohe, odnosno početkom srednje, u vreme vladavine careva Trajana i/ili Hadrijana, u upotrebi su pečati tipa VII (LEG VII CL PF) i VIII (LEG VII CL ET PF), koji predstavljaju prelaznu varijantu sa tipa IV na tip X. Srednju epohu karakteriše skraćenje imena legije sa LEG VII CL, odnosni pečati tipa (X, XI, XII i XIII).</s><s>Hronološka analiza ukazuje da ovoj epohi pripadaju i pečati sa skraćenim natpisom tipa I (L VII), II (LE VII), III (LEG VII), a najverovatnije pečata tipa XIV (LEG VII CL AV), XVII (OFF LEG VII CL) i XVIII (LEG VII CL OF ATIII).</s><s>Takođe, dostupni podaci ukazuju da bi ovoj epohi mogli pripadati i pečati tipa XV (LEG VII CL P), XVI (LEG VII CL F) i XIX (TEG LEG VII CL).</s><s>Kraj srednje epohe desio se negde između sredina III veka ili početak tetrarhije.</s><s>Kasnu epoha pokriva period od reforme legije koja se desila u vreme tetrarhije, do prestanka pečatiranja opeka sredinom IV veka.</s><s>Ovu epohu odlikuju pečati sa različitim natpisom, na kojima se pominju dux provincije (tip XXI) i pojedinačni delovi legije (tipovi XXII – XXXII).</s><s>Nalaze tipa XX nije moguće opredeliti prema epohi.</s><s>Među navedena 32 tipa natpisa, definisana je 171 varijanta, koje predstavljaju individualne pečate.</s><s>Na osnovu dostupnog materijala, u ranoj epohi, koja traje između 43. i 138/161. godine, VII Klaudijeva legija koristi 46 različitih pečata.</s><s>Treba naglasiti da postoji velika neujednačenost u zastupljenosti pečata, jer za prvih 20 godina, dok je boravila u provinciji Dalmaciji, imamo samo dve varijante pečata, dok su ostale u upotrebi nakon prelaska legije u provinciju Meziju.</s><s>Ovo je moguće objasniti samo malim brojem nalaza iz Dalmacije.</s><s>U prelaznom periodu iz rane u srednju epohu, koji je kratko trajao, u upotrebi su dve varijante pečata, dok tokom srednje epohe, koja traje između vladavine cara Hadrijana i sredine/kraja III veka, odnosno između 130 i 180 godina, koristi između 78 i 89 različitih pečata.</s><s>U kasnoj epohi, koja traje oko 50 godina, u upotrebi je 35 različitih pečata.</s><s>Prilikom pregleda korpusa uočava se neki tipovi imaju veliki broj varijanti pečata, dok su neki zastupljeni samo sa malim brojem.</s><s>Naime, tip IV rane epohe i tip X srednje imaju znatno više varijacija – tip IV 40, a tip X čak 65.</s><s>Ujedno, ovi tipovi su brojnije zastupljeni u korpusu, sa čak 118 (8,5%), odnosno 905 (65%) analiziranih opeka.</s><s>Ovo su osnovni tipovi pečata koji nose zvanično ime legije i koji su dugo u upotrebi (koliko i traju odgovarajuće epohe).</s><s>Sa druge strane tipovi I–III, V–IX, XI–XX se javljaju u malom broju varijanti i zastupljeni su sa malim brojem primeraka.</s><s>Tipovi V i VI, kao i tipovi XI i XII, imaju slovnu grešku u natpisu i treba vezati za tipove IV, odnosno X, u čemu treba tražiti objašnjenje za njihovu slabu zastupljenost.</s><s>Tipove I–III odlikuje maksimalno skraćenje imena legije, a iako se javljaju istovremeno sa pečatima tipa X, nije moguće odrediti razloge njihovog nastanka ni kratkotrajne upotrebe.</s><s>Razlog za malobrojnu zastupljenost tipova VII–IX, kao i XIII–XIV, XVII–XIX je da su u pitanju prelazni tipovi, ili tipovi kod kojih je 265</s> <s>264 natpis uslovljen određenim istorijskim okolnostima, te da su zbog toga bili korišćeni kratko.</s><s>Tipovi XV, XVI i XX su takođe bili kratko u upotrebi, međutim kako nije epigrafsko tumačenje, nije moguće odrediti ni razlog njihovog nastanka i kratke upotrebe.</s><s>Kasnoantički pečati tipova XXI–XXXII su u upotrebi oko 50 godina, a zastupljeni su sa 35 pečata koji se pojavljuju na 204 opeke.</s><s>Kao i kod drugi, primetno je da neki tipovi imaju znatno veći broj varijanti.</s><s>Tako tip XXVII Viktorinus, koji je zastupljen sa samo 17 opeka, ima čak osam različitih varijanti pečata.</s><s>Među zastupljenijim su i tipovi XXII, koji se javlja na 30 opeka sa pet varijanti pečata; tip XXIII prepozita Hermogenesa sa 43 opeke koje nose pet varijanti pečata, tip XXIV prepozita Tare sa 40 opeka koje su obeležene sa četiri varijante pečata i tip XXI, na kome se pominje Konkordijus dux, za koji imamo čak 3 varijante i 31 opeke.</s><s>Ostali tipovi su zastupljeni sa malim broj primeraka i varijanti.</s><s>Pojedinačno, kasnoantički tipovi su korišćeni relativno kratko, verovatno oko decenije, ali su dobro zastupljenu u analiziranom korpusu i odlikuje ih velika raznovrsnost.</s><s>Ovo je izvesno posledica intenzivne proizvodnje koja odlikuje ovaj period, odnosno građevinskim aktivnostima u vreme tetrarhije i cara Konstantina na obnovi i ojačavanju sistema odbrane limesa na srednjem i donjem toku Dunava.</s><s>Dostupni žigovi omogućavaju da se donekle rekonstruiše izgled pečata.</s><s>Pečati VII legije su uglavnom od drveta.</s><s>Na ovo ukazuje oblik pečata, odnosno izgled žiga, a definitivno potvrđuju horizontalne linije od pucanja pečata (vidi 3.5.4.1.</s><s>Pečati (signacula/signaculum)) veoma zastupljenim varijantama sa velikim brojem sačuvanih žigova, možemo pretpostaviti da su i ostali pečati pretežno od drveta, što je u skladu sa mišljenjem drugih istraživača rimskog opekarstva (Spitzlberger 1968: 109; Betts 1995: 208; Warry 2010: 131).</s><s>Oblik pečata možda ukazuje da su neki bili od keramike (Spitzlberger 1968: 109–110; Isac 1991: 58; vidi Hanel, Tegtmeier 2004: 453–454), međutim ovo nije moguće potvrditi.</s><s>Većina pečata VII legije je najverovatnije imala oblik ručnih pečata (vidi Spitzlberger 1968: 109; Garbsch 1970).</s><s>Neki pečati su imali kompozitnu dršku koja je pričvršćena za glavu pečata (vidi Hanel, Tegtmeier 2004: 457).</s><s>Rupa koja se javlja kod žigova varijanti X/a/01, X/c/01 i možda XIV/b/R/01 predstavlja glavu klina (sl. 7.36a–c), kojim je telo pečata bilo pričvršćeno za dršku.</s><s>Kružno konkavno ispupčenje kod žigova varijanti X/b/R/01 i X/c/09 (sl. 7.36d–e) predstavlja glavu klina koja je previše ukucana u glavu pečata (Brodribb 1979: 211; vidi Hanel, Tegtmeier 2004: 452).</s><s>Takođe, glavu klina možda predstavljaju i kružni konkavni serifi kod varijante IV/c/01 (sl. 7.37a), kružna ispupčenja u ansama varijante XVII/b/R/01 (sl. 7.37b), neobičan znak u sredini natpisa pečata varijante XVIII/a/01 (sl. 7.37c), ili neobično utisnuće na pečatima X/d/04 (sl. 7.37d).</s><s>Ni jedna od pomenutih ispupčenja ili utisnuća ne oštećuje slova natpisa, pa možemo pretpostaviti da je ovo originalni način povezivanja glave i drške pečata, odnosno da nije u pitanju naknadna popravka pečata (Hanel, Tegtmeier 2004: 452).</s><s>Sveukupno, broj pečata na kojima su ovi tragovi prisutni je mali, te je moguće, kao što pretpostavlja Dž.</s><s>Brodrib (Brodribb 1979: 211), da je češći način povezivanja bio da se zašilji zadnji deo drvenog pečata, u koji bi se potom utakla drvena drška, ili, verovatnije, da je većina pečata bila jednodelna, sa drškom koja je organski deo pečata.</s><s>Pečati VII legije gotovo uvek imaju utisnuta slovima, čijim se otiskivanjem dobija žig sa izdignutim slovima.</s><s>Većina, od oko 123 pečata (72%) ima pravougaoni okvir, dok 22 (13%) ima okvir u obliku tabule ansate.</s><s>17 (10%) pečata koje koristi VII Klaudijeva legija ima pravougaoni okvir u koji je upisana tabula ansata.</s><s>Hronološka analiza ukazuje da oblik okvira nije hronološki osetljiv, ali je indikativno da svi pečati koje legija koristi tokom boravka u Dalmaciji imaju okvir u obliku tabule ansate, dok se tek po dolasku u Meziju javljaju i najraniji 266</s> <s>264 sa pravougaonim okvir.</s><s>Deset pečata (6%) je imalo izdignuta slova, bez okvira, i njihovim je otiskivanjem dobijan žig sa utisnutim slovima.</s><s>Ovakvi pečati su ređe korišćeni za obeležavanje opeka, ali se javljaju i kod drugih proizvođača.</s><s>Kod VII legije, oni se isključivo vezuju za srednju i kasnu epohu.</s><s>Činjenica da su javljaju na samo 15 opeka ukazuje da brzo izlaze iz upotrebe, što je najverovatnije posledica njihovog brzog trošenja koje se ogledalo u brzom odlamanju slova.</s> <s>Natpis pečata VII Klaudijeve legije je dominantno izveden u negativu, te je njihovim otiskivanjem dobijan žig u pozitivu, a samo je 20 pečata greškom napravljeno sa natpisom u pozitivu, te je njihovim otiskivanjem dobijan žig sa retrogradnim natpisom.</s><s>U celokupnom korpusu, samo 74 opeke, odnosno 5,5% korpusa nosi ovakav žig.</s><s>Ovo može da ukazuje da su ovi pečati slabo korišćeni i brzo izašli iz upotrebe, međutim da ovo nije slučaj ukazuju brojnije zastupljene varijante III/a/R/01, X/a/R/01a, XII/a/R/01 i primerci tipa XXIII i XXIV, koji se javljaju na po više od pet opeka i često su najdominantnija varijanta unutar tipa.</s><s>Kod varijanti pečata koje su bolje zastupljene u korpusu (II/a/01, IV/a/09–10, X/a/01XXIII/a/01) bilo je moguće definisati varijacije koje predstavljaju trošenje pečata, ali možda i repliku pečata od keramike, koje su napravljene na osnovu originalnog žiga.</s><s>Ovu praksu je potvrdila studija T. Janeka (Janek 2016; 2018), zasnovana na preciznom merenju morfometrijskih karakteristika žigova, međutim, kako je metoda primenjena u našoj studiji zasnovana na razlikama u izgledu žiga, ovu praksu nije moguće potvrditi kod VII legije.</s><s>Naime, tokom definisanje varijacija ukazao se niz otežavajućih faktora.</s><s>Neke uočene razlike, koje su služile za definisanje varijacije, mogle su nastati tokom pečatiranja (ugla pečatiranja ili jačine otiska), sušenja (različitog stepena smanjenja tokom sušenja ili pečenja),273 upotrebe (fizička oštećenja, malter).</s><s>Takođe, neke greške su mogle nastati i tokom prikupljanja podataka i izrade dokumentacije.</s><s>Rezultati arheometrijskih ispitivanja opeka (7.2.1.1.</s><s>Karakteristike paste) su pokazali da su opeke obeležene različitim varijacijama pečata nekada nastale od iste, a nekada od različite paste i nije bilo moguće definisati pravilnosti.</s><s>Zbog ovih razloga, definisane varijacije ne treba smatrati konačnim, ali je izvesno da razlike postoje i da će njihovo definisanje biti moguće unaprediti, što će značajno poboljšati preciznost studija opekarstva.</s><s>Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja je životni vek pečata.</s><s>Ovo je teško precizno odrediti, jer hronološka analiza omogućava da se odredi početak upotrebe pojedinačnih pečata, ali ne i njegovo trajanje.</s><s>Životni vek pečata zavisi od materijala od kojih je izrađen i od intenziteta upotrebe.</s><s>Za drvene pečate, kakve je koristila VII Klaudijeva legija, pretpostavlja se da su korišćeni između godinu dana (D. Bac i D. Šmitc prema Hanel, Tegtmeier 2004: 461) i 20 godina u proseku (Warry 2006: 74–75; 2010: 145).</s><s>Ukoliko celokupni proizvodni period VII legije, koji iznosi oko 300 godina podelimo sa brojem pečata, dobijamo da je prosečni životni vek pečata bio oko 2 godine.</s><s>Međutim, naša hronološka analiza jasno ukazuje da ovo nije tačno, jer pečati nisu ujednačeno hronološki raspoređeni.</s><s>Tako u ranoj epohi, samo dva pečata pripada periodu boravka legije u Dalmaciji, dok većina pripada samom kraju ovog perioda, kada se VII već preselila u Meziju.</s><s>Takođe, većina varijanti srednje epohe se vezuje za početak ovog perioda i II vek, a gotovo nijedan pečat nije moguće za proizvodnju trećeg veka.</s><s>Ovo onemogućava da se odredi životni vek pečata.</s><s>Sa druge strane, analiza ukazuje da nisu svi pečati podjednako korišćeni i da je u istovremenoj upotrebi moglo biti više pečata, te 273 Ove razlike mogu biti prouzrokovane različitim karakteristikama paste, položajem predmeta u peći ili neravninama ili nečistoćama na površini opeka ili zakrivljenosti kod imbreksa.</s><s>267</s> <s>264 da je verovatno postojalo više radnih odreda koji su istovremeno proizvodili opeke.</s><s>Da je ova istovremena proizvodnja mogla odvijati i na više mesta, kao što pretpostavlja T. Janek (2016), svedoče primeri iz kasne epohe, čiju je proizvodnja identifikovana na lokalitetima nizvodno od Viminacijuma (vidi 7.3.2.3.</s><s>Kasna epoha).</s><s>7.2.4.2.</s><s>Potpisi na opekama</s> <s>Potpisi se javljaju na 189, odnosno na 13,5% analiziranih opeka VII Klaudijeve legije.</s><s>Ovo nije moguće uporediti sa drugim proizvođačima jer zastupljenost potpisa na opekama varira od lokaliteta do lokaliteta (Goulpeau, Le Ny 1989: 112–113; Charlier 1999: 166).</s><s>Na opekama VII legije, potpisi se javljaju na gotovo svim formatima (Tabela 7.2), ali su različito zastupljeni.</s><s>U našem uzorku, od latera su najčešće potpisivane bipedalis, sa oko 50% potpisanih, seskvipedalis sa 42,85% i pedalis sa 37,5%, dok su najređe potpisane besalis, sa 9,5% potpisanih opeka.</s><s>U poređenju sa opekama iz Britanije (Brodribb 1979: 217; 1987: 102; McComish 2012: 325) i drugih delova Carstva (Charlier 1999: 166), vidljiva je slična zastupljenost potpisanih seskvipedalis (42%) i besalis (8%), ali znatno manja zastupljenost pedalis (16%) i bipedalis (36%).</s><s>Ipak, treba imati u vidu da su ovi formati slabo zastupljeni u analiziranom korpusu opeka VII Klaudijeve legije (vidi 7.1.</s><s>Asortiman opekarskih proizvoda VII Klaudijeve legije).</s><s>Relevantni su podaci za češći format lidion, kojih je oko 29% potpisano.</s><s>Ovo približno odgovara 27% potpisanih lidiona u Britaniji (Brodribb 1979: 217; Charlier 1999: 166; McComish 2012: 325).</s><s>U poređenju sa laterama, krovne opeke VII legije su ređe potpisivane.</s><s>Potpisano je oko 18% tegula, što je komparativno sa 20% potpisanih tegula sa prostora današnje Francuske, ali značajno manje od između 60 i 80%, koliko je potpisano u Britaniji (Brodribb 1987: 104; Warry 2006: 90).</s><s>Jedini imbreks sa potpisom ukazuje da opekari VII legije uglavnom nisu potpisivali imbrekse.</s><s>Drugi proizvođači takođe ređe potpisuju imbrekse u odnosu na ostale formate (Charlier 1999: 166), ali procenat potpisanih imbreksa ide i do oko 14% (Brodribb 1979: 217; McComish 2012: 325).</s><s>Ova neujednačenost u potpisivanju se objašnjava na različite načine (vidi McComish 2012: 325), međutim jedno adekvatno objašnjenje je da su uglavnom obeležavane opeke koje teže za izradu.</s><s>Ovo bi objasnilo manji broj obeleženih imbreksa i besalis u odnosu na ostale opeke (Brodribb 1979: 217; Charlier Tabela 7.2 Broj i procenat potpisanih opeka prema formatima LATERE</s> <s>Opeke su gotovo uvek potpisivane pre (Sarnowski 1983: 28; Betts 1985: 165), a tek izuzetno nakon pečatiranja (Shepherd 2006: 172–174).</s><s>Kod VII legije situacija je nešto drugačija.</s><s>Naime, od 72 primerka sa preklapanjem žiga i potpisa, kod 39 je potpisivanje vršeno pre pečatiranja, dok su na 33 primeraka vidljiva oštećenja na slovima, koja ukazuju da je potpisivanje vršeno nakon pečatiranja.</s><s>Ovo svedoči na to da ne postoji standardna praksa proizvodnje, već da potpisivanje zavisi od majstora.</s><s>Kod svih primeraka VII legije, potpisivanje je vršeno prstima.</s><s>Ovo je standardna praksa i kod drugih proizvođača, iako postoje primerci upotrebe štapa, češlja ili noža (Broadribb 1979: 216–217; Brodribb 1989, 102; Charlier 1999: 164–172; McComish 2012: 325; Hamari 2017: 47), što nije primećeno kod opeka VII legije.</s><s>Definisano je 21 različitih potpisa (sl. 4.25), koji se mogu podeliti na dve grupe.</s><s>Prvu grupu čine potpisi koji se javljaju na više od pet opeka.</s><s>Ovoj grupi pripadaju potpisi A, C, D, 268</s> <s>E i I, a treba joj priključiti grupu B, zbog sličnosti sa grupom A i možda i potpise F, H, K koji T i U, koji se javljaju na manjem broju primeraka.</s><s>Ovi potpisi su individualni izraz majstora, te je stoga nisu značajni za dalje diskutovanje.</s><s>Primetno je da se neki potpisi javljaju isključivo na određenim formatima opeka (Tabela 7.3).</s><s>Tako su potpisi B, C i E dokumentovani samo na laterama.</s><s>Potpis D se javlja primarno na laterama, iako postoji i mali broj primeraka na tegulama i jedan na imbreksu.</s><s>Potpis I, kao i mnogo zastupljeniji potpis A se javljaju podjednako na tegulama i laterama.</s><s>Stoga, smatramo da je moguće da neke potpise treba vezati za određene formate, ali ovo nije moguće definitvno potvrditi.</s> <s>Potpise nije moguće vezati za određene tipove/varijante pečata, kao ni obrnuto.</s><s>Naime, pokazalo se da su opeke obeležene jednim pečatom ujedno obeležene različitim potpisima, kao i da se isti potpisi javljaju na opekama obeleženim različitim pečatima.</s><s>Najočigledniji primer ovoga su potpisi tipa A i D, iako slično važi i za manje zastupljene potpise C, E, I, J i K (Tabela 7.4.).</s><s>Potpisi A, u vidu polukruga uz ivicu opeke, su najbrojniji i javljaju se na opekama sa u svim epohama.</s><s>Ovo je ujedno i najčešća vrsta potpisa na rimskim opekama i čini između 40 i 80% svih potpisa (Brodribb 1979: 215–216; Spitzlberger 1968: 84–86; Sarnowski 1983: 2629; Broadribb 1987: 99; McWhirr 1984: 61; Biernacki 2003; McComish 2012: 325–326; Trumm 2002: 116; Hamari 2017: 49).</s><s>Kod VII legije češće se javljaju na laterama, a najčešće na lidionima, ali su zastupljeni i na tegulama, što se poklapa i sa drugim proizvođačima, kod kojih se češće javljaju na tegulama i na većim oblicima lateres (sesquipedalis i bipedalis) (Spitzlberger 1968: 85; Charlier 1999: 166; Brodribb 1987: 99–105; Shepherd 2006: 186; Kurzmann 2006: 18).</s><s>Takođe, nisu uočene razlike u broju prstiju sa kojim su izvedene i veličini polukrugova.</s><s>Druga značajna grupa su potpisi D. Ovi se javljaju zajedno sa pečatima varijanti XXIV/a/R/01–02, XXVI/a/01, XXVIII/a/02 i XXVIII/b/01.</s><s>Hronološka dispozicija ovih varijanti pečata ukazuje da se ovi potpisi primarno javljaju u srednjoj epohi, ali da su česti i u kasnoj epohi.</s><s>Format se dominantno javlja na laterama, a tek izuzetno na krovnim opekama.</s><s>Tabela 7.4.</s><s>Zastupljenost brojnijih potpisa u odnosu na tip/varijantu pečata TIP/VARIJANTA PEČATA</s> <s>Sve navedeno ukazuje da česti tipovi potpisa nisu hronološki osetljivi i da ih ne možemo vezati za određene varijante pečata, odnosno za radionice.</s><s>Ove oznake nisu slučajne i postoje različita tumačenja njihove svrhe (Spitzlberger 1968: 84–86; Brodribb 1987: 99–105; Charlier 1999; McComish 2012: 325).</s><s>Neki autori smatraju da je uloga ovih oznaka dekorativna i apotropejska (Sarnowski 1983: 26–27; McComish 2012: 325; Hamari 2017: 49), međutim, sama činjenica da one najčešće nisu vidljive, ukazuje da ovakvo tumačenje nije ispravno.</s><s>Predloženo je da je njihova namena funkcionalna – da omogući bolje prianjanje maltera (Sarnowski 1983: 27) ili da ukaže na položaj tegule na krovu ili na koju je stranu treba okrenuti (Kurzmann 2006: 21).</s><s>Ova tumačenja možemo odbaciti – prvo jer se potpisi javljaju na gornjim površinama tegula, koje najčešće nisu bile pokrivene malterom, a ostala jer na stranu tegule ukazuju isečci sa gornje i donje strane, kao i činjenice da se iste oznake pored tegula javljaju i na laterama.</s><s>U. Brandl (1999: 14–15) predlaže da su potpisi tipa A na tegulama mogli služili da olakšaju oticanje vode.</s><s>Ipak, i ovo tumačenje možemo odbaciti jer se ove oznake javljaju i na drugim tipovima opeka gde ne postoji potreba za ovom funkcijom, kao i činjenice da se ovi potpisi nalaze na delu tegule koji preklapa sledeća tegula (Hamari 2017: 49).</s><s>Ove oznake su možda bile indikator kvaliteta, veličine ili provera osušenosti (Иванов 2006: 155).</s><s>Naime, kako su opeke nakon formiranja sušene u redovima, kako bi se proverilo da li su opeke spremne za pečenje, bilo je potrebno proveriti samo prvu opeku u redu.</s><s>Ovo objašnjava zašto nisu sve opeke obeležene potpisima, međutim raznovrsnost potpisa i to što su neke opeke pečatirane tek nakon potpisivanja, ukazuje da ovo objašnjenje nije primenjivo za sve primerke (vidi Shepherd 2006: 270</s> <s>172–174).</s><s>Najveći broj modernih autora pretpostavlja da su ove oznake administrativne prirode, odnosno da su služile internom funkcionisanju radionica.</s><s>Pretpostavlja se su služili da pomognu da se identifikuje radionica, radna jedinica ili čak majstor koji je napravio opeku (Broadribb 1987: 104; Charlier 1999: 170; Иванов 2006: 155; Kurzmann 2006: 18; Warry 2006: 90–91; Hamari 2017: 49, 51).</s><s>Međutim, ni ovo tumačenje nije odgovarajuće za opeke VII Klaudijeve legije.</s><s>Jednu radionicu/radnu grupu predstavlja jedna varijanta pečata, a isti potpisi se javljaju na opekama sa različitim pečatima.</s><s>Sve navedeno ukazuje da nisu sve opeke označavane iz istih razloga (Kurzmann 2006: 21), odnosno da neki potpisi predstavljaju sistem brojanja, koji mi ne možemo da razumemo, da su druge imale dekorativnu funkciju, a treće interni sistem u radionici.</s><s>Nažalost, na trenutnom stepenu istraženosti, nije moguće utvrditi ni razlog ni kriterijum obeležavanja.</s> <s>7.2.4.3.</s><s>Grafitni natpisi i crteži na opekama VII legije Grafitni natpisi i crteži se javljaju na petnaest opeka VII Klaudijeve legije (vidi 4.2.2.</s><s>Grafitni natpisi na opekama VII Klaudijeve legije).</s><s>Nažalost, nije nam poznat tekst kat.</s><s>1.306, dok među ostalima razlikujemo dve grupe.</s><s>Kat.</s><s>388 nosi lično ime Strates (sl. 4.27).</s><s>Kako je ime navedeno u nominativu, nije sigurno da je u pitanju osoba koja je napravila opeku (vidi Charlier 2004: 80).</s><s>Lična imena su verovatno najčešća i najrasprostranjenija vrsta grafita na opekama, međutim osim ako ne pružaju dodatne podatke, ovi grafiti nisu bili predmet posebnih studija (Tomlin 1979: 237–239; Charlier 2004; Gui in press).</s><s>Tekst preostalih grafita predstavlja skraćeno ime legije, u formi LEG VII kod nalaza iz Sirmijuma (kat.</s><s>1.391), ili punom obliku LEG VII CL (sl. 4.26; kat.</s><s>1.379–1.390).</s><s>Navođenje imena vojnih jedinica na grafitnim natpisima nije retko, sa time što je ime uglavnom navedeno uz još neki podatak (vidi RIB 2491.103, 104; Tomlin 1979: 236; McComish 2012: 361; Gui in press).</s><s>Svi grafiti VII legije su nastali urezivanjem alatkom, najverovatnije tokom poslednje faze sušenja opeka.</s><s>Takođe, čini se da su grafiti nastajali samo na formatu lidion, međutim smatramo da format opeke nije presudan pri urezivanju grafita, osim u slučaju imbreksa.</s><s>Uprkos navođenju imena legije, smatramo da analizirani grafitni natpisi nemaju zvanični karakter i da ih ne treba vezati za interno funkcionisanje radionica.</s><s>Malobrojni podaci koje pružaju ukazuju da oni predstavljaju lični iskaz opekara (Charlier 1999: 180–184)274 i svedoče o pismenosti kod legionara (Sarnowski 1983: 40).</s><s>Pored grafitnih natpisa, u analiziranom korpusu tri opeke imaju crteže (4.2.3.</s><s>Crteži na opekama VII Klaudijeve legije).</s><s>Sve tri pripadaju laterama, od koji su dve formata lidion, a jedna besalis.</s><s>Ovaj izbor opeka je logičan, budući da je, kao i za natpise, za izvođenje crteža potrebna ravna površina.</s><s>Za razliku od grafitnih natpisa, sve tri opeke imaju žigove i to tipa X, odnosno sve tri pripadaju srednjoj epohi proizvodnje.</s><s>Besalis kat.</s><s>523 nosi pečat varijante X/b/04, a lidioni kat.</s><s>648 i 673 su obeleženi pečatima X/c/01.</s><s>Dakle, sva tri nalaza treba opredeliti oko sredine II veka, sa time što kat.</s><s>648 i 673 u vreme careva Hadrijana ili Antonina Pija, a kat.</s><s>523 oko 170. godine, u vreme vladavine Marka Aurelija.</s><s>Predstavu na kat.</s><s>673 nije moguće razaznati, dok se preostale dve predstave ikonografski veoma razlikuju.</s><s>Kat.</s><s>648 nosi crtež orla (sl. 4.29).</s><s>Predstave životinja nisu retke 274 U Viminacijumu je otkriveno više opeka sa grafitnim natpisima (Петровић 1975: 25–29), od kojih jedan spada u podgrupu tzv. dnevni računi radionica (Vulić 1910: 211, Nr.</s><s>22; Novak 1952: 27, br. 2; Петровић 1975: 29, бр. 3; vidi Scholz 2012), međutim ovaj nalaz nije moguće vezati za VII Klaudijevu legiju.</s><s>271</s> <s>XXVIII/b/01 na rimskim opekama (Brandl, Federhofer 2010: 82–83; Christodoulou 2006), ali nam nisu poznati primeri predstava orlova na grafitima.</s><s>Sa druge strane, orao je posebno značajan u simbolici rimskih legija, kao simbol rimske države i jedna od legijskih standardi (IDR III/1, 22), pa je predstavljen i na pečatima legije XXII Primigenije (Brandl, Federhofer 2010: 49, Abb.</s><s>52b), dok su pečati prve Italske legije u obliku orla (Sarnowski 1983: 167, 172–174, tip stola s četiri noge.</s><s>Analogije za ove predstave nam nisu poznate, sa time što smatramo da ne treba isključiti ni da crtež predstavlja noge neke četvoronožne životinje.</s><s>7.2.5.</s><s>Ostali tragovi na opekama VII Klaudijeve legije 7.2.5.1.</s><s>Ljudski i životinjski otisci</s> <s>Od 1.391 obrađene opeke VII Klaudijeve legije 70 nosi ljudski ili životinjski otisak (4.2.4.</s><s>Ljudski i životinjski otisci na opekama VII Klaudijeve legije).</s><s>Kao i u drugim delovima Carstva, otisci se uvek javljaju preko drugih oznaka, što ukazuje da su nastali tokom završne faze sušenja (vidi 3.4.6.5.</s><s>Otisci).</s><s>Većinski se javljaju na laterama i tegulama, a samo je jedan na imbreksu (kat.</s><s>81).</s><s>Ove oznake nisu vremenski osetljive, te stoga neće biti diskutovan njihov raspored po epohama.</s> <s>Ljudske otiske nose 33 opeke, što čini oko 2,5% korpusa.</s><s>Većina nosi otiske šunegli, odnosno gvozdenih klinova na dnu vojnih cipela/sandala – caligae (sl. 4.31).</s><s>Otisci vojnih caligae su česti na opekama iz rimskog perioda (Brandl, Federhofer 2010: 28–29; Dobosi 2016; Biernacki 2021).</s><s>Preciznije podatke imamo samo za prostor Britanije, gde oko 10% vojnih tegula ima ove otiske (Warry 2006: 16; McComish 2012: 363).</s><s>Dve opeke imaju otiske golih stopala (sl. 4.32).</s><s>Slični otisci se često javljaju u rimskim ciglanama, ali su nešto ređe u vojnim.</s><s>Nije moguće utvrditi da li su ljudski otisci na opekama VII Klaudijeve legije nastali slučajno (Spitzlberger 1968: 89) ili namerno.</s><s>Nema dokaza da su ovi tragovi imali apotropejsku funkciju, kao što predlažu neki autori (Spitzlberger 1968: 89; Kurzmann 2006: 17–18).</s><s>Izvesno je da su neki otisci nastali pri proveri da li je opeka dovoljno osušena, kako bi se opeke mogle okrenuti na stranu i nastavio proces sušenja na strani (Warry 2006: 16; Mccomish 2012: 273), međutim ove tragove nije moguće razlikovati od nenamernih.</s><s>Pored ljudskih, na opekama VII Klaudijeve legije se javljaju i tragovi životinja (sl. 4.33; sl. 7.38).</s><s>Dominantni su otisci domaćih životinja, odnosno otisci pasa (Canis familiaris), mačaka (Felis catus), papkara275 i kokošaka (Gallus domesticus).</s><s>Takođe, utvrđeno je i prisustvo tragova sitnih sisara, koji najverovatnije pripadaju glodarima (Muridae).</s><s>Tragovi životinja na rimskim opekama nisu sistematski obrađivani.</s><s>Životinjski otisci koji se javljaju na opekama VII Klaudijeve legije se poklapaju sa rezultatima sličnih analiza sa lokaliteta u drugim delovima Carstva.</s><s>Naime, na većini lokaliteta širom Carstva najbrojniji otisci na opekama pripadaju psima i mačkama (Rudling et al. 1986: 212; Trumm 2002: 117; Shepherd 2006: 176; Carlsson–Brandt 2011: 172; Lučić et al. 2014; Bar–Oz, Tepper 2010; Dobosi 2016), sa udelom od preko 80% životinjskih otisaka na nalazištima poput Vindolande (prema Dobosi 2016: 120).</s><s>Šest opeka VII Klaudijeve legije ima otiske domaće kokoške.</s><s>Slični 275 Na osnovu tragova nije moguće odrediti kojim vrstama pripadaju ovi tragovi, ali je najverovatnije da pripadaju ovcama/kozama (Capridae).</s> <s>272 otisci, pre svega domaće živine (kokošaka) otkriveni su u Silčesteru i Jorku u Britaniji (McComish 2012: 363; prema Dobosi 2016: 120) i Brigeciju u Panoniji (Dobosi 2016), iako u znatno manjem broju.</s><s>Četiri otiska pripada papkarima, ali na osnovu otisaka nije moguće odrediti kojim životinjama pripadaju.</s><s>Na drugim lokalitetima rimskog perioda slični otisci najčešće pripadaju kozama (Capra hircus) ili ovcama (Ovis aries) (Trumm 2002: 117; Carlsson–Brandt 2011: 172; McComish 2012: 363; Hamari 2017: 51; vidi i Dobosi 2016: 120 sa navedenom literaturom), a ove životinje su značajno zastupljene u faunalnom materijalu iz rimskog perioda u Srbiji (Vuković–Bogdanović 2018; Vuković 2020), pa njima najverovatnije pripadaju i pomenuti otisci.</s> <s>U našem korpusu primetan je izostanak otisaka svinje (Sus domesticus) i konja (Equus caballus) (vidi Dobosi 2016: 120 sa navedenom literaturom), kao i divljih životinja koje se inače javljaju na opekama, poput divlje svinje (Sus scrofa), jelena (Cervus elaphus) (Rudling et al 1986: 212; Brodribb 1987: 100–101; Lučić et al. 2014), lisice (Vulpes vulpes) (Lučić et al. 2014) ili jazavca (Meles meles) (Shepherd 2006: 176; Bar–Oz, Tepper 2010; Broadribb 1987: 100–101).</s><s>Ipak, ovi otisci su uglavnom retki, a kao što je naglašeno u rezultatima (4.3.4.</s><s>Ljudski i životinjski otisci na opekama VII Klaudijeve legije), tragove nekih od ovih životinja je teško identifikovati.</s> <s>Tragovi životinja na opekama dopunjuju rezultate arheozooloških studija i pružaju značajne podatke o fauni u rimskom periodu (Dobosi 2016), ali i organizaciji opekarstva.</s><s>Pre svega, ovi tragovi ukazuju da su životinje mogle slobodno da šetaju oko i unutar radionica i da su opeke sušene na zemlji (vidi 7.2.5.2.</s><s>Ostali tragovi na opekama VII Klaudijeve legije).</s><s>Takođe, prisustvo primarno domaćih životinja na opekama VII legije ukazuje da su radnici/legionari čuvali domaće životinje, ili da su životinje držane u blizini radionica (Dobosi 2021: 120).</s><s>Sa druge strane, odsustvo divljih životinja ukazuje da u okolini radionica nisu postojala njihov staništa ili da su radionice bile ograđene.</s><s>Konačno, dostupni tragovi nastali su slučajno i nema naznaka da su životinje terane na to, kao što predlažu neki autori (Spitzlberger 7.2.5.2.</s><s>Ostali tragovi na opekama (svedočanstva o korišćenim alatkama i sušenju proizvoda)</s> <s>Na površini opeka često se javljaju razni namerni i nenamerni tragovi, poput otisaka prstiju, šaka, različiti urezi i drugo, koji su nastali tokom proizvodnje, prilikom obrade površine opeke, baratanja ili prenošenja opeke (4.3.</s><s>Makroskopski tragovi proizvodnje opeka VII Klaudijeve legije).</s><s>Ove tragove odlikuje neujednačenost, a kako su opeke oblikovane ručno, oni uglavnom nisu značajni za proučavanje proizvodnje (Warry 2006: 9).</s><s>Značajni su tragovi koji omogućavaju da se rekonstruiše izgled alatki koje su korišćene u opekarstvu (3.5.</s><s>Alatke za pravljenje opeka).</s><s>Kružni otisak na gornjoj površini kat.</s><s>847 (sl. 4.65) najverovatnije predstavljaju dno kofe ili keramičke posude.</s><s>Trag je nastao prilikom završne faze obrade, nakon vađenja opeke iz kalupa, a pre pečatiranja.</s><s>Slični tragovi nam nisu poznati, ali su u keramičarskim radionicama korišćeni različiti kontejneri za prenos sirovina (vidi 3.5.1.</s><s>Alatke za ekstrakciju sirovina; sl. 3.7), pa je moguće da je kontejner služio za donošenje vode, ili neke druge sirovine.</s><s>Ubod na bočnoj strani kat.</s><s>740 (sl. 4.62c) daje profil alatke sa špicom kružnog preseka i telom kvadratnog preseka (dim.</s><s>1,6 x 1,6 cm).</s><s>Razne alatke imaju ovaj oblika i mogu ostaviti 273</s> <s>272 sličan otisak, a najverovatnije u pitanju šilo (scalprum, tornus, caelum; sl. 7.39a–c; Busuladžić 2014: 120–122) ili možda dleto šiljatog sečiva (sl. 7.39d; tip D prema Поповић 1988: 129130, 134–135; Динчев Чолаков 2010: 104–107).</s><s>Ove alatke odlikuje velika raznovrsnost i dovode se u vezu sa različitim zanatima, a tragovi uboda na bočnim stranama (sl. 4.56–4.57) opekama svedoče da su ovakve alatka korišćena pri oslobađanju opeka iz kalupa.</s><s>Tragovi podsecanja (sl. 4.44) ukazuju da su prilikom oslobađanja opeka iz kalupa, odvajanju od radne površine i finalnoj obradi korišćeni noževi (cultellus).</s><s>Noževi iz rimskog perioda su česti, različitog oblika i imaju široku primenu (sl. 7.40; Поповић 1988: 89–90; Шпехар 2007: 95–103), međutim ni jedan do sada nije vezan za opekarstvo.</s><s>Otisak na kat.</s><s>1.130 (sl. 4.66) predstavlja glavu alatke sa četiri zašiljena zuba, koja je najverovatnije od metala.</s><s>Na osnovu otiska deluje da je telo/drška alatke upravno na glavu.</s><s>Ukoliko je naša rekonstrukcija ispravna, alatka bi izgledom podsećala na četvorozubnu ručnu/baštensku grabulju (rastrum quadridentes).</s><s>Poznate su veće grabulje iz rimskog perioda međutim čini se da postoje i manje (sl. 7.41b; Поповић 1988: 47, T. XXXIII 1).</s><s>Grabulje su pored obrade, služile i za usitnjavanje grumenja zemlje (Поповић 1988: 47; Динчев Чолаков 2010: 80–81; Busuladžić 2014: 80), pa možemo pretpostaviti da su korišćene za pripremu sirovina.</s> <s>Pomenuti tragovi omogućili su da se utvrdi upotreba i drugih alatki, koje se inače ne dovode u vezu sa opekarstvom (3.5.</s><s>Alatke za pravljenje opeka) i čije je prisustvo u keramičarskim radionicama nije dokumentovano.</s><s>Na opekama VII legije se javljaju i retki otisci drugih alatki (npr. trougaonih utisnuća – sl. 4.62b, d; kat.</s><s>694; 1.125), međutim nije moguće rekonstruisati izgled ni namenu ove alatke.</s><s>Tragovi na opekama pružaju podatke i o sušenju proizvoda (3.4.5.</s><s>Sušenje).</s><s>Pre svega, neznatno mali broj opeka VII legije ima tragove biljnog pokrivača na gornjoj površini (sl. 4.68a–c; kat.</s><s>259, 748 i 786), a nisu otkriveni tragovi peska na gornjoj površini.</s><s>Navedeno, kao i ljudski i životinjski otisci na gornjoj površini (7.2.5.1.</s><s>Ljudski i životinjski otisci) ukazuje da su opeke VII legije sušene na zemlji, ali da nisu pokrivane slamom ili peskom tokom sušenja, kao kod jedinstvenog primer iz Lafranka u Španiji (Nolla et al. 1982: 152–156; Tremoleda et al. 2017: 317–318).</s><s>Na gornjoj površini opeka VII legije retko se javljaju trgovi kiše (sl. 4.70; kat.</s><s>231; 412; 428; 642; 682; 684).</s><s>Ovi tragovi su retki i na opekama drugih proizvođača (McWhirr 1979: 231; Broadribb 1987: 126; Warry 2006: 16; Kurzmann 2006: 18), osim na opekama iz Jorka u Britaniji (McComish 2012: 363).</s><s>Takođe, na opekama VII legije nije dokumentovano pucanje površine, koje bi nastalo direktnim izlaganjem Sunčevim zracima, pa je izvesno da opeke nisu bile direktno izložene atmosferalijama.</s><s>Sve navedeno svedoči da su opeke morale biti sušene u objektima sa pokrivačem i otvorenim stranama.</s><s>Jedini primer složenog objekta ovog tipa je trem za sušenje iz radionici 2 – Zanatskom centru na lokaciji Pećine (vidi 7.5.3.</s><s>Trem za sušenje proizvoda), pa je izvesno da su za tu svrhu korišćeni objekti sa lakom konstrukcijom.</s> <s>Jedna od poslednjih faza izrade opeka jeste punjenje peći (vidi 3.4.7.1.</s><s>Punjenje peći).</s><s>Analiza opeke i peći VII legije ne pruža podatke o ovom procesu.</s><s>Sledeći korak bilo je paljenje peći i pečenje opeka.</s><s>VII legija je za pečenje opeka koristila isključivo dvospratne peći.</s><s>Ova 274</s> <s>7.2.6.</s><s>Termička obrada vrsta peći je posebno pogodna za pečenje keramičkih proizvoda jer je omogućavala odvajanje proizvoda od vatre, što je smanjivalo otpatke i povećalo kapacitet peći.</s><s>Takođe, peći su bile ukopane, što je omogućavalo bolju insulaciju, kontrolu i višu temperaturu pečenja (Rice 1987; Hasaki 2002; Harizanov 2019: 216).</s><s>Pečenje je vršeno u oksidacionim uslovima,276 a ceo proces je imao više faza (vidi 3.4.7.2.</s><s>Paljenje peći, pečenje i procesi u peći; Cuomo di Caprio 19711972: 386–388; Harizanov 2019: 219).</s><s>Nije moguće odrediti ceo temperaturni profil pečenja, ali je na osnovu posrednih pokazatelja moguće proceniti temperatura pečenja, za šta su iskorišćeni sledeći mineraloško–petrološki kriterijumi: – anizotropnost matriksa kao optička osobina – koji je direktna posledica iskristalisalosti matriksa, tj. promene glinovite paste u toku pečenja na datoj temperaturi, i – alteracija primarnih sastojaka opeke (primesa/dodataka) i/ili nastanak novih mineralnih faza na višim temperaturama.</s> <s>Za procenu anizotropnosti matriksa poslužio je uzorak 54.</s><s>Naime, ova opeka iz zida peći 8 radionice 5 sa lokacije Pećine pokazuje prelaz od staklastog (izotropnog) dela (sl. 7.42a) nastalog na najvišim temperaturama, preko anizotropnog zamućenog srednjeg dela (sl. 7.42b) nastalog na srednjim temperaturama do kristalastog (anizotropnog nezamućenog) dela koji je bio podvrgnut nižim temperaturama (sl. 7.42c).</s><s>Anizotropnost matriksa je određivana pomoću optičke mikroskopije.</s><s>Uzorci glina i ćerpiča nisu analizirani ovom metodom, budući da je nemoguće od takvih uzoraka napraviti petrografski preparat.</s><s>Ova ispitivanja su pokazala da svi uzorci (osim 54 i 97) pokazuju anizotropiju matriksa, s tim što je kod pojedinih uzoraka matriks zamućen (kao na sl. 7.42–II), dok je kod drugih bistar (kao na slici 7.42–III), dok uzorci 54 i 97 imaju i staklastu zonu sa amorfnim matriksom.</s><s>Zamućenost matriksa je posledica nešto veće temperature pečenja, jer je zamućenost proporcionalna povećanju temperature pečenja i postepenim prelazima ka staklastim produktima.</s> <s>Sledeći kriterijum za procenu temperature pečenja jeste prisustvo određene mineralne faze u opekama.</s><s>Naime, poznato je da se minerali identifikovani u arheološkim uzorcima mogu klasifikovati na sledeći način: a) primarni minerali (ili reliktni minerali) su oni koji su bili prisutni u sirovini, poput kvarca, koji uglavnom ostaju rezistentni u širokom opsegu temperatura, b) minerali pečenja, koji su proizvodi termički indukovane reakcije, tj. nastaju tokom pečenja i c) sekundarni minerali su oni nastali nakon pečenja, tokom upotrebe predmeta od keramike, kao rezultat bilo transformacija metastabilnih minerala ili infiltracije nekog rastvora (Maggetti 1981; De Benedetto et al. 2002).</s><s>Analizom ćerpiča utvrđeno je da se sastav nepečenih opeka ne razlikuje od same sirovine, što je i očekivano, jer bez ikakvog termičkog tretmana ne možemo ni očekivati produkte pečenja.</s> <s>Zapečeni ćerpič, međutim, u svom sastavu ima i mineral analcim (sl. 6.21).</s><s>Naime, analcim je mineral iz grupe zeolita koji u prirodi nastaje različitim geološkim procesima: kao produkt hidrotermlane alteracije alkalnih magmatskih stena i vulkanoklastita, u toku metamorfizma tonjenja, kao i u sedimentnim sredinama gde se može pojaviti kao autigeni 276 Za uslove pečenja vidi Cuomo di Caprio 1971-1972: 403. 275</s> <s>7.2.6.</s><s>Termička obrada sastojak u peščarima ili kao precipitat iz jako alkalnih jezera (Deer et al. 2013).</s><s>U prirodnim sistemima analcim može da nastane već na oko 100 oC iz alumosilikatnih gelova ili vulkanskog stakla određenog hemizma, a u magmatskim sistemima analcim + rastop (±nefelin, albit i ortoklas), ovaj mineral je stabilan na temperaturama 600–640 oC (Deer et al. 2013).</s><s>U sintetičkim sistemima, registrovano je prisustvo analcima koji je nastao kao produkt devitrifikacije stakla na temperaturama preko 1000 oC (Buxeda et al. 2002), kao i analcim u rimskim opekama sa teritorije Italije koji je produkt alteracije leucita iz primesa (Scatigno et al. 2018) ili čiji je nastanak objašnjen procesima koji su usledili posle ugradnje opeka i njihovoj izloženosti procesima površinskog raspadanja (Pérez–Monserrat et al. 2020).</s><s>Uzimajući u obzir da među opekama VII Klaudijeve legije nisu registrovani dodaci vulkanskog stakla, alterisanog leucita ili metamorfiti hidrotermalnog porekla, a da je analcim pronađen u zapečenom ćerpiču (koji je tretiran na niskim temperaturama), pretpostavljamo da je analizirani analcim nastao na nižim temperaturama kao produkt površinskog raspadanja opeka ili je prineta komponenta.</s><s>Kod velikog broja opeka registrovan je očuvani kalcit koji se nalazi ili kao sastavni deo ljuštura fosila ili je reč o fragmentima kristalastih krečnjaka.</s><s>Prema raspoloživim podacima, smatra se da kalcit ostaje rezistentan do temperatura pečenja od oko 600–650 oC (RodiguezU analiziranim opekama svih epoha nisu registrovane reakcije na kontaktima feldspata i kvarca koje bi se dogodile na temperaturama pečenja od oko 850–950 oC (Ionescu, Hoeck 2011).</s><s>Takođe, izostaju alteracije kvarca, feldspata ili liskuna, kao što su zonarna građa i nečistoće u hemijskom sastavu u rubnim delovima zrna (Ionescu, Hoeck 2011; Ionescu et al. 2011; Damjanović et al. 2014) koje bi mogle da budu rezultat temperature pečenja.</s><s>Ovo su pokazatelji da temperature pečenja nisu prelazile vrednosti od oko 800 oC do 900 oC (Trindade et al. 2009; Khalfaoui, Hajjaji 2009).</s><s>Sveukupno, navedeni pokazatelji govore da su temperature pečenja opeka nisu prelazile 800 (850) oC, izuzev kod uzoraka 54 i 97.</s><s>Konačno, uzorci 54 i 97 imaju niz pokazatelja da su pojedini njihovi delovi bili podvrgnuti temperaturama preko 900–1000 oC.</s><s>Najpre, optička mikroskopija je pokazala izotropan, odnosno staklasti matriks (sl. 7.42–I).</s><s>SEM–EDS analizom je dodatno registrovano prisustvo velikog broja sferičnih pora u staklastoj osnovi.</s><s>Ove pore su rezultat reakcija dehidratacije i moguće dekarbonizacije koje igraju značajnu ulogu u kontroli kinetike reakcija i pojavi novih faza, jer se ovim reakcijama oslobađaju H2O i CO2 na različitim temperaturama (Traoré et al. 2003; Trinadade et al. 2009).</s><s>Takođe, piroksen i plagioklas u uzorcima 97 i 54 su mineralne faze formirane nizom reakcija koje uključuju kalcit, smektit i hlorit na temperaturama iznad 900 oC.</s><s>Zbirna reakcija može se prikazati na sledeći način: Pirokseni koji se javljaju u uzorcima 54 i 97, a koji su nastali tokom pečenja, razlikuju se po morfološkim karakteristikama i veličini od klasti piroksena koji su mehanički dodavani u glinenu pastu.</s><s>Naime, pirokseni iz primesa se obično javljaju u obliku krupnih zrna i često se na njima uočava cepljivost, dok se novoformirani pirokseni javljaju u veoma sitnim, pritkastim i uglavnom idiomorfnim zrnima (sl. 6.15e).</s><s>Novoformirani pirokseni iz uzorka 97 imaju sastav koji odgovara granici diopsid-augit (sl. 7.43).</s><s>Sadržaj enstatitske komponente je između 35,8 i 38,2 tež.%, sadržaj ferosilita između 12,4 i 14,9 tež.%, dok volastonitska komponenta čini od se analizirani pirokseni nalaze na granici diopsid-augit, visok sadržaj volastonitske komponente 276</s> <s>(oko 50%) ukazuje da se u ovom slučaju radi o diopsidu (CaMgSi2O6) sa značajnim sadržajem hedenbergitske komponente (CaFeSi2O6), odnosno piroksenu iz diopsid-hedenbergitske serije.</s><s>U istom uzorku analizirani plagioklas identifikovan je kao bitovnit (%An79-82,%Ab15-17,%Or34).</s><s>Pored piroksena i plagioklasa u uzorku su SEM-EDS metodom identifikovani Fe-oksidi, ilmenit i amorfna materija.</s> <s>uzorka proračnima kristalohemijskih formula na bazi 6 kiseonika; a, b - BSE-snimci na kojima su prikazani položaji analiziranih tačaka za analize cpx1 i cpx2 i c klasifikacioni dijagram volastonit (Wo) – enstatit (En) ferosilit (Fs) (Morimoto et al. 1988) za analizirane klinopiroksene (kružići).</s> <s>Da bi se shvatilo formiranje piroksena i bazičnih plagioklasa u ovom uzorku, kao i u uzorku 54, treba prvo naglasiti da pečenjem minerali u glinovitom matriksu i sam matriks podležu</s> <s>(dehidratacija, dehidroksilacija, razgradnja i formiranje novih faza, vitrifikacija) ili prelaze u stabilnije polimorfne modifikacije, čime se značajno transformiše izvorna glina (Trinadade et al. 2009).</s><s>Ove mineralne transformacije dešavaju se na visokim temperaturama i niskim pritiscima i na njih uglavnom utiče hemijski i mineraloški sastav izvorne gline.</s><s>Ostali faktori koji utiču na mineraloške transformacije uključuju raspodelu veličine zrna, maksimalnu temperaturu zagrevanja, brzinu zagrevanja, trajanje pečenja i atmosferske uslove u peći (Peters, Iberg 1978; Maggetti 1982; Trinadade et al. 2009).</s><s>Formiranje piroksenske faze tokom pečenja kalcijumom bogatih glina je često.</s><s>Piroksenska faza je zajedno sa anortitom, volastonitom i melilitom produkt reakcije u čvrstom stanju između karbonata i gline (Peters, Iberg 1978).</s><s>Prema Dondi 277</s> <s>(dehidratacija, et al. (1998) pirokseni se formiraju na temperaturi pečenja od oko 900 do 1200 oC i obično su veličine od 1 do 5 μm u prečniku ili manji.</s><s>Isti autori sugerišu da se uglavnom formira varijetet augita sa niskim sadržajem gvožđa, fasait - (Ca,Na)(Mg,Fe2+,Al,Fe3+,Ti)Š(Si,Al)2O6Ć.</s><s>Osim toga, pojava piroksena kao visokotemperaturnog minerala između ostalih faktora je povezana sa maksimalnom temperaturom dostignutoj u peći (Peters, Iberg 1978).</s><s>Tako na primer, termičko razlaganje kalcita započinje na oko 650 oC, a završava se oko 900 oC (Traoré, et al., 2003).</s><s>Na temperaturama iznad 800 oC, CaO, SiO2 i Al2O3 počinju da reaguju i formiraju kalcijum aluminijumske silikate i kalcijum silikate, kao što su gelenit i diopsid (Maggetti 1981; Maritan et al. 2006, Grammatikakis et al. 2019).</s><s>SEM-EDS analizom u uzorku 97 i delu uzorka 54 je utvrđeno prisustvo amorfne materije koja je takođe rezultat visoke temperature, odnosno vitrifikacije (Maniatis, Tite 1981).</s> <s>Naši rezultati ukazuju da temperatura pečenja opeka VII Klaudijeve legije uglavnom nije prelazila 800 (850) oC.</s><s>Ova temperatura je značajno niža od navoda drugih autora, koji navode da je pri pečenju opeka dostizana temperatura od preko 900° C° (Hasaki 2002; Federhofer 2007: 18; Brandl, Federhohofer 2010: 36).</s><s>Na temperaturu pečenja proizvoda značajno je uticao položaj opeke u peći (Kondopoulou et al. 2014; Stefanidou et al. 2014: 2253; Hasaki, Raptis 2016: 214), međutim ovako veliku razliku u temperaturi nije moguće objasniti na ovaj način.</s><s>Sa druge strane, rezultati sličnih analiza ukazuju da je kuhinjsko posuđe u Viminacijumu pečeno na temperaturama između 850 i 900 °C (Marrese et al. 2015: 31), što je niže od pomenute temperature, ali je i dalje više od naših rezultata.</s><s>Na analiziranim opekama nisu uočeni mehanički nedostaci, pa razlog niskim temperaturama pečenja opeka možda treba tražiti u karakteristikama paste, odnosno sastavu i odnosu osnovne sirovine i primesa ili u kalorijskoj vrednosti goriva koje je korišćeno (Soultov 1985: 44).</s><s>Konačno, uzorci 54 i 97 potiču iz peći 8 radionice 5 i svedoče o dostizanje temperatura od preko 900–1000 oC u celoj ili u delu peći, koja je izazvala vitrifikaciju zidova (sl. 5.61) i verovatno dovela do urušavanja delova rešetke peći (Cuomo di Caprio 1971–1972: 394; Rice 1987: 160; Brandl, Federhofer 2010: 37).</s><s>Do ovoga je došlo tokom poslednje faze pečenja, o čemu svedoče zazidani otvor prefurnijuma peći (sl. 5.64; Cuomo di Caprio 1971–1972: 398).</s><s>Pored oštećenja peći, dostizanje ove temperature izazvalo bi vitrifikaciju proizvoda koji su se pekli (vidi 3.4.7.2.</s><s>Paljenje peći, pečenje i procesi u peći; Rye 1981: 27–28, 33, 108–109 Zlatunić 2007: 94; El–Gohary, Al–Naddaf 2009: 40).</s><s>U gornjoj komori peći 8 otkriveni su brojni ulomci opeka, što ukazuje da je peć otvorena nakon pečenja i da su izvučene upotrebljive opeke, dok su neuspeli proizvodi vraćeni.</s><s>Pored peći 8, katastrofalni tragovi vitrifikacije uočeni su samo kod peći 14 na lokaciji Provalije – Teko–A (sl. 5.72–5.73) i možda peći 6 na lokaciji Pećine, dok druge peći (2, 3, 4), uprkos oštećenjima, imaju tragove popravki (vidi 7.5.4.3.</s><s>Građevinski materijali korišćeni u izgradnji peći).</s><s>Naši rezultati svedoče da je popravljanje peći deo standardne prakse, a da je najverovatniji razlog napuštanja peći bio postizanje prevelike temperature, u vrednostima od preko 900–1000 oC, koja bi dovela do oštećenja rešetke, koju nije moguće popraviti.</s><s>Ipak, da ovo ne važi za sve peći ukazuju peći 2–4, koje nemaju vidljiva oštećenja, što svedoči da neke peći napuštane i zbog smanjenja obima proizvodnje.</s><s>7.3.</s><s>LOCIRANJE MESTA PROIZVODNJE VII KLAUDIJEVE LEGIJE Identifikovanje mesta proizvodnje je jedan od ključnih i ujedno najtežih ciljeva svakog istraživanja antičkog opekarstva.</s><s>Generalno se zna da su građevinski materijali nabavljani lokalno (Nikolić 2023: 4) i legije nisu osnivale ciglane van glavnog logora, osim kada bi se cela 278</s> <s>(dehidratacija, jedinica, ili veća veksilacija izmestile (Warry 2006: 122).</s><s>Sa druge strane, postoje brojni dokazi da su jedinice slale svoje odrede da učestvuju u građevinskim radovima.</s><s>Ovi odredi su mogli dobijati građevinski materijal iz glavne radionice, ili su ga proizvodili na lokaciji građevinskih radova, što je u nekim slučajevima bilo ekonomski opravdavano obimom građevinskih radova, dužinom transporta, postojanjem sirovina za izradu keramičkih građevinskih materijala ili drugim ekonomskim faktorima.</s><s>Takođe, nova istraživanja ukazuju da je keramički građevinski materijal vojnog porekla mogao dospeti na određenu lokaciju zbog trgovine (Trumm 2002; Federhofer 2007: 74–75; Deschler–Erb 2012: 43; McComish 2012: 109; Schmidts 2018: 139Mesto proizvodnje je moguće odrediti na dva načina.</s><s>Rezultati koji se tiču karakterizacije vrste primesa/dodataka, kao i faznog sastava matriksa opeka i glina koje su za ovu studiju uzorkovane kao sirovina koja je potencijalno mogla biti korišćena za proizvodnju opeka u radionicama VII Klaudijeve legije na Viminacijumu, glavni su pokazatelji mogućeg porekla sirovine (7.3.1.</s><s>Poreklo sirovine na osnovu arheometrijskih analiza).</s><s>Ove podatke uvek upoređujemo i sa podacima iz geoloških studija (geološke karte, tumači, naučni radovi, izveštaji i slično), a neretko prikupljamo i geološke uzorke radi poređenja.</s><s>Druga metoda podrazumeva analizu prostorne dispozicije opeka i peći i njihovog arheološkog konteksta (7.3.2.</s><s>Identifikovanje mesta proizvodnje na osnovu prostorne analize opeka i peći).</s><s>7.3.1.</s><s>Poreklo sirovine na osnovu arheometrijskih analiza 7.3.1.1.</s><s>Geološka građa šire okoline Viminacijuma Geološkim kartiranjem područja šire okoline Viminacijuma utvrđeno je više pojava peskovitog, alevritskog i glinovitog materijala koje su mogle da budu korišćene za eksploataciju sirovina za proizvodnju opeka, bilo da je reč o glinama ili dodacima.</s><s>Naime, Rakić (1980a, b), kartirajući područje koje obuhvata list Bela Crkva (OGK 1:100.000), na desnoj obali Dunava, konstatuje da se u sledećim kartiranim jedinicama nalaze sedimenti pogodni za proizvodnju – neogene tvorevine (sarmat – M31) u okolini Carevca predstavljene su pojavama sivozelenkastih laporovitih glina koje se smenjuju sa sivim peskovima.</s><s>Zajedno sa njima sporadično se javljaju proslojci kriptokristalastog peskovitog krečnjaka sa lumakelama faune.</s><s>Na terenu se zapažaju postepeni prelazi u vidu alevritskih varijeteta.</s><s>U mlađim delovima se pojavljuju sivi sitnozrni peskovi koji se smenjuju sa peskovitim glinama, karbonatnim peščarima, ugljevitim glinama i ugljem.</s><s>Analizom mineralnog sastava utvrđeno je prisustvo amfibola, epidota, granata i alterisanih zrna. – panonske tvorevine (M3) kartirane su između Kumana i Sirakova i predstavljene su peskovima, glinama i alveritima.</s><s>U mineralnom sastavu od korelativnih sastojaka dominiraju amfiboli i epidot.</s><s>Granati i metalični minerali su ređi.</s><s>Laka frakcija odlikuje se visokim sadržajem alterisanih klasti;</s> <s>– pontski sedimenti (Pl1) konstatovani su u okolini sela Rečica i na Kostolačkoj gredi.</s><s>U ovim sedimentima su pored uglja, registrovane i pojave glina, a u klastitima se pojavljuju epidot, metalični minerali, granati i amfiboli, kao i alterisana zrna i kvarc u lakoj frakciji; 279</s> <s>– gornjopliocenski sedimenti (Pl3), registrovani u okolini Kumana, Topolovnika i Đurakova, odlikuju se prisustvom psefita i psamita.</s><s>Od minerala u ovim sedimentima pojavljuju granat, amfiboli, epidot, metalični minerali i kvarc; – kvartarne tvorevine (pleistocen) se karakteriše pojavama proluvijalno–deluvijalnih sedimenata (dpr) u okolini Kličevca, Carevca, Topolovnika, Biskuplja, Sirakova i Rečice, zatim lesnih terasa (lt) u dolini Mlave i na potesu između Babušince i Klepečke, kao i eolskih lesoidnih peskova (lp) u okolini Carevca, Topolovnika, Kumana, Biskuplja i Kličevca, aluvijalnih terasa (at) na obalama Mlave.</s><s>Zajedničko za sve ove klastične sedimente jeste pojava promenljivih količina hlorita, muskovita, amfibola (11,6—32,2%), kao i granata i epidota;</s> <s>– pleistocenski sedimenti (holocen), predstavljeni eolskim peskovima (p) u okolini Rama, Zatonje i Velike Gradiške, zatim deluvijumom izgrađenim od lesoidnih alevrita i peskova (d) između Kisiljeva i Biskuplja, u široj okolini sela Kurjače, proluvijumom koga čine šljunkovi, peskovi i alevriti (pr) između Kumana i Topolovnika pokazuju mineralni sastav sličan prethodno opisanim kartiranim jedinicama i čine ga: granat, amfibol, epidot, metalični minerali i kvarc.</s><s>Psefiti su, pak izgrađeni od zaobljenih klasti kvarca, rožnaca, kvarcita, metamorfnih stena, crvenih peščara i vulkanskih stena (za vulkanite se smatra da vode poreklo iz karpatskog 7.3.1.2.</s><s>Poreklo fragmenata/dodataka</s> <s>Primese (litoklasti i kristaloklasti) dodavane pri pravljenju opeka VII Klaudijeve legije se ne razlikuju u nekoj značajnijoj meri, ali se vrsta i količina primesa korišćenih u pojedinim epohama razlikuju (7.2.1.</s><s>Karakteristike glinene paste (izbor gline, dodavanje primesa i prečišćavanje)).</s> <s>Primese/dodaci u opekama rane epohe su uglavnom kristaloklasti kvarca ili litoklasti kvarcnih agregata (sl. 7.26a).</s><s>To su materijali koji su geološkom smislu izuzetno rasprostranjeni u klastičnim stenama, u peščarima, a naročito u alevrolitima i glinama, jer predstavljaju fizički i hemijski najotporniji materijal.</s><s>Uz to, oni se javljaju u svakom području.</s><s>Zbog ovih činjenica, pomenuti dodaci najčešće nisu sigurni pokazatelji porekla sirovine.</s><s>Međutim, u ovim opekama se retko sreću i litoklasti granitoida, organogenog krečnjaka ili vulkanita (sl. 7.26b–d), kakvih ima u opekama srednje epohe.</s> <s>Opeke srednje epohe odlikuje izuzetna heterogenost u sastavu (genezi) litoklasti i kristaloklasti (sl. 7.27).</s><s>Njih ćemo ovde prikazati prema genetskoj pripadnosti jer nas taj podatak vodi kroz geološku građu šireg područja.</s><s>Litoklasti magmatskog porekla su: granitoidi (muskovitski) i vulkaniti.</s><s>Litoklasti koji reprezentuju metamorfne stene: kvarcit, liskunski škriljac, kvarcno–feldspatski škriljac, epidotski škriljac, albitski škriljac, mikašist i gnajs.</s><s>Litoklasti sedimentnog porekla: alevrolit, krečnjak, odlomci fosila.</s><s>Kristaloklasti: kvarc (bistar, undulatorni), plagioklas (polisintetički bližnjen, zonarni), K–feldspat (mikroklin, pertitisani ortoklas, karlsbatsko bližnjeni kristal), muskovit, biotit, granat (almandin), epidot, amfibol, kalcit, cirkon, metalični minerali, magnetit, Ti–magnetit, rutil, ilmenit, alanit, piroksen, analcim; Ostale klasti: klasti keramike, kvarcno–feldspatski klaster magmatskog ili metamorfnog porekla.</s> <s>Opeke kasne epohe se odlikuju glinenom pastom sa jako malo ili izostajanjem dodataka, pa se o poreklu sirovine za njihovu proizvodnju ne bi moglo reći nešto više, osim da i među malo zastupljenim klastima nema ‘egzotičnog’ materijala, odnosno, klasti koje ne oslikavaju geologiju šire okoline Viminacijuma; najčešće su kristaloklasti kvarca, muskovita, biotita, kao i litoklasti kvarcita, granitoida/gnajsa i slično (slika 7.28).</s><s>Poređenjem sastava litoklasta i kristaloklasta iz opeka sa opisima kartiranih jedinica (sl. 7.44; Rakić 1980a, b) uočava se značajno poklapanje.</s><s>Naime, kao što je prikazano, glavne mineralne faze svih kartiranih sedimenata su epidot, granat, amfibol i metalični minerali, uz kvarc i alterisana zrna čije poreklo uglavnom nije moglo da se utvrdi.</s><s>Isti ovi fragmenti pronađeni su i u ispitivanim opekama.</s><s>Litoklasti granitoida i škriljaca bi mogli da se dovedu u vezu sa slivom reke Mlave, budući da se u njenom izvorišnom delu nalaze velike pojave hercinskih granitoida i škriljaca, pa su fragmenti ovih stena mogli da dospeju i u donji tok reke i da budu eksploatisani za proizvodnju opeka.</s><s>Takođe, jedan deo škriljaca, bi mogao da ukaže i da su dodaci uzimani iz okoline Rama.</s> <s>Jedan od pokazatelja porekla sirovine je i glina.</s><s>Matriks svih analiziranih opeka (koji u najvećoj meri oslikava sastav sirovine) je generalno muskovitsko–ilitskog sastava, te stoga nije moguće precizno utvrditi njegovo poreklo, osim da odgovara sastavu glina sa prostora Viminacijuma.</s> <s>7.3.1.4.</s><s>Poreklo sirovina za izradu opeka VII Klaudijeve legije (na osnovu karakterizacije vrste primesa/dodataka i faznog sastava matriksa opeka i glina) Navedeni rezultati ukazuju da i gline i primese/dodaci odgovaraju geološkoj građi šire okoline Viminacijuma, te je stoga izvesno da su materijali za izradu opeka na Viminacijumu nabavljani na lokalu.</s><s>U području sliva Mlave (Паунковић 1935: 7–11, 23; Спасић–Ђурић 2015: 35–36) i na prostoru Viminacijuma nalaze se pojave glina dobrog kvaliteta (Jeremić izrade opeka, korišćena je glina iz jama koje su se nalazila u sklopu radionica, ali se ne može isključiti ni mogućnost da su korišćena i druga gliništa koja su identifikovana na Viminacijumu (vidi 7.5.1.</s><s>Gliništa ciglana VII Klaudijeve legije).</s><s>Druga identifikovana sirovina je pesak, koji je po prirodi heterogenog geološkog sastava, te je identifikovanje njegovog porekla teže, ali nisu uočene elementi (klasti) koji bi ukazivali da nije lokalnog porekla.</s><s>Na Viminacijumu do sada nisu identifikovani tragovi rudarenja peska, osim jedne jame na lokaciji Rit (Danković, Petaković 2014: 63), koja se ne može dovesti u vezu sa proizvodnjom opeka.</s><s>Ipak, izvesno je da je pesak nabavljan na prostoru Viminacijuma.</s><s>7.3.2.</s><s>Identifikovanje mesta proizvodnje na osnovu prostorne analize opeka i peći Lokaciju najranijih radionica VII Klaudijeve legije, korišćenih između 42. godine n. e. i 63/66. godine n. e, za vreme njenog boravka u provinciji Dalmaciji, možemo samo pretpostaviti.</s><s>Naime, na prostoru Dalmacije nisu otkriveni tragovi proizvodne infrastrukture koji se mogu vezati za VII Klaudijevu legiju, dok su nalazi varijanti IV/b/01–02 pronalaženi 281</s> <s>Po dolasku u Meziju, sedište legije se najverovatnije nalazilo u Arčaru, odnosno antičkoj Racijariji (vidi 2.2.</s><s>Istorijat VII legije).</s><s>Iako na prostoru Racijarije nije otkrivena proizvodna infrastruktura koja se može vezati za VII legiju, na ovo ukazuju opeke sa žigom varijanti IV/c/01 i IV/a/01–07 (sl. 4.7), koje su pronalažene isključivo na prostoru Racijarije i njene okoline i vezuju se za njen najraniji horizont – poslednje dve decenije I veka (vidi Лука 2011: 288; Иванов 2014: 147).</s><s>Stoga, smatramo da je proizvodnja pomenutih varijanti izvesno bila locirana u Racijariji (Лука 2011: 288; Luka 2014; Иванов 2014: 147).</s><s>Nakon odlaska legije iz Arčara krajem I veka, Viminacijum postaje njen stalni logor.</s><s>Naredni period obeležen je Trajanovim dačkim ratovima i vladavinom cara Hadrijana, kada legija i njeni odredi sprovode različite aktivnosti na celom prostoru Podunavlja i provincije Dakije (vidi 2.2.</s><s>Istorijat VII legije).</s><s>Za ovaj period treba vezati preostale nalaze tipa IV i tipove V, VI i IX, kao i tipove VII i VIII koji predstavljaju prelaz prema srednjoj epohi proizvodnje.</s><s>Prostorni raspored jasno ukazuje da su opeke obeležene pečatima varijanti IV/a/10, Viminacijumu (sl. 4.7; 4.9).</s><s>Na prostoru Viminacijuma nisu otkrivene radionice koje možemo opredeliti u ovaj period, ali postoje indicije da je u ovo vreme proizvodnja bila smeštena na lokaciji Provalije – TEKO–A može vezati za ovaj period (vidi 5.1.2.2.</s><s>Radionica 8 (Peći 14Postavlja se pitanje da li su i opeke obeležene preostalim varijantama pečata, a koje su otkrivene širom Podunavlja, takođe potekle sa Viminacijuma.</s><s>Ovo posebno dolazi do izražaja za nalaze varijanti IV/a/08–09, IV/a/11–19, VI/a/01–02 koji se u većoj meri javljaju i na prostoru Turnu Severina, odnosno antičke Drobete.</s><s>Arheološki kontekst ovih nalaza nije poznat, pa se postavlja pitanje da li ovde treba smestiti proizvodnju ovih varijanti.</s><s>U Drobeti su otkrivene dve peći za pečenje opeka, ali se one ne vezuju za VII Klaudijevu legiju (Tentea, Ratiu 2014), a kako nam ovi nalazi nisu bili dostupni, na ovo pitanje nije moguće dati odgovor.</s><s>Opeke sa žigom varijanti IV/a/08–09, IV/a/11 i IV/a/13 su otkrivene i u Viminacijumu, što može ukazivati da i ove varijante treba smatrati proizvodima viminacijumskih radionica, međutim mahom potiču iz sekundarne depozicije, a hemijske analize uzoraka varijanti IV/a/08–09 i IV/a/11 nisu omogućile identifikovanje pokazatelja koji bi nedvosmisleno ukazali na poreklo sirovine korišćene za proizvodnju opeka rane epohe (vidi 7.3.1.</s><s>Poreklo sirovine na osnovu arheometrijskih analiza).</s><s>Opeke sa žigom varijante IV/a/09 su većinski otkrivene na Viminacijumu, pa se čini da ovde treba tražiti njihovo poreklo, dok su za ostale nalaze nije moguće odrediti.</s><s>Sveukupno, relativna blizina Viminacijuma i Drobete čini da su obe varijante moguće.</s><s>Slično važi i za malobrojne nalaze varijanti IV/a/21–22 koji potiču iz Gorneje Krajem rane epohe, odnosno početkom srednje epohe, u vreme vladavine careva Trajana i Hadrijana, u upotrebi su pečati tipa VII i VIII, koji predstavljaju prelaznu varijantu sa tipa IV na tip X. Nalazi tipa VII se javljaju duž Podunavlja, od Sremske Mitrovice, preko Viminacijuma do Konopišta i Kovina (sl. 4.9), ali je izvesno da potiču sa Viminacijuma.</s><s>Sa druge strane, nalazi tipa VIII su ograničeni na potes Osijek–Sirmijum, što otvara mogućnost postojanja 282</s> <s>legije, u Tilurijumu. privremene radionice VII Klaudijeve legije u Donjoj Panoniji, međutim bez detaljnih analiza, nije moguće definitivno isključiti mogućnost da su i ovi nalazi nastali na Viminacijumu.</s><s>Period od sredine II do sredine III veka karakteriše najintenzivnija opekarska aktivnost VII Klaudijeve legije.</s><s>Tokom ovog perioda korišćeni su pečati tipa: I, II, III, X, XI, XII i XIII, a najverovatnije i XIV, XV, XVI, XVII i XIX.</s><s>Rezultati arheometrijskih analiza, kao i njihova prostorna dispozicija svedoči da većinu pečata ovih tipova treba vezati za Viminacijum, koji možemo smatrati centrom proizvodnje (sl. 4.1; 4.10; 4.11; 4.17; 4.19).</s><s>U tom smislu indikativne su varijante X/b/04 i X/c/01 (sl. 4.11).</s><s>Naime, većina nalaza varijante X/b/04 je otkrivena na lokalitetu Čoroju Nou u Dakiji, ali rezultati petro–hemijskih analiza ukazuju da njihov sastav ne odgovara lokalnim ležištima gline.277 Tri nalaza ove varijante potiču sa prostora Viminacijuma, što ukazuje da je i ova varijanta pravljena na Viminacijumu.</s><s>Isto možemo pretpostaviti i za varijantu X/c/01, kod koje većina nalaza potiče iz Požežene, ali je deo otkriven u Viminacijumu.</s><s>Proizvodi Viminacijumskih radionica su najverovatnije bile i opeke obeležene pečatima varijanti X/a/15–16 i XI/a/02, koje su pronalažene isključivo u Drobeti (sl. 4.10; 4.17), kao i tip XVI, koji većinski potiče sa ovog lokaliteta (sl. 4.19).</s><s>Isto važi i za varijante X/a/14 iz Naime, iako ni jedan od ovih nalaza nije otkriven na prostoru Viminacijuma, ni na jednom od ovih lokaliteta nisu otkrivene proizvodne instalacije, kao ni značajna koncentracija nalaza.</s><s>Arheološki kontekst nalaza omogućava da se za neke od varijanti odredi radionica iz koje potiču.278 Opeke sa žigovima varijanti X/a/07–10, X/b/09 i X/b/R/01 su proizvodi radionice 5, odnosno peći 8, na lokaciju Pećine.</s><s>Opeke sa žigom tipa II i varijanti X/a/02, X/a/R/01, X/c/02, X/c/04 i XII/a/R/02 su otkrivene u konstrukciji opekarskih peći radionice 2, odnosno Zanatskog centra.</s><s>One su možda proizvodi pomenute radionice, međutim indikativno je da su ove peći građene od nepečene opeke, dok su pečene opeke korišćene isključivo prilikom popravki peći.</s><s>Stoga je moguće da su neke od opeka sa žigovima pomenutih varijanti zapravo u sekundarnoj upotrebi, te da potiču iz nekih od okolnih radionica sa lokacije Pećine.</s><s>Da opeke sa žigovima ovih varijanti najverovatnije nisu proizvod Zanatskog centra ukazuje i hronološko opredeljenje varijanti X/a/02, X/a/R/01 i X/c/02 (vidi 4.1.10. tip X).</s><s>Sa druge strane, proizvodi Zanatskog centra su najverovatnije opeke obeležene pečatima tipa XIII i varijantama X/a/04 i X/a/23.</s><s>Pored navedenih, izvesno je da su i opeke sa žigom varijante X/b/15 takođe proizvod neke od radionica na lokaciji Pećine, iako nije moguće precizno odrediti koje.</s><s>Nažalost, dostupni podaci ne omogućavaju određivanje proizvode radionica 3 i 4. Opeke sa žigom tipa XVIII su otkrivene u peći 14, u sklopu radionice 8 na lokaciji TEKO–A, pa ih treba smatrati proizvodima ove radionice.</s><s>Za kasnoantički period vezuju se tipovi XXI–XXXII.</s><s>Ovaj period odlikuje podela legija na manje delove i njihov raspored duž lokaliteta na limesu (vidi 2.2.</s><s>Istorijat VII legije).</s><s>Ipak, 277 Prema usmenom svedočanstvu Dorela Bondoka, saradnika Muzeja Oltenije, Rumunija. je jasno da potiču sa Viminacijuma, nije moguće utvrditi radionicu.</s><s>283</s> <s>legije, u Tilurijumu. analiza prostornog rasporeda ukazuje da je centar proizvodnje ostao u Viminacijumu (sl. 4.22; 4.24), iako do sada nisu otkriveni proizvodni kapaciteti koji se mogu vezati za ovaj period i ovo nije moguće potvrditi analizama (vidi 7.3.1.</s><s>Poreklo sirovine na osnovu arheometrijskih analiza).</s><s>Naime, za proizvodnju radionica Viminacijuma izvesno treba vezati tipove XXI, XXV, XXVIII, XXIX i XXX (sl. 4.22; 4.24).</s><s>Takođe, ovo najverovatnije važi i za tip XXXII, koji je otkriven samo na Sapaji (sl. 4.24).</s><s>Ovaj period odlikuje i građevinska aktivnost u Sirmijumu, u kojoj direktno ili posredno učestvuje i VII legija (vidi 2.2.</s><s>Istorijat VII legije).</s><s>O ovome svedoče opeke sa žigovima tipa XXXI, XXVII i XXII, međutim postavlja se pitanje da li ovi nalazi potiču iz Viminacijuma, ili su pravljeni u Sirmijumu.</s><s>Opeke obeležene pečatima tipa XXXI su primarno pronalažene u Sirmijumu (sl. 4.22), ali je manji broj otkriven i u Viminacijumu.</s><s>Isto važi i tip XXVII (sl. 4.24), sa time što su opeke sa žigovima varijanti XXVII/a/04, XXVII/a/07 pronalažene isključivo u Sirmijumu, one sa varijantom XXVII/a/08 i u Sirmijumu i u Viminacijumu, a opeke sa preostalim varijantama ovog tipa (XXVII/a/01-03, XXVII/a/05-06) primarno na Viminacijumu.</s><s>Takođe, opeke sa žigom tipa XXII većinom potiču iz Viminacijuma, ali je značajna koncentracija otkrivena i u Sirmijumu (sl. 4.22).</s><s>Opeke obeležene pečatima varijanti XXII/a/04–05 potiču isključivo iz Sirmijuma, dok su one sa žigom varijante XXII/a/01 podjednako zastupljene i u Sirmijumu i u Viminacijumu.279 Stoga, izvesno je da su opeke pomenutih tipova pravljene u Viminacijumu, ali nije moguće utvrditi da li su neke od pomenutih varijanti pravljene i u Sirmijumu.</s><s>Pored Viminacijuma i možda Sirmijuma, opeke ovog perioda su pravljene i na drugim lokalitetima.</s><s>Prostorni raspored ukazuje da su opeke sa žigom tipa XXIII pravljene u Boljetinu žigom tipa XXVI su pronalažene isključivo na prostoru kasnoantičkog utvrđenja u Gorneji (sl. 4.24), pa postoji mogućnost da su pravljene na lokaciji ili na suprotnoj obali Dunava, u Čezavi.</s><s>7.4.</s><s>PROSTORNA ORGANIZACIJA VOJNIH CIGLANA Prostorna organizacija svih radionica koje se bave proizvodnjom keramike je u određenom smislu standardizovana.</s><s>Svaka radionica morala je imati prostor za skladištenje i obradu sirovina, za pečenje i za skladištenje gotovih proizvoda, za odbacivanje đubreta i neuspelih proizvoda i unutrašnje komunikacije.</s><s>Takođe, u sklopu ili u blizini radionica mogu se naći i izvor sirovina i objekti za smeštaj ljudstva.</s><s>Ovi prostori nisu morali biti razgraničeni, već je više radnji moglo biti vršeno u jednom objektu ili na istom mestu.</s><s>Položaj, udaljenost i veličina ovih prostora zavise od niza faktora, poput lokacije radionice, vlasništva nad zemljištem, veličine i kapaciteta radionice, njene dugotrajnosti i slobodnog prostora.</s><s>Manje radionice lokalnog karaktera odlikuje jednostavnija prostorna organizacija, dok organizovanu proizvodnju regionalnog ili provincijskog karaktera, poput velikih civilnih i vojnih ciglana, odlikuje složenost prostornog rasporeda proistekla iz specijalizacije pojedinačnih radnji.</s><s>Poznate su brojne velike vojne ciglane, poput Rajncaberna (Rau 1977; Reutti 1983) i Liebruti/Kaiseraugsta (Tomasevic–Buck 1982; Schmid 2008; Berger 2012: 311–314) u Gornjoj Germaniji, Hernalsa kod Vindobone u Gornjoj Panoniji (Mosser 2018) ili Hunzenšvila u Reciji (Arnold 1966; Schaer 2005).</s><s>Nažalost, kako se većina ovih radionica prostirala na većoj 279 Jedina opeka sa žigom varijante XXII/a/03 potiče iz Banatske Palanke, međutim smatramo da ove opeke treba vezati za proizvodnju u Viminacijumu.</s> <s>284 površini, one nisu istražene u celosti, pa je donošenje zaključaka o njihovoj organizaciji veoma ograničeno (vidi Peacock 1982: 73–74, 134).</s><s>U većoj su meri istražene ciglane XX legije u Holtu u Britaniji (sl. 7.45; Grimes 1930; McWhirr 1984: 217–218), legije I Minervia u Dormagenu (sl. 7.46; Muller 1979) i ciglana X Gemine u Holdeurnu (sl. 7.47; Holwerda, Braat 1946) u Donjoj Germaniji,280 pa će one biti primer prilikom diskutovanja prostorne analize radionica VII Klaudijeve legije.</s> <s>Opekarska proizvodnja VII Klaudijeve legije na Viminacijumu smeštena je na lokacijama Pećine i Provalije – Teko–A (sl. 5.1).</s><s>Obe proizvodne oblasti zauzimale su veće površine.</s><s>Proizvodnja na Pećinama se prostire na oko 1,6 ha (sl. 5.2), dok površinu prostiranja proizvodnje na Provalijama nije moguće odrediti, budući da nije poznat položaj većine peći.</s><s>U poređenju sa drugim vojnim ciglanama, Pećine spadaju u grupu manjih proizvodnih oblasti.</s><s>Na primer, proizvodnja u Hernalsu se prostirala na oko 3,3 ha, ona u Hunzenšvilu na 6–7 ha, a u Holtu na preko 8 ha.</s><s>Sve ove proizvodne oblasti, uključujući i one na Viminacijumu, su trajale duži vremenski period i se sastojale od više radionica, odnosno radnih jedinica, koje nisu funkcionisale istovremeno, te ih ne možemo smatrati jedinstvenim radionicama.</s><s>Radionice 2, 4 i 5 na Pećinama zauzimaju površine od preko 700 m2, 1.280 m2 i 6.100 m2, dok površinu radionice 3 sa peći 5 nije moguće utvrditi.</s><s>Isto važi i za radionice na lokaciji Provalije – TekoA, iako sam broj, veličina i kompleksnost peći ukazuju da je proizvodnja bila većeg obima i složene organizacije.</s><s>Sveukupno, prema površini koje zauzimaju, radionice na Viminacijumu spadaju u kategoriju većih radionica (>300–400m2) (Hasaki 2006: 225; Hasaki 2011: 15–16, 25), ali su manje od radionica drugih vojnih jedinica.</s><s>Radionice su se sastojale od više peći, organizovanih u baterije.</s><s>Ovakav način organizacije proizvodnje je primećen širom carstva (vidi Šubic 1968; Jeremić 2000; Dobosi 2021), a posebno je karakterističan za proizvodnju većeg obima, kakva je najčešće vojna.</s><s>Naime, većina radionica ima dve do četiri peći oko zajedničkog radnog prostora, koji je služio za opsluživanje peći tokom paljenja i za skladištenje goriva (Harizanov 2019: 238).</s><s>Ove baterije su radile u tandemu, što je omogućavalo neprekidnu proizvodnju.</s><s>Izuzetak u tom smislu predstavlja radionica 3 sa peći 5. Ova peć je samostalna, najverovatnije zato što je većeg kapaciteta i složenije konstrukcije, kao i zbog blizine radionice 2 (Zanatskog centra).</s><s>U prostornom smislu, najsloženija je radionica 2 – Zanatski centar (sl. 5.3).</s><s>Njeno glinište se nalazilo u severozapadnom delu i pored vađenja sirovine, služilo je i za primarnu obradu, na šta ukazuju gomile lesnih konkrecija otkrivene pri dnu jame.</s><s>Istočno od jame prostirao se jedan ili više tremova za sušenje opeka.</s><s>Slični objekti su otkriveni u brojnim radionicama širom Carstva (vidi 3.6.5.</s><s>Objekti za sušenje proizvoda).</s><s>Ovi objekti se primarno vezuju za sušenje proizvoda, međutim položaj trema/ova i nedostatak drugih objekata u Zanatskom centru ukazuje da je mogao služiti i za pripremu sirovina i oblikovanje proizvoda.</s><s>Ovo dodatno potvrđuje i postojanje bunara u sklopu objekta.</s><s>Proizvodne kapacitete radionice predstavljaju peći 2–4, koje formiraju jednu strukturu zajedno sa radnom platformom (P= 45 m2).</s><s>Organizovanje peći u jedinstvenu strukturu je retko, ali je dokumentovano na celoj teritoriji Carstva, a najpoznatiji primer je radionica u Holtu u Britaniji, gde je čak 10 peći spojeno u jednu strukturu (Grimes 1930).</s><s>Sam raspored peći Zanatskog centra veoma podseća na tri peći otkrivene u Ptuju (Šubic 1968) i primere iz Hotnice, Bukova i Pavlikena u Bugarskoj (Харизанов 2019).</s><s>Peći su ukopane do pokrivača gornje komore, pa su punjene i pražnjene sa 280 Radionica u Rajncabernu je takođe istražena u većoj meri, međutim intenzivna i dugotrajna proizvodnja na ovom prostoru onemogućava analizu njenog prostornog rasporeda (Rau 1977; Reutti 1983).</s><s>285</s> <s>284 južne i zapadne strane, sa nivoa tla.</s><s>Između opekarskih peći i jame–gliništa, na prostoru koji zauzima trem nalazile su se i peći za izradu keramičkih posuđa, lampi i terakota, koje možda pripadaju kasnijoj fazi radionice (vidi 5.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski Centar (Peći 2–4)), kao i 6 otpadnih jama.</s><s>Tačna pozicija ovih jama nije jasna, a na osnovu opisa deluje da nisu služile za pripremu sirovine, već kao otpadne jame pri proizvodnji keramičkog posuđa, lampi i terakota Radionicu 4 čine peći 6 i 7, postavljene na obodu velike jame–gliništa, koja zauzima površinu od oko 1.280 m2 (sl. 5.45).</s><s>Jame sličnih dimenzija i čak i veće nisu nepoznate (vidi 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta – jame), međutim nismo uspeli pronaći analogije za ovakav način prostorne organizacije radionice, odnosno za postavljanje peći na sam obod jame.</s><s>Na osnovu dostupnih podataka, jama je imala više funkcija.</s><s>Pored ekstrakcije i početne obrade sirovine, zbog velike površine, mogla je služiti i kao radni prostor za pripremu proizvoda.</s><s>Ovu funkciju mogao je imati i objekat pravougaone osnove sa više prostorija koji se nalazio južno od peći i od jame (vidi 5.1.3.</s><s>Radionica 4 (Peći 6 i 7)).</s><s>U slučaju da objekat treba vezati za opekarsku proizvodnju, njegov južni deo služio je za pripremu sirovine, dok je severni služio za oblikovanje proizvoda.</s><s>Ovakav prostorni raspored odgovara organizaciji, odnosno toku proizvodnog procesa.</s><s>Sušenje proizvoda je moglo biti vršeno u samom objektu, ili verovatnije na prostoru između objekta i peći 6. Peći su ukopane do nivoa rešetke, a prefurnijumom su okrenute prema jami–gliništu.</s><s>Ovo ukazuje da su punjene sa južne i zapadne strane, sa nivoa tla.</s><s>Uporedo sa primarnom funkcijom, jama je služila za odbacivanje pepela i otpadaka potpale, a naslagane opeke, otkrivene na kaskadnim ivicama jame (sl. 5.56), ukazuju da je mogla služiti i za skladištenje gotovih proizvoda.</s> <s>Radionicu 5 čine jama–glinište i peć 8 (sl. 5.2).</s><s>Jama se nalazi oko 20 m južno od peći.</s><s>Ivice jame su samo delimično definisane i ne zna se da li se prostire prema peći.</s><s>Takođe, prostor oko peći nije istražen, tako da nije poznato da li je radionica imala još neka peć.</s><s>Treća proizvodna jedinica (radionica 3), nalazila se 50 m zapadno od radionice 2, a činila je samo peć 5 (sl. 5.2).</s><s>Okolina peći je uništena pre istraživanja, ali su u njenoj blizini otkrivene tri peći za pečenje keramičarskih posuda i veća otpadna jama (Raičković, Redžić 2006: 82), međutim pozicija i atribucija ovih struktura ostaje upitna.</s><s>Međusobni odnos između radionica na lokaciji Pećine nije jasan.</s><s>Na lokaciji nisu jasno definisana prostiranja komunikacija, a čini se da je međuprostor zauzimala nekropola, koja je formirana pre početka proizvodnje.</s><s>Takođe, oko radionica uočeno je više rovova (Jovičić et al. 2017: 61; Redžić et al. 2018a: 80), međutim ostaje nejasno da li je ove rovove moguće vezati za proizvodnju.</s><s>Takođe, na lokaciji nisu identifikovani pomoćni objekti za smeštaj ljudstva i opreme, mada oni nisu bili neophodni, ako se uzme u obzir blizina logora.</s><s>Otkriveni objekti i strukture jasno ukazuju da je prostorna organizacija svake od radionica zasebna, odnosno da ne postoji pravilnost u njihovoj prostornoj organizaciji.</s><s>Nažalost, na osnovu poznatih podataka, nije moguće govoriti o prostornoj organizaciji proizvodnje na lokaciji Provalije – Teko–A (sl. 5.1).</s><s>Čini se da su peći 10–12 bile deo jedinstvene radionice, raspoređene oko radnog prostora, koja je zauzimao površinu od oko 155 m2.</s><s>Takođe, položaj peći 13 i 14 ukazuje da su deo iste jedinice.</s><s>Nažalost, okolina navedenih peći nije istraživana, ali njihov broj i veličina ukazuju da su proizvodnja bila većeg obima i složene organizacije, te je moguće očekivati i druge strukture, karakteristične za organizovanu proizvodnju.</s> <s>7.5.</s><s>STRUKTURE I OBJEKTI KORIŠĆENI U PROIZVODNJI Dosadašnja istraživanja su omogućila da se definišu različiti objekti koje je koristila VII Klaudijeva legija.</s><s>Identifikovane su ležišta osnovnih sirovina, objekti za njihovu obradu i peći za njihovo pečenje.</s><s>Na prostoru Viminacijuma otkriveni su druge slične strukture i objekti, koji su mogli biti korišćeni za proizvodnju keramičkih građevinskih materijala, ali koji se ne mogu vezati za VII Klaudijevu legiju.</s><s>Takođe, slični objekti otkriveni su i u drugim vojnim radionicama širom Carstva, pa se nameće pitanje da li objekti i strukture VII Klaudijeve legije imaju regionalne karakteristike i da li su slični drugim objektima vojne proizvodnje.</s><s>7.5.1.</s><s>Gliništa ciglana VII Klaudijeve legije U antičkom periodu korišćene su različite tehnike ekstrakcije gline (vidi 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta – jame), a dosadašnja otkrića ukazuju da je na prostoru Viminacijuma ekstrakcija vršena u otvorenima jamama.</s><s>Gliništa VII Klaudijeve legije su otkrivena na lokaciji Pećine, u sklopu radionica 2 (Zanatski centar), 4 i 5. Iako ni jedno glinište nije istraženo u celosti, otkriveni delovi ukazuju da su sva tri nepravilnog oblika i različitih dimenzija.</s><s>Glinište u sklopu Zanatskog centra je samo delimično istraženo, u površini od oko 35 m2, dok glinište radionice 4 zauzima približnu površinu od oko 1.280 m2.</s><s>Istraženi deo jame radionice 5 zauzima površinu od oko 6.090* m2.</s><s>Sve tri jame imaju stranice koje se kaskadno spuštaju prema dnu i različite su dubine – od 2,40 m (Zanatski centar), preko 3 m (radionica 5), odnosno do 4 m (radionica 4).</s><s>Njihova primarna namena bila je ekstrakcija gline, ali koncentracije lesnih konkrecija, otkrivene u jami radionica 2 i 4 ukazuju da je ovde vršena i primarna prerada sirovine.</s><s>Veća površina jama omogućavala je da služe i pri daljoj preradi sirovina, iako ovo nije moguće potvrditi, a naslagane opeke u gliništu radionice 4 ukazuju da su ove jame mogle služiti i za skladištenje gotovih proizvoda (sl. 5.56).</s><s>Pitanje eksploatacije gline na lokaciji Provalije Teko–A ostaje otvoreno.</s><s>Kao i na lokaciji Pećine i širom Viminacijuma, glina je najverovatnije eksploatisana u otvorenim jamama.</s><s>Ipak, ne može se isključiti neke druge tehnike eksploatacije, poput upotrebe rečnih nanosa (vidi 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta – jame).</s><s>Pored navedenih, na prostoru Viminacijuma su otkrivene i druge jame–gliništa (sl. 7.48).</s><s>Jedna jama–glinište je otkrivena na severnom kraju lokacije Pećine, na oko 100 m severno od radionice 2 (Zanatski Centar) (sl. 7.49; Redžić et al. 2021: 118–119).</s><s>Njene ivice nisu otkrivene, a istražena je u dimenzijama 55 x 19,6 m. Na osnovu nalaza novca sa njenog dna, opredeljena je u kasnoantički period, te se ne može vezati za do sada otkrivene radionice na lokaciji Pećine.</s><s>Još jedna jama otkrivena je u blizini, na lokaciji Više grobalja, u sklopu manje keramičarske radionice koja se nalazila u neposrednoj blizini komunikacije koja je vodila Radionicu su činile tri peći, koje se vezuju za izradu keramičkih posuda i lampi, a funkcionisala je tokom II i prve polovine III veka.</s><s>Sama jama je širine 19,5 m sa paralelnim stranicama, a dubine do 4,2 m. Najveće glinište na Viminacijumu je otkriveno istočno–jugoistočno od logora, na lokaciji Korabe (Svetinja) (sl. 7.51; Валтровић 1884: 98–99; Васић 1907: 69–70; Mrđić 2009: 65, 164, 166).</s><s>U pitanju je kaskadna depresija koja se prostirala na oko 30.000 m2.</s><s>Krajem XIX veka, M. Valtrović (Валтровић 1884: 98–99) napominje da je lokacija korišćena da snabdeva opekom obližnje selo Drmno, ali da su veliku jamu prethodno koristili Rimljani.</s><s>Nažalost, jama nikada nije istražena, a u skorije vreme je i uništena napredovanjem površinskog kopa Drmno, tako da ovo može ostati samo u vidu pretpostavke.</s><s>Pored pomenutih, na prostoru Viminacijuma otkrivene su i druge jame, koje su mogle biti korišćene pri eksploataciji gline.</s><s>287</s> <s>Jedna ,,jama–rov’’ je delimično istražena na lokaciji Pirivoj, u blizini većeg građevinskog kompleksa (sl. 7.52; Raičković, Milovanović 2010; Vuković 2010; Redžić et al. 2021b: 135).</s><s>Istražena je u dužini od 10 m, širine je oko 8 m, a njena dubina nije poznata (sl. 7.53).</s><s>Nakon napuštanja, jama je zatrpana, a u njenoj ispuni je otkriven materijal iz perioda početka II i početka IV veka, koji verovatno potiče sa čišćenja nekropole Pirivoj.</s><s>Na oko 1 km severno od logora, na lokaciji Rit, otkriveno je više rovova različite orijentacije sa jamama, koji su mogli služiti kao pozajmišta gline i peska (sl. 7.54; Danković, Petaković 2014: 63; Redžić et al. 2017: 84–86; Milovanović et al. 2017).</s><s>Najveći rov istražen je 2014. godine, u dužini od 102 m, sa širinom koja varira između 1,9 m i 8 m (sl. 7.55).</s><s>Utvrđena dubina rova iznosi 0,55–1,5 m. Na rov se nadovezuju jame duboke i do 1,75 m. Na ovom prostoru do sada nisu otkriveni drugi ostaci keramičarske proizvodnje, a rov je korišćen tokom II veka i zapunjen u III veku, kada na lokalitetu niče više vila rustika.</s><s>Više manjih jama, koje su korišćene za eksploataciju gline je otkriveno u zapadnom delu arene viminacijumskog amfiteatara (sl. 7.56; Bogdanović 2019: 73, 128).</s><s>Kako nisu mogle biti korišćene tokom života amfiteatra, izvesno je da se njihova eksploatacija vršena u kasnoantičkom periodu.</s><s>Neke od navedenih jama su mogle biti korišćene za izradu opeka, međutim ni jedna se ne može direktno dovesti u vezu sa VII Klaudijevom legijom.</s> <s>Eksploatacija gline u otvorenim jamama predstavlja primaran vid rudarenja gline u rimskom periodu, ali je broj otkrivenih jama nesrazmerno mali u poređenju sa drugim objektima proizvodnje.</s><s>U vojnim radionicama jame–gliništa su otkrivene u Holtu, iako nisu istraživane (Grimes 1930: 41) i u Augusti Rauriki (sl. 3.48–3.49; Schmid 2008: 17; Berger 2012: 314316), koje predstavljaju jedinstveni primer sistematskog iskopavanja gline (vidi 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta – jame).</s><s>Jame–gliništa su otkrivene i u radionicama drugih proizvođača, međutim najčešće nisu istražene u celosti.</s><s>Sveukupno, čini se da su jame najčešće nepravilnog oblika osnove, iako mogu biti i pravougaonog ili kružnog (vidi Schmid 2008: 17–20).</s><s>Prostiru se na različitoj površini od 500 m2 pa do 7,5 ha (vidi 3.6.1.</s><s>Glinena ležišta – jame).</s><s>Sve navedeno odgovara primerima otkrivenim na Viminacijumu, koji predstavljaju redak primer bolje istraženih objekata ovog tipa.</s><s>Treba imati u vidu da veličina jama zavisi od obima i dugotrajnosti proizvodnje, odnosno da su jame mogle biti korišćene duži vremenski period.</s><s>7.5.2.</s><s>Vodosnabdevanje ciglana VII Klaudijeve legije Ciglane su snabdevane vodom na različite načine (vidi 3.6.2.</s><s>Vodosnabdevanje).</s><s>Jedini primer snabdevanja radionica VII Klaudijeve legije vodom je bunar iz radionice 2 – Zanatskog centra (sl. 5.26; vidi 5.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski Centar).</s><s>Blizina Dunava i Mlave i geološki sastav tla, čine da je nivo podzemnih voda Viminacijuma relativno visok, zbog čega su bunari bili primaran način snabdevanja vodom agera Viminacijuma.</s><s>Novijim istraživanjima otkriveno je više od dvadeset sličnih objekata za kaptiranje vode (sl. 7.57; Danković, Bogdanović 2017; Milovanović et al. 2018: 48–50).</s><s>Takođe, bunar je otkriven i u blizini radionice 4 (vidi 5.1.1.3.</s><s>Radionica 4), ali ga ne možemo sa sigurnošću vezati za pomenutu radionicu.</s><s>Bunari su najverovatnije bili primarni način snabdevanja i ostalih radionica za izradu keramičarskih proizvoda na lokaciji Pećine.</s><s>Jedan bunar je otkriven i u severnom delu lokacije, u blizini novootkrivene jame–gliništa (sl. 7.58; Redžić et al. 2021b: 120), dok je drugi otkriven u obližnjoj radionici na lokaciji Livade kod Ćuprije (Raičković, Redžić 2006: 87).</s><s>Takođe, M. Jovičić i B. Milovanović (2017: 32) pretpostavljaju da je na ovaj način snabdevana i proizvodnja na lokaciji Pirivoj.</s><s>Na koji način je izvedeno snabdevanje radionice na lokaciji Provalije – Teko–A nije poznato.</s> <s>Sveukupno, bunari su česti oblik snabdevanja radionica, kao što pokazuju primeri iz radionica Hernals (Mosser 2018: 620–621) i Rajncaberna (Reutti 1983: 39, 53).</s><s>Ipak, primeri drugih većih radionica, poput Hernalsa (Mosser 2018: 620–621), Holderuna (van Diepen, Polak 2009: 15–16) i Hunzenšvila (Schaer 2005: 49) svedoče da su često korišćeni i složeniji sistemi, poput cevovoda koji su često vezani sa bazenima za kaptažu i muljanje gline.</s><s>Jedan ovakav sistem je otkriven na prostoru radionice 2 (Zanatski Centar) (vidi 5.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski centar (Peći 2–4); sl. 5.30–5.32), međutim pripada kasnijoj fazi lokaliteta, te ga ne možemo dovesti u vezu sa proizvodnjom keramičkih građevinskih materijala.</s><s>7.5.3.</s><s>Trem za sušenje proizvoda</s> <s>Tremovi su posebna grupa objekata za sušenje proizvoda (vidi 3.6.5.</s><s>Objekti za sušenje proizvoda).</s><s>Jedini primer objekta ovog tipa otkriven je u radionici 2 – Zanatskom centru281 (vidi 5.1.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski centar).</s><s>Njegova osnova je samo delimično istražena, budući da nisu sve baze stubova otkrivene (sl. 5.3).</s><s>Objekat se prostire na površini od 750–800 m2 i imao je tri broda.</s><s>Zidani postamenti su osnova drvenih stubova, koji su nosili krovnu konstrukciju/pokrivač.</s><s>Krovnica je mogla biti od tegula i imbreksa, ali se ne može isključiti ni mogućnost da je bila od slame ili šindre.</s><s>Trem je najverovatnije imao otvorene strane, sa time što je mogao imati i drvenu tarabu, kao što ukazuju ostaci iz Štetfelda (Rabold 2007: 125–129, prema Mosser 2015: 67).</s><s>Pored primarne namene, objekat je mogao služiti i kao radionica, za pripremu i oblikovanje proizvoda (vidi Sperling 2020: 171–172).</s><s>Analogije ovom tipu objekata nismo pronašli na prostoru okolnih provincija, ali su slični objekti otkriveni u gotovo svim većim vojnim ciglanama, kao i u nekim većim civilnim Tabela 7.5.</s><s>Konstrukcijske karakteristike tremova za sušenje opeka Provincija</s> <s>Tremovi su najčešće pravougaonog oblika osnove, ali ovo nije nužno pravilo, kao što pokazuje Hala br. 3 iz Kapelana, sa osnovom u obliku latiničnog slova L (sl. 7.62; Stoffel 2009: 269).</s><s>Njihove dimenzije značajno variraju, od manjih, poput jednobrodnog iz Vindobone (oko Schaer 2005: 46–48, fig.</s><s>10–11; Deschler–Erb 2012: 44) ili Ksantena (dužine oko 60 m) (prema Mosser 2015: 67).</s><s>U poređenju sa objektima otkrivenim na prostoru Germanije i Galije (sl. 7.63), objekat otkriven u Zanatskom centru spada u grupu manjih objekata, površine između 100 i 299 m2 (Sperling 2020: 172).</s><s>Konstrukcija ovih objekata je većinski od drveta, pa nije 281 Iz razloga navedenih u poglavlju 5.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski Centar, smatramo da je u pitanju jedan objekat.</s><s>289</s> <s>Stoffel 2009: 269 moguće istražiti konstruktivne razlike.</s><s>Primetno je da većina pomenutih tremova ima stubove ukopane u zemlji, sa fundamentom i oblogom od zemlje/gline.</s><s>Drugi način fundiranja sa zidanom osnovom, kakav je korišćen u Viminacijumu je znatno ređi i analogije smo pronašli samo u De Holdeurnu (Holwerda, Braat 1946) i Štetfeldu (Rabold 2008).</s><s>Takođe, trem u Zanatskom centru je najverovatnije natkrivao i peći, što je retko, ali je dokumentovano kod hala je štitio peći od elemenata, međutim ostaje nejasno na koji je način ovo konstruktivno izvedeno i u kojoj meri je predstavljalo opasnost od požara.</s><s>7.5.4.</s><s>Opekarske peći VII Klaudijeve legije Opekarske peći VII Klaudijeve legije pripadaju tipu četvorougaonih vertikalnih peći sa dve odaje.</s><s>Ovo je najrasprostranjeniji i najčešći tip peći na prostoru Mediterana (vidi 3.6.6.</s><s>Peći).</s><s>Prema morfološkim karakteristikama razlikuju se dva osnova tipa (Tabela 7.6): normalan tip peći sa centralnim kanalom (tip II/b) i peći složene konstrukcije sa dva ložišna kanala (tip II/d).</s><s>Donju komoru peći normalnog tipa (tip II/b) odlikuje jedan centralni i više poprečnih kanala koje formiraju poprečni zidovi.</s><s>Donju komoru peći složenog tipa (tip II/d) čine tri paralelna zida, koji obrazuju dva centralna kanala.</s><s>Za peć 15 VII legije nije moguće odrediti Tabela 7.6.</s><s>Morfometrijske karakteristike peći VII Klaudijeve legije Radionica</s> <s>Ovi tipovi peći prisutni su i na drugim lokalitetima Gornje Mezije, uključujući i Viminacijum, na prostoru okolnih provincija i u radionicama drugih vojnih jedinica širom Carstva.</s><s>Stoga je uporedo sa definisanjem karakteristika peći VII legije, izvršena i komparacija morfometrijskih karakteristika i građevinskih tehnika sa drugim sličnim objektima, sa ciljem da se utvrdi postojanje određenih pravilnosti ili značajnih odstupanja.</s><s>Posebnu pažnju smo obratili na tehnike konstrukcije pojedinačnih elementa peći – donje komore, lukova i bočnih kanala, rešetke i prefurnijuma (sl. 3.53), kao i građevinske materijale koji su korišćeni pri zidanju peći.</s><s>Takođe, na osnovu očuvanih elemenata predložena je i rekonstrukcija pokrivača Većina peći VII Klaudijeve legije pripada normalnom tipu četvorougaonih peći sa centralnim kanalom (tip IIb), koji predstavlja najrasprostranjeniju varijantu peći na prostoru Mediterana i tipičan je za Rimsko Carstvo (Le Ny 1988: 19–29).</s><s>Pored peći VII legije, četiri 290</s> <s>Prefurnijum peći ovog tipa otkrivene su u Viminacijumu, a još pet282 je poznato sa lokaliteta Gornje Mezije (sl. 7.64; Tabela 7.7).</s><s>Sa prostora Viminacijuma, dve peći potiču sa lokacije Livade kod Ćuprije (sl. 7.65–7.66) i nalaze se na oko 200–250 m zapadno od radionica VII legije na lokaciji Pećine (Jovičić, Redžić 2012; Jevtović 2022: 141–142).</s><s>Pozicija ovih peći, detaljni podaci o njihovoj konstrukciji,283 kao i o ostalim celinama284 na lokaciji nam nisu poznati.</s><s>Jedna peć je otkrivena na lokaciji Pirivoj, na 425 m istočno od istočne kapije vojnog logora (sl. 7.67; Jovičić, Milovanović 2017; Jevtović 2022: 134).</s><s>Okolina peći nije istraživana, međutim geofizičkom prospekcijom identifikovano je više anomalija zapadno od peći, koje mogu predstavljati ostatke drugih peći (sl. 7.68; Jovičić, Milovanović 2017: 31, fig.</s><s>12.).</s><s>Jedna peć potiče iz male radionice Pored Viminacijuma, pet peći ovog tipa je otkriveno na lokalitetima Gornje Mezije.</s><s>Jedna radionica sa dve peći otkrivena je u Bakionici kod Požege, u blizini vile rustike, ali je samo jedna peć očuvana u većoj meri (sl. 7.69; Бућић, Петровић 1984).</s><s>Po jedna peć ovog tipa je otkrivena na lokalitetu Čukojevac kod Kraljeva, u blizini antičkog naselja Praesidim Pompei Sa prostora okolnih provincija potiče 37 peći ovog tipa (sl. 7.64).</s><s>Jedanaest peći otkriveno je na prostoru provincije Dalmacije (Tabla 7.8; sl. 7.72), deset u Donjoj Panoniji (Tabla 7.9; sl. 7.73–7.74; vidi Dobosi 2021);285 dvanaest, odnosno četrnaest peći ovog tipa286 potiče iz Donje Mezije (Tabla 7.10; vidi Харизанов 2019: 358–359, Table 2.4); a četiri sa prostora Dakije (Tabla 7.11; vidi Tentea, Ratiu 2014).</s><s>Primetno je da su peći ovog tipa uglavnom deo radionica (Akvinkum, Sirmijum; Crikvenice, Lorun, Butovo, Bjala Čerkva, Guslar, Tervelsko, Ostrov, Pavlikeni, Micija, Romula i Kristešti (Cristești)).</s><s>Izuzetak u tom smislu predstavljaju peć iz Lopara i možda peći iz Gorskog Ablanova kod Trgovišta i Hobite kod Sarmizegetuze.</s> <s>Peći ovog tipa su korišćene u vojnim radionicama širom Carstva287 (Tabela 7.12), ali smo za potrebe ove analize izabrali one koje su sigurno korišćene za pravljene opeka – peći iz 1983: 42–44), Auguste Raurike (Schmid 2008: 26–34; Berger 2012: 311–314) i Hunzenšvila u Gornjoj Germaniji (Schaer 2005; Arnold 1966).</s><s>282 Jedna četvorougaona peć je otkrivena na lokalitetu Ćićina, međutim nije moguće odrediti tip ove peći (Ђорђевић, Рашковић 2004: 34; Рашковић 2009: 23).</s><s>283 Jedna od peći sa lokacije je poznata samo na osnovu plana osnove (Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu, neobjavljeno).</s> <s>284 Peć se nalazi u blizini vile rustike iz IV veka, u čijoj je blizini otkriveno pet kružnih peći, bunar i više otpadnih jama (Jovičić, Redžić 2012; Dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu, neobjavljeno).</s><s>Akvinkumu (Vamos 2010; Facsády 1997) i Progarskim Vinogradima (Dimitrijević 1967; Dimitrijević 1969: 108) otkrivene su četvorougaone peći koje nije moguće tipološki odrediti.</s><s>286 Na lokalitetu Bjala Čerkva kod Pavlikena otkriveno je tri ili pet peći ovog tipa.</s><s>Takođe, ovom tipu možda pripada i peć iz Loveča (vidi Харизанов 2019: 490, kat.</s><s>62).</s><s>287 Za veliki broj peći otkriven u vojnim radionicama nam nije poznat izgled, a deo peći pripadaju tipu peći sa centralnim zidom (npr. Vindobona; Mosser 2013: 149–150; Mosser 2014: 1).</s><s>Takođe, neke peći tipa II/b vezuju se za proizvodnju keramike.</s> <s>Sveukupno, peći tipa II/b su sličnog oblika osnove, međutim njihova veličina značajno varira.</s><s>Kod VII legije veličina donje komore varira između 2,60 x 2,70 (peć 12) i 6,75 x 4,60 m (peć 8) (sl. 7.76).</s><s>Takođe, usled različite dužine stranica, peći 2–4 su blago trapezoidnog oblika, međutim ovo ne treba smatrati značajnom karakteristikom.</s><s>Ukoliko posmatramo samo površinu gornje komore (Tabela 7.6), koja predstavlja kapacitet peći, primetno je da većina peći VII legije zauzima površinu između 6,89 i 12,07 m2 (peći 2–4, 6–7, 11), sa stranicama dužine između 2,50 i 3,50 m. Peć 8 je značajno veća sa površinom od čak 21 m2.</s><s>Peći 12 i 16 su značajno manje, sa stranicama kraćim od 3,00 m i među najmanjim su pećima za pravljenje opeka na Viminacijumu (vidi Jevtović 2022).</s><s>Slika 7.76.</s><s>Veličina donje komore peći tipa II/b VII legije U poređenju sa pećima VII legije, druge peći Gornje Mezije uglavnom imaju manje gornje komore (Tabela 7.7).</s><s>Izuzetak su peći sa Pirivoja i iz Stalaća, koje su približne veličine kao i većina peći VII i peć iz Marguma, koja je značajno veća (9 x 7* – verovatno 9 x 9 m) sa gornjom komorom površine veće od 52,8 m2 (8 x 6,60* m).</s><s>Razlog velike zastupljenosti peći manjih dimenzija verovatno treba tražiti u tome što su do sada otkrivene peći Gornje Mezije pripadale manjim radionicama.</s> <s>Morfometrijski, peći iz okolnih provincija su veoma raznovrsne (Tabele 7.8–7.11).</s><s>Njihove dimenzije variraju od 2,25 x 1,90 m, koliko iznose dimenzije peći 3 iz Sirmijuma do 10 x 5 m, koliko iznose dimenzije peći iz Višića kod Čapljina.</s><s>Osam peći ima gornju komoru manju od 6,9 m2.</s><s>Većina, od 15 peći ima gornju komoru površine između 7,5 m2 i 16 m2 , što se podudara sa najvećim brojem peći VII legije.</s><s>Najmanje šest peći ima gornju komoru površine 292</s> <s>Марић 1951: 121–123 veće od 20 m2, od kojih sve potiču iz velikih radionica sa organizovanom proizvodnjom u Dalmaciji (Loron, Višići kod Čapljina i Crikvenica).</s><s>Tabela 7.8.</s><s>Peći tipa II/b otkrivene na prostoru Dalmacije Lokalitet</s> <s>Većina analiziranih vojnih radionica ima i veće i manje peći tipa II/b (Tabela 7.12).</s><s>Njihove dimenzije variraju između 2,40 x 1,20 m (Augusta Raurika ZK 48) i 9,25 x 7,20 m (Augusta Raurika ZK 50), sa time što čak devet peći ima stranice duže od 4 m i pripada većim pećima.</s><s>Ovo se ogleda u površini gornje komore, gde 11 peći ima površinu veću od 6 m2, što odgovara pećima VII legije, međutim čak šest ima površinu veću od 12 m2 i ako izuzmemo peć 8, veće su od svih drugih peći VII legije.</s><s>Jedina analogija ovoj peći je peć 5 iz Holta, koja ima 293</s> <s>Floca 1944: 431–440; Tentea, površinu veću od 20 m2.</s><s>Pet peći iz vojnih radionica pripada manjoj grupi, među kojima ima peći sa gornjom komorom površine od oko 2 m2, što odgovara pećima 12 i 16 VII legije.</s><s>Tabela 7.12.</s><s>Peći tipa II/b otkrivene u vojnim radionicama Lokalitet</s> <s>Sve navedeno ukazuje da postoji tendencija većih i organizovanijih radionica, među koje spadaju i vojne, prema pećima sa većim kapacitetom (sl. 7.77).</s><s>Ovakva situacija je primetna i u radionicama VII legije.</s><s>Naime, peći VII legije su uglavnom veće od drugih peći iz Gornje Mezije i okolnih provincija, osim peći iz većih radionicama.</s><s>U odnosu na druge vojne ciglane, peći VII legije su malo manje.</s><s>Pored većih peći, u vojnim radionicama se javljaju i peći manjih dimenzija.</s><s>Za razliku od većih peći, one se češće javljaju usamljene, odnosno ne rade u tandemu sa drugim pećima, međutim ovo nije slučaj u radionicama VII legije, o čemu svedoči radionica 7, koja se sastoji isključivo od manjih peći.</s><s>Razlog postojanja peći drastično manjeg kapaciteta u vojnim radionicama nije moguće definitivno razjasniti.</s><s>Razlog možda treba tražiti u njihovoj nameni, budući da su zbog manjeg kapaciteta prilagođenije drugim, manjim predmetima od keramike, međutim opeke otkrivene u pećima ZK 51 u Augusti Rauriki (Schmid 2008: Abb.</s><s>30, 13), peć 12a iz Rajncaberna (Reutti 1983: 42–44) i jedna od peći iz radionice 7 VII legije nesumnjivo svedoče da su i peći ove veličine korišćene za pečenje opeka.</s><s>Ipak, kako se u radionicama često odvijala i proizvodnja drugih keramičkih predmeta (vidi 7.6.</s><s>Specijalizacija proizvodnje i legijska proizvodnja keramike), nije nužno da je proizvodnja opeka zaista bila i njihova originalna namena.</s><s>294</s> <s>Slika 7.77.</s><s>Dimenzije analiziranih peći tipa II/b Kada govorimo o tehnikama zidanja peći i njihovih elemenata (sl. 3.53), primećene su brojne razlike, kako među samim pećima VII legije, tako i u odnosu na ostale pomenute peći.</s><s>Peći 2–4 bile su ukopane do pokrivača gornje komore, dok su sve ostale peći VII legije ukopane do visine rešetke.</s><s>Iako nemamo podatke za većinu, čini se da je ovakvo rešenje dominantno i kod ostalih peći, nezavisno od regiona i vrste proizvođača.</s><s>Donji deo peći VII legije formiran je na dva načina.</s><s>Zastupljenija tehnika je podrazumevala da se iskopa jama u kojoj su potom podignuti spoljni i poprečni zidovi donje komore.</s><s>Ovako su građene peći 2–4, 8 i 16, a verovatno i peći 11–13.</s><s>Ovakav način zidanja je dominantan i kod drugih opekarskih peći iz Gornje Mezije.</s><s>Zidane donje komore imaju peći sa Pirivoja i Više Grobalja u Viminacijumu, peć iz Bakionice kod Požege i najverovatnije i peć iz Marguma.</s><s>Isto važi i za okolne provincije, gde je na ovakav način formirana donja komora peći iz Sirmijuma, Crikvenice, Loruna, Pavlikena i svih peći u Dakiji, osim možda peći iz Micije.</s><s>Posebno treba napomenuti da na osnovu dostupnih podataka, sve peći iz analiziranih vojnih radionica imaju zidane donje komore.289 Alternativni način formiranja donje komore podrazumevao je da se oblik donjeg dela peći sa poprečnim zidovima formira u zdravici i potom obzida pečenom ili nepečenom opekom.290 Kod VII legije ovako su formirane samo peći 6 i 7, a ovakav način zidanje je veoma redak i u drugim radionicama.</s><s>Naime, donju komoru formiranu u zdravici u Gornjoj Meziji imaju samo peć 1 sa lokacije Livade kod Ćuprije u Viminacijumu291 i peć iz Čukojevca, dok je na prostoru okolnih provincija na ovakav način formirana donja komora peći iz Sirmijuma, Višića, Ostrova, Gorskog Ablanova i peći iz sela Guslar kod Tervela.292 Kada govorimo o tehnikama zidanja donje komore peći, treba napomenuti da je dno centralnog kanala 289 Prema tipološkoj opredeljenosti, peć ZK 45 iz Auguste Raurike nema spoljne zidove, međutim ovi zidovi se vide na fotografijama peći (vidi Schmid 2008: 26–34).</s><s>291 Na osnovu opisa iz dnevnika istraživanja (Dokumentacija Arheološkog Instituta, Beograd).</s><s>292 Poseban primer predstavlja peć iz Lopara, koja je donjim delom formirana u steni (Lipovac Vrkljan, Šiljeg VII legija</s> <s>Nosač gornje komore peći predstavljaju lukovi.</s><s>Karakteristično je da sve peći VII legije, kao i ostale peći sa Viminacijuma imaju pravi luk, za razliku od ostalih peći iz Gornje Mezije, čiji je centralni kanal zasveden lažnim svodom, osim možda peći iz Marguma.</s><s>Kod svih drugih analiziranih peći iz okolnih provincija i iz vojnih radionica, lažni svod je primećen samo kod peći ZK 45 i 50–51 iz Auguste Raurike.</s><s>Među analiziranim pećima, broj lukova, a time i broj poprečnih kanala značajno varira.</s><s>Kod peći VII legije, peć 16 ima tri para poprečnih kanala, peći 6 i 7 imaju po četiri, a peći 2–4 i 8 imaju po šest.</s><s>Između tri i šest parova bočnih kanala imaju i ostale peći iz Viminacijuma i Gornje Mezije (vidi Tabela 7.7), kao i većina peći iz okolnih provincija, a javljaju se i primerci sa osam kanala.</s><s>U tom smislu izuzetak su peći iz radionice u Lorunu, koje imaju čak 12 bočnih kanala.</s><s>Između četiri i šest kanala imaju i peći iz Auguste Raurike, Rajncaberna i Hunzenšvila, sa time što peć iz ZK 50 iz Auguste Raurike ima sedam parova, a peći iz Holta imaju osam, odnosno devet parova bočnih kanala.</s><s>Stoga, čini se da je standardno da opekarske peći imaju između tri i šest parova bočnih kanala, te da peći VII legije ne pokazuju značajna odstupanja od drugih struktura ovog tipa.</s><s>Takođe, poređenje sa dimenzijama peći ukazuje da broj poprečnih kanala nema nužno veze sa veličinom peći.</s><s>Bočni kanali peći VII legije su formirani na tri načina (vidi sl. 3.54), sa time što nam nije poznat izgled bočnih kanala peći 6 i 11–13.</s><s>Peći 2–4 imaju vertikalne bočne kanale, izdignute u odnosu na nivo dna centralnog kanala (varijanta 2 prema Le Ny 1988: 55; sl. 3.54).</s><s>Na drugim primercima iz Gornje Mezije, ovo se javlja kod peći iz Viminacijuma, sa lokacije Više Grobalja, dok se na prostoru okolnih provincija javlja samo kod peći 4 i možda 5 iz Sirmijuma.</s><s>Drugi način formiranja su zakošeni kanali, u padu od spoljnog zida peći prema centralnom kanalu.</s><s>Kod peći VII legije javljaju se dve varijante – kod peći 7 kosina se završava neposredno iznad nivoa dna centralnog kanala (varijanta 4 prema Le Ny 1988: 55; sl. 3.54), dok se kod peći 8 kanali završavaju značajno iznad dna kanala (varijanta 3 Le Ny 1988: 55; sl. 3.54).</s><s>Kosi bočni kanali su u Gornjoj Meziji dokumentovani samo kod peći iz Stalaća; u Gorskom Ablanovu kod Trgovišta i Kristešti na prostoru okolnih provincija i kod peći iz Holta među vojnim radionicama.</s><s>Iako se čini da je ovakav način izvođenja bočnih kanala ređi, treba imati u vidu da nam nije poznat izgled bočnih kanala većine peći iz okolnih provincija, kao ni peći iz vojnih radionica.</s><s>Kada je u pitanju tehnika formiranja bočnih kanala, peć 16 VII legije je poseban slučaj.</s><s>Kod ove peći je primenjen kombinovani metod, sa prvim i poslednjim vertikalnim kanalom, a zakošenim unutrašnjim kanalima, za šta nismo pronašli analogije.</s><s>Lukovi su nosili rešetku peći, odnosno podnicu gornje komore peći, koja je kod VII legije takođe formirana na dva načina.</s><s>Kod peći 2–4, 6 i 16, za koje znamo izgled rešetke, građena je od horizontalno postavljenih nepečenih ili pečenih opeka, koje mogu biti cele ili ulomci.</s><s>Izuzetak predstavlja peć 8, čija je rešetka na prostoru iznad bočnih kanala građena od vertikalno postavljenih opeka u cik–cak šemi, kako bi se omogućio prostor za ventilacione rupe.</s><s>Prva tehnika zidanja primenjena je kod gotovo svih peći ovog tipa koje imaju očuvanu rešetku, a za koje imamo podatke (Viminacijum – Pirivoj, Viminacijum – Više Grobalja, Čukojevac, Stalać, Crikvenice, peć 3 iz Sirmijuma, Gorsko Ablanovo, Ostrov, Pavlikeni i verovatno i peći iz Hobite kod Sarmizegetuze i Butova), uključujući i peći iz Holta (Grimes 1930: 29–41), koje su jedini primer iz vojnih radionica za koje imamo ovaj podatak.</s><s>Od svih analiziranih peći tipa II/b, jedini primer upotrebe vertikalnih opeka pri gradnje rešetke je peć iz Kristeštija (Man et al. 2010: 87), međutim ni ovde opeke nisu ređane u cik–cak šemi kao kod peći 8 VII legije.</s><s>Jedini identičan primer konstrukcije rešetke je peć 14 sa lokacije Provalije – TEKO–A. 296</s> <s>Ventilacioni otvori u rešetki peći su na pećima VII legije postavljani u jedan (peć 2–4; 8) ili dva reda (peći 6–7).</s><s>Njihova organizacija, broj i veličina varira, međutim uočavaju se pravilnosti, ali samo kod peći koje su pripadale istim radionicama (peći 2–4 i peći 6–7).</s><s>Posebno su karakteristične peći 6 i 7, koje imaju dva reda otvora iznad svakog bočnog kanala.</s><s>Otvori su kosog preseka i sustiču se iznad bočnih kanala.</s><s>Budući da ne postoje pravilnosti ni kod peći VII legije, smatramo da nije smisleno porediti sa drugim pećima.</s><s>Prefurnijum peći je retko očuvan u celosti i kod peći VII legije javljaju se dve tehnike njegove konstrukcije.</s><s>Peći 2–4 i 8 imaju ,,zidani’’ prefurnijum u formi svoda, dok je kod peći 6 i 7 formiran od zapečene zemlje i levkastog oblika.</s><s>Prvi način gradnje je dominantniji i javlja se kod velikog broja peći iz Gornje Mezije (Pirivoja – Viminacijum i Čukojevac), okolnih provincija (Lorun, Lopar, Crikvenica, Pavlikeni i svih peći iz Dakije osim možda peći iz Micije i Hobite).</s><s>Nažalost, nisu nam dostupni podaci o načinu izvođenja prefurnijuma peći iz vojnih radionica, iako na osnovu planova deluje da većina ima zidani prefurnijum.</s><s>Prefurnijum levkastog oblika od zapečene zemlje imaju peć u Stalaću, peći na lokaciji Livade kod Ćuprije, peći 4 i možda 5 u Sirmijumu, obe peći iz sela Guslar kod Tervela, peći iz Gorskog Ablanova i iz Ostrova.</s><s>Dosadašnja istraživanja ukazuju da dužina prefurnijuma nije u korelaciji sa veličinom peći, međutim moguće je da duži prefurnijum omogućava bolju termičku kontrolu peći.</s><s>Upečatljivo je da je prefurnijum peći 8 zazidan (sl. 5.64).</s><s>Ovo je standardna procedura prilikom poslednje faze pečenja proizvoda, nakon što je loženje peći završeno, sa ciljem sprečavanja proboja hladnog vazduha u peć (Cuomo di Caprio 1972: 388, 431).</s><s>Sa istim procesom najverovatnije treba dovesti u vezu i dva stuba otkrivena ispred prefurnijuma peći 7 (sl. 5.51), čemu smo jedine analogije pronašli kod peći iz Great Cansiron Farm–a u Hartfildu u Sve navedeno jasno ukazuje da nije moguće identifikovati konstruktivne specifičnosti peći VII legije.</s><s>One se prema tehnikama zidanja peći VII legije ne razlikuju značajno od drugih peći tipa II/b i čini se da ne postoje velike razlike u konstrukciji vojnih peći u odnosu na civilne.</s><s>Jedina značajna razlika je da peći iz Gornje Mezije uglavnom imaju lažni svod, što je retko kod drugih peći, uključujući i peći VII legije.</s><s>Kod VII legije je primetno da ni jedna peć nije identična, što važi čak i za peći unutar iste radionice.</s><s>Ovo ukazuje da postoji određena trpeljivost u načinu izvođenja konstruktivnih elemenata, te da ne postoji jasno definisan šablon pri podizanju peći, već da u velikoj meri zavisi od iskustva i znanja majstora.</s><s>Takođe, ne možemo isključiti ni mogućnost da su majstori eksperimentisali sa različitim konstruktivnim elementima.</s> <s>Složenom tipu peći pripadaju peći 5 i 14 (Tabela 7.6).</s><s>Peći ovog tipa su uglavnom većih dimenzija, imaju veću termalnu moć i nosivost (Cuomo di Caprio 1972: 438–440).</s><s>Značajno su veće od većine peći tipa II/b, ali se međusobno razlikuju po veličini, obliku i konstrukciji.</s><s>Obe su četvorougaonog oblika osnove, sa time što je plan donje komore peći 14 približno kvadratne osnove, dužine stranice od oko 5,80 m, dok je peć 5 pravougaona, dimenzija 7,30* x 3,80 m. Sa druge strane, površina gornje komore293 obe peći prelazi 20 m2, što je gotovo duplo u odnosu na prosek peći osnovnog tipa, sa izuzetkom peći 8 (sl. 7.78).</s><s>293 Površina gornje komore peći 5 je izračunata pod pretpostavkom da debljina zidova iznosi 0,20 m. 297</s> <s>Slika 7.78.</s><s>Površina gornje komore peći VII Klaudijeve legije Peći ovog tipa su retke, ali se javljaju širom Carstva.</s><s>U Gornjoj Meziji,294 jedina peć ovog tipa je otkrivena na lokaciji Crnoklište – Gornje polje (SO Pirot),295 međutim nisu nam poznati podaci o ovom nalazu.</s><s>Iz okolnih provincija296 (Tabela 7.13), ovom tipu možda pripada jedna peć iz Sirmijuma (sl. 7.79; Jeremić 2000: 143–144) i jedna sa ostrva Pag (Gluščević 1989: 73–74).</s><s>Upadljivo je da su obe manjih dimenzija i da se konstrukcijski veoma razlikuju.</s><s>Tabela 7.13.</s><s>Peći tipa II/d otkrivene na prostoru Gornje Mezije i okolnih provincija Lokalitet</s> <s>Peći ovog tipa se pretežno javljaju u većim radionicama, često vojnog karaktera (Tabela 7.14).</s><s>Po jedna peć je otkrivena u radionici Hernals kod Vindobone u Gornjoj Panoniji (Mosser Tabela 7.14.</s><s>Peći tipa II/d otkrivene u vojnim radionicama Lokalitet</s> <s>Peć u Holtu je većih dimenzija, 9,15 x 8,91 m, dok je peć iz Hernalsa manja, dužine 5,60 m. Obe peći su znatno veće od peći ovog tipa iz civilnih radionica i po dimenzijama približno odgovaraju pećima VII legije ovog tipa.</s><s>294 Ovom tipu možda pripada jedna velika peć, dimenzija 20 x 10 m iz Prahova (Јанковић 1981: 126).</s><s>Takođe, jedna peć ovog tipa je otkrivena u Caričinom Gradu, međutim pripada kasnijem periodu (Баван, Иванишевић 2006: 61–62; Jeremić 2010: 78–80; Momčilović–Petronijević et al. 2018: 396–397).</s><s>295 Prema usmenom svedočanstvu Gorana Ilijića.</s><s>296 Ovom tipu možda pripada i jedna peć iz Vinkovaca (vidi Iskra–Janošić 2001: 114), međutim usled neobičnog izgleda osnove donje komore ovo nije izvesno.</s> <s>U konstruktivnom smislu peći ovog tipa su veoma različite, zbog čega nije smisleno porediti njihove konstrukcije.</s><s>Donju komoru peći ovog tipa formiraju tri paralelna zida, koja su ukopana u zemlju.</s><s>Karakteristično je da ni jedna peć VII legije nema normalno izveden zadnji zid.</s><s>Kod peći 5, otvor kanala je sa zadnje strana zazidan (sl. 5.39–5.41), dok zadnju stranu peći 14 u donjoj zoni čini zemlja, a tek u gornjoj zoni zid.</s><s>Dno centralnog kanala obe peći je ravno.</s><s>Peć 5 ima centralni kanal ukopan u odnosu na osnovu peći, dok je kod peći 14 zadnji deo centralnog kanala redukovan stepenikom, formiranim u zdravici.</s><s>Broj lukova koje nose rešetku peći je takođe različit, pa peć 14 ima sedam lukova, a peć 5 čak devet.</s><s>Broj bočnih kanala kod ovog tipa peći varira, pa peć iz Sirmijuma, koja je manjih dimenzija ima samo tri bočna kanala, dok peć iz Holta ima čak 13 bočnih kanala.</s><s>Specifičan je način izvođenja lukova peći 14, koji su izvedeni sa dva reda pečenih opeka, što je primećeno samo kod peći sa Paga, dok ostale peći imaju lukove izvedene od jednog reda opeka.</s><s>Bočni kanali kod peći ovog tipa VII legije su izvedeni na dva načina, iako se kod ovog tipa peći uvek završavaju u poprečnim zidovima.</s><s>Kod peći 5, bočni kanali imaju horizontalno dno (varijanta 2 prema Le Ny 1988: 55; sl. 3.54), dok peć 14 ima kose bočne kanale (varijanta 3 prema Le Ny 1988: 55; sl. 3.54), osim posljednjeg, koji je vertikalan i završava se na nivou dna centralnih kanala.</s><s>Na sličan način su izvedeni i bočni kanali peći iz Holta (varijanta 3 prema Le Ny 1988: 55; sl. 3.54).</s><s>Peć 5 nema očuvanu rešetku, dok je rešetka peći 14 formirana od horizontalno postavljenih opeka, osim prostora iznad bočnih kanala, gde je formirana od vertikalno postavljenih opeka u cik–cak šemi, sa rupama za cirkulaciju gasova između opeka.</s><s>Nisu nam poznati detalji konstrukcije drugih peći ovog tipa, ali je upečatljivo da je na identičan način formirana je rešetka peć 8 tipa II/b, a slična tehnika zidanja rešetke nije primećena ni kod jedne druge peći.</s><s>Takođe, drastične su i razlike u izgledu prefurnijuma peći.</s><s>Naime, prefurnijum peći 14 nije očuvan, ali je najverovatnije bio u formi svoda.</s><s>S druge strane, izgled prefurnijuma peći 5 nije moguće definitivno rekonstruisati, jer se na osnovu fotografija stiče utisak da je u formi svoda, dok je u dnevniku istraživanja naglašeno da je građen od zemlje.</s><s>Poseban element predstavlja venac oko donje komore peći 14, napravljen od ulomaka opeka, a koji je služio kao osnova za insulaciju gornje komore peći.</s><s>Analogije ovom elementu nismo pronašli kod drugih peći.</s><s>Izvršena analiza ukazuje na veliku raznolikost u elementima i tehnikama gradnje peći tipa II/d, uprkos tome što pripadaju istom tipu, tj. imaju isti plan osnove.</s><s>Pojedinačni elementi ovih peći mogu biti slični kao kod peći osnovnog tipa.</s><s>Peć 5 se značajno razlikuje od drugih analiziranih peći ovog tipa, dok je peć 14 slična drugim pećima ovog tipa iz vojnih radionica.</s><s>7.5.4.3.</s><s>Građevinski materijali korišćeni za gradnju peći Peći VII legije, nezavisno od tipa, zidane su od gline i nepečenih i/ili celih ili ulomaka pečenih opeka (Tabela 7.15).</s><s>Nažalost, nisu nam poznati građevinski materijali korišćeni za zidanje peći 11–13, 15 i 16.</s><s>Osnovni građevinski materijal za izradu većine ostalih peći bile su nepečene opeke, sa time što su korišćeni različiti formati, a često je korišćena i kombinacija nepečenih i celih i/ili ulomaka pečenih opeka.</s><s>Peći 2–4 su mahom građene od nepečenih opeka formata lidion, ali duple debljine u odnosu na standardni format (40 x 28 x 10 cm).</s><s>Peć 5 je zidana sličnim opekama, istog formata i debljine, ali malo veće dužine (44 x 28 x 10 cm).</s><s>Sličan format (46 x 28 x 10 cm) korišćen je i za izgradnju peći 8, sa time što su korišćene i nepečene opeke formata besalis (30 x 30 x 9 cm).</s><s>Peć 7 građena je i od većih lidiona nestandardnih dimenzija (56 x 38 x 7–8 cm).</s><s>Važno je napomenuti da opeke ovog formata nemamo u analiziranom korupusu, što dalje govori da su one posebno oblikovane za podizanje peći.</s><s>Peć 14 i delovi peći 8 zidani su od pečenih lidiona 299</s> <s>298 standardnih dimenzija (42 x 28 x 4,5 cm).</s><s>Vezivni materijal korišćen pri zidanju svih peći bilo je blato, odnosno mešavina gline sa plevom.</s><s>Tabela 7.15.</s><s>Građevinski materijali korišćeni u konstrukciji peći VII Klaudijeve legije Radionica</s> <s>Sirove opeke predstavljaju osnovni građevinski materijal većine peći tipa II/b iz Gornje Mezije298 i regiona.</s><s>Ipak, peći su retko građene isključivo od nepečenih opeka, poput peći iz Lopara i Kristešti, već su najčešće građene u kombinaciji sa celim ili ulomcima pečenih opeka (Pirivoj – Viminacijum i Čukojevac u Gornjoj Meziji; Lorun u Dalmaciji, većina peći u Donjoj Meziji; Romula i verovatno Hobita u Dakiji).</s><s>Takođe, peći u regionu su retko zidane isključivo od pečenih opeka (Sirmijum, Gorsko Ablanovo, Guslar i Pavlikeni).</s><s>Slična situacija je i sa pećima tipa II/b iz analiziranih vojnih radionicama.</s><s>Naime, i ove peći su primarno zidane od nepečene opeke, bilo isključivo (ZK 45 iz Auguste Raurike) ili u kombinaciji sa pečenim opekama (Holt i Rajncabern), ali je i primetno veći broj peći zidan isključivo od celih i/ili ulomaka pečene opeka (Hernals, Holt i Hunzenšvil).</s><s>Malobrojne peći tipa II/d su takođe zidane standardnim materijalima, sa time što se opažaju neke osobenosti.</s><s>Peć 1 iz Sirmijuma je u celosti zidana nepečenim opekama, dok je peć sa Paga zidana isključivo pečenim opekama.</s><s>Peći ovog tipa iz vojnih radionica su čini se mahom građene od pečenih opeka (Mosser 2013: 146–147, Abb.</s><s>2), dok je u konstrukciji peći iz Holta korišćen i peščar (Grimes 1930: 24–28).</s><s>Ova raznovrsnost se vidi i u gradnji pojedinačnih delova peći VII legije, posebno lukova, rešetke i prefurnijuma.</s><s>Lukovi kanala su zidani od nepečenih opeka (peći 2–4 i 16), pečenih opeka (peći 6, 8 i 14) ili u kombinaciji (peć 5).</s><s>Rešetke peći su takođe bile zidane od nepečenih opeka (peći 2–4 i 8) ili ulomaka pečenih opeka (peći 6 i 14).</s><s>Kao što je pomenuto u prethodnom poglavlju, prefurnijumi peći VII legije su formirani na dva načina, od pečene Sve navedeno svedoči da su pri izradi peći VII legije korišćeni standardni materijali, koji se javljaju kod većine drugih peći za pravljenje keramičkih proizvoda.</s><s>Izbor ovih materijala je uslovljen njihovom dostupnošću u keramičkim radionicama i odgovarajućim termičkih karakteristika samih materijala.</s><s>Iako su u osnovi isti, kod peći VII legije nismo uočili neke preferencije u izboru građevinskih materijala, a čini se da ovo važi i za sve druge analizirane peći, nezavisno od regiona ili vrste proizvođača.</s><s>Među pećima VII legije, sve sličnosti pri 297 Simbolom * je obeležen materijal koji je korišćen prilikom popravke peći, odnosno ne pripada originalnim materijalima.</s> <s>300 izboru materijala se javljaju na nivou pojedinačnih peći, odnosno radionica.</s><s>Ovo je direktan odraz trenutne dostupnosti materijala ili uticaja samog majstora opekara.</s><s>Važno je istaći da su pri podizanju peći, primećena upotreba posebnih formata opeka, koji se ne javljaju u standardnom repertoaru VII Klaudijeve legije.</s><s>Ove opeke su posebno pravljene prilikom zidanja peći, a jedino podudaranje je uočeno kod peći 8 sa lokacije Pećine i peći 14 sa lokacije Pri diskusiji građevinskih materijala korišćenih za podizanje peći posebno treba pomenuti i popravke peći.</s><s>One su primećene na velikom broju peći, a peći su najčešće popravljane više puta.</s><s>Veće opravke su najčešće vršene pečenim opekama, koje su najverovatnije proizvodi samih peći.</s><s>Ovakve popravke primećene su na zidovima gornjih komora peći 2–4, na istočnom delu peći 5, ali i u centralnom kanalu peći 4 koji je popravljen imbreksima.</s><s>Opravke predstavljaju i slojevi premaza unutrašnjih površina peći (vidi McWhirr 1979: 99).</s><s>Ovi premazi jasno svedoče da su peći paljene više puta, međutim nije jasno da li su peći premazivane pre svakog paljenja.</s><s>Peći 4–6 imaju 2 sloja premaza, peći 3 i 8 imaju 3 sloja, a peć 2 čak 5 slojeva premaza.</s><s>Primer drugog premazivanja rešetke peći 6, kada su zatvorene neke od ventilacionih rupa, ukazuju da su ove popravke mogle služiti i da se koriguju strukturalne ili termički nedostaci peći.</s><s>Peći 14 i 16 predstavljaju izuzetak, budući da imaju samo jedan sloj premaza, a nemamo podatak za premaze peći 7. Takođe, da su peći korišćene više puta svedoče i više nivoa podnice, što je primećeno kod peći 8. Oštećenja konstatovana na svim pećima ukazuju da su napuštene tek kada popravke više nije bilo moguće izvršiti.</s><s>Ovo je najčešće prouzrokovano postizanjem prevelike temperature, koja bi izazvala vitrifikaciju i topljenje opeka, što bi dalje uzrokovalo zatvaranje otvora za cirkulaciju vazduh i urušavanje rešetke.</s><s>Oštećenja rešetke konstatovana su u severnom delu peći 6 i na više mesta rešetki peći 8 i 14.</s><s>Upečatljivo je da na pećima 2–5, 7 i 16 nisu uočeni ekstremni tragovi oštećenja, što ukazuje da su ove radionice napuštene zbog napuštanja proizvodnje.</s><s>Posebni element peći je gornja komora sa pokrivačem.</s><s>Gornja komora je najistureniji deo peći, te je stoga i najlošije očuvana i najteža za rekonstrukciju.</s><s>Problemom izgleda gornje komore rimskih peći bavili su se brojni istraživači i razvili četiri rešenja (vidi 3.6.6.</s><s>Peći).</s><s>Očuvani zidovi ukazuju da sve peći sa Viminacijuma imaju trajne gornje zidove, iako nemamo pouzdane elemente kako bi odredili njihovu visinu.</s><s>Najbolje su očuvani zidovi peći 2–4 i 14, koji su očuvani u visini od 1,60 m. Na zidovima nisu primećeni nikakvi otvori, kakvi inače mogu biti ventilacioni, za posmatranje vatre ili kao servisna vrata za punjenje peći.</s><s>Zbog ovoga možemo biti sigurni da su peći Viminacijuma punjene odozgo, spuštanjem merdevina na rešetku i postepenim ređanjem proizvoda (vidi Йотов, Харизанов 2017: 489–490; McWhirr 1979: 99100).</s><s>Ovo ukazuje da je pokrivač peći bio privremen i da je postavljan nakon svakog punjenja peći (vidi Federhofer 2007: 34–35).</s><s>Pravljen je od drvenog okvira, verovatno premazan glinom, pokriven zemljom (tufom), ulomcima keramičkih građevinskih materijala, posuđa ili drugih materijala.</s> <s>7.5.5.</s><s>Otpadne jame u ciglanama VII Klaudijeve legije Proizvodnja keramičkih materijala proizvodila je velike količine otpada (3.6.8.</s><s>Otpadni prostor), pa se otpadne jame često nalaze u svim keramičarskih radionica.</s><s>Zbog ovoga je veoma 301</s> <s>300 neobičan mali broj ovih struktura u opekarskim radionicama VII Klaudijeve legije.299 Pet jama iz radionice 2 ispunjeno je otpacima od proizvodnje posuda i terakota i ne mogu se vezati za proizvodnju opeka (Raičković 2007: 17–18; vidi 5.1.1.1.</s><s>Radionica 2 – Zanatski Centar).</s><s>Samo je pravougaona jama (2,40 x 1,45 x 2,00 m) kod radionice 3 na lokaciji Livade kod Ćuprije ispunjena ulomcima opeka, ali i otpacima posuda.</s><s>Ipak, ova jama je primarno služila kao ložište keramičarskih peći, a tek kasnije za odbacivanje neuspelih proizvoda, verovatno ovih peći, koje nije moguće dovesti u vezu sa VII Klaudijevom legijom (Raičković, Redžić 2006: 82, 87; vidi 5.1.1.1.</s><s>Radionica 3).</s><s>Njen oblik ukazuje da je prvo mogla služiti za skladištenje i pripremu sirovina, međutim ovo nije moguće potvrditi.</s><s>Alternativno, moguće je da su za odbacivanje đubreta korišćene velike jame – gliništa (posebno radionica 4 i 5), odnosno njihovi delovi koji se ne koriste.</s><s>Ono što je problem pri ovoj hipotezi je da pri istraživanju ovih jama nisu otkriveni veće količine otpadaka.</s> <s>7.6.</s><s>SPECIJALIZACIJA PROIZVODNJE I LEGIJSKA PROIZVODNJA KERAMIKE Peći pravougaonog oblika se generalno vezuju za proizvodnju građevinske keramike, međutim postavlja se pitanje da li su se u ovim radionicama (i pećima) pravili i drugi predmeti od keramike, poput posuđa, lampi, terakota i drugo.</s><s>Naime, brojni primeri ukazuju da oblik peći ne određuje uvek i njihovu namenu (vidi 3.6.6.</s><s>Peći).</s><s>Peći tipa II/b se načelno vezuju za pečenje građevinske keramike (Cuomo di Caprio 1972: 429–434; Le Ny 1988: 50–60).</s><s>Ukoliko u obzir uzmemo peći ovog tipa iz Gornje Mezije300 (Tabela 7.7) i iz regiona (Tabele 7.8 – 7.11), ovakav stav deluje opravdano, ali su ipak, neke peći služile i za pečenje drugih predmeta od keramike, načelno posuda.</s><s>Primer ovoga je peć iz Kristešti u Dakiji (Tentea, Ratiu 2014: 219), ali je ovo najčešće slučaj sa pećima koje su deo velikih privatnih radionica, poput onih u Višićima, Loronu i Crikvenicama u Dalmaciji Silajdžić 2018: 234–235) i u Butovu u Donjoj Meziji (Харизанов 2019, kat.</s><s>10).</s><s>U vojnim radionicama, pravougaone peći ovog tipa su takođe češće korišćene za pečenje opeka (Tabela br. 3 iz Hunzenšvila (Schaer 2005: 42–44) pokazuju da je ovaj tip peći mogao biti korišćen i za pečenje drugih keramičkih proizvoda.</s> <s>Navedeni primeri ukazuju da je namenu peći ovog tipa iz Viminacijuma moguće odrediti samo na osnovu predmeta koji su otkriveni u samim pećima, ili u njihovoj okolini.</s><s>Nažalost, nemamo podatke o tome šta je pronađeno u pećima 7, 11–12, 15 i 16.</s><s>Ulomci opeka otkriveni u gornjoj komori peći 2–4, 8 i jednoj od peći 11–13 direktno svedoče o njihovoj namenu.</s><s>Takođe, urušeni tovar mogu predstavljati i opeke iz ispune donje komore peći 6 i 8. Svi navedeni nalazi potvrđuju da su peći tipa II/b primarno služile za pečenje keramičkog građevinskog materijala.</s><s>S druge strane, čini se da su različiti formati opeka pečeni istovremeno.</s><s>Naime, gornja komora peći 4 bila je ispunjena imbreksima, tegulama i laterama.</s><s>Takođe, imbreksi su otkriveni u donjoj komori peći 6, ali su šut ispred peći činile latere.</s><s>Nalazi 299 Otpadne jame su otkrivene na lokaciji Livade kod Ćuprije, ali nemamo podatke o njima (Raičković, Redžić 2006: 82; Jovičić, Redžić 2012: 372)</s> <s>300 Namenu peći sa Pirivoja i Više Grobalja nije moguće odrediti usled nedostatka nalaza, dok za peći sa lokacije Livade kod Ćuprije i iz Marguma nemamo podatke.</s><s>301 Npr. većina peći iz Rajncaberna (Reutti 1983: 42–44, 68), peći ZK 46–ZK 51 iz Auguste Raurike (Schmid 302</s> <s>300 terakota i posuda iz gornjih komora peći 3 i 4, a možda i keramičke posude iz donje komore peći 8 ukazuju da su zajedno sa opekama mogli su biti pečeni i drugi predmeti od keramike.</s><s>Peći tipa II/d, kao i peći tipa II/b, primarno se vezuju za pečenje građevinske keramike.</s><s>Ovako su opredeljene analizirane peći iz okolnih provincija (Tabela 7.13; Jeremić 2000: 143144; Gluščević 1989: 73–74) i peći ovog tipa iz analiziranih vojnih radionica (Tabela 7.14).302 Kada govorimo o pećima ovog tipa sa Viminacijuma, njih nesumnjivo treba vezati za proizvodnju opeka.</s><s>Naime, iako je gornja komora peći 5 uništena, u ispuni njene donje komore pronađene su četiri tegule.</s><s>Slična je situacija i sa peći 14, gde je par opeka otkriveno na rešetki, a brojni ulomci u ispuni njene donje komore, uključujući i više nepečenih opeka.</s><s>Sve navedeno ukazuje da su pravougaone peći VII legije primarno korišćene za pečenje opeka.</s><s>Ipak, nalazi iz peći 3–4 i 8 ukazuju da je tovar peći mogao biti dopunjen različitim predmetima od keramike.</s><s>Praksa da se slobodan prostor u pećima iskoristi za pečenje manjih predmeta je često posvedočena i uglavnom ima ekonomski razlog – većina proizvoda se peče na sličnim temperaturama, pa je ekonomičnije da se peć napuni različitim materijalom, nego da se pravi nova, koja je prilagođenija posebnim oblicima (Cuomo di Caprio 2007; Harizanov 2019: 231).</s><s>S druge strane, ovo ukazuje na važno pitanje – da li je VII Klaudijeva proizvodila i druge proizvode od keramike (posude, lampe, terakote i drugo) i da li se kružne peći na prostoru radionice 2 – Zanatskog centra mogu dovesti u vezu s VII legijom?</s><s>Velike civilne radionice uglavnom proizvode različite predmete od keramike,303 a postoje dokazi da isto radi i vojska (vidi Peacock 1982: 147; Liesen 2000; Liesen 2003; Vámos 2012; Kompare 2015; Nuţu 2019: 118, 190).</s><s>O ovome svedoče otkrića kružnih peći u vojnim radionicama, a direktno i retki nalazi lampi i različitih posuda sa vojnim pečatom.304 D. P. S. Pikok (Peacock 1982: 147) pretpostavlja da su ovi nalazi malobrojni, jer su legije retko obeležavale svoje proizvode.</s><s>Budući do sada nisu otkriveni primeri posuda i lampi sa žigom VII Klaudijeve legije,305 nije moguće potvrditi da je VII legija proizvodila i druge proizvode od keramike.</s><s>Komparacija rezultata karakterizacije opeka VII legije (6. Arheometrijska ispitivanja opeka i glina) sa rezultatima jedine arheometrijske studije posuda sa Viminacijuma (Marrese et al. 2015) ukazuje je da su za proizvodnju opeka i keramike korišćena glina istog porekla.</s><s>Ipak, ovo ne potvrđuje da je legija proizvodila druge keramičke proizvode, kao ni da je proizvodnja istovremena, kao što pretpostavljaju Č. Jordović (1994) i A. Raičković (2007), već samo da su korišćena ista ležišta.</s><s>Stoga, iako ovo nije moguće definitivno potvrditi, smatramo da je vojna proizvodnja keramike na Viminacijumu veoma moguća, te da su neke od kružnih peći otkrivene u Zanatskom centru verovatno istovremene sa opekarskom proizvodnjom.</s> <s>Organizacija rimskog vojnog opekarstva nije dovoljno poznata i brojni aspekti su u vidu pretpostavki.</s><s>Opeke i epigrafski spomenici VII legije ne doprinose boljem poznavanju ove teme, ali nema razloga misliti da se organizacija njenog opekarstva značajno razlikovala od drugih jedinica rimske vojske.</s> <s>F. Brandl i E. Federhofer (Brandl, Federhofer 2010: 65) pretpostavljaju da je opekarska proizvodnja legija bila pod komandom praefectus fabrum–a, odnosno praefectus castrorum–a, koji su bili zaduženi za snabdevanje logora (Hanel 2006: 21).306 Osnovu proizvodnje činili su tzv. ,,radne/proizvodne jedinice’’, koje su bile zasnovane na nivou kohorti ili centurija (vidi Dietz 1993: 298–299).</s><s>Veliki broj istovremenih pečata, što je primećeno i kod VII legije, ukazuje da je postojalo više odreda koji su proizvodili opeke, od kojih je svaki imao svoj pečat (Warry 2010: 127, 132; Mccomish 2012: 51).</s><s>Jedna radna jedinica mogla je biti zadužena za jednu radionicu, koja se sastojala od više peći (Mosser 2015: 60; Janek 2018b: 92), međutim, opeke iz Viminacijuma sa različitim tipovima žigova iz gornje komore peći 8 radionice 5 ukazuju da je kod VII legije više proizvodnih odreda koristilo jednu peć.</s><s>Ovo nije neobično, a čak postoje dokazi da je više legija koristilo istu radionicu (vidi Sarnowski 1987: 112; Mccomish 2012: 51; Duch 2019: 9).</s><s>Ovo je možda slučaj sa radionicom 8 na lokaciji Provalije – TEKO–A, budući da je u peći 14, pored opeka sa žigom VII legije, pronađena i opeka IV Flavijeve legije (sl. 5.77; Jevtović, Danković 2017).</s><s>Kooperacija ove dve legije je jasno posvedočena nalazima opeka sa žigom tipa IX (vidi 4.1.9.</s><s>TIP IX – LEG IIII F ET VII C), kao i olovnim cevima sa žigovima LEGIIIIFF i (LE)GVIIC (Vasić 1905: 108), međutim kako je u peći 14 pronađen samo jedna opeka IV legije, pretpostavka da je ova radionica u dvojnom vlasništvu mora ostati u formi hipoteze.</s><s>Radna snaga u ciglanama deli se na stručnu/specijalizovanu i nestručnu.</s><s>Ciglanama su komandovali visoko–specijalizovani majstori opekari – magistri figlinarum (Peacock 1982: 143; Aubert 1994: 242–243; Brandl, Federhofer 2010: 65; Murphy 2015: 232).</s><s>Epigrafski izvori pominju više specijalizovanih ,,funkcija’’ u vojnim ciglanama – custos castelli figlinarum (Dolata 1994; Brandl, Federhofer 2010: 65), optiones navaliorum (Spitzlberger 1968: 81), immunes figlinarum i praepositi (Clerbaut 2015: 87; Nuţu 2019: 216) i ductores (Charlier 2004: 80–81).</s><s>Zaduženja i hijerarhija ovih funkcija nije do kraja razjašnjena, a najverovatnije niži oficirski činovi i obični vojnici sa statusom immunes (Sarnowski 1983: 40).</s><s>Ljudstvo ,,radnih/proizvodnih jedinica’’ činili su obični vojnici, koji su obučeni tokom službe.</s><s>Njihovo primarno zaduženje bilo je oblikovanje opeka (coctiliarius, laterarius ili tegularius - DeschlerErb 2012: 42), a moguće je da su ovi poslovi bili razdvojeni od rudarenja i pripreme gline, nabavke goriva i skladištenja opeka (Spitzlberger 1968: 81; Brodribb 1979: 211; Mccomish 2012: 51).</s><s>Takođe, nije isključeno da su neke od ovih radnji, specijalizovanih ili nespecijalizovanih, mogli vršiti i robovi ili unajmljeni slobodni ljudi (Spitzlberger 1968: 80; Brandl, Federhofer 2010: 65; vidi Deschler–Erb 2012: 42).</s><s>Primer ovoga su opeke sa žigom tipa XVIII (vidi 4.1.18.</s><s>TIP XVIII – LEG VII CL OF ATIII) iz peći 14 na lokaciji Provalije TEKO–A. Karakterističan natpis officinae Atilii Viminacensis nema analogija na drugim pečatima VII legije i ukazuje da je radionica 8 pod upravom Atilija.</s><s>Navođenje njegovog imena u ovakvoj jezičkoj konstrukciji ukazuje da je najverovatnije u pitanju civil, međutim postavlja 306 Spitzlberger (1968: 81) pretpostavlja da su mogli postojati i osobe koje kontrolisali proizvodnju i funkcionisanje vojnih ciglana na višem, više–provincijskom nivou, međutim ne postoje dokazi o ovome.</s><s>304</s> <s>7.7.</s><s>ORGANIZACIJA VOJNOG OPEKARSTVA se pitanje da li je on vlasnik radionice 8, ili je unajmljen da rukovodi legijskom radionicom.</s><s>Da su legije naručivale opeke od civilnih radionica, pretpostavlja se za neke od nalaza iz Britanije (Swan, Philpott 2000; Kurzmann 2005a; Kurzmann 2006: 215–232; Warry 2010; Mills 2013: 456), Recije (Spitzlberger 1968: 80), Donje Mezije (Duch 2017: 111–112; Nuţu 2019: 210, dokazivo.</s><s>Zbog navedenog, kao i činjenice da značajna privatna proizvodnja do sada nije potvrđena na Viminacijumu, smatramo verovatnijim da je radionica 8 u vlasništvu VII legije, a da je Atilijus unajmljen da upravlja njom.</s><s>U kasnoj antici, od druge polovine III veka, a posebno sa Dioklecijanovim i Konstantinovim reformama dolazi i do reorganizacije legija, međutim postavlja se pitanje u kojoj meri se ovo odražava na organizaciju opekarstva.</s><s>Legija se deli na manje delove, koji su najverovatnije brojali oko 1.000 ljudi (Mommsen 1889: 254; vidi Southern, Dixon 2000: 3133 sa navedenom literaturom).</s><s>Noticija Dignitatum (Not.</s><s>Dign.</s><s>Or.</s><s>XLI), svedoči o postojanju prefektura VII legije u Viminacijumu i u Kupama kod današnjeg Golubca, dok opeke sa žigovima svedoče da su njeni odredi smešteni i u Boljetinu, Talijati i Gorneji ili Čezavi (vidi 7.3.3.</s><s>Kasna epoha).</s><s>Ovi odredi bili su pod komandom prefekta ripe ili prepozita (Benea 1983: 103–110), uz koje su na pečatima navedena i imena četvorice ljudi – Vitalianus, Silvanus, Bessio i Argutio uz odrednicu fecit.</s><s>Na pečatima nije naveden njihov čin, pa se pretpostavlja da su u pitanju radnici koji su napravili opeku, međutim, smatramo da je verovatnije da su u pitanju upravnici radionica, na šta ukazuje činjenica da se javlja mali broj imena i da se uglavnom vezuju za po jednog prepozita.</s><s>Nažalost, budući da nemamo druge podatke, ne možemo znati da li se unutrašnja organizacija ovih proizvodnih odreda razlikuje u odnosnu na one iz vremena principata.</s> <s>Bez obzira na period, postavlja se pitanje koliko je vojnika u legiji bilo zaduženo za pravljenje opeka.</s><s>Spomenik iz Drobete, iz prve polovine III veka, ukazuje da je jedan opekarski navedenom literaturom).</s><s>Do sličnog broja, između 30 (ako je proizvodnja trajala cele godine) i 80 ljudi dolazi i P. Veri (Warry 2006: 136).</s><s>Međutim, nije jasno da li se ovo odnosi na celu legiju ili na veličinu jednog proizvodnog ,,odreda’’.</s><s>Većina radnika radila je na nabavci i pripremi sirovina, o čemu svedoči i pomenuta tablica iz Vindolande (Mccomish 2012: 51), dok je broj ljudi koji je opsluživao peći bio manji.</s><s>Procena je da je za funkcionisanje jedne peći bilo potrebno oko 10 ljudi,307 koji su oni najverovatnije bili iz istog kontubernijuma (Brandl, Federhofer 2010: 65).</s><s>Dvojca radnika su bila zadužena za kontrolu temperature i paljenje peći, dok su osmorica donosila gorivo i opsluživala peć (Warry 2006: 121; Janek 2018b: 85).</s><s>Pored paljenja peći, ovi radnici su radili na oblikovanju opeka.</s><s>Dnevni računi (vidi 3.2.</s><s>Izvori podataka o opekarskoj delatnosti u antici) nam pružaju o dnevnim kvotama radnika.</s><s>Većina ovih računa navodi između 200 i 240 opeka kao dnevnu kvotu, a najčešće se javlja brojka od 220 opeka (Tomlin 1979: 233; Rudling et al. 1986: 195; Matijašić 1986; Collingwood, Wright 1993: 98, 104–105; Warry 2006: 119; Mccomish 2012: 271–272).</s><s>Neki računi pominju i drastično manje ili veće brojke, pa tako Sofijski grafiti (Бешевлиев 1952: 3132, No.</s><s>47–53; Charlier 2004: 81–82) ili dnevni račun iz Kostolca (Vulić 1910: 211 n. 22; Novak 1952: 27, br. 2; Петровић 1975: 27, br. 2) navode čak 300–302 opeka.308 Istraživanja i 307 Slični brojevi radnika koji opslužuju peći su dokumentovani i u etnološkim studijama (vidi Peacock 1982: 39).</s><s>308 Ovo je u skladu sa lex coloniae Genetivae Iuliae, po kojoj su radionice smele da oblikuju maksimalno 300 opeka dnevno (CIL II 5439, LXXVI; ILS, 6087; Харизанов 2019: 16, 213–214).</s><s>305</s> <s>7.7.</s><s>ORGANIZACIJA VOJNOG OPEKARSTVA etnografske analogije su pokazala da je 220 proizvedenih opeka dnevno premalo za jednostavnije oblike, poput besalis, pedalis ili lidion.</s><s>Naime, etnografski podaci pominju da je u XIX veku opekar sa pomoćnikom dnevno oblikovao 1.000 opeka formata sličnom besalis (DeLaine 2001: 261–263; Warry 2006: 119), pa većina autora pretpostavlja da se broj 220 odnosi na bipedalis, tegule ili druge oblike koji su teži za izradu (Spitzlberger 1968: 86; McWhirr 1984: 8–9; Warry 2006: 119).</s><s>Takođe, moguće je da je razlika u kvotama zavisila od toga da li je posao podrazumevao samo kalupljenje, ili i druge poslove, poput pripreme sirovina (Spitzlberger 1968: 86).</s> <s>Sve navedeno ukazuje da nije postojala potreba za velikim brojem ljudi u radionicama, iako ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo koliko je vojnika ukupno učestvovalo u proizvodnju, odnosno koliko je proizvodnih odreda postojalo u svakom trenutku, ali je izvesno da je ovaj broj varirao u zavisnosti od trenutnih potreba za građevinskim materijalima.</s><s>Pripremni poslovi vršeni su zimi i u proleće, dok je sezona oblikovanja i pečenja opeka trajala kratko, između maja i novembra.</s><s>Tokom ove ,,opekarske sezone’’, jedan opekar je mogao proizvesti više od 1.000 tegula nedeljno (Warry 2006: 35; Gerding 2016: 15), odnosno da je par timova od 5 ljudi u jednoj radionici moglo da proizvede i do 3.000 opeka dnevno (Duch 7.8.</s><s>EKONOMSKI ASPEKTI PROIZVODNJE</s> <s>Opekarstvo predstavlja značajnu granu rimske privrede, pa ekonomski aspekti predstavljaju važan segment proučavanja antičkog opekarstva.</s><s>Cena nabavke sirovina i njihove prerade, cene goriva, rada i transporta, i konačno vrednost samog proizvoda su značajni kada je u pitanju komercijalna proizvodnja (vidi DeLaine 2001), međutim, manje su važni kada je u pitanju vojna proizvodnja.</s><s>Naime, iako je ekonomičnost nesumnjivo važna, ona nije ključan faktor u vojnom opekarstvu, jer vojska koristi sopstvene resurse i primarno proizvodi za sopstvene potrebe (Haalebos, Franzen 2000: 121).</s><s>Kako bi detaljno proučavanje ekonomskih aspekata podrazumevalo drugačiji pristup od onog koji je korišćen u radu, ovde ćemo se ograničiti na diskutovanje osnovnih sirovinskih potreba i proizvodnih kapaciteta ciglana VII legije.</s> <s>7.8.1.</s><s>Sirovinske potrebe proizvodnje keramičkih građevinskih materijala Izrada keramičkih građevinskih materijala zahtevala je velike količine sirovina, koje je samo delimično moguće izračunati.</s><s>Kao što je napomenuto (vidi 3.4.</s><s>Pravljenje opeka), osnovne sirovine za pravljenje opeka su glina, voda, pesak i gorivo.</s><s>Količinu vode koja je potrebna za izradu opeka nije moguće odrediti, ali je na osnovu zapremine gotovih proizvoda moguće približno odrediti količinski odnos gline i peska.</s><s>Naime, tokom sušenja i pečenja opeka dolazi do gubitka vode, koji utiče na smanjenje zapremine i mase.</s><s>Ovaj gubitak zavisi od sastava paste, odnosno sastava i količine gline i primesa (Stevens 1950: 179).</s><s>Gubitak mase nije moguće precizno odrediti,309 ali se zapremina opeka smanjuje 309 Eksperimenti su pokazali da gubitak mase opeka iznosi oko 20%, međutim, postoje primeri da je gubitak mogao iznositi i do 46% (Shepherd 2006: 196; Tremoleda et al. 2017: 318), sa diferencijalnim smanjenjem kod opeka iz 306</s> <s>7.7.</s><s>ORGANIZACIJA VOJNOG OPEKARSTVA oko 10 do 12%310 (Spitzlberger 1968: 103; Tremoleda et al. 2017: 317).</s><s>Na osnovu ovoga moguće je izračunati da je od oko 1 m3 glinene paste moguće napraviti 359 besalis, 195 pedalis, 111 seskvipedalis, 52 bipedalis, 164 lidiona ili 106 tegula prosečne veličine srednje epohe (Tabela 7.16).</s><s>Zbog složenosti oblika, zapreminu imbreksa nije moguće izračunati.</s><s>Ova pasta se većinski sastojala od gline, a tek manjim delom od dodataka, od kojih je glavni bio pesak.</s><s>Zastupljenost ovih dodataka nije moguće odrediti, a oni najverovatnije i nisu precizno dodavani.</s><s>Tabela 7.16.</s><s>Zapremina paste za izradu opeka VII Klaudijeve legije sa prosečnim vrednostima dimenzija za srednju epohu</s> <s>Ukoliko se uzme u obzir da dnevna norma jednog opekara iznosi 220 opeka složenog oblika (bipedalis ili tegule), moguće je izračunati da je samo za njegovu dnevnu produkciju tegula potrebno oko 2 m3 glinene paste, dok bi radna jedinca, koja ima osam radnika dnevno trošila 16 m3.</s><s>Ovo jasno ukazuje na ogromne potrebe samo jedne radne jedinice za sirovinom, a treba imati u vidu da je jednu radionicu snabdevalo više radnih jedinica, kao i da je proizvodnja trajala više meseci.</s><s>Ovo objašnjava veliki broj i veličinu gliništa na prostoru lokacije Pećine.</s><s>Bolje istražena gliništa radionica 4 i 5 zauzimaju površinu od oko 1.280 m2 i preko 6.090 m2.</s><s>Iako nisu istražena u celosti, njihova dubina varira, sa maksimalnom dubinom od oko 4 m, odnosno 3 m. Primera radi, ukoliko uzmemo da njihova prosečna dubina iznosi oko 2,5 m, zapremina ovih gliništa bi iznosila 3.200 m3, odnosno 15.225 m3.</s><s>Ova količina gline, iako izvesno manja od realnih potreba, bila je dovoljna za izradu preko 3.000.000 lidiona ili gotovo 2.000.000 tegula prosečne vrednosti srednje epohe.</s><s>Poslednji značajan sirovinski faktor pri diskusiji ekonomskih aspekata opekarstva je gorivo.</s><s>Ni u Viminacijumu, kao ni na drugim lokalitetima Srbije, nisu rađene antrakološke analize koje bi utvrdile koje gorivo je korišćeno pri paljenju peći.</s><s>Na Viminacijumu su najverovatnije primarno korišćeni drvo i šiblje, koji su prikupljani u obližnjim šumama, močvarama ili obalama reka (Јордовић 1994: 96), ali ne možemo isključiti ni mogućnost da su korišćeni ostaci poljoprivredne proizvodnje ili ugalj, koji se javljao blizu površine312 (Nikolić Bez obzira na vrstu, izvesno je da su za paljenje peći bile potrebne velike količine goriva (Hasaki 2002: 102–108).</s><s>Eksperimentalne studije rađene na prostoru Britanije ukazuju da je za pečenje jedne ,,jedinice’’ gline bilo potrebno do 10 ,,jedinica’’ drveta (vidi Peacock 1982: 25), odnosno da je za paljenje kružne keramičarske peći sa rešetkom prečnika 115 cm, bilo potrebno oko 457 kg drveta (Mayes 1962: 84–85).</s><s>Na lokalitetu Ermedàs u Španiji, za paljenje peći 310 U ekstremnim uslovima, ovo smanjenje može da iznosi i do 20% (Shepherd 2006: 196), međutim nije sigurno da li se ovaj procenat sakupljanja odnosi samo na pečenje u peći, ili uključuje i sušenje.</s><s>311 Pri računanju zapremine tegula uračunata je i zapremina ušica, koje su prosečne širine 3,79 cm, a visine 2,09 312 Za eksploataciji uglja u okolini Viminacijuma vidi Nikolić, Anđelković-Grašar 2020 sa navedenom literaturom.</s><s>307</s> <s>0,00947 dimenzija 4 x 4 m sa dva otvora iskorišćeno je oko 2 t suvog drveta (Tremoleda et al. 2017: 318–319).</s><s>Za peć površine 6 m2 upotrebljeno je oko 8 m3 drveta (Brandl, Federhofer 2010: 36).</s><s>Dž.</s><s>Dilejn (DeLaine 2001: 262) navodi da je za pečenje oko 1.000 besalis bilo potrebno 450 kg drveta.</s><s>Ovi eksperimenti pružaju značajne, ali previše neujednačene podatke, zbog čega nije moguće odrediti koliko je drveta bilo potrebno za paljenje peći VII legije.</s><s>7.8.2.</s><s>Izrada peći VII Klaudijeve legije Pored pečenja opeka, najkompleksnija operacija u opekarstvu je gradnja peći, za šta su takođe potrebne sirovine.</s><s>Naše dosadašnje istraživanje je pokazalo da nijedna peć nema identičnu konstrukciju i dimenzije, zbog čega je za svaku pojedinačnu peć bila potrebna različita količina sirovina.</s><s>Uglavnom nije moguće precizno odrediti koliko je gline, odnosno opeka bilo potrebno za njihovu izradu.</s><s>Izuzetak je peć 8 radionice 5 na lokaciji Pećine, koja je detaljno razgrađena, što je omogućilo da se izbroje opeke iz njene konstrukcije (sl. 5.58–5.63; Redžić et al. 2018b).</s><s>U konstrukciji ove peći, koja ima dimenzije 4,60 x 4,60 m i očuvana je do visine 3,05 m, otkriveno je preko 1.750 sirovih i pečenih opeka različitog formata (Redžić et al. in prep.).</s><s>Ukupno, računajući i opeke i premaz, ali bez zapremine bočnih kanala, za konstrukciju peći bilo je potrebno oko 33 m3 sirove gline.</s><s>7.8.3.</s><s>Kapacitet peći VII Klaudijeve legije Jedno od ključnih pitanja za proučavanje ekonomije opekarstva je proizvodni kapacitet ciglana.</s><s>Računanje kapaciteta peći se suočava sa dva velika problema.</s><s>Prvo, veoma je teško precizno izračunati visinu gornje komore peći.</s><s>M. Jeremić (2000: 151) ističe da je osnovni ograničavajući faktor visine gornje komore statičke prirode, ali kako je u pitanju empirijska računica, pretpostavlja da je visina svih peći približno ista i da iznosi oko 2 m. Iako je ovo u skladu sa najbolje očuvanim primerima iz Viminacijuma (peći 2–4 i 14), koje imaju zidove očuvane do visine od oko 1,60 m, ne slažemo se u potpunosti sa ovom konstatacijom.</s><s>Važni faktori koji utiču na visinu gornje komore su: da li je gornja komora peći ukopana delimično ili u celosti, debljina njenih zidova, način izvođenja krovnog pokrivača i da li se on oslanja na materijal koji se peče.</s><s>Kod većine peći debljina zidova iznosi između 0,20 i 0,30 m, osim kod peći 14, kod koje iznose 0,60 m; ni jedna nema trajan pokrivač i, osim peći 2–4, ostale su ukopane samo do nivoa rešetke.</s><s>Stoga, možemo pretpostaviti da su peći manjih dimenzija morale imati gornju komoru manje visine, koja se inače procenjuje na između 1,50 i 2,00 m (McWhirr 1979: 99; Jeremić 2000: 151; Hasaki, Raptis 2016: 214).</s><s>Kako bi bilo moguće ređati tri ili četiri nivoa opeka u peć,313 možemo pretpostaviti da je visina gornje komore peći bila barem 1,80 m, osim peći 16, koja je manja, pa smo njenu visinu pretpostavili na 1,50 m (Tabela 7.17).</s><s>Pod ovim uslovima, zapremina gornje komore najmanje peći 16 je veća od 8 m3, dok je kod ostalih znatno veća.</s><s>Najmanja peć Zanatskog Centra, peć 3, imala je kapacitet veći od 12 m3, dok su peći tipa II/d (iako ne znamo dimenzije gornje komore peći 5), imale gotovo tri puta veći kapacitet – preko 34 m3.</s> <s>Drugi problem računanja kapaciteta peći je način ređanja opeka u gornjoj komori.</s><s>Naime, proizvodi su morali biti ređani na način koji omogućava cirkulaciju gasova, pruža tovaru dovoljnu stabilnost i omogućava lako ređanje i vađenje proizvoda (vidi 3.4.7.1.</s><s>Punjenje peći).</s><s>Uzevši u obzir tehnike punjenja peći, H. Sperling (2020: 173–174) izračunava da je ukupna popunjenost gornje komore peći opekama iznosi oko 53%, sa time što može da ide i do oko 71%.</s><s>Ako uzmemo u obzir prosečnu veličinu opeka srednje epohe (Tabela 7.16), ovo bi značilo da se u najmanjoj peći 16, moglo peći oko 700 lidiona, ili oko 450 tegula, odnosno 1.119 lidiona ili 720 tegula u peći 3, a preko 3.000 lidiona ili 1.945 tegula u peći 14 (Tabela Tabela 7.18.</s><s>Kapacitet peći VII Klaudijeve legije Radionica</s> <s>Dobijeni količine su značajno manje od rezultata do kojih dolaze drugi istraživači.</s><s>Prema E. Dešler–Erb (Deschler–Erb 2012: 44), peć iz Triengenena u Švajcarskoj je, sa površinom gornje komore od 2,55 m2, što je upola manje od peći 16 koja je najmanja peć VII legije, u jednom pečenju mogla da proizvede između 625 i 750 opeka.</s><s>Iako nije naveden format opeka, ovo je značajno manje od našeg rezultata.</s><s>T. Janek (2018b: 91) za peć površine 5,72 m2, koja odgovara peći 16, pretpostavlja visinu gornje komore od 2 m i izračunava da je mogla da ispeče skoro 1.000 tegula, odnosno gotovo duplo više tegula, koje su većih dimenzija od naših (53 x 45 x 5 cm).</s><s>Peć iz Bjale u Bugarskoj, površine rešetke 7,85 m2, imala je kapacitet između 1.350 i 1.800 opeka, iako nije navedeno kog su formata (Йотов, Харизанов 2017: 489–490).</s><s>309</s> <s>Komparativno, naša računica ukazuje da je peć 3 VII legije, sa rešetkom površine od 7,15 m2, mogla da proizvede preko 1.100 lidiona.</s><s>Nešto je umerenija računica za peć iz Gorneje u Rumuniji sa gornjom komorom površine 15,4 m2, u kojoj je moglo da se peče između 825 i 1.375 opeka (Bozu 2010: 200).</s><s>Nažalost, nisu nam poznate dimenzije ovih opeka, međutim ukoliko uporedimo sa peći 7 iz radionice 4 VII legije, koja je manje površine (12,07 m2), ova brojka deluje premalo, osim ako se ne misli na neke od većih formata.</s><s>Nismo uspeli da pronađemo proračune kapaciteta za peći čija površina odgovara našim većim pećima (peći 5, 8 i 14).314 Priloženi primeri ukazuju da postoje značajne razlike u proračunima kapaciteta peći.</s><s>Ove razlike su delom posledica toga što se visina gornje komore drugih peći procenjuje na 2,00 m, ali takođe može biti posledica i manjih dimenzija opeka kod drugih istraživanja, kao i veće popunjenosti peći.</s><s>Prilikom računanja kapaciteta peći VII legije izabrane su konzervativnije mere, ali se pokazalo da je i najmanji mogući obrt i dalje ogroman.</s><s>Svi prethodno izneseni proračuni ukazuju da je jednoj radnoj jedinici sa osam radnika, od kojih svaki dnevno oblikuje 220 tegula, bilo potrebno manje od dva dana da u potpunosti popuni kapacitet Zanatskog centra (oko 2.500 tegula), a manje za druge pojedinačne peći.</s><s>Takođe, kako su drugi formati jednostavniji za pravljenje, za njihovu izradu bilo je potrebno čak i manje vremena.</s><s>Ono što treba imati u vidu je da je kvalitet proizvoda značajno zavisio od položaja opeke u peći, te da je deo tovara morao biti odbačen usled nedovoljnog ili neujednačenog pečenja (vidi Mayes 1962: 84).</s><s>Kapacitet svake pojedinačne peći VII legije bio je dovoljan da se podigne krov čak i većih objekata.</s><s>Za pokrivanje objekta od 20 m2, sa dvoslivnim krovom ukupne površine 20,45 m2, 20% nagiba i oko 10% dvostrukog preklapanja među tegulama (Warry 2006: 102; vidi Peveler 2016: 9), bilo je potrebno oko 120 tegula i 122 imbreksa.</s><s>Ova računica ukazuje da je svaka peć VII legije u jednoj turi proizvodila dovoljno krovnih opeka za pokrivanje više ovakvih objekata (Tabela 7.18).</s><s>S druge strane, za zidove ovog objekta, širine jednog lidiona i visine 2 m, bilo je potrebno oko 1.800 lidiona.</s><s>Ovo prevazilazi kapacitet svih pojedinačnih peći, osim dve najveće (Tabela 7.18), ali je svaka od radionica u jednom proizvodnom ciklusu pravila dovoljnu količinu opeka za izgradnju jednog ovakvog objekta.</s><s>Najveći građevinski poduhvat VII legije u srednjoj epohi bilo je podizanje logora u Viminacijumu, za šta treba vezati i većinu radionica na lokaciji Pećine.</s><s>U drugoj fazi izgradnje, koja odgovara početku srednje epohe, dimenzije logora iznose 449,05 x 392,50 m. Dosadašnja istraživanja, ograničena na severozapadni deo logora i Principijum (Nikolić et al. 2019; Bogdanović et al. 2021a; Bogdanović et al. 2021b; Nikolić et al. 2021; Stojić, Marjanović 2021) ukazuju da su opeke primarno korišćene za gradnju krovnih konstrukcija i kanala.</s><s>Nažalost, nijedan objekat nije istražen u celosti, pa nije moguće izračunati ni koliko je opeka bilo potrebno za podizanje krovne konstrukcije jednog objekta.</s><s>Ipak, studija T. Janeka (2018b: 91, Tab.</s><s>1) za kamenu fazu logora u Vindoboni u Gornjoj Panoniji omogućava da se okvirno odrediti koliko je tegula i imbreksa bilo potrebno za pokrivanje celog logora.</s><s>Pomenuti autor izračunava da je za pokrivanje logora, čije dimenzija iznose oko 500 x 400 m (Mosser 2015: 76), bilo potrebno oko 900.000 tegula (dimenzija 45 x 53 cm) i imbreksa.315 Ukoliko uzmemo da u obzir da je 314 Izuzetak predstavlja peć iz Avenša u Švajcarskoj, koja ima rešetku površine od 29,70 m2, za koju je procenjeno da je mogla da proizvede 10.800 opeka, sa time što je njena visina pretpostavljena na čak 5,5 m (Deschler–Erb 315 Analogno, za pokrivanje legijskog logora u Vindonisi u Gornjoj Germaniji bilo je potrebno 390.000 tegula i 408.000 imbreksa, dok je za logor u Lauriakumu (Lorch/A) u Noriku bilo potrebno oko 1.5 miliona opeka (Brandl, Federhofer 2010: 36).</s> <s>Viminacijumski logor za oko 13,5% manji od logora u Vindoboni, moguće je pretpostaviti da je za njegovo pokrivanje bilo potrebno oko 778.500 tegula i imbreksa.</s><s>Prema modelima koje predlaže T. Janek (2018b: 91–92), sa opekarskom sezonom koja traje pet meseci godišnje, jednom paru peći bilo bi potrebno najmanje 16 godina da napravi potrebnu količinu materijala za pokrivanje logora u Vindoboni, dok bi pet parova peći moglo da ispeče ovu količinu materijala u jednoj sezoni.</s><s>Kapacitet svih peći na lokaciji Pećine iznosi oko 6.500 opeka, pa bi im bilo potrebno oko 120 paljenja da ispeku potrebnu količinu materijala.</s><s>Ukoliko uzmemo u obzir naizmenični rad peći, sa ciklusom punjenja/pečenja/hlađenja/vađenja opeka koji je trajao pet dana (Federhofer 2007: 18), a da je opekarska sezona trajala od maja do oktobra, moguće je izračunati da je bilo potrebno 3,5 sezona, odnosno godina, za pečenje potrebne količine materijala.</s><s>Međutim, kako nema indicija da su peći na lokaciji Pećine istovremene, ne možemo računati na sve njihove kapacitete.</s><s>Kapacitet svih peći radionice 2 – Zanatskog centra iznosi oko 2.500 tegula, iz čega dalje sledi da bi za pokrivanje logora bilo bi potrebno oko 300 paljenja, za šta bi bilo potrebno 8,5 godina.</s><s>Navedene računice ne uzimaju u obzir vreme koje je bilo potrebno da se ove opeke oblikuju, te je bilo potrebno više vremena.</s><s>311</s> <s>Predmet ove disertacije bila je opekarska delatnost VII Klaudijeve legije.</s><s>Analizirano je 1.391 opeka, od kojih 1.378 nosi žig VII legije, a 13 grafitni natpis, koji hronološki potiču od sredine I do sredine IV veka n. e. Teritorijalno, analizirane opeke potiču sa teritorije rimskih provincija Dalmacije, Gornje Mezije, Donje Mezije, Donje Panonije i Dakije, odnosno kasnoantičkih provincija koje su nastale na ovoj teritoriji.</s><s>Obrađeno je i 9 ciglana VII Klaudijeve legije iz Viminacijuma, koje potiču iz II i III veka.</s><s>Rezultati studije su upoređeni sa podacima iz pisanih izvora i dostupne arheološke građe, kako bi se tumačili i uvidele specifičnosti opekarske proizvodnje VII legije.</s><s>Osnovni problem studije je nedostatak podataka za opeke, koje su poznate iz dokumentacije arheoloških istraživanja i iz literature.</s><s>Takođe, ovi nalazi nam nisu bili dostupni, te stoga nisu obuhvaćeni mineraloško-petrografskom i hemijskim analizama, što je u mnogome ograničilo karakterizaciju sirovina, identifikovanje njihovog porekla i mesta proizvodnje.</s> <s>Glavni cilj disertacije bio je da se definišu karakteristike opekarske delatnosti VII Klaudijeve legije.</s><s>Prvi cilj rada bio je da se utvrdi asortiman proizvoda VII Klaudijeve legije, definišu njihove dimenzije i izvrši poređenje sa drugim proizvođačima iz regiona.</s><s>Drugi cilj bio je da se definiše sled operacija i tehnološki aspekati izrade opeka.</s><s>Pod ovim smo podrazumevali identifikovanje osnovnih sirovina, tehnike njihove obrade sa posebnim fokusom na obeležavanje opeka, određivanje alatki koje su korišćene u ovom procesu i konačno utvrđivanje aspekata termičke obrade proizvoda.</s><s>Treći zadatak rada bio je da se utvrdi lokacija ciglana VII Klaudijeve legije.</s><s>Poslednji cilj bio je da se utvrdi prostorni raspored ciglana VII Klaudijeve legije i definišu karakteristike i namena objekata koji su korišćeni u različitim fazama proizvodnje.</s> <s>Pre svega, istraživanje je pokazalo da VII Klaudijeva legija proizvodi opeke između 42. godine n. e. i sredine IV veka, te da je moguće definisati tri epohe proizvodnje.</s><s>Prvu epoha je trajala od početka proizvodnje do vladavine cara Hadrijana (118–138) ili Antonina Pija (138161).</s><s>Početak srednje epohe se preklapa sa krajem rane i traje sve do sredine/kraja III veka.</s><s>Kasna epoha podrazumeva vreme tetrarhije i prve polovine IV veka, nakon čega nema dokaza o opekarskoj delatnosti kod VII legije.</s><s>Svaku od ovih epoha odlikuje upotreba različitih tipova pečata, a pokazalo se i da postoje promene u tehnologiji izrade opeka VII Klaudijeve legije.</s><s>Rezultati priloženi u disertaciji pokazuju da VII Klaudijeva legija proizvodi sve osnovne formate latera i krovnih opeka, ali da je proizvodnja primarno usmerena na oblike koji se češće koriste u građevini – besalis i lidion za gradnju podnica i zidova i tegula i imbreksa za podizanje krovnih konstrukcija.</s><s>Među analiziranim materijalom primetno je odsustvo posebnih oblika keramičkih građevinskih materijala, koji su korišćeni za podizanje specifičnih građevinskih elemenata, međutim pokazalo se da je legija verovatno proizvodila ove formate, ali da ih nije obeležavala pečatima, te da je ovo razlog zašto nisu obuhvaćeni ovom studijom.</s><s>Dodatno, studija je pokazala da su dimenzije opeka standardizovane, ali ne i uniformne, te da postoje razlike u dimenzijama opeka čak i na nivou pojedinačnih radionica.</s><s>Očigledno je da ove promene nisu značajne za građevinarstvo, osim kod podizanja krovnih konstrukcija koje zahtevaju preciznije radove.</s><s>Takođe, konstatovano je da tokom perioda proizvodnje dolazi do promena u dimenzijama opeka.</s><s>Generalno, utvrđeno je da se veličina opeka povećava od II veka, a da od vremena kasne antike dolazi do smanjenja veličine.</s><s>Nažalost, zbog nedostatka sličnih istraživanja nije bilo moguće utvrditi da li slični trendovi javljaju na nivou Carstva, iako je tako nešto očekivano.</s> <s>Rezultati prikazani u disertaciji pokazuju da tokom antičkog perioda dolazi do promena u tehnologiji izrade opeka VII Klaudijeve legije.</s><s>Definisanjem sleda operacija, tehnika formiranja opeka i alatki koje su korišćenje u ovom procesu uočeno je da su tehnike obrade uniformne na nivou Carstva, ali da postoje neke specifičnosti.</s><s>Naše istraživanje je pokazalo da su opeke VII Klaudijeve legije pravljene od gline dobrog i generalno ujednačenog kvaliteta, dok je od primesa bilo moguće identifikovati samo pesak.</s><s>Matriks je generalno ujednačenog sastava, ali je primetna heterogenost u pasti i oscilacije u sastavu i količini primesa.</s><s>Ova heterogenost je najizraženija tokom srednje epohe proizvodnje, koja predstavlja period najintenzivnije proizvodnje.</s><s>Takođe, rezultati su pokazali da uprkos generalnoj ujednačenosti, količina, sastav i obrada sirovina koje se koriste za izradu opeka nije ujednačena čak i na nivou jedne radionice.</s><s>Pokazalo se da uočene razlike nisu posledica različitih formata i namene opeka, već verovatno neujednačene pripreme, što je i očekivano od manuelne proizvodnje.</s><s>U kasnoj epohi opekarstva, VII legija pravi opeke boljeg kvaliteta u odnosu na ranije periode, sa jako malo primesa i fino prečišćenom pastom.</s><s>Naše istraživanje je pokazalo da su tehnike formiranja opeka, uključujući kalupljenje, obradu i sušenje proizvoda, uniformne na nivou Carstva.</s><s>Isto važi i za osnovne alatke koje su korišćene – tragovi na opekama ukazuju da je VII legija koristila kalupe i ručne pečate od drveta, ali da postoji mogućnost da su korišćeni i pečati od keramike.</s><s>Takođe, identifikovana je upotreba i posebnih alatki, poput ručnih baštenskih grabulja za obradu sirovine i šila za vađenje opeka iz kalupa, kakve do sada nisu identifikovane u opekarstvu.</s><s>Definisanjem i analizom karakterističnih elemenata krovnih opeka, utvrdili smo promene u tehnikama podizanja krovova, kao i da je VII legija bila jedan od glavnih inovatora u građevinskoj tehnologiji na analiziranoj teritoriji.</s><s>Definisane su i oznake na opekama.</s><s>Tokom 300 godina opekarske delatnosti, VII legija koristi više od 171 pečata za obeležavanje opeka.</s><s>Pokazalo se da je VII legija imala više odreda koji su istovremeno proizvodili opeke, te da je više odreda koristilo jednu ciglanu.</s><s>Pored pečata, koji predstavljaju zvanične oznake, definisani su i potpisi na opekama.</s><s>Funkcija ovih oznaka nije jasna, a uočeno je da oni nisu hronološki osetljivi, te da se ne mogu vezati za pojedinačne radionice.</s><s>Takođe, na opekama VII legije retko se javljaju i grafiti i crteža, koji su individualni iskaz opekara.</s><s>Konačno, definisani su i temperaturni parametri pečenja opeka – rezultati arheometrijskih analiza ukazuju da temperatura pečenja opeka VII Klaudijeve legije uglavnom nije prelazila 800 (850) oC.</s><s>Rezultati prikazani u disertaciji su potvrdili da su centri opekarske delatnosti VII Klaudijeve legije bili Tilurijum i Viminacijum, ali da je proizvodnja prema potrebi bila organizovana i na drugim mestima.</s><s>Pre svega, na osnovu prostorne dispozicije opeka, utvrđeno je da je legija nakon odlaska iz Tilurijuma, a pre dolaska u Viminacijum bila smeštena u Racijariji.</s><s>Rezultati naših uzorkovanja opeka i glina iz Viminacijuma su pokazala da su od dolaska legije u Viminacijum, pa sve do kasne antike, opeke uglavnom proizvođene u lokalu.</s><s>Štaviše, analiza arheološkog konteksta omogućila je da se identifikuju proizvodi pojedinačnih radionica koje su otkrivene u Viminacijumu.</s><s>Dioklecijanove i Konstantinove reforme su podrazumevale podelu legije na manje odrede, koji su raspoređeni duž Podunavlja Prve Mezije.</s><s>Proizvodnja opeka je nastavljena u Viminacijumu, ali su odredi u Boljetinu, Velikom Gradcu i možda u Gorneji ili Čezavi takođe proizvodili opeke.</s><s>Takođe, postoje indicije da su odredi VII legije učestvovali u građevinskim radovima u Sirmijumu u Drugoj Panoniji, gde su takođe verovatno proizvodili opeke.</s> <s>Istraživanje je pokazalo da ciglane VII Klaudijeve legije na Viminacijumu, u odnosu na druge ciglane iz rimskog perioda, pripadaju većim radionicama i da ih odlikuje organizovana proizvodnja i složeni prostorni raspored.</s><s>Sa druge strane, ne postoji pravilnost u prostornoj organizaciji, kako kod radionica VII legije, tako ni na nivou Carstva.</s><s>Radionice su organizovane 313</s> <s>312 na način koji pogoduje toku proizvodnje i lokalnim uslovima.</s><s>U Viminacijumu VII Klaudijeva legija koristi dve velike proizvodne oblasti sa grupisanim radionicama, sa time što radionice uglavnom nisu funkcionisale istovremeno.</s><s>Većina ovih ciglana se sastojala od više peći koje funkcionišu u tandemu, što je omogućavalo veliki obrt proizvodnje.</s><s>VII legija koristi dva različita tipa peći pravougaonog oblika osnove za proizvodnju opeka.</s><s>Ovi tipovi peći odlikuju druge velike rimske ciglane, uključujući i vojne, međutim uprkos istim konstruktivnim elementima i građevinskim materijalima, tehnike zidanja pojedinačnih peći su različite.</s><s>Definisanje specijalizacije proizvodnje peći je pokazalo da VII Klaudijeva legija možda proizvodi i druge predmete od keramike, kao i da su različiti oblici pečeni istovremeno.</s><s>Takođe, definisane su karakteristike i namena drugih objekata i struktura koji su otkriveni u ciglanama VII Klaudijeve legije.</s><s>Na Viminacijumu je glina vađena iz otvorenih jama, koje su se nalazile u blizini peći, dok je snabdevanje vodom vršeno pomoću bunara.</s><s>Pored peći i navedenih struktura, jedini objekat koji je moguće vezati za opekarsku proizvodnju je trem za sušenje opeka, kakvi su karakteristični za druge velike ciglane Rimskog carstva.</s><s>Rezultati priloženi u disertaciji pokazuju da su pored primarne namene, ovi objekti su imali i druge funkcije u proizvodnji.</s> <s>Konačno, pored navedenih rezultata, pokušali smo da utvrdimo ekonomske okvire proizvodnje, pre svega da definišemo osnovne sirovinske potrebe i kapacitet radionica.</s><s>Dodatno, uprkos ograničenom broju podata, pokušali smo da pružimo osnovne okvire organizacije proizvodnje.</s><s>Kao najznačajnije rezultate treba istaći da je VII legija unajmljivala civile za proizvodnju opeka kao i da je jedno vreme proizvodila opeke zajedno sa IV Flavijevom legijom.</s> <s>Rezultati prikazani u okviru ove disertacije su značajni sa različitih stanovišta, kako za proučavanje same VII Klaudijeve legije i oblasti u kojima je boravila, tako i za bolje razumevanje rimskih vojnih jedinca, opekarstva i ekonomije rimskog Carstva.</s><s>Pre svega, sistematizacija pečata VII Klaudijeve legije predstavlja osnovu za buduća istraživanja ovih tema, ali i otvara čitav niz novih pitanja.</s><s>U disertaciji je izložena hronologija pečata VII Klaudijeve legije, i iako je ne možemo smatrati konačnom, hronološko opredeljenje pojedinačnih pečata će biti preciznije sa svakom novo otkrivenom opekom.</s><s>Konačno, ovo će doprineti da se svest o opekama, kao hronološki osetljivom arheološkom materijalu promeni.</s><s>Ujedno, naša analiza je ukazala na jedno zanimljivo pitanje.</s><s>Naime, primećeno je da ni jedan pečat VII Klaudijeve legije nije moguće vezati za drugu polovinu III veka.</s><s>Ovo vreme odlikuje opadanje ekonomske moći i zamiranje brojnih zanata u Podunavlju, pa se postavlja pitanje da li u ovom trenutku prestaje i opekarska proizvodnja.</s><s>U drugoj polovini III veka počinje i reorganizacija vojnih jedinica, koja će svoj pun oblik dobiti u kasnoj antici, pa će odgovor na ovo pitanje omogućiti bolje razumevanje na koji su način ove promene uticale na VII Klaudijevu legiju, ali i kako je izvršena reorganizacija sistema odbrane Podunavlja.</s><s>Za potrebe ove studije izvršena je i do sada najopsežnija mineraloško-petrografska karakterizacija opeka u Srbiji.</s><s>Opeke su jedan od najbrojnijih nalaza koji se otkrivaju na antičkim lokalitetima u Srbiji, pa rezultati izloženi u disertaciji mogu poslužiti kao osnova za buduća arheometrijska istraživanja ove vrste materijala.</s><s>Pre svega, veliki korpus opeka VII legije, koji potiče sa drugih lokaliteta nam nije bio dostupan za uzorkovanje, pa će dobijeni rezultati i stečeno iskustvo predstavljati polaznu tačku za buduće analize opeka VII legije.</s><s>Takođe, ovo istraživanje je pokazalo da je VII Klaudijeva legija pored opeka pravila i druge keramičke proizvode, što je tema koju je neophodno dalje istražiti, kao i ulogu Legije u ekonomiji prostora Gornje Mezije i okolnih provincija.</s><s>314</s> <s>Ne sme se zaboraviti ni da su opeke građevinski materijal.</s><s>U disertaciji smo bili usmereni na tehnologiju i proizvodnju, ali je otvoren put za istraživanje građevinske delatnosti VII legije, o čijoj važnosti, pored analiziranih opeka, svedoče i brojni epigrafski spomenici.</s><s>Iako ovo nije bila tema istraživanja, pokazalo se da su opeke često korišćene van primarne namene, što je neophodno dalje istražiti.</s><s>Takođe, sa time u vezi, potrebno je izvršiti i analize fizičko-mehaničke karakteristika opeka i uporediti sa drugim studijama, pre svega sa prostora Srbiji.</s><s>Dodatno, disertacija je pokazala da su opeke često koriste više puta, pa se kao jedno od pitanja za buduća istraživanja nameću i pitanja reciklaže građevinskih materijala u antičkom periodu i trgovinske delatnosti legija.</s> <s>Uprkos malom broju i ograničenosti podataka, pokušali smo da definišemo i neke organizacione i ekonomske aspekte opekarstva, što je bacilo svetlo i na neke do sada nedovoljno istražene aspekte rimskog vojnog opekarstva.</s><s>Istraživanje je pokazalo da je VII Klaudijeva legija unajmljivala civile za proizvodnju opeka, kao i da je jedno vreme imala udruženu proizvodnju sa IV Flavijevom legijom.</s><s>Slični primeri za druge istraživače su poznati, iako retki, i neophodno ih je dalje istražiti, jer imaju čitav niz zanimljivih implikacija, koji prevazilaze okvire opekarstva.</s> <s>Konačno, opekarstvo je značajna tema u savremenoj antičkoj arheologiji, pa ova disertacija predstavlja pokušaj da se odgonetnu neka od aktuelnih pitanja, ali i da se ova, često skrajnuta tema, stavi pod žižu domaće arheologije.</s><s>315</s> <s>Radivojević, A. 2005.</s><s>Investigation of late antique bricks from archaeological sites of contemporary Serbia as a basis of conservation works.</s><s>Architecture and Civil Engineering 3/2: Radivojević, A. 2018.</s> <s>Opeke u kasnoj antici – zapisi u materijalu.</s><s>Beograd: Univerzitet u Beogradu, Arhitektonski fakultet Beograd.</s> <s>Wilson, A. 2006.</s><s>The economic impact of technological advances in the roman construction industry, in: Lo Cascio, E. (ed.), Innovazione tecnica e progresso economico nel mondo Romano atti degli incontri capresi di storia dell’economia antica (Capri 13–16 aprile 2003), and tile – studies in manufacture, distribution and use in Western Empire.</s><s>BAR international series 68, Oxford: BAR Publishing, pp.</s><s>11–43.</s><s>Wright, G. R. H. 2005a. Ancient building technology Volume 2: Materials.</s><s>Boston: Brill Leiden.</s> <s>Slika 3.49.</s><s>Jame za eksploataciju gline iz Kaiseraugsta - Auguste Raurike (Švajcarska) (prema: Slika 3.50.</s><s>Jama za čuvanje gline iz Rajncaberna (Nemačka) (prema: Rau-Flyer 1987) Slika 3.51.</s><s>Objekti za sušenje proizvoda iz: 1) Engelhof (Nemačka); 2) Holt (Velika Britanija); 3) Oksforda (Velika Britanija) (prema: Peacock 1982: 67, fig.</s><s>28.) Slika 3.52.</s><s>Tipologije peći na osnovu izgleda osnove (prema: Dobosi 2021: 6, fig.</s><s>4.) Slika 3.53.</s><s>Elementi keramičarskih peći (modifikovano prema: Deschler-Erb 2012: 41, Abb.</s><s>Slika 3.54.</s><s>Načini izvođenja/izgleda bočnih kanala kod peći sa poprečnim zidovima (prema: Slika 4.1.</s><s>Prostorni raspored opeka sa žigom tipova I, II i III (modifikovano prema: Digital Atlas of the Roman Empire https://dh.gu.se/dare/) Slika 4.2.</s><s>Zastupljenost formata opeka sa žigom tipa II Slika 4.3.</s><s>Odnos dužine i širine opeka formata besalis sa žigovima tipa II Slika 4.4.</s><s>Odnos dužine i širine opeka formata lidion sa žigovima tipa II Slika 4.5.</s><s>Zastupljenost formata opeka sa žigom tipa III Slika 4.6.</s><s>Prostorni raspored opeka sa žigom tipa IV sa okvirom u obliku tabule ansate (modifikovano prema: Digital Atlas of the Roman Empire https://dh.gu.se/dare/) Slika 4.7.</s><s>Prostorni raspored opeka sa žigom tipa IV sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata i varijanti sa pravougaonim okvirom i tipova V i VI (modifikovano prema: Digital Atlas of the Roman Empire https://dh.gu.se/dare/) Slika 4.8.</s><s>Zastupljenost formata opeka sa žigom tipa IV Slika 4.9.</s><s>Prostorni raspored opeka sa žigom tipa VII, VIII i IX (modifikovano prema: Digital Atlas of the Roman Empire https://dh.gu.se/dare/) Slika 4.10.</s><s>Prostorni raspored opeka sa žigom tipa X sa pravougaonim okvirom (modifikovano prema: Digital Atlas of the Roman Empire https://dh.gu.se/dare/) Slika 4.11.</s><s>Prostorni raspored opeka sa žigom tipa X sa okvirom u obliku tabule ansate; sa pravougaonim okvirom u koji je upisana tabula ansata i sa izdignutim slovima (modifikovano prema: Digital Atlas of the Roman Empire https://dh.gu.se/dare/) Slika 4.12.</s><s>Zastupljenost formata opeka sa žigom tipa X 359</s> <s>Slika 4.34.</s><s>Lidion kat.</s><s>642 sa strijacijama i tragovima odsecanja i ubodom na gornjoj površini (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.35.</s><s>Opeka kat.</s><s>703 sa strijacijama na gornjoj površini (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 4.37.</s><s>Tegula kat.</s><s>1.408 sa strijacijama na gornjoj površini i tragom usecanja žice uz unutrašnju stranu anse (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.38.</s><s>Besalis kat.</s><s>751 sa strijacijama i odsečenom gornjom površinom (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 4.55.</s><s>Tegula kat 230 sa neujednačeno obrađenim ušicama i trgovima obrade prstima (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.56.</s><s>Besalis kat.</s><s>778 sa strijacijama i ubodima na bočnoj površini (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 4.74.</s><s>Tegula kat.</s><s>711 sa glačanom gornjom površinom, ravnom ušicom i suženjem uz donju ivicu (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.75.</s><s>Tegula kat.</s><s>1.405 sa glačanom gornjom površinom i posebno obrađenom ušicom (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.76.</s><s>Tegula kat.</s><s>1.106 sa neujednačeno obrađenim ušicama i suženjem uz donju ivicu (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.77.</s><s>Tegula kat.</s><s>1.115 sa glačanom gornjom površinom i posebno obrađenom ušicom sa tragovima dodatne obrade u vidu podsecanja nožem (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 4.78.</s><s>Bočna strana tegule kat.</s><s>1.115 sa peskom u gornjem delu i ravnim/glačanim donjim delom (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.79.</s><s>Ravna donja površina tegule kat.</s><s>230 sa strijacijama i peskom (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 4.87.</s><s>Imbreks kat.</s><s>1.091 sa polukružnom dekoracijom i tragovima podužnog i poprečnog glačanja na gornjoj površini (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu) Slika 4.88.</s><s>Imbreks kat.</s><s>1.427 sa premazom na gornjoj površini (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 5.13.</s><s>Crtež preseka donje i gornje komore peći 3 radionice 2 – Zanatskog centra (prema: Slika 5.14.</s><s>Stub trema za sušenje proizvoda u radionici 2 – Zanatskom centru (dokumentacija Arheološkog Instituta u Beogradu)</s> <s>Slika 6.4.</s><s>Fotomikrografije opeka koje je prema hronologiji pripadaju prelazu iz rane u srednju Slika 6.5.</s><s>BSE snimci opeka koje je prema hronologiji pripadaju prelazu iz rane u srednju Slika 6.6.</s><s>Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa sitnim dodacima i anizotropnim umereno zamućenim matriksom: a – uzorak 22, b – uzorak 23, c Slika 6.7.</s><s>BSE snimci opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa sitnim dodacima i anizotropnim umereno zamućenim matriksom: a, b – uzorak 22, c, d – uzorak 23, e, f – uzorak Slika 6.8.</s><s>Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa sitnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom: a – uzorak 19, b – uzorak 20, c – uzorak 38, Slika 6.9.</s><s>BSE snimci opeke sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa sitnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom: a, b – uzorak 38.</s><s>Slika 6.10.</s><s>Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa krupnim dodacima i sa anizotropnim neznatno zamućenim matriksom: a – uzorak 21, b – uzorak 67, c Slika 6.11.</s><s>BSE snimci opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa krupnim dodacima i sa anizotropnim neznatno zamućenim matriksom: a, b - uzorak 67, c – uzorak 62, d, e Slika 6.12a Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa krupnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom: a – uzorak 14, b – uzorak 16, c – uzorak 17, Slika 6.12b. Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa krupnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom: a – uzorak 34, b – uzorak 35, c – uzorak 36, 369</s> <s>Slika 6.12c. Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa krupnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom: a – uzorak 52, b – uzorak 53, c – uzorak 59, Slika 6.13.</s><s>BSE snimci opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa krupnim dodacima i anizotropnim zamućenim matriksom: a, b – uzorak 14, c, d – uzorak 59.</s><s>Slika 6.14.</s><s>Fotomikrografije opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa sitnim dodacima i staklastim matriksom: a – uzorak 54, b – uzorak 97; ukršteni nikoli.</s><s>Slika 6.15.</s><s>BSE snimci opeka sa tipom pečata X (srednja epoha) iz grupe sa sitnim dodacima Slika 6.16.</s><s>Difraktogrami uzoraka 54 i 97 Slika 6.17.</s><s>Fotomikrografije koje prema hronologiji pripadaju srednjoj epohi: a – uzorak 79 pečata XIV), e – uzorak 83 (tip pečata XVIII); paralelni nikoli.</s><s>Slika 6.18.</s><s>BSE snimci opeka koje prema hronologiji pripadaju srednjoj epohi: a, b – uzorak uzorak 83 (tip pečata XVIII).</s> <s>Slika 6.19.</s><s>Fotomikrografije opeka koje prema hronologiji pripadaju kasnoj epohi: a – uzorak uzorak 88 (tip pečata XXVIII), e – uzorak 87 (tip pečata XXIX); paralelni nikoli.</s><s>Slika 6.20.</s><s>BSE snimci opeka koje prema hronologiji pripadaju kasnoj epohi: a, b – uzorak 86 Slika 6.21.</s><s>Rendgenski difraktogrami neorijentisanih i orijentisanih uzoraka glina (uzorci 88, 89, 90), nepečene opeke (uzorak 91), ćerpiča (uzorci 92 i 93) i zapečenog ćerpiča (uzorak 95).</s><s>Slika 7.1.</s><s>Epohe proizvodnje opeka VII Klaudijeve legije Slika 7.2.</s><s>Zastupljenost formata opeka VII Klaudijeve legije Slika 7.3.</s><s>Dužina opeka formata besalis</s> <s>Slika 7.5.</s><s>Debljina opeka formata besalis Slika 7.6.</s><s>Odnos dužine i širine opeka pedalis Slika 7.7.</s><s>Debljina opeka formata pedalis 370</s> <s>Slika 7.8.</s><s>Odnos dužine i širine opeka formata bipedalis Slika 7.9.</s><s>Debljina opeka formata bipedalis Slika 7.10.</s><s>Dužina opeka formata lidion</s> <s>Slika 7.12.</s><s>Debljina opeka formata lidion Slika 7.13.</s><s>Odnos mera opeka formata lidion kroz epohe Slika 7.14.</s><s>Dužina opeka formata lidion-semibipedalis Slika 7.15.</s><s>Širina opeka formata lidion-semibipedalis Slika 7.16.</s><s>Debljina opeka formata lidion-semibipedalis Slika 7.17.</s><s>Dužina tegula kroz epohe</s> <s>Slika 7.22.</s><s>Debljina imbreksa kroz epohe Slika 7.23.</s><s>Dimenzije opeka formata besalis sa žigovima varijanti X/a/01–02, X/b/04, X/c/01Slika 7.24.</s><s>Dimenzije tegula sa žigovima varijanti X/a/01–02, X/a/07, X/a/28 i X/b/01–03 Slika 7.25.</s><s>Srednji hemijski sastav matriksa u opekama: a – sve analize prikazane zbirno; b srednji sastav matriksa u opekama rane, srednje i kasne epohe; c – sastav matriksa u uzorcima sa pečatom tipa X srednje epohe.</s> <s>Sl. 7.26.</s><s>Litoklasti i kristaloklasti iz opeka rane epohe: a – kvarca (uzorak 10) , b – granitoid Slika 7.27.</s><s>Fotomikrografije (a–k, xpl) i BSE–snimci (l–o) litoklasti i kristaloklasti iz opeka srednje epohe: a – škriljac (uzorak 18), b – granitiod s muskovitom (strelica) (uzorak 67), c g – fragment fosila (uzorak 72), h – fragment fosila (uzorak 85), i – pertitisani ortoklas (uzorak 371</s> <s>Slika 7.28.</s><s>Litoklasti i kristaloklasti iz opeka kasne epohe: a – kristaloklasti biotita i kvarca (uzorak 84), b – kristaloklasti muskovita i litoklast granitoida/gnajsa (strelica) (uzorak 85), c kristaloklasti muskovita i kvarca (uzorak 87), d – (uzorak 88); xpl; Objašnjenje: bt – biotit, mu Sl. 7.29.</s><s>Karakteristike glinene paste koja se koristila za proizvodnju opeka u ranoj epohi (a uzorak 85, c' – uzorak 86); razlike se uočavaju najpre u učešću fragmenata različite granulacije (najgrubozrniji fragmenti su korišćeni u ranoj epohi, a najfinozrniji u kasnoj epohi; pored toga, uočava se i da fragmenti u opekama rane epohe uglavnom po svom sastavu odgovaraju kvarcu ili kvarcitima, dok su fragmenti u opekama srednje i kasne epohe heterogeniji po sastavu (ima i odlomaka drugih minerala i stena u značajnijim količinama; a, b, c – fotomikrografije na Sl. 7.30.</s><s>Delikatne razlike u glinenoj pasti za uzorke opeka sa varijacijama pečata unutar tipa Slika 7.31.</s><s>Izrazite sličnosti u glinenoj pasti za uzorke opeka sa žigom istih varijanti unutar Slika 7.32.</s><s>Dimenzije tegula u odnosu na tip isečka Slika 7.33.</s><s>Vremenski raspon upotrebe pojedinačnih grupa isečaka na tegulama Slika 7.34.</s><s>Hronološka opredeljenost tipova pečata VII Klaudijeve legije Slika 7.38.</s><s>Zastupljenost životinja na opekama VII Klaudijeve legije Slika 7.39.</s><s>Oblici šila i dleta: a – Šilo iz Debelog Brda kod Sarajeva (BiH) (prema: Busuladžić Busuladžić 2014: 388, prilog 44, kat.</s><s>133); d – Dleto-probijač iz Sremske Mitrovice (prema: Slika 7.40.</s><s>Primeri antičkih noževa iz Viminacijuma: a – Nož iz groba G- 82 sa lokacije Više 372</s> <s>Slika 7.43.</s><s>Tabelarni prikaz hemijskih analiza novoformiranih klinopiroksena iz uzorka 97 sa proračnima kristalohemijskih formula na bazi 6 kiseonika; a, b - BSE-snimci na kojima su prikazani položaji analiziranih tačaka za analize cpx1 i cpx2 i c - klasifikacioni dijagram volastonit (Wo) – enstatit (En) –ferosilit (Fs) (prema: Morimoto et al. 1988) za analizirane klinopiroksene (kružići).</s> <s>1 Prema D. Piletić u okviru većeg objekta, koji najverovatnije predstavlja horeum.</s><s>Kasniji istraživači lokaliteta, S. Petković i M. Tapavički - Ilić napominju da je jedini monumentalni objekat, koji predstavlja ostatke Horreum-a ili praetorije otkriven u sondama IV-V (Петковић, Тапавички - Илић 2020: 26-27), koji na osnovu tehnike zidanja treba vezati za kasno-antički period.</s><s>Ostaje nepoznato da li je u pitanju isti objekat, pa je stoga i određivanje porekla nalaza, kao i njihovo hronološko opredeljenje upitno.</s> <s>Ljubomir (Đorđe) Jevtović rođen je u Beogradu 1987. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.</s><s>Osnovne akademske sudije je završio 2011. godine na studijskom programu Arheologija, Filozofskog fakulteta Beogradskog Univerziteta, odbranivši završni rad na temu: ,,Cursus honorum pripadnika VII Klaudijeve legije od II do IV veka'' pod mentorstvom doc. dr Miroslava Vujovića.</s><s>2011. godine upisao je master akademske studije na odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta Beogradskog Univerziteta, a zvanje mastera arheologije stekao je 2013. godine, odbranivši završni rad na temu: ,,Nalazi opeka sa pečatom VII Klaudijeve legije na teritoriji provincije Gornje Mezije'' pod mentorstvom dr Miroslava Vujovića.</s><s>2013. godine upisao je doktorske studije na odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta Beogradskog Univerziteta, a 2016. godine odbranio predlog teme pod nazivom: ,,Opekarska delatnost VII Klaudijeve legije''.</s><s>Od 2007. godine učestovao je u brojnim arheološkim istraživanjima, od čega posebno treba istaći rad na Beogradskoj tvrđavi i na istraživanjima amfiteatra i legijskog logora na arheološkom nalazištu Viminacijum.</s> <s>Od 2013. godine zaposlen je na Arheološkom institutu u Beogradu kao istraživač pripravnik, od 2016. godine kao istraživač saradnik, a od 2021. godine kao stručni saradnik.</s><s>Od 2013. do 2018. godine angažovan je na projektu: ,,IRS – Viminacijum, rimski grad i legijski vojni logor – istraživanje materijalne i duhovne kulture, stanovništva, primenom najsavremenijih tehnologija daljinske detekcije, geofizike, GIS–a, digitalizacije i 3D vizualizacije (III 47018)’’ ministarstva nauke Republike Srbije.</s><s>Od 2016. do 2018. godine je učestvovao u međunarodnom projektu „Spomenici VII. legije u Dalmaciji i Meziji“.</s><s>Od 2021. godine, ispred Arheološkog Instituta, učestvuje i u brojnim međunarodnim projektima podržanim od programa Evropske Unije.</s> <s>Učestvovao je na više domaćih i inostranih naučnih skupova i napisao je više autorskih i koautorskih stručnih radova u nacionalnim i međunarodnim časopisima i zbornicima radova (Arheologija i prirodne nauke, Starinar i dr.).</s><s>Istraživačka interesovanja mu obuhvataju: rimsku provincijsku arheologiju, rimsku vojsku, rimski limes na Dunavu, antičku epigrafiku i antičku industriju opeka.</s> <s>Изјављујем да је докторска дисертација под насловом ОПЕКАРСКА ДЕЛАТНОСТ VII КЛАУДИЈЕВЕ ЛЕГИЈЕ резултат сопственог истраживачког рада;</s> <s>Изјављујем да дисертација у целини ни у деловима није била предложена за стицање друге дипломе према студијским програмима других високошколских установа;</s> <s>Изјављујем да је штампана верзија мог докторског рада истоветна електронској верзији коју сам предао/ла ради похрањена у Дигиталном репозиторијуму Универзитета у Београду.</s> <s>Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског назива доктора наука, као што су име и презиме, година и место рођења и датум одбране рада.</s> <s>Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне библиотеке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета у Београду.</s> <s>Овлашћујем Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић“ да у Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду унесе моју докторску дисертацију под насловом:</s> <s>Универзитета у Београду и доступну у отвореном приступу могу да користе сви који поштују одредбе садржане у одабраном типу лиценце Креативне заједнице (Creative Commons) за коју сам се одлучио/ла.</s><s>2. Ауторство – некомерцијално (CC BY-NC) 3. Ауторство – некомерцијално – без прерада (CC BY-NC-ND) 4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима (CC BY-NC-SA) 6. Ауторство – делити под истим условима (CC BY-SA) (Молимо да заокружите само једну од шест понуђених лиценци.</s><s>Кратак опис лиценци је саставни део ове изјаве).</s> <s>1. Ауторство.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце, чак и у комерцијалне сврхе.</s><s>Ово је најслободнија од свих лиценци.</s> <s>2. Ауторство – некомерцијално.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела.</s> <s>3. Ауторство – некомерцијално – без прерада.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела.</s><s>У односу на све остале лиценце, овом лиценцом се ограничава највећи обим права коришћења дела.</s> <s>4. Ауторство – некомерцијално – делити под истим условима.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца не дозвољава комерцијалну употребу дела и прерада.</s><s>5. Ауторство – без прерада.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, без промена, преобликовања или употребе дела у свом делу, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дела.</s><s>6. Ауторство – делити под истим условима.</s><s>Дозвољавате умножавање, дистрибуцију и јавно саопштавање дела, и прераде, ако се наведе име аутора на начин одређен од стране аутора или даваоца лиценце и ако се прерада дистрибуира под истом или сличном лиценцом.</s><s>Ова лиценца дозвољава комерцијалну употребу дела и прерада.</s><s>Слична је софтверским лиценцама, односно лиценцама отвореног кода.</s>

Благо Сингидунума – приказ изложбе/Treasure of Singidunum-exhibition review

Marjanović, Milica

Зборник Матице српске за класичне студије

Roman Jewellery;Roman Glyptics;Singidunum;exhibition

ai.ac.rs-123456789-1363.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/1946/bitstream_1946.pdf

<s>Ɍɩɞɝɦɡɱɫɛɧ ɋɢɦɚȺɜɪɚɦɨɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ Ɋɚɫɬɤɨȼɚɫɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ ȻɯɚɪɚɬȽɭɩɬ Ⱦɟɥɯɢ  ȼɢɤɬɨɪɄɚɫɬɟɥɚɧɢ Ⱦɟɧɜɟɪ ɄɫɟɧɢʁɚɆɚɪɢɰɤɢȽɚɻɚɧɫɤɢ Ȼɟɨɝɪɚɞ  ȿɦɢɥɢʁɚɆɚɫɨɧ ɉɚɪɢɡ Ⱥɥɟɤɫɚɧɞɚɪɉɨɩɨɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ  ɄɭɪɬɊɚɮɥɚɭɛ ɉɪɨɜɢɞɟɧɫ ɆɚɪɢʁɚɧɚɊɢɰɥ Ȼɟɨɝɪɚɞ  ɅɢɜɢɨɊɨɫɟɬɢ ɉɟɪɭɻɚ Ⱦɚɧɢʁɟɥɚɋɬɟɮɚɧɨɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ ɫɟɤɪɟɬɚɪ ɆɢɪʁɚɧɚȾɋɬɟɮɚɧɨɜɢʄ ɇɨɜɢɋɚɞ ȻɨʁɚɧɚɒɢʁɚɱɤɢɆɚɧɟɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ Editorial Board</s> <s>(PLOLD0DVVRQ &1563DULV $OHNVDQGDU3RSRYLü %HOJUDGH  .</s><s>XUW5DDIODXE %URZQ8QLYHUVLWĐ 0DULMDQD5LFO %HOJUDGH  /LYLR5RVHWWL 3HUXJLD 'DQLMHOD6WHIDQRYLü %HOJUDGH VHFUHWDUĐ 0LUMDQD'6WHIDQRYLü 1RYL6DG %RMDQDâLMDþNL0DQHYLü %HOJUDGH  5DVWNR9DVLü %HOJUDGH</s> <s>.</s><s>VHQLMD0DULFNL*DGMDQVNL ɋɪɟɛɪɧɚɲɚɪɧɢɪɫɤɚɮɢɛɭɥɚɧɚɤɨɪɢɰɚɦɚɩɨɬɢɱɟɢɡɨɤɨɥɢɧɟɋɨɦɛɨɪɚȾɚɬɭʁɟɫɟɭɞɪɭɝɭ ɩɨɥɨɜɢɧɭɜɟɤɚɩɪɟɧɨɜɟɟɪɟɇɚɻɟɧɚʁɟɭɝɪɨɛɭɢɥɢɨɫɬɚɜɢɡɚʁɟɞɧɨɫɚɬɪɢɞɪɭ ɝɟɫɪɟɛɪɧɟ</s> <s>.</s><s>VHQLMD0DULFNL*DGMDQVNL ɮɢɛɭɥɟɢɫɬɨɝɬɢɩɚɢɱɟɬɢɪɢɧɚɪɭɤɜɢɰɟɨɞɫɪɟɛɪɧɨɝɥɢɦɚȾɚɧɚɫɫɟɧɚɥɚɡɢɭɉɪɢɪɨɞʃɚɱɤɨɦ ɦɭɡɟʁɭɭȻɟɱɭɎɢɛɭɥɚɩɪɢɩɚɞɚɩɨɫɥɟɞʃɨʁɮɚɡɢɪɚɡɜɨʁɚɲɚɪɧɢɪ ɫɤɢɯɮɢɛɭɥɚɬɡɜɜɚɪɢʁɚɧɬɢ</s> <s>ɋɌɍȾɂȳȿɂɑɅȺɇɐɂ ȭɭɪɻɢɧɚɒɢʁɚɤɨɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ Ⱦɬɩɡɨɡɝɧɛəɏɟɤɚɛɚ ɦɞɣɧɤɡɣɧəɪɨɞɣə 'MXUGMLQDâLMDNRYLü Euripides’ +HFDEH: few aspects of maternal revenge ȳɟɥɟɧɚɉɢɥɢɩɨɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ 'XOFLV3DUWKHQRSHɎɞɤɞɦɡɪɫɡɰɣə -HOHQD3LOLSRYLü'XOFLV3DUWKHQRSHHellenistic Poetology and Vergil’s stratified polysemy</s> <s>ɋɌɍȾɂȳȿɂɑɅȺɇɐɂ ɂɜɚɧɚɉɨɩɨɜɢʄ Ȼɟɨɝɪɚɞ Ɉɧɩɭɡɩɦɞɪɣɬɤɨɫɬɩɞɡɠɯəɩɪɣɞɨəɤəɫɞ ,YDQD3RSRYLü Les sculptures en porphyre trouvées à Sirmium ɊȿɐȿɉɐɂȳȺɂɇȺɋɅȿȭȿ</s> <s>0LUNR2EUDGRYLü %HRJUDG Plutarhove zbirke izreka (DSRSKWKHJPDWD) 0LUNR2EUDGRYLü Plutarch’s sayings (DSRSKWKHJPDWD) and their importance in antiquity and beyond</s> <s>$OHŠDQGUD6DPRXLO ȆĮȞİʌȚıIJȒȝȚȠȞȀȪʌȡȠȣ ȅĮȝȕȚȨıȜșĮĮȠȜȟȝȒĮȚĮș ȺɥɟɤɫɚɧɞɪɚɋɚɦɭɢɥɊɛɞɫɪɣəɮəɩɥɧɦɡʀəɡȽɡɧɦɡɪɡʀɞɊɧɤɧɥɧ ɂɜɨɌɚɪɬɚʂɚ Ȼɟɨɝɪɚɞ ȿɞɦɞɫɧɛəɩɞɛɡɠɡʀəɣʂɡɟɞɛɦɡɮɟəɦɩɧɛə ,YR7DUWDOMD Genette’s revision of literary genres ȽɊȺȭȺ</s> <s>ǸǾĬǻȆǸȇǿǸǾǿǻȂɇȇȈȄȂȇȉȁȅǸȂ ɍɧɚȾɢɜɚɰ Ȼɟɨɝɪɚɞ $QDNULVLVɡɨɩɡɨɩɞɥɦɧɩɧɰɡɱɫɞɬəɦɫɡɰɣɧʀ 8QD'LYDF, $QDNULVLV and preliminary hearing in ancient Athens and modern law</s> <s>ɏɊɈɇɂɄȺ ɂɜɚɧɚɉɨɩɨɜɢʄȹɦɫɡɰɣɧɠɡɝɦɧɪɤɡɣəɩɪɫɛɧɅɨɡɚɧɚ±ɫɟɩ ɀɚɧɩɦɡɣɅəɫɡɯɞɪɩɨɪɣɞɠəɣɤəɪɡɰɦɞɪɫɬɝɡʀɞɢɡɥɚɡɢʁɟɞɧɨɦɝɨɞɢɲʃɟ ɍɪɟɞɧɢɲɬɜɨɀɚɧɩɦɡɣəɅəɫɡɯɞɪɩɨɪɣɞɠəɣɤəɪɡɰɦɞɪɫɬɝɡʀɞ ɀəɡɠɝəɛəɰə</s> <s>ɆɢɧɢɫɬɚɪɫɬɜɨɩɪɨɫɜɟɬɟɧɚɭɤɟɢɬɟɯɧɨɥɨɲɤɨɝɪɚɡɜɨʁɚɊɟɩɭɛɥɢɤɟɋɪɛɢʁɟ ɭɱɟɫɬɜɨɜɚɥɨʁɟɭɮɢɧɚɧɫɢɪɚʃɭɲɬɚɦɩɚʃɚɨɜɨɝɀɚɧɩɦɡɣə ɍɪɟɞɧɢɲɬɜɨɢɚɞɦɢɧɢɫɬɪɚɰɢʁɚ</s> <s>ɁȻɈɊɇɂɄɆɚɬɢɰɟɫɪɩɫɤɟɡɚɤɥɚɫɢɱɧɟɫɬɭɞɢʁɟ  -RXUQDORIFODVVLFDOVWXGLHV0DWLFDVUSVNDɝɥɚɜɧɢɢɨɞɝɨɜɨɪɧɢ ɋɚɞ ɆɚɬɢɰɚɫɪɩɫɤɚɈɞɟʂɟʃɟɡɚɤʃɢɠɟɜɧɨɫɬɢʁɟ Ƚɨɞɢɲʃɟ</s>

Terakote sa prostora Zanatskog centra Viminacijum

Raičković, Angelina;Redžić, Saša;Rogić, Dragana

Arheologija i prirodne nauke

Terakota;kalupi za terakotu;Viminacijum;Zanatski centar;otpadne jame;keramički proizvodi

ai.ac.rs-123456789-929.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2288/Terakote.pdf

<s>Application of VR Panoramas in visuelisation of Cultural Heritage - “Viminacium lumen meum” PANDORA - Ekspertni sistem za datiranje iskopina IDENTIFIKACIJA ARHEOLOŠKIH MATERIJALA</s> <s>Tema rada su terakote i kalupi za terakotu pronađeni u otpadnoj jami i sloju šuta u okviru istraženog dela Zanatskog centra na Viminacijumu.</s><s>One su deo proizvodnog asortimana ovog zanatskog centra, a njihova brojnost skoncentrisana na jednom malom prostoru vezuje ih za određenu peć i otpadnu jamu uz nju.</s><s>Lokalni su proizvod i predstavljaju jeftiniju zamenu za razne fi gurice rađene u metalu ili</s> <s>TERAKOTE SA PROSTORA ZANATSKOG CENTRA VIMINACIJUM U toku istraživanja Zanatskog centra na Viminacijumu u prostoru nazvanom kanal za kišnu kanalizaciju otkriveno je nekoliko otpadnih jama.</s><s>Sadržaj kojim su bile ispunjene tri otpadne jame činili su fragmenti keramičkih posuda, žižaka, opeka i terakota.</s><s>Pronalazak kalupa za terakote i samih terakota vezan je na celom prostoru Zanatskog centra samo za otpadnu jamu br. 3 i jedan fragment terakote u sloju šuta u kvadratu XXXI (Plan br.</s><s>I).</s><s>Postojanje ovih otpadnih jama u neposrednoj blizini peći vezuje ih direktno za njih sa tim naglaskom da su peći uz koje vezujemo ove tri jame po svojoj funkciji opredeljene kao opekarske peći.</s><s>Njihova konstrukcija i veličina, te fragmenti opeka, imbreksa i tegula nesumljivo na to ukazuju.</s><s>Zanimljivo je da su velike opekarske peći mogle istovremeno da se koriste i za pečenje drugih keramičkih proizvoda kao što su posude, žišci ili terakote.1 U prvi mah za očekivati je da se velike peći iskoriste za pečenje velikih posuda, međutim, pronađeni materijal kako u samim pećima, tako i u otpadnim jamama u njihovoj neposrednoj blizini nam daje upravo suprotnu sliku.</s> <s>Uz ovu terakotu nađeno je i nekoliko fragmenata zdela, lonaca, krčaga i jedne amfore (T. III), zatim nekoliko žižaka, kalup za reljefne posude, pečat, bronzani, loše očuvani novčić, igla i 1. Za terakote se još koriste i izrazi glinene statuete, terakotna plastika, koroplastika i dr.</s> <s>Proizvodnja terakota je značajna jer su one zamenjivale skupocenije skulpture rađene od kamena ili bronze i samim tim bile dostupnije širem sloju stanovništva.</s><s>Masovno su proizvođene.</s><s>Ponekad su predstavljale skromne i neuspele imitacije nekih drugih dela rađenih u kamenu, metalu, mozaiku, na gemama ili žišcima, rađenim u drugim tehnikama, a ponekad su bile proizvod ličnog viđenja i umetničkih sklonosti majstora.</s><s>Kroz proučavanje terakota mogu se pratiti promene u materijalnoj kulturi i razvitak tehnoloških karakteristika celokupne keramičke proizvodnje jer se tehnika izrade terakote menjala kroz vekove.1 Proizvodi od terakote imali su višestruku namenu.</s><s>Mogli su se prinositi kao votivni darovi u hramovima i kućnim kapelicama, prilagati u grobove, a imali su i dekorativnu funkciju i bili poklanjani kao igračke ili kao poklon za uspomenu.</s> <s>Na prostoru istraživanog dela Zanatskog centra otkriveno je ukupno 11 fragmenata terakote i kalupa.</s><s>Podeljeni su u nekoliko grupa.</s><s>Prvu grupu čine tri kalupa za izradu ženskih likova u en face položaju, drugu grupu čine maske, treću ukrasne pločice, četvrtu biste i petu igračke.</s><s>Ovakva podela mora se shvatiti uslovno i napravljena je samo radi lakšeg grupisanja i opisivanja pronađenog materijala.</s> <s>Sl. 1 Kalup za terakotu i otisak terakote, gornji deo ručno modelovanog mrko pečenog kalupa koji je služio za izradu ženske biste u en face položaju.</s><s>Ženski lik je prikazan sa bujnom kosom razdeljenom po sredini glave koja pada u pramenovima sa strane lica i sa velom koji natkriva glavu.</s><s>Oko vrata lika nazire se trag lančića ili ogrlice, a na grudima se naziru nabori haljine.</s><s>Visina 6,3 cm.</s> <s>Sl. 2 Mrko pečeni kalup i otisak terakote ručno modelovan, predviđen za izradu ženske biste u en face položaju.</s><s>Ne vidi se da li se radi o velu ili kosi koja pada na ramena.</s><s>Nos je šematski izveden u obliku trougla i sa tek naznačenim očima i ustima.</s><s>Sl. 3 Mrko pečeni kalup za terakotu i otisak terakote, ručno modelovan, prikazuju en face ženski lik uokviren kratkim kovrdžama.</s><s>Lepo izvedene kovrđe, naglašena deblja usta i mali nos, te bucmasti obrazi možda prikazuju i dete.</s><s>Visina 6,7 cm.</s><s>Sl. 4 Donji deo crveno pečene ploče rađene u kalupu.</s><s>Na donjoj osnovi su prikazana tri lika (boja pečenja, Munsell: 7,5 YR 6/6).</s><s>Posmatrani sa leva na desno: ženska glava sa dugačkom, po sredini razdeljenom kosom čiji su pramenovi na levoj strani glave naznačeni kosim urezima.</s><s>Sa temena glave druge fi</s> <s>lednja fi gura je najverovatnije muška, ima plitak pilos na glavi sa zadebljanim obodom.</s><s>Na ovoj ploči se možda radi o prikazu mlađe ženske osobe, starije ženske osobe i muškarca.</s><s>Predstavlja samo fragment veće ploče tako da nije poznata njena namena, a jedna od pretpostavki je da se radi o predstavama pozorišnih maski.</s><s>Analogije za ovako izvedene likove nalazimo u Ptuju2 gde se isti likovi nalaze na pojedinačnim kalupima za terakotu bez bližeg objašnjenja o njihovoj simbolici.</s><s>Dimenzije sačuvanog dela ploče su 10,7 x 5,7 cm.</s> <s>Sl. 5 Fragment crveno pečene terakote na kojoj je prikazana, možda, Venera.</s><s>Očuvani su delovi koji se ne spajaju i veći deo sa šakom i nogama.</s><s>Sa sigurnošću se može odrediti da je predstavljena ženska bista po naborima tkanine i po zaokrugljenom trbuhu preko kojeg je prebačena leva ruka koja pridržava tkaninu.</s><s>Za Veneru smo se odlučili sledeći predstave Venere rađene u drugim tehnikama i materijalima.</s><s>Dimenzije većeg sačuvanog dela su 11 x 4 cm.</s> <s>Sl. 6 Fragment gornjeg dela tela sa očuvanom desnom rukom sa dugačkim rukavom koji je naznačen horizontalnim naborima i desno poprsje.</s><s>Najverovatnije se radi o predstavi muške osobe, ali fragmentarna očuvanost ne dozvoljava detaljnije identifi</s> <s>lednja fi kaciju.</s><s>Dimenzije sačuvanog dela 9 x 5 cm.</s><s>Sl. 7 Fragment maske od koje je očuvan gornji deo lica sa delom dijademe.</s><s>Rađena je u kalupu.</s><s>Dimenzije 14 x 12 cm.</s><s>Radi se o ženskom liku na kome je kosa prikazana sitnim urezima.</s> <s>Sl. 8 Fragment nogu i dela draperije na cilindričnom šupljem postolju.</s><s>Prečnik postolja je 9 cm.</s><s>Mogu se razaznati noge konja i deo dvokolica.</s><s>Radi se najverovatnije o fi</s> <s>gurici koja je rađena po uzoru na neku rađenu u bronzi, a analogije za to nalazimo u sitnoj bronzi Singidunuma.</s><s>Dimenzije sačuvanog dela 7 x 5 cm.</s> <s>Sl. 9 Dve polovine kalupa, gornjeg i donjeg dela.</s><s>Očuvan je deo nogu i pravougaono postolje.</s><s>Po zaobljenosti tela može se zaključiti da se radi o nagoj ženskoj osobi.</s><s>Kalup je sačuvan od dela leđa pa do postolja sa zadnje strane, a sa prednje od struka do dna postolja.</s><s>Dimenzije većeg sačuvanog dela 10,5 x 6 cm.</s> <s>Sl. 10 Fragment crveno pečene maske.</s><s>Očuvan je deo arkade i deo sa kosom.</s><s>I u ovom slučaju najverovatnije se radi o ženskom liku veoma sličnom liku iz kalupa br. 1, s tim da ova maska ima svog dvojnika i u bronzanoj aplikaciji pronađenoj na istom mestu.</s><s>Bogati nabori kose podeljene po sredini temena prekriva linijski prikazana dijadeSl.</s><s>11 Crveno pečeni točak za dečija kolica sa perforacijom na sredini i sa paorcima prečnika 6 cm.</s><s>Ovakav točkić je najverovatnije deo igračke od dečijih kolica kakva su nalažena i na drugim lokacijama na Viminacijumu.</s><s>Točkovi su izrađeni od pečene gline, a ostali delovi od drveta koje se nije sačuvalo.</s><s>Isti točkići mogu biti i deo terakote u obliku konjića.3 Prečnik točkića je 6 cm.</s><s>Pošto su najveći broj kalupa za terakotu i terakota iz Zanatskog centra nađeni na manjem prostoru koji je bio zatvoren slojem šuta, a u okviru otpadne jame, potrebno je prikazati i skrenuti pažnju i na ostali keramički materijal pronađen u toj zatvorenoj celini.</s><s>U prilogu je data tabela sa grafi</s> <s>Oblici posuda koji se javljaju u ovoj otpadnoj jami rađeni su od srednje prečišćene gline crvene 4. Oblici posuda obrađeni su detaljnije u magistarskoj tezi A. Raičković koja je u rukopisu.</s> <s>konima oblika posuda iz ove celine.4 boje pečenja i spoljne površine neobrađene ili bojene tonovima crvene boje.</s><s>To su oblici koji su korišćeni u svakodnevnom životu za pripremanje, služenje i konzumiranje hrane i pića.</s><s>Hronološki ovi oblici nisu preterano osetljivi i njihovo datovanje u okviru Zanatskog centra je od druge polovine II veka kroz ceo III vek.</s> <s>gurice, aplikacije i ostalo, rađeni su vrlo rustično, od iste gline kao i posude i time pokazuju da su ih proizvodili ovdašnji majstori.</s><s>I na drugim lokacijama na Viminacijumu javljaju se u broju koji može da opravda pretpostavku o postojanju radionice za njihovu proizvodnju u Zanatskom centru.</s><s>Nedostaju analogije koje nije lako pronaći jer su terakote proizvođene po ukusu lokalnih majstora i kao takve analogije im se mogu naći samo u sličnim predmetima rađenim u drugim, uglavnom skupljim i ređim materijalima.</s> <s>Analogije za način izrade i motive na terakotama možemo naći u radionicama sledećih rimskih centara: Poetovio, Siscia, Neviodunum, Mursa, Teutoburgium, Sirmium i Singidunum.</s>

Vlaga — uzrok štete na fresko slikarstvu

Rogić, Dragana;Mrđić, Nemanja

Arheologija i prirodne nauke

konzervacija;vlaga;rastvorljive soli;relativna vlažnost;temperatura;ispitivanje;sanacija;klimatizacija

ai.ac.rs-123456789-930.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2290/Vlaga.pdf

<s>ABSTRAKT Uzroci propadanja zidnih slika su različiti ali međusobno povezani.</s><s>U ovom tekstu se objašnjava povećano prisustvo vlage u strukturama zidne slike.</s><s>Dugogodišnje prisustvo vlage u velikom broju slučajeva glavni je uzrok oštećenja zidnih slika, kako u nadzemnim, tako i u podzemnim objektima.</s><s>Ukoliko se vlaga ne eliminiše, svaki drugi posao je uzaludan i ne daje trajne rezultate.</s><s>Svaki deo zidne slike ima različit hemijski sastav, zbog čega se različito ponaša prema štetnim činiocima.</s><s>KLJUČNE REČI: KONZERVACIJA, VLAGA, RASTVORLJIVE SOLI, RELATIVNA VLAŽNOST, TEMPERATURA, ISPITIVANJE, SANACIJA, KLIMATIZACIJA</s> <s>Činioci koji dovode do oštećenja zidne slike u nadzemnim i podzemnim objektima zbog prisustva vlage su brojni.</s><s>Vlaga koristi složenost hemijskog satava materijala i veziva nalazeći put u unutrašnjost zida.</s> <s>Oštećenja ili bilo kakva promena na nosaču, slojevima fresko maltera i bojenog sloja izazivaju promene na celoj slici.</s><s>Najveću opasnost predstavljaju fi</s> <s>zička oštećenja poput kratera u strukturi zidne slike, koji nastaju zbog nepovoljnih uslova pod zemljom.</s><s>Tokom viševekovne izloženosti vlazi, oslabljeni delovi otpadaju (sl. 1).</s><s>Stanje freske u velikoj meri zavisi od uslova u kojima se nalazi.</s> <s>Svaka freska ima svoje karakteristike, pa samim tim ne postoji neka univerzalna metoda koja bi se mogla primeniti.</s><s>Najvažnije je izvršiti potrebna detaljna ispitivanja i dati tačnu dijagnozu stanja u kome se freska nalazi.</s> <s>Konzervacija je opsežan posao u kom pored konzervatora, mora učestvovati više stručnjaka.</s><s>Zato se prema prirodi problema u procesu konzervacije angažuju specijalisti iz raznih oblasti (hemičar, tehnolog, građevinski inženjer, istoričar umetnosti itd.).</s> <s>Usled delovanja mraza, voda prelazi iz tečnog stanja u led, povećava joj se zapremina, i dolazi do velikog pritiska i pucanja poroznih materijala.</s><s>Kada je u toku dana fresko slika izložena sunčevoj svetlosti, a tokom noći smanjenju temperature ili zamrzavanju (reč je o freskama koje su napolju), dolazi do zamora materijala i do pucanja.</s><s>Pukotine mogu biti površinske i dubinske, dilatacione (one koje se povećavaju) i stabilne.</s><s>One su uzrok direktnog prodora vlage i agresivnih supstanci u unutrašnjost materijala.</s> <s>Dugo izlaganje sunčevim zracima (ultra-ljubičastim) sa čestim prisustvom vlage prouzrokuje izmene, slabljenje i gubljenje intenziteta boje nekih pigmenata.</s> <s>Slabljenje maltera i slikanih slojeva posle isušivanja izazvano je još dok su bili vlažni.</s> <s>Oštećenja na zidnoj slici, kao što su pulverzacija, ljuspanje, pukotine i degradacija maltera, uzrokovana su rastom kristala za vreme kristalizacije rastvorljivih soli (sl 2).</s><s>One migracijom svojih vodenih rastvora dospevaju na površinu slike.1 Kristali se mogu javiti u različitim formama, mogu biti vlaknasti, stubasti, u obliku prizme i paperjasti.</s><s>Voda u tlu nikada nije hemijski čista; 1. Stojanović 1990, 37.</s> <s>121 javlja se u vidu vodenih rastvora raznih soli, minerala ili razgrađenih ostataka organskih materija (hloridi i nitrati).</s><s>Soli mogu biti prisutne u materijalima za zidanje, mogu voditi poreklo iz zemlje, atmosfere, stvorene prisustvom životinja koje ostavljaju svoje izlučevine i koje se odnošene sa vodom deponuju na druga mesta.</s><s>Nitrati nastaju raspadanjem ljudskih i životinjskih posmrtnih ostataka.2 Soli mogu poticati i od materijala koji se koriste u konzervaciji.</s><s>Kretanje rastvorljivih soli manifestuje se kao rezultat variranja i uticaja relativne vlažnosti i temperature vazduha u objektu.</s><s>Kod zidnih slika najčešće se mogu naći sledeće rastvorne soli: hloridi, nitrati, sulfati, itd.</s><s>Najopasniji je natrijumov sulfat zbog stvaranja velikih kristala.</s><s>Zbog toga, za konzervaciju zidnih slika ne treba koristiti gips i cementni malter, jer predstavljaju izvore najopasnijih soli kalcijumovog i natrijumovog sulfata.3</s> <s>orescencija (često se javljaju u vidu belih “oblaka” i inkrustacija) na površini zidne slike i mogu se javiti ispod površine zidne slike - subfl</s> <s>Na zidnim slikama vlaga prouzrokuje hemijsko delovanje štetnih činilaca na nosač, slojeve fresko maltera i boja, koji se pri tom rastvaraju ili menjaju hemijski sastav, a time i svoje hemijske osobine.</s><s>Ove promene koje se odražavaju na bojeni sloj tako što ga menjaju dalje uzrokuju slabljenja veza, pojave raznih drugih oštećenja (pukotina, kratera...), izmene celokupnog izgleda slike.</s><s>Glavni štetni činioci su: direktno i indirektno dejstvo vlage; hemijsko dejstvo vlage, nataloženih prljavština na slici, kao i štetnih gasova i para prisutnih u okolnoj atmosferi.</s><s>Ugljen-dioksid je prirodnog porekla i sastavni je deo procesa disanja ljudi u prostorima ograničene veličine sa lošom cirkulacijom vazdu2.</s><s>Dragutinović-Komatina, 2004, 21</s> <s>3. Mora, Philippot, Bresciani 2001, 192. ha.</s><s>Ugljen-dioksid koji se nalazi u atmosferi rastvara se u vodi i formira jednu vrlo slabu kiselinu - ugljenu kiselinu.</s><s>Rastvori ugljene kiseline rastvaraju polako kalcijum karbonat i pretvarajuci ga u kalcijum bikarbonat, koji se ponovo deponuje svugde u malteru, tada voda isparava pokazujući se u obliku belog vela od kalcijum karbonata.</s> <s>Sumpor dioksid dobijamo spaljivanjem materijala u kojima ima sumpora (kao što su ugalj i mineralna ulja).</s><s>Sagorevanjem se formira sumpordioksid, koji se u kontaktu sa atmosferskom vodom pretvara u sumpornu kiselinu.</s><s>Ona napada krečne materijale (maltere i kamen) i pretvara ih površinski u kalcijum sulfat, povećavajući voluminoznost.</s><s>Sulfatizacija na relativno brz način prouzrokuje razlaganje površine, podljuspavanje slikanog sloja i jakih kristalizacija na površini slike.4 Kada voda deluje na čestice negašenog kreča u malteru zidne slike, formira se gašeni kreč.</s><s>Tada se na površini zidne slike javljaju oštećenja u vidu takozvanih “kokica”.5</s> <s>Fresko slika je izložena raznim negativnim uticajima; to su štetni činioci prisutni u okolnoj atmosferi i lošim klimatskim uslovima.</s><s>Jedan od najboljih načina zaštite je da se iz atmosfere uklone zagađenja i da se obezbede aparati za klimatizaciju.</s><s>Postoje i drugi načini kao što je provetravanje, zagrevanje radi sprečavanja kondenzacije na slici i zidovima.</s> <s>Mikroorganizmi, gljivice, alge i lišajevi razvijaju se brzo kada se relativna vlažnost popne preko 65%.</s><s>Zbog toga treba uvek očekivati njihovo postojanje na vlažnim mestima.</s><s>Često se manifestuju u obliku mrlja ili površinskih tačkica raznih boja.</s><s>Mogu izazvati otpadanje slikanog sloja i maltera.</s><s>Jedini lek je temeljno odstranjivanje vlage.</s><s>4. Mora, Philippot, Bresciani 2001, 194. 5. Dragutinović-Komatina 2004, 13.</s> <s>Alge su grupa nižih biljaka različitog oblika.</s><s>Žive u sredinama bogatim vlagom.</s><s>Javljaju se u obliku prahova: zelene, crvene i mrke boje i kao sluzavi fi</s> <s>Bakterije pripadaju grupi jednoćelijskih aerobnih i anaerobnih organizama.</s><s>Mogu se javiti u žutoj, crvenoj i crnoj boji.</s><s>Neke bakterije luče organske kiseline i izazivaju propadanje zidnih slika.</s><s>Mogu se prepoznati po karakterističnom mirisu.</s><s>Aktinomicete su velika heterogena grupa mikroorganizama.</s><s>Po osobinama su između bakterija i gljiva.</s><s>Prokariotska građa približava ih bakterijama a prisustvo micelina-hifa gljivama.</s><s>Proizvode karakteristične mirise i sluz.1 Cijanobakterije su podvrsta bakterija; za njihov razvoj dovoljna je svetlost, voda, mala količina neorganskih jedinjenja i bazna sredina.</s> <s>Gljive su niže biljke koje ne obavljaju fotosintezu.</s><s>Snabdevaju se organskim materijama od uginulih organizama (saprofi</s> <s>tne gljive) ili od živih organizama–parazitske gljive.</s><s>Naseljavaju staništa gde je vazduh više ili manje zasićen vodenom parom, jer ne mogu da spreče gubljenje vode iz svog organizma.</s><s>Na površini slikanog sloja javljaju se u obliku tačaka i fl</s> <s>1. Dragutinović-Komatina 2004, 29. da na površini ostane sivi zeleni ili crni baršunasti sloj.</s><s>Mogu se javiti i kao tamne mrlje koje mogu prouzrokovati mehanička kao i hemijska oštećenja podloge izazivajući raspadanje maltera.</s> <s>Lišajevi su simbioza gljiva i cijanobakterija.</s><s>Javljaju u vidu zelenih, crnih ili ruzičastih okruglih mrlja.</s> <s>Mahovine su prelazne forme između primitivnih i viših biljaka.</s><s>Najčešće se pojavljuju na freskama koje su na arheološkim lokalitetima.</s><s>Prisustvo vode poroznih materijala (opeka, malter) i svetlo je pogodno za odvijanje fotosinteze mogu prouzrokovati pojavu mahovina.</s><s>One se mogu pojaviti u nadzemnim objektima ukoliko postoje pogodni uslovi za njihov razvoj.</s><s>Mahovine deluju hemijski i mehanički.</s><s>Na slici 5. prikazan je prosušeni deo bez mahovina i deo gde je pojačano vlaženje dovelo do jakog razvoja mahovina.</s><s>Krateri na zidnim slikama, gde nisu u potpunosti očišćeni humus i izvršena dezinfekcija, pružaju dobre uslove za rast niskih biljaka (sl. 6).</s><s>Više biljke imaju koren, stablo i list.</s><s>Koren svojim rastom, može izazvati mehanička oštećenja, najčešće podzemnih objekata.</s> <s>Insekti, ptice, glodari, životinje takođe mogu štetno delovati na zidnu sliku, ali njihovo prisustvo najčešće nije vezano za prisustvo vlage.</s> <s>ltrirala) zbog oštećenja pokrivnih površina, ostećene kanalizacije ili izloženosti kiši.2 Natapanje zida kroz neko od oštećenja, najčešće zakišnjavanjem koje se ponavlja, dolazi do zasićenja zidne strukture, koja se vidi na površini freske kao tamna fl</s> <s>Kapilarna vlaga koja se kapilarnim silama transportuje iz tla, kroz temelje u zidove.</s><s>Visina kapilarnog dizanja zavisi od veličine kapilara u građevinskom materijalu zida tako da je kod materijala sa sitnijim sastavom kapilara, kapilarno dizanje veće, zbog većeg kapilarnog potencijala po2.</s><s>Mora, Philippot, Bresciani 2001, 198. rozne strukture.</s><s>Uzroci kapilarne vlage su različiti: kiša, velike količine otopljenog snega, visoka podzemna voda, zasićeno tlo.</s><s>Kapilarna vlaga povećava relativnu vlažnost vazduha u prostoriji.3 Kondenzaciona vlaga koja se javlja uglavnom na unutrašnjim površinama zidova, kada je zid hladniji od okolnog vazduha.</s><s>Prepoznaje se kao tanki fi</s> <s>ltrirala) zbog lm sićušnih kapljica izlučene vodene pare na hladnoj površini i privlači sve tipove vazdušnih nečistoća te samim tim dopunski razara građu.4 Varirajuća vlaga formirana zahvaljujući higroskopnosti materijala.</s> <s>Neophodno je ispitivanje samog objekta, ispitivanje klimatskih uslova unutar i van objekta, utvrđivanje najpogodnijih metoda za sprovođenje konzervacije (čišćenje, fi</s> <s>ksiranje, konsolidacija, restauracija) i zaštitu objekta od daljeg propadanja.</s><s>Određivanje porekla vlage jednog zida bazira se na pažljivom ispitivanju: mora se utvrditi relativna vlažnost i temperatura vazduha unutar i van objekta i izmeriti površinska vlažnost zidova, kao i merenje koncentracije i distribucije vlažnosti u zidu koja nam obezbeđuje utvđivanje porekla vlažnosti, iz zemlje, sa zida ili krova.</s><s>Za ovakvo merenje neophodno je uzimanje uzoraka, koji se mere pre i posle sušenja.</s> <s>Sl. 7. Šema osnovnih tipova vlage u zidovima (Prema: La Conservacione delle pitture Murali, ltracija</s> <s>4. Kiša i vetar prouzrokuju zahlađenje zida sa posledicom stvaranja kondenzacije na unutrašnjoj strani zida.</s><s>E= spoljno; I= unutrašnje</s> <s>Ispitivanja moraju trajati duže jer je evidentno da se određeni tipovi vlažnosti kao kondenzacija pojavljuju u određenim periodima.</s><s>Potrebno je registrovati promene u toku dana i u toku jednog godišnjeg ciklusa.</s> <s>Postoje različiti instrumenti koji se koriste za merenje površinske vlage.</s><s>Oni se baziraju na varijacijama provodljivosti elektriciteta materijala koji se nalaze u zidovima i prema količini 1. Mora, Philippot, Bresciani 2001, 178. prisutne vode.2 Temperatura zidova danas se meri optičkim termometrima.</s> <s>Instrumenti koji se koriste za merenje RH su: psihometri bazirani na raznim principima, aparati sa osetljivim vrhom, higrometri bazirani na raznim principima.</s> <s>Iako grejanje ne utiče na apsolutnu vlažnost, smanjuje uvek relativnu vlažnost vazduha.</s><s>Da bi se u praksi postigli željeni uslovi neophodno je primeniti: grejanje, ventilaciju i dehidraciju.</s> <s>Vlaga koja je prouzrokovana pljuskovima i naslagama snega rešava se pokrivnim konstrukcijama, popunjavanjem, plombiranjem pukotina.</s><s>Konsolidacija slikarskog sloja, organskim i neorganskim proizvodima, ne može ni u kom slučaju biti konačna zaštita.</s> <s>Kapilarna vlaga – jedini način da se zidovi izoluju od nadolazeće vlage je vertikalna i horizontalna zaštita, kao i sistem drenaže.</s><s>Za vertikalnu zaštitu (vertikalna se često kombinuje sa horizontalnom) najčešće se koriste vodonepropusni malteri i vodonepropusne suspenzije.</s><s>Ako vlaga potiče od padavina, objekat se može zaštiti drenažom.</s> <s>Uobičajen mehanički postupak je “presecanje” malo iznad poda, da bi se mogla ugraditi hidroizolaciona traka (folija).3 Time se onemogućava-prekida kapilarno dizanje.</s><s>U ovu svrhu mogu se koristiti bitumenizirana metalna folija, olovne folije, lim od nerđajućeg čelika, veštačke folije, sloj od vodonepropusnog maltera i niz drugih materijala.</s><s>Injektiranje (gde nema živopisa): skida se 2. Mora, Philippot, Bresciani 2001, 186. 3. Netinger, Bjegović, Aničić 2004, 39.</s> <s>Sl. 9. Ugao bušenja rupa i prečnik istih (Prema: D. Punda, D. Miljković, Prekid kapilarnog vlaženja zidova postupkom hidrofobizacije, slika 2 i 3, Metode utvrđivanja i otklanjanja posledica dejstva vlage na kulturna dobra).</s> <s>125 vlažan malter a i zdrav do 50-60 cm iznad vlažnog dela.</s><s>Taj deo zida mora se očistiti žičanim četkama.</s><s>Pre injektiranja potrebno je zapuniti sve pukotine i isušiti zid.</s><s>U prosušenom zidu voda u kapilarima se neće opirati injekcijskim sredstvima.</s><s>Na takvoj površini buše se rupe pod uglom od 40 stepeni, sa jedne ili sa obe strane zida.</s><s>U izbušene rupe montiraju se dozatori, kroz koje će u zid ulaziti sredstvo za prekidanje toka vlage.</s><s>Pore se sužavaju i postaju vodonepropusne.</s><s>Nasuprot tome, savremenim penetratima pogoduje vlažna sredina za injektiranje.</s><s>Drenaža predstavlja dobar način odvođenja vode od objekta, u zavisnosti od hidroloških uslova u okolini objekta.</s><s>Sastoji se od sistema kanala kojim se voda odvodi u područje odakle ne može uticati na objekat.</s> <s>Vlaga iz tla: kapilarna vlaga iz tla prolazi i kroz neizolovan pod i isparavanjem povećava relativnu vlažnost u prostoriji.</s><s>U ovim slučajevima neophodno je izvesti hidroizolaciju poda.</s><s>Mora se ukloniti stari pod i na njegovo mesto položiti armirano-betonska ploča, posle prosušivanja na ploču se stavlja hidroizolacioni sloj.</s><s>Kod podova koji moraju zadržati prvobitni izgled, ploče poda se vade, malo se spusti pod da bi mogle da se polože drenažne cevi sa odvodom iz građevine.</s><s>Zatim se tanko izbetonira i preko betona se stavljaju stare destilisane ploče.4</s> <s>Elektrohemijski postupak: Iznad granice vlaženja na zidu postavlja se pozitivna elektroda anoda, a u području temelja negativna – katoda.</s><s>Struja teče od pozitivne elektrode preko zida ka negativnoj elektrodi.</s><s>Voda u kapilarima ne može teći suprotno od smera struje.</s><s>Električni parametri (napon, struja) u strujnom krugu prati se mernim uređajem.</s><s>Vremenom kako se zidovi suše, otpor zidova se povećava, napon raste a struja pada.</s><s>Ovaj tretman treba koristiti u kombinaciji sa hidroizolacionim malterima, u zavisnosti od hidroloških uslova u okolini objekta.</s> <s>Otvaranjem lukova u bazi zida, smanjiće se visina do koje će se popeti kapilarna vlaga.5 4. Netinger, Bjegović, Aničić 2004, 41.</s> <s>5. Mora, Philippot, Bresciani 2001, 213.</s><s>Kondenzaciona vlaga – najbolje rešenje je termo izolacija na spoljnoj strani zida (ukoliko izgled objekta time ne bi bio narušen) i niskotemperaturno grejanje prostora.6</s> <s>Isušivanjem se može pojaviti kristalizacija soli i razlaganje zidnih nanosa.</s><s>Iz tog razloga treba zaštititi lice zidne slike jednom oblogom na koju bi se taložile soli.</s> <s>Posebna problematika se odnosi na zidno slikarstvo pod zemljom.</s><s>Zidna slika je izložena viševekovnoj vlazi, rastvornim solima iz zemlje, biološkim faktorima, konstantnoj temperaturi i relativnoj vlažnosti vazduha.</s><s>Iako je zidna slika veoma dugo izložena ovim negativnim dejstvima, dešava se vrlo često da je u mnogo boljem stanju od fresko slikarstva u nadzemnim objektima koji su sagrađeni mnogo kasnije.</s> <s>Nakon otvaranja grobnice može doći do naglog propadanja zidnog slikarstva zbog promene mikroklimatskih uslova.7 Dolazi do naglog isušivanja površine zidnih slika i migracija soli iz zemljišta do slikanog sloja.</s><s>Ovakve štete se mogu sprečiti izgradnjom zaštitne građevine sa primenom uređaja za kondicioniranje vazduha.</s><s>Tako se omogućava stabilna temperatura i relativna vlažnost vazduha i vazduh oslobođen od bakterija.</s><s>Čak i kad je grobnica klimatizovana treba ograničiti broj posetilaca, jer mogu dovesti do povećanja temperature i relativne vlažnosti vazduha.</s> <s>Ranije su se zidne slike konzervatorskim postupcima skidale sa zidova i odnosile u muzeje, klimatizacijom arheoloških kompleksa one se mogu čuvati in situ.</s><s>Ovako zaštićeno i prezentovano zidno slikarstvo doprinosi boljoj percepciji posmatrača i sveobuhvatnijem sagledavanju umetničkog dela.</s><s>6. Netinger, Bjegović, Aničić 2004, 45.</s> <s>The decay of wall paintings is caused by conditions in which it is kept.</s><s>Moisture is the most common cause of decay of mortar and painted layer and has a broad specter of effects.</s><s>In this paper factors are described, which, combined with moisture, lead to numerous damages: frost - defrost, growth of crystals during crystallization of soluble salts, harmful gasses which, together with moisture have disastrous effects on wall paintings and biological factors.</s><s>Types of moisture are named, as well as investigation and sanitation of moisture in over- and underground objects.</s><s>Through sanitation of moisture, one can stop all these negative effects.</s><s>It can be stopped in various ways, but it is of greatest importance to act Sanitation of moisture, stable temperature and relative air humidity, which is obtained by acclimatizing objects, one can stop further decay of wall paintings and make its life longer.</s> <s>LJ.</s><s>Dragićević, M. Ršumović, M. Savić, Uticaj vlage na degradaciju materijala, Metode utvrđivanja i otklanjanja posledica dejstva vlage na kulturna dobra, Dragutinović-Komatina 2004.</s> <s>S. Dragutinović-Komatina, Konzervacija zidnih slika u grobnicama i pećinama, Beograd 2004, 11-56.</s> <s>I. Netinger, D. Bjegović, D Aničić, Uklanjanje vlage iz zidnih konstrukcija, Uticaj vlage na degradaciju materijala, Metode utvrđivanja i otklanjanja posledica dejstva vlage na kulturna dobra, Novi Sad 2004, 32-46.</s> <s>M. Stanojlović, Evakuacija fresko celina iz Grobnica u Viminaciumu, otkopanih posle arheoloških kampanja, Uticaj vlage na degradaciju materijala, Metode utvrđivanja i otklanjanja posledica dejstva vlage na kulturna dobra, Novi Sad 2004, 230-235.</s>

Arheološki naučno-istraživački centar - Domus Scientiarum Viminacium

Nikolić, Emilija

Archaeology and Science = Arheologija i prirodne nauke

antika;antički ambijent;arheologija;arhitektura;centar;dominanta;domus;podzemna arhitektura;turizam;viminacium

ai.ac.rs-123456789-1499.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/4119/bitstream_4119.pdf

<s>Viminacijum je danas napoznatije i najposećenije arheološko nalazište u Srbiji.</s><s>Novoizgrađeni objekat Arheološkog naučno-istraživačkog centra “Domus Scientiarum Viminacium” je pokušaj da se ispune zahtevi arhitekture i arheologije, teorije i prakse, etike i isplativosti…i svi drugi zahtevi koji se postavljaju pred proces projektovanja novih objekata građenih na arheološkim nalazištima.</s> <s>U ovakvoj situaciji projektant postavlja samom sebi mnoga pitanja.</s><s>Koji je pravi način na koji se projektuje dobra arhitektura?</s><s>Postoji li opšta arhitektura koju možemo pratiti u svakom vremenu, ili postoje samo opšta arhitektonska pravila?</s><s>Šta znači voditi savremen život u antičkom ambijentu?</s><s>Možemo li zamisliti sebe u prošlosti ako smo prisutni u objektu koji ima odlike arhitekture prošlosti?</s><s>Da li je jedino prihvatljivo rešenje za projektovanje ovih objekata arhitektonska asocijacija na objekte prošlosti, ili su želje onih koji će biti korisnici objekta najvažniji tragovi koje projektant treba da prati ne bi li izneo konačan projekat ovakvog objekta?</s><s>Da li postoje odgovori na bilo koje od ovih pitanja?</s><s>KLJUČNE REČI: ANTIKA, ANTIČKI AMBIJENT, ARHEOLOGIJA, ARHITEKTURA, CENTAR, DOMINANTA, DOMUS, PODZEMNA ARHITEKTURA, TURIZAM, VIMINACIUM ARHEOLOŠKI NAUČNO-ISTRAŽIVAČKI CENTAR</s> <s>Arheološko nalazište Viminacijum je dugo bilo mesto koje su posećivali samo arheolozi i lokalno stanovništvo.</s><s>Arheolozi su obavljali težak i naporan posao istraživanja onoga što bi im kazalo nešto više o ovom rimskom gradu i vojnom logoru.</s><s>Lokalno stanovništvo je takođe obavljalo težak i naporan posao, vršenje poljoprivrednih radova, i rad u industriji površinskog rudarskog kopa.</s><s>Pre nekoliko godina, Viminacijum je dobio i nove posetioce – turiste.</s><s>Iako su turisti nešto što se podrazumeva kada je u pitanju ovako značajno kulturno-istorijsko mesto, mnogo vremena je trebalo da prođe da bi se nešto promenilo na Viminacijumu i dovelo turiste na ovo mesto.</s><s>Prve promene su podrazumevale osnovno ifrastrukturno uređenje samog lokaliteta, a onda se zbog sve većeg broja turista i njihovog interesovanja, osetila potreba za svim ostalim ugodnostima koje su turistima potrebne, da bi uživali, odmorili se i naučili nešto više iz istorije ovog mesta.</s><s>Posle turista, arheolozi su takođe osetili potrebu da sve ono što cele godine tokom istraživanja pronađu, mogu na jednom mestu i da prouče i prezentuju, a u isto vreme provedu svoje radno vreme u prijatnom ambijentu.</s><s>Lokalno stanovništvo je svoju korist u svemu što se desilo takođe pronašlo, i nekada njihove jedine delatnosti, poljoprivredu i rudarsku industriju, obogatio je turizam.</s> <s>Domus Scientiarum Viminacium je posle pokrivanja istraženih arheoloških lokaliteta i izgradnje manjih uslužnih objekata, jedini novi objekat na ovom arheološkom nalazištu, koji polako obogaćuje turističku ponudu Viminacijuma i tako mu pomaže da postane ugledni primer drugim arheološkim nalazištima.</s> <s>Viminacijum je bio najveći i najbogatiji rimski grad provincije Gornja Mezija, administrativni, vojni, trgovački i proizvodni centar.</s><s>Danas ovaj rimski grad leži najvećim delom ispod zemlje, blizu ušća reke Mlave u reku Dunav, 12 kilometara udaljen od Požarevca, u Srbiji.</s><s>Ostaci Viminacijuma se prostiru preko kultivisanih, obradivih površina, pored termoelektrane “Drmno” i površinskog kopa.</s><s>Preko 13.500 grobova je iskopano i istraženo na Viminacijumu, pa su ga neki nazvali i “gradom mrtvih”.</s><s>Najveći deo nadzemne arhitekture je uništen tokom vekova.</s><s>Danas možemo samo šetati i razgledati taj mali deo preostale nadzemne arhitekture i njene temelje, i grobove – podzemnu arhitekturu Viminacijuma.</s> <s>“Domus Scientiarum Viminacium” je projektovan u poljima Viminacijuma i postavljen na mesto gde će biti vidljiv sa dolazećeg puta koji vodi od ulaza u arheološki park do nekropole “Mauzolej”, danas najposećenijeg mesta Viminacijuma i najbližeg suseda Domusa.</s> <s>Ono što vidimo na Viminacijumu kada pogledamo oko sebe, osim termoelektrane i Domusa, su samo polja i tri pokrivena arheološka lokaliteta.</s><s>Domus ima oblik koji je usklađen sa okruženjem i sa svojim dimenzijama izgleda kako da je uramljen u sliku povezanih polja oko njega.</s><s>Na prostoru Viminacijuma gde nema mnogo vidljive antičke arhitekture, a gde je dominantna arhitektura objekat termoelektrane, trebalo je postaviti ovaj novi objekat, koji će tako imati konkurenciju u veličini, ali ne i u obliku ili bilo kojoj drugoj temi kuće.</s><s>Ipak, nije se smelo dozvoliti da novi objekat postane najbitnija građevina na Viminacijumu i uzme značaj i malim ostacima rimske arhitekture.</s> <s>Arhitektura Domusa ima antičku kompoziciju u osnovi, i objekat orijentiše ka unutra, sa intimnim ambijentima pogodnim za rad i odmor posetilaca.</s><s>Objekat predstavlja kompleks koji se sastoji od devet nadzemnih krila sa četiri mala atrijuma.</s><s>Krila i mali atrijumi su postavljeni oko jednog velikog atrijuma i tako zajedno čine modernu vilu rustiku.</s><s>Nadzemni nivo se sastoji od četiri kaskadno postavljena podnivoa, međusobno povezana tremovima.</s><s>Osim njih tu su i galerijski i potkrovni prostori.</s><s>Ispod centralnog dela objekta su smeštena dva podzemna nivoa.</s> <s>Nadzemni prostori su projektovani za smeštaj 95 turista i arheologa, njihovo istraživanje i odmor.</s><s>Veliki atrijum može ugostiti koncert ili predstavu bilo koje vrste i primiti veliki broj posetilaca.</s><s>Dva podzemna nivoa su projektovana za stalne i povremene postavke izložbi kopija i originalnih rimskih predmeta i arhitekture, kao i za Objekat Arheološkog naučno-istraživačkog centra, prostorni modeli izgleda objekta iz vazduha i severne fasade, autor Uroš Tomašević, dipl.ing.arh. prezentacije, predstave i predavanja.</s> <s>3,107.97m2.</s><s>Njegove spoljne dimenzije su 65.73m x 60.25m. Devet krila nadzemnog nivoa sa potkrovljem i galerijama su raspoređena na sledeći način:</s> <s>1.administracija i smeštaj – ulaz i kancelarije sa smeštajnim jedinicama za turiste na osnovnom nivou i smeštajnim jedinicama za turiste u potkrovlju,</s> <s>6.smeštaj – smeštajne jedinice za profesore 7.naučno-istraživački rad - biblioteka i čitaonica sa galerijom</s> <s>Objekat Arheološkog naučno-istraživačkog centra - centralni atrijum (snimio dr Miomir Korać) Maketa – vežba postavke antičkih i savremenih materijala (autor Emilija Nikolić, dipl.ing.arh.) 1.izložbeni prostor – prostor za kamene</s> <s>2.izložbeni prostor – prostor za keramiku, nakit, novac i sitne predmete, centralnu podzemnu prostoriju sa izloženom plastikom na zidovima i plafonom u mozaiku za konferencije, predavanja i predstave, prostor za audio-vizuelne predstave i prostor rampe sa freskama, sa tehničkim prostorijama.</s> <s>Odgovora na bilo koje od ovih pitanja ta na arheološkom nalazištu osloniti na arhitekturu iz perioda života samog nalazišta, kad ona danas ne postoji?</s><s>To je pitanje koje se postavilo kao prvo pitanje prilikom projektovanja na lokalitetu.</s><s>Onda su ga, posle nekog vremena, zamenila druga pitanja.</s><s>Da li se uopšte treba oslanjati na bilo koju arhitekturu prošlosti dok gradimo nove objekte?</s><s>Da li su dovoljne samo asocijacije i podsećanja na prošlost ili je moguće i direktno prenošenje prošlosti u sadašnjost, da bi novi objekat postojao na arheološkom nalazištu?</s><s>Koja je mera te asocijacije, ili koja je mera prenošenja prošlosti?</s> <s>Odgovora na bilo koje od ovih pitanja verovatno nema, jer, iako svaki period arhitekture ima svoje zajedničke principe, kanone i teorije, svaka naseobina je različita i nastala iz želja njenih stanovnika i onih koji su slučajno ili namerno došli na prazna polja i odlučili da na se na njemu nastane i izgrade sve ono što im je potrebno.</s><s>Tako je i nastanak novog objekta na arheološkom nalazištu uslovljen današnjim ljudima i njihovim potrebama, za antikom ili za savremenim dobom.</s><s>Objekat arheološkog naučno-istraživačkog centra svoju funkciju duguje temama koje je nametnuo sam njegov položaj i današnji život i želje onih koji svoj rad obavljaju na Viminacijumu.</s><s>Materijalizacija i oblikovanje, i sve ono što nazivamo arhitekturom u vizuelnom smislu, nastali su iz sakupljenih simbola antike i današnjeg doba, simbola koje svi razumeju i koji objektu daju smisao.</s> <s>“gradu mrtvih”.</s><s>Nadzemni delovi objekta su samo opna, živa membrana podzemnih prostora.</s><s>Zemaljski život je kratak i mali u poređenju sa večnim zagrobnim životom.</s> <s>Dodir prirodnog svetla je jedna od najvažnijih stvari kada se govori o podzemnim prostorima.</s><s>On je važan za ljudsku psihologiju i ljudska osećanja.</s><s>Delovi podzemnih objekata koji se ističu bi trebalo da imaju taj dodir.</s><s>Ljudsko oko je onda prirodno okrenuto ka njima kao ka svetlosti u tami.</s><s>Slika u niši centralne podzemne prostorije je osvetljena prirodnim svetlom koje dolazi sa padine, iz pravca “Mauzoleja”, i prolazi kroz različite otvore u objektu.</s><s>Svetlost, izlaz napolje, kraj tunela-rampe, kao izložbenog prostora za antičke freske, predstavlja ono čime smo privučeni, ali posle dolaska na vrh smo prisiljeni da se vratimo nazad, u “tamu”.</s><s>Ne možemo izaći koristeći naš prirodni put “najbliži svetlosti”, već se moramo vratiti na mesto odakle smo krenuli, i izaći istim putem kojim smo ušli.</s> <s>Objekat Arheološkog naučno-istraživačkog centra, prostorni model centralnog trema (autor Emilija Nikolić, dipl.ing.arh.)</s> <s>Gledajući kroz otvore u zidu prvog podzemnog nivoa, radoznalo pokušavamo da vidimo šta se događa ispod nas u tom trenutku, ali jedini način da to uradimo je saginjanjem, na taj način poštujući prošlost i one koji su na ovom svetu bili pre nas.</s><s>U nadzemnim prostorima, uvek težimo da budemo različiti i jedinstveni u društvu.</s><s>U podzemnom svetu smo svi isti.</s><s>U prostor, na najnižem nivou objekta, podzemnu centralnu prostoriju, dolazimo prolazeći kroz niži hodnik, a pogled na gore sa iznenađenjem je naša prva reakcija, Ova prostorija je simbol veličine i naše impresije tom veličinom.</s><s>Objekat Arheološkog naučno-istraživačkog centra, prostorni model centralnog atrijuma i centralnog trema (autor Uroš Tomašević, dipl.ing.arh.) 100</s> <s>Jedan od mogućih budućih poteza u povezivanju objekta sa svojom okolinom je podzemna veza Domusa i “Mauzoleja”.</s><s>Hodnici “Mauzoleja” sa grobnicama se mogu povezati sa izložbenim prostorima Domusa, i postati jednistvena izložba podzemnog antičkog sveta.</s> <s>U proleće, Domus postaje dom za turiste koji dolaze da vide Viminacijum i njegovo okruženje, kao jedan od svojih pristana na putovanju Dunavom.</s><s>Broj turista se leti povećava sa radionicama i letnjim školama.</s><s>U jesen, studentske ekskurzije imaju jedan od svojih ciljnih mesta baš ovde, a ovdašnja zima je period za naučnike i poštovaoce nauke kojima treba mir i privatnost za svoj rad.</s><s>Tokom cele godine, Domus je domaćin prezentacija, predavanja i mesto stalne izložbene postavke antičkog Viminacijuma.</s> <s>Napor da se izgradi moderna kuća, sa modernim funkcijama, za moderan život, ali u antičkom ambijentu i sa antičkim podsećanjima, uvek praćen citatom sa početka ovog teksta, dao je rezultat u oblikovanju nadzemnog dela ovog objekta.</s><s>Podzemni prostori su projektovani kao moderni i donekle kolosalni, ali samo kao domaćini izložbi antičkog zivota.</s><s>Domus u sebi sadrži moderan život u antičkom ambijentu i antički život u modernom ambijentu, svaki na svom mestu.</s><s>Bez sumnje, objekat će imati svoj sopstveni savremeni život, uvek poštujući prošlost.</s>

Sve, sve, ali zanat: zanatska proizvodnja, specijalizacija i prestiž u praistorijskim društvima

Vitezović, Selena

Етноантрополошки проблеми

prehistoric technology;praistorijska arheologija;praistorijska tehnologija;prehistoric archaeology;craft production;craft specialisation;social stratification;social archaeology

ai.ac.rs-123456789-1575.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/4507/bitstream_4507.pdf

<s>Sve, sve, ali zanat: zanatska proizvodnja, specijalizacija i prestiž u praistorijskim društvima Apstrakt: Zanatska specijalizacija podrazumeva da su konkretne zadatke i/ili aktivnosti obavljali samo pojedini članovi zajednice, ili kao glavnu/osnovnu aktivnost ili paralelno sa drugim aktivnostima.</s><s>Pojava specijalizacije često se povezuje sa kompleksnim društvima, preciznije, njeno se prisustvo podrazumeva uz prisustvo društvene stratifikacije, odnosno, postojanje specijalizacije se negira ukoliko su društva nestratifikovana.</s><s>Međutim, organizacija proizvodnje različitih dobara i pojava i razvoj specijalizacije znatno su složeniji; postojanje specijalizacije ne može se okarakterisati samo kao prisutno/odsutno, već postoje različiti vidovi i različiti stepeni.</s><s>Zbog toga se poslednjih decenija pojavila potreba za novim, revidiranim teorijskim okvirima.</s><s>Tako pojedini autori predlažu nove definicije specijalizacije i organizacije proizvodnje, a posebno se ističu društveni i kulturni aspekti (pored čisto ekonomskih) koji utiču na proizvodnju dobara i tehnološke izbore.</s><s>Moć i prestižni status u društvu nisu povezani samo za kontrolom resursa i većom količinom materijalnih dobara, već i sa njihovom vrstom – naime, važan faktor za razvoj zanata, pojavu zanatske specijalizacije i za pojavu/povećanje društvene nejednakosti predstavljaju prestižni predmeti.</s><s>Simbolički značaj i vrednost tokom praistorije pridavani su određenim tehnologijama i predmetima ne samo zbog egzotične sirovine ili drugih cenjenih svojstava (kao što su otpornost i izdržljivost nekog predmeta, ali i neutilitarna svojstva poput boje), već i zbog uloženog truda i veštine u izradu.</s><s>Takvi prestižni predmeti su onima koji su ih izradili i/ili onima koji su ih posedovali davali ugled i status ili su ih odražavali.</s><s>Ključne reči: zanatska proizvodnja, specijalizacija, praistorijska tehnologija, prestižni predmeti, društvena stratifikacija Uvod</s> <s>Proizvodnja različitih dobara je sveprisutna u svim zajednicama, i prožima sve aspekte ljudskih društava, od ekonomskog do ritualnog.</s><s>Zanatska dobra nemaju samo praktičnu svrhu, već su i sredstvo društvene komunikacije; mogu da nose simboličku poruku, da označe pripadnost grupi, društvene uloge, mogu predstavljati izvor bogatstva, i drugo (Appadurai 1986; Caple 2006; Costin 2005; 2008; Hodder 1982).</s><s>Predmeti imaju početnu vrednost zbog svoje nameSൾඅൾඇൺ Vංඍൾඓඈඏංම</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>17 Is.</s><s>3 (2022) ne i funkcije, ali takođe imaju oblik, boju i teksturu koji su, svesno ili nesvesno, odabrani među različitim mogućnostima.</s><s>Predmeti imaju i simboličku dimenziju – oni su označitelji, signali i simboli, a ponajviše simboli vrednosti koje im društvo dodeljuje (Caple 2006, 8–11).</s> <s>Materijalna kultura čini osnovni izraz identiteta, moći i društvenih odnosa; kako sama zanatska dobra, tako i sam proces proizvodnje odražavaju društvenu organizaciju, društvene uloge i identitete, odnose među grupama i pojedincima, i mnogo drugog (Costin 1998; 2005; Hodgkinson and Lelek Tvetmarken 2020).</s><s>Proučavanje zanatske proizvodnje pruža podatke o ulozi koju materijalna kultura ima u svakodnevnom i ritualnom životu, ali i o drugim, povezanim aspektima prošlih društava.</s><s>Kako konstatuje Keti Kostin (Cathy L. Costin), zanatska proizvodnja pretvara sirovine u funkcionalna i vredna dobra (Costin 2008, 9); ona je materijalizacija: zanatlije prenose ideje o svakodnevnom životu, društvenom identitetu i odnosima moći u fizičke predmete (Costin 2005, 1035).</s><s>Proučavanje upotrebe i značenja materijalne kulture mora uključivati i pitanja kako su predmeti izrađeni i ko ih je izradio, kako bi se uključile i perspektive i ciljevi onih koji su idejama dali fizički oblik (Costin 2005; 2008).</s><s>Arheološki pristupi analizi zanatske proizvodnje brojni su i raznovrsni, sa različitim fokusima – od stila i tehnologije do identiteta zanatlija i rodnih uloga (e.g., Brumfiel and Earle eds.</s><s>1987; Hodgkinson and Lelek Tvetmarken eds.</s><s>2020; Hruby and Flad eds.</s><s>2007; Miloglav and Vuković eds.</s><s>2018; Vuković 2013).</s><s>Pažnja se naročito pridaje nastanku specijalizacije, koja se uglavnom povezuje sa pojavom kompleksnih društava.</s><s>Brojni su arheološki pristupi koji podrazumevaju ovakvu vezu između zanatske specijalizacije i složene društvene organizacije (na primer, Arnold 1987; radovi u Brumfiel and Earle eds.</s><s>1987; Childe 1950; 1951; Service 1962; v. Costin 2005 za detaljan pregled, takođe i Flad and Hruby 2007).</s><s>Štaviše, arheolozi se često oslanjaju na prisustvo specijalizacije da bi donosili zaključke o društvenoj stratifikaciji, odnosno, postojanje specijalizacije se negira ukoliko su društva nestratifikovana (Clark and Perry Međutim, zanatska proizvodnja i specijalizacija i društvena stratifikacija znatno su složenije pojave, i takođe pokazuju velike razlike kako tokom vremena, tako i u različitim zajednicama (Costin 2005).</s><s>Stoga je potreba za revidiranim teorijskih okvirima i drukčijim pristupom društvenoj nejednakosti sve prisutnija u arheologiji, a s tim u vezi raste i potreba da se zanatska proizvodnja i specijalizacija proučavaju sa drukčijih stanovišta, naročito u okvirima praistorijskih zajednica bez naglašene stratifikacije, koje se ponekad posmatraju isuviše pojednostavljeno.</s><s>Postojanje specijalizacije ne može se okarakterisati samo kao prisutno/odsutno, već postoje različiti vidovi i različiti stepeni zanatske specijalizacije.</s><s>Poslednjih decenija, pojedini autori predlažu nove definicije specijalizacije i organizacije proizvodnje, a posebno se ističu društveni i kul849</s> <s>Među prvim i naročito uticajnim radovima o nastanku i pojavi zanatske specijalizacije jesu radovi Gordona Čajlda (Childe 1950; 1951; 1973 Š1942Ć).</s><s>Za Čajlda, zanatska specijalizacija bila je značajan stupanj u razvoju ljudskih društava i jedan od osnovnih kriterijuma za urbanizaciju i pojavu „civilizacije”.</s><s>Čajld se oslanja na Engelsovu ideju da su zanatska proizvodnja, posebno metalurgija, doveli do razvoja mreže za razmenu dobara, što je posrednicima dalo mogućnost da ustanove pozicije bogatstva i moći (Engels 1973).</s><s>G. Čajld je posebno naglašavao da je neophodna proizvodnja viškova dobara potrebnih za preživljavanje kako bi se izdržavali oni koji u toj proizvodnji ne učestvuju; odnosno, specijalizacija se pojavljuje tek onda kada postoji raspoloživi višak dobara.</s><s>Na taj način, specijalisti su oslobođeni od određenih aktivnosti i mogu se posvetiti proizvodnji dobara u zamenu za hranu, za šta je potrebno da postoji ne samo međusobna zavisnost između proizvođača hrane i zanatlija, nego i razvijena trgovina i razmena.</s><s>Njegova je ideja da je društvo nagovorilo ili primoralo zemljoradnike da proizvode viškove preko svojih potreba, a potom su ti viškovi iskorišćeni da bi se izdržavala nova, urbana populacija, u koju spadaju, osim specijalizovanih zanatlija, i trgovci, sveštenici i drugi zvaničnici Čajld je bio mišljenja da u zajednicama kamenog doba (u šta u ovom slučaju ubraja paleolitske i neolitske, ali i neke savremene neindustrijske zajednice) svako može da napravi neke najosnovnije alatke, i prihvata da u takvim zajednicama postoje pojedinci koji su veštiji od drugih, ali ih ne smatra punim specijalistima (odnosno, navodi da nisu full-time specialists) (Childe 1950, 6).</s><s>Takođe, smatrao je da je uvođenje metalurgije bilo presudno za prvu zanatsku specijalizaciju, odnosno da su luksuzni predmeti od metala, koje je potraživala elita, omogućili pojavu specijalizacije (Childe 1950; 1973 Š1942Ć).</s><s>Mnogi arheolozi prihvatili su Čajldov model u manjoj ili većoj meri, i naglašavali neraskidivu vezu između prisustva specijalizacije i političke i društvene organizacije; zanatska specijalizacija se posmatra kao rezultat povećane društvene kompleksnosti i formiranja hijerarhijskih društava, pošto su novoformirane elite imale potrebu za različitim dobrima preko kojih su sticale političku kontrolu.</s><s>Intenzivirana zemljoradnička proizvodnja obično se smatra neophodnom kako bi se izdržavale specijalizovane zanatlije i elita koja nije učestvovala u proizvodnji (Gilman 1981; Renfrew 1982).</s><s>Prema mišljenju Antonia Gilmana Sൾඅൾඇൺ Vංඍൾඓඈඏංම</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>17 Is.</s><s>3 (2022) (Antonio Gilman), materijalne korene nastanka elita ne treba tražiti u razmeni, već u samim procesima proizvodnje dobara neophodnih za preživljavanje (GilU zavisnosti od toga kako se posmatra koliki je direktni uticaj političkih elita, pristupi specijalizaciji i razmeni dobara mogu se grupisati u tri osnovna modela – model razvoja trgovine, adaptacijski i politički model (Brumfiel and Earle 1987, 1).</s><s>Modeli razvoja trgovine posmatraju pojačavanje specijalizacije i razmene kao autonomni proces koji je diktiran ekonomskom efikasnošću, dok politički modeli podrazumevaju određeni stepen kontrole od strane vladajuće elite, koja podstiče zanatske proizvodnju i trgovinu kako bi na taj način uvećala svoju moć (Brumfiel and Earle 1987).</s> <s>Tako se Piter Peregrin (Peregrine 1991) posebno bavio pitanjem zašto je razvoj u zanatskoj proizvodnji povezan sa nastankom moćne elite.</s><s>On se ne slaže sa mišljenjem da su pojava zanatske specijalizacije i pojava elita rezultat spoljnih pritisaka prirodne okoline ili posledica rastućeg ekonomskog sistema, već smatra da se veza nalazi u strategijama koje elite primenjuju da bi ostvarile ili uvećale svoj politički autoritet.</s><s>Elite aktivno upošljavaju zanatlije i potom njihove proizvode koriste da bi proširile sopstveni politički uticaj (Peregrine Međutim, za proučavanje pitanja odnosa specijalizacije i društvene organizacije neophodno je pre svega precizirati šta predstavlja specijalizacija.</s><s>Većina ovih pristupa bavi se samo potpunom specijalizacijom; Gordon Čajld, na primer, pominje da postoje i oni koji nisu full-time specialists (Childe 1950, 6), ali ih gotovo nimalo ne uzima u obzir; za Čajlda, specijalizacija podrazumeva puno (radno) vreme (full-time), zasnovana je na viškovima i deo je šireg sistema Robert Evans (Robert Evans) ponudio je definiciju koja uključuje, osim potpune, i povremenu, odnosno delimičnu specijalizaciju.</s><s>Evans je smatrao da su diferencijacija uopšte, kao i zanatska specijalizacija, jedna od odlika rastućih ili kompleksnih sociokulturnih sistema (Evans 1978, 126).</s><s>Za definiciju zanatske specijalizacije ponudio je sledeće kriterijume: 1) da je proizvodnja određenih zanatskih dobara ograničena na mali broj pojedinaca, 2) da ti pojedinci posvećuju deo svog vremena proizvodnji tih dobara, što za posledicu ima da se oni povlače iz nekih ili svih osnovnih aktivnosti vezanih za preživljavanje, i da onda osnovna životna sredstva dobijaju putem razmene (Evans 1978, 115).</s><s>Elizabet Brumfil (Elisabeth Brumfiel) i Timoti Erl (Timothy Earle) kao varijacije koje utiču na specijalizaciju uključuju sledeće: 1) afilijaciju zanatlija (nezavisni ili zavisni), 2) vrstu dobara (životne potrebe, bogatstvo ili usluge), 3) intenzitet specijalizacije (delimično ili potpuno vreme posvećeno proizvodnji), 4) razmere proizvodnje (individualna, u domaćinstvu, radionici, u okviru sela, industrijska) i 5) učinak po pojedinačnom specijalisti.</s><s>Od toga, smatraju 851</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 17 св. 3 (2022) da je posebno važno da li je specijalista nezavisan ili ima patrona, što može biti društvena elita ili neka institucija vlasti (Brumfiel and Earle 1987, 5).</s><s>Džon Klark i Vilijam Peri (Clark and Perry 1990) bavili su se vezama i odnosima između specijalizovane proizvodnje i kulturne kompleksnosti u neindustrijskim društvima.</s><s>Oni razlikuju 1) nespecijalizovanu proizvodnju zanatskih dobara i 2) specijalizovanu proizvodnju nezanatskih dobara.</s><s>Proizvodnju smatraju specijalizovanom ukoliko potrošači nisu članovi istog domaćinstva kao i onaj koji je dobra proizveo, a ukoliko su potrošač i proizvođač članovi istog domaćinstva, proizvodnja se ne smatra specijalizovanom.</s><s>Zanatska specijalizacija je, prema tome, proizvodnja dobara koja se mogu otuđiti, koja su trajna i koja su za nezavisnu potrošnju, odnosno, zanatska specijalizacija uvek uključuje transfer dobara od proizvođača do potrošača (Clark and Perry 1990, 297-298).</s><s>Rouan Flad (Rowan Flad) i Zakari Hrubi (Zachary Hruby), dajući kritički osvrt na analize specijalizacije, ističu da se mogu razlikovati specijalizacija samih proizvođača (producer specialization) i specijalizacija proizvoda (product specialization) (Flad and Hruby 2007).</s><s>Ovome treba dodati i specijalizaciju pojedinačnih naselja (site specialisation), koja se može prepoznati u okviru pojedinih socioekonomskih sistema (Perlès 2004; takođe i Vitezović and Antonović 2020a).</s><s>K. Kostin posmatra proizvodnju kao „transformaciju sirovina i/ili komponenti u upotrebne predmete”, a specijalizaciju kao „način organizacije proizvodnje”.</s><s>Kostin naročito ističe da specijalizacija nije pojedinačno stanje organizacije, niti je uslov koji je ili prisutan ili odsutan.</s><s>Naprotiv, specijalizacija može biti organizovana na više načina, postoje različiti vidovi specijalizacije, i postoje različiti nivoi, zavisno od odnosa proizvođača spram potrošača.</s><s>Za bilo koji proizvod, može biti manji ili veći broj proizvođača prema ukupnoj populaciji potrošača.</s><s>Proizvod koji ima veći broj proizvođača u odnosu na potrošače ima nizak nivo specijalizacije, dok proizvod koji ima srazmerno malo specijalista u odnosu na potrošače ima visok nivo specijalizacije (Costin 1998; 2005).</s><s>Keti Kostin još ističe da ne treba davati preterani značaj postojanju potpune specijalizacije, pošto se radi samo o jednom od mogućih načina organizacije proizvodnje (Costin 2005).</s><s>Potreba za širim viđenjem fenomena specijalizacije i uopšte prepoznavanjem raznolikih vidova organizacije proizvodnje i same specijalizacije raste istovremeno za potrebom za detaljnijim analizama organizacije zanatske proizvodnje u različitim zajednicama, posebno onima bez naglašene stratifikacije.</s><s>Aspekti poput ritualizovane proizvodnje, društvenih vrednosti, kontrole i prenosa znanja, društvenog statusa i roda zanatlija, sve se više uključuju u proučavanja proizvodnje (v. Murphy and Poblome, 2011).</s><s>Između ostalog, etnoarheološka istraživanja, posebno ona fokusirana na proizvodnju keramike, pokazala su veliku raznovrsnost i čak istovremeno prisustvo nespecijalizovane i delimično specijalizovane proizvodnje, a takođe i ukazala na značaj proučavanja statusa i identiteta samih zanatlija (Vuković 2013, sa referencama).</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>17 Is.</s><s>3 (2022) Katrin Perles (Catherine Perlès) i Karen Viteli (Karen Vitelli), polazeći od definicije K. Kostin, da „kada postoji manje proizvođača nego potrošača nekog određenog dobra, prepoznajemo specijalizovanu proizvodnju”, pokazale su da je specijalizovana proizvodnja postojala tokom neolita u Grčkoj, mada u kontekstima koji znatno variraju među sobom, u zavisnosti od pojedinačnih zanata (kao i tokom vremena).</s><s>Takođe, pokazale su da pribavljanje sirovina, proizvodnja predmeta, njihova distribucija i konzumacija nisu nezavisni, već čine koherentan sistem (Perlès and Vitelli 1994, 96).</s><s>Pojedine hipoteze K. Viteli o ranoj proizvodnji keramike naišle su kasnije na određene kritike (v, između ostalog, Vuković 2013, sa referencama), međutim, već je detaljna analiza tehnologije kamena pokazala izuzetno složenu sliku organizacije proizvodnje, kao i postojanje određenih vidova specijalizacije (Perlès 1992).</s><s>Prisustvo zanatske specijalizacije i u necentralizovanim društvima, u kojima ne postoji elita, uočila je Ketrin Spilman (Katherine Spielmann).</s><s>Ona smatra da specijalizacija može proizaći iz potražnje za grupnim ili individualnim ceremonijalnim obavezama.</s><s>Pripadnici zajednica koje su manjih razmera često imaju pristup dobrima koja imaju društvenu vrednost, koja su rezultat specijalizovane proizvodnje ili razmene (Spielmann 2002, 196-203).</s><s>Brojne su i kritike pristupa koji specijalizaciju posmatraju pre svega u svetlu političke organizacije i koji uopšte pažnju posvećuju samo političkim i ekonomskim aspektima (Costin 2005, sa referencama).</s><s>Posebno je problematično direktno povezivanje političke kompleksnosti i zanatske specijalizacije (v, na primer, Cobb 1993), tačnije, kao što Filip Kol (Philip Kohl) napominje, arheološki podaci koji podupiru uzročnu vezu između intenzivirane proizvodnje osnovnih životnih dobara i društvene stratifikacije slabi su i nedovoljno ubedljivi (Kohl 1981, 13).</s><s>Osim toga, pristupi usmereni na političku organizaciju previše su fokusirani na elitu i njene potrebe, dok zanemaruju druge aspekte, kao što je uloga samih zanatlija (Shimada 2007).</s><s>Takođe, u nekim zajednicama elite ne samo da kontrolišu aktivnosti vezane za proizvodnju, već su pripadnici elite same proizvođači zanatskih dobara (Costin 2008; Spielmann 2008).</s> <s>Naročito značajan segment zanatske proizvodnje i zanatske specijalizacije čini proizvodnja predmeta koji nisu samo svakodnevni, utilitarni, već se mogu smatrati luksuznim i prestižnim.</s> <s>Prestižna dobra u brojnim su slučajevima povezana sa elitom; tako je T. Erl pokazao da egzotični lični ukrasi u mnogim ranim državama služe kao vidljivi statusni simbol (Earle 1987).</s><s>Ijan Hoder (Ian Hodder) primetio je da lični ukrasi elite fizički predstavljaju politički autoritet; naime, elite stiču svoj legiti853</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 17 св. 3 (2022) mitet upravo kroz posedovanje ovakvog nakita (Hodder 1982, 10).</s><s>P. Peregrin je, analizirajući strategije elita za ostvarivanje ili uvećavanje svog političkog autoriteta, pokazao da se kao simboli statusa i autoriteta naročito koriste lični ukrasi.</s><s>Elite čija je moć u porastu koriste egzotične lične ukrase da se odvoje od ostatka zajednice, te upošljavaju specijalizovane zanatlije koje ih proizvode.</s><s>Na taj način, zanatlije istovremeno imaju i proizvodnu i političku ulogu (Peregrine Pojedini autori ponudili su model prestižnih dobara (prestige goods model), koji podrazumeva direktnu, pravolinijsku vezu između kontrole koju elita ima nad uvezenim dobrima i nad lokalnim radom, koji dalje rezultira razlikama u društvenoj moći.</s><s>Međutim, ovakav model nije univerzalan i ne može se primeniti na sve zajednice, te je dosta kritikovan (Saitta 1999, sa referencama).</s><s>Dok Din Saita (Dean Saitta) smatra da ovakav model podrazumeva neke diskutabilne pretpostavke o vezama između materijalnih predmeta, kontrole rada i društvene moći, Kob (Cobb 1993) primećuje da ovakav model ne pridaje dovoljno pažnje raznolikostima u ulogama i značenjima egzotičnih dobara, tačnije, ne razlikuje u dovoljnoj meri dragocenosti koje su pokazatelj istinske ekonomske moći od onih koje samo označavaju društveni status.</s><s>Značajno je pitanje šta su, zapravo, prestižni predmeti, i kako se mogu raspoznati i definisati u arheološkim kontekstima.</s><s>Elizabet Brumfil i Timoti Erl ponudili su podelu dobara na životna sredstva (subsistence goods) i bogatstvo (wealth), gde se pod prvim podrazumevaju hrana i proizvodi neophodni za osnovne potrebe, dok se pod bogatstvom smatraju „primitivne vrednosti koje se koriste u pokazivanju, ritualu i razmeni, i specijalna, retka i jako poželjna životna sredstva” (Brumfiel and Earle 1987, 4).</s><s>Bogatstvo je ono što omogućava vlastodršcima da definišu status drugih članova društva, da nagrade i da manipulišu političkim vezama, odnosno, služi kao valuta u svakodnevnim političkim transakcijama (Brumfiel and Earle 1987, 7).</s><s>Mada prestižni predmeti obično obuhvataju ukrasne i/ili neutilitarne predmete, nosioci prestiža mogu biti i predmeti koji imaju i praktičnu namenu, ali im je prestižni status dodeljen na osnovu drugih kulturnih kriterijuma.</s><s>Vrednost koja se pridaje predmetima društveno je određena, i zavisi od različitih faktora, kao što su kvalitet ili dostupnost sirovine (gde se više cene sirovine čija su fizička, hemijska i mehanička svojstava dobro prilagođena funkciji predmeta, kao i one koje su egzotične ili retke), ali i druga svojstva, kao što su boja, traženi finalni izgled, i drugo.</s><s>Veština, vreme i trud uloženi u izradu nekog predmeta mogu, s jedne strane, odražavati vrednost koja mu se pripisuje, ali i podići vrednost nekog predmeta, a samim tim i onoga koji je predmet izradio ili ko predmet poseduje.</s> <s>Kao odlike prestižnih predmeta, Suzan Kerner (Susanne Kerner) izdvojila je sledeće: 1) proizvedeni su od posebih sirovina, koje mogu biti retke, teške Sൾඅൾඇൺ Vංඍൾඓඈඏංම</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>17 Is.</s><s>3 (2022) za obradu, teške za nabavku ili transportovane sa velikih udaljenosti, 2) sami predmeti mogu dolaziti sa velikih udaljenosti, 3) zahtevaju vreme za izradu i njihova proizvodnja, oblik i ukras obično su visokog kvaliteta i 4)često imaju razrađeni ukras (Kerner 2010, 182).</s><s>Prestižni predmeti prenose više socijalnih informacija u okviru nekog društva i proizvode se uz veće ulaganje vremena i truda.</s><s>Prestiž i vrednost su neuhvatljive kategorije, koje pojedincima daju moć i autoritet nad okolinom, i znaci prestiža mogu biti neopipljivi, zasnovani na ideologiji ili ritualu (Kerner 2010).</s> <s>Od naročitog značaja za analizu prestižnih predmeta jeste tehnološki pristup, koji prepoznaje simboličke aspekte u tehnologiji i koji fokus istraživanja stavlja na kulturno uslovljene tehnološke izbore.</s><s>Tehnološki pristup u velikoj je meri oblikovao Pjer Lemonije (Pierre Lemonnier), koji ističe da društvene teorije materijalne kulture treba da u analize tehnologije uključe i druge aspekte osim očiglednih informativnih aspekata (kao što je stil), pošto postoje brojni, manje vidljivi simbolički aspekti tehnologija, u koje spadaju arbitrarni izbori tehnike, fizičkog dejstva, sirovine, i drugog, koji nisu uslovljeni njihovom funkcijom.</s><s>Na primer, neka sirovina može biti lako dostupna nekoj zajednici a opet ostati neiskorišćena (Lemonnier 1986; 1992).</s><s>Slično tome, Brajan Fafenberger (Pfaffenberger 1992, 501-502) naglašava značaj prepoznavanja društvene dimenzije u sociotehničkim aktivnostima i onih aspekata koji nisu uslovljeni ekonomskim ili političkim razlozima.</s><s>On smatra da se sociotehnički sistemi mogu razumeti jedino kada se ima na umu da oni ne proizvode samo dobra, već istovremeno stvaraju moć i značenje (Pfaffenberger Nekoliko teorijskih koncepata predloženo je za bolje razumevanje praistorijskih tehnologija.</s><s>Gejel Horsfal (Gayel Horsfall) osmislila je teoriju oblikovanja (design theory), koja smatra da je fizički oblik predmeta stvoren ili adaptiran da bi ispunio funkcionalne potrebe u okviru konteksta poznatih materijala, tehnologije, kao i društvenih i ekonomskih okolnosti.</s><s>Na konačni oblik predmeta deluje niz ograničenja, kao što su funkcija, svojstva sirovine, ekonomija proizvodnje i upotrebe, i neophodno je načiniti izbore.</s><s>Iz toga proizilazi da „najbolje” rešenje zapravo ne postoji, već niz prihvatljivih rešenja (Horsfall 1987; takođe i Caple Brajan Hejden (Brian Hayden) dalje definiše koncept praktičnih i prestižnih tehnologija, oslanjajući se na teoriju oblikovanja G. Horsfal kao konceptualni okvir (Hayden 1998).</s><s>Praktične tehnologije jesu one koje služe da se reše praktični, svakodnevni problemi koji se tiču preživljavanja i osnovnog komfora, a tu spadaju, između ostalog, tehnike za pribavljanje i preradu hrane, sirovina, stvaranje zaklona, stvaranje skladišta, i drugo.</s><s>Kada postoji početni problem, na primer, da se pribavi hrana, stvori zaklon, napravi alatka ili oružje, on se može rešiti na više načina.</s><s>Jedan od osnovnih principa praktičnih tehnologija jeste 855</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 17 св. 3 (2022) da zadatak obave na efikasan i delotvoran način, tačnije, kriterijumi po kojima se bira između mogućih tehničkih rešenja jeste koliko su efikasna i koliko su zahtevna, odnosno koliko traže ulaganja.</s><s>Međutim, u svakom od mogućih rešenja postoje različita ograničenja, i nikad ne postoji samo jedno, optimalno rešenje, već niz manje ili više prihvatljivih rešenja.</s><s>Ograničenja mogu biti u dostupnim sirovinama, svojstvima materijala, uloženom vremenu, i tako dalje – na primer, izrada brzog zaklona je slabijeg kvaliteta, dok kvalitetniji, dugotrajniji zaklon zahteva više vremena za izradu.</s><s>Izbor između mogućih rešenja često je uslovljen kulturnim tradicijama, ideološkim vrednostima, i drugim faktorima, ali, kada se radi o praktičnim tehnologijama, delotvornost je obično najvažnija, odnosno, kako određeno rešenje izvršava određeni zadatak (Hayden 1998, 4–5).</s><s>Sa druge strane, prestižni artefakti ne stvaraju se da bi rešili neki praktični zadatak, već da reše društveni problem ili postignu društveni zadatak – na primer, da privuku saveznike i ostvare povezanost sa drugim društvenim grupama.</s><s>Njihova je svrha da pokažu bogatstvo, uspeh i moć.</s><s>Samim tim, logike i strategije za stvaranje prestižnih predmeta fundamentalno su različite od onih za praktične artefakte.</s><s>Prestižne tehnologije koriste koliko je god moguće viška snage kako bi stvorile predmete pomoću kojih će njihov vlasnik ostaviti utisak na druge članove zajednice i postići divljenje zbog svojih ekonomskih, estetskih, tehničkih ili drugih veština.</s><s>Tako prestižne tehnologije zauzimaju ključnu ulogu u sticanju statusa i moći (Hayden 1998, 14).</s><s>Idući dalje, Hejden takođe tvrdi da su mnoga, ako ne i sva tehnološka dostignuća u početku bila prestižne tehnologije, koje su kasnije dobile praktične primene – kao što su keramička proizvodnja, metalurgija, domestikacija biljaka i životinja i drugo (Hayden 1998, 17–18).</s><s>I drugi su autori isticali značaj simboličkih aspekata tehnologije i tehnoloških izbora koji nisu ni ekonomski ni ergonomski.</s><s>Tako Entoni Sinkler (Anthony Sinclair) smatra da je pogrešno razdvajanje utilitarnih i simboličkih aspekata u analizi i uopšte interpretacije alatki kao isključivo praktičnih predmeta (Sinclair 1995, 1998).</s><s>Analizirajući solitrejske listolike šiljke, pokazao je da je tehnika koja je iskorišćena za izradu ovih specifičnih alatki odabrana među ostalim mogućim tehnikama upravo zato što je zahtevna u smislu veštine i preciznosti, kao i strateškog planiranja tokom procesa izrade (Sinclair 1995, 50).</s><s>Sinkler je pokazao da su ove alatke bile podjednako utilitarne (odnosno, korišćene u praktične svrhe) i simboličke – one su nosioci značenja za zadatak za koji su korišćene i za ljude koji ih koriste.</s><s>Ovaj simbolički aspekt tehnologije nije ograničen na formu ili stil alatke, već taj simbolizam prožima ceo proces proizvodnje kroz primenu istaknutih veština.</s> <s>Primeri predmeta u čiju je izradu uloženo dosta vremena i truda i gde je bila potrebna određena veština mogu se prepoznati i u drugim praistorijskim kulturama – na primer, pojedini svakodnevni i ukrasni predmeti izrađivani od koštanih sirovina u starčevačkoj kulturi (Vitezović 2012; 2016).</s><s>Takvi predmeti su dugo ostajali u upotrebi i česti su slučajevi popravljanja i recikliranja.</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>17 Is.</s><s>3 (2022) Znanje i veština koji daju, dodaju i/ili odražavaju prestiž i vrednost dosta su uočljivi i, na primer, kad se radi o metalurgiji i metalurškim procesima.</s><s>Mada su pojedina tumačenja pojave metalurgije kao dostignuća „naučnog” proučavanja materijala i njihovih svojstava, arheološki podaci pokazuju da je mnogo približnija interpretacija metalurških aktivnosti kao ritualnih i simboličkih (Budd and Taylor 1995, sa referencama).</s> <s>Kao što je već pomenuto, ukoliko je polazna tačka za specijalizaciju definicija K. Kostin, da „kada postoji manje proizvođača nego potrošača nekog određenog dobra, prepoznajemo specijalizovanu proizvodnju” (Costin 1991), određeni vid specijalizovane proizvodnje možemo uočiti već u neolitskom periodu, kao što su pokazale K. Perles i K. Viteli na primeru Grčke, na osnovu podataka o litičkoj i keramičkoj proizvodnji (Perlès 1992; 2004; Perlès and Vitelli 1999; v. gore).</s><s>Kada se radi o neolitu centralnog Balkana, detaljne analize pojedinačnih tehnologija sa tehnološkog, osim čisto tipološkog aspekta, još uvek nisu potpune, a takođe su i analize višestrukih tehnologija tek na početku.</s><s>Raniji istraživači vinčanske kulture (na primer, Chapman 1981; Tringham and Krstić 1990) smatrali su vinčanske zajednice nestratifikovanim i samim tim podrazumevali model proizvodnje u okviru domaćinstva, ograničen na sopstvene potrebe, mada konstatuju određenu uvećanu proizvodnju pojedinih dobara.</s><s>Poslednjih godina pojavile su se nešto detaljnije analize keramičke, kamene i koštane tehnologije (npr., Vuković 2011; Vuković and Miloglav 2018; Vitezović 2018; Vitezović and Antonović 2020a), sa posebnim osvrtom na standardizaciju i na moguće pokazatelje specijalizacije.</s><s>Proučavanje keramičke proizvodnje ukazalo je na mogućnost postojanja specijalizovane proizvodnje keramike u okvirima domaćinstva (Vuković and Miloglav 2018), dok su studije kamenih i koštanih artefakata pokazale srazmerno visok stepen standardizacije i visok nivo tehnološkog znanja.</s><s>I u koštanoj i u kamenoj industriji uočava se visok kvalitet većine proizvoda, kao i prisustvo predmeta koji zahtevaju veštinu prilikom izrade.</s><s>Obe ove tehnologije pokazale su složenu sliku organizacije proizvodnje, i to ne samo same izrade, već i nabavke sirovina, i pružile su indirektne podatke i o intenzitetu i značaju tehnologija o kojima ima malo ili nimalo traga u arheološkom zapisu, poput obrade drveta, izrade predmeta od biljnih vlakana i životinjskih koža, i drugog (Vitezović and Antonović 2020a).</s><s>Iz ovih analiza proizilazi da je određeni vid specijalizacije bio prisutan, i to u više tehnologija, mada verovatno različitog vida i intenziteta od tehnologije do tehnologije.</s><s>Štaviše, postoji mogućnost i regionalne diferencijacije, odnosno specijalizacije 857</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 17 св. 3 (2022) na nivou naselja – gde su pojedina naselja bila fokusiranija na jedan vid ekonomije, a druga na neki drugi, i može se pretpostaviti krug razmene na lokalnom, regionalnom nivou, kako sirovina, tako i poluproizvoda i gotovih proizvoda (Vitezović and Antonović 2020a, sa referencama).</s><s>Takođe, uočava se i raznovrsnost i bogatstvo prestižnih predmeta, i to i egzotičnih i lokalnih.</s><s>Među predmetima egzotičnog porekla, posebno se izdvajaju oni od opsidijana i od morskih školjki, koji pokazuju da je teritorija vinčanske kulture bila deo šire razmene na većim prostorima.</s><s>Naročito se ukrasni predmeti od morskih školjki mogu smatrati luksuznim, prestižnim predmetima, koji su najverovatnije uvoženi kao gotovi proizvodi, a ne kao sirovine (Antonović et al. 2018; Vitezović and Antonović 2020b).</s><s>Ovi su artefakti dugo bili u upotrebi, primetni su slučajevi prepravke polomljenih predmeta i recikliranja, retko su odbacivani u svakodnevnim kontekstima, ali su nađeni u pogrebnim kontekstima (mada su takvi konteksti malobrojni).</s><s>Štaviše, primetne su kopije u drugim materijalima (Antonović et al. 2018; Vitezović and Antonović 2020b).</s><s>Među prestižnim predmetima koji su izrađivani lokalno mogu se posebno izdvojiti posude od kamena, kao i ukrasi od lokalno dostupnih kamenih i koštanih sirovina (lokalne vrste kamena, kosti, rogovi, zubi, posebno divljih životinja) (Antonović et al. 2018; Vitezović and Antonović 2020b).</s><s>Metalurgija bakra, čiji su počeci u okvirima vinčanske kulture nedvosmisleno potvrđeni, takođe je jedan od značajnih segmenata zanatske proizvodnje (Antonović 2002).</s><s>Osim što su brojni pokazatelji da je tehnologija bakra bila pre svega prestižna tehnologija – pošto su od bakra izrađivani prevashodno, ako ne i isključivo, predmeti koji su bili ukrasni i/ili koji nisu imali praktičnu, upotrebnu namenu, zanimljivo je i da nije bila sveprisutna.</s><s>Sama prerada bakra vezuje se za mali broj naselja – među kojima posebno mesto zauzima Pločnik (Radivojević et al. eds.</s><s>2021, sa referencama) – što ukazuje na mali broj poznavalaca ove tehnologije, kao i na specijalizaciju pojedinih naselja.</s><s>Takođe, i predmeti od bakra imaju dosta neujednačenu distribuciju i ograničeni su na mali broj lokaliteta.</s><s>Kakva je, međutim, bila organizacija nabavke bakra kao sirovine, kakva je bila organizacija prerade bakra, koji su pripadnici kojih zajednica ili grupa u ovim aktivnostima učestvovali, kako su distribuirani komadi sirovine, a kako gotovi proizvodi, još uvek su nedovoljno istražena pitanja.</s><s>U okvirima vinčanske kulture, prema tome, uočava se složena organizacija zanatske proizvodnje, koja obuhvata kako proizvodnju u okvirima domaćinstva za sopstvene potrebe, tako i proizvodnju zanatskih predmeta koji se distribuiraju izvan domaćinstva, kao i izradu i distribuciju posebnih, prestižnih, luksuznih predmeta, čija je izrada zahtevala veštinu i posebna znanja u vezi sa obradom, često i nabavkom, sirovine od kojih su izrađeni (na primer, neutilitarni predmeti od belog kamena, i slično – Antonović et al. 2018).</s><s>Osim što se može uočiti da je prisutan određeni vid i stepen specijalizacije, kao i prisustvo/iskazivanje prestižnog statusa preko prestižnih tehnologija.</s> <s>Zanatska proizvodnja predstavlja veoma važan deo proučavanja praistorijskih društava, koja pruža podatke ne samo o ekonomskim aspektima, organizaciji i podeli rada, već i o društvenim odnosima, pa i ritualnim i simboličkim aspektima prošlih zajednica.</s><s>Međutim, uprkos značaju zanatske proizvodnje za razumevanje prošlih zajednica i uprkos veoma brojnim i teorijski, metodološki i tematski raznovrsnim studijama, koje uključuju brojne studije slučaja, koje su ponuđene od Čajlda naovamo, još uvek postoji dosta aspekata organizacije proizvodnje i naročito početaka specijalizacije koji nisu dovoljno proučeni.</s><s>Osim što se prečesto specijalizacija posmatra isključivo ili pretežno sa političkog stanovišta, studije specijalizacije najčešće se i odnose na zajednice u kojima je već prisutan određeni vid društvene kompleksnosti.</s><s>Sa druge strane, zanatska proizvodnja u nestratifikovanim društvima, kao što su ranije praistorijske zajednice u Evropi, obično se posmatraju dosta pojednostavljeno i sa početnom pretpostavkom o proizvodnji koja nije specijalizovana, koja je u okvirima domaćinstva, koja je usmerena na osnovne potrebe i na preživljavanje, i u velikoj se meri posmatra samo sa stanovišta ekonomije, efikasnosti i ergonomije.</s><s>Posledica toga nije samo neprepoznavanje početaka specijalizacije i složenosti organizacije proizvodnje, samim tim i organizacije društva, već i nedovoljno proučavanje, između ostalog, identiteta proizvođača, sistema nabavke i raspolaganja sirovinama, regionalnih razlika (specijalizacija pojedinačnih naselja) i drugih aspekata.</s> <s>Probleme u proučavanju zanatske proizvodnje najdirektnije je uobličio Džon Klark, koji konstatuje da su „pristupi zanatskoj specijalizaciji koji su zasnovani na teoriji sistema zastareli i treba da budu zamenjeni preciznijim pristupima koji su u stanju da se bave i ljudskim faktorom, društvenim praksama i značenjem” (Clark 2007, 20).</s><s>Po njegovom mišljenju, sadašnje kategorije društvene specijalizacije izrasle su iz neoevolucionističkih i holističkih viđenja društvenih promena, i zapravo je previše pažnje posvećeno samom fenomenu specijalizacije, umesto celokupnoj zanatskoj proizvodnji i svim njenim vidovima.</s><s>On ističe da je zaokupljenost samom specijalizacjom bacila u senku druge, podjednako značajne ili čak značajnije teme, kao što su privatna svojina, ličnosti, vrste vrednosti, viškovi dobara, i drugo.</s><s>Ukratko, preporučuje da se proizvodnja posmatra široko, sa svim svojim specifičnostima („I suggest production to be dealt with broadly, in all its particulars”) (Clark 2007: 31).</s><s>Za razumevanje pojave stratifikacije i povezanosti sa zanatskom proizvodnjom posebno su značajni tehnološki pristupi, naročito oni koji fokus stavljaju na kulturne aspekte proizvodnje, i na simbolički značaj i vrednost koji su tokom praistorije pridavani određenim tehnologijama i predmetima, zbog uloženog truda i veštine, egzotične sirovine ili iz drugih razloga.</s><s>Detaljnije analize tehno859</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 17 св. 3 (2022) logija, kao i uporedni tehnološki pristup, koji posmatra više tehnologija koje su deo tehnološkog sistema, pokazali su da postoje različiti stepeni specijalizacije, kao i da se specijalizacija javlja rano, i već je uveliko prisutna u neolitskom periodu.</s><s>Već pomenute studije organizacije proizvodnje u neolitu Grčke pokazale su da je ona znatno složenija ukoliko se primeni odgovarajući pristup, odnosno ukoliko se svaka tehnologija posmatra sa više aspekata i ukoliko se upoređuju različiti delovi tehnološkog sistema (Perlès 1992; Perlès and Vitelli 1999).</s><s>Mada još uvek nepotpune, analize proizvodnje u vinčanskoj kulturi takođe su pokazale neke zanimljive aspekte, kao što su određeni pokazatalji specijalizacije naselja, odnosno organizacija proizvodnje i razmene koja uključuje širi region (Vitezović and Antonović 2020a).</s> <s>Jedan od bitnih aspekata zanatske proizvodnje u praistoriji jesu prestižne tehnologije, koje su itekako prisutne u društvima bez izražene stratifikacije, a koje su svakako imale ulogu u stvaranju i prikazivanju statusa i prestiža.</s><s>Prestižni predmeti u egalitarnim društvima igraju ulogu u održavanju društvenih razlika (Kerner 2010, 182).</s><s>Analize tehnoloških izbora pokazale su da su kulturni i simbolički aspekti podjednako važni kao i čisto praktični, te da retke i cenjene sirovine, kao i veština i znanje uloženi u izradu nekog predmeta čine bitan deo tehnologije i stvaranja predmeta koji odražavaju i/ili donose prestiž i ugled.</s><s>Samim tim, društvene nejednakosti izražene kroz status i ugled mogu se prepoznati preko ne-praktičnih, odnosno simboličkih odlika tehnologija i zanatske proizvodnje, i potreba za prestižnim predmetima važan je faktor koji je uticao na organizaciju proizvodnje.</s><s>Početke i poreklo pune i potpune specijalizacije, prema tome, treba tražiti u potrebi za prestižnim predmetima.</s><s>Kao što je već pomenuto, sami pripadnici elite mogu biti proizvođači zanatskih dobara (Costin 2008; Spielmann 2008) – uključujući (ili možda najpre obuhvatajući) i prestižna.</s><s>Mada zanatska specijalizacija može biti povezana sa društvenom stratifikacijom i političkom organizacijom, kao i da potpomaže postojanje elite i njeno održavanje moći, ova veza nije linearna, niti postojanje specijalizacije obavezno podrazumeva stratifikovano društvo.</s><s>Naprotiv, postoje razni vidovi i stepeni specijalizacija, među kojima i oni koji su prisutni u nekompleksnim društvima.</s><s>Razvoj zanatske proizvodnje, samim tim i pojava specijalizacije, mogu se najpre povezati sa potrebom za prestižnim predmetima, odnosno sa potrebom da se preko materijalne kulture stvore, uvećaju i/ili pokažu status i ugled.</s><s>Prestižni status dodeljen nekim predmetima kulturno je uslovljen, i može zavisiti od svojstava sirovine (od praktičnih – kao što su otpornost ili izdržljivost, do arbitrarnih, kao što je boja), od porekla sirovine (egzotično poreklo, poreklo od životinje kojoj se pripisuje određeni značaj, i drugo), ali Sൾඅൾඇൺ Vංඍൾඓඈඏංම</s> <s>Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol.</s><s>17 Is.</s><s>3 (2022) i od vremena, truda i veštine uloženih u izradu.</s><s>Takvi predmeti mogu status i prestiž donositi i/ili odražavati kako tvorcima, tako i vlasnicima, u slučaju da je vlasnik različit od proizvođača.</s> <s>S jedne strane, proučavanje društvene stratifikacije, posebno njenih početaka, ne treba da se oslanja samo na podatke o prisustvu/odsustvu specijalizacije, već mora uzeti u obzir i druge aspekte proizvodnje zanatskih dobara, dok proučavanje zanatske proizvodnje nije dovoljno svesti samo na analize prisustva ili odsustva specijalizacije.</s><s>Kao što Klark opominje, previše je pažnje posvećeno samom fenomenu specijalizacije, umesto celokupnoj zanatskoj proizvodnji Kada se proučava organizacija zanatske proizvodnje u praistorijskim zajednicama i njen odnos prema organizaciji društva uopšte, neophodan je sveobuhvatan tehnološki pristup, koji, osim isključivo ekonomskih, u obzir uzima i kulturno uslovljene tehnološke izbore i simboličke aspekte proizvodnje, kao i analiza višestrukih tehnologija u okvirima nekog tehnološkog sistema.</s> <s>Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 17 св. 3 (2022) production artisanale, spécialisation et prestige dans les sociétés préhistoriques</s>

Fragmenti zidnog slikarstva sa termi iz Viminacijuma

Rogić, Dragana;Despotović, Darko;Milovanović, Bebina

Arheologija i prirodne nauke

konzervacija;terme;fragmenti;spajanje;malter;rekonstrukcija

ai.ac.rs-123456789-925.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2146/bitstream_2146.pdf

<s>Sistematska arheološka iskopavanja termi na Viminacijumu dopunjuju naša saznanja o životu antičkog grada.</s><s>Novac nađen u pristoriji 1 i 2, datuje mlađu fazu termi iz druge polovine III veka, kada je objekat proširen dodavanjem novih bazena i pomoćnih prostorija.</s><s>Ostaci zidnog slikarstva otkriveni u prostoriji 1 sugerišu način unutrašnjeg dekorisanja javnih zgrada.</s><s>Konzervatorskim postupkom pojedini fragmenti su postavljeni na novi malterni nosač.</s><s>Sačuvane ostatke fresaka nije bilo moguće potpuno rekonstruisati, već samo stabilizovati i od njih napraviti više prenosivih eksponata.</s> <s>Sistematska arheološka iskopavanja na javnim, gradskim termama u Viminacijumu započeta su u julu 2003. godine i trajala su samo mesec dana.</s><s>Iskopavanja većeg obima nastavljena su naredne godine i trajala su od maja do kraja novembra.</s><s>Tom prilikom otkriven je najveći deo rimskog kupatila na kome se povremeni arheološki i konzervatorski radovi još uvek izvode.</s><s>Terme, očuvane u nivou hipokausta, dozvoljavaju praćenje više građevinskih faza u dužem hronološkom periodu od kraja I do sredine V veka.</s><s>Pored osnovnih bazena za kupanje u toploj (caldarium – konhe I, II, istraženo je još nekoliko prostorija različitih po obliku i nameni.</s> <s>O raskoši i umetničkom nadahnuću svedoče oslikani zidovi prostorije 11.</s><s>Naime, u severozapadnom delu termi konstatovane su dve pravougaone prostorije zidane od lokalnog kamena „zelenca“,2 prilikom čijih iskopavanja se u prostoriji broj 1, u sloju šuta (fragmenti opeka, 1. Prostorija je tako naznačena u terenskoj dokumentaciji.</s><s>2. Pod pojmom „zelenac“ podrazumeva se kamen iz lokalnog kamenoloma u Ramu, tj. iz rimske Lederate, odakle je dovožen građevinski materijal za izgradnju Viminacijuma.</s><s>Zelenac, odnosno, zeleni škriljac pripada velikoj grupi, mahom ortometamorfnih stena, nastalih pod sličnim uslovima.</s><s>Zajednička im je škriljava tekstura, dok im struktura zavisi od preovlađujućih minerala i može da bude granoblastična, lepidoblastična i nematoblastična.</s><s>Najvažniji minerali koji se u njima pojavljuju su epidot, hlorit, albit, talk, amfi</s> <s>boli, kvarc i dr. Ime dobijaju prema mineralnom sastavu (hloritski, albitski, talkni). kamena peščara i zelenca, maltera i sitnozrnog žutog peska), na koti od 79,78 m naišlo na prve fragmente zidnog slikarstva.</s><s>Dimenzije spoljnih zidova prostorije su 6,85 x 4,85 m. Širina zidova varira od 0,65 do 0,77 m. Prostorija je sačuvana u nivou ispod poda, sa visinom zidova od 3,55 m, dok je sama podnica bila probijena.</s> <s>Ostaci fragmenata opeka i heksagonalnih, leptirastih i pravougaonih keramičkih podnih pločica svedoče da je pod verovatno bio popločan ovim materijalom, dok su podnu substrukciju činili sitnozrni pesak, zemlja i malter.</s> <s>O nameni prostorije svedoči otkriveni kanal sagrađen od kamena zelenca i opeka povezanih malterom.</s><s>Dimenzije kanala su 5 x 2 m, a očuvana visina 2,20 m. Kanal je u obliku ćiliričnog slova P, sa zidovima širine oko 0,70 m.</s> <s>Na severnom zidu konstatovan je naknadno zazidan zasvedeni prolaz kao i manji lučno zasveden otvor ozidan opekama.</s><s>U južnom zidu uočena su dva manja lučno zasvedena otvora simetrična u odnosu na one u severnom zidu, a u zapadnom još jedan lučno zasveden otvor koji vodi do sledeće prostorije, do sada neistražene.</s><s>Veličine lučno zasvedenih otvora variraju i prosečnih su dimenzija oko 0,50 x 0,42 m. Simetrično su postavljeni, a kroz njih su prolazile keramičke cevi za dovod vode, ali i zagrevanje prostorije broj 2 koja se nadovezuje na istočni zid.</s><s>U njoj se nalaze stubovi od opeka, odnosno hipokaust.</s> <s>Neki od lučnih otvora su naknadno zazidani, verovatno kada su odaje izgubile svoju prvobitnu namenu, odnosno korišćene su u druge svrhe kada sistem podnog grejanja više nije bio u funkciji.</s><s>Fragmenti cevi nađeni su u šutu tokom iskopavanja.</s><s>Otkriveni kanal unutar prostorije broj 1, definiše namenu odaje.</s><s>Naime, ona je bila u funkciji latrine, tj. toaleta.</s> <s>Nalazi fragmenata zidnog slikarstva iz ove prostorije svedoče da su zidovi iznad podnice bili oslikani.</s><s>Pokretni arheološki materijal je raznovrstan, ali ne i tako brojan.</s><s>Pored fragmenata različitih keramičkih i staklenih posuda, nađene su koštane ukosnice, olovne i bronzane oplate, gvozdeni klinovi i amorfni komadi gvozdene zgure.</s><s>Najznačajniji nalazi koji hronološki determinišu prostoriju, svakako su četiri bronzana novčića.</s><s>Novac je pod velikom patinom i uglavnom nečisl.</s><s>1.čišćenje fragmenata fresaka čije su poleđine iznivelisane postupkom opisanim u tekstu tak.</s><s>Po obliku se može datovati u drugu polovinu trećeg veka.</s><s>Novac nađen tokom iskopavanja unutar prostorije broj 2 koja pripada istoj građevinskoj i hronološkoj fazi je brojniji.</s><s>Najraniji primerak pripada periodu vladavine Septimija Severa (193–211), dok su ostali primerci iz sredine ili s kraja III veka.</s><s>Poznat je po jedan primerak bronzanog novca Gordijana III sa suprugom Trankvilinom sa natpisom na grčkom (238–244), zatim Valerijana (253–260), Galijena (253–268) i Klaudija II Gotskog (268–270).</s><s>Pronađeno je čak 18 bronzanih novčića Aurelijana (270–275) kovanih u tri različite kovnice: Siscija, Mediolanum i Kizik.</s><s>Devetnaesti primerak je iskovan u čast njegove supruge Severine.</s><s>Iz perioda vladavine cara Proba (276–282) potiče šest novčića, dok jedan pripada vladavini Karusa (282–283), a dva su iz vremena Maksiminusa (286–305).</s><s>Najmlađi novac pripada Konstantinu II (341–346), a u IV vek su datovana dva slepljena i korozijom oštećena novčića.</s><s>Na osnovu nalaza novca, obe prostorije bi pripadale kasnijoj fazi termi, tj. drugoj polovini III veka, kada su po svoj prilici prvobitne terme proširene dodavanjem bazena III i V i pomoćnih prostorija (svlačionice, toalet, vežbaonice i sl.).</s> <s>Verovatno se ova obnova desila u vreme cara Aurelijana kako to pokazuju brojni primerci novca iz perioda njegove vladavine nađeni u prostoriji broj 2.</s> <s>Iskopavanja unutar prostorije 1 su završena na relativnoj dubini od oko 3,55 m, tj. do nivoa opekom popločanog poda.</s> <s>Fragmenti zidnog slikarstva su deponovani u arheološki centar na prostoru TE Drmno.</s> <s>Konzervatorski radovi obuhvatali su spajanje fragmenata i njihovo postavljanje na novi nosač.</s><s>Od postojećih fragmenata nije bilo moguće potpuno rekonstruisati likovnu celinu jer je nedostajao veći deo slikane površine.</s><s>Radovi su tekli ovim tokom: čišćenje; fiksiranje; dokumentovanje; zaštita lica fragmenata flasterima gaze i adekvatnim lepkom da ne bi došlo do dodatnih oštećenja jer je poleđina fragmenata morala da se obradi; ojačavanje maltera; razvrstavanje fragmenata po boji, slikanom motivu i malteru; spajanje fragmenata i izrada novog nosača.</s> <s>Fragmenti su prvo očišćeni suvom mekanom četkom, zatim su hirurškim skalpelima mehanički uklonjene veće naslage zemlje.</s><s>Nakon ove faze pristupilo se čišćenju fragmenata pamučnim tuferima i destilovanom vodom.</s><s>Postupak čišćenja ponavljan je nekoliko puta sve dok u potpunosti nisu uklonjene naslage nečistoća.</s><s>Bojeni sloj je uglavnom bio stabilan i nije bilo većih problema prilikom čišćenja, sem što se na pojedinim fragmentima otirala crvena boja.</s><s>Posle čišćenja fragmenti su ostavljeni nekoliko dana da se dobro osuše, a zatim je urađeno fiksiranje sa 3% rastvorom Paraloida B72 u acetonu.</s><s>Fiksiranje je urađeno dva puta, a fiksativ je nanošen finom četkom.</s> <s>Nakon fiksiranja fragmenti su razvrstani kako bi se utvrdilo da li mogu da se spoje u jednu celinu.</s><s>Osnovni metod za grupisanje bilo je uklapanje po slikanom motivu, ali su i sama struktura sl. 2. Spajanje fragmenata po slikanom motivu sl. 3. Nivelisanje fragmenata u pesku, pre nanošenja maltera</s> <s>Debljina maltera bila je različita i kretala se od 1 do 15 centimetara, zbog čega je bilo neophodno da se ona izjednači na debljinu od 1 – 3 cm.</s><s>Fragmenti su sa lica zaštićeni flasterima gaze da ne bi došlo do dodatnog pucanja prilikom istanjivanja.</s><s>Za lepak je korišćena karboksi-metil celuloza i 10% tutkalo u razmeri 1:1.</s><s>Svaki sloj gaze i lepka se sušio 24 časa.</s><s>Za istanjivanje maltera korišćena je rotaciona žičana četka koja je bila postavljena na stubnu bušilicu.</s><s>Kada su istanjeni svi fragmenti urađeno je ojačavanje maltera krečno kazeinskim akrilnim vezivom.</s> <s>Za pravljenje maltera korišćeno je merzija 120 x 120 cm, u koji je stavljen pesak radi lakšeg nivelisanja i spajanja fragmenata.</s> <s>Za pravljenje maltera korišćeno je mermerno brašno i krečno-kazeinsko, akrilno vezivo.</s><s>Gaza je u prvim slojevima maltera služila kao armatura, kako bi veza sa spojenim delovima bila čvršća, postavljana je u trakama 10 cm širine.</s><s>Trake su postavljene tako da se svaka preklapa po nekoliko centimatara sa narednom.</s> <s>Fragmenti su nivelisani u pesku, a kada je tačno određeno njihovo mesto povezani su malterom.</s><s>Za sušenje maltera bilo je potrebno 10 dana da bi celina mogla dalje da se obrađuje, a da ne dođe do razdvajanja spojenih delova.</s><s>Malter je nanošen u dva sloja 0,5 cm niže od bojenog sloja.</s><s>Manje celine koje su bile sastavljene, nakon očvršćivanja maltera, postavljene su licem na dole da bi se nastavilo sa obradom poleđine.</s><s>Posle sušenja nanešen je još jedan sloj maltera debljine oko 0,5 cm, ali prethodno je oko fragmenata postavljen pravougaoni kalup koji je davao konačnu formu nosača.</s><s>Sve manje celine imaju tri sloja gaze i tri sloja maltera sa poleđine.</s><s>Kada je završena obrada malternog nosača i kada se sve dobro osušilo (20 dana), sastavljene celine su obrađivane sa lica i tada je nanešen završni sloj maltera.</s><s>Pre ovog završnog sloja, površina suvog maltera je navlažena vezivom.</s><s>Za završni sloj maltera korišćeno je prosejano mermerno brašno i nešto slabije vezivo da ne bi došlo do pucanja završnog sloja maltera.</s> <s>Nosač–N7 (56 x 94 cm) je zbog svojih dimenzija imao drugačiji tretman.</s><s>Fragmenti su gupisani u manje celine koje su spajane u pesku, za prve slojeve maltera korišćena je gaza kao armatura (kao što je već opisano u tekstu), zatim su manje spojene celine uklapane sa drugim i nivelisane.</s><s>Kada su celine postavljene na svoje mesto, vezane su malterom.</s><s>Posle sušenja maltera urađeno je ojačavanje lica freske sa pet slojeva gaze i lepkom od karboksi-metil celuloze i tutkala.</s><s>Kada se sve ovo dobro osušilo nosač je podignut i okrenut na poleđinu, na ravnu podlogu preko koje je bila postavljena sunđerasta substruktura i melineks da ne bi došlo do nekih oštećenja na licu freske.</s><s>Urađeno je nivelisanje poleđine dodavanjem maltera da bi se dobila ravna površina na koju se mogu dalje nanositi slojevi maltera da bi se formirao nosač freske.</s><s>Nanešena su još dva sloja maltera.</s><s>Posle sušenja maltera cela površina slika 4. spajanje fragmenata u pesku, prvo su spojene manje celine koje su se kasnije uklapale u konačnu celinu slika 5. nanošenje maltera</s> <s>Nosač–N7 (56 x 94 cm) je zbog svojih je impregnirana dvokomponentnim premazom za impregnaciju ,,Policem prajmer A i B,, u razmeri 1:1.</s><s>Nakon sušenja premaza koje po preporuci proizvođača traje od 24 do 72 sata, nanešen je još jedan sloj na koji je odmah potom postavljena plastična mrežica zaštićena istim premazom sa dodatkom mermernog brašna.</s><s>Posle sušenja ovog sloja maltera, postavljen je završni sloj maltera od mermernog brašna krupnije granulacije i krečno-kazeinsko-akrilnog veziva.</s><s>Posle sušenja ova celina je okrenuta na lice, kada je postavljen dekorativni malter nekoliko milimetara ispod bojenog sloja.</s> <s>Restauracija ovih celina još uvek nije završena.</s><s>Samo je na celini N5 početa restauracija, a odlučili smo da se tačno vidi rekonstrukcija i da posmatraču bude jasno koji su delovi restaurirani.</s> <s>Radovi su tekli bez neočekivanih situacija.</s><s>Ovaj poduhvat zahtevao je strpljiv rad koji je trajao tri meseca.</s><s>Ono što sledi je restauracija i uramljivanje spojenih celina adekvatnim ramovima sa poleđinom.</s> <s>Od postojećih fragmenata nije bilo moguće potpuno rekonstruisati likovnu sadržinu.</s><s>Fragmenti koji nisu mogli da se uklope ni u jednu celinu sačuvani su i čekaju nova iskopavanja.</s><s>Nesumnjivo je da je slikana dekoracija veoma zanimljiva jer ima dosta fragmenata sa linearnim motivima.</s><s>Od boja preljubičasto-crvenkastom bojom</s> <s>sl. 8. N-3 Na beloj pozadini prikazana je plava bordura, žuta čija je širina oko širina sivkasto-ljubičaste bordure je 1 cm; širina najtanje svetlo crvene bordure je 8 mm; deblja crvena bordura je 1 cm</s> <s>Malter većine fragmenata se sastoji od ovlađuju uglavnom nijanse crvene i ljubičaste, i plava, žuta i zelena boja.</s><s>Posebna je celina sa floralnim motivima izvedenim zelenom bojom dok je za pozadinu iskorišćena krečno bela površina.</s><s>Ovaj motiv se završava crvenom, horizontalnom bordurom na koju se nastavlja deo linearnog takođe horizontalnog motiva, i to u nekoliko boja od sivkaste i žute do nekoliko nijansi crvene boje.</s> <s>Malter većine fragmenata se sastoji od gašenog kreča, a kao punioc korišćen je šljunak različite granulacije.</s><s>Neki od fragmenata imaju hidraulični malter.</s><s>Poznato je da je takav malter po svojim svojstvima postojaniji na vlagu i otporniji na mehanička oštećenja.</s><s>Fragmenti koji su u sastavu maltera imali i drobljenu opeku ili prah verovatno su bili u nižim zonama objekta ili u prostorijama u kojima je bila izražena vlažnost.</s><s>Fresko-tehnika se koristila za ukrašavanje zidnih površina različitih zdanja.</s><s>Osim privatnih palata, javnih građevina, fresko-slikarstvo je našlo primenu i u sepulkralnoj arhitekturi.</s><s>Otkriće više od dvadeset oslikanih grobnica na nekropolama Viminacijuma potvrđuje postojanje razvijene slikarske radionice u ovom gradu.3 Iako je do nedavno zidno-slikarstvo u profanoj arhitekturi Viminacijuma bilo nepoznato, nalazi fragmentarno sačuvanih fresaka sa gradskih termi unutar prostorije broj 1, odnosno latrine, potvrđuju postojanje slikarskih ateljea i umetnika koji su razvili osobenu slikarsku formu da bi kroz maštovitost svog izraza dostigli neprolaznost i univerzalnost izraženu na zidovima jednog termalnog objekta.</s><s>Malobrojni i fragmentarno sačuvani ostaci zidnog slikarstva nisu nam, kao što je već rečeno, omogućili idealnu rekonstrukciju i zbog toga bi analogije bile samo hipotetičke.</s><s>Nadamo se da će se radovi uskoro nastaviti i da će se prilikom novih arheoloških iskopavanja naći još oslikanih fragmenata koji će nam pomoći da u potpunosti rekonstruišemo slikanu dekoraciju ove prostorije i izvršimo poređenja sa identičnim primerima fresko slikarstva u rimskoj umetnosti.</s><s>Do tada naše spojene celine čekaće u dobrim uslovima.</s> <s>3. M. Korać, Slikarstvo Viminacijuma, Beograd, 2007. sl. 10.</s><s>N-5 Na beloj pozadini prikazane su dve bordure, šira čija je širina 6 cm, i uža čija je širina 7 mm.</s><s>Jedino je na ovom primeru urađena restauracija. sl. 11.</s><s>N-6 dimenzije ovog nosača su: 54 x 24 cm, crvena bordura je 13 mm</s> <s>Malter većine fragmenata se sastoji od sl. 12.</s><s>N-7 Ova slikana dekoracija ima više planova: u donjoj zoni predstavljen je floralni motiv zelene boje na krečno beloj pozadini maltera, iznad njega nalazi se bordura čija širina iznosi 13 mm, gornja zona ove celine nastavlja se na belu pozadinu širine oko 5 cm (tanka crvena bordura je 13 mm; žuta 5 cm, a svetlocrvena oko LITERATURA</s>

Антрополошка анализа скелетних остатака индивидуа из периода Културе гробних хумки (1600-1200. г.п.н.е.) сахрањених на локалитетима Растина (улица Вука Караџића) и Гаково (Локалитет Васин До)

Marković, Jelena;Grujić, Danica;Putica, Anđelka;Stefanović, Sofija

Програм, извештаји и апстракти / Српско археолошко друштво, XLVI Скупштина и Годишњи скуп Сомбор, 25-27. мај 2023. године

Kultura grobnih humki, antropološka analiza, hipoplazija zubne gleđi, cribraorbitaliae, stabilni izotopi azota i ugljenika, arheozoološka analiza

ai.ac.rs-123456789-886.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2568/bitstream_2568.pdf

<s>XVLI скупштина и годишњи скуп Српског археолошког друштва и штампање ове публикације финансирани су средствима Министарства културе и Министарства, технолошког развоја и иновација Републике Србије</s> <s>Викторија Узелац, Градскли музеј Сомбор др Огњен Младеновић, секретар Српског археолошког друштва др Војислав Филиповић, потпредседник Српског археолошког друштва др Адам Н.</s><s>Црнобрња, председник Српског археолошког друштва Научни одбор скупа</s> <s>Brončano doba Hrvatske, konglomerat različitih kulturnih utjecaja, može se podijeliti u dva različita ali ne i nepovezana područja: kontinentalni i priobalni dio.</s><s>I dok je prvi kulturološki bliži srednjoeuropskoj kronološkoj strukturi, drugi je satkan od nekoliko dobro definiranih, lokalnih kronologija, posebice vidljivih u kasnom brončanom dobu.</s><s>Jedan od važnih aspekata istraživanja ovog heterogenog fenomena zasigurno je i pogled kroz rekonstrukciju prehrane, poglavito kroz analizu stabilnih izotopa iz koštanog kolagena.</s><s>Srednjobrončanodobni lokaliteti istarskog poluotoka poput Laganiša, Mušega, Monkodonje i Vrčina pružaju dobar primjer takvog pristupu.</s><s>Јелена Марковић, Лабораторија за биоархеологију, Одељење за археологију, Филозофски факултет, Универзитет у Београду Даница Грујић, Археолошки инситут, Београд Анђелка Путица, Градски музеј Сомбор</s> <s>Приликом заштитних ископавања на териорији Сомбора 2012. и 2013. године, на локалитетима Растина (улица Вука Караџића) и Гаково (локалитет Васин До) истражена су два гроба за које се претпоставља да припадају старијој фази културе гробних хумки.</s><s>Антрополошка анализа показала је да скелетни остаци у гробу 1 са локалитета Растина (улица Вука Караџића) припадају детету од око 10 година, док скелетни остаци у гробу 1 са локалитета Гаково (Васин До) припадају млађој индивидуи мушког пола старости 15–18 година.</s><s>Анализа је показала да ни дете ни млађи мушкарац нису имали повољене услове живота, као и да су преживели неки метаболички стрест у току детињства, будући да је код 100</s> <s>XLVI Скупштина и годишњи скуп САД, Сомбор, 25-27. мај 2023. године обе индивидуе забележено присуство хипоплазије зубне глеђи и cribra orbitaliae.</s><s>Поред тога, код обе индивидуе је установљено присуство каријеса на по једном зубу, док је присуство каменца забележено на више зуба, што може бити последица исхране, лоше оралне хигијене и других фактора.</s><s>Такође, код обе индивидуе је забележено присуство трагова немастикаторних активности, који указују на коришћење зуба као “треће руке”.</s><s>Анализа припоја мишића код млађег мушкарца показала је да је обављао неки тежи физички рад од раног детињства имајући у виду лезије на припојима мишића хумеруса као и закривљеност дијафиза.</s><s>Присутна закривљеност обе дијафизе фемура указује на неки специфичан положај у којем је ова индивидуа била приликом обављања одређених активности.</s><s>Резултати анализа стабилних изотопа угљеника (13C) и азота (15N), показали су да су обе индивидуе имале исхрану претежно базирану на C4 биљкама, као што је просо, док су протеини попут меса или рибе били мање заступљени.</s> <s>Обављена је и археозоолошка анализа која је открила врсте присутних животиња, као и антропогене трагове у виду касапљења.</s><s>Антрополошка истраживања припадника ове културе за сада су оскудна, те стога анализа ових индивидуа, иако малобројних, пружа значајне податке о расту и развоју, активностима и исхрани носилаца културе гробних хумки.</s> <s>Хипоплазија глеђи се успешно користи као маркер стреса преживљеног у детињству веома дуго у биоархеологији.</s><s>Овај дефекат глеђи, иако се не може нужно повезати са специфичном етиологијом, добар је начин праћења популационог здравља деце у прошлости.</s><s>Ослањајући се на DOHaD хипотезу (Developmental Origins of Health and Disease) по којој епизоде физиолошког стреса (периоди неухрањености или инфекције) утичу на лошије здравствене исходе у каснијем животу, желели смо да испитамо да ли ће присутност и учесталост хипоплазије глеђи корелирати са присутношћу и учесталошћу других скелетних маркера неспецифичног стреса.</s>

Марија Ђурић-Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација – Dvadeset godina kasnije

Miladinović-Radmilović, Nataša;Đukić, Ksenija

Bioarchaeology in Balkans. Methodological, comparative and reconstructive studies of life in the past. Papers of the Bioarchaeological section of The Serbian Archaeological Society (Bioarheologija na Balkanu. Metodološke, komparativne i rekonstruktivne studije života u prošlosti. Radovi Bioarheološke sekcije Srpskog arheološkog društva)

Марија Ђурић;Увод у физичку антропологију древних популација

ai.ac.rs-123456789-1091.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2429/bitstream_2429.pdf

<s>Requescit in pace – neka zapažanja o poremećajima „večnog počinka” na primeru jugoistočnog dela nekropole u Jagodin mali (Naissus) SADRŽAJ</s> <s>Nataša Miladinović-Radmilović, Ksenija Đukić Марија Ђурић-Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација Bioarheologija na Balkanu: Metodološke, komparativne i rekonstruktivne studije života u prošlosti.</s> <s>Metodološke, komparativne i rekonstruktivne studije života u prošlosti.</s><s>Nataša Miladinović-Radmilović, Arheološki institut, Beograd Selena Vitezović, Arheološki institut, Beograd Rekonstrukcija života u prošlosti osnovni je cilj arheologije kao nauke.</s><s>Metodološki i teorijski okviri proučavanja menjaju se i unapređuju neprekidno od samog nastanka arheologije kao naučne discpline, preispituju se stare metode, nove stvaraju, preuzimaju i prilagođavaju iz drugih discplina, i tako dalje.</s> <s>Bioarheološki ostaci, koji su istovremeno i biološki i kulturni, odnosno, istovremeno pripadaju sferama prirodnog i kulturnog, imaju poseban značaj za proučavanje različitih aspekata života u prošlosti, posebno onih koji se odnose na kvalitet života, način ishrane, biljni i životinjski svet sa kojim su prošle zajednice bile u interakciji, ali i na mnoge druge aspekte.</s> <s>Ovaj zbornik nastavlja se na prehodni, Bioarheologija na Balkanu: Bilans i perspektive, i sada donosi radove koji su metodološke prirode i studije slučaja sa teritorije Balkana o rekonstrukciji života u prošlosti, od praistorije do srednjeg veka.</s> <s>Radovi delom proističu iz skupova održanih u okviru Sekcije za bioarheologiju Srpskog arheološkog društva, posebno tematskih sesija Rekonstrukcija izvora hrane i načina prehrane u praistoriji: nabavka, priprema i prezentovanje hrane u neolitu Balkana i Metodološke, komparativne i rekonstruktivne studije života u prošlosti.</s><s>Sekcija je nastala iz potrebe da se rezultati rada bioarheoloških istraživanja predstave široj arheološkoj javnosti, kao i da se pokrene diskusija o metodološkim i drugim problemima sa kojima se različiti stručnjaci susreću u radu.</s><s>Pored toga, cilj je bio ne samo da se predstave interdisciplinarni radovi, već da se zaista pokrenu multidisciplinarna istraživanja.</s> <s>U ovom zborniku, prvi su radovi metodološke prirode – N. Miladinović-Radmilović nastavlja sa predlaganjem standardizovane metodologije obrade humanog osteološkog materijala, dok D. Vulović i D. Bizjak ukratko predstavljaju metode i njihovu primenu analize DNK humanog osteološkog materijala i analize hemijskih elemenata i stabilnih izotopa.</s> <s>Odeljak o rekonstrukciji ishrane u prošlosti donosi različite studije sa široke balkanske teritorije, i to od neolita do srednjeg veka.</s><s>Prvi je rad makedonskih arheologa E. Kanzurove i Z. Rujaka, koji su dali pregled svih do sada raspoloživih podataka o ishrani u neolitu na tlu Makedonije.</s><s>C. Popova predstavlja jedinstveni nalaz bulgura sa ranoneolitskog lokaliteta Jablkovo u Bugarskoj, koji ukazuje na načine pripreme i čuvanja hrane među ranim zemljoradničkim zajednicama.</s><s>D. Filipović i koautori daju rezultate arheobotaničkih analiza sa dva gvozdenodopska lokaliteta, Crnoklište-Gornjo Polje i Staničenje-Mađilka u jugoistočnoj Srbiji.</s><s>Mada uzorak nije veliki, značajan je, jer su arheobotanički uzorci iz ove oblasti srazmerno malobrojni.</s><s>Rad N. Markovića i koautora bavi se ulogom živine u srednjovekovnoj ekonomiji manastira StudeVIĆ-RAD</s> <s>Studije slučaja opet pokazuju raznovrsnost tema koje uključuju i bioarheološke podatke i na koje se sve načine različiti pristupi mogu koristiti u tumačenju prošlosti.</s><s>Rad K. Đukić i M. Đurić prikazuje određivanje starosti pomoću Vilemsove metode na primeru populacija sa Ajmane.</s><s>G. Jeremić i T. Čerškov bave se problemom desakralizacije grobnog prostora u kasnoj antici i uzrocima oštećenja grobova.</s><s>K. Đukić i T. Pavlović razmatraju pitanje upotrebe koštanog praha u medicinske svrhe u okvirima avarske kulture, a na primeru groba sa lokaliteta Čik.</s><s>Rad V. Bikić i N. Miladinović-Radmilović donosi interesantnu kombinovanu analizu arheoloških i antropoloških podataka na primeru groba vojnog sveštenika iz pred-modernog doba sa Beogradske tvrđave.</s><s>Zbornik zatvara rad S. Petković i koautora, koji predstavlja rimsku koštanu oplatu sa predstavom Arijadne, verovatno sa drvene kutije ili sanduka, iz Davidovca, i koji pokazuje kako kombinovana analiza same predstave, tehnike izrade, kao i konzervatorska rekonstrukcija, pružaju podatke o stanovnicima rimskog Davidovca i njihovom imovnom i socijalnom statusu, trgovini koja se odvijala i mogućim zanatskim radionicima u široj okolini.</s> <s>U budućnosti će, nadamo se, interesantne studije i značajni metodološki radovi opet naći svoje mesto u okviru radova Bioarheološke sekcije.</s><s>I, na kraju, ali ne najmanje važno, htele bismo da se zahvalimo svim kolegama koji su podržali naš rad, kako kolegama iz Arheološkog instituta, tako i članovima Srpskog arheološkog društva koji su nas podržali i koji su pratili naša izlaganja na skupovima.</s> <s>1Arheološki institut, Beograd; e-mail: miladinovic.radmilovicŽgmail.com 2Laboratorija za antropologiju, Institut za anatomiju, Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu; e-mail:ksenja.djukicŽgmail.com</s> <s>Knjigu Marije Đurić Увод у физичку антропологију древних популација objavio je 1995. godine Zavod za udžbenike i nastavna sredstva (Beograd).</s><s>Iako je od tada prošlo tačno 20 godina, knjiga ni u jednom trenutku nije izgubila na svojoj aktuelnosti i značaju.</s><s>Bilo da su po svom osnovnom obrazovanju lekari ili biolozi, arheolozi ili etnolozi, u ovoj knjizi su mogli da pronađu, i dalje pronalaze, neiscrpno mnoštvo podataka i objašnjenja za svoja istraživanja.</s><s>Uz nju su stasavali brojni stručnjaci, ne samo u našoj zemlji, na teritoriji bivše Jugoslavije, već i u čitavom našem regionu.</s> <s>U ovoj knjizi se razmatraju osnovna teorijska i metodološka pitanja fizičke antropologije populacija iz prošlosti.</s><s>U uvodnom i prvom delu knjige govori se o različitim shvatanjima antropologije, o njenom opsegu i predmetu, o povezivanju s dugim naukama, ali i o potrebi da se osavremeni antropologija u tadašnjoj Jugoslaviji i uvede bolji i efikasniji sistem obrazovanja budućih antropologa.</s> <s>Drugi deo knjige posvećen je pojedičnim sahranama i nekropolama, poreklu i funkciji sepulkralnih obreda, kao i različitim formama i oblicima sahranjivanja sa kojima se sreću arheolozi prilikom iskopavanja lokaliteta iz različitih praistorijskih i istorijskih perioda.</s> <s>U trećem delu autor ističe značaj multidiscplinarnih istraživanja, potrebu da se antropoNATAŠA MILADINOVIĆ-RADMILOVIĆ i KSENIJA ĐUKIĆ 204</s> <s>1Arheološki institut, Beograd; logija sagledava kao interdisciplinarna nauka o čoveku, i uvodi nekoliko potpoglavlja različitih autora iz oblasti arheologije, paleozoologije, paleobotanike i paleoserologije (poglavlje paleoserologije se nalazi u četvrtom delu knjige).</s><s>Četvrti, najobimniji i ujedno najznačajniji deo knjige, posvećen je kompleksnom sistemu praktičnih metoda ispitivanja skeletnih ostataka sa stanovništa fizičke antropologije.</s><s>U ovom delu dati su osnovni morfološki i funkcionalni podaci o ljudskom skeletu, prikazani su demografski aspekti analize skeletnog materijala (opisani su metodi za utvrđivanje polne pripadnosti i individualne starosti skeletnih ostataka), načini analize metričkih i morfoloških elemenata na skeletu, formule za izračunavanje telesne visine, sistem za ispitivanje epigenetskih karakteristika i dentalnog materijala, mogućnosti koje nam pružaju hemijske analize skeletnog materijala, kao i osnove paleopatoloških analiza.</s> <s>U petom, završnom delu knjige, autorka se osvrnula na artificijalne deformacije skeleta i na fenomen trepanacije.</s> <s>Posle 20 godina u Srbiji se i dalje, nažalost, ne može govoriti o srpskoj ili beogradskoj antropološkoj školi.</s><s>Razlozi su mnogobrojni, a osnovni je taj što se antropologija ne izučava kao visokoškolski predmet, osim na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, ali i tamo samo u obimu i sa sadržajem prilagođenim potrebama budućih etnologa i arheologa.</s><s>Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu je, zahvaljujući prof. dr Mariji Đurić, pored osnivanja Laboratorije za antropologiju, oformljen i smer za doktorske studije Skeletal Biology (Biologija skeleta), odsek za englesku nastavu.</s><s>Međutim, još uvek ne postoji nijedna posebna naučna institucija koja se bavi antropologijom u bilo kom obliku.</s><s>Takođe, u bitne razloge treba ubrojati i nedovoljan broj domaće fundamentalne literature iz ove oblasti, osim od nekolicine izvrsnih antropologa, kao i pojavu publikacija bez čvrstog teorijskog i metodološkog polazišta.</s> <s>Danas, dr Marija Đurić, kao redovni profesor i šef Laboratorije za antropologiju, Instituta za anatomiju Medicinskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, svojim radom, brojnim naučnim radovima u najprestižnijim domaćim i svetskim naučnim publikacijama, nesebičnom voljom da prenese svoje znanje mladim saradnicima i dalje pleni svojim entuzijazmom, predanošću nauci i neizmernom ljubavi prema fizičkoj antropologiji.</s><s>Ovom prilikom joj se na tome zahvaljujemo.</s>

La production et le contexte des trouvailles des vaisselles de céramiques datant de l’énéolitque ancien sur la localité de Bubanj (près de Niš, Serbie)

Milanović, Dragan

Бубањ, праисторијско насеље и некропола из новог века / Bubanj, die vorgeschichtliche siedlung und die neuzeitliche nekropolе / Bubanj, agglomération préhistorique et nécropole de lʾépoque modern

formes et fonctions des vaisselles de céramique;l’énéolithique ancien;localité de Bubanj;les recherches des années 2008-2014;le contexte des résultats;les activités de la population

ai.ac.rs-123456789-894.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2597/bitstream_2597.pdf

<s>Археолошка истраживања вишеслојног праисторијског локалитета Бубањ у Новом Селу код Ниша 1930-тих и 1950-тих година позиционирала су то налазиште као кључно за познавање културног развоја централног Балкана у периоду од 5. до 2. миленијума пре н. е. Та истраживања су омогућила М.</s><s>Гарашанину да дефинише Бубањ-Хум групу као део широког културног комплекса, који се развијао током енеолита и раног бронзаног доба.</s><s>Резултати истраживања А. Оршића Славетића су публиковани 1940. године у МПК серији (Mitteilungen der Prähistorischen Kommission), док истраживања 50-тих година нису никада у целини публикована.</s><s>Многе нејасноће и питања су остали отворени, а у стручној јавности истакнуто је да термин Бубањ-Хум група није оправдан у потпуности, с обзиром да је детаљна публикација о истраживањима епонимних налазишта изостала.</s><s>Нова археолошка истраживања у организацији Археолошког института и Народног музеја предузета су са циљем да се користећи савремене методе дође до нових података о заједницама из прошлости и ревалоризују стари подаци и поставе у контекст савремених токова у науци.</s> <s>Археолошка истраживања локалитета Бубањ у периоду 2008–2014. године реализована су у оквиру пројекта Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије: Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије.</s><s>Финансирање истраживања омогућили су Министарство културе и информисања Републике Србије и град Ниш.</s><s>Препознавање значаја истраживања налазишта и велика заслуга за његово покретање припада М.</s><s>Стојићу из Археолошког института и тадашњој директорки Народног музеја Ниш Т.</s><s>Трајковић Филиповић.</s><s>Уредници зборника радова Бубањ, праисторијско насеље и некропола из Новог века захваљују свим учесницима у истраживању, а посебно А. Капурану, Ј.</s><s>Шарићу, М.</s><s>Вандер Линдену, Ј.</s><s>Булатовић, Д.</s> <s>Апстракт: У раду су сумирани резултати истраживања А. Оршића Славетића из 1935. године и М.</s><s>Гарашанина из 1954–1958. године на локалитету Бубањ.</s><s>Циљ рада је био да се на одговарајући начин прикаже шта је то пронађено током ранијих ископавања, у каквим археолошким контекстима, каква је интерпретација понуђена и каква је перспектива даљих истраживања бакарног и раног бронзаног доба централног Балкана.</s> <s>Кључне речи: локалитет Бубањ, истраживања А. Оршића Славетића и М.</s><s>Гарашанина, вертикална и хоризонтална стратиграфија, насеља, неолит, енеолит, рано бронзано доба.</s> <s>Археолошки локалитет Бубањ се налази 5 km западно од града Ниша, на ивици најниже речне терасе (Сл. 1–3, 5).</s><s>Са западне стране налазишта простире се широка алувијална равница реке Јужне Мораве, у коју се, на око 7 km северозападно, улива река Нишава.</s><s>Усред простране равнице некада се уздизао лесни гребен елипсасте основе, оријентације северозапад–југоисток, дужине преко 300 m и ширине до 170 m, који је у односу на околни предео био виши и до 15 m. Раније је река Нишава протицала непосредно уз узвишење, са његове северне стране, а након мелиорационих радова шездесетих година прошлог века ток реке је промењен и она сада тече северније од локалитета (упоредити Сл. 1–3 са Сл. 4).</s><s>У време археолошких истраживања 1935. и 1954–1958. године, била су очувана сва три платоа налазишта: источни, централни и, најмањи, западни плато (Сл. 4, 7).</s><s>Најприступачнијe су билe јужна и западна падина, док је на источној страни локалитет био некада повезан са речном терасом (Сл. 5).</s><s>Северна страна ка Нишави била је неприступачна услед стрмине терена, док је блага падина на западу водила до ушћа Нишаве у Јужну Мораву.</s><s>Налазиште је још пре првих ископавања 1935. године било оштећено на истоку, у ширини од око 80 m, због изградње железничке пруге.</s><s>Током друге половине двадесетог века, услед предвиђене изградње аутопута и обилазнице, готово је у потпуности уништено.</s><s>Данас је остао очуван само североисточни део, дужине око 70 m и ширине око 5 m, што представља мање од 1% некадашње површине.2 1 Текст представља резултат рада на пројекту Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (ОИ 177020), који je финансирало Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије.</s><s>Иако су публиковане монографије које детаљно представљају резултате старих археолошких ископавања (Милановић, Трајковић-Филиповић 2015; Bulatović, Milanović 2020), аутори су сматрали да је овом приликом пригодно сумирати најважније резултате претходних истраживања.</s> <s>широким потезом дуж тока Јужне Мораве и одлична међусобна визуелна комуникација, потврђује да је Бубањ у праисторији био важна насеобинска тачка и место контроле над</s> <s>Богатство и разноврсност кременог оруђа, пронађеног у праисторијским слојевима на Бубњу и Великој Хумској чуки, и близина праисторијског рудника кремене сировине</s> <s>на локалитету Кременац код села Рујник, указују на њихову међусобну повезаност.3 3 Локалитет Кременац је удаљен ваздушном линијом око 8,5 km од локалитета Бубањ и 2,5 km од Велике Хумске чуке.</s><s>Прва истраживања локалитета Бубањ спроведена су 1933. и 1934. године под руководством Адама Оршића Славетића и Миодрага Грбића, а наредне 1935. године Оршић Славетић је извео археолошка ископавања опсежнијег карактера.4 Већ тада је постало јасно да је у питању локалитет на којем је постојало вишеслојно праисторијско насеље и некропола из новог доба.5 Са тих истраживања данас се у музеју чува знатан број артефаката, али без података о ближем контексту налаза, што је и разумљиво када се узме у обзир бурна прошлост Народног музеја у Нишу током Другог светског рата.6 Значај првих истраживања можда најбоље одсликава чињеница да су пронађени предмети на Бубњу и Великој Хумској чуки и Оршићева публикација (1940) послужили Милутину Гарашанину да још пре својих ископавања, на III Међународном конгресу праисторичара у Цириху 1950. године, издвоји бубањско-хумску групу централног 4 Петровић 2005, 64–65; Оршић Славетић 1936; Orssich de Slavetich 1940. 5 Orssich de Slavetich 1940.</s> <s>Abb.</s><s>6. Die Lage der Fundstellen Bubanj, Velika Humska čuka und Kremenac.</s><s>Militärgeographisches Institut, Niš 582-2-3, 1:25000 Балкана са две основне фазе развоја.7 М.</s><s>Гарашанин је касније предузео истраживања на локалитетима Бубањ (1954–1958. године) и Велика Хумска чука (1956. године), што му је омогућило да дефинише и даље рашчлани културни развој бубањско-хумске групе,8 а касније и да изврши одређене допуне и измене у складу са новијим сазнањима о енеолитским културама суседних подручја.9 Термин бубањско-хумска група широко je прихваћен, међутим, у домаћој научној јавности је истакнуто да је такав назив неоправдан, јер је детаљно публиковање резултата археолошких ископавања са два епонимна локалитета изостало.10 Стога, овaj рад треба схватити као покушај да се на одговарајући начин прикаже шта је то пронађено током ранијих ископавања, у каквим археолошким контекстима, каква је интерпретација понуђена и каква је перспектива даљих истраживања бакарног и раног бронзаног доба централног Балкана. археолошка истраживања 1935. године11</s> <s>Прва већа истраживања локалитета Бубањ извео је Адам Оршић Славетић 1935. године, захваљујући финансијској подршци јавне управе Моравске бановине у Нишу и Министарства правде.</s> <s>Оршић бележи посебну густину налаза на парцелама 10–14 (Сл. 7), које сматра главним делом насеља, и истиче да је врх земљаног језичка на западном платоу (парцела 15) био одвојен од остатка локалитета тада видљивим вештачким укопом, дубоким приближно 3 m.12 Парцеле 8 и 9 су се налазиле у равној удолини, која је била нижа у односу на околину 3–4 m, те је Оршић сматрао да је можда у питању још један праисторијски ров.</s><s>На основу густине површинских налаза, аутор је закључио да је становање на косини изнад удолине (парцеле 8 и 9) било мање интензивно него на источном платоу (парцеле 1–7).13 Источну границу због усека за железничку пругу није било могуће одредити.</s><s>На том делу локалитета Оршић помиње ређе површинске налазе, а у близини југозападног угла Казнено-поправног завода (Сл. 2–3), на релативној дубини од 1,5 m, инхумиране покојнике и латенску шољу која је наводно потицала са тог места.14 положај сонди</s> <s>Aрхеолошка ископавања су изведена на парцелама 1 и 2 у северном делу источног платоа (Сл. 7–8).</s><s>Истраживане су три сонде (сонде I–III) укупне површине 301 m².</s><s>Укупна истражена површина сонде I износила је 240 m².</s><s>Оршић напомиње да ова сонда није била у потпуности истражена, већ се дошло до стамбеног нивоа А, а потом су истражени укопи (јаме) који припадају том нивоу и најстаријим слојевима II и I.15 Сонда II је позиционирана непосредно уз сонду I, то јест уз њену северозападну ивицу, а димензије 7 Garašanin 1957, 198, напомена 2; Гарашанин, Ђурић 1983, 8. 8 Garašanin 1957; 1958a; Гарашанин 1958б; Garašanin 1959a; 1959б; Гарашанин 1973. 9 Garašanin 1982; Гарашанин, Ђурић 1983, 8–16.</s><s>Појам археолошка култура треба схватати као таксономску јединицу којa олакшава сагледавање сличности и разлика у односу људских заједница са природном и друштвеном средином, а не као формирану етничку групу у данашњем смислу речи; упоредити са: Hodder 1979, 452–453; Johnson 1999; Палавестра 2011.</s> <s>10 Ово се првенствено односи на хоризонте становања, односно на фазе развоја бубањско-хумске групе на локалитету Велика Хумска чука; видети: Garašanin 1957, напомена 2; Tasić 1979, 88 и напомена 5; Алексић 2011. 11 Анализа резултата ископавања 1935. године учињена је на основу публикације Оршића Славетића из 1940. и археолошког материјала са тих ископавања.</s><s>Нажалост, у праисторијском одељењу Народног музеја у Нишу нису сачувани подаци о контексту налаза, као ни било која друга документација.</s><s>12 Orssich de Slavetich 1940, 5.</s> <s>15 Оrssich de Slavetich 1940, 6–7. су према публикованом плану биле 6 x 3 m. Ова сонда је постављена непосредно изнад остатака станишта које је ту откривено.16 Сонда III је постављена 32 m западно од сонде II, односно 35 m западно од сонде I. Димензије су износиле 5 x 5 m, и укупна површина са јужним проширењем од 2 x 9 m, износила је 43 m².</s><s>16 Оrssich de Slavetich 1940, 7.</s> <s>С обзиром на судбину археолошких налаза и документације са првих истраживања, Оршићева публикација из 1940. године је од непроцењивог значаја.</s><s>Када се узму у обзир резултати Гарашанинових истраживања и каснија девастација локалитета Бубањ, Оршићева запажања о топографским и стратиграфским одликама пружају важан допринос познавању карактера насељавања епонимног налазишта.</s><s>Најзначајнији закључци би били:</s> <s>• Највећа густина површинских налаза регистрована је на централном (парцеле био одвојен од централног вештачким укопом, дубоким приближно 3 m.17 Такође, између централног и источног платоа уочавала се заравњена удолина, нижа у односу на терен у околини за 3 до 4 m (парцеле 8 и 9).</s><s>Констатовано је да су вероватно у питању остаци активности који се могу повезати са дефанзивним стратегијама становника насеља на локалитету Бубањ.18 • Оршићев слој I, према налазима керамичких посуда и других предмета,19 хронолошки припада периоду средњег неолита и то касној фази старчевачке културе (IIB–III фазе, према Д. Гарашанину, односно MNCB IIIa-b, према Н.</s><s>Н.</s><s>Тасићу).20 • У Оршићевом слоју II са три стамбена хоризонта (A–C), према налазима керамичких посуда и других предмета,21 могу се препознати остаци насеља БубањХум Ia фазе, који културно припадају раноенеолитском централнобалканском комплексу Бубањ–Салкуца–Криводол.22 Једино су у најнижем нивоу А препознати остаци спаљене надземне структуре, док се за нивое B и C везују остаци насеља у виду концентрација пепела и лепа и подница пећи.23 • Оршићев слој III очигледно припада периоду касног енеолита.</s><s>Тај период карактерише развој неколико култура, тј. културних група на простору централног Балкана и средњег Подунавља (Чернавода III – Болераз, Баден, Костолац, Коцофени, Вучедол, Бубањ–Хум Ib-II, Oстриковац Ia–d).24 У слоју нису регистроване археолошке целине.</s> <s>• Поједини налази фрагментованих керамичких посуда недвосмислено указују да је на истраженом делу локалитета била заступљена почетна фаза касног енеолита.</s><s>Форме и декорација посуда указују на културни комплекс Чернавода III – Болераз.25 Пехар са дршком која полази у равни обода, украшеном вертикалним дубоким жлебом и косим низовима ситних правоугаоних утисака на дршци и ободу,26 према аналогијама у области доњег Подунавља, могао би се определити у средњеенеолитски период (Чернавода I) или почетак касног енеолита (Чернавода III).27 Није сигурно да ли се поменути налази могу повезати са нивоом C и горњим делом слоја II или са 17 Оrssich de Slavetich 1940, 5.</s> <s>25 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, кат. бр. 76 и 78–95. 26 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, кат. бр. 77. најнижим делом слоја III.</s><s>Сличне стратиграфске одлике уочене су приликом каснијих истраживања М.</s><s>Гарашанина и најновијих истраживања локалитета Бубањ.28 • У слоју III главна орнаментална техника је инкрустовање беле пасте у мотиве начињене убадањем и урезивањем, какви су карактеристични за костолачку културу.29 Запажени су и налази који се могу повезати са Коцофени, односно са тзв. јужном варијантом Коцофени културе,30 који су, према свему судећи, блиски БубањХум II фази31 на локалитету Бубањ.32</s> <s>• У слоју IV (тзв. субхумус) нису издвојене целине које би недвосмислено указале на културну и хронолошку припадност налаза, али се у керамичком материјалу могу препознати поједине форме посуда и начин декорације, који су карактеристични за период најпозније фазе касног енеолита и раног бронзаног доба централног Балкана.33 Посуде са пластичним троугаоним (лепезастим) проширењима на ободу и пехар са две наспрамне дршке које незнатно прелазе раван обода,34 карактеришу рано бронзано или почетак средњег бронзаног доба.35 археолошка истраживања 1954–1958. године У периоду 1954–1958. године локалитет Бубањ је истраживао М.</s><s>Гарашанин.</s><s>Током кампање 1954. године истраживања су спроведена на источном платоу (сонда I), док су 1955. године вршена на источном (сонда Ia) и централном платоу (сонде IIa, IIc, IId, IIIc и IIId).</s><s>У 1956. години истраживања су настављена на централном платоу (сонде IIе, IIIe, IIˋc, IIˋd и IIˋe), док је на најмањем – западном платоу, отворена мања сонда (сонда M).</s><s>Археолошка ископавања на Бубњу и Великој Хумској чуки су омогућила дефинисање развојних фаза бакарног (Бубањ–Хум Ia, Ib, II) и раног бронзаног доба (Бубањ–Хум III).36 Наредне две године истраживања на Бубњу су настављена, те су 1957. ископавања обављена на централном и западном платоу.37 28 Милановић 2011; Milanović 2013.</s> <s>Сонда I, димензија 10 x 6 m и оријентације исток–запад, постављена је на источном платоу локалитета, југозападно од Оршићевих сектора I–IV (Сл. 9).</s><s>Овај брежуљак представља део локалитета за који је Адам Оршић Славетић претпоставио да је издвојен ровом од осталог дела налазишта.</s><s>Сонда је подељена на квадрате димензија 2 x 2 m, који су обележени латиничним писменима а–о.</s><s>Квадрати су распоређени у правцу северјуг, идући од истока ка западу (Сл. 10).</s><s>Средином сонде остављен је контролни профил ширине 0,5 m, који се простире кроз квадрате g, h и i. 38 Анализа резултата археолошких ископавања 1954. године, учињена је на основу теренске документације и покретног археолошког материјала који се чува у праисторијском одељењу Народног музеја у Нишу, као и публикованих радова.</s><s>У потпуности недостају фотографије и скице које илуструју ток ископавања. ◄ Сл. 10.</s><s>Основа сонде из 1954. године, реконструкција (према Мilanović 2013, fig.</s><s>3)</s> <s>Сонда Ia била је постављена непосредно са северне стране сонде I (Сл. 11).</s><s>Димензије сонде су износиле 5 x 3 m.39 Недостатак дневника теренских радова и пратеће документације онемогућава детаљнију анализу, али се на основу пронађених артефаката (првенствено фрагмената керамичког посуђа) и појединих исказа у публикованим радовима, могу донети одређени закључци. дискусија</s> <s>Савесно и детаљно вођена археолошка ископавања 1954–1955. године омогућавају разматрања која се тичу вертикалне и хоризонталне стратиграфије и динамике насељавања источног платоа налазишта.</s><s>Приликом публиковања резултата археолошких истраживања 1954–1956. године, истакнуто је да су стратиграфске 39 Garašanin 1957, 200, Beilage 4.</s> <s>положај сонде Iа карактеристике у сондама I и Ia готово у потпуности идентичне.40 Гарашанин је тада истакао да „Оршићево разликовање три степена развоја у фази II није било базирано на довољним стратиграфским запажањима“, као и да „издвајање фаза III–IV није имало основа у самом материјалу“.41 Ипак, Гарашанин, слично као и Оршић, издваја неолитски слој, три стамбена нивоа (V–III) у раном енеолиту (Бубањ–Хум Ia) и два стамбена нивоа (II–IIa и I) у два касноенеолитска слоја (Бубањ–Хум Ib и Бубањ–Хум II).</s><s>Током ископавања у сонди I евидентирано је седам културних слојева (изузимајући хумусни слој) и шест грађевинских нивоа (I–VI), а приликом интерпретације резултата истраживања, шест слојева и пет нивоа (I–V) (Сл. 12).42 Као што је већ истакнуто у најнижем слоју није уочен стамбени ниво из неолита, нивои II–III су означени као један грађевински ниво са две фазе II–IIa, слојеви 2 и 3 су третирани као слој 2, али је ипак издвојен горњи и доњи део тог слоја.</s> <s>Сл. 12.</s><s>Северни профил сонде I (према Garašanin 1958a, Plan 2, незнатно модификовано) Abb.</s><s>12.</s><s>Nordprofil der Sondage I (nach Garašanin 1958a, Plan 2, leicht modifiziert) Истраживањем стратиграфских карактеристика налазишта и археолошког материјала који је пронађен у појединим слојевима и нивоима, може се извести неколико битних закључака:</s> <s>• Најстарији слој 6 у доњем делу садржао је искључиво неолитски материјал, док је у горњем, спорадично, садржао и налазе из раног енеолита.</s><s>У сонди Ia констатован је укоп (јама) из неолитског доба.</s><s>Стамбене структуре нису откривене. • Слој 5 и ниво V припадају фази Бубањ–Хум Ia, тј. Бубањ–Салкуца-–Криводол културном комплексу, као и ниво IV, који се може довести у везу са доњим делом слоја 4. У оба нивоа регистровани су остаци насеобинских структура.</s><s>Ниво V констатован је на основу поднице пећи и групе предмета у оквиру мање агломерације камена (у квадратима a и d), у којој су преовладавале целе керамичке посуде.</s><s>Она се може довести у везу са ритуалном активношћу, која је по свој прилици подразумевала конзумирање пића и хране.</s><s>У нивоу IV уочени су остаци спаљене надземне структуре, грађене у техници плетера и лепа, са подом од запечене земље на супструкцији од 40 Гарашанин 1958б, 269.</s> <s>• Фаза означена као Бубањ Ib у културном смислу блиска је Чернавода III – Болераз комплексу и може се повезати са остацима насеобинске структуре препознате као ниво III, који је евидентиран на граници између слојева 3 и 4, при чему највећи део материјала припада горњем делу слоја 4.43 Хоризонт представља почетну фазу раног бронзаног доба I у Бугарској (EBA Ia–b), који је регистрован у нивоу I на локалитету Радомир–Вахово,44 односно средњег енеолита према Н.</s><s>Тасићу45 или почетну фазу касног енеолита, која се може уочити на низу локалитета у Србији.46 • Фаза Бубањ–Хум Ib уочена је у нивоима IIа и II, доњем делу слоја 2 и у слоју 3. У нивоу IIа откривени су остаци пећи, а у нивоу II остаци надземне структуре, оријентисане исток–запад.</s><s>Није сигурно да ли нивое треба посматрати као једну целину или је постојала одређена хронолошка разлика међу њима.</s><s>У нивоима IIа и II нису пронађени керамички фрагменти декорисани у костолачком маниру, а малобројни фрагменти орнаментисани убадањем и белом пастом везују се за слојеве 3, 2 и 1, односно за простор око поменутих нивоа, непосредно испод и изнад.47 • У старијем нивоу (IIa) уочавају се елементи на основу којих би се могло претпоставити постојање једне од почетних фаза касног енеолита централног Балкана.</s><s>Она је обележена „културним аспектом“ Челеи у области доњег Подунавља48 и Орлеа-Садовец комплексом у западној Бугарској, која се сматра првом фазом развоја тзв. јужне варијанте Коцофени културе.49 С.</s><s>Александров је хронолошки сматра синхроном са фазама Баден II и крајем фазе Коцофени I у Трансилванији, Банату и северној Олтенији.50 Ниво се може повезати са касном фазом раног бронзаног доба I у Бугарској (EBA Ic) и Орлеа–Садовец комплексом, који је регистрован у нивоу II на локалитету Радомир–Вахово.51</s> <s>• У слоју 2 уочени су елементи који указују на синхроно постојање костолачког стила у изради керамичких посуда (форме као што су шоље са тракастом дршком која високо надилази раван обода и тзв. фишбуте, орнаментална техника тзв. браздастог урезивања – Furchenstich) и керамичког стила jужне варијанте Коцофени II насеља у југозападној Бугарској (форме као што су тањири или зделе задебљалог обода, зделе косо засеченог или заравњеног обода, зделе увученог обода и др.; украшавање је изведено техникама урезивања, убадања, пластичном декорацијом, тзв. шнур орнаметиком и аплицирањем – Linsen) уз одређене баденске елементе (орнаментална техника канеловања).52 Тај хоризонт би се могао повезати са раним бронзаним добом IIа у Бугарској (EBA IIa) и насељима које одликују керамичке посуде израђене у маниру три синхрона керамичка стила (jужна варијанта Коцофени II, Костолац 43 Nikolić 2000, 11; Milanović 2013.</s> <s>51 Сличне одлике керамичког материјала могу се уочити и у фази Остриковац Ia, која је издвојена на основу истраживања вишеслојног локалитета Ђула у Остриковцу код Јагодине (Стојић 1989; Stojić 1996).</s><s>За хоризонт раних Коцофени насеља у источној Србији видети: Jevtić 1987; Николић 1997; Капуран, Булатовић 2012; Булатовић et al. 52 Александров истиче да се у овом периоду уочава и новина у орнаменталном систему на керамичком посуђу, тј. појава хоризонталних или вертикалних мрежасто урезаних поља испуњених белом инкрустацијом; Alexandrov 1995, и Баден III–IV).</s><s>Осим нивоа III на локалитету Радомир–Вахово у југозападној Бугарској,53 сличне форме и орнаментика одликују старији хоризонт на локалитету Јеленац у Алексинцу.54</s> <s>• Према свему судећи, у нивоима IIа и II на источном платоу могу се идентификовати остаци насеља које је вероватно егзистирало на самом прелазу из раног бронзаног доба Ic (EBA Ic) у IIa (EBA IIa) према бугарској периодизацији, односно у време након насеља у нивоу III на локалитету Бубањ.</s><s>Ретки фрагменти декорисани у костолачком маниру, указују да је можда у питању период ране фазе развоја те културе у централној Србији.55</s> <s>• Ниво I представљају остаци надземне структуре у виду делимично очуване површине речних облутака, расутог лепа и поремећених делова подница.</s><s>Налази из слоја 1 и нивоа I се могу повезати са Бубањ–Хум II групом, која је дефинисана на основу специфичног орнаменталног стила на керамичком посуђу.56 Такав керамички стил је регистрован на низу локалитета у југозападној Бугарској (и северној Грчкој), долинама Мораве и Нишаве у Србији и разликује се у односу на синхрона Коцофени II–III насеља у западном делу доњег Подунавља (EBА IIb–c).57 Репертоар форми и орнаменталних техника на керамичком посуђу у поменутим областима омогућио је Александрову да закључи да се на садашњем нивоу истраживања културни развој може обележити као Бубањ–Хум II,58 иако познавање његових других битних карактеристика недостаје (станишта, сахрањивање, метални налази и др.).59 археолошка</s> <s>Сонде IIа, IIc, IId, IIIc и IIId на централном платоу, димензија 3 x 3 m, биле су оријентисане север–југ и међусобно одвојене контролним профилима ширине 0,5 m (Сл. 13).</s><s>Укупно је истражено 45 m².</s> <s>56 Констатација се односи на украшавање посуђа геометријским пољима, која су правоугаона, троугаона или ромбоидна, а испуњена су густим мрежастим урезаним линијама, видети: Гарашанин 1958б; Garašanin 1957; 1982; Гарашанин 1973; Гарашанин, Ђурић 1983; Alexandrov 1995, Fig.</s><s>7/94–105 и Fig.</s><s>8/106–109. 57 Alexandrov 1995, 264.</s> <s>59 Даљи културни развој на истом простору, према Александрову, обележен је фазама раног бронзаног доба IIc1IIc2 (EB IIc1–IIc2), које су заступљене на локалитету Радомир–Вахово у нивоима IV–V и синхроне са Коцофени III културом у северозападној, а са раном, тј. класичном фазом вучедолске културе у југозападној Бугарској; видети: Alexandrov 1995, 264–266.</s> <s>60 Анализа резултата археолошких ископавања 1955–1957. године учињена је на основу теренске документације и покретног археолошког материјала који се чува у праисторијском одељењу Народног музеја у Нишу, као и публикованих радова.</s><s>У потпуности недостају фотографије и скице које илуструју ток ископавања.</s> <s>Циљ радова на централном платоу био је даље испитивање грађевине чији су делови констатовани у сондама II–III из 1955. године.</s><s>Истражене су сонде IIˋc, IIˋd, IIˋe, IIe и IIIe.</s><s>Сонде IIˋ постављене су источно од сонди II у њиховом продужетку.</s><s>Биле су димензија 3 x 3 m, оријентисане су север–југ и међусобно одвојене контролним профилима ширине 0,5 m.</s> <s>На најмањем и најнижем западном платоу истражена је сонда М.</s><s>Дужим странама била је оријентисана правцем исток–запад.</s><s>Димензије су биле 3 x 1 m. Циљ истраживања је био да се провери претпоставка да је западни плато био ограђен конструкцијом од камена („камени прстен“), на шта је упућивала конфигурација терена.</s><s>Током 1958. године настављена су ископавања на западном платоу проширењем сонде М из 1956. године.</s><s>Истраживања су обављена по принципу шаховског поља до крајње западне ивице тог платоа.61 положај сонди 1957. године</s> <s>Тачан положај сонди није познат.</s><s>Међутим, с обзиром на констатације изнете у дневнику ископавања и извештају из 1959. године,62 може се тврдити да су сонде IVb, IVc, IVd, IVe, Vc и Vd биле постављене непосредно са источне стране сонди IIIc, IIId и IIIе, на централном платоу.</s> <s>Укупно истражена површина у сондама на централном платоу износила је 144 m² (не рачунајући сонде из 1958. године).</s><s>Укопавање некрополе у великој мери је оштетило најмлађе грађевинске нивое.</s><s>На површини од 144 m² пронађен је чак 41 гроб.</s><s>Уколико се узме да је површина једног гроба 2 m², произилази да је више од пола истражене површине била поремећена (82 m² од 144 m²).</s><s>Њихово укопавање знатно је оштетило најмлађе праисторијске грађевинске нивое.</s><s>М.</s><s>Гарашанин је уочио три културна слоја са одговарајућим нивоима.</s><s>Ниво C и слој c опредељени су бубањско-хумској групи I, ниво B и слој b бубањско-хумској групи 61 Garašanin 1959б.</s> <s>II, а ниво A и слој a бубањско-хумској групи III.63 Ниво C се састојао од: 1. најнижег слоја светломрке боје, који је окарактерисан као првобитна површина са спорадичним старчевачким налазима,64 2. стамбеног нивоа са остацима земљаног пода и фрагментима лепа и 3. слоја земље мркоцрвене боје, који је настао урушавањем стамбених структура.65 У слоју c, који је чинила земља у тоновима светломрке до црвенкастомрке боје, различите дебљине, нису констатовани други објекти, а у горњим деловима слоја откривени су и налази из фаза Бубањ–Хум Ib и II.66 Garašanin</s> <s>дрвених стубова у темељни ров, ширине 30–40 cm, који није уочен једино у североисточном делу где су откривени само укопи за стубове.68 Гарашанин је сматрао да је овде можда темељни ров био плиће укопан, те зато није регистрован.69 На јужној страни био је улаз ширине 0,80 m, ојачан стубовима.</s><s>У јужном делу куће 1 пронађени су остаци запеченог земљаног пода, који је уочен и изван грађевине југоисточно од улаза, у југоисточном делу сонде IIе.</s><s>Аутор претпоставља да је грађевина са јужне стране имала још један претпростор (трем), а као доказ за ту тврдњу наводи мање укопе за стубове ван објекта, код југоисточног и југозападног угла.</s><s>Остаје нејасно значење пећи непосредно код улаза.</s><s>Гарашанин је сматрао да су два укопа за стубове источно и западно од јаме, у централном делу структуре, могли да представљају носаче слеменог крова који је покривао кућу по ширини.70 У средини структуре уочена је јама (јама 2 у сондама IId и IIId), која је према истраживачу припадала нивоу становања и чији је садржај идентичан са налазима из куће.71 Непосредно уз грађевину, са њене 63 Garašanin 1957, 200–202; Гарашанин 1958б, 272. 64 Истакнуто је да тај слој није припадао неолитском насељу; видети: Гарашанин 1958б, 270. 65 Garašanin 1957, 201.</s> <s>66 Гарашанин је сматрао да тај део слоја припада времену интензивног настањивања источне узвишице у фази Бубањ–Хум Ib и да у истраженом делу централног платоа нису постојали објекти из тог периода; Garašanin 1957, 68 Garašanin 1957, 202.</s> <s>71 Garašanin 1957, 203. источне стране, истражене су две јаме за које је истакнуто да су тесно повезане са кућом и да се могу објаснити као позајмишта за глину.72 С обзиром да је испод јаме 2 у сонди IIˋc уочен темељни ров надземне структуре констатовано да су поједини укопи млађи од нивоа кућа.</s><s>Такође, на основу различитих дубина укопавања темељних ровова наглашено је да се може уочити више фаза раноенеолитског насеља.73 Констатовано је да се у овом нивоу могу препознати остаци више грађевина, незнатних хронолошких разлика.74 Северно од простора на којем су откривене стамбене структуре, делимично је истражен темељни ров палисаде, са функцијом заштите од северних ветрова.75 Ниво B се на истраженој површини уочавао као танка површина компактне земље црвенкасте боје, са мањим и већим површинама кућног лепа и делимично очуваним земљаним подом у слоју b, сиве боје.76</s> <s>Ниво А се састојао од компактне земље сивобеле боје (набој), који је раздвајао слојеве а и b, са већим и мањим површинама кућног лепа.</s><s>Налазио се у оквиру слоја а.77 Истраживањем стратиграфских карактеристика налазишта и археолошког материјала који је пронађен у појединим слојевима и нивоима, може се извести неколико битних закључака:</s> <s>• Најнижи културни слој чинила је земља светломрке боје.</s><s>Дебљина слоја је била неједнака и варирала је од свега 20 cm до 1 m. Кроз слој је вршено укопавање раноенеолитских структура, те су у горњем делу тог слоја проналажени неолитски и раноенеолитски налази.</s><s>У доњим деловима слоја преовладавао је неолитски керамички материјал.</s><s>У сондама IVd, IVe и Vd из 1957. године констатован је дебљи неолитски слој са агломерацијама камена, фрагментима лепа, подницом пећи, фрагментима велике посуде за складиштење и концентрацијом фрагмената неолитске керамике.</s><s>Стамбене структуре нису уочене. • У горњем делу слоја c откривено је више агломерација камена са фрагментима керамичких посуда, животињским костима и фрагментима лепа.</s><s>С обзиром на учесталост тих агломерација у скоро свим сондама и њихову тесну повезаност са рововима за темеље стамбене структуре, извесно је да је камен био значајан конструктивни елеменат тих стамбених структура.</s><s>Произилази да су куће биле грађене побијањем стубова носача горње конструкције у темељне ровове, а да су барем доњи делови зидова грађени од камена и блата. • У источном делу куће 1 констатовано је укопавање две веће јаме (јама 2 у сонди IIˋc и јама 1 у сонди IIˋd).</s><s>Гарашанин је истакао да су јаме истовремене са кућом и да су можда биле позајмишта глине.78 С обзиром да се на публикованом плану са основом куће из 1955–1956. године може уочити да су јаме негиране основом куће 1, да је на истом плану темељни ров надземне структуре правца пружања север–југ представљен као старији, што потврђују и подаци из дневника ископавања (Сл. 14), није јасно да ли треба веровати поменутој интерпретацији, публикованом плану или подацима из дневника ископавања.</s><s>У сваком случају, може се закључити да поједине јаме нису истовремене са стамбеном структуром, односно да су сигурно млађе. • У основи и у северном профилу сонди IIIe, IIe и IIˋe уочена је различита дубина и ширина појединих темељних ровова, што указује на постојање неколико збијених стамбених објеката и могуће више фаза насеља из раног енеолита (Сл. 14–15).</s><s>72 Garašanin 1957, 204.</s> <s>Сл. 15.</s><s>Северни профил сонди IIIe, IIe и IIˋe (према Garašanin 1957, Abb.</s><s>1, незнатно модификованo) Abb.</s><s>15.</s><s>Nordprofil der Sondagen IIIe, IIe und IIˋe (nach Garašanin 1957, Abb.</s><s>1, leicht modifiziert) • Изнад слоја с констатовано је неколико грађевинских нивоа.</s><s>У сондама из 1955. године констатовано је три, у сондама из 1956. четири и у сондама из 1957. године три, односно четири (ако се узме у обзир и хоризонт констатован на основу карактеристика керамичког материјала).</s> <s>• Почетна фаза касног енеолита, односно хоризонт насеља Бубањ Ib, тј. Чернавода III – Болераз, потврђена је на основу морфолошких и орнаменталних карактеристика керамичког материјала у сондама из 1957. и 1958. године.</s><s>На основу досадашњег истраживања тешко је рећи да ли тај хоризонт треба повезати са слојем земље сиве до сивомрке боје, који је откривен (на релативним дубинама између 1,14 и 1,36, односно 1,43 m) у сондама из 1956. и у сондама из 1955. године (на релативним дубинама између 0,95 и 1,21 m).79 У том слоју, у сондама из 1956. године, констатовани су укопи за стубове, мање и веће површине лепа, плићи укоп – јама (јама код угла Б у сонди IIˋc), површина набоја црне боје (у сонди IIе) и агломерација камена на којој су на више места уочени фрагменти поднице од набијене земље (у сонди IIIе на релативној дубини од 1,26 m). • Развијеним фазама касноенеолитског периода и групи Бубањ–Хум II припадају: А. Један или два нивоа из 1955. године, у зависности да ли се слој земље сиве боје, на релативним дубинама између 0,95 и 1,21 m, определи Бубањ Ib (Чернавода III Болераз културном комплексу) или Бубањ–Хум II групи.</s><s>Други ниво евидентиран је на релативним дубинама између 0,83 и 0,95 m у слоју растресите земље сивомрке боје.80 Пронађене су веће и мање површине компактне земље (набој) жуте боје, лепа, речних облутака, мање агломерације камена и остаци две пећи (поднице од запечене земље са фрагментима керамичких посуда у супструкцији).</s><s>Б. Два нивоа у сондама из 1956. године у два различита слоја.81 Први је регистрован у свим сондама, на релативним дубинама између 1,00 и 1,06 m у слоју растресите земље сивоцрвене боје, у којем су пронађене веће и мање површине компактне земље жуте и црномрке боје (набој), лепа и један плићи укоп (североисточни део сонде IIˋd).</s><s>Други је запажен у слоју растресите земље мрке боје на релативним дубинама између 0,84 и 0,87 m. У свим сондама, изузев сонде IIIе, констатоване су површине компактне земље (набој) црвеножуте, црне или беличасте боје, а у сонди IIˋc и агломерација камена и мање површине лепа.</s> <s>В. Два нивоа у сондама из 1957. године у истом слоју.</s><s>Први је регистрован у сондама 79 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 42–47. 80 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 43. 81 Уколико се поменути слој земље (на релативним дубинама између 1,14 и 1,36, односно 1,43 m) сиве до сивомрке боје, и одговарајући ниво определе овом периоду, ради се о три нивоа у три различита слоја; видети: Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 46.</s> <s>Vc и Vd на релативној дубини од 0,99 m.82 У слоју земље светломрке боје откривене су агломерације камена и површине компактне земље (набој) жуте боје.</s><s>Други је откривен у истом слоју земље на релативним дубинама између 0,80 и 0,84 m. Пронађене су површине компактне земље жуте, црвенкастомрке и беличасте боје (набој), агломерације камена и мање површине лепа.</s> <s>• Најмлађи ниво А и слој а констатовани су у скоро свим сондама истраженим 1955–1957. године на релативним дубинама између 0,46 и 0,73 m.83 У слоју пепељасте земље мрке боје откривене су веће и мање површине компактне земље (набој) црне или беличасте боје, лепа, агломерације камена и остаци подница пећи.</s><s>У сонди IIIе, на релативној дубини од 0,72 m, остаци нивоа I су најочуванији.</s><s>Евидентиране су веће површине делимично очуваног пода од запечене земље, који је формиран на слоју компактне земље (набој) жутонаранџасте боје са фрагментима керамичких посуда.</s><s>У појединим сондама пронађено је обиље керамичких фрагмената и неколико целих посуда (у сонди IVе на релативној дубини од 0,67 m), а регистровано је и укопавање јаме из овог нивоа (у сонди IVb).</s><s>Керамичке форме и орнаментални мотиви указују да овај ниво треба повезати са раним бронзаним добом, који је у културном смислу обележен као Бубањ–Хум III група.84 Пехари са две наспрамне тракасте дршке, пехари на стопи украшени урезивањем, убадањем и белом инкрустацијом, зделе са Т профилисаним ободом, посуде са проширењима на ободу и др. указују да се ниво може повезати са раним бронзаним добом IIIa у Бугарској, тј. са касном фазом Глина културе (ЕBA IIIa).85 • Истакнуто је да је локалитет двема благим удолинама подељен на три мања платоа, од којих је највећи и највиши био онај на источној страни, док најмањи-западни, својим оштрим контурама и стрмим падом ствара утисак вештачке творевине.86 У сонди М, на западном платоу, откривена је већа агломерација крупнијег камена са шљунком на релативној дубини од 0,77 m.87 Она је према истраживачу била део фортификације која је окруживала горњу ивицу узвишице.88 На релативној дубини од 0,87 m доспело се до нивоа шљунка, који је према дневнику ископавања окарактерисан као природна формација.</s><s>Током 1958. године ископавања су настављена, али документација о тим истраживањима није сачувана.</s><s>У слоју нису откривене праисторијске насеобинске структуре, а констатовани су измешани налази из енеолита и средњег века (?).89 82 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 49. 83 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 42–49. 84 Гарашанин 1958б; Garašanin 1957; 1982; Гарашанин 1973; Булатовић, Станковски 2011. 86 Гарашанин 1958б, 269.</s> <s>Археолошким ископавањима локалитета Бубањ, изузимајући сонду М из 1956. и кампању 1958. године, истражено је 520 m².</s><s>Доступни планови налазишта (Сл. 7, 9 и 11) омогућили су реконструкцију његовог некадашњег изгледа, те је закључено да је површина читавог локалитета била око 5 ha.</s><s>Површина централног платоа била је око 0,3 ha, западног 0,09 ha, а источног (рачунајући очувану површину средином двадесетог века) око 0,85 ha.</s><s>Површина сва три платоа на којима су извршена истраживања била је 1,24 ha.</s><s>Произилази да је истражено свега 1,04% у односу на некадашњу површину коју је налазиште заузимало, односно 4,2% у односу на површину коју су захватали заравњени врхови три платоа.90 Анализа вертикалне стратиграфије налазишта указала је да се на источном платоу може уочити најмање пет културних хоризоната (Старчево, Бубањ–Хум Ia, Бубањ Ib, Бубањ–Хум Ib и Бубањ–Хум II) са седам грађевинских нивоа.91 На централном платоу такође је констатовано најмање пет културних хоризоната (Старчево, Бубањ–Хум Ia, Бубањ Ib, Бубањ–Хум II и Бубањ–Хум III) са најмање седам грађевинских нивоа.92 Генерално посматрајући, на локалитету Бубањ је након Оршићевих и Гарашанинових истраживања укупно евидентирано шест културних хоризоната.</s><s>Уочени су следећи културни хоризонти: 1. старчевачки-неолит, 2. Бубањ–Хум Iа – раноенеолитски Бубањ–Криводол–Салкуца комплекс, 3. Бубањ Ib – Чернавода III – Болераз касноенеолитски комплекс, 4. Бубањ–Хум Ib – рана јужна варијанта Коцофени културе, рани Костолац и Баден – касни енеолит, 5. Бубањ–Хум II – касна јужна варијанта Коцофени културе, касни Костолац и елементи са југоистока (Дикили Таш и Ситагри у североисточној Грчкој) и северозапада (вучедолска култура) – касни енеолит, и 6. Бубањ–Хум III – рано бронзано доба.</s><s>Међутим, као што ће бити показано у даљем тексту, готово је немогуће успоставити однос између грађевинских нивоа на источном и централном платоу.</s> <s>Најстарији културни хоризонт опредељен је у неолитски период и повезан са старчевачком културом.</s><s>Откривени су насеобински објекти у виду укопа – јама на источном платоу, пећи на отвореном и већих посуда за складиштење на централном.</s><s>Стамбене структуре на истраженој површини нису уочене, али дебљина културног слоја у сондама на централном платоу и фрагменти кућног лепа из јама и слоја указују да се на локацији становало у овом периоду.93</s> <s>У периоду раног енеолита (група Бубањ–Хум Ia, Бубањ–Криводол–Салкуца културни комлекс) констатована су најмање два грађевинска нивоа приликом првих истраживања локалитета (нивои А–B), два грађевинска нивоа у два културна слоја на источном платоу (нивои IV–V) и најмање два (ниво C са надземним структурама и хоризонт јама) на централном платоу.</s><s>Сасвим је оправдано поставити питање да ли су регистровани насеобински хоризонти на источном и централном платоу истовремени.</s><s>У Оршићевом нивоу А препознати су остаци спаљене надземне структуре, димензија 8 х 4 m, која је грађена у техници плетера и лепа на танком нивелационом слоју 90 Новија археолошка истраживања у централној Европи и доњем Подунављу указују да су на простору око појединих локалитета који имају карактер телова, формирана истовремена насеља.</s><s>Због грађевинских радова око локалитета у 20. веку, некадашњи предео је потпуно измењен, те је немогуће проверити да ли се становало ван узвишења.</s><s>91 Гарашанинови нивои II и IIa су у овом раду окарактерисани као два засебна нивоа, а неолитски културни хоризонт је означен као најстарији грађевински ниво на локалитету.</s><s>92 У Гарашаниновом слоју а и нивоу А уочен је један ниво становања, у слоју b и нивоу B препозната су два, тј. три нивоа.</s><s>У слоју c и нивоу C уочено је најмање два нивоа – ниво стамбених структура (можда у два нивоа – старија и млађа фаза?) и млађи ниво са јамама, оба из раног енеолита.</s><s>Није јасно да ли хоризонт из ране фазе касног енеолита, који је уочен на основу карактеристика керамичког посуђа (Бубањ Ib, тј. Чернавода – Болераз III), треба повезати са најстаријим нивоом у слоју b или са горњим делом слоја c. Најстарији ниво потиче из неолита.</s><s>93 Упоредити са: Трајковић-Филиповић и др. 2008, 312. песка.</s><s>Структура је била оријентисана исток–запад.</s><s>Ван габарита објекта евидентирани су остаци три пећи, а унутар објекта веће посуде за складиштење, жрвањ и аван.</s><s>Ниво B је евидентиран на основу концентрације лепа и пепела.</s><s>У Гарашаниновом нивоу V откривени су остаци поднице пећи и група предмета (обележена ad/14).</s><s>У нивоу IV откривени су остаци спаљене надземне стамбене структуре, која је грађена у техници плетера и лепа.</s><s>Подница објекта била је од набијене земље и почивала је на супструкцији од дрвених облица.</s><s>Може се закључити да су куће на источном платоу грађене сличном техником, с тим што је у првом случају установљен нивелациони слој песка (ниво A), а у другом је под био формиран наношењем слоја глине преко дрвених полуоблица (ниво IV).94 У Гарашаниновом нивоу C, на централном платоу, документована је другачија техника градње кућа него на источном платоу.</s><s>Структуре су грађене тако што су се стубови, носачи горњег дела куће, побијали у темељне ровове.</s><s>Откривени су остаци три стамбена објекта сличних димензија, исте оријентације (север–југ) и технике градње, при чему је највећа кућа имала гушће распоређене укопе за носаче горње конструкције.</s><s>Према свему судећи, доњи делови зидова у нивоу изнад темељне зоне грађени су од камена.</s><s>На такав закључак навела је чињеница да су у готово свим истраженим сондама на централном платоу изнад нивоа подница кућа проналажене мање и веће агломерације крупнијег камена.</s><s>Структуре нису страдале у пожару.</s><s>Једини објекат који је био у потпуности истражен, имао је унутрашње димензије 6,4 x 5,5 m (кућа 1).</s><s>Између збијених кућа нивоа C евидентиране су површине прекривене речним облуцима (стазе!) и укопи–јаме.</s><s>Различита дубина и ширина појединих темељних ровова указује на постојање неколико збијених стамбених објеката и могуће две фазе насеља.</s><s>Поједине јаме се могу повезати са грађевинским хоризонтом (куће 1–3), друге су очигледно из млађег периода, а не треба искључити ни могућност да су поједине можда старије.</s><s>Ипак, однос између Оршићевих нивоа А и B, Гарашанинових нивоа IV–V и нивоа C је под знаком питања и може се решити једино радикарбон методом.</s><s>У додатку, вредно помена је да су, за разлику од нивоа C на централном платоу, у нивоима из раног енеолита на источном платоу често евидентирани налази керамичких посуда декорисани сликањем.95 На питање да ли распрострањеност такве керамике има хронолошки96 и/или социјални значај,97 тешко се може одговорити без датовања већег броја насеља и анализе целокупног керамичког материјала са истраживаних локација.</s><s>У периоду ране фазе касног енеолита, која је повезана са културним комплексом Чернавода III – Болераз (Бубањ Ib), остаци насеља су потврђени у нивоу III на источном платоу.</s><s>Откривена структура, која је вероватно била спаљена, грађена је у техници плетерa и лепа.98 Налази из овог периода евидентирани су и у Оршићевим сондама, а његов ниво C можда треба повезати са Гарашаниновим нивоом III.</s><s>У сондама на централном платоу откривени су налази који недвосмислено потврђују активности из истог периода, али није сигурно да ли се слој и остаци грађевинског нивоа констатовани у сондама из 1956. године могу повезати са насељем из овог или млађег периода (Бубањ–Хум II).</s><s>На источном платоу у нивоу II откривени су остаци надземне структуре, оријентисане дужим странама исток–запад.</s><s>Констатовано је да су нивои II и IIa били део насеља Бубањ94 У компактном лепу спорадично је проналажен и ситнији и крупнији камен; Мilanović 2013, 4–5. 96 Раније је истакнуто да се у источној Србији могу издвојити два хоризонта насељавања, један са керамичким посудама украшеним сликањем (графит, црвени и бели пигмент) и други, са насељима на којима таква декорација недостаје; видети: Tasić 1995; Лазић, Сладић 1997. 97 Новија истраживања на локалитетима у Бугарској указују да то може да буде и последица различите просторне дистрибуције артефаката у оквиру насеља.</s><s>Тако је нпр. ископавањима на локалитету Лига у западној Бугарској евидентирано да су поједини контексти истог стамбеног хоризонта садржали керамику сликану графитом, а други нису, што је омогућило закључак да је таква луксузна керамика имала значајну друштвену улогу; Merkyte 2005. 98 Мilanović 2013.</s> <s>Хум Ib групе, која је у културном смислу блиска другим истовременим групама и културама,99 иако су подаци о важним одликама те манифестације врло штури.</s><s>На централном платоу пронађени су скромни остаци ове фазе у виду спорадичних налаза керамичких фрагмената.</s><s>Насеобински објекти нису откривени.</s><s>Према свему судећи, у овом периоду насеље је било на источном платоу, док је централни плато представљао простор без грађевина.</s><s>У нивоу I на источном и нивоу B, те слоју b на централном платоу откривени су остаци насеља из позних фаза касног енеолита и повезани са групом Бубањ–Хум II.</s><s>Један културни хоризонт на источном и најмање два (или три) хоризонта на централном платоу говоре у прилог да је локација била насељена у више наврата.</s><s>Није познато да ли су насеља на оба платоа била истовремена.</s> <s>Најмлађи период је опредељен у рано бронзано доба и означен је као Бубањ–Хум III група.</s><s>Остаци насеља обележеног као ниво А и слој а, који је био знатне дебљине, евидентирани су на централном платоу.</s><s>На источном платоу откривени су само спорадични налази керамичких посуда из овог периода.</s><s>Произилази да се и у овом периоду може тврдити да је само један плато био запоседнут стамбеним структурама, док су остали били коришћена у друге сврхе.</s> <s>Спорадични налази из средњег и касног бронзаног доба, као и из гвозденог доба указују да је локација била значајна и у тим млађим периодима.100 Сасвим је могуће да су у неистраженом делу локалитета постојале стамбене и друге насеобинске структуре из поменутих периода.</s> <s>Некропола организована на редове, са покојницима сахрањеним према хришћанском обичају, у већини сонди је оштетила млађе праисторијске нивое и слојеве, што је посебно уочљиво у сондама на централном платоу.</s><s>Стога је и разумљиво зашто у најмлађим нивоима локалитета није било могуће открити стамбене структуре у целини.</s><s>Перспектива проучавања остатака материјалне културе са старих ископавања локалитета Бубањ, која се налази у депоу праисторијског одељења Народног музеја у Нишу, односи се на могућности апсолутног датовања одређених целина из појединих слојева и нивоа, те успостављања прецизнијих хронолошких и културних односа између различитих нивоа на источном и централном платоу.</s><s>У широј перспективи датовање би омогућило културно-хронолошко поређење са другим значајним локалитетима у регији и другим суседним областима.</s> <s>Посебан значај локалитета огледа се у његовом плану, начину употребе простора и географском положају.</s><s>Динамика насељавања и напуштања локације манифестована је разликама у хоризонталној и вертикалној стратиграфији на три платоа.</s><s>Истраживање је указало да је локација сигурно у неколико наврата насељавана парцијално.</s><s>Констатован је обичај да се насели један плато, док су друга два остајала ненастањена.</s><s>Претпостављено је да један или два платоа служе за различите активности становника, која су могла укључивати чување стоке, намирница и других потрепштина (силоси), oдлагање отпада (отпадне јаме), вршидбу житарица или обављање активности за које су потребни посебни услови.</s><s>Слободни простори око насеља служили су и за окупљања група људи и за ритуале повезане са обичајима, као и за многе друге форме друштвеног живота.</s><s>На простору северно од кућа централног платоа откривен је темељни ров палисаде.101 Нажалост, палисада је испитана само делимично, те није јасно да ли је читав плато био ограђен.</s><s>Фортификациони елементи у виду рова и депоноване земље са његове унутрашње стране, која је можда имала функцију заштитног бедема, откривени су и приликом најновијих истраживања локалитета.102 99 Jevtić 1987; Стојић 1989; Stojić 1996; Николић 1997; Капуран, Булатовић 2012; Булатовић и др. 2013. 100 Видети: Стојић, Јоцић 2006, 187–195, T. LXXV–LXXVII.</s><s>101 Гарашанин, Ђурић 1983, 11.</s> <s>102 Bulatović, Milanović 2012, 24; Bulatović, Milanović 2014, Sl. 3; Bulatović, Milanović 2020.</s><s>Најмањи, западни плато вероватно није био настањиван.</s><s>Евидентирани остаци каменог прстена и топографске одлике (кружна форма и нагиб терена) указују да је најнижи плато могао имати и другачије функције, можда повезане са дефанзивним стратегијама, осматрањем и контролом одређених места у пределу.</s><s>Такође, не може се искључити ни његова ритуална, односно сакрална функција.</s><s>Локалитет Бубањ се налази у равничарском пределу, у непосредној близини ушћа Нишаве у Јужну Мораву.</s><s>Северозападну и југозападну околину локације пре мелирационих радова у двадесетом веку карактерисало је барско земљиште и повремене и сталне акумулације стајаће воде.</s><s>Данас је читава околина локалитета претворена у плодне ораничне површине које чине алувијални типови земљишта.</s><s>Источни део територије око локалитета био је и у прошлости веома погодан за земљорадњу јер се налази на вишем надморском нивоу, а самим тим био је безбеднији од поплава.</s><s>Налази камених жрвњева и посуда за складиштење (из надземне структуре А са ископавања 1935. и из слојева и структура са ископавања 1954–1958. године) и изузетно бројни налази кремених сечива и спорадични налази алатки, већих димензија, од рога са перфорацијом, потврђују да је земљорадња била важна привредна активност становника.</s><s>Налази керамичких пршљенака за разбој у свим грађевинским хоризонтима непосредно указују да је ткачки занат имао веома значајну улогу у економији становника насеља.</s><s>Бројни налази животињских костију у свим слојевима, полуфабрикати и предмети од животињских костију, зуба и рога, говоре нам да су домаће и дивље животиње биле интезивно коришћене.</s><s>Заступљеност говеда и свиња у свим периодима103 у складу је са хидролошким одликама околине.</s><s>Барски равничарски предео са знатним степеном влаге нарочито погодује узгоју поменутих животиња.</s><s>Узгој оваца и коза био је више везан за околне пашњаке и покретније чланове заједнице, те се претпоставља да су у ту сврху могле бити коришћене локације за напасање у брдском залеђу каква је Велика Хумска чука.104 Заступљеност пса и налаз неколико скелета паса на дну јаме на централном платоу локалитета указују на посебан однос према тим животињама у раноенеолитском периоду.</s><s>На значај локалитета Бубањ као места традиције, окупљања и обележавања важних догађаја, тесно повезаних са ритуалним радњама, потврђују и налази група предмета сконцентрисаних на једном месту, углавном ван стамбеног простора.</s><s>Такве целине евидентиране су у хоризонтима из раног енеолита и раног бронзаног доба.</s><s>Састојале су се од већег броја целих и фрагментованих посуда, што говори да су такве активности биле тесно скопчане са конзумацијом хране и пића.</s><s>Налази керамичких фигурина, бакарних длета, жртвеника (трипод), керамичких палета и украшавање керамичких посуда златом, графитом, сликањем белом и црвеном бојом указују да је настањена раноенеолитска заједница у економском и друштвеном погледу била веома успешна.</s> <s>Анализа карактеристика керамопродукције у различитим нивоима и слојевима на локалитету Бубањ сигуран су показатељ промена у исхрани становника насеља у односу на ранији неолитски период.</s><s>Пехари са две дршке (кантароси) и шоље са високом тракастом дршком могу се сматрати новином у енеолитском керамичком инвентару регије централног Балкана.</s><s>Прва форма позната је и у инвентару каснонеолитских култура на овом простору, а доминантан облик и најпрепознатљивија форма постаје у раном енеолиту.</s><s>Током касног енеолита друга поменута форма постаје учестала појава у керамичком инвентару, а у рано бронзано доба поново доминирају пехари са две тракасте дршке.</s><s>Такве појаве израз су нових навика и обичаја у вези са конзумацијом пића и хране, а у ширем смислу нових друштвено-економских потреба.</s> <s>104 Булатовић, Милановић 2015. обрасцу насељавања и керамичком стилу у југоисточној Србији, западној Бугарској и југозападној Румунији,105 као и у југозападној Румунији и источној Србији у касном енеолиту (Коцофени–Костолац).106 Сличности се уочавају и у другим врстама покретних (фигурине, кремени, камени, коштани и бакарни артефакти и др.) и непокретних налаза (величина и начин градње кућа), док су подаци о начину сахрањивања на садашњем нивоу истражености непотпуни.</s><s>Такође, сличности у керамичком репертоару могу се уочити на касноенеолитским насељима у читавом Поморављу,107 a у скорије време истакнуто је да су области југозападне Бугарске и југоисточне Србије (Поморавље и Понишавље) прошле кроз сличан културни развој почев од раног бронзаног доба Ia (Чернавода III – Болераз) до фазе IIc2 (Бубањ–Хум II и класични Вучедол), мада директнији подаци недостају.108 На основу досадашњих истраживања може се помишљати да је кроз процесе дезинтеграције и трансформације каснонеолитских култура централног Балкана (Градешница и винчанска култура) формирано културно јединство у поменутим регијама, које је према свему судећи трајало дуже од два миленијума.</s> <s>Археолошка истраживања у двадесетом веку показала су да је локалитет представљао вишеслојно налазиште са комплексном вертикалном и хоризонталном стратиграфијом и сложеном динамиком насељавања.</s><s>С обзиром на незнатну истражену површину, може се само наслућивати каква открића би нас чекала у преосталом неистраженом делу налазишта.</s><s>Нажалост, оно је данас готово у потпуности уништено, и самим тим, значајан извор података о прошлом животу је ишчезао.</s><s>Стога, ово истраживање добија на значају и треба га разумети као тежњу да се барем делом осветли историја становања на епонимном локалитету Бубањ и о томе пренесу сазнања будућим поколењима.</s><s>105 Berciu 1961; Гарашанин 1973; Тодорова 1986; Georgieva 1990; Tasić 1995; Nikolova 1999. 106 Roman 1976; Tasić 1982; Jevtić 1987; Николић 1997; Nikolić 2000; Капуран, Булатовић 2012. 107 Стојић 1989; Stojić 1996.</s> <s>meHRsCHICHTIgeR VORgesCHICHTLICHeR funDsTeLLe BuBanj BeI nIŠ Im 20. jaHRHunDeRT Zusammenfassung: In dieser Arbeit werden Forschungsresultate der Fundstelle Bubanj von A. Orssich Slavetich aus dem Jahr 1935. und M. Garašanin aus den Jahren 1954–1958 dargestellt.</s><s>Das Ziel dieser Arbeit war es, auf einer entsprechenden Weise zu illustrieren, was während früherer Ausgrabungen gefunden wurde, in welchen archäologischen Kontexten, was für eine Interpretation angeboten wurde und was eine künftige Forschung der Kupfer- und Frühbronzezeit auf dem Mittelbalkan umfassen soll.</s><s>Schlusswörter: Fundstelle Bubanj, Forschung von A. Orssich Slavetich und M. Garašanin, vertikale und horizontale Stratigrafie, Siedlungen, Neolithikum, Äneolithikum, Frühbronzezeit.</s> <s>In 1935. und zwischen den Jahren 1954. und 1958. (ausgenommen Schnitt M aus dem Jahr 1956. und die Ausgrabungen in 1958) wurden auf der Fundstelle Bubanj 520 m² erforscht.</s><s>Die zugänglichen Pläne der Fundstelle (Abb.</s><s>7, 9 und 11) ermöglichten eine Rekonstruktion des ehemaligen Aussehens.</s><s>Es konnte erschlossen werden, dass die Gesamtfläche etwa 5 ha betrug.</s><s>Die Fläche des gesamten mittleren Plateaus betrug etwa 0.3 ha, des westlichen 0.09 ha und des östlichen (die Fläche, die in der Mitte des 20.</s><s>Jh. noch erhalten blieb) etwa 0.85 ha.</s><s>Die Fläche aller drei ausgegrabenen Plateaus betrug 1.24 ha.</s><s>Es lässt sich feststellen, dass nur etwa 1.04 % des Fundstellenumfangs erforscht wurden, bzw.</s><s>4.2 % der Fläche, die in drei abgeflachten Plateaus mit eingeschlossen war.1</s> <s>Die Analyse vertikaler Stratigrafie der Fundstelle zeigte, dass auf dem östlichen Plateau mindestens fünf Kulturhorizonte beobachtet werden, (Starčevo, Bubanj-Hum Ia, Bubanj-Hum Ib, Bubanj-Hum-Хум Ib und Bubanj-Hum II) mit sieben Bauniveaus.2 Auf dem mittleren Plateau wurden ebenso mindestens fünf Kulturhorizonte festgestellt (Starčevo, Bubanj-Hum Ia, Bubanj Ib, Bubanj-Hum II und Bubanj-Hum III) mit mindestens sieben Bauniveaus.3 Generell beobachtet wurden nach den Ausgrabungen von Oršić und Garašanin auf der Fundstelle Bubanj sechs Kulturhorizonte festgestellt.</s><s>Die folgenden Kulturhorizonte konnten getrennt werden: 1. Starčevo – Neolithikum, 2. Bubanj-Hum Iа – frühäneolithischer Bubanj-Кrivodol-Salcuţa 1 Neuere archäologische Ausgrabungen in Mitteleuropa und im unteren Donautal weisen darauf hin, dass in Umgebungen tel-förmiger Fundstellen, gleichzeitige Siedlungen organisiert waren.</s><s>Wegen Bauarbeiten um die Fundstelle im 20.</s><s>Jh. wurde die ehemalige Umgebung fast völlig geändert und deswegen ist es nicht mehr möglich festzustellen, ob außerhalb des Plateaus auch weitere Flächen besiedelt waren.</s> <s>2 Die Niveaus II und IIa von Garašanin wurden in diesem Text als zwei getrennte Niveaus betrachtet, während die neolithische Kulturschicht als das älteste Bauniveau auf der Fundstelle betrachtet wird.</s><s>3 In Garašanins Schicht a und Niveau A wurde ein Besiedlungsniveau beobachtet und in der Schicht b und Niveau B zwei, bzw. drei Niveaus.</s><s>In der Schicht c und Niveau C wurden mindestens zwei Niveaus beobachtet – das eine mit Wohnstrukturen (vielleicht in zwei Niveaus – die ältere und die jüngere Phase?) und noch ein jüngeres Niveau mit Gruben, beide aus dem Frühäneolithikum.</s><s>Es ist nicht klar, ob der Horizont aus der frühen Phase des späten Äneolithikums, der aufgrund Tonmerkmale bestimmt wurde (Bubanj Ib, bzw.</s><s>Černavoda-Boleraz III), mit dem ältesten Niveau der Schicht b oder mit dem oberen Teil der Schicht c in Zusammenhang zu bringen ist.</s><s>Das älteste Niveau ist neolithisch.</s><s>Komplex, 3. Bubanj Ib-Černavoda III-Boleraz – spätäneolithischer Komplex, 4. Bubanj-Hum Ib- die frühe, südliche Variante der Coţofeni Kultur, frühe Kostolac Kultur und Banden – spätes Äneolithikum, 5. Bubanj-Hum II – späte, südliche Variante der Coţofeni Kultur, späte Kostolac Kultur und Elemente aus dem Südosten (Dikili-Tasch und Sitagri im Nordosten Griechenlands) und Nordwesten (Vučedol Kultur) – spätes Äneolithikum und 6. Bubanj-Hum III – frühe Bronzezeit.</s><s>Doch, wie später in diesem Text gezeigt wird, war es auf dem östlichen und mittleren Plateau fast unmöglich, Verhältnisse zwischen den Bauniveaus festzustellen.</s><s>Der älteste Kulturhorizont wurde in das Neolithikum bestimmt und mit der Starčevo Kultur in Zusammenhang gebracht.</s><s>Auf dem östlichen Plateau wurden Wohngruben entdeckt sowie offene Öfen, während auf dem mittleren Plateau größere Speichergefäße zutage kamen.</s><s>Auf der erforschten Fläche sind keine Wohnobjekte festgestellt, obwohl die Schichtdicke in Schnitten auf dem mittleren Plateau und Flechtwerkreste aus Gruben und aus der Schicht hinweisen, dass zu dieser Zeit die besprochene Fläche besiedelt war.4 Während der frühen Ausgrabungen wurden mindestens zwei Bauniveaus (Niveaus A-B) festgestellt, die dem frühen Äneolithikum (Gruppe Bubanj-Hum Ia, Bubanj-КrivodolSalcuţa Kulturkomplex) gehören, zwei Bauniveaus in zwei Kulturschichten auf dem östlichen Plateau (Niveaus IV–V) und mindestens zwei (Niveaus C mit oberirdischen Strukturen und ein Grubenhorizont) auf dem mittleren Plateau.</s><s>Die Frage kann gestellt werden, ob die erforschten Wohnhorizonte auf dem östlichen und auf dem mittleren Plateau gleichzeitig waren.</s><s>Im Niveau A von Оršić wurden Reste einer gebrannten oberirdischen Struktur gemerkt, die eine Fläche von 8 X 4 m einnahm und in Flechtwerktechnik gebaut wurde, mit einer aus Sand bestehenden, dünnen Nivelationsschicht.</s><s>Die Struktur ist in der östlich-westlichen Richtung orientiert.</s><s>Außerhalb des Objektes wurden Überreste drei Öfen entdeckt, während innerhalb des Objektes größere Speichergefäße, ein Mahlstein und ein Mörser zutage kamen.</s><s>Das Niveau B wurde aufgrund Flechtwerk- und</s> <s>Aschenkonzentrationen erkannt.</s><s>In Garašanins Niveau V wurden Reste eines Ofenbodens und eine Fundgruppe (als ad/14 gekennzeichnet) ausgegraben.</s><s>Auf dem Niveau IV wurden Reste einer verbrannten oberirdischen Flechtwerkwohnstruktur entdeckt.</s><s>Deren Boden war aus gestampfter Erde, die wiederum auf einer Balkenstruktur lag.</s><s>Es lässt sich schließen, dass die Häuser auf dem östlichen Plateau in einer ähnlichen Technik gebaut wurden, mit einem Unterschied: Im ersten Falle wurde eine aus Sand bestehende Nivelationsschicht (Niveau A) festgestellt, während im Zweiten der Boden aus einer über Holzbalken gelegter Lehmschicht bestand (Niveau IV).5 In Garašanins Niveau C auf dem mittleren Plateau wurde eine unterschiedliche Bautechnik dokumentiert.</s><s>Die Strukturen waren auf solcher Weise gebaut, dass die Pfosten, Träger des oberen Hausteiles, in Fundamentgruben gestochen waren.</s><s>Man entdeckte drei Wohnobjekte mit ähnlichen Dimensionen, mit derselben Orientierung (nordsüd) und Bautechnik, wobei das größte Haus eine dichtere Einordnung an Pfostengruben besaß.</s><s>Wahrscheinlich wurden untere Mauerteile im Niveau oberhalb der Fundamentzone aus Stein gebaut.</s><s>Dies wird aufgrund der Tatsache erschlossen, dass in fast allen erforschten Sonden auf dem mittleren Plateau oberhalb der Hausböden kleinere oder größere Steingruppen gefunden wurden.</s><s>Diese Strukturen waren nicht verbrannt.</s><s>Das einzige Objekt, das völlig erforscht wurde, maß in seinem Inneren 6.4 X 5.5 m (Haus 1).</s><s>Zwischen den dicht gebauten Häusern des Niveaus C wurden mit Kieselstein gepflasterte Flächen (Pfade!) und Gruben entdeckt.</s><s>Unterschiedliche Tiefe und Breite einziger Fundamentgruben weisen auf die Existenz mehrerer dicht aneinander errichteten Wohnobjekte und potenziell auf zwei Besiedlungsphasen hin.</s><s>Einzige Gruben können mit dem Wohnhorizont (Häuser 1–3) in Zusammenhang gebracht werden, während andere Häuser deutlich einer jüngeren Periode gehören.</s><s>Es soll nicht ausgeschlossen werden, dass einige Häuser möglicherweise älter sind.</s><s>Trotzdem sind Zwischenverhältnisse zwischen den Oršićs Niveaus A und B und Garašanins Niveaus IV–V und C fraglich und können nur mit 4 Vergleiche mit: Трајковић-Филиповић u.a. 2008, 312. 5 In kompaktem Flechtwerk wurden sporadisch größere und kleinere Steinstücke gefunden, Мilanović 2013, 4–5. einer Radiokarbon Datierung geklärt werden.</s><s>Weiterhin soll man erwähnen, dass im Gegenteil zum Niveau C auf dem mittleren Plateau, in Niveaus des frühen Äneolithikums auf dem östlichen Plateau häufig bemalte Keramikgefäße entdeckt waren.6 Es ist schwer zu sagen, ob die Verbreitung solcher Keramikformen eine chronologische7 und/oder eine gesellschaftliche Bedeutug besitzt.</s><s>8 Dies wäre nur mit einer Datierung größerer Anzahl an erforschten Siedlungen und einer Analyse allgemeiner Keramikfunde aus diesen Siedlungen möglich.</s><s>In einer frühen Phase des späten Äneolithikums, die mit Kulturkomplex Černavoda III -Boleraz (Bubanj Ib) in Zusammenhang zu bringen ist, wurden auf dem Niveau III auf dem östlichen Plateau Siedlungsreste bestätigt.</s><s>Die entdeckte Struktur, die wahrscheinlich verbrannt war, wurde in der Flechtwerktechnik gebaut.9 Funde aus dieser Periode waren auch in Oršićs Sondagen entdeckt, während sein Niveau C vielleicht mit Garašanins Niveau III in Zusammenhang steht.</s><s>In Sonden auf dem mittleren Plateau kamen Funde zutage, die zweifellos eine Aktivität aus derselben Periode bestätigen.</s><s>Trotzdem ist es nicht sicher, ob die Schicht und die Überbleibsel des Bauniveaus aus den 1956.</s><s>Sonden mit der Siedlung aus dieser oder aus einer jüngeren Periode (Bubanj-Hum II) in Verbindung zu bringen sind.</s><s>Auf dem östlichen Plateau II wurden Überreste einer oberirdischen Struktur entdeckt, deren längeren Seiten in der ost-westlichen Richtung orientiert waren.</s><s>Man stellte fest, dass die Niveaus II und IIa einen Siedlungsteil de Bubanj-Hum Ib Gruppe bildeten, die im kulturellen Sinne auch anderen gleichzeitigen Gruppen und Kulturen ähnlich war,10 obwohl diesbezügliche Daten ziemlich spärlich sind.</s><s>Auf dem mittleren Plateau wurden wenige Überbleibsel dieser Phase festgestellt, darunter nur sporadische Keramikfunde.</s><s>Man fand keine Wohnobjekte.</s><s>Es scheint, dass sich in dieser Periode die Siedlung auf dem östlichen Plateau befand, während das mittlere unbebaut war.</s> <s>Auf dem Niveau I des östlichen Plateaus und auf dem Niveau B und der Schicht b des mittleren Plateaus wurden Siedlungsreste aus den späteren Phasen des Spätäneolithikums gefunden, die mit der Bubanj-Hum II Gruppe in Zusammenhang gebracht sind.</s><s>Ein Kulturhorizont auf dem östlichen und mindestens zwei (oder drei) Horizonte auf dem mittleren Plateau weisen darauf hin, dass diese Fläche wiederholt besiedelt war.</s><s>Es blieb unbekannt, ob Siedlungen auf beiden Plateaus gleichzeitig waren.</s> <s>Die jüngste Periode wird in die Frühbronzezeit bestimmt und als Bubanj-Hum III Gruppe gekennzeichnet.</s><s>Siedlungsreste des Niveaus А und der Schicht а, die ziemlich dick war, waren auf dem mittleren Plateau erkannt.</s><s>Auf dem östlichen Plateau kamen nur sporadische Keramikfunde dieser Periode zutage.</s><s>Daraus geht hervor, dass man auch für diese Periode behaupten darf, dass nur ein Plateau mit Wohnobjekten bebaut wurde, während die anderen für andere Zwecke verwendet waren.</s> <s>Sporadische Funde aus der Mittel- und Spätbronzezeit sowie aus der Eisenzeit zeigen, dass dieser Ort auch in jüngeren Zeiten von Bedeutung war.11 Es ist möglich, dass in unerforschten Fundstelleteilen auch Wohn- und andere Strukturen aus den erwähnten Perioden bestanden.</s><s>In meisten Sonden waren jüngere vorgeschichtliche Niveaus und Schichten durch eine Reihennekropole mit christlichen Bestattungen beschädigt.</s><s>Dies ist vor allem in Sonden auf dem 6 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 29–30, 35, 51 und Abb.</s><s>16 und 24. 7 Früher wurde schon erwähnt, dass im östlichen Serbien zwei Besiedlungsniveaus getrennt werden können: das eine mit bemalten Gefäßen (Grafit, weißes und schwarzes Pigment) und das andere, mit Siedlungen, in denen eine solche Dekoration fehlt.</s><s>Siehe: Tasić 1995; Лазић, Сладић 1997. 8 Neuere Forschungen auf den Fundstellen in Bulgarien weisen darauf hin, dass dies auch eine Folge unterschiedlicher räumlicher Artefaktdistribution innerhalb der Siedlung sein könnte.</s><s>So haben z. B. Ausgrabungen auf der Fundstelle Liga im westlichen Bulgarien gezeigt, dass einzelne Horizonte desselben Wohnniveaus Grafittonkeramik enthalten hat, während in den anderen dieselbe Form gefehlt hat.</s><s>Daraus zog man den Schluss, dass solche Luxuskeramik eine bedeutende Rolle in der Gesellschaft spielte.</s><s>Siehe: Merkyte 2005. 9 Мilanović 2013.</s> <s>10 Jevtić 1987; Стојић 1989; Stojić 1996; Николић 1997; Капуран, Булатовић 2012; Булатовић u. a. 2013. 11 Siehe: Стојић, Јоцић 2006, 187–195, Taf.</s><s>LXXV–LXXVII. mittleren Plateau sichtbar.</s><s>Deswegen ist es verständlich, warum in den jüngsten Fundstelleniveaus unmöglich war, völlig erhaltene Siedlungsstrukturen zu erkennen.</s><s>Die künftigen Untersuchungen materieller Kultur aufgrund Funde aus den älteren Bubanj Ausgrabungen, die sich heutzutage im Depot des Nationalmuseums in Niš befinden, ziehen Möglichkeiten einer absoluten Datierung bestimmter Komplexe aus bestimmten Schichten und Niveaus mit ein, sowie Erstellung präziser chronologischer und kultureller Beziehungen zwischen unterschiedlichen Niveaus auf dem östlichen und mittleren Plateau.</s><s>Im breiteren Sinne würde eine solche Datierung einen kulturellen und chronologischen Vergleich mit anderen bedeutenden benachbarten Fundstellen in der Region ermöglichen.</s><s>Eine besondere Bedeutung der Fundstelle ist in ihrem Rauminhalt, Raumplanung und geografischen Lage.</s><s>Die Besiedlungs- und Auflassensdynamik des Ortes spiegelt sich in Unterschieden in horizontaler und vertikaler Stratigrafie aller drei Plateaus wider.</s><s>Die Forschung hat gezeigt, dass die allgemeine Fläche bestimmt mehrmals partiell besiedelt wurde.</s><s>Man stellte fest, dass ein Plateau besiedelt war, während die anderen zwei unbesiedelt blieben.</s><s>Es wird vermutet, dass ein oder zwei Plateaus für unterschiedliche Aktivitäten benutzt waren, z. B. Viehzucht, Speicherkammer (Silos), Abfallgruben, Getreidedrusch oder andere Aktivitäten, die Sonderbedingungen benötigen.</s><s>Die freien Räume um die Siedlung waren für Einwohnerversammlungen, Riten und andere Formen gesellschaftlichen Lebens benutzt.</s><s>Auf der Fläche nördlich der Häuser auf dem mittleren Plateau wurde ein Fundamentgraben für Palisaden entdeckt.12 Leider war die Palisade nur teilweise erforscht und deswegen blieb unklar, ob das gesamte Plateau umkreist war.</s><s>Fortifikationselemente, wie Graben und Erdedepots auf dem Plateauinneren, die vielleicht eine Schutzfunktion besaßen, wurden auch während der neusten Forschungen festgestellt.13</s> <s>Das kleinste, westliche Plateau, blieb wahrscheinlich unbesiedelt.</s><s>Dort wurden Reste eines Steinringes entdeckt, sowie topografische Merkmale (die Form eines Kreises und Terrainsteigung), die darauf hinweisen, dass das niedrigste Plateau unterschiedliche Funktionen besaß, die vielleicht mit defensiven Strategien, Beobachtung und Kontrolle bestimmter Punkte in der Umgebung in Zusammenhang stehen.</s><s>Weiterhin kann auch seine rituelle bzw. sakrale Funktion nicht ausgeschlossen werden.</s> <s>Die Fundstelle Bubanj befindet sich auf einem flachen Terrain, in der unmittelbaren Nähe der Nišava Mündung in die Južna Morava.</s><s>Vor Meliorationsarbeiten im 20.</s><s>Jh. war die nordwestliche und südwestliche Umgebung der Fundstelle mit Pfützen umgeben, sowie ständigen oder vorübergehenden Akumulationen von stehendem Wasser.</s><s>Heute ist die gesamte Umgebung der Fundstelle in fruchtbare Felder umgewandelt, mit alluvialen Erdetypen.</s><s>Während der Vorgeschichte war der östliche Teil der Siedlungsumgebung für Landwirtschaft sehr günstig, da er sich auf einem höheren Niveau befand und dadurch auch sicherer von Überschwemmungen.</s><s>Mahlsteinfunde und Speichergefäße (aus der oberirdischen Struktur А von Ausgrabungen in 1935. und aus den Schichten und Strukturen von Ausgrabungen 1954–1958.), sowie eine sehr große Zahl an Feuersteine und sporadische Werkzeugfunde größerer Dimensionen (aus Geweih mit Perforationen) weisen darauf hin, dass Landwirtschaft zu den wichtigen Aktivitäten der Siedlungseinwohner gehörte.</s><s>Spinnwirbelfunde in allen Bauhorizonten weisen direkt darauf hin, dass Webearbeit eine bedeutende Rolle in der Siedlungsökonomie spielte.</s><s>Zahlreiche Funde an Tierknochen in allen Schichten, Halbprodukte und Tierknochengegenstände zeigen, dass domestizierte und Wildtiere intensiv benutzt waren.</s><s>Das Vertreten vom Rind und Schwein in allen Perioden14 steht in Übereinstimmung mit hydrologischen Umgebungsmerkmalen.</s><s>Die flache Umgebung mit Lachen und einer bedeutenden Feuchtigkeitsstufe ist für Viehzucht sehr günstig.</s><s>Schaf- und Ziegenzucht stand mehr in Beziehung mit benachbarten Weiden und bewegende Gemeindemitglieder und es wird vermutet, dass für diese Zwecke Hänge im Hinterland, wie z. B. 12 Гарашанин, Ђурић 1983, 11.</s> <s>Velika humska čuka, benutzt waren.15 Vertretung von Hunderesten und Funde einiger Hundeskelette auf dem Grubenboden auf dem mittleren Plateau weisen auf eine Sonderbeziehung mit diesen Tieren zur frühäneolitischen Zeit hin.</s><s>Gruppenfunde an kleinen Gegenständen, die sich überwiegen an einer Stelle außerhalb des Wohnraumes konzentrieren zeigen, dass die Fundstelle Bubanj ein Ort war, der Tradition, Sammeln und Bezeichnen wichtiger Ereignisse pflegte.</s><s>Solche Komplexe wurden in frühäneolitischen und frühbronzezeitlichen Horizonten entdeckt.</s><s>Sie bestanden aus einer großen Zahl an fragmentierte und völlig erhaltene Gefäße, die zeigen, dass solche Aktivitäten Essen und Trinken mit einschlossen.</s><s>Funde an Tonfigurinen, Kupfermeißel, Opfergefäße (Dreifußgefäße), Tonpaletten und Tongefäßverzierung mit Gold, Grafit und Bemalung mit weißer und roter Farbe weisen darauf hin, dass die hier angesiedelte frühäneolitische Gemeinschaft im ökonomischen und gesellschaftlichen Sinne sehr erfolgreich war.</s><s>Merkmalanalyse der Keramikproduktion in unterschiedlichen Niveaus und Schichten der Fundstelle Bubanj sind ein sicherer Anzeiger von Änderungen in der Ernährung der Einwohner, verglichen mit der früheren, neolithischen Periode.</s><s>Zweihenkelige Becher (Kantharoi) und Schalen mit einem hohen bandförmigen Henkel können als Neuigkeiten in der äneolithischen Keramiktypologie des Mittelbalkans betrachtet werden.</s><s>Die erste Form ist auch in der Typologie spätneolitischer Kulturen in diesem Raum bekannt, während sie erst im frühen Äneolithikum zu einer erkennbaren Form wird.</s><s>Während des späten Äneolithikums wird auch die zweite Form zu einem häufigeren Bestandteil der Keramiktypologie.</s><s>In der Frühbronzezeit bekommen wieder zweihenkelige Becher eine dominierende Stelle.</s><s>Solche Erscheinungen stehen in Zusammenhang mit neuen Sitten und Bräuchen beim Essen und Trinken und im breiteren Sinne auch mit neuen sozio-ökonomischen Bedürfnissen.</s> <s>Mit bisherigen Forschungen sind bedeutende Ähnlichkeiten mit einem frühäneolitischen Besiedlungs- und Tonproduktionsmuster im südöstlichen Serbien, westlichen Bulgarien und südwestlichen Rumänien festgestellt,16 weiterhin aber auch im südwestlichen Rumänien und Ostserbien während des späten Äneolithikums (Coţofeni-Кostolac).17 Ähnlichkeiten sind auch bei anderen Kleinfunden (Figurinen und Funde aus Feuerstein, Stein, Knochen, Kupfer u. a.) und Strukturen (Häusergröße und -bauweise) festzustellen, während Bestattungsangaben auf dem heutigen Niveau unvollständig sind.</s><s>Weiter können Ähnlichkeiten in Keramiktypen auch in spätäneolithischen Siedlungen im gesamten Morava Tal festgestellt werden.18 Obwohl direkte Angaben fehlen, wurde neulich betont, dass die Gebiete südwestlichen Bulgariens und südöstlichen Serbiens (Morava und Nišava Täler) von der Frühbronzezeit (Černavoda III - Boleraz) bis zur Phase IIc2 (Bubanj-Hum II und die klassische Vučedol Kultur) eine ähnliche Kulturentwicklung zeigen.19 Aufgrund bisheriger Forschungen kann man denken, dass durch einen Desintegrationsprozess und Transformation spätäneolitischer Kulturen auf dem Mittelbalkan (die Gradešnica und Vinča Kulturen) in den oben erwähnten Regionen eine kulturelle Einheit geformt war, die höchstwahrscheinlich länger als zwei Jahrtausende dauerte.</s><s>Archäologische Ausgrabungen des 20.</s><s>Jh. haben gezeigt, dass dies eine mehrschichtige Fundstelle war, mit einer komplexen vertikalen und horizontalen Stratigrafie und ebenso einer komplexen Besiedlungsdynamik.</s><s>Da nur eine kleine Fläche erforscht wurde, kann man nur vermuten, was in unerforschten Teilen zu entdecken wäre.</s><s>Leider ist sie heute fast völlig zerstört und eine bedeutende Quelle über die vergangene Zeit ging verloren.</s><s>Deswegen gewinnt diese Forschung an Bedeutung und soll als eine Tendenz verstanden werden, wenigstens teilweise die Besiedlungsgeschichte auf der berühmten Fundstelle Bubanj zu erläutern und den künftigen Generationen weiter zu geben.</s> <s>Dragan Milanović, L’Institut archéologique, Belgrade La production et Le contexte des trouvaiLLes des vaisseLLes de céramiques datant de</s> <s>Résumé: Ce travail est destiné à présenter les résultats des analyses des caractéristiques et de la typologie des vaisselles de céramique provenant des entités de l’époque énéolithique ancienne, trouvées lors des fouilles archéologiques sur la localité de Bubanj, entre 2008 et 2014.</s><s>Sur la base de la présence des différentes formes des vaisselles dans certaines entités, cette étude représente un essai de reconstitution des diverses activités de la population pendant l’énéolithique ancien sur cette localité.</s><s>La présence de vaisselles destinées au transport et au stockage (amphores et pithoi) et d’autres destinées à la consommation de la nourriture (bols) et de liquides (coupes et tasses), dans certaines entités ou dans des groupes de sites proches, en relation avec d’autres formes en céramique moins fréquentes, pourraient être instructives et donner des indications concernant les fonctions de certains sites.</s><s>Mots clés: formes et fonctions des vaisselles de céramique, l’énéolithique ancien, localité de Bubanj, les recherches des années 2008-2014, le contexte des résultats, les activités de la population.</s> <s>A Bubanj, entre 2008 et 2014, pendant les fouilles archéologiques sur un site de l’énéolithique ancien, il avait été possible de définir 23 sites2 c’est-à-dire deux entités fermées C’est de là que proviennent les objets (Tableau 1).</s><s>A part cela les niveaux situés sous le site 26 ont été traité avec beaucoup de soin.</s><s>Ils présentaient, selon toute probabilité, le niveau précédant la formation du site 26.</s><s>L’analyse stratigraphique a surtout été basée sur l’observation des profondeurs relatives, alors que dans une certaine mesure, il était possible de séparer les horizons du logement sur la base du chevauchement des entités particulières.3 Cette analyse a montré l’existence de trois horizons de construction.</s><s>Les mesures au radiocarbone ont montré que les zones les plus jeunes et les plus anciennes sont très proches: l’occupation de ce site a été de courte durée (0-68 ans avec une probabilité de 95,4% et 0-30 ans avec une probabilité de 68,2%).4 C’est pour cela que le matériel en céramique de tous les sites a été étudié dans son ensemble.</s><s>En outre, il convient de noter qu›un échantillon provenant du site 20 et qui contenait du matériel archéologique mobile de différentes périodes, a été daté entre 4000 et 3800 avant J.-C.,5 ce qui peut suggérer une courte occupation de cet endroit.</s><s>Cet endroit peut être rattaché à la fin du complexe culturel BSK.</s><s>1 Le texte présente les résultats du travail sur le projet L’Archéologie de Serbie qui a pour objet l’identité culturel, les facteurs d’intégration, les processus technologiques et le rôle des Balkans centraux dans le développement de la préhistoire européenne (ОI 177020).</s><s>Projet financé par le Ministère de l’éducation, des sciences et du développement technologique de la République de Serbie.</s><s>Une version plus étendue de l’article est publié dans Bulatović, Milanović 2020. 2 Au total il a été identifié 39 sites.</s><s>Lors de l’analyse des récipients en céramique, ce chiffre a été révisé. et finalement c’est 23 sites qui ont été pris en compte pour l’analyse.</s><s>Les sites 29 i 31 n’ont pas été pris en compte en raison de la présence des matériaux datant de périodes préhistoriques plus récentes.</s><s>Les matériaux en céramique n’ont pas été identifiés sur des sites 32 et 114.</s><s>Dans des bâtiments 28, 38, 39, 59, 73, 118 et 119 il a été identifié un matériel céramique atypique du début du l’énéolithique ancien.</s><s>Les sites 25 et 27, ainsi que 64, 70, 112 et 116, ainsi que 113 et 115 ont été interprétés comme un tout.</s><s>3 Bulatović, Milanović 2020.</s> <s>A cette occasion, l’analyse des vaisselles en céramique de l’énéolithique ancien a été focalisée sur la forme et le contexte des trouvailles des vaisselles en céramique.</s><s>Dans des entités fermées il a été enregistré 3963 fragments de vaisselles dont 889 fragments ont été étudiés.</s><s>Mise à part la forme, ils nous montrent d’autres aspects importants de la production céramique (factures et mélanges, traitement de surface, couleur de cuisson et décoration).</s><s>Basé sur des qualités formelles de vaisselles en céramique et sur leur représentation dans certaines entités, on a essayé de reconstruire certaines activités de la population de l’ancien énéolithique sur la localité.</s> <s>Dans des horizons de l’énéolithique ancien sur la localité de Bubanj 11 sortes de récijarres, 6. couvercles, 7. tasses, 8 passoires, 9. vaisselles en miniature, 10. autels et 11. vaisselles avec un fond inférieur (Tableau 2).</s><s>Selon ce critère, il était possible de définir 631 fragments de récipients en céramique.</s> <s>D’après la quantité des formes reconnues dans les niveaux inférieurs au site 26 (110 (24) и 62 (21) (Tableau 2).</s><s>Selon la variabilité formelle, c’est le niveau inférieurs au site 26 (8 Sites – entités</s> <s>A cet égard les sites qui sont très spécifiques sont ceux dans lesquels se trouvent une présence particulière de récipients et une basse variabilité des formes reconnues comme les sites 69 (99 récipients и 6 formes), dans les niveaux inférieurs au site 26 (110 récipients et 8 formes), 61 (64 récipients et 5 formes), 26 (81 récipients et 7 formes) et 65 (44 récipients и 4 formes).</s><s>De l’autre côté un site très spécifique est le 25/27 dans lequel il a été retrouvé 24 récipients et a été reconnu 7 formes.</s> <s>Tableau 2 La présence des formes des vaisselles en céramiques entières de l’énéolithique ancien sur la localité de Bubanj – les recherches archéologiques 2008–2014 Табела 2 Заструпљеност форми керамичких посуда у целинама из раног енеолита на локалитету Бубањ археолошка истраживања 2008–2014. године Les bols représentent la plus présente forme de récipients en céramique (50%) dans les premières entités de l’énéolithique ancien.</s><s>Ils étaient présents dans 22 sur 24 objets (en tenant compte des niveaux inférieurs au site 26 et dans 5 des objets les bols sont la seule forme enregistrée (objet 107, 110, 117, 67 et 74).</s><s>En particulier, ils étaient présents (en pourcentage) (41%), tandis que dans le site 69 les bols sont beaucoup présents mais ils ne sont pas la forme dominante.</s><s>Selon la quantité les bols sont les plus présents dans les niveaux inférieurs au site Ils n’ont pas été trouvés dans deux sites seulement, dans lesquels une seule forme (la jarre) a été reconnue (objets 72 et 22).</s> <s>Tableau 3 La présence en pourcentage des sortes des bols en céramique entiers de l’énéolithique ancien sur la localité de Bubanj – les recherches archéologiques 2008–2014 Табела 3 Процентуална заступљеност типова керамичких здела у целинама из раног енеолита на локалитету Бубањ – археолошка истраживања 2008–2014. године Observant la diversité typologique des bols, on distingue six types de base.</s><s>Les plus présents sont les bols à bord rentrant, puis les bols coniques à bord épais et les bols coniques Tableau 4 La présence des types des bols en céramique entiers de l’énéolithique ancien sur la localité de Bubanj – les recherches archéologiques 2008–2014 Табела 4 Заступљеност типова керамичких здела у целинама из раног енеолита на локалитету Бубањ археолошка истраживања 2008–2014. године Les bols à bord rentrant (T. I) ont été, le plus souvent, faits dans la facture moyenne avec du sable et des pierres, ils étaient le plus souvent polis ou frottés de surface et rarement polis.</s><s>On note rarement des récipients de facture fine, polies ou gaufrés (sauf dans le site 25/27), et assez rarement des surfaces polies.</s><s>Ils sont le plus rarement faits dans une facture brute avec des surfaces polies ou gaufrées.</s><s>Ils sont cuits dans des tons de différentes couleurs, du gris foncé, noir, gris, foncé, foncé, ocre, orange, rouge-orange ou ocre-orange-rouge.</s><s>Ils sont presque régulièrement à l’extérieur du bord garnis, avec des faisceaux de canaux parallèles verticaux, et à la jonction du cône ils ont une ou plusieurs poignées en forme de languette disposées en opposé, tandis qu’au milieu du bol il y avait des poignées - un cylindre peu rubané ou bien perforé verticalement (T I).6 On a remarqué de la peinture rouge (site 30), gravure et ornements de différentes couleurs sur un récipient cuit (site 26), mais c’est rare.</s><s>6 Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue numéro 24, 42, 48, 61 et 177.</s> <s>II/1–2) sont, en nombre, le deuxième type de récipients sur la localité de Bubanj.</s><s>De facture moyenne et ils étaient dans la plupart des cas avec des surfaces polies ou gaufrées, rarement de facture fine avec des surfaces polies ou gaufrées ou de facture brute avec des surfaces gaufrées.</s><s>Ils étaient cuits dans les tons de la couleur noire, gris foncé, ocre, rouge ou orange.</s><s>Ce type des bols était le plus souvent décoré de peintures de graffiti ou avec la couleur rouge pâteuse à l’intérieur, rarement à la surface extérieure (sites 26 et 34)7 et parfois une décoration faite de canbiconiques 4–9</s> <s>Ce qui est intéressant c’est que même plus souvent de la facture moyenne des surfaces lisses rarement polies ou gaufrées.</s><s>On a rarement identifié facture brute et surfaces lisses, gaufrées ou non traitées et encore moins facture fine et surfaces lisses ou polies.</s><s>Ils sont cuits dans des couleurs du ton du gris foncé, gris, sombre, ocre, rouge-sombre, ou ocre-orange.</s><s>Dans la plupart des cas ils ne sont pas décorés, et rarement ils étaient garnis avec la peinture de graffiti (site 26).</s><s>A part sa fonction de servir la nourriture ils pouvaient être utilisés en tant que couvercles.</s> <s>Ce qui est intéressant c’est que même dans 10 sites il a été trouvé entre 4 et 7 bols été souvent trouvés ensemble avec d’autres types de bols moins fréquents.</s><s>Le plus grand 7 Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue numéro 46, 58–59, 52, 69, 72 et 173. 8 Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue numéro 70. nombre des bols à bord rentrant a été trouvé seulement dans des sites 26 (16 exemplaires), 69 (14) et 34 (10) tandis que le plus grand nombre a été trouvé dans les niveaux inférieurs au site 26 (26).</s><s>Le site 61 est vraiment spécifique car seulement ici a été trouvé les bols à bord épais même deux fois plus que les bols à bord rentrant (12 contre 6) et les bols coniques sont souvent présents.</s> <s>Les bols demi-sphériques sont présents dans 10 sites à Bubanj.</s><s>Le plus souvent sont d’une facture moyenne ou brute, aux surfaces lisses, rarement gaufrées, de couleur de cuisson sombre, noire, grise ou orange mais il a été enregistré un cas de décoration à cannelures arquées ◄ T. III Bols sphériques 1–6; Bols demi-sphériques 7 T. III Loptaste zdele 1–6; Poluloptasta zdela 7 Les bols sphériques (T. III/1–6) ont</s> <s>Ce qui est intéressant c’est que même une partie supérieure courte cylindrique ou conique et un corps sphérique ou arrondi ou bien ils ont généralement des profils sphésentent le type de bol le plus rare à Bubanj.</s><s>Il est uniquement présent dans seulement 5 sites.</s><s>Ils sont majoritaires dans le site 26 où a été identifié souvent la facture moyenne, la surface brute et ornements à l’aide du qu’il a été trouvé les fragments de deux bols sphériques de facture moyenne, à la surface gaufrée et décorée avec des cannelures et des coutures, ou bien à la surface lisse et décorée d’une impression.</s><s>Et dans d’autres sites ces récipients ont été trouvés.</s><s>Ils sont à la surface lisse de facture moyenne, rarement d’une facture brute et encore plus rarement de facture fine aux surfaces polies (T. III/5–6).</s><s>Ils ont été cuits dans des couleurs sombres, sombre-foncés, noires, grises et ocre.</s> <s>Deux types de base de bol biconique ont été identifiés (T. II) et ces sortes de bol sont présents dans 10 bâtiments.</s><s>Il existe des analogies sur les localités BSK en Bulgarie de l’ouest.10 Le premier est le bol profond biconique avec des simples cônes coniques supérieurs et inférieurs qui s’unissent à peu près au milieu du récipient.</s><s>Les bols de ce type sont peu nombreux, ils sont faits de différentes technologies, de différentes couleurs de cuisson et de différentes décorations.</s><s>Ils sont faits le plus souvent de facture moyenne aux surfaces lisses ou gaufrées.</s><s>Ils sont rarement faits de facture fine aux surfaces polies ou de facture brute aux surfaces gaufrées.</s><s>Ils sont cuits dans des tons du rouge, sombre, gris, gris-foncé et ocre et ils ne sont pas décorés.</s><s>Ils sont dans la plus part des cas aux surfaces non-décorées, mais un seul cas a été identifié ou la décoration a été faite de cannelures (dans les niveaux inférieurs au site 26).</s><s>Le deuxième type est le bol à encolure cylindrique, conique, ou d’une partie supérieure en forme d’entonnoir avec un corps biconique prononcé. (T. II/7–9).</s><s>Ils sont assez spécifiques ces bols dont la partie su10 Merkyte 2005, Fig V/9; Чохаджиев 2007, Обр.</s><s>37/1-23; Георгиева 2012. périeure est un peu plus longue et</s> <s>Les coupes à pied par leur présence représentent le deuxième groupe de récipients. (22%).</s><s>Ils appartiennent au type de cantarose.</s><s>C’est une coupe à pied avec deux poignées partant du bord de la coupe et se terminant sur la partie la plus large, à l’articulation du cône supérieur et inférieur (T. IV/1–7).</s><s>Il peut y avoir, à l’articulation du cône, sur ses côtés opposés des plus petites poignées en forme de langue ou des poignées verruqueuses.</s><s>Le col des récipients est généralement cylindrique, conique ou légèrement feuillu, avec une articulation du cône plus ou moins prononcée.</s><s>Ils sont le plus souvent de facture moyenne, rarement de facture fine ou brute, ils ont la surface le plus souvent lisse, rarement gaufrée ou polie.</s><s>Ils sont cuits dans des couleurs de la grise et grise-foncé, noire, sombre, sombre-foncé, ocre, rouge, rouge-sombre, ou ocre-orange.</s><s>La technique de décoration qui est la plus présente c’est celle de cannelure (T. IV/1-4,6), parfois cette technique est combinée avec une autre (coupure, impression etc.),12 les autres techniques sont rares (peinture en graffiti ou à la couleur rouge, sculptures et autres) (T. IV/7),13 ainsi que les coupes à pied sans décoration (Т.</s><s>IV/5) (par exemple dans des sites 61 et 25/27).14 Par leur présence le site 69 a une place particulière parce que les coupes à pied représentent la forme dominante des vaisselles (37 exemplaires ce qui fait 38%) et leur présence 11 Гарашанин, Ђурић 1983, Lа catalogue numéro 16 et 86; Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue numéro 65 12 Гарашанин, Ђурић 1983, Le catalogue numéro 39-40 et 43-47; Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue nu13 Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue numéro 181. 14 Milanović, Trajković-Filipović 2015, La catalogue numéro 207. particulière est enregistrée dans des sites 26 (20), 61 (17), 65 (16) et dans les niveaux inférieurs au site 26 (24).</s><s>Ainsi, dans le site 69, il a été enregistré la prévalence des coupes à pied faites en facture moyenne et aux surfaces lisses, et dans une moindre mesure aux surfaces polies (T. IV/2-4, 6-7).</s><s>La cannelure en tant que technique ornementale est dominante.</s><s>Les coupes à pied à deux poignées qui partent du bord de la coupe dans le site 26 sont la forme des vaisselles la plus diversifiée dans le sens technologique et ornementale.</s><s>Ils sont le plus souvent de facture moyenne, rarement de facture fine.</s><s>Dans la plupart des cas ils ont des surfaces gaufrées, rarement lisses, polies ou rugueuses.</s><s>Ils sont cuits dans des nuances de la grise-foncé, grise, noire, rarement ocre et sombre.</s><s>Ils sont le plus souvent décorés en utilisant la cannelure ou il s’agit d’une combinaison de cannelure et d’une ou autre technique de décoration.</s><s>Il est assez particulier le fragment du col et de la partie supérieure du corps de la coupe à pied aux parois fines, de facture fine, à la surface lisse, à la couleur sombre, tandis que la partie inférieure du col est décoré d’un double fil horizontal de coupures circulaires ainsi de rubans de graffiti horizontaux tandis que le corps est couvert d’un fil de cannelures parallèles en biais (T. IV/7).</s><s>Dans le site 25/27 deux fragments et une coupe à pied complète à deux poignées partant du bord de la coupe, ont été enregistrés.</s><s>Les fragments sont de facture moyenne, à la surface gaufrée, l’un est de couleur noire décoré de cannelures, et l’autre est de couleur ocre non-décoré.</s><s>On a trouvé une coupe à pied complète (cantaros), au col cylindrique, au corps biconique, avec deux poignées opposées partant du bord de la coupe et finissant sur l’épaulement.</s><s>De facture fine, de couleur noire et sombre, le col décoré de cannelures horizontales tandis que sur le corps il avait de cannelures étroites, peu profondes et en biais (T. IV/1).</s><s>Le coupe creuse à pied représente un type particulier consistant d’un récipient ovale avec des poignées arquées qui surmontent le récipient. (T. IV/8–10).</s><s>Les coupes comme cellesci sont le plus souvent de facture fine ou moyenne et aux surfaces lisses.</s><s>Elles ont été identifiées Ils ont été identifiés le plus souvent d’après les pieds creux coniques (sites 37, 26 et dans les niveaux inférieurs au site 26).</s><s>Elles sont principalement de facture moyenne et aux surfaces lisses, rarement gaufrées ou rugueuses et des couleurs de cuisson ocre, grise, noire ou sombre.</s><s>Les deux fragments de la coupe conique à pied creux sont spécifiques, d’une perforation, de facture moyenne, à la surface gaufrée, de la couleur sombre, orné des faisceaux verticaux, horizontaux et obliques densément disposés (T. IV/8) ont été trouvés dans le site 37.</s><s>Dans le site 25/27 deux coupes à pied conique presque entières ont été retrouvés.</s><s>Il a été retrouvé la coupe du bord de laquelle partent quatre poignées arquées opposées, de facture moyenne, à la surface lisse et de la couleur grise et noire.</s><s>Les poignées sont décorées de trois cannelures parallèles courtes en biais (au milieu et aux fins de poignée) (Т.</s><s>IV/10).</s><s>L’autre est une coupe reconstruite à un pied creux élevé conique, avec le récipient en forme de bol du bord épais.</s><s>Il est de facture fine, à la surface lisse, de la couleur sombre, grise-foncé et grise. (Т.</s><s>IV/9).15 Une telle coupe, mais avec trois poignées arquées, a été trouvée lors de la recherche de M. Garasanin sur Bubanj16 tandis que les vaisselles semblables ont été trouvés sur la localité Krivodol près de Vratsa, en Bulgarie17 de l’ouest.</s><s>Des analogies existent sur la localité Livade près de Kalenić dans le bassin de la rivière Kolubara (la Serbie nord-ouest).18 15 Voir la vaissaille de Pekljuk: Георгиева 2012, Tableau 1/3. 16 Гарашанин, Ђурић 1983, Le catalogue numéro 49. 18 Благојевић 2005; Milanović 2012, Fig 4. sentent le troisième groupe de vaisselles selon leur présence (14%), et elles sont d’après leur technologie de fabrication</s> <s>fragmentées et typologiquement peu sensibles, elles sont le plus souvent de facture moyenne avec du sable et de petites pierres, souvent à la surface lisse et gaufrée, rarement aux surfaces polies et rugueuses.</s><s>Elles étaient cuites dans des couleurs de la grise-foncé, grise, noire, sombre, ocre, rouge-orange, rarement grise-claire.</s><s>Les amphores étaient rarement décorées, ou</s> <s>fragmentées et typologiquement peu senle plus souvent à cannelures et dans une moindre mesure c’était la décoration d’impression du bout du doigt ou d’un ongle.</s><s>Elles sont surtout assez nombreuses dans 34 (8) et dans les niveaux inférieurs au site 26 (16).</s><s>Selon leur présence, le site 69 a une place particulière, dans lequel les amphores représentent 23% du nombre total de formes céramiques reconnues.</s><s>Dans les tombes elles prennent la troisième position selon leur présence et ensemble avec les coupes elles font partie de 60% de vaisselles qui auraient pu être définies par leur forme.</s><s>Dans ce site les amphores de facture moyenne et brute sont presque présentées en nombre égal et selon le traitement de surface la plupart des vaisselles sont lisses et gaufrées tandis que les surfaces polies et rugueuses sont peu présentes.</s><s>Les fragments spécifiques d’une amphore: un long col presque cylindrique, le corps en forme de boule avec des poignées partants du bord, de facture moyenne, à la surface lisse, de la couleur sombre et avec une décoration en forme de cannelures concentriques sur le corps (T. V/1) et une plus petite amphore à bord faiblement renversé avec un col court cylindrique et un corps arrondi avec une grande poignée arquée sur le cône supérieur, de facture brute, à la surface lisse.</s><s>Dans les niveaux inférieurs au site 26 les amphores sont de facture moyenne et brute, celles qui sont de facture fine sont souvent à la surface lisse et gaufrée, et très rarement à la surface rugueuse.</s><s>Elles étaient cuites dans des couleurs de la grise-foncé, grise, sombre, ocre et rarement de la couleur noire.</s><s>Il a été trouvé ici une amphore à bord étroite, à long col en forme d’entonnoir et à corps en forme de boule (T. V/4).</s><s>Dans le site 26 ont été enregistrées des amphores de facture moyenne tandis que le traitement de la surface extérieure est presque également réparti entre la surface gaufrée, lisse, et rugueuse.</s><s>Elles étaient cuites le plus souvent dans des couleurs de la grise-foncé, grise, rarement sombre, noire et ocre.</s><s>Dans le cadre de cette entité la plupart des amphores étaient décorées, et le plus souvent la cannelure était utilisée en combinaison avec des coupures, tandis que les coupures, la sculpture et le barbotin étaient rares.</s><s>Ce qui était spécifique : le fragment du corps d’une amphore, de facture moyenne, à la surface lisse, de la couleur sombre, décorée d’un motif de guirlandes qui sont faites de cannelures larges peu profonds et au-dessus et au-dessous desquelles sont les champs remplis de coupures circulaires tandis que depuis le bord supérieur des arcs de guirlandes partent des cannelures en biais parallèles, les fragment du col et de la partie supérieure du corps de l’amphore, de facture moyenne, à la surface lisse, de la couleur grise-foncé, décoré sur l’épaule d’une série de points circulaires, depuis lesquels partent les champs remplis de cannelures parallèles verticales (T. V/2), les fragments de l’amphore à col conique, de facture moyenne, à la surface gaufrée, de couleur grise (T. V/6), le fragment du corps de l’amphore, de facture moyenne, à surface rugueuse, de couleur noire, décoré d’empreintes denses (en pinçant) et même 135 fragments de corps d’amphores, de facture moyenne, à la surface rugueuse ornées de barbotin organisé, cuites dans des tons noirs, gris et sombres.</s><s>Dans le site 25/27 trois plus grands fragments d’amphores ont été enregistrés, cuits dans des tons gris-foncés et sombres.</s><s>La première amphore est à col long conique et au corps en forme de boule avec deux poignées</s> <s>fragmentées et typologiquement peu senarquées massives et opposées, de facture brute, de la surface supérieure gaufrée, et de l’inférieure ornée du barbotin linéaire vés le corps en forme de boule avec deux poignées en forme de bouchon opposées,</s> <s>fragmentées et typologiquement peu senelle est de facture moyenne, à la surface lisse, et décorée sur la partie la plus large du ventre avec des faisceaux de trois cannelures en biais parallèles (T. V/3).</s><s>Le troisième fragment appartient à une plus petite amphore avec un corps en forme de boule avec des poignées massives oppo</s> <s>Les jarres (T. VI/1, 3–8) représentent le quatrième groupe de vaisselles par leur présence (9%).</s><s>Elles sont majoritairement très fragmentées et typologiquement peu sensibles.</s><s>A ce groupe appartiennent les vaisselles de grands volumes, dans la plupart des cas à parois épaisses, de profil cylindrique, conique ou en forme de demi-boule ou de boule, principalement avec un col court cylindrique ou conique.</s><s>Le plus souvent, elles sont de facture brute, rarement à surface gaufrée.</s><s>Il y a moins de jarres de facture moyenne et brute, à la surface gaufrée, ou lisse.</s><s>Elles sont cuites dans des tons gris-foncés, gris, gris-clairs, sombre-clairs, sombres, rougesombres, rouges, orange, orange-rouges ou ocre.</s><s>Elles sont ornées du barbotin, du barbotin et d’impression, de la série de coupures courtes verticales sur le bord ou juste au-dessous du bord, du ruban plastique et d’impression du bout du doigt juxtaposé, du ruban plastique et de série de coupures courtes, du côté plastique, en combinaison du côté plastique et d’impression ou de coupures.</s><s>D’après leur présence nous pouvons distinguer dans les niveaux inférieurs au site 26 (10 exemplaires), les sites 26 et 37 (dans chacun 8).</s><s>Dans le site 26 on a noté: le fragment de jarre à col épaissi, à bord épaissi et nivelé, au col court presque cylindrique et au corps en forme de ballon, de facture fine, à la surface gaufrée, de la couleur noire (T. VI/7); le fragment de jarre, avec un col court presque conique et un corps en forme de ballon, de facture moyenne, à la surface gaufrée, de la couleur grise (T. VI/8); le fragment de la jarre, avec un col court conique, au corps en forme de ballon, de facture moyenne, à la surface gaufrée, de la couleur ocre décoré sur l’épaule du ruban en plastique horizontale sur lequel se trouve d’empreintes du doigt juxtaposées (T. VI/5); les fragments d’une jarre en forme du ballon, de facture moyenne, à la surface rugueuse, de couleur grise, décorée d’un barbotin organisé (Т.</s><s>VI/3) et même 125 fragments du corps d’une jarre, de facture moyenne, à la surface gaufrée, cuit dans des tons noirs, gris, sombres et ocre.</s><s>Dans le bâtiment 25/27 trois jarres de grand volume ont été trouvées .</s><s>Elles auraient pu avoir un rôle dans le stockage.</s><s>Les vaisselles ont été reconstituées et ce type de jarre est plus grand, plus profond, conique ,avec des poignées plus petites, arquées, de coupe trapézoïdale, de facture moyenne, à la surface polie, de couleur marron, grise et grise-foncé (T. VI/4) Une autre jarre plus grande ,profonde, au col court cylindrique et d’un corps conique avec des poignées arquées, de la coupe trapézoïdale, de facture moyenne à la surface lisse de la couleur sombre, grise ou grise-foncé (T. VI/1 et 6).</s><s>Le cône inférieur de l’un d’eux est décoré selon la technique de la barbotine non-organisée (T. VI/1).</s><s>Les couvercles sont rarement identifiés dans des entités fermés (1.4%).</s><s>Ils sont le plus souvent de profil demi-sphérique avec des poignées opposées en forme de langue ont été découverts ou de profilation conique (T. V/9–10).</s><s>Ils sont le plus souvent de facture moyenne, lisse, rarement gaufrée ou polie, tandis que dans un moindre nombre on a identifié les couvercles de facture brute et à la surface lisse ou gaufrée et les couvercles de facture fine et à la surface polie.</s><s>Ils ont été cuits dans des tons gris-foncé, gris, noir et sombres.</s><s>Ils n’étaient pas décorés.</s><s>Leur présence donne une place particulière au site 34 (3 exemplaires), et dans les niveaux inférieurs Les tasses sont rares à Bubanj et seulement deux exemples ont été trouvés.</s><s>La tasse du site 120 manque le fond et elle était faite de facture brute avec beaucoup de sable et de petites pierres, à la surface gaufrée et de couleur grise-sombre.</s><s>La tasse avec le bec verseur du site 69 avait une poignée sur le côté opposé de celui du bec verseur, une ouverture courte presque cylindrique et un corps doucement arrondi, de facture fine avec du sable, à la surface lisse et Les fragments des passoires en céramique ont été trouvés dans une entité fermée et dans les niveaux inférieurs au site 26.</s><s>Dans le site 34 il a été trouvé le fragment d’une passoire avec 5 perforations visibles, de facture moyenne, à la surface gaufrée et de la couleur grise et sombre, et dans les niveaux inférieurs au site 26 le fragment du ventre de la passoire, de facture moyenne, à la surface gaufrée et de la couleur grise.</s><s>La forme des passoires n’a pas été constatée, car les trouvailles n’étaient en grande partie que fragments Les perforations sont denses tout au long de l’objet.</s><s>Les diamètres plus petits sont sur la partie intérieure de la paroi de la passoire et les plus grands à l’extérieur.</s><s>Les vaisselles miniatures (T. VI/9–12) sont rarement trouvées dans des sites à Bubanj (1,2%).</s><s>Elles ont généralement la forme d’un bol biconique, rarement conique ou la forme d’un couvercle.</s><s>Elles sont généralement de facture moyenne, rarement de facture brute ou fine et aux surfaces gaufrées.</s><s>Elles sont cuites dans des couleurs sombres, sombre-foncées, grises ou grise-foncés.</s><s>Elles étaient rarement ornées.</s><s>Elles ont été trouvées dans le site 26 (3 exemplaires), 25/27 (2), 69 (1) et 63 (1).</s><s>Dans le site 26 trois vaisselles miniatures ont été enregistrées, dont une vaisselle de forme carrée, à l’ouverture étroite, à l’embouchure courte, au corps sphérique avec quatre poignées opposées, dont deux poignées en diagonales en forme de bouchon, les deux autres sont perforées verticalement et ont la forme de langue, (T. VI/12); un fragment de vaisselle miniature, avec un long col cylindrique, l’articulation prononcée des cônes, de facture moyenne, des surfaces rugueuses, de la couleur grise.</s><s>Dans le site 25/27 deux petites vaisselles ont été trouvées, l’une en forme de bol conique avec un fond plat et l’autre un bouchon de calotte profonde à parois épaisses, qui sur le côté supérieur comporte quatre poignées opposées rosée, de facture moyenne, aux surfaces gaufrées, de la couleur sombre (T. VI/9).</s><s>Dans le site 69, on a trouvé un fragment d’un vaisseau du récipient quadruple, de facture fine avec du sable, aux surfaces gaufrées, de la couleur gris foncé.</s><s>Dans le site 63 il a été trouvé une vaisselle sous la forme d’entonnoir et d’un bol profond biconique, presque d’un cône supérieur cylindrique et d’un cône inférieur conique et d’un fond légèrement convexe.</s><s>Fait de moyenne, à la surface gaufrée et de la couleur sombre foncé (T. VI/10).</s><s>De plus, tout au long du bord du site 61 une vaisselle miniature a été trouvée sous la forme de bol biconique muni d’une embouchure courte et cylindrique, d’une épaule épaissie et de la partie inférieure conique avec deux poignées opposées en forme de langue placées sur l’épaule de la vaisselle (T. VI/11).</s><s>L’épaule est décorée d’un ruban en plastique rempli d’impressions en biais.</s><s>Il est fait de facture moyenne avec du sable, à la surface gaufrée et cuite dans des tons de bruns et de gris.</s><s>Les fragments d’autels en céramique sur les sites de Bubanj sont rares (3 exemplaires).</s><s>Ils ont le plus souvent la forme d’un récipient à quatre pieds.</s><s>Souvent de facture moyenne leurs surfaces sont polies et gaufrées.</s><s>Il existe un cas d’autel de facture brute avec beaucoup de sables et petites pierres et aux surfaces non-traitées et rugueuses.</s><s>Ils sont cuits dans des tons noirs, ocre, sombre-foncés et sombres.</s><s>D’habitude ils ne sont pas décorés.</s><s>Ils ont été trouvés dans les sites 26, 65, dans les niveaux inférieurs au site 26 et juste à côté du site 69.</s><s>Dans le site 26 il a été trouvé le fragment du pied d’un autel, de facture brute avec beaucoup de sables et petites pierres, à la surface rugueuse et de couleur ocre.</s><s>Sur le site 65 il a été trouvé le fragment du récipient d’un autel, de facture moyenne, à la surface polie, de couleur sombre-foncée et sans décoration.</s><s>Dans les niveaux inférieurs au site 26 le fragment d’autel à pied a été identifié.</s><s>D’une coupe irrégulière quadrangulaire partant du bord, il est de facture moyenne, à la surface polie et de couleur noire.</s><s>Le pied est décoré d’un ornement de graffiti.</s><s>Juste à côté du site 69, dans le carré IIIn11e, il a été trouvé le fragment du récipient d’un autel quadrangulaire, de facture moyenne, à la surface lisse et non-décorée et de couleur sombre.</s><s>L’élément spécifique c’est surtout la vaisselle de profilation demi-sphérique avec une poignée arquée au fond de l’objet, qui surmonte le niveau du bord (site 64/70/112/116) (T. VI/2).</s><s>La vaisselle a 13 cm de diamètre, de facture moyenne.</s><s>Sa surface extérieure est polie et sa surface inférieure est gaufrée et de la couleur noire. conclusion</s> <s>Une analyse des caractéristiques formelles des premières céramiques de l’énéolithique ancienne permet des conclusions concernant les fonctions des entités individuelles (sites) et certaines activités des populations sur la localité de Bubanj.</s><s>Les récipients se classent généralement, selon leur fonction en récipients pour le stockage, pour la préparation de nourriture et pour le transfert des denrées alimentaires, des liquides et d’autres nécessités (qui inclut également la distribution de la nourriture et les boissons)19 et ceux avec des fonctions spéciales et dont la fonction n’est pas complètement éclaircie.</s><s>Cependant, de nombreuses vaisselles ont eu plusieurs fonctions.</s><s>Dans certains objets, un nombre significatif de vaisselles a été identifié et une faible variabilité des formes reconnues (sites 69, 61, 26, 65 et dans les niveaux inférieurs au site 26) indiquant leurs fonctions similaires.</s><s>Le site spécifique est le 25/27, qui présente un nombre relativement faible de vaisselles, une grande variabilité des formes reconnues et la prédominance de vaisselles entières ou presque entières, indiquant leurs fonctions étroitement liées à la consommation d’aliments et de boissons.</s> <s>La présence, c’est-à-dire la prédominance des bols dans l’échantillon, est en accord avec d’autres villages de la néolithique récent et de l’énéolithique ancien dans des Balkans centraux.</s><s>La présence significative en pourcentage (plus de 40%) et la présence des bols (plus de 10) représente les sites 68, 64/70/112/116, 62, 61, 34, 26, 65, 37 et dans les niveaux inférieurs au site 26.</s><s>La présence de cette forme de vaisselles indique que les vaisselles ont été utilisées brièvement, car elles étaient fréquemment utilisées.</s><s>Leur fréquence dans les archives archéologiques est généralement associée à l’élimination des déchets, ce qui n’exclut pas d’autres fonctions des objets.</s> <s>Les amphores et les coupes appartiennent à des vaisselles qui indiquent le transfert et l’utilisation de liquides.</s><s>Les coupes avec deux poignées sont particulièrement bien représentées dans le site 69 (37 exemplaires, ce qui représente 38%), et une proportion importante est enregistrée dans les sites 26, 61, 65 et dans les niveaux inférieurs au site 26.</s><s>Les amphores sont nombreuses dans les sites 69 (23 échantillons), 26 et 34 et dans les niveaux inférieurs au site 26.</s><s>Selon la présence le site 69 a une place particulière, dans lequel les amphores représentent 23% du nombre total de formes céramiques reconnues.</s><s>Ils sont le troisième groupe en nombre dans les tombes, et ensemble avec les coupes représentent plus de 60% des vaisselles qui ont pu être définies par la forme.</s><s>Il est significatif que dans ce site une de deux tasses ont été trouvées avec une poignée et un bec verseur au côté opposé.</s><s>Dans le site 25/27, trois jarres de grand volume ont été découvertes.</s><s>D’après leur surface rugueuse elles devraient avoir eu une fonction dans le stockage des denrées alimentaires.</s><s>Selon les autres caractéristiques déjà susmentionnées, leur rôle devrait être lié avec la consommation et probablement avec la distribution de la nourriture.</s><s>Dans des sites spatialement très proches 21 (la poêle) et 25/27 (l’entité avec des vaisselles entières dominantes), les mêmes types de couvercles demi-sphériques avec des poignées opposées en forme de langue ont été découverts.</s><s>De plus, pendant l’excavation, il n’a été trouvé qu’un fragment de la vaisselle provenant de la sous-structure du site 21 correspond au fragment de la vaisselle dans le site 25/27.</s><s>Par conséquent, les sites mentionnés ci-dessus doivent être considérés comme un tout, donc chronologiquement simultané et dont les fonctions sont étroitement liées.</s> <s>Les coupes à pied creux conique avec un récipient ovale et avec des poignées arquées qui surmontent très haut le récipient ont été trouvées seulement dans les sites 25/27 (2), 26 (2), 37 (2) et dans les niveaux inférieurs au site 26 (1).</s><s>Elles avaient un rôle dans des célébrations liées aux coutumes et aux croyances.</s><s>On peut penser de même, pour les autels, qui ont été découverts dans les sites 26, 65, dans les niveaux inférieurs au site 26 et juste à côté du site 69.</s><s>Les fragments de passoires en céramiques, ont été trouvés dans le site 34 et dans les niveaux inférieurs au site 26, ce qui suggère que la population qui y habitait a utilisé le lait des animaux domestiques pour la production de fromages.</s><s>Les récipients miniatures ont généralement l’aspect d‘un bol biconique, rarement coet 63 (1).</s><s>Le rôle et la fonction dans ces entités n‘est pas claire mais pourraient s‘expliquer par l‘analyse contextuelle de toutes les catégories des trouvailles.20 Est particulièrement spécifique la vaisselle de profilation demi-sphérique avec une poignée arquée sur le fond du récipient et qui dépasse le niveau du bord.</s><s>Il a été trouvé dans le site 64/70/112/116.</s><s>Des récipients trouvés dans l‘ouest de la Bulgarie sont définis comme des couvercles,21 bien que la position de la poignée indique qu‘il peut s‘agir d‘un récipient qui a été utilisé pour faire tremper les fibres dans l’eau pendant leur filage.22 20 Bulatović, Milanović 2020.</s> <s>22 Barber 1994, Fig.</s><s>4.2; Chokhadzhiev 2000; Chmielewski 2009; Svilar 2016.</s><s>A part le rôle utilitaire dans la vie quotidienne et leur utilisation pour certaines occasions spéciales, telles que certains rituels, les récipients en céramique ont également eu le rôle de transmettre une indication sur la position sociale et l’importance de leurs propriétaires.</s><s>Cela se réfère principalement aux récipients en céramique réalisés dans une facture fine, c’est à dire avec moins de sable dans les composants, aux surfaces polies ou lisses, généralement de la couleur grise-foncée ou noire, et décorées avec du graphite ou de la couleur rouge pâteuse.</s><s>Ces vaisselles appartiennent à un groupe de récipients de distribution de la nourriture et montrent le statut et la richesse de leurs propriétaires.</s><s>En outre, ils indiquent le temps que le potier a investi pour obtenir le produit final, parce que pour leur production, il était nécessaire d’habileté et de beaucoup plus de temps que pour la production des vaisselles non-décorées cuites dans des conditions d’oxydation.</s><s>Il est également important que sur de tels récipients nous puissions remarquer la normalisation dans la production.</s><s>Cela concerne principalement les formes céramiques des bols à bord inversé et les bols coniques à bord épaissi.23 En outre, il est important que dans 10 sites il a été trouvé entre 4 et 7 bols à bord inversé, ce qui peut suggérer un certain nombre de membres par famille à Bubanj dans cette période.</s><s>Le statut du groupe montre le nombre et la quantité de temps investi dans la fabrication de grands jarres, dont la fonction peut être associée au stockage.</s><s>De tels récipients étaient principalement utilisés pour le stockage de céréales ou d’autres aliments faits de grains.</s><s>Ils étaient dans la plupart des cas à surfaces rugueuse, ce qui permettait leur déplacement plus facile.</s><s>Quelques bols aux surfaces rugueuses ont été trouvés également à Bubanj, qui pourrait également avoir un rôle dans les activités liées au stockage, par ex. le transfert d’aliments dans les jarres.</s> <s>La présence des récipients pour le transfert et le stockage (amphores et pythoi) et la consommation de liquides (coupes et tasses) et de la nourriture (bols) dans chaque segment ou dans des groupes d’objets spatialement proches dans la constellation avec les autres formes en céramique moins fréquents, peut être instructive en ce qui concerne la fonction de certains objets.</s><s>Par exemple, cette analyse a montré que le bâtiment 69 est très probablement lié à l’utilisation et la consommation d’aliments et de boissons, selon la présence des bols, des amphores, des coupes et des tasses, tandis que le site 25/27 devrait être lié à la consommation et à la distribution de la nourriture et des boissons, selon la présence des récipients entiers concentrés sur un même endroit.</s> <s>Апстракт: У раду су презентовани резултати анализе формалних карактеристика керамичког посуђа из раноенеолитских целина са археолошких истраживања локалитета Бубањ 2008–2014. године.</s><s>На основу заступљености форми посуда у појединим целинама учињен је покушај да се реконструишу одређене активности раноенеолитске популације на налазишту.</s><s>Заступљеност посуда за пренос и чување хране (амфоре и питоси) и конзумацију хране (зделе) и течности (пехари и шоље) у појединим целинама или просторно блиским групама објеката у констелацији са другим, мање учесталим керамичким формама, може бити инструктивна у вези са закључивањем о функцијама појединих објеката.</s> <s>Кључне речи: форме и функције керамичких посуда, рани енеолит, локалитет Бубањ, истраживања 2008–2014. године, контекст налаза, активности популације.</s><s>У период раног енеолита са археолошких истраживања локалитета Бубањ 20082014. године, укупно је било могуће определити 23 објекта,1 односно затворених целина, који обезбеђују контекст налаза (Сл. 1).</s><s>Поред тога, посебно су третирани слојеви испод објекта 26, који су, према свему судећи, представљали ниво којим је нивелисана површина пре формирања објекта 26.</s><s>Стратиграфска анализа је у највећој мери била заснована на посматрању релативних дубина, док је у одређеној мери било могуће издвојити хоризонте становања на основу преклапања појединих целинa.2 Та анализа је указала на постојање три грађевинска хоризонта.</s><s>Међутим, радиокарбон мерења су показала да су најмлађи и најстарији хоризонт готово истовремени и да je становање у овом периоду на истраживаној локацији краткотрајно (0–68 година са 95,4% вероватноће, односно 0–30 година са 68,2% вероватноће).3 Стога је керамички материјал из свих објеката посматран заједно.</s><s>У додатку, треба истаћи да је један узорак из објекта 20, који је садржао покретан археолошки материјал из различитих периода, датован у време између 4000 и 3800. године пре н. е.,4 што сугерише да је становање на локацији у мањем обиму постојало и у том периоду, који се може повезати са самим крајем БСК културног комплекса.</s><s>Овом приликом анализа керамичких посуда из раног енеолита усмерена је на форму и контекст налаза керамичких посуда.</s><s>У затвореним целинама су евидентирана 3963 фрагмента посуда, од чега је издвојено 889 дијагностичних фрагмената који, поред форме, указују и на друге важне аспекте керамичке производње (фактура и примесе, обрада површине, боја печења и декорација).</s><s>На основу формалних одлика керамичких посуда и њихове заступљености у појединим целинама, учињен је покушај да се 1 Обимнија верзија чланка публикована је на енглеском језику у Булативић, Милановић 2020.</s><s>Укупно је евидентирано 39 објеката.</s><s>Приликом анализе керамичких посуда овај податак је у извесном смислу ревидиран, те су идентификована 23 објекта који су узети у обзир приликом анализе.</s><s>Објекти 29 и 31 нису узети у разматрање због заступљености материјала из млађих праисторијских периода.</s><s>У објектима 32 и 114 није евидентиран керамички материјал.</s><s>У објектима 28, 38, 39, 59, 73, 118 и 119 евидентиран је малобројан атипичан раноенеолитски керамички материјал.</s><s>Објекти 25 и 27, те 64, 70, 112 и 116, као и 113 и 115, интерпретирани су као целине.</s><s>2 Bulatović, Milanović 2020.</s> <s>4 Bulatović, Milanović 2020. реконструишу одређене активности раноенеолитске популације на налазишту.</s><s>У раноенеолитским хоризонтима на Бубњу је према форми издвојено једанаест шоље, 8. цедиљке, 9. минијатурне посуде, 10. жртвеници и 11. посуде са дршком на дну.</s><s>Према том критеријуму било је могуће определити 631 фрагмент керамичких посуда.</s><s>Анализа формалних одлика раноенеолитске керамопродукције омогућава закључке који се односе на функције појединих целина (објеката) и одређене активности популације на локалитету Бубањ.</s> <s>Посуде се према функцији генерално могу поделити на: посуде за складиштење, за припрему хране и за пренос намирница, течности и других потрепштина (што подразумева и сервирање хране и пића)5 и оне са посебним функцијама, односно посуде чија функција није у потпуности јасна.</s><s>Ипак, многе посуде су имале вишеструке функције.</s><s>У појединим објектима је констатована значајна бројност посуда и ниска варијабилност препознатих форми (објекти 69, 61, 26, 65 и слојеви испод објекта 26), што указује на њихове сличне функције.</s><s>Специфичан је објекат 25/27, који одликује релативно мала бројност посуда, висока варијабилност препознатих форми и преовладавање целих или готово целих посуда, што указује на његове функције, тесно повезане са конзумацијом хране и пића.</s> <s>Заступљеност, односно преовладавање здела у узорку је у складу са другим каснонеолитским-раноенеолитским насељима на централном Балкану.</s><s>Значајна процентуална заступљеност (преко 40%) и бројност здела (више од 10) одликује објекте 68, 64/70/112/116, 62, 61, 34, 26, 65, 37 и слојеве испод објекта 26.</s><s>Заступљеност те форме посуда указује да су зделе најкраће употребљаване јер су биле најчешће у употреби.</s><s>Њихова учесталост у археолошком запису обично се повезује са одлагањем отпада, што не искључује и друге функције објеката.</s><s>Амфоре и пехари припадају посудама које указују на пренос и употребу течности.</s><s>Пехари са две дршке су посебно добро заступљени у објекту 69 (37 примерака, што чини 38%), а значајнија заступљеност је евидентирана и у објектима 26, 61, 65 и у слојевима испод објекта 26.</s><s>Амфоре су бројне у објектима 69 (23 примерка), 26 и 34 и у слојевима испод објекта 26.</s><s>Према заступљености издваја се објекат 69, у којем амфоре чине 23% од укупног броја препознатих керамичких форми.</s><s>Оне су треће по бројности у укопу, а заједно са пехарима чине више од 60% посуда које су могле бити опредељене према форми.</s><s>Значајно је да је у том објекту пронађена и шоља (једна од укупно две пронађене) са дршком и изливником на супротном крају.</s><s>У објекту 25/27 откривена су три лонца велике запремине, који су могли имати улогу у складиштењу.</s><s>Три лонца велике запремине, које према њиховој огрубљеној површини треба довести у везу са складиштењем намирница, откривена су у објекту 25/27.</s><s>Судећи према осталим, претходно поменутим одликама те целине, њихову улогу треба довести у везу са конзумацијом и вероватно поделом хране.</s><s>У просторно веома блиским објектима 21 (пећ) и 25/27 (целина са преовлађујућим целим посудама), откривени су исти типови калотастог поклопца са наспрамним језичастим дршкама.</s><s>Такође, приликом ископавања је утврђено да се један фрагмент посуде из супструкције објекта 21 спаја са фрагментом посуде у објекту 25/27.</s><s>Стога, поменуте објекте треба посматрати као целину, која је хронолошки истовремена и чије су функције тесно повезане.</s> <s>Пехари на коничној шупљој стопи са овалним реципијентом и лучним дршкама које високо надилазе реципијент, констатовани су само у објектима 25/27 (2), 26 (2), 37 (2) и у слојевима испод објекта 26 (1), а њихова улога би се могла довести у везу са одређеним радњама тесно повезаним са обичајима и веровањима.</s><s>Слично се може тврдити и за жртвенике, који су откривени у објектима 26, 65, слојевима испод објекта 26 и уз објекат 69.</s><s>Фрагменти керамичких цедиљки, нађени у објекту 34 и у слоју испод објекта 26, сугеришу да је настањена популација користила млеко домаћих животиња за израду сира.</s><s>Минијатурне посуде су најчешће израђиване у форми биконичне, ређе коничне и 63 (1).</s><s>Њихова улога и функција у овим целинама није јасна, а могла би се појаснити контекстуалном анализом свих категорија налаза.6 Посебно је специфична посуда калотасте профилације са једном лучном дршком на дну посуде, која надилази раван обода, пронађена у oбјекту 64/70/112/116.</s><s>Сличне посуде на локалитетима из западне Бугарске опредељене су као поклопци,7 иако положај дршке указује да је можда у питању посуда која је служила за квашење влакана приликом њиховог упредања.8</s> <s>Поред употребне улоге у свакодневном животу и употребе у посебним приликама, као што су одређене ритуалне радње, керамичке посуде су имале и улогу преносилаца поруке о друштвеном положају и значају њихових власника.</s><s>То се првенствено односи на керамичке посуде израђене у финој фактури, углавном са мање песка као примесе, полираним или углачаним површинама, најчешће тамносиве или црне боје, и декорисаним сликањем графитом или црвеном пастозном бојом.</s><s>Те посуде припадају групи посуда за сервирање хране и показују статус и богатство њихових власника.</s><s>Поред тога, указују на време које је грнчар уложио да би добио финални производ, јер је за њихову израду било потребно, поред вештине, и много више времена него за израду недекорисаних посуда, печених у оксидационим условима.</s><s>Значајно је и то што се на таквим посудама примећује стандардизација у производњи, што се првенствено односи на керамичке форме здела увученог обода и коничних здела задебљалог обода.9 Поред тога, у чак 10 објеката је нађено између 4 и 7 здела увученог обода, што можe да сугерише број чланова појединачног домаћинства на Бубњу у овом периоду.</s><s>Статус групе показује и бројност и време инвестирано у велике лонце, чија се функција може повезати са складиштењем.</s><s>Такве посуде су углавном служиле за складиштење житарица или других зрнастих намирница.</s><s>Углавном су биле огрубљених површина, што је омогућавало њихово лакше померање.</s><s>На Бубњу је откривено и неколико здела огрубљених површина, које су такође могле имати улогу у активностима везаним за складиштење, нпр. пренос намирница у, тј. из великих посуда.</s><s>Заступљеност посуда за пренос и чување (амфоре и питоси) и конзумацију течности (пехари и шоље) и хране (зделе) у појединим целинама или просторно блиским групама објеката у констелацији са другим мање учесталим керамичким формама, може бити инструктиван у вези са закључивањем о функцији појединих објеката.</s><s>Тако је нпр. ова анализа показала да објекат 69, према заступљености здела, амфора, пехара и шоља, треба довести у везу са конзумацијом хране и пића, док објекат 25/27, на основу заступљености целих посуда, сконцентрисаних на једном месту, треба повезати са конзумацијом и деобом хране и пића.</s> <s>Александар Булатовић, Археолошки институт, Београд Хоризонти средњег и позног енеолита и раног бронзаног доба на локалитету бубањ</s> <s>Апстракт: У раду су презентовани резултати истраживања вишеслојног праисторијског локалитета Бубањ код Ниша, односно културни слојеви из средњег и позног енеолита и раног бронзаног доба.</s><s>При анализи покретних налаза, највише пажње је посвећено керамици из затворених целина, односно слојева, која је и најмеродавнија за културно-хронолошку детерминацију.</s><s>Осим покретних налаза, указано је и на низ апсолутних датума из ових целина, који су потврдили стратиграфску поделу локалитета на два хоризонта у културном слоју III (Чернавода III – Болераз – Баден), три хоризонта у културном слоју IV (Коцофени–Костолац) и два хоризонта у културном слоју V (БубањХум II и Бубањ–Хум III), од којих старији има две фазе.</s><s>Установљено је да је локалитет у овом периоду континуирано био настањен од краја друге трећине 4. миленијума, до почетка 2. миленијума, са краћим хијатусом у другом и трећем кварталу 3. миленијума.</s><s>Кључне речи: југоисточна Србија, Бубањ, средњи и позни енеолит, рано бронзано Бубањ је вишеслојни праисторијски локалитет у централном делу Нишког поља, ситуиран тик уз некадашње корито реке Нишаве (Карта 1).</s><s>Овај епонимни локалитет је истраживан у више наврата, а у овом раду су представљени резултати последњих ископавања изведених у периоду 2008-2014. године, који се тичу хоризоната средњег и позног енеолита и раног бронзаног доба.</s><s>Овим ископавањима изведеним са три сонде различитих димензија на једином преосталом делу источног платоа (Сл. 1-2) истражена је површина од око 150 m2.</s> <s>На почетку рада неопходно је да се осврнемо на периодизацију енеолита на централном Балкану, како бисмо стратиграфску слику на Бубњу што адекватније уклопили у већ постојеће периодизације, понуђене од стране реномираних стручњака за овај период.</s><s>Тако, према Н.</s><s>Тасићу, период енеолита на централном Балкану може се поделити на рани, развијени и позни.2 Раном енеолиту би, између осталог, припадала и Бубањ–Хум I култура, док би и Чернавода III и Коцофени–Костолац културе припадале средњем енеолиту.</s><s>Позном енеолиту припада култура Вучедол, чији су елементи спорадично забележени и на Бубњу у слојевима IV и V, дакле у керамици носилаца позне КоцофениКостолац културе и Бубањ–Хум II културе.</s><s>Хронолошки и стратиграфски посматрано, ова периодизација одговара културно-историјској слици енеолита на простору данашње Војводине, међутим, када упоредимо стилско-типолошке карактеристике керамике ових култура са стратиграфијом на Бубњу, стиче се сасвим другачија слика.</s><s>Уочава се, наиме, да керамика Бубањ–Хум II културе има много стилско-типолошких сличности са 1 Овај рад представља скраћену верзију текста који је објављен на енглеском језику у: Bulatović, Milanović 2020 и представља резултат пројекта Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (ОИ 177020), којег је финансирало Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије.</s><s>Сл. 1 - План сонди из 2008-2014. године на преосталом делу локалитета Бубањ.</s><s>Сл. 2 - Локалитет Бубањ по завршетку истраживања, снимак са југа. претходном Коцофени–Костолац културом, што указује да је бар делимично произашла из ње.</s><s>Ситуација је сасвим другачија између Чернавода III културе, односно културног феномена који је на Бубњу назван Чернавода III – Болераз – Баден манифестација, и Коцофени–Костолац културе, чији се културни слој налазио непосредно изнад слоја ове манифестације.</s><s>Овде се може приметити да у Коцофени–Костолац култури има много специфичних елемената, који не постоје у претходној Чернавода III – Болераз – Баден манифестацији.</s><s>Из наведеног се може закључити да су према стилско-типолошким карактеристикама керамике много ближе културе Коцофени–Костолац и Бубањ–Хум II, него културе Чернавода III – Болераз – Баден и Коцофени–Костолац.</s><s>Стога би било, бар према елементима материјалне културе и стратиграфије, доследније определити Коцофени–Костолац културу у позни енеолит, заједно са Бубањ–Хум II културом, него у развијени енеолит.</s><s>С друге стране, култура Бубањ–Хум II још није у потпуности дефинисана, у погледу хронологије, трајања и стратиграфског односа са Бубањ–Хум III културом, која припада раном бронзаном добу, а с обзиром на чињеницу да има много заједничких елемената и са претходном Коцофени–Костолац културом и наредном Бубањ–Хум III културом, може се детерминисати на више начина, као завршница позног енеолита, прелазни период из енеолита у бронзано доба, или као рана фаза раног бронзаног доба.3</s> <s>Периодизација која се користи у суседној Бугарској, међутим, дефинисала је ове и друге истовремене културе на другачији начин.</s><s>Према овој периодизацији Бубањ–Хум I култура (односно Бубањ–Салкуца–Криводол комплекс) припада позном енеолиту, док се културе Чернавода III и Коцофени сматрају већ раним бронзаним добом.4 Стога, сматрали смо да је најбоља солуција избећи ту врсту периодизације енеолита на Бубњу, којом се енеолит дели на три периода, те користити интерну периодизацију, која се ослања на вертикалну стратиграфију, прилично јасно дефинисану на Бубњу, те у том смислу означавати ове периоде енеолита на следећи начин: Бубањ–Хум I, као културни слој II (хоризонти 1–3);5 Чернавода III – Болераз – Баден манифестацију, као културни слој III (хоризонти 1 и 2); Коцофени–Костолац културу, као културни слој IV (хоризонти 1–3); и Бубањ–Хум II културу као културни слој V, заједно са Бубањ–Хум III културом.</s><s>Културни слој V, у којем су констатовани покретни налази и неке поремећене целине, који припадају последњим двема културама, стратиграфски гледано не може се са сигурношћу раздвојити на два различита слоја, иако има неких индиција да су постојала, јер је комплетан слој прилично поремећен накнадним укопима. културни слоЈ III</s> <s>Културни слој III у којем су констатовани налази, као и затворене целине које су припадале носиоцима културне манифестације, назване, у недостатку адекватнијег термина,6 Чернавода III – Болераз – Баден, садржао је два хоризонта.</s><s>У старијем хоризонту у овом слоју констатовано је 11 затворених целина (објекти 23, 58/60, 98, 100, 102, 103, 104, 105, 106, 108 и 111) (Сл. 3) и велики број уломака посуда из овог периода и других остатака материјалне културе.</s><s>Затворене целине су чиниле групе керамике и других покретних налаза (објекти 23, 98, 103, 104), јаме различите намене (објекти 102, 105, 106, 108, 111), затим остаци пећи (објекат 100) и зона земље другачијег квалитета у односу на основу (објекат 58/60).</s><s>Из млађег хоризонта потиче десет затворених целина (објекти 3 Булатовић, Станковски 2012, 317-336.</s> <s>4 Лещаков 1992, 69-79; Nikolova 1999, 175-198. 5 Културни слој I јесте слој раног/средњег неолита, односно старчевачке културе, констатован као танак културни слој на здравици.</s> <s>6 Bulatović, Vander Linden 2017; Bulatović, Kapuran 2017. јаме (објекти 35, 52, 55/57) непознате намене, плитки укопи (објекат 54), зоне земље другачијег квалитета у односу на основу (објекти 53, 95), остаци пећи или стамбеног објекта (објекти 96 и 97), огњиште (објекат 56) и група керамике и речних облутака ◄ Сл. 3 - Основа 1. хоризонта културног слоја III.</s> <s>заступљеније у првом хоризонту, али се слична форма здела, али једва наглашеног врата или обода, која делује као имитација ових посуда, јавља само у другом хоризонту 1, као и дршке типа анса корнута (Т.</s><s>I/20).</s><s>И лоптасте посуде кратког цилиндричног или левкастог врата, често канелованог трбуха, понекад са унутрашњом тунеластом дршком, јављају се и у другом хоризонту (T. II/6, 8), али су знатно бројније у првом хоризонту (T. I/7, 10-12).</s><s>Исто се може рећи и за друге форме и орнаменте, нарочито за метличасти орнамент који је подједнако присутан у оба хоризонта.</s><s>Уопште, стиче се утисак да је мање-више реч о истим стилско-типолошким карактеристикама, с тим што је керамика из другог хоризонта малобројнија у односу на први хоризонт, те не допушта нека озбиљнија поређења и закључке, јер узорак није пропорционалан.</s><s>Овом закључку иду у прилог и апсолутни датуми, који указују да је други хоризонт само мало млађи од првог, на шта упућује и вертикална стратиграфија, као и стилско-типолошке одлике керамике из оба хоризонта.</s><s>Чини се да млађи хоризонт представља периферију насеља, или је то млађе насеље било знатно мање од првог.</s> <s>7 Опширно о затвореним целинама видети у: Bulatović, Milanović 2020. 8 Део материјала из овог слоја публикован је у: Милановић 2011, 101-119. ◄ Сл. 4 - Амфора у објекту 106, 1. хоризонт културног слоја III. ► Сл. 5 - Амфора in situ у објекту 106, 1. хоризонт културног слоја III. културни слој; 10-12 и 21. објекат</s> <s>Веома је занимљиво што се у оба хоризонта јављају и форме карактеристичне за претходни слој II, који припада носиоцима Бубањ–Хум I културе.</s><s>Реч је првенствено о зделама увученог обода (благобиконичне зделе, веома кратког горњег конуса) или коничним зделама задебљане унутрашње стране обода, а спорадично и другим формама, као што су пехари са дршком у равни са ободом или делови кантароса украшени канелурама.</s><s>Готови сви објекти из овог слоја садрже ове елементе, нарочито зделе увученог обода, а тако велики број ових налаза, дистрибуиран на овај начин, намеће потребу да се ова појава детаљније анализира.</s><s>То би се могло објаснити на два начина – први, да су ови налази припадали старијем слоју II, а да су доспели у објекте III културног слоја тако што су ови објекти укопавани у старији, раноенеолитски слој, или са земљом из слоја II, која је коришћена за конструкције објеката као што су подови или пећи, и други начин, да су ове форме коришћене и у време када је формиран културни слој III, иако временска разлика између ова два слоја износи око један миленијум, о чему ће касније бити више речи.</s><s>Што се тиче елемената који су само спорадично констатовани у објектима културног слоја III, као што су фрагменти кантароса (објекти 96, 97 и 108), они вероватно припадају старијем слоју.</s><s>Наиме, објекти 96 и 97 су највероватније једна целина, односно пећ са супструкцијом, а ови налази су лако могли доспети са позајмишта земље из старијег слоја, која је служила за конструкцију пећи.</s><s>Објекат 108 је дубока јама која је прошла кроз слој старијег енеолита (слој II), што објашњава спорадично присуство старије керамике.</s><s>Говорећи о зделама задебљаног обода, који је на неким примерцима канелован, што је типична форма за Бубањ–Хум I културу, примећује се да су заступљене у већем броју присутне и зделе увученог обода.</s> <s>Сл. 6 - Пресек објекта 108, 1. хоризонт културног слоја III.</s><s>На Гомолави је у слоју нивелације куће 15, поред типичне баденске керамике, нађена и једна здела увученог обода, с тим што аутори наводе да је кућа изграђена на слоју хумуса насеља из раног енеолита, па је могуће да здела припада и том периоду.9 Сличне зделе увученог обода, међутим, јављају се у неколико објеката Чернавода III културе на насељу Мерџумекја у Драми.10 Требало би, међутим, напоменути да је и овај локалитет вишеслојан, и да је насеље Чернавода III културе подигнуто на насељу Караново VI културе, у чијем је инвентару здела увученог обода један од најзаступљенијих керамичких типова.11</s> <s>На бројним локалитетима комплекса Чернавода III – Болераз – Баден, јављају се сличне зделе, али танких зидова и благобиконичне форме, са дужим горњим конусом.12 Такве зделе констатоване су и у слоју III на Бубњу (објекти 52, 53, 106) и оне се разликују од старијих форми, које обично имају дебље зидове, као и кратки задебљани горњи конус који се стањује према ободу.</s> <s>Стога, може се закључити да су ови налази који стилско-типолошки одговарају претходној култури Бубањ–Хум I, доспели у објекте и слој III на Бубњу као резултат различитих активности заједница Чернавода III културе, које су користиле претходни слој за укопавање јама или као позајмиште земље за конструкцију различитих објеката.</s><s>Ово потврђује и вертикална стратиграфија на Бубњу, која указује на честу појаву мешања материјала из слојева који се додирују, као и апсолутни датуми из објекта најмлађег хоризонта слоја II (објекат 27) и најстаријег хоризонта слоја III (објекат 23), који указују на хронолошку дистанцу од скоро једног миленијума.13 Ипак, не треба ни у потпуности одбацити могућност да су зделе увученог обода и зделе задебљане унутрашње стране обода коришћене и у време Чернавода III – Болераз – Баден феномена, јер су сличне форме, али без украса, констатоване и на другим горепоменутим локалитетима ове културе, а слични облици су констатовани и у наредном културном слоју IV, који се непосредно наставља на слој III, што може указивати на извесни континуитет у коришћењу ових форми на Бубњу.</s> <s>Што се тиче осталих типова керамике, заступљених у овом културном слоју, они су карактеристични за Чернавода III – Болераз – Баден феномен.</s><s>Једна од индикативнијих форми посуда јесте конична или полулоптаста здела левкастог врата, понекад украшена канелурама, односно кружним или овалним отисцима на ободу (T. I/1, 3-5), као и хоризонталним низом отисака на трбуху (T. I/1-5).</s><s>Ова форма се јавља на целокупној територији овог културног феномена, који се дефинише различитим терминима, у зависности од развојних фаза, односно регије – као баденска култура,14 Болераз култура,15 Чернавода III – Болераз култура,16 Чернавода III култура17 или протоБолераз фаза баденске културе.18 Осим форме, и орнаменти на овим посудама веома су уједначени на целокупној територији ове културне појаве.</s><s>Тако се дуге канелуре које покривају цео унутрашњи део врата ових здела, осим на истоку (у доњем Подунављу,19 Олтенији и на Ђердапу),20 јављају и у Трансилванији,21 Срему,22 као и на локалитетима у централној Европи,23 али и на југоистоку Балкана (Драма, Езеро, слојеви XIII–XII).24 Судећи по досадашњим налазима, зделе са дугим канелурама на унутрашњем делу врата јављају се у више фаза баденске културе.25 Слично се може рећи и за низове кружних или овалних отисака на трбуху, с тим што су двоструки или троструки хоризонтални 13 Bulatović, Vander Linden 2017.</s> <s>заступљеније у првом хоризонту, али се низови, изгледа, далеко најчешћи у класичној фази баденске културе (Сарваш, Винча, Гомолава, Вучедол, Будимпешта, Маскаре),26 што је приметио и С.</s><s>Димитријевић,27 а слична ситуација је забележена и у централној Европи.28 Вишеструки низови отисака на трбуху веома су ретки у претходној, Болераз фази,29 као и Чернавода III култури,30 у којима је трбух овог типа здела украшен једним низом отисака или је, најчешће, неукрашен.</s><s>Занимљиво је да се ова форма зделе јавља већ у прото-Болераз фази на северу и северозападу територије ове манифестације, али и у Чернавода I култури на крајњем истоку Балкана.31 С обзиром да се према датумима са локалитета ХотницаВодопада култура Чернавода I може датовати већ у први квартал 4. миленијума пре н. е., односно 2-3 века пре прото-Болераз културе,32 можда треба размишљати о постојању евентуалних посредних или непосредних интеракција између заједница са истока Балкана и западног Закарпатја, односно централне Европе, које су допринеле ширењу ове форме посуде и других елемената, креирајући на тај начин културну базу на којој је овај комплекс формиран.</s><s>Овој тези иде у прилог орнамент у виду канелура на тим зделама у прото-Болераз фази на југу централне Европе, које су типичан орнамент за Балкан у старијем енеолиту (Бубањ–Салкуца–Криводол комплекс, Салкуца IV, Галатин и др.), а нису заступљене у претходним периодима на територији прото-Болераз фазе, па се може претпоставити да је овај орнамент доспео са територије Балкана приликом ових међусобних, очито посредних контаката носилаца Чернавода I културе са заједницама на југу централне Европе.</s><s>На овом месту треба поменути зделу левкастог врата са Бубња из објекта 104, украшену на трбуху јамичастим или ромбоидним удубљењима, са отисцима који подсећају на имитацију мотива „гусенице”, познатог из културе Чернавода I (T. I/3),33 што, између осталог, такође може указивати на ове везе.</s><s>Слична ситуација је забележена и са лоптастим посудама кратког цилиндричног или левкастог врата (шоље), са или без тракасте дршке, које се такође јављају на пространој територији, на целокупној територији култура Болераз, Баден и Чернавода III.</s><s>Форма шоља је мање-више идентична, а разликују се по орнаментима на трбуху, који могу бити вертикалне или косе, шире или уже канелуре, односно вертикалне или косе урезане паралелне линије.</s><s>Ретки су примерци, као на Бубњу, украшени низом утиснутих тачака или кружића испод којег су косе урезане линије (T. I/10), који су евидентирани и у централној Европи (Пољска, Чешка).34 Готово идентичне шоље констатоване су на Босуту,35 затим Мостонги и Вучедолу,36 Гомолави,37 а аутори их углавном везују за Болераз, или предкласичну фазу баденске културе, за разлику од издуженијих форми, које су карактеристичне за класичну фазу.38 Исто примећују Неуступни, Немејцова-Павукова и Сохацки када је реч о централној Европи.</s><s>Неуступни сматра да су здепастије шоље старије (фаза А баденске културе),39 као и Немејцова-Павукова,40 која их опредељује у 33 Nikolova 1999, 132.</s> <s>Iа и Ib фазу баденске културе (Болераз), с тим што би примерци с Бубња више одговарали шољама из фазе Ib.</s><s>И Сохацки констатује да су ове шоље типичне за Болераз, док у класичној фази баденске културе ове посуде имају издуженији врат, или су у облику луковице.41 Ове шоље опредељене су у Болераз културу и у Пољској, Боемији, Моравији и Мађарској,42 као и у локалну варијанту Болераза у Аустрији (Јениберг I).43 Лоптасте шоље се такође јављају и у Чернавода III култури на југоистоку Балкана (Драма), али имају нешто дужи левкасти или конични врат од примерака са Бубња, мада су слично украшени вертикалним канелурама.44 Овај тип посуде, са кратким вратом, познат је са локалитета Чернавода III културе из Олтеније и Трансилваније.45</s> <s>И форма и орнамент целе амфоре која је откривена у објекту 106 на Бубњу (Сл. 4-5) (T. I/16), карактеристични су за многе локалитете у централној Европи, на источном Балкану и у ближој околини.</s><s>У Брзој Врби констатована је амфора нешто ужег отвора, али сличног орнамента,46 а слична амфора откривена је на Босуту.47 Приближно иста форма амфоре, идентичног орнамента, забележена је у култури канеловане керамике у Пољској,48 као и у Јениберг култури (локалне варијанте Болераз, односно Баден културе).49 НемејцоваПавукова наводи да је овај тип амфоре карактерстичан за Iа и Ib фазе баденске културе (Болераз), док је наш примерак много сличнији примерцима Ib фазе.50 Припадност Болераз фази баденске културе потврђују и налази готово идентичних амфора у централној Немачкој, у Болераз култури,51 а амфора готово идентична примерку из објекта 111 (T. I/17) са Бубња евидентирана је у Драми.52 Поклопци или тањири типа Братислава, откривени у првом хоризонту овог слоја на Бубњу (T. I/13, 14), раширени су од централне Европе на северу, до Грчке на југу.</s><s>Према дистрибуцији ових налаза чини се да су управо Дунав и Тиса, а затим Поморавље и Повардарје, комуникациони правци којим су се ове посуде шириле.53 Према Немејцовој-Павуковој ове посуде се јављају од фазе Ib баденске културе (Болераз),54 а до сличног закључка је дошао нешто касније и Ј.</s><s>Маран, који сматра да њихово порекло треба тражити на територији јужног Балкана.55 Павелчик налаз из Јешовица одређује у млађу фазу Трихтербекер културе (Јешовице C2 фаза),56 што ове посуде датује прилично високо,57 па теорија о јужном пореклу ових посуда не изгледа уверљиво, поготово када се осврнемо на апсолутни датум са Бубња за хоризонт у којем су ове посуде откривене, који је доста нижи.58 Дршке типа анса корнута, констатоване у неколико целина на Бубњу у старијем хоризонту, нису евидентиане на другим локалитетима, а једна здела са идентичном дршком потиче са старих ископавања Бубња.59 Тунеласте дршке на унутрашњој страни посуде (T. 53 Maran 1998; Govedarica 2001; Spasić 2008; Nica 2001; Bondár 2001. 54 Nemejcova-Pavukova 1981, obr.</s><s>2/1.</s> <s>58 Bulatović, Vander Linden 2017, Fig.</s><s>4, Lyon-13228, SUERC-69265.</s><s>I/12, T. II/6) констатоване су и у Олтенији на локалитету Чернавода III културе и на Босуту у Болераз фази баденске културе,60 а на Бубњу се јављају у оба хоризонта културног слоја III.</s><s>На Бубњу су, осим наведеног, спорадично регистроване и тзв. тордиране дршке, затим вишеструке пластичне траке испод обода, вишеструки рожасти наставци на ободу и други карактеристични елементи за баденску и Чернавода III културу, али је интересантно да су тунеласте дршке изузетно ретке, за разлику од истовремених налазишта у централној Европи и на Балкану, где су једна од главних карактеристика ових култура.</s><s>Уместо малобројних вишеструких пластичних трака испод обода (у објекту 23 и у слоју 2. хоризонта - T. I/18, Т.</s><s>II/10), које су карактеристичне за Чернавода III културу, на Бубњу има много амфора украшених низовима отисака директно на површину суда испод обода, што изгледа као имитација поменутог орнамента.</s><s>Сличних орнамената има у Драми, Олтенији и српском Подунављу,61 па претпостављамо да је овај елемент, заједно са дршкама типа анса корнута, регионална карактеристика Чернавода III културе која се може везати за овај део Балкана.</s><s>Карактеристичне полулоптасте зделе, благо наглашеног обода, које су констатоване искључиво у другом хоризонту III културног слоја на Бубњу (T. II/1-3), евидентиране су у Панонији и централној Европи, а опредељују се у класичну и позну баденску културу.62 Сличне зделе, међутим, констатоване су на југоистоку Балкана, у Драми, где се овај културни слој датује прилично високо, и пре би одговарао Болераз фази ове културе.63 Тордирана дршка, односно дршка са чланкастим телом (Т.</s><s>I/23), констатована је у старијем хоризонту на Бубњу, а може се наћи на локалитетима Чернавода III, нарочито Болераз фазе баденске културе.64 Првобитно се мислило да су ове дршке карактеристичне за Чернавода III културу, али се касније испоставило да су на истоку ретке и да су много заступљеније у Болераз фази баденске културе (фаза Ib, према Немејцовој-Павуковој).65 Иначе, овај тип дршке се јавља већ од прото-Болераз фазе у Панонији, што би могло да потврди њено северно порекло.66</s> <s>Карактеристични вишеструки рожасти наставци на ободу посуде (T. I/21), јављају се, такође, углавном на територији носилаца баденске културе, мада се у већини случајева налазе на врху тракастих дршки,67 а много су ређа појава на локалитетима Чернавода III културе.68</s> <s>Антропоморфна фигурина, нађена у старијем хоризонту на Бубњу (T. I/24), има руке у виду патрљака, за разлику од карактеристичних баденских фигурина Kopflose типа, које махом немају руке, већ само наглашена рамена.</s><s>Глутеје јесу наглашене, али бубањски примерак није орнаментисан, по чему се, такође, разликује од класичних Kopflose фигурина.</s><s>Према аналогијама, може се закључити да примерак са Бубња више личи на фигурине из доњег Подунавља и Олтеније,69 односно са територије централног Балкана, него са територије баденске културе.70</s> <s>65 Nemejcova-Pavukova 1981, obr.</s><s>2/B/2. 67 Dimitrijević 1979, T. XXIV/1; Spasić 2011, T.VIII/4; Spasić 2009, Pl. VI/5; Petrović, Jovanović 2002, 36/2, 3; Endrodi Једна од главних карактеристика бубањске керамике из овог слоја, у оба хоризонта, јесте карактеристичан орнамент у виду снопова танких линија променљиве оријентације, налик метличастом орнаменту (T. I/15, 17, 22, T. II/16).</s><s>Тако украшена керамика, према литератури, није заступљена на локалитетима ове културе, или се, можда, зато што није довољно атрактивна, ретко помиње у публикацијама везаним за ове локалитете.71 Од осталих покретних налаза, осим артефаката од окресаног камена, кости и рожине, који ће бити обрађени у другим радовима, регистровани су тзв. калеми, затим пршљенци и тегови од печене земље, делови кашика од печене земље, украсна плочица од вепровог зуба, део животињске фигуре, део камене секире са перфорацијом, као и делић бакарне игле.</s><s>Пршљенци, који су већином коничне форме, али има примерака полумесечастог или биконичног пресека, нису хронолошки осетљиви, а регистровани су на многим баденским и Чернавода III – Болераз локалитетима, али и на локалитетима млађих енеолитских култура на Балкану.72 Слично је и са тзв. жетонима, перфорираним или не, калемима и кашикама, који су чест инвентар енеолитских култура на Балкану, али и шире.73 Делић бакарне алатке кружног пресека из објекта 108 (Сл. 7), највероватније припада игли или шилу, а сличне алатке констатоване су у великом броју на насељу костолачке културе на Гомолави,74 као и готово у свим хоризонтима првог културног слоја на Езеру.75 Н.</s><s>Тасић наводи да је на налазиштима развијеног, односно позног енеолита на Балкану, забележен осетан пад у броју бакарних предмета, у односу на претходни БубањСалкуца–Криводол комплекс, као и Бодрогкерестур културу.76 Морамо напоменути да су на Бубњу, укључујући и старија ископавања, бакарни налази у свим енеолитским слојевима регистровани у веома малом броју.</s><s>Перфориране камене секире, налик примерку из старијег хоризонта културног слоја III, регистроване су на налазиштима баденске културе у Мађарској,77 али се овај тип секира не везује за одређен период или културу, већ је широко распрострањен у енеолиту и бронзаном добу.</s><s>Слично је и са зооморфним фигуринама (Т.</s><s>II/17), које су евидентиране на налазиштима Чернавода III и баденске културе,78 али се јављају у свим периодима праисторије на овим просторима.</s><s>Интересантно је да су у овом слоју камени жрвњеви констатовани у најмањем броју у односу на остале слојеве.</s> <s>четири целине, међутим, по две из првог и другог хоризонта, могуће је овај слој хронолошки прецизније дефинисати.</s><s>Према апсолутној хронологији, односно Bayesian моделу, почетак старијег насеља на Бубњу (хоризонт 1) може се датовати у време између краја 35. и средине 34. века пре н.е., док би крај млађег насеља (хоризонт 2) падао у време између средине 34. и средине 33. века пре н.е.,79 што би значило да су се носиоци ове културе на Бубњу задржали у периоду од не више од око 100 година.</s><s>Ови апсолутни датуми одговарају Болераз фази и, евентуално, раној класичној фази баденске културе на југу централне Европе,80 али и датумима са насеља Чернавода III културе у Драми, од којих су датуми са Бубња, додуше, мало млађи.81</s> <s>атрибуција ових налаза готово немогућа, за разлику од знатно јасније ситуације на северу Балкана, где је атрибуција налаза много лакша.83 Из тог разлога је за овај хоризонт на централном Балкану предложен термин Чернавода III – Болераз – Баден</s> <s>атрибуција ових налаза готово немогућа, феномен, док релативно хронолошка ситуација између ових локалитета на централном Балкану и локалитета ових култура на северу и истоку не буде јаснија.84 Предложени термин Чернавода III – Болераз – Баден, у том случају би обухватао све евентуалне могућности њихове културне детерминације, чиме би се ови локалитети са несигурном атрибуцијом налаза уопштено културно дефинисали, без прецизније културне детерминације.</s><s>На тај начин би се избегле даље грешке и несугласице о овом периоду на територији централног Балкана приликом интерпретације ових локалитета у научним анализама и синтезама које из њих произлазе, док ова ситуација не буде јаснија.</s><s>Неки аутори се, вероватно, не би сложили са овим предлогом, јер сматрају да баденска култура није ни досегнула територију на југу даље од српског Подунавља,85 те да се простирала махом у равничарским областима, не и планинским и брдским пределима јужно од Саве и Дунава.86 Према аналогијама налаза и апсолутној хронологији, следећи периодизацију Немејцове-Павукове, први хоризонт културног слоја III на Бубњу хронолошки би одговарао IVb фази баденске културе (Болераз), док би хоризонт 2 одговарао истој фази, 82 Стојић, Чађеновић 2006, 163; Глишић 1959, 13-17; Крстић et al. 1986, 22; Богдановић 1985, 19, 29; Лековић, Ђуричић 1990, 77; Стојић 2000, 15.</s> <s>84 Bulatović, Kapuran 2017. или евентуално почетку IIа фазе.87 Према периодизацији С.</s><s>Димитријевића, који је начинио периодизацију баденске културе за централни Балкан, ови хоризонти на Бубњу би се могли определити у А1–А2 фазе баденске културе, с тим да при културној детерминацији овог слоја треба користити и термин Чернавода III, јер стилско-типолошке карактеристике одређеног броја налаза свакако одговарају овој култури.</s><s>Стога, најправилније би било за овај слој на Бубњу користити термин Чернавода III – Болераз – (Баден) манифестација.</s><s>Колико су стилско-типолошки блиски елементи Чернавода III и Болераз култура, говори податак да су готово сви карактеристични елементи заједнички за обе појаве, с тим да су заступљени у различитом односу, у зависности од територије, односно у зависности од тога да ли је реч о територији источног Балкана, западног Балкана и централне Европе, или централног Балкана и Паноније, као пограничног простора.88 културни слоЈ IV</s> <s>У културном слоју IV, који се налазио изнад слоја носилаца културе Чернавода III – Болераз – Баден, констатоване су затворене целине и налази Коцофени–Костолац културе.</s><s>Ову културу дефинисали су Б. Јовановић и Н.</s><s>Тасић, као културни феномен настао симбиозом Коцофени и костолачке културе на територији централног Балкана,89 коју су, затим, прихватили многи други аутори.90 Овај слој на Бубњу садржао је три стратиграфски утврђена хоризонта.</s> <s>евидентирано осам (објекти 11, 15-млађа културног слоја IV јесу остаци надземних затим остаци подница, огњишта и укопа за као и група речних облутака (објекат 81), слој набоја (објекат 50) или јаме различите Генерално</s> <s>Иако су стилско-типолошке карактеристике керамике из свих хоризоната овог културног слоја на Бубњу прилично уједначене,</s> <s>89 Jovanović 1976, 131-142; Tasić 1979. 90 Николић 1997, 197-210; Капуран, Булатовић 2012, 65-70; Bulatović, Kapuran 2017.</s><s>Сл. 10 - Основа северне половине објекта 15, 1. хоризонт културног слоја IV.</s><s>Сл. 11 - Пресек јужне половине објекта 15, 1. хоризонт културног слоја IV, поглед са југа. заступљености појединих елемената у овим хоризонтима, као и појава нових елемената, нарочито у последњем хоризонту овог слоја.</s><s>Анализом керамике уочено је да керамичке форме из културног слоја III нису заступљене у културном слоју IV.</s><s>Малобројни фрагменти керамике са орнаментима карактеристичним за слој III, као што су метличасти орнамент, мотив укрштених линија које формирају веће ромбове, затим мотив рибље кости (Т.</s><s>III/13, 15, 18) или двоструке пластичне траке, заправо, већ припадају Коцофени култури, и на Бубњу су заступљени само у најстаријем хоризонту културног слоја IV.</s><s>Ови елементи су, наиме, уобичајени за све фазе Коцофени културе у Олтенији, с тим да су у фази I заступљени у већем броју, док се у фазама II и III јављају у мањем броју, а примат у орнаментици преузимају нешто другачије организовани линијски мотиви.91 Уопштено посматрано, према степену заступљености стилско-типолошких одлика керамике, чини се да у хоризонту 1 културног слоја IV на Бубњу у керамичком инвентару преовладавају елементи Коцофени културе.</s><s>То су полулоптасте зделе косо засеченог обода, украшеног урезаним орнаментима (Т.</s><s>III/4, 5), дубље полулоптасте посуде, украшене вертикалним пластичним ребрима (T. III/3), амфоре са наглашеним задебљаним ободом (T. III/10), лонци бачвасте форме са језичастим дршкама (T. III/14), украшени пластичним тракама са отисцима прста и др. Од орнамената се, поред већ наведених, као што су метличасти орнамент, укрштене урезане линије које формирају ромбове, мотив рибље кости и вишеструке траке, јављају и вертикална ребра, линцен апликације и мотив утиснутог шнура (T. III/8, 17, 19).</s><s>Сви наведени орнаменти су карактеристични за Коцофени културу у Олтенији, али и у источној Србији.92 Мотив врпце директно утиснуте на површину суда, забележен на Бубњу на једном фрагменту,93 јавља се у Олтенији у II фази Коцофени културе, док је за прву фазу карактеристична тзв. викеншнур техника.94 Осим у Олтенији, овај мотив регистрован је на више локалитета у источној Србији (Кривељ, Клокочевац, Кусјак, Мокрањске стене), заједно са типичном керамиком Коцофени културе.95 ◄ Сл. 12 - Основа северне половине објекта 15, 1. хоризонт културног слоја IV. ►Сл. 13 - Основа јужне половине објекта 15, 1. хоризонт културног слоја IV. 92 Roman 1976; Капуран, Булатовић 2012. 93 Постоји још један фрагмент украшен врпцом са старијих ископавања, али контекст овог налаза није дефинисан У хоризонту 1 присутни су, међутим, и елементи костолачке културе, као што су зделе благе S профилације са левкастим вратом (T. III/1, 2), амфоре уског отвора са широким развученим трбухом (тзв. Fischbutte) (T. III/12), полулоптасте шоље (T. III/6, 7), а од орнамената, браздасто убадање и низови тачкастих убода који формирају различите орнаменте (паралелне линије, цикцак линије, наизменичне групе убода које формирају геометријске облике чији се врхови додирују и др.).</s><s>Ови орнаменти су карактеристични за костолачку културу на целокупној њеној територији.96 Занимљиво је да су елементи костолачке културе регистровани у објекту 15, а нису констатовани у објекту 49/93, иако су према апсолутним датумима и стратиграфији ова два објекта приближно истовремена.</s><s>Ово би се могло објаснити сувише малим бројем налаза из објекта 49/93 којима располажемо, односно недовољним узорком за неке одређеније закључке.</s> <s>У орнаменталној структури издваја се мотив изведен организацијом урезаних (ређе фурхенштих) паралелних линија у вертикалне, или ређе, хоризонталне траке, понекад испуњене белом инкрустацијом (Т.</s><s>III/20).</s><s>Овај мотив се јавља већ у првом хоризонту, али веома спорадично (три фрагмента у објекту 15), док ће у наредним хоризонтима културног слоја IV бити много заступљенији.</s><s>Занимљиво је што се на другим локалитетима костолачке културе овај мотив јавља сасвим спорадично, а на многим локалитетима ове културе није ни констатован.</s><s>Тако је спорадично забележен у насељу на Гомолави,97 као и на локалитетима Коса–Корићани, Кулма Шкјопулуј, Село–Бољевци, где је, међутим, изведен махом фурхенштих техником, а не урезаним 96 Tasić 1995, Pl. XX-XXI; Nikolić 2000; Petrović, Jovanović 2002. линијама као на Бубњу.98 На локалитетима Коцофени културе у Олтенији већ од ране фазе јављају се орнаменти које чине вертикалне траке, испуњене паралеленим косим или правим урезаним линијама, уоквирене, такође, урезаним линијама,99 који у приличној мери подсећају на мотив са Бубња, па је то засада чини се најприближнија аналогија његовог порекла.</s><s>Овај орнамент је, изгледа, нарочито био омиљен на локалитетима Коцофени–Костолац културе у јужном Поморављу, јер је идентично украшена керамика констатована на више локалитета у лесковачкој регији,100 као и у околини Алексинца.101 Сл. 14 - Основа 2. хоризонта културног слоја IV.</s> <s>формама посуда.</s><s>Од Коцофени елемената задржане су полулоптасте зделе заравњеног, у неким случајевима проширеног обода, чија је горња површина украшена урезаним линијама посуде, украшене вертикалним пластичним</s> <s>формама посуда.</s><s>Од Коцофени елемената ребрима (T. IV/15, 16), амфоре левкастог врата са масивном језичастом дршком испод (свега два фрагмента) (T. IV/16) и уоквирене вертикалне</s> <s>шрафуром, између којих се налази цикцак линија (T. IV/29).</s><s>Орнамент у виду вертикалних трака испуњених густом шрафуром, констатован је на локалитетима III фазе Коцофени културе у Олтенији,102 као и на локалитетима у јужном Поморављу,103</s> <s>Поморављу,104 а идентичан орнамент, укључујући и цикцак линију, регистрован је на локалитету Састанци у Бобишту код Лесковца, са керамиком сличних стилско-типолошких особина као на Бубњу у хоризонтима 2 и 3 културног слоја IV.105 У орнаментици овог хоризонта, дијапазон орнамената карактеристичних за костолачку културу је проширен, па су уз већ постојеће мотиве присутни и орнаменти тачкастих или троугластих ситних убода који формирају висеће троуглове, правоугаонике или ромбове, организоване у метопска поља (T. IV/5, 6, 8, 10, 23, 25, 26), затим фурхенштих косе или хоризонталне паралелне линије, испуњене белом инкрустацијом (T. IV/3, 30), вертикалне траке изведене кратким, 104 Стојић 1989.</s> <s>105 Булатовић, Јовић 2010, T. XXIII/65. ◄ Сл. 15 - Основа 3. хоризонта културног слоја IV. ▲ Сл. 16 - Основа објекта 3, 3. хоризонт културног слоја IV.</s><s>Сл. 17 - Пресек СИ сегмента поднице пећи објекта 82, снимак са СЗ, 3. хоризонт културног слоја IV.</s><s>Сл. 18 - Основа поднице пећи (објекат 82), 3. хоризонт културног слоја IV. инкрустације на орнаментима, забележено је у нешто већој мери него у претходном хоризонту.</s><s>Орнамент вертикалних паралелних, или наизменично организованих трака, изведених од паралелних урезаних линија, први пут забележен у хоризонту 1, знатно је бројнији у овом хоризонту (објекат 15 и слој), као и мотив мреже изведен од густо урезаних, паралелних, унакрсних линија (T. IV/11, 24, 29).</s><s>У трећем, најмлађем хоризонту културног слоја IV, констатован је, стилскотиполошки посматрано, идентичан инвентар као у претходном слоју, односно симбиоза костолачких и Коцофени елемената, са извесним стилским одступањима.</s><s>Наиме, с обзиром на мали број керамичких фрагмената, у хоризонту 3 се примећује већи број керамичких уломака, украшен мотивима густе мреже или вертикалних трака, начињених од хоризонталних паралелних линија (T. V/1, 5, 13, 14, 16), а и даље су многи урезани и утиснути орнаменти испуњени инкрустацијом (T. V/4, 14, 18).</s><s>Слична је ситуација и са налазима за које није јасно дефинисано да ли припадају хоризонту 2 или 3. Ови мотиви би се могли посматрати и као регионална карактеристика Коцофени–Костолац културе, која се развијала на Бубњу од најстаријег до најмлађег хоризонта, а која ће бити присутна и у наредном, V културном слоју.</s><s>Мотив густе мреже коју чине косе линије које се секу под углом од приближно 45º, констатован је на локалитетима Коцофени културе у Олтенији, махом у трећој фази, затим у Тимочкој крајини,106 а забележен је и на локалитету Ђула–Остриковац у Поморављу.107 Занимљиво је да овај мотив није заступљен на локалитетима костолачке културе, али је веома чест на Дубене–Саровка керамици, затим на локалитетима раног бронзаног доба ЈИ Бугарске (фаза IIb и IIc), као и у вучедолској култури,108 а простире се на југ и исток до Тракије (Езеро) и Егејске обале (Дикили Таш, Ситагрои, фаза Vа), а на запад до Јадранског мора.109 На Езеру се овај мотив спорадично јавља од XIII хоризонта, али је најчешће заступљен у хоризонтима VIII–VI, док је у Дубену регистрован у великом броју у IIB фази, што у релативним хронолошким односима приближно одговара вучедолској култури, као и Бубањ–Хум II култури.110 За вучедолску културу могу се везати и неки налази из техничких слојева за које није прецизно утврђено да ли припадају IV или V културном слоју, као што су мотив урезаних шрафираних троуглова, који су наспрамно постављени тако да формирају у негативу текући хоризонтални низ ромбова, и мотив текуће вишеструке цикцак линије, испод које се налази мрежасти орнамент уоквирен двема паралеленим хоризонталним линијама.</s><s>Мотиви висећих троуглова, урезаних или изведених фурхенштих техником, који су постављени тако да формирају у негативу текућу цикцак линију или низ ромбова чији се врхови додирују, познат је већ из Костолачке културе, односно КоцофениКостолац културе (Кривељ, Беловоде),111 с тим што су троуглови изведени фурхенштих техником, као и из Бугарске (Перник, Дубене IIB).112 Мотив са ромбовима је честа појава у преткласичној фази вучедолске културе,113 док се цикцак линија јавља и у познијим фазама вучедолске културе, укључујући љубљанску и цетинску културу.114 Овај орнамент 110 Nikolova 1996, 81; Булатовић, Станковски 2012, 65-67, 289-291. 111 Nikolić 2000, Tab.</s><s>XIX/1; XXXI/4; Petrović, Jovanović 2002, 264, 271; Капуран, Булатовић, Јовановић 2014, Tab. регистрован је и на северној Eгејској обали (Ситагрои – фаза Vа, Дикили Таш – ниво 16), а сличан орнамент, који је могао представљати имитацију овог мотива, познат је из позне Коцофени културе у Олтенији и Езера у Тракији.115 И у костолачкој култури (бар на Гомолави где је стратификован), овај орнамент јавља се, такође, тек у нивоу IV (најмлађа фаза костолачког насеља – IIIb3),116 па се његова појава може везати за позну костолачку, или Коцофени–Костолац културу, док ће најчешће и најшире бити заступљен тек у наредном периоду (рано бронзано доба IIb југозападне Бугарске, Дубене Када се упореде заступљеност стилско-типолошких карактеристика керамике из свих хоризоната, и однос према керамици из претходног слоја, може се закључити да нема већих сличности између керамике из слојева III и IV, али ни значајнијих разлика у одликама керамичких типова и орнаментике између појединих хоризоната слоја IV, па се може закључити да је реч о култури која је већ била формирана у тренутку када су њени носиоци населили Бубањ (Коцофени–Костолац).</s><s>Ову претпоставку, можда, подржава чињеница да је између културних слојева III и IV констатован слој набоја, којим су, заправо, становници најстаријег насеља Коцофени–Костолац културе на Бубњу негирали претходни слој, односно остатке архитектуре носилаца Чернавода III – Болераз – Баден културе.</s> <s>116 Petrović, Jovanović 2002, 261, 264.</s><s>Од осталих покретних налаза, осим алатки од окресаног камена, кости и рожине, које ће бити обрађене у посебним поглављима у овој књизи, у културном слоју IV на Бубњу регистровани су пршљенци и тзв. жетони од печене земље, део животињске фигурине, део камене секире са перфорацијом, мотика од јелењег рога, као и делови неколико камених жрвњева (палета).</s><s>Пршљенци су, као и у прошлом слоју, различитих облика, конични, дискоидни или биконични.</s><s>За разлику од прошлог слоја, у овом доминирају дискоидни, понекад полумесечастог пресека, док су у прошлом били најбројнији конични примерци.</s><s>И у овом слоју, као у прошлом, регистрована је камена секира, с тим што је на овом примерку перфорација само започета.</s><s>У овом слоју је откривен и део алатке (мотике) од јелењег рога са кружном перфорацијом.</s><s>Ове мотике су регистроване кроз цео енеолит и рано бронзано доба на овим просторима, те нису хронолошки осетљиве.117 За разлику од прошлог слоја, у овом слоју су констатовани и камени жрвњеви, односно палете жрвњева у већем броју.</s><s>Жрвњеви су, иначе, регистровани у највећем броју у културном слоју II (преко 60% од укупног броја жрвњева),118 у културном слоју III њихов број значајно опада (око 10% од укупног броја), да би у културним слојевима IV и V њихов број знатно порастао (око 30%).</s><s>Можда појава мотике и жрвњева указује на промену у економици насеља, односно на пораст пољопривредних активности у овом периоду.</s><s>Коцофени–Костолац култура је на Бубњу временом еволуирала, што је регистровано у различитој заступљености појединих стилско-типолошких карактеристика кроз хоризонте, као и појавом нових.</s><s>Током своја три хоризонта, носиоци ове културе развили су и извесне афинитете према неким орнаментима, односно издвојиле су се тзв. „локалне карактеристике” културе (вертикалне траке, начињене од паралелних хоризонталних или благо лучних линија), које ће бити део керамичког инвентара и наредног културног слоја.</s><s>Према стилско-типолошким особинама керамичких налаза, културни слој IV одговара другој, а нарочито трећој фази Коцофени културе у Олтенији, затим налазима из Остриковца, фазама IIа и IIb раног бронзаног доба у југоисточној Бугарској, Дикили Таш III фази, као и фази Ситагрои Va.119 Коцофени култура (фазе II и III) датована је радиокарбоновом методом у широки временски дијапазон од последње трећине 34. века до средине 29. века пре н.е., док је фаза IIIА на Дикили Ташу датована у последњи квартал 4. миленијума, а у нешто познији период је опредељена и фаза Ситагрои Vа, са ширим дијапазоном, од краја 4. до средине 3. миленијума.120 Фаза IIА-B у Дубене–Саровки датована је од 29. до 26. века.121 Апсолутни датуми са Бубња показују сличне вредности.</s><s>Први и други хоризонт су датовани у последњу трећину 4. миленијума (објекти 15 и 49/93, односно објекат 42), док је трећи хоризонт опредељен у период последњег века 4. и првог века 3. миленијума (објекат 3).122 Датум из насеља Коцофени–Костолац културе на Беловодама, који указује на период последње трећине 4. миленијума и први век 3. миленијума, нешто је млађи од датума за хоризонт 1 културног слоја IV на Бубњу.123 Према апсолутним датумима из слоја IV, насеља Коцофени–Костолац културе на Бубњу егзистирала су, најшире хронолошки гледано (са вероватноћом преко 90%), у последњој трећини 4. и првом веку 3. миленијума, али судећи према вредностима апсолутних датума из претходног (слој III), као и наредног слоја (слој V), као и према Bayesian моделовању датума из слојева Jovanović 2002, 278/1-6.</s> <s>122 За ближе информације видети поглавље о апсолутном датовању слојева на Бубњу у овој књизи.</s><s>123 Borić 2009, Tab.</s><s>2; Bulatović, Vander Linden 2017, Tab.</s><s>A4; Bulatović, Kapuran 2017, Pl. 4. III–V, период егзистирања ове културе на Бубњу би се могао кориговати у време од друге половине 33. века до друге половине 31. века пре н. е.124 Интересантно је да су датуми старији од бубањских за Коцофени или костолачку културу изузетно ретки и своде се на некалибрисане датуме за костолачку културу из Пивнице и Вучедола и за Коцофени културу из Островул Корбулуија.125 Д. Николић је развој костолачке културе поделила у три фазе, од којих је најстарија фаза констатована на локалитетима у Шумадији, док се у другој фази култура проширила, када је заузимала највећу територију.126 Ослањањући се на ову поделу, насеља из IV културног слоја на Бубњу била би синхрона управо са другом фазом костолачке културе, која је приближно истовремена са другом фазом Коцофени културе.</s><s>Према стилско-типолошким одликама керамике и апсолутним датумима из најстаријег хоризонта ове културе на Бубњу, јасно се уочава да је већ у ово време дошло до формирања Коцофени–Костолац културе, а не тек у фази Коцофени III, како се раније мислило.127</s> <s>Коцофени–Костолац култура обележила је дуже раздобље позног енеолита на централном Балкану, с обзиром на стратиграфију и датуме културног слоја IV на Бубњу, али и на многе друге локалитете у Тимочкој крајини, јужном и централном Поморављу.</s> <s>стратиграфски дефинисан, означен као културни слој V, чинио је слој светломрке компактне земље, који је био веома лоше очуван, односно испресецан и оштећен</s> <s>између осталог и гробовима из раног Новог века, па није дао много поузданих стратификованих затворених целина (Сл. 19).</s> <s>124 Bulatović, Gori, Vander Linden, у штампи.</s><s>125 Bulatović, Vander Linden 2017, Tab.</s><s>A4.</s><s>Изнад њега се налазио површински слој растресите мрке земље, који је у северном делу сонде достизао дебљину и до 1 m. У овом слоју су евидентирани налази из свих периода присутних на локалитету, укључујући и рецентне, што се може објаснити интензивним активностима на локалитету у новије време, као што су постављање бетонске базе, изградња пруге, изградња асфалтног пута и др.</s> <s>Иако су стилско-типолошке карактеристике налаза, као и апсолутни датуми из овог слоја показали да је слој садржавао налазе две различите културе, као и да се формирао у периоду од око једног миленијума, није било могуће дефинисати са сигурношћу два различита културна слоја, односно повући јасну линију између њих, мада су постојале неке индиције за то, нарочито у сонди 1.</s> <s>Затворене целине у доњем нивоу слоја јесу објекти 40, 83, 84/99/109, а у горњем, објекти 1 и 75.</s><s>Напомињемо да је апсолутним датумом и стилско-типолошким карактеристикама керамике из објекта 91, који се уочавао једино у нивоима хоризоната 1 и 2 културног слоја IV, установљено да и он припада културном слоју V (и то млађем хоризонту), из којег је, очито, био укопан, мада то није регистровано на терену, вероватно јер се налазио на самој јужној граници ископа.</s><s>Објекат 1 чинио је плитки укоп испуњен животињским костима, керамиком и другим налазима, а објекте 40 и 76 чиниле су групе речних облутака и керамичких уломака, остаци полуукопаног правоугаоног стамбеног објекта означени су као објекат 83, док је једна дубока отпадна јама обележена као објекат 84/99/109. доњи ниво културног слоја V</s> <s>Керамичке налазе из објеката доњег нивоа културног слоја V, карактеришу елементи Коцофени–Костолац културе, као што су зделе увученог обода, низови кружних отисака (Т.</s><s>VI/16), линцен аплике, метличасти орнамент, затим тзв. локални елементи Коцофени–Костолац културе, које чине вертикалне траке, начињене од паралелених хоризонталних или лучних урезаних линија, и мотиви густе мреже, као и нови елементи у виду форме посуде која подсећа на тзв. терине, карактеристичне за вучедолску културу (oбјекат 83), затим грубљих посуда чија је горња страна обода украшена низом кружних или овалних удубљења, масивних језичастих дршки са низом овалних удубљења, троугаоних пластичних наставака на ободу, као и рељефних мотива који подсећају на вучедолски дуборез (Т.</s><s>VI/14).</s><s>Неки од ових елемената појавили су се у најмлађем хоризонту претходног слоја, што, такође, указује на извесну еволуцију форми и орнамената из Коцофени–Костолац културе.</s><s>У доњим партијама слоја, ван објеката, констатовани су, такође, фрагменти који одговарају Коцофени–Костолац култури, мада је реч махом о тзв. локалним елементима који су карактеристични за овај регион, као што су орнаменти у виду вертикалних трака, начињених од паралелних хоризонталних или лучних урезаних линија (Т.</s><s>VI/6, 10, 12), и мотив густе мреже, начињене од укрштених линија (Т.</s><s>VI/1, 7, 9, 15, 17).</s><s>Поред ових елемената видљиви су утицаји вучедолске културе (рељефни орнаменти у виду текуће цикцак линије и метопских поља, утиснуте вертикалне, паралелне, таласасте линије Т.</s><s>VI/14), али су уочене и неке форме посуда које до тада нису биле познате.</s><s>Реч је о полулоптастим зделама са ободом профилисаним у облику слова Т, чија је горња површина украшена ромбоидима испуњеним густом мрежом, или паралелним таласастим линијама (Т.</s><s>VI/1-3).</s><s>Поред ових здела, јављају се и даље полулоптасте зделе заравњеног обода, познате још из првог хоризонта IV културног слоја, с тим што је украс на ободу сада комплекснији, па се уместо паралелних косих или попречних линија, јављају низови шрафираних ромбова (Т.</s><s>VI/4).</s><s>Такве посуде са шрафираним ромбовима или ромбовима испуњеним густом мрежом, познате су већ од последњег хоризонта IV културног слоја.</s><s>У V културном слоју се јављају и зделе танких зидова, увученог обода, украшене кружним жиговима, или геометријским сликама испуњеним густом мрежом са инкрустацијом, а такве зделе, са сличним мотивима, забележене су и на локалитетима раног бронзаног доба у западној Бугарској.128 Ови мотиви, као и зделе са украшеним ободом, профилисаним у виду слова Т, регистроване су на Великој хумској чуки (сонда I/16с, објекат 6а), затим у једном пепелишту на Бубњу приликом старих ископавања, као и на локалитетима раног бронзаног доба у Бугарској.129 Посуде са профилацијом обода у облику слова Т, као и орнаменти у виду густе мреже, познати су и са локалитета раног бронзаног доба у јужној Румунији.130</s> <s>Захваљујући, управо, налазима са стилско-типолошким особинама керамике идентичне оној из културног слоја V на Бубњу (зделе са косо засеченим или са Т профилисаним ободом, зделе са вишим коничним вратом, орнаменти у виду дубоко урезаних или утиснутих мотива, као што су концентрични кругови и мрежама испуњена четвртаста поља), које је М.</s><s>Гарашанин евидентирао приликом ископавања локалитета Бубањ и Велика хумска чука, он је пре више деценија дефинисао посебну културну групу позног енеолита, Бубањ–Хум II.131 Нажалост, због лоше очуване стратиграфије у тим хоризонтима локалитета ни тада није било могуће установити њен прецизан стратиграфски положај на Бубњу, а од затворених целина из ове културе са старих ископавања, констатована је једино јама–пепелиште у сонди IId из 1955. године.132 128 Alexandrov 1995, Fig.</s><s>8/111; Alexandrov 2007, Pl. IX/10.</s><s>Трајковић-Филиповић 2015, кат. бр. 215-216. 131 Гарашанин 1958a, 239; Гарашанин, Ђурић 1983, 14. 132 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 67, кат. бр. 215-218.</s><s>О овој култури није се много писало у протеклих неколико деценија, а малобројни објављени радови односе се махом на налазе из јужног Поморавља и западне Бугарске и њихове међусобне културно-хронолошке односе.133 Наиме, осим приликом нових ископавања на Бубњу, чији су резултати објављени у овој књизи, керамички налази који одговарају овој култури констатовани су, у међувремену, и на Великој хумској чуки, углавном у прилично поремећеном слоју или девастираним објектима,134 али и у једном делимично очуваном (стамбеном) објекту, који је садржавао посуде налик на терине, зделе са ободом профилисаним у облику слова Т, док су од орнамената констатоване вертикалне траке, начињене од паралелених урезаних линија, цикцак линије, жигосани кругови, троуглови испуњени густом мрежом, дакле, сви елементи карактеристични за Бубањ–Хум II културу.135 Осим на Бубњу и Великој хумској чуки, типични налази ове културе забележени су у зони ставе Јужне и Западне Мораве (Прасковче),136 и, како је већ поменуто, у западној Бугарској (Багачина, Перник, Радомир–Вахово, Софијско поље),137 а слични налази (мрежасти орнаменти у комбинацији са вертикалним или хоризонталним тракама, начињеним од густо урезаних паралелних линија или цикцак линијама, затим цикцак линије у негативу, окружене мрежасто шрафираним троугловима и др.), регистровани су у централном и јужном Поморављу (Медијана, Остриковац, Јеленац, Макрешани, Бобиште),138 затим јужној Румунији (Одаjа Туркулуи, Говора Сат),139 у Тракији (Дубене, Езеро, Михалич, Караново, Јунаците),140 на северној Егејској обали (Ситагрои, Дикили Таш),141 али и на западном и југозападном Балкану.142 Поменути налази констатовани ван територије јужног Поморавља и западне Бугарске своде се на мрежасти орнамент или траке начињене од паралелених густих линија и немају остале елементе карактеристичне за Бубањ–Хум II културу (Т профилисане зделе, правоугаони наставци на ободу украшени мрежастим мотивом и др.), осим у Ситагрои, Одаја Туркулуи и у Маличу IIIa,143 где се са тако украшеном керамиком јављају и зделе Т профилације, мада неукрашене.</s><s>Остала керамика са ових локалитета веома је слична керамици констатованој у последњем хоризонту IV културног слоја на Бубњу и оној из објеката из истог слоја, тј. керамици за коју смо поменули да је нарочито омиљена у овој регији у позној Коцофени–Костолац култури, али се задржала и у Бубањ–Хум II култури.</s><s>Доњи ниво слоја V на Бубњу се према апсолутним датумима из два објекта (83 и 40) хронолошки опредељује у време од почетка 31. до почетка 29. века.144 Примећено је, међутим, да у овим објектима недостају типични налази за БубањХум II културу, као што су зделе са Т профилацијом обода и зделе увученог обода украшене жиговима у виду концентричних кругова, које јесу констатоване у слоју V, али изван објеката, што би значило да се ови налази хронолошки не уклапају у временски период добијен 133 Alexandrov 1995, 264-266; Alexandrov 2007, 228-231; Nikolova 1996, 88-89; Bulatović 2011; Булатовић, Станковски 2012, 315-321; Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 51-52. 134 Булатовић, Станковски 2012, Tab.</s><s>I; Булатовић, Милановић 2015, T. III/45-54. 135 Налази из објекта нису објављени.</s><s>Ископавања на Великој хумској чуки трају континуирано од 2014. године, а обавља их Археолошки институт Београд у сарадњи са Народним музејем у Нишу.</s><s>137 Гарашанин, Ђурић 1983, 14; Alexandrov 1995, Fig.</s><s>7/94-105; 8/110-118; Alexandrov 2007, Pl. VII-IX.</s><s>138 Галовић 1959; Jevtić 1975, 26–28; Стојић 1989; Стојић, Чађеновић 2006, T. LX-LXV; Булатовић, Јовић 2010, T. 140 Георгиев et al. 1979; Градев 1982, кат. бр. 416-417; Лещаков 1992, T. 16, 26 36; Nikolova 1996; Nikolova 1999, 202-206. 144 Bulatović, Gori, Vander Linden, у штампи. датумима из објеката.</s><s>Такви налази су, како је већ поменуто констатовани у затвореној целини на оближњем локалитету Велика хумска чука, у објекту 6а, који је датован у период од краја 29. до почетка 26. века (са вероватноћом од 95,4 %, или од почетка 27. до краја 26. века са вероватноћом од 68,5 %),145 па би овај датум могао хронолошки да детерминише и поменуте налазе који потичу изван објеката у слоју V на Бубњу.</s><s>У том случају, Бубањ–Хум II култура на Бубњу могла би се најшире датовати у време од почетка 31. до почетка 26. века.</s><s>С друге стране, ови различити датуми, као и разлике у стилско-типолошким одликама керамике из објеката и из слоја указују на постојање две фазе ове културе.</s><s>Старијој фази, која би се могла дефинисати и као прелазна фаза из Коцофени–Костолац културе у Бубањ–Хум II културу, би припадали објекти из слоја V и неки налази из слоја, док би млађој, нестратификованој фази припадали налази из слоја V, који су сасвим сигурно млађи, судећи према апсолутним датумима са Велике хумске чуке и чињеници да ових налаза нема у објектима из слоја V. Старију фазу карактерише керамика чији су елементи познати већ из претходног слоја IV, односно Коцофени–Костолац културе, с тим што је реч, махом, о тзв. локалној Коцофени–Костолац керамици, која је била омиљена у ширем региону, карактеристична по орнаментима у виду вертикалних трака, формираних од паралелних хоризонталних линија, и геометријским мотивима, испуњеним густом мрежом, често са белом инкрустацијом.</s><s>Први мотив би се у потпуности могао дефинисати као локални, јер се веома ретко јавља на локалитетима Коцофени–Костолац културе ван јужног Поморавља, док је мотив густе мреже, иако се јавља на многим локалитетима на Балкану, назван „локалним”, јер није био заступљен на локалитетима костолачке културе, а чини се да ни на локалитетима Коцофени културе није заступљен у оној мери као у јужном Поморављу.</s><s>Ову фазу карактерише и недостатак орнамената изведених у фурхенштих техници, али и елемената на основу којих је М.</s><s>Гарашанин дефинисао ову културу.</s><s>Иако орнамент у виду цикцак линије у негативу није констатован у затвореним целинама, нити у слоју V на Бубњу, као ни на Великој хумској чуки, он је укључен у анализу стилско-типолошких одлика ове културе и односа са другим истовременим културама, јер се, иако потиче из претходног периода, јавља и на локалитетима хронолошки паралелним са локалитетима Бубањ–Хум II културе.</s><s>С обзиром на неке елементе задржане из претходне културе, и неке нове, који нису забележени у Коцофени–Костолац култури, као и на недостатак елемената карактеристичних за Бубањ–Хум II културу, ова фаза би се могла дефинисати и као прелазна фаза између Коцофени–Костолац културе и БубањХум II културе.</s><s>Овој фази би културно-хронолошки одговарало насеље из позног енеолита констатовано на локалитету Поље у Глоговцу код Беле Паланке, где су констатовани налази који подсећају на Коцофени–Костолац културу (низови овалних или тачкастих убода, понекад са инкрустацијом, цикцак паралелне линије, зделе заравњеног обода, украшеног косим урезима, недостатак фурхенштиха), заједно са орнаментима изведеним у техници тзв. дубореза, који подсећа на вучедолску културу.146 Уз насеље је регистрован гроб у који су похрањена три згрчена покојника, датован у време од краја 29. до почетка 27. века,147 што је мало млађе од датума из старије фазе Бубањ–Хум II културе на Бубњу.</s><s>Керамика сличних стилско-типолошких карактеристика као она из старије фазе Бубањ–Хум II културе, констатована је на многим локалитетима широм Балкана, од којих ће о онима који су апсолутно датовани бити више речи.</s><s>У пећини Одмут у Јадранском залеђу, у слоју VI откривена је керамика украшена цикцак линијама у негативу, цикцак линијама у дуборезу, мотивом рибље кости, а слој је датован у време 3090–2690. пре н. е.148 Слична керамика констатована је у вучедолској култури у преткласичној и класичној фази, 145 Bulatović, Gori, Vander Linden, у штампи.</s><s>147 Лазић, Љуштина 2017, 130, сл. 4; Bulatović, Gori, Vander Linden, у штампи.</s><s>148 Nikolova 1999, 403.</s> <s>између које се могу према апсолутним датумима определити у период краја 4. и прве трећине 3. миленијума,149 а слично се датује и слој Vа у Ситагрои (крај 4. и прва половина 3. миленијума).150 Дикили Таш IIIА, у којем се јавља један примерак керамике украшен цикцак линијом у негативу, датује се у нешто ранији период, у последњи квартал 4. миленијума, док се слој IIIB, у којем се у већем броју јавља керамика украшена густом мрежом или цикцак линијом у дуборезу, датује у време од краја 4. миленијума.151 Орнаменти у виду цикцак траке у негативу и мотива густе мреже, у великом броју су заступљени и у фази Дубене IIB, која је датована (IIА–IIB фаза) у период од средине 29. до краја 27. века,152 дакле, хронолошки укључује и време старије и млађе фазе културе Бубањ–Хум II, мада морамо напоменути да у фази IIB у Дубену недостају елементи карактеристични за млађу фазу Бубањ–Хум II културе, као што су зделе Т профилације, зделе украшеног увученог обода или зделе са правоугаоним пластичним наставцима на ободу.</s><s>На Езеру је керамика украшена мотивима густе мреже присутна од XI хоризонта, а најмногобројнија је у хоризонтима VIII–VI.</s><s>Фрагмент украшен идентично као фрагмент из слоја 16 у Дикили Ташу, фаза IIIА (цикцак линија у негативу коју формирају троуглови испуњени пунктирањем), констатован је у хоризонту XIII на Езеру.153 Хоризонт XIII се, најшире, опредељује у последњу трећину 4. и прву половину 3. миленијума,154 а хоризонти VIII–VI су доста широко датовани, али би се најпре могли определити у период краја 4. и прве трећине 3. миленијума.155 Постоји само један датум за хоризонт XI, који указује на период последњег века 4. и првог века 3. миленијума.156 Мотив густе мреже везује се и за фазу III Коцофени културе у Олтенији, која је датована у последњи квартал 4. и почетак 3. миленијума.157 Наведени датуми, чини се, указују да се мотив густе мреже најпре појавио на територији Коцофени културе, а затим је прихваћен на југу, на територији КоцофениКостолац културе, као и на истоку, али и западу, где је преко костолачких заједница наслеђен у вучедолској култури.</s> <s>С друге стране, мотив цикцак линије или ромбова у негативу, формираних од низова троуглова, познат је још из позне костолачке културе,158 односно КоцофениКостолац културе,159 а преузет је као чест мотив у вучедолској култури.</s><s>Најстарије датовани локалитети на којима су констатовани ови мотиви, датују се у период последњег квартала 4. миленијума и почетак 3. миленијума (Беловоде, Гомолава IIIb),160 па би порекло овог орнамента требало тражити управо у овој култури, односно на територији јужне Паноније и Поморавља.</s><s>Дистрибуцију овог мотива на запад и југозапад вероватно су шириле заједнице блиске вучедолској култури, мада се уз овај мотив, на удаљенијим локалитетима који не припадају вучедолској култури (Одмут VI, Малич IIIа, Дикили Таш III, Ситагрои Vа и др.), често јављају и елементи карактеристични за КоцофениКостолац културу, што би могло да укаже на интензивне контакте заједница позне Коцофени–Костолац културе са културама на југу Балкана.</s><s>За разлику од старије, млађу фазу Бубањ–-Хум II културе из културног слоја V на Бубњу, карактеришу форме керамике у виду полулоптастих здела са ободом 149 Durman, Obelić 1989; Nikolova 1999, 403. 151 Maniatis et al. 2014.</s> <s>160 Nikolova 1999, 402; Borić 2009, Tab.</s><s>2; Bulatović, Vander Linden 2017, Tab.</s><s>A4. профилисаним у виду слова Т, чија је горња страна орнаментисана, као и зделе танких зидова увученог обода, а од орнамената су карактеристични геометријска поља испуњена густом мрежом, урезане цикцак линије, жигови у облику концентричних кругова, бела инкрустација као испуна урезаних и утиснутих орнамената и др. Поред ових елемената, јавља се и керамика са дуборезним орнаментима (обично цикцак, односно таласаста линија).</s><s>Овај инвентар млађе фазе Бубањ–Хум II културе могао би се допунити налазима из поменуте датоване затворене целине са Велике хумске чуке, где су поред наведених елемената констатоване и амфоре дугог цилиндричног врата, украшене урезаном цикцак линијом испод обода, посуде оштрије профилације трбуха налик теринама, зделе проширеног, косо засеченог обода, украшеног косим урезаним линијама, полулоптасте зделе са пластичним наставцима на ободу чије су горње површине украшене утиснутим концентричним круговима са пунктираним централним пољем или троугловима испуњеним густом мрежом, веће посуде чија је горња површина обода украшена овалним удубљењима, керамика украшена вертикалним тракама формираним од хоризонталних паралелних линија и др. Форма амфоре дугог цилиндричног или благо левкастог врата и зделе косо засеченог обода, чија је горња површина украшена урезима, познате су из Коцофени–Костолац културе, као, уосталом, и орнаменти у виду вертикалних трака, начињених од паралелних линија, односно мотив густе мреже.</s><s>Орнамент у виду цикцак линије, израђене у дуборезу, који, без сумње, представља утицај ране вучедолске културе, познат је из објеката културног слоја V, односно старије фазе Бубањ–Хум II културе, а у старијој фази су констатоване и веће посуде, украшене по ободу низом овалних удубљења, које су регистроване и у млађој фази на Бубњу и Великој хумској чуки.</s><s>Нове керамичке форме у овој фази јесу зделе са Т профилисаним украшеним ободом, зделе увученог обода, који је често украшен жигосаним орнаментима, зделе са правоугаоним пластичним наставцима на ободу (мада се већ у старијој фази појавила посуда са мањим троугаоним наставком на ободу) и посуде оштрије профилације типа терине, које би могле представљати еволуирани облик здела S профилације из Коцофени–Костолац културе.</s><s>У овој фази су се као орнамент појавили жигосани концентрични кругови, често са пунктираним или мрежасто шрафираним централним кружним пољем, а мотиви густе мреже се, већином, користе за испуњавање мањих геометријских мотива (кругови, троуглови, ромбови), а много ређе за украшавање широких поља, као што је био случај у претходном периоду.</s><s>Ови мотиви су заступљени углавном на горњим површинама Т профилисаних обода здела, или пластичних правоугаоних наставака на ободу здела, затим испод обода здела увученог обода, као и на труху посуда.</s><s>За разлику од керамике старије фазе Бубањ–Хум II културе, која је имала аналогије широм Балкана, керамика карактеристична за млађу фазу концентрисана је, углавном, на јужно Поморавље и западну Бугарску, а слични налази регистровани су спорадично на јужном делу Балкана и у Мунтенији.</s> <s>У Мунтенији се ова орнаментика, тзв. Рункури тип (Runcuri), јавља са зделама Т профилисаног обода, али неукрашеног, а датује се у прву половину 3. миленијума.161 Она, међутим, није бројна у тој мери да би се ова територија разматрала као евентуална матична територија са које се ова керамика проширила на централни Балкан.</s><s>У јужном Поморављу, ова керамика се јавља на Бубњу, Великој хумској чуки и Прасковчу, а у западној Бугарској, у зони ушћа реке Лом (Багачина) и у доњем току реке Искер (Окол Глава, Чуковец), а сличне форме и орнаменти познати су из долине Пчиње у северној Македонији (Пелинце), али и даље ка југу, у јужној Албанији (Малич IIIа) и на Егејској обали (Ситагрои Vb, Хагиос Мамас, Крицана, Аксиохори, Кастанас).</s><s>161 Bajenaru 2014, 323.</s> <s>Зделе са ободом профилисаним у виду слова Т, који је, међутим, неукрашен, спорадично су присутне и у неким културама раног бронзаног доба у Панонији (МакоКосихи Чака), заједно са керамиком украшеном урезаним ромбовима и троугловима испуњеним густом мрежом.162 Датовање ове културе везује се за период 2800/27002500/2300. године.163</s> <s>Хоризонт Ситагрои Vb датује се у период 26–24/23 века, дакле нешто касније од датума Бубањ–Хум II културе са Велике хумске чуке.164 Интересантно је да се и у долини Вардара зделе са Т профилисаним ободом, али неукрашеним, јављају на неколико локалитета (Хагиос Мамас, Кастанас, Aксиохори, Крицана), негде чак заједно са другом карактеристичном керамиком (зделе са правоугаоним наставцима на ободу, орнаменти у виду цикцак траке у негативу, окружени троугловима шрафираним густом мрежом, зделе увученог обода, украшене висећим троугловима, шрафираним густом мрежом и др.), али је чињеница да се сви наведени локалитети датују у последњи квартал 3. и почетак 2. миленијума, што је знатно ниже од Бубањ–Хум II културе на централном Балкану.165 Слична ситуација забележена је и на локалитету Две могиле у Пелинцу на северу Републике Македоније, где је констатована здела са Т профилисаним неукрашеним ободом, заједно са зделама са правоугаоним наставцима на ободу (такође неукрашеним), а локалитет је датован у период 24–23. века.166 Хоризонт Малич IIIа, у којем су констатоване зделе Т профилисаног неукрашеног обода, заједно са керамиком украшеном орнаментима у виду густе мреже, М.</s><s>Коркути опредељује пре 2650. године пре н.е.,167 док се, с друге стране, хоризонт Малич IIIб синхронизује са Арменохори културом, Белотић – Бела Црква културом и Бубањ–Хум III културом.168 Међутим, у хоризонту IIIа налазио се велики број пехара са две дршке које прелазе обод, који је карактеристичан за Арменохори културу, а слични пехари са дршкама које су у равни са ободом или незнатно прелазе обод су карактеристична форма у Бубањ–Хум III култури.</s><s>Осим пехара, у Арменохори култури су заступљене и друге форме посуда из Малича IIIа, као што су зделе S профилације са језичастим дршкама на рамену или полулоптасте зделе са широким тракастим дршкама на ободу.</s><s>Проблем је што се све наведене културе са којим је керамика из Малича IIIа упоређена, датују у другу половину 3. миленијума, дакле, знатно касније од периода у који Коркути опредељује Малич IIIа хоризонт.169 С друге стране, М.</s><s>Коркути синхронизује Малич IIIа хоризонт са хоризонтом Совјан 8, који је, међутим, у међувремену датован у последњу трећину 3. миленијума,170 дакле, слично као и налазишта Арменохори и Бубањ–Хум III културе.</s><s>Занимљиво је што се у овом хоризонту у Маличу јавља, додуше веома спорадично, керамика са карактеристикама Коцофени–Костолац културе, па се поставља питање да ли је та керамика упад из неког старијег хоризонта (мада је, додуше, стилско-типолошки млађа од налаза из претходног хоризонта IIб на Маличу)171 или се задржала у употреби на југу Балкана знатно дуже него на северу.</s><s>Из поменутих разлога, понуђену хронологију за Малич III треба прихватити са резервом, док се не буде располагало серијом апсолутних датума са овог локалитета.</s> <s>Анализа апсолутних датума са локалитета на којима је констатована керамика сличних одлика као керамика културе Бубањ–Хум II, указује да се ова керамика у Мунтенији и Панонији датује приближно исто, или нешто млађе него на Бубњу и Великој хумској чуки, док се на локалитетима на јужном Балкану датује у извесно млађи период, у другу половину 3. миленијума.</s> <s>Чини се, међутим, да дубље посуде (зделе) у позној фази Коцофени културе на локалитетима у Олтенији имају све развојне фазе обода карактеристичног за Бубањ–Хум II културу, од косо засеченог обода, проширеног са унутрашње стране, карактеристичног за Коцофени културу, до обода профилисаног у облику слова Т.172 Узевши то у обзир, као и чињеницу да су многи елементи Бубањ–Хум II културе наслеђени управо из Коцофени културе, претпоставља се да су и зделе обода профилисаног у облику слова Т настале еволуцијом здела са засеченим ободом.</s><s>Ову претпоставку би могло да потврди и датовање II–III фазе Коцофени културе у период последњих векова 4. и почетак 3. миленијума,173 што је раније и од Рункури керамике у Мунтенији, и од Мако-Косихи Чака културе у Панонији, као и од млађе фазе Бубањ–Хум II културе у Поморављу.</s><s>Изненађује једино чињеница да овај елемент за сада није констатован у старијој фази Бубањ–Хум II културе на Бубњу, што би било очекивано, с обзиром да је она нешто млађа од III фазе Коцофени културе, а претходи млађој фази Бубањ–Хум II културе.</s><s>Поред керамике, у доњим партијама културног слоја V регистровани су и артефакти од окресаног и глачаног камена (секира), дискоидни и биконични пршљенци од печене земље, пирамидални тег од печене земље, малобројни делови камених жрвњева, као и део алатке од бакра, квадратног пресека.</s><s>У односу на претходни слој, у овом је констатовано много мање типова пршљенака.</s><s>Сличне алатке од бакра евидентиране су на Гомолави у слоју костолачке културе,174 и на Езеру.175 Када се узму у обзир сви датуми и стилско-типолошке одлике керамике са поменутих локалитета и њихова заступљеност на сваком локалитету појединачно у односу на керамику са другачијим одликама, као и дистрибуција ове керамике на Балканском полуострву стиче се утисак да је ова керамика настала на подручју централног, односно североисточног Балкана еволуцијом форми и орнаменталних мотива Коцофени–Костолац културе, уз известан утицај вучедолске културе, који је у то време био интензиван у многим културама на Балкану.</s> <s>Начин дистрибуције ове керамике на југ није јасан, као ни природа и интензитет контаката заједница у Поморављу и западној Бугарској, са заједницама у долини Пчиње и Вардара, на северној Егејској обали, или у залеђу јужне Јадранске обале.</s><s>У сваком случају, на основу ове мање студије и нових налаза са локалитета Бубањ и Велика хумска чука сматрамо да има довољно аргумената да термин Бубањ–Хум II култура (или културна група) остане у научној литератури као технички појам који културнохронолошки дефинише заједнице које су насељавале простор западне Бугарске (Струма, Искер, Лом) и јужног Поморавља, са долином Пчиње у првој половини 3. миленијума.</s><s>Материјални остаци ове групе видљиви су на локалитетима у јужној Албанији и доњем току Вардара, као и северној Егејској обали и у нешто млађем периоду, али, бар за сада, порекло ове керамике није у потпуности дефинисано, а поготово разлози због којих је она доспела тако далеко на југ.</s> <s>М.</s><s>Гарашанин, који је дефинисао ову културу на основу резултата ископавања локалитета Бубањ и Велика хумска чука 50-их година прошлог века имао је слично 174 Petrović, Jovanović 2002, 282-283/1-20. мишљење о пореклу ове културе, с тим што је претпоставио да су њени носиоци дошли из Олтеније у унутрашњост Балкана захваљујући кретању номадских сточара.176 Исти аутор, чак, помиње могућност да је ова култура, заправо, локална варијанта позне Коцофени културе (фаза III),177 с чим се не слаже С.</s><s>Алеxандров, сматрајући да у Бубањ–Хум II култури нема других карактеристичних елемената Коцофени културе.178 Алеxандров се, међутим, слаже да је у 3. миленијуму на територији југозападне Бугарске и југоисточне Србије егзистирала иста култура, чији се почеци могу уочити још почетком раног бронзаног доба (EBA I) према хронологији која се користи у Бугарској, што одговара позном енеолиту према српској хронологији.179 И други аутори који се баве овом проблематиком уочили су извесно културно јединство на овој територији, те да би се ова територија и терминолошки објединила у овом периоду, за ову културу предложен је назив Бубањ–Хум II – Багачина – Пелинце I културни хоризонт.180 Након више деценија, после нових истраживања на Бубњу и Великој хумској чуки, као и локалитета у западној Бугарској и на југу Балкана, заиста се могу истаћи неоспорне везе између култура Бубањ–Хум II и Коцофени–Костолац, као и важна улога Коцофени–Костолац културе у формирању Бубањ–Хум II културе, али и њен известан утицај у културама раног бронзаног доба на егејској обали, долини Вардара и Јадранском залеђу.</s><s>Још је рано, међутим, на овом степену истраживања доносити озбиљније закључке о природи и интензитету интеракција заједница које су носиоци ових култура на југу Балкана, са заједницама из Олтеније и централног Балкана. горњи ниво културног слоја V</s> <s>У горњем нивоу културног слоја V, којег је чинила беличаста земља, веома слична оној у доњим партијама слоја, па их је било немогуће одвојено дефинисати констатована су два објекта (1 и 75), а према стилско-типолошким одликама сва керамика из објеката, укључујући и слој припада Бубањ–Хум III култури.</s><s>Подсетићемо да је уочено да овој култури припада и објекат 91, који је регистрован само у хоризонтима 1 и 2 културног слоја IV, али су стилско-типолошке одлике керамике и апсолутни датум из овог објекта указали да припада млађем периоду, тј. Бубањ–Хум III култури.</s><s>Ова култура дефинисана је у другој половини прошлог века од стране М.</s><s>Гарашанина, а њена главна карактеристика су пехари са две дршке које незнатно прелазе обод суда, непознати у претходном периоду.181 Керамику ове културе на Бубњу, осим двоухих пехара (Т.</s><s>VII/7, 8, 9?), углавном чине полулоптасте зделе, са троугаоним или правоугаоним пластичним наставцима на ободу (Т.</s><s>VII/1, 2, 5), широке дршке тракастог или овалног пресека (Т.</s><s>VII/5, 6), а од орнамената, осим пластичних наставака карактеристична су пластична ребра (Т.</s><s>VII/13), зарези или отисци врха прста по врху или испод обода (Т.</s><s>VII/3, 11, 12), односно урезивање у виду цикцак линије или троуглова, често у комбинацији са пунктирањем (Т.</s><s>VII/4).</s><s>На једном фрагменту је констатован пластични орнамент у виду вертикалног ниског правоугаоног ребра по којем су попречно урезане паралелне хоризонталне линије, односно жлебови (Т.</s><s>VII/10), који неодољиво подсећа на мотив вертикалних трака испуњених урезаним паралелним хоризонталним линијама, добро познат још из културног слоја IV.</s><s>Декорација се, дакле, своди на пластичне украсе, а урезани урнаменти су прилично ретки, али постојећи мотиви подсећају на орнаментику из 176 Гарашанин, Ђурић 1983, 14-15.</s> <s>181 Гарашанин 1958a. претходног слоја, а понекад се јавља и инкрустација (Т.</s><s>VII/3), која је евидентирана у овој култури и приликом ранијих ископавања овог локалитета.182 Мотив паралелних ширих урезаних линија, које подсећају на жлебове, али без пластичног ребра, регистрован је и на пехарима типа Јунаците, са ранијих ископавања на Бубњу, које су аутори определили у бронзано доба – група Јунаците.183 Још једна неуобичајена керамичка форма регистрована је приликом старих ископавања Бубња, а реч је о полулоптастом пехару на коничној шупљој нози, украшеном цикцак линијама и пунктирањем, са белом инкрустацијом.184 Посуде готово идентичне форме и орнаментике откривене су у Панчеву, Токолу и Пелинцу,185 а пехари сличне форме, али много богатије орнаментике регистровани су у вучедолској и поствучедолским културама, као што су Мако–Косихи Чака и ВинковциШомођвар.186 Ова форма пехара позната је и у Троји I.187 За Бубањ–Хум III културу, како је већ наведено, карактеристична је појава тзв. двоухих пехара, који нису били познати у претходном периоду.</s><s>Ови пехари се у мањем или већем броју јављају у приближно истом периоду (средина, односно друга половина 185 Bándi 1984, T. XXX/4; Schreiber-Kalicz 1984, Tab.</s><s>XXXIV/5-6; Трајковска 1995, кат. бр. 45; Grčki-Stanimirov 1996, 3. миленијума) у свим регијама на централном Балкану, укључујући и јужну Панонију и северну Грчку.</s><s>Ови пехари у различитим варијантама – здепасте или виткије форме; са дршкама које надвисују обод или које су у равни са ободом, односно само га незнатно надвисују; ширег или ужег отвора и др. – присутни су у Помурешју (Винковци–Шомођвар, Моришка група, Перјам–Печика група), на централном Балкану (Белотић–Бела Црква, Бубањ–Хум III, Перник), у источној Босни (Гласинац), у доњем Повардарју, Пелагонији и регији између Преспанског и Вегоритис језера (Арменохори култура).</s><s>Ипак, форма двоухих пехара Бубањ–Хум III културе је специфична и разликује се од истих форми из других култура.</s><s>За разлику од двоухих пехара здепасте форме са дршкама које незнатно прелазе обод, које су карактеристичне за Бубањ–Хум III културу, у Белотић–Бела Црква култури констатован је само један двоухи пехар али много ширег отвора,188 који више личи на зделу, док се у Винковци–Шомођвар култури они ретко јављају, а форма им је витка са дугим цилиндричним вратом и дршкама које полазе испод обода.189 У моришкој, односно Перјам–Печика култури форме пехара су здепастије од винковачких, додуше не као у Бубањ–Хум III култури, али им је обод махом разгрнут,190 што их разликује од примерака из Бубањ–Хум III културе.</s><s>Двоухи пехари су веома заступљена форма посуде у Арменохори култури, а јављају се у варијантама од скоро лоптастих, до примерака са лоптастим доњим делом и витким дужим коничним вратом.</s><s>Ови пехари су, међутим, карактеристични по широким дршкама тракастог пресека, и по томе што дршке поприлично надвисују обод суда.191</s> <s>Иако је о пореклу ових пехара већ више пута расправљано, услед недостатка апсолутнх датума закључак је остајао недоречен, а њихово порекло непознато.192 Према новим апсолутнм датумима са Бубња, међутим, јасно је да је Бубањ–Хум III култура егзистирала у 22–20. веку на Бубњу, док датуми са Велике хумске чуке датују ову културу већ у 25/24. век.193 Датум са Велике хумске чуке потиче из непоремећеног културног слоја, који је садржао керамику ове културе укључујући и један двоухи пехар скоро лоптасте форме.</s><s>Винковци–Шомођвар култура у којој ови пехари имају другачију форму датује се у нешто старији период 2600/2500–2300,194 с тим што није познато да ли су се ови пехари појавили у ранијим фазама ове културе, или касније.195 Моришка култура се према датумима из Мокрина датује у нешто млађи период 22–20. века, као БубањХум III култура на Бубњу.</s><s>Арменохори култура на некрополи Ксеропигадо је датована у период 25–17. века, с тим што није познато да ли је неки од датованих гробова садржавао двоухе пехаре који су констатовани на некрополи,196 а хоризонт Совјан 8, у којем се први пут на овом локалитету јављају двоухи пехари датован је у период 23–20. века.197 И на некрополи у Ранутовцу у јужном Поморављу, која судећи по стилско-типолошким одликама керамике и других налаза припада Арменохори култури, гробови са двоухим пехарима датовани су у период последњег квартала 3. и првог квартала 2. миленијума.198 Према датумима се чини да се ова форма пехара развијала приближно истовремено на територији Балкана, с извесним регионалним варијантама, али се уочава да је убедљиво најмање заступљена у Винковци–Шомођвар култури, нешто је бројнија у Моришкој, 188 Garašanin 1983, Tab.</s><s>XCIX/2.</s> <s>198 Bulatović, Gori, Vander Linden, у штампи. где се гробови са овим пехарима датују у период 22–19. односно 20–18. века,199 док је најбројнија на централном Балкану и јужније.</s><s>Њена појава на централном Балкану може се према датуму са Велике хумске чуке определити у 25/24. век, а претпоставља се да су се приближно у овом периоду појавили и у јужној Панонији.</s><s>Са локалитета у западној Бугарској, где је ова форма посуде, такође, веома заступљена (Перник, Сепарева Бања, Кондофреи) недостају апсолутни датуми, па, према форми ових пехара која је најсличнија примерцима у долини Пчиње и апсолутним датумима са локалитета где се јављају ови пехари у Тракији можемо само претпоставити да припадају приближно истом периоду, односно последњој трећини 3. миленијума.200 И из тумула раног бронзаног доба на Гласинцу, као и из Алихоџа, где су нађени такви пехари недостају датуми, али према форми пехара са Гласинца, која је најсличнија примерцима из Љуљака претпостављамо да је реч о млађој фази раног бронзаног доба, односно првом кварталу 2. миленијума.201 Осим ове форме, за остале керамичке типове, карактеристичне за Бубањ–Хум III културу, као што су полулоптасте зделе или зделе увученог обода са пластичним наставцима на ободу могу се наћи аналогије у претходном слоју, с тим што су ти наставци у Бубањ–Хум II култури били правоугаони и махом украшени.</s><s>И орнаменти у виду цикцак урезаних линија, пунктирања и вертикалних трака начињених од паралелних хоризонталних кратких линија потичу из претходног периода, а у овом периоду су констатовани у долини Пчиње, и у Понишављу,202 док су двоухи пехари Бубањ–Хум III типа, као и зделе са пластичним наставцима на ободу регистровани на територији Поморавља (Крушевац, Дреновац, Рутевац, Вртиште, Велика хумска чука, Мала Плана, Плочник, Мајур),203 Шумадије (Новачка ћуприја),204 Понишавља (Црвена Река),205 затим у западној Бугарској,206 али и у долини Пчиње и јужној Олтенији, затим централној и источној Босни.207</s> <s>Богато украшени типови керамике као што су пехари на нози представљају декоративну керамику, па је то могао бити разлог што су били дистрибуирани на ширем простору, што се не може рећи за двоухе пехаре, махом недекорисане, који сигурно нису били атрактивни у том смислу, али су, ипак, постали саставни део керамичког инвентара многих култура широм Балкана.</s><s>Постоји могућност да су се ови пехари у то време појавили због неких промена у економици, односно исхрани заједница у то време и да је управо то разлог због којег су били распрострањени на тако шитокој територији.</s><s>У сваком случају оваква дистрибуција посуда које су биле део Бубањ–Хум III културе указује на интензивне посредне и/или непосредне контакте заједница на истоку Европе, у Олтенији, Мунтенији и јужној Панонији са заједницама на централном Балкану, северној Грчкој и југоисточној Албанији.</s><s>Дистрибуција двоухих пехара показује много интензивнију интеракцију у смеру север–југ, него исток–запад, а према хронологији ових посуда, које су се у релативно кратком периоду рашириле на овој територији, као разлог за њихову тако брзу дистрибуцију не треба одбацити ни могућност миграција становништва.</s><s>200 Ови пехари су регистровани у хоризонту I у Езеру, хоризонтима I-II у Ђадову, као и хоризонтима Јунаците III и Разкопаница V, а приближно се датују у последњу трећину 3. миленијума (Detev 1981, Fig.</s><s>37; Лещаков 1992, 18, 44, 205 Булатовић, Станковски 2012, T. VIII/1. Култура Бубањ–Хум III свакако представља аутохтону културу, насталу на централном Балкану на темељима претходне Бубањ–Хум II културе, уз извесну декаденцију орнаменталних техника и мотива, али са појавом нове керамичке форме, двоухог пехара, чије порекло још увек није сасвим јасно.</s><s>На територији централног Балкана, односно Поморавља, Тимочке крајине, западне Бугарске и јужне Олтеније уочен је извесни културни континуитет од раног енеолита, који је био благо и краткорочно нарушен једино Чернавода III – Болераз – Баден феноменом.</s><s>На поменутој територији је и у раном бронзаном добу констатована слична ситуација, па су неки аутори из тог разлога предложили да се она културно-хронолошки обједини у терминолошком смислу те понудили термине као што су култура двоухих пехара,208 Бубањ–Хум III – Перник култура,209 односно Бубањ–Хум III – Перник – Пелинце II-III хоризонт.210</s> <s>Снажан утицај ове културе на млађе културе на овој територији препознатљив је по двоухим пехарима различитих варијанти, који су постали један од најзаступљенијих типова посуда средњег и позног бронзаног доба на Балкану.</s><s>На Бубњу, нажалост, нису констатоване целине из средњег бронзаног доба, мада су регистровани појединачни налази који указују на постојање културног слоја из тог периода.</s><s>Ти налази, међутим, као и налази из затворених целина са Велике хумске чуке и других локалитета омогућили су да се дефинише култура средњег бронзаног доба на централном Балкану у којој ће као керамички тип доминирати двоухи пехари различитих варијанти.211</s> <s>Um wegen unterschiedlicher Chronologien auf dem Balkan die Trennung äneolithischer Schichten auf unterschiedliche kulturelle und chronologische Einheiten der Fundstelle Bubanj zu vermeiden, die sich grundsätzlich auf drei Perioden teilen lassen, wurde in dieser Arbeit eine interne Periodisierung angewendet, die sich auf vertikaler Stratigrafie gründet, die wiederum auf Bubnj deutlich definiert wird.</s><s>Diesbezüglich wurden Schichten auf folgender Weise gekennzeichnet: Kulturschicht II (Horizonte 1˗3), Träger der Bubanj–Hum I Kultur; Kulturschicht III (Horizonte 1 und 2), Träger der Černavoda III-Boleraz-Baden Manifestationen; Kulturschicht IV (Horizonte 1-3), Träger der Coţofeni-Кostolac Kultur und Kulturschicht V (mit zwei Niveaus), Träger der Bubanj–Hum II und Bubanj–Hum III Kultur.</s><s>Die Kulturschicht V, in der zu den zwei letzterwähnten Kulturen gehörende Kleinfunde und einige Komplexe zutage kamen, konnte stratigrafisch gesehen nicht mit Sicherheit auf zwei unterschiedlichen Schichten getrennt werden.</s><s>Dies deswegen, da die gesamte Schicht durch spätere Gruben ziemlich gestört wurde.</s> <s>Die Kulturschicht III enthielt zwei Horizonte.</s><s>Hier wurden Kleinfunde und geschlossene Komplexe entdeckt, die zu Kulturmanifestationen gehören, die bedingt Černavoda IIIBoleraz–Baden genannt werden.</s><s>Im älteren Horizont dieser Schicht wurden elf geschossene Komplexe gefunden und eine große Zahl an Tonfragmenten aus dieser Periode, sowie andere Überbleibsel materieller Kultur dieser Gemeinschaft.</s><s>Im jüngeren Horizont wurden neun Komplexe gefunden.</s> <s>Beim Vergleichen der Stratigrafie und Kleinfunde dieser zwei Horizonte der Kulturschicht III merkt man einigen indikativen Details.</s><s>Der Horizont 1 enthielt viel mehr Tonfunde und andere Kleinfunde als Kulturschicht 2, dazu waren Tontypen viel unterschiedlicher als im ersten Horizont.</s><s>Doch wurden in beiden Horizonten konische und halbsphärische Schüsseln mit konischem Hals beobachtet, jedoch vielmehr im ersten Horizont.</s><s>Auf der anderen Seite trat ausschließlich im zweiten Horizont eine ähnliche Schüsselform mit kaum getrenntem Hals oder Rand auf, die als eine Nachahmung früher erwähnter Gefäße scheint.</s><s>Teller (Deckel) des Bratislava Typs wurden nur im Horizont 1 gefunden, sowie die Henkel vom Typ „ansa cornuta“.</s><s>Obwohl viel zahlreicher im ersten Horizont, treten auch im zweiten Horizont sphärische Gefäße mit kurzem zylindrischen oder konischen Hals auf, häufig mit kaneliertem Bauch und manchmal mit tunnelförmigen Henkeln.</s><s>Dasselbe gilt für andere Formen und Verzierungen, vor allem Kammstrichverzierung, die in beiden Horizonten gleich vertreten sind.</s><s>Generell bekommt man den Eindruck, dass es sich mehr oder weniger um dieselben stylistisch-typologischen Merkmale handelt.</s><s>Trotzdem sind Keramikfunde aus dem zweiten Horizont wesentlich weniger vertreten als im ersten und deswegen sind umfangreiche Vergleiche und Schlüsse ausgeschlossen, da beide hier verglichene Seiten nicht proportionell vertreten sind.</s><s>Auch eine absolute Datierung fördert den Schluss, dass der zweite Horizont nur wesentlich jünger ist als der erste.</s><s>Dies zeigt sich auch durch die vertikale Stratigrafie sowie stylistisch-typologische Merkmale beider Horizonte.</s><s>Es scheint, dass der jüngere Horizont zur Siedlungsperipherie gehört, oder dass diese Siedlung wesentlich kleiner war als die ursprüngliche.</s><s>Es war interessant festzustellen, dass in beiden Horizonten Formen vertreten sind, die für die vorige Schicht II der Träger der Bubanj–Hum I Kultur typisch sind.</s><s>Es handelt sich überwiegend um Schüsseln mit eingezogenem Rand (doppelkoniche Schüsseln mit deutlich niedrigem oberen Konus) oder konische Schüsseln mit verdickten inneren Randseiten, aber auch mit anderen Formen wie Becher mit im Randniveau ausgearbeiteten Henkelnoder mit Kanelluren dekorierten Kantharoi.</s><s>Für Elemente, die in Objekten der Kulturschicht III nur sporadisch auftreten, wie Kantharoifragmente (Objekte 96, 97 und 108) wird angenommen, dass sie wahrscheinlich der älteren Schicht gehören.</s><s>Aufgrund stylistisch-typologischer Fundmerkmale und angegebenen Parallelen ist es ausgeschlossen, die Kulturschicht III auf Bubanj ausschließlich der Černavoda III Kultur, der Boleraz Phase oder dem Anfang der Badenkultur zuzuschreiben, da Elemente aller genannten Kulturmanifestationen vertreten sind, besonders Černavoda III und Boleraz Kulturphänomene.</s><s>Aufgrund absoluter Daten aus vier Komplexen, jeweils zwei aus dem ersten und zweiten Horizont, ist es möglich, diese Schicht präziser chronologisch zu bestimmen.</s><s>Absolutchronologisch, bzw. dem Bayesian Modell folgend, kann der Anfang der älteren Siedlung auf Bubanj (Horizont 1) in die Zeit zwischen dem 35. und der Mitte des 34.</s><s>Jh. v. Chr. datiert werden, während das Ende der jüngeren Siedlung (Horizont 2) in die Zeit zwischen der Mitte des 34. und Mitte des 33.</s><s>Jh. v. Chr. zu bestimmen ist.</s><s>Dies bedeutet, dass die Träger dieser Kultur Bubanj nicht länger als etwa hundert Jahren besiedelt haben.</s><s>Diese absolute Datierung entspricht der Boleraz Phase und eventuell auch einer frühen klassischen Phase der Baden Kultur im Süden Mitteleuropas, aber auch den Daten der Černavoda III Siedlung in Drama, obwohl die Bubanj Datierung wesentlich jünger ist.</s> <s>In Kulturschicht IV, die sich oberhalb der Schicht der Černavoda III–Boleraz–BadenTräger befand, wurden geschlossene Komplexe und Funde der Coţofeni–Кostolac Kultur entdeckt.</s><s>Auf Bubanj enthielt diese Schicht drei stratigrafisch bestimmte Horizonte mit neunzehn Objekten.</s><s>Generell genommen, stylistisch-typologische Merkmale der Keramik aus den Horizonten 1-3 der Kulturschicht IV entsprechen völlig dem Coţofeni–Кostolac Kulturphänomen, das auf dem Mittelbalkan eine Symbiose der Coţofeni und Кostolac Kulturen darstellt.</s><s>Obwohl alle stylistisch-typologischen Merkmale der Keramikfunde aller Horizonte dieser Kulturschicht auf Bubanj ziemlich einheitlich sind, wurden gewisse Unterschiede beobachtet, die sich auf bestimmte Elemente in diesen Horizonten beziehen, sowie das Auftreten neuer Elemente, vor allem im letzten Horizont dieser Schicht.</s><s>Nach einer Keramikanalyse wurde festgestellt, dass Keramikformen der Kulturschicht III in der Kulturschicht IV nicht vertreten sind.</s><s>Wenige verzierte Keramikfragmente, die für die Schicht III charakteristisch sind, wie Kammstrich, gekreuzte Linien die größeren Rhomben formen, weiterhin Fischknochenornament oder doppelte plastische Bänder.</s><s>Sie gehören eigentlich schon der Coţofeni Кultur und werden in Bubanj nur im ältesten Horizont der Kulturschicht IV vertreten.</s><s>Generell und aufgrund Vertretungsgrad stylistisch-typlogischer Keramikmerkmale scheint es, dass im ersten Horizont der Kulturschicht IV auf Bubanj im Tonmaterial Elemente der Coţofeni Кultur überwiegen.</s> <s>Im Falle der Kostolac und Coţofeni Keramikelemente des Horizontes 2 der Kulturschicht IV lässt sich feststellen, dass in diesem Horizont die Kostolac Elemente überwiegen, mehr in der Verzierungsart als in Gefäßformen.</s> <s>Im dritten, bzw. jüngsten Horizont der Kulturschicht IV wurden, stylistisch-typologisch gesehen, identische Funde wie in der vorigen Schicht entdeckt, bzw. eine Symbiose der Coţofeni und Кostolac Elemente, mit gewissen stylistischen Abweichungen.</s><s>Obwohl im Horizont 3 nur wenige Tonfragmente zutage kamen, sind immer noch viele mit Netzmotiv oder vertikalen Bändern verziert, die aus horizontalen, parallelen Linien bestehen.</s><s>Es sind immer noch viele mit Inkrustation gefüllte, eingeritzte oder eingetiefte Ornamente vertreten.</s><s>Es ist interessant, dass dieses Motiv sonst auf Fundstellen der Kostolac Kultur nicht vertreten ist, kommt aber sehr häufig auf Dubene-Sarovka Keramik vor, weiterhin auf frühbronzezeitlichen Fundstellen im Südosten Bulgariens (Phasen IIB und IIC) sowie in Vučedol Kultur.</s><s>Der Raum verdehnt sich nach Süden und Osten bis Тhrakien (Еzero) und Ägäisküste (Dikili Tasch, Sitagroi, Phase Vа) und nach Westen bis zur Adria.</s><s>Neben diesen Motiven, in ungenügend geklärter Schicht zwischen den Horizonten 2 und 3, wurde auf einem Tonfragment ebenso Reliefverzierung festgestellt, die stylistisch gesehen der Coţofeni, aber auch der Vučedol Кultur nah steht.</s><s>Neben anderen Funden, wie steinbearbeitete Steine, Knochen und Geweih, die in getrennten Kapiteln dieses Buches bearbeitet werden, wurden in der Kulturschicht IV auf Bubanj auch Wirbel</s> <s>- Zusammenfassungund Stücke gebrannter Erde gefunden, Teil einer tierförmigen Figurine, Teil einer perforierten Steinaxt,eine Geweihhacke, sowie Teile einiger Wetzsteine.</s><s>Das Auftreten einer Hacke und Wetzsteine in dieser Periode weisen vielleicht auf eine Änderung in der Siedlungsökonomie hin, bzw. auf eine erhöhte Landwirtschaftsaktivität.</s><s>Aufgrund absoluter Daten der Schicht IV, existierten die Coţofeni-Кostolac Siedlungen auf Bubanj höchstwahrscheinlich (über 90% sicher) im letzten Drittel des 4. und im ersten Jahrhundert des 3. Jahrtausends v. Chr.</s><s>Doch, aufgrund absoluter Daten der vorigen (Schicht III) und der folgenden Schicht (Schicht V), sowie aufgrund Bayesian Datenmodelle der Schichte III-V, könnte die Datierung dieser Kultur auf Bubanj in die Zeit von der zweiten Hälfte des 33. bis zur zweiten Hälfte des 31.</s><s>Jh. v. Chr. umgesetzt werden.</s> <s>Die jüngste stratigrafisch definierte Kulturschicht auf Bubanj, als Schicht V gekennzeichnet, bestand aus hellbrauner harter Erde und war sehr schlecht erhalten, bzw. durchgeschnitten und beschädigt mit zahlreichen rezenten Gruben, darunter auch mit Gräbern der frühen Neuzeit.</s><s>Deswegen ergab sie nur ganz wenige stratigrafisch zuverlässige geschlossene Komplexe.</s><s>In unteren Schichtparteien umfassen geschlossene Komplexe die Objekte 40, 83 und 84/99/109 und in den oberen die Objekte 1, 75 und 91.</s><s>Кеramikfunde aus den Objekten des niedrigeren Niveaus der Kulturschicht Vwerden mit Elementen der Coţofeni–Кostolac Kultur gekennzeichnet, wie Schüsseln mit eingezogenem Rand, Reihen von runden Eintiefungen, Lienzenappliken, Kammstrich aber auch lokale Elemente der Coţofeni–Кostolac Kultur: vertikale, aus horizontalen, parallelen Linien bestehende Bänder und Netzmotive, sowie neue Elemente, die sich auf Gefäßform beziehen.</s><s>Neue Formen treten auf, wie Gefäße die Terinen ähnlich sind und für die Vučedol Kultur typisch sind, weiterhin grobe Gefäße mit dekorativen Reihen kreisförmiger und ovaler Eintiefungen auf der Oberseite, massive Henkel mit Reihen ovaler Eintiefungen und dreieckigen plastischen Endungen am Rande, sowie Reliefmotive die der Vučedol Schnitzarbeit ähneln.</s><s>Dieses Niveau wurde als eine Übergangsperiode zwischen der Coţofeni-Кostolac und der Bubanj–Hum II Kultur beschrieben, bzw. als eine frühe Phase der Bubanj - Hum II Kultur.In der Kulturschicht V treten dünnwändige Schüssel mit eingezogenem Rand auf, mit kreisförmigen Stempeln oder geometrischen, aus einem dichten Netz an Inkrustationen bestehenden Bildern, sowie Schüsseln mit verziertem und T-förmig profiliertem Rand.</s><s>Solche Schüsseln mit ähnlichen Motiven kamen auch auf frühbronzezeitlichen Fundstellen im westlichen Bulgarien zutage.</s><s>Aufgrund absoluter Daten aus zwei Objekten (83 und 40), wird das untere Niveau der Schicht V auf Bubanj chronologisch in die Zeit vom Anfang des 31. bis zum Anfang des 29.</s><s>Jh. v. Chr. bestimmt.</s><s>Trotzdem wurde beobachtet, dass in diesen Objekten Funde fehlen, die für die Bubanj–Hum II Kultur typisch sind, wie Schüsseln mit T-förmig profiliertem Rand und Schüsseln mit eingezogenem, mit kreisförmigen Stempeln verziertem Rand.</s><s>Sie wurden zwar in der Schicht V gefunden, aber außerhalb der Objekte, was darauf hinweist, dass diese Funde chronologisch nicht in den Zeitrahmen einpassen, der durch Daten aus den Objekten bekommen wurde.</s><s>Wie schon erwähnt, wurden solche Funde in einem geschlossenen Komplex auf der benachbarten Fundstelle Velika humska čuka gefunden, nämlich im Objekt 6а, das in die Zeit zwischen dem Ende des 29. bis zum Anfang des 26.</s><s>Jh. v. Chr. (mit einer Wahrscheinlichkeit von 95.4 %), oder vom Anfang des 27. bis zum Ende des 26.</s><s>Jh. v. Chr. (mit einer Wahrscheinlichkeit von 68.5 %) datiert werden kann.</s><s>Deswegen könnte dieses Datum auch Funde außerhalb der Objekte der Schicht V auf Bubanj chronologisch bestimmen.</s><s>In diesem Falle, könnte die Bubanj–Hum II Kultur auf Bubanj im breitesten Sinne in die Zeit zwischen dem Anfang des 31. und dem Anfang des 26.</s><s>Jh. v. Chr. bestimmt werden.</s><s>Auf der anderen Seite, die unterschiedlichen Daten, sowie Unterschiede in stylistisch-typologischen Keramikmerkmalen aus den Objekten und aus den Schichten weisen auf zwei Phasen dieser Kultur hin.</s><s>Der älteren Phase würden Objekte der Schicht V gehören, sowie einige Funde aus der Schicht V, während der jüngeren, unstratifizierten Phase, Funde aus der Schicht V gehören würden, die sicher jünger sind und aufgrund absoluter Daten der Fundstelle Velika humska čuka und der Tatsache, dass solche Funde in Objekten der Schicht V fehlen, bestimmt wurden.</s><s>Im oberen Niveau der Kulturschicht V mit weißlicher Erde, derjenigen in den unteren Schichtparteien sehr ähnlich und deswegen aus schwierig präzis definierbar, wurden Funde der Bubanj–Hum III Kultur festgestellt, die während der zweiten Hälfte des 20.</s><s>Jh. von M. Garašanin definiert wurde.</s><s>Das Hauptmerkmal dieser Kultur sind zweihenkelige Becher, die in der vorigen Periode unbekannt waren.</s><s>Aufgrund absoluter Daten aus drei Bubanj Komplexe, existierte die Bubanj–Hum III Kultur auf dieser Fundstelle zwischen dem 22. und dem 20.</s><s>Jh. v. Chr.</s><s>Auf der Fundstelle Bubanj wurden keine Komplexe aus der Mittelbronzezeit festgestellt, obwohl Einzelfunde zutage kamen, die auf die Existenz einer Kulturschicht aus dieser Periode hinweisen.</s><s>Diese Funde, sowie Funde aus geschlossenen Komplexen der Fundstelle Velika humska čuka und anderen Fundstellen, ermöglichten eine Definierung der Mittelbronzezeit auf dem Mittelbalkan, in der zweihenkelige Becher unterschiedlicher Varianten einen dominierenden Platz einnehmen werden.</s> <s>Апстракт: У богатој културној стратиграфији локалитета Бубањ – Ново село, као епонимног налазишта за метална доба у Србији, доскора се знало за само неколико спорадичних налаза керамике који га везују за прелазни период из бронзаног у старије гвоздено доба.</s><s>Током ревизионих истраживања из 2013. године, откривена је једна култна јама или кенотаф, која има аналогије са сличним налазима из Ђердапске клисуре.</s><s>Овај налаз се уклапа и употпуњује општу слику продора културе канеловане керамике, крајем II и почетком I миленијума пре н.е. која се ширила из правца Паноније на северу кроз Поморавље.</s> <s>Кључне речи: Бубањ – Ново село, Гава, култна јама, кенотаф, канелована керамика.</s><s>Околности које су довеле до уништења локалитета Бубањ – Ново Село због небриге надлежних институција, отежали су све покушаје реконструкције културне стратиграфије овог археолошког споменика од изузетног значаја, и то на крају XX века, када је свест о значају културног наслеђа народа Европе била на највишем нивоу.</s><s>Претходна истраживања, која су у неколико наврата вршена 30-их и 50-их година прошлог века,2 као и ревизиона истраживања са почетка XXI века, показују да се у овоме случају ради о најзначајнијем праисторијском локалитету на подручју Поморавља, који је археолошки истражен у најмањем могућем проценту.</s><s>Нажалост, тек када су 2008. године почела ревизиона истраживања на једином преосталом уском сегменту некада великог телског насеља (које је првобитно обухватало површину од 300 x 170 m), постало је јасно какви су драгоцени подаци нетрагом нестали.</s><s>Након извршених аутопсија археолошке грађе која потиче са старих истраживања,3 утврђено је да реконструкцију културне стратиграфије отежава околност да је немогуће успоставити однос између три засебне целине4 које су се издвајале у првобитној топографији локалитета.</s><s>Овај рад презентује једну врсту налаза откривених</s> <s>Слика 1: Локалитет Бубањ-Ново Село, Сонда ИИИ, Источни профил са Објектом 79 Fig.</s><s>1: Bubanj-Novo Selo site, Trench III, Eastern profile with Object 79 1 Текст представља резултат рада на пројекту Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије (ОИ 177020), који финансира Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије.</s><s>2 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 9. 3 Стојић, Јоцић 2006; Милановић, Трајковић-Филиповић 2015. 4 Милановић, Трајковић-Филиповић 2015, 53, Fig.</s><s>5. Приликом истраживања која су се одвијала током септембра 2013. године, у југозападном углу сонде III, у основи 8. откопног слоја, указала се затворена целина унутар слоја компактне мркопепељасте земље, помешане са речним облуцима, у којој се налазила искључиво керамика старијег гвозденог доба (Сл. 1).</s><s>У овоме контексту, означеном као објекат 79, поред црне, канеловане и глачане керамике, откривен је и одређени број животињских костију (бовида), једно кремено сечиво (T. 2/10) и један биконични керамички пршљенак (T. 2/9).</s><s>Околност да је откривен уз саму границу ископа сонде III, указује да се у моменту откривања, поменути објекат 79 налазио непосредно испод површине тла, тако да ни накнадно проширење није помогло да се поуздано утврди да ли је у питању укоп из млађих у старије хоризонте становања, или се ради о групи налаза у основи хоризонта са мркопепељастом земљом (Сл. 1).</s><s>Међутим, судећи према уобичајеној стратиграфској ситуацији на локалитету Бубањ, најлогичније је претпоставити да се и у овом случају радило о укопу из млађих хоризоната у старије, будући да у осталом делу сонде нису констатовани налази који се могу довести у везу са старијим гвозденим добом.</s><s>Ако се радило о јами, њу је вероватно представљао плитки укоп, док су њене контуре негиране рецентним активностима које су се одвијале на површини северне рубне зоне телског насеља, о чему најбоље сведочи технички приказ источног профила сонде III (Сл. 1).</s> <s>Керамички имобилијар који се налазио у објекту 79 чиниле су коничне и биконичне зделе, један пар спојених или бинокл посуда (,,сланик“), једна амфора-лонац као и разноврсни фрагменти који представљају расуте делове керамичког посуђа.</s><s>To су: Tabla 1</s> <s>- Амфора-лонац (Т.</s><s>1/1) има биконичну форму и на рамену је украшена косим канелурама и са четири пара језичастих дршки.</s><s>Врат је конусан и при врху украшен хоризонталним канелурама.</s><s>Обод недостаје.</s> <s>- Двојна, односно ,,бинокл посуда“ (Т.</s><s>1/2), коју су чиниле две спојене биконичне зделе (од којих се сачувала само једна), која је на рамену украшена косим канелурама, а има широко разгрнут обод.</s> <s>- Једна фрагментована биконична здела са цилиндричним вратом (Т.</s><s>2/1), украшена косим канелурама само са горње стране рамена. - Коничну зделу са благо увученим ободом представља примерак који није декорисан (Т.</s><s>2/2) и два фрагмента обода од којих је један украшен хоризонталним (Т.</s><s>2/3), а други - Остали атипични керамички фрагмети из објекта 79 највероватније су припадали амфорама (Т.</s><s>2/5,6) или лонцима (Т.</s><s>2/7,8).</s><s>У амфоре убрајамо посуде биконичне форме, глачане површине, украшене канеловањем, док лонце представљају фрагменти глачане или грубље површине, украшени језичастим дршкама и аплицираним тракама са декорацијом изведеном утискивањем прстом (impreso).</s><s>Аналогије за керамику из објекјта 79 могу се наћи на широком подручју од југа Карпатског басена, до Подунавља и Поморавља.</s><s>Што се тиче јужног Карпатског басена, карактеристична црна боја, глачана спољна површина, хоризонталне и косе канелуре на врату и рамену амфора и лонаца, сматрају се за типичан манир украшавања у оквиру култура Белегиш II – Крућени II – Гава групе.5 Што се тиче Подунавља и Ђердапа, биконичне амфоре са канелованим раменом и вратом поједини аутори сврставају у Хинова – Мала Врбица групу, прве фазе старијег гвозденог доба или Hа А1.6 Амфоре готово идентичног облика откривене су и на некрополи Балej у северозападној Бугарској.7 Сличне примерке можемо видети на налазима амфора са територије Славоније,8 као што су Сотин и Ердут,9 док су у Србији амфоре овога типа нађене на Гомолави (фаза IVc),10 Карабурми,11 Белегишу,12 Војиловици – Рафинерија Панчево,13 Ковачици,14 Опову,15 Ченти,16 Перлезу,17 Дубовцу,18 Иђошу,19 Ватину20 итд.</s><s>Што се тиче слива Мораве, слични типови амфора налажени су на Пањевачком риту,21 Медијани – Брзом Броду,22 а остале канеловане посуде су идентичне налазима из Рутевца, 23 Дубочице код Лесковца,24 Трнаве код Прокупља25 итд.</s> <s>За бинокл посуде блиске аналогије се могу наћи на хронолошки блиским некрополама у Ђердапу и на обалама Тимока.</s><s>Наиме, идентична двојна посуда као из објекта 79, откривена је на некрополи спаљених покојника на Конопишту у Кључу,26 у култној јами која је у једном делу била попуњена облуцима.</s><s>Унутар ове јаме налазило се више различитих посуда као и кости животиња.</s><s>Ова бинокл посуда имала је широку и извијену коленасту дршку, украшену канелурама, а сачувана су јој оба реципијента, за разлику од примерка са Бубња.</s><s>Слична двојна посуда откривена је на некрополи Балеј у Бугарској, на десној обали Тимока.27</s> <s>Благо биконичне зделе фасетираног или канелованог обода или горњег конуса могу се наћи на великом подручју од југа средње Европе, као и на целом Балканском полуострву.28 Судећи према резултатима неколико истраживања новијег датума у јужном Поморављу, можемо слободно рећи да је овај тип посуда био омиљен међу заједницама старијег гвозденог доба.</s><s>На Медијани – Брзом Броду налажене су у свим хоризонтима од фаза I до III,29 затим на Хисару у Лесковцу,30 Малој Грабовници,31 Липовици,32 Састанцима код Лесковца,33 Вртишту код Ниша,34 Глоговици,35 Пиљаковац–Кржинце код Владичиног Хана36 итд.</s><s>Мада М.</s><s>Гарашанин сматра да се канеловане зделе јављају у готово свим хоризонтима на Медијани (осим Iа), након нових истраживања на истом локалитету А. Булатовић је дошао до закључка да се оне ипак почињу јављати тек од фазе Медијана II. 37 На већ поменутој некрополи Балеj у северозападној Бугарској, идентичне зделе јављају се заједно са налазима Гарла – Маре – Жуто Брдо – Хинова групе, као што је био случај и на Конопишту.38</s> <s>Контекст групе налаза из објекта 79, и поред недовољно јасне стратиграфске слике, према садржају и карактеристикама затечене материјалне културе, може се довести у везу са одређеним култним радњама.</s><s>У синтетичком раду о култним јамама на централном Балкану, А. Булатовић закључује како је пораст објеката овога типа карактеристичан за период старијег гвозденог доба, али не и за његове раније фазе.39 Исти аутор овај недостатак објашњава недовољним бројем истражених локалитета, што чини да је објекат 79 први те врсте који се може везати за поља са урнама на територији јужног Поморавља.</s><s>Као пандан овом случају констатован је већи број култних јама из развијеног гвозденог доба које су откривене последњих година приликом заштитних археолошких радова на аутопутевима М 80 и М 75, и то на Црквишту,40 Ковачким њивама,41 Меаништу42 итд.</s><s>Садржај објекта 79, као целина, највише аналогија показује са гробом 1 на локалитету Вајуга–Песак,43 а остали елементи указују на сличности са култном јамом на некрополи Конопиште, које се налазе на некрополама са спаљеним покојницима у 29 Garašanin 1996, 204, Beilage 1.</s> <s>40 Kapuran, Blagojević, Bizjak 2015, 148. 41 Булатовић, Капуран, Милановић 2016, 210, Сл. 3. Кључу, на десној обали Дунава.44 Будући да на некрополама Ливаде, Конопиште45 и Песак постоје одређене целине без хуманих остеолошких налаза, већ искључиво са остацима животињских костију, речних облутака и разноврсних посуда, П.</s><s>Поповић сугерише да се у овим случајевима не ради о гробовима, већ објектима везаним за одређене ритуалне радње.46 Аналогије између објекта 79 на Бубњу и култне јаме на Конопишту постоје и у начину конструкције, за коју се претпоставља да су могли да је чине и речни облуци.</s><s>Наиме, на Конопишту је једна култна јама овалног облика са једне стране ,,озидана“ речним облуцима као неком врстом сухозида.47 Можда је ово био случај и са објектом 79 у којем су такође нађени речни облуци.</s><s>Осим бинокл посуда готово идентичног облика, присуство животињских костију у истим контекстима сигурно не представља случајност, већ правило које се понавља на бројним примерима од неолита до античких времена.48 Осим наведених локалитета, блиске аналогије које се виде на керамичком имобилијару налазе се у гробу 24 на некрополи Балеј.49 Биконични пршљенак који се налазио непосредно уз расуте остатке канеловане амфоре, представљао би још један детаљ који води у правцу тумачења контекста објекта 79 као израза ритуалне праксе праисторијских заједница из старијег гвозденог доба (Т.</s><s>2/9).</s><s>Сличан пример констатован је у гроб 1 на локалитету Велики Градац у Ђердапу.50 Будући да смо остали ускраћени за ближе појашњење о условима овог интересантног налаза, откривеним током истраживања овог античког кастела, присуство керамичког пршљенка у затвореној целини окарактерисаној као гроб (мада нема података о хуманим остеолошким налазима), могло би такође да представља извесну паралелу са објектом 79.</s><s>Будући да су на суседном локалитету Медијана налази канелованих здела и амфора констатовани у свим фазама Медијане, од I до III (осим фазе Iа),51 не треба да представља изненађење што је слична керамика нађена и на локалитету Бубањ.</s><s>Вишедеценијска истраживања која је започео Н.</s><s>Грбић још пре Другог светског рата, као и нова истраживања на локалитету Медијана – Брзи Брод од када их је предузео М.</s><s>Гарашанин 1962. године,52 настављена су до данашњег дана.53 Као резултат старих и истраживања скоријег датума дошло се до повећаног присуства налаза канеловане керамике, нађене на бројним локалитетима у сливу Мораве.</s><s>М.</s><s>Гарашанин је претпоставио да у Поморављу постоји хоризонт ,,поља са урнама“, мада са одсуством карактеристичних остава бронзаних предмета.54 Он је на примеру Медијане овај хоризонт одредио у период Br D према Реинекеу,55 мада најновија истраживања на Медијани, као уосталом и на другим локалитетима у сливу Јужне Мораве, показују да почетак старијег гвозденог доба у Поморављу треба померити нешто ниже, односно у Ha А2-B1 како предлаже А. Булатовић.56 До ове корекције се дошло након опсежних истраживања спроведених у Врањско-бујановачкој котлини, где је А. Булатовић закључио да су се популације носилаца Брњичке културе повукле у неприступачне области након продора популација које су користиле канеловану керамику.57 Због свега напред наведеног, сматрамо да и 45 Popović, Vukmanović, Radojčić 1988, 82-83. 48 Булатовић 2015, 25.</s> <s>57 Булатовић 2007, 40. објекат 79 са локалитета Бубањ највероватније припада Hа А2-B1.</s><s>Мада је М.</s><s>Гарашанин закључио да се хоризонт ,,поља са урнама“ у Поморављу разликује од истог у Панонији због недостатка бронзаних остава, одређени број налаза калупа за бронзане секире из Медијане,58 са Хисара и из Клиновца, показује да је производња бронзе била актуелна и међу новопридошлим популацијама.59</s> <s>На крају би такође требало нагласити како су поједини налази канеловане керамике са почетка старијег гвозденог доба, у појединим случајевима погрешно датовани, односно одређени су у старије културне манифестације, као што је Брњица I.60 Овакву грешку међу првима је направио и аутор овога рада, када је погрешно интерпретирао стратиграфију затечену у сонди 99/1 на Хисару у Лесковцу.61 Тадашњи закључак да канелована керамика на источној падини сектора I на Хисару припада каснијим фазама културе Брњица, негиран је неколико година касније, током истраживања 2006. године,62 о чему говори рад о налазима из хоризонта старијег гвоздног доба на овоме локалитету.63 Сличне закључке и раније је изнео П.</s><s>Медовић, који је изразио сумњу у првобитну интерпретацију резултата истраживања на Хисару из 1999. године, а која је касније коригована од стране A. Булатовићa и C. Јовић.64 59 Gavranović, Kapuran 2014, 45.</s> <s>Булатовић 2008 – А. Булатовић, Стамбени објекат из позног бронзаног доба са локалитета Медијана сектор југ: прилог проучавању односа параћинске и брњичке културне групе, Гласник српског археолошког друштва 24, 2008, 223-224.</s> <s>Булатовић 2010 – А. Булатовић, Порекло и дистрибуција благобиконичних здела фасетираног или канелованог обода са краја бронзаног и почетка гвозденог доба на Балканском полуострву, Старинар LIX, Булатовић 2015 – А. Булатовић, Феномен праисторијских ритуалних јама – неколико примера са ценралног Балкана, Старинар LXV, 2015, 7-36.</s> <s>Im September 2013, während Ausgrabungen in der südwestlichen Ecke des Schnittes III, am Ausgangspunkt der achten Ausgrabungsschicht, tauchte innerhalb der Schicht braun-grauer, mit Kieselstein gemischter Erde, ein geschlossener Komplex auf.</s><s>In ihm befanden sich ausschließlich Keramikfunde der früheisenzeitlichen Periode. (Abb.</s><s>1) Neben schwarzer, kannelierter und geglätteter Keramik, wurde in diesem Komplex, als Objekt 79 gekennzeichnet, ebenso eine gewisse Zahl an Tierknocken (Boviden) entdeckt, weiterhin ein Feuerstein (T. 2/10) und ein doppelkonischer Keramikspinnwirbel (T. 2/9).</s><s>Die Tatsache, dass es direkt am Rande des Schnittes III entdeckt wurde weist darauf hin, dass sich zur Entdeckungszeit, das oben erwähnte Objekt 79 unmittelbar unter der Oberfläche befand.</s><s>Deswegen konnte man auch mit einer Verbreitung nicht feststellen, ob es sich um eine jüngere, in die älteren Wohnhorizonte eingegrabene Grube handelt, oder ob es sich um eine Fundgruppe des Horizontniveaus mit braun-grauer Erde handelt. (Abb.</s><s>1) Inzwischen und auch aufgrund üblicher stratigraphischer Situation auf der Fundstelle Bubanj scheint logisch, dass es sich auch hier um eine jüngere, in die älteren Horizonte eingegrabene Grube handelt.</s><s>In anderen Schnittteilen kamen keine Funde zutage, die sich mit älterer Eisenzeit in Zusammenhang bringen lassen. (Abb.</s><s>1) Keramikfunde innerhalb des Objektes 79 bestanden aus konischen und doppelkonischen Schüsseln, einem Becher oder einem Doppelgefäß (,,Salznäpfchen“), einem Amphorentopf, sowie aus Fragmenten unterschiedlicher Keramikgefäße, einem Spinnwirbel und einem Feuerstein (Тaf.</s><s>1 und 2).</s><s>Der Inhalt des gesamten Objektes 79 zeigt die meisten Analogien mit Grab 1 der Fundstelle Vajuga-Pesak, während andere Elemente auf Ähnlichkeiten mit einer Kulturgrube der Nekropole Konopište hinweisen.</s><s>Beide Nekropolen mit Brandbestattungen befinden sich in Ključ, am rechten Donauufer.</s><s>Da man auf den Nekropolen Livade, Konopište und Pesak gewisse Komplexe ohne männlicher Knochenreste und ausschließlich mit Tierknochen, Kieselstein und unterschiedlichen Keramikgefäßen entdeckte, meint P. Popović, dass es sich hier um keine Gräber handelt, sondern um bestimmte Ritualgruben.</s><s>Parallelen zwischen dem Objekt 79 von Bubanj und der Kulturgrube von Konopište spiegeln sich ebenso in Konstruktionsresten wider, für die man glaubt, dass sie aus Kieselstein gebaut werden konnten.</s><s>Das Objekt 79 der Fundstelle Bubanj gehört höchstwahrscheinlich der Periode Hа А2-B1 der mitteleuropäischen Chronologie.</s><s>Marc Vander Linden, Bournemouth University Aleksandar Bulatović, Archäologisches Institut, Belgrad АBSOLUTE DATIERUNG DER FUNDSTELLE BUBANJ, AUSGRABUNGEN 2008-2014.1</s> <s>Zusammenfassung: Während der Ausgrabungen von 2008. bis 2014. sind auf der Fundstelle Bubanj aus allen Komplexen und Kulturschichten viele Proben für eine Radiokrabon-Datierung (C14) gesammelt worden.</s><s>Davon sind zehn Proben datiert worden und die Resultate in dieser Arbeit präsentiert.</s><s>Aufgrund deren Datierungen wird festgestellt, dass die Siedlungen der Bubanj-Hum I Kultur auf dieser Fundstelle zwischen der Mitte des 44. und Mitte des 43.</s><s>Jahrhunderts existierten; Die Černavoda-Boleraz-Baden Manifestation dauerte zwischen der ersten Hälfte des 34.und der ersten Hälfte des 33.</s><s>Jh. v. Chr.; die Gemeinschaften der Coţofeni-Kostolac Kultur siedelten auf der Fundstelle während des letzten Viertels des 4. Jahrtausends und vielleicht auch am Anfang des 3. Jahrtausends v. Chr.</s><s>Die jüngste Schicht dieser Fundstelle, die der Bubanj-Hum III Kultur, bzw. der Frühbronzezeit gehört, wird in den Zeitraum zwischen der Mitte des letzten Viertels des 3. Jahrtausends bis zur Mitte des ersten Viertels des 2. Jahrtausends v. Chr. bestimmt.</s> <s>Schlusswürter: Bubanj, Südöstliches Serbien, Äneolithikum, Bronzezeit, C14Datierung.</s><s>Das Territorium des Morava-Tales befand sich immer auf der Kreuzung vieler natürlicher Landes- und Flusswege, die Mitteleuropa mit der Ägäis verbanden, sowie das Nahe Ostenmit der Adria.</s><s>Dies waren überwiegend große Flusstäler (Velika Morava, Južna Morava, Nišava) zugänglichsten waren und die sichersten Kommunikationswege darstellten.</s><s>Gerade in der Mitte dieser Kommunikationswege auf dem Mittelbalkan, in der Mündungszone der Nišava in die Južna Morava, liegt die berühmte Fundstelle Bubanj, die den Namen (gemeinsam mit der Fundstelle Velika humska čuka) der kupfer- und bronzezeitlichen Kultur, der sog.</s><s>Bubanj-Hum Kultur auf dem Mittelbalkan leistete, die wiederum sofort in allgemeiner Fachliteratur akzeptiert wurde.2 Diese Kultur formte sich im älteren Äneolithikum (Bubanj-Hum I Kultur), die im chronologischen Sinne am Anfang dieser Arbeit steht.</s><s>Sie war ein Bestandteil des großen Kulturkomplexes Bubanj-Salcuţa-Krivodol.</s><s>Dieser Komplex war im größten Teil der Balkanhalbinsel verbreitet, im heutigen westlichen Bulgarien, südwestliches Rumänien, Serbien, sowiein Teilen Mazedoniens, Albaniens und Griechenlands.</s><s>Während absolute Datierungen dieses Komplexes aus den benachbarten Gebieten relativ zahlreich sind, war bisher aus dem Mittelbalkan nur ein einziges Datum aus der Fundstelle Bodnjik im westlichen Serbien bekannt.3 Obwohl in dieser Periode die materielle Kultur im gesamten Gebiet des gesprochenen Komplexes fast identisch war, blieben die chronologischen Verhältnisse aller regionalen Varianten des Komplexes immer noch unbekannt.</s><s>Als Beispiele sollen Bubanj-Hum I in Serbien oder Šuplevac-Bakarno Gumno in Mazedonien, mit chronologisch bestimmten Regionalvarianten genannt werden, wie etwa Sal1 Diese Arbeit stellt eine etwas kürzere und geänderte Version der Arbeit dar, die in englischer Sprache in der Zeitschrift Kulturidentität, Integrationsfaktoren, technologische Prozesse und die Rolle Zentralbalkans in der Entwicklung europäischer Republik Serbien.</s> <s>2 Garašanin 1958. cuţa I-IIIinRumänien4oderKrivodolI-IIin Bulgarien.5 Allgemein gesehen gehören alle Kulturen kalibriert der Mitte oder der zweiten Hälfte des 5. Jahrtausends v. Chr.</s><s>Aufgrund materieller Kultur stehen sie nah den etwas älteren Komplexen, wie Kodžadermen-Gumelniţa-Karanovo VI Komplex im nördlichen Bulgarien und südlichen Rumänien6 oder Gradešnica-Slatino-Dikili Taš Komplex im südlichen Bulgarien und nördlichen Griechenland.7 Mangelnde absolute Datierung stellt ein großes Problem der serbischen vorgeschichtlichen Archäologie dar.</s><s>Neben dem älteren Äneolithikum fehlen solche Angaben für das Gebiet des Mittelbalkans auch für das Mittel- und Spätäneolithikum sowie für die Frühbronzezeit.</s><s>Während des mittleren und späten Äneolithikums dieses Gebietes siedelten Gemeinschaften, deren Kultur, vom besiedelten Territorium abhängig, als ČernavodaIII-Boleraz oder Baden Kultur (weiter ČVIII-B-B abgekürzt)8 sowie Coţofeni-Kostolac und Bubanj-Hum II Kultur definiert sind.9 Für das Gebiet südlich der Save und der Donaufehlen die Daten fast völlig, mit nur einer Ausnahme mit einem Datum aus Mittelserbien, aus der neolithischen Fundstelle Belovode.</s><s>Hier wurde eine Schicht der Coţofeni-Kostolac Kultur festgestellt, die zufällig während einer C14 Analyse neolithischer Probe datiert wordenist10 und deswegen fast unbeobachtet blieb.</s><s>Dieser allgemeine Mangel an absoluten Daten für die Kupfer- und Frühbronzezeit verursachte, dass der gesamte Raum des Mittelbalkans eine unsichere Stelle auf der chronologischen Karte der Balkankulturen von der Mitte des 5. bis zum Anfang des 2. Jahrtausends v.Chr.einnimmt.</s><s>Trotzdem stimmt die materielle und geistige Kultur dieser Gemeinschaften mit den benachbarten Kulturen überein, vor allem mit denjenigen aus dem westlichen Bulgarien und südwestlichen Rumänien.</s> <s>In serbischer Literatur gründet sich die Chronologie der Frühbronzezeit überwiegend auf relativer Chronologie und Parallelen mit Funden benachbarter, absolut datierter Kulturen,11 wie etwa Moriš (Mokrin) Kultur im Norden12 und Armenohori Kultur im Süden13 und umfasst das letzte Viertel des 3. und den Anfang des 2. Jahrtausends v. Chr.</s><s>Aus dieser Zeit gibt es schon zwei Daten aus dem Mittelbalkan,14 die mehr oder weniger diese Chronologie bestätigen, obwohl ein davon unvollständig, mit einem sehr breiten Zeitrahmen, veröffentlicht ist.15 Die Daten aus dieser Arbeit werden eigentlich zu den ersten für das ältere, mittlere und späte Äneolithikum auf dem Mittelbalkan (mit der Ausnahme des Datums aus Belovode), während nach mehr als dreißig Forschungsjahrenin diesem Raum, die Daten für die Frühbronzezeit zu den allerersten absoluten Daten dieser Periode gehören.</s><s>Einen zusätzlichen Vorteil stellt die Tatsache dar, dass alle Proben aus geschlossenen archäologischen Komplexen einer Fundstelle stammen, auf der vertikale Stratigrafie ziemlich deutlich festgestellt wurde.16 Neben relativer und absoluter Chronologie, für einige Perioden war es ebenso möglich, Bayesian Modellierung anzuwenden,um die Daten noch präziser zu bestimmen.</s><s>4 Lazarovici 2006.</s> <s>8 Auf den Fundstellen des Mitteläneolithikums auf dem Mittelbalkan sind unterschiedliche Zwischenverhältnisse stylistischtypologischer Elemente der Černavoda III, Boleraz und Baden Kulturen beobachtet, die eigentlich in diesem Raum schwierig kulturell trennbar sind.</s><s>Dies deswegen, da sie sehr ähnliche Keramikformen und Dekorationselemente aufweisen und bisher keine Fundstelle mit einer präzisen Stratigrafie dieser Kulturen ausgegraben wurde.In geschlossenen Komplexen der Fundstelle Bubanj wurde Keramik mit Černavoda III - Boleraz Elementen entdeckt aber ebenso mit Elementen der Baden Kultur.</s><s>Aus diesem Grund wird weiter im Text für die Kultur des mittleren Äneolithikums auf dem Mittelbalkan die technische Beschreibung Černavoda III-Boleraz-Baden Manifestation (ČV III-B-B) benutzt, solange präzise chronologische und kulturelle Unterschiede zwischen diesen Kulturen auf der Balkanhalbinsel nicht bestimmt werden.</s><s>9 Garašanin 1982, 153-155; Tasić 1995; Капуран, Булатовић 2012. 11 Bulatović 2011.</s> <s>16 Gerade deswegen wurde für die Datierung der erwähnten Perioden die Fundstelle Bubanj ausgewählt, auf der alle Schichten aus allen erwähnten Perioden vertreten sind, mit einer ziemlich deutlich festgestellten vertikalen Stratigraphie. neue resultate - die fundstelle bubanj</s> <s>In den dreißiger Jahren des 20.</s><s>Jh. wurden die frühesten Ausgrabungen auf Bubanj durchgeführt.</s><s>Die Fundstelle befindet sich auf dem linken Nišava Ufer, etwa 5 km westlich von Niš.</s><s>Die Ausgrabungen ergaben bedeutende Resultate, die bald von Wiener Akademie für Wissenschaft und Kunst veröffentlicht wurden.17 Schon damals ist klar geworden, dass es sich um eine breite, mehrschichtige vorgeschichtliche Fundstelle handelt, die drei Plateaus (das westliche, mittlere und östliche) und auch einen sanften, zum Südenabfallenden Hangumfasste und die fast ohne Unterbrechung vom Neolithikum bis zur Bronzezeit besiedelt war.</s><s>Die Profilhöhe in Sonden ging bis zu 3 m, während die Fundstellefläche über 3.5 ha (35 000 m2) umfasste.</s><s>Dies versprach eine Menge an bedeutenden Informationen zur Forschung kupfer- und bronzezeitlicher Kulturen auf dem Mittelbalkan und allgemein in südöstlichem Europa.</s><s>Mit diesem Ziel sind auch während den fünfziger Jahren des 20.</s><s>Jh. die nächsten Ausgrabungen durchgeführt worden,wobei neben dem östlichen Plateau auch das mittlere und das westliche erforscht wurden.18 Leider waren auch damals, trotz ziemlich umfangreicher Forschungen, keine Proben datiert worden.</s> <s>Nach diesen Forschungen war die Fundstelle auf unterschiedlichen Weisen zerstört worden.</s><s>Deswegen blieb in 2008, als die letzten Forschungen stattfanden, nur etwa 200 m2 Forschungsfläche übrig.</s><s>Dies war auch der Grund, zwischen den Jahren 2008. und 2014, auf dem einzig übriggebliebenen, östlichen Plateau, systematische Revisionsausgrabungen zu unternehmen, die von Archäologischen Institut Belgrad und dem Nationalmuseum in Niš organisiert wurden.</s><s>Sie setzten sich als Priorität, Proben zu sammeln, die für unterschiedliche moderne Analyse, darunter auch die C14 Analyse, bestimmt waren. stratigrafie der fundstelle und datierte Komplexe Während der neuen Ausgrabungen wurde die Methodologie eines Koordinationsnetzes von 1 x 1 m verwendet, mit einer Schichtdicke von 3-5 cm, damit man alle eventuellen Änderungen in Erdestruktur und -farbe beobachten kann, die wiederum auf unterschiedliche Typen von archäologischen Strukturen hinweisen könnten.</s><s>Man erforschte eine Fläche von 150 m2, mit einer Länge von 24 m, auf dem einzig übriggebliebenen, östlichen Plateau.</s><s>Das westliche und mittlere Plateau undder räumliche südliche Hang waren völlig zerstört.</s><s>Die älteste Schicht gehörte dem frühen Neolithikum und lag direkt über die sterile, gelbe, dem Löß ähnliche Erde.</s><s>Über diese Schicht lagen drei Horizonte des älteren Äneolithikums, weiterhin zwei aus dem mittleren und zwei aus dem späten Äneolithikum.</s><s>Der frühbronzezeitliche Horizont war teilweise erhalten und bestand aus einer ziemlich zerstörten Kulturschicht und zwei völlig erhaltenen Gruben.</s><s>Darüber wird weiter in dieser Arbeit die Rede.</s><s>Wegen Erosion und unterschiedlicher landwirtschaftlicher Arbeiten auf der Fundstelle blieben die oberen Schichten nicht erhalten.</s><s>Deswegen waren auch in der 1 m dicken oberen Schicht Überbleibsel aus diesen Perioden mit rezenten Funden gemischt.</s> <s>Die ältesten Proben (Tabelle 1, Proben 1 und 2; Abb.</s><s>1-2) stammen aus einer äneolithischen Grube (Objekt 69), die aufgrund zahlreicher Angaben als rituelle Grube bestimmt worden ist.19 Die Grube besaß eine fast runde Form, abgebrannte Wände und einen Durchmesser von etwa 1.7 m. Sie war etwa 1.5 m tief, in die sterile Erde eingegraben und mit fragmentierten Gefäßen, steinernen Werkzeugen, Flechtwerkstücken, Tierknochen, Aschen und anderen Fundengefüllt.20 Stylistisch-typologische Merkmale der Keramikfunde wiesen auf die Bubanj-Hum I Kultur hin.</s><s>Proben wurden aus dem mittleren Grubenteil genommen und bestanden aus Tierknochen.</s><s>17 Orsich de Slavetić 1940.</s> <s>Die nächsten vier Proben stammen aus der mitteläneolithischen Schicht, aus der siebzehnten Ausgrabungsschicht und aus drei Gruben.</s><s>Die Grube (Objekt 108), aus der eine Probe genommen worden ist (Tabelle 1, Probe 5; Abb.</s><s>4), wurde aus einem niedrigeren Horizont dieser Kulturschicht eingegraben und stellte höchstwahrscheinlich eine Abfallgrube dar.</s><s>Sie maß 1.8 x 1.2 m, eine Tiefe von höchst 0.6 m und war “8”-förmig.</s><s>Sie beinhaltete eine Menge an Tonfragmenten, weiterhin Tierknochen, Flechtwerkstücke, eine größere Menge an verkohltem Holz, den Teil einer Kupfernadel, sowie weitere Funde aus Ton und Stein.</s><s>Stylistisch-typologische Merkmale der Keramikfunde weisen auf den Černavoda III-Boleraz Komplex hin, ebenso aber auf die Baden Kultur, dain beiden Kulturen gemeinsame Elemente vertreten sind.</s><s>Deswegen wird dieses Phänomen, das auf vielen Fundstellen dieser Periode auf dem Mittelbalkan vorkommt, als Černavoda III-Boleraz-Baden Manifestation definiert worden (weiter im Text ČVIIIB-B).</s><s>Absolute Daten aus Bubanj bestätigten auch eine chronologische Einheit dieser Kulturen.</s> <s>Die zweite Grube aus dieser Schicht und mit einer datierbaren Probe (Tabelle 1, Probe 4; Abb.</s><s>6) besaß einen fast runden Grundriss (Objekt 54).</s><s>Sie war seicht aus der oberen in die untere Kulturschicht der ČVIII-B-B Manifestation eingegraben.</s><s>Sie beinhaltete sporadische Tonfragmente und Tierknochen.</s><s>Die älteste Probe stammt aus der Objekt 23 (Tabelle 1, Probe 6; Abb.</s><s>3).</s><s>Die letzte Probe aus dieser Kulturschicht (Tabelle 1, Probe 3; Abb.</s><s>5) stammt aus einer Schicht mit einer ähnlichen Tiefe wie das Objekt 54.</s><s>Aufgrund vertikaler Stratigrafie sollten deren absolute Daten übereinstimmen und dies war durch Analysen bestätigt.</s><s>Aus dieser Schicht stammen Keramikfunde, die für die ČVIII-B-B Manifestation typisch sind.</s><s>Die nächsten Proben gehören der Schicht der Coţofeni-Kostolac Kultur, genauer gesagt, den geschlossenen Komplexen dieser Schicht.21 Die Probe aus dem älteren Horizont (Tabelle 1, Probe 6; Abb.</s><s>3) wurde auf dem Hausboden (Gebäude 15) gefunden, dessen Mitte gesenkt war, da darunter ein Graben aus dem älteren Äneolithikum lag.</s><s>So lag die Probe aus dem mittleren Bodenteil auf einer Tiefe von 195.87 m, obwohl sich das Bodenniveau (in ungesenkten Teilen) ursprünglich auf einer Tiefe von etwa 196.60 m befand.</s><s>Auf dem Boden kamen typische C-K Funde zutage.</s> <s>21 Der Terminus Coţofeni-Кostolac Kultur (weiter als C-K abgekürzt) ist in die Fachliteratur von B. Jovanović (1976) und später auch N. Tasić (1979) eingeführt worden.</s><s>Bald wurde er von meisten Autoren akzeptiert und beschreibt eine Kultur auf dem Mittelbalkan, die als Symbiose von Coţofeni und Kostolac Kulturen verstanden werden soll.</s> <s>Die nächste Probe (Tabelle 1, Probe 7; Abb.</s><s>8), kommt aus einem Ofenboden (Objekt 3/1), der sich vor einem Haus aus dem jüngeren Horizont der C-K Kultur, auf einer Tiefe von 196.85 m befand.</s><s>Auf dem Boden wurden ebenso typische Keramikfunde entdeckt.</s><s>Oberhalb dieser Schicht lag eine ziemlich gestörte Schicht mit zu der Bubanj-Hum II Kultur gehörenden Funden, aber auch mit Funden aus fast allen hier vertretenen Perioden.</s><s>In dieser Schicht gab es keine zuverlässige Komplexe und deswegen ist er nicht datiert worden.</s><s>Auch die frühbronzezeitliche Schicht (Bubanj-Hum III Kultur) beinhaltete Funde aus allen Epochen, ebenso ganz rezente.</s><s>Glücklicherweise wurden in dieser Schicht zwei geschlossene Komplexe entdeckt, aus denen es möglich war, Proben zu entnehmen und datieren.</s><s>Die erste Probe (Tabelle 1, Probe 9) stammt aus einer tiefen Grube mit fast kreisförmigem Grundriss und einem Durchmesser von etwa 1.4 m und einer Tiefe von 1.6 m (Objekt 20).</s><s>Der obere Grubenteil ist durch ein mittelalterliches Grab zerstört worden und deswegen fehlen die genauen Daten über die ursprüngliche Oberfläche.</s><s>Die Grube war wahrscheinlich als Abfallgrube benutzt worden, da mehrere kleinere Schichten vom zeitweiligen Zuschütten beobachtet worden sind und auf dem Boden eine größere Menge an Schneckenschalen beobachtet wurde.In der Grube kamen Tonfragmente zutage, weiterhin auch Tierknochen, Flechtwerkstücke und andere Funde (eine aus Knochen gefertigte Ahle und behaute Steine).</s><s>Es ist interessant zu beobachten, dass die Probe aus dieser Grube aus einem Pferdeknochen (calcaneum) bestand.</s><s>Deswegen gekennzeichnet dieses Datum gleichzeitig das älteste Auftreten vom domestizierten Pferd auf dem Mittelbalkan.</s> <s>Die zweite Probe (Tabelle 1, Probe 10; Abb.</s><s>9) aus der frühbronzezeitlichen Schicht stammt aus einer seichten Grube mit runder Form und einer Tiefe von etwa 0.1 m (Objekt 1).</s><s>In der Grube sind zahlreiche Tonfragmente gefunden und sporadisch auch fragmentierte Tiefknochen, während die Grube durch zwei mittelalterliche Gräber beschädigt worden ist.</s><s>Die Proben aus beiden Gruben, ergaben ziemlich übereinstimmte Daten für diese Kulturschicht, bzw. die frühbronzezeitliche Periode der Fundstelle Bubanj.</s> <s>Mit einer Absicht, die Resultate präziser zu bestimmen, ist in alle Analysen auch die Bayesian Modellierung OxCal 4.2 miteingeschlossen worden.</s><s>Eine solche Auseinandersetzung ermöglichte, dass die Datierung nicht nur auf mit AMS Analysen bekommende Daten begrenzt blieb, sondern auch robuste, chronologisch unabhängige Dateien, als “vorige Dateien”22 miteinschlossen.</s><s>Auf solcher Weise bekam man präzisere chronologische Angaben für alle Schichten dieser Fundstelle.</s><s>In diesem Falle schlossen vorige Dateien Informationenmit ein, die mit einstammenden Komplexen standen.</s> <s>grenzten Phasen ein (Amodel: 102.9). dass der B-S-K kalibriert zwischen den Jahren 4573-4422. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 95.4%), eigentlich kalibriert zwischen 4530-4465. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 68.2%) beginnt, während er kalibriert zwischen 3947-3806. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 95.4%), eigentlich kalibriert zwischen 3932-3869. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 68.2%) endet.</s><s>Die Bayesian Datenmodellierung aus der Kulturschicht und drei Gruben, die alle der ČV III -B-B Manifestation, bzw. der Kulturschicht III gehören, weisen darauf hin, dass die Träger dieser Manifestation die Fundstelle kalibriert zwischen den Jahren 3717-3334. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 91.3%), eigentlich kalibriert zwischen den Jahren 3434-3345. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 62.8%) besiedelten.</s><s>Die Ansiedlung dieser Fundstelle endete kalibriert in der Zeit zwischen 3361-3106. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 95.4%), eigentlich kalibriert zwischen 3359-3258. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 62.7%).</s><s>In diesem Falle dauerte die Besiedlung innerhalb dieser Kulturschicht zwischen 0-275 Jahren, mit einer Wahrscheinlichkeit von 95.4%, oder aber 0-79 Jahren, mit einer Wahrscheinlichkeit von 63.7%.</s><s>Man merkt sofort einen chronologischen Hiatus zwischen dem vorigen B-S-K und dem ČV III-B-B Horizont.</s><s>Dies überrascht nicht, da eine ähnliche Situation auf dem gesamten Territorium Serbiens auftritt, auf dem alle Daten aus dem frühen 4. Jahrtausend v. Chr. fehlen.</s><s>Aufgrund der oben genannten Angaben und der Bubanj Daten für die älteste Phase der C-K Kultur betrachtend, deren Besiedlungshorizont direkt über der Schicht der ČV III-B-B Manifestation lag, könnte der ältere Horizont dieser Manifestation auf Bubanj mit der zweiten Hälfte des dritten Viertels des 4. Jahrtausends v. Chr. in Zusammenhang gebracht werden, während der jüngere an das Ende des Dritten und in die ersten Jahrzehnte des letzten Viertels des 4. Jahrtausends v. Chr. datiert werden könnte.</s><s>Diese Daten stimmen chronologisch mit der klassischen Phase der Baden Kultur (Vučedol) in Kroatien überein, bzw. der Phase II der Baden Kultur in Mitteleuropa.23 Aufgrund einer präziseren Periodisierung mit typologischen Untersuchungen und C14 Daten,24 könnte der ältere Horizont der ČV III-B-B Manifestation chronologisch der Boleraz IB-C Phase der Baden Kultur in Mitteleuropa entsprechen.</s><s>Die Daten der ČV III-B-B Periode sind vielleicht die bedeutendsten Daten aus Bubanj, da sie die ersten Daten für diese Kultur auf dem Mittelbalkan darstellen und auf einer bestimmten Weise Schlüsse vervollständigen,25 die darauf bestehen, dass die Černavoda I Phase eigentlich mit Baden Kultur parallel war.</s><s>Daraus kommt hervor, dass die Černavoda III Phase jünger als die Baden Kultur war.</s><s>Die Bubanj Daten, vor allem diejenigen aus dem Objekt 108 weisen darauf hin, dassdie ältere Siedlung der ČV III-B-B Manifestation parallel, wenn auch nicht älter als einige Proben aus Phase 1 der Fundstelle Černavoda in Rumänien war.</s><s>Die Bubanj Proben sind ebenso mit der klassischen Phase der Baden Kultur gleichzeitig, möglicherweise auch mit einer Boleraz Endphase.</s><s>Auf diese chronologische Nähe zwischen den Kulturen weisen stylistisch-typologische Keramikmerkmale aus Bubanj hin, die sowohl der ČV III- Boleraz und der Baden Kultur entsprechen.</s><s>Man merkte, dass auf Fundstellen dieser Periode auf dem Mittelbalkan Keramik mit Elementen der ČV III-Boleraz Kultur (Deckel vom Bratislava Typ, Schüsseln mit trichterförmigem und mit inneren Kanelluren verziertem Hals, plastische Randendungen u.s.w.) und der Baden Kultur (Fischbute, sphärische Kleintöpfe mit vertikalen Rillen, Schüsseln mit “S”-profiliertem Rand und betonter Schulter und zwei horizontalen Reihen an Pünktchen u.a.).</s><s>Deswegen vermutet man, dass Elemente dieser Kulturen als schon geformte Merkmale, bzw. alseine Symbiose dieser Kulturen nördlich der Save und der Donau nach Serbien kamen.26 Es ist interessant zu beobachten, dass in Ostserbien (das Timok Tal) keine Siedlungen der ČV III Kultur festgestellt worden sind, obwohl dieses Territorium in vielen vorgeschichtlichen Perioden eine Hauptkommunikation zwischen 26 Bulatović, Kapuran 2017.</s> <s>grenzten Phasen ein (Amodel: 102.9). den Gemeinschaften in Oltenien, nordwestlichem Bulgarien und dem Mittelbalkan (die Gemeinschaften des B-S-K Komplexes, Coţofeni Kultur u.a.) darstellte.</s><s>Doch existierten Siedlungen aus dieser Periode im Inneren Serbiens, mit Keramikelementen von Baden und ČV III-Boleraz Kulturen.</s><s>Deswegen wird vermutet, dass die Gemeinschaften der ČV III Kulturen einen Weg vom Osten, die Donau entlang bis Wojwodina zum Mittelbalkan fanden, wo sie auch Baden Elemente miteinschlossen und weiter diese kulturelle Mischung nach Süden verbreiteten.</s><s>Neben einer Analyse stylistisch-typologischer Elemente der materiellen Kultur stützt sich diese Hypothese auchauf absolute Daten dieser Kulturen (diejenigen von Bubanj miteinschließend).</s><s>Sie ist nicht neu und in der Literatur wird sie als “Badenisationsphänomen” erwähnt.</s><s>Einige Autoren betrachten dieses Phänomen wie pures Verbreiten der ČV III-Boleraz materieller Kultur,27 was in großem Maße unserem Schluss über den Ursprung der ČV III-B-B Manifestation auf dem Mittelbalkan entspricht.</s><s>Nach der Bubanj Datenanalyse ist ein kleiner Unterschied zwischen den absoluten Daten zwischen der ČV III-B-B Manifestation und der C-K Kultur aufgefallen.</s><s>Dies ist nicht außergewöhnlich, wenn man die vertikale Stratigrafie auf Bubanj und die Tatsache, dass die Einwohner des älteren Horizontes der C-K Kultur mit grauer, gestampfter Erde ihre Häuser direkt über die Siedlungsüberbleibsel aus dem älteren Horizont der ČV III-B-B Kultur bauten, in Betracht nimmt.</s><s>Das chronologische Zwischenverhältnis der ČV III und Coţofeni Kultur überraschtnicht, da in einigen Siedlungen in Oltenien und Transsylvanien Keramikfunde dieser zwei Kulturen in denselben Komplexen zutage kamen.28 Eine bedeutende stratigrafische Angabe von Bubanj zeigt, dass zwei stratigrafisch festgestellte Wohnhorizonte der C-K Kultur, deren Datierungen Unterschiede von einem bis zwei Jahrhunderte zeigen, kontinuierliches Leben auf derselben Fundstelle auch innerhalb einziger unterschiedlicher vorgeschichtlicher Perioden aufweist.</s><s>Unmittelbar über dem jüngeren Horizont der ČV III-B-B Manifestation wurde ein Besiedlungshorizont der Gemeinschaften der C-K Kultur festgestellt (Hausböden, Öfen u.a.).</s><s>Dazwischen befand sich eine graue, gestampfte Schicht, die wahrscheinlich eine Bodennivellierung der Einwohner des älteren C-K Horizontes darstellt.</s><s>Die einzige Probe aus dem älteren Horizont der C-K Kultur, stammt aus einem Haus (Gebäude 15) und deren kalibrierte Datierung liegt zwischen 3341-3024.v. Chr. (95%).</s><s>Das Datum aus dem Ofenboden des jüngeren Horizontes dieser Kultur (Gebäude 3), der auf einer Tiefe etwa 0.25 m oberhalb des Gebäudes 15 lag, beträgt kalibriert 3263-2910.v. Chr. (95%).</s><s>Aufgrund Bayesian Modellierung könnte der Anfang des ältesten Horizontes der C-K Kultur auf Bubanj kalibriert zwischen 3335. und 3018.v. Chr. (95.4%) oderkalibriert zwischen 3108-3039. v. Chr. (66.2%) datiert werden.</s><s>Wenigstens aufgrund vertikaler Stratigrafie auf Bubanj und den Daten für die vorige ČV III-B-B Manifestation scheint es, dass das erste Datum wahrscheinlicher ist, bzw. dass die älteste Siedlung der C-K Kultur bald nach der ČV III- B-B Manifestation errichtet worden ist.</s><s>Dies könnte mit der grauen, gestampften Schicht der Träger der C-K Kultur direkt über die ČV III-B-B Schicht belegt werden.</s><s>Nach dem Bayesian Modell fällt das Ende des jüngsten Horizontes der C-K Kultur kalibriert in die Zeit Aufgrund dieser Datenexistierte die C-K Kultur auf Bubanj während des letzten Viertels des 4. Jahrtausends und vielleicht auch am Anfang des 3. Jahrtausends v. Chr.</s><s>Die hiesigen Daten entsprechen ungefähr mit Daten der Kostolac Kultur aus Vučedol, Pivnica und Gomolava29 sowie mit Daten der Coţofeni Kultur in Oltenien.30 Aufgrund der Daten die zur Verfügung stehen vermutet man, dass die Kostolac Kultur in der Zeit zwischen den letzten Jahrhunderten des 4. Jahrtausends bis zum Anfang des 3. Millenni29 Benko et al. 1989; Bojadžiev 1992; Waterbolk 1988. 30 Bojadziev 1992.</s> <s>grenzten Phasen ein (Amodel: 102.9). ums existierte.31 Die Bubanj Daten, sowie diejenigen aus Belovode32 belegen diese Hypothese und weisen darauf hin, dass sich die C-K Kultur auf dem Mittelbalkan gleichzeitig mit Kostolac Kultur im Norden Balkans entwickelt hat.</s><s>Eine ähnliche Situation zeigt sich für die Coţofeni Kultur, die in die Zeit zwischen kalibriert 3380/3360.-2920/2900. v. Chr. datiert wird33, eigentlich in die Zeit, die parallel zu der Kostolac Kultur läuft.</s><s>Deswegen sind die C-K Daten aus Belovode und Bubanj mit den schon existierenden Daten für die Kostolac und Coţofeni Kulturenziemlich synchron.</s><s>Es ist bemerkenswert, dass die Bubanj Dateien, wie z. B. Daten aus dieser Periode und deren vertikale Stratigrafie deutlich auf zwei Phasen der C-K Kultur hinweisen, mit kleinen Unterschieden in der materiellen Kultur (eine Minderung an Coţofeni Elemente in der jüngeren Phase) und etwas mehr betontem Unterschied in absoluten Daten (ein bis zwei Jahrhunderten).</s><s>Man soll auch erwähnen, dass auf Bubanj der chronologische Unterschied zwischen dem ältesten und dem jüngsten Horizont der C-K Kultur viel größer ist als der Unterschied zwischen dem ältesten Horizont der C-K Kultur und dem jüngsten Horizont der ČV III-B-B Manifestation.</s><s>Doch wird für eine solche Analyse eine viel größere Datenanzahl benötigt.</s><s>Die vertikale Stratigrafie, über den jüngeren Horizont der C-K Kultur, ist ziemlich zerstört (die Schicht der Bubanj-Hum II Kultur) und ergab keine zuverlässig datierbare Komplexe.</s><s>Deswegen blieb diese Periode chronologisch unbestimmt und sie kann nur allgemein in die Zeit zwischen den jüngsten C-K Datum und den ältesten BH III Datum, eigentlich in die Zeit zwischen dem 30. und dem 22.</s><s>Jh. v. Chr., oder eher in die erste Hälfte dieser Periode, bestimmt werden.</s><s>Die jüngste auf Bubanj vertretene Periode mit einer gut erhaltenen Kulturschicht gehört der Frühbronzezeit.</s><s>In diesem Teil Balkans wird sie als Bubanj-Hum III Kultur beschrieben.34Aus dieser Schicht wurde aus zwei Gruben jeweils eine Probe datiert.</s><s>Die zwei Proben ergaben ziemlich übereinstimmende, kalibrierte Daten 2131-1900. v. Chr. (95%), bzw.</s><s>2140-1920. v. Chr. (95%), die auf eine Zeit am Ende des 3. und Anfang des 2. Jahrtausends v. Chr. hinweisen.</s><s>Aufgrund des Bayesian Models wird für den Beginn der BH III Kultur auf Bubanj die kalibrierte Periode von 2624-1946. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 95.4%), bzw. kalibriert 21911976. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 68.2%) und das Ende zwischen kalibriert 2121-1652. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 95.4%), bzw. kalibriert 2030-1869. v. Chr. (Wahrscheinlichkeit 68.4%) angenommen.</s><s>Die Daten, die mit einer Wahrscheinlichkeit von 95,4% bekommen wurden, sind nicht realistisch (eine zu frühe Zeit für den Beginn der Kultur und eine zu späte Zeit für deren Ende).</s><s>Zur Zeit und ohne eine größere Probenanzahl kann dies nicht erklärt werden.</s><s>Aufgrund dieser Modellierung kann der Dauer dieser Kultur in die Zeit zwischen der Mitte des letzten Viertels des 3. Jahrtausends bis zur Mitte des ersten Viertels des 2. Jahrtausends v. Chr. bestimmt werden.</s><s>Die Daten sind etwas älter als die Daten aus dem ältesten Ljuljaci Horizont (3480 ±60 BP), der als proto-Vatin Kultur35 oder die Bubanj-Hum IV-Ljuljaci Kultur36 bestimmt wird und einen Anfang der Mittelbronzezeit auf dem Mittelbalkan darstellt.</s><s>Die Bubanj Daten, die der Bubanj-Hum III Kultur gehören, sind den Daten für die frühbronzezeitliche Moriš (Mokrin) Kultur in Wojwodina37 ziemlich ähnlich.</s><s>Sie sind etwas jünger als die frühe Armenohori Kultur im Norden Griechenlands.38Aufgrund stylistisch-typologischer Merkmale stehen diese drei 33 Boyadziev 1998, 357.</s> <s>34 In Serbien wird keine Chronologie angewandt, die für Bulgarien oder Griechenland gilt und in der diese Periode schon am Ende des 4. Jahrtausends v. Chr. beginnt.</s><s>Die Frühbronzezeit Serbiens umfasst erst die letzte Phase der Frühbronzezeit dieser Chronologien (ЕBА III), während die Periode davor als spätes Äneolithikum betrachtet wird.</s><s>35 Богдановић 1986.</s> <s>Kulturen sehr nah aneinander,39 während die Vinkovci-Somogyvar Kultur in Wojwodina aufgrund absoluter Daten etwas älter ist.40 Dies ist nicht überraschend, da die charakteristischen Merkmale deren materielle Kultur größtenteils aus der späten Vučedol Kultur hervor kommen und sich deutlich von den Bubanj-Hum III und Armenohori, ebenso aber von der Mokrin Kultur unterscheiden.</s> <s>Die absoluten Daten aus Bubanj, einer der wichtigsten vorgeschichtlichen Fundstellen der SO Europa, stellen einen bedeutenden Schritt in der Chronologie des Äneolithikums und der Bronzezeit auf dem Mittelbalkan dar, vor allem deswegen, da sie eigentlich die allerersten Daten für einzige vorgeschichtliche Perioden in diesen Gebieten sind.</s><s>Die Datenwerte waren nicht überraschend und stimmen überwiegend mit dem schon existierenden chronologischen Bild überein, die sich auf Stratigrafie, sowie auf Analogien mit materieller Kultur benachbarter Fundstellen gründete.</s><s>Auf dieser Weise sind Daten für die BH I Kultur auf Bubanjerwartend und mit den Daten für andere regionale Kulturen des BSK Komplexes übereinstimmend.</s><s>Doch ist es nötig, eine größere Datenanzahl zu bekommen, um präzisere chronologische Zwischenverhältnisse dieser Kulturen und deren Phasen innerhalb des Komplexes zu begreifen.</s><s>Die Datenwerte in dieser Arbeit überraschen nicht, da bisher eine umfangreiche relative Chronologie zur Verfügung stand.</s><s>Sie erleuchteten aber die Chronologieproblematik der vorgeschichtlicher Kulturen auf dem Mittelbalkan und stellten Grundlagen für künftige präzisere und umfangreichere Chronologien, für die Datenserien benötigt werden.</s><s>Für die Analysenresultate bedanken wir uns an Marc Vander Linden, Leiter des EUROFARM Projektes, das durch das Programm FP/2007–2013; ERC GrantAgreementno.</s><s>313716 finanziert wurde, sowie an Alasdair Whittle und Alex Bayliss, Leiter des Projektes The Times of Their Lives (www.totl.eu) das von European Research Council Advanced Investigator Grant (295412) unterstützt wurde.</s> <s>Током ископавања локалитета Бубањ 2008–2014. године, сакупљен је велики број узорака из свих целина и културних слојева за радиокарбон датовање (C14).</s><s>Десет ових узорака је датовано, а резултати су презентовани у овом раду.</s><s>Око 5 km западно од Ниша, у зони ушћа Нишаве у Јужну Мораву, налази се епонимни локалитет Бубањ, по којем је (уз локалитет Велика хумска чука) названа култура бакарног и бронзаног доба на централном Балкану, тзв. Бубањ–Хум култура, која је одмах прихваћена у светској стручној литератури.</s><s>Реч је о пространом вишеслојном праисторијском локалитету, који је 50-их година прошлог века обухватао три платоа (западни, централни и источни), укључујући и пространу благу падину ка југу, на којем је живот текао готово без хијатуса од неолита до бронзаног доба.</s><s>Висина профила сонди достизала је и до 3 m, а површина локалитета износила је преко 3,5 ha (35 000 m2).</s><s>Прва истраживања на овом локалитету обављена су 30-их година 20. века, на источном платоу, и том приликом добијени су веома значајни резултати, који су убрзо објављени у издању Бечке академије наука.</s><s>Након Другог светског рата, 50-их година истог века, обновљена су истраживања, када су поред источног платоа истраживани и централни и западни плато.</s><s>Након више од пола века паузе, 2008. године започела су нова истраживања на овом локалитету, која су трајала до 2014. године.</s><s>Пошто је локалитет у међувремену скоро потпуно девастиран, ова истраживања су имала и заштитни карактер и том приликом је локалитет, односно оно што је остало од њега (око 200 m2), у потпуности истражен.</s><s>Генерални недостатак апсолутних датума за бакарно и рано бронзано доба учинио је да простор централног Балкана нема сигурно место у хронолошкој мапи балканских култура од средине 5. до почетка 2. миленијума пре н. е., иако се материјална и духовна култура тих заједница у великој мери подудара са културама у суседству, нарочито у западној Бугарској и у ЈЗ Румунији.</s><s>Велики број узорака за апсолутно датовање са локалитета Бубањ, узет из затворених целина из више хоризоната бакарног и бронзаног доба, чинио се као изузетно добар избор за почетак решавања овог озбиљног проблема.</s><s>Датуми презентовани у овом раду јесу, заправо, први датуми за старији, развијени и позни енеолит на централном Балкану (изузетак је датум из Беловода), док су датуми за рано бронзано доба први апсолутни датуми из тог периода на овим просторима после више од 30 година.</s><s>У намери да се ови резултати учине прецизнијим, у анализе је укључено Bayesian моделовање OxCal 4.2.</s><s>Према овим датумима, насеља културе Бубањ–Хум I егзистирала су на овом локалитету између средине 44. и средине 43. века пре н. е.; живот насеља Чернавода III –Болераз – Баден манифестације трајао је приближно од прве половине 34. до прве половине 33. века пре н. е., док су заједнице Коцофени–Костолац културе живеле на локалитету у последњем кварталу 4. миленијума и, евентуално, почетком 3. миленијума пре н. е. Најмлађи стратификован слој на локалитету, који припада Бубањ–Хум III култури, односно раном бронзаном добу, датован је у време од средине последњег квартала 3. миленијума, до средине првог квартала 2. миленијума пре н. е. Вредности датума у овом раду нису изненадиле, с обзиром на релативну хронологију с којом смо до сада располагали, али су унеле прве зраке светлости у проблематику хронологије праисторијских култура на централном Балкану, чиме су поставиле основе за будуће прецизније и свеобухватније хронологије, за које ће, међутим, бити неопходне серије датума.</s> <s>Јосип Шарић, Археолошки институт, Београд Tрасеолошке анализе окресаних артефаката са локалитета БуБањ;</s> <s>Апстракт: Анализама су обухваћени окресани артефакти из слојева старијег неолита, старијег, средњег и позног енеолита и раног бронзаног доба.</s><s>Осим макроскопског уочавања трагова употребе, део артефаката снимљен је на СЕМ-у.</s><s>Уочени абразивни трагови омогућили су да се неки артефакти трасеолошким анализама потврде и као морфолошки типови, док су неки артефакти негирани као морфолошки тип.</s><s>У дискусији је указано на могућност праћења еволуције композитног оруђа, какви су били српови са дршком од дрвета, кости или рога и окресаним артефактима као елементима сечива.</s><s>Кључне речи: Бубањ, окресани артефакти, трасеолошке анализе, типологија, морфологија, сировински материјал, енеолит, бронзано доба. увод</s> <s>Током ископавања на локалитету Бубањ, у периоду између 2008. и 2014. године, пронађено је укупно 810 артефаката, израђених техником окресивања.</s><s>Међу њима је било 135 артефаката за које стратиграфија није могла да се одреди (површински налази и налази са несигурним подацима).</s><s>Међу примерцима који су хронолошки могли да се одреде, четири артефакта су припадала периоду старијег неолита (старчевачка култура), 17 примерака потицало је из слојева у којима је дошло до мешања старијенеолитског и старијеенеолитског хоризонта (Старчево – Бубањ–Хум I), из чистог старијеенеолитског хоризонта (Бубањ–Хум I) потицало је 177 артефаката, из слојева са мешањем старијеенеолитског и средњоенеолитског хоризонта (Бубањ–Хум I – Чернавода–Баден) потицало је 75 артефаката, периоду средњег енеолита (Чернавода–Баден) припадало је 105 примерака, слојевима мешања хоризоната средњег енеолита (Чернавода–Баден) и позног енеолита (Коцофени–Костолац – Бубањ–Хум II) припадало је само осам примерака, у хоризонту позног енеолита (Бубањ–Хум II) пронађен је 271 артефакт, и у хоризонту раног бронзаног доба (Бубањ–Хум III) пронађено је само 18 окресаних артефаката.</s><s>Током рада на морфолошко-типолошкој анализи примерака из комплетне збирке са локалитета Бубањ, уочена је група артефаката на којима су се голим оком примећивале зоне са такозваном употребном политуром.2 Имајући у виду значај трасеолошких анализа и у којој мери оне могу да потврде или негирају морфолошке типове окресаних артефаката, издвојени су сви примерци са уочљивом политуром, како би се обавиле микроскопске анализе, дефинисали микроскопски трагови употребе и самим тим јасније одредила и функција алатке.</s> <s>1 Текст је резултат пројекта Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у еволуцији европске праисторије (ОИ 177020), који је финансиран од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.</s><s>Колеги, др Александру Булатовићу, најтоплије захваљујемо на материјалу уступљеном за обраду, као и на подацима из дневника и техничке документације којима је разрешавао све наше недоумице у вези са стратиграфијом анализираних окресаних артефаката.</s><s>Колегиницама, др Сузани Ерић и др Кристини Шарић, дугујемо изузетну захвалност за снимке начињене на скенирајућем електронском микроскопу у Лабораторији за СЕМ Универзитета у Београду – Рударско-геолошког факултета.</s><s>2 Морфолошко-типолошка обрада комплетне збирке је публикована у монографији Bulatović, Milanović 2020. трасеолошке анализе</s> <s>Трасеологија, коју можемо звати и функционалном анализом, први пут се у литератури, бар у теоретском смислу, помиње у раду Еванса, још 1872. године.3 Прве систематске анализе које су пружиле и практичне показатеље обавио је Семјонов, поставивши основу на којој се базира и већи део данашњих трасеолошких анализа.4 Испитивања трагова употребе на каменим артефактима данас су знатно унапређена, а да би пружила максимум у резултатима, неопходно је да се испуни неколико услова: - израда контролних серија артефаката технолошким поступцима, базираним на праисторијским моделима,</s> <s>- употреба израђених реплика на начин посведочен етнолошким аналогијама, - испитивање насталих оштећења и употребних трагова оптичком апаратуром (лупе са повећањем до 10 пута, обични и бинокуларни микроскопи малих и великих повећања, од 20 до 400 пута, скенирајући електронски микроскоп са повећањима до неколико хиљада пута),</s> <s>- поређење употребних трагова са контролних примерака из еталон збирки и примерака који потичу са археолошких истраживања.5 Стицајем разних околности, међу које можемо да убројимо и недовољну мотивисаност истраживача, као и стандардни недостатак материјалних средстава, наша археологија још увек не располаже специјализованом лабораторијом у којој би било могуће обављати наведене анализе.</s><s>Такво стање је резултовало публиковањем анализа неколико збирки артефаката од окресаног камена, које су обавили страни аутори.6 Посебан проблем представља непостојање контролних збирки, па трагови употребе који се и уоче на артефактима не могу да буду верификовани поређењем са примерима трагова за које би се знало време потребно за њихов настанак, као и материјал током чије обраде су они формирани.</s><s>И поред таквог ограничавајућег фактора, промене које се уоче на артефактима омогућавају да се за одређене морфолошке типове оруђа и оружја изведу нека тумачења, укључујући трасеолошко потврђивање или негирање неког морфолошког типа.</s> <s>Постоје четири основне врсте трагова насталих током употребе окресаних артефаката, и то су: политура, ивична оштећења, ивична назубљеност и абразија.</s><s>Од те четири врсте употребних трагова најлакше се уочавају употребна политура и ивична оштећења (стријација на површини под политуром и заобљеност радне површине или ивице).7 Употребна политура која се лако уочава макроскопски (обичном лупом малог повећања или чак голим оком), била је водећи критеријум на основу кога су издвојени артефакти за трасеолошке анализе са локалитета Бубањ.</s><s>На 75 артефаката у збирци са Бубња, већ само макроскопским прегледом је уочена употребна политура.</s><s>Имајући у виду да се у укупном броју од 810 окресаних артефаката налазе и језгра и неправилни одбици који углавном на себи не носе трагове употребе, скоро 10% примерака са лако уочљивим површинама под употребном политуром или истрвеном радном површином је релативно висок постотак.</s><s>Међу артефактима са овог локалитета који су имали изражену политуру, издвојени су примерци код којих је употребна политура била лоцирана на крајевима оруђа, покривајући карактеристичну троугласту површину, као и примерци који су имали уску зону под политуром која је 4 Семёнов 1957.</s> <s>7 Winiarska-Kabacinska 1995, 241-244. била паралелна са ивицом алатке.</s><s>Осим њих, издвојени су и примерци код којих политура није била видљива, али је била уочљива истрвеност радне површине.</s><s>Морфологија и оријентација трагова употребе снимљени су на скенирајућем електронском микроскопу (СЕМ), марке JSM-6610 LV, у Лабораторији за СЕМ Универзитета у Београду – Рударско-геолошког факултета.</s><s>Ова снимања захтевају да узорак буде електропроводљив што се, према стандардној процедури, постиже прекривањем узорака танким филмом графита или злата под вакуумом, при чему се тај филм касније не може уклонити с предмета.</s><s>Да би се избегло то да се на овај начин „оштете“ анализирани артефакти, снимања су вршена тако што су се узорци облагали алуминијумском фолијом у оним деловима где не постоје трагови употребе, а затим је лепљена бакарна трака преко узорка, алуфолије и носача узорка.</s><s>Снимања су вршена у условима високог вакуума, под напоном од 20 kV, јачином електричног снопа од 20 nA и под увећањима од 18 до 1400 пута.</s><s>По потреби, узорци су унутар коморе инструмента ротирани и нагињани до положаја када су се трагови употребе могли најбоље видети.</s><s>У раду су приказани снимци добијени секундарним електронима, што је на самим снимцима обележено као SEI (secondary electron image). старији неолит (старчево)</s> <s>Хоризонту старијег неолита (Старчево) припада само један примерак, а реч је о медијалном делу сечива, на којем се карактеристична троугласта површина под политуром налази на дисталном крају леве стране артефакта (Сл. 1/1).</s><s>Њен положај и облик указују на чињеницу да је артефакт био саставни део композитног оруђа.</s><s>С обзиром на то да из старијенеолитског хоризонта потичу укупно само четири артефакта, јасно је и зашто је уочен само један примерак са траговима употребе.</s> <s>älteres Äneolithikum) старији неолит – старији енеолит (старчево – Бубањ–хум I) У слојевима у којима је забележено мешање материјала старијег неолита (Старчево) и старијег енеолита (Бубањ–Хум I), пронађено је укупно 17 окресаних артефаката, од којих су на четири примерка уочени трагови употребе.</s><s>На једном неретушираном сечиву и два сечива са стрморетушираним преломом налазе се троугласте површине под политуром (Сл. 1/2, 3, 5a/b), што их опредељује као делове композитне алатке, док се на једном стругачу са стрмим ретушем на дисталном крају, уочава слаба политура и заобљеност радне површине, што би га и у функционалном погледу определило као старији енеолит (Бубањ–хум I)</s> <s>Из хоризонта са чистим материјалом старијег енеолита (Бубањ–Хум I) потиче 18 артефаката са употребним траговима.</s><s>Већи број таквих артефаката из овог хоризонта последица је чињенице да из њега потиче и иначе већи број окресаних артефаката – укупно 178 примерака.</s><s>Међу артефактима са макроскопски видљивим траговима 3/1a, b), једно сечиво са стрморетушираним преломом и један перфоратер (Сл. 3/2a, b). стругачи (старији енеолит)</s> <s>Сечиво приказано на слици 2/1 на дисталном крају леве ивице има изражено назубљивање, које постаје манир тек у позном енеолиту, бар на овом локалитету, и то на примерцима који су двострано ретуширани.</s><s>Појава назубљивања сечива, која су била саставни елеменат композитног оруђа, могуће је да своје корене, има већ у старијем енеолиту.</s> <s>Абразивни трагови у виду микростријација на полираној површини пострушке приказане на слици 3/1a-b, указују на двојаку функцију алатке.</s><s>С обзиром на њихов положај у односу на радну површину алатке (паралелне са њом, али и закошене у односу на њу), потврђују да је алатка коришћена у процесу стругања, али и резања. перфоратер (старији енеолит)</s> <s>Алатка приказана на слици 3/2a-b, приликом проналаска и бележења података на Ц картон, опредељена је као пројектил.</s><s>На основу великог угла на дисталном крају између две ивице одбитка, чиме је формиран троугласти облик оруђа, заиста би овај артефакт могао да се определи као пројектил.</s><s>Међутим, трагови истрвености ретушираних ивица и микрострије управне на обе ивице, несумњиво овај артефакт опредељују као перфоратер. старији енеолит – средњи енеолит (Бубањ–хум IЧернавода–Баден)</s> <s>Из слојева у којима је забележено мешање материјала старијег (Бубањ–Хум I) и средњег енеолита (Чернавода–Баден) потиче само осам артефаката, међу којима су нађена четири примерка на којима су и макроскопски били уочљиви трагови употребе.</s><s>Реч је о композитних алатки, какве су били српови.</s><s>Ипак, уска зона под политуром, паралелна са ивицом једног артефакта (Сл. 4/1a, b) указује на усађивање компоненти српа, осим у закошеном положају, и паралелно са осом саме алатке, што је нова појава, која се у већем интензитету, можда, јавља управо током енеолита.</s><s>Оба стругача немају изражене површине под политуром, али радна ивица на вентралној страни носи благу заобљеност и микрострије управне на ивицу, што их потврђује као стругаче и у функционалном погледу. (старији енеолит – средњи енеолит)</s> <s>У средњоенеолитском хоризонту (Чернавода–Баден) је пронађено 105 окресаних артефаката, а међу њима је уочено само 12 примерака са макроскопски видљивим траговима употребе.</s><s>Реч је о једном одбитку (Сл. 5/1), шест сечива (Сл. 5/2), три сечива са стрморетушираним преломом (Сл. 5/3), једном стругачу (Сл. 5/4a, b), и једном геометријском микролиту – правоугаонику (Сл. 5/5a, b).</s><s>Артефакти са траговима употребе не показују неке посебности.</s><s>Издваја се једино неправилни одбитак (Сл. 5/1), који због свог облика вероватно није био саставни део композитне алатке, већ је могао да се користи као појединачна алатка за резање.</s><s>Артефакт на слици 5/5a, b представља издужен правоугаоник и само условно би могао да се определи као геометријски микролит.</s><s>У сваком случају, као саставни део композитног оруђа са политуром израженијом на вентралној страни, својим обликом представља далеку реминисценцију на некада веома раширену групу окресаних артефаката - геометријске микролите.</s><s>3, сечиво са стрморетушираним</s> <s>Осам окресаних артефаката пронађено је у слојевима у којима је установљено мешање материјала средњег (Чернавода–Баден) и позног енеолита (Kоцофени–Костолац Бубањ–Хум II), а међу њима само једно сечиво на којем су били уочљиви трагови употребе (Сл. 6/1).</s><s>И у овом случају реч је о фрагментованом сечиву са троугластом површином под политуром која артефакт опредељује као саставни део композитне алатке. позни енеолит (коцофени–костолац – Бубањ–хум II) У културном хоризонту који припада позном енеолиту (Коцофени–Костолац Бубањ–Хум II) пронађен је укупно 271 окресани артефакт.</s><s>И поред тога што је реч о хоризонту са највећим бројем те врсте налаза на овом локалитету, макроскопски трагови употребе примећени су само на 20 артефаката.</s><s>Међу њима се налази један одбитак (Сл. преломом (Сл. 6/9-13) и три масивна двострано ретуширана сечива са назубљеним Слика</s> <s>Неправилни одбици најчешће нису коришћени као елементи композитних алатки због облика не баш погодног за усађивање у низу у држаљу.</s><s>Ипак, у овом случају трагови употребе указују на то да је један одбитак (Сл. 7/1a, b) употребљен баш у ту сврху.</s><s>Сечива су стандардно коришћена као елементи композитне алатке, с тим што на основу облика површине под политуром на једном артефакту (Сл. 7/2a, b) можемо да закључимо да је реч о паралелном усађивању у држаљу као унапређењу познатог оруђа.</s><s>Најупечатљивија карактеристика окресаних артефаката позноенеолитског хоризонта је појава масивних, двострано окресаних и дуж једне ивице назубљених сечива.</s><s>Површина под политуром, паралелна са уздужном осом сечива, сведочи о паралелном усађивању у држаљу, а лепо назубљене ивице полиране површине, о крајњем домету српова, као композитног оруђа.</s> <s>gen, (spätes Äneolithikum) ретуширанa назубљенa сечивa (позни енеолит) retuschierte und eingekerbte Klingen (spätes Äneolithikum)</s> <s>Између слојева позног енеолита (Коцофени–Костолац – Бубањ–Хум II) и раног бронзаног доба (Бубањ–Хум III) на локалитету Бубањ чини се да је постојао или јаснији хронолошки хијатус или извесно просторно непреклапање насеља, па нема ни материјала који би био измешан, чиме би било онемогућено јасно хронолошко опредељење артефаката.</s><s>Из хоризонта раног бронзаног доба потиче само 18 окресаних артефаката, међу којима су уочена три примерка са макроскопски видљивим траговима употребе.</s><s>На два сечива (Сл. 9/1, 2) и једном геометријском микролиту (Сл. 9/3) троугласте површине под употребном политуром сведоче о њима као о деловима композитне алатке, и о усађивању у држаљу под углом у односу на уздужну осу алатке.</s><s>Слика 9 – 1, 2, неретуширана сечива, 3, геометријски микролит – полумесец (рано бронзано доба) Abbildung 9 – 1, 2, unretuschierte Klingen, 3, geometrisches Mikrolith – Kreissegment (Frühbronzezeit) дискусија</s> <s>Артефакти од окресаног камена са локалитета Бубањ, на којима су извршене трасеолошке анализе, иако припадају различитим периодима, у основи показују исти образац коришћења.</s><s>Уочени су примерци са политуром која део налаза опредељује као елементе композитног оруђа, затим примерци са ивичним абразивним траговима који су артефакте потврдили као стругаче, као и један примерак који би у типолошком смислу могао да буде опредељен као пројектил, али су га ивични абразивни трагови јасно одредили као перфоратер.</s> <s>Недостатак компаративних примерака ограничава доношење закључака, али за примерке стругача са јасно израженим абразивним траговима без формирања политуре, можемо претпоставити да су коришћени на средњетврдим или тврдим материјалима, док су примерци који имају и политуру вероватно коришћени на меким материјалима.</s><s>Јака истрошеност ретушираних ивица и самог врха које оне формирају на примерку са слике 3/2a, b, као и јако изражене микрострије управне на ретуширане ивице, без појаве политуре, сигурно су последица рада на тврдим материјалима.</s><s>Најинтересантнија појава на артефактима са траговима употребе са локалитета Бубањ, јесте локација употребног ретуша на примерцима који су били саставни делови композитног оруђа, у овом случају српова.</s><s>Композитне алатке, какве су били ножеви и српови (вероватно и трибулуми, мада за њихову употребу на овом локалитету нема јасних показатеља), сачињене од дрвеног, коштаног или рожног усадника и окресаних или неокресаних сечива, углавном се доводе у везу са узгајањем житарица.</s><s>Но, не треба занемарити ни чињеницу да се такви трагови употребе у виду политуре и микрострије јављају и на алаткама коришћеним за сечење трава и трске, који су употребљавани као кровни покривачи или за плетење асура.</s> <s>Постепени нестанак геометријских микролита као делова композитног оруђа, уочен је већ у материјалу старијег и средњег неолита и то је процес који се несмањеним темпом наставио и у млађим периодима.8 Због тога не изненађује чињеница да су у укупном материјалу са Бубња пронађена само четири геометријска микролита – један из старијеенеолитског хоризонта, два из средњоенеолитског и један из ранобронзанодобног хоризонта.</s><s>Усамљени примерак геометријског микролита из хоризонта раног бронзаног доба (Сл. 9/3), пример је како појединачни артефакти представљају праве реликте старијих култура и снажних традиција које пружају последње доказе о свом постојању.</s><s>Још током старијег неолита геометријски микролити своју улогу све чешће препуштају најчешће медијалним деловима неретушираних сечива.</s><s>Разлог је био сигурно практичне природе – медијални део сечива добија се само преламањем, нема додатног посла око ретуширања, не губи се време, а крајњи резултат који се постиже употребом композитне алатке са таквим елементима је исти као и код оне у којој су усађени геометријски микролити.</s><s>Посредну везу са некадашњим геометријским микролитима и технологијом њихове обраде још задржавају само такозвана сечива са стрморетушираним преломом.</s><s>Реч је најчешће о проксималним половинама сечива која на прелому у медијалној зони имају углавном директни полустрми или стрми ретуш, који формира обрађену ивицу, управну или благо закошену у односу на уздужну осу сечива (Сл. 1/3,5; 5/3; 6/9-13).</s><s>Већина таквих артефаката на овом локалитету, без обзира на то ком енеолитском хоризонту припадају, на себи носе карактеристичне троугласте површине под политуром, што несумњиво указује да су и они били саставни делови композитних алатки.</s><s>Већ током старијег неолита, осим сечива са карактеристичном троугластом површином под политуром, јављају се сечива на којима употребна политура покрива уску површину, паралелну са радном ивицом и уздужном осом артефакта.9 Тај облик полиране површине и њена оријентација, јасан су показатељ новог начина усађивања елемената композитне алатке.</s><s>Уместо у положају закошеном у односу на уздужну осу алатке, усађивање је сада паралелно.</s><s>Ови елементи композитне алатке су углавном неретуширани, а ако ретуш и постоји, он је микромаргиналан и не у функцији обликовања сечива, већ се користи за огрубљивање ивице, како би се она ојачала и смањила могућност неконтролисаног оштећивања у раду.</s><s>Ипак, међу примерцима који су ретуширани (а није реч о сечиву са стрморетушираним преломом), у хоризонту старијег енеолита пронађен је један примерак лепо назубљене ивице (Сл. 2/1).</s><s>У њему се спаја традиционални начин закошеног усађивања и појава назубљене ивице, која ће постати стална карактеристика каснијих периода.</s><s>У хоризонту позног енеолита пронађени су примерци који су у себи спојили и трагове паралелног усађивања и лепо назубљене радне ивице (Сл. 6/14 и Сл. 8/1a, b и 2a, b).</s><s>Осим тога, ти артефакти су репрезент и двостраног окресивања целом површином, што је постала једна од препознатљивих карактеристика енеолита.10 8 Шарић 2007; Šarić 2014.</s> <s>Због таквог начина усађивања добија се већа искоришћеност сваког усађеног елемента, а употребна политура више не покрива троугласту површину артефакта који вири из усадника, већ целу дужину назубљеног сечива.</s><s>У старијим моделима композитних алатки сваки усађени елеменат представљао је један зуб српа, док сада, иако њихова израда захтева више времена, на једном елементу постоји читав низ од десетак и више мањих зуба, чиме је употребљивост алатке и њена ефикасност подигнута на много виши ниво (Сл. 10/1-3).</s> <s>Овакви примерци нису усамљена карактеристика локалитета Бубањ.</s><s>Идентичан примерак потиче из енеолитског материјала са локалитета Кормадин код Јакова,11 а сигурно је да би се нашли и многи други примерци у музејским депоима широм Србије.</s><s>Још већа заступљеност оваквих назубљених артефаката присутна је у бронзанодобном материјалу који потиче са територије данашње Румуније,12 што значи да ти елементи композитног оруђа једно време успешно одолевају појави бронзаних српова, осим ако нису коришћени као саставни делови трибулума.</s><s>Проблем је интересантан и за његово коначно решење биће потребна анализа много више збирки окресаних артефаката из енеолитског и бронзанодобног периода.</s> <s>Налази од окресаног камена са локалитета Бубањ, који потичу са ископавања изведених 2008, 2009, 2012. и 2014. године, и поред релативно малог броја примерака који могу да се јасно вежу за одређени праисторијски хоризонт, припадају групи оруђа чијом обрадом се, корак по корак, јасније дефинишу одређена кретања у развоју технолошких поступака, промене у локалној економији, као и простори са којих су добављане сировине за израду те врсте оруђа и оружја.</s><s>Посебно је интересантна могућност да се прати еволуција композитног оруђа као што су српови.</s><s>Када се буде обавила анализа артефаката од окресаног камена са старих ископавања на локалитету Бубањ, слика о тој индустрији на поменутом локалитету биће много комплетнија и јаснија, а самим тим обогатиће се и знање о енеолитском и бронзанодобном периоду на том простору.</s><s>12 Păunescu 1970.</s> <s>Šarić 2012 – J. Šarić, Неки примери трагова употребе на окресаним артефактима у неолиту Србије, Kruševački zbornik.</s><s>Kruševac 2012, 223-235.</s><s>Šarić 2016 – J. Šarić, Artefakti od okresanog kamena u starijem i srednjem neolitu na tlu Srbije, Arheološki institut, Beograd 2014.</s> <s>Zwischen den Jahren 2008. und 2014, während Ausgrabungen auf der Fundstelle Bubanj, wurden insgesamt 810 Artefakte gesammelt, die in einer Hackwerkzeugtechnologie bearbeitet wurden.</s><s>Darunter waren auch 135 Artefakte, deren stratigrafische Zugehörigkeit nicht bestimmt werden konnte (oberflächliche Funde und Funde mit unsicheren Angaben).</s><s>Zwischen den Exemplaren, die chronologisch bestimmt werden konnten, gehören vier dem älteren Neolithikum (Starčevo Kultur), siebzehn Funde kamen aus den Schichten in denen altneolithische und altäneolithische Horizonte gemischt waren (Starčevo – Bubanj Hum I), aus deutlich bestimmtem altäneolithischen Horizont stammten 177 Artefakte, aus Schichten mit gemischten altäneolithischen und mitteläneolithischen Horizonten (Bubanj Hum I – ČernavodaBaden) stammten 75 Arkefakte, dem mittleren Äneolithikum (Černavoda-Baden) gehören 105 Exemplare, den gemischten Schichten des mittleren Äneolithikums (Černavoda-Baden) und der späten Äneolithikums (Coţofeni-Кostolac – Bubanj Hum II) gehörten nur acht Exemplare, dem Horizont des Spätäneolithikums (Bubanj-Hum II) die weiteren 271 Artefakte, während im Horizont der Frühbronzezeit (Bubanj-Hum III) nur achtzehn Artefakte gefunden wurden.</s><s>Bei morphologisch-typologischer Analyse der Exemplare aus der gesamten Sammlung von Bubanj wurde eine Gruppe mit deutlich sichtbaren Zonen von sog.</s><s>Gebrauchspoliturspuren getrennt.</s><s>Da Spurenanalysen sehr wichtig sind und deren Möglichkeit, morphologische Artefaktentypen zu bestimmen, wurden alle Exemplare mit einer sichtbaren Politur getrennt, um weiter mikroskopisch analysiert zu werden.</s><s>Dadurch werden auch mikroskopische Abnutzungsspuren definiert und eine klarere Funktionsbestimmung ermöglicht.</s><s>Schon in 1872. in einer Arbeit von A. Evans, wurde mindestens theoretisch Spurenbestimmung erwähnt, die auch als funktionelle Analyse genannt werden kann.</s><s>Die frühesten systematischen Analysen, die auch praktische Anzeiger waren, wurden von Semyonov durchgeführt.</s><s>Er hat einen Ausgangspunkt für die meisten heutigen Spurenanalysen gelegt.</s><s>Untersuchungen von Abnutzungsspuren steinerner Artefakte sind heute ziemlich fortgeschritten.</s><s>Um ein Resultatsmaximum zu erreichen, müssen einige Bedingungen erfüllt werden: - Teamarbeit,</s> <s>- Nutzung an hergestellten Repliken auf einer Weise, die ethnologisch belegt ist, - Untersuchungen von Beschädigungen und Nutzungsspuren mit optischen Geräten (Vergrößerungsglas mit einer Vergrößerung bis zu 10X, übliche und binokulare Mikroskope mit kleinen und großen Vergrößerungen von 20X bis 400X, scannendes elektronisches Mikroskop mit einer Vergrößerung von ein paar Tausend Mal), - Vergleich der Abnutzungsspuren von Kontrollexemplaren aus Etalonsammlungen mit Exemplaren von archäologischen Ausgrabungen.</s><s>Unter unterschiedlichen Umständen, auch unter ungenügender Motivierung von Forschern sowie einen ständigen Mangel an Mitteln, hat unsere Archäologie immer noch kein spezialisiertes Labor, in dem es möglich wäre, solche Analysen durchzuführen.</s><s>Als Resultat wurden Analysen einiger Artefaktsammlungen veröffentlicht, die von ausländischen Autoren durchgeführt waren.</s><s>Ein Sonderproblem stellt die Abwesenheit an Kontrollsammlungen.</s><s>Deswegen können auch die auf unterschiedliche Artefakten beobachteten Abnutzungsspuren nicht verifiziert werden und mit Abnutzungsbeispielen verglichen, für die eine benötigte Erstellungszeit und Material auf dem sie benutzt waren, bekannt sind.</s><s>Auch neben diesen Begrenzungen an Änderungsbestimmungen ist es immer noch möglich, für bestimmte morphologische Werkzeugund Waffentypen breitere Deutungen zu erschließen, was auch eine Bestätigung oder Ablehnung eines morphologischen Typs mit einschließt.</s><s>Es gibt insgesamt vier Grundsorten an Abnutzungsspuren von steinernen Artefakten, die während deren Nutzungszeit entstanden werden konnten: Politur, Kantenbeschädigungen, Kanteneinkerbung und Abrasion.</s><s>Von diesen vier Arten an Abnutzungsspuren sind Politur und Kantenbeschädigungen diejenigen, die man am einfachsten merkt (Streifen auf der Oberfläche unter Politur und Abrundung der Arbeitsfläche oder - Kante).</s><s>Abnutzungspolitur, die einfach mikroskopisch (mit einem schwachen Vergrößerungsglas oder einfach mit bloßem Auge) beobachtet werden kann, stellte das Hauptkriterium dar, aufgrund denen Artefakte aus Bubanj für eine Spurenanalyse getrennt waren.</s> <s>Schon mit bloßem Auge wurde auf 75 Artefakten aus Bubanj Nutzungspolitur gemerkt.</s><s>Wenn man in Betracht nimmt, dass sich innerhalb der gesamten Zahl an 810 gehackten Steinartefakten auch Kerne und irregulare Abschläge befinden, die überwiegend keine Nutzungsspuren zeigen, stellt sich heraus, dass fast 10 % der Exemplare mit einfach merkbaren Nutzungspolitur und abgenutzter Arbeitsfläche ein relativ hohes Prozent ist.</s><s>Unter den Artefakten aus dieser Fundstelle, die eine betonte Politur besaßen, wurden Exemplare getrennt, die eine Benutzungspolitur besaßen.</s><s>Sie deckte eine charakteristische, dreieckige Fläche an Werkzeugenden.</s><s>Weiterhin wurden Exemplare getrennt, die eine enge, mit Werkzeugkante parallele Politurzone besaßen.</s><s>Neben diesen wurden auch Exemplare getrennt, deren Politur unsichtbar blieb, aber deren Arbeitsfläche abgenutzt war.</s><s>Im Labor für SEM der Fakultät für Bergbau und Geologie - Universität Belgrad wurden mit einem scannenden elektronischen Mikroskop (SЕМ JSM-6610 LV) Morphologie und Spurorentierung aufgenommen.</s><s>Eine Bedingung für solche Aufnahmen ist eine elektrische Leitfähigkeit der Proben.</s><s>Nach standardisierten Prozeduren wird sie mit Überstreichen der Proben mit einer dünnen Schicht an Grafit oder Gold im Vakuum erreicht, obwohl eine solche Schicht später nicht entfernt werden kann.</s><s>Um eine Beschädigung der analysierten Artefakte zu vermeiden, waren alle Exemplare mit Alufolie umhüllt und danach aufgenommen.</s><s>Die Alufolie wurde nur über die Teile aufgetragen, auf denen keine Abnutzungsspuren sichtbar waren.</s><s>Danach war ein Kupferband über die Exemplare, Alufolie und Exemplarträger aufgetragen.</s><s>Aufnehmen wurde im hohen Vakuum durchgeführt, unter einer Spannung von 20 kV, einer Stärke des elektrischen Bündels von 20 nA und mit einer Vergrößerung von 18x bis 1400x. Nach Bedarf waren Exemplare innerhalb der Kammer umgedreht bis zu einer Position, bei der Abnutzungsspuren am besten zu erkennen waren.</s><s>In dieser Arbeit sind Aufnahmen mit sekundären Elektronen gezeigt, die auf den Aufnahmen selbst als SEI (secondary electron image) gekennzeichnet sind.</s> <s>Obwohl zu unterschiedlichen Perioden gehörend, zeigen alle mit Spurenanalysen untersuchte steinerne Artefakte aus der Fundstelle Bubanj im Grunde eine gemeinsame Nutzungsform.</s><s>Es gibt Exemplare mit Politur, die eine Fundgruppe als Bestandteile von Kompositwerkzeugen bestimmt und Exemplare mit Abrasionspuren auf den Kanten, die als Kratzer bestimmt werden.</s><s>Ein Exemplar konnte im typologischen Sinne als Projektil beschrieben werden, aber aufgrund Abrasionsspuren auf den Kanten ist festgestellt, dass es eigentlich als Durchbohrer verstanden werden soll.</s> <s>Die Abwesenheit an komparativen Exemplaren begrenzt ausführliche Schlüsse.</s><s>Doch kann man für Kratzerexemplare mit deutlich erkennbaren Abrasionsspuren und ohne geformter Politur vermuten, dass sie auf mittelharten oder harten Materialien benutzt wurden, während die Exemplare mit Politur auf sanften Materialien verwendet wurden.</s><s>Eine starke Abnutzung retuschierter Kanten und Spitze, wie auf der Abb.</s><s>3/2a, b gezeigt, sowie betonte, zur retuschierten Kante gerade gelegte Mikrostreifen ohne Politur weisen auf eine Arbeit mit harten Materialien hin.</s><s>Die höchst interessante Erscheinung auf Bubanj Artefakten mit Nutzungsspuren ist die Position der Nutzungsretusche auf Exemplaren die Teile kompositförmiger Geräte, in diesem Falle Sicheln, darstellten.</s><s>Kompositwerkzeuge, wie Messer und Sicheln (wahrscheinlich auch Tribula, obwohl sie auf dieser Fundstelle nicht deutlich zu erkennen sind), aus einem Holz-, Knochen- oder Hornhandel und behauten oder unbehauten Klingen bestehend, werden meist mit Getreidezucht in Zusammenhang gebracht.</s><s>Doch muss nicht vergessen werden, dass solche Abnutzungsspuren, wie Politur und Mikrostreifen, auch auf Geräten vorkommen, die zum Grasoder Schilfrohrschneiden gebraucht waren, die wiederum für Dachdeckung oder Flechten dienten.</s><s>Allmähliches Verschwinden von geometrischen Mikrolithen als Bestandteile von Kompositwerkzeugen ist schon auf den Funden aus dem mittleren und späten Neolithikum merkbar.</s><s>Dieser Prozess setzte sich ununterbrochen auch in jüngeren Perioden hervor.</s><s>Deswegen ist es verständlich, dass im gesamten Fundmaterial aus Bubanj nur vier geometrische Mikrolithe vorkommen - ein aus dem älteren äneolithischen Horizont, zwei aus dem mittleren Äneolithikum und ein aus dem frühbronzezeitlichen Horizont.</s><s>Das einzige Exemplar vom geometrischen Mikrolith aus dem frühbronzezeitlichen Horizont (Abb.</s><s>9/3) stellt ein Beispiel dar, wie einzelne Artefakte echte Relikten älterer Kulturen und starker Traditionen darstellen, die allerletzte Belege über deren Existenz anbieten.</s><s>Schon während des älteren Neolithikums überließen geometrische Mikrolithe ihre Rolle häufig an mediale Teile unretuschierter Klingen.</s><s>Der Grund war sicher von praktischer Natur mediale Klingenteile bekommt man mit purem Brechen, es besteht keine Weiterbearbeitung um Retusche</s> <s>Kompositwerkzeuges mit solchen Bestandteilen ist dasselbe wie mit einem Werkzeug mit eingebauten Mikrolithen.</s><s>Eine indirekte Beziehung mit ehemaligen geometrischen Mikrolithen und deren Bearbeitungstechnologie behalten nur noch die sog.</s><s>Klingen mit steil retuschiertem Bruch.</s><s>Es handelt sich um proximale Klingenhälften, die auf dem Bruch in der medialen Zone meist eine direkte, halb-steile oder steile Retusche.</s><s>Dadurch wird die bearbeitete Kante gerade oder schwach schräg zu der längsten Klingenachse geformt (Abb.</s><s>1/3,5; 5/3; 6/9-13).</s><s>Die meisten solcher Artefakte auf dieser Fundstelle, ohne Rücksicht auf Zugehörigkeit zu irgendeinem äneolithischen Horizont, tragen typische dreieckige Flächen auf sich, die zweifellos darauf hinweisen, dass sie ebenso Bestandteile von Kompositwerkzeugen waren.</s><s>Schon während des älteren Neolithikums, neben Klingen mit charakteristischer dreieckiger Fläche mit Politur, kommen auch Klingen mit einer Politur, die nur eine schmale Oberfläche deckt, parallel mit Arbeitsfläche und länglicher Artefaktachse.</s><s>Eine solche Form an polierter Fläche und deren Orientierung weist deutlich auf eine neue Art an Elementeneinbau in Kompositwerkzeuge hin.</s><s>Im Gegenteil zu einer schrägen Position zur länglichen Werkzeugachse werden Bestandteile jetzt parallel gestellt.</s><s>Diese Elemente an Kompositwerkzeuge blieben überwiegend unretuschiert.</s><s>In Fällen mit einer Retusche ist sie mikromarginal und besitzt keine Klingenformungsfunktion, sondern wird für eine Kantenvergröberung benutzt, damit sie stärker werden und eine unkontrollierte Beschädigung beim Arbeiten vermieden wird.</s><s>Doch kam im Horizont des älteren Äneolithikums unter retuschierten Exemplaren (und ohne Klingen mit steil retuschiertem Bruch) auch ein Stück mit fein eingekerbter Kante (Abb.</s><s>2/1).</s><s>Bei diesem Stück kommt eine traditionelle Art an schrägem Einbau und Vorkommen an eingekerbter Kante zusammen, die ein ständiges Merkmal späterer Perioden bekommen wird.</s><s>Im spätäneolithischen Horizont kamen Exemplare zutage, die sowohl Spuren vom parallelen Einbau als auch fein eingekerbten Arbeitsflächen einkörpern (Abb.</s><s>6/14 und Abb.</s><s>8/1a,b und 2a, b).</s><s>Dazu stellen diese Artefakte Beispiele einer zweiseitigen Bearbeitung der gesamten Fläche dar, was zum typischen äneolithischen Merkmal gilt.</s> <s>Dadurch bekommt man eine intensivere Nutzung an jedem eingebauten Element.</s><s>Die Benutzungspolitur deckt nicht nur die dreieckige Artefaktoberfläche, die aus dem Handel hervor kommt, sondern die gesamte Länge der eingekerbten Klinge.</s><s>Bei älteren Modellen an Kompositwerkzeugen wurde jeder Sichelzahn zu einem eingebauten Element.</s><s>Obwohl eine solche Bearbeitung eine längere Zeit verbraucht, befindet sich jetzt auf einem einzigen Element eine ganze reihe an zehn oder mehr größere oder kleinere Zähne.</s><s>Dadurch werden die Nutzungsfähigkeit des gesamten Werkzeuges und seine Wirksamkeit auf ein viel höheres Solche Exemplare sind kein einziges Merkmal der Fundstelle Bubanj.</s><s>Ein identisches Exemplar stammt aus der Fundstelle Kormadin bei Jakovo und wird ins Äneolithikum datiert.</s><s>Bestimmt befinden sich noch viele andere Stücke in unterschiedlichen Museumsdepots Serbiens.</s><s>Eine noch größere Zahl an eingekerbten Artefakten ist im bronzezeitlichen Material Rumäniens zu finden.</s><s>Dies bedeutet, dass Elemente an Kompositwerkzeugen für eine bestimmte Zeit den Bronzesicheln erfolgreich Widerstand leisten (falls sie nicht als Tribulumbestandteile in Gebrauch waren).</s><s>Dieses Problem ist sehr interessant.</s><s>Um es erfolgreich zu lösen, wird eine umfangreiche Analyse an einer großen Sammlungszahl an äneolithischen und bronzezeitlichen Artefakten benötigt.</s> <s>Steinartefakte von Ausgrabungen aus den Jahren 2008, 2009, 2012 und 2014. der Fundstelle Bubanj ergaben eine relativ kleine Zahl an Funde, die sie deutlich zu einem vorgeschichtlichen Horizont zuschreiben lassen.</s><s>Trotzdem gehören sie zu einer Fundgruppe deren Bearbeitung eine klarere Definition bestimmter Richtungen der Technologienentwicklung, Änderungen in der lokalen Ökonomie, sowie an Räumen von denen Rohstoffe für Werkzeugund Waffenherstellung stammten, anbietet.</s><s>Von besonderem Interesse ist die Möglichkeit, die Evolution an Kompositwerkzeuge, wie Sicheln, zu verfolgen.</s><s>Nach einer Analyse steinerner Artefakte aus den älteren Bubanj Ausgrabungen wird das Bild um hiesige Steinindustrie viel kompletter und klarer.</s><s>Dadurch werden die Kenntnisse über die äneolithische und bronzezeitliche Periode dieses Raumes umfangreicher.</s> <s>Апстракт: Локалитет Бубањ спада међу најзначајније праисторијске локалитете у Србији, и свакако је један од кључних за праисторију нишког региона.</s><s>Ревизиона истраживања која су спроведена од 2008. до 2014. године на преосталом делу иначе девастираног локалитета, пружила су веома значајне податке о разним аспектима живота у праисторији.</s><s>Поред осталог, прикупљена је већа количина фауналних остатака, из којих је издвојено око сто осамдесет костију са траговима намерне модификације и употребе.</s><s>Ови налази омогућили су прву детаљну анализу коштане индустрије у енеолитском периоду на централном Балкану, и дали су одређене податке и о коштаној технологији у старчевачком периоду.</s><s>Збирка коштаних артефаката састоји се од целих, коришћених предмета, алатки и неутилитарних предмета, као и од одређене количине отпадака од производње.</s><s>Збирка је анализирана са технолошке стране, тачније, анализирани су избор сировина, технологија израде, типологија, као и трагови употребе.</s><s>Кључне речи: коштана индустрија, коштане сировине, технологија, рани неолит, енеолит, бронзано доба.</s> <s>Коштане сировине коришћене су још од најраније праисторије и биле су веома значајне у економији готово свих праисторијских заједница, заједно са каменом и дрветом, за израду свакодневних предмета, алата, али и украса и уметничких предмета.2 Коштане сировине обухватају све тврде сировине животињског порекла: кости у ужем смислу, рогове цервида, зубе, укључујући и слоновачу, као и љуштуре мекушаца.3 Ради се о сложеним материјалима, који имају органску и неорганску компоненту, и управо та комбинација чини их отпорним и издржљивим, и самим тим погодним за израду различитих предмета.4</s> <s>Међутим, упркос свом значају, коштане индустрије нису довољно проучене.5 Посебно коштане индустрије из металних доба из југоисточне Европе, готово су непознате, а нарочито период енеолита на тлу Србије.</s><s>Управо су ревизиона ископавања која су спроведена на локалитету Бубањ – Ново Село у периоду од 2008. до 2014. године омогућила да се оваква ситуација промени.</s><s>Током ових истраживања, прикупљена је већа количина фауналног материјала, који је анализирала др Јелена Булатовић.6 Сав фаунални материјал је детаљно прегледан како би се издвојили сви фрагменти са траговима намерне модификације и/или употребе.7 Издвојено је укупно око 180 артефаката, који обухватају како готове предмете – алатке и неутилитарне предмете, тако и отпатке од производње.</s><s>1 Овај рад представља резултат пројеката Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије, ОИ 177020, и Биоархеологија древне Европе – људи, животиње и биљке у праисторији Србије, ИИИ 147001, које финансира Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије.</s><s>2 Уп.</s><s>Schibler 2007; Kokabi, Schlenker, Wahl eds.</s><s>1994; такође види и Vitezović 2016, 9–16, са референцама.</s><s>3 Averbouh 2000, 187; Poplin 2004, 11; Christensen 2004, 17–20. 4 Albrecht 1977; Christensen 2004; Scheinsohn 2010, 23–28. 5 Уп.</s><s>Scheinsohn 2010, 15–21; Vitezović 2016, 17–21. 6 Видети Булатовић, Филиповић, у овом зборнику.</s><s>7 Bulatović, Vitezović, 2012.</s> <s>Збирка коштаних предмета са Бубња анализирана је са технолошког становишта:8 приликом анализе, узети су у обзир избор сировине, технологија израде, типолошки репертоар, као и трагови употребе.</s><s>Аналитички критеријуми за технолошку и функционалну интерпретацију начина израде и трагова употребе, заснивају се на радовима, посебно експерименталне природе, различитих аутора.9 Предмети су анализирани под мањим увећањима, углавном 10-20 пута, за одабране предмете и до 50 пута.</s><s>Типолошка класификација заснива се на критеријумима које је прве издвојила Х.</s><s>Кан-Фабрер (Henriette Camps-Fabrer),10 а који су широко прихваћени у анализама праисторијских коштаних индустрија у Европи.</s><s>Ова класификација додатно је разрађена и модификована за праисторијске коштане индустрије у југоисточној Европи.11 Артефакти су разврстани према намени и форми дисталног дела у групе, које даље обухватају типове, подтипове и варијанте: I - група зашиљених предмета, II - алатке за сечење, III - алатке за глачање, IV - алатке за ударање, V - предмети посебне намене, VI - украсни предмети, VII неутилитарни, симболички и уметнички предмети, и VIII - група у коју спадају отпаци од производње и некомплетни предмети.</s> <s>У тексту су представљени само предмети са сигурним стратиграфским положајем, односно они који се могу определити у рани неолит (старчевачка култура), рани енеолит (култура Бубањ–Хум I), средњи енеолит (култура Чернавода III), касни енеолит (култура Костолац–Коцофени) или бронзано доба.</s> <s>увод коштана индустрија у раном неолиту (старчевачка култура) Свега неколико (око десет) коштаних предмета може се са сигурношћу атрибуирати слојевима који припадају ранонеолитској старчевачкој култури.</s><s>Ради се искључиво о предметима израђеним од костију; друге сировине (рогови или зуби, на пример) нису констатовани током ових истраживања.</s> <s>Међу зашиљеним предметима треба посебно издвојити један масивнији пробојац, израђен од веће дуге кости.</s><s>Кост је подужно раскољена и један мање правилан сегмент је искоришћен за алатку.</s><s>Фрагмент епифизе сачуван је на бази.</s><s>У дисталном делу се распознају трагови глачања од обраде, као и углачаност и истрошеност од употребе.</s><s>Сам радни врх је масиван, истрошен шиљак.</s> <s>углавном фрагментованих, предмета за глачање – глачалице и стругачи од ребара и дугих костију.</s><s>Посебно се издваја једна спатула-длето од метаподијалне кости овце/козе, сачувана у потпуности (сл. 1).</s><s>Предмет је израђен од готово целе кости; дистална епифиза је очувана на бази као дршка, док је на дисталном крају уклоњена проксимална епифиза и кост је укосо засечена, тако да се формира мања радна ивица.</s><s>Радна 8 Inizan et al. 1995, види такође и Vitezović, 2016, са референцама.</s><s>9 Newcomer 1974; Semenov 1976; Peltier 1986; Campana 1989; Christidou 1999; Maigrot 2003; Christidou, Legrand, 2005; van Gijn 2005; Legrand, Sidéra, 2006; Legrand 2007, inter al. 10 Camps-Fabrer 1966; 1979.</s> <s>11 Vitezović 2007; 2011; 2013а; 2016, са референцама.</s><s>Сл. 1. Спатула-длето, старчевачка култура.</s><s>Abb.</s><s>1. Spatel -Flachmeißel, Starčevo Kultur. ивица је изузетно истрошена, до те мере да је деформисана, док цео предмет показује интензивне трагове употребе у виду истрошености и углачаности.</s><s>Овакви предмети карактеристични су за рани неолит региона,12 и познати су са старчевачких локалитета као што су Дивостин или Рудник код Србице.13 Поред тога, пронађено је и неколико фрагментованих предмета, као и један занимљив отпадак од производње.</s><s>Ради се о изломљеном, пљоснатом сегменту из зида веће дуге кости, са започетом перфорацијом, широком око 1,5 cm.</s><s>Израда оваквих широких перфорација јесте технологија карактеристична за старчевачку културу,14 као и за рани неолит у региону.15</s> <s>Мада малобројни, ови предмети допуњују слику о коштаној индустрији у старчевачком периоду, посебно по питању регионалних разлика, односно заступљености одређених карактеристичних техно-типова. коштана индустрија у раном енеолиту (култура Бубањ–Хум I) Коштане сировине коришћене током раног енеолита обухватају кости, рогове цервида, зубе и љуштуре мекушаца.</s><s>Преовлађују кости: дуге кости, ребра и ретко други скелетни елементи, углавном од домаћих животиња, и то од овце/козе и говечета, док се остале врсте срећу ретко.</s><s>Рогови су ретки, и искључиво од јелена.</s><s>Група зашиљених предмета.</s><s>Ова група обухвата шила, односно средње јаке шиљке, игле или фине шиљате алатке и пробојце или масивне шиљке.</s><s>Шила су најбројнија група.</s><s>Најчешће се израђују од подужно раскољених дугих костију, најчешће метаподијалних костију овце/козе (сл. 2).</s><s>Обрађују се сечењем окресаним каменим алаткама и глачањем абразивним каменим алатом.</s><s>Повремено имају епифизу очувану на бази.</s><s>Углавном имају интензивну исполираност и истрошеност од употребе, што показује да су коришћени углавном на меким, органским материјалима.16</s> <s>Група алатки за сечење.</s><s>Неколико предмета израђених од кљова свиње, коришћени су као нека врста ножева.</s><s>Слабо су очувани; пошто су ови зуби доста крти, предмети се често налазе фрагментовани.</s><s>Обично су израђени од раскољених сегмената зуба, мање-више у облику полумесеца, и имају интензивне трагове употребе у виду истрошених, искрзаних радних ивица.</s><s>Осим тога, у ову групу вероватно спада и једна фрагментована алатка од сегмента рога јелена, највероватније секира или тесла.</s> <s>Група алатки за глачање.</s><s>Пронађено је неколико спатула и стругача, углавном израђених од ребара.</s><s>Ребра су обично подужно раскољена, па се алатка израђује од једне коштане плочице, обично мање-више правоугаоне форме и са интензивним 12 Cf.</s><s>Stratouli 1998; Vitezović 2011.</s> <s>16 Cf.</s><s>Semenov 1976; Peltier 1986; Maigrot 2003; Christidou, Legrand 2005; Legrand 2007. траговима употребе на меким органским материјалима: истрошене површине, сјај, исполираност и понегде неправилне стрије од употребе.17 Група предмета посебне намене.</s><s>Неколико модификованих астрагала спада у ову групу.</s><s>Коришћени су астрагали различитих животиња – од јелена, овце/козе и свиње.</s><s>Латералне површине су на њима потпуно остругане неким абразивним средством и на тако добијеним површинама се могу уочити истрошеност, сјај, и густе, неправилне стрије од употребе.</s><s>Питање функције ових предмета још увек је нејасно.</s><s>Експериментална проучавања модификованих астрагала који потичу са бронзанодопских локалитета у Мађарској, показала су да су коришћени као нека врста глачалица, највише у обради глине.18 Трагови употребе на нашим примерцима, међутим, сугеришу више да су коришћени на меким органским материјалима, као што су коже, крзна или биљна влакна.19 Будућа истраживања показаће, надамо се, не само на ком су материјалу, већ и како су коришћени, као глачалице, као део неког сложеног предмета, итд.</s><s>Модификовани астрагали са траговима употребе иначе се често срећу у касном неолиту и током енеолита, па и касније праисторије, у целој југоисточној Европи – познати су, на пример, на локалитетима винчанске културе,20 затим на енеолитским локалитетима у Бугарској,21 Румунији,22 већ поменути у бронзаном добу Мађарске, и тако даље.</s><s>Група украсних предмета.</s><s>Украсни предмети су малобројни: једна наруквица од шкољке и једна украсна игла.</s><s>Наруквица је од шкољке Spondylus, фрагментована, али се ради о типу какав је познат широм праисторијске Европе.23 Украсна игла је израђена од неке дуге кости, фрагментована; има очувану главу, овалне форме, са перфорацијом, док је дистални део, ваљкастог пресека, оштећен.</s><s>Трагови употребе су врло изражени, посебно је перфорација наглашено углачана и деформисана употребом.</s><s>Група неутилитарних предмета.</s><s>Само један и то непотпуно очуван предмет спада у ову групу, али се ради о веома значајном налазу.</s><s>У питању је фрагмент пљоснате антропоморфне фигурине (сл. 3):24 очуван је торзо, док глава и ноге недостају.</s><s>Израђена је од сегмента дуге кости (хумеруса</s> <s>Abb.</s><s>3. Figurine, Bubanj-Hum I Kultur. комплексима у Бугарској и Румунији, Бубањ–Салкуца–Криводол и КоџадерменГумелница–Караново.25 Фигурина са Бубња је прва енеолитска коштана фигурина са територије Србије, и истовремено представља најзападнији налаз ове врсте, и самим тим показује нешто друкчију слику о дистрибуцији ових фигурина него што се раније сматрало.26 С једне стране, ова фигурина одсликава промене у културном односу према избору сировина у оквиру Бубањ–Хум I културе и са тим у вези и промене у поимању окружења у односу на раније периоде, али и потврђује везе ове културе са другим културама у оквиру Бубањ–Салкуца–Криводол културног комплекса, не само у керамичком материјалу, већ и у другим аспектима материјалне и духовне културе. коштана индустрија у средњем енеолиту (култура Чернавода III)</s> <s>Међу коштаним сировинама коришћеним током средњег енеолита у оквирима Чернавода III културе такође су преовладавале кости, док рогови нису нађени.</s><s>Осим тога, нађено је неколико предмета издрађених од љуштура речних Unio sp. шкољки.</s><s>Група зашиљених предмета.</s><s>И током овог периода најзаступљенија су шила од дугих костију ситних сисара, углавном метаподијалних костију овце/козе, често са очуваном епифизом на бази, добијена сечењем и глачањем (сл. 4).</s><s>Трагови употребе, углачаност, исполираност и сјај, показују да су коришћени на меким, органским материјалима – за обраду коже и/или биљних влакана.27 Неколико фрагментованих предмета од дугих костију представљају пробојце.</s> <s>Група алатки за глачање.</s><s>Јављају се спатуле и стругачи, израђивани су углавном од ребара, и то како раскољених (предмети од једне коштане плочице), тако и нераскољених (од сегмената ребара пуне дебљине).</s><s>Већином показују врло висок интензитет истрошености од употребе, од контакта са меким, органским материјалима, и може се претпоставити да су највише коришћени за обраду коже.28</s> <s>Група предмета посебне намене.</s><s>Неколико модификованих астрагала припада овом хоризонту; осим трагова употребе, један астрагал овце/козе има и недовршену перфорацију.29</s> <s>Abb.</s><s>4. Ahlen, Cernavoda III Kultur. два начина – бушењем сврдлом, или стругањем и сечењем.</s><s>Ови су украси вероватно били нека врста привеска или апликације на одећи.</s><s>Unio су речне шкољке, иначе присутне међу фауналним остацима на локалитету Бубањ у свим енеолитским хоризонтима као остатак прехране,30 што значи да су љуштуре биле доступне у веома великим количинама у непосредној близини насеља.</s><s>Мада су егзотичне шкољке, као што је Spondylus, имале посебан симболички значај током неолита и енеолита,31 за украсе су се повремено користиле и локално доступне Unio шкољке, било као доступнија замена, или зато што су друге физичке карактеристике биле пресудне (као што је бела боја, тврдоћа, форма, и тако даље).</s><s>Украси од Unio шкољки срећу се и на другим енеолитским локалитетима у региону, на пример, већа количина је откривена на локалитету Харшова тел (Hârşova tell) у Румунији, насељу Гумелница културе.32 коштана индустрија у касном енеолиту (култура костолац–коцофени)</s> <s>Током касног енеолита, односно у време културе Костолац–Коцофени, и даље су претежно коришћене кости, али се сада налази и нешто већи број предмета израђених од рогова.</s><s>Љуштуре шкољки нису откривене.</s><s>Група зашиљених предмета.</s><s>Углавном су заступљена шила, најчешће израђена од дугих костију ситнијих сисара, као што су метаподијалне кости овце/козе.</s><s>И на овим шилима се уочавају исполираност и истрошеност од употребе, што показује да су коришћени углавном на меким, органским материјалима.33 Нађен је и мањи број масивних пробојаца.</s> <s>Група алатки за сечење.</s><s>У ову групу спадају два масивнија предмета од рога јелена.</s><s>Први предмет је готово цела секира или тесла, израђена од базе и сегмента стабла отпалог рога, са перфорацијом у базном делу, пречника 1,2 cm (сл. 5).</s><s>Радна ивица је добијена косим засецањем стабла рога и очувана је само делимично.</s><s>Други предмет је слабије очуван, али се може претпоставити да је</s> <s>33 Cf.</s><s>Semenov 1976; Peltier 1986; Maigrot 2003; Christidou, Legrand, 2005; Legrand 2007. 34 Cf.</s><s>Peltier 1986; Maigrot 2003; Christidou, Legrand, 2005; Legrand 2007.</s><s>Сл. 5. Секира или тесла, култура Костолац-Коцофени.</s><s>Abb.</s><s>5. Axt oder Beil, Kostolac-Coţofeni Kultur. дршки израђених од готово целих метаподијалних костију овце/козе.</s><s>Кост је модификована тако што је само уклоњена дистална епифиза и природна шупљина кости за коштану срж искоришћена за дршку.</s><s>Трагови употребе састоје се од углачаности, исполираности и финих стрија неправилног распореда, слично траговима употребе који су уочени на финим цилиндричним предметима, откривеним у Француској, који су интерпретирани као дршке након што су пронађени примерци са још увек углављеном алатком.35 Пронађен је већи број ових предмета, а њихова намена је била за неке танке, фине, вероватно шиљате предмете, судећи по димензијама отвора, највероватније за бакарна шила или игле.</s><s>Сличне дршке, израђене од различитих сегмената дугих костију, са бакарном алатком још увек углављеном, познате су са већег броја праисторијских локалитета у Европи, као што је, на пример, Азмашка Могила у источној Бугарској.36 Бронзано доба</s> <s>Мали број предмета од коштаних сировина може се са сигурношћу приписати хоризонту бронзаног доба на локалитету Бубањ.</s><s>Од тога, могу се издвојити један масивни пробојац, израђен од улне говечета, очуван у потпуности, фине израде и наглашених трагова употребе (сл. 6), као и један отпадак од производње – сегмент дуге кости са траговима недовршеног трансверзалног сечења металном алатком. дискусија и закључна разматрања</s> <s>Коштана индустрија са Бубња дала је значајне и занимљиве резултате.</s><s>Углавном се ради о свакодневним предметима, коришћеним за обраду коже, крзна, биљних влакана, дрвета, итд., што показује да су ово биле добро заступљене активности током свих периода живота праисторијског насеља на Бубњу, односно током неолита и различитих фаза енеолита.</s> <s>Налази који припадају раном неолиту и бронзаном добу су малобројни, али допуњују или дају прве информације о коштаним индустријама у овим периодима у нишком региону.</s><s>Артефакти опредељени у старчевачки хоризонт допринели су разумевању регионалних разлика, односно заступљености одређених карактеристичних технолошких поступака и техно-типова.</s> <s>Најзначајнији су резултати који се тичу иначе непознатих енеолитских коштаних индустрија.</s><s>Добијене су основне информације о коришћеним сировинама, технологији и типолошком репертоару.</s><s>Могу се и уочити одређене хронолошке и културне карактеристике коштаних индустрија у сваком од периода енеолита.</s><s>Најатрактивнији налаз јесте фрагментована фигурина, која показује чврсте везе Бубањ–Хум I културе са целим Бубањ–Салкуца–Криводол комплексом, али открива и одређене аспекте духовног живота праисторијских становника Бубња.</s> <s>Die Fundstelle Bubanj gehört zu den vorgeschichtlichen Schlüsselfundorten Serbiens und sicher zu einem der bedeutendsten in der Niš Region.</s><s>Die Revisionsgrabung zwischen den Jahren 2008 und 2014 auf dem übrig gebliebenen Teil der sonst zerstörten Fundstelle ergab sehr wichtige Angaben über die unterschiedlichen Lebensaspekte in der Vorgeschichte.</s><s>Neben anderen Funden wurde eine größere Menge an Tierknochen gesammelt, darunter auch diejenigen mit Bearbeitungs- und Modifikationsspuren.</s><s>Solche Funde ermöglichten eine erste detaillierte Knochenindustrieanalyse des Äneolithikums auf dem Mittelbalkan und ergaben bestimmte Dateien über die Knochentechnologie der Starčevo Periode.</s><s>Schon seit der frühsten Vorgeschichte waren Knochenrohstoffe benutzt und stellten einen bedeutenden Teil der Ökonomie fast aller vorgeschichtlicher Gemeinschaften dar.</s><s>Zusammen mit Stein und Holz, waren sie für die Herstellung alltäglicher Utensilien wie Werkzeuge, aber auch für Schmuck und künstlerische Gegenstände benutzt.</s><s>Knochenrohstoffe umfassen alle Hartrohstoffe tierischer Herkunft: Knochen im engeren Sinne, Geweih, Zähne, ebenso Elfenbein und Molluskenschalen.</s><s>Es handelt sich um komplexe Materialien, die sowohl einen organischen, als auch einen anorganischen Bestandteil besitzen.</s><s>Ausgerechnet diese Kombination leistet Widerstandsfähigkeit und Ausdauer und dadurch eine günstige Anpassung an Herstellung unterschiedlicher Gegenstände.</s><s>Trotz einer großen Bedeutung blieben Knochenindustrien ungenügend erforscht.</s><s>Besonders blieben Knochenindustrien aus Metallzeiten des südöstlichen Europas fast unbekannt, vor allem aber diejenigen aus dem Äneolithikum Serbiens.</s><s>Gerade die Revisionsausgrabung ermöglichte es, diese Situation zu ändern.</s><s>Die hier analysierte Sammlung besteht aus etwa 180 Artefakten.</s><s>Sie besteht aus völlig erhaltenen, benutzten Gegenständen, Werkzeug und Ziergegenständen sowie aus einer bestimmten Menge an Herstellungsabfall.</s><s>Die Sammlung wurde aus einem technologischen Aspekt untersucht; präziser gesagt, Rohstoffauswahl, Herstellungstechnologie, Typologie und Gebrauchsspuren.</s><s>Im Text waren nur Gegenstände mit einer sicheren stratigraphischen Lage dargestellt, bzw. diejenigen, die sich der frühneolithischen Zeit zuschreiben lassen (die Starčevo Kultur), dem Frühäneolithikum (die Bubanj - Hum I Kultur), Mitteläneolithikum (die Kostolac - Coţofeni Kultur), Spätäneolithikum (die Cernavoda III Kultur) oder der Bronzezeit.</s><s>Der Starčevo Schicht gehört nur eine kleine Anzahl an Gegenständen.</s><s>Es handelt sich ausschließlich um Knochengegenstände.</s><s>Andere Rohstoffe (z. B. Geweih oder Zähne) wurden im Laufe dieser Forschungen nicht festgestellt.</s><s>Typologisch gesehen kommen eine massive Spitze, weiterhin ein aus Schaf/Ziege Gliedmaßenknochen gefertigter Spatel -Flachmeißel sowie einige fragmentierte Glätter vor.</s><s>Man fand ebenso ein Stück vom Herstellungsabfall.</s><s>Trotz der kleinen Zahl, vervollständigen diese Gegenstände das Bild um Knochenindustrie während der Starčevo Periode, vor allem um regionale Unterschiede, bzw.</s><s>Vertreten bestimmter charakteristischer Technotypen.</s> <s>Knochenrohstoffe, die während des Frühäneolithikums in Gebrauch waren schließen Knochen, Geweih, Zähne und Molluskenschalen mit ein.</s><s>Die folgenden Knochen überwiegen: lange Knochen, Rippen und selten auch andere Skelettbestandteile, überwiegend von Haustieren, wie Schaf/Ziege und Rind, während andere Knochen selten auftreten.</s><s>Geweih kommt ausschließlich vom Hirsch.</s> <s>In der Тypologie sind Ahlen vertreten, meist aus längst zersplitterten Gliedmaßenknochen von Schaf/Ziege, weiterhin aus Schweinzähnen gefertigte Messer, sowie meist aus Rippen gefertigte Spatel und Kratzer.</s><s>Weiterhin kommen modifizierte Astragalus-knochen aus unterschiedliche Tiere vor, dessen Benutzung nicht völlig geklärt ist.</s><s>Verzierungsgegenstände sind spärlich, obwohl hier ein fragmentierter Armring aus einer Spondylus Muschel erwähnt werden soll, sowie eine aus Knochen gefertigte Ziernadel.</s><s>Fund von einem aus importierter Seemuschel gefertigten Gegenstand zeugt um Austausch und Handel während des Frühäneolithikums.</s><s>Der interessanteste und bedeutendste Gegenstand aus diesem Horizont ist eine fragmentierte flache Figurine.</s><s>Sie ist aus Gliedmaßenknochen gefertigt und ein Körperteil blieb erhalten, während der Kopf und die Beine fehlen.</s><s>Sie ist mit drei horizontalen Ritzlinien verziert, die ein V-förmiges Ornament bilden.</s><s>Darunter befinden sich jeweils drei kleine, kreisförmige Eintiefungen.</s><s>Die Figurine ist ziemlich abgenutzt, sowohl durch Gebrauch, als auch durch spätere Versetzungsprozesse.</s> <s>Morphologisch und technologisch gesehen passt die Figurine völlig in die Typologie anderer Figurinen von diesem Typ an, die häufig in äneolithischen Kulturen Bulgariens oder Rumäniens vorkommen, wie Bubanj - Salcuţa - Krivodol und Kodžadermen - Gumelniţa - Karanovo.</s><s>Die Bubanj Figurine stellt ein am weitesten im Westen gefundenes Stück solcher Art und ist die erste äneolithische Knochenfigurine Serbiens, was ein etwas geändertes Distributionsbild solcher Figurinen zeigt, als früher vermutet.</s><s>Auf einer Seite spiegelt sie Änderungen in kulturellen Verhältnissen zur Rohstoffauswahl innerhalb der Bubanj - Hum I Kultur wider, aber auch Änderungen in Umgebungsverständnissen.</s><s>Auf der anderen Seite belegt sie Kontakte dieser Kultur mit anderen Kulturen innerhalb des Bubanj - Salcuţa - Krivodol Komplexes in unterschiedlichen Aspekten materieller und geistiger Kultur.</s><s>Während des Mitteläneolithikums, bzw. während der Kostolac - Coţofeni Kultur, wurden weiterhin Knochen bearbeitet, obwohl man jetzt häufiger Geweihgegenstände benutzte.</s><s>Ein Sonderfund hebt sich hervor: eine fast völlig erhaltene Axt oder Beil aus Stammsegment und Geweihbasis, mit einer Perforation nah an die Basis sowie ein massiver, weniger erhaltener Gegenstand zum Hacken.</s> <s>Weiter vertretene Technotypen umfassen Ahlen, meist aus Gliedmaßenknochen kleinerer Säugetiere wie Schaf oder Ziege gefertigt, ebenso massive Spitze, Spatel, Kratzer und Meißel.</s><s>Man fand auch interessante, aus fast vollständigen Schaf/Ziege Gliedmaßenknochen gefertigte Griffe.</s><s>Eine größere Zahl solcher Griffe kam zutage, die für dünne und feine, wahrscheinliche scharfe Gegenstände dienten.</s><s>Aufgrund Öffnungsdimensionen lässt sich erschließen, dass die Griffe höchstwahrscheinlich für Kupfernadeln oder -ahlen benutzt waren.</s><s>Während der spätäneolithischen Cernavoda III Kultur wurden ebenso überwiegend Knochen benutzt und es kamen keine Geweihe zutage.</s><s>Dock sind einige aus Unio Muschelschalen gefertigte Gegenstände gefunden.</s><s>Die vertretenen Technotypen schließen ebenso Ahlen aus Gliedmaßenknochen kleiner Säugetiere mit ein meist Schaf/Ziege sowie einige massive Stecher.</s><s>Einige Schweinzähne wurden für Messerherstellung benutzt.</s><s>Spateln und Kratzer sind überwiegend aus Rippen gefertigt, sowie zersplitterten (Gegenstände aus einem Knochenplättchen), als auch unzersplitterten (Gegenstände aus Rippensegmenten mit voller Dicke).</s><s>Diesem Horizont gehören ebenso einige modifizierte Astragalus-knochen.</s><s>Neben Abnutzungsspuren besitzt ein Schaf/Ziege Astragalusknochen auch eine ungefertigte Perforation.</s><s>Unio Flussmuscheln wurden für die Herstellung an Dekorationsgegenstände benutzt; sie waren auf solcher Weise bearbeitet, dass man auf einer Klappe eine Perforation fertigte, gestochen oder gekratzt und geschnitten.</s><s>Solche Ornamente dienten wahrscheinlich als Anhänger oder Kleidungsappliken.</s> <s>Nur eine kleine Anzahl an Funde kann in die Bronzezeit datiert werden, darunter ein aus einer Ulna gefertigte massive Spitze, aber auch ein Herstellungsabfallstück.</s><s>Die auf Bubanj entdeckte Knochenindustrie ergab bedeutende und interessante Ergebnisse.</s><s>Es handelt sich überwiegend um alltägliche Gegenstände für Leder-, Pelz-, Pflanzenfaser- oder Holzbearbeitung, was darauf hinweist, dass dies häufig vertretene Aktivitäten während der gesamten Bubanj Besiedlung, bzw. während des Neolithikums und unterschiedlichen Äneolithikumphasen waren.</s><s>Vor allem sind Ergebnisse wichtig, die sich auf sonst unbekannte äneolithische Knochenindustrien beziehen.</s><s>Grundinformationen über die benutzten Rohstoffe, Technologie und typologischem Repertoire sind bekannt geworden.</s><s>Mann kann auch bestimmte chronologische und kulturelle Knochenindustriemerkmale in jeder äneolithischen Periode merken.</s><s>Der attraktivste Fund ist die fragmentierte Figurine, die enge Beziehungen der BubanjHum I Kultur mit dem gesamten Bubanj - Salcuţa - Krivodol Komplex zeigt, aber auch bestimmte Aspekte des geistigen Lebens vorgeschichtlicher Bubanj Einwohner enthüllt.</s> <s>Институт за пра- и протоисторију, Универзитет у Килу, Немачка Преглед археозоолошких и археоботаничких Података са енеолитских налазишта у србији1 Апстракт</s> <s>Овај рад даје преглед досадашњих резултата анализа биљних и животињских остатака прикупљених на енеолитским налазиштима у Србији.</s><s>Ове врсте анализа су до сада обављене на малом броју локалитета и величина узорка је ограничена како нивоом очуваности тако и методологијом издвајања и обраде материјала.</s><s>Иако скромни, подаци који су на располагању ипак нуде основ за општа запажања о економским активностима енеолитских заједница на територији Србије.</s><s>Кључне речи: археозоологија, археоботаника, енеолит, централни Балкан увод</s> <s>Енеолит је близу 2000 година дуг период у праисторији централног Балкана.</s><s>Оквирно обухвата раздобље од друге половине петог миленијума пре нове ере (4500/4400 п.н.е.) до првих векова трећег миленијума пре нове ере (2800/2700 п.н.е.).2 У српској археологији прихваћена је троделна подела енеолита на – рани, средњи и касни.3 На основу стилскотиполошких карактеристика керамичких посуда на подручју централног Балкана издвојено је неколико различитих културних група/комплекса које су насељавале овај простор током енеолита: Тисаполгар (Tiszapolgár), Бодрогкерестур (Bodrogkeresztúr), Бубањ-СалкуцаКриводол (Bubanj-Sălcuţa-Krivodol), Чернавода III-Болераз (Cernavodă III-Boleráz), ВајскаХуњадихалом (Vajska-Hunyadihalom), Баден, Костолац, Коцофени (Coţofeni) и Вучедол.4 Ово је период у коме долази до значајних промена, пре свега у обрасцима насељавања и привређивања, које ће се наставити и у бронзаном добу, а које означавају прекид неолитске традиције.</s><s>Посматрајући распрострањеност налазишта из касног неолита и енеолита, уочавају се различити критеријуми за одабир положаја насеља.5 Каснонеолитска насеља налазила су се на већој међусобној удаљености, док се у енеолиту удаљеност између насеља смањује.</s><s>Образац великог, густо насељеног места у коме се концентрисало становништо једне области, изменио се у образац становништва расутог у више насеља позиционираних на мањој међусобној удаљености.6 На регионалном нивоу уочено је да током раног енеолита (4400/4300 – 3900/3800 п.н.е.)7 долази до напуштања или знатно ређе насељености регија које су у касном неолиту чиниле најгушће насељене области, док је обрнута ситуација 1 Рад је настао као резултат истраживања у оквиру пројеката Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Биоархеологија древне Европе - људи, животиње и биљке у праисторији Србије (III 47001) и Друштво, духовно-материјална култура и комуникације на Балкану у праисторији и раној историји Балкана (ОИ 177012).</s><s>2 Boyadziev 2005; Lazarovici 2006; Borić 2009; 2015; Kapuran et al. 2018; Bulatović, Vander Linden 2017; Bulatović et al. 2018; Bulatović, Milanović 2020.</s> <s>5 Милановић 2017; Kapuran et al. 2018; Milanović 2019. 6 Bankoff, Greenfield 1984, 11; Tringham, Krstić 1990; Тringham 1992. 7 Bulatović, Vander Linden 2017; Kapuran et al. 2018. забележена у регијама које су током касног неолита биле слабо насељене.8 Чак и у регијама где је уочен континуитет у насељавању, у раном енеолиту често су биране потпуно нове локације, или су поново насељаване оне претходно насељене у раном/средњем неолиту.9 Такође, уочено је да су налазишта са остацима насеља из оба периода – из касног неолита и раног енеолита изузетно ретка (чине мање од 2%), у поређењу са налазиштима која поред насеља из раног енеолита имају и остатке насеља из касног енеолита (3200 – 2800/2700 п.н.е.) (чине око 50%).10 Ово указује да су, за разлику од каснонеолитских заједница, рано и касноенеолитске имале приближно исте критеријуме за одабир положаја насеља, а самим тим могуће и сличну економску структуру.11 Међутим, о начину живота и привреди енеолитских заједница централног Балкана зна се веома мало.</s><s>Главни разлог је тај што је највећи број енеолитских насеља истраживан у време када се није довољно пажње посвећивало економији и друштвеној организацији тих заједница.</s><s>Такође, број истражених енеолитских налазишта није велики; на већини локалитета спроведена су сондажна ископавања мањег обима, док су на само пар (нпр. Бубањ, Хумска чука)12 ископавања имала/имају систематски карактер.</s><s>Стога су одређени аспекти, на првом месту они који се тичу узгајања животињских и биљних врста, до недавно, у случају касног енеолита, били слабо познати, док су у случају раног и средњег енеолита, били готово потпуно непознати (посебно у случају археоботаничких података).</s><s>Новија ископавања неколико енеолитских налазишта – на првом месту епонимних – Бубња13 и Хумске чуке,14 омогућила су да се постојеће празнине у сазнањима о стратегијама узгајања биљних и животињских ресурса бар донекле попуне.</s><s>У овом раду дајемо преглед досадашњих резултата анализа животињских и биљних остатака са енеолитских налазишта у Србији.</s><s>Имајући у виду да су у великом броју случајева археозоолошки и/или археоботанички узорци мали, чиме је могућност детаљног сагледавања економије енеолитских заједница на овом простору знатно ограничена, циљ рада је добијање опште слике о експлоатацији и значају различитих врста домаћих и дивљих биљака и животиња у енеолиту централног Балкана. енеолитска</s> <s>Археозоолошки подаци доступни су са укупно 16 енеолитских налазишта у Србији, а археоботанички са пет.</s><s>С обзиром да су на налазишту Бубањ откривени трагови живота из свих фаза енеолита,15 укупан број енеолитских фауналних узорака са подручја Србије је 18, а археоботаничких седам (Табела 1).</s><s>Посматрано по периодима, из раног енеолита потиче пет фауналних узорака, док је само један хронолошки опредељен у средњи енеолит.</s><s>Највећи број фауналних узорака, укупно 12, потиче са касноенеолитских налазишта.</s><s>Када су у питању археоботанички узорци, четири узорка потиче из раног,16 два из касног, а један из средњег енеолита.</s><s>Највећи број енеолитских налазишта са археозоолошким подацима налази се у северној 8 Ристић-Опачић 2005; Милановић 2017, 226, 276. 9 Милановић 2017, 276.</s> <s>16 Недавно објављени резултати радиокарбонског датовања локалитета Мокрањске стене (Bulatović et al. 2018) показали су да археоботанички узорак са овог налазишта потиче из позне фазе раног енеолита.</s><s>Стога је неважећа одредница, наведена у раду о археоботаничким анализама (Филиповић 2015), да узорак потиче из средњег енеолита.</s><s>Србији (односно у Срему, Војводина), а затим у источној, западној и централној где су у оквиру сваке регије налазе по три налазишта, док су са југа Србије археозоолошки подаци доступни са два.</s><s>Посматрано по регијама, два археоботаничка узорка су са енеолитских налазишта у јужној Србији, по један потиче из северне, источне и западне Србије, док из централне за сада нема ниједног археоботаничког узорка (Табела 1, Слика 1).</s><s>Имајући у виду хронолошку и регионалну расподелу енеолитских налазишта са археозоолошким и археоботаничким подацима у Србији, већ на први поглед се уочава да је доступна евиденција веома мала, и да је стога отежано како уочавање дијахроних, ◄ Слика 1. Енеолитски локалитети</s> <s>Табела 1. Енеолитска налазишта у Србији са доступним археозоолошким и археоботаничким подацима Table 1. Eneolithic sites in Serbia with available archaeozoological and archaeobotanical data тако и регионалних трендова у начинима привређивања и економији током енеолита на овом подручју.</s><s>Једини изузетак је епонимни локалитет Бубањ где је, захваљујући дуготрајном насељавању на истом простору и систематском сакупљању животињских и биљних остатака током најновијих ископавања (2008 – 2014.),17 створена могућност да се на локалном нивоу прате промене и/или континуитет у експлоатацији различитих животињских и биљних ресурса.18 Сви остали локалитети са једним (енеолитским) слојем насељавања, пружају увид у локалне економске стратегије које су практиковане од стране становника ових насеља током једне одређене фазе енеолита (Табела 1).</s><s>Први археозоолошки подаци са два енеолитска налазишта у централној и западној Србији – Новачка ћуприја и Петница, објављени су 1986. године.19 Неколико година касније, објављени су резултати археозоолошке анализе материјала који је сакупљен током старих ископавања налазишта Бубањ,20 крајем педесетих година XX века.21 Убрзо потом уследило је публиковање археозоолошких података из касноенеолитских јама са налазишта Винча – Бело брдо,22 као и са четири касноенеолитска налазишта која су откривена приликом заштитних ископавања током изградње аутопута кроз Срем.23 После овог периода дошло је до десетогодишњег прекида у проучавању животињских остатака са енеолитских налазишта у Србији, да би током последњих 15 година поново заживело интересовање за овај период.</s><s>Ово је омогућено новим ископавањима енеолитских налазишта (нпр. Бубањ,24 Хумска чука,25 Мокрањске стене,26 итд.) и систематским сакупљањем остатака животиња, као и њиховом детаљном анализом.27 Такође, у овом периоду уследило је и поновно проучавање претходно објављених археозоолошких података из енеолита кроз нова истраживачка питања и приступе, и њихово посматрање у ширем (регионалном и хронолошком) контексту употребе секундарних производа животиња и практиковања трансхуманце.28 Најранија археоботаничка истраживања енеолитских налазишта у Србији обављена су на материјалу из касноенеолитског слоја локалитета Гомолава.29 Последњих неколико година, прикупљање археоботаничких узорака и њихова флотација постали су саставни део археолошке праксе током ископавања, чиме су постављене добре основе за проучавање стратегија сакупљања и узгајања различитих врста биљака.30 археозоолошки подаци</s> <s>Различити експерименти показали су да фаунални узорци сакупљени ручно и они просејавањем помоћу сита различитих промера, имају другачији састав који је условљен величином животиња и њиховим скелетним елементима.31 Код ручног сакупљања, већи фрагменти и скелетни елементи крупнијих животиња обично бивају чешће сакупљени, док су мањи фрагменти и остаци ситнијих животиња слабије заступљени.</s><s>Приликом 17 Трајковић-Филиповић и др. 2008; Bulatović, Milanović 2020. 18 Bulatović 2010; 2018; 2020; Булатовић 2012; Filipović 2020. 19 Greenfield 1986a; 1986б.</s> <s>25 Булатовић, Милановић 2015. археолошких ископавања остаци животиња сакупљани су ручно на највећем броју (14) енеолитских налазишта у Србији (Табела 1).</s><s>На два налазишта – Петница и Благотин, ручно сакупљање остатка спроведено је у комбинацији са сувим и влажним просејавањем.</s><s>Од целокупног фауналног узорка са Благотина, око 50% је прикупљено просејавањем, док је у Петници тај број мањи, и износи 20%.32 Код преостала два налазишта – Новачка ћуприја и Шанац – Изба, узорци су у целости прикупљени (сувим и влажним, односно само сувим) просејавањем.33</s> <s>Величина узорка је битан фактор од којег у великој мери зависи квантитет и квалитет података добијених археозоолошком анализом.</s><s>Што је фаунални узорак већи, повећава се и могућност детаљније анализе, а самим тим и добијање више информација неопходних за реконструкцију односа људи и животиња у прошлости.</s><s>Када су у питању фаунални узорци са енеолитских налазишта у Србији, већ на први поглед уочава се да је већина њих мала (Табела 2).</s><s>Код четири налазишта у Срему не постоји податак о укупном броју прикупљених остатака животиња, односно о величини узорка.34 Међутим, у случају три налазишта (Златара – Рума, Жировац – Рума и Ливаде – Сремска Митровица) истражених током заштитних ископавања приликом изградње аутопута кроз Срем зна се да је прикупљена веома мала количина животињских остатака, обично из једне или две археолошке целине.35 Такође, за разлику од ранонеолитског фауналног узорка са Благотина који је детаљно објављен,36 за раноенеолитски не постоје информације о његовој величини, већ су доступни само старосни профили домаћих животиња – говечета и овце/козе, засновани на подацима о избијању и трошењу зуба у доњим вилицама.37 Са пет енеолитских налазишта (Табела 2) потичу веома мали фаунални узорци, са бројем одређених примерака (БОП) до рода или врсте испод 100.</s><s>У њима, број одређених примерака се креће од 20 (Над Клепечком)38 до 86 (Новачка ћуприја).39 Код преосталих шест налазишта – Бубањ, Хумска чука, Мокрањске 34 Блажић 1995; Blažić 2005.</s> <s>Табела 2: Релативна заступљеност различитих животиња са енеолитских налазишта у Србији (БОП број одређених примерака, н.п. – није публиковано; * референце из којих су преузете приказане вредности) specimens, н.п. – not published; * references from which the data were taken) Filipović et al., у штампи</s> <s>38 Vuković, Marković 2019. стене, Винча – Бело брдо, Петница и Кудош – Шашинци, величина фауналних узорака је већа (Табела 2), и у њима број одређених примерака (БОП) варира од 176 (Винча – Бело брдо)40 до 2719 (раноенеолитски Бубањ).41 састав фауне</s> <s>Једино су остаци сисара присутни у свим узорцима са енеолитских налазишта у Србији.</s><s>Остаци других класа животиња – птица, риба, шкољки и пужева у узорцима у којима су присутни (укупно у десет), углавном су заступљени у малом броју.</s><s>Изузетак су налазишта Бубањ, Мокрањске стене, Винча – Бело брдо и Новачка ћуприја где су њихови остаци (посматрани заједно) пронађени у значајнијем броју.42 У узорцима са ова четири налазишта присутни су и остаци корњача (Testudo sp.).</s><s>Такође, једино у узорцима са Бубња, Винче – Белог брда и Новачке ћуприје, идентификовани су и малобројни остаци микросисара (глодара).43 На налазиштима Петница, Рит и Хумска чука пронађена је по једна кост птице,44 док остаци речних шкољки из рода Unio чине око 9% укупног фауналног узорка са налазишта Ливаде – Сремска Митровица.45 У свим фауналним узорцима са енеолитских налазишта у Србији присутни су остаци економски најзначајнијих домаћих животиња – говечета (Bos taurus), свиње (Sus domesticus), овце (Ovis aries) и козе (Capra hircus) (Табела 2).</s><s>Остаци пса (Canis familiaris) нису присутни једино у узорцима са четири налазишта (Жировац – Рума, Ливаде Сремска Митровица, Над Клепечком и Рит)46, што је вероватно последица мале величине узорака.</s><s>Када су у питању дивље животиње, на енеолитским налазиштима укупно је идентификовано 11 врста: јелен (Cervus elaphus), дивља свиња (Sus scrofa), срна (Capreolus capreolus), дивље говече (Bos primigenius), медвед (Ursus arctos), вук (Canis lupus), лисица (Vulpes vulpes), јазавац (Meles meles), дивља мачка (Felis silvestris), дабар (Castor fiber) и зец (Lepus europaeus).</s><s>С обзиром да је број врста у фауналном узорку у директној вези са његовом величином,47 односно да је у већим узорцима обично идентификовано више врста, не изненађује да су једино у фауналним узорцима са Бубња присутни остаци свих 11 дивљих врста животиња.48 Остаци дивљих животиња нису пронађени једино у веома малом узорку са налазишта Ливаде – Сремска Митровица,49 док на осталим локалитетима број присутних дивљих врста варира од један (Новачка ћуприја, Над Клепечком)50 до пет (Хумска чука, Винча – Бело брдо).</s><s>Најзаступљеније дивље животиње су јелен, дивља свиња и срна, док се остале врсте јављају у малом броју. релативна заступљеност економски најзначајнијих таксона животиња</s> <s>Све врсте домаћих и дивљих животиња са енеолитских налазишта у Србији јављају се и у претходном (каснонеолитском) периоду, на основу чега се закључује да није дошло до промена у избору експлоатисаних врста животиња.</s><s>Ипак, већ на први поглед уочава се да за разлику од каснонеолитских налазишта у Србији (нпр. Дивостин, Гомолава, Плочник, 41 Bulatović 2018; 2020.</s> <s>49 Greenfield 1986a; 1986б; Vuković, Marković 2019. 50 Лазић 1992; Greenfield 2014; Bulatović 2018.</s><s>Винча – Бело брдо, Стублине и др.), на којима је говече најзначајнија домаћа врста,51 на енеолитским постоји већа разноликост у избору “главне” узгајане врсте (Табела 2).</s><s>Међутим, детаљније анализе економских стратегија практикованих од стране енеолитских заједница у извесној мери су онемогућене углавном малим величинама узорака из овог периода.</s><s>Свега неколико налазишта са енеолитским слојем обезбедило је узорке фауне који су довољно велики (БОП > 175, Табела 2) да пружају основ за детаљније разматрање (Слика 2), и то су: из раног енеолита – Бубањ и Хумска чука, из средњег енеолита – Бубањ, а из касног: Кудош – Шашинци, Петница, Винча – Бело брдо, Мокрањске стене и Бубањ.52 Узгајање оваца и коза чинило је окосницу економије оба раноенеолитска насеља на Бубњу и Хумској чуки (Слика 2).</s><s>У значајној мери узгајало се и говече, а потом и свиња.</s><s>Лов је представљао споредну економску активност у оба насеља, посебно на Хумској чуки.</s><s>Сличан образац уочен је и током средњег енеолита на Бубњу, с тим да, како се чини долази до повећања значаја узгајања оваца и коза на првом месту, и говечета на другом, док се значај узгајања свиња и удео лова у економији смањује.</s><s>У касном енеолиту економске стратегије су разноврсније (Слика 2), што је вероватно последица већег броја насеља са археозоолошким подацима (из овог периода) и њихове припадности различитим географским регијама и културним традицијама.</s><s>Узгајање оваца и коза и даље остаје од већег значаја у односу на узгајање говечета на Бубњу, а иста ситуација забележена је и на Мокрањским стенама, које припадају истом културном кругу.53 Удео лова у економији ова два насеља је мање-више исти, док су се свиње узгајале више на Бубњу.</s><s>Насупрот овоме, касноенеолитска Петница је једино насеље из овог периода (и из енеолита уопште) у коме је лов (првенствено на јелена) имао већи значај од сточарства; наиме, у овом насељу узгајање говечета, свиња, оваца и коза било је од споредног значаја.54 С друге стране, на касноенеолитском Кудошу, економија се искључиво заснивала на узгајању говечета (његови остаци чине око 80% узорка), док су овце, козе и свиње, као уосталом и дивље животиње имале веома мали значај.55 Током касног енеолита, домаће говече представља главну узгајану врсту и на налазишту Винча – Бело брдо.</s><s>Међутим, у овом насељу то није толико изражено као на Кудош – Шашинцима.</s><s>Економију Винче – Белог брда карактерише и значајно ослањање на узгајање осталих економски главних домаћих животиња (оваца, коза и свиња), а и улога лова није занемарљива.56 51 Bökönyi 1988; Orton 2008; 2012; Bulatović 2018; Orton et al., у штампи.</s><s>53 Булатовић, Милошевић 2015; Bulatović 2020; Filipović et al., у штампи.</s><s>54 Greenfield 1986a.</s> <s>Како би се испитало да ли током времена долази до промена у значају главних домаћих животиња и лова у економији тадашњих заједница на регионалном нивоу, упоређена је њихова релативна заступљеност по фазама (Слика 3).</s><s>Сви енеолитски фаунални узорци (без обзира на величину) код којих су постојали подаци о броју одређених примерака (БОП) (Табела 2) груписани су према периоду из кога потичу.</s><s>Сабирањем броја одређених примерака у оквиру сваког појединачног таксона са налазишта Бубањ, Хумска чука и Бодњик добијен је укупни раноенеолитски фаунални узорак (БОП = 2735)57.</s><s>С обзиром да једино на налазишту Бубањ постоји узорак из средњег енеолита, њиме је представљен укупни фаунални узорак ове фазе (БОП = 373).</s><s>С друге стране, укупни касноенеолитски фаунални узорак (БОП = 2175) заснован је на подацима са осам налазишта (Кудош – Шашинци, Петница, Винча Бело брдо, Новачка ћуприја, Мокрањске стене, Над Клепечком, Рит и Бубањ) из ове фазе.58 Резултати овог поређења на први поглед указују да током времена не долази до промена у значају домаће свиње и дивљих животиња (њихова релативна заступљеност остаје мањевише иста), док се највеће разлике огледају у смањењу значаја оваца и коза од раног ка касном енеолиту, док у исто време долази до повећања значаја домаћег говечета (слика 3).</s><s>Међутим, иако је поређење заступљености ових таксона у раном и касном енеолиту дало статистички значајан резултат (χ2 (3) = 171.722, p = 0.001),59 јачина утицаја (везе) између променљивих (таксон х период) је мала (Крамерово V = 0.187, према Коеновом критеријуму60).</s><s>Другим речима, уочене разлике нису стварне, већ су пре свега последица квалитета узорка.</s><s>С обзиром, на мали број фауналних узорака из сваке фазе енеолита, и имајући у виду да потичу са налазишта која се налазе у различитим географским регијама, и која припадају различитим културним круговима и традицијама (посебно у касном енеолиту), ово поређење је показало да на основу доступне евиденције, економске стратегије практиковане од стране енеолитских заједница можемо посматрати и проучавати углавном на локалном нивоу (у оквиру сваког појединачног насеља).</s><s>Из наведених разлога, за сада, није могуће проучавање економских стратегија на регионалном нивоу, као ни уочавање промена кроз време.</s><s>Једини изузетак (за сада) је Бубањ са фауналним узорцима који омогућавају дијахрони преглед на локалном нивоу.61 Утисак је, да су се становници енеолитског Бубња 57 Bulatović 2018.</s> <s>59 Статистичка анализа спроведена је помоћу хи-квадрат (χ2) теста у IBM SPSS Statistics (верзија 23) програму.</s><s>Резултат теста сматран је статистички значајним уколико је p < 0.05. 61 Bulatović 2020.</s> <s>specimens; references are listed in мање-више равномерно ослањали на главне домаће животиње – овце и козе, говеда и свиње, посебно у каснијој фази насеља.62 Чини се да постоји својеврстан континуитет у овом аспекту економије и привреде током читавог трајања енеолитског насеља.</s><s>То даље може да сугерише сигурност и стабилност у погледу извора хране и сировина животињског порекла током више од миленијума живота на овом месту.63 Археоботанички подаци</s> <s>У погледу археоботаничких сазнања o економији енеолитских заједница централног Балкана, и овде важе ограничења услед мале количине података.</s><s>Знатно је више информација на располагању за каснонеолитска налазишта, пре свега због већег броја локалитета на којима су прикупљани и анализирани археоботанички узорци.64 О употреби биљака у енеолиту до скора се знало само на основу резултата за локалитет Гомолава, где је анализиран хоризонт опредељен у касни енеолит (костолачки културни круг).</s><s>Овде је археоботанички материјал издвојен путем узорковања и флотације,65 што је несумњиво допринело да количина расположивих остатака буде релативно велика (преко три и по хиљаде) и да колекција буде таксономски разноврсна.</s><s>Новија ископавања енеолитских налазишта у Србији су такође уврстила систематско прикупљање узорака за ботаничке анализе (величине 10 – 20 литара где год је могуће), употребу флотације за издвајање биљних остатака, и детаљну анализу материјала.</s><s>Па ипак, и појединачно и укупно, број биљних остатака откривених на овим налазиштима је мали.</s><s>На пример, на локалитету Шанац – Изба у Мачви је анализирано 33 узорка, а они су заједно садржали само 20 семена.66 Са друге стране, из раноенеолитског слоја на локалитету Мокрањске стене анализиран је само један узорак, који је такође садржао 20-ак семена.67 Поред методологије издвајања, количина биљних остатака одређена је и нивоом очуваности и природом ископаваних археолошких контекста.</s><s>С обзиром да је угљенизација (карбонизација) основни услов за очување биљног материјала у археолошким слојевима у Србији, то се већи број остатака углавном може очекивати само у целинама попут огњишта, пећи, горелих објеката, или на местима где су одбачени гар и пепео (нпр. у јамама).68 Састав археоботаничке збирке</s> <s>Иако ограничена малим бројем анализираних локалитета и очуваних остатака, енеолитска археоботаничка збирка из Србије открива широк спектар врста које су гајене, сакупљање или су расле као корови пољопривредних усева.69 У Табели 3 дат је списак пољопривредних култура које су заступљене на до сада истраженим локалитетима.</s><s>Овде треба истаћи да су у узорцима из енеолита проналажена и зрна обичног проса (Panicum miliaceum), али су она интрузивна, то јест, представљају примесе из каснијих периода, са обзиром да култивација ове врсте у Европи почиње тек од средњег или касног бронзаног доба.70 Утисак је да се пољопривреда током енеолита заснивала на културама 62 Bulatović 2020.</s> <s>70 Filipović et al. 2020. које су биле у употреби већ у претходном периоду – у касном неолиту.71 Сличност у спектру гајених врста између касног неолита и енеолита можда показује да су и обим и интензитет пољопривредне производње били слични током оба периода.</s><s>На основу резултата различитих анализа, чини се да су пољопривредну производњу током неолита у југоисточној Европи карактерисали мали обим, а високи интензитет.72 Наиме, површине под усевима биле су малих димензија, али су у њихову обраду улагани велики труд и време, односно – усеви су били темељно и редовно одржавани, чишћени од корова, ђубрени како би се осигурао највећи могући принос.73 Поред тога што су њиве биле мале, оне су се вероватно налазиле и у разумној близини домаћинства.74 Имајући у виду да се земљорадња обављала мануелно, мале димензије и близина обрађиване земље омогућавале су да послове у пољу обављају чланови једног домаћинства, а домаћинство је, по свему судећи, била основна јединица друштвене организације и производње током неолита.75 За разлику од интензивне, екстензивна земљорадња углавном подразумева простране њиве, удаљене од насеља/домаћинства, у чије се одржавање улаже знатно мање енергије, те су и приноси по јединици површине нижи у односу на интезивно обрађивана поља.76 Нема, међутим, још увек довољно података који би омогућили да се овај аспект детаљно истражи за период енеолита на територији Србије.</s><s>Општи утисак је да је на територији Србије пољопривредна производња током енеолита била заснована на узгоју неколико врсти житарица и махунарки, међу којима су најважније вероватно биле једнозрна (Triticum monococcum) и двозрна пшеница (Triticum dicoccum).</s><s>Спектар гајених врста је током овог дугог периода остао махом непромењен.</s><s>Могуће је да 72 Bogaard, Halstead 2015; Allen 2017.</s> <s>Закључак су поједине врсте добијале или губиле на значају, или се њихова улога мењала кроз време (нпр. намена за исхрану људи и/или животиња).</s><s>Да су можда постојале разлике између различитих фаза енеолита у погледу избора и важности пољопривредних култура се, на локалном нивоу, у извесној мери види на примеру Бубња.</s><s>Према броју остатака (Табела 3) и њиховој заступљености у јасно дефинисаним објектима (Слика 4), чини се да су једнозрна и двозрна пшеница овде биле главне сејане врсте, али да употреба двозрне пшенице опада током времена.</s><s>Међутим, велики број остатака пшенице са Бубња није било могуће прецизно одредити (у Табели 4 наведени под “Једнозрна или двозрна пшеницa”), те о овоме није могуће донети коначан закључак.</s><s>Надаље, заступљеност једнозрне пшенице остаје висока кроз све фазе, јечма (Hordeum vulgare) осцилира, а махунарки (међу којима доминира сочиво – Lens culinaris) расте.</s><s>И овде је случај да је број остатака јечма и махунарки превише мали да би се узео као јасан показатељ промене кроз време.</s><s>Одсуство лана (Linum usitatissimum) у средње- и касноенеолитском слоју на Бубњу заиста може да указује да је ова биљка изашла из употребе крајем енеолита.</s><s>Слично Бубњу, узорци из касноенеолитског слоја на Гомолави садржали су само једно семе лана.77 Интересантно је истаћи да се разлике на регионалном нивоу уочавају на примеру насеља из исте фазе енеолита – на примеру података за Гомолаву и Бубањ, али то може бити (и) резултат неупоредиво веће количине ботаничког материјала прикупљеног на Гомолави у односу на Бубањ.</s><s>Можда је зато на Гомолави забележено присуство хлебне/ дурум пшенице (Triticum aestivum/durum) која није регистрована на Бубњу.</s><s>Слично Бубњу, колекција остатака са Гомолаве јасно показује доминантно присуство једнозрне пшенице у свим обрађеним контекстима, а затим следе двозрна пшеница и јечам.</s><s>Од посебног интереса је узорак за који се наводи да представља садржај “остатака корпе”,78 а који се састојао од преко 3000 зрна јечма (и врло мало семена неколико других врста).</s><s>Ово је најранији велики налаз јечма у Србији, а још је важнији утолико што потиче из “примарног контекста”, односно, представља ненарушену концентрацију зрна која су изгорела in situ – на месту где су похрањена у прошлости – и која вероватно након угљенизације нису била изложена механичким утицајима.</s><s>Нема, нажалост, детаљнијих информација о овом материјалу (или макар нису учињене доступним), као ни апсолутних датума који би прецизирали његову старост.</s> <s>У погледу пољопривреде и сточарства, овде сумирани резултати две врсте анализа откривају непрекинуто присуство кроз енеолит одређених домаћих врста, чији су значај и улога варирали и мењали се кроз време.</s><s>Упркос ограниченим резултатима, до сада анализирани фаунални узорци са енеолитских налазишта у Србији дају општу слику о стратегијама узгајања економски главних домаћих животиња.</s><s>Археозоолошки подаци указују да у односу на претходни (каснонеолитски) период, у енеолиту долази до промена у стратегијама сточарства, које се на првом месту огледају у већој разноврсности у избору “главне” узгајане врсте, и већем ослањању на овце и козе.</s><s>Оно што генерално карактерише енеолитске економије (не рачунајући Кудош – Шашинце), јесте стратегија сточарства која није подразумевала узгајање једнe доминанте врсте, већ се поред “главне” врсте (било да су у питању овце и козе, или домаће говече), у значајној мери узгајају и друге домаће животиње (говеда и свиње, односно овце, козе и свиње).</s><s>Даље, из овога можда може да се претпостави да је оваква стратегија сточарства била прилагођена мањим енеолитским заједницама и њиховим производним капацитетима и потребама, које су првенствено биле усмерене ка смањењу ризика, задовољењу сопствених потреба и стабилности стада.79 Наиме, уколико се тежи смањењу ризика у узгајању стада једног домаћинства/заједнице, обично се узгајају стада састављена од различитих врста које нису подложне истим болестима, и чији однос се може прилагодити различитим условима животне средине и економским потребама мањих заједница.80 Доступни археозоолошки подаци са налазишта у Србији, указују да је изгледа то и био случај са стратегијама сточарства заједница које су насељавале овај простор током енеолита.</s> <s>Археоботанички подаци показују да су једнозрна и двозрна пшеница представљале основ пољопривредне производње током енеолита.</s><s>Уз њих се понегде, у мањој или већој мери, јављају јечам и махунарке.</s><s>Рецимо, у касноенеолитском слоју Гомолаве откривена је већа количина јечма, што је за сада једини пример, јер се јечам на другим анализираним налазиштима из овог периода јавља само у траговима.</s><s>Поред евентуалних регионалних разлика у степену употребе појединих врста, чини се да се разлике јављају и кроз време, и то на локалном нивоу.</s><s>Пример за ово је Бубањ, где је омогућен дијахрони преглед.</s><s>Овде подаци указују на могући раст у важности махунарки, тачније сочива, од раног ка касном енеолиту, те мање значајну улогу двозрне пшенице кроз време.</s><s>Међутим, мали број остатака онемогућава чврсте закључке.</s><s>За даљу дискусију и детаљан увид неопходно је много више података одговарајућег квалитета, који ће омогућити боље разумевање економије заједница овог периода на територији Србије.</s><s>79 Bulatović 2020, 236.</s> <s>Апстракт: У тексту се разматрају погребне праксе на почетку новог доба, на примеру некрополе у селу Бубањ код Ниша.</s><s>Анализа хуманог остеолошког материјала показала је низ болести уобичајених за археолошке популације, попут скорбута, спондилозе, остеоартритиса, прелома костију, остеомијелитиса и других, али и палеопатолошке промене у карличном региону код женских индивидуа, које су могле бити у вези са трудноћом и рађањем.</s><s>Код ових индивидуа откривен је и читав низ конгениталних аномалија.</s><s>Пронађене аномалије, које се у овако великом броју на једном локалитету веома ретко срећу, указују на наследне промене или херметичну популацију.</s><s>Уз то, дентална анализа је указала на лошу оралну хигијену и једноличну исхрану, која је типична за пољопривредне заједнице.</s><s>С друге стране, одлике погребне праксе, пре свега сахране у ракама које су покривене даскама, упућују на релативно добро имовинско стање заједнице и мирнодопске услове у којима се одвија њихова свакодневица, док груписање сахрана са уједначеним здравственим стањем сведочи о поштовању друштвених и породичних веза.</s><s>Међу сахранама, једна (Г5) се издваја по богатом накиту који је украшавао главу и груди.</s><s>Укупне одлике посмртне опреме откривају комплексан културни идентитет ове заједнице Срба хришћана под османском влашћу током XVI–XVII века.</s><s>Кључне речи: нововековна археологија, османски Балкан, сахрана, конгениталне аномалије, пародонтопатија, каријес, посмртна опрема, накит.</s><s>Археологија смрти и сахране, дослован превод англосаксонске кованице којом је обухваћено мултидисциплинарно изучавање некропола, релативно је слабо развијено поље истраживања у оквиру нововековне археологије, најмлађе археолошке дисциплине на подручју Европе.2 Сами називи те дисциплине у европским земљама, пре свих постсредњовековна археологија и историјска археологија, откривају различите теоријске и методолошке приступе истраживањима, тиме и преокупације које временом све више залазе у домен социјално-културне антропологије.3 Ово је нарочито видљиво управо у сегменту који се бави смрћу и сахраном – да парафразирамо Сару Тарлоу (Sarah Tarlow),4 некрополе су свакако најважнији извор података за изучавање друштава, њихове комплексности и стратификације, укључујући питања статуса, симболике, идеологије, односа према смрти и веровања у вези с телом, док с друге стране, анализом хуманог остеолошког материјала, оне пружају другачије читање друштвене историје, кроз податке о демографији, запажања о активностима, болестима и исхрани пређашњих друштава.</s><s>Овако свеобухватан приступ потврђују нарочито новије објаве резултата археолошких истраживања некропола и интерпретације археолошких контекста.5 1 Текст је резултат пројекта Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва (ОИ 177021) Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.</s><s>Користимo прилику да захвалимo др Александру Булатовићу и др Драгану Милановићу на уступљеном остеолошком и археолошком материјалу, Драгани Вуловић, МА и студенту археологије Нади Радак на сарадњи приликом антрополошке обраде материјала, као и Миру Радмиловићу на постпродукцији илустрација.</s><s>3 Courtney 2013; Mehler 2013.</s> <s>Некрополе с почетка новог века истраживане су и на подручју Србије током времена, мада у различитом обиму и различитом методологијом, у складу са, пре свега, заштитним карактером археолошких ископавања.</s><s>Сходно томе, објава резултата је претежно била у виду више или мање детаљних извештаја.6 Ови иницијални чланци, међутим, добијају на значају у новије време, са развојем истраживања на пољу нововековне археологије у Србији и земљама у окружењу.</s> <s>Прилику да се питањима у вези са смрћу и сахраном на почетку новог века приступи мултидисциплинарним анализама, пружила су обновљена систематска истраживања на налазишту Бубањ у Новом Селу код Ниша.</s><s>Иако је број анализираних гробова скроман – свега седам, значај овог открића је вишеструк, што је било очигледно већ из прелиминарних резултата анализе хуманог остеолошког материјала.7 ОСТАЦИ НЕКРОПОЛЕ НА НАЛАЗИШТУ БУБАЊ</s> <s>Археолошко налазиште Бубањ налази се на алувијалној тераси Јужне Мораве и Нишаве, удаљено око 6 km западно од Ниша, у ареалу Новог Села (данас Девети мај; Карта 1).</s><s>Под тим називом донедавно је било познато само телско насеље по коме је назван пространи енеолитски комплекс Бубањ–Салкуца–Криводол.8 Међутим, слабије је познато, да је још приликом систематских археолошких ископавања, које је од 1954. до 1958. године водио Милутин Гарашанин, констатовано постојање некрополе која је својим укопима пореметила најмлађи енеолитски стратум: „На оба поменута платоа постоје и гробови новијег датума, са сахраном у дрвеним ковчезима и у редовима који су у приличној мери оштетили слојеве.</s><s>“9 Иако драгоцени, ово су, нажалост, једини подаци о тој некрополи из ране етапе истраживања.</s><s>Стога се, уз велику дозу обазривости, може претпоставити да је некропола заузимала добар део некадашње површине телâ и да је укопавање гробних рака било у релативно густим редовима.</s><s>Такође, речит је и недостатак помена о гробним налазима у поменутим извештајима, због чега претпостављамо да их није било; у супротном би за некрополу било предложено макар оквирно датовање.</s><s>Недавно окончана ревизиона археолошка истраживања донела су значајан помак, поред свега другог, у дефинисању тог најмлађег стратума на налазишту.</s><s>Наиме, у току истраживања која су на преосталом, западном делу телâ спроведена између 2008. и 2014. године, откривено је седам гробова, последњих преосталих од ове очигледно велике сеоске некрополе.</s> <s>Идентификација некрополе извршена је на снову анализе скупине гробова која је откривена на релативно равној површини од приближно 150 m2 (Сл. 1).10 На том простору утврђене су две зоне са сахранама: у источном делу скупина од четири гроба (Г2–Г5) и један гроб (Г1) у њиховој близини, а на крајњем западном делу ископне површине два гроба (Г6–Г7).11 Гробне раке су укопаване дуж паралелних редова оријентације запад–исток, са мањим одступањима од те осе у правцу севера; нешто веће одступање примећује се једино у случају гроба бр. 7. Умрли су сахрањени у опруженом положају, са рукама прекрштеним на стомаку или карлици, сасвим изузетно и на грудима (Г4).</s><s>6 Симић 1992; Симић, Благојевић, 1995; Цуњак 1995–1996; Томовић 2001, 335–337. 7 Миладиновић-Радмиловић 2010; 2011.</s> <s>10 Археолошки опис гробова преузет је из документације коју су водили А. Булатовић и С.</s><s>Црнобрња.</s><s>11 Према саопштењу руководиоца истраживања, др Александра Булатовића, приближно 1 m северозападно од Г4 у основи ископа констатована је још једна гробна рака, приближне оријентације запад–исток; гроб није ископан јер је на нивоу 196.70 m западни профил остављен за документовање.</s><s>Оријентација скелета и положај руку указују на хришћански обред сахране, а утврђене правилности на једновремено коришћење простора од стране једне заједнице.</s><s>Ниво са кога су вршене сахране данас је непосредно испод хумуса, међутим, остаје отворено питање са ког нивоа је заправо вршено укопавање, с обзиром на знатну оштећеност налазишта.</s><s>Иако дубине укопа не могу пружити одговор на изворну дубину гробних рака, њихов међусобни однос може бити од значаја за разматрања у вези сa хронологијом укопа.</s><s>С тим у вези, примећује се одређени узорак груписања: најниже су укопани гробови бр. 3, 4 и 5 у југозападном делу (око 196.50), на приближној дубини (196.64) укопан је гроб бр. 2 у њиховој близини, док су гробови бр. 1, 6 и 7 у средишњем и источном делу укопани плиће, од 196.70 до чак 196.87, као што је у случају гроба бр. 7. Гробови су били укопани у позноенеолитски стратум, а у једном случају (Г2) у остатке праисторијског стамбеног објекта (објекат 12).</s><s>Због састава земљишта било је готово немогуће утврдити вертикалну и хоризонталну пројекцију гробних рака.</s><s>Тамо где су биле иоле видљиве, димензије су биле 0,70–0,80 х 1,80–2,00 m. Правоугаони укоп заобљених ивица забележен је у једном гвоздена клина, што упућује на покривање гроба даскама и, ређе, сахрану у дрвеним сандуцима.12 Такву праксу потврђује сведочење Штефана Герлаха, учесника у посланству цара Максимилијана II у Србији 1573. године: „Сваком мртвацу метну под главу зелен бусен; поп прелије сваком од њих прса црвеним вином, и после на њих на четири стране света нешто мало земље, па их за тим покрију даскама.</s><s>Ја питах шта им то посипање значи?</s><s>Али добих одговор само: ‘Тако је то у нас обичај!’“13 Као што је поменуто, нововековни гробови својим укопима оштетили су најмлађе праисторијске објекте из епохе позног енеолита.</s><s>Појава укопавања у праисторијске контексте у столећима касног средњовековља и на почетку новог доба до сада није уочена, мада би ову констатацију требало узети с резервом, с обзиром на то да не постоји референтни узорак некропола.</s><s>С друге стране, овакве тенденције нису биле непознате заједницама у ранијим раздобљима средњег века, штавише, релативно је честа појава раносредњовековних сахрана у хумке из раног бронзаног и гвозденог доба.14 Ти примери с подручја Балканског полуострва можда упућују на постојање одређених образаца у вези са сахранама у знатно старије трагове живота.</s><s>У овом конкретном случају тел са остацима енеолитског насеља представља доминантну тачку у крајолику, стога је разумљиво позиционирање нововековне некрополе на том узвишењу.</s><s>Да ли је уз намеру да гробови буду видљиви и да се тако успостави комуникација са живима, била присутна и потреба да се сеоско становништво дубље повеже са прошлошћу у нестабилним временима, како то сугеришу истраживања Флорина Курте (Florin Curta),15 тешко је утврдити на садашњем степену истражености нововековних налазишта, али је размишљање које би требало имати на уму у будућности.</s> <s>С тим у вези, позиција некрополе свакако је индикативна за убикацију нововековног насеља у ближој околини.</s><s>Под својим савременим називом, Ново Село није познато у прошлости, на шта указује и епитет „ново“ у његовом имену.</s><s>Међутим, у турским пописима из XVI века на приближном положају у близини Ниша помињу се два села са називом Бубањ, Горњи Бубањ (Gorna Bubna) и Доњи Бубањ (Dolna Bubna).16 Оба би одговарала савременим топонимима – југозападно од центра Ниша налази се узвишење 13 Мијатовић 1872, 208–209.</s> <s>16 Васић, Зиројевић, Стојановски, 1992, 110, 131–132.</s><s>Бубањ са истоименим предграђем у његовом подножју, а у истом правцу је и село Бубањ.</s><s>И сам назив бубањ потиче из османског доба и у вези је са службом дербенџија (турски derbenci od персијске речи derbend = кланац), којима је била поверена брига о одржавању путева и безбедности саобраћаја, нарочито опасних места, попут кланаца, теснаца, прелаза преко река; стојећи на узвишеном месту, они су ударањем у бубањ давали путницима знак да је пут безбедан.17 Због тога и постоје два топонима са истим називом уз одреднице Горњи и Доњи на блиском међусобном удаљењу.</s><s>На подручју Србије, службу дербенџија обављали су готово искључиво хришћани, што је у вези с природом самог посла, односно опасним местима која су била изван зона насељавања муслимана – отуда и српски назив њиховог „алата“.18</s> <s>Положај поменутих топонима, посматран у односу на податке о воденицама и пиринчаним пољима, омогућава да се претпостави да је село Горњи Бубањ било на месту данашњег нишког предграђа, а Доњи Бубањ на месту реченог Новог Села, односно археолошког налазишта Бубањ.19 У катастарском попису Нишког кадилука из 1498. године, око 50 година након османског освајања Ниша,20 село Доњи Бубањ помиње се са 37 кућа, искључиво хришћана.21</s> <s>У наредних двадесетак година број кућа је знатно повећан, међутим, пратећи пописе Смедеревског санџака током XVI века, 1516, 1530, 1560. и 1585. године примећује се замирање овог насеља, од 81 куће на свега 20 у последњем попису.22 Слично свим селима у Нишком кадилуку, којих је према дефтеру из 1498. било 121, и у Доњем Бубњу је становништво било хришћанско.23 Постојање реченог села (Доњи) Бубањ у раздобљу XVI века није до сада потврђено материјалним доказима.</s><s>С обзиром на исказани значај некрополе, трагање за потенцијалним остацима припадајућег насеља у ширем ареалу представљало би корак ближе разумевању просторне организације насеобина, изгледа насеља и свакодневице у селима у османско доба.</s><s>АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА ОСТЕОЛОШКОГ МАТЕРИЈАЛА Током археолошких истраживања локалитета Бубањ у Новом Селу 2008, 2009. и 2013. године откривено је, као што је већ истакнуто, и седам нововековних гробова ним деценијама и недовољно велики број откривених скелета, створили су потешкоће у антрополошкој реконструкцији и интерпретацији, и oнемогућили праћење унутрашње динамике ове популационе групе.</s> <s>Испитани степен очуваности скелета дат је у виду описних шема од пет категорија које је предложио Микић:24 I – скелет у целости добро очуван; II – добро очуван некомплетан скелет; III – осредње очуван скелет;25 IV – делимична очуваност скелетних остатака;26 и V – слаба очуваност скелетних остатака.27 Приликом утврђивања пола код дечије индивидуе (Г1) акценат смо ставили на проучавање морфолошких елемената карлице (угао великог седалног усека, пружање лука, закривљеност cristae iliacae), а саму методологију рада базирали смо на анализама и подацима до којих је дошао Шутковски у току својих опсежних истраживања.28 Током утврђивања пола на скелетном материјалу јувенилних и одраслих индивидуа (Г2а, Г3–Г7) определили смо се за комбиновање морфолошких и метричких метода.</s><s>Посебну пажњу смо обратили на морфолошке елементе лобање (glabella, planum nuchale, processus mastoideus, processus zygomaticus, arcus supercilialis, protuberantia occipitalis externa, os zygomaticum, tubera frontale et parietale, нагиб os frontale, margo supraorbitalis и облик orbitaе) и карлице (sulcus praearicularis, incisura ischiadica s. ischialis major, arcus pubis s. pubicus et angulus subpubicus, arc compose, изглед os coxae, corpus ossis ischii, foramen obturatum, crista iliaca, fossa iliaca, pelvis major, pelvis minor; субпубичан регион: вентрални лук, субпубично удубљење и медијални изглед ишио-пубичне гране), а сам начин рада преузели смо од групе европских антрополога29 и Бикстре и Убелакера.30 На мандибули смо анализирали и морфолошке елементе – општи изглед мандибуле (corpus 25 Осредња очуваност се односи на случајеве када се цео скелет налази у гробу, али су кости доста крте и ломе се приликом ископавања.</s> <s>26 Делимична очуваност одговара случају када се у гробу констатују само делови скелета, када су они јако ломљиви приликом ископавања и када их је врло тешко подићи, паковати и транспортовати.</s><s>27 Под степеном слабе очуваности скелетних остатака подразумева се случај када се остаци скелета констатују само у траговима и када их је практично немогуће у целости подићи.</s><s>28 Schutkowski 1993.</s> <s>30 Buikstra and Ubelaker, 1994, 15–21. mandibulae, ramus mandibulae и angulus mandibulae), mentum, angulus mandibule и margo inferior, базиране на критеријумима које су установили Ферембах и његови сарадници, метричке елементе, релевантне за полно детерминисање скелета.32 На основу добијених метричких елемената, израчунате индексе приказали смо у табелама за сваки гроб понаособ (Табела 5).</s><s>На зубима су мерени мезиодистални и вестибулолингвални дијаметри на начин на који је то препоручио Хилсон.33 Разлике у величини зуба, кроз ове дијаметре, пратили смо, превасходно, на канинима, а када они недостају у остеолошком материјалу, и на другим зубима (моларима, премоларима и инцисивима).34 Анализирајући остале кости посткранијалног скелета, такође смо посматрали и морфолошке, и метричке елементе.</s><s>Морфолошки елементи који су заокупили нашу пажњу били су степен развијености: tuberositas deltoideae, tuberositas radii и margo interosseus (радијуса), tuberositas ulnae и margo interosseus (улне), linea aspera и tuberositas tibiae.</s><s>Од морфолошких елемената сакрума посматрали смо сам изглед кости, закривљеност тела и facies auricularis.35 Метрички елементи играју много већу улогу у полном детерминисању скелетних остатака на посткранијалном скелету, тако да смо на њих обратили посебну пажњу.</s><s>На основу добијених метричких елемената, израчунате индексе, посебно за десну и леву страну тела, приказали смо у табелама за сваки гроб понаособ (Табела 6).</s><s>Процена индивидуалне старости фетуса (Г2б) извршена је на основу дужина дугих костију (табеле, са временским распонима у месецима in utero, које су дефинисали Бас36 и Шефер и његови сарадници).37 Процену индивидуалне старости дечије индивидуе (Г1) заснивали смо на основу степена формирања и ерупције зуба (Убелакерова шема)38 и дужина дугих костију (табеле, са временским распонима у месецима и годинама, које су дефинисали Бас39 и Ферембах са сарадницима).40 Код јувенилних и одраслих индивидуа (Г2а, Г3–Г7) индивидуалну старост смо утврђивали на основу: степена облитерације лобањских шавова (Валоаова шема);41 промена на зубима максиле и мандибуле (упоређивали смо промене на оклузалној површини на денталном материјалу са нумеричком класификацијом оједености горње, оклузалне, површине молара према животном добу које је формулисао Бротвел42 и промене на оклузалној површини на денталном материјалу са нумеричком класификацијом оједености горње површине свих зуба према животном добу које је дефинисао Лавџој);43 морфолошких промена стерналних окрајака ребара (посматрана је метаморфоза дубине, зглобне јаме, облика, ивица и конфигурације бедема, као и глобално стање кости, на основу девет (0–8) фаза прогресије које обухватају период од 18 до преко 70 година);44 морфолошких промена на медијалном окрајку клавикуле (посматрали смо морфолошке промене на медијалном окрајку клавикуле које су забележили Шојер и Блек);45 они су утврдили пет (1–5) фаза прогресије, које обухватају период од 14 до 29 година; морфолошких промена зглобне површине препонске симфизе (користили смо Тодов метод код кога је метаморфоза површине пубичне симфизе током старења подељена у десет хронолошких фаза, почевши са старошћу од 18 и идући све до преко 50 година);46 крсно–бедреног региона (индивидуалну старост одраслих индивидуа 31 Ferembach, Schwidetsky and Stloukal, 1980, 523–525. 32 Ferembach, Schwidetsky and Stloukal, 1980, 523–525; Bass 1995, 84, 85. 34 Garn, Lewis and Kerewsky, 1965.</s> <s>45 Scheuer and Black, 2000. одређивали смо на основу модела који су детерминисали Лавџој и његови сарадници;47 они су класификовали промене на овом региону у осам фаза, од касне адолесцентне до фазе старости, при чему је највећа пажња усмерена на посматрање положаја, ивичног lipping-а и порозности кости овог региона).</s> <s>Телесна висина код дечије индивидуе (Г1) израчуната је на основу формула које је дефинисао Мареш (Табела 2),49 а код јувенилних и одраслих индивидуа (Г2а, Г3–Г7) на основу формула које су установили Тротер и Глесер (Табела 3).50 хумани остеолошки материјал</s> <s>делу скелета (Табела 4).48 којника положеног на леђа (Сл. 1).51 Оријентација гроба била је запад–исток са незнатном девијацијом ка северу.</s><s>Антрополошка анализа је показала да су у гробу пронађени скелетни остаци дечије индивидуе, мушког (?) пола, старе oкo 8 година (Сл. 2a и 2b; Табла I; Табеле Од палеопатолошких промена уочавају се промене које су у вези са скорбутом (Табла I).</s><s>Поротичне лезије се уочавају на крововима орбита (Табла I, 1), на десној и левој паријеталној кости, на фрагментима сфеноидне кости, на десној и левој темпоралној кости (Табла I, 2) и на палатиналним костима максила (Табла I, 3) и на проксималним крајевима десног и левог фемура (Табла I, 4).53 Дуж мишићних хватишта оба радијуса (Табла I, 5) и оба фемура (Табла I, 6) видљиви су трагови залеченог периоститиса, а на средини тела десне тибије траг активног периоститиса.</s><s>Такође, на грудним пршљеновима уочена је ресорпција коштаног ткива на антериорним и постериорним странама тела (туберкулоза?),54 односно анатомска варијација – проширени отвори отвори на антериорној страни тела пршљенова (Табла I, 7).55 Трагови могуће туберкулозе присутни су и на појединим ребрима.</s><s>Анализа зуба је показала да су у вилицама били присутни зуби: 55, 65, 16, 26 и заме48 Hauser and De Stefano, 1989; Ђурић-Срејић 1995, 238–260. 49 Walker and Pérez-Pérez, 18.</s> <s>51 Лобања је била дислоцирана од стране дивљих копача.</s><s>52 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, готово целе десна и лева максила, готово цела десна и лева палатинална кост, десна и лева зигоматична кост, кондило (?) мандибуле и 33 фрагмента костију лобање, дужине 3–6,05 cm.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви хумерус (P.E., P1/3, M1/3, D1/3), (P1/3, M1/3, D1/3); манубријум, сакрум, десно (илијачни, ишијадични и пубични део кости) и готово цело лево (илијачни и ишијадични део кости) карлично крило; пршљенови: 1/3 атласа, аксис, шест грудних пршљенова, тела једног грудног и четири слабинска пршљена, и 11 пршљенских наставака; кости шака: две карпалне, 10 метакарпалних, две епифизе и 24 фаланге; осам целих и 30 фрагмената ребара, и још 36 фрагмената посткранијалног дела скелета, дужине 1,65–3,65 cm.</s><s>У хуманом остеолошком материјалу пронађени су фрагменти једне животињске кости (дужине 3 cm) и две шкољке.</s><s>53 cf.</s><s>Miladinović-Radmilović and Vulović, 2015. 55 Најновија истраживања показују да овакве промене на антериорним странама пршљенова не би требало повезивати са патолошким стањима.</s><s>Поједини аутори сматрају да је највероватније реч о анатомском варијетету васкуларизације тела пршљенова који у сличном проценту постоји и у рецентној и у археолошкој популацији (Ferguson 1968; Barns 2012, 103; Јановић, Павићевић и Ђурић, 2017).</s><s>Уколико је заиста реч о анатомском варијетету, могуће је да присуство других болести попут скорбута, туберкулозе, итд., додатно проширује ове отворе на антериорним странама пршљенова.</s><s>64.</s><s>Каријес је присутан на</s> <s>Табла I – Гроб 1, поротичне лезије: 1) на крововима орбита; 2) на левој темпоралној кости; 3) на палатиналним површинама десне и леве максиле; 4) на горњим окрајцима десног и левог фемура; трагови залеченог периоститиса: 5) на левом радијусу; 6) на десном фемуру; 7) трагови ресорпције на антериорним странама тела грудних пршљенова (или проширени отвори на антериорној страни тела пршљенова).</s><s>Tableau I - Tombe 1, lésions poreuses : 1) sur les toits orbitaux; 2) sur l’os temporal gauche; 3) sur les surfaces palatines des maxillaires droit et gauche; 4) sur les bords supérieurs des fémurs droit et gauche; traces de périostite soignée: 5) sur le radius gauche; 6) sur le fémur droit; 7) des traces de réabsorption sur les côtés antérieurs du corps de la colonne vertébrale (ou des ouvertures élargies sur le côté antérieur du corps des vertèbres) скелет покојнице, положене на леђа, са рукама склопљеним на стомаку (Карта 1, Сл. 1).</s><s>Оријентација гроба била је у правцу исток–запад са незнатном девијацијом ка северу.</s><s>Скелет је био укопан у стамбени објекат из развијеног енеолита.</s><s>Кости потколеница и стопала уништене су накнадно укопаним објектом 2. Антрополошка анализа је показала да су у гробу пронађени скелетни остаци труднице, старе око 25 година (Сл. 3; Табла II, 1–5; Табеле 1, 3–6).56 Старост фетуса, непознатог пола, Скелетни остаци труднице (Г2а):</s> <s>Од палеопатолошких промена на кранијалном делу скелета уочава се остеоартритис на кондилима мандибуле.</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, примећује се: остеоартритис (на окрајцима оба хумеруса, на олекранонима улни, и на десној патели), несрастао унилатерални спондилолисис L5 (Табла II, 3),58 spina bifida occulta (Табла II, 5), трагови запаљењског процеса у пределу пубичних симфиза, нарочито је изражен на левој (могућ osteitis pubis);59 појава дубоких сулкуса непосредно уз ивице аурикуларних површина и кортикални дефект на постериорној страни при доњем окрајку Анализа зуба је показала да су у вилицама били присутни зуби: 13, 14 (корен), 16, 18, Абразија I степена (у глеђи) примећена је на зубима 16, 17, 34, 43, 44 и 48, II степена (огољен IV), 36 i 47, a IV степена (отварање пулпе) на зубима 14 и 28 (каријес).</s><s>Хипоплазија је била средње изражена на зубима максила, а слабо изражена на зубима мандибуле.</s><s>Пародонтопатија је била веома изражена на обе вилице (Табла II, 1, 2).</s><s>Каменац је био слабо изражен.</s><s>Циста је уочена код зуба 27 (букално, пречника 0,7 cm).</s><s>Каријес је присутан на зубима: 14 (тзв. grossgross каријес), 16 (дистално, пречника 0,3 cm; мезијално, пречника 0,5 cm), 18 (оклузално, каријес у виду три тачке), 26 (дистално, пречника 0,6 cm), 28 (тзв. gross–gross каријес), 35 (дистално, кариозна лезија дужине 0,4 cm), 36 (мезијално, пречника 0,5 cm), 37 (оклузално, каријес у виду три тачке) и 48 (оклузално, каријес у виду три тачке).</s><s>Оклузија: прогенија.</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на мишићним хватиштима десног и левог хумеруса (m. supraspinatus, m. subscapularis, m. latissimus dorsi, m. pectoralis major, m. teres major, m. deltoideus, m. coracobrachialis, m. brachialis).</s><s>Остала запажања: траг црне боје, величине 3,0 x 2,2 cm, уочава се у доњој половини тела десног фемура са антериорне стране.</s><s>56 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, десна и лева максила, десна и лева палатинална кост, мандибула, десна и лева зигоматична кост, десна и лева назална кост, десна и лева лакримална кост, десна и лева concha nasalis inferior и вомер.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви хумерус, десни и леви радијус, десна и лева улна, десни и леви фемур, десна и лева клавикула, манубријум, тело стернума, десна и готово цела лева скапула, сакрум, десно и лево карлично крило, десна патела, сви пршљенови, лева os lunatum, лева os triquetrum, лева os capitatum, лева os hamatum, метакарпалне кости (леве I, III, IV и V), 10 фаланги руку, 12 десних и 11 левих ребара и још фрагмент ребра дужине 2,0 cm.</s><s>58 Roberts and Manchester, 1995, 107.</s> <s>59 Оsteitis pubis је неинфективно запаљење пубичних симфиза које се може јавити као последица траума, реуматских поремећаја, трудноће или порођаја (Knoeller, Uhl and Herget, 2006).</s> <s>(Documentation de l’Institut archéologique) ◄ Табла II – Гроб 2, скелетни остаци труднице: 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) несрастао унилатерални спондилолисис L5; 4) кортикални дефект на левом фемуру; 5) spina bifida occulta; 6) очувани скелетни остаци фетуса.</s> <s>Tableau II - Tombe 2, restes de squelette de femme enceinte 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) spondylolyse unilatérale non soudée L5; 4) défaut cortical sur le fémur gauche; 5) spina bifida occulta; 6) restes squelettiques préservés du fœtus</s> <s>Палеопатолошке промене нису уочене. кривен је скелет покојнице, положене на леђа, са рукама склопљеним на стомаку (Карта 1, Сл. 1).</s><s>Оријентација гроба била је у правцу запад–исток са незнатном девијацијом ка северу.</s><s>Кости стопала су биле уништене одроном врха брда.</s><s>Антрополошка анализа је показала да су у гробу пронађени скелетни остаци инОд палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета уочавају се: срасли преломи два ребра, праћени субпериосталним хематомима, остеоартритис (на пршљеновима C5, T12 и L5, на десној патели, окрајцима дугих костију (Табла III, 5, 6), и на кратким костима стопала); поремећај у зглобљавању сакрума са карличним костима, поремећај у зглобљавању левог скочног зглоба, сакрализација L5 (Табла III, 4), и унилатерално, некомплетан foramen transversarium на атласу (Табла III, 3).</s><s>Код ове особе, између осталих (Табела 4), откривена је и анатомска варијација ponticulus atlantis (Табла III, 3).</s><s>Ова варијација код особа може изазвати константне вртоглавице и друге неуролошке поремећаје.</s><s>Леви велики рог и тело хиоидне кости су срасли.</s><s>Анализа зуба је показала да су заживотно били изгубљени зуби: 11–18, 21–28, 31, 34–38, 41–48, а постмортално 32 и 33.</s><s>Пародонтопатија је била веома изражена на обе вилице и могуће је да је управо она главни кривац за оволики број заживотно изгубљених зуба (Табла III, 1, 2).61 Оклузија није могла да се одреди.</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на мишићним хватиштима ребара (Mm. levatores costarum), десног и левог хумеруса (m. supraspinatus, m. subscapularis, m. latissimus dorsi, m. pectoralis major, m. teres major, m. deltoideus, m. coracobrachialis, m. brachialis, m. infraspinatus, m. teres minor, m. triceps brachii – Caput laterale, m. triceps brachii – Caput mediale), десне и леве улне (m. flexor digitorum superficialis, m. pronator teres, m. supinator, m. brachialis, m. flexor digitorum profundus, m. triceps brachii, m. anconeus, m. flexor carpi ulnaris, m. extensor carpi ulnaris, m. abductor pollicis longus, m. extensor pollicis brevis; олекранони су благо раздвојени), десног и левог радијуса (m. supinator, m. biceps brachii, m. flexor digitorum superficialis, m. flexor pollicis longus, m. abductor pollicis longus, m. pronator teres, m. extensor pollicis brevis),62 и десног и левог фемура (m. piriformis, m. gluteus minimus, m. vastus lateralis, m. iliopsoas, m. vastus intermedius, m. gluteus medius, m. obturatorius internus + Mm. gemelli, m. obturatorius externus, m. quadratus femoris, m. iliopsoas, m. gluteus maximus, m. pectineus, m. adductor brevis, m. vastus lateralis, m. adductor magnus, m. vastus medialis, m. vastus intermedius).</s><s>60 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, десна и лева максила, десна и лева палатинална кост, мандибула, десна и лева зигоматична кост, десна и лева назална кост, десна и лева лакримална кост, десна и лева concha nasalis inferior, вомер и готово цела хиоидна кост.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви хумерус, десни и леви радијус, десна и лева улна, десни и леви фемур, десна и лева тибија, десна и лева фибула, три фрагмента костију посткранијалног скелета дужине 2,5–3,5 cm, десна и лева клавикула, манубријум, тело стернума, processus xiphoideus, готово цела десна и лева скапула, сакрум, готово цело десно и готово цело лево карлично крило, десна патела, сви пршљенови, готово цела cartilago tyroidea (?), десна и лева os scaphoideum, десна и лева os lunatum, десна os triquetrum, десна и лева os pisiforme, десна os trapezium, десна и лева os trapezoideum, десна и лева os capitatum, десна и лева os hamatum, све десне и леве метакарпалне кости, 22 фаланге руку, 12 десних и 10 левих ребара и још 12 фрагмената ребра, дужине 2,0–18 cm, леви talus, десни и леви calcaneus, и лева os cuboideum.</s><s>61 Услед претеране атрофије виличних костију, нисмо били у могућности да измеримо укупну висину лица.</s><s>62 Хватишта мишића су израженија на костима леве руке. in situ; b) le dessin (Documen</s> <s>▲ Табла III – Гроб 3, 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) унилатерално, некомплетан foramen transversarium на атласу и ponticulus atlantis; 4) сакрализација L5; 5) остеоартритис на доњем окрајку левог хумеруса; 6) остеоартритис на горњим окрајцима леве улне и левог радијуса.</s><s>Tableau III - Tombe 3, 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) foramen transversarium unilatéral incomplet sur l’atlas et ponticulus atlantis; 4) Sacralisation de L5; 5) l’arthrose du bout de l’humérus inférieur gauche; 6) l’arthrose dans des bouts des rayons supérieurs de l’ulna gauche et du radius gauche откривен је скелет покојнице, положене на леђа, са рукама склопљеним на грудима (Карта 1, Сл. 1).</s><s>Оријентација гроба била је у правцу запад–исток са девијацијом ка северу.</s><s>Над скелетом су местимично видљиви остаци даске.63 Антрополошка анализа је показала да су у гробу пронађени скелетни остаци индивидуе, женског пола, старе око 45 година (Сл. 5; Табла IV; Табеле 1, 3–5).64 Од палеопатолошких промена на костима кранијалног дела скелета постоји само остеоартритис на кондилима мандибуле, који је настао као последица великог броја заживотно изгубљених зуба.</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: остеоартритис (на пршљеновима L1–5, на десном и левом талусу, на десном и левом калканеусу и окрајцима дугих костију); Шморлов дефект (Т8–12, L1–3) (Табла IV, 5 и 6); срастао билатерални спондилолисис на L2, и делимично срастао на L3 (Табла IV, 6); спондилоза на вратним пршљеновима (C3 и C4); и унилатерално, одсуство и некомплетан foramen transversarium на вратним пршљеновима (Табла IV, 4).</s><s>Анализа зуба је показала да су у вилицама били присутни зуби: 33, 34, 43 и 44.</s><s>Заживотно су били изгубљени зуби 11–18, 21–28, 35–38 и 45–48, а постмортално 31, 32, 41 и 42 (Табла IV, 1 и 2).</s><s>Абразија I степена (у глеђи) примећена је на зубу 44, II степена (огољен дентин) на 34, III степена (до дна фисуре) на 33, a IV степена (отварање пулпе) на зубу 43 (каријес).</s><s>Хипоплазија је била средња до веома изражена на зубима мандибуле.</s><s>Пародонтопатија је била веома изражена на обе вилице.65 Цисте су приметне на месту где је присутан на зубима: 33 (мезијално, пречника 0,4 cm; дистално, пречника 0,1 cm), 34 (мезијално, пречника 0,3 cm), 43 (тзв. gross–gross каријес) и на зубу 44 (мезијално, пречника 0,4 cm; дистално, пречника 0,3 cm).</s><s>Оклузија није могла да се одреди.</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на хватиштима мишића и лигамената, и то на: клавикулама (lig. costoclaviculare), десном и левом хумерусу (m. supraspinatus, m. subscapularis, m. latissimus dorsi, m. pectoralis major, m. teres major, m. deltoideus, m. coracobrachialis, m. infraspinatus, m. teres minor, m. triceps brachii – Caput laterale), десној и левој улни ( pollicis longus, m. extensor pollicis brevis, олекранони су благо раздвојени), десном и левом радијусу (m. supinator,</s> <s>63 Трагови горења (?) видљиви су на постериорној страни сакрума, на постериорној страни оба карлична крила, дуж антериорне и постериорне стране оба фемура, на постериорним странама обе пателе и на проксималним окрајцима десне тибије и леве фибуле.</s> <s>64 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, десна и лева максила, десна и лева палатинална кост, мандибула, десна и лева зигоматична кост, десна и лева назална кост, десна и лева лакримална кост, десна и лева concha nasalis inferior и готово цео вомер.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви хумерус, десни и леви радијус, десна и лева улна, десни и леви фемур, десна и лева тибија, десна и лева фибула, четири фрагмента костију посткранијалног скелета, дужине 2,5–4,0 cm, десна и лева клавикула, манубријум, тело стернума, готово десна и лева скапула, готово цео сакрум, десно и лево карлично крило, десна и лева патела, сви пршљенови, десна и лева os scaphoideum, десна и лева os lunatum, десна os triquetrum, десна и лева os pisiforme, десна и лева os trapezium, десна и лева os trapezoideum, лева os capitatum, десна и лева os hamatum, све десне и леве метакарпалне кости, 21 фаланга руку, 12 десних и 7 левих ребара и још 7 фрагмената ребра, дужине 4,0–16,5 cm, десни и леви talus, десни и леви calcaneus, десна и лева os naviculare, десна и лева os cuneiforme mediale, десна и лева os cuneiforme intermedium, десна и лева os cuneiforme laterale, десна и лева os cuboideum, све десне и леве метатарзалне кости, 14 фаланги ногу и три сезамоидалне кости (шака или стопала).</s><s>У хуманом остеолошком материјалу пронађени су и фрагмент животињске кости, дужине 5 cm, и фрагмент ребра, дужине 12,5 cm.</s> <s>65 Услед претеране атрофије виличних костију, нисмо били у могућности да измеримо укупну висину лица. gus, m. abductor pollicis longus,m. pronator teres, m. extensor pollicis brevis), и десном и левом фемуру (m. piriformis, m. gluteus minimus, m. vastus lateralis, m. iliopsoas, m. vastus intermedius, m. gluteus medius, m. obturatorius internus + Mm. gemelli, m. obturatorius externus, m. quadratus femoris, m. iliopsoas, m. gluteus maximus, m. pectineus, m. adductor brevis, m. vastus lateralis, m. adductor magnus, m. vastus medialis, m. vastus intermedius, lig. capitis femoris).</s><s>На десној тибији, уочавају се и трагови чучећих фасета.66 а) фотографија in situ;</s> <s>(Documentation de l’Institut archéologique) lateralis; 3) унилатерално, некомплетан foramen transversarium на атласу и аксису; 4) одсуство foramen transversarium-а, унилатерално, некомплетан foramen transversarium и foramen processus transversi bipartitum на вратним пршљеновима; 5) Шморлов дефект на L2 и срастао билатерални спондилолисис; 6) Шморлов дефект на L3 и делимично срастао билатерални спондилолисис.</s> <s>Tableau IV - Tombe 4, 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) foramen transversarium unilatéral incomplet sur l’atlas et sur l’axis; 4) absence de foramen transversarium, unilatérale, foramen transversarium incomplet et foramen processus transversi bipartitum sur les vertèbres cervicales; 5) La hérnie Schmorl sur L2 et une spondylolyse bilatérale soudée; 6) La hernie de Schmorl sur L3 et spondylolyse bilatérale partiellement soudée.</s><s>66 У то време и мушкарци и жене су обављали пољопривредне радове.</s><s>Жене су обично учествовале у пољским радовима када је било пуно посла и када је мушкарцима била потребна додатна радна снага.</s><s>Њихова главна брига били су кућни послови, брига око деце, чишћење кућа и окућница, ложење ватре и одржавање огњишта, припрема јела, мужење животиња, кување, предење и ткање, итд.</s><s>Овакве врсте послова, за разлику од „мушких“, често захтевају погнут, згрчен, односно чучећи положај.</s><s>С обзиром да се код ове жене чучеће фасете појављују само на десној тибији, можемо претпоставити да је при обављању ових послова вероватно десну ногу држала савијену у чучањ и о њу се ослањала, равномерно распоређеном тежином, а леву, благо савијену у колену, држала положену на поду иза десне ноге.</s><s>Овакав положај приликом обављања неких послова и данас може да се виду у појединим заједницама Блиског и Далеког истока, Африке и Јужне Америке (Миладиновић-Радмиловић 2015).</s><s>У гробу 5 (сонда I/09; кв.</s><s>IVS4EIVS5E; објекат 9; ▼ 196.39–196.56) откривен је скелет покојнице, положене на леђа, са рукама склопљеним на стомаку (Карта 1, Сл. 1).</s><s>Оријентација гроба била је у правцу запад–исток са девијацијом ка северу.</s><s>Фаланге и петна кост леве ноге биле су дислоциране засецањем јужног профила.</s><s>Око скелета су видљиви остаци даске на ▼ 196.55.</s> <s>Гробни инвентар чинило је: девет игала са лоптастом главом, једна глава игле и једна калота од главе игле од бронзе са траговима позлате; две бронзане игле са главом од уплетене жице и привеском–трепетљиком; један плочасти трапезасти привезак–трепетљика; једна наушница са округлом јагодом; 21 каури пуж, четири ситна пужа (дужине 0,7–0,85 cm); 18 стаклених перли, од тога две са окцима, жута са плаво белим и плава са тамноплаво/црно-белим; три бронзана прапорца; ситна бронзана дугмад, пречника 0,7 cm, висине 1 cm: 17 целих и два фрагментована (три дугмета су на остатку тканине); 37 калотастих елемената са гранулом на врху (од тога четири са нитнама) пречника 0,9–1 cm, десет делова калота, пречника 1,2 cm; три бронзане нитне (од којих су две фрагментоване) (Сл. 6c, 10–12).</s><s>Антрополошка анализа је показала да су у гробу 5 пронађени скелетни остаци индиОд палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: трагови супериосталних хематома дуж латералних и медијалних страна горњих половина тела оба фемура; размакнутост пубичних симфиза;69 cribra humera и cribra femora (или Allen’s fossa) при горњим окрајцима са антериорне стране на оба хумеруса и на оба фемура; лумбализација S1 (Табла V, 5 и 6); трагови запаљенског процеса у пределу пубичних симфиза са антериорне стране (могућ osteitis pubis); foramen sternale (пречника 0,7 cm), несрастао, унилатерално, спондилолисис на L1 (Табла V, 3), и некомплетан foramen transversarium на аксису.</s> <s>Анализа зуба је показала да су у вилицама били присутни зуби: 11, 13, 14, 15, 16, 18, Заживотно су били изгубљени зуби 35 (непосредно пре смрти), 36, 46 и 47, а постмортално: Пародонтопатија је била веома изражена у максилама, а слабо до средње у мандибули.</s><s>Каменац је био средње до веома изражен у максилама.</s><s>Цисте су уочене лабијално код зуба 67 Трагови оксидације метала видљиви су око десног слушног отвора, на левој слепоочној кости, на мандибули (на ментуму, на левом processus coronoideus-у и лингвално код зуба 38) и на десној клавикули.</s><s>68 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, десна и лева максила, десна и лева палатинална кост, мандибула, десна и лева зигоматична кост, десна и лева назална кост, десна и лева лакримална кост, десна и лева concha nasalis inferior, готово цео вомер, хиоидна кост (тело и леви (?) већи рог) и леви processus styloideus.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви хумерус, десни и леви радијус, десна и лева улна, десни и леви фемур, десна и лева тибија, десна и лева фибула, десна и лева клавикула, манубријум, тело стернума, processus xiphoideus, готово цела десна и лева скапула, готово цео сакрум, десно и лево карлично крило, тртична кост, десна и лева патела, сви пршљенови, десна и лева os scaphoideum, десна и лева os lunatum, десна и лева os triquetrum, десна и лева os pisiforme, десна и лева os trapezium, десна и лева os trapezoideum, лева os capitatum, десна и лева os hamatum, све десне и леве метакарпалне кости, 27 фаланги руку, 24 ребра, десни и леви talus, десни calcaneus, десна и лева os naviculare, десна и лева os cuneiforme mediale, десна os cuneiforme intermedium, десна и лева os cuneiforme laterale, лева os cuboideum, све десне метатарзалне кости и 5 фаланги ногу.</s><s>У хуманом остеолошком материјалу пронађена су и два фрагмента животињских костију, дужине 3 cm и 4 cm.</s><s>69 Када се карлица постави у анатомски положај са сакрумом, пубичне симфизе су веома размакнуте (не додирују се).</s><s>У појединим случајевима мокраћна бешика може да се отвори према спољашњој површини трбушног зида (exstrophy), што може да узрокује стварање необично широког џепа (diastasis) између пубичних симфиза (Kajbafzadeh et al. 2010).</s><s>Размак између пубичних симфиза могу да направе и друге палеопатолошке промене, као што су нпр. абнормалности у лумбално-сакралном делу кичме (Mann and Hunt, 2012, 115).</s><s>12 (место где је тебало да никне зуб 13), пречника 0,5 cm, и букално од зуба 26, пречника 1 cm.</s><s>Код зуба 12 приметна је и фенестрација.</s><s>Каријес је присутан на зубима: 18 (мезијално, пречника 0,4 cm), 37 (мезијално, пречника 0,7 cm; букално, каријес у виду тачке; оклузално, каријес у виду две тачке, и дистално, пречника 0,5 cm), 38 (мезијално, пречника 0,5 cm; букално, каријес у виду две тачке; оклузално, каријес у виду тачке и дистално, пречника 0,1 cm), 45 (тзв. gross–gross каријес) и на зубу 48 (букално, каријес у виду тачке; оклузално, каријес у виду две тачке).</s><s>Од аномалија зуба и зубног низа, уочава се у максилама ницање зуба на неодговарајућим местима (зуби 12 и 13 су заменили места приликом ерупције) и ротација зуба (зуб 14, мезијално 30°, и 24, дистално 30°).</s><s>Оклузија: протрузија.</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на хватиштима мишића, лигамената и тетива, и то на: левој клавикули (lig. costoclaviculare), десном и левом хумерусу (m. supraspinatus, m. subscapularis, m. latissimus dorsi, m. pectoralis major, m. teres major, m. deltoideus, m. coracobrachialis, m. infraspinatus, m. teres minor, m. triceps brachii – Caput laterale), десној и левој улни (m. flexor digitorum superficialis, m. pronator teres, m. supinator, m. brachialis, m. flexor digitorum profundus, m. triceps brachii, m. anconeus, m. flexor carpi ulnaris, m. extensor carpi ulnaris, m. abductor pollicis longus, m. extensor pollicis brevis, олекранони су благо раздвојени), десном и левом радијусу (m. supinator, m. biceps brachii, m. flexor digitorum superficialis, m. flexor pollicis longus, m. abductor pollicis longus,m. pronator teres, m. extensor pollicis brevis), на пателама (m. quadriceps femoris), тибијама (m. quadriceps femoris) и на десној петној кости (tendo calcaneus – Achillis).</s> <s>3) несрастао, унилатерално, спондилолисис на L1; 4) facies articularis superior atlantis bipartita; 5) лумбализација S1, са антериорне стране; 6) лумбализација S1, са постериорне стране.</s> <s>Tableau V - Tombe 5, 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) spondylolyse, unilatérale sur L1 non soudée; 4) facies articularis superior atlantis bipartita; 5) lumbalisation S1, du côté antérieur; 6) lumbalisation S1, du côté postérieur У гробу 6 (сонда III; кв.</s><s>IIIS–IVS24E; објекат 80; ▼ 196.68–196.84) откривен је скелет покојнице, положене на леђа, са рукама склопљеним на стомаку (Карта 1, Сл. 1).</s><s>Оријентација гроба била је у правцу запад–исток са девијацијом ка југу.</s><s>Изнад и око скелета су видљиви остаци даске на ▼ 196.79.70</s> <s>Гробни инвентар чинила су два бронзана лоптаста дугмета.</s><s>Антрополошка анализа је показала да су у гробу 6 пронађени скелетни остаци индиОд палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: остеоартритис на гленоидним удубљењима; остеомијелитис на фаланги палца; могући поремећај рада штитне жлезде или хронична бубрежна инсуфицијенција (присутна је превремена калцификација хрскавице на стерналним окрајцима ребара);72 дислоциране пубичне симфизе (Табла VI, 4);73 трагови ебурнација у пределу пубичних симфиза са антериорне стране (Табла Анализа зуба је показала да су у вилицама били присутни зуби: 12, 13, 14 (само коII степена (огољен дентин) на зубима 11–13, 22, 23, 32 и 37.</s><s>Хипоплазија је била слабо до средње изражена, а пародонтопатија веома изражена.</s><s>Каменац је био слабо изражен (само је на зубу 32 био веома изражен).</s><s>Каријес је присутан на зубима: 14 (на споју корена и крунице: мезијално, пречника 0,6 cm, и дистално, пречника 0,75 cm), 25 (кариозне мрље – мезијално, пречника 0,3 cm) и 44 (дистално, пречника 0,4 cm).</s><s>Од аномалија зуба и зубног низа уочава се хиподонција зуба 38 и 43, и ротација зуба 35 (дистално 90°).</s><s>Оклузија: протрузија.</s><s>Изражене ентезе видљиве су на мишићним хватиштима ребара (Mm. levatores costarum), десне и леве клавикуле (m. deltoideus, m. trapezius), десне и леве скапуле (m. deltoideus, 70 Трагови горења (?) видљиви су на постериорним странама манубријума и тела грудне кости, на пубичним симфизама и на пршљеновима L4 и L5.</s> <s>71 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, десна и готово цела лева максила, десна и готово цела лева палатинална кост, мандибула, десна и лева зигоматична кост, десна и лева назална кост, десна и лева лакримална кост, десна и лева concha nasalis inferior, вомер, хиоидна кост и 11 фрагмента костију базе лобање, дужине 0,5–2,55 cm.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви хумерус, десни и леви радијус, десна и лева улна, десна и лева клавикула, манубријум, тело стернума, готово цела десна (и још два фрагмента, дужине 2 cm и 2,5 cm) и лева скапула, сакрум, десно и лево карлично крило, сви пршљенови, десна и лева os scaphoideum, десна и лева os lunatum, десна и лева os triquetrum, десна и лева os pisiforme, десна и лева os trapezium, десна и лева os trapezoideum, десна и лева os capitatum, десна и лева os hamatum, све десне и леве метакарпалне кости, 22 фаланге руку, седам целих десних, седам целих левих и још 19 фрагмената ребара.</s><s>72 Калцификција ребарне хрскавице се обично среће после четрдесете године живота.</s><s>Уколико се јави раније, узроци калцификације могу бити многобројни: малигнитет, аутоимуни поремећаји, хронична бубрежна инсуфицијенција, болести штитне жлезде, посебно гушавост (Ontell et al. 1997).</s><s>73 Када се карлица постави у анатомски положај са сакрумом, пубичне симфизе су веома размакнуте (не додирују се) и нису у истом нивоу (размимоилазе се).</s><s>74 Трагови ебурнација на пубичним симфизама се обично јављају услед обављања напорних физичких послова или спортских активности (трчања, ударања, увијања или скакања) (Judd 2010).</s><s>75 Овакве промене се у стручној литератури називају још и dorsal pits, pitting, parturition pits, birthing scars, итд.</s><s>Међутим, мишљења су још увек подељена (Mann and Hunt 2012; Ubelaker and De la Paz 2012).</s><s>Неки сматрају да је потребно обавити још истраживања како би се установило у каквој су вези ове јаме са бројем порођаја (Snodgrass and Galloway, 2003).</s><s>Други аутори сматрају да није реч о порођајним ожиљцима и да се такве промене, додуше у мањем проценту, налазе и код мушких индивидуа које су претрпеле неку трауму при паду са висине (Suchey et al. 1979, 1986).</s><s>Поједини су овакве промене пронашли и код рецентних жена које никада нису рађале (Holt 1978).</s><s>Други аутори их повезују са индивидуалном старошћу особа, итд. m. biceps brachii – Caput longum, m. biceps brachii – Caput breve, m. triceps brachii – Caput longum, m. infraspinatus, m. subscapularis, m. teres minor, m. teres major), десног хумеруса (m. supraspinatus, m. subscapularis, m. latissimus dorsi, m. pectoralis major, m. teres major, m. deltoideus, m. coracobrachialis, m. brachialis, m. infraspinatus, m. teres minor, m. triceps brachii – Caput laterale, m. brachioradialis, m. extensor carpi radialis longus, m. extensor carpi radialis brevis, m. extensor digitorum, m. extensor digiti minimi, m. extensor carpi ulnaris, m. supinator), десне и леве улне (m. flexor digitorum superficialis, m. pronator teres, m. supinator, m. brachialis, m. flexor digitorum profundus, m. triceps brachii, m. anconeus, m. flexor carpi ulnaris, m. extensor carpi ulnaris), десног и левог радијуса (m. biceps brachii), и десном и левом карличном крилу (готово сва хватишта мишића су изражена).</s> <s>logique) lateralis; 3) трагови ебурнација у пределу пубичних симфиза; 4) дислоциране пубичне симфизе; 5) тзв. „порођајни ожиљци“; 6) foramen sternale.</s><s>Tableau VI - Tombe 6, 1) norma frontalis; 2) norma lateralis; 3) traces d’éburnation dans la zone de symphyses pubiennes; 4) symphyse pubienne disloquée; 5) «soi-disant cicatrices de l’accouchement «; 6) foramen sternale (Documentation de l’Institut archéologique) Fig.</s><s>7. Les tombes 6 et 7: dessins (Documentation de l’Institut archéologique)</s> <s>У гробу 7 (сонда III; објекат 86; ▼ 196.78–196.92) откривен је скелет покојника, положеног на леђа, са рукама склопљеним на грудима (Карта 1, Сл. 1).</s><s>Оријентација гроба била је у правцу запад–исток са девијацијом ка северу.</s><s>Гробни инвентар чинила су два бронзана лоптаста дугмета.</s><s>У гробу су пронађена и два гвоздена клина, вероватно од сандука у коме је био сахрањен.</s><s>Антрополошка анализа је показала да су у гробу 7 пронађени скелетни остаци Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: преломи (два десна и једног левог) и фисуре (два десна) ребара; остеоартритис (на гленоидним удубљењима, на првим метакарпалним костима, на пршљеновима: T8–T12, L4 и L5, на промонторијуму сакрума, на доњим окрајцима хумеруса, на горњим окрајцима улни и радијуса, на доњим окрајцима тибија и фибула); спондилоза (C4 и C5) и спондилартритис (C3, C4 и C5) на вратним пршљеновима (II–III степена) (Табла VII, 5 и 6);77 остеомијелитис на фалангама оба палца; os acromiale десне скапуле (Табла VII, 3 и 4) и foramen sternale (димензија 0,4 x 0,6 cm).</s><s>Анализа зуба је показала да су у вилицама били присутни зуби: 32, 41–43.</s><s>Зажи31, 33, 34 и 44 (Табла VII, 1 и 2).</s><s>Абразија II степена (огољен дентин) примећена је на 43.</s><s>Пародонтопатија и каменац били су веома изражени на зубима мандибуле.</s><s>Оклузија није могла де се одреди.</s> <s>Изражене ентезе видљиве су на хватиштима мишића, лигамената и тетива: ребара (Mm. levatores costarum), десне и леве клавикуле (m. deltoideus, m. trapezius, lig. costoclaviculare, lig. trapezoideum, lig. conoideum), десне и леве скапуле (m. deltoideus, m. biceps brachii – Caput longum, m. biceps brachii – Caput breve, m. triceps brachii – Caput longum, m. infraspinatus, m. subscapularis, m. teres minor, m. teres major), десног и левог хумеруса (готово сва хватишта мишића су изражена; на десном су израженија), десне и леве улне gitorum profundus,</s> <s>logique) ulnaris), десног и левог радијуса (m. biceps brachii), на десном и левом карличном крилу (готово сва хватишта мишића су изражена), десном (m. piriformis, m. gluteus minimus, m. vastus lateralis, m. iliopsoas, m. vastus intermedius, m. gluteus medius, m. obturatorius internus + Mm. gemelli, m. obturatorius externus, m. quadratus femoris, m. iliopsoas, m. gluteus maximus, m. pectineus, m. adductor brevis, m. vastus lateralis, m. adductor magnus, m. vastus medialis, m. vastus intermedius, lig. capitis femoris) и левом (готово сва хватишта мишића 76 Од кранијалног дела скелета очуване су: фронтална кост, десна и лева паријетална кост, окципитална, етмоидална и сфеноидална кост, десна и лева темпорална кост, десни и леви мастоидни наставак, десна и лева максила, десна и лева палатинална кост, мандибула, десна и лева зигоматична кост, десна и лева назална кост, десна и лева лакримална кост, десна и лева concha nasalis inferior, вомер и готово цела хиоидна кост.</s><s>Од костију посткранијалног скелета очувани су: десни и леви (недостаје P1/3) хумерус, десни и леви радијус, десна и лева улна, десни (недостаје M1/3, D1/3 и E.D.) и леви фемур, десна и лева тибија, десна (недостаје E.P. и P1/3) и лева фибула, десна и лева клавикула, манубријум, тело стернума, processus xiphoideus, десна и готово цела лева скапула, и још два фрагмента леве скапуле, дужине 2 cm и 5 cm, сакрум, десно и лево карлично крило, десна и лева патела, сви пршљенови, cartilago tyroidea (фрагменти, дужина 2,15–9 cm), десна и лева os scaphoideum, десна и лева os lunatum, десна os triquetrum, лева os pisiforme, десна и лева os trapezium, десна os trapezoideum, десна os capitatum, десна и лева os hamatum, све десне и леве метакарпалне кости, 24 фаланге руку, осам целих десних, 11 целих левих и још девет фрагмената ребара, десни и леви talus, десни и леви calcaneus, десна и лева os naviculare, десна и лева os cuneiforme mediale, десна и лева os cuneiforme intermedium, десна и лева os cuneiforme laterale, лева os cuboideum, све десне метатарзалне кости, 2 фаланге ногу и две сезамоидалне кости (шака или стопала).</s><s>У хуманом остеолошком материјалу пронађена је и животињска кост, дужине 3,75 cm и ширине 0,4 cm.</s><s>77 Brotwell 1981, 150.</s> <s>logique) су изражена) фемуру, на пателама (m. quadriceps femoris), на десној и левој тибији (m. tensor fasciae latae (Tractus iliotibialis), m. quadriceps femoris, m. sartorius, m. gracilis, m. semitendinosus, m. tibialis anterior, m. semimembranosus, m. popliteus, m. soleus), и на десној и левој петној кости (tendo calcaneus (Achillis)).</s><s>У последњој етапи археолошких истраживања локалитета Бубањ у Новом Селу, откривено је, поред свега другог, седам нововековних гробова (Г1–Г7) и у њима укупно Антрополошка анализа је показала да су у гробу 1 (Г1) откривени скелетни остаци Од палеопатолошких промена уочавају се промене које су у вези са скорбутом и могућом туберкулозом (?).</s><s>Дентална анализа је показала присуство каријеса на једном млечном зубу.</s><s>У гробу 2 (Г2) пронађени су скелетни остаци труднице, старе око 25 година, и фетуса, непознатог пола, старости процењене на 6,5 месеци in utero (26 месеци in utero) (Сл. 3; Табла II, 1–6; Табеле 1, 3–6).</s><s>Од палеопатолошких промена на скелетним остацима труднице, уочени су: остеоартритис, несрастао унилатерални спондилолисис L5, spina bifida norma lateralis; 3–4) os acromiale; 5–6) спондилоза и спондилартритис на вратним</s> <s>пршљеновима. norma lateralis 3-4) os acromiale; 5-6) spondylose et spondylarthrite sur les vertèbres cervicales.</s> <s>archéologique) occulta, трагови запаљенског процеса у пределу пубичних симфиза и кортикални дефект на постериорној страни при доњем окрајку левог фемура.</s><s>Дентална анализа је показала: заживотан губитак зуба, абразију I–IV степена, хипоплазију, веома изражену пародонтопатију, каменац, цисту и каријес (чак два тзв. gross–gross каријеса).</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на мишићним хватиштима десног и левог хумеруса.</s><s>На скелетним остацима фетуса нису пронађене палеопатолошке промене.</s> <s>У гробу 3 (Г3) откривен је скелет покојнице, старе 35–45 година (Сл. 4; Табла III; Табеле 1, 3–5).</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: срасли преломи ребaра, остеоартритис, поремећај у зглобљавању сакрума са карличним костима, поремећај у зглобљавању левог скочног зглоба, сакрализација L5 и унилатерално, некомплетан foramen transversarium на атласу.</s><s>Код ове особе откривена је и анатомска варијација ponticulus atlantis.</s><s>Дентална анализа је показала велики број заживотно изгубљених зуба и пародонтопатију.</s><s>Пародонтопатија је била веома изражена на обема вилицама и могуће је да је управо она главни кривац за оволики број заживотно изгубљених зуба.</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на мишићним хватиштима ребара, десног и левог хумеруса, десне и леве улне, десног и левог радијуса (хватишта мишића су израженија на костима леве руке) и десног и левог фемура.</s><s>У гробу 4 (Г4) откривен је скелет покојнице, старе око 45 година (Сл. 5; Табла IV; Табеле 1, 3–5).</s><s>Од палеопатолошких промена на костима кранијалног дела скелета постоји само остеоартритис на кондилима мандибуле, који је настао као последица великог броја заживотно изгубљених зуба.</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: остеоартритис, Шморлов дефект, делимично и потпуно срастао билатерални спондилолисис на слабинским пршљеновима, спондилоза на вратним пршљеновима, и унилатерално, одсуство и некомплетан foramen transversarium вратних пршљенова.</s><s>Дентална анализа је показала велики број заживотно изгубљених зуба, цисти, абразију I–IV степена, хипоплазију, пародонтопатију и каријес (један тзв. gross–gross каријес).</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на хватиштима мишића и лигамената, и то на: клавикулама, десном и левом хумерусу, десној и левој улни, десном и левом радијусу, и десном и левом фемуру.</s><s>На десној тибији, уочавају се и трагови чучећих фасета.</s><s>Антрополошка анализа је показала да су у гробу 5 (Г5) пронађени скелетни остаци индивидуе, женског пола, старе око 20 година (Сл. 6; Табла V; Табеле 1, 3–5).</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: трагови супериосталних хематома; размакнутост пубичних симфиза; cribra humera и cribra femora (или Allen’s fossa); лумбализација S1; трагови запаљенског процеса у пределу пубичних симфиза са антериорне стране (могућ osteitis pubis); foramen sternale, несрастао, унилатерално, спондилолисис на L1 и некомплетан foramen transversarium на аксису.</s><s>Дентална анализа је показала заживотaн губитак зуба, абразију I степена, присуство хипоплазије, пародонтопатије, каменца, циста, фенестрације, значајно присуство каријеса (чак два тзв. gross–gross каријеса) и аномалије зуба и зубног низа (ницање зуба на неодговарајућим местима и ротација).</s><s>Благо изражене ентезе видљиве су на хватиштима мишића, лигамената и тетива, и то на: левој клавикули, десном и левом хумерусу, десној и левој улни, десном и левом радијусу, на пателама, тибијама и на десној петној кости.</s><s>У гробу 6 (Г6) откривен је скелет покојнице, старе 23–25 година (Сл. 7 и 8; Табла VI; Табеле 1, 3–5).</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: остеоартритис; остеомијелитис на фаланги палца; могући поремећај рада штитне жлезде или хронична бубрежна инсуфицијенција; дислоциране пубичне симфизе; трагови ебурнација у пределу пубичних симфиза; тзв. порођајни ожиљци; колапс тела пршљенова (Т10, Т11 и Т 12) и foramen sternale.</s><s>Дентална анализа је показала заживотaн губитак зуба, абразију I и II степена, хипоплазију, пародонтопатију, каменац и аномалије зуба и зубног низа (хиподонцију и ротацију зуба).</s><s>Изражене ентезе видљиве су на мишићним хватиштима ребара, десне и леве клавикуле, десне и леве скапуле, десног хумеруса, десне и леве улне, десног и левог радијуса, и на десном и левом карличном крилу.</s><s>У гробу 7 (Г7) откривен је скелет покојника, старог 35–45 година (Сл. 7 и 9; Табла Табеле 1, 3–5).</s><s>Од палеопатолошких промена на костима посткранијалног дела скелета, уочавају се: преломи и фисуре ребара; остеоартритис; спондилоза и спондилартритис на вратним пршљеновима (II–III степена); остеомијелитис на фалангама оба палца; os acromiale десне скапуле и foramen sternale.</s><s>Дентална анализа је показала велики број заживотно изгубљених зуба, абразију II (→III) степена, пародонтопатију и каменац.</s><s>Пародонтопатија је била веома изражена на обема вилицама и могуће је да је управо она главни кривац за оволики број заживотно изгубљених зуба.</s><s>Изражене ентезе видљиве су на хватиштима мишића, лигамената и тетива: ребара, десне и леве клавикуле, десне и леве скапуле, десног и левог хумеруса, десне и леве улне, десног и левог радијуса, на десном и левом карличном крилу, десном и левом фемуру, на пателама, на десној и левој тибији, и на десној и левој петној кости.</s><s>Девастација некрополе у претходним деценијама и недовољно велики број откривених скелета, у великој мери су ограничили антрополошку реконструкцију и интерпретацију, и oнемогућили праћење унутрашње динамике ове популационе групе.</s><s>Међутим, оно што се одмах уочава јесте присуство великог броја конгениталних аномалија код женских особа, које захватају кичмене пршљенове и сакрум (Г2–Г5).78У питању су: несрастао унилатерални спондилолисис L5 и spina bifida occulta (Г2трудница), сакрализација L5 и унилатерално, некомплетан foramen transversarium на атласу (Г3), делимично и потпуно срастао билатерални спондилолисис на слабинским пршљеновима, и унилатерално, одсуство и некомплетан foramen transversarium вратних пршљенова (Г4), лумбализација S1, несрастао, унилатерално, спондилолисис на L1 и некомплетан foramen transversarium на аксису (Г5).</s><s>Ове аномалије се у овако великом броју, на једном локалитету, веома ретко срећу и можемо слободно тврдити, иако многима тачна етиологија још увек није утврђена,79 да је овде реч или о наследним променама или да је реч о херметичној популацији.</s> <s>Уз болести уобичајене за раздобља средњег века и новог доба, које су и овде пронађене (скорбут (Г1), остеоартритис (Г2 – трудница, Г3, Г4, Г6 и Г7), Шморлови дефекти (Г4), спондилоза и спондилартритис (Г4 и Г7), колапс тела кичмених пршљенова (Г6), кортикални дефекти на дугим костима (Г2 – трудница), поремећај у зглобљавању скочног зглоба (Г3), преломи и фисуре костију (Г3 и Г7), трагови супериосталних хематома (Г5), cribra humera и cribra femora (Г5), остеомијелитис (Г6 и Г7), могућ поремећај рада штитне жлезде или хронична инсуфицијенција бубрега (Г6)), постоје и неке које нису уобичајене.</s><s>Реч је о низу палеопатолошких промена које су захватиле карлични регион код женских индивидуа, и денталне болести које су пронађене код свих индивидуа.</s><s>Када је реч о палеопатолошким променама у карличном региону, присутне су: трагови запаљенских процеса у пределу пубичних симфиза (могући случајеви osteitis pubis-а, Г2 – трудница, Г5); поремећаји у зглобљавању сакрума са карличним костима (Г3); размакнутост пубичних симфиза (Г5); дислоцираност пубичних симфиза (Г6); трагови ебурнације у пределу пубичних симфиза (Г6) и тзв. порођајни ожиљци (Г6).</s><s>Већина ових промена могла је бити у вези управо са трудноћом и рађањем.</s><s>Дентална анализа је показала заживотaн губитак зуба (Г2 – трудница, Г3, Г4, Г5, 78 Код особа из гробова 6 и 7, такође су пронађене конгениталне аномалије, али у питању су аномалије стернума (foramen sternale) и скапуле (os acrmiale).</s><s>Аномалија стернума (foramen sternale) пронађена је и код особе из гроба 5. 79 Aufderheide, Rodríguez-Martín, and Langsjoen, 1998, 51–76.</s><s>Г6 и Г7), абразију I–IV степена (Г2 – трудница, Г4, Г5, Г6 и Г7), присуство хипоплазије присуство каријеса (Г1, Г2 – трудница, Г4 и Г5) и аномалије зуба и зубног низа (хиподонција, ницање зуба на неодговарајућим местима и ротација, Г5 и Г6).</s><s>Досадашња истраживања су потврдила да је каријес знатно присутнији код припадника пољопривредних популација, него код ловачко-сакупљачких.</s><s>Наравно, на његову појаву доста утиче и конзумирање шећера.</s><s>С друге стране, каменац формирају бактерије, лоша орална хигијена, али и ph саме пљувачке.</s><s>Присуство каменца, нарочито субгингивалног, механички иритира десни и поспешује пародонтопатију.</s><s>Могуће је да је управо пародонтопатија, поред каријеса, главни кривац за овако велики број заживотно изгубљених зуба.</s><s>На основу изражености ентеза на хватиштима мишића, лигамената и тетива, али и Шморловог дефекта, спондилозе, спондилартритиса и чучећих фасета, може се закључити да су се припадници ове популације бавили тешким физичким пословима, највероватније пољопривредом, али и свакодневним кућним пословима.</s><s>Демографска слика популације у средњем веку и на почетку новог доба није ишла у прилог женама, што је поткрепљено и резултатима анализа скелетног материјала на преосталом делу некрополе у Бубњу (Табела 1).</s><s>Иако прилично изједначени по рођењу – према неким прорачунима 105 мушке деце према 100 женске деце – тај однос између полова значајно се мења у тренутку смрти, у неким периодима и поднебљима чак и до 30% у корист мушкараца.80 Разлози за то су очигледни: осим повреда приликом рада у пољу и уобичајених болести које су последица слабе исхране и лоше хигијене, смртност жена је била велика и због различитих проблема у трудноћи и приликом порођаја, што је нарочито изражено у популацији између 18 и 42 године старости.81 У прилог овој статистици иду и резултати добијени испитивањем хуманог остеолошког материјала у Сирмијуму.</s><s>Наиме, у периоду од XIII до XVI века, највећа смртност жена у Сирмијуму била је у јувенилном и адултус добу, и то 29,3% (15–22 година, juvenilis I и II), односно 34,7% (23–40 година, adultus I и II), дакле, у периоду када је репродуктивна моћ жена била највећа.</s><s>Иста тенденција се примећује и на локалитету Бубањ.</s><s>Интересантно је напоменути да је смртност дечијих индивидуа у Сирмијуму била мања у историјским периодима када су одрасле жене дуже живеле, и обрнуто, смртност дечијих индивидуа била је већа у периодима у којима су одрасле жене краће живеле.</s><s>За разлику од жена, у истом периоду (од XIII до XVI века) у Сирмијуму највећа смртност мушкараца била је у година, maturus I и II).82</s> <s>Свечана одеЋа за Сахрану – пример гроба броЈ 5 Међу сахранама на новоистраженом делу некрополе, једна (Г5) се издваја по присуству бројних прилога.</s><s>Наиме, млада жена, старости око 20 година, сахрањена је са богатом опремом у виду накита који је украшавао главу и груди (Сл. 10).</s><s>Приликом откривања и чишћења гроба накит је био груписан у пределу лобање и врата до кључних костију (Сл. 6c).</s><s>Скупину накита чиниле су игле, наушница и ниске од перли и каури пужева.</s><s>Од 14 бронзаних игала, 11 је позлаћених са лоптастом главом (уз девет целих, једна глава и једна калота су нађене засебно (Сл. 10, 11/12), а три су са главом од уплетене жице и привеском–трепетљиком, при чему је од једне преостала само 82 Miladinović-Radmilović 2011, 559.</s> <s>Сл. 10.</s><s>Накит из гроба 5 (Фото: Археолошки институт) Fig.</s><s>10.</s><s>Les bijoux de la tombe 5 (Documentation de l’Institut archéologique) трепетљика (Сл. 11/13-14).</s><s>За разлику од игала са ситном лоптастом главом које су биле у употреби на ширем подручју Балкана,83 игле глатке, позлаћене површине са купом гранула на врху, какви су примерци из Бубња, представљају изузетну појаву.</s><s>Уз то, делују грацилно и елегантно у односу на боље познате масивније примерке XVI–XVII века, који су украшени флоралним украсима, изведеним филигранским нитима и гранулама.84 За разлику од игала са лоптастом главом које имају дугу традицију у накиту оглавља, игле са привесцима–трепетљикама улазе у моду касније, по свој прилици у XVI веку; као украсни, покретни и звецкајући елемент, трепетљике се јављају не само на иглама него и на другом накиту, пре свега почелицама, наушницама и огрлицама.85 Ипак, сасвим се ретко јављају на врсти игле која има главу обликовану од жице уплетене у виду клупка.86 Велики број игала у овом археолошком контексту не изненађује, будући да су жене главу украшавале с нарочитом пажњом, поготово у раздобљу позног средњег века и касније, све до почетка XX века.</s><s>За придржавање косе и украса на глави – велова, марама, капица, употребљаване су игле различите у погледу материјала и дизајна.</s><s>Међу њима је било и скупоцених примерака, са украсним детаљима и ланчићима, који су, слично 85 Радојковић 1969, 50.</s> <s>archéologique) другим вредним комадима накита, залагани и давани у мираз.87 Иако број игала у археолошким контекстима није велики, оне и саме одсликавају раскош оглавља, било да су украшене филигранским нитима или су у декоративном смислу сведене, са наносом позлате, попут примерака из гроба бр. 5 у Бубњу.</s><s>Међутим, значај овог налаза потцртан је остацима веома ситних комада фине тканине – ланеног платна природне боје (Сл. 12/3), који су нађени у пределу главе, закачени за две позлаћене игле.88 Иако се делови различитих тканина сразмерно често налазе, у овом случају захваљујући веома пажљивим ископавањима употреба игала са лоптастом главом, забележена у писаним документима и етнографској грађи,89 добија своју потврду у археолошком запису.</s><s>Када је реч о оглављу, познато је да ширу централнобалканску зону одликује велика разноликост одеће, а тако и оглавља, нарочито невеста и младих жена, која се украшавају иглама, укошњацима, прочелницима, наушницама.90 Путујући по Србији 1573. године, Филип Дифрен–Кане сликовито констатује: „Жене у овом крају, ма колико да су сиромашне, имају око главе многобројне наките, израђене од сребра.</s><s>Носе неке минђуше прекомерне величине.</s><s>О витице или око врата вешају сребрн новац, аспре, стакло, амбру и дукате.</s><s>И што више имају таквих висуљака, тим више верују да су љупке и лепе.</s><s>“91 Коса је била важан женски атрибут, па су тако волумен косе и плетеница често повећавани умецима од вуне или коњске длаке; преко косе је стављан вео, односно марама, тако да су украсне игле истовремено на месту држале и фризуру и оглавље.92 У крајевима Србије, Босне и Хрватске уобичајено је било да игле придржавају косу и мараму на различитим местима, на темену или потиљку.93 Сличност оглавља на ширем балканском простору средином XVI века уочио је Ханс Дерншвам, представник чешке трговачке куће „Фугер“ (Fugger) и путописац, који је за жене у источној Србији констатовао: „На глави су имале рђаве покриваче (Stauchen) или превезе (Schlayer) као хрватске жене.</s><s>“94 О компликованом украсу главе речито сведочанство пружа изузетан налаз капе, направљене од црвене тканине са око 20 игала са ситном лоптастом главом (шпиода) на некрополи у месту Заподак у близини римског и рановизантијског утврђења Campsa (Равна) на ђердапском делу Дунава.95 Уз то, велики број крупних игала јавља се и у свечаној опреми главе младих жена на динарском подручју, која је у виду круне, са марамом, капом или кружним подлошком.96 Такође, њима је украшаван (и придржаван) невестински венац – смиљевац, који је прављен од свежег и сувог цвећа; уз венац је ишао убадач од платна, извезен на крајевима, који се спуштао низ леђа.97</s> <s>Идентичну занатску једноставност иглама показује и наушница, нађена код десног слушног отвора (Сл. 11/15).</s><s>Такође, ове две врсте накита имају заједничке елементе, глатку јагоду и венчић од гранула са гранулом на врху.</s><s>Међутим, за разлику од игала, лоптасти део наушнице – јагода, рађена је од бронзе, а трагови позлате видљиви су само на гранулама.</s><s>Уз то, на наушници је украс од гранула смештен на венчић од филигранске 87 Радојковић 1969, 40.</s> <s>89 За веома корисне смернице у идентификацији накита и одеће срдачно захваљујемо Јелени Тешић Вулетић, музејском саветнику из Етнографског музеја у Београду.</s><s>90 Бјеладиновић 2011а, 32.</s> <s>92 Јелавић 1908, 69–70; Levental 1989, 51, 81, 221; Радојковић 1969, 28, 40; Владић Крстић 1995, 306–312. 93 Радојковић 1969, 40; Краснићи 1952, 151–152; Бјеладиновић 2011б, сл. 84. 97 Бјеладиновић 2011а, 99.</s><s>Још у средњем веку, венчање је обављано коронацијом – стављањем венаца на главу; они су представљали својеврсну амајлију, јер се веровало да обезбеђују плодност младе; в. Фостиков 2004, 338.</s><s>Сл. 11.</s><s>Гроб 5: врсте накита (Фото: Археолошки институт) Fig.</s><s>11.</s><s>Les types de bijoux (Documentation de l’Institut archéologique) жице, док су на иглама грануле налемљене директно на лоптасту главу.</s><s>Упркос ситним детаљима, постојала је дилема у вези с тим да је једна од игала могла бити преправљена у наушницу накнадно, евентуално након ломљења зашиљеног врха.</s><s>Та дилема је отклоњена након детаљног прегледа, будући да је намотај жице којом је алка фиксирана веома вешто и прецизно урађен, по свој прилици финим златарским алатом.</s><s>С друге стране, управо поменута међусобна сличност ових комада накита указује на промишљени избор украса који су упарени у својеврсни сет.</s><s>Уз богато оглавље, млада жена је на грудима имала ниске од стаклених перли, пужева и прапораца (Сл. 11/1–11).</s><s>Иако број украсних елемената није велики, укупно 46, верујемо да је реч о двема засебним нискама, при чему су на једној нанизане перле, прапорци и ситни пужеви98 – укупно 25, а на другој 21 каури пуж, о чему ће бити више речи у даљем тексту.</s><s>Перле су различитих облика, величина и боја, мада је највише оних елипсоидног облика, које се истичу двобојном колорном комбинацијом, у основи црне са зеленом у две нијансе, белом и црвеном, као и у облику цвета, које су све уједначено жуте боје (Сл. 11/1–5).</s><s>Све ове, али и многе друге перле, производ су италијанских радионица.</s><s>Највећи произвођач стаклених перли у Европи била је Венеција.</s><s>У XVI веку производња перли (и бројаница) била је муранска специјалност, а њен значај довољно илуструје потреба владе да 1510. године изда налог о заштити ове уносне гране њихове стакларске 98 Иако су ситни пужеви пробушени с намером да буду нанизани, остаје упитно да ли је то могло бити урађено, будући да није направљен одговарајући отвор. производње – conterie, због конкуренције.99 Производи муранске „контерије“ били су веома популарни на Балкану, захваљујући дубровачкој трговини стаклом.100 У дубровачкој архивској грађи помињу се разне врсте перли, црне, једноставне, обичне, тзв. caravane, као и оглице од перли – coroncina de vetro a modo di granate, corone contrafatte, corone vitree...101 Испоруке муранских перли широм Медитерана биле су редовне од касног XVI до првих деценија XVIII века, што потврђују и терети бродова страдалих у бродоломима у Јадранском мору.102</s> <s>Међу перлама нарочиту пажњу привлаче две које су украшене мотивом окца (Сл. 11/6, 7), јер је по свим одликама, пре свега структури стакла и колориту, реч о праисторијским перлама из V–IV века пре наше ере.103 Овај симбол најчешће се доводи у везу с веровањем у зло око, урок, то јест да једна особа може наудити другој особи погледом из зависти, љубоморе или дивљења, које је познатo у свим крајевима и у свим друштвеним контекстима, мада се најдуже задржало на подручју Медитерана.104 Уз ретке представе злог ока на римским мозаицима, амајлије против тог урока, укључујући и оне у виду перле, нису познате у раздобљима средњег века и на почетку новог доба.</s><s>Стога је присуство чак две праисторијске перле са окцима у овом контексту сасвим изузетно, и иницира низ питања међу којима су и околности набавке тих перли и њихово значење за власницу.</s><s>Без довољно података и у недостатку паралела, тешко је уопште размотрити било који аспект те појаве, али се може пружити пар запажања.</s><s>Појава антикварних предмета у касносредњовековним и нововековним гробовима није необична, мада су ти предмети, пре свега новац, накит, перле, чак и делови керамичких посуда, у већини случајева полагани у гроб као део погребног ритуала, управо с намером да се отклони урок.105 Међутим, овде то није случај, него су две праисторијске перле нађене заједно са другим украсним перлама, због чега претпостављамо да их је млада жена носила за живота.</s><s>Имајући на уму да, осим спорадичних налаза, контексти из старијег гвозденог доба нису установљени на налазишту, такође ни у ближој околини,106 њихова секундарна употреба у знатно каснијем периоду резултат је, по свој прилици, куповине или даровања.</s><s>С обзиром на карактер секундарног контекста, то јест нововековне сахране, вероватније је да су праисторијске перле набављене као антикварни украсни предмети.</s><s>С тим у вези, познавање симболике мотива од стране њихове власнице не може се у потпуности искључити, због употребе других украсних предмета који су имали исту симболику.</s><s>Примера ради, у неким крајевима Србије смиљевац је кићен пауновим перјем, за које се традиционално веровало, такође због окаца, да одвраћа зле погледе.107 Ниске су биле омиљен вид накита током средњег века и новог доба.</s><s>С обзиром на то да су прављене од разноврсних елемената, стаклених перли, сувих бобичастих плодова, прапораца, стакла, шкољки и пужева, драгог камења, носиле су их жене различитог имовинског статуса.</s><s>Изглед ниски, не само перли, него и присуство других елемената, попут пробушених новчића, прапораца, шкољки и пужева, није се много мењао столећима.108 Перле различитих облика и боја жене су набављале од путујућих трговаца и саме их 103 Agua et al. 2017, 121–129, Fig.</s><s>2/F–H. На помоћи у идентификацији перли срдачно захваљујемо др Растку Васићу и др Војиславу Филиповићу из Археолошког института у Београду.</s><s>104 Elworthy 1895, 3–43; Perego 2010, 76–77; Tuncer Manzakoğlu, Türkmenoğlu Berkan, 2016, 193–194. 105 Gilchrist 2008, 139–141, 148–149.</s> <s>106 Документација Археолошког института – захваљујемо др Александру Булатовићу на подацима. низале у јединствене огрлице.109 Стога не чуди да путницима са запада, који су пролазили кроз наше крајеве током XVI–XVII века, у очи упадају управо ови детаљи ношње.</s><s>Тако, Ханс Дерншвам за жене у околини Ниша и Клисуре каже: „Око врата обичај је био да носе чудне направе (Gefes) од стаклета, костију и другога, што се само сјаји и светли.</s><s>“110 Посебан украс чинила је ниска са каури пужевима (Cypraeidae) – нађено их је укупно 21, у три блиске величине.</s><s>Сви су пробушени у горњем делу и на сличан начин, пробијањем правилних кружних отвора са полукружним завршетком, изузев једног коме је био скинут велики део леђа – дорсума (Сл. 11/11).</s><s>Каури пужеви представљају изузетну појаву на Балкану, будући да су њихова природна станишта корални гребени Индијског океана и Пацифика, док се неке врсте могу наћи и у Медитерану и Јадранском мору.111 Иако су у појединим заједницама у Кини и југоисточној Азији коришћени као средство плаћања,112 они заузимају важно место пре свега као моћна женска амајлија која штити од урока, осигурава плодност и штити у свакој фази трудноће; то је, верује се, у вези с изгледом саме шкољке која наликује на женске гениталије (вулву).113 У раздобљима средњег века употреба каурија се превасходно доводи у везу са бјелобрдским културним комплексом у Карпатском басену и подручјима који му гравитирају, док се на Балкану у то време (XII–XIII век) јављају спорадично, и то претежно у Подунављу.114 На почетку новог века постају важан елемент женског украса, накита и одеће, али и вредна амајлија, како код хришћана, тако и код муслимана.115 Према мишљењу Ласла Ковача (László Kovács), ношење каурија на подручју</s> <s>Fig.</s><s>12.</s><s>La tombe 5: Les parties de vêtements (Documentation de l’Institut archéologique) ситних бронзаних дугмади (Сл. 12/1, 2), укупно 19, били су груписани у пределу врата и груди.</s><s>Поједина дугмад су међусобно била повезана омчицама од црвене тканине, кроз које су провлачена приликом закопчавања у густом низу.</s><s>Уз то, нађени су делови тканине од конопље, светле, природне боје (Сл. 12/3) и вунене нити за вез, тамноцрвене боје, укључујући гајтане и петљице за дугмад (Сл. 12/4), као и знатна количина калотастих апликација, међу којима има и оних са нитном (Сл. 12/7).</s><s>Управо ови вредни налази помажу нам да, ослањајући се на нешто позније примере, претпоставимо да је реч о два дела одеће, дугој кошуљи – хаљини са везом око изреза, и кратком прслуку – јелеку.119 Осим позамантеријским тракама и гајтанима, овакви кратки прслуци су украшавани металним – бронзаним или сребрним, дугметастим апликацијама.</s><s>С друге стране, налази по два идентична, ситна дугмета у гробовима бр. 6 и 7 (Сл. 8b), указују на унеколико другачију одећу.</s><s>У недостатку других елемената, може се претпоставити да је реч о дугој кошуљи – уобичајеном одевном предмету жена и мушкараца, код које је разрез на врату затворен паром дугмади.120</s> <s>Уз налазе који су идентификовани, било је и неколико делимично сачуваних предмета који су могли бити делови композитних украса.</s><s>Реч је о ситном калотастом дугмету, идентичном претходно описаним, које је као привезак окачено на извијену жицу њихове фрагментарности, изглед и функцију тих предмета није могуће утврдити, мада се за нитне може претпоставити да су припадале украсној апликацији. закЉучак</s> <s>Некропола на налазишту Бубањ код Ниша, иако преостала у скромним остацима, показала је вишеструки значај за разматрање различитих аспеката живота сеоске заједнице на почетку новог века, у раздобљу када се подручје Србије налазило под османском влашћу.</s><s>Анализа хуманог остеолошког материјала сведочи о присуству великог броја конгениталних аномалија код женских особа које захватају кичмене пршљенове и сакрум (Г2–Г5).</s><s>Ове аномалије се у овако великом броју, на једном локалитету, као што смо већ истакли, веома ретко срећу и можемо слободно тврдити, иако многима тачна етиологија још увек није утврђена, да је овде реч или о наследним променама или да је реч о херметичној популацији.</s><s>Поред уобичајених болести са којима се срећемо на археолошким локалитетима, пронађен је низ палеопатолошких промена које су захватиле карлични регион код женских индивидуа (Г2–Г6), и денталне болести које су пронађене код свих индивидуа.</s><s>Већина палеопатолошких променама у карличном региону могла је бити у вези са трудноћом и рађањем.</s><s>Дентална анализа је указала на лошу оралну хигијену и једноличну исхрану која је типична за пољопривредне заједнице.</s><s>Израженост ентеза на хватиштима мишића, лигамената и тетива, али и Шморловог дефекта, спондилозе, спондилартритиса и чучећих фасета, показују да је реч о људима који су се бавили тешким физичким пословима, највероватније пољопривредом и свакодневним кућним пословима.</s><s>Према подацима ранијих истраживача, а то је потврђено и најновијим археолошким ископавањима нововековне некрополе на налазишту Бубањ, већина покојника је полагана у раке које су покривене даскама, док је знатно мање сахрана у дрвеним сандуцима.</s><s>Осим поштовања према мртвима, оваква пракса упућује и на релативно добро имовинско стање заједнице и мирнодопске услове у којима се одвија њихова свакодневица.</s><s>У том смислу, анализа сахрана на некрополи у Бубњу добија на значају у ширем кључу разумевања по119 Нпр. Бјеладиновић 2011а, 256–258; 2011б, 28–30; Prošić Dvornić 2012, 19–20, figs.</s><s>1, 3. Детаљне анализе узорака тканина, укључујући пигменте и технике израде, у току су и биће предмет посебног рада.</s><s>120 Влајинац 1927, 63.</s> <s>Археолошки институт) литике толеранције освајача Османлија према другим етничким групама и конфесијама (уз настојање да се староседеоци интегришу у нови систем, укључујући и војну службу), која је спровођена практично до почетка Бечког рата 1683. године.121 Према свим одликама, нарочито по скромности обреда и спорадичном присуству прилога, сахране на овој некрополи уклапају се у слику на ширем подручју Европе.</s><s>Идући према југу Балканског полуострва, прилози у виду накита су бројнији, мада не у значајној мери.122 Судећи према оријентацији и положају руку, закључено је да је реч о хришћанима који су, уобичајено за то време, сахрањивани без обележја вере, крстова или иконица.</s><s>С тим у вези, појава амајлија потцртава комплексност смрти на почетку новог доба, која произлази из прожимања званичне доктрине у вези са животом после смрти, фолклорним веровањима, наклоношћу према преминулима, страхом од мртвих, обавезом да се памти и импулсом да се заборави.123</s> <s>С друге стране, управо појава амајлија допушта да се ова сахрана протумачи у социокултурном смислу.</s><s>Како је анализа показала, реч је о младој жени која је испраћена „на онај свет“, по свему судећи, у невестинској опреми.124 Богатство накита и раскош одеће одаје висок положај у друштву, а ниске са амајлијама свест о здравственом проблему.</s><s>Својим одликама детаљи њене посмртне опреме истовремено откривају и културни идентитет заједнице села Бубањ, допуњавајући тако слику о „флуидним идентитетима и порозним етно-религијским границама“ на Балкану.125 124 Друштвено тумачење сахрана на некрополи у Бубњу предмет је посебне студије: Bikić, Miladinović-Radmilović, 2018. извори</s> <s>Facies articularis superior atlantis bipartita Foramen arcuale atlantis (лучни отвор атласа) Ponticulus atlantis</s> <s>*вредности су прво дате за десну, а потом и за леву страну тела Табела 6. Индекси на посткранијалном скелету ПОСТКРАНИЈАЛНИ</s> <s>*вредности су дате прво за десну, а потом и за леву страну тела Nataša Miladinović-Radmilović, Institut archéologique, Belgrade Vesna Bikić, Institut archéologique, Belgrade LA MORT ET LES FUNÉRAILLES AU DÉBUT DE</s> <s>Mots-clés: l’archéologie de l’époque moderne, les Balkans ottomans, les funérailles, les anomalies congénitales, la parodontite, la carie dentaire, les vêtements d’un défunt, les bijoux Lors des fouilles archéologiques au site de Bubanj à Novo Selo en 2008, 2009 et 2013 on a découvert, entre autres, sept tombes médiévales tardives (G1-G7).</s><s>Au total, huit individus y ont été trouvés (Carte 1, Figure 1, Tableau I-VII, Tableaux 1-6).</s><s>Les tombes ont été enterrées dans la strate de l’énéolithique tardive, et dans un cas (G2) dans les restes d’un bâtiment résidentiel préhistorique.</s><s>Les tombes ont été enterrées le long de lignes parallèles orientées ouest-est, avec des déviations par rapport à cet axe vers le nord.</s><s>Les morts sont enterrés dans une position allongée, avec les bras croisés sur le ventre ou le bassin, exceptionnellement sur la poitrine (G4).</s><s>L’orientation du squelette et la position des mains, indiquent une cérémonie de funérailles chrétienne et les régularités établies indiquent qu’un groupe a utilisé cet espace simultanément.</s><s>Selon les données des recherches antérieures, plupart des défunts ont été mis dans la terre et recouverts de planches.</s><s>Il y avait beaucoup moins d’enterrements dans des cercueils en bois.</s><s>En plus du respect des morts, cette pratique souligne également une richesse relative de la communauté et les conditions paisibles dans lesquelles se déroulait leur vie quotidienne.</s> <s>La position de la nécropole révèle également un village moderne dans le voisinage immédiat.</s><s>Dans les recensements turcs du XVIe siècle, près de la ville de Niš, deux villages portant le nom de Bubanj, Gornji Bubanj (Gorna Bubna) et Donji Bubanj (Dolna Bubna) sont mentionnés.</s><s>La position des toponymes mentionnés, observée par rapport aux données sur les moulins et les rizières, permet de supposer que le village de Donji Bubanj se trouvait sur le site dudit Novo Selo, ou sur le site archéologique de Bubanj.</s><s>Jusqu’à présent, l’existence du village (Donji) Bubanj au 16ème siècle n’a pas été étayée par des preuves matérielles.</s> <s>L’analyse anthropologique a montré que dans la tombe 1 (G1) sont découverts les restes 1, 2 et 4).</s><s>Les changements paléopathologiques que nous pouvons remarquer sont liés au scorbut et probablement à la tuberculose (?).</s><s>L’analyse dentaire a montré la présence de caries sur une dent de lait.</s> <s>Dans la tombe 2 (G2) on a trouvé les restes de squelette d’une femme enceinte, âgée d’environ 25 ans, ainsi que d’un fœtus, de sexe inconnu, estimé à 6,5 mois in utero (26 semaines in utero</s> <s>unilatérale non-soudée L5, la symphyse pubienne et un vice cortical du côté postérieur à l’extrémité inférieure du fémur gauche.</s><s>L’analyse dentaire a montré: la perte des dents de son vivant, l’abrasion I-IV degrés (une maladie parodontale grave), hypoplasie, le tartre dentaire, kyste et carie (et même les soi-disant deux caries gross-gross.).</s><s>Des enthèses modérément exprimés sont visibles sur les insertions musculaires de l’humérus droite et gauche.</s><s>Sur les restes de squelette du fœtus aucune paléopathologique n’a pas été trouvée.</s> <s>Tableau III, tableau 1, 3-5).</s><s>Des observations paléopathologiques ont été faites sur les os de la partie postcrânienne.</s><s>On remarque des fractures soudées des côtes, arthrose, trouble du sacrum en situation médiale par rapport aux os du bassin et un trouble par rapport à la cheville gauche, la sacralisation de L5 et le foramen transversarium unilatéral incomplet sur l’atlas.</s><s>Chez cette personne on a découvert la variation anatomique ponticulus atlantis.</s><s>L’analyse dentaire a montré une perte de dents en grand nombre de son vivant ainsi que la parodontite.</s><s>La maladie parodontale a été très forte sur les deux mâchoires et il est possible qu’elle soit le principal responsable du grand nombre de dents perdues de son vivant.</s><s>Les enthèses légèrement exprimés sont visibles sur les insertions des muscles des côtes, sur l’humérus droit et gauche, sur l’ulna droite et gauche, sur le radius droit et gauche (les insertions des muscles sont plus prononcées sur les os de la main gauche) et sur le fémur droit et gauche. de l’arthrose dans les condyles mandibulaires, parfaitement visibles en raison de la perte d’un grand nombre de dents.</s><s>Des changements paléopathologiques que nous pouvons remarquer sur les os de la partie postcrânienne: l’arthrose, la hernie de Schmorl, la spondylolyse bilatérale partiellement et totalement soudée sur les vertèbres lombaires, la spondylose sur les vertèbres cervicales, et unilatéralement, l’absence et le foramen traversarium incomplet sur les vertèbres cervicales.</s><s>L’analyse dentaire a montré la perte de dents en grand nombre de son vivant, un grand nombre de kystes, l’abrasion I-IV degrès, l’hypoplasie, la maladie parodontale et des caries dentaires (l’un soi-disant carie gross-gross).</s><s>Les enthèses légèrement exprimées sont visibles sur les insertions des muscles et des ligaments, et c’est sur : les clavicules, sur l’humérus droit et gauche, sur l’ulna droite et gauche sur le radius droit et gauche et sur le fémur droit et gauche.</s><s>Sur le tibia droit, on remarque également des traces de facettes accroupies.</s><s>L’analyse anthropologique a montré que dans la tombe 5 sont trouvés les restes du 1, 3-5).</s><s>Des changements paléopathologiques sur les os de la partie postcrânienne du squelette on peut noter : les traces d’hématomes superiostatiques; la distance de la symphyse pubienne; cribra humera et cribra femora (ou Allen’s Fossa), la lombalisation S1; des traces de processus osteitis</s> <s>unilatérale non-soudée L5, pubis); foramen sternale, non-soudé, unilatéralement, la spondylolyse sur L1 et le foramen traversarium incomplet sur l’axis.</s><s>L’analyse dentaire a montré la perte des dents de son vivant, l’abrasion du premier degré, la présence d’une hypoplasie, de la maladie parodontale, du tarte, dentaires dites gross-gross) et des anomalies des dents et de la matrice dentaire (poussée dentaire sur les endroits inappropriés et la rotation).</s><s>Les enthèses légèrement exprimées sont visibles sur les insertions des muscles et des ligaments et des tendons, et c’est sur: la clavicule gauche, l’humérus droit et gauche, l’ulna droite et gauche, le radius droit et gauche, la rotule, les tibias, la patella et le calcanéus.</s> <s>Dans la tombe 6 on a découvert le squelette d’une défunte, âgée d’environ 23 à 25 ans sur les os de la partie postcrânienne: l’arthrose; l’ostéomyélite sur le pouce de phalange; un des traces d’éburnation dans le domaine de la symphyse pubienne; soi-disant cicatrices foramen sternale.</s><s>L’analyse dentaire a montré une perte de dents de son vivant, une abrasion de I et II degrés, une hypoplasie, la parodontite, le tartre dentaire et des anomalies de la dent et de la matrice dentaire (hypodontie et la rotation dentaire).</s><s>Les enthèses légèrement exprimées sont visibles sur les insertions des muscles des côtes, sur la clavicule droite et gauche, sur la scapula droite et gauche, sur l’humérus droit et gauche, sur l’ulna droite et gauche, sur le radius droit et gauche, et l’aile du bassin droite et gauche.</s><s>Dans la tombe 7, un squelette d’un défunt a été découvert, d’âge estimé s 7 et 9, tableau VII, tableaux 1, 3-5).</s><s>Parmi des changements paléopathologiques sur les os de la la spondylose et le spondylarthrite sur les vertèbres cervicales (de II-III degrés); ostéomyélite sur les phalanges de deux pouces; os acromiale de la scapula droite et le foramen sternale.</s><s>L’analyse dentaire a montré une perte de dents en grand nombre de son vivant, l’abrasion de II (IIII) degrés, la maladie parodontale et du tarte.</s><s>La parodontite a été très forte sur les deux mâchoires et il est possible qu’elle soit le principal coupable pour un si grand nombre de dents perdues.</s><s>Les enthèses légèrement exprimées sont visibles sur les insertions des muscles et des ligaments et des tendons et c’est sur: les côtes, la clavicule droite et gauche, la scapula droite et gauche, l’humérus droit et gauche, l’ulna droite et gauche, le radius droit et gauche, l’ail de bassin droit et gauche, le fémur droit et gauche, les patellas, le tibia droit et gauche et le calcanéus droit et gauche.</s><s>La reconstruction anthropologique et l’interprétation ont été limitées en grande partie par de squelettes découverts et cela a empêché le suivi de la dynamique interne de ce groupe de population.</s><s>Cependant, ce qu’on remarque aussitôt est la présence d’un grand nombre d’anomalies L5 et unilatéralement, foramen transversarium incomplet sur l’atlas (G3), spondylolyse bilatérale partiellement ou totalement soudée sur les vertèbres lombaires, et unilatéralement, foramen transversarium absent et incomplet sur le vertèbres cervicales (G4), la lombalisation S1, nonsoudée, unilatéralement, la spondylolyse à L1 et foramen transversarium incomplet sur l’axis (G5).</s><s>Ces anomalies sont rarement rencontrées en un si grand nombre, en un seul endroit, et établies, qu’il s’agisse de changements héréditaires ou d’une population hermétique.</s><s>A part les maladies qu’on trouve habituellement dans des sites archéologiques (le scorbut d’os cortical dans les os longs (G2 - femme enceinte), le trouble en articulation de la cheville (G3), cribra humera et cribra femora (G5); l’ostéomyélite (G6 et G7), des troubles possibles dans le du sexe féminin, et les maladies dentaires qui ont été trouvées chez tous les individus. d’ostéite pubienne) (G2 - femme enceinte, G5); troubles de la stimulation du sacrum avec les os pelviens (G3); la distance de la symphyse pubienne (G5); la symphyse pubienne disloquée (G6); des traces d’éburnation dans la région de la symphyse pubienne (G6) et soi-disant les cicatrices de l’accouchement (G6).</s><s>La plupart de ces changements pourraient être liés justement à la grossesse et à l’accouchement.</s> <s>L’analyse dentaire a montré la perte des dents du vivant des individus (G2 - femme enceinte, d’une hypoplasie (G2 - femme enceinte, G4, G5 et G6), la parodontite (G2 femme enceinte, G3, enceinte, G4 et G5), des anomalies de dents et de la matrice dentaire (l’hypodontie, la poussée des dents dans des endroits inappropriés et la rotation) (G5 et G6).</s><s>Les caries sont beaucoup plus présentes dans la population agricole que dans la population des chasseurs-cueilleurs.</s><s>Bien sûr, due à des bactéries, à une mauvaise hygiène buccale et mais aussi au ph de la salive elle-même.</s><s>La présence du tartre, notamment sous-gingival, irrite mécaniquement les gencives et accélère ainsi la maladie parodontale.</s><s>Il est possible que, en plus des caries, la parodontite soit le principal responsable de ce nombre de dents perdues du vivant des individus.</s><s>Basé sur la prédominance des enthèses des muscles, ligaments et tendons, mais aussi sur la hernie de Schmorl, la spondylarthrite, la spondylarthrite et le crochet, on peut conclure probablement l’agriculture et des travaux domiciles.</s><s>La situation démographique de la population au Moyen Age et au début de l’époque moderne n’était pas en faveur des femmes, et cette situation est confortée par les résultats de l’analyse du matériel squelettique dans le reste de la nécropole à Bubanj (tableau 1).</s><s>Bien que relativement équilibré après la naissance - selon certaines estimations de 105 garçons pour 100 outre les blessures sur le terrain pendant le travail physique et outre les maladies courantes dues à une mauvaise nutrition et une mauvaise hygiène, la mortalité des femmes était élevée en raison de divers problèmes pendant la grossesse et pendant l’accouchement, ce qui était particulièrement prononcé dans la population âgée de 18 à 42 ans.</s><s>Vêtement solennel pour l’enterrement - exemple de la tombe numéro 5</s> <s>Parmi les tombes sur cette partie de la nécropole, une tombe (G5) se distingue par sa richesse la tombe d’une jeune femme, âgée d’environ 20 ans, enterrée avec un riche équipement sous la forme de 14 aiguilles de bronze, et 11 aiguilles d’or à tête globulaire), de boucles d’oreilles et de colliers de perles et d’escargots du famille Cypraeidae.</s><s>Un grand nombre d’aiguilles dans ce contexte archéologique n’est pas surprenant, puisque les femmes ont décoré leurs têtes avec une attention particulière, surtout de matériaux et de design ont été utilisées pour attacher avec les cheveux des éléments de décorations sur la tête, tels voiles, foulards, chapeaux.</s><s>Et dans ce cas, les aiguilles tenaient les écharpes de toile de couronne sur la tête.</s> <s>CONCLUSION du V-IV siècle avant J.C. Ils sont très probablement acquis comme objets décoratifs antiques.</s><s>Sur un comme moyen de paiement dans certaines populations de Chine et d’Asie du Sud-Est, ils occupaient une position importante principalement en tant qu’amulette féminine puissante qui protège, assure la fertilité et protège à tous les stades de la grossesse; c’est, croit-on, en rapport avec l’apparence de la coquille elle-même qui ressemble aux organes génitaux féminins (la vulve).</s><s>Avec des bijoux, des boutons, de petits morceaux de textiles de diverses couleurs et tissages conservés, ainsi qu’avec des applications, nous pouvons reconstituer les vêtements d’une été trouvés, ainsi qu’une quantité considérable d’applications en forme de calotte, parmi lesquels il y a ceux avec un rivet.</s><s>Ces trouvailles précieuses nous aident, s’appuyant sur des exemples ultérieurs, à supposer qu’il s’agit de deux pièces d’habillement, une longue chemise - une robe avec une broderie autour de la découpe et une veste courte - un « yelek ».</s><s>Les aiguilles plaquées or, les aiguilles à tremble, les escargots de famille de Cypraeidae, ainsi que les perles préhistoriques représentent les objets de valeur qui déterminent cette sépulture, même la nécropole en tout, dans un sens chronologique et socioculturel.</s><s>Les aiguilles raison des caractéristiques de production et de design qui indiquent le XVIe et le début du XVIIe savoir que, sur le territoire de la Serbie et des Balkans, l’escargot représente l’exotique; un objet d’un pays lointain, et, en outre, une amulette puissante contre les sorts et les forces dangereuses, entre autres, chez les Arabes, et plus tard chez les Turcs.</s><s>Dans le cadre de cette tradition, porter les escargots comme amulettes était normal dans les Balkans sous la domination ottomane, principalement chez les femmes, aussi bien musulmanes que chrétiennes.</s> <s>La nécropole sur la localité de Bubanj près de Niš, tout en restant dans les restes modestes, au début de l’époque moderne, à l’époque où le territoire de la Serbie était sous la domination ottomane.</s><s>L’analyse des tombes dans cette nécropole est importante pour une compréhension plus large de la politique de tolérance des conquérants ottomans envers les autres groupes ethniques compris le service militaire), mis en œuvre dans la pratique jusqu’au début de la guerre de Vienne (la grande guerre turque) en 1683.</s> <s>D’autre part, selon toutes les caractéristiques, notamment selon les rituels modestes et plus large d’Europe.</s><s>En allant vers le sud de la péninsule balkanique, les dons sous la forme de bijoux sont plus nombreux, mais pas tellement.</s><s>Si on juge par l’orientation et la position des mains, on conclut qu’il s’agissait des chrétiens qui étaient enterrés sans marques de religion, croix ou icônes, ce qui était la coutume pour l’époque.</s><s>À cet égard, l’apparence d’amulettes souligne la complexité de la mort au début d’une ère nouvelle, qui découle de l’interpénétration de la la peur des morts, l’obligation de garder en mémoire et la tendance à oublier.</s><s>D’autre part, c’est justement l’émergence des talismans qui permet d’interpréter les funérailles dans un sens socioculturel (alors que l’interprétation sociale des sépultures de femmes dans la nécropole à Bubanj fera l’objet d’une étude spéciale).</s><s>Comme l’analyse a montré, il s’agit d’une jeune femme qui a été envoyée «à l’au-delà», selon toute probabilité, dans le vêtement de la mariée.</s><s>La richesse des bijoux et le luxe des vêtements révèlent une place haute et importante dans la société, et les colliers avec des amulettes, la conscience du problème de santé.</s><s>Avec ses caractéristiques, les détails de son équipement mortel révèlent en même temps l’identité culturelle limites ethnoreligieuses poreuses » dans les Balkans.</s><s>Tableau 1. Structure des individus par sexe et par âge Âge individuel</s> <s>* Les valeurs sont d’abord données pour le côté droit, puis pour le côté gauche du corps Tableau 6. Indices sur le squelette postcrânien SqUELETTE POSTCRANIENNE</s> <s>БУБАЊ, праисторијско насеље и некропола из новог века = Bubanj, die vorgeschichtliche Siedlung und die Neuzeitliche Nekropole = Bubanj, agglomération préhistorique et nécropole de l’époque moderne : зборник радова / Šуредници Александар Булатовић, Драган Милановић, Татјана Трајковић ФилиповићĆ.</s><s>Београд : Археолошки институт ; Ниш : Народни музеј, 2022 (Београд : Digital Тираж 150. - Библиографија уз сваки рад. - Резимеи на нем., франц. или енгл. језику уз већину радова.</s>

Jozef Zábojník, Július Béreš, Pohrebisko z obdobia avarského kaganátu vo Valalikoch-Všechsvätých. Archeologica Slovaca Monographiae – Studia Instituti Archaeologici Nitriensis Academiae Scientiarum Slovacae Tomus XXVI, Archeologický ústav Slovenskej akadémie vied, Nitra 2016 (+ CD–ROM)

Бугарски, Иван

Старинар

Авари;Словачка;Јозеф Забојник;некрополе;приказ

ai.ac.rs-123456789-1348.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2523/bitstream_2523.pdf

<s>Časopis je objavqen uz finansijsku pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije Ce périodique est publié avec le soutien du Ministère de l’éducation, de la science et du développement technologique de la République Serbie STARINAR</s> <s>Učestalost izlažewa jedna sveska godišwe.</s><s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES Дуже од пола века словачка наука даје важне доприносе изучавањима археологије Авара.</s><s>Међу најактивнијим прегаоцима на том пољу свакако је Јозеф Забојник из Археолошког института из Нитре.</s><s>Од многобројних радова у којима је, током своје плодне каријере, умешно обрађивао различите сегменте наслеђа раног средњег века – материјалну културу, погребне обичаје и насеобинску археологију – издвојио бих два често цитирана дела: серијацију авародопских појасних налаза (Zábojník 1991) и монографију о оновременом наслеђу Словачке (Zábojník 2009).</s><s>Чињеница да је аутор у тој књизи, која је доживела два издања (прво 2004. године), могао да сакупи и размотри главне резултате словачке археологије Авара, сама по себи говори о дометима тамошњих истраживања.</s><s>Иако већина грађе потиче са заштитних ископавања, Забојник је могао да се ослони на низ темељно испитаних налазишта и претходно објављених монографија, као и на многобројне студије расуте у зборницима и археолош­ кој периодици.</s><s>У годинама пред одлазак у пензију – верујем да ће му и она бити активна – аутор се подухватио немалог задатка да монографски објави пет раније истражених авародопских гробаља.</s> <s>Досад су из тог корпуса објављене две књиге, које су тема овог осврта.</s><s>У време писања приказа (крајем 2021. и почетком 2022. године), Забојник је предао у штампу публикацију некрополе Велики Медер, док су књиге о познатим гробљима Цифер–Пац и Чатај у припреми.</s><s>Монографију о некрополи Валалики–Вшеxсветих публиковао је у коауторству с покојним Јулијусом Берешом (1939–2013), директором Археолошког института Словачке академије наука у Кошицама, који је оставио трага пре свега у истраживањима раносредњовековних насеља на истоку земље (cf.</s><s>Béreš 2008).</s><s>Након предговора, уводна поглавља дају податке о историјату истраживања, стању документације и налаза и положају налазишта (стр. 9–18).</s><s>Некропола Валалики–Вшеxсветих, друга по величини у источној Словачкој, истраживана је током неколико заштитних кампања: најпре крајем педесетих и почетком шездесетих под руководством Пастора, а потом осамдесетих година прошлог века са Берешом на челу.</s><s>Будући да су откривене и сахране кремираних покојника, налазиште се сврстава у групу биритуалних гробаља са севера касноаварског Каганата (Zábojník 2004).</s><s>У књизи су обједињени резултати Пасторових (гр.</s><s>1/59–96/62) и Берешових ископавања (гр.</s><s>1/82–108/84) – како у каталогу, тако и у редизајнираној техничкој документацији и цртежима налаза.</s><s>Кад се из укупног броја истражених гробова изузму касноантичке и позне сахране, остаје 197 гробова касноаварске некрополе који су представљени на реконструисаном ситуационом плану (obr.</s><s>4).</s> <s>Прва ископавања вођена су у међусобно удаљеним сондама, па се оправдано сматра да је у том појасу некрополе остало неистражених гробова.</s><s>Документација има много недостатака, цртежи и оријентација рака су шематизовани (за дечје гробове нису ни прављени), недостају фотографије, а скелетни остаци нису сачувани.</s><s>О полној припадности суди се само на основу гробних прилога, а о животињским костима, углавном овчјим лобањама, на основу сажетих објављених Jozef Zábojník, Július Béreš, Pohrebisko z obdobia avarského kaganátu vo Valalikoch-Všechsvätých.</s><s>Archeologica Slovaca Monographiae – Studia Instituti Archaeologici Nitriensis Academiae Scientiarum Slovacae Tomus XXVI, Archeologický ústav Slovenskej akadémie vied, Nitra 2016 (+ CD–ROM).</s><s>Jozef Zábojník, Pohrebisko z obdobia avarského kaganátu v Obide.</s><s>Archeologica Slovaca Monographiae Studia Instituti Archaeologici Nitriensis Academiae Scientiarum Slovacae Tomus XXVI, Archeologický ústav Slovenskej akadémie vied, Bratislava – Nitra 2019 (+ CD–ROM).</s><s>353</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) извештаја.</s><s>Документација са каснијих ископавања је знатно боља, али су због неповољних метеоролош­ ких услова и</s> <s>СТАРИНАР LXXII/2022 временских ограничења неке целине, нарочито коњанички гробови, биле лошије очишћене и илустроване.</s><s>Као што је и код нас честа пракса, горњи слој се уклањао механизацијом, па је могуће да су оштећене неке плиће раке, мада је закључено да су на истраженом простору документоване све сахране.</s><s>Скелети су лоше очувани, али је приложена антрополошка анализа, уз специјалистичке металографске анализе и анализе остатака дрвета, текстила и перли.</s><s>Покретни налази су углавном сачувани и смештени у разним институцијама.</s><s>Базе података о гробовима, прилозима и скелетним подацима приложене су на ком­</s> <s>Село Валалики налази се у котлини, око 10 km јужно од Кошица, и „екстремно је богато археолошким налазиштима”, од неолитских до касносредњовековних.</s><s>Уз некрополе Кошице–Шебастовце I и Кехњец, гробље Валалики–Вшеx­ светих сведочи о аварском присуству у овој области на северној периферији Каганата.</s><s>Други део назива локалитета (Сви свети) и позни гробови наговештавају да је на том месту постојала и црква, што делује вероватно с обзиром на микротопографску повољност положаја.</s><s>Налазиште је смештено на брегу речне терасе над десном обалом Хорнада, у западном, вишем делу села, на к.</s><s>188 m, што се бележи и на старим картама (obr.</s><s>1–3); избор локације одговара општим геоморфолошким условљеностима насељавања које су установљене на југу Каганата (Bugarski 2008).</s><s>Педолошки покривач се састоји од хумусног слоја дебљине око 30 cm, мрке песковите земље (око 50 cm) и жуте пескуше у којој се очитавају раке – због тога није било могуће документовати ивице плићих, нарочито дечјих гробова.</s><s>Песковита испуна рака пропушта воду, па су кости слабо очуване, док концентрација микроорганизама и киселост хумуса такође може неповољно да утиче на тафономску слику, као и распадање гробних конструкција, рад лисица, глодара и сл.</s><s>Ради уједначавања описа из документације, каталог гробова је сажет, али садржи све неопходне податке.</s><s>Испод ознаке гроба и позива на илустрације даје се, где је могуће, полна и старосна припадност покојника, а потом рубрике с подацима о изгледу и димензијама раке, начину сахране, оријентацији и распореду гробних прилога, закључно са описом, мерама и нумерацијом илустрација појединачних налаза (стр. 19–49).</s><s>Поглавље о погребном ритуалу отпочиње уопштеним теоријским уводом (без пратећих напомена) о мањкавостима археолошког гробног записа и могућно­ стима његове интерпретације, да би се аутор определио за комплексну анализу података у културно-историјском кључу, тј. у духу „традиционалног разумевања анализе погребних обичаја”, која би требало да осветли друштвене повезаности покојника на некрополи и шире.</s><s>Ваља се ипак сетити старог упозорења Петра Томке да представе о неком друштву које превасходно проистичу из сагледавања гробаља – у овом случају аварског – могу да буду искривљене (Tomka 1986, 155).</s><s>Од 197 авародопских гробова, 188 чине скелетне сахране.</s><s>Преосталих девет гробова садржи остатке спаљених покојника – пет у ракама и четири у урнама.</s><s>Покојници су углавном полагани у засебне раке, уз 11 двојних сахрана (cf.</s><s>Balogh 2006).</s><s>Некропола Валалики–Вшеxсветих сврстава се у касноаварска гробља с великом заступљеношћу коњаничких сахрана.</s><s>Има их чак 39 (19,8%).</s><s>У шест таквих целина нису нађене људске кости: или су пропале, што се чини мање вероватно, или је реч о сахранама коња.</s><s>Скелетних остатака нема ни у шест обичних рака.</s><s>И поред описаних ограничења у документацији и стања скелета, аутори су се потрудили да реконструишу полну и узрасну слику гробља.</s><s>Осим на основу антрополошких ана­ лиза, дечји и јувенилни узраст је одређиван према димензи­ јама рака, а пол у односу на гробне прилоге.</s><s>То је уобичајен поступак у случајевима када антрополошка документација није потпуна, примењиван и приликом анализе авародопске грађе са нашег простора (Бугарски 2009а, 84–85).</s><s>Треба­ ло би ипак скренути пажњу да се налази карактеристични за особе женског пола – и то као једини „полно осетљиви” прилози – срећу у појединим аварским гробовима у Трансилванији који су на основу антрополошких анализа приписани мушкарцима (Cosma 2020), док је управо на тлу Словачке регистровано 26 коњаничких сахрана особа женског пола, од којих неке, опет, не садрже „женске” прилоге (Čilinská 1990).</s><s>Ипак, такви изузеци вероватно не би знатно утицали на установљене статистичке односе.</s><s>Полно је од­ ђено 29 сахрана мушкараца и 26 жена, уз чак 71 дечји гроб (36%); установљена су и четири покопа јувенилних особа.</s><s>Није утврђен пол 34 одрасле особе, а у четири случаја нису одређени ни пол ни старост.</s><s>Резултати антрополошке анализе су нешто другачији.</s><s>Испитани су земни остаци 97 особа, од којих је мало више припадало особама женског пола.</s><s>Није установљена полна припадност осморо одраАко се има у виду начин ископавања, број дечјих гробова је био још већи, па аутори с правом истичу високу смртност најмлађих у раном средњем веку, дајући пример некрополе Кошице–Шебастовце I са чак 52,6% сахрањених из те старосне групе.</s><s>Слични проценти су утврђени и на раносредњовековним гробљима ван аварског простора (Štefančič Гробље Валалики–Вшеxсветих је прво на истоку Словачке на којем су констатовани „прави” (regulárne) гробови кремираних покојника.</s><s>Кости су откривене у плитким јамасе претпоставља да су биле стављане у реципијенте од органског материјала.</s><s>С друге стране, у гр.</s><s>20/60, 40/61, 76/62 и 17/83 остаци покојника су били похрањени у урне, мада се због стања документације оставља извесна резерва.</s><s>Плитких гробова спаљених особа морало је бити више: чини се да су многи уништени приликом орања.</s><s>Занимљив је закључак да су, макар у неким случајевима, људски остаци били полагани у оштећене посуде (стр. 50–52).</s> <s>Кад је реч скелетним сахранама (стр. 52–56), преовлађују правоугаони (ређе трапезоидни) укопи, с дужим страНајмање раке припадају дечјим а највеће коњаничким гробовима.</s><s>Углавном су вертикалних страна, понекад повијених.</s><s>Због начина ископавања, дубина укопа није мерена у це­ лости.</s><s>Ипак, 22 раке су дубље од 2 m. Према очекивању, део тих гробова је имао богатије прилоге – на некрополи Нове Замки углавном је установљена корелација између дубине укопа и вредности гробних инвентара (Čilinská 1966, 23, 107–108).</s><s>Међутим, остали дубоко укопани гробови дали су сасвим скромне налазе, док су коњаничке сахране 5/82 и 101/84 без прилога.</s><s>Исти феномен се прати на гробљима у 355</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) области Комарна: аутори наводе подстицајна размишљања да су такве целине могле да садрже несачуване луксузне прилоге од органских материјала или сликане ковчеге.</s><s>Неки коњанички гробови на некрополи Валалики–Вшеxсветих групишу у северном делу гробља и другачије су оријентисани од осталих коњаничких сахрана, у оси североистокјугозапад.</s><s>Због недостатка и скромности прилога, није могуће утврдити да ли се они издвајају и по времену покопа.</s><s>Требало би додати да дубина укопавања раке указује на труд (утрошак времена) заједнице, па би је ваљало узети у обзир у расправи о социјалним статусу покојника.</s><s>Зашто тај сегмент сахране није увек био пропраћен „одговарајућим” обиљем и вредношћу прилога, питање је на које археологија тешко може да дâ одговор, посебно не обавезујући.</s><s>Чини се да би те аспекте (авародопског) сахрањивања требало пратити на локалном или регионалном нивоу, где би до изражаја могао да дође Балинтов хоролошки приступ (Bálint И поред недовољне очуваности гробних конструкција, примећено је да је дубока рака коњаничког гроба 104/84 била укопана „на банак”, тако да њене странице прихвате по­ кривач од дасака.</s><s>Поједини испусти у ракама, често уз краће странице, не могу да се тумаче на исти начин јер су установ­ љени при дну укопа.</s><s>У неколико случајева (гр.</s><s>44/61, 73/83, 88/84 и 98/84) уочене су дрвене конструкције уз ивице рака, скоро све причвршћене гвозденим оковима, које су више или мање сужавале гробне коморе.</s><s>Налази таквих окова у авародопским и познијим гробовима, такође, упућују на сахрану у ковчезима; помало збуњује што је на овом месту описана и конструкција модерног гроба 77/62.</s><s>Гроб 73/83 био је опремљен и угаоно постављеним дирецима, изван саме гробне коморе, што такође представља уобичајену гробну конструкцију (obr.</s><s>5–6).</s><s>На дну јаме оштећеног гроба 91/84, испод скелета коња, уочен је танак појас црвено гореле пескуше.</s><s>Зоне другачије земље испод покојника у неколико касноаварских гробова у Бечеју протумачене су као остаци даске или кожне подлоге (Микић Антонић 2012, 80).</s><s>За раз­ лику од гробља Валалики–Вшеxсветих, околност да су раке биле укопане у песковиту земљу обезбедила је поуздане ре­ конструкције гробних конструкција на неким другим оно­ меним некрополама (cf.</s><s>Ricz 1985; Scharrer- Liška et al. 2015).</s><s>Одељак о оријентацији рака (стр. 56–58) отпочиње пре­ гледом пракси археолошке документације, при чему се истиче покушај Фалка Даима да и тај параметар искористи за датовање целина на некрополи Леберсдорф у Аустрији (Daim 1987).</s><s>Оријентација гробова вероватно је имала неки значај који нам данас измиче – макар уколико не уважимо предлог Петера Томке да је зависила од периодичних промена магнетног пола и, последично, смера ветрова (Tomka 1986, 165).</s><s>Изражено је и мишљење да се мања одступања од „ритуалне оријентације” могу објаснити „једино” тиме што су стране света одређиване према излазећем сунцу, које је у току године само два пута на истом месту на хоризонту (Ковачевић положај раке могао да прати правац претходних укопа.</s><s>Како год било, на тлу данашње Словачке су установљене три групе авародопских гробаља у односу на оријентацију гробова.</s><s>Најбројнију чине некрополе са гробовима у оријентацији северозапад–југоисток, док гробље Валалики–Вшеxсветих, где је вршена детаљна анализа оријентација рака и скелета, припада другој групи налазишта, с гробовима оријентисаним у оси исток–запад (diagram 1–2).</s><s>Положају покојника посвећено је мање текста (стр. 59).</s><s>Углавном су сахрањивани на најуобичајенији начин, с рукама опруженим поред тела или понекад на карлици.</s><s>Приљубљеност удова може бити последица сахране у уском гробу и(ли) сандуку, односно умотавања покојника у покров, што се често бележи на читавом аварском простору.</s><s>Значајно одступање је уочено у гробу детета 39/83, старости око 1,5 године, које је покопано потрбушке, с прекрштеним ногама, и које је можда било подвргнуто трепанацији.</s><s>Примера ради, двогодишње дете на раноаварској некрополи Чик такође је било сахрањено потрбушке (Бугарски 2009а, 81; о случајевима трепанације у аварско доба в. Bereczki et al. 2010, Premužić et al. 2016).</s><s>Старија жена из гроба 99/84 била је покопана у згрченом положају и по свој прилици везана, док је старији мушкарац из малог гроба 53/83 вероватно био сахрањен у седећем положају.</s><s>О таквим сахранама, познатим пре свега из Азије, код нас је писала Лепосава Трбуховић (1980, 124), а касноаварска сахрана у седећем положају можда потиче из Према студији Петера Томке, двојни гробови су били заступљени са 1–2% у укупном збиру сахрана на тлу Каганата, што одговара археолошкој слици из других периода (Tomka 2003).</s><s>Пол и узраст сахрањених не показују нарочите правилности па су такви гробови, од случаја до случаја, различито интерпретирани (Grefen-Peters 1992).</s><s>У односу на општу слику, проценат двојних сахрана на некрополи Валалики–Вшеxсветих је већи, јер их је документовано десет (11?).</s><s>У пет гробова била су покопана по два детета, у два одрасле особе с децом, а у три случаја су забележене двоструке сахране одраслих особа.</s><s>Врло је важно објашњење да је чак седам двојних сахрана установљено током антрополошке обраде.</s><s>Узрок је у слабој очуваности скелета и оштећењима гробова, а последица мора бити опрез приликом „чисто” археолошке анализе некропола јер су се, у овом случају, само у гробу 44/61 јасно показали скелети жене и детета.</s><s>Будући да у већини таквих гробова на публикованом налазишту нема прилога, или су врло скромни, вероватно не би могло да се помишља о истицању друштвеног статуса преко примењеног ритуала (стр. 59–60).</s><s>Сличну процентуалну, старосну и археолошку слику дају, рецимо, двојни гробови са некрополе Арадац (Нађ 1959, 49–55).</s><s>Већина коњаничких гробова била је оштећена (стр. 60).</s><s>Само девет њих је нађено нетакнуто, док је гроб 85/83, најбогатији на некрополи, оштећен у мањој мери.</s><s>У добро сачуваним гробовима, покојници су по правилу лежали у јужном или југозападном делу раке а коњи, супротно оријентисани, с њихове десне стране.</s><s>Такав положај одговара типу I коњаничких сахрана по класификацији Атиле Киша.</s><s>Иако је у позно­ аварском периоду било заступљено мање варијанти коњаничких сахрана него раније, што се може тумачити и уједначенијом етничком сликом, нису установљене апсолутне законитости у спровођењу ритуала.</s><s>Та стара оцена (Kiss 1962, 161) на снази је и данас.</s><s>Проценат коњаничких гробова на анализираној некрополи (19,8%) знатно премашује процену укупног удела таквих целина широм Каганата – око 10% приступити хоролошкој анализи.</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) И поред лоше очуваности, испитани су скелети 22 коња, уз сажету публикацију археозоолошке анализе.</s><s>Девет коња било је старо између шест месеци и пет година, а десет између шест и десет година; само је коњ из гроба 77/83 био старији од 20 година.</s><s>Одређен је пол десет пастува (Müller, Ambros 1994, 129–131), тако да није утврђено присуство кобила које су у Комарну сахрањиване у женским коњаничким гробовима (Čilinská 1990, 136).</s><s>На шест скелета примећени су трагови убијања животиња.</s><s>Занимљива је примедба да 12 од 13 окованих ведрица на некрополи потиче из коњаничких гробова.</s><s>Будући да су обично прављене од тисовине (Taxus baccata), која наводно испушта отрове на које су коњи нарочито осетљиви, сматра се да животиње пре клања бивале омамљене водом из њих (Ambros 1993, 116).</s><s>У шест случајева ведрице су биле уз лобање коња, док је у гробу 24/60, према документацији, лобања била одвојена од скелета животиње и положена у реципијент.</s><s>Иако је приликом усвајања сличних интерпретација нужан опрез, описана анализа свакако говори у прилог свеобухватном, интердисциплинарном разматрању археолошке грађе.</s><s>Код нас су, нажалост, археозоолошка испитивања авародопских остатака тек у повоју.</s><s>Светлана Блажић је још 1980. године обрадила кости са некрополе у Бечеју (Микић Антонић 2012, нап.</s><s>1), у новије време су вршена испитивања животињских – и коњских – костију са великих касноаварских гробаља у околини Новог Сада (заштитна ископавања Душанке Веселинов), али су досад објављене само анализе скелета коња из Обреновца (Марковић 2013; Marković et al. 2015: изостала је археолошка публикација).</s> <s>Неколико гробова с прилозима, без људских костију, могло би да се припише деци чији се земни остаци нису сачували до времена археолошког ископавања.</s><s>С друге стране, документована је изузетно велика рака гроба 45/61, који је био означен као кенотаф (cf.</s><s>Novotnik 2011; Ďuricová 2014).</s><s>У гробу је нађен само један коњски зуб.</s><s>Аутори нису сигурни да ли је заиста реч о симболичкој сахрани, потпуној декомпозицији скелета или чак последици неадекватног ископавања и документовања: последње две могућности делују мање вероватно.</s><s>У гробовима 11/60, 38/61 и 64/83 нађене су само животињске кости.</s><s>Потом се дискутује о оштећењима гробова, која могу бити савремена или оновремена – у другом случају, могла су настати због пљачке или из ритуалних разлога („негативна” или „позитивна” мотивација; cf.</s><s>Aspöck 2018).</s><s>Гробове су могли да похарају странци, али су такве целине често оштећене управо на местима где се очекују највреднији прилози, што би говорило о доброј обавештености, тј. домаћој изведби.</s><s>Оштећења рака из ритуалних разлога вероватно би такође представљала траг деловања локалне заједнице.</s><s>Таква штета је најбоље документована у гробу 72/62 (Т.</s><s>XLVIII, 72/62).</s><s>На некрополи Валалики–Вшеxсветих затечен је чак 61 оштећен гроб.</s><s>Само у два случаја оштећења су скорашња, док су остали гробови вероватно ремећени из ритуалних разлога.</s><s>Сматра се да пљачка није била узрок оштећења јер нису диране најбогатије целине.</s><s>Међутим, од 39 коњаничких гробова само девет је остало нетакнуто – вероватно су и неки од њих били раскошније опремљени.</s><s>Оштећења настају и приликом укопавања млађих гробова, и 102b/84) нема хронолошки осетљивог инвентара који би помогао у рашчитавању стратиграфије (стр. 61–64).</s><s>Одељак о гробним налазима отпочиње дискусијом о прилозима (непропадљиви делови одеће, личне опреме, накита, наоружања и сл.) и даровима (посуде које су садржале храну или пиће, животињске кости као остаци попудбине или пак у симболичкој улози: cf.</s><s>Kroll 2013).</s><s>Прилози у „функционалном” распореду, попут остатака појасне гарнитуре у пределу карлице или наушница уз лобању, свакако су представљали део ношње.</s><s>Међутим, такви налази могу бити положени у другачијем распореду – тада и њих можемо посматрати као дарове, чак не нужно ни као делове ношње који одређују пол сахрањене особе (стр. 73; cf.</s><s>Bugarski et al. 2013, 295–296).</s><s>Додајмо да „функционални” распоред прилога не би требало мешати са терминологијом Хајнриха Харкеа, који је у свом утицајном теоријском раду археолошки гробни запис рашчланио на намерне (intentionale) и функционалне податке.</s><s>Први представљају прилоге које (на један или други начин) полажу ожалошћени, док се у друге убрајају скелетни остаци који говоре о животу покојника на начин који није замагљен ритуалом сахране (Härke 1993).</s><s>Због пљачке и начина покопа, чак 56 (28%) гробова на некрополи Валалики–Вшеxсветих не садржи покретне налазе, док су у 14 гробова нађене само животињске кости – то су углавном дечји гробови.</s><s>Таква попудбина потиче из укупно 36 гробова.</s><s>Археозоолошке анализе углавном нису биле вршене, док се у документацији у већини случајева кости не опредељују према врстама.</s><s>Знамо тек да су остаци овце/ козе нађени у осам гробова, а перади у пет.</s><s>Кости говечета нађене су у једном гробу, док су у гробу одрасле особе 57/61 била приложена два јајета.</s><s>Лобање животиња потичу из 31 гроба и махом нису разврстане.</s><s>Занимљив је, али вероватно не довољно поуздан, покушај аутора да их определе према величини на цртежима основа гробова: тако посматрано, већина би припадала овцама/козама, чије лобање представ­ љају уобичајен прилог на авародопским некрополама у данашњој Словачкој.</s> <s>Кад је реч о покретним налазима, већина гробова садржи скромне прилоге попут копчи, ножева или врхова стрелица.</s><s>У неоштећеним целинама налази су углавном у „функционалном” положају (стр. 64–65).</s><s>Најпре су представљене појасне гарнитуре, најрепрезентативнији и најуже датовани аварски налази.</s><s>Препознатљиви језичци, копуврштени у серијацију Јозефа Забојника (Zábojník 1991).</s><s>Од набројаних гробова, шест су коњанички.</s><s>Док из гроба 74/62 потичу делови појаса чије изворно датовање не пада у исте фазе касноаварског периода (што није реткост), преостали комади се датују у јасно одређене временске одсечке.</s><s>Гроб 98/84 је из фазе SS II (720–750) и представља једну од најранијих сахрана на некрополи, а остали махом из друге половине 8. века, попут најбогатијег коњаничког гроба 85/83.</s><s>Појасни налази из гроба 42/61 датују се до почетка 9. столећа.</s><s>Међу налазима оружја доминирају врхови стрелица, забележени у 21 гробу (13 коњаничких).</s><s>Најчешће су прилагане појединачно, махом су у облику ластавичјег репа и каткад тордиране; забележена су само два тробридна врха.</s><s>Различита копља, нађена у шест коњаничких гробова, припадају уобичајеним типовима.</s><s>У ту групу предмета треба сврстати и налаз из гроба 95/84, уз снажну резерву опредељен као пробојац (T. CIX/95/84:2), који заправо представља 357</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) петицу мањег пројектила.</s><s>Ти шиљати предмети су вековима служили као ојачања доњих делова држаља оружја (cf.</s><s>Бугарски 2009b, 430–431), али се неретко ни у најновијој литератури не препознаје њихова функција (e.g. Дрёмов, Круглов 2021).</s> <s>Налази сечива и секира су документовани у по четири сахране.</s><s>Уз несачувану сабљу и палаш, нађена су два сакса.</s><s>Три сечива потичу из целина с појасним оковима, што је честа комбинација још од средњоаварског периода (Csiky 2015, 362), а једно из коњаничког гроба 84/62 који се на основу орме датује у другу половину 8. века.</s><s>Секире су различитих облика.</s><s>Налази из (авародопских) гробова се углавном тумаче као оружје, чему се приклањају и аутори књиге.</s><s>У прилог таквом одређењу овде сведочи мала дужиОпредељивање сечива у групу бојних ножева је сложено и често субјективно.</s><s>Аутори, а међу њима и Забојник, нуде различите параметре.</s><s>Главни је свакако величина предмета: с временом се углавном остало на дужини сечива, без трна.</s><s>Ако као референтну узмемо поделу Гергеља Чикија, у бојне ножеве се сврставају налази са сечивом дужим од 20 налаз са некрополе Валалики–Вшеxсветих не испуњава тај критеријум, а посебно не нож из гроба 85/83, чије је сечиво дугачко тек 12,5 cm.</s><s>Најдуже је сечиво из целине 99/84 (преко 18 cm), али се аутори питају да ли би налаз из гроба старије жене могао да се определи као бојни нож.</s><s>У овом случају мора се упозорити на мешану аргументацију, на трагу у основи застарелог мишљења да оружје у гробу превасходно представља ратничку опрему коју је покојник користио током живота.</s><s>С тим у вези, у десет целина су документоване комбинације оружја, најчешће сечива са стрелицама, које не би требало тумачити као функционалне борбене сетове (Csiky 2015, 389–390; cf.</s><s>Bugarski, Ivanišević 2018, 314–316, Tab.</s><s>1).</s><s>Три коштана предмета из гроба 24/60 нису оплате Опрему коња чине функционални комади, попут узенгија, жвала и копчи седла, и статусно и хронолошки изражајни украси орме.</s><s>Жвале су једноставне, завршене алком, или сложеније, с равним псалијама.</s><s>Потичу из истих 11 целина у којима су нађене узенгије.</s><s>Парови се, изузев у два гроба, састоје од истих стремена – најзаступљеније су касно­ аварске узенгије с тзв. омега петљом.</s><s>Копче седла и орме су најчешће гвоздене, правоугаоног или трапезастог облика, различитих величина и без хронолошког значаја.</s><s>Комади орме су прављени од лима и каткад посребрени.</s><s>Нађени су у десет гробова, од којих најбогатији нису били оштећене у пределу лобање коња, што значи да су красиле узде на другим гробљима се бележе и у различитом распореду.</s><s>Углавном су кружне, са испупченим средишњим делом.</s><s>Украшени су, сложеним флоралним мотивом, само парови фалера из гробова 95/62 и 98/84; нађена је и гвоздена фалера са бронзаним централним делом (cf.</s><s>Čilinská 1961).</s><s>Мање розете се јављају у више варијанти: могу бити глатке или с калотом издељеном у шест поља, од којих неке имају венце псеудогранула.</s><s>Поједини лимени окови орме су правоугаоног облика, украшени отиснутим геометријским мотивима, а међу најмлађима су тзв. четворолучни (vierbogiger) ливени окови, какви су налажени широм Карпатске котлине.</s><s>На Тисафиреду се датују у последњу петину 8. века (Garam порци потичу из четири коњаничка гроба.</s><s>На другим налазиштима су познати и из женских и дечјих гробова и такође се датују позно, с тежиштем у последњој четвртини 8. и на Abb.</s><s>200/10, 254).</s><s>У занимљивом екскурсу аутори претпостављају да су прапорци у гробу 98/84 били пришивени за појас испод лимених украса орме (стр. 70–73).</s><s>Врло су подстицајна нова акустичка испитивања прапораца са гробаља у Комарну, која су показала да је налаз из једног дечјег гроба био сасвим тих, као амајлија, док је најгласнији нађен у коњаничком гробу.</s><s>Можда су, дакле, имали различиту функцију (Pomberger et al. 2021), где би звук прапорца орме имао психолошку улогу у боју.</s> <s>Појединачно или у пару, наушнице су документоване у 20 гробова – према антрополошкој анализи, искључиво особа женског пола.</s><s>Уобичајене су једноставне бронзане каричице, каткад с коленцима или тордиране.</s><s>Алке су могле да носе привезак са стакленом перлом.</s><s>Једноставан облик одговара комадима типа IIa са некрополе Нове Замки, где се датују од 650. до 725. године (Čilinská 1966, Тyp.</s><s>IIa, Abb.</s><s>11), али сматрам да то не важи за наушнице из гроба 44/61, чији привесци висе о елипсоидној алки с коленцима (T. XXXV/44/61:1), што је познија форма.</s><s>У неколико случајева, један крај глатке каричице био је обликован у виду коничног или цилиндричног навоја.</s><s>Такви примерци се на некрополи Нове Замки датују у 8. и прву четвртину 9. века (Čilinská 1966, Тyp.</s><s>V, Abb.</s><s>11).</s><s>Декоративнији комади са елипсоидним ливеним алкама ромбоидног пресека, коленцима и перлама потичу из гроба 80/83.</s><s>Одговарају типовима IIIa и IIIc са гробља Нове Замки, где се датују од 725. до 825. године (Čilinská 1966, Тyp.</s><s>IIIa, IIIc, Abb.</s><s>11).</s><s>Оцењено је да је репертоар наушница скроман и да не пружа оквире за ближе хронолошко одређење гробова, мада се у новијој литератури нуде ужа датовања.</s><s>На репрезентативној некрополи Тисафиред, наушнице типа IIa по класификацији Злате Чилинске одређују се од 670. до око 730. године, а оне њеног типа V знатно уже, тек од почетка 9. века (cf.</s><s>Garam 1995, Abb.</s><s>254).</s><s>Оцењено је да су наушнице из гроба 104/84 јединствене на простору Каганата, јер им је кружна алка направљена уплитањем двеју жица различитих боја.</s><s>Премда се расправља о слично израђеним алкама, сачувана сфеРазнобојне стаклене перле нађене су у 17 гробова, често у комбинацији с наушницама.</s><s>Примерци у облику семенки лубенице су углавном црне боје, док међу вишечланим цилиндричним перлама има и оних са златним премазом.</s><s>Аутори сматрају да ни перле не омогућавају прецизније датовање целина.</s><s>Нешто ужа хронологија успостављена је за одговарајуће налазе из Тисафиреда, који се збирно датују у другу половину 8. века и касније (cf.</s><s>Garam 1995, Abb.</s><s>254).</s><s>Документована су само два прстена, ливени бронзани из женског гроба 72/62 и прстен од сребрног лима из гроба 89/84, који нису подробније обрађени (стр. 75).</s><s>У расправи о „предметима свакодневне употребе” (стр. 76–78), писци обрађују сасвим различите налазе који се обично воде под категоријама прибора, ношње и алата.</s><s>Уобичајени гвоздени ножеви потичу из 42 гроба, од којих 358</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) неки припадају особама женског пола.</s><s>Сматра се да они представљају најелементарнију својину слободних припадника аварског друштва (Ковачевић 1977, 102).</s><s>Затим се наводе налази обичних гвоздених копчи из 43 гроба.</s><s>Оне нису хронолошки индикативне, будући да се веома често налазе широм Каганата, у свим периодима аварске превласти; није јасно зашто нису представљене међу деловима одеће.</s><s>Слично би важило и за једноставне гвоздене алке.</s><s>Од укупно шест примерака, три се јављају као комади орме: истоветне алке су се свакако користиле и на друге начине.</s><s>Нађен је само један биконични пршљенак.</s><s>Кресива и кременови су регистровани у шест, односно 12 гробова: та диспропорција није нарочито важна јер је било који гвоздени предмет могао да се користи као оцило.</s><s>Махом су полагани у гробове мушкараца различитог узраста.</s><s>Једини срп потиче из гроба 88/62.</s><s>Био је положен преко карлице особе неодређеног пола, адолесцентног или зрелог ураста (из исте целине су наушница и нож: T. LXVI/88/62).</s><s>Без веће расправе се преносе анализе Жужане Борозове, где се истиче старо тумачење да су српови полагани не би ли се спречило повампирење, док се оправдано сумња да су били коришћени као оружје.</s><s>Велика већина тих алатки из аварских гробова у Словачкој је нађена у равницама близу река (cf.</s><s>Borozová 2006).</s><s>Без обзира на додатне – и мање вероватне – могућности интерпретације, српови представљају вредно сведочанство пољопривредне делатности аварске популације, која се често опредељује као номадска (cf.</s><s>Бугарски Предмети од кости заступљени су пробојцима (?), који су налажени само у коњаничким гробовима: више таквих налаза потиче из гробова 42/61 и 74/62, а један из богате целине 98/84 (T. СXI/98/84:7).</s><s>Намена тих предмета није јасна.</s><s>С обзиром на паралеле из других целина у Словачкој, разложно је претпостављено да су чинили део опреме коњаника, али су доста крхки у односу на релативно сличне предмете од рога, тзв. алатке за дрешење чворова (cf.</s><s>Бугарски 2009а: 124–125).</s><s>Из разноврсног инвентара коњаничког гроба 85/83 истиче се и неукрашен реципијент од рожине, који би припадао „типу” Y одговарајућих предмета.</s><s>Углавном се сматра да је у њима чувана со.</s><s>Та подела, међутим, тешко може да се прихвати као право типолошко разврставање, јер је узрокована обликом самог рога а не деловањем занатлија.</s><s>Позивајући се на збирку из Микулчица и један старији попис, аутори оправдано сматрају да ти предмети не могу да се користе за прецизно датовање целина: гроб 85/83 је на основу појасних налаза датован у другу половину 8. века (стр. 77–78).</s><s>У новијем прегледу Јануша Горецког прикупљено је 110 (рано)средњовековних реципијената за со, с датовањем од 7. до 13. века.</s><s>Већина гробних налаза је перфорирана и нађена у пределу карлице, па је јасно да су ношени о појасу, мада је налаз из једне средњоаварске целине из Беча са седла (Górecki 2005, 95, 129).</s><s>На приложеној основи гроба није забележен положај налаза (T. XCVIII, CII/6).</s><s>Налазима кружних окова ведрица посвећено је, на први поглед, несразмерно пуно текста у односу на речитије гробне прилоге (стр. 78–80).</s><s>Аутори су мерили њихове пречнике ради реконструкције облика и димензија дрвених реципијената.</s><s>Окови су прављени савијањем гвоздених трака ширине 1,5–3 cm у кружнице, углавном по три – пречника од 15 до 40 cm – тако да ведрице нису биле цилиндричне, већ облика зарубљене купе.</s><s>Четири сачуване гвоздене дршке указују на обим ведрица при врху (16–23 cm).</s><s>Карактеристични окови дршки у виду ластавичјег репа такође потичу из четири гроба.</s><s>Они могу бити и познији: кратка расправа о раносредњовековним ведрицама прати публикацију таквог налаза из Винче (Вујовић 1994).</s><s>На основу појасних налаза, ведрице са некрополе ВалаликиВшеxсветих се датују од друге четвртине и кроз другу половину 8. века, што је чак уже него у Тисафиреду (cf.</s><s>Garam Потом се расправља о керамичким посудама из 27 гробова (13,6%).</s><s>На северној периферији Каганата, само је на гробљу Леберсдорф (Daim 1987) нађено сразмерно мање лонаца.</s><s>Већина посуда била је положена у гробове деце и јувенилних особа.</s><s>Само су у гробу 2/59 нађене две посуде, али ту је реч о сахрани кремираног покојника; у лонац из гроба 76/62 стављене су неизгореле кости одраслог покојника.</s><s>Све посуде су украшене, нема примерака тзв. жуте керамике, а чини се да су сви лонци били рађени на витлу осим, можда, два примерка.</s><s>На такву могућност, осим саме форме, упућивали би и врло грубо изведени украси (Т.</s><s>XLI, 55/61:1; LXXXV, 62/83:1).</s><s>Лонци су уобичајених димензија.</s><s>Иако што је у складу с приложеним прегледом димензија урни на северу Каганата.</s><s>На сл. 8 даје се табеларни приказ декорација, које су распоређене у шест група (A–F).</s><s>Украси су извлачени зашиљеним инструментом или чешљем, у виду засебно изведених или комбинованих водоравних линија и валовница.</s><s>Групу D чине урезани и пунцирани цикцак украси.</s><s>У испунама рака налажени су и појединачни уломци, углавном раносредњовековни али и два касноантичка, а у гробовима 22/60 и 14/60 и по једна фибула, односно касноантички прстен.</s><s>Због стања документације, писци се нису изјаснили да ли је и фибула у гроб доспела случајно, или је пак представљала гробни прилог.</s><s>Прстен је, међутим, нађен у пределу шаке (која недостаје), па може да се протумачи као нађена старина која је потом била ношена као накит (T. VII/14/60).</s><s>Сем цитиране литературе, о прилагању старијих предмета у авародопске гробове пише и Анита Рапан Папеша (Rapan Papeša 2020), која такође прави разлику између налаза који су задржали изворну функцију и оних који нису имали практичну вредност, већ су вероватно били прилагани ако амулети (или играчке).</s><s>Разматрања исте праксе на англосаксонским гробљима су слојевитија, јер се размишља и о тежњи за истицањем друштвеног статуса појединаца који се испраћају са старинама и њихових породица (cf.</s><s>Costello, Williams 2019).</s><s>У наставку се обрађује шест гробова из новог века, којима се нећемо бавити (стр. 84–85).</s><s>На наредне две странице обрађују се релативна хронологија авародопског материјала и апсолутна гробља Валалики–Вшеxсветих.</s><s>Расправа полази од основне поделе на три фазе коју је формулисала још Илона Ковриг (Kovrig 1963).</s><s>Питање је у којој мери је овакав увод био неопходан, сем што вреди подсетити да се њена периодизација – у основном облику – потврдила и након важних рачунарских серијација израђиваних током последње две деценије прошлог века, које се користе и данас.</s><s>Пада у очи да се, с правом, цитирају остварења аустријских археолога Фалка Даима и Петера Штадлера, као и спомињана серијација самог 359</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) Јозефа Забојника, али се у овом контексту не наводи кључна публикација некрополе Тисафиред (Garam 1995).</s><s>Нешто више простора заузима расправа о почетку средњоаварског периода (око 650. или 670. године), при чему се аутори залажу за старији датум.</s><s>Данашња Словачка углавном баштини касноаварску оставштину, док су на некрополи Валалики–Вшеxсветих заступљене целине из последња три (од четири) одсечка позне фазе: стога на овом месту нема разлога за дискусију о хронологији претходних фаза.</s><s>Разлагање хронологије самог гробља отежано је тиме што је мало налаза који омогућавају финије датовање.</s><s>На неколико места сам се осврнуо на ужа временска одређења појединих предмета која се нуде у литератури, али је могуће да писци – без сумње веома упућени – те студије не сматрају сасвим релевантним за север Каганата.</s><s>Стога се датовање врши пре свега на основу малобројних појасних налаза, а према Забојниковој типохронологији (Zábojník 1991).</s><s>То је изведено сажето, без детаљније расправе о појединим типовима.</s><s>Гроб 98/84 је, поновимо, из друге четвртине 8. века, што би одговарало најстаријем хоризонту сахрањивања.</s><s>С обзиром на налаз окова серијацијског типа 547, могли бисмо га прецизније датовати у крај фазе SS II.</s><s>Следећој фази 85/83.</s><s>У последњу фазу, SS IV, тј. у последњу четвртину 8. века, датују се појасни налази из гроба 42/61.</s><s>Датовање некрополе од око 730. године до конца 8. века одговара установљеној археолошкој слици у рејону Кошица, где се не бележе гробови раног 8. века, из фазе SS I. У сведеним завршним разматрањима понављају се опаске о методологији истраживања и документовања те проблемима с којима су се аутори суочавали приликом реконструкције ситуационог плана.</s><s>План је одштампан с нешто другачијим ознакама гробова, што због основне нумерације рака не представља потешкоћу (obr.</s><s>9).</s><s>Хоризонтална стратиграфија је представљена сажето.</s><s>На основу положаја гроба 98/84, али и оближњих укопа 96/84 и 104/84 са карактеристичним наушницама, закључено је да је некропола била формирана у западном делу испитане површине.</s><s>Потоњи развој није лако разлучити.</s><s>На истоку се налази гроб 74/62, у којем је, како је већ напоменуто, затечен инвентар различитог датовања.</s><s>Напоменуо бих да копча са лименим оковом одговара серијацијском типу 119 с прелаза фаза SS I и SS II, док карактеристичан оков у виду елисе пропелера припада типу 547, који се датује у прелаз између фаза SS II и SS III (cf.</s><s>Zábojník 1991).</s><s>Датовање целине се изводи према млађем налазу, па не чуди понуђено сагледавање места овог гроба на некрополи.</s><s>Ипак, из те целине потиче и прапорац, који би могао да буде још познији: не треба заборавити да појасне гарнитуре састављене од комада различитог датовања могу бити млађе од времена производње најмлађег члана.</s><s>Код нас се тим размишљањима својевремено посветио Ђорђе Јанковић (2003, 101–104), што треба истаћи и поред погрешних закључака о касноаварском гробљу у Новом Сланкамену.</s> <s>Између прве групе покопа и гроба 74/62 налази се гроб 54/61, јасно oдређен у фазу SS III, што речитије одражава след сахрана.</s><s>Гроб 22/60, датован још једним примерком серијацијског типа 547, налази се у североисточном делу некрополе, близу гроба 24/60, а нешто северније од њих је гроб 42/61, можда најмлађи на некрополи.</s><s>Аутори наводе да остале сахране није могуће овако разврстати.</s><s>Додајмо да то што је ситуациони план, и поред великог труда аутора, нужно шематизован, онемогућава макар провизорно датовање околних гробова према оријентацији, али можемо покушати да допунимо стратиграфска разматрања анализом наушница.</s><s>Рани тип из гроба 70/83 могао би да сврста ту целину међу најстарије на гробљу, али се она налази источније од њих.</s><s>Кад је реч о покопима са каричицама с навојима, врло позног датовања, гроб 61/61 је заиста један од најисточнијих, али је гроб 34 посред истраженог простора.</s><s>У њему је нађена и једна тордирана алка, свакако ранијег датовања (T. XXIII/34/60), па делује да на разматраној некрополи каричице с навојима заиста нису тако уског датовања као у Тисафиреду.</s><s>У сваком случају, аутори су јасно приказали ширење гробља са запада на исток, с тим што се чини да позне целине инклинирају и ка северу.</s><s>Потом се посматра распоред гробних прилога.</s><s>Перле се групишу у западном делу гробља, где се наслућује и извесна концентрација гробова без прилога, који су ипак прилично равномерно заступљени на истраженом простору.</s><s>Такви покопи се често приписују популацији раног 9. века (obr.</s><s>10, 11).</s><s>Изостаје анализа распореда гробова спаљених покојника, који се групишу у северној половини источног дела гробља (obr.</s><s>9, f).</s><s>Њима ни у претходном тексту није посвећена већа пажња, већ се спомињу у ширем контексту биритуалних некропола на северу Каганата.</s><s>Уколико бисмо њихову диспозицију посматрали у светлу изложених утисака о хоризонталној стратиграфији налазишта, припадали би познијој фази коришћења гробља.</s><s>У тим целинама нема хронолошки осетљивих налаза, па ваља, макар из начелних разлога, задржати извесну дозу опреза приликом стављања биритуалног атрибута.</s><s>Такав опис би пристајао пре свега гробљима где су оба вида сахрањивања заступљена у исто време.</s><s>У неким случајевима, међутим, установљене су извесне временске разлике, па су у Новим Чаревцима гробови спаљених покојника били оштећени укопавањем касноаварских скелетних гробова (Јанковић 2003, 98–100, сл. 1, 2), док је на референтној некрополи у Покасепетку (Sós, Salamon 1995), која није узета у разматрање, установљено да су гробови кремираних покојника негирали раноаварско скелетно гробље.</s><s>Главни део текста завршава се оценама да франачки напади, који су довели до краха Каганата, нису битније утицали на простор источне Словачке, прилично слабо насељен и удаљен од центара аварске моћи.</s><s>Такав степен насељености објашњава се плављеним и глиновитим земљиштем, али се ситуација у великој мери променила у време мађарске доминације.</s><s>Гушћа попуњеност источнословачке низије у то време тумачи се, без позивања на конкретна истраживања, повољним климатским прометературе испуњен је (чехо)словачким, мађарским и аустријским насловима, а након листе скраћеница (стр. 92–97) следи детаљан сажетак на немачком језику, који се тешко прати јер је одштампан врло ситним словима, у густом блоку (стр. 98–112).</s><s>Квалитетни цртежи предмета дају се на 124 табле.</s><s>Материјал је распоређен по гробним целинама; на таблама се приказују и основе гробова с распоредом прилога.</s> <s>Преостали део књиге чине краћи специјалистички прилози.</s><s>Анализа стаклених перли Људмиле Илашове и Јана 360</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) Штубње (Ľudmila Illášová, Ján Štubňa) обухватила је 61 примерак из 16 гробова.</s><s>Испитивања под лупом и микроскопом су открила многобројне мехуриће у стаклу, настале током производње; по један примерак био је израђен од калцедона и ћилибара.</s><s>Захваљујући примени раманске спектроскопије потврђено је да коришћено стакло на бази натријума и калцијума, док боја перли потиче од примеса соли бакра, гвожђа и мангана (стр. 237–242).</s><s>Јана Михајова (Jana Mihályiová) испитивала је трагове дрвета и текстила на предметима од метала.</s><s>Занимљиви су исходи анализа остатака држаља копаља из гробова 22/60 и 84/62 – прво је било направљено од храста а друго од јавора.</s><s>Важност закључка огледа се у томе што је донедавно била позната сировина тек 12 авародопских држаља копаља, од којих је само једна била од храста а ниједна од јавора.</s><s>Те држаље (све са гробаља из данашње Словачке, махом из Комарна) углавном су биле направљене од букве, сребрне јеле или јабуке (Husár 2008; Csiky 2015, 144–145).</s><s>Тело једне стрелице је такође било од сировине јавора, која је очигледно имала добра физичка и механичка својства за такву употребу.</s><s>Због стања предмета, анализе остатака текстила нису дале речитије резултате (стр. 243–245).</s><s>Рендгенску флуоресцентну анализу (XRF) металних предмета извршио је Јан Тирпак (Ján Tirpák).</s><s>Обухваћено је 20 налаза накита, те 21 појасни комад и 31 украс коњске орме.</s><s>Резултати су представљени табеларно, док су места узимања узорака приказана на квалитетним фотографијама налаза у боји (T. I–V).</s><s>Предмети су прављени од легура сребра, бронзе и месинга.</s><s>Поред бакра, легуре сребра садрже мали проценат злата.</s><s>Коришћене легуре биле су уобичајене у време аварске превласти (стр. 246–268).</s><s>Антрополошке анализе презентују Тонкова и Вондракова (Mária Tonková, Mária Vondráková).</s><s>Поред већ представљених основних података, узимане су уобичајене мере лобање и посткранијалног скелета, испитиване су епигенетске карактеристике и вршена је палеопатолошка анализа.</s><s>И код мушкараца и код жена заступљени су различити облици лобања; просечна висина мушкараца износила је 1,67 m а жена 1,56 m. Антрополошки подаци пружају уобичајену слику авародопске популације на тлу данашње Словачке; нисам компетентан да приказујем епигенетска и палеопатолошка испитивања.</s><s>Поједине лобање и друге кости су представљене црно-белим фотографијама (стр. 269–289).</s><s>Књига је завршена извештајем Вањекове (Jana Vaneková) о конзервацији наушнице из гроба 104/84 (стр. 290–292).</s><s>Некрополу Обид Забојник је обрадио у монографији из 2019. године, која је већ укратко приказана (Profantová 2020).</s><s>Истраживана је у два наврата, с размаком од скоро 20 година, пре постављања иригационих система.</s><s>Ископавања 1963. године, када је истражено 35 скелетних гробова, водила је Липтакова, а радове вршене између 1981. и 1984. године сам Јозеф Забојник.</s><s>Тада је документовано 159 гробова, али некропола није испитана у потпуности.</s><s>Због постојећих зграда, окућница и пута Забојник није успео да установи јужну границу гробља, али се рачуна да је оно било средње величине – до 300 гробова.</s><s>Резултати првих ископавања објављени су након три деценије, на старински начин, у оквиру опширне студије Антона Точика о средњовековном наслеђу јужне Словачке (Točík 1992, 93–115), док су исходи Забојникових истраживања публиковани у виду годишњих извештаја, што је свакако оставило простора за целовиту монографску обраду.</s><s>Као и у претходној књизи, састављени су јединствени каталог гробова и ситуациони план, уз поновно илустровање и излагање грађе према уобичајеном распореду.</s><s>Поред специјалистичких прилога на крају монографије, приложен је компакт-диск са базама података о гробовима, налазима и конструкцијама.</s> <s>Прва ископавања, вођена у рововима дужине 15–25 m и ширине 1–1,5 m, била су праћена мањкавом документацијом.</s><s>Није био сачињен потпуни каталог гробова (или макар није сачуван), а раке су приказиване шематизовано.</s><s>Ситуациони план није био прецизан, што је установљено током ревизионих ископавања појединих гробова и након тога исправљено.</s><s>У складу са ондашњим могућностима, ни фотографија нема довољно, па се ни на тај вид документације није могло ослонити у потребној мери.</s><s>Према тадашњој методологији ископавања, земља је грубо уклањана све до појаве скелета, а гробне конструкције нису помно бележене, већ само у четири или пет случајева.</s><s>Није вршена детаљна антрополошка обрада, па се у публикацији раних резултата пол и узраст покојника спомињу само у неколико наврата.</s><s>Забојникова истраживања вршена су углавном ручно, такође у систему узаних сонди али с неопходним проширењима и танким профилима (0,5 m), тако да на истраженом простору нема неиспитаних гробова.</s><s>Те кампање су вођене пажљивије и уз бољу техничку документацију, при чему се истиче допринос тада младог колеге, а данас истакнутог стручњака Габријела Фусека.</s><s>Нумерација сонди и гробова настављала се на претходна ископавања – до гроба 194.</s><s>Скоро сви налази се чувају у Археолошком институту у Нитри, а они који недостају су представљени старим фотографијаЛокалитет се налази у атару села Обид, крај места Нове Замки у рејону Нитре на југозападу Словачке, на 700 m северно од тока Дунава (obr.</s><s>1).</s><s>На подручју села регистровано је неколико вишеслојних налазишта, што се збирно датују од неолита до позног средњег века, али је најзначајније управо авародопско гробље.</s><s>Уз некрополу су уочени и трагови оновременог насеља, које ће ускоро бити публиковано.</s><s>Старе карте нису толико детаљне да забележе нешто виши положај гробља у односу на околни терен – центар села је на к.</s><s>115 m – али приказују слаб, можда сезонски водоток слабије заштићеној тераси Дунава, па претпостављам да је током већих плављења та зона остајала сува, окружена водом.</s><s>Иако је положај села свакако повољнији, остаци насеља и гробља јасно сведоче о могућности живота на овом положају.</s><s>На терену се местимично уочавају набачаји опеке и камена, формирани да се не таложи блато.</s><s>Ораница стире изнад финог песка.</s> <s>Након уводних података (стр. 9–15) даје се садржајан каталог гробова, састављен на исти начин као у претходно приказаном делу (стр. 17–56), па се расправља о обичајима сахрањивања.</s><s>То поглавље отпочиње изношењем речитих статистичких прорачуна.</s><s>Иако је мање од 15% словачке земље улазило у састав Каганата, до данас знамо за око 6400 гробова са тог простора, што је око 10% укупног броја документованих авародопских сахрана.</s><s>Тако велики узорак је 361</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) изнедрио врло поуздане хронологије налаза, о чему је било речи.</s><s>С друге стране, погребни обичаји се током два и по века аварске превласти „у значајној мери одликују конзервативизмом”, што говори о постојаности културе.</s><s>Премда су привлачиле мање пажње од покретних налаза, и праксе сахрањивања су обрађиване у више наврата (cf.</s><s>Tomka 1992).</s><s>Погребни ритуал се сагледава кроз исту теоријску призму и у истом редоследу као обичаји на гробљу ВалаликиВшеxсветих, уз важан изузетак – на некрополи Обид нема гробова спаљених покојника.</s><s>У десет рака нису нађене кости преминулих: судећи према њиховим малим димензијама, реч је о гробовима деце, чији се скелети нису сачували.</s><s>Истражено је само седам коњаничких гробова, колико и дво­ струких сахрана.</s><s>Од укупно 201 покопане особе било је 55 мушкараца, 66 жена и 68 деце.</s><s>Укупно 34% сахрањене деце – тек нешто мање него на некрополи у селу Валалики – и овде сведочи о високом морталитету најмлађих.</s><s>Само 34 гроба су претрпела оштећења, при чему је у девет случајева начињена минимална штета, за коју су можда заслужни глодари.</s><s>Неки укопи су оштећени током ископавања.</s><s>Раке су се уочавале на релативној дубини до 0,5 m и углавном су биле правоугаоне (аутор упозорава на општу субјективност приликом археолошких описа Šне самоĆ гробова, за шта као најбољи пример наводи управо описивање правоугаоне, односно трапезоидне форме, што зависи од мањих или већих одступања од основног облика).</s><s>Нису уочене контуре шест дечјих гробова, док је 19 рака било трапезоидног облика.</s><s>У неким случајевима таква форма упућује на оштећење горњих кота раке, како се тумачи и десет овалних укопа.</s><s>Премда су на некрополи Обид гробови укопавани у лес, па су њихове ивице углавном вертикалне, неретко је бележено заобљавање углова или искошавање страна раке.</s><s>Није реч о значајнијим одликама гробова, већ пре о недовољној вештини или пажњи приликом укопавања раке: у светлу раније изложених коментара, можемо се запитати да ли и такви детаљи нешто говоре о друштвеном статусу покојника?</s><s>Велика пажња се придаје гробним конструкцијама, укључујући и базу података на компакт-диску.</s><s>Гробови 82 и 160 имали су по пар стубова укопаних по средини дужих страница, док су по четири стуба при угловима, односно по шест на дужим страницама, била постављена у по 35 рака.</s><s>У гробу 70 је забележена јединствена комбинација два вида укопавања, са укупно десет стубова (T. LI).</s><s>Стубови су били повезани положеним облицама које су носиле поклопац од дасака – на тај начин је тело покојника чувано од додира са земљом.</s><s>Поклопац је често увлачен у водоравне жлебове усечене у странице рака, што представља особеност гробља у Обиду.</s><s>Извођење такве конструкције „захтевало је вештину и, са данашње тачке гледишта, ŠпредстављалоĆ непотребну компликацију.” У пет случајева установљено је облагање раке дрветом; 20 гробова било је укопано „на банак”.</s><s>У неколико гробова, укључујући гроб 28, испод покојника је установљена неправилна црна мрља, вероватно од органског материјала.</s><s>У пет укопа су забележени омањи негативи носача тзв. мртвачких лежајева.</s><s>Сахрана у таквој конструкцији је документована и у раци гроба 192, са шест стубова.</s><s>Упркос уложеном труду, у 21 гробу није могао да се установи тип конструкције – неки од њих били су оштећени.</s><s>Насупрот томе, у неколико гробова документовано је комбиновање различитих конструкција.</s><s>Важна је претпоставка о функцији удубљења на дну рака, више главе и ниже стопала, која се врло често бележе широм Каганата: разматра се могућност да су она прављена не би ли се олакшало смештање ковчега.</s><s>Та удубљења се ретко налазе у гробовима „на банак” и обложеним ракама (стр. 57–60).</s><s>Да би текстуални описи били јаснији, Забојник прилаже и илустрације – колико ми је познато, најјасније и најлепше слике авародопских гробова које су икада објављене (obr.</s><s>5–13).</s><s>На основу квалитетних црно-белих фотографија из документације и ауторових инструкција (нап.</s><s>19), илустрације у боји израдио је А. Арпаш (A. Arpáš).</s><s>Може се закључити да су прилози, у виду пресека тродимензионалних модела, направљени на рачунару.</s><s>Представљено је неколико типова гробних конструкција.</s><s>Компјутерски модели се приказују уз фотографије, најпре у истој – приближно ортогоналној – пројекцији и величини, а потом из других углова.</s><s>Гроб 103, у којем је била сахрањена особа женског пола, имао је раку „на банак”.</s><s>У вертикалном пресеку приказани су покојница како лежи на даскама и поклопац од дасака изнад ње, а на наредној табли фазе сахране: укопана рака, постављање пода од дасака, полагање покојнице и покривање поклопцем.</s><s>Потом је на сличан начин представ­ љен дечји гроб 119, с конструкцијом од усправних стубова и положених облица које носе поклопац од дасака.</s><s>Нарочито су атрактивни прикази коњаничког гроба 151, односно сахране у сандуку на постољу (мртвачком лежају) из гроба 188.</s><s>Покојници су представљени реалистично и одевени, па је, према теренској документацији, приказан и појас мушкарца из гроба 188.</s> <s>Прецизно је документована оријентација 165 покојника, док је у 29 случајева, због пропадљивости дечјих скелета и разних оштећења, забележена само оријентација раке.</s><s>Гробови су у највећем броју оријентисани у смеру северозапад–југоисток, често са отклоном према северу, док је само гроб 113 – скромног али уобичајеног инвентара имао оријентацију север–југ (tab.</s><s>1–2, diagram 1–2).</s><s>Покојници су махом сахрањивани појединачно, на леђима, с рукама опруженим уз тело (152 гроба), што се претпоставља за још 29 оштећених гробова.</s><s>Бележена су извесна одступања у положају горњих и доњих екстремитета, што је најизраженије у гробу 50, у ком је сахрањен мушкарац узраста maturus I са јако савијеним ногама (T. XLI/50).</s><s>Одступања се углавном тумаче као последица малих димензија раке или гробних конструкција, недовољно пажљивог полагања тела, сахране у покрову, потребе за смештајем прилога или познијих оштећења (cf.</s><s>Ďuricová 2007).</s><s>У гробу 63 била је сахрањена жена стара око 20 година, на десном боку и у полузгрченом положају, без прилога (T. XLVII/63).</s><s>Након занимљивог али можда излишног екскурса о вишеструким авародопским сахранама у Словачкој и Аустрији, Забојник представља седам двојних гробова из Обида.</s><s>Само је у гробу 11 било сахрањено двоје деце.</s><s>У осталим случајевима копане су одрасле жене с децом узраста infans I, уз изузетак гроба 120, у којем је био сахрањен старији мушкарац с већим дететом.</s><s>Док су раке двојних гробова уобичајено оријентисане, положај деце у односу на одрасле варира.</s><s>Те целине одликују скромни инвентари.</s><s>Свих седам коњаничких гробова било је накнадно оштећено.</s><s>Коњаници су углавном полагани у југозападни део раке, а коњи уз њихову леву страну.</s><s>У гробу 129, међутим, покојник је био у 362</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) североисточном делу раке а коњ са десне стране и супротно оријентисан.</s><s>Занимљиво је да су, осим лошије опремљеног гроба 34, те целине распоређене у средишњем делу некрополе, на малим растојањима.</s><s>На основу прилога дагроб 34 приписан фази SS III.</s><s>С коњима су сахрањивани мушкарци јувенилне до зреле доби, док су пастуви старости од пет до шест година, сем млађе животиње у гробу јувенилне особе 151.</s><s>На кичменом делу скелета једне јединке утврђени су трагови смртне ране.</s><s>За разлику од некрополе у селу Валалики, у коњаничким гробовима у Обиду нема дрвених ведрица.</s><s>Нађене су у три „обична” гроба, што не поткрепљује претходне претпоставке о њиховој намени Будући да нису сачувани сви скелети са првих ископавања, антрополошка анализа није била потпуна.</s><s>Уочавају се занимљиве разлике у расподели по старосним категоријама.</s><s>Мушкарци су најчешће сахрањивани у зрелој и старој доби (maturus, senilis), а жене, осим старих, у млађем узрасту adultus I, што се тумачи високом порођајном и породиљском смртношћу (tab.</s><s>3–4, diagram 3–4).</s><s>Наглашен је висок проценат дечјих сахрана, који је изворно могао да буде још виши.</s><s>Гробове су могли да оштете савременици, због пљачке или из ритуалних разлога, или је до тога долазило (знатно) касније – таквих целина на некрополи Обид има девет.</s><s>Од 35 (34?) таквих укопа, 16 је знатније оштећено, углавном у зони горњег дела тела покојника.</s><s>Аутору није сасвим јасно да ли лобање у гробовима 43 и 99 недостају због секундарних интервенција, јер посткранијални скелети нису дирани, али се није упустио у детаљније разматрање тог важног питања.</s><s>Одрубљивање главе се веома ретко документује на авародопским гробљима: посебан рад посвећен је случајевима са некрополе Медлинг у Аустрији, где су одсечене главе биле постављане у анатомском положају (WiltschkeSchrotta, Stadler 2005).</s><s>Пре би се могло помислити да је одрубљивање вршено постхумно, за потребе неког нама непознатог ритуала, али би за изрицање дефинитивног суда ваљало сачекати детаљну антрополошку анализу.</s><s>Код нас се „крађи лобања” посветио Јован Ковачевић (1977, 204–205), док је у новије време Бранислава Микић Антонић опширно коментарисала такве случајеве из Бечеја, уз навођење других примера са јужног руба Каганата (Микић Антонић 2012, 79–80, сл. 91).</s><s>Да је реч о постхумној ритуалној радњи, говорило би то што су оштећене и богате сахране које нису биле похаране – гроб 43 био је знатно богатији од гроба 99.</s><s>Уз то, лобања из испуне пљачкашког рова који је оштетио гроб 72 не припада растуреном скелету на дну раке, док коњанику из гроба 129 недостају лобања и део горњег скелеКад је реч о стратиграфским односима, осим целина које су пресечене модерним каналима, два гроба су била укопана у (нешто) старију кућу 22.</s><s>Гробови 76 и 77 секу се у малој мери, али не садрже налазе који би могли да се ближе датују.</s><s>У овој књизи Забојник се не упушта у опширнију расправу о гробним прилозима и даровима, већ примећује забуну и различита одређења која круже у археолошкој литератури, па предмете одређује збирно и неутрално, као гробне „налазе и прологе”.</s><s>Писац истиче мишљење, донекле поједностављено, да остаци ношње из гробова сведоче о друштвеном статусу сахрањених особа.</s><s>Тешко је поуздано разлучити да ли, и у којој мери, опрема неког покојника заиста представља сет предмета које је особа користила током живота, или пак у целини или делом одражава жељу ожалошћених да га представе у одређеном светлу и статусу током процеса сахране – у другом случају, гробни ансамбл би заправо представљао израз друштвених стремљења заједнице, а не самог појединца (cf.</s><s>Schülke 1999, 95).</s><s>Уз поједине речите примере, писац кратко коментарише прилоге у функцији дарова, на шта сам се већ осврнуо.</s><s>Прилога била сахрањена деца; из три целине су прикупљене само животињске кости.</s> <s>Након општих напомена о авародопским појасним украсима, наглашава се да су на некрополи Обид они нађени у (највише) 13 гробова, углавном као појединачни окови а не делови комплетних сетова.</s><s>Међу тим целинама су и четири оштећене коњаничке (гр.</s><s>24, 34, 39 и 129).</s><s>Боље сачуване гарнитуре потичу из гробова 39 и 43, комплетне из гробова 8 и 192, а најбогатија из гроба 188.</s><s>Преглед отпочиње фрагментованим предметом из гроба 15 (T. XI/15:2) који је аутор приписао свом типу 306, сад уз напомену да би могла бити реч о окову торбице – тим пре што су у непосредној близини нађени и кременови и једна „омега” фибула.</s><s>Заиста, такви налази су касније сврстани у тип 2d окова торбица (Tobias 2011, 281, Abb.</s><s>6D).</s><s>Иако су серијацијски датовани у време прелаза између фаза SS II и SS III, сада их Забојник смешта у почетак 8. века.</s><s>Извесна неусаглашеност са серијацијским датовањем односи се и на тип 186, тј. на четвороугаоне лимене окове из оштећеног гроба 24.</s><s>Ти предмети се у тексту датују до краја средњоаварске фазе MS II и почетка касноаварске фазе SS I, мада су у серијацијском дијаграму и на ситуационом плану у самој монографији смештени у ранију фазу MS I (650–675: pril.</s><s>3/g; Zábojník 1991, Abb.</s><s>1).</s><s>Калотасти лимени окови орме такође говоре у прилог ранијем датовању, као и мањи правоугаони оков са псеудоресама (T. XVII–XVIII): поред бројних налаза са скелета коња, матрице за израду сличних предмета потичу из сетова из Кунсентмартона и Фелнака (cf.</s><s>Garam 2001, Abb.</s><s>137–138).</s><s>Збуњује већа количина уломака 24 доспела приликом сахране, датовање целине би припадало средњоаварском периоду, тј. последњим трима деценијама 7. века; ако се то десило током оштећења раке, сахрана је вероватно била извршена средином тог столећа.</s><s>У сваком случају, гроб 24 припада првој етапи сахрањивања на некрополи.</s> <s>Судећи по деловима појаса, гроб 192 је припадао фази SS I – датовање се изводи на основу ретког налаза спојнице главног језичка (серијацијски тип 53), трапезоидне ливене пређице са оковом од лима и алки с лименим оковима (T. CXXXIX).</s><s>Док се језичци из гроба 50 и споредан језичак из гроба 59 опредељују у фазу SS II, као и језичак и окови с представом грифона из гроба 39, најбоље сачувана гарнитура из тог периода потиче из гроба 8. Издваја се дводелна копча чија је овална алка завршена сучељеним змијским главама (Т.</s><s>VII, VIII).</s><s>Налази из гроба 43 тежишно се датују око средине 8. века.</s><s>Иако се поједини типови заступљени у гарнитури из гроба 188 јављају у фази SS II, на основу осталих налаза целина је исправно датована у фазу SS III.</s><s>Споредни 363</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) језичак из гроба 34 такође припада тој фази, уз појасне налазе из гроба 150.</s><s>Истичу се копча и окови из гроба 129.</s><s>По облику припадају северноиталијанском (или италијанском: Bálint 2019, 50, 272, Fig.</s><s>78/22), односно Bieringen типу.</s><s>Међутим, у украсу у виду концентричних кружница, који је заступљен на још неколико предмета са касноаварских гробаља у Словачкој, Забојник види ознаку домаће производње по иностраном узору (cf.</s><s>Zábojník 2000).</s><s>Ваља нагласити да мотив нема толико везе са (касно)аварским миљеом, колико са германским.</s><s>По Нађи Профантовој, тај налаз је значајан јер пружа „контролу хронологије” и указује на надрегионалне контакте (Profantová 2020, 307).</s><s>Сви представљени предмети су бронзани, само је оков у виду елисе пропелера из гроба 59 од месинга (стр. 80–83).</s><s>Налази оружја су слабо заступљени.</s><s>У целости изостају оплате лукова, стрелице и копља.</s><s>Секире потичу из гробова 135 и 182.</s><s>Судећи по димензијама, биле су бојне: аутор их је определио у типове 8c и 6b референтне типологије (Szücsi 2014).</s><s>С друге стране, од девет ножева који се воде као бојни, само налази из гробова 12, 134 и 167 задовољавају раније предочене метричке параметре.</s><s>То се још у већој мери односи на посебно издвојене једносекле налазе из гробова 8 и 43, за које се нуди и ближе одређење, да је реч о саксовима (18, T. VIII/3).</s><s>Забојник разматра и категорију палаша, у коју их оправдано не сврстава због величине: сакс, међутим, има другачију форму.</s><s>Налази опредељени као бојни ножеви махом потичу из скромних сахрана и не јављају се у комбинацији са оружјем, што би такође могло да говори против понуђене интерпретације.</s><s>Жвалама су приписана само два фрагментована налаза (онај из гроба 135 могао је бити разводник оглава), па се помишља да су остали коњи у губицама имали жвале од органских материјала.</s><s>Делује вероватније да је изостанак тих налаза узрокован оштећењима гробова и корозијом; исто би се односило и на узенгије, забележене у само два коњаничка гроба.</s><s>Осим налаза из гроба 24, из гроба 129 потиче пар стремена са омега петљом, док су у три целине нађене масивне копче орме.</s><s>Скромни украси орме, углавном од бронзаног лима, нађени су у пет гробова.</s><s>Сем описаних комада из гроба 24, из гроба 135 потичу декоративније отиснуте розете.</s><s>Најинтересантнији су недоступни налази из гроба 23 (T. ХVI/23), чији је положај прецизно документован.</s><s>Осим сродних средњоаварских украса орме са гробља Замарди (Bárdos, Garam 2009, 72, T. 60: 475/1–82), Забојник наводи да су одговарајући правоугаони украси потврђени као женски накит главе у Медлингу и као окови појаса детета на гробљу Желовце (стр. 83–86).</s><s>Украшавање коња и људи истом оковима упућује на велики значај тих животиња у изворно номадском друштву (Бугарски 2009а, 94).</s> <s>Насупрот великој већини накита која се налази у функционалним распореду, споменуто је да се такви прилози затичу и у гробовима мушкараца: Забојник те примере тумачи као поклоне жена.</s><s>На некрополи Обид, наушнице су нађене у 43 гроба – у 29 у пару.</s><s>Скоро све парове су чинили комади истог типа.</s><s>Највећи број примерака је од бронзе мачи скромнијим имовним стањем сахрањиване популације (cf.</s><s>Profantová 2020, 307).</s><s>Каричице из гроба 5 су од сребра, а нарочито се истиче, „не само на некрополи Обид”, пар златних наушница из гроба 21 (obr.</s><s>19).</s><s>Аутор је приликом ближег одређивања наушница и у овој књизи користио старе радове Злате Чилинске (нап.</s><s>57).</s><s>Једноставне каричице широког датовања потичу из 18 гробова.</s><s>Наредну групу чине округле каричице, с коленцем или без њега, које су носиле тамне стаклене перле (тип 1).</s><s>Ти примерци одговарају споменутом типу IIa са оближње некрополе Нове Замки (650–725), док их Забојник у овом случају датује око пола столећа позније, као и наушнице с металним носачем перле Ти комади (тип 2), чини се с помичним привеском, ипак одговарају налазима из Тисафиреда који се датују од 670. до Сличне наушнице потичу из два гроба у Чонопљи (Радојепуноливене имитације наушница с округлим каричицама и перлама из гробова 40 (T. XXXI/40:1) и 140.</s><s>Примерци са овалном алком и призматичним привесцима, попут налаза фиреду се јављају у другој половини 8. века и касније датовање је потврђено налазом ниске црних перли у облику лубенице.</s> <s>Пуноливене наушнице с једноставним привесцима од псеудогранула могу бити златне (гр.</s><s>125) или позлаћене макнуте куглице (T. LXXXIII/128:1) – сматрам да је то старији облик.</s><s>Псеудогранулирани привесци су често у форми обрнуте пирамиде.</s><s>Такве наушнице припадају типу IV са гробља Нове Замки, који се датује од 675. до 825. године (Čilinská 1966, Тyp.</s><s>IV, Abb.</s><s>11).</s><s>Уже одређење би падало у да сведочи и друга наушница из гроба 146, чији је крај обликован у виду цилиндричног навоја (Т.</s><s>С/146:1/1–2).</s><s>Било је речи о могућностима финијег датовања типа V са некрополе Нове Замки, што би важило и за S каричицу из гроба 163.</s><s>У дечјем гробу 133 нађен је шупаљ купасти привезак од сребра, украшен филиграном, из најраније фазе сахрањивања.</s><s>Како у хронолошком тако и у технолошком погледу, могао би да се доведе у везу са златним наушницама из гроба 21 (T. XIV/21:1).</s><s>Аутор даје поуздане средњоаварске паралеле примерци из Обида доста истрошени, док остали скромни налази из тог гроба одрасле особе женског пола не пружају могућност ужег датовања.</s><s>Ако се има све у виду, покоп је вероватно извршен почетком 8. века: Забојник сматра да су златне наушнице изворно припадале старијој рођаки преминуле.</s><s>Наушнице са некрополе аутор је класификовао у десет типова (obr.</s><s>20).</s><s>Чини се да је типологија могла да буде ужа, тако што би се – уз издвајање варијанти – спојили типови 4 и 5 (луксузне лимене наушнице), 6 и 8 (пуноливене с кугластим привесцима у различитом распореду), а можда и 9 и 10 (каричице с привесцима обликованим савијањем једног краја).</s><s>Због сразмерно малог броја налаза, ипак, питање је да ли је уопште било потребе за израдом типологије.</s><s>Писац скоро све типове датује у фазе SS I и SS II, сем позног типа 3 – овалних наушница с призматичним привеском; као што је наглашено, наушнице типова 6 и 8, као и каричице типова 9 и 10, вероватно припадају познијем периоду.</s><s>Наруквице чине део пет инвентара.</s><s>Скоро све су нађене у паровима, у гробовима млађих жена.</s><s>Сви примерци су 364</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) отворених крајева, ливени у бронзи или месингу.</s><s>Док је налаз из гроба 21 стањеног тела, из гроба 40 потиче пар типичних, масивних наруквица проширених крајева, украшених пунцирањем (T. XXXI/40:2).</s><s>Остали комади су по том својству између описаних (гр.</s><s>37, 70, 103).</s><s>Такве касноаварске наруквице не омогућавају детаљнија хронолошка разматрања, нити дискусију о статусној вредности.</s><s>Перле су забележене у 25 гробова, од појединачних налаза до ниски од више десетина украса.</s><s>Ниске су састављане од истих или пак различитих перли, од којих је само једна од бронзаног лима.</s><s>Налажене су у гробовима жена и јувенилних особа, вероватно истог пола, али у дечјим нису.</s><s>Ситне црне и жуте перле у облику зрна проса документоване су у старијим укопима у средишњем делу гробља, а мањи број таквих комада и у позним нискама (T. CXXXVIII/193:1).</s><s>Перле у облику семенки лубенице, каткад навлачене на металне нити, најчешће су црне боје, али има и светлих: оне се налазе у централном делу некрополе, а ситније црне у позним целинама у јужном делу.</s><s>Поређене су с типологијом налаза са некрополе Прша II (Staššíková-Štukovská 2004).</s><s>Дискусија о њиховом просторном распореду пружа потврду ранијих закључaка да су средњоаварске перле у облику зрна проса коришћене и почетком касноаварског периода (њихову појаву у позним нискама могли бисмо да тумачимо коришћењем доступних старијих украса), да се светлије и нешто крупније перле у облику семенки лубенице такође појављују у прелазном периоду аварске превласти, док ситни примерци црне боје представљају најкарактеристичније касноаварске перле (Pásztor 2008: 318–319, Tab.</s><s>2).</s><s>Нарочито је занимљива ниска из гроба 128, ношена на пропалој бронзаној жици која је висила о описаним наушницама (T. LXXXIII/128:1–2).</s><s>Била је сачињена од зрна у облику проса, једноставних сферичних и полиедарских комада и украшених биконичних перли: према типохронологији Адријен Пастор, одреда је реч о раноаварским и средњоаварским украсима.</s><s>Забојник наводи неколико примера овог специфичног начина ношења ниски, а једна од њих потиче и из касноаварског гроба са некрополе Нуштар (cf.</s><s>Rapan Papeša 2020, 20).</s><s>Спомиње се и „мање-више необична” полиго­ на перла из гроба 133 (T. LXXXVIII/133:2): одавно је објав­ љена ниска таквих кубооктоедарских перли са некрополе Богојево IV (Pogány 1908, 409/XXVII, 410), које су поуздано опредељене у средњи период аварске превласти, одноЈедноставно прстење од бронзе и месинга потиче из 11 (13?) гробова.</s><s>Налажени су по један или два прстена, а у гробу 40 чак три; једино је одрасла особа из гроба 155 била мушког пола.</s><s>Већином је реч о примерцима кружног или тракастог пресека, отворених крајева, који не представљају статусне показатеље.</s><s>Пафта из гроба 138, одрасле жене, начињена је од две кружне плочице позлаћеног бронзаног лима, украшене венцима отиснутих псеудогранула око разнобојних уметака, које су на полеђини имале основу од неког органског материјала (obr.</s><s>20).</s><s>Аутор је најближу паралелу нашао у гробу 7. века из Халимбе, али гроб 138 – на основу особина сахране а не налаза – датује у фазу SS II, уз претпоставку да је пафта познија имитација златних средњо­ аварских комада.</s><s>У прегледу пафти из авародопских гробова у Словачкој писац наводи и сведену типологију према којој би налаз из гроба 138 припадао типу II1а, углавном из последње трећине 7. и с почетка 8. века (Kürti, Wicker 1991, штање датовања сахране из Обида (стр. 87–93).</s><s>Преглед „осталих предмета” отпочиње налазом од златног лима из гроба 24.</s><s>Такви предмети се обично тумаче као имитација златника у функцији обола и одређују у средњоаварски период.</s><s>Забојник примећује да се у истим целинама често налазе и гајке за перчин: карактеристични украси из гроба 24 су израђени у виду цилиндара од сребрног лима и ојачани бронзаним прстеновима, с делимично сачуваним улошцима од дрвета јавора.</s><s>Одговарајуће гајке се у литератури приписују виђенијим припадницима ратИз гроба 15 потиче римска омега фибула.</s><s>Сличне старине су затупљене широм Каганата: у расправи се допуњује списак Бендегуза Тобијаса, који броји око 40 комада (Tobias 2007, 336–337).</s><s>Будући да ни у Обиду није сачувана игла фибуле, писац сматра да су оне у секундарној употреби ношене као појасне алке, не одричући им ни могућу „магијску” улогу, о чему је било речи.</s><s>У гробу 169 нађен је јединствени предмет, налик на наковањ, тзв. бабицу за клепање косе.</s><s>Прецизнију идентификацију масивног гвозденог налаза отежавају три придружене карике ланца (Т.</s><s>CXIX/2:1; CXX/2:2).</s><s>Помишља се да је бабица могла бити део златарског алата, што је због ланца мање вероватно.</s><s>Поред познијих паралела, аутор наводи само једну авародопску, из околине Братиславе.</s><s>Међу гробним налазима су обрађене и две гвоздене клепетуше са уништеног простора некрополе јер се клепетуше врло ретко јављају у авародопским гробо32).</s><s>Занимљив је и украшен конични предмет од исечене, наспрамно перфориране кости, који је вероватно био зачепљен са обе стране и служио као кутијица.</s><s>Такви налази нису ретки и махом потичу из дечјих гробова.</s><s>Забојник као изузетак наводи још један налаз из Мокрина, богато декорисану тубу која је вероватно потицала из ратничког гроба да су ти предмети често налажени у комбинацији с прапорцима и смелу претпоставку да су имали функцију сликовнице.</s><s>Камење у гробовима не представља прилоге, нарочито оно из испуне раке.</s><s>Све и да је намерно бацано с горелим животињским костима, била би реч о остацима ватришта и даће.</s><s>Исто би се односило и на уломке керамике из рака 93–97, 101, нап.</s><s>111), што такође није гробни прилог.</s><s>Потом се обрађују „предмети свакодневне употребе”, где се опет срећу неке категорије налаза које су могле бити другачије сврстане (стр. 97–99).</s><s>Најпре се спомињу ножеви из 38 укопа, чести као прибор мушкараца, уз налазе из три дечја гроба.</s><s>У три или четири целине било је по два ножа.</s><s>Ако бисмо им придружили и шест нешто већих комада, који су обрађени као бојни, било их је још више.</s><s>Најчешћи налази су једноставне гвоздене копче, које потичу из 65 гробова особа оба пола и, ређе, деце.</s><s>Углавном су налажене појединачно, у 15 гробова по две, док из коњаничких гробова (нпр. гр.</s><s>129) потичу и сродне али масивније копче орме.</s><s>Нађено је и шест бронзаних копчи, од којих нису све биле појасне: у гробу 150 забележена су два таква налаза (T. СIII/150).</s><s>За разлику од некрополе Валалики–Вшеxсветих, 365</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) пршљенци у Обиду представљају сасвим уобичајене прилоге.</s><s>Нађени су у 25 гробова, махом особа женског пола, уз две дечје сахране где њихова појава може да се узме као показатељ полне припадности.</s><s>Преовлађују биконични пршљенци (21), од којих је половина украшена водоравним жлебовима или урезаним линијама.</s><s>Готово да нема најкарактеристичнијих (и најпознијих) украса конуса, у виду цикцак линија.</s><s>Гвоздени пробојци потичу из неколико гробова: јасно су опредељена четири налаза (гр.</s><s>18, 150, 172 и 188).</s><s>Кресива и кременови су документовани у осам, односно седам гробова, најчешће заједно.</s><s>Одреда су у питању сахране мушкараца, уз могући изузетак гроба 160.</s><s>Препознатљиви комади су у уобичајеном облику лире.</s><s>За разлику од претходно представљеног налазишта, на некрополи Обид је заступљена још једна група налаза – коштане игленице из шест гробова особа женског пола.</s><s>У гробу 181 нађене су две игленице правоугаоног пресека (T. CXXVII/181: 2–3), док су остали примерци уобичајене, цилиндричне форме и украшени на токарском колу.</s><s>Саме по себи, игленице не пружају могућност ужег датовања, па су гробови 141, 148 и 149 временски одређени на основу наушница, уз закључак да тих налаза нема у најстаријим целинама.</s><s>Једини срп потиче из гроба 120 (T. LXXVIII, LXXIX/120:5), датованог у фазу SS II.</s><s>Нађен је уз лобању одраслог мушкарца који је био сахрањен са дететом.</s><s>У коњаничком гробу 23, који је приписан истом времену, документована је гвоздена пинцета.</s><s>Судећи према оковима орме и позицији у средишњем делу гробља, не би требало искључити могућност да је реч о старијој сахрани, из прелазног периода.</s><s>У овом случају писац није тражио аналогије: макар на југу аварског простора, пинцете се не јављају у касноаварско доба (Бугарски 2009а, 110).</s><s>У позноаварском гробу 150 нађен је брус (?).</s><s>Реч је о перфорираном налазу од обрађеног камена, правоугаоног пресека (T. CIII/150:6), који би заправо могао бити лидијски, тј. пробни камен за испитивање племенитих метала (touchstone), како га је определила и Нађа Профантова (Profantová 2020, 306).</s><s>Такав налаз би свакако дао на значају овој позној сахрани (cf.</s><s>Ježek, Zavřel 2013).</s><s>Након краћег задржавања на ведрицама, представљени су керамички налази из 34 гроба (17,5%), на основу којих се и гробље у Обиду сврстава у малобројна налазишта са севера Каганата са слабом заступљеношћу грнчарије.</s><s>Посуде су полагане у гробове особа оба пола и свих узраста углавном појединачно, а у три случаја по две: у гробовима 2 и 181 биле су сахрањене припаднице женског пола, а у гробу 11 два детета.</s><s>Једна посуда из прве целине припада групи тзв. жуте керамике (T. III/2:2–3), на основу чега је гроб шире датован у 8. век, док се према особинама сахране предлаже уже одређење, у фазу SS II.</s><s>Преостала два гроба се на основу начина сахране одређују у најмлађи хоризонт некрополе.</s><s>Од облика се издвајају конична посуда из гроба 97 (T. LXV/97:4), која има позне паралеле, и већи лонац суженог врата из гроба 104 (T. LXXI/104:2) који по аутору можда представља имитацију тзв. сивих посуда.</s><s>Највише по вертикално профилисаном и задебљаном врату посуда заправо подсећа на представника Видине „жућкастоцрвене” (gelblichrote) групе, претежно из средњоаварског периода (cf.</s><s>Vida 1999, Typ IE/b2, 83–88), мада при оваквим поређењима треба задржати доста опреза.</s><s>Најзанимљивији је крчаг „негде нађеној и секундарно употребљеној” римској посуди, мада не делује вероватно да је тако осетљив суд могао да остане неокрњен током векова.</s><s>Уз то, познато је да су се у Каганат увозиле посуде из Византије (пре свега као амбалажа) и да је локално произвођена керамика касноантичког Остале посуде су уобичајених облика, претежно са витла.</s><s>Неке од њих имају ознаке на дну, углавном у облику уписаног крста, што није реткост.</s><s>Укупно 11 посуда било је обликовано слободном руком, од којих седам није украшено.</s><s>На сл. 22 даје се табеларни приказ декорација, које су опет распоређене у шест група.</s><s>Украси су извлачени зашиљеним инструментом или чешљем, у виду засебних водоравних линија (А) и снопова (С), валовница (D) и њихових комбинација (најбројнија група Е).</s><s>Групу F чине урезани и пунцирани цикцак украси, самостално или у комбинацији са сноповима и валовницама, али ни технолошке ни декоративне групе не пружају уже хронолошке распоне.</s><s>Уломци грнчарије су знатно чешће прикупљани из гробне земље, током пражњења 109 рака (56,2%).</s><s>Тако висок, „неупоредив” проценат можда представља последицу брижљивијег ископавања.</s><s>Осим у два гроба укопана у кућу 22, у чијим су испунама нађени нешто старији фрагменти руком рађене керамике, у осталим ракама се срећу уломци касноаварске грнчарије са витла (tab.</s><s>6).</s><s>У двадесетак случајева било је по 10–20 ситних делова различитих посуда, међу њима и вршника (cf.</s><s>Vida 2016).</s><s>Сматра се да су оне могле да замењују целе посуде које се обично полажу уз покојнике (стр.</s><s>Кратки одељци о животињским костима, које ће бити тема посебне студије (нап.</s><s>112), садрже само најопштије статистичке податке о заступљености у гробовима, како је бележено током ископавања.</s><s>Као јасно препознати остаци попудбине, кости потичу из 74 гроба, чему треба додати и оне констатоване у гробној земљи, приликом пражњења најмање 75 рака.</s><s>Те кости не потичу из објеката оштећених приликом укопавања гробова, већ представљају археолошки траг ритуалне праксе.</s><s>Неретко су биле нагореле, па се с правом помишља на даће Šодељак је грешком два пута одштампан: стр. 103, 105Ć. Љуске јаја су нађене у десет гробова – по пет сахрана деце и одраслих.</s><s>На некрополи Сегед–Фехерто А јаја су такође полагана уз покојнике оба пола, свих узраста и различитог друштвеног статуса, при чему није уочена правилност распореда у оквиру раке (Madaras 1995, 58).</s><s>У Обиду је прилагано по једно или по неколико јаја: изузетак представља гроб 193, у којем је горњи део скелета детета био дословце окружен јајима (T. CXXXVIII/193).</s><s>Интересантна расправа прати „необичне” налазе кућица пужева, забележене у 18 рака.</s><s>Пошто оне нису најпрецизније документоване, данас није јасно да ли су пужеви били полагани као прилози или потичу из гробне земље: чини се да су бар у неким случајевима приспевали у раку приликом засипања.</s><s>Ипак, кућица пужа је у једном гробу нађена на грудној кости детета, док су у другом они констатовани непосредно изнад скелета, на дубини од око 1,20 m, до које, како је процењено, нису могли да допру самостално.</s><s>Из јужних аварских крајева знамо за пример са некрополе Старчево–Ливаде, где је у једном гробу уочена концентрација пужева у карличном пределу скелета (Га366</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) Као и у претходној књизи, поглавље о хронологији отпочиње освртом на тростепену поделу аварске превласти, уз позиве на референтна дела (осим Garam 1995), укључујући ређе коришћену хронологију Петера Штадлера у којој се уводе и методи датовања из природних наука (Stadler 2005).</s><s>На тлу Словачке има мало раноаварских целина (истиче се некропола Комарно VI), па следи сажета расправа о две фазе прелазног периода (650–700), формулисане у Забојниковој серијацији.</s><s>Тврди се да је таква подела „у складу с виђењима већине истраживача Аварског каганата”.</s><s>По мом мишљењу, почетак средњоаварског периода би требало одредити око 670/680 године, од када се прате значајније промене у материјалној култури, док би гробови Тотипу­ ста–Игар групе представљали позну манифестацију раноаварског периода, условљену потребом за реафирмацијом моћи аварске врхушке после краха код Цариграда 626. године.</s><s>Управо због раноаварских традиција тог хоризонта, Фалко Даим почетак средњоаварског периода одређује у 650/670. годину (Daim 2003, 487–497).</s><s>Велика већина авародопског наслеђа Словачке припада касноаварском времену, подељеном у три (Daim 1987) или четири одсечка (Zábojník 1991).</s><s>Те хронологије су изведене на основу проучавања појасних гарнитура.</s><s>Пошто су такви налази слабије заступљени, истиче се да је тешко одредити поједине фазе коришћења гробља Обид, при чему „можда само” инвентар гроба 24 припада прелазном периоду, док се остале сахране датују у прве три фазе касноаварске скале.</s><s>Наглашава се да скелетни остаци из тог гроба нису анализирани – уколико је била реч о старијој особи, која није била одевена по савременој моди, налази не би нужно сведочили о ранијем укопавању.</s><s>Иако није потврђено сахрањивање из фазе SS IV, наводи се могућност да су такве, најпозније сахране вршене у неиспитаном јужном делу гробља.</s> <s>Затим се, на трагу споменутог Штадлеровог остварења, расправља о могућностима успостављања апсолутне хронологије.</s><s>У ретким случајевима располаже се провереним историјским подацима, за шта одличан пример – мада не једнозначан – пружа управо датум доласка Авара у Карпатску котлину (567/568: Koncz 2015).</s><s>Додао бих да тај датум не представља упориште само за успостављање археолошке хронологије, већ и за расправу о етничкој позадини (рано) аварске материјалне културе.</s><s>Традиционално се за крај аварског идентитета узима пад Каганата у сукобима са Франачком почетком 9. века, мада се мора рачунати са продуженим присуством популације, а у траговима и њене материјалне културе, јер су се локалне аварске заједнице асимиловале различитим темпом и на различите начине (e.g. Daim 2003, 514).</s><s>„Релативно прихватљив критеријум” представљају и налази новца: Забојникова ограда је оправдана јер се у аварским гробовима налазе и старија ковања (cf.</s><s>Бугарски 2021, 145, нап.</s><s>12).</s><s>Слично би важило и за (изворно) добро датоване импорте, с тим што је управо археологија Авара, захваљујући огромном узорку гробних налаза, изнедрила ваљане датуме многих предмета византијске израде или порекла (e.g. Garam 2001).</s><s>Саме по себи, С14 анализе не пружају довољно уске датуме за период раног средњег века, што се може превазићи дендрохронолошком или пак серијацијском калибрацијом.</s><s>С обзиром на инвентар налаза и чињеницу да је некропола истраживана у прошлом веку, Забојник се од свега наведеног послужио серијацијским датовањем појасних налаза (SS I: гр.</s><s>129, 192; SS датовао у прве три четвртине 8. века (стр. 106–108; упор. pril.</s><s>3/g).</s><s>Нађа Профантова је у основним цртама сагласна са таквом хронологијом, с тим што фази SS I приписује и нема налаза, датује их „са сигурношћу”: Profantová 2020, 306).</s><s>Као што проистиче из претходног текста приказа, а без жеље да се залази у детаљне анализе, има још целина које могу до­ бити прецизније датовање.</s><s>Чини се да су средњоаварском и 138.</s><s>Уже временско одређење гробова 15 и 43 лежало би у средини 8. века, док би фази SS III припадао и гроб 34.</s><s>Гроб 168 би могао да се одреди шире, у другу половину 8. века, а гроб 146 можда у крај 8. и почетак 9. столећа.</s><s>У закључку књиге се понављају оцене, по мом суду не сасвим тачне, о слабим могућностима датовања аварских целина на основу накита, па је хоризонтална стратиграфија гробља рашчитана само на описан начин (obr.</s><s>25).</s><s>Према аутору, сахрањивање је отпочело у средишњем делу истраженог простора (гробови 24, односно 129 и 192), где се уочава појас од три реда најстаријих гробова.</s><s>У том делу некрополе се налазе и сви гробови који би на основу овде представљених анализа могли да се датују (и) у средњо­ аварски период, осим гроба 138 који је смештен јужније.</s><s>Око њих су гробови из фазе SS II, као и гроб 15, а јужно су изложеним разматрањима међу најпознијима, такође је на јужној периферији налазишта.</s><s>Сходно томе, типови 2, 4, 5 и 6 наушница налажени су у средишњем делу гробља, где доминирају примерци типа 2, које смо приписали средњоаварском периоду, али се наушнице типа 1 углавном налазе северно и јужно од те зоне.</s><s>Ни комади типа 8 не показују јасну концентрацију.</s><s>Слично је и са налазима перли: оне ранијег датовања (у облику зрна проса, крупније светле перле у облику семенки лубенице и кубооктоедарске) такође су налажене у централној зони некрополе, а позне црне у јужној (pril.</s><s>4, 5).</s><s>Док предложене допуне не мењају установљени стратиграфски след, можемо да понудимо нешто шире датовање налазишта – у последњу четвртину 7. и прве три четвртине, ако не и током целог 8. века.</s><s>Померање почетка активности гробља у мало дубљу прошлост није у нескладу с тиме што је на локалитету документовано старије насеље.</s><s>Особеност некрополе у Обиду свакако представља северна зона гробова без прилога, углавном дечјих, који чине четвртину свих сахрана.</s><s>Такви гробови се бележе и у средишњем и јужном делу гробља, али у мањем броју (pril.</s><s>6).</s><s>Писац их је на основу стратиграфске анализе датовао у фазу SS II, што не делује обавезујуће за све случајеве, нарочито за гробове из централног дела истражене површине.</s><s>Код нас је посебна зона дечјих гробова установљена у старијем хоризонту сахрањивања у Бечеју (Микић Антонић 2012, 45).</s><s>На самом крају основног текста наглашава се да је област ушћа реке Хрон у Дунав, код Штурова, била од стратешке важности у време позне аварске превласти, о чему сведочи велики број истражених гробаља.</s><s>Захваљујући проспекцији из ваздуха зна се за још две некрополе у непосредном окружењу, где су пробна ископавања такође изнедрила авародопске гробове.</s><s>Почетак сахрањивања на великој некрополи Штурово I одређен је у прелазни пери367</s> <s>КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS CRITIQUES (353–370) од, што се овде предлаже и за некрополу Обид која је, по свему судећи, била друга по величини на разматраном простору.</s><s>На основу археолошке слике, тј. бројних богатих коњаничких сахрана, чини се да је још битнија била област данашњег Комарна.</s><s>Укључујући и област Братиславе, дакле, знамо за три важне аварске зоне на југозападу савремене Словачке, с густом насеобинском мрежом (ADAM 2002, Karte 4), које су контролисале комуникацију са Западом и одбрану Каганата (стр. 109–112).</s><s>Након библиографије следе сажетак на енглеском језику, у веома ситном слогу, 139 уредних табли, опремљених исто као у претходној монографији (стр. 113–261), и специјалистички прилози.</s><s>Анализа стаклених перли, али и камених артефаката, поново је поверена Људмили Илашовој и Јану Штубњи (стр. 262–277).</s><s>Укупно 202 перле из 25 гробова биле су подвргнуте стандардном гемолошком испитивању, под лупом и микроскопом, и двема спектроскопским анализама.</s><s>Осим две перле од кристала и карнелијана, остале су од стакла с високим алкалним садржајем, углавном натријума и поташе.</s><s>Кременови су вађени из силицијумских стена.</s><s>Анализирано је 13 налаза из седам гробова, такође под лупом и микроскопима.</s><s>Лидијски камен (?) из гроба 150 је од ситнозрног лискунског шиста (sericitic shale): од таквог материјала су два одговарајућа предмета са некрополе Брецлав–Поханско (Ježek, Zavřel 2013, 123).</s><s>Јана Михајова је и овом приликом испитивала трагове дрвета и текстила на предметима од метала.</s><s>Анализирани су остаци дрвета на 49 гвоздених и бронзаних предмета из 31 гроба.</s><s>Дршке ножева и алатки су прављене од дрвета храста и јавора.</s><s>Једна ведрица је од тисовине а друга од храстовине, што додатно релативизује раније изнете претпоставке.</s><s>Испитани су остаци тканине на 33 предмета из 18 гробова.</s><s>Добро су сачувани и шематски илустровани (obr.</s><s>8); у једном случају је установљено да је тканина ланена (стр. 278–290).</s><s>Рендгенску флуоресцентну анализу металних предмета – накита, појасних украса, окова орме и др. – вршили су Јан Тирпак и Ана Тирпакова (Anna Tirpáková).</s><s>Израђивани су од различитих бронзаних и месинганих легура; бронзане садрже калај и олово.</s><s>Бронзани накит је у огромном проценту прављен од калајне бронзе (36 од 39 комада), два предмета су златна, три од позлаћеног сребра а четири бакарна.</s><s>Седам наруквица је направљено од бронзе а две од месинга, као и многе наушнице и четири прстена.</s><s>Појасни окови су у великој већини од бронзе, као и окови орме, од којих су неки били посребрени.</s><s>Важан резултат испитивања (стр. 291334) представља успостављање корелације између вредности легуре, технолошке софистицираности и социјалне стратификације сахрањених, чиме се знатно одмакло од очигледних асоцијација (нпр. злато = богати).</s><s>На претходним страницама приказане су прве две од пет планираних монографија авародопских гробаља у Словачкој, чијим објављивањем Јозеф Забојник намерава да, макар у овој фази, заокружи своју богату каријеру.</s><s>Остваривање тако амбициозног програма пуно говори о нашем аутору, чије велико искуство и међународна репутација гарантују квалитет штива.</s><s>Несумњиво компетентан, аутор се није либио да расправља о неким феноменима којима се у аваролошкој литератури ретко приступа – пре свега мислим на детаљну анализу обичаја сахрањивања, која је у другој књизи пропраћена изванредним илустрацијама.</s><s>Можда неће бити претерана тврдња да су Јозеф Забојник и његов сарадник отворили ново поглавље у презентацији (аварских) некропола, јер су илустрације у потпуности научно засноване.</s><s>Њихов значај, тако, превазилази неспорну естетску вредност: пошто се сам Забојник није детаљније осврнуо на ово оства­ рење, слободан сам да приметим да, и поред сталног напретка рачунарске технологије, овако високо постављену лествицу неће бити лако прескочити!</s> <s>Анализа гробних прилога је вршена у класичном и нешто сведенијем облику, иако су и ту заступљена свежа гледишта.</s><s>Писац се при датовању целина и, последично, хоризоната сахрањивања ослањао пре свега на уска датовања појасних окова, којима је и сам пресудно допринео (Zábojník 1991).</s><s>Забојник очигледно нема пуно поверења у ужа датовања других врста предмета, пре свега накита, која се нуде у референтној и њему сасвим сигурно добро познатој литератури.</s><s>Из тога проистичу извесне недоумице око временског одређења налазишта, које су условиле нешто детаљнији осврт.</s><s>Такође, било је простора за нешто ширу расправу о хоризонту гробова спаљених покојника, који је потврђен на некрополи Валалики–Вшеxсветих.</s><s>Ваља нагласити да се аутор ослонио на тим стручњака који су вршили сепаратне специјалистичке анализе.</s><s>У духу правог интердисциплинарног приступа, ти прилози не чине тек додатке или „украсе” књига, већ су у највећој мери коришћени приликом формулисања закључака.</s><s>Ако се има у виду све наведено и у ишчекивању следећих монографија, могу да изразим наду да ће представљени програм Јозефа Забојника бити подстицајан за нашу публику и да ће се овдашњи стручњаци одважити на сличне напоре.</s> <s>Ďuricová 2007 – M. Ďuricová, Zvláštnosti v ukladaní mŕtvych ako súčasť duchovnej kultúry obyvateľstva v období avarského kaganátu na území Slovenska, Slovenská archeológia LV, Ďuricová 2014 – M. Ďuricová, K problematike výskytu symbolických hrobov na pohrebiskách obdobia avarského kaganátu z územia Slovenska, Musaica XXVIII, 2014, 97–104.</s><s>Zábojník 1991 – J. Zábojník, Seriation von Gürtelbeschlaggarnituren aus dem gebeit der Slowakei und Österreichs (Beitrag zur Chronologie der Zeit des Awarischen Kaganats), K problematike osídlenia Stredodunajskej oblasti vo včasnom stredovеku, Nitra 1991, 219–323.</s>

Istorijski malteri : od karakterizacije do konzervacije

Delić-Nikolić, Ivana;Miličić, Ljiljana;Nikolić, Emilija

?

MoDeCo2000;Roman mortar;lime mortar;Danube Limes in Serbia;conservation mortar;Viminacium;Dunavski limes u Srbiji;malter za konzervaciju;rimski malter;karakterizacija;istorijski malteri;historical mortars;conservation;konzervacija;characterisation;Viminacijum;krečni malter

ai.ac.rs-123456789-1613.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/4812/bitstream_4812.pdf

<s>Uređivački odbor: dr Suzana Erić, redovna profesorka Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Smilja Marković, naučna savetnica Instituta tehničkih nauka SANU dr Ana Radivojević, redovna profesorka Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Nemanja Mrđić, viši naučni saradnik Arheološkog instituta dr Marina Aškrabić, docentkinja Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Prevod:</s> <s>Članovi tima MoDeCo2000 projekta: dr Emilija Nikolić, rukovodilac projekta, Arheološki institut, Beograd dr Mladen Jovičić, Arheološki institut, Beograd dr Snežana Vučetić, Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki fakultet Novi Sad, Novi Sad prof. dr Jonjaua Ranogajec, Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki fakultet Novi Sad, Novi Sad Ljiljana Miličić, Institut za ispitivanje materijala a.d., Beograd Ivana Delić-Nikolić, Institut za ispitivanje materijala a.d., Beograd dr Nevenka Mijatović, Institut za ispitivanje materijala a.d., Beograd dr Biljana Ilić, Institut za ispitivanje materijala a.d., Beograd Svi grafički i fotografski prilozi su deo arhive i vlasništvo projekta MoDeCo2000, osim ako nije drugačije naznačeno u opisu priloga.</s><s>Autori fotografskih priloga u vlasništvu projekta MoDeCo2000 i grafičkih priloga su članovi projektnog tima osim ako nije drugačije naznačeno u opisu priloga.</s><s>Svi prostori za ispitivanje, laboratorije i oprema prikazani na fotografskim prilozima su deo (vlasništvo) institucija učesnica projekta MoDeCo2000, osim ako nije drugačije naglašeno u opisu priloga.</s><s>Svi numerički i grafički rezultati dati u tekstu ili kao deo priloga proistekli su iz rada na projektu MoDeCo2000, osim ako nije drugačije naglašeno u tekstu ili opisu priloga.</s> <s>Doprinos autora: S obzirom na multidisciplinarnost publikacije, sve autorke su jednako doprinele njenom konceptu i sadržaju, pa je autorstvo dato po abecednom redosledu.</s><s>Istraživanje sprovedeno uz podršku Fonda za nauku Republike Srbije, PROMIS, #6067004, MoDeCo2000.</s> <s>Ova publikacija je izrađena sredstvima finansijske podrške Fonda za nauku.</s><s>Za sadržinu ove publikacije isključivo su odgovorni Arheološki institut i Institut za ispitivanje materijala a.d. i ta sadržina ne izražava stavove Fonda za nauku Republike Srbije.</s><s>Ilustracija projekta MoDeCo2000: Nikola Korać (MoDeCo2000 project illustration: Nikola Korać) SADRŽAJ / CONTENTS</s> <s>(Polarizaciona svetlosna mikroskopija; Skenirajuća elektronska mikroskopija; Rendgenska difrakcija; Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom; Ramanska spektroskopija) (Zapreminska masa; Poroznost; Kapilarno upijanje vode; Čvrstoće pri pritisku i savijanju; Čvrstoća prianjanja – adhezija za podlogu) (Klasična hemijska analiza (mokra hemija); Rendgensko-fluorescentna spektrometrija; Optičko-emisiona spektrometrija sa indukovano spregnutom plazmom)</s> <s>(Gubitak žarenjem; Termogravimetrija; Diferencijalna termalna analiza i diferencijalna skenirajuća kalorimetrija) III</s> <s>(Vrste agregata istorijskih maltera; Ispitivanja agregata) (Vrste veziva istorijskih maltera; Nehidraulični-vazdušni kreč; Kreč sa hidrauličnim svojstvima; Ispitivanja kreča) (Osobine materijala sa pucolanskim svojstvima; Vrste materijala sa pucolanskim svojstvima; Ispitivanja materijala sa pucolanskim svojstvima)</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije (Tradicionalni dodaci; Savremeni dodaci) Priprema i ispitivanje krečnih maltera za konzervaciju ....</s><s>213 (Osobine krečnih maltera; Tehnologije gašenja kreča i pripreme krečnih maltera; Složeni ili produžni malteri) (Komponente i priprema maltera tokom projekta MoDeCo2000; Konzistencija (plastičnost); Homogenost; Uvučeni vazduh; Sadržaj hlorida (soli rastvornih u vodi); Zapreminska masa; Vreme ugradivosti)</s> <s>(Čvrstoće pri pritisku i savijanju; Čvrstoća prianjanja – adhezija za podlogu; Propustljivost vodene pare; Kapilarno upijanje vode;</s> <s>(Faktori trajnosti; Ispitivanje trajnosti maltera; Karbonatizacija maltera; Kontakt istorijskog maltera i maltera laboratorijskog modela; Rekristalizacija kalcijum-karbonata (samoizlečenje krečnog maltera); Primena i starenje maltera u stvarnim uslovima spomenika)</s> <s>Publikacija Istorijski malteri – od karakterizacije do konzervacije predstavlja jedan od rezultata projekta Mortar Design for Conservation – Danube Roman Frontier 2000 Years After (MoDeCo2000), koji je finansirao Fond za nauku Republike Srbije od 2020. do 2022. godine kroz program PROMIS.</s><s>Projekat je sproveden u saradnji Arheološkog instituta, Tehnološkog fakulteta Novi Sad Univerziteta u Novom Sadu i Instituta za ispitivanje materijala.</s><s>Tema projekta su krečni malteri građevina podignutih u periodu od I do VI veka na delu dunavskog limesa koji se nalazio na teritoriji današnje Republike Srbije.</s><s>U Srbiji se nalaze ostaci brojnih građevina iz svih istorijskih perioda, ali malteri ugrađeni u njihove strukture do sada nisu bili predmet sistematskog proučavanja.</s><s>Period čiji je razvoj graditeljstva najdirektnije bio uslovljen razvojem pripreme i primene krečnog maltera predstavlja vreme rimske dominacije.</s><s>Kroz projekat MoDeCo2000 sprovedeno je istraživanje graditeljstva nastalog tokom ovog perioda na teritoriji dunavskog limesa – granice Rimskog carstva na reci Dunav.</s><s>S obzirom na to da su rimski krečni malteri u svetu decenijama predmet brojnih naučnih projekata, MoDeCo2000 predstavlja važan doprinos naučne zajednice Republike Srbije razvoju ovih istraživanja, ne samo kroz osvetljavanje dela slike graditeljskog, pa i društveno-ekonomskog razvoja prostora centralnog Balkana u periodu od I do VI veka nove ere, već i tradicionalnog graditeljstva na predmetnoj teritoriji uopšte.</s><s>Osim istraživačkog cilja projekta, kao jednako važan je bio onaj usmeren na praktičnu arhitektonsku konzervaciju, odnosno direktnu primenu naučnih rezultata projekta u procesima očuvanja istorijskih građevina u Srbiji, u skladu sa međunarodnim dokumentima iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa.</s><s>Projekat MoDeCo2000 sproveden je kroz vezu humanističkih i prirodnih nauka, kao i stručnih i inženjerskih disciplina iz oblasti konzervacije, građevinarstva i tehnologije.</s><s>Nakon nešto više od dve godine istraživanja istorijskih maltera, uz probne primene odabranih maltera za konzervaciju na eksperimentalnim i autentičnim zidanim strukturama, ova monografija je nastala kao prikaz primenjene metodologije istraživanja.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Rezultati ispitivanja istorijskih maltera i njima kompatibilnih modela za konzervaciju, kao i njihova interpretacija, nisu deo ove monografije, ali su neki od njih uvedeni kroz tekst i grafičke priloge kako bi primenjena metodologija bila jasnije prikazana.</s><s>Veliki broj rezultata dobijenih tokom istraživanja u okviru projekta biće deo posebnih publikacija u budućnosti (do sada je objavljen samo deo rezultata).</s><s>Kroz istoriju graditeljstva na teritoriji današnje Srbije upotrebljavane su različite vrste maltera, podeljene prema preovlađujućem vezivu – zemlji, gipsu, kreču ili cementu.</s><s>Iako su u građevinama dunavskog limesa, u periodu obuhvaćenom projektom, često upotrebljavani i blatni malteri, opseg istraživanja projekta MoDeCo2000 i ove publikacije bio je ograničen na krečne maltere.</s><s>Ona se jednostavnije mogu povezati sa istraživanjima rimskih maltera u drugim državama, koja su fokusirana upravo na ovu vrstu maltera.</s><s>Za krečne maltere postoji mnogo više mogućnosti za dobijanje raznolikih istorijskih uzoraka za ispitivanje, koji pripadaju svim tipovima građevina, od skromnih do luksuznih.</s><s>I na kraju, rezultati ispitivanja ove vrste maltera, trenutno mogu više doprineti praktičnoj arhitektonskoj konzervaciji u Srbiji, s obzirom na mnogo veći broj očuvanih spomenika izvedenih uz upotrebu krečnih maltera od onih za čiju izgradnju su primenjeni blatni malteri.</s><s>U skladu sa iznetim, ova monografija u svom imenu nosi opšti termin istorijski malteri, iako je njen fokus na krečnim malterima.</s><s>Tekst je obuhvatio krečni malter, ali je više ili manje primenjiv i na ispitivanja svih vrsta istorijskih maltera, kao i pripremu i primenu maltera za konzervaciju svih građevina nastalih upotrebom tradicionalnih materijala, bez obzira na istorijski period ili teritoriju sa koje potiču.</s><s>Ilustrovan je, osim na malobrojnim specifičnim primerima (gde je to i označeno u opisu priloga), fotografijama vezanim za terenska istraživanja i laboratorijska ispitivanja sprovedena tokom projekta MoDeCo2000, pa će stoga njegov fokus, barem u očima čitalaca, svakako biti okrenut ka krečnim malterima iz perioda od I do VI veka na predmetnoj teritoriji uz Dunav.</s><s>Istraživanja danas manje očuvanih blatnih maltera, koje je upotrebljavao veliki deo stanovništva u svakodnevnoj građevinskoj praksi, gradeći svoje zemaljske i večne kuće još od xii</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije početaka graditeljstva, i u čemu se najpre i ogledaju graditeljske veštine čoveka jednog perioda, zaslužuju da budu zasebna tema nekog novog projekta i nove publikacije.</s><s>Nadamo se da će jedan ovakav projekat istraživači u skorašnjoj budućnosti moći da zasnuju na metodologiji, rezultatima i iskustvima projekta MoDeCo2000, što će biti jedan od najvažnijih pokazatelja uticaja projekta na razvoj ove vrste istraživanja u Srbiji, ali i da će u isto vreme unaprediti sve njegove aspekte i tako biti dalji uzor kasnijim projektima vezanim za ispitivanje istorijskih građevinskih materijala i arhitektonsku konzervaciju.</s><s>Ova monografija je namenjena naučnoj zajednici, profesionalcima u Srbiji koji deluju u oblastima vezanim za ispitivanje istorijskih građevinskih materijala i praktičnu konzervaciju, ali i studentima različitih usmerenja.</s><s>Nastala je kao rezultat saradnje fundamentalnih, odnosno društvenohumanističkih i prirodnih nauka, sa primenjenim naukama, odnosno inženjeringom.</s><s>Monografijom je obuhvaćen veliki obim postojeće literature i standarda u vezi sa postupcima ispitivanja istorijskih maltera, kao i pripremom, primenom i testiranjem maltera za konzervaciju, što će, nadamo se, biti od velike pomoći svim budućim istraživačima.</s><s>U monografiji je dat širok opseg istraživačkih metoda i tehnika primenjivanih prilikom rada na istorijskim i konzervatorskim malterima, uz naglasak na važnost njihovog pravilnog odabira i kombinovanja rezultata dobijenih kroz njihovu primenu, a tokom stalnog toka interpretacije podataka u okviru konteksta različitih oblasti i disciplina.</s> <s>Arheološki institut je već više od tri četvrtine veka nosilac arheoloških iskopavanja i naučnih istraživanja iz oblasti arheologije u našem regionu.</s><s>Ujedno je inicijator najvećeg broja arheometrijskih istraživanja vezanih za sve vrste materijala upotrebljavanih kroz ljudsku istoriju, ali i jedan od nosilaca izrade nominacionog dosijea za dobro Granice Rimskog carstva – Dunavski limes u Srbiji, sa ciljem njegovog upisa na Uneskovu listu svetskog nasleđa, što je ispitivanjima maltera kroz projekat pružilo cilj i kontekst.</s><s>Prikazane laboratorijske metode i tehnike odabrane su na osnovu višedecenijskog iskustva u osnovnim i primenjenim istraživanjima saradnika Instituta za ispitivanje materijala na proučavanju svih vrsta xiii</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije savremenih i istorijskih građevinskih materijala, kao i pripremi predloga materijala za konzervaciju – od agregata i kamena, preko svih vrsta veziva, do opeka i maltera.</s><s>Na Tehnološkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, u okviru Laboratorije za ispitivanje materijala u kulturnom nasleđu (HeritageLab), tokom nešto više od jedne decenije posebno se razvijaju ispitivanja istorijskih materijala u cilju izrade predloga materijala za konzervaciju upotrebnih predmeta, umetničkih dela i građevina.</s><s>Kao jedan od rezultata projekta MoDeCo2000 nastala je i publikacija namenjena studentima iz više disciplina čije su autorke članice projektnog tima sa Tehnološkog fakulteta Novi Sad (Vučetić, Ranogajec 2022).</s> <s>Autorke ove monografije, u svoje ime i u ime istraživačkog tima projekta MoDeCo2000, ovim putem zahvaljuju Fondu za nauku Republike Srbije, koji je prepoznao značaj teme i ciljeva projekta, pretvorivši našu davno zamišljenu ideju u stvarnost, kroz finansijsku, administrativnu, promotivnu i moralnu podršku, prateći uspone i zastoje, razvoj i sazrevanje projekta.</s><s>Nadamo se da smo kroz rad na projektu opravdali poverenje Fonda za nauku, ali i anonimnih recenzenata projekta čije su sugestije doprinele usmeravanju ideje projekta tokom realizacije projektnih aktivnosti.</s> <s>administraciji, tehničkom i laboratorijskom osoblju institucija učesnica projekta, koji su naš rad pratili od samog početka i u njemu aktivno učestvovali.</s><s>Hvala dr Miomiru Koraću, dr Vencislavu Grabulovu i prof. dr Biljani Pajin na podršci i pozitivnom stavu prema značaju projekta koji smo zajednički sproveli.</s><s>Bez brojnih kolega koje su bile uključene u naša istraživanja, realizacija projekta takođe ne bi bila moguća.</s><s>Hvala kolegama iz Arheološkog instituta, Instituta za ispitivanje materijala, Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, nadležnih ustanova zaštite spomenika kulture, muzeja i drugih institucija iz oblasti nauke, obrazovanja i kulture, iz Srbije i inostranstva, na velikoj stručnoj podršci tokom terenskih, kabinetskih i laboratorijskih istraživanja, kao i tokom organizacije i učešća u izuzetno velikom broju aktivnosti sprovedenih tokom trajanja projekta.</s><s>Zahvaljujemo dragim koleginicama i kolegi, članovima tima projekta MoDeCo2000 sa kojima smo podelili sve terenske i laxiv</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije boratorijske aktivnosti, kao i rad na publikovanju i diseminaciji rezultata projekta tokom više od dve godine rada: dr Nevenki Mijatović i dr Snežani Vučetić, koje su dragocenim komentarima pomogle u nastanku teksta ove monografije, dr Mladenu Jovičiću, koji nam je pružio neophodne arheološke podatke o uzorkovanim lokalitetima, kao i prof. dr Jonjaui Ranogajec i dr Biljani Ilić, čijim učešćem je naš projektni tim zaokružen.</s><s>Takođe, zahvaljujemo dr Heleni Hiršenberger za učešće u oblikovanju ideje projekta.</s> <s>Konačno, veliku zahvalnost dugujemo recenzentima ove monografije – dr Suzani Erić, redovnoj profesorki Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Smilji Marković, naučnoj savetnici Instituta tehničkih nauka SANU, dr Ani Radivojević, redovnoj profesorki Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Nemanji Mrđiću, višem naučnom saradniku Arheološkog instituta, kao i dr Marini Aškrabić, docentkinji Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, čije su preporuke izuzetno unapredile naš tekst.</s><s>Uz njih, dragocene savete u oblikovanju teksta pružio nam je Aleksa Jelikić, savetnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, koji je uz naš projektni tim proveo brojne sate na putovanju dunavskim limesom.</s> <s>Tragove aktivnosti ljudi iz prošlosti često tražimo u predmetima i građevinama koje su oni ostavili za sobom.</s><s>Kroz arheologiju nam dostupno postaje i ono što je dugo bilo skriveno.</s><s>Tokom arheoloških iskopavanja se kroz slojeve zemlje pojavljuju predmeti namerno pohranjeni na određena mesta, zarobljeni na svom uobičajenom mestu nakon nekog događaja i kasnijeg protoka vremena, a često i slučajno izgubljeni i potom zaboravljeni.</s><s>Oni nam govore o svojim korisnicima, o umetničkim trendovima, zanatskom umeću ili različitim verovanjima, određuju vreme i događaje u kojima je ambijent u kome su pronađeni nastao, trajao ili nestao.</s><s>Tokom istraživanja istorijskih predmeta i građevina izuzetno je važno poznavati fizičko tkivo od koga su sačinjeni, ono koje je ljudska ruka oblikovala u upotrebni predmet, umetničko delo ili građenu strukturu.</s><s>Nekada je to jedan materijal, ali vrlo često ljudske tvorevine čini više različitih materijala.</s><s>Otkriveni kroz arheološka iskopavanja kao deo jednostavnih ili složenih građevinskih struktura, građevinski materijali nisu uvek smatrani značajnim za dobijanje vrednih informacija o prošlosti.</s><s>Najveći broj ovih materijala upotrebljavan tokom istorije za podizanje građevina, ali i danas, ima lokalno poreklo, i u prvom trenutku se čini da kao takvi ne sadrže vredne informacije koje nam mogu preneti.</s><s>Deluju nam poznato, kao nešto sa čime se svakodnevno srećemo i na šta smo navikli kroz sprovođenje uobičajenih aktivnosti.</s><s>Ovaj utisak posebno stičemo kada ovi materijali ne nose tragove prethodne upotrebe ili ih do danas nisu sačuvali.</s><s>Međutim, i kada ne potiču iz udaljenih predela, ne nose natpise, ureze ili slučajne otiske, njihovo istraživanje je dragoceno odnosi na one materijale koji su spajani sa drugim materijalima u nove, i koji tako ostaju vizuelno sakriveni od posmatrača.</s><s>Materijale nastale kombinovanjem dva ili više materijala nazivamo kompozitnim.</s><s>Njihov razvoj predstavlja jedan od najvažnijih napredaka čovečanstva u čitavoj oblasti istraživanja, ispitivanja i primene materijala.</s><s>Dizajniraju se prema zahtevima i potrebama primene, i kao takvi, izuzetno su doprineli realizaciji inženjerskih zamisli i dostignuća u građevinarstvu čitavog sveta (Stefanidou, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Koltsou 2022: 3).</s><s>Jedan od najstarijih i najznačajnijih materijala ovog tipa je malter.</s> <s>Malter, integralni deo većine građevina, tradicionalno se sastoji od jednog ili više (obično neorganskih) veziva, agregata, vode, mogućih aditiva i primesa (SRPS EN 16572: 2016), a nakon očvršćavanja postaje solidan materijal koji možemo nazvati i veštačkim kamenim materijalom (Muravljov 1995: 231).</s><s>Svojstva maltera zavise od karakteristika njegovih komponenti, njihovih međusobnih odnosa, načina njegove pripreme, ali i kasnije primene i izloženosti uslovima u kojima traje.</s><s>Priprema maltera adekvatnog za planiranu namenu podrazumeva odabir najpogodnijeg veziva i agregata, često i nekog dodatka, određivanje optimalnog odnosa među njima, a zatim vešto spravljanje ugradive mešavine Malter se danas generalno posmatra kao uobičajen tehnološki građevinski proizvod sa utvrđenim procesima nastanka i odabira komponenti, s obzirom na dugotrajnu dominaciju cementnih maltera koji se jednostavno i brzo pripremaju i primenjuju na gradilištima.</s><s>Međutim, kroz istraživanje pripreme i primene tradicionalnih blatnih, gipsnih i krečnih maltera, pa i razvoja mnogo mlađih pomenutih cementnih maltera, istraživači mogu doći do saznanja o velikom broju aspekata iz života određenog mesta i istorijskog perioda.</s><s>Savremenim laboratorijskim metodama i tehnikama ispitivanja materijala koje se koriste u sklopu arheometrije, naučne discipline koja povezuje arheologiju i prirodne nauke (Николић 2021: 88), moguće je u velikoj meri spoznati Slika 1. Mešavine tradicionalnih maltera odmah nakon pripreme, nastale od različitih agregata, veziva i dodataka Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije sastav maltera korišćenih za zidanje građevina tokom istorije i tehnologiju njihove pripreme.</s><s>Na osnovu ispitivanja maltera koji su u strukturama jedne građevine imali različitu funkciju ili su ugrađeni u različitim periodima, odnosno fazama izgradnje, može se doći do saznanja o mnogim detaljima procesa nastanka građevine, kao i njene kasnije upotrebe (Miriello et al. 2010; MiKada malter posmatramo kao izvor brojnih informacija o prošlosti, važnost njegovog istraživanja prevazilazi potrebe arhitektonske konzervacije istorijskih građevina.</s><s>Jedno od ovakvih istraživanja predstavlja projekat Mortar Design for Conservation Danube Roman Frontier 2000 Years After (MoDeCo2000), kroz koji su sprovedena ispitivanja istorijskih maltera korišćenih od I do VI veka nove ere za zidanje vojnih utvrđenja i građevina, civilnih građevina, gradskih bedema i sakralnih celina na delu teritorije današnje Srbije vezanom za reku Dunav, radi dobijanja naučnih znanja o njihovoj kompoziciji i tehnologiji izrade, kao i primene ovih znanja u praktičnim procesima konzervacije spomenika (Николић 2021; Вучетић и др. 2021; Jovičić 2022; Delić-Nikolić et al. 2022; Mijatović et al. 2022; Miličić et al. 2022; Nikolić et al. 2022; Vučetić et al. 2022a; Vučetić et al. 2022b; Balvanović et al. Slika 2. Izrada tradicionalnih krečnih maltera i zidanje kamenom i opekom za potrebe buduće konzervacije tokom radionice održane u Viminacijumu 2022. godine u okviru projekta MoDeCo2000 (foto: Goran Stojić)</s> <s>Osnovni cilj projekta MoDeCo2000 jeste doprinos multidisciplinarnom naučnom znanju o istorijskim građevinskim materijalima i tehnologijama, uz podršku održivoj zaštiti graditeljskog nasleđa iz rimskog perioda na teritoriji današnje Srbije.</s><s>Projekat je sproveden na studiji slučaja Frontiers of the Roman Empire – Danube Limes (Serbia), to jest Granice Rimskog carstva – Dunavski limes u Srbiji, koji predstavlja niz spomenika trenutno na preliminarnoj listi za upis na Uneskovu listu svetskog nasleđa.</s><s>Specifični ciljevi projekta uključivali su: Razvoj naučne baze podataka iz oblasti arheologije, arhitekture, nauke o konzervaciji, tehnologije, geologije i hemije, u vezi sa malterima i lokalnim građevinskim sirovinama, kao i antičkim tehnologijama spravljanja maltera;</s> <s>Dizajn i testiranje kompatibilnih maltera za konzervaciju zasnovanih na lokalnim sirovinama i tradicionalnim tehnologijama proizvodnje u svrhu dugoročne zaštite i rehabilitacije istorijskih spomenika duž dunavskog limesa u Srbiji;</s> <s>Kreiranje preporuka (koje mogu postati i deo jedne šire strategije) za procese zaštite dobra Granice Rimskog carstva – Dunavski limes u Srbiji, kao priloga nominacionom dosijeu koji se priprema u cilju evaluacije za pristupanje Uneskovoj listi svetskog nasleđa (u skladu sa Konvencijom o zaštiti svetskog i prirodnog nasleđa, smernicama i preporukama ICOMOS-a i međunarodnim poveljama iz oblasti zaštite kulturnog Doprinos savremenom održivom građevinarstvu i arhitekturi promocijom upotrebe tradicionalnih tehnologija i razumnog korišćenja prirodnih resursa, kako bi se unapredio život lokalnih zajednica.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Koncept projekta МоDeCo2000 zasnovan je na nekoliko ideja:</s> <s>Savremena nauka o konzervaciji zahteva holistički multidisciplinarni pristup, pa istraživanja maltera moraju polaziti od sveobuhvatnog istraživanja o sirovinama i građevinskim tehnologijama upotrebljenim za njihovu pripremu i primenu, kako bi se dobile informacije potrebne za praktičnu konzervaciju građevina; Istraživanje istorijskih materijala i graditeljskih tehnologija je veoma važno i za procese savremene gradnje jer može dati korisne informacije za razvoj novih industrijskih rešenja oslanjajući se na prošlost, kroz očuvanje prirodnih resursa;</s> <s>Zaštita istorijskih građevina podrazumeva i očuvanje tradicionalnih veština potrebnih za ovaj proces, postajući tako jedan od načina očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa;</s> <s>Podaci o građevinskim tehnologijama i lokalnim potrebama poboljšavaju naučno razumevanje zajednica i njihovog svakodnevnog života na jednoj teritoriji kroz istoriju.</s> <s>Među istraživačima rimske arheologije, pod pojmom „limes” podrazumeva se „kontinualna linija utvrđenja povezanih sistemom drumskih puteva i rečnih luka koja je branila Istraživanjem antičkih izvora, zaključuje se da je ova latinska reč, u svom osnovnom značenju „granica”, tokom rimskog perioda upotrebljavana na više načina, ali bez pomena njene veze sa građenim strukturama duž granice (Isaac 1988: 146).</s><s>Teritorija Rimskog carstva okruživala je Sredozemno more, a njena granica se protezala preko 7500 km od Atlantskog okeana, preko Evrope do Crnog mora, preko Bliskog istoka do Crvenog mora, a odatle u severnoj Africi, duž ivice pustinje, na kraju izlazeći na obalu Atlantika.</s><s>Granica Rimskog carstva u većem delu Evrope prostirala se duž prirodnih barijera, kao što su reke Rajna i Dunav.</s><s>Podunavski deo limesa, koji je deo rimske granice koja se nalazi u današnjoj Srbiji, nastao je u Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Rezultati arheoloških istraživanja dunavskog limesa u Srbiji potvrdili su izuzetan značaj ovog dela Rimskog carstva za njegov uspon, razvoj i padove tokom vekova.</s><s>Svedočanstvo o brojnim istorijski značajnim događajima za ceo tada poznati svet, a samim tim i naš savremeni, nalaze se upravo duž Dunava.</s><s>Značaj dunavskog limesa u Srbiji u pogledu komunikacije i razmene među ljudima prepoznat je i u tekstu koji opravdava njegovu nominaciju za Uneskovu listu svetskog nasleđa.</s> <s>„Limes je bio neka vrsta tampon-zone ne samo u odbrani Carstva, već i u uticaju na plemena na suprotnoj obali, u trgovinskim, političkim i kulturnim uticajima.</s><s>Granice su postale veza za intenzivnu kulturnu razmenu između ne samo Rima i Barbarikuma, već i između Istoka i Zapada, jer su se trupe neprestano kretale kako bi intervenisale na slabim tačkama.</s><s>Vojne formacije su širile običaje i verovanja diljem Carstva.</s><s>Tokom ovog perioda Rimsko carstvo je pokazalo izuzetnu sposobnost da izgradi i prilagodi svoje granice za zaštitu ili napad, trgovinu i uticaj unutar i van nje, čineći limes najrazvijenijim područjem provincija.</s><s>Sa stalnom koncentracijom trupa i sa najvećom gustinom civilnog stanovništva, granica postaje najrazvijeniji region sa administrativnog, ekonomskog i vojnog stanovišta.</s><s>Veliki gradovi, a često i glavni gradovi provincija, takođe su osnovani uz najveća utvrđenja u ovoj zoni” (UNESCO 2020a).</s> <s>Dunavski limes se na teritoriji današnje Srbije u periodu od I do VI veka prostirao od Neština do Radujevca, obuhvatajući dva velika vojna utvrđenja za smeštaj legija – Singidunum (Beograd) i Viminacijum (selo Kostolac), kao i vojna utvrđenja srednje ili manje veličine koja su služila za smeštaj delova legija ili pomoćnih jedinica.</s><s>U okolini utvrđenja s vremenom su se razvila civilna i vojna naselja, poljoprivredna gazdinstva, kao i nekropole, koji su tako postali neodvojivi deo limesa (Mirković 2007).</s><s>Ostaci Viminacijuma – glavnog grada provincije Gornje Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Mezije, carske table u Đerdapu i Trajanov most, kao i mnoga druga utvrđenja, naselja ili samostalne strukture, danas su u različitom obimu dostupni istraživačima.</s><s>Pojedini arheološki lokaliteti limesa u Srbiji istražuju se od XIX veka; neki od njih su istraženi u sklopu zaštitnih iskopavanja tokom izgradnje hidroenergetskog sistema Đerdapa u drugoj polovini XX veka nakon čega su mnogi i potopljeni; neki se još uvek istražuju; a neki lokaliteti su i dalje neistraženi (Jovičić i dr. 2023: 220; Popović 1996; Korać et al. 2014).</s><s>Iako su mnogobrojne građevine iz svih perioda ljudske prošlosti tokom ovih aktivnosti na jedan način zauvek i izgubljene, prostor uz reku Dunav danas predstavlja jedinstveni arheološki predeo sa mnogobrojnim tragovima ljudskih aktivnosti, a osim što čuva ove tragove, ujedno predstavlja i zvanično proglašen geopark U projekat MoDeCo2000 bila su uključena dvadeset dva arheološka nalazišta i spomenika kulture.</s><s>Izbor lokaliteta za istraživanje u okviru projekta bio je ograničen i obuhvatio je sve lokalitete čije su građevinske strukture danas dostupne (Slika 3) (Jovičić i dr. 2023: 221).</s><s>Osim dvadeset jednog mesta na desnoj obali Dunava, u aktivnosti na projektu je uključeno i arheološko nalazište Sirmijum (Sremska Mitrovica), čija je izuzetna važnost u rimskom periodu uslovila izgradnju carskih građevina u njemu, ali i kome su gravitirali obližnji lokaliteti dunavskog limesa i na čiju je izgradnju sigurno ovaj rimski grad uticao.</s><s>Takođe, u cilju praćenja razvoja tehnologije izrade maltera kroz vekove, uzorkovani su i malteri koji pripadaju strukturama lokaliteta iz XII veka – Braničevo u selu Kostolac (Поповић, Иванишевић 1988) i XV veka – Ramska tvrđava u selu Ram (Симић, Симић 1984), oba u neposrednoj blizini Viminacijuma.</s><s>Sa ovog značajnog arheološkog nalazišta (Спасић-Ђурић 2015; Korać 2019; Поповић 1988) potiče najveći broj uzoraka, a pripadaju građevinama datovanim u I, II, III, IV i VI vek.</s><s>Kao deo saradnje sa istraživačima iz oblasti arheologije u Srbiji, a u cilju ostvarivanja ideje projekta o osnivanju nacionalne kolekcije uzoraka maltera za potrebe budućih istraživanja i konzervacije, u projektnu bazu je uključeno i nekoliko uzoraka prikupljenih tokom ranijih arheoloških istraživanja, odnosno zaštitnih iskopavanja (Sirmijum i Kastra Trikornija – Ritopek).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 3. Mapa toka Dunava sa naznačenim lokalitetima koji su obuhvaćeni projektom MoDeCo2000 (autor mape: Danica Petrović; uz modifikaciju: Davor Radulj) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije U prostoru Ramske tvrđave uzorkovana je i građevina za sada okvirno datovana u period pre izgradnje tvrđave, a prema rezultatima arheoloških iskopavanja.1 Jedini uzorak maltera pouzdano datovan u V vek, koji je bio deo istraživanja projekta MoDeCo2000, potiče iz građevine arheološkog nalazišta Sirmijum.</s><s>Interesantan podatak je da je izgradnja uzorkovanog lokaliteta Egeta II, donedavno široko datovana u antički i kasnoantički period, tokom najnovijih arheoloških iskopava-nja sprovedenih nakon uzorkovanja, ipak opredeljena u XI vek (Špehar, Zorić 2022: 993), pa je tako u kolekciji uzoraka maltera koji potiču sa ukupno dvadeset pet lokaliteta, neočekivano, svoje mesto našao i još jedan uzorak koji pripada srednjem veku.</s><s>Uzorci maltera istraženih tokom projekta MoDeCo2000 (Slika 3) potiču sa sledećih lokaliteta: Sirmijum (Sremska Mitrovica), Ad Herkule (Čortanovci), Akuminkum (Slankamen), Singidunum (Beograd), Kastrum Oktavum (Višnjica), Kastra Trikornija (Ritopek), Kasnorimska grobnica (Brestovik), Aureus Mons (Seone), Margum (Dubravica), Braničevo – Todića crkva (selo Kostolac), Viminacijum (selo Kostolac) (Slika 4), Ramska tvrđava (Ram) (Slika 5), Lederata (Ram), Kupe (Golubac), Golubačka tvrđava – „Rimska kuća” (Golubac), Kastrum Pontes – sa Trajanovim mostom (Kostol) (Slika 7), Glamija I (Rtkovo), Egeta II i Egeta III (Brza Palanka), Mora Vagei (Mihajlovac), Akve (Prahovo) i Ćetaće (Radujevac) (Jovičić 2022: Dinamika različitih zadataka u okviru projekta je bila određena unapred usvojenim gantogramom, zamišljena u skladu sa njihovim međusobnim vezama i uslovljenostima i potrebom za njihovim hronološkim redom u cilju razumnog toka svih aktivnosti.</s><s>Pet zadataka usvojenih pre početka projekta je bilo grupisano oko kabinetskih, terenskih i laboratorijskih istraživanja.</s><s>Čine ih:</s> <s>Prikupljanje ulaznih podataka: arhitektonsko i arheološko istraživanje elemenata i celine Granice Rimskog carstva – Dunavski limes u Srbiji kroz njihovu 1 Neobjavljeno, prema razgovoru sa arheolozima Draganom Jacanovićem i Dejanom Radovanovićem</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije istoriju, funkciju i ulogu; geološko istraživanje sirovina i materijala koji su mogli da budu korišćeni kao komponente u malterima, i mogu se upotrebljavati (eksploatisati) i danas; istraživanje istorijskih tehnologija pripreme i primene maltera; istraživanje stanja građevina na terenu, uzorkovanje i karakterizacija materijala i sirovina za ispitivanje;</s> <s>Obrada izlaznih podataka: ukrštanje ulaznih podataka i interpretacija rezultata dobijenih kroz proces; dizajn, izrada, testiranje i starenje konzervatorskih maltera u laboratoriji na osnovu receptura kreiranih nakon interpretacije; kompilacija dobijenih rezultata u cilju pripreme baze podataka; optimizacija odabranih modela maltera uz testiranje i starenje; Kompilacija izlaznih podataka: priprema podataka za pisanje naučnog doprinosa sa preporukama za upotrebu materijala u konzervaciji, kao mogućeg priloga nominacionom dosijeu za navedeno dobro Granice Rimskog carstva – Dunavski limes u Srbiji; uspostavljanje protokola za laboratorijsku izradu konzervatorskih maltera; dizajn baze istraživanja sa mapama i rutama aktivnosti projekta;</s> <s>Primena izlaznih podataka: primena konzervatorskih maltera i kontinualni monitoring (zidanje manjih eksperimentalnih struktura i intervencije manjeg obima na autentičnoj strukturi); interpretacija svih rezultata projektnog istraživanja u svrhu konzervacije građevina i savremenog građevinarstva, sa preporukama za njihovu primenu;</s> <s>Komunikacija izlaznih podataka: objavljivanje i diseminacija rezultata u naučnoj i ekspertskoj javnosti, u Srbiji i inostranstvu; organizacija radionica za istraživanje i upotrebu materijala u konzervaciji u cilju edukacije mladih iz predmetnih oblasti projekta; priprema baze podataka uzorkovanih građevina, sirovina i istorijskih maltera, u cilju njenog otvara-nja ustanovama zaštite i istraživačima, kao i promocije formiranja zajedničke kolekcije uzoraka na nacionalIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije nom nivou (Николић 2021: 89–91; Вучетић и др. Navedeni zadaci su izvršavani prema utvrđenom redosledu, ali je često usled rezultata aktivnosti nekih od njih, bilo potrebno vraćati se na one prethodne, nekada njihove rezultate revidirati, često samo potvrditi, a često i unaprediti.</s><s>Neki projektni zadaci su bili vezani za laboratorijska ispitivanja maltera uslovljavajući njihovo izvršenje, dok su, obrnuto, određeni zadaci mogli biti izvršeni tek na osnovu rezultata laboratorijskih ispitivanja.</s><s>Projektni tok je pokazao međuzavisnost svih unapred postavljenih zadataka i neophodnost stalnog kombinovanja njihovih rezultata kako bi se dobili relevantni zaključci u interpretaciji, odnosno kako bi proces karakterizacije istorijskih maltera doneo neophodne podatke za izradu konzervatorskih maltera.</s><s>Uzorkovanju maltera prethodilo je proučavanje objavljenih rezultata dosadašnjih arheoloških istraživanja kako bi se odredile one strukture dostupnih lokaliteta koje imaju potencijal za pružanje najpouzdanijih saznanja o graditeljskim aktivnostima na području dunavskog limesa.</s><s>Ispitivanje je obuhvatilo 122 uzorka različitih istorijskih maltera (Tabela 1) ugrađenih u strukture zidova i podova 40 građevina, ali i brojne uzorke kamena, agregata, opeke i gline, koji su podvrgnuti različitim metodama i tehnikama laboratorijskih ispitivanja.</s><s>Laboratorijske metode i tehnike su bile uslovljene jedna drugom, odnosno rezultati ispitivanja osnovnim metodama su davali smernice ka odabiru onih složenijih.</s><s>Tokom istraživanja su na taj način od velikog broja uzorkovanih maltera odabrani oni za koje se očekivalo da će dati najdragocenije naučne informacije, kao i oni koji su pripadali građevinama koje bi u narednom periodu trebalo da prođu kroz procese konzervacije.</s><s>Prema ovom grupisanju, određeni su set metoda i tehnika ispitivanja i dinamika njihove primene.</s><s>Kako navodi standard vezan za karakterizaciju maltera koji se koriste u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021), suštinski korak u formulisanju plana konzervacije, sa ciljem donošenja odluka o intervencijama koje bi trebalo da se izvode uz upotrebu adekvatne tehnologije, upravo je karakterizacija istorijskih maltera.</s><s>U navedenom standardu se ističe da je Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije lokalitet</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije važno koristiti unapred određenu tipologiju maltera i doslednu i jednoobraznu metodologiju u njihovoj karakterizaciji.</s><s>Kroz ovaj dokument su date smernice za metodologiju i prikaz najprikladnijih analitičkih tehnika ispitivanja uzoraka istorijskih maltera.</s><s>Međutim, najveći broj standarda vezanih za pripremu novih maltera zasnovan je na cementu i savremenoj izgradnji i ne može se potpuno primeniti u konzervaciji (Henry, Stewart Odabir laboratorijskih metoda koje će biti upotrebljene u postupku karakterizacije istorijskog maltera zavisi najpre od definisanih pitanja na koje karakterizacija treba da odgovori, odnosno ciljeva koji se pred nju postavljaju pre ispitivanja.</s><s>Takođe, zavisi i od nekih izuzetno praktičnih pitanja, kao što su veličina dostupnog uzorka (Elsen 2006: 1417), ali i njegove karakteristike; zatim mogućnosti, nedostaci i zahtevi metoda ispitivanja, vreme potrebno za ispitivanje, kao i troškovi ispitivanja i dostupnost instrumenata (Erić 2019: 1).</s><s>Svaka laboratorijska tehnika pruža samo delimičnu sliku u okviru karakterizacije, pa se u praksi najčešće koriste njihove kombinacije, a odabir zavisi od cilja karakterizacije, ali i stručnosti i iskustva istraživača (Groot, Ashall, Hughes, Bartos 2004: 6).</s><s>Metodologija karakterizacije istorijskih maltera tokom projekta MoDeCo2000 zato je bila oslonjena na postojeće standarde i preporuke nastale u međunarodnim okvirima kroz rad istraživača građevinskih materijala, i specifično istorijskih maltera, ali zasnovana i na iskustvu članova projektnog tima, prilagođena prostornom i vremenskom kontekstu maltera koji su predmet istraživanja kao i potrebama arhitektonske konzervacije u Srbiji.</s><s>Nakon karakterizacije originalnih maltera usledio je proces izrade konzervatorskih maltera koji je svoju metodologiju takođe usmerio ka jednoj vrsti grupisanja.</s><s>Grupe komponenata koje su se odnosile na agregate, veziva i različite dodatke određene za upotrebu i pripremu konzervatorskih maltera, tokom projekta su proširivane.</s><s>Od početnih aktivnosti usmerenih na najjednostavnije mešavine maltera sa sirovinama detektovanim tokom karakterizacije, preko primene različitih tradicionalnih primesa za unapređenje svojstava i trajnosti, do kombinovanja tradicionalnih komponenata sa savremenim materijalima u istom cilju, praćena je promena Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije karakteristika mešavina, uz njihovo stalno poređenje sa analognim svojstvima istorijskih maltera.</s> <s>Tokom istraživanja istorijskih maltera trebalo bi uzeti u obzir različite kontekste u kojima su nastali i živeli u okviru jedne strukture, kroz izmene njenih svojstava i njeno trajanje.</s><s>Vrsta i značaj strukture, i šire gledano, građevine, za čiju gradnju je upotrebljen određeni malter, predstavljaju deo njegovog arheološkog konteksta, dok njegova uloga u samoj strukturi i posredno građevini, predstavlja arhitektonsko-graditeljski (konstruktivni) kontekst.</s><s>Proces degradacije maltera i okolnog materijala tokom života građevine zavisi od konteksta sredine u kojoj se građevina nalazi, kao i konteksta upotrebe građevine (koji obuhvata i prestanak korišćenja, i posledično, urušavanje građevine).</s><s>Kompoziciju i način izrade maltera opredeljujemo kao tehnološki kontekst vezan za njegov nastanak, a on neophodno uključuje prirodno-geološki kontekst vezan za poreklo sirovina korišćenih za njegovu pripremu.</s><s>Ako pak tražimo odgovore u vezi sa organizacijom odabira i eksploatacije sirovina, zatim njihovim transportom, ali i procesima na gradilištu tokom izrade i ugradnje maltera, napred navedene kontekste moramo međusobno povezati kako bismo sagledali jedan širi društveno-ekonomski kontekst.</s><s>Ovaj kontekst, uz različite istorijske događaje, od kojih su neki direktno vezani za izgradnju neke građevine, celog naselja ili uređenje neke teritorije, kao i njihovo uništenje ili zamiranje života u njima, daje onaj najširi – istorijski kontekst.</s> <s>Međusobnim povezivanjem istraživanja maltera više građevina u jednom regionu, prostor u kome se one nalaze ili kome su u prošlosti gravitirale dobija izuzetnu važnost, pa nas istraživanja vode ka eventualnim putevima transporta materijala, ekonomije i veza između udaljenih oblasti.</s><s>Izdvojene specifičnosti u svojstvima pojedinačnih maltera tada postaju manje važne, i ono što je zajedničko grupi maltera jedne građevine dalje se upoređuje sa podacima dobijenim na isti način prilikom istraživanja grupe maltera neke druge Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije građevine, sa kojom je preko određenog aspekta prethodna građevina povezana.</s><s>Međusobne sličnosti maltera nas dalje vode ka uzajamnom povezivanju tehnoloških, odnosno zanatskih (ili čak, industrijskih) procesa korišćenih za njihov nastanak, što je posebno važno kada one pripadaju različitim teritorijama, a dalje može voditi i ka traganju za poreklom upotrebljavanih sirovina.</s><s>Na osnovu karakterizacije geoloških građevinskih materijala i mineralnih sirovina korišćenih za izradu maltera mogu se utvrditi načini njihove eksploatacije, transporta i upotrebe kroz istoriju na jednom prostoru ili više njih.</s><s>Prilikom proučavanja maltera koji potiču iz različitih istorijskih perioda, moguće je pratiti razvoj tehnologije njihove izrade kroz vekove u jednom prostornom okviru.</s><s>Sva saznanja dalje otvaraju put ka proučavanju fizičkih i duhovnih veza među prostorima.</s> <s>Kombinovanjem različitih komponenata, kroz istoriju su formirani malteri sa različitim ulogama u strukturama, pa ih prema funkciji možemo podeliti (Pappayianni 1994 u Papayianni, Pachta, Iliadou 2008: 271; van Hees et al. 2012: 1297) maltere za zidanje (posteljice na koje naležu elementi za zidanje – ležišne spojnice; i malteri između elememaltere za formiranje jezgra zida (Slika 9); maltere za ispunjavanje spojnica između elemenata zidova (fugovanje) (Slika 10);</s> <s>krovova; maltere za izradu podova (kao podloge ili završni slomaltere za malterisanje (spoljašnje i unutrašnje) (Slika 12) i podloge za zidno slikarstvo (Slika 13); i maltere za dekoraciju, odnosno imitaciju arhitektonskih elemenata.</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Upotreba maltera u savremenom građevinarstvu nije mnogo drugačija od one istorijske, iako se njegove uloge razvijaju u skladu sa nastankom novih elemenata za zidanje, i razvojem propisa iz oblasti građevinarstva, zaštite životne sredine, samih građevina i njihovih korisnika.</s><s>Bez obzira na njegovu vrstu, odnosno poreklo komponenata koje ga čine, malter u savremenim građevinama prepoznajemo kao sredstvo za: međusobno povezivanje (ali ujedno i razdvajanje i držanje na odstojanju) elemenata od zemlje, kamena, opeke, građevinske keramike, savremenih blokova od drugih materijala (zidanje);</s> <s>fasada; izradu podloga i završnih slojeva podova; sanaciju površina i injektiranje pukotina i šupljina; zaštitu konstrukcija od različitih uticaja; poboljšavanje toplotne i zvučne izolacije građevine; i izradu unutrašnjih i spoljašnjih dekoracija.</s><s>Savremeni standardi ispitivanja materijala odnose se na fabrički pripremljene i gradilišne „maltere za zidanje” (eng. masonry mortars), u koje spadaju malteri za posteljice, odnosno malteri na koje naležu elementi za zidanje; malteri između elemenata za zidanje; i malteri za fugovanje (eng. bedding mortars, jointing mortars, pointing mortars) (SRPS EN 998-2: 2017), spoljašnje i unutrašnje malterisanje (eng. rendering mortars, plastering mortars) (SRPS EN 998-1: 2017; SRPS EN 13914-1: 2016; SRPS EN 13914-2: 2016; SRPS EN 15824: 2017; SRPS EN 13279-1: 2009), kao i različiti malteri za zaštitu, izolaciju i sanaciju konstrukcija (prema velikom broju standarda).</s> <s>S obzirom na činjenicu da savremene građevinske konstrukcije uglavnom nastaju uz upotrebu betona i blokova od različitih materijala, čelika i savremenih proizvoda od drveta, ređe pune opeke, a najređe zidanjem kamenom ili zemljom, ulogu maltera kao materijala za heterogene ispune jezgra Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije zida, poznate kroz istoriju zidanih konstrukcija, skoro da ne srećemo u savremenom graditeljstvu.</s><s>U skladu sa naučnim razvojem disciplina koje proučavaju ponašanje konstrukcija, proračunima koji pružaju potrebne dimenzije elemenata, kao i usled velike upotrebe armiranog betona, zidovi su danas tanji, jezgra zidova u svom istorijskom obliku više ne postoje, pa tako ni maltere za povezivanje raznorodnog materijala u okviru jezgra nekog zida ne srećemo u savremenim podelama materijala.</s><s>Njihovu ulogu nalazimo u arhitektonskoj konzervaSlika 8. Rimski malteri dunavskog limesa u Srbiji za zidanje: Viminacijum (gore), Trajanov most (sredina), Kastrum Nove (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 9. Rimski malteri dunavskog limesa u Srbiji u jezgrima zidova: Kastrum Nove (gore), Viminacijum (dole) Slika 10.</s><s>Rimski malteri dunavskog limesa u Srbiji za ispunjavanje spojnica – fugovanje: Kastrum Oktavum</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 12.</s><s>Rimski malteri dunavskog limesa u Srbiji za spoljašnje materisanje (gore) i unutrašnje malterisanje (dole): Viminacijum Slika 11.</s><s>Rimski malteri dunavskog limesa u Srbiji za podove (slojevi iz više faza građevine): Viminacijum Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije ciji.</s><s>S druge strane, s obzirom na to da rad na konzervaciji istorijskih građevina ne obuhvata samo restauraciju ili anastilozu uz ponovno zidanje istorijskim tehnikama, već mnogo češće održavanje i zaštitu struktura od spoljnih uticaja, kao i njihovu sanaciju/popravku i konsolidaciju/ojačanje, navedene istorijske uloge maltera u procesima konzervacije moramo dopuniti onim savremenim.</s><s>Zato je upotrebom maltera u arhitektonskoj konzervaciji, osim tradicionalnog zidanja i ispunjavanja jezgra zidova, izrade spojnica, izrade podova, i malterisanja sa dekoracijom ili bez nje, potrebno izvesti i druge intervencije.</s><s>Ovde spadaju injektiranje konstrukcija, konzervacija elemenata od kamena ili zaštita završnih horizontalnih slojeva struktura izloženih atmosferskim uticajima (eng. capping) (van Hees et al. 2012: 1297), često uz dodatnu upotrebu savremenih materijala.</s> <s>Lokalno dostupni prirodni materijali su uvek predstavljali osnovu za razvoj svih ljudskih aktivnosti, pa i građevinarstva.</s><s>Od njih su zavisile primenjene tehnike građenja i zidanja, ali često i oblikovanje u arhitekturi.</s><s>Možda je najbolji primer za ove tvrdnje rimsko građevinarstvo, gde je upravo razvoj jednog materijala, tzv. rimskog betona na teritoriji današnje Italije doveo do graditeljske revolucije.</s><s>Beton koji je omogućio dostizanje monumentalnih raspona, prema većini istraživača, bio Slika 13.</s><s>Rimski malteri dunavskog limesa u Srbiji sa slikanom dekoracijom (fragmenti neposredno nakon iskopavanja): Viminacijum</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije je zasnovan na upotrebi hidrauličnog maltera, a on upravo na lokalnim sirovinama, odnosno vulkanskim produktima sa tzv. pucolanskim svojstvima u slučaju današnje Italije, gde je i razvijen.</s><s>Brojni autori rimski beton često nazivaju opus caementicium i navode da se ovaj materijal sastojao od hidrauličnog maltera nastalog uz upotrebu vulkanskog pepela (materia) i uglavnom lakog vulkanskog agregata, ali i agregata od fragmenata kamena i opeke (caementa), i da je kao središnji deo zida imao glavnu ulogu u njegovoj nosivosti, potpuno spojen sa licima od kamena i/ili opeke kao stalne oplate i dekoracije zida. (Slika 14).</s><s>Međutim, istraživanja datuma prve primene i daljeg razvoja rimskog betona (Mogetta 2019) dovode u pitanje isključivo određivanje unutrašnjih struktura zidova sa hidrauličnim malterom, koji u sastavu ima vulkanske produkte sa pucolanskim svojstvima, kao rimskog betona, jer se na taj način pravi podela između betona i onih struktura čiji malteri nemaju pomenute produkte.</s><s>Razlog za ovo razmišljanje leži prvenstveno u tome što su hidraulični malteri nastajali i sa dodatkom nekih drugih materijala sa pucolanskim svojstvima, koji nisu bili vulkanskog porekla, odnosno nisu poticali isključivo iz današnje Italije.</s><s>Još dalje, u ovim istraživanjima se izbegava upotreba termina opus cementicium kao sinonima za rimski beton, a zbog nepostojanja „precizne paralele” za njega u antičkim tekstovima (o čemu piše i Oleson 2014: 11) kao i zbog toga što se svim antičkim varijantama ovog termina označavaju slične strukture rađene sa hidrauličnim, ali i nehidrauličnim malterima (Mogetta 2019: 8–13).</s><s>Latinski pisac Vitruvije (80–70. godine pre nove ere posle 15. godine pre nove ere) u svom spisu o arhitekturi, pod nazivom De Arhitectura, piše samo o structura caementorum kao o „jednostavnoj arhitekturi” sa lomljenim materijalom, vezanim krečnim malterom, (Mogetta 2013: 17).</s><s>Zato Marčelo Mogeta (Mogetta 2019: 13) koristi dva termina za jezgro zida: mortared rubble – jezgro izvedeno sa nehidrauličnim malterom, koji može imati podtipove u zavisnosti od vrste upotrebljenog veziva u malteru (kreč, zemlja); i cemented rubble – jezgro od hidrauličnog maltera sa materijalima koji imaju pucolanska svojstva (prirodnim i veštačkim) – ali je, ukoliko je poznato, važno napomenuti o kojim je materijalima reč, jer ne dostižu svi malteri sa dodacima pucolanskih svojstava ista hidraulična Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije svojstva.</s><s>Međutim, primena ove podele je uglavnom teška (jer iziskuje naučne analize maltera kako bi se saznalo koji su materijali u pitanju – Hurst 2022: 286).</s><s>Još je Džon Brajan Vard Perkins koristio isti termin – mortared rubble, za jezgro koje je razlikovao od „rimskog betona” (koji je nazivao i opus caementicium ili structura caementicia).</s><s>Ovo jezgro je, prema njegovom mišljenju, podsećalo na rimski beton, ali nije imalo njegovu čvrstoću i hidraulična svojstva koja su poticala od upotrebe vulkanskih peskova iz Kampanje i Lacija.</s><s>Bilo je „lokalna alternativa rimskom betonu”, odnosno njegova „provincijska varijanta” (Ward-Perkins 1981: 273, 276–278, 481).</s><s>Lin Lankaster (Lancaster 2005: 3) rimski beton uvodi kao tehniku srodnu vrsti mortared-rubble objašnjavajući njegovu razliku u odnosu na savremeni beton.</s><s>Džon Piter Oleson (Oleson 2014: 11) pominje mortared rubble kao tehniku koju istoričari rimske arhitekture razlikuju od rimskog betona usled pretSlika 14.</s><s>Hadrijanova vila u Tivoliju, Italija – vidljiva jezgra od rimskog betona sa licima od opeke</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije postavke da kod upotrebe betona mora postojati razlika između izgleda lica i jezgra zida.</s><s>Međutim, dalje navodi da u latinskoj terminologiji ne postoje različiti termini za dve nama danas vizuelno različite tehnike.</s><s>Citirajući savremene ekonomske analize rimskih konstrukcija koje objašnjavaju usvajanje upotrebe agregata skoro uniformnih dimenzija („dimenzija pesnice”) u jezgru zida2, objašnjava, u stvari, kako je došlo do tih vidljivih razlika u izgledu lica i jezgra zida i pojave misli o razlici između dve tehnike (Oleson 2014: 11).</s><s>Prema Mogeti, obe vrste jezgra, odnosno mortared-rubble i cemented-rubble, grade strukture u kojima se njihov agregat može razlikovati od elemenata za formiranje lica ili ne.</s><s>Međutim, struktura sa drugom vrstom jezgra ima bolje mehaničke osobine od one sa prvom vrstom, a posebno kada se u jezgru nalazi manji agregat oko koga je uniformnije raspoređen malter.</s><s>Stoga u slučaju postojanja specifičnih „stilova” lica od kamena ili opeke (opus) odabir materijala koji ih formiraju često je posledica vrste jezgra, pa u slučaju mortared-rubble, lica uglavnom čine elementi od kamena koji imaju noseću ulogu (Mogetta 2019: 15–17).</s><s>Iako se stiče utisak da je rimski beton, kako ga vide drugi istraživači, u stvari isto što i cemented-rubble kod Mogete, teško je shvatiti da li ovaj autor obe vrste jezgra smatra betonom, jer „beton” kroz rečnik objašnjava kao materijal koji sadrži hidraulični malter.</s><s>Vidimo da je terminologija više autora slična, ali da i dalje ne postoji jedna opšteprihvaćena definicija rimskog betona.</s><s>Na teritoriji današnje Srbije i dunavskog limesa na njoj, uglavnom srećemo jezgro zida lokalno poznato kao trpanac (Radivojević, Kurtović-Folić 2006: 693–694; Nikolić 2013: 31, 33; Nikolić, Milovanović, Raičković Savić 2017: 44–50; Radivojević 2018: 35; Bjelić, Nikolić 2020: 187).</s><s>Ovo jezgro je bilo odlika arhitekture koja se razvijala na teritoriji provincija Rimskog carstva, a posebno u njegovim istočnim delovima (Radivojević, Kurtović-Folić 2006: 693–694; Ward-Perkins Duran, Böke 2021: 2).</s><s>Ono je bilo građeno od fragmenata lomljenog kamena i opeke i uglavnom nehidrauličnog krečnog 2 Dimenzija agregata „koji staje u ruku” usvojena je kao kompromis između brzine izgradnje i zahteva konstrukcije nakon eksperimentisanja sa agregatima različitih dimenzija (De Laine 2001: 238–239).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije maltera, gde je mnogo manju zapreminu zauzimao malter nego što je to slučaj kod napred navedenog jezgra sa agregatom „dimenzija pesnice”.</s><s>Zidalo se u redovima, malter se brzo sušio, pa nije moglo doći do potpunog sjedinjavanja i homogenosti.</s><s>Takođe, veze jezgra sa licima od kamena i opeke, koja su tako preuzela glavnu ulogu u konstrukciji (odnosno nisu bila obloga već deo konstrukcije bez kojih ona nije mogla opstati), nisu mogle u svim slučajevima biti jake (Radivojević 2018: 37–39, Zidovi (lica i trpanac) struktura uzorkovanih tokom projekta MoDeCo2000 duž dunavskog limesa u Srbiji nastajali su od kamena i opeke.</s><s>U Viminacijumu su tokom izgradnje prvog logora bili prisutni i blokovi od prirodno pečene zemlje nastale usled gorenja donjih ugljenih slojeva, tzv. crvenke, specifičnog lokalnog prirodnog materijala (Nikolić et al. 2023), odnosno zidovi su nastajali od lica sa blokovima crvenke (slično tehnici opus quadratum) i ispune u vidu trpanca uz upotrebu lomljene crvenke.</s><s>Kada su u pitanju lica od kamena (koji se više ili manje razlikovao od agregata jezgra), na dunavskom limesu u Srbiji je to uglavnom bio lomljeni kamen kao element lica zidanih u više tehnika (uglavnom opus incertum, ali i opus incertum mixtum, gde su zone lomljenog kamena razdvajane zonama od nekoliko redova opeke), ali se sreću i zidovi sa licima od više ili manje pravilnih kamenih blokova (u tehnikama zidanja bliskim tehnikama opus quadratum ili opus vittatum mixtum).</s><s>Većina građevina na dunavskom limesu sačuvana je u nivou temelja i najnižih zona zidova od kamena, dok su nadzemne zone uglavnom srušene tokom razaranja ili razidane tokom vekova, pa tako ne postoji mnogo ostataka zidova sa licima od opeke (u tehnici opus testaceum).</s><s>Zidanje opekom je bilo vezano za lukove i svodove, kao i stupce i različite pregrade, ali se sreću i zidovi širine dve opeke bez jezgra, zidani u celosti od ovog materijala.</s><s>I pored pretežne upotrebe trpanca na teritoriji današnje Srbije u rimskom periodu, postoje primeri jezgara koje možemo nazvati rimskim betonom prema najčešće koriščenoj terminologiji.</s><s>Zidove velikih širina nalazimo u funkciji bedema ili kao zidove kula, sa jezgrom u vidu trpanca, ali i sa jezgrima sličnim rimskom betonu i licima zidanim u različitim napred navedenim tehnikama (Slika 15).</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 15.</s><s>Zidovi građevina dunavskog limesa u Srbiji: lice u tehnici sličnoj opus incertum i ispuna zida (trpanac) od lomljenog kamena (Viminacijum, gore levo – stanje tokom iskopavanja); otisci u malteru nakon vađenja kamena sa vidljivom ispunom (Viminacijum, gore desno – stanje tokom iskopavanja; Arhiva Arheološkog instituta, foto: Nemanja Mrđić); zid od blokova crvenke sa ispunom u vidu trpanca (Viminacijum, sredina levo – stanje tokom iskopavanja; Arhiva Arheološkog instituta, foto: Nemanja Mrđić); zid od opeka bez ispune (Viminacijum, sredina desno – stanje tokom iskopavanja); lice bedema i zidova kula utvrđenja izvedeno u tehnici opus incertum mixtum bliskoj opus vittatum mixtum (Dijana, dole – restaurirani zidovi).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije U strukture sa jezgrom koje možemo nazvati rimskim betonom spada svakako i Trajanov most, čiji danas najbolje očuvan nadzemni stubac najbliži Dunavu ima ostatke lica od opeke (opus testaceum) i jedva vidljive ostatke kamenih blokova (opus quadratum) lica, uz čvrsto jezgro u vidu rimskog betona, izrađeno od sitnog kamena i čvrstog maltera (Slika 16; Slika 17).</s><s>Slika 16.</s><s>Trajanov most na Dunavu: očuvani stubac na srpskoj obali, najbliži reci, na kome se vide ostaci lica od opeka i kamena i jezgro</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije U temeljnim zonama ostalih obalnih stubaca mosta danas se vide dobro očuvani otisci drvene oplate „betona” (Bjelić 2020; Bjelić 2022; Гарашанин, Васић 1980) (Slika Tako su karakteristike i dostupnost različitih materijala upravljale građevinskim tehnikama i tehnologijama i uticale na konačan izgled rimske arhitekture (Ulrich 2017).</s><s>Sigurno Slika 17.</s><s>Trajanov most na Dunavu: jezgro u vrhu najočuvanijeg stupca kome nedostaju lica (gore); restaurirani stubac s vidljivim otiscima oplate u temelju (dole)</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije je da se kroz istoriju dešavalo i obrnuto, odnosno da je napredak tehnika i tehnologija u graditeljstvu uticao na razvoj samih kompozitnih materijala.</s><s>Međutim, iako je susretanje različitih kultura sigurno sa sobom podrazumevalo i razmenu znanja o građevinskim tehnikama i tehnologijama, čini se da ovi procesi nikada nisu ni na koji način zaustavili upotrebu lokalnih sirovina, već su ih, naprotiv, samo unapredili (Iskra-Janošić 1992: 207).</s><s>Tako je za izradu istorijskih (ali i savremenih) maltera upotreba sirovina u čitavom svetu zasnovana skoro isključivo na eksploataciji lokalnih resursa, a znanje o njihovoj pripremi i primeni je prenošeno i unapređivano kroz vekove.</s><s>Za proizvodnju kreča su korišćeni krečnjaci iz lokalnih majdana, agregat je bio lokalnog prirodnog porekla, a za poboljšanje svojstava maltera korišćeni su različiti dodaci i primese shodno nameni maltera, i naravno zavisno od lokalne dostupnosti samog dodatka.</s><s>Na taj način stvarane su brojne kombinacije komponenata, odnosno brojne kompozicije malternih mešavina.</s><s>1.3 CILJEVI KARAKTERIZACIJE ISTORIJSKIH</s> <s>Proces karakterizacije istorijskih maltera (Slika 18) uglavnom vezujemo za istraživanja sprovedena u laboratoriji uz upotrebu različitih metoda i tehnika.</s><s>Kroz laboratorijska ispitivanja, uz dostignuća prirodnih nauka, dobijamo izuzetSlika 18.</s><s>Fragmenti uzoraka istorijskih maltera dunavskog limesa u Srbiji Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije ne podatke za dalja istraživanja iz ovih, ali i drugih nauka.</s><s>Međutim, karakterizacija maltera je mnogo više od laboratorijskih analiza.</s><s>Inicijativa za ovakva istraživanja često dolazi iz humanističkog polja, kada je u pitanju karakterizacija maltera kao nosioca važnih istorijskih podataka, odnosno tehničko-tehnološkog polja, kada se ona koristi za razvijanje novih materijala ili arhitektonsku konzervaciju.</s><s>U svakom slučaju, uspešna karakterizacija maltera mora biti zasnovana na neophodnoj saradnji između osnovnih i primenjenih nauka iz više naučnih polja.</s> <s>Karakterizacija istorijskih maltera se uglavnom sprovodi iz dva razloga.</s><s>Prvi je vezan za potrebe praktične konzervacije i održavanja spomenika, dok je drugi usmeren na naučna istraživanja.</s><s>Karakterizacija u vezi sa konzervacijom ima za cilj praktičan i adekvatan odabir materijala i njihovih međusobnih odnosa u malteru, kao i tehnologije pripreme samih maltera za konzervaciju, uz utvrđivanje uzroka problema i propadanja maltera u okviru istorijskih struktura kojima sledi konzervacija.</s><s>Cilj naučnih istraživanja je razumevanje svojstava istorijskih maltera radi dobijanja saznanja o građevinskim tehnologijama i društvenom kontekstu u sklopu istorijskih i arheoloških istraživanja, ali i u svrhu unapređenja tradicionalnih materijala ili razvoja savremenih materijala za konzervaciju onih postojećih.</s><s>U oba pristupa, istorijski malteri se mogu proučavati upotrebom velikog broja istraživačkih tehnika i metoda.</s><s>Njih odabiramo upravo u zavisnosti od vrste podataka koje želimo da dobijemo na osnovu karakterizacije (Hughes, Callebaut 2002: 71).</s> <s>Slično ovome, Jan Elsen (2006: 1417) piše o karakterizaciji istorijskih maltera kao predmetu interesovanja najmanje tri različita stručno-naučna polja, od kojih svako ima svoje različite pristupe i zahteve.</s><s>To su polje konzervacije, polje arheologije i polje ispitivanja materijala.</s><s>Interesovanje konzervatora je vezano za istraživanje istorijskih maltera u cilju dizajna konzervatorskih maltera, saznanja o uzrocima degradacije, kao i razlikovanja građevinskih faza.</s><s>Arheolozi svoja pitanja postavljaju u okvir hronologije, prostorne distribucije sirovina i proizvoda, u svrhu donošenja zaključaka o poreklu sirovina i procesima proizvodnje, povezujući sve u društvenoIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije -ekonomski kontekst.</s><s>Na kraju, istraživači nauke o materijalima proučavaju upotrebu analitičkih tehnika u procesima karakterizacije maltera, kako bi unapredili znanja o njihovoj proizvodnji, ponašanju i procesima koji se u njima odvijaju (Elsen 2006: 1417).</s><s>Kroz veze istraživačkih ciljeva i aktivnosti istraživanja potrebnih za njihovo ispunjavanje, Hjuz i Kalebaut (Hughes, Callebaut 2002: 71) takođe su tri osnovna razloga za uzorkovanje istorijskih maltera povezali sa tri oblasti, odnosno sa konzervacijom/restauracijom, istraživanjem materijala i arheologijom.</s> <s>Ispunjavanje, ali i prethodno postavljanje ciljeva naučnih istraživanja, kao i procene stanja istorijske građevine usko je vezano sa detaljnim poznavanjem cele strukture i u njoj upotrebljenih materijala (Hughes, Callebaut 2002: 71).</s><s>Malteri koji su se do danas održali u istorijskim građevinama predstavljaju važan izvor podataka za buduću konzervaciju, a uz odgovarajuću kombinaciju ispitivanja uzoraka ovih maltera, moguće je napraviti malter sa svojstvima sličnim originalnom malteru (Balksten 2007: 64; Balksten 2010: 11).</s><s>1.4 KOMPATIBILNOST MALTERA U</s> <s>U okviru arhitektonske konzervacije malteri zauzimaju posebno mesto kao materijali čija upotreba utiče na sve karakteristike građevine – od strukturnih do estetskih, koje zajedno utiču na njenu stabilnost i percepciju korisnika i posmatrača.</s><s>Odluka o odabiru maltera za konzervaciju zato ne sme biti donesena samo na osnovu laboratorijskih ispitivanja materijala i tehničkih zahteva građevine već i istraživanja svih njenih nematerijalnih vrednosti.</s> <s>Prema jednom od rečnika, dva objekta, bića ili pojave su kompatibilni, između ostalog, kada su sposobni „da postoje zajedno u harmoniji”, „da formiraju homogenu smešu koja se ne razgrađuje niti menja hemijskom interakcijom”, ili kada su „dizajnirani da rade sa onim drugim predmetom ili sistemom bez modifikacije” (Mirriam-Webster 2022).</s><s>Ovi opisi nam mnogo govore o potrebnom odnosu maltera za konzervaciju građevine sa postojećim istorijskim malterima, kao i ostalim Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije elementima istorijskog tkiva.</s><s>Standard iz oblasti konzervacije kulturnog nasleđa, koji donosi opšte termine i definicije, pojam kompatibilnost opisuje kao „meru do koje se jedan materijal može koristiti uz drugi materijal bez ugrožavanja značaja ili stabilnosti objekta”, gde se pod „objektom” smatra „pojedinačna manifestacija opipljivog kulturnog nasleđa”, bilo da je ono nepokretno ili pokretno, dok se pod „materijalima” podrazumevaju konzervatorski materijali i komponente objekta (SRPS EN 15898: 2020).</s><s>O potrebi kompatibilnosti među materijalima na jedan način pisao je i Vitruvije, savetujući odabir perioda izrade opeka (ćerpiča) u godini i da dužina sušenja bude dve godine.</s><s>„Kad se uzidaju sveže i neosušene, pa se na njih nabaci malter, on se brzo osuši i ostane na svom mestu, a opeke se i dalje sležu i ne mogu održati istu visinu koju i malter.</s><s>Kod stezanja se one pomaknu i na taj način odvoje od maltera.</s><s>Tada se i malter rastavi od zidne osnove, i zbog toga što je tanak, ne može ostati sam, nego puca; onda se i zidovi U procesima arhitektonske konzervacije pod pojmom kompatibilnosti se podrazumeva da bi novi materijal trebalo da ima karakteristike slične onom istorijskom, te da ni na jedan način ne sme ugroziti njega, niti strukturu koju on gradi (Николић 2021: 92).</s><s>Ako posmatramo samo fizičko-mehaničke, hemijske ili mineraloške karakteristike materijala, ovo predstavlja nešto što možemo nazvati tehnička kompatibilnost.</s><s>U okviru ovog vida kompatibilnosti potrebno je u obzir uzeti i adekvatan odnos sa spoljnom sredinom, odnosno otpornost novog materijala na mraz, soli i dr., usklađenost sa funkcijom koju novi materijal treba da nosi u istorijskoj strukturi, kao i sa trenutnim stanjem očuvanosti strukture (Groot, Bartos, Hughes 1999: 449).</s><s>Novi malter, prema van Hizu (Rob van Hees) zato ne sme direktno ili indirektno da uzrokuje štete na originalnom materijalu, ali mora da bude trajan (Groot, Bartos, Hughes 1999: 449).</s><s>Malter za konzervaciju bi trebalo uvek da štiti istorijsko tkivo na kom je primenjen, a skoro u svim slučajevima mora biti slabijih karakteristika od njega.</s><s>Iako, na primer, čvrst novi malter verovatno neće imati negativne posledice po čvrst postojeći kamen, njegova upotreba je opravdana samo kada Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije postoji i čvrsto postojeće tkivo i visoka izloženost novog maltera spoljašnjim uticajima (Odgers, Henry 2012: 295).</s><s>Osim tehničke kompatibilnosti koja, kako je već navedeno, podrazumeva da novi malter ne ugrožava postojeću strukturu u fizičkom smislu i da poseduje otpornost na spoljne uticaje, čemu najpre i služe laboratorijske pripreme i kasnije probe modela maltera za konzervaciju, neophodno je u procesima zaštite građevina razmotriti i druge vidove kompatibilnosti.</s><s>Među njima su kompatibilnost koja se tiče filozofije konzervacije i etike, kao i ona koja se odnosi na tradicionalni pristup i konzervatorsku praksu (Groot et al. 2004: 2).</s><s>Identifikacija vrednosti građevine predstavlja jednu vrstu filtera za donošenje odluke šta čuvamo i prezentujemo te na koji način to činimo.</s><s>Međutim, koju god odluku da donesemo, građevina nešto gubi, a konzervatorski proces, koji je često ireverzibilan, dobija moć i prednost nad procesima kroz koje je građevina prošla tokom svoje istorije i čiji su svedoci ostaci koji su pred nama.</s><s>Čak i konzervacijom koja kroz osnovne intervencije pokušava da sačuva neko istorijsko delo, kako Salvador Munjoz Vinjas piše (Muñoz Viñas 2009: 52), uvek se nešto od njegovih originalnih osobina briše i gubi, čime ujedno nestaju informacije koje ono nosi sa sobom, a sa njima i deo njegove istorije.</s><s>Osnovne fizičke i mehaničke osobine novih maltera značajne za konzervaciju građevina, koje utiču na njegovo ponašanje, pa i kompatibilnost sa postojećim malterima i okolnim istorijskim tkivom, jesu: čvrstoće na pritisak i savijanje, plastičnost, poroznost, propustljivost, kapilarno upijanje vode i otpornost na mraz i kristalizaciju soli.</s><s>Međutim, osim ispunjavanja zadatih vrednosti navedenih svojstava, konzervatorski malter bi trebalo da ispuni i princip reverzibilnosti.</s><s>Iako je, na primer, injekcione smeše nemoguće ukloniti nakon intervencije na postojećem oslabljenom zidu, uz dovoljno veštine, nehidraulični ili slabo hidraulični malteri upotrebljeni za sanacije se uglavnom mogu ukloniti bez štete, čak i nakon više godina, dok je uklanjanje maltera sa jakim hidrauličnim krečom i cementom teško i skoro nemoguće (Henry, Stewart 2011: 243).</s><s>S obzirom na to da je opštevažeće konzervatorske principe minimalnih intervencija i reverzibilnosti teško održati, kao primenjiv istraživači uvode princip ponovljivosti, koji osiguIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije rava da novi materijali i tehnike koje planiramo da primenimo ne ugrožavaju mogućnost primene i drugih potrebnih tretmana u budućnosti (Schueremans et al. 2011: 4339).</s><s>Svaki savremeni malter treba da ispuni nekoliko funkcionalnih zahteva.</s><s>Malter bi trebalo da osigura nosivost zida (tamo gde je to primenjivo), ne dozvoli prodor vode kroz zid i odbije spoljašnje uticaje koji deluju na njega, unapredi trajnost samog zida, spreči štetu usled efekata deterioracije/ degradacije, ali i pozitivno utiče na estetski aspekt i trajnost zida (Groot et al. 2004 i van Balen et al. 2001 u Schueremans et al. 2011: 4339).</s><s>Isto se odnosilo u prošlosti, na tadašnje, to jest za nas danas, istorijske maltere.</s><s>U procesu restauracije, navedeni funkcionalni zahtevi moraju biti prevedeni u one tehničke, koji onda obuhvataju estetski (boja, tekstura, izgled); hemijski (sastav, vrsta veziva, odnos veziva i agregata, hidrauličnost); mineraloški (mineralne faze, vrsta agregata i veziva); fizički (otpornost na mraz, raspodela veličine čestica, poroznost, zadržavanje vode); i mehanički (čvrstoća i tvrdoća) zahtev, što dalje znači da je prilikom projektovanja maltera za konzervaciju potrebno razmotriti više oblika same tehničke kompatibilnosti, odnosno estetsku, hemijsku, mineralošku, fizičku i mehaničku kompatibilnost (Schueremans et al. 2011: Slika 19.</s><s>Tehnička kompatibilnost istorijskog (levo) i konzervatorskog maltera (desno) izgrađenog za jednu od rimskih građevina dunavskog limesa u Srbiji dostignuta kroz projekat MoDeCo2000</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije U arhitektonskoj konzervaciji naučne i stručne discipline su nerazdvojive.</s><s>Konzervacija „pruža retku i privilegovanu mogućnost da se razume, poboljša i zaštiti kulturno nasleđe”, a s obzirom na njen značaj za čitavo društvo, odluke o konzervaciji se moraju doneti ne samo na stručan već i odgovoran način (SRPS EN 16853: 2017).</s><s>Uz postojanje prethodnih istraživanja istorijski upotrebljenih građevinskih materijala, prilikom ovog procesa podjednako je važno da oni koji sprovode konzervaciju razumeju prirodu i ponašanje različitih materijala te da konzervatori i majstori poseduju iskustva i zanatske veštine u radu sa tradicionalnim materijalima.</s> <s>Arhitektonsko nasleđe je izloženo mnogobrojnim spoljašnjim faktorima usled kojih nastaju različiti vidovi njegovih promena, pa i degradacije (Vučetić et al. 2022a: 52–53).</s><s>Odgovorna arhitektonska konzervacija teži očuvanju istorijskog tkiva građevine upotrebom adekvatnih materijala, pri čemu je uloga konzervatorskog maltera jedna od najvažnijih.</s><s>Ovaj kompozit, čije su ponašanje i odnos sa ostalim materijalima uslovljeni njegovom kompozicijom i primenom, često predstavlja razlog degradacije pomenutog tkiva u slučaju posedovanja neadekvatnih svojstava (Николић 2021: 94).</s> <s>Davanje preporuka za odabir sirovina i njihov međusobni odnos u malteru za konzervaciju, kao i tehnologiju pripreme samog maltera, možemo povezati sa metodologijom tzv. obrnutog inženjeringa, kroz koji tokom pripreme novih maltera proveravamo hipoteze nastale na osnovu istraživanja istorijskih maltera.</s><s>Na ovaj način, za istorijske maltere koji su degradirali, a uz prepoznavanje uzroka, možemo dizajnirati maltere za njihovu konzervaciju, oslanjajući se na karakteristike onih istorijskih maltera koji su otporniji (Moropolou et al. 2005: 278).</s><s>Ako tokom karakterizacije utvrdimo da je istorijski malter u lošem stanju usled njegove neadekvatne kompozicije, verovatno neće biti prikladno da pripremimo skoro identičan konzervatorski malter (Odgers, Henry 2012: 131).</s><s>Međutim, prilikom dizajna novih maltera uvek se moramo kretati u okviru zadatih limita karakteristika onih istorijskih, kako bismo sačuvali međusobnu kompatibilnost maltera, ali i kompatibilnost novog maltera sa okolnim tkivom (Moropolou Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Postoje i određene razlike u pogledu generalnog shvatanja kompatibilnosti u okviru naučnih istraživanja i konzervatorske prakse, jer istraživanja podrazumevaju dizajn maltera za konzervaciju sa aspekta poštovanja već pomenutih estetskih, hemijskih, mineraloških, fizičkih i mehaničkih svojstava originalnih maltera, dok sa druge strane, konzervatori, kada su u pitanju vrednosti nasleđa i autentičnost, najviše razmatraju estetske osobine novih maltera, a u okviru praktičnih radova brinu o njegovoj obradivosti; upravo na pitanja do koje mere možemo objediniti sve ove zahteve, te da li moramo žrtvovati neki od vidova kompatibilnosti, odgovaramo kroz dizajn maltera za konzervaciju (Schueremans et al. 2011: 4348).</s><s>Prilikom konzervatorskih intervencija, moramo delovati između dve krajnosti, između potpune nekompatibilnosti i potpune kompatibilnosti, što zavisi od svakog pojedinačnog slučaja maltera i konteksta u kome se nalazi.</s><s>Prema tome, možemo reći da tokom konzervacije naš cilj ne može biti potraga za aktivnostima koje omogućavaju savršenu kompatibilnost, već za onim čije sprovođenje nekompatibilnost svodi na minimum (Delgado Rodrigues, Grossi 2007: 34–35).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije II METODE I TEHNIKE U</s> <s>Do sedamdesetih godina XX veka laboratorijska karakterizacija istorijskih maltera uglavnom se vršila klasičnim hemijskim analizama, da bi nakon ovog perioda za identifikaciju komponenti maltera u upotrebu bila uvedena i optička mikroskopija i rendgenska difrakcija (Elsen 2006: 1417).</s><s>Pretpostavlja se da su prve analize nekog istorijskog materijala na teritoriji današnje Srbije obavili stručnjaci tadašnjeg Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika Narodne Republike Srbije, i to nakon završetka Drugog svetskog rata, na malterima koji potiču iz građevina srpskih srednjovekovnih manastira.</s><s>To su bile upravo hemijske analize.</s><s>Jedno od ovih istraživanja, vezano za konzervaciju, obuhvatilo je malterne slojeve naknadno nanete na dekorativne maltere Crkve Bogorodice Ljeviške kako bi se pronašao način njihovog skidanja i otkrivanja originalnih zidnih slika bez oštećenja.</s><s>Ujedno je to bio i pokušaj razlikovanja zidnog slikarstva izvedenog u različitim periodima života crkve.</s><s>Istraživanje je pokazalo minimalne razlike u sastavu ovih maltera, jer se „materijal istog sastava vekovima upotrebljavao” (Вуловић 1956: 195–197; Balvanović et al. 2023: Slično se desilo i sa rezultatima hemijskih analiza koje su sedamdesetih godina XX veka sproveli Arheloški muzej u Splitu i „Dalmacija-cement”, na malterima iz istorijskih građevina Solina u današnjoj Republici Hrvatskoj, odnosno antičke i ranohrišćanske Salone i kasnijih srednjovekovnih građevina.</s><s>Na to ih je podstakla sumnja u mogućnost njihovog datovanja na osnovu vizuelnih razlika koja su vršili prethodni istraživači.</s><s>Interpretacija rezultata analiza pokazala je da su razlike uočene prilikom vizuelnog pregleda slučajne prirode, a da „postupak pripremanja žbuke nije se mijenjao i u svim ispitanim uzorcima je jednak, bilo da se radi U teoriji, sve metode ispitivanja razvijene za analize sastava neorganskih materijala mogu biti primenjene na malter, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije pa odabir adekvatne metode zahteva poznavanje načina izvođenja svih dostupnih metoda i rezultata koje one mogu doneti (Schnabel 2009: 1).</s><s>Standard za karakterizaciju maltera koji se koristi u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021) kao pomoć istraživačima u njihovom odabiru predlaže kroz dijagram više metoda i tehnika te pokazuje njihovu povezanost U ovoj monografiji prikazane su metode i tehnike koje je najčešće primenjivao najveći broj istraživača u svetu tokom karakterizacije maltera.</s><s>Svaka od njih je u određenom obimu primenjena u okviru projekta MoDeCo2000 tokom ispitivanja rimskih maltera dunavskog limesa u Srbiji.</s><s>Metode i tehnike ispitivanja istorijskih maltera mogu biti grupisane na različite načine.</s><s>Posebno je teško grupisati metode usled postojanja instrumentalnih tehnika koje se koriste u ispitivanjima više naučnih disciplina.</s><s>Na malteru se mogu ispitati njegova vizuelna, mineraloško-petrografska, hemijska, fizičko-mehanička, termička svojstva ili se može odrediti njegova starost.</s><s>Međutim, neka od svojstava ispituju se kombinacijama više metoda i tehnika, a s druge strane neke metode i tehnike koristimo za utvrđivanje više svojstava ovih materijala.</s><s>Grupisanje metoda i tehnika u ovoj monografiji stoga je izvršeno u skladu sa iskustvom u ispitivanju maltera tokom projekta MoDeCo2000. vizuelni pregled maltera: makroskopska i mikroskopska opažanja uzoraka i svežih preseka, kolorimetrija; određivanje mineraloško-petrografskog sastava maltera: optička mikroskopija uz upotrebu propuštene polarizovane svetlosti (tj. polarizaciona svetlosna mikroskopija (PLM)), skenirajuća elektronska mikroskopija sa energetsko-disperzivnom spektrometrijom (SEM-EDS), rendgenska difrakcija (XRD), ramanska spektroskopija; infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformacijom (FTIR);</s> <s>TERA određivanje fizičko-mehaničkih svojstva maltera: određivanje zapreminske mase, poroznosti, kapilarnog upijanja vode, testiranje čvrstoće na pritisak i na savijanje, i prianjanje (adhezija) maltera za podlogu; Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije određivanje hemijskog sastava maltera: klasična hemijska analiza, rendgensko-fluorescentna spektrometrija (XRF), optičko-emisiona spektrometrija sa indukovano spregnutom plazmom (ICP-OES); Slika 20.</s><s>Metode i tehnike laboratorijske karakterizacije maltera, veziva i agregata nakon uzorkovanja (šema nacrtana na osnovu SRPS EN 17187: 2021)</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije termičke analize maltera: gubitak žarenjem, diferencijalna termalna analiza (DTA), diferencijalna skenirajuća kalorimetrija (DSC), termogravimetrija Primetno je da najveći broj metoda i tehnika pripada grupi što ispituje mineraloško-petrografska svojstva.</s><s>Naime, najveći broj ispitivanja istorijskih maltera u cilju naučnih istraživanja obavljan je da bi se odredilo poreklo sirovina, što podrazumeva pre svega petrografsku karakterizaciju i određivanje minerala u komponentama maltera.</s><s>U poslednje vreme su prepoznavanje hemijskih reakcija između agregata i veziva, kao i uloga materijala sa pucolanskim svojstvima, teme svetskih istraživanja koje nam pružaju dodatne informacije o razlozima trajnosti rimskih maltera kao i procesima njihove proizvodnje.</s><s>Takođe, skenirajuća elektronska mikroskopija sa energetsko-disperzivnom spektrometrijom je, na primer, izuzetno važna tehnika kod određivanje poroznosti maltera i tragova degradacije, ali i za identifikaciju ovde pomenutih novih jedinjenja – minerala nastalih pucolanskom reakcijom.</s><s>Neke od ovde navedenih tehnika koristimo i za određivanje eventualnih organskih dodataka.</s><s>Ispitivanje istorijskih maltera može obuhvatiti i dodatne metode u zavisnosti od informacije koju tražimo, a koje ne moraju biti povezane samo sa karakterizacijom maltera u smislu identifikacije upotrebljenih materijala.</s><s>Među njima je izuzetno značajno i određivanje starosti maltera.</s><s>Načini primene laboratorijskih metoda i tehnika za ispitivanje materijala koje danas koristimo standardizovani su na međunarodnom nivou i uglavnom su vezani za savremene proizvode, kao što je već napred navedeno.</s><s>Međutim, za neke od metoda i tehnika postoje i specijalizovani standardi koji se odnose na njihovu primenu u ispitivanju istorijskih maltera.</s><s>Za druga ispitivanja koja je moguće izvršiti na istorijskim malterima upotrebljavaju se i dalje standardi pripremljeni za pojedinačne tradicionalne i savremene građevinske materijale prisutne u današnjem građevinarstvu (kreč, gips, cement, prirodni agregati za savremene maltere, cementni malteri, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Laboratorijskim ispitivanjima istorijskih maltera prethodi rad na terenu, bilo da on obuhvata vizuelni pregled građevine, ocenu njenog stanja, snimanje struktura nedestruktivnim metodama, ili uzimanje različitih vrsta uzoraka.</s><s>Laboratorijske metode karakterizacije istorijskih maltera su generalno destruktivne, mada su, kako se navodi i u standardu za karakterizaciju maltera koji se koriste u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021), nedestruktivne metode uvek poželjnije od destruktivnih, ukoliko mogu da pruže potrebne informacije.</s><s>Kako navedeni standard poručuje, analize maltera treba da budu u skladu sa ciljem ispitivanja, a uvek je neophodno uzeti u obzir značaj i trenutno stanje građevine koja se istražuje, kao i obim ili vrstu planirane konzervatorske intervencije.</s><s>Malteri za konzervaciju istorijskih građevina pripremaju se u cilju popravke ili zamene maltera koji su degradirali, kao zamena savremenih neadekvatnih maltera nanetih kroz prethodne konzervatorske intervencije, zaštita i ojačanje oslabljenog istorijskog tkiva, ili kao sredstvo za zidanje tokom restauracije.</s><s>Njima je potrebno popuniti šupljine, zameniti degradirane spojnice, obezbediti zaštitni sloj ili završni sloj zida, ali i ponovo ozidati zidove koji su oslabljeni, prezidati neki njihov deo ili nanovo omalterisati neku površinu.</s><s>U zavisnosti od potrebe konzervacije često su neka određena svojstva konzervatorskih maltera važnija od drugih.</s><s>Tako je, na primer, kod maltera za zidanje čvrstoća na pritisak izuzetno značajna, dok su za većinu ostalih intervencija važnije čvrstoća na savijanje i karakteristike vezane za propustljivost maltera (Henry, Ste2.1 UZORKOVANJE MALTERA</s> <s>Uzorkovanje je veoma značajan deo praktične terenske procedure koja se sprovodi tokom istraživanja istorijskih maltera.</s><s>Njegovu važnost ne možemo dovoljno naglasiti, s obzirom na to da upravo od njegovog kvaliteta i relevantnosti uzoraka zavise zaključci koje kasnije donosimo tokom istraživanja Istraživači ga definišu kao „čin trajnog uklanjanja materijala iz tkiva građevine u svrhu njegove karakterizacije” (Hughes, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Callebaut 2002: 70).</s><s>Standard koji obuhvata metodologiju za uzorkovanje materijala iz kulturnih dobara (SRPS EN 16085: 2014) navodi da je uzimanje uzoraka invazivna procedura i da uvek uzrokuje štetu, ma koliko ona bila mala.</s><s>Stoga se, kako ovaj standard dalje naglašava, uzorkovanje sprovodi samo ako postoji izuzetno opravdan razlog.</s><s>Pritom je neophodno konsultovati se sa odgovornim licima i onima koji će dalje proučavati uzorke, i ujedno razmotriti da li bi se ista informacija mogla dobiti neinvanzinim metodama, odnosno snimanjem istorijskog tkiva in situ.</s> <s>Postupak uzorkovanja odvija se u sledećim fazama: definisanje ciljeva istraživanja; vizuelna analiza i dokumentovanje celokupne strukture i korišćenih materijala, faza izgradnje i stratigrafije; izbor analitičke metode za analizu materijala; i na kraju, praktično uzorkovanje sa prikupljanjem potrebnih informacija (Hughes, Callebaut 2002: 71).</s><s>Prema navedenom standardu (SRPS EN 16085: 2014) uzorkovanje mora biti izvršeno u skladu sa određenim kriterijumima, odnosno: ciljevi uzorkovanja bi trebalo da budu jasno definisani i opravdani, a plan uzorkovanja zasnovan na tim ciljeuzorkovanje bi trebalo vršiti u skladu sa važećim zakonodavstvom i/ili uslovima organa nadležnog za staranje o kulturnom dobru;</s> <s>TERA pre uzorkovanja je potrebno sačiniti odgovarajuću evidenciju o stanju kulturnog dobra u skladu sa standardima za uslove snimanja pokretnog (SRPS EN 16095: 2014) ili nepokretnog (SRPS EN 16096: 2014) nasleđa; uzorkovanje zahteva rad ljudi sa manuelnim veštinama i znanjem o kulturnom dobru;</s> <s>TERA uzorkovanje bi trebalo izvršiti tako da se umanje svi vidljivi i/ili ometajući/oštećujući efekti, a uzorci uzmu, kada je to moguće, sa što neupadljivijeg mesta, pod uslovom da se ispunjavaju ciljevi samog uzorkovanja; i uzorkovanje bi trebalo izvršiti u skladu sa specifičnim zahtevima istraživanja.</s> <s>Svaka tehnika ispitivanja ima svoje zahteve za minimalnom količinom i kvalitetom uzorka, pa je neophodno pažljivo izvršiti aktivnosti koje prethode uzorkovanju, uzeti u obzir Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije prirodu i stanje maltera, kao i potrebu očuvanja spomenika.</s><s>To dalje znači da ne treba nikada uzimati veću količinu uzorka nego što je to potrebno (Hughes, Callebaut 2002: 72).</s><s>Stoga, kako napred navedeni standard navodi, potrebno je uspostaviti plan uzorkovanja koji se utvrđuje na osnovu preliminarnog istraživanja terena i građevine.</s><s>On daje pregled lokacija za uzimanje uzoraka, kao i broj, veličinu i prirodu budućih uzoraka, a u njemu treba da bude navedeno i šta treba učiniti sa delom uzorka koji ostane nakon ispitivanja, odnosno da li se on vraća vlasniku/odgovornom licu ili ga zadržava onaj ko sprovodi istraživanje (SRPS EN 16085: 2014).</s> <s>Uzorak potreban za karakterizaciju, odnosno određivanje kompozicije istorijskog maltera trebalo bi da bude reprezentativan deo materijala, kako bi rezultati dobijeni prilikom kasnijeg istraživanja bili što pouzdaniji.</s><s>Međutim, pitanje reprezentativnosti uzorka kod istorijskih materijala može biti veoma diskutabilno.</s><s>Detaljno poznavanje konstrukcije građevine i vizuelni pregled koji vode uzorkovanje mogu dovesti do jedne vrste pristrasnosti prilikom procesa, jer samo slučajni odabir uzoraka u stvari daje stvarni statistički podatak (Hughes, Callebaut 2002: 73).</s><s>Dalje, dostizanje reprezentativnosti može biti otežano zbog nemogućnosti dobijanja dovoljne količine materijala usled zaštite same istorijske građevine i konzervatorskog principa minimalnih intervencija, ali i selekcije pogodnih uzoraka nastale na osnovu njihovog stanja, prisutne hemijske ili biološke deterioracije, izloženosti i spoljašnjih uticaja (Hughes, Callebaut 2002: 72–73).</s><s>Stoga ne bi trebalo vršiti uzorkovanje na mestima na kojima postoji kontaminacija spoljnim faktorima koji nisu postojali u vreme ugradnje maltera (mesta bliže tlu) ili na mestima gde su malteri veoma degradirali (izložena mesta na velikim visinama) (Henry, Stewart 2011: 205).</s><s>Određena nedestruktivna ispitivanja in situ mogu pomoći da se identifikuju varijacije u makroskopskim karakteristikama materijala pre uzorkovanja, što dalje može uticati na lakše dostizanje reprezentativnosti (Hughes, CalleUzimanje uzoraka zidarskih maltera obavlja se kao kada se uzorkuje prirodni kamen.</s><s>Postoje dva postupka, a oba imaju prednosti i nedostatke.</s><s>Ručnim mehaničkim uzorkovaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije njem uzorak se uzima pomoću čekića i dleta, dok se mašinski olakšano uzorkovanje sprovodi uz upotrebu dijamantskih bušilica (sa vodenim hlađenjem ili bez njega) (Prřkryl 2007: 10).</s><s>Uzorkovanje maltera za malterisanje vrši se skalpelom ili malim dijamantskim diskovima, a uzorci maltera bilo koje funkcije mogu se uzeti ne samo kao čvrsti fragmenti već i u praškastom obliku u cilju ocene njihovog trenutnog stanja Uzorkovanje zidarskih maltera čekićem i dletom obavlja se bez vode i stoga kasnije omogućava tačno određivanje količine rastvorljivih soli i sadržaja vlage, a to su u nekim slučajevima veoma važni parametri, kada se uzorkovanje vrši u cilju određivanja stanja materijala.</s><s>S druge strane, to može izazvati pojavu novih pukotina, što kasnije prilikom ispitivanja može dovesti do dobijanja netačnih vrednosti mehaničkih svojstava.</s><s>Kod mašinskog bušenja sa vodenim hlađenjem, oštećenja koja nastaju uglavnom su manja od onih koja nastaju ručnim uzorkovanjem, uzorci se mogu direktno koristiti za merenje mehaničkih osobina, ali se na ovaj način mogu ukloniti sve rastvorljive soli (ili čak uvesti novi anjoni i katjoni iz vode) (Přikryl 2007: 10).</s><s>Za uzimanje praškastih uzoraka koriste se bušilice kojima se buše rupe prečnika uglavnom do 6 mm, prikuplja se prah koji nastaje, a zatim on analizira za potrebe utvrđivanja vlage ili sadržaja soli.</s><s>Nedostatak metode vezan je za mogućnost generisanja toplote bušenjem koja remeti postojeću vlagu u uzorku, što se može prevazići tehnikama sporog bušenja (Henry, Stewart 2011: 206).</s><s>Najveći broj uzoraka istorijskih maltera dobija se ručnim uzorkovanjem (Slika 21).</s><s>Često je kod istorijskih građevina kojima sledi konzervacija moguće uzeti fragmente maltera i bez upotrebe alata.</s><s>Nekada su uzorci potpuno ili delimično odvojeni od strukture ili čak sprašeni usled protoka vremena.</s><s>Ovo olakšava uzorkovanje i smanjuje oštećenja na samoj građevini.</s><s>Veoma je važno da položaj uzoraka nije kompromitovan nekom prethodnom ljudskom aktivnošću sprovedenom u periodu nevezanom za nastanak samog maltera, spoljnim hemijskim ili biološkim uticajima, i da njihovo stanje odgovara potrebama ciljeva ispitivanja.</s><s>U slučaju bilo kakve sumnje vezane za poreklo uzorka (nejasno pripadanje određenoj strukturi kada je Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 21.</s><s>Ručno uzorkovanje maltera: konsolidovanih uzoraka pomoću čekića i dleta (gore levo); potpuno odvojenih od strukture i sprašenih uzoraka (gore desno); potpuno odvojenih od strukture i fragmentovanih uzoraka (dole levo); uzoraka delimično odvojenih od strukture (dole desno)</s> <s>Prema napred navedenom standardu za uzorkovanje materijala kulturnih dobara, propisani su i rukovanje uzorcima, kao i vođenje dokumentacije o njima.</s><s>Uzorci se nakon praktičnog uzorkovanja pakuju na odgovarajući način kako u postupku transporta ne bi došlo do njihove kontaminacije i mehaničkih oštećenja.</s><s>Tokom uzorkovanja se vodi zapis sa podacima o procesu koji treba da sadrži: jedinstvenu oznaku uzorka; cilj uzorkovanja; identifikaciju kulturnog dobra; identifikaciju uzorka (datum uzorkovanja; podatke o osobi koja je uzela uzorke; opis fizičkog stanja uzorka; tip uzorka – fragment, jezgro, prah; boja; stratigrafija); lokaciju uzorkovanja uz grafičku i foto-dokumentaciju sa metričkom skalom i kolorimetrijskom referenIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije com po potrebi; postupak uzorkovanja; i/ili vrstu korišćenog alata.</s><s>Preporučuje se i unošenje informacija o izloženosti uzorka spoljašnjim uslovima, uslovima prilikom uzorkovanja, načinu pakovanja uzoraka, kao i davanje preporuka za uslove skladištenja.</s><s>Tokom uzorkovanja se moraju poštovati svi potrebni zdravstveni i bezbednosni propisi, u cilju zaštite lica koja u njemu učestvuju (SRPS EN 16085: 2014) (Slika 22; Slika Slika 22.</s><s>Očitavanje GPS koordinata sa uređaja postavljenog na mesto uzetog uzorka i pakovanje uzorka sa oznakom Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 23.</s><s>Tipični uzorci istorijskih maltera nakon donošenja u ispitnu laboratoriju Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 24.</s><s>Način fotografisanja pozicije uzimanja uzorka (bez metričke skale i sa njom), širi i uži kontekst: Akve Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 25.</s><s>Ispitivanje svežeg preseka uzorka maltera pod prenosnom digitalnom opremom za uvećanje 2.2 VIZUELNI PREGLED MALTERA</s> <s>Vizuelni pregled istorijskih maltera sastoji se od makroskopskog i mikroskopskog pregleda.</s><s>U „iskusnim rukama” makroskopska opažanja maltera uz dodatnu upotrebu lupe nekada mogu biti i dovoljna ako se ispitivanje vrši za potrebe manjih intervencija, a ne naučnog istraživanja (Henry, Stewart 2011: 207).</s><s>Usled ispitivanja sprovedenih tokom ranijih konzervacija ili poznavanja kompozicije upotrebljenog maltera (kada potiče iz savremenog perioda i kada znamo koji sastav je bio propisan) nekada unapred imamo dovoljno podataka, pa je značajno samo proveriti stanje maltera, oštećenja ili bilo kakve promene.</s> <s>Standard za karakterizaciju maltera koji se koriste u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021) utvrđuje karakteristike maltera koje bi trebalo ispitati prilikom makroskopskih i mikroskopskih opažanja (detaljnije opisana standardom za petrografsko ispitivanje prirodnog kamena – SRPS EN 12407: 2019, ali i standardom za karakterizaciju prirodnog kamena koji se koristi u kulturnom nasleđu – SRPS EN 16515: 2016).</s><s>Makroskopska opažanja istorijskih maltera omogućavaju procenu izgleda i stanja uzorka golim okom kao i kod prirodnog kamena, uz mogućnost upotrebe stereomikroskopa ili ručne lupe (Slika 25), a vrše se na sveže polomljenim presecima uzoraka, ali i poliranim presecima ako je to neophodno (SRPS Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije EN 12407: 2019).</s><s>Kroz ova opažanja se utvrđuju ili procenjuju boja, karakteristike, sadržaj i veličina zrna agregata, karakteristike veziva, eventualna stratigrafija i hronologija, tekstura maltera sa poroznošću, kohezija/adhezija unutar maltera, prisustvo prslina, pukotina, šupljina i pora, prisustvo ispuna, uklopaka, nečistoća, makrofosila, grudvica, vlakana, oblici propadanja i promena stanja, kao i tragovi tretmana i upotrebe alata (BalkNa osnovu makroskopskih opažanja se lako mogu ustanoviti i neki obrasci (Henry, Stewart 2011: 181).</s><s>Primera radi, nehidraulični kreč se veoma lako grebe, a neki fragmenti maltera u kojima je on vezivo nekada mogu biti i izdrobljeni između prstiju, dok su hidraulični kreč i cement mnogo otporniji.</s><s>Ove osobine ne zavise samo od veziva već i od agregata i njihovog međusobnog odnosa, te stepena očuvanosti maltera, pa se nijedna metoda vezana za grebanje ne može koristiti za određivanje veziva, već samo kao indikacija za njegovu vrstu (Henry, Stewart 2011: 181).</s><s>Priroda veziva se u ovoj fazi ispitivanja maltera može proveriti i preko reakcije maltera sa 5–10 % rastvorom hlorovodonične kiseline (HCl).</s><s>Kalcijum-karbonatno vezivo reagovaće sa kiselinom (Slika 29) – nehidraulični kreč će se potpuno rastvoriti, dok će hidraulični kreč imati nerastvorni ostatak.</s><s>Gips će se rastvoriti bez stvaranja mehurića, dok će se kod cementnog maltera takođe pojaviti mehurići i delimično će se rastvoriti vezivo, ostavljajući fini glineni ostatak (Henry, Stewart 2011: 181).</s><s>Makroskopski pregled uzoraka istorijskih maltera usmerava sva naredna ispitivanja, odnosno na neki način daje pretpostavke koje se dokazuju ili opovrgavaju prilikom daljeg ispitivanja.</s><s>Slično navodi i standard prema kome ova opažanja daju preliminarne podatke koje bi trebalo dalje potvrditi (SRPS Prema standardu za karakterizaciju maltera koji se koristi u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021), mikroskopska opažanja maltera se mogu vršiti optičkom mikroskopijom uz upotrebu odbijene svetlosti ispitivanjem poliranih preseka maltera i optičkom mikroskopijom uz upotrebu propuštene svetlosti ispitivanjem pretrografskih preparata.</s><s>Prva tehnika bi, prema standardu, trebalo da pruži uvid u vrstu, oblik, veličinu, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 26.</s><s>Raznolikost uzoraka istorijskih maltera uzorkovanih duž dunavskog limesa u Srbiji (foto: Goran Stojić) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 28.</s><s>Raznolikost boja veziva i agregata, oblika i veličine zrna agregata istorijskih maltera, vidljivi golim okom (foto: Goran Stojić) Slika 27.</s><s>Malteri za malterisanje sa vidljivom stratigrafijom (foto: Goran Stojić)</s> <s>u istorijskom malteru sa HCl zastupljenost i distribuciju zrna agregata (homogenost), različite prekide u tkivu uzorka, broj i raspored slojeva, njihovu debljinu, teksturu i obojenost, kao i međusobni kontakt, procenjen zapreminski odnos vezivo–agregat, i prisustvo pigmenata.</s><s>Tehnika se retko koristi kod ispitivanja istorijskih maltera, a primenjuje se, uglavnom, na malterima koji potiču iz perioda od XVIII do XX veka, odnosno kod ispitivanja klinkera portland cementa (jer je veoma korisna kod identifikacije različitih mineralnih hidrauličnih faza rativnih maltera i potrebe identifikacije pigmenata (Arizzi, Cultrone 2021: 11).</s><s>Većina karakteristika gore navedenih kao one koje se ispituju na poliranim presecima, kod istorijskih maltera se uglavnom procenjuje upotrebom stereomikroskopa u kombinaciji sa makroskopskim opažanjima, a na svežim, nepoliranim presecima maltera (Slika 30; Slika 31; Slika 32).</s><s>Optička mikroskopija uz upotrebu propuštene svetlosti će biti prikazana u odeljku o ispitivanju mineraloško-petrografskog sastava maltera (2.3 Mineraloško-petrografski sastav maltera, Polarizaciona svetlosna mikroskopija (PLM – polarised light microscopy)).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 30.</s><s>Zrna agregata u uzorcima maltera, prisutni razmernici 0,5 mm Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 31.</s><s>Poprečni presek uzoraka maltera sa vidljivim odnosom zrna veličine ispod 1 mm i krupnijih zrna, prisutni razmernici 1 mm (gore) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 32.</s><s>Zrna drobljene opeke u poprečnim presecima uzoraka maltera, prisutan razmernik 2 mm</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Inkluzije.</s><s>U malterima su često prisutne i različite inkluzije.</s><s>Iako je njihova količina uglavnom mala, odnosno ne iznosi više od 2–3 % u odnosu na vezivo, one mogu da upute na tehnologiju izrade maltera ili na funkciju određenog maltera u nekoj strukturi.</s><s>Inkluzije mogu biti neorganske prirode kao što su krečne ili glinene (grudvice), kao i ostaci školjki, i organske, kao što su čestice uglja, drveta, različita biljna vlakna i dr. (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 737).</s><s>Prisustvo inkluzija je posledica različitih faktora: tehnologije pripreme malterske smeše, namere da se poboljšaju svojstava maltera, različitih slučajnosti nastalih usled prisustva nečistoća ili prirode sirovina upotrebljenih u izradi maltera, kao i usled nepažnje tokom rada (Pachta et al. 2014: 851–852; Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 750; Станојловић 1992: 58; Nikolić, Rogić 2018: 43–45; Васић-Деримановић, Адамовић, Krečne inkluzije, poznate u literaturi kao lime lumps, predstavljaju grudvice koje se često mogu naći u istorijskim malterima.</s><s>U pitanju su bele ili bledožute grudvice, različitih oblika i dimenzija manjih od milimetra, ali i do 10 mm, a ponekad i veće.</s><s>Najčešće su homogene, mogu biti veoma kompaktne, ali i dosta porozne i/ili ispucale (Hughes et al. 2001: 359–360) (Slika 33; Slika 34; Slika 35).</s><s>Na osnovu analiza krečnih grudvica izdvojenih iz velikog broja uzoraka maltera različitih funkcija koji potiču iz spomenika datovanih od helenističkog perioda do ranog XX veka sa teritorije današnje Grčke, utvrđeno je da njihov sastav čini 80–90 % CaCO3 (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 748).</s><s>Karakteristika ovih inkluzija je da nakon prelaska CaO u CaCO3 preuzimaju ulogu agregata.</s><s>Njihovo prisustvo je često uzrok dobijanja previsokog sadržaja efektivnog veziva u malteru kod razdvajanja veziva od agregata postupkom rastvaranja u kiselini (Hughes, Leslie, Callebaut 2001: 359), o čemu će biti reči u odeljku o klasičnoj hemijskoj analizi (2.5 Hemijski sastav maltera, Klasična hemijska analiza Jan Elsen razlikuje tri tipa krečnih grudvica – nepečene i prepečene krečne grudvice i krečne grudvice „u užem smislu”.</s><s>Prema ovom autoru, nepečeni fragmenti mogu dati informaciju o vrsti krečnjaka korišćenog za proizvodnju kreča, a time i o Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije hidrauličnosti kreča.</s><s>Prepečeni odlomci su često delimično sinterovani komadi kreča, nastali kao posledica pečenja krečnjaka u tradicionalnim pećima u kojima postoje zone sa temperaturom dovoljnom za iniciranje sinterovanja kreča koji je slabo reaktivan, ali u malteru hidratiše i karbonizuje.</s><s>Mineraloške analize ovih fragmenata mogu dati podatke o maksimalnim temperaturama pečenja (Elsen 2006: 1420).</s><s>Grudvice „u užem smislu” često su zaobljene i porozne.</s><s>Uzrok njihovog nastanka pretpostavlja se preko napred navedene upotrebe živog kreča u izradi maltera metodom suvog gašenja, odnosno gašenja kreča uz minimalnu upotrebu vode, odnosno vlažnog agregata (Knöfel 1991; Hughes, Cuthbert, Bartos 1999; Callebaut, van Balen 2000 u Elsen 2006: 1421).</s><s>Neki autori su ostavili mogućnost da grudvice predstavljaju fragmente karbonatne skrame koja se formira na gašenom kreču tokom njegovog sazrevanja (Bruni, Cariati, Fermo et al. 1997 u Elsen 2006: 1421), međutim, ova pretpostavka se u poslednje vreme napušta Poslednjih nekoliko decenija, sa povećanim istraživanjima tradicionalne tehnologije spravljanja krečnih maltera upotrebom tzv. vrućeg postupka (eng. hot-mixing), odnosno gašenja živog kreča tokom mešanja sa agregatom (o čemu će biti reči Slika 33.</s><s>Krečne inkluzije u uzorku maltera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 34.</s><s>Krečne inkluzije u uzorku maltera, kompaktne i homogene, prisutni razmernici 1 mm (gore) i 2 mm (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 35.</s><s>Krečne inkluzije različitih veličina, oblika i homogenosti u jednom uzorku, prisutan razmernik 2 mm (gore); krečna inkluzija sa istaknutom pukotinom po sredini, prisutan razmernik 2 mm (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije kasnije) (Moropolou et al. 1996; Balksten 2007; Margalha et al. 2011; Válek, Mataš 2013; Henry 2018; Copsey 2019a; Copsey 2019b ; Copsey 2019c; Copsey 2019d; Köberle 2020; Pesce et al. 2021), dolazi se do pretpostavki da su upravo krečne grudvice u malterima najčešći dokaz upotrebe živog kreča prilikom pripreme maltera, a posebno posle pregleda istorijskih Copsey 2022: 200–201).</s><s>Savremena laboratorijska istraživanja istorijskih maltera podržavaju pretpostavku upotrebe živog kreča i hot-mixing tehnologije kao razloga postojanja krečnih grudvica (Midtgaard, Brajer, Taube 2020; Seymour et al. 2023).</s><s>Što se tiče projekta MoDeCo2000, laboratorijski tehničari, ali i tradicionalni majstori pripremili su brojne mešavine maltera uz upotrebu živog kao i gašenog kreča u laboratoriji i na terenu.</s><s>Utvrđeno je da se krečne grudvice pojavljuju u malterima bez obzira na postupak pripreme.</s><s>Naredna istraživanja na ovu temu trebalo bi da obuhvate dublju analizu morfoloških i fizičkih svojstava ovih grudvica.</s> <s>U uzorcima istorijskih maltera nekada se mogu sresti i školjke ili njihovi ostaci poreklom iz upotrebljenog agregata, što može pružiti podatke o mestu njegove eksploatacije (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 744, 749–750) (Slika 36).</s><s>Relativno često se u uzorcima istorijskih maltera mogu pronaći ostaci ugljena (uglja) (Slika 37).</s><s>Ove čestice su zabeležene u 20 % ispitivanih uzoraka maltera svih epoha sa teritorije današnje Grčke.</s><s>Prilikom njihovog mikroskopskog ispitivanja pokazano je da su različitih oblika, od uglastog do okruglog, u rasponu od 0,5 cm do 2 cm, te da ih karakteriše jaka veza sa vezivom.</s><s>Na osnovu SEM-EDS analize utvrđeno je da je njihova struktura biljnog porekla, što je dovelo do pretpostavke da su verovatno bili izvor energije za pečenje krečnjaka, odnosno da u samom kreču predstavljaju nečistoće (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 747).</s> <s>Neki drugi autori (Callebaut et al. 1999 u Ngoma 2009: 14) prisustvo ovih organskih ostataka takođe posmatraju kao posledicu postupka proizvodnje kreča, prilikom čega su komadi ugljena umešani u kreč tokom pečenja.</s><s>Dalje, neki autori poreklo ovih organskih uklopaka tumače dvojako: ukoliko je njihova količina mala, smatraju da se radi o slučajnim ostacima Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 36.</s><s>Školjke u uzorku maltera, prisutan razmernik 2 mm (gore); vidljivo golim okom (dole – Arhiva Laboratorije za kamen i agregat) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 37.</s><s>Čestice ugljena (uglja), prisutan razmernik 2 mm Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije goriva iz peći, drvenih podloga na kojima se meša malter ili čak zidarskog alata, dok velike količine ugljena objašnjavaju kao nameru da se malteru dâ tamnija boja (Ingham 2010: 148).</s><s>Njihov procenat u uzorcima iz Grčke isuviše je mali (od 0,5 do 1 % količine veziva) da bi se posmatrale kao agregat dodat da olakša strukturu ili izmeni boju maltera (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 747).</s><s>Primeri maltera iz Engleske koji potiču iz XIX veka ukazuju nam na namernu upotrebu otpadnog materijala, to jest pepela drveta i pepela uglja, kao i klinkera iz opekarskih peći i šljake u malterima kao agregata.</s><s>Drobljeni i mleveni sa krečom, davali su maltere tamnijih boja i blagih hidrauličnih svojstava (Henry, Stewart 2011: 57).</s><s>U istorijskim malterima mogu se pronaći i neki drugi ostaci različitih dodataka biljnog i životinjskog porekla.</s><s>Na prostorima teritorije današnje Srbije, a prema iskustvu autorki ove monografije, to su najčešće bili biljni dodaci, pre svega slama i pleva, ređe mekinje žitarica i konoplja, dok od životinjskih ostataka srećemo životinjsku dlaku, vunu i dr. Javljaju se uglavnom u malterima za malterisanje (Slika 38; Slika 39).</s><s>Komadići slame u napred navedenim uzorcima maltera sa teritorije Grčke obično se sreću kao isečeni, maksimalne dužine od radi o blatnim ili čistim krečnim masama koje ne sadrže agregat (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 746).</s><s>U istorijskim malterima su, osim navedenih, pronalažena i različita druga biljna vlakna, dostupna na datoj lokaciji, kao što su kučina (lan, konoplja), vlakna tropskih drvenastih biljaka, juta i dr., dok se od vlakana životinjskog porekla, sreću najpre dlake goveda, ali i konja, magaraca i koza, retko i čoveka (suviše su slabe) (Henry, Stewart 2011: 64–65).</s><s>U veoma starim malterima organski ostaci su se s vremenom uglavnom dezintegrisali, tako da se često sreću samo tragovi njihovog postojanja, odnosno njihovi otisci u vezivu.</s> <s>Uloga navedenih organskih vlakana, kada su korišćeni namerno, bila je poboljšanje mehaničkih svojstava maltera, kao što su savojna čvrstoća, fleksibilnost, umanjenje sklonosti ka pucanju (Henry, Stewart 2011: 64), ali i otpornost na vremenske uslove.</s><s>Organska vlakna kroz koheziju sa matriksom premošćuju pukotine koje nastaju i sprečavaju kolaps Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 39.</s><s>Tragovi biljnih ostataka u uzorku maltera za malterisanje, prisutni razmernici 2 mm</s> <s>vidljivi golim okom samog materijala, a takođe često čine mrežu koja povećava koheziju između dva sloja maltera za malterisanje (Stefanidou, Papachristoforou, Kesikidou 2016: 423).</s><s>Važna okolnost kod upotrebe ove vrste dodataka jeste i njihova dostupnost na mestu primene, pa se njihovo prisustvo uglavnom povezuje sa mestom na kome se nalazi građevina čiji ih malteri sadrže (Stefanidou, Papayianni, Pachta 2012: 750).</s><s>Ostatke vlakana uglavnom srećemo u malterima za unutrašnje malterisanje zidova i plafona.</s><s>Kod spoljnog malterisanja bi njihova upotreba napravila putanju za lako uvođenje vlage u malter, pa su u ovim malterima vrlo retke, ali ih povremeno nalazimo u spoljnim malternim spojnicama.</s><s>Njihovo prisustvo je potvrđeno na mestima spojeva zidova i drvenih konstrukcija, kako bi se izbegle pukotine usled pomeranja Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije konstrukcije (Henry, Stewart 2011: 65).</s><s>Nalazi ovih vlakana tokom projekta MoDeCo2000 u malternim slojevima kod spoljnog malterisanja demantuju njihovo odsustvo u malterima ove funkcije, ali u nekim slučajevima mogu biti i indicija da su zidovi na kojima ih nalazimo možda originalno bili natkriveni ili bili deo unutrašnjih prostora.</s><s>Većina projektnih uzoraka maltera sa vlaknima potiče sa zidova koji su nekada nosili slikanu dekoraciju.</s><s>Iako tema projekta nisu bili dekorativni malteri dunavskog limesa (Rogić, Despotović, Milovanović 2008; Рогић 2014; Nikolić, Rogić, Milovanović 2015), pa stoga oni nisu ni uzorkovani, uzeto je nekoliko uzoraka donjih slojeva ovih maltera sa površina na kojima su samo oni bili i očuvani, dok gornji i kasnije bojeni sloj nisu sačuvani.</s><s>Oni su pripadali, prema ulaznim podacima, spoljnim površinama, ali sadrže tragove vlakana.</s><s>Dalje, kod zidova građevina istraženih na dunavskom limesu u Srbiji može se pretpostaviti da su spojnice često dodatno ispunjavane istovremeno sa malterisanjem, potpuno istim malterom (koji je sadržao vlakna), pa ni prisustvo vlakana u malternim spojnicama (Nikolić et al. 2016: 139–140) nije neobično u ispitanim uzorcima.</s><s>Boja.</s><s>Određivanje boje svakog pojedinačnog uzorka istorijskog materijala važno je radi utvrđivanja estetske kompatibilnosti kod pripremanja modela za konzervaciju (SRPS EN 17187: 2021).</s><s>Često korišćen način jeste onaj koji definiše boju ispitivanog uzorka prema boji standardnog uzorka datoj u odgovarajućim vodičima ili katalozima boja po određenom sistemu.</s><s>Najviše upotrebljavan u stručnoj i naučnoj praksi jeste Manselov sistem boja.</s><s>Drugi način određivanja boje je instrumentalno merenje, odnosno upotreba kolorimetra, a definisan je i u standardu namenjenom merenju boja poroznih neorganskih materijala u kulturnom nasleđu, kao što su kamen, Katalozi standardnih uzoraka boja prema Manselovom vizuelnom sistemu (Munsell Color Chart Books) pripremljeni su za više različitih materijala.</s><s>Tokom određivanja boja u okviru kompozicije istorijskog maltera upotrebljava se katalog za boje stena (Munsell Rock Color Chart), a s obzirom na prisustvo fragmenata opeke i drugih keramičkih proizvoda u malterima, značajan je i katalog za boje zemljišta (Munsell Soil Color Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Chart), koji se u arheologiji koristi i tokom pregleda keramičkih proizvoda (Gerharz, Lantermann, Spennemann 1988).</s><s>Manselov sistem boja smislio je i razvio američki umetnik i instruktor umetnosti A. H. Mansel (A. H. Munsell, 1858 – 1918) krajem XIX i početkom XX veka.</s><s>Istraživanja prethodnih naučnika koja su se bavila percepcijom boja, među kojima je i tema tri jednostavna svojstva boje koje direktno utvrđujemo okom, on je praktično iskoristio kroz njihovu vizualizaciju, tako što je ih ilustrovao u serijama standardnih kolornih tabli.</s><s>U pitanju su sledeća svojstva: 27, 32).</s><s>Ova svojstva su definisana standardom (SRPS EN 15886: 2016) na sledeći način:</s> <s>vidljivi golim okom hroma (chroma), kao „zasićenost boje pigmentom” i „osobina boje koja se koristi da ukaže na stepen njenog odstupanja od sive boje iste čistoće tona”; svetlina (value), kao „osobina kojom se opažena boja prosuđuje kako bi bila ekvivalentna nekoj od serije sivih ton (hue), kao „osobina vizuelne percepcije prema kojoj zona izgleda slično jednoj od boja, crvenoj, žutoj, zelenoj i plavoj, ili kombinaciji odgovarajućih parova ovih boja posmatranih u zatvorenom prstenu”.</s> <s>Manselov sistem razlikuje pet glavnih tonova (hue): crvenu između njih: crvenoljubičastu (RP), ljubičastoplavu (PB), plavozelenu (BG), zelenožutu (GY) i žutocrvenu (YR).</s><s>Svaki od navedenih deset tonova ima po deset koraka koji se označavaju brojevima, pa sistem prepoznaje ukupno 100 tonova.</s><s>Svetlina (value), odnosno stepen svetlosti ili zatamnjenosti u odnosu na neutralnu skalu sive, kreće se u granicama od teoretski apsolutno crne (oznaka 0) do teoretski apsolutno bele (oznaka 10).</s><s>Hroma (ili zasićenost) (chroma) čistoća je boje, odnosno stepen zasićenosti boje, od neutralno sive (oznaka 0) do najživlje, tj. „čiste” boje (oznaka je uglavnom 14, nekada i preko 20, a fluorescentne boje idu i do 30, pa tačno određen kraj skale ne postoji) (Munsell Color Company, Inc. 1970; Munsell 2022).</s><s>U skladu sa navedenim, na primer, odrednica boje jednog istoIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije rijskog maltera istraženog tokom projekta MoDeCo2000, odnosno 10YR 8/2 Very Pale Orange, znači da ona ima sledeće Very Pale Orange (Slika 40).</s><s>Važno je i napomenuti da se razlikuju odrednice boje za mokar i suv uzorak, pa na primer kod stena vlažni uzorci uglavnom imaju smanjenu svetlinu, ali im se hroma ne menja (Munsell Color 2009).</s><s>S obzirom na subjektivnost određivanja boje poređenjem sa katalogom, istraživači ispituju modele unapređivanja procesa prema Manselovom sistemu kroz upotrebu elektronskih uređaja i različitih softvera Što se tiče kolorimetrije, kako navodi standard (SRPS EN 15886: 2016), određivanje boje površine se instrumentalno vrši kvantifikacijom boje izraženom numerički prema trihromatskom sistemu koji je definisala Međunarodna komisija za osvetljenje (International Commission on Illumination – CIE), odnosno CIE L*a*b* sistemu (Slika 41).</s><s>Ovaj sistem predstavlja prostor boja u kome je svaka boja vidljivog opsega prikazana trima koordinatama.</s><s>Kao koordinate, ovim standardom su definisane:</s> <s>Slika 40.</s><s>Munsell Rock Colour Chart, primer stranice kataloga uz uzorak maltera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 42.</s><s>Kolorimetrijsko ispitivanje boje uzorka maltera Prema navedenom standardu, za merenje boje se uglavnom koriste tristimulus kolorimetri ili spektrofotometri za merenje reflektanse.</s><s>Merenje se obavlja na uzorcima dovoljno velikim da prelaze granice merne zone instrumenta.</s><s>Površina za ispitivanje mora reprezentovati boju uzorka, biti poravnata po potrebi i očišćena.</s><s>Kako bi se obezbedila prosečna vrednost, merenje se obavlja na, ukoliko je moguće, najmanje pet mernih pozicija.</s><s>Prečnik merne oblasti mora odgovarati vrsti ispitivanog materijala i veličini uzorka, pa je za ispitivanje heterogenih površina potrebno vršiti merenje na što većim oblastima Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 2.3 MINERALOŠKO-PETROGRAFSKI</s> <s>Metode mineraloških ispitivanja materijala su brojne, ali se one najčešće primenjivane mogu podeliti u četiri osnovne grupe: optičke i rendgenske metode, te metode elektronske mikroskopije i spektroskopske metode (Erić 2019: 1–2).</s><s>Najznačajniji rezultati ispitivanja dobijaju se kombinovanjem ovih metoda.</s> <s>Petrografska ispitivanja su veoma važna jer se jedino njima, u odnosu na sve druge analitičke tehnike, može izvršiti adekvatno razlikovanje očuvanog originalnog od degradiranog materijala, a mogu se dobiti i podaci o mikrostrukturi maltera (Henry, Stewart 2011: 208).</s><s>Kompleksnost ovih ispitivanja zavisi od informacije koju želimo da dobijemo.</s><s>Prvi i osnovni korak je pregled strukture na terenu, koji nekada može biti i dovoljan za dobijanje željenih informacija.</s><s>Drugi korak daje dodatne, nešto složenije informacije koje dobijamo u laboratoriji pomoću ručne lupe, optičkog mikroskopa i jednostavnih testova fizičkih svojstava.</s><s>Međutim, identifikacija nekih minerala i sitnozrnih materijala traži detaljniju pripremu uzorka kako bi se upotrebila sofisticiranija oprema kao što su petrografski polarizacioni mikroskop, skenirajući elektronski mikroskop sa energetsko-disperzivnim spektrometrom (SEM-EDS) i rendgenski difraktometar (XRD).</s><s>U slučaju potrebe za dodatnim kvantitativnim informacijama, uključuju se kvantitativne ili modalne analize, od određivanja granulometrije agregata do dobijanja složenih slika pomoću specijalnih softvera, a uzorke možemo i forenzički ispitivati (lom ili oštećenje, prisustvo određenih hemijskih primesa), uz upotrebu specijalizovane Polarizaciona svetlosna mikroskopija (PLM – polarised light microscopy)</s> <s>Polarizaciona svetlosna mikroskopija, odnosno optička mikroskopija uz upotrebu propuštene polarizovane svetlosti (SRPS EN 17187: 2021) predstavlja osnovnu metodu kojom se preko optičkih karakteristika vrši identifikacija minerala Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije (Erić 2019: 3).</s><s>Predložene metodologije karakterizacije maltera ovu metodu predstavljaju kao prvi korak u identifikaciji korišćenog agregata, različitih mineralnih dodataka, tipa veziva i čestica povezanih sa njim, u opisivanju strukture pora Predmetna metoda je zasnovana na tome da svaki mineral ima svoje specifične optičke karakteristike u polarizacionom mikroskopu, po kojima se razlikuje od drugih minerala.</s><s>Tako se minerali u nekom petrografskom preparatu mogu kvalitativno i semikvantitativno identifikovati pomoću polarizacionog mikroskopa (Erić 2019: 4).</s> <s>Mineralogija agregata maltera odražava njegovo geološko poreklo i može dati dragocene informacije o izvoru korišćenih materijala.</s><s>Identifikacija minerala, ali i prikupljanje drugih zapažanja u istraživanju istorijskih maltera, vrše se na isti način kao i ispitivanja koja se koriste u standardnim petrografskim metodama prilikom geoloških ispitivanja (Elsen 2008: 1418).</s><s>Petrografsko ispitivanje maltera upotrebom polarizacione mikroskopije vrši se ispitivanjem petrografskih preparata u skladu sa standardom za prirodni kamen (SRPS EN 12407: 2019).</s><s>Kvalitativna analiza se koristi kako bi se utvrdili prisustvo i opšti prostorni raspored neke materije u uzorku, dok se kvantitativnom analizom mere količina materije i njen specifičan prostorni raspored u uzorku (Echlin Prvi petrografski preparat je pripremio ser Henri Klifton unapređenja mikroskopa iz XVI veka, izuma prizmi za dobijanje polarizovane svetlosti 1828. godine, kao i nešto ranijeg razvoja preparata minerala i čvrstih supstanci za koje su zaslužni drugi istraživači.</s><s>Prvi petrografski mikroskop koji je koristio polarizovanu svetlost izložio je Dž.</s><s>L. Smit (J. L. Smith, 1818–1883) na Velikoj izložbi 1857. godine.</s><s>Njegova prva primena u ispitivanju cementnih klinkera se obično prigodine.</s><s>Međutim, tek nakon dostupnosti komercijalno proizvedenih epoksidnih smola od 1946. godine izrada preparata maltera i betona je postala praktična, a proces izrade preparata za ispitivanje betona na petrografskom polarizacionom Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije mikroskopu postao je rutinski tek tokom šezdesetih godina Petrografski preparat je prema standardu (SRPS EN 12407: 2019) fragment materijala (kamen, malter, keramika, beton i sl.) debljine oko 30 µm.</s><s>Pripremljen je tako da kroz njega prolazi svetlost, i to tako da svi minerali posmatrani kroz polarizacioni mikroskop pokazuju svoje karakteristične osobine (na primer: reljef, boje polihroizma, interferentne boje i dr.).</s><s>Priprema preparata je proces koji zahteva mnogo pažnje (Slika 43).</s><s>Postupak prema standardu, ali i iskustvu Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS, započinje tako što se od komada maltera dijamantskom testerom odseče impregnira u rastvoru šelaka (prirodne smole) u alkoholu.</s><s>Nakon toga se zagrejanim termostabilnim lepkom uzorak lepi na staklenu pločicu, tzv. predmetno staklo, uglavnom veličine 28 mm × 48 mm × 1,8 mm.</s><s>Kod maltera sa krupnozrnijim agregatom predmetna stakla mogu biti i veća (na primer 75 mm × 50 mm) ili se može napraviti nekoliko preparata uobičajenih dimenzija.</s><s>Debljina ovako pripremljenog komada maltera smanjuje se postupkom brušenja i poliranjem na staklenoj ploči pomoću abrazivnih materijala različitih finoća, sve dok se ne dobije željena debljina.</s><s>Sve vreme se debljina uzorka proverava, pri čemu se kontrolišu polarizacione boje odabranog referentnog minerala.</s><s>Konačno, završeni preparat u kome su postignute propisane boje pokriva se drugom staklenom pločicom, tzv. pokrovnim staklom, veličine 24 mm × 32 mm, koja se lepi kanada balzamom, prirodnom smolom stalnog indeksa prelamanja n č1,54 (1,537 ± 0,003).</s><s>Nakon pripreme preparata vrši se njihovo ispitivanje pod mikroskopom (Slika 44; Slika 45).</s><s>Standard za karakterizaciju maltera u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021) navodi da ispitivanje petrografskih preparata maltera može da pruži informacije o: kontaktu između slojeva; zapreminskom odnosu vezivo–agregat; prirodi veziva; prisustvu zrna veziva koje nije reagovalo, zaostalih zrna klinkera ili drugih elemenata (šljake, itd.); prirodi agregata; veličini i rasporedu zrna agregata; karakteristikama makropora (veličina, geometrija); prisustvu mikrofraktura (gubitak materijala); Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 43.</s><s>Sečenje uzorka za pripremu petrografskog preparata (gore levo); brusna ploča (gore desno); uzorak maltera zalepljen za predmetno staklo i pripremljen za brušenje (sredina); izbrušen uzorak – pripremljen preparat Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije prisustvu dodataka/primesa; novoformiranim produktima.</s><s>Ispitivanje često omogućava i zaključke o vrsti i načinu primene tehnologije za izradu istorijskih maltera, pa na osnovu strukture vazdušnih šupljina saznajemo o načinu mešanja maltera, preko teksturnih i kompozicionih karakteristika upoznajemo tehnologiju proizvodnje kreča i maltera i dr. Prednost polarizacione mikroskopije su jednostavnost i brzina, a nedostaci su nemogućnost kvantitativnog određivanja prisustva mineralnih faza i dobijanja podataka o hemijskom sastavu, kao i njena destruktivna priroda (Erić Slika 44.</s><s>Polarizacioni mikroskop za ispitivanje petrografskih preparata maltera (levo) i stereomikroskop (desno) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 45.</s><s>Mikrofotografije petrografskog preparata maltera (snimak: prof. dr Kristina Šarić)</s> <s>Počeci skenirajuće elektronske mikroskopije tokom tridesetih i četrdesetih godina XX veka doneli su izuzetan napredak u istraživanjima mikrostrukture, sastava i osobina materijala u konsolidovanom obliku.</s><s>Prve slike skenirajućim elektronskim mikroskopom površina ovih materijala napravio je M. Nol (M. Knoll, 1997) 1938. godine upostavio je osnovne principe ove mikro1982) sa timom pravi skenirajući elektronski mikroskop (SEM), koji u poređenju sa već postojećim transmisionim elektronskim mikroskopom (TEM) nije bio zadovoljavajući u pogledu rezolucije.</s><s>Kembridžu 1948. godine gradi unapređen skenirajući elektronski mikroskop, koji nakon daljih unapređenja postaje komercijalno dostupan 1965. godine.</s><s>Od tada se tehnika konstantno razvija i napreduje (Stokes 2008).</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Transmisioni elektronski mikroskop (TEM) nudi izuzetno visoke rezolucije i uvećanja, ali se veoma retko koristi u ispitivanjima istorijskih maltera, pa dalje neće biti detaljnije prikazan (Poole, Sims 2016: 24–25).</s><s>Kombinacijom skenirajuće elektronske mikroskopije (SEM) sa mikroanalizama dobijenim zahvaljujući karakterističnom rendgenskom zračenju nastaju tehnike SEMuzorak koji se ispituje SEM tehnikom mora biti pažljivo pripremljen (Echlin 2009: 2).</s><s>Uzorci moraju biti čvrsti, ali i elektroprovodni – u suprotnom se moraju prekriti nekim provodnikom (Erić 2019: 10).</s><s>Ovo je upravo slučaj sa stenama, mineralima i građevinskim materijalima među kojima su krečni malteri, kao neorganski materijali koji su loši provodnici (Echlin 2009: 3; Goodhew, Humphreys, Slika 46.</s><s>Priprema uzorka za SEM-EDS analizu i postavka u uređaj Laboratorije za SEM Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Skenirajuća elektronska mikroskopija se koristi za posmatranje čestica čvrstih materijala u okviru od milimetarske do nanometarske skale, sa mogućnošću uvećanja do 300.000 puta (Erić 2019: 9).</s><s>Deo mikroskopa pod nazivom elektronski top daje snažan izvor elektrona kojima se bombarduje površina uzorka.</s><s>Emitovani elektroni u interakciji sa elektronima u uzorku proizvode: sekundarne elektrone, povratno rasute elektrone i rendgensko zračenje (Erić 2019: 10).</s><s>SEM kombinuje slike u visokoj rezoluciji sa velikom dubinskom oštrinom, zahvaljujući kratkim talasnim dužinama elektrona i njihovoj mogućnosti da budu fokusirani upotrebom elektrostatičkih i elektromagnetnih sočiva (Stokes 2008: 1).</s><s>Nastanak slike u mikroskopu se prilično razlikuje od istog procesa u optičkom mikroskopu, jer se slika stvara postepeno tokom skeniranja (Goodhew, Humphreys, Beanland 2001: 133) (Slika 47).</s><s>Slika 47.</s><s>SEM mikrosnimak svežeg preseka uzorka maltera (gore); poliranog uzorka maltera (dole levo) sa EDS spektrima mineralnih faza predmetnog poliranog uzorka (dole desno) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije SEM uređaj se može koristiti za utvrđivanje poroznosti usled mogućnosti dobijanja slika visoke rezolucije, snimajući različite veličine pora i njihovu tačnu geometriju (Stefanidou, Pavlidou 2018: 3).</s><s>Prednosti SEM metode jesu mogućnost određivanja karakteristika minerala koji se nalaze u okviru sitnozrnih agregata, kao i to što i kod nepoliranih uzoraka dobijamo slike izuzetne dubinske oštrine (Erić 2019: 11).</s><s>Uz spektrometar (EDS ili WDS), skenirajućom elektronskom mikroskopijom se mogu utvrditi mikrostrukturalne i morfometrijske karakteristike maltera, izvršiti kvantitativne elementalne analize i mapiranje elemenata (SRPS EN 17187: 2021).</s><s>Kod grubih površina uzoraka SEM-EDS uređajem se mogu analizirati veličine čestica, morfologija površine, kao i frakture, dok se na poliranim površinama može dobiti hemijski sastav prisutnih faza (Stutzman 2000: 60).</s> <s>Prvi eksperiment upotrebom difrakcije X-zraka izveden je 1912. godine.</s><s>Od tada XRD metoda neprestano napreduje, pa iako prvobitno primenjivana samo na kristalnim strukturama posmatranim kao idealnim, danas se koristi prilikom analize bilo kog materijala koji ima sposobnost difrakcije X-zraka Nakon mlevenja uzorka na čestice manje od 50 μm, i njegove dalje pripreme, uzorak se analizira u uređaju koji se naziva difraktometar (St John, Poole, Sims 2016: 33).</s><s>Osnovni delovi difraktometra su izvor zračenja, držač uzorka i detektor zraka.</s><s>Generisanje rendgenskih zraka u katodnoj cevi nastaje zagrevanjem volframskog vlakna (katoda) kako bi ono proizvelo elektrone; ubrzavanja elektrona ka metalnoj meti (anodi) koja postaje izvor rendgenskog zračenja (Kumar, Kumbhat 2018: 181).</s><s>Kada se snop generisanih rendgenskih zraka usmeri na uzorak, dolazi do difrakcije sa kristalnih rešetki prisutnih faza.</s><s>Difrakcija nastaje samo ako je zadovoljen Bragov zakon (ukoliko je fazna razlika jednaka celobrojnom umnošku talametar meri uglove pod kojima je došlo do difrakcije (Callister, Jr., Rethwisch 2018: 90).</s><s>Dijagram praha, odnosno difraktoIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 48.</s><s>Difraktogram uzorka maltera sa detektovanim mineralnim fazama</s> <s>Rendgenska difrakcija (XRD) gram sastoji se od niza pikova različitog intenziteta i položaja; svaka kristalna faza ima svoj karakteristični difraktogram, pa se poređenjem podataka difraktograma dostupnih u bazama, a koji se koriste kao standardi, identifikuju materijali tokom ispitivanja ovom tehnikom (Erić 2019: 6) (Slika 48).</s><s>Metodom rendgenske difrakcije (XRD – X-ray diffraction) direktno se identifikuju kristalne faze u analiziranom materijalu (Poole, Sims 2016: 33).</s><s>Najčešće se koristi za identifikaciju nepoznatih kristalnih materijala, kao što su minerali i neorganska jedinjenja.</s><s>Njen napredak je mnogo uticao na razvoj geoloških istraživanja, s obzirom na to da pruža informacije o strukturama, fazama, preovlađujućoj teksturi (orijentaciji kristala) i dr. (Bunaciu, Udriştioiu, Aboul-Enein 2015: 289–290, Prednosti metode su brza identifikacija nepoznatih minerala, uglavnom nedvosmisleno određivanje minerala, minimalna priprema uzorka i relativno jednostavna interpretacija podataka (Bunaciu, Udriştioiu, Aboul-Enein 2015: 290).</s><s>Njeni nedostaci se ogledaju u tome što bolje identifikuje minerale kod homogenih i jednofaznih materijala, što je za polikristalne materijale granica detekcije minerala oko 2 % njegovog prisustva u uzorku, kao i što može doći do preklapanja pikova (Bunaciu, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Udriştioiu, Aboul-Enein 2015: 290).</s><s>XRD metoda zahteva postojanje kristalne materije, odnosno njene dovoljne količine u ispitivanom uzorku, što nije uvek slučaj, a limitirana je i u slučaju postojanja amorfne materije (Erić 2019: 7).</s><s>Infracrvena spektroskopija sa Furijeovom transformaOtkriće da zračenje postoji izvan vidljivog spektra, zasluga je ser V. Heršela (Sir W. Herschel, 1738–1822), koji je nakon eksperimenta izvedenog 1800. godine došao do saznanja o infracrvenom zračenju (Barr 1961: 1).</s><s>Osnove savremene infracrvene spektroskopije sa Furijeovom transformacijom A. Michelson, 1852–1931) konstruisao interferometar (1881. godine), a zatim su nešto kasnije dobijene interferograme naučnici povezali sa matematičkom operacijom poznatom kao Furijeova transformacija (Perkins 1986: A5; Albert, Keppler Albert, Quack 2011: 967).</s><s>Malo primenjivana, ova tehnika je svoj uspon doživela tek više decenija kasnije uz razvoj digitalnih računara koji su mogli da izvedu operaciju brzo i ekonomično (Perkins 1986: A5).</s><s>Tako su komercijalni uređaji od osamdesetih godina XX veka doneli veliki proboj u primeni ove tehnike (Albert, Keppler Albert, Quack 2011: 967).</s><s>FTIR tehnika se zasniva na interakciji infracrvenog zračenja i ispitivanog uzorka materijala (Erić 2019: 17).</s><s>Skoro svako jedinjenje koje ima kovalentne veze, bilo organsko ili neorgansko, apsorbuje različite frekvencije elektromagentnog zračenja u infracrvenom opsegu elektromagnetnog spektra (Pavia, Lampman, Kriz 2001: 13).</s><s>Energija apsorbovana od strane molekula uzrokuje promene u njihovim vibracionim i rotacionim energetskim nivoima (Erić 2019: 17).</s><s>Drugim rečima, FTIR uređaj meri koliko infracrvenog zračenja apsorbuje uzorak u odnosu na talasnu dužinu zračenja, gde su apsorbovane dužine karakteristične za molekularnu strukturu uzorka (Poole, Sims 2016: 34).</s><s>Infracrveno zračenje se široko odnosi na deo elektromagnetnog spektra između vidljivog dela i mikrotalasa.</s><s>Najkorisniji deo za analizu hemičara jeste interval između 4000 i 400 cm-1.</s><s>Čak i najjednostavniji molekul daje veoma složeni Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije spektar i skoro je nemoguće da dva jedinjenja, osim u slučaju enantiomera3 daju potpuno isti IR spektar (Silverstein, WebInstrument koji određuje spektar apsorpcije kod jedinjenja zove se infracrveni spektrometar, odnosno spektrofotometar, čija se dva tipa uglavnom koriste u organskoj hemiji – disperzivni i instrument sa Furijeovom transformacijom (FT).</s><s>Oba daju skoro isti spektar za određeno jedinjenje, ali FT spektrometri obezbeđuju infracrveni spektar mnogo brže (Pavia, Lampman, Kriz 2001: 20).</s><s>U današnje vreme, disperzivni spektrometri, kao prvobitna varijanta IR spektrometara, koji su razlagali pojedinačne frekvencije koje emituje izvor svetlosti pomoću prizme kao disperzionog elementa, skoro da se više i ne koriste.</s><s>Kod modernijih FTIR spektrometara, ne vrši se razlaganje svetlosti, pa nema ni prizme.</s><s>Kod njih, polihromatska svetlost od izvora dolazi do polupropustljivog ogledala, a ono dalje polovinu zračenja propušta ka pokretnom, a drugu polovinu reflektuje na fiksno ogledalo.</s><s>Zraci se zatim reflektuju od ogledala, vraćaju na polupropustljivo ogledalo i usmeravaju dalje ka detektoru, tokom čega dolazi do njihove interferencije, koja zavisi od dužine pređenog puta.</s><s>Signal na detektoru se preko Furijeove transformacije prevodi iz prostornog u frekventni domen i kao rezultat dobijamo spektar koji predstavlja zavisnost intenziteta zračenja od frekvencije (Jović 2021: U mineralogiji se IR tehnikom vrši identifikacija mineralnih faza i kvantitativno određivanje faznog sastava (Erić 2019: 17).</s><s>Ovom tehnikom se mogu identifikovati organske i neorganske supstance u sva tri agregatna oblika (Hromiš 2015: 42).</s><s>Za ove potrebe se može vršiti i upotreba gasne hromatografije (Henry, Kod FTIR tehnike konverzija podataka iz analognog u digitalni oblik omogućava kasniju jednostavnu manipulaciju podacima, rezultati više snimanja se kombinuju, a mogu se dobiti izuzetni spektri i kod analize veoma malih uzoraka (Silverstein, Webster, Kiemle 2005: 79).</s> <s>Spektroskopske tehnike molekularne analize (ili određivanja molekularnog sastava) zasnovane su na procesima apsorpcije infracrvenog zračenja i Ramanovog rasejanja.</s><s>Donose nam podatke o hemijskim strukturama i fizičkim formama, identifikaciju supstanci iz karakterističnog spektra, i određuju kvantitativno ili semikvantitativno količinu supstance u uzorku.</s><s>Njima se mogu ispitati čvrsta tela, tečnosti ili gasovi, kao hladni ili vrući, kao celi uzorci, mikroskopske čestice, ili samo njihovi površinski slojevi (Smyth, Dent 2005: 1).</s><s>Godine 1923.</s><s>A. Smekal (A. Smekal, 1895–1959) teorijski je postavio fenomen – efekat neelastičnog rasejavanja svetlosti po materiji (Smyth, Dent 2005: 2).</s><s>Eksperimentalna potvrda je sprovedena na kristalima 1928. godine, a odmah zatim i S. Krishnan, 1898–1961), koji su za svoj naučni doprinos 1930. godine dobili Nobelovu nagradu iz fizike (Лазаревић 2019: 15).</s><s>Eksperiment je izveden uz upotrebu fokusirane sunčeve svetlosti i filtera i bio je zasnovan na vizuelnom osmatranju promena boja u rasejanoj svetlosti.</s><s>Tek šezdesetih godina XX veka, nakon razvoja komercijalnih lasera – izvora monohroSlika 49.</s><s>FTIR spektar četiri uzorka maltera sa karakterističnim trakama mineralnih faza (Ilić et al. u pripremi) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije matske svetlosti sa kontinualnim režimom rada, upotreba tehnike se izuzetno povećava (Gardiner 1989: 1–2).</s><s>Kada foton vidljive svetlosti, suviše male energije da pobudi elektronski prelaz, reaguje sa molekulom, može biti rasejan na tri načina: elastično – uz očuvanje svoje energije, i neelastično – predavanjem energije molekulu ili oduzimanjem energije od molekula (Gardiner 1989: 2).</s><s>Kroz analizu neelastične komponente svetlosti saznajemo vibracionu strukturu materijala, a daljom interpretacijom vibracionih spektara identifikujemo strukturu i dobijamo podatke o osobinama ispitivanog materijala (Lazarević 2019: 15).</s><s>Tipičan ramanski spektrometar se sastoji od izvora zračenja – lasera, filtera koji propušta rasejano zračenje, difrakcione rešetke, detektora za beleženje signala i njegov prenos na računar, gde se dalje dekodira (Erić 2019: Upotrebom ramanske spektroskopije možemo identifikovati faze i analizirati strukturu materijala (Erić 2019: 18).</s><s>Njom se mogu ispitivati neorganski materijali kao i oni koji sadrže organske komponente, a predstavlja jednu od retkih tehnika koja identifikuje i elemente i molekule (Smyth, Dent 2005: 135).</s><s>U oblasti umetnosti i arheologije, ramanska spektroskopija je važna, jer se može vršiti na mikrouzorcima, ili čak na samim objektima bez uzorkovanja (u zavisnosti od vrste instrumenta koji se koristi).</s><s>Identifikuje vrste neorganskih materijala, njihove fizičke forme, upotrebu boja, pigmenata, smola i može pomoći prilikom hronološkog određivanja, odnosno starosti uzorka, razlikovanja originala od restauracije ili kopije i dr. (Smyth, Dent 2005: 143).</s><s>Ramanska spektroskopija je veoma brza tehnika i nema destrukcije uzorka.</s><s>Njen nedostatak je, kao i kod IR ispitivanja, otežana identifikacija heterogenih sistema (Erić 2019: 19).</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 50.</s><s>Snimanje uzorka maltera ramanskim spektrometrom i spektar uzorka sa karakterističnom trakom mineralnih faza Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 2.4 FIZIČKA I MEHANIČKA SVOJSTVA</s> <s>Podaci dobijeni na osnovu ispitivanja fizičkih i mehaničkih svojstava istorijskih maltera važni su prilikom pripreme maltera za konzervaciju, jer su upravo ona među najvažnijim kod provere međusobne kompatibilnosti istorijskih i novopripremljenih maltera.</s> <s>Ograničenje većine analiza fizičkih i mehaničkih svojstava materijala je u tome da je, uglavnom, potrebna prilično velika količina uzorka, što nije uvek moguće u slučaju onih istorijskih.</s><s>Zapravo, gotovo je nemoguće dobiti uzorak istorijskog maltera koji bi po veličini bio blizak standardnom uzorku za ispitivanje čvrstoće na pritisak ili savijanje pripremljenom u laboratoriji (SRPS EN 1015-11: 2019).</s><s>Ovo se posebno odnosi na ispitivanje čvrstoće maltera na savijanje za koje je prema standardu potreban uzorak koji čine tri prizme dimenzija 160 mm × 40 mm × 40 mm.</s><s>Zbog varijabilnosti samog materijala, nepravilnosti uzoraka ili njihovog opšteg stanja, ponekad se može dovesti u pitanje i sam smisao dobijenih vrednosti (Válek, Veiga 2005: 365–366).</s><s>Standard za karakterizaciju maltera koji se koriste u kulturnom nasleđu poručuje da u slučaju ispitivanja mehaničkih svojstava uzoraka za koje možemo pripremiti manje od tri tela za ispitivanje i/ili tela koja nemaju napred navedene standardne dimenzije (SRPS EN 1015-11: 2019), ili se uzorci ispituju nekim alternativnim metodama, podaci dobijeni prilikom ispitivanja mogu se uzeti samo kao okvirni pokazatelji svojstava, ali ne i kao apsolutne vrednosti (SRPS U fizičko-mehaničke osobine koje se ispituju kod istorijskih maltera, kao i kod malternih mešavina pripremljenih za konzervaciju, spadaju, između ostalih: zapreminska masa, poroznost, kapilarno upijanje vode, čvrstoća na pritisak i savijanje, kao i adhezija za podlogu.</s><s>Usled napred navedenih razloga, retko se dešava da se sve ove osobine mogu ispitati kod jednog uzorka.</s> <s>Standard za ispitivanje zapreminske mase materijala razlikuje prividnu i stvarnu zapreminsku masu.</s><s>Prividna zapreminska masa predstavlja odnos između mase suvog uzorka i njegove prividne zapremine koja uključuje zapreminu čestica, zapreminu šupljina i zapreminu unutrašnjih pora.</s><s>Stvarna zapreminska masa (zapreminska masa bez pora i šupljina) predstavlja odnos između mase suvog uzorka i zapremine njegovog čvrstog dela (SRPS EN 1936:2009).</s> <s>Za određivanje stvarne zapreminske mase neophodno je da uzorci budu sprašeni, dok bi uzorci za ispitivanje prividne zapreminske mase trebalo da imaju oblik valjka, kocke ili prizme, koji se dobijaju sečenjem dijamantskom testerom ili jezgrovanjem.</s><s>Zahtevana prividna zapremina uzoraka koji se testiraju trebalo bi da bude najmanje 60 ml (SRPS EN 1936:2009).</s><s>Kako kod istorijskih materijala ove uslove najčešće nije moguće ispuniti, ispitivanja prividne zapreminske mase se obavljaju i na uzorcima nepravilnog oblika i značajno manje prividne zapremine.</s> <s>Prividna zapremina se može odrediti na dva načina.</s><s>Prvi način podrazumeva uklanjanje vazduha iz uzorka i njegovo potapanje u vodu.</s><s>Naime, nakon merenja mase uzorka osušenog do konstantne mase, on se stavlja u sud za evakuaciju vazduha (Slika 51) u kome se postepeno smanjuje pritisak.</s><s>Nakon uklanjanja vazduha iz otvorenih pora u sud se lagano dovodi demineralizovana voda.</s><s>Uzorak se potpuno potapa, u vodi odležava ne manje od 15 min., a zatim se pritisak vraća na atmosferski i uzorak ponovo ostavlja u vodi 24 (±2) h. Uzorku se zatim meri masa kada je zasićen vodom i masa kada je pod vodom.</s><s>Količnik razlike prve i druge vrednosti i gustine vode daje vrednost prividne zapremine uzorka.</s><s>Drugi, alternativni način dobijanja prividne zapremine uzorka podrazumeva jednostavnu geometrijsku operaciju merenja njegovih dimenzija Kada podelimo vrednosti mase suvog uzorka i prividne zapremine, dobijamo prividnu zapreminsku masu.</s><s>Jedinica prividne zapreminske mase je kg/m³ (SRPS EN 1936: 2009).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Za određivanje stvarne zapreminske mase mogu se koristiti dve metode, metoda sa piknometrom i metoda sa Le Šateljeovim (H. L. Le Chatelier, 1850–1936) volumenometrom.</s><s>Obe metode zahtevaju sprašivanje uzorka na veličinu zrna manju od 63 µm, a zatim ispitivanje ovako pripremljenog uzorka pomoću piknometra, odnosno Le Šateljeovog volumenometra i dejonizovane vode, koja se uvodi u jedan ili drugi, da bi im se potom postepeno dodao sprašeni uzorak (Slika 51).</s><s>Metoda sa piknometrom zahteva i korišćenje vakuuma, kojim se postiže potpuna eliminacija mehurića vazduha, nakon čega se piknometar ostavlja da se uzorak istaloži dok voda iznad njega ne ostane čista.</s><s>Metoda sa Le Šateljeovim volumenometrom je manje precizna, i zahteva samo očitavanje zapremine tečnosti koju je istisnula masa izdrobljenog uzorka.</s><s>Stvarna zapreminska masa se izračunava kao odnos mase suvog uzorka prema zapremini tečnosti koju je istisnuo, a uz pomoć odgovarajućih jednačina.</s><s>Jedinica stvarne zapreminske mase Slika 51.</s><s>Sud za evakuaciju vazduha (levo); dodavanje sprašenog uzorka u sud sa dejonizovanom vodom (desno) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Poroznost</s> <s>Poroznost istorijskog maltera je izuzetno važna, jer utiče na njegova mehanička svojstva, transport vlage/vode ili rastvora, trajnost i kompatibilnost sa zidanom strukturom kao celinom (Thomson et al. 2007: 77).</s><s>Na konačnu strukturu pora utiču međusobni odnos komponenata maltera, distribucija veličine zrna agregata, uslovi očvršćavanja, brzina hidratacije/karbonatizacije, podloga, kao i majstorski rad tokom primene maltera (Divya Rani, Rahul, Santhanam 2021: 1).</s><s>Poroznost u strukturi maltera obuhvata okrugle (ili približno okrugle) pore različitih veličina i izdužene pukotine.</s><s>Prema jednom od klasifikacionih sistema (Union of Pure and Applied Chemistry – IUPAC 1972) pore se prema veličini dele na mikropore, mezopore i makropore (Stefanidou 2010: 2572; Papayianni, Stefanidou 2001 u Stefanidou Najveći deo pora predstavljaju primarne kapilarne pore i one igraju veliku ulogu u propustljivosti maltera.</s><s>Ova poroznost se razvija u prvoj fazi tokom procesa sušenja i hidratacije maltera, a u drugoj fazi je pod uticajem procesa karbonatizacije i tokom vremena se može smanjiti.</s><s>Veličina primarnih kapilarnih pora varira u granicama od oko 0,1 μm do 100 μm i one se nalaze unutar veziva i na kontaktu agregat–vezivo.</s><s>Primarne pore veće od 100 μm, dimenzija do nekoliko milimetara, uglavnom su posledica zarobljenog ili uvučenog vazduha i nastaju tokom procesa mešanja maltera.</s><s>Mogu se naći na kontaktu sa agregatom ili unutar veziva, a u nekima od njih se razvijaju pukotine kroz koje izlazi vazduh ili tečnost.</s><s>Sekundarna poroznost nastaje kao posledica različitih pukotina i hemijskih promena nastalih usled delovanja okoline na malter.</s><s>Pore udružene sa pukotinama imaju veliki uticaj na čvrstoću i trajnost maltera (Thomson et al. 2007: 78–79; Stefanidou Poroznost i pore uzorka nekog poroznog materijala mogu se sagledati na osnovu vrednosti ukupne (apsolutne) poroznosti, raspodele veličine pora i specifične površine.</s><s>Ukupna poroznost je deo ukupne zapremine uzorka zauzet porama.</s><s>Deli se na otvorenu i zatvorenu poroznost.</s><s>Otvorene pore Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije su međusobno povezane, dok su suprotno njima, zatvorene pore međusobno nepovezane.</s><s>Veličine pora se mogu ispitati direktnim ili indirektnim metodama.</s><s>U direktne metode spadaju vizuelna procena, mikroskopija i analiza pomoću digitalne slike, dok indirektne metode obuhvataju potapanje, živinu porozimetriju, metodu adsorpcije/desorpcije azota (Thomson et al. 2007: 87–96, 100).</s><s>Položaj pora i veličina pora sagledani upotrebom mikroskopa povezuju poroznost sa stanjem samog maltera.</s><s>Skenirajuća elektronska mikroskopija može dati najpotpunije rezultate, uz napomenu da, kao i kod svake druge mikroskopske metode, u slučaju ispitivanja poliranih uzoraka može doći do oštećenja njihove mekane strukture tokom pripreme (Stefanidou 2010: 2577).</s><s>SEM kod oštećenih materijala pokazuje rastresitu mikrostukturu, baš kao što dokazuje uniformnu i gustu mikrostrukturu kod trajnih materijala (StefaMetoda imerzije, tj. metoda potapanja u vodu prethodno je opisana kod dobijanja prividne zapreminske mase, pa se vrednosti otvorene poroznosti izračunavaju upravo iz podataka dobijenih u sklopu ispitivanja zapreminske mase.</s><s>Zapremina otvorenih pora je količnik razlike mase zasićenog uzorka i mase suvog uzorka i gustine vode.</s><s>Otvorena poroznost predstavlja odnos zapremine otvorenih pora i prividne zapremiMetoda potapanja u vodu nije prikladna za ispitivanje maltera na bazi gline i maltera sa opekom, jer oni apsorbuju više vode, pa se preporučuje upo-treba organske tečnosti.</s><s>Takođe, kod maltera niskih vrednosti čvrstoća (<1 MPa) može doći do razaranja kada je apsorpcija pod vakuumom (Stefanidou 2010: 2573–2577).</s><s>Ukupna poroznost je odnos zapremine svih pora i prividne zapremine uzorka, izračunava se kada se od broja 1 oduzme količnik prividne i stvarne zapreminske mase i Metodom živine porozimetrije se određuju raspodela pora po veličini (Slika 52), poroznost, prividna i stvarna zapreminska masa, kao i specifična površina uzorka.</s><s>Izvođenje metode je veoma brzo, a njenom primenom se mogu odrediti pore između 500 μm i 3,5 nm, s tim što se uzorci moraju prethodno pripremiti tako da su im uklonjene eventualna apsorbovana voda ili Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije druga jedinjenja (Giesche 2006: 9–11).</s><s>Živa se pod visokim pritiscima utiskuje u pore uzorka zatvorenog u komori, pri čemu se meri njena zapremina, a na osnovu priraštaja pritiska i zapremine utisnute žive može se odrediti raspodela veličine pora.</s><s>Test je brz, traži mali uzorak i može se ponoviti.</s><s>Međutim, metoda može dati pogrešnu vrednost raspodele kada veliki prostori pora moraju biti ispunjeni živom kroz uske kanale koji ih povezuju, što nazivamo inkbottle-pore effect (Thomson et al. 2007: 93).</s><s>Metodom se meri najveći ulaz pore, ali ne i stvarni unutrašnji prečnik pore.</s><s>Ne može se koristiti za analizu zatvorenih pora, jer živa ne može ući u njih.</s><s>Najmanja veličina pore koja može biti ispunjena živom ograničena je maksimalnim pritiskom koji se može postići upotrebom instrumenta.</s><s>Uzorci koji su slabo vezani usled pritiska mogu biti sabijeni pre nego što živa prodre u pore, što može dovesti do greške u rezultatu.</s><s>Ovi problemi se rešavaju interpretacijom i ocenom uz upotrebu različitih softvera, međutim, usled pritiska se mogu desiti i različite strukturne promene kod visokoporoznih ili mekanih materijala (Giesche 2006: 9, 17), što se odnosi i na Slika 52.</s><s>Raspodela veličine pora uzorka istorijskog maltera određena metodom živine porozimetrije</s> <s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije krečne maltere nižih vrednosti čvrstoća (<2–2,5 MPa) (StefaMetoda adsorpcije/desorpcije azota daje podatke o otvorenoj poroznosti i raspodeli veličine pora.</s><s>Primena metode je ograničena kod ispitivanja poroznosti istorijskih maltera, jer su tokom vršenja metode mikropore i mezopore zasićene azotom, a najveći udeo u poroznosti ovih maltera čine pore većih dimenzija (Thomson et al. 2007: 93–94; Stefanidou 2010: 2575).</s><s>Pošto ispitivanje poroznosti može oštetiti krečne maltere i dati nedovoljno pouzdane rezultate, preporučuje se ispitivanje prirode i čvrstoće uzoraka pre odabira metode ispitivanja poroznosti, a odabir takođe mora biti u skladu sa obimom informacija koji želimo dobiti (Stefanidou 2010: 2577).</s><s>Takođe, složenost strukture pora istorijskih maltera otežava tumačenje dobijenih vrednosti poroznosti, s obzirom na to da se malter sastoji od poroznog veziva i agregata različitih poroznosti i drugačijih struktura pora (Thomson et al. 2007: 100).</s><s>Istraživanja poroznosti maltera mogu kombinovati postojeće metode sa drugim savremenim laboratorijskim tehnikama, pa kao međusobno komplementarne autori predlažu živinu porozimetriju i kompjuterizovanu mikrotomografiju (µCT) (Brunello et al. 2021).</s><s>Kompjuterizovanom tomografijom (CT) se inače, kao nedestruktivnom tehnikom, posmatra unutrašnjost, odnosno mikrostruktura materijala, što nije moguće izvesti tradicionalnim radiografskim metodama Kapilarno upijanje vode</s> <s>Ispitivanje kapilarnog upijanja vode kod istorijskih maltera predstavlja jednu od standardizovanih metoda ispitivanja materijala koje se koriste u kulturnom nasleđu.</s><s>Njome se određuju količina i stepen kapilarnog upijanja vode (kapilarne apsorpcije) preko dela površine uzorka koji se ispituje, a u kontaktu sa vodom koja difunduje kroz uzorak putem kapilarnih pora, odozdo nagore, ne poštujući zakone sile teže.</s><s>Namenjena je merenju kapilarnog upijanja vode kod poroznih neorganskih materijala koji se koriste za građenje i čine deo Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije kulturnog dobra, kao što su prirodni kamen, malter, opeka, gips Kako standard navodi, ispitivanje kapilarnog upijanja vode kod istorijskih maltera se sprovodi na uzorcima pravilnog oblika, na kockama ili valjcima, dimenzija najmanje 10 mm.</s><s>Broj i dimenzije uzoraka zavise od heterogenosti materijala.</s><s>Svaka serija mora da se sastoji od najmanje tri uzorka.</s><s>Kod anizotropije, svaka serija uzoraka se ispituje prema istovetnoj orijentaciji, ako takva postoji.</s><s>Kod heterogenih materijala, kakvi su uzorci maltera sa krupnozrnim agregatom, uzorci moraju biti najmanje tri, a poželjno pet puta veći od najkrupnijeg zrna u uzorku.</s><s>Na uzorku se prvo odredi površina za ispitivanje, poravna se, očisti ili opere i osuši.</s><s>Zatim se ispitni uzorak stavlja u sud sa vodom, u određenim vremenskim intervalima vadi iz vode, briše vlažnom krpom i meri mu se masa.</s><s>Vremenski intervali između merenja mase uzorka zavise od brzine upijanja vode, pri čemu se prva merenja obavljaju u vrlo kratkim intervalima.</s><s>Rezultati izvršenih merenja predstavljaju se grafički u funkciji kvadratnog korena vremena izraženog u sekundama.</s><s>Koeficijent kapilarnog upijanja vode dobija se kao nagib linearnog dela krive prema kvadratnom korenu vremena.</s><s>Dobijena kriva naziva se kriva kapilarnog upijanja vode (SRPS EN Čvrstoće pri pritisku i savijanju</s> <s>Ispitivanje čvrstoće na pritisak predstavlja razarajuću deformaciju tela izazvanu delovanjem dve sile koje teže da približe svoje dejstvo, a sama vrednost izražava maksimalnu kompresiju koju materijal može da izdrži pre loma (Bilbija, Matović 2009: 117).</s><s>U slučaju istorijskih maltera podaci o čvrstoći na pritisak se mogu dobiti direktno, odnosno ispitivanjem opitnih tela u presi, ili indirektno, upotrebom tehnike merenja otpornosti prema bušenju (tehnika DRMS).</s><s>Ostale indirektne metode su upotreba Mosove skale tvrdoće (za maltere na bazi portland cementa i hidratisanog vazdušnog kreča); Šmitovog čekića (sklerometra); Rusak sistema i dr. (Henry, SteIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Kao što je prethodno pomenuto, vrlo retko se dešava da se može sprovesti ispitivanje čvrstoće na savijanje istorijskih maltera.</s><s>Uzorci maltera su uglavnom dimenzija nedovoljnih za ovu vrstu ispitivanja.</s><s>Ipak, ono se može sprovesti kada za to postoje uslovi i biće opisano u poglavljima ispitivanja očvrslih maltera za konzervaciju, kada se za ovu vrstu ispitivanja mehaničkih karakteristika maltera pripremaju uzorci adekvatnih dimenzija izlivanjem u kalupe standardizovane za određenu vrstu ispitivanja.</s> <s>Ispitivanje opitnih tela na pritisak.</s><s>Ispitivanje uzoraka istorijskih maltera na pritisak se vrši prema modifikovanoj metodologiji definisanoj za prirodni kamen i opisanoj u standardu (SRPS EN 1926: 2010).</s><s>Sprovodi se na presama za ispitivanje čvrstoće na pritisak opitnih tela pripremljenih mašinom za sečenje (Slika 43).</s><s>Standard zahteva dimenzije primerene uzorcima od kamena, koje se u slučaju ispitivanja istorijskih maltera modifikuju u skladu sa dostupnom količinom materijala.</s><s>Opitna tela se suše na temperaturi 70 (± 5) °C do konstantne mase, zatim se čuvaju na temperaturi od 20 (± 5) °C do dostizanja termičke ravnoteže, nakon čega se u roku od 24 h testiraju.</s><s>Nakon merenja dimenzija uzorka (Slika 53), on se postavlja u presu (uzorak i ploče prese kojom se primenjuje sila moraju biti čisti) i ravnomerno opterećuje kontrolisanim prirastom sile sa obe strane opitnog tela, do njegovog loma, kada se registruje sila loma (F) (Slika 54).</s><s>Navedeni standard definiše prirast sile primeren ispitivanju kamena, ali se i ovde vrši prilagođavanje materijalu koji se ispituje, odnosno višestruko se smanjuje brzina prirasta sile.</s><s>Pritisna čvrstoća uzorka se izračunava kao količnik sile loma i površine preseka probnog tela i izražava u N/mm², odnosno MPa.</s><s>S obzirom na destruktivnu prirodu metode i veličine potrebnih uzoraka, uzorkovanje maltera u svrhu ispitivanja čvrstoće na pritisak uz upotrebu prese mora se izvesti vrlo pažljivo i samo sa onih mesta na istorijskoj građevini gde se to smatra opravdanim.</s><s>Kako je navedeni standard vezan za ispitivanje prirodnog kamena, propisan broj i veličinu opitnih tela za ispitivanje u slučaju ispitivanja maltera uglavnom nije moguće ispuniti.</s><s>Ukoliko je moguće, u cilju dobijanja validnih rezultata ispitivanja, prema iskustvu Laboratorije za kamen Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije i agregat Instituta IMS, dimenzije opitnog tela maltera ne bi uobičajenu veličinu zrna agregata u istorijskim malterima, ali se ispitivanja generalno mogu vršiti i na kockama manjih dimenzija u zavisnosti od konkretnog uzorka maltera (Slika 55).</s><s>Slika 53.</s><s>Pripremljena opitna tela istorijskog maltera (levo) i merenje njihovih dimenzija (desno)</s> <s>Slika 54.</s><s>Ispitivanje čvrstoće na pritisak istorijskog maltera u presi Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije Slika 55.</s><s>Opitna tela uzorka istorijskog maltera pre (gore) i nakon ispitivanja čvrstoće na pritisak (dole) u presi Navedeni problem nedovoljne veličine opitnog tela nastaje najpre kod ispitivanja maltera čiji uzorci, bez obzira na dostupnost uzorkovanja, ne mogu nikako imati standardne dimenzije, kao što su na primer malteri za zidanje između dve opeke, jer debljina spojnice često ne dostiže ni 30 mm.</s><s>Istraživači stoga razvijaju i nestandardne metode za ispitivanje čvrstoće na pritisak i savijanje uzoraka istorijskih maltera nepravilnih i veoma malih dimenzija pomoću izlivanja čvršćeg Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 100</s> <s>Zapreminska masa dopunskog maltera, odnosno onog cementnog kojim se dobijaju standardni oblik i dimenzije, a sam uzorak istorijskog maltera se koristi u obliku u kom je uzorkovan, bez sečenja.</s><s>Ovi rezultati mogu biti samo indikativni jer se ovakav uzorak ponaša kao kompozit istorijskog i dopunskog maltera veće čvrstoće od istorijskog maltera, odnosno predstavljaju pomoć u kombinaciji sa drugim testovima ispitivanja fizičko-mehaničkih svojstava istorijskih maltera (Válek, Veiga 2005), uz čiju se pomoć međusobno mogu uporediti čvrstoće dva uzorka.</s><s>S druge strane ova metoda je u prednosti u odnosu na standardnu, jer se svakim sečenjem istorijskih uzoraka utiče na njihovu strukturu i smanjuje im se čvrstoća (Drdácký, Slížková 2008: 21).</s><s>Generalno, rezultati koje dobijamo na osnovu ispitivanja uzoraka maltera na pritisak nisu značajni u smislu ocenjivanja njihovog stanja ili sigurnosti strukture u kojoj se nalaze, jer malter u presi nije izložen pritisku na isti način kao što je to slučaj u samoj građenoj strukturi, pa istraživači predlažu i druge metode ispitivanja, prilikom kojih se uzorci u laboratoriji izlažu uslovima sličnijim onim u građevini (triaksijalna kompresija) (Drdácký, Slížková 2008: 21).</s><s>Vrednosti čvrstoća na pritisak krečnih nehidrauličnih maltera su obično u granicama od 0,5 MPa do 3,0 MPa.</s><s>Ukoliko je za izradu maltera korišćen hidraulični kreč ili je nehidrauličnom kreču dodat neki materijal sa pucolanskim svojstvima, u zavisnosti od količine hidraulične komponente i njene reaktivnosti očekuje se da vrednost čvrstoće na pritisak ovih maltera bude uvek iznad 1,5 MPa (Válek, Veiga 2005: 365366).</s><s>Maksimalna vrednost čvrstoće na pritisak izmerena na uzorcima koji poseduju reaktivnu hidrauličnu komponentu u okviru projekta MoDeCo2000 bila je 15,70 MPa (Delić-Nikolić et al. u štampi), na jednom izuzetno očuvanom i kompaktnom uzorku (Slika 56).</s><s>Vrednost čvrstoće ispitanih uzoraka maltera za zidanje tokom projekta MoDeCo2000, ocenjenih kao nehidrauličnih, kreće se u napred navedenim granicama.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 101</s> <s>Sistem merenja otpornosti bušenju (eng. Drilling Resistance Measurement System, DRMS).</s><s>Primenom metode određivanja otpornosti bušenju na indirektan način se može odrediti čvrstoća maltera na pritisak.</s><s>Metoda je razvijena za potrebe ispitivanja kamena i drveta (Tiano et al. 2000: 137138; Theodoridou, Dagrain, Ioannou 2015; Pamplona et al. 2007), ali se sve više koristi za ispitivanje maltera (Costa, Magalhães, Roário Veiga 2012; Del Monte, Boschi, Vignoli 2020: 2; Nogueira et al. 2014).</s><s>Obuhvaćena je kroz preporuku organizacije RILEM za ispitivanje hidrauličnih cementnih maltera DRMS tehnika pripada mikroinvanzivnim tehnikama (Dumitrescu, Pesce, Ball 2017: 1), pouzdana je, osetljiva, brza i može se vršiti u laboratoriji, kao i na terenu (Pamplona et al. 2007: 668).</s><s>Ispitivanja se vrše uglavnom prenosivom bušilicom, pri čemu burgija tokom prodiranja nailazi na promene u materijalu, tako pružajući podatke o njegovim mehaničkim karakteristikama (Dumitrescu, Pesce, Ball 2017: 1) (Slika 57).</s><s>Princip metode se sastoji u merenju vremena, linearne sile, obrtnog momenta ili energije potrebne za postizanje željene dubine prodiranja burgije, uz konstantan pritisak i konstantnu brzinu rotacije (Pamplona et al. 2007: 667).</s><s>Kod savremenih prenosivih uređaja maksimalna dubina bušenja je 50 mm, prečnik burgije varira između 3 mm i 10 mm, brzina rotacije je u opsegu 20–1000 rpm (obrtaj/minut), brzina prodiranja 1–80 mm/min, dok je maksimalna dostignuta sila 100 N (Del Prema preporuci RILEM-a, merenje se vrši na deset nasumično odabranih tačaka na površini koja se ispituje, ali Slika 56.</s><s>Opitna tela kompaktnog istorijskog maltera visoke čvrstoće na pritisak pre ispitivanja u presi Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 102</s> <s>Zapreminska masa približno ravnomerno raspoređenih na njoj, uz pokušaj izbegavanja inkluzija, velikih zrna agregata ili drugih nereprezentativnih delova.</s><s>Ukoliko je potrebna veća preciznost ili je malter promenljivog kvaliteta, broj merenja mora biti veći.</s><s>Rezultat ispitivanja predstavlja srednja vrednost izvršenih merenja ukoliko se podaci koriste za određivanje varijacija u kvalitetu, prate promene tokom očvršćavanja ili ako se vrše testovi trajnosti na atmosferske uticaje.</s><s>Ako su potrebne apsolutne indikacije za vrednosti čvrstoće, onda se podaci moraju koriSlika 57.</s><s>Bušenje uzorka pomoću DRMS tehnike (gore levo i sredina – Arhiva Laboratorije za ispitivanje materijala u kulturnom nasleđu Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu); uzorak na kome se vide tri tačke – mesta bušenja (gore desno); dijagram profila sile sa podacima o prosečnoj, minimalnoj i maksimalnoj vrednosti sile dat za tri uzorka maltera u cilju njihovog poređenja (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 103</s> <s>Zapreminska masa govati uz upotrebu kalibracione krive (RILEM TC-177 2004: Od nedostataka DRMS tehnike treba napomenuti njenu zavisnost od oblika vrha burgije, habanja reznog alata, akumulacije prašine u rupi tokom bušenja, kao i to što se njom samo indirektno porede vrednosti otpornosti bušenjem sa vrednostima čvrstoće (Pamplona 2007: 668).</s><s>Postupci za što pouzdaniju procenu pritisne čvrstoće istorijskih maltera upotrebom ove metode teme su istraživanja više autora (Del Monte, Boschi, Vignoli 2020; Nogueira et al. 2014).</s><s>Kod heterogenih materijala kao što su malteri, način upotrebe ove tehnike ipak još uvek nije potpuno jasno uspostavljen, zbog nepravilnosti u dobijenim profilima bušenja (Del Monte, Boschi, Vignoli 2020: 2).</s><s>Posebna evaluacija se mora vršiti i zbog visokog sadržaja kvarca u malteru (Costa, Magalhães, do Rosário Veiga 2012: 414).</s><s>Tehnika se može koristiti za opseg vrednosti čvrstoće maltera od 1 MPa do 20 MPa, ali gubi tačnost na krajevima opsega.</s><s>Nije pogodna za maltere čija je debljina manja od dvostrukog prečnika burgije.</s><s>Takođe, smatra se nedovoljno pouzdanom za ispitivanje maltera koji sadrže značajan udeo zrna agregata krupnijih od 1 mm, posebno ukoliko su ta zrna većih tvrdoća, zbog njihove moguće blokade prilikom bušenja.</s><s>Još jedan problem sa upotrebom tehnike kod istorijskih maltera jeste da ona zbog njihovih degradiranih površina može dati lažne podatke, pa se podaci kao pouzdani mogu uzeti samo ako je testiran malter kroz veći deo svoje debljine (RILEM TC-177 Čvrstoća prianjanja – adhezija za podlogu Čvrstoća prianjanja maltera za podlogu je prema standardu za ispitivanje novih maltera za spoljašnje i unutrašnje malterisanje određena kao maksimalna sila zatezanja primenjena direktnim opterećenjem upravno na površinu maltera na podlozi (SRPS EN 1015-12: 2016).</s><s>Adhezija maltera za podlogu prema standardu predstavlja meru prionjivosti već očvrslog maltera na podlogu, koja može biti beton, opeka, kamen i dr. Ispitna metoda je poznata pod imenom pull-off ili metoda pečatnika.</s><s>Ona se u skladu sa pomenutim standardom može primeniti i Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 104</s> <s>105 kod ispitivanja adhezije istorijskih zidarskih maltera za ravnu podlogu koju mogu predstavljati opeka ili kameni blok.</s><s>Za ova ispitivanja je potrebno da kontaktna zona bude potpuno neoštećena, ali se zahteva i relativno veliki uzorak maltera i podloge, što se kod ispitivanja istorijskih maltera teško može postići.</s> <s>Postupak ispitivanja adhezije maltera za podlogu sprovodi se kroz nekoliko koraka, a prema navedenom standardu.</s><s>Prvo se sprovodi zasecanje maltera do podloge (odnosno do dubine od oko 2 mm unutar podloge), najčešće kružnom testerom prečnika 50 mm.</s><s>Na tako zasečen malter se lepi pečatnik epoksidnim lepkom sa inertnim puniocem da bi se dobio lepak dovoljne gustine u cilju sprečavanja penetracije epoksida kroz porozni sloj maltera, što bi moglo dati lažnu sliku o čvrstoći maltera.</s><s>Zatim se nakon očvršćavanja epoksidnog lepka primenom pull-off uređaja nanosi opterećenje zatezanjem upravno na ispitnu površinu, do prekida u nekom od ispitivanih materijala, malteru ili podlozi (Slika 58).</s> <s>Kod ovog ispitivanja je potrebno zabeležiti silu pri prekidu i vrstu prekida – loma, kako bi se na osnovu analiza rezultata moglo doći do više podataka o stanju maltera ili podloge.</s><s>Adhezija se izražava u jedinici sile po jedinici površine maltera koji se ispituje, to jest u N/mm2 ili MPa.</s><s>Metoda može biti primenjena i direktnim ispitivanjem na samoj građevini ukoliko za to postoje uslovi.</s> <s>Hemijska analiza istorijskih maltera je jedan od neophodnih koraka u identifikaciji njegovog sastava, koji u kombinaciji sa drugim metodama, pre svega mineraloško-petrografskim ispitivanjima, može dati veliki broj podataka o komponentama maltera i njihovom međusobnom odnosu.</s><s>Analize i tumačenje dobijenih rezultata zahtevaju stručne kvalifikacije i iskustvo onih koji ih sprovode (Middendorf et al. 2005b: 771).</s><s>U svrhu ispitivanja hemijskog sastava maltera najviše se koriste klasična hemijska analiza i instrumentalne tehnike: rendgensko-fluorescentna spektrometrija (XRF) i optičkoemisiona spektroskopija sa indukovano spregnutom plazmom Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 106</s> <s>(ICP-OES).</s><s>Kod svih se vrši kvalitativna i kvantitativna identifikacija glavnih elemenata i elemenata u tragovima kod uzorka, ali je kod instrumentalnih tehnika za kvantitativnu analizu neophodno korišćenje kalibracionih dijagrama koji nastaju na osnovu poređenja sa sertifikovanim referentnim materijalima i standardima (Mijatović 2021: 23–24).</s> <s>Klasična hemijska analiza (mokra hemija) Do perioda sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka karakterizacija istorijskih maltera je uglavnom vršena upotrebom klasične hemijske analize (tzv. mokre hemije, eng. wet chemical analysis), čije je rezultate bilo teško interpretirati bez dodatnih znanja o različitim komponentama maltera.</s><s>Nakon toga je proces ispitivanja istorijskih maltera okrenut ka optičkoj mikroskopiji i XRD metodi, odnosno mineraloško-petrografskim analizama kao prvim koracima u identifikaciji komponenata (posebno određivanju prirode agregata i veziva, usled čega se može dalje preporučiti metoda njihovog međusobnog razdvajanja), posle kojih se pristupalo hemijskim analizama (Elsen 2008: 1417; Middendorf et al. 2005b: 772).</s><s>Podrazumeva se da hemičari znanjem i iskustvom mogu dati smernice mineralogu i petrografu tokom interpretacije rezultata, odnosno da bi ovaj proces trebalo uvek vršiti uz međusobnu saradnju različitih struka koje se bave ispitivanjem materijala.</s><s>Klasična hemijska analiza se sve ređe koristi za kvantitativnu analizu materijala, usled trajanja, potrebe za brojnim reagensima i hemikalijama, kao i toga da se elementi moraju nezavisno odrediti, pa se češće koriste instrumentalne tehnike.</s><s>Međutim, kod selektivnog rastvaranja i ekstrakcije uzoraka različitim rastvaračima ona je i dalje nezamenjiva u ispitivanju materijala (Slika 59), što je upravo ono što je potrebno prilikom razdvajanja veziva i agregata u malterima, čime se ove komponente pripremaju za dalje individualno analiziranje instrumentalnim tehnikama.</s><s>Važan rezultat klasične hemijske analize je procena odnosa vezivo–agregat, koji, međutim, može biti „kompromitovan” prirodom agregata, odnosno nemogućnošću njegovog adekvatnog odvajanja od veziva (CaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 107</s> <s>Naime, odvajanje veziva od agregata i određivanje njegovog hemijskog sastava zavisi od rastvorljivosti veziva u kiselinama.</s><s>Princip se zasniva na tome da se karbonatne komponente iz maltera mogu rastvoriti razblaženim kiselinama (npr. HCl), u kontrolisanim temperaturnim uslovima, dok silikatni deo uzorka ostaje nerastvoran, ali samo u slučaju kada je agregat isključivo silikatnog sastava (Middendorf et al. 2005b: 772–774).</s><s>Malter se nakon sušenja i merenja mase usitnjava, a zatim drobi na fragmente maksimalnih dimenzija 2–3 mm.</s><s>Razblažena HCl se dodaje dok se ne završi reakcija, a zatim se uzorak filtrira, suši i meri mu se masa.</s><s>Nakon poređenja sa početnom masom računa se odnos veziva i agregata (Odgers, Ukoliko je za pripremu krečnog maltera korišćen agregat rastvorljiv u kiselini, odnosno karbonatni agregat, razdvajanje se ne može vršiti na prethodno opisan način, jer će HCl rastvoriti vezivo, ali i agregat.</s><s>Razdvajanje veziva od agregata u tom slučaju može se vršiti mehaničkim putem, kada se uzorak drobi ručno u avanu, uz oprez kako se ne bi usitnio agregat i bio greškom dalje posmatran kao frakcija veziva.</s><s>Naime, Slika 59.</s><s>Izgled hemijske laboratorije za vršenje klasičnih hemijskih analiza Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 108</s> <s>2.5 HEMIJSKI SASTAV MALTERA nakon drobljenja maltera, njegovim prosejavanjem kroz niz sita dobija se najsitnija frakcija, koja se dalje hemijski analizira kao vezivo pomoću neke od tehnika.</s><s>Ono što prođe kroz 63 µm sito smatra se da je obogaćenije vezivom, dok je ono što ostaje obogaćenije agregatom (Slika 60).</s> <s>Osim ove metode, a nakon mehaničkog čišćenja, uzorak maltera se može u vodi izložiti ultrazvučnim talasima, kako bi se očistila zrna agregata od veziva, i dalje prosejavala na navedeni način kroz niz sita, ali je važno znati da se upotrebom ultrazvučnih talasa mogu neželjeno razbiti zrna agregata (MidIzuzetno je važno sprovesti i petrografska ispitivanja na ovim uzorcima, kojima se karbonatni agregat i vizuelno odvaja od krečnog veziva, kako bi se i na ovaj način dala procena odnosa veziva i agregata.</s><s>Problem nastaje kada se analizira malter koji je degradirao, jer je moguće da je jedan deo veziva kroz istoriju rastvoren i izlužen, pa ova procena ne može biti pouzdana Na osnovu klasične hemijske analize se može odrediti rastvorljivi silicijum-dioksid, koji se odnosi na hidratizovane kalciSlika 60.</s><s>Mehaničko razdvajanje agregata od veziva Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 109</s> <s>2.5 HEMIJSKI SASTAV MALTERA jum-silikate u vezivu, a samim tim i na osobinu hidrauličnosti veziva (Middendorf et al. 2005b: 771).</s><s>Silicijum se najčešće uklanja fluorovodoničnom kiselinom.</s><s>Mana ove metode je ekstremna toksičnost kiseline, što zahteva izuzetan oprez.</s><s>Druga metoda podrazumeva upotrebu jakih baza, odnosno natrijum-hidroksida ili kalijum-hidroksida (McCartney, Gharaibeh, Shank 2017: 236).</s><s>Na kiselom filtratu se može izvršiti određivanje rastvorljivih oksida Fe, Al, Ca, Mg, S, Na i K (Middendorf et al. 2005b: 771).</s><s>Nekim organskim rastvaračem mogu se izdvojiti eventualno prisutna organska jedinjenja kako bi se dalje mogla identifikovati prikladnom tehnikom (Rampazzi et al. 2016; Middendorf et al. 2005b: 778).</s><s>Kvalitativna detekcija proteina u malteru se može izvršiti upotrebom alkoholnog rastvora ninhidrina do određene granične koncentracije organskih supstanci (Middendorf et al. 2005b: 778), pri čemu dolazi do promene boje.</s><s>Jedna od metoda podrazumeva upotrebu tzv. Kjeldahl analize, prilikom koje se amino-grupe iz proteina transformišu (prevode) u amonijak, a koji se dalje analizira, a mogu se koristiti i one zasnovane na imunološkim metodama, kao što je ELISA.</s><s>Kroz dodatni mikroskopski pregled prisustvo proteina se može pretpostaviti u slučaju visokog sadržaja malih zaobljenih šupljina (TC 203Vrlo bitan parametar kod ispitivanja istorijskih maltera, s obzirom na to da njihov uticaj na same maltere može biti veoma destruktivan, jeste sadržaj rastvorljivih soli, koje mogu poticati iz spoljašnje sredine ili biti posledica prethodnih intervencija (Henry, Stewart 2011: 147; Aškrabić et al. 2019a: 129–130; Vučetić 2017).</s><s>U ove soli spadaju karbonati, sulfati, hloridi ili nitrati.</s><s>Hloridi mogu poticati od uticaja mora u blizini i upotrebe soli za odmrzavanje, dok nitrati često mogu poticati iz bioloških izvora.</s><s>Indikacija prisustva određene vrste soli se može dobiti na terenu upotrebom reagens traka, ali se njen sadržaj ovim putem može samo generalno proceniti (Slika 61), dok se precizni podaci o sadržaju mogu dobiti u laboratorijskim uslovima primenom više tehnika i metoda (Odgers, Henry 2012: 132–133), među kojima su mikroskopija, kvalitativna i semikvantativna hemijska analiza, XRD metoda, spektroskopske tehnike (atomska apsorpciona spektroskopija, plaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 110</s> <s>2.5 HEMIJSKI SASTAV MALTERA mena fotometrija, ICP, atomska emisiona spektroskopija i dr.), jonska hromatografija i dr. (SRPS EN 16455: 2015).</s><s>Prema standardu (SRPS EN 16455: 2015) fragment maltera se usitnjava do čestica dimenzija manjih od 0,106 mm, meri stizanja konstantne mase, i ponovo meri.</s><s>Zatim mu se dodaje ultračista voda poznate specifične provodljivosti, zatvara se u odgovarajuću posudu, izlaže potresima tokom 24 (±0,2) h na sobnoj temperaturi 25 (±5) °C, i ostavlja do sleganja nerastvorljive materije u periodu od minimum 2 h. Meri se provodljivost bistrog rastvora i poredi sa onom kod ultračiste vode.</s><s>Zatim se rastvor filtrira i jednom od navedenih metoda i tehnika određuje se koncentracija jona dobijenih rastvaranjem soli.</s><s>Rezultati ispitivanja daju specifičnu provodljivost i procenat svakog pojedinačnog jona u suvoj masi uzorka.</s><s>Slika 61.</s><s>Ispitivanje rastvorljivih soli pomoću reagens traka Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 111</s> <s>Rendgensko-fluorescentna spektrometrija (XRF) Rendgensko-fluorescentna spektrometrija (XRF – X-ray fluorescence spectrometry) nedestruktivna je analitička tehnika.</s><s>Koristi se za kvalitativnu i kvantitativnu analizu, tj. određivanje elementalnog sadržaja nekog uzorka.</s><s>Materijal koji se ispituje tehnikom rendgensko-fluorescentne spektrometrije može biti u čvrstom ili tečnom agregatnom stanju (Mijatović 2021: 17).</s><s>Ovom tehnikom se mogu analizirati već razdvojeni agregat i vezivo uzorka maltera, kao i ceo uzorak.</s><s>Rendgenske zrake je otkrio fizičar V. Rendgen (W. K. Röntgen, 1845–1923).</s><s>Za ovo otkriće je 1901. godine dobio Nobelovu nagradu.</s><s>Iako se rengdenski zraci koriste za komercijalne elementalne analize od pedesetih godina XX veka, sama rendgenska spektroskopija datira još iz 1909. godine kada je Č. G. Barkla (C. G. Barkla, 1877–1944) povezao rengdenske zrake koje emituje uzorak sa njegovom atomskom masom.</s><s>H. G. J. Mozli (H. G. J. Moseley, 1887–1915) 1913. godine uređuje elemente u periodnom sistemu uz upotrebu rendgenskih zraka, a uspostavljanjem veze između frekvencije (energije) i atomskog broja elementa postavlja osnovu rendgenske spektromeStandardna hemijska analiza maltera XRF tehnikom se sprovodi kroz nekoliko koraka u laboratoriji: usitnjavanje i mlevenje uzoraka radi postizanja što bolje homogenizacije (Slika 62);</s> <s>2.5 HEMIJSKI SASTAV MALTERA mešanje uzorka sa vezivnim sredstvima (na primer, vosak) za lakše formiranje tablete i postavljanje u presovanje tablete u presi (Slika 62; Slika 63); analiza na XRF uređaju (IAEA 1997: 17–19; Takahashi 2015: 26-28; Brouwer 2010: 40; Schram 2016: Pored tehnike presovanja, priprema tablete za analizu može se vršiti i tehnikom topljenja, pri čemu se uzorak topi sa litijum-tetraboratom, čime se dobija tableta na kojoj je delimično eliminisan uticaj matriksa i samim tim, daleko precizniji reIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 112</s> <s>2.5 HEMIJSKI SASTAV MALTERA zultati ispitivanja (Mijatović 2021: 43, Mijatović et al. 2023).</s><s>Međutim ova tehnika, zahteva i dodatnu opremu za topljenje uzoraka i produžava vreme analize.</s> <s>Uređaj kojim se izvodi analiza naziva se XRF spektrometar (Slika 64).</s><s>Njegove osnovne komponente su izvor rendgenskog zračenja (uglavnom rendgenska cev), uzorak, detektor i prenosnik detektovanog zračenja (Erić 2019: 7).</s><s>Slika 62.</s><s>Priprema uzorka za ispitivanje XRF tehnikom (mlin za pripremu uzorka; merenje uzorka; homogenizacija uzorka; postavljanje tablete za ispitivanje u element prese; pokretanje prese za pripremu presovane tablete; tableta nakon izrade Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 113</s> <s>U zavisnosti od ugrađenog optičkog i detekcionog sistema, razlikujemo energetsko disperzivni spektrometar (EDXRF) i talasno disperzivni spektrometar (WDXRF).</s><s>Princip rada kod oba uređaja je isti, odnosno zasniva se na prolazu X-zraka od rendgenske cevi kroz uzorak.</s><s>Na ovaj način vrši se ekscitacija hemijskih elemenata koji emituju spektre X-zraka karakterističnih talasnih dužina i sa intenzitetima proporcionalnim sadržaju prisutnih elemenata u uzorku.</s><s>Razlika između dva uređaja je u načinu padanja X-zraka na detektor.</s><s>Kod EDXRF uređaja zrak pada direktno na detektor, dok se kod WDXRF zrak difraktuje na detektor sa druge komponente uređaja (Mijatović 2021: 19–20).</s><s>Na osnovu poređenja talasnih dužina dobijenog spektra (Slika 64) sa standardima za pojedinačne elemente mogu se identifikovati ti elementi u ispitivanom uzorku (Marković 2021: 33).</s><s>Performanse ovih uređaja su slične kada se radi o teškim elementima, dok WDXRF ima nešto veću osetljivost za analizu lakih elemenata Opseg elemenata koji se mogu analizirati upotrebom EDXRF kreće se od natrijuma do uranijuma, dok je kod WDXRF širi i uključuje elemente od berilijuma do uranijuma.</s><s>Opseg koncentracije elemenata se kreće u okviru sub (ppm) procenata do 100 %.</s><s>Generalno, elementi sa visokim atomskim brojevima su bolje detektovani nego oni lakši (Brouwer 2010: 8).</s><s>Zbog velike osetljivosti i mogućnosti određivanja brojnih komponenti XRF tehnika je zastupljena u svim oblastima nauke i industrije, a XRF uređaji su danas neizostavni deo mnogih ispitivanja kako u laboratoriji, tako i na samom terenu (Mijatović Nakon razvoja spektrometara, do ranih sedamdesetih godina XX veka, EDXRF postaje dostupan, a upravo nešto pre ovog perioda se uvodi u velikoj meri i u arheologiju.</s><s>Ova tehnika je i danas vodeća za nedestruktivnu analizu arheoloških predmeta (Shackley 2011: 10–11).</s> <s>Za ispitivanje istorijskih maltera, XRF je izuzetno brza tehnika, prilikom koje se mogu koristiti različite metodologije kvantifikacije elemenata, među kojima su empirijska kalibracija i metoda zasnovana na osnovnim parametrima.</s><s>Ispitivanja su pokazala da je druga korisnija kod kvalitativne procene eleIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 115</s> <s>114 menata u nepoznatom matriksu materijala, dok prva navedena daje bolje rezultate kod kvantitativnog određivanja elemenata U današnje vreme postoji i veliki broj mobilnih uređaja kojima je moguća analiza hemijskog sastava materijala u okviru neke strukture bez ikakve pripreme uzorka i potpuno nedestruktivno.</s><s>Među njima je mobilni XRF uređaj, odnosno pXRF (Rogić, Gajić-Kvašćev, Andrić 2012; Gajić-Kvašćev, Andrić 2013).</s><s>Prvi pokretni XRF uređaji su bili razvijani uglavnom za potrebe vojske i rudarstva, a u literaturi se prikazuju od šezdesetih godina prošlog veka (Vandenabeele, Donais 2016: 32).</s><s>Komercijalni pokretni XRF uređaji nisu bili projektovani da zamene laboratorijske uređaje, već da pruže pomoć Slika 64.</s><s>Ispitivanje uzorka maltera u EDXRF spektrometru i izlazni dijagram sa kvalitativnim prikazom elementalnog sastava uzorka Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 116</s> <s>114 naučnicima, ali i onima koji to nisu, da identifikuju opasne materijale, teške metale, izvrše kontrole kvaliteta ili sprovedu specijalizovane studije gde uzorkovanje ili prenos materijala u laboratoriju nisu mogući (Hunt, Speakman 2015: 637–638).</s><s>Iako pružaju veliku pomoć u arheološkim istraživanjima i jednostavno se koriste, važno je znati njihova ograničenja, a prilikom interpretacije dobijenih rezultata, imati veliku dozu opreza i u nju uključiti istraživača kome je tehnika XRF bliska (Hunt, Speakman 2015: 626, 638).</s><s>Nedostatak snimanja mobilnim XRF analizatorom je znatno manja preciznost analize od one koju pruža laboratorijska oprema i uslovljena je kompromisima načinjenim tokom izrade samog instrumenta i pripremom uzorka radi dobijanja mobilnosti.</s><s>Ipak, uz pažnju na samom terenu tokom procedura snimanja i odabira uzoraka, mogu se dobiti dragoceni podaci i izbeći velike greške (Laperche, Lemière 2020: 23).</s><s>S obzirom na dinamičnost ovog postupka, odnosno mogućnosti izbora uzoraka i donošenja različitih odluka na licu mesta, reprezentativnost uzoraka je povećana (Adams et al. 2020 u Laperche, Lemière 2021: 23).</s><s>Kao i svaka druga instrumentalna tehnika i XRF ima svoje prednosti i mane.</s><s>Među prednostima su brza priprema uzoraka čija količina je mala, velika brzina rada uređaja, činjenica da nema potrebe za rastvaranjem uzorka, određivanje velikog raspona koncentracija u isto vreme i mogućnost ispitivanja na terenu (u slučaju pXRF uređaja).</s><s>Takođe, ako se skladište u eksikatorima, presovane tablete se mogu više puta koristiti za ispitivanje (Mijatović 2021: 21, 39).</s><s>Međutim, tu su i nedostaci vezani za potrebu kalibracije referentnim materijalima po hemijskom sastavu sličnom uzorku i slabiju osetljivost za lake elemente i veliki troškovi – od nabavke samog uređaja, preko cene referentnih materijala, do velike potrošnje azota (za hlađenje, u slučaju da nemaju sistem za hlađenje) (Mijatović Optičko-emisiona spektrometrija sa indukovano spregnutom plazmom (ICP-OES)</s> <s>Optičko emisiona spektrometrija sa indukovano spregnutom plazmom (ICP-OES) analitička je metoda koja se koristi za Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 117</s> <s>114 određivanje sadržaja većine hemijskih elemenata u visokim i niskim koncentracijama iz rastvora (Mijatović 2021: 22).</s><s>Indukovano spregnuta plazma u optičkoj emisionoj spektrometriji se koristi od sredine šezdesetih godina XX veka, a prvi komercijalni uređaj postao je dostupan 1974. godine (Hou et al. 2016: Kod ICP-OES tehnike, atomi iz uzorka primaju energiju plazme argona i pobuđuju se, a kada se vrate u osnovno stanje, emituju elektromagnetno zračenje, čija je talasna dužina određena i karakteristična za određeni element.</s><s>Tako se podaci dobijaju na osnovu specifičnosti emitovanog zračenja i njegovog intenziteta.</s><s>Intenzitet svetlosti koja se emituje proporcionalan je broju pobuđenih atoma, odnosno koncentraciji elementa (Onjia 2007: 80; Stalović, Đorđević 2013: 055).</s><s>Uzorak se u instrument uvodi aspiracijom u tečnom stanju, a elementi se određuju simultano (Onjia 2007: 80).</s><s>Uvođenje tečnog uzorka se vrši upumpavanjem pomoću peristaltičke pumpe, i to u nebulajzer, uređaj koji uzorak u tečnom stanju pretvara u aerosol čestice.</s><s>Uz njega u pumpu ulazi i argon, koji ima višestruku ulogu: stvaranje plazme, unošenje uzorka u plazmu i hlađenje plazma plamenika (Stalović, Đorđević 2013: 055; Mijatović 2021: 22–23).</s><s>Sprej komora uklanja velike kapi, a male kapi (1–5 % od ukupnog rastvora) nošene strujom gasa idu u plazma plamenik.</s><s>Prolazak struje kroz kalem indukuje magnetno polje, ono dalje indukuje električno, a zatim se formira plazma iz koje se emituje zračenje.</s><s>Iz emitovanog spektra spektrometar izdvaja talasne dužine koje detektor „čita”, dajući podatke za kvantitativnu i kvalitativnu analizu Među prednostima tehnike su njena multielementalna priroda, mogućnost velikog broja analiza sa određivanjem širokog raspona koncentracija istovremeno, velika osetljivost i brzina, kao i potreba za veoma malom količinom uzorka, jer detektuje i izuzetno male koncentracije elemenata (mg/L, µg/L) (Onjia 2007: 81; Stalović, Đorđević 2013: 055; Mijatović 2021: 24).</s><s>Nedostacima se smatraju mogućnost spektralnih smetnji (koje se pak mogu otkloniti), cena instrumenta, velika potrošnja argona, kao i potreba za pripremom uzoraka (rastvaranje) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 118</s> <s>U procesu karakterizacije istorijskih maltera koriste se i mnoge druge metode i tehnike osim napred opisanih.</s><s>Među njima su i termička ispitivanja.</s><s>Ona koja mere promenu u masi Slika 65.</s><s>Ispitivanje uzorka istorijskog maltera u ICP-OES uređaju Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 119</s> <s>Gubitak žarenjem tokom kontrolisanog zagrevanja na određenoj temperaturi i u peći sa kontrolisanim uslovima, kao što su gubitak žarenjem i termička analiza pod imenom termogravimetrija (TGA) (Wayne, White 2019: 3167), često se koriste za određivanje količine organske supstance i karbonata u uzorcima sedimenata (Bensharada et al. 2022: 191).</s><s>Ove dve metode se koriste u geologiji prilikom procene ukupne količine isparljivih materija u mineralima, stenama, i rudama.</s><s>Njihova osnovna međusobna razlika je u tome da se kod gubitka žarenjem masa uzorka meri pre i nakon zagrevanja, a promena mase se na kraju procesa izjednačava sa gubitkom vode, ugljen-dioksida i ugljovodonika, dok se kod termogravimetrije promena mase uzorka kontinuirano prati tokom zagrevanja (ili hlađenja) (Wayne, White U analizi geoloških materijala koriste se i dve druge osnovne termičke analize – diferencijalna termička analiza (DTA) i diferencijalna skenirajuća kalorimetrija (DSC).</s><s>Svaka od pomenutih termičkih metoda zasniva se na fizičkim transformacijama jedinjenja prilikom zagrevanja u kontrolisanim uslovima i mada imaju svoje posebne karakteristike, daju uglavnom iste informacije (Middendorf et al. 2005a: 766).</s> <s>Metoda određivanja gubitka žarenjem se zasniva na principu da uzorak nekog materijala zagrevanjem na tačno određenim temperaturama gubi na svojoj masi, što je povezano sa gubitkom određenih komponenata (Bensharada et al. 2022: 191–192).</s><s>Metoda je jeftina i jednostavna (Bensharada et al. 2022: 191) i zahteva malu laboratorijsku pećnicu (Slika 66), skromnu prateću opremu i kontrolor sa softverom (Wayne, White 2019: 3168).</s><s>Njene mane su potreba postojanja velike količine uzorka (obično 3–5 g,) dugotrajnost, mogućnost greške operatera tokom merenja mase, kao i mogućnost dobijanja informacija samo za unapred određene temperature (Bensharada et al. 2022: 191–192).</s><s>Pre žarenja, potrebno je uzorak osušiti (Slika 66)‚ i sprašiti.</s> <s>Termogravimetrijska analiza (TGA) precizna je i efikasna metoda koja meri masu uzorka u funkciji vremena i temperature (Bensharada et al. 2022: 192).</s><s>Instrument pod imenom termogravimetrijski analizator sastoji se od posude za uzorke postavljene na mikrovagu i peći (Wayne, White 2019: 3167–3168).</s><s>Mana metode je visoka cena intrumenta, dok se njene prednosti ogledaju u relativno brzom procesu, poSlika 66.</s><s>Postavljanje uzoraka u sušnicu (gore); sprašeni uzorak u pećnici i zatvorena sušnica (dole)</s> <s>121 trebi za malim uzorokom, smanjenoj učestalosti greške jer se masa meri automatski i onome što je najvažnije – mogućnosti praćenja promene mase uzorka kontinuirano sve vreme tokom analize (Bensharada et al. 2022: 192).</s> <s>Diferencijalna termalna analiza (DTA) i diferencijalna skenirajuća kalorimetrija (DSC) najkorisnije su i najviše primenjivane metode termalne analize (Middendorf et al. 2005a: Kod diferencijalne termalne analize, u procesu se prati razlika u temperaturi između uzorka i inertnog standarda (obično Al₂O₃) tokom njihovog istovremenog zagrevanja i kontinuirano se crta grafik (Middendorf et al. 2005a: 766).</s><s>Ovom metodom se kod maltera otkrivaju termalne promene, egzotermne ili endotermne, uključujući dehidrataciju, dehidroksilaciju, oksidaciju i dekompoziciju, a u kombinaciji sa TGA metodom gubitak mase uzoraka se sagledava u funkciji temperature.</s><s>Primera radi, gips počinje da pokazuje endotermne efekte između 120 °C i 200 °C, voda vezana za aluminosilikate se detektuje preko endotermnih pikova dehidratacije između 200 °C i 650 °C, dehidratacija Ca(OH)₂ detektuje se između 400 °C i 520 °C, najčešći minerali gline (kaolinit, ilit, smektit) imaju relativno jake endotermne efekte na temperaturama od 500 °C do 650 °C, dok kalcit pokazuje endotermne pikove na oko 840 °C (Moropolou, Bakolas, Bisbikou 1995: 780–781).</s><s>Metoda DSC prati isti osnovni princip kao DTA.</s><s>Međutim, dok se kod DTA metode mere temperaturne razlike, DSC metodom se registruje energija potrebna za održavanje nulte temperaturne razlike između ispitivanog uzorka i referentnog materijala (Al₂O₃).</s><s>Primenom DTA i DSC metoda mogu se razrešiti polimorfne transformacije u jedinjenjima, koja ne uključuju gubitak mase (Middendorf et al. 2005a: 766).</s><s>U cilju merenja različitih svojstava u isto vreme, mogu se kombinovati različite metode termalnih analiza, a simultana Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 122</s> <s>skenirajuća kalorimetrija ispitivanja svojstava materijala putem TGA i DTA metode, ili TGA i DSC metode, upotrebom kombinovanog instrumenta, čest su slučaj kada su u pitanju istorijski malteri (Arizzi, CulIako je identifikacija mineralnih faza u malterima uglavnom direktna, dešava se dvoznačnost u slučaju da se neke od njih razgrađuju ili menjaju na sličnim temperaturama, usled čega ona primenom termičkih analiza još uvek ne daje u potpunosti sigurne rezultate.</s><s>Zato je veoma važno identifikaciju potvrditi drugim komplementarnim analizama (Middendorf et al. Među istraživačima istorijskih krečnih maltera termička metoda se koristi za preliminarno utvrđivanje njihove hidrauličnosti (Rizzo, Megna 2008: 174; Elsen, van Balen, Mertens 2012, 132–133; Bakolas et al. 1998: 153–154).</s><s>Prema dobijenim vrednostima se dalje određuje hidrauličnost, o čemu će detaljnije biti reči u nastavku teksta.</s><s>Slika 67.</s><s>DTA/TGA dijagram uzorka maltera sa pikovima koji prikazuju promene u uzorku na određenoj temperaturi Protok toplote, mV/g</s> <s>Karakteristike krečnjaka koji se koriste za proizvodnju kreča, uz način pripreme samog maltera, direktno utiču na hidraulična, mehanička i mikrostrukturna svojstva maltera (Şerifaki, Uğurlu Sağın, Böke 2020: 999).</s><s>Hidraulična svojstva kreča se određuju na osnovu poznavanja njegovog sastava i izračunavanja indeksa hidrauličnosti (HI) (1) i indeksa cevan Balen, Mertens 2012: 127; Boynton 1966 u SRPS EN 16572: 2016) prema sledećim jednačinama: Kod hidrauličnog kreča prema vrednosti HI izdvajamo slabo hidraulični kreč (0,1–0,2), umereno hidraulični kreč (0,2–0,4) i izrazito hidraulični kreč (>0,4), a istu podelu vršimo i prema vrednosti indeksa cementacije CI.</s><s>Ona varira kod istraživanja, napred navedene tipove hidrauličnog kreča.</s><s>Vrednosti indeksa hidrauličnosti i cementacije za nehidraulični kreč su bliže nuli 869–870; Figueireido, Lawrence, Ball 2016: 1294–1295; Henry, Stewart 2011: 47).</s><s>Međutim, obračun indeksa hidrauličnosti ima svoje nedostatke, jer ne uzima u obzir sadržaj oksida magnezijuma i gvožđa, a pretpostavlja da oksidi silicijuma i aluminijuma imaju isti uticaj na osobine hidrauličnosti ako su prisutni u istom procentu.</s><s>Zato je mnogo zastupljeniji obračun indeksa cementacije, iako zaključci o hidrauličnosti materijala (ovde spadaju kreč i cementi) ne mogu biti oslonjeni samo na njegov hemijski sastav, već i način proizvodnje, odnosno temperaturu pečenja (Eckel 1922: 173–175).</s><s>Indeks cementacije je primereniji savremenim hidrauličnim vezivima, dok je 𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶= 2,8%𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆𝑆2 + 1,1%𝐴𝐴𝐴𝐴𝐴𝐴𝐴𝐴2𝑆𝑆𝑆𝑆3 + 0,7%𝐹𝐹𝐹𝐹𝐹𝐹𝐹𝐹2𝑆𝑆𝑆𝑆3 %𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝐶𝑆𝑆𝑆𝑆+ 1,4%𝑀𝑀𝑀𝑀𝑀𝑀𝑀𝑀𝑆𝑆𝑆𝑆</s> <s>124 obračun indeksa hidrauličnosti uglavnom vezan za period početka industrijske proizvodnje hidrauličnog kreča (SRPS Isti obračuni se mogu primeniti i na karbonatno vezivo iz maltera kako bi se odredila njegova priroda, odnosno hidrauličnost.</s><s>U tu svrhu je potrebno hemijski (rastvaranjem u HCl) ili mehanički, odvojiti vezivo od agregata.</s><s>Što su dobijeni indeksi veći, to vezivo poseduje bolja hidraulična svojstva.</s><s>U slučaju postojanja krečnih grudvica u malteru, koje potiču od veziva, može se uraditi i njihova hemijska analiza (Böke et al. 2008: 871).</s><s>Ovi proračuni svakako ne mogu sigurno odrediti da je vezivo u malterima hidraulične prirode, jer SiO2 može poticati iz dodataka sa pucolanskim svojstvima, a ne iz hidrauličnog kreča (Elsen, van Balen, Mertens 2012: 132).</s><s>Hidrauličnost istorijskog maltera je mogla biti postignuta na više načina: upotrebom peska sa većom količinom gline kao agregata (inertni agregat sa reaktivnim komponentama), prirodno hidrauličnog kreča (nastalog kalcinacijom nečistog krečnjaka) ili veštački hidrauličnog kreča (rezultat kalcinacije krečnjaka uz ubacivanje nečistoća u peć pre ili tokom kalcinacije) kao veziva, ili upotrebom prirodnih ili veštačkih materijala sa pucolanskim svojstvima (mehanički ili termički obrađeni – i aktivirani – prirodni materijali) kao zamene ili dodatka agregatu (reaktivni agregat).</s><s>Kao što je napred pomenuto, često je tokom ispitivanja istorijskog maltera teško odrediti poreklo eventualne hidrauličnosti – da li dolazi kao posledica hidrauličnog kreča ili dodavanja materijala sa pucolanskim svojstvima (Elsen, van Balen, Mertens 2012: 133).</s><s>Reakcije kreča i dodataka posebno su interesantne tokom upotrebe živog kreča, odnosno njegovog gašenja na licu mesta u sklopu mešanja sa agregatom, kada i slučajno uvođenje određenih dodataka sa pucolanskim svojstvima može dovesti do njihove pucolanske reakcije sa krečom (Moropolou, Bakolas, Bisbikou Hidrauličnost maltera se može proceniti i upotrebom termogravimetrijske metode, kada je potrebno uzorke maltera osušiti u laboratorijskim uslovima i podvrgnuti termičkom tretmanu.</s><s>Uzorci se pripremaju tako što se samelju u prah, uključujući i vezivo i agregat (Rizzo, Megna 2008: 174).</s><s>MeIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 125</s> <s>120–200°C gubitak vode iz hidratisanih soli; 200–600 °C gubitak vode strukturno vezane za hidraulične komponente;</s> <s>>600 °C gubitak ugljen-dioksida iz razgradnje karbonata (Rizzo, Megna 2008: 174; Elsen, van Balen, MerIako ovakva oštra podela gubitaka mase u tačno određenim temperaturnim opsezima predstavlja samo pretpostavku, ona je široko prihvaćena kod istraživača (Rizzo, Megna 2008: 174).</s><s>Hidrauličnost maltera se često obračunava iz odnosa gubitka ugljen-dioksida i strukturno vezane vode, odnosno odnosa vrednosti gubitka mase na temperaturi >600 °C i temperaturi 200–600 °C, i prikazuje se kroz formulu CO₂/H₂O (Bakolas et al. 1998: 155–156; Moropolou, Bakolas, Bisbikou 2000: 45–58), koja predstavlja Hr (ratio of hydraulicity) (Moropolou, Bakolas, Bisbikou 1995: 794).</s><s>Uzorci sa visokim vrednostima gubitka strukturno vezane vode i proporcionalno niskim vrednostima gubitka ugljen-dioksida smatraju se hidrauličnim (Elsen, van Balen, Mertens 2012: 133).</s><s>Prihvaćeno je od više autora da se malteri sa vrednošću odnosa CO₂/H₂O većom od 10 mogu smatrati nehidrauličnim, dok oni kod kojih je ova vrednost između 4 i 10 hidrauličnost duguju hidrauličnom vezivu.</s><s>Malteri sa vrednošću ispod 3 pripadaju malterima sa dodacima pucolanskih svojstava (Böke et al. 2008: 871–873; Corti et al. 2013: 79).</s><s>Neki autori predlažu da vrednosti ispod 3 predstavljaju maltere sa jakim hidrauličnim karakterom (prisustvo prirodnog dodatka sa pucolanskim svojstvima ili materijala na bazi cementa), malteri sa vrednostima između 3 i 6 predstavljaju maltere umerenog hidrauličnog karaktera (npr. prisustvo pečene opeke), vrednosti između 4 i 9 ukazuju na slabiji hidraulični karakter, dok se vrednosti iznad 10 povezuju sa malterima na bazi vazdušnog kreča (Marques et al. 2006: 1900).</s><s>Istraživanja su pokazala i da vrednost gubitka mase maltera na temperaturi 30–120 °C može pomoći Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 126</s> <s>30–120°C gubitak higroskopne vode; u njihovom grupisanju prema stepenu hidrauličnosti, jer se sposobnost apsorbovanja vlage iz spoljne sredine povećava sa hidrauličnošću veziva (Rizzo, Megna 2008: 178).</s><s>Potrebno je naglasiti da navedene metode ne daju precizne rezultate ako je agregat koji je korišćen za pripremu maltera karbonatnog porekla, jer on takođe doprinosi vrednosti sadržaja CO₂ (Rizzo, Megna 2008: 175–176; Marques et al. 2006: 1900).</s><s>Međutim, analiza se koristi i u ovim slučajevima, a primer je istraživanje više istorijskih maltera sa ostrva Rodos u Grčkoj, koji potiču od helenističkog perioda do devetnaestog veka, ali i savremenog maltera sa cementom upotrebljenog za restauraciju između dva svetska rata, čiji se agregati uglavnom sastoje od kalcita.</s><s>Ovo istraživanje prepoznaje tipične krečne maltere (Hr>10) i hidraulične maltere (Hr<6) sa dve podgrupe: malteri sa prirodnim dodacima pucolanskih svojstava, odnosno naprednije hidrauličnosti (Hr<3,5) i maltere sa opekom ili hidrauličnim krečom, koji su umerene hidrauličnosti (Hr=3,5–6), dok savremene cementne maltere izdvaja van grupa (viši nivo hidrauličnosti, sa Hr<3,5 kao kod prve grupe) (Moropolou, Bakolas, Bisbikou 2000: 46, 50–53).</s><s>2.8 ODREĐIVANJE STAROSTI MALTERA</s> <s>Određivanje starosti maltera se može izvršiti relativnim metodama, koje su vezane za vizuelni pregled neke strukture.</s><s>Tom prilikom se vremenske faze razdvajaju prema uočenim građevinskim intervencijama ili stratigrafiji, degradaciji materijala, tehnikama građenja i obrade materijala, ili prepoznavanjem onih materijala koji su nedvosmisleno vremenski ili prostorno određeni (Henry, Stewart 2011: 217–218).</s><s>Određivanje apsolutne starosti maltera se vrši primenom metode merenja radioaktivnog ugljenika 14C (radiokarbon metoda) (savremenija tehnika ove metode je akceleratorska masena spektrometrija – AMS) i termoluminiscencije.</s> <s>Prvi pokušaji apsolutnog datovanja maltera ovim metodama su izvršeni još šezdesetih godina XX veka (Ringbom et al. 2014: 619), a danas se ovim analizama bavi više specijalizovanih laboratorija (Hajdas et al. 2018).</s><s>Najnovija istraživanja datovanja maltera skreću nam pažnju na važnost multidisciplinarnosti i Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 127</s> <s>30–120°C gubitak higroskopne vode; karakterizacije maltera pre procesa datovanja uz detektovanje kontaminacija, kao presudne u pravilnom odabiru uzoraka za datovanje (Ricci et al. 2022).</s><s>Metoda radioaktivnog ugljenika se primenjuje direktno na krečno vezivo, određujući vreme početka njegove karbonatizacije, odnosno apsorpcije CO₂ iz vazduha, što predstavlja vreme pripreme maltera (Henry, Stewart 2011: 218), jer CO₂ koji se uvodi u strukturu čuva informaciju o aktivnosti 14C u atmosferi u vreme početka karbonatizacije (Sironić 2022: 95).</s><s>Radioaktivni izotop ugljenika 14C nastaje u Zemljinoj atfmosferi u reakciji neutrona kosmičkih zraka sa jezgrima 14N (Krajcar-Bronić et al. 2010: 491).</s><s>Međutim, nisu svi krečni malteri pogodni za datovanje.</s><s>Kao nepouzdani smatraju se malteri sa dodatkom prirodnih materijala sa pucolanskim svojstvima koji su primenjeni i očvršćavaju pod vodom, pa stoga nemaju neposredan kontakt sa atmosferom.</s><s>Ali, i kada su u kontaktu sa vazduhom i očvršćavaju na vazduhu, baš kao i kod maltera sa dodatkom opeke, javljaju se problemi u njihovom datovanju, s obzirom na to da su obe vrste maltera slabo propustljive za vazduh, pa dolazi do njihovog zakasnelog očvršćavanja, i posledično novijih datuma u analizi.</s><s>Otežavajuća okolnost je i da malteri sa prirodnim pucolanskim materijalima ostaju hemijski aktivni i duže te rekristališu nove karbonate, a sami vulkanski materijali u njima mogu sadržati u sebi „mrtav” ugljenik ili mehuriće bogate CO₂ (Daugbjerg et al. 2020: 1125–1126, 1131).</s><s>Prema tome, najpogodniji za datovanje jesu nehidraulični malteri, dok se kod hidrauličnih maltera datuju krečne grudvice ukoliko postoje, uz oprez prilikom njihovog odabira (Lindroos et al. 2018: 875–879).</s><s>Naime, uzorci koji sadrže zrna karbonatnih minerala u agregatu, kao i oni koji sadrže grudvice kao fragmente delimično pečenog krečnjaka računaju se kao kontaminirani, jer su izvor „mrtvog” ugljenika.</s><s>Njihov nastanak je vezan za period pre nastanka maltera, pa se ovaj materijal mora precizno odvojiti uz prethodnu mikroskopsku identifikaNa kraju, može se desiti ponovna aktivacija delimično karbonatizovanog veziva tokom nekog kasnijeg požara u istoriji i tako dati lažne podatke o periodu nastanka maltera (Lindroos et al. 2020a: 565).</s><s>Datovanje inkluzija organskog porekla u malteIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 128</s> <s>30–120°C gubitak higroskopne vode; ru, s obzirom na to da potiču iz perioda pre nastanka maltera, može biti irelevantno (Henry, Stewart 2011: 218), mada one koje su kratkog veka mogu biti pouzdani tragovi (Daugbjerg Za datovanje su najmanje pouzdani uzorci maltera koji su bili izloženi podzemnoj vodi, kiši, ili drugim vodama, kada se može desiti rastvaranje već nastalog CaCO₃, a zatim i ponovna reakcija sa CO₂ iz vazduha i rekristalizacija.</s><s>Ovde spadaju i uzorci iz dubine zida, s obzirom na to da očvršćavanje kreće od površine ka unutra, pa se može desiti da oni u unutrašnjosti karbonatizuju i više decenija ili vekova nakon pripreme maltera.</s><s>Ovakvi uzorci mogu reagovati sa CO₂ iz vazduha kada ih uzorkujemo, što se može proveriti na osnovu reakcije sa rastvorom fenolftaleina, kada vezivo postane ružičasto usled reakcije, pa su pouzdani samo oni koje ne poprimaju boju (Daugbjerg et al. 2020: 1127–1129).</s><s>Čak i spoljni slojevi maltera mogu imati čestice kreča koje nisu karbonatizovale, ili one koje jesu, ali vekovima nakon primene maltera, zarobljavajući mlađi 14C (Lindroos et al. 2020a: 565).</s><s>Zato se uzorci moraju uzeti sa dubine od nekoliko centimetara i pritom treba izbegavati površinu gde se mogla desiti rekristalizacija, dubinu gde postoji zakasnelo očvršćavanje te zaklonjena i suva mesta, iznad zemlje (Daugbjerg et al. 2020: 1127–1128, 1130).</s><s>Keramički fragmenti u malterima se mogu datovati termoluminiscencijom, prilikom koje se meri svetlost koja se emituje tokom zagrevanja materijala, što dalje određuje nivo prirodne radioaktivnosti koju je keramika pečena na temperaturi iznad 500 °C primila od trenutka pečenja, pa i taj trenutak.</s><s>Međutim, nisu svi mineralni fragmenti termoluminiscentni, a keramički fragmenti mogu biti znatno stariji od samog maltera, pa se ovom metodom može odrediti samo maksimalna, ali ne i precizna starost maltera (Henry, Stewart 2011: 218).</s><s>Metode datovanja maltera uključuju i optički stimulisanu luminiscenciju koja se primenjuje na agregat unutar maltera, a kojom se određuje poslednje izlaganje svetlu minerala kvarca ili feldspata, pa samim tim i nastanak maltera (Goedicke 2011; Stella et al. 2013; Urbanová, Boaretto, Artioli 2020; Guibert et al. 2020).</s><s>Istraživanja iz ove oblasti se neprestano unapređuju primenom novih tehnika.</s> <s>Datovanje maltera je metoda koja pokazuje značaj ispitivanja ovog građevinskog materijala za donošenje važnih zaključaka o hronologiji nastanka i života neke građevine (neki od primera u: Hale et al. 2003; Urbanová et al. 2018; Lindroos et al. 2020b; Sironić et al. 2019; Tirelli et al. 2021; Daugbjerg et al. 2022), a posebno u slučajevima kada ne postoje drugi arheološki tragovi koji bi na to upućivali, ili kada su oni nedovoljni za pouzdanu interpretaciju.</s> <s>Tokom istorije je za nastanak građevina različitih namena korišćen širok spektar minerala i stena.</s><s>Među njima, veoma značajno mesto zauzimaju geološki građevinski materijali, nastali u dugačkom vremenskom rasponu, od paleozoika do kvartara (Bilbija, Matović 2009: 360).</s> <s>Građevinski geološki materijali su neorganske mineralne sirovine koje potiču iz Zemljine kore i koje se nakon odgovarajuće obrade koriste u građevinarstvu, a nalaze se među prvim mineralnim sirovinama koje su koristili ljudi.</s><s>Ovi mineralni resursi su pomogli i u razvoju različitih čovekovih veština, počev od toga da ih je najpre bilo potrebno pronaći, potom izdvojiti i obraditi, a zatim iskoristiti na odgovarajući način (Přikryl et al. 2016: 1).</s><s>Ipak, u najvećem broju slučajeva to su bile lako dostupne sirovine, eksploatisane u velikim količinama (DelićTradicionalno korišćeni kao osnovni materijali u graditeljstvu, u modernom dobu su, nakon tehnološkog unapređenja, geološki materijali dobili još više na značaju.</s><s>O tome govori i podatak da danas, u ukupnoj količini mineralnih sirovina eksploatisanih na godišnjem nivou u svetu, kojima se zadovoljavaju ogromne materijalne potrebe savremenog društva, a koje uključuju rude metala, sirovine za građevinske materijale, različite industrijske minerale i stene, fosilna goriva i uran kao izvore energije (Rogich 1996; Baccini, Brunner 2012 u Přikryl et al. 2016: 1), najveći deo čine sirovine za građevinske potrebe, što građevinsku industriju čini najvećim potrošačem mineralnih izvora (Přikryl et al. 2016: 1–3).</s><s>Tokom poslednjih decenija postavlja se pitanje održivosti korišćenja prirodnih sirovina u svetu, posebno onih eksploatisanih u veoma velikim količinama, kao što je slučaj sa geomaterijalima.</s><s>Postoji izuzetno velika potreba za smanjenjem emisije štetnih materija u atmosferu i uticaja na prirodne sisteme, a samim tim i za smanjenjem eksploatacije geomaterijala.</s><s>Jedan od načina za postizanje ovog cilja jeste upotreba sekundarnih materijala nastalih tokom prerade primarnih sirovina, ali i ponovna upotreba i recikliranje materijala.</s><s>Dalje, interesovaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 132</s> <s>TERA nje za proučavanje tradicionalnih građevinskih materijala sve više raste usled potrebe za zaštitom i održavanjem istorijskih struktura izgrađenih od njih, pa bi veštine njihovog korišćenja i obrade trebalo sačuvati za buduće generacije, kako bi njihova upotreba doprinela očuvanju ovih struktura u uslovima savremene životne sredine (Přikryl et al. 2016: 1–4).</s><s>Kao geološke građevinske materijale, čovek koristi sve tri vrste stena: magmatske, sedimentne i metamorfne.</s><s>Od magmatskih stena najčešće su kroz istoriju korišćene i još uvek se koriste: graniti, gabrovi, daciti, andeziti i bazalti.</s><s>Na osnovu dijagenetskih karakteristika (stepena litifikacije) sedimentne stene se dele na vezane, poluvezane i nevezane (Đorđević, Đorđević, Milovanović 1991: 153; Jevremović 1997: 1).</s><s>Tako se od sedimentnih vezanih stena koriste: krečnjaci, dolomiti, peščari, breče, konglomerati i travertini, od sedimentnih poluvezanih – različite gline, a od nevezanih: šljunak i pesak.</s><s>Od metamorfnih stena najčešće se srećemo sa mermerom, kvarcitom i različitim vrstama škriljaca.</s><s>Mogućnosti i način korišćenja stena kao građevinskih materijala zavise od njihovog mineraloško-petrografskog sastava, strukture i teksture, zatim od fizičko-mehaničkih i tehničko-tehnoloških svojstava i vremenske trajnosti.</s><s>Među najznačajnija fizička svojstva spadaju: boja, specifična i zapreminska masa, poroznost, vlažnost, upijanje vode, vodopropustljivost, kapilarnost i dr. Bitna mehanička svojstva stena su: čvrstoća (na pritisak, savijanje, smicanje i zatezanje), tvrdoća, žilavost, habanje, deformabilnost, plastičnost i dr. Kod nevezanih stena, šljunka i peska, od presudnog je značaja veličina zrna, odnosno njihov granulometrijski sastav.</s><s>Značajna tehnička svojstva za upotrebu stena kao materijala za građenje jesu: toplotna svojstva, otpornost prema vatri, propustljivost svetlosti, akustičnost, električna i magnetna svojstva, radioaktivnost i dr. U savremenom dobu veoma su bitna i brojna tehnološka svojstva, kao što su na primer, za prirodni kamen suštinski važni otpornost prema bušenju, razorivost eksplozivom, otpornost prema rezanju ili drobljenju i dr. (Bilbija, Matović 2009: 21–213; Jevremović Kao geološki građevinski materijali stoga se koriste genetski i funkcionalno raznovrsni materijali različitog sastava Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 133</s> <s>TERA i svojstava, a to su najčešće: kamen za građenje i kao sirovina za proizvodnju drobljenog kamenog agregata; stene za proizvodnju veziva (cement i kreč); gline za izradu opekarskih proizvoda i veziva; i šljunak i pesak kao agregati.</s><s>U istorijskim malterima kao kompozitnim materijalima koji se sastoje od više lokalnih geoloških materijala oslikava se geološka građa određenog predela (Balksten 2010: 1).</s><s>Raznovrsnost upotrebljenih komponenti pokazuje koliko je graditelj poznavao svoje lokalno okruženje i koristio njegove potencijale, to jest geološke resurse za svoje potrebe.</s><s>Ponekad, prilikom karakterizacije sirovina upotrebljavanih za izradu maltera, mogu se dobiti dragoceni podaci o nekadašnjim majdanima koji danas više nisu vidljivi.</s> <s>MoDeCo2000, među važnim podacima potrebnim za karakterizaciju uzorkovanih maltera bili su i oni u vezi sa poreklom upotrebljenih sirovina i njihovim povezivanjem sa sirovinama prisutnim na lokalnoj teritoriji – na određenom prostoru ili delu prostora Srbije.</s><s>Raznovrsnost geološkog sastava, složena geološka aktivnost na teritoriji Srbije i prisustvo stena različitog načina nastanka, starosti i porekla prikazani su na geološkoj karti (Slika 68).</s> <s>Svojstva agregata, veziva ili dodataka korišćenih u istorijskim malterima koja će biti izložena nadalje u tekstu ispituju se u okviru karakterizacije maltera, kako bi se odredila njihova uloga u samim malterima i međusobni odnos, i dobile različite informacije o njihovom poreklu i eksploataciji.</s><s>Na osnovu ovih podataka definišu se željena svojstva komponenata ove vrste za savremenu upotrebu u konzervatorskim modelima maltera.</s><s>Komponente se odabiraju (poželjno je da budu skoro u potpunosti lokalnog porekla), a zatim se testiraju njihova svojstva kao i kod onih istorijskih, kako bi se utvrdilo da li zadovoljavaju potrebne sličnosti sa njima, ali i standarde, sve u cilju nastanka kompatibilnih i trajnih maltera koji će se dalje koristiti za konzervaciju.</s> <s>Osim geoloških građevinskih materijala koji predstavljaju osnovnu sirovinu za izradu i istorijskih i savremenih maltera, ovde će biti pomenuta još jedna komponenta neophodna za pripremu maltera, odnosno voda.</s><s>Voda je neophodna za hiIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 134</s> <s>projekta drataciju veziva i čini malter pogodnim za rad.</s><s>Istovremeno vlaži površine zrna agregata potpomažući stvaranje veze sa vezivom, odnosno omogućava vezivu da obavije sva sitna zrna agregata (Purushothama Raj 2017: 85).</s> <s>Kvalitet vode doprinosi čvrstoći maltera, a voda usled nečistoća i sadržaja određenih minerala može agresivno uticati na komponente, a onda i svojstva maltera koji one čine.</s><s>Kišnica sadrži gasove, malo rastvornih soli, prašinu, čađ i dr. Rečna voda ima manje rastvornih soli od same izvorske vode, ali često sadrži visok procenat organskih jedinjenja, primese minerala iz grupe glina i dr. Ustajala voda, kao što je barska, usled truljenja organskih materija sadrži štetne sastojke.</s><s>Podzemne vode i pored većeg sadržaja rastvornih soli nisu agresivne, osim u slučaju kada su mineralizovane, i one se generalno ne koriste za izradu materijala.</s><s>Otpadne vode se ne smeju koristiti zbog različitih primesa, posebno organskih komponenti.</s><s>To znači da je tokom pripreme maltera za konzervaciju važno koristiti čistu, najbolje pijaću vodu, koja se, pored one rečne, najčešće i koristi u izradi građevinskih materijala (Tufegdžić Kvalitet vode se može ispitati na osnovu hemijskih laboratorijskih analiza, ali i na osnovu poređenja mehaničkih svojstava maltera izrađenog korišćenjem vode koja se ispituje i maltera u kome je kao komponenta upotrebljena čista pijaća voda.</s><s>Uslov za korišćenje određene vode je da malter za koji je ona upotrebljena postigne vrednost čvrstoće višu od 90 % vrednosti čvrstoće dobijene na malteru pripremljenom sa vodom za piće Morska voda sadrži mnogo rastvornih minerala, a najviše NaCl, pa njena upotreba u malteru povlači pojavu eflorescencije.</s><s>Iako je, po pravilu, ne bi trebalo koristiti kao komponentu maltera, ona ne utiče na smanjivanje mehaničkih svojstava materijala (Tufegdžić 1979: 16–17).</s><s>Može se koristiti i uz savremene portland cemente, ali samo ako u strukturi nema čelika (Oleson 2014: 19, 108).</s><s>Međutim, upotreba savremenih betona u morskim sredinama (izloženost betona morskoj vodi) poseban je problem vezan za složene hemijske i fizičke procese u materijalima (Jackson 2014: 167).</s><s>Antički pisci ne daju posebna uputstva u vezi sa mogućnosti upotrebe morske vode u spravljanju rimskog betona ili maltera, niti se kroz njihove tekstove može zaključiti da je morska voda predstavljala bilo kakvu smetnju u pripremi ovih materijala.</s><s>Obezbeđivanje velike količine slatke vode na gradilištu u Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 136</s> <s>projekta slučaju zidanja struktura u samom moru (luka) predstavljalo bi izuzetno ozbiljan problem.</s><s>Morska voda bi u svakom slučaju dospela do maltera s obzirom na položaj struktura (Oleson 2014: 19, 27, 108).</s><s>Savremena istraživanja rimskih betona građevina podizanih na morskim obalama i u moru pokazala su da je morska voda zaista i upotrebljavana kao njihova komponenta (Oleson 2014: 19).</s><s>Hidraulični malteri nastali od vulkanskog pepela, kreča i morske vode korišćeni su za nastanak betonskih struktura rimskih luka na Mediteranu (Jackson 2014; Jackson et al. 2012), a istraživači su pokazali da su rezultati reakcija koji nastaju u ovim betonima tokom izloženosti morskoj vodi drugačiji od onih kod savremenih betona, usled upotrebe vulkanskog pepela umesto portland cementa, to jest da kod rimskih betona nastaju izuzetno stabilna jedinjenja (Jackson 2014: 166).</s><s>Tokom izrade savremenih replika rimskih betona u moru takođe je upotrebljavana morska voda, uz oprez da ne sadrži prosuto ulje ili benzin, kao ni organski ili plastični otpad (Oleson 2014: 104, 108).</s><s>Kako bismo razumeli međusobne odnose komponenata koje čine istorijske maltere, neophodno je prethodno napraviti njihov pregled.</s><s>Sledeća šema prikazuje raznovrsnost (Slika 69) mogućih komponenti.</s><s>Pošto se zna da se one u cilju izrade maltera međusobno kombinuju, teško je zamisliti koliko različitih kompozicija može nastati na ovaj način.</s><s>Ovo pokazuje koliko je interpretacija sastava istorijskih maltera složen proces.</s><s>U daljem tekstu osnovne komponente istorijskih maltera su prikazane kroz njihova osnovna svojstva i načine njihovog ispitivanja.</s> <s>Agregat je nevezani materijal koji može biti prirodni, proizveden ili recikliran, i koji se koristi u građevinarstvu (SRPS EN 13139: 2007).</s><s>Najveći deo građevinskih agregata pripada prirodnom agregatu, koji se dobija drobljenjem stena iz kamenoloma ili iz prirodno nastalih depozita peska i šljunka (Smith, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 137</s> <s>Slika 69.</s><s>Tipologija maltera i vrste komponenti (šema nacrtana na osnovu SRPS EN 17187:2021) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 138</s> <s>Prirodni agregat potiče iz mineralnih izvora i izložen je isključivo mehaničkoj obradi, dok proizvedeni agregat, takođe mineralnog porekla, nastaje industrijskom obradom koja uključuje toplotne i druge modifikacije (SRPS EN 13139: 2007), odnosno obuhvata otpad iz određenog industrijskog postupka, pa ga stoga možemo nazvati veštačkim.</s><s>Primera radi, u veštački agregat spadaju: šljake visokih peći, ekspandirana glina, kalcinisani boksit, leteći pepeo, ili čak kompletno sintetički proizvodi, kao što su kuglice polistirena Reciklirani agregat nastaje obradom mineralnih materijala prethodno upotrebljenih u građevinarstvu (SRPS EN 13139: 2007).</s><s>U savremenom dobu reciklirani agregat uglavnom vodi poreklo od betona (Malešev, Radonjanin, Marinković 2010; Pacheco et al. 2023), ali to mogu biti i drobljena opeka ili drobljeno staklo (SRPS EN 13139: 2007).</s><s>Upotreba otpadnog materijala nastalog nakon građevinskih i rudarskih aktivnosti kao agregata u betonima je aktuelna već više decenija, ali je istovremeno još uvek predmet istraživanja (Přikryl 2021: 8832–8833).</s><s>Kroz proces reciklaže tokom istorije, kao agregat su korišćeni i drobljeni stari malteri koji su usled svoje poroznosti uvlačili vodu i CO2 iz atmosfere u novi malter i tako pomagali proces karbonatizacije (Henry, Stewart 2011: 58).</s><s>Prema standardu za tehničke termine za maltere koji se koriste u kulturnom nasleđu, agregati su „čestice prirodnih sedimenata ili drobljenih stena sa širokim opsegom veličina”.</s><s>Kao agregat su u standardu prepoznati prirodni sedimenti (pesak i dr.), drobljene stene (kalcitske, dolomitične, silikatne i dr.), i veštački materijali (SRPS EN 17187: 2021), ali i laki agregati, kao što su ekspandirane gline, vermikulit i perlit (SRPS EN 16572: 2016).</s><s>Među lakim agregatima čija se upotreba ispituje u savremenim malterima za konzervaciju spomenika jeste plovućac (Pavlík et al. 2023).</s> <s>Stena je prirodni materijal sačinjen od mineralnih asocijacija određenog hemijskog sastava i određene strukture, koji gradi Zemljinu koru.</s><s>Šljunak i pesak predstavljaju klastične sedimentne stene, koje nastaju prilikom raspadanja stenskih masa otkrivenih na površini Zemlje pod uticajem egzogenih činilaca (Bilbija, Matović 2009: 365), odnosno prilikom transIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 139</s> <s>Slika 70.</s><s>Pesak: prirodni, heterogenog mineralnog sastava (levo); monomineralni (kvarcni) pesak (desno) – poreklom iz Srbije porta i sedimentacije ostataka raspadanja ili mehaničkog detritusa (Đorđević, Đorđević, Milovanović 1991: 154).</s><s>Peskom se naziva rastresiti sitnoklastični ili psamitski sediment4 (Đorđević, Đorđević, Milovanović 1991: 163; Jevremović 1997: 7) koji je sastavljen od zaobljenih odlomaka minerala i stena, kod kojeg se sa smanjenjem veličine zrna povećava sadržaj mineralnih zrna.</s><s>Uglavnom je heterogenog sastava, ali se neretko sreću i monomineralne vrste peska (Slika 70).</s><s>Postoje različite klasifikacije peska u zavisnosti od veličine zrna.</s><s>Prema jednoj od njih, krupnozrnim peskom se smatra pesak veličine zrna od 0,5 mm do 2 mm, srednjezrnim od 0,25 Đorđević, Milovanović 1991: 163).</s><s>Druga podela, krupnozrnim peskom smatra pesak veličine zrna do 4 mm, srednjezrnim do 2 mm i sitnozrnim do 1 mm (Bilbija, Matović 2009: 366).</s><s>Standard za identifikaciju i klasifikaciju tla (SRPS EN 14688-1: 2018) pak kao krupnozrni pesak definiše materijal veličine od 0,63 mm do 2 mm, kao srednjezrni materijal između 0,2 mm i napred pomenutom standardu tehničkih termina za maltere koji se koriste u kulturnom nasleđu, peskom se naziva „fini agregat za malter koji se obično sastoji od kvarca i silicijuma 4 Psamitska struktura podrazumeva veličine zrna od 0,05 mm do 2 mm.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 140</s> <s>3.1 AGREGATI ili silikata/karbonata, sa česticama u opsegu od 4 mm do Šljunak se može definisati kao krupnoklastični ili psefitski sediment sa veličinom zrna od 2 mm do 125 mm (Đorđević, Đorđević, Milovanović 1991: 159; Jevremović 1997: 7), odnosno od 4 mm do 125 mm (Bilbija, Matović 2009: 366).</s><s>Izgrađen je od zaobljenih odlomaka stena, povremeno i zrna minerala (Slika 71), pri čemu veličina valutica, oblik zrna i stepen zaobljenosti veoma variraju.</s><s>Ovo variranje je uslovljeno dužinom transporta od mesta raspadanja matične stene i vrstom materijala.</s><s>Tokom transporta dezintegrisani materijal se usitnjava trenjem zrna jedno o drugo, udarima krupnijih fragmenata o sitne, drobljenjem manjih zrna pod pritiskom onih većih i sl.</s><s>Na veličinu klastičnih sastojaka utiču i sredina taloženja i njena dinamika (Протић 1984: 48).</s><s>Postoji više klasifikacija šljunka u zavisnosti od veličine zrna.</s><s>Prema nekim autorima (Đorđević, Đorđević, Milovanović 1991: 159) krupnim šljunkom se smatra materijal veličine zrna 25 mm do 100 mm, šljunkom srednjeg Slika 71.</s><s>Tipični rečni šljunak – poreklom iz Dunava u Srbiji Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 141</s> <s>3.1 AGREGATI zrna materijal veličine 10 mm do 25 mm i sitnim šljunkom materijal od 2 mm do 10 mm.</s><s>Drugi autori (Bilbija i Matović 2009: 366) navode da se krupnozrnim šljunkom naziva onaj sa veličinom zrna 32 mm do 125 mm, srednje krupnim mateStandard (SRPS EN 14688-1: 2018) navodi da krupnozrnom šljunku pripadaju zrna veličine od 20 mm do 63 mm, srednjezrnom od 6,3 mm do 20 mm i sitnom šljunku od 2 mm do 6,3 mm.</s><s>Prema standardu tehničkih termina za maltere koji su deo struktura kulturnog nasleđa (SRPS EN 16572: 2016), šljunak se definiše kao „prirodni agregat nastao aluvijalnim ili glacijalnim procesima, koji ima krupna, glatka, zaobljena ili sferična zrna dominantnih dimenzija preko 4 mm”.</s><s>Prema stepenu zaobljenosti, zrna šljunka se dele na vrlo uglasta, uglasta, subuglasta, subzaobljena, zaobljena i dobro zaobljena, prema obliku zrna na kubična, pljosnata i izdužena, i prema teksturi površine na hrapava i glatka (SRPS EN 14688-1: 2018).</s><s>Područje primene prirodnog peska i šljunka nije previše široko, ali su količine koje se koriste izuzetno velike.</s><s>Najviše se koriste u građevinskoj industriji, uglavnom su lako dostupni, ne zahtevaju složen proizvodni proces, pa su stoga i jeftini.</s><s>Oko polovine proizvodnje agregata u svetu koristi se za proizvodnju betona, u čijoj masi agregati čine 75–85 %.</s><s>U poslednjim decenijama se, zbog velikih potreba za prirodnim sedimentima, ali i potrebe za umanjenjem uticaja na rečne i morske ekosisteme u kojima se eksploatacija vrši, sve više pribegava njihovoj zameni drobljenim kamenom, mada to nije izvodljivo u svim slučajevima.</s><s>Jedan od njih je malter, gde se uglavnom mora koristiti rečni pesak usled potrebne morfologije čestica i granulometrijskog sastava5.</s><s>Ipak, delimična zamena peska i šljunka posebno proizvedenim finim česticama drobljenog kamena, u betonima, pa i u malterima može se vršiti Zbog potrebe proučavanja literature na stranim jezicima koja se bavi ispitivanjem istorijskih maltera važno je pomenuti i termine za agregate na engleskom jeziku.</s><s>Tako coarse aggregate prema opštem standardu za agregate maltera (SRPS EN 13139: 2007) obuhvata agregat dimenzija većih od 4 mm, 5 I u značajno manjoj meri šljunak, veličine zrna uglavnom do 30 mm.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 142</s> <s>3.1 AGREGATI odnosno ono što nazivamo krupnim agregatom; fine aggregate predstavlja agregat veličine do 4 mm, odnosno sitan agregat; dok fines označava sitne čestice, odnosno čestice veličine do 0,063 mm.</s><s>Standard za istorijske maltere (SRPS EN 16572: 2016) kao coarse aggregate prepoznaje prirodni šljunak i drobljeni kamen (sa zrnima dimenzija >4 mm), pesak predstavlja fine aggregate (sa dimenzijama zrna od 0,063 mm do 4 mm), dok su fine prirodne čestice označene kao silt (dimenzije zrna od 0,002 mm do 0,063 mm) i glina (najmanje dimenzije), što je sve u skladu sa terminima datim u opštem standardu za agregat maltera.</s> <s>Priroda agregata u istorijskim malterima je vrlo raznolika.</s><s>Najčešće je korišćen prirodni agregat, i to rečni pesak, nešto ređe su korišćeni rečni šljunak, majdanski agregat i drobljeni kameni agregat, ali i morski pesak i šljunak, što je sve zavisilo od njegove dostupnosti.</s><s>Netradicionalnim agregatima maltera pripadaju ekspandirani materijali (kao što su vermikulit, perlit, plovućac, ekspandirana glina), drvenasti delovi konoplje i drobljeno staklo (Henry, Stewart 2011: 255).</s><s>Najviše eksploatisane i korišćene mineralne sirovine za agregate maltera kroz istorijske periode na teritoriji današnje Srbije predstavljaju aluvijalni nanosi lokalnih vodotokova, odnosno pesak i šljunak, nastali mehaničkom akumulacijom klastičnog materijala stvorenog raspadanjem matičnih stena mineralne sirovine se u prirodi najčešće javljaju udružene.</s><s>Obično su heterogenog mineraloško-petrografskog sastava, uslovljenog hidrogeološkim režimom i geološkom građom određenog predela (Delić-Nikolić et al. 2022: 45; Delić-Nikolić et al. u štampi).</s><s>Najčešće se sastoje od različito zaobljenih valutaka kvarca, rožnaca, kvarcita, škriljaca, granitoida, peščara, krečnjaka i dr., a sa smanjenjem veličine zrna ovih nevezanih stena povećava se učešće samostalnih minerala (Delić-Nikolić et al. 2022: 45).</s><s>Primera radi, šljunak i pesak poreklom iz Dunava pretežno se sastoje od zrna kvarca, rožnaca, magmatskih stena i gnajsa.</s><s>Sličnog je sastava materijal iz Velike Morave.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 143</s> <s>Slika 72.</s><s>Savremena eksploatacija šljunka i peska iz Dunava (Arhiva Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS) Aluvijalni sedimenti Nišave sadrže značajne količine krečnjaka i peščara (Jevremović 1997: 242), a oni iz Južne Morave imaju znatno učešće metamorfnih stena (na osnovu iskustva Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS).</s><s>U drinskom šljunku zastupljenost krečnjačkih zrna, naročito u krupnijim frakcijama, veća je nego u bilo kojem drugom šljunku iz Srbije Osim peska i šljunka, kao agregat u istorijskim malterima na teritoriji današnje Srbije povremeno je korišćen i agregat dobijen drobljenjem lokalnog kamena (Delić-Nikolić et al. 2022: 45).</s><s>Tako se (prema iskustvu Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS), zavisno od geološke građe određenog područja, u istorijskim malterima građevina današnje Srbije nalaze zrna škriljca, krečnjaka, travertina, mermera i sl. (Slika 73).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 144</s> <s>Jedan od najviše citiranih istorijskih zapisa o malterima, u kome su odnosi agregata sa krečom vezani upravo za vrstu agregata, ostavio je Vitruvije, prema kome su Rimljani upotrebljavali tri vrste peska: majdanski – vulkanski materijal iz provincije Lacij (harenae fossiciae), rečni (harenae fluviaticae) i morski (harenae marinae), kao i vulkanski pepeo iz okoline Kume, Baje i Vezuva (pulvis), zajedno sa krečom, u pripremi maltera (Vitruvije 1951: II.4, 6, V.12; Oleson, Marra, Deocampo 2007; Oleson, Jackson 2014: 2; Oleson 2014: 34; D’Ambrosio et al. 2015; Dilaria et al. 2023).</s><s>Za svaki od ovih agregata (inertnih ili reaktivnih) Vitruvije daje preporuke razmere mešanja kod maltera za zidanje: u odnosu 1:3 za kreč i majdanski pesak; 1:2 za kreč i rečni ili morski pesak; 1:2 za kreč i pulvis (kod izrade struktura pod vodom); kao i predlog unapređenja mešavine kreča sa rečnim ili morskim peskom, kada uz dodatak drobljenih i mlevenih keramičkih materijala dobijamo odnos 1:2:1 Emilijan Josimović (1823–1897), inženjer, profesor matematike, geodezije, arhitekture i građenja puteva na Liceju, Slika 73.</s><s>Agregati različitih granulacija, prirodni i drobljeni– poreklom iz Srbije Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 145</s> <s>Vrste agregata istorijskih maltera kasnije Velikoj školi, kao i na Artiljerijskoj školi u Beogradu (Vuksanović-Macura, Jevtić-Novaković 2020: 73), piše u svom udžbeniku Građanska arhitektura i građenje putova 1860. godine između ostalog i o građevinskim materijalima.</s><s>Pišući o malterima, razmatra dve vrste peska, „rečni” (sa obala i ostrva reka) i „zemni” (iz zemlje), kazujući da je prvi zaobljenijeg i ujednačenijeg zrna, i tako bolji za pripremu maltera za malterisanje, dok je onaj drugi, koji je neophodno prethodno ispirati od zemlje, oštriji i bolji za upotrebu u malteru za zidanjе.</s><s>Prema njegovom mišljenju, „pesak od belutka”, koji je najčešći, ujedno je i najbolji, ali autor ne isključuje ni „krečni pesak” ako je od tvrdog kamena.</s><s>Ne zaboravlja „glinasti pesak” (od „glinastog kamena”), koji ima svojstva pucolana i trasa te daje dobar hidraulični malter.</s><s>Takođe navodi da „masniji” kreč traži više peska, a „mršaviji” manje, i da nikada zapremina dobijenog maltera ne treba da bude jednaka zbiru zapremina upotrebljenog peska i kreča, već uvek manja, jer kreč mora ispuniti šupljine između zrna agregata (Юсимовићъ 1860: Karakteristike agregata utiču na svojstva svežih ili očvrslih maltera na mnogo načina (Balksten 2007: 15).</s><s>Agregat se uglavnom smatra inertnom komponentom maltera, koja se ne menja tokom procesa mešanja i očvršćavanja maltera i ne reaguje sa drugim komponentama, iako ponekad može doći do reakcije između veziva i određenih vrsta agregata.</s><s>Ova, tzv. alkalno-silikatna reakcija (Schnabel 2008: 1) zavisi od mineralnog sastava agregata.</s><s>Agregat služi kao „noseći skelet” u strukturi očvrslog maltera, umanjujući efekat pucanja veziva pri očvršćavanju (Balksten 2007: 15; Schnabel 2008: 1).</s><s>Drugim rečima, umanjuje zapreminske promene, omogućava ravnomernije vezivanje, često daje i veću čvrstoću malteru, i najzad, smanjuje cenu samog maltera (Tufegdžić 1979: 126).</s><s>Doprinosi poroznosti, propustljivosti i trajnosti maltera.</s><s>Takođe, povećava otpornost na habanje, jer je uglavnom čvršći od očvrslog krečnog veziva, a posebno je to slučaj sa vrstama kvarcnog peska.</s><s>Ima najveći uticaj na prionljivost i radne sposobnosti maltera, i igra važnu ulogu u određivanju njegove boje i teksture (Henry, Stewart 2011: 254).</s> <s>Karakterizacija agregata korišćenog u istorijskom malteru veoma je bitna, jer se tokom odabira komponenti za konzervatorski malter najčešće zahtevaju ista vrsta i poreklo agregata, odnosno adekvatna sličnost svojstava novog agregata sa onim iz originalnog maltera, kako bi se ispunili kriterijumi različitih vidova kompatibilnosti.</s> <s>Kvalitet agregata za upotrebu u malterima definisan je na osnovu standarda (SRPS EN 13139: 2007) kojim su obuhvaćena njegova geometrijska, fizička i hemijska svojstva, a među njima su:</s> <s>Ispitivanja agregata veličina i raspodela zrna (granulometrijski sastav) (ispituje se u skladu sa SRPS EN 933-1: 2013); sadržaj i kvalitet tzv. sitnih čestica (čestica manjih od oblik zrna kod krupnozrnog agregata, tj. agregata SRPS EN 933-4: 2010) i udeo ljuštura u njemu (ispiprisustvo organske materije (ispituje se u skladu sa i postojanost na mraz, odnosno toplotne i vremenske uticaje (ispituje se u skladu sa SRPS EN 1367-1: 2010; Osim ovih svojstava, standard navodi da se kod prirodnog agregata za malter ispituju i neka druga svojstva, u skladu sa odgovarajućim standardizovanim metodama ispitivanja.</s><s>Reč je o zapreminskoj masi (prema SRPS EN 1097-6: 2016); petrografskim svojstvima (prema SRPS EN 932-3: 2023); prisustvu hlorida (prema SRPS EN 1744-1: 2014); prisustvu jedinjenja koja sadrže sumpor (prema SRPS EN 1744-1: 2014); prisustvu komponenata koje menjaju svojstva vezivanja maltera i brzinu njegovog očvršćavanja (među kojima su i navedene organske materije) (prema SRPS EN 1744-1: 2014); i upijanju vode Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 147</s> <s>(prema SRPS EN 1097-6: 2016).</s><s>Isti standard (SRPS EN 13139: 2007) za industrijske agregate propisuje i dodatna ispitivanja, a prema drugim standardizovanim metodama: prisustvo materija rastvorljivih u vodi (prema SRPS EN 1744-1: 2014) ili gubitak žarenjem (prema SRPS EN 1744-1: 2014; SRPS EN Sadržaj štetnih materija u agregatu može dovesti do određenih negativnih posledica u malteru.</s><s>Tako, prisustvo rastvorljivih soli (hlorida) unosi u malter štetne komponente (npr. higroskopni natrijum-hlorid u neopranom morskom pesku uvodi vlagu, usled čega kod ciklusa kvašenja i sušenja dolazi do rasta kristala soli koji uništavaju strukturu maltera); prisustvo gline oslabljuje vezu između agregata i veziva, a neke mineralne vrste iz grupe glina (smektit) mogu bubriti u vlažnim uslovima; reaktivni SiO₂ reaguje sa jakim alkalijama u cementu (odnosno kada su u pitanju cementni malter, cementno-krečni malter ili beton) dovodeći do pomenute alkalno-silikatne reakcije; pepeo poreklom iz uglja može sadržati štetni sumpor; neke vrste peska sadrže zrna minerala gvožđa ili organsku materiju, koji mogu izazvati mrlje na malteru, što je posebno važno kod malterisanja (Henry, Stewart 2011: 128–129).</s><s>Potrebu za tzv. čistim agregatom prepoznali su i antički graditelji, pa je Vitruvije pisao da bi agregat trebalo da bude čist, odnosno bez zemlje (Vitruvije 1951: II.5, V.12).</s><s>Emilijan Josimović slično piše – „pesak za dobar malter treba da bude sasvim čist, a ne sa zemljom pomešan”, а da čistoću proveravamo „među prstima kada on mora biti oštar i da ih ne prlja, kao što ne prlja čistu vodu u koju ga sipamo” (Юсимовићъ U cilju detaljnog ispitivanja svojstava agregata u samom istorijskom malteru i odabira odgovarajućih sirovina za konzervatorske modele, može se analizirati i njegov kompletan hemijski sastav.</s><s>U Tabeli 2 prikazan je hemijski sastav dva uzorka agregata, peska veličine zrna 0–4 mm poreklom iz Dunava sa teritorije Srbije, koji je kroz istoriju korišćen kao jedna od osnovnih sirovina za pripremu maltera građevinskih struktura na njegovim obalama ili u neposrednoj blizini.</s><s>Granulometrijski sastav, odnosno distribucija veličine zrna agregata ima ogroman uticaj na osnovne karakteristike Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 148</s> <s>Ispitivanja agregata maltera, kao što su obradivost, sposobnost zadržavanja vode, čvrstoća i trajnost.</s><s>Upotreba dobro graduisanog peska smanjuje sadržaj šupljina, i ujedno omogućava da ih vezivo adekvatno ispuni (Smith, Collis 2001: 234–235).</s><s>Dobra obradivost maltera takođe zahteva dobro graduisan agregat, sa različitim opsegom veličina zrna.</s><s>Kod pripreme agregata za izradu maltera kompatibilnih sa istorijskim, važno je istaći da raspodela veličine čestica utiče i na boju maltera, a najveći uticaj imaju Ispitivanje granulometrijskog sastava agregata vrši se prema standardu (SRPS EN 933-1: 2013), prosejavanjem kroz seriju sita, pri čemu se meri masa ostala na pojedinim sitima.</s><s>Za ispitivanje su potrebne vaga, garnitura sita (Slika 74) i uređaj za sušenje.</s> <s>Tabela 2. Hemijski sastav dva uzorka agregata granulacije 0–4 mm poreklom iz Dunava sa teritorije Srbije (Arhiva Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 149</s> <s>Tabela 3. Rezultati ispitivanja granulometrijskog sastava agregata 0–4 mm poreklom iz Dunava sa teritorije Srbije (Arhiva Laboratorije za kamen i agregat Instituta Uzorak se stavi u sud, doda se voda toliko da pokrije uzorak, a zatim se meša dok se sitna zrna potpuno ne odvoje i istalože.</s><s>Uzorak se zatim pere kroz sito veličine otvora 0,063 mm sve dok voda koja prolazi kroz njega ne postane potpuno bistra.</s><s>Ostatak zadržan na situ se osuši do konstantne mase.</s><s>Tako opran i osušen materijal sipa se na set sita, koji obuhvata više sita uklopljenih jedno u drugo i poređanih po opadajućoj veličini otvora od vrha ka dnu.</s><s>Prilikom sejanja, garnitura mora biti snabdevena dnom i poklopcem.</s><s>Sejanje se vrši mehanički ili ručnim pomeranjima garniture sita.</s><s>Ručno sejanje se vrši naizmeničnim pokretima levo i desno, napred i nazad, ukrug najpre u jednom a potom u obrnutom smeru, kako bi se obezbedilo što potpunije prosejavanje.</s><s>Zatim se sita skidaju jedno po jedno, počevši od sita sa najvećim otvorom.</s><s>Ručno se protresa svako sito, ali se vodi računa o tome da se materijal ne izgubi – na primer, korišćenjem dna i poklopca.</s><s>Sav materijal koji prolazi kroz sito prebaci se na sledeće sito u nizu pre nastavka rada sa tim nižim sitom.</s><s>Masa svakog ostatka na situ meri se na vagi odgovarajuće tačnosti.</s><s>Rezultat prosejavanja je količina agregata koja je prošla kroz sito izražena u kumulativnim procentima (Tabela 3).</s><s>Granulometrijski sastav agregata se grafički prikazuje prema standardu (SRPS EN 933-1:2013).</s><s>Kod istorijskog maltera ispitivanje granulometrijskog sastava agregata se primenjuje nakon razdvajanja agregata odveziva nekom od metoda o kojima će biti reči u daljem tekstu.</s><s>Grafički se prikazuje granulometrijskom krivom kojom se daje kumulativni procenat materijala koji prolazi kroz različita sita, ili histogramom, koji pokazuje procenat materijala koji ostaje Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 150</s> <s>100 na sitima.</s><s>Smatra se da je dobro graduisan agregat onaj kod koga tokom sejanja ne ostaje više od 30 % od ukupne mase na jednom od sita (Henry, Stewart 2011: 260–261).</s><s>Rezultati ispitivanja granulometrijskog sastava agregata u istorijskom malteru važni su ne samo za njegovu karakterizaciju već i za dalju pripremu konzervatorskih maltera (Middendorf et al. Sadržaj i kvalitet sitnih čestica je propisan standardom.</s><s>Sitnim česticama smatraju se zrna manja od 0,063 mm (eng. fines) koja se nalaze u agregatu (SRPS EN 13139: 2007).</s><s>Prema ovom standardu sadržaj sitnih čestica za upotrebu u malterima treba da bude u granicama do 3 %, pri čemu ova granica nije striktna, već zavisi i od važećih odredbi u mestu korišćenja agregata.</s><s>U slučaju da je sadržaj sitnih čestica veći, upotrebljivost tog agregata se dokazuje na osnovu dodatnih ispitivanja.</s><s>Povećan sadržaj sitnih čestica, prvenstveno glinovitih, utiče na fizičko-mehanička svojstva i vremensku trajnost maltera.</s><s>Na kvalitet sitnih čestica utiču parametri kao što su vrsta prisutne gline u agregatu i odnos glinovite i prašinaste frakcije.</s><s>Određivanje sadržaja sitnih čestica obuhvaćeno je ispitivanjem granulometrijskog sastava (SRPS EN 933-1: 2013).</s><s>Ispitivanje kvaliteta sitnih čestica određuje se dvema metodama – metodom ekvivalenta peska (SE) i metodom metilen-plavog (MB).</s><s>Metoda ekvivalenta peska se sprovodi na sledeći način: ispitivani uzorak agregata, uz malu količinu rastvora za pranje i flokulaciju, sipa se u merni cilindar i meša dok se glinovite čestice ne odvoje od onih krupnijih.</s><s>Posle određenog vremena, mere se visina sedimenta i visina suspenzije u cilindru, a zatim se računa vrednost ekvivalenta peska kao odnos vrednosti ova dva parametra i izražava u procentima (SRPS EN 933-8: 2016).</s><s>Dobijena vrednost predstavlja relativan odnos peskovite frakcije i ostalih frakcija u agregatu (glinovite, prašinasto glinovite i prašinaste), a veća vrednost znači veću količinu peska od količine glinovitih čestica.</s><s>Ovo nije mera sadržaja gline, već pokazatelj količine i plastičnosti sitnih čestica (Nikolić Ivanović i dr. 2018: 210).</s><s>Metodom metilen-plavog (MB) (SRPS EN 933-9: 2023) određuje se prisustvo gline i drugih ekspandirajućih materijala u agregatima koji negativno utiču na kvalitet maltera.</s><s>Ispitivanje se vrši na Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 151</s> <s>Slika 75.</s><s>Titracija suspenzije agregata sa različitim sadržajima gline rastvorom metilen-plavog (MB) (Arhiva laboratorije za veziva, hemiju i maltere Instituta IMS) suspenziji ispitivanog materijala i destilovane vode u uređaju sa magnetnim mešanjem.</s><s>Ova suspenzija se titrira rastvorom metilen-plavog, sve dok kap tako nastale smeše ne pokaže plavi aureol na filter papiru na koji se nanosi (Slika 75).</s><s>Kada se potvrdi prisustvo ove boje, izračunava se vrednost metilen-plavog i izražava kao masa adsorbovane boje u g po kg ispitane frakcije.</s><s>Ova vrednost je zapravo mera količine adsorbovanog reagensa i proporcionalna je količini prisutne gline.</s><s>Oblik zrna agregata manjeg od 4 mm obično nije relevantan za ponašanje maltera.</s><s>Za agregat veličine iznad 4 mm oblik zrna se određuje prema standardu (SRPS EN 933-3: 2013) kao indeks pljosnatosti agregata.</s><s>Ispitivanje obuhvata dva postupka prosejavanja.</s><s>Najpre se ispitnim sitima uzorak razdvoji na odgovarajuće frakcije, a zatim se svaka frakcija definisane granulacije prosejava na rešetkastim sitima sa paralelnim otvorima, širine upola manje od gornje granične krupnoće ispitivane frakcije.</s><s>Indeks pljosnatosti se izračunava kao ukupna masa čestica koja prolazi kroz rešetkasta sita, što je izraženo kao procenat ukupne suve mase ispitivanih zrna.</s><s>Ispitivanje oblika zrna može se vršiti i metodom tzv. 3:1, gde se odgovarajućim agregatom smatra onaj kod koga je odnos najveće (dužina) prema najmanjoj dimenziji zrna (debljina) manji od 3:1 (SRPS EN 933-4: 2010).</s><s>Ispitivanje se obavlja na agregatu pomoću kljunastog merila, pri čemu se izdvajaju sva zrna sa neodgovarajućim odnosom dimenzija.</s><s>Ona se klasifiIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 152</s> <s>100 kuju kao nekubična, a njihov udeo se izražava u procentima u odnosu na ukupnu masu ispitanih zrna u suvom stanju.</s><s>Udeo ljuštura u agregatu takođe određuje njegovu čistoću (SRPS EN 13139: 2007).</s><s>Određivanje udela ljuštura školjki vrši se na agregatima veličine iznad 4 mm, prema metodi iz standarda SRPS EN 933-7: 2007.</s><s>Primenjuje se na šljunak ili mešani agregat (mešavinu prirodnog drobljenog agregata i šljunka).</s><s>Ispitni uzorak se pripremi postupkom prosejavanja i osuši, a zatim razastre na ravnu površinu, nakon čega se ručno sortiraju ljušture i fragmenti ljuštura iz uzorka.</s><s>Njihov udeo se određuje u odnosu na masu ispitnog uzorka i izražava u procentima.</s> <s>Hemijska ispitivanja agregata vrše se prema standardu (SRPS EN 1744-1: 2014), čime se utvrđuje prisustvo određenih hemijskih supstanci koje se smatraju štetnim za malter i beton.</s><s>Ovde spadaju jedinjenja koja utiču na površinu maltera ili betona, odnosno izazivaju fleke i/ili eflorescenciju, ali i lake čestice, kao što su čestice uglja koje, osim fleka, mogu dovesti do pojave tzv. kokica.</s> <s>Organske materije, biljnog ili životinjskog porekla, i u malim količinama mogu delovati štetno na maltere (Tufegdžić 1979: 109).</s><s>Njihovo prisustvo se najčešće ispituje poređenjem boje rastvora uzorka sa rastvorom standardne boje (SRPS EN 17441: 2014), dok im se štetnost određuje prema opadanju vrednosti čvrstoće maltera (Tufegdžić 19179, 109).</s><s>Ova ispitivanja se obavljaju ukoliko se agregat koristi za pripremu maltera sa cementom, jer kod cementnih maltera fulvo kiseline kao komponente huminskih kiselina (iz humusa) znatno usporavaju hidrataciju ili dovode do njegovog ekspanzivnog oštećenja Metoda određivanja prisustva humusa prema standardu (SRPS EN 1744-1: 2014) zasniva se na činjenici da organske materije u reakciji sa NaOH razvijaju tamnu boju.</s><s>Uzorak agregata se stavlja u bezbojnu staklenu bocu sa 3 % rastvorom NaOH, koja se nakon protresanja ostavlja da stoji 24 časa u zamračenoj prostoriji, nakon čega se boja tečnosti iznad agregata poredi sa rastvorom standardne boje pripremljenim u sličnoj staklenoj boci (rastvor gvožđe(III)hlorid-heksahidrata i kobalt(II)hlorid-heksahidrata u vodi sa koncentrovanom HCl).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 153</s> <s>Slika 76.</s><s>Rastvor standardne boje (u skladu sa SRSP EN 1744-1: 2014) u poređenju sa peskom sa sadržajem organske materije (gore) i peskom bez sadržaja organske materije (dole) Intenzitet boje zavisi od sadržaja humusa.</s><s>Ukoliko agregat ne sadrži velike količine humusa, rastvor neće biti ili će biti vrlo slabo obojen, a ukoliko je rastvor sa ispitivanim uzorkom tamniji od rastvora za poređenje, smatra se da je u agregatu prisutna organska materija (Slika 76).</s><s>Prisustvo fulvo kiselina u humusu se određuje upotrebom HCl u kojoj se one rastvaraju Ispitivanje toplotnih i vremenskih uticaja na svojstva agregata vrši se prema standardu (SRPS EN 1367-1: 2010).</s><s>U skladu sa njim, agregat veličine zrna >4 mm potapa se u vodu pod atmosferskim pritiskom i izlaže zamrzavanju i odmrzavanju tokom deset ciklusa, što podrazumeva hlađenje do -17,5 °C pod vodom i odmrzavanje u vodenoj kupci na temperaturi od oko 20 °C. Nakon poslednjeg ciklusa ispituju se eventualne promene agregata, kao što su nastanak pukotina, gubitak mase Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 154</s> <s>100 ili promene u čvrstoći.</s><s>Agregat se prema standardu za ispitivanje toplotnih i vremenskih uticaja na svojstva agregata (SRPS EN 1367-2: 2010), uglavnom zrna dimenzija 10–14 mm, ali i manjih, odnosno većih dimenzija ispituje pomoću testa tokom koga se uzorak u mrežastim korpicama od nerđajućeg čelika (Slika 77) potapa u zasićeni rastvor magnezijum-sulfata u pet čime se izlaže efektima ponovljene kristalizacije magnezijum-sulfata unutar pora.</s><s>Rezultat ispitivanja predstavlja maseni procenat degradiranog materijala u odnosu na početnu masu.</s><s>3.2 VEZIVA</s> <s>Vezivo nosi ključne informacije potrebne za karakterizaciju istorijskih maltera.</s><s>Upravo po vrsti ili tipu upotrebljenog veziva malteri i dobijaju imena (Weber, Köberle, Pintér 2019: 21).</s><s>Prema standardu za tehničke termine za maltere koji se koriste u kulturnom nasleđu, vezivo predstavlja materijal sa vezivnim i prianjajućim svojstvima koja mu omogućavaju povezivanje agregata u konzistentnu i celovitu masu (SRPS EN Tokom istorije građevinarstva upotrebljavane su različite vrste veziva za pripremu maltera, pojedinačno ili u kombinaciji sa drugim vezivom.</s><s>Veziva su retko korišćena bez upotSlika 77.</s><s>Mrežaste korpice od nerđajućeg čelika za potapanje uzoraka u rastvor magnezijum-sulfata</s> <s>155 rebe agregata, uglavnom inertnog materijala čija je, kako je napred pisano, uloga bila da smanji promene zapremine tokom očvršćavanja i što više spreči pucanje maltera usled sušenja Vrste veziva istorijskih maltera</s> <s>U najčešće korišćena veziva maltera kroz istoriju spadaju zemlja (glina), kreč, gips, prirodni i veštački cementi, prirodna ulja, vosak i smole (Henry, Stewart 2011: 27).</s><s>Slično, prema standardu za karakterizaciju maltera koji se koriste u kulturnom nasleđu (SRPS EN 17187: 2021), veziva su podeljena u glinene materijale, gips, vazdušni kreč, prirodno hidraulični kreč (NHL), prirodni cement (rimski cement, Parkerov cement, i dr.), obični portland cement (OPC), i organska veziva.</s><s>Upravo u zavisnosti od vrste upotrebljenog veziva, do očvršćavanja maltera može doći pod vodom, u vlažnoj sredini ili na vazduhu, pa se prema nameni maltera vrši i izbor njegove vezivne komponente (SRPS EN 16572: 2016).</s> <s>Kroz dalji tekst će biti opisana većina napred pomenutih veziva (uz kratak prikaz cementnih maltera), ali će fokus biti na kreču kao predmetu istraživanja projekta MoDeCo2000, čije će vrste biti detaljno prikazane.</s> <s>Zemlja (glina).</s><s>Zemlja predstavlja najstarije korišćeno vezivo.</s><s>Najraniji primeri datiraju čak iz paleolita sa prostora Afrike (Dilaria, Secco 2022: 114).</s><s>U građevinarstvu čitavog sveta korišćena je za potrebe izrade maltera za zidanje (Slika 78) i malterisanje, izradu podova, davanje vodonepropusnosti krovovima od organskih materijala, izradu opeka, rad u tehnikama pletera i nabijene zemlje, izradu savremenih blokova za građenje zidova ili njihovu ispunu (Artioli, Secco, Addis 2019: 152; Fabbri et al. 2021: 149).</s><s>Malteri sa glinom se razvijaju u neolitu, Mesopotamiji, Persiji i Anadoliji, kada su intenzivno korišćeni za oblaganje zidova i podova (Dilaria, Secco 2022: 114; Artioli, Secco, Addis 2019; Hobbs, Siddall 2011; Hodder 2006 u Dilaria, Secco 2022: 114).</s> <s>Čak i onde gde je kreč bio dostupan, mnogo građevina je kroz istoriju nastalo upotrebom zemlje (Henry, Stewart 2011: 27).</s><s>Zemlja je tako jedan od najviše korišćenih građevinskih Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 156</s> <s>155 materijala širom sveta.</s><s>Međutim, s obzirom na to da upija vodu, nije otporna na mraz i rastvara se u vodi (Tufegdžić 1979:334) te predstavlja jedan od najosetljivijih materijala na spoljašnje uticaje (Gomes, Faria, Gonçalves 2018: 2402).</s><s>Veliki broj građevina od zemlje stoga je spolja imao završni sloj od krečnog maltera koji je štitio zidove (Curtis 2015: 2) (Slika 79).</s><s>Međutim, malteri od zemlje nisu nužno lošiji izbor za upotrebu unutar struktura zidova od krečnih maltera, i kada se adekvatno održavaju i čuvaju suvim, otporni su i trajni.</s><s>Oni se smatraju materijalima nižeg kvaliteta, jer imaju slabe karakteristike vezane za zatezanje i otpornost na vodu, međutim, kao malteri, u ulozi maltera za zidanje uglavnom imaju dovoljZemlja je građevinski materijal koji obuhvata akumulaciju produkata raspadanja matične stene i produkata propadanja biološkog materijala (Fabbri et al. 2021: 149).</s><s>Priprema tradicionalnih blatnih maltera obuhvata mešanje zemlje sa vodom, a adekvatna pasta bi trebalo da se lako oblikuje, ne sme biti lepljiva ili peskovita, i ujedno bi trebalo da se rasprostire bez raspadanja kada se nabacuje na površinu.</s><s>Prilikom pripreme, zemlja se meša po potrebi sa peskom, a količina vode zavisi Slika 78.</s><s>Blatni malteri antičkih građevina na dunavskom limesu u Srbiji Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 157</s> <s>Slika 79.</s><s>Blatni malteri kuće u jednom od današnjih sela na dunavskom limesu, koji su opstali skoro jedan i po vek, ali usled napuštanja kuće i posledičnih oštećenja, nestaju zajedno sa njom (privatna arhiva: Emilija Nikolić). od osobina same gline (Fernandes 2008: 22).</s><s>Tokom istorije, graditelji su, nakon velikog broja pokušaja, odredili razmere mešavina koje su koristili (Kojičić, Kojičić 2015: 28).</s><s>Svaka zemlja bi danas pre upotrebe trebalo da bude testirana kako bi se utvrdilo da li je adekvatna za određenu primenu.</s><s>Ovi testovi mogu biti terenski (posmatranje – identifikacija kamena i krupnih frakcija peska; dodir – identifikacija sitne frakcije peska; ispiranje vodom – kako bi ostali samo glina i mulj; miris – za određivanje prisustva organskih materija, u čijem slučaju zemlju ne treba koristiti; test pranja ruku – potvrda prisustva gline i mulja; i test pločice – ispitivanje otpornosti suvog uzorka na lom i procenta skupljanja) ili laboratorijski Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 158</s> <s>(prosejavanje, sedimentacija, plastičnost, stišljivost i kohezija) Kod blatnih maltera, glina predstavlja vezivo, a za hemijsku stabilizaciju se danas uglavnom koriste kreč i cement, koji im poboljšavaju svojstva (među kojima su čvrstoća i trajnost), mada upotrebu cementa za ove maltere više autora karakteriše kao pogrešnu ako je reč o građevinama koje su i izgrađene od zemlje (Gomes, Faria, Gonçalves 2018: 2402).</s><s>Osim hemijski, potrebno je i mehanički i fizički stabilizovati zemlju.</s><s>Pored kreča i cementa, u stabilizatore spadaju pesak i biljna vlakna, a primenjuju se i mnogi drugi tradicionalni i sintetički proizvodi (izmet, krv, dlaka i koža životinja, životinjska ulja, kazein, jaja, vosak, pepeo, termitnjaci, biljne masti i ulja, tanin, biljni sokovi, kiseline, soli, silikati, sintetički lepkovi, sapuni, gips) (Kojičić, Kojičić 2015: 32).</s><s>Komponente se u malter uvode i u zavisnosti od njegove funkcije.</s><s>Na primer, 10 % gline daje zemlji kohezivna svojstva i plastičnost, pa je za zidarske maltere potrebna peskovita zemlja sa krupnijim frakcijama peska, dok je za maltere za malterisanje poželjnija peskovito-glinovita zemlja sa sitnijim frakcijama peska (Fernandes 2008: 22).</s><s>Upotreba zemlje u savremenom građevinarstvu predstavlja jedan od doprinosa očuvanju životne sredine, kroz promociju izgradnje energetski efikasnih građevina i veze čoveka sa prirodom.</s><s>Korišćenje zemlje u građevinarstvu ne zahteva veliku energiju, ima male nivoe emisije CO2, zemlja se može ponovo koristiti i reciklirati (posebno ako nije hemijski stabilizovana) i uglavnom je lokalno dostupna (Gomes, Faria, Gonçalves 2018: 2401) (iako često postoje problemi sa pronalaskom adekvatne zemlje – Којичић 2014: 207).</s><s>Nažalost, gradnja zemljom se uglavnom smatra tradicionalnim neinženjerskim oblikom konstrukcije (Schroeder 2018: 113), a na zemlju se gleda kao na materijal koji koriste zajednice nižeg ekonomskog kapaciteta (Santos, Faria 2020: 152).</s><s>U poređenju sa ostalim građevinskim materijalima, za materijale od zemlje postoji nedostatak specijalizovanih standarda.</s><s>Prisutni su nacionalni standardi ili normativni dokumenti, i to u državama regiona u kojima se nalazi veliki broj građevina od zemlje (u nekoliko država Južne i Severne Amerike, Azije, Afrike, u Australiji i na Novom Zelandu, a na teritoriji Evrope oni postoje u Nemačkoj, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 159</s> <s>Švajcarskoj, Francuskoj, Španiji, Turskoj) (Schroeder 2018: 113–114).</s><s>Zahtevi i metode ispitivanja blatnih maltera za zidanje i unutrašnje malterisanje u Nemačkoj su definisani na osnovu standarda (DIN 18946: 2018-12; DIN 18947: 201812), ali se oni odnose na fabrički proizvedene blatne maltere.</s><s>Ispitivanje blatnih maltera nije dovoljno prisutno ni kod istraživača istorijskih maltera.</s> <s>Gips.</s><s>Upotreba gipsa u građevinarstvu se prati od kasnog epipaleolita Levanta odnosno od perioda XI–IX milenijuma pre nove ere (BelAnzué, Elert 2021: 1; Kingery, Vandiver, Pricket 1988 u BelAnzué, Elert 2021: 1).</s><s>Predstavlja osnovno vezivo korišćeno u starom Egiptu (Rodríguez-Navarro 2012: 92; Lea 1970 i Lucas, Harris 1962 u Rodríguez-Navarro 2012: 92), zahvaljujući dostupnosti sirovine, odnosno gipsnog kamena, i to uglavnom za malterisanje (Secco, Dilaria 2022: 115).</s><s>Građevinski gips nastaje pečenjem gipsnog kamena (sadre) i sastoji se uglavnom od minerala gipsa (kalcijum-sulfat-dihidrat – CaSO4 ∙ 2H2O) i primesa kao što su pesak, glina, krečnjak, oksidi gvožđa i dr. Termičkom obradom (dehidratacijom) mineral gipsa gubi jedan deo kristalne vode i postaje gips-hemihidrat (CaSO4 ∙ 1/2H2O), koji zatim u dodiru sa vodom prelazi u kalcijum-sulfat dihidrat, odnosno očvršćava (Tufegdžić 1979: Danas su metode ispitivanja i zahtevi za veziva na bazi gipsa definisani na osnovu standarda (SRPS EN 13279-1: 2009; SRPS Gipsni malteri su se kroz istoriju koristili za zidanje i malterisanje, izradu podova i plafona.</s><s>Osobine gipsa, među kojima su velika dostupnost sirovine i laka eksploatacija, manja temperatura procesa pečenja nego kod kreča i brže vezivanje samog maltera, kao i otpornost na požar, učinili su ga veoma pogodnim za upotrebu (Mileto, Vegas, La Spina 2011: 1302).</s><s>Njegov nedostatak je nepostojanost u vodi i vlažnoj sredini (Tufegdžić 1979: 338).</s><s>Zato su gipsni malteri za zidanje i spoljašnje malterisanje kroz istoriju najviše upotrebljavani u regionima sa suvom klimom, dok im je primena u unutrašnjim prostorima široko rasprostranjena (Mileto, Vegas, La Spina 2011: 1302).</s><s>Postoji mnogo vrsta gipsa namenjenih različitim radovima, kao Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 160</s> <s>155 što su štuk-gips, gips za maltere, gips za košuljice i podloge, visokovredni gips i dr. (Tufegdžić 1979: 276–279).</s><s>Gipsni malteri se najčešće spravljaju od gipsa i vode, i odmah upotrebljavaju, ali se ovoj mešavini mogu dodati i kreč, pesak, mermer, boje, usporivači vezivanja i dr., u zavisnosti od potrebnih osobina maltera, odnosno vrste radova za koje se pripremaju.</s><s>Ovi dodaci produžuju vezivanje i daju plastičnost, ali utiču i na smanjenje mehaničkih osobina gipsnih maltera.</s><s>Takođe, odnos vode i gipsa u smeši, koji se naziva vodogipsni faktor, utiče na svojstva gipsne kaše, kao i očvrslog gipsa, pa se sa više vode produžava vreme vezivanja, ali se smanjuju tvrdoća i čvrstoća gipsnog maltera (Tufegdžić 1979: 281–282, Kreč.</s><s>Najraniji dokaz pripreme maltera na bazi kreča dolazi iz Izraela, i smešta se u XI milenijum pre nove ere, dok su kasniji primeri iz VIII i VII milenijuma pre nove ere i dolaze sa Bliskog i Srednjeg istoka.</s><s>Ovi malteri su korišćeni kao obloge podova i zidova (Dilaria, Secco 2022: 114; Kingery, Vandiver, Pricket 1988 u Dilaria, Secco 2022: 114).</s><s>Tehnologija pravljenja kreča je veoma rano bila poznata i na Dunavu, а podovi kuća Lepenskog Vira u Srbiji su bili izrađeni od crvenog krečnjaka (Срејовић 1969: 150), odnosno omalterisani crvenkastorozikastom krečnjačkom mešavinom (Borić 2019:44), što uz analogije sa krečnim malterima pronađenim na neolitskim nalazištima u Trakiji i Kefaloniji, može ukazati na prenošenje tehnologije izrade maltera iz Levanta na Balkan i Dunav, iako se ne može isključiti da malteri podova kuća Lepenskog Vira predstavljaju izolovano, nezavisno graditeljsko iskustvo zajednica na Dunavu (Dilaria, Secco 2022: 114).</s><s>Još ranih osamdesetih godina XX veka vršene su XRD analize uzoraka ovih maltera iz Lepenskog Vira, a rezultati su pokazali da se sastoji od kreča i kvarcnih inkluzija (Tuesen, Gwozdz 1982: 100).</s><s>Reč kreč je opšti termin, koji se koristi i za kalcitni i za dolomitni kreč.</s><s>Obe vrste kreča su proizvod koji nastaje preradom karbonatnih stena: kalcijum-karbonata – CaCO3 (kalcita ili aragonita), odnosno kalcijum-magnezijum-karbonata Za dobijanje kreča su se kroz istoriju, pa i danas, koristile razne vrste krečnjaka, mermeri, bigar i travertin (ДелићIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 161</s> <s>-Николић 2014: 25).</s><s>Krečnjaci se, s obzirom na veoma velik broj mogućnosti korišćenja, smatraju ujedno i najkorisnijim sedimentnim stenama (Делић-Николић 2014: 25; DelićNikolić et al. u štampi) (Slika 80).</s><s>U Srbiji, najčešće pripadaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 162</s> <s>za transport, Srbija ju mezozojskim sedimentima: trijaskim, jurskim i krednim i veoma su zastupljeni (Делић-Николић 2014: 27–28) Kako bi nastao kvalitetan kalcitni kreč, bitno je da stene budu visoke čistoće, odnosno da procenat sadržanih primesa bude nizak, što bi trebalo da znači da sadržaj CaCO3 u njima Hemijski čisti krečnjaci bi trebalo da sadrže samo kalcit ili aragonit uz CO₂, bez bilo kakvih primesa, tj. 56 % CaO i 44 % CO₂.</s><s>Međutim, ovakvi krečnjaci su u prirodi veoma retki, i tada su beli ili bledosivi.</s><s>Zato najčešće srećemo obojene krečnjake, monohromatske ili polihromatske, odnosno sive, crne, sivoplavičaste, oker, mrke, crvene, zelenkaste, zavisno od zastupljene primese, koja može biti kvarc, feldspat, jedinjenje gvožđa, mangana, minerali glina, organska materija i dr. Takođe, mogu biti jednolično, uniformno obojeni, ali i sa neujednačenom pigmentacijom.</s><s>Prema sadržaju primesa, prepoznajemo glinovite krečnjake (do 5 % gline) obično sive ili sivobele boje; laporovite (sa 5–25 % gline) mahom sive boje; gvožđevite (sa sadržajem oksida gvožđa), koji stenu boje u crvenkasto ili žuto; dolomitične (sa do 40 % MgCO3); ležište</s> <s>Tabela 4. Hemijski sastav krečnjaka koji su se koristili ili se još uvek koriste za proizvodnju kreča na prostoru Srbije (Arhiva Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS)</s> <s>163 siliciozne (sa sadržajem SiO₂ istaloženim u vreme stvaranja krečnjaka); peskovite (sa peskovitim komponentama prinetim u vreme stvaranja krečnjaka); bituminozne (sa sadržajem organske materije) crne ili gotovo crne boje (Đorđević, Đorđević, Milovanović 1991: 170, Делић-Николић 2014: 25–26).</s><s>Mermeri su uglavnom izgrađeni od kalcita i mogu imati sadržaj CaCO3 viši i od 98 %.</s><s>Nastaju metamorfozom karbonatnih stena.</s><s>U Srbiji su vezani za starije geološke formacije, odnosno paleozoik.</s><s>Bigar i travertin su sedimentne stene izgrađene od kalcita ili aragonita.</s><s>Njihovo prisustvo u Srbiji je relativno malo (Делић-Николић 2014: 29–30).</s><s>Ako se vratimo u istoriju, mnogo rimskih skulptura, dekorativnih mermera i travertina monumentalnih građevina nestalo je u krečnim pećima kasnijih perioda (van Balen 2003b: 2047; Bonnie 2016; De Laine 2021; Munro 2011).</s><s>U savremeno doba, kako bi se zaštitila životna sredina, istražuju se različite mogućnosti upotrebe otpadnog mermernog materijala za maltere, kao što je delimična zamena hidratisanog kreča mermernim prahom u krečno-cementnim malterima (Teixeira Marvila et al. 2019).</s><s>U nedostatku karbonatnih stena za spravljanje kreča su kroz istoriju, ali i u tradicionalnoj izgradnji u savremenom dobu, korišćeni i drugi izvori karbonata.</s><s>Poznato je da su u ovu svrhu upotrebljavane i ljušture školjki (Thacker, Hughes, Odling 2019), a mogućnosti njihove šire upotrebe za proizvodnju hidratisanog kreča se i dalje istražuju (Nair, Tom 2022; 47,8 % CO₂ (odnosno CaCO₃ i MgCO₃ u teoretskom odnosu 54,3:45,7), ali se sa ovim odnosom ne srećemo u prirodi (Ptáček, Šoukal, Opravil 2021: 1).</s><s>Čistim dolomitima smatramo one sa >90 % dolomita, kao što i čisti krečnjaci sadrže >90 % kalcita.</s><s>U prelazne stene spadaju krečnjački dolomit sa sadržajem dolomita od 50 % do 90 %, i dolomitični krečnjak u kome je dolomit zastupljen od 10 % do 50 % (Smith 1999: 46, Fig.</s><s>2.41).</s><s>Dolomiti ne reaguju burno sa razblaženim rastvorom HCl, pa je ovo najznačajnija metoda za njegovo razlikovanje od krečnjaka, na terenu i u laboratoriji (Delić-Nikolić, Kurešević, Vušović 2017: 464).</s> <s>Kreč se, osim u građevinarstvu, koristi u više grana industrije, zaštiti životne sredine, kao i u poljoprivredi.</s><s>Karakteristike kreča za potrebe građevinarstva (građevinskog kreča) definisane su na osnovu standarda koji obuhvata definicije, specifikacije i kriterijume usaglašenosti (SRPS EN 459-1: 2016).</s><s>Standard se primenjuje za kreč koji se koristi za malter, proizvodnju građevinskih proizvoda, ali i druge primene u građevinarstvu.</s><s>Ovaj standard definiše kreč kao „kalcijum-oksid i/ili hidroksid i kalcijum-magnezijum-oksid i/ili hidroksid proizveden toplotnom dekompozicijom (kalcinacijom) prirodnog kalcijum-karbonata (npr. krečnjaka, krede, školjki) ili prirodnog kalcijum-magnezijum-karbonata (npr. dolomitičnih krečnjaka, dolomita)”.</s><s>Odredbe istog standarda definišu građevinski kreč kao grupu proizvoda koji se koriste kao materijali u visokogradnji i niskogradnji.</s><s>Građevinski kreč prema istom standardu obuhvata (Slika 81): vazdušni kreč (CL) ne poseduje hidraulična svojstva: u njegovom sastavu su kalcijum-hidroksid (kalcitni kreč) ili kalcijum-magnezijum-hidroksid (dolomitni kreč); očvršćava kada reaguje sa ugljen-dioksidom iz vazduha; nabavlja se u oblicima negašenog (živog; u komadima ili kao prah) i gašenog kreča (u prahu, kao testo ili kao mleko); dolomitni kreč se proizvodi i kao poluhidratisani kreč;</s> <s>164 kreč sa hidrauličnim svojstvima: osim kalcijum-hidroksida, u njegovom sastavu su kalcijum-silikati i kalcijum-aluminati, a očvršćava kada se meša sa vodom i/ili u vodi, uz dodatnu reakciju sa ugljen-dioksidom iz vazduha; može biti prirodno hidraulični kreč (NHL), formulisani kreč (FL) i hidraulični kreč (HL); nabavlja se u vidu gašenog kreča u prahu.</s> <s>Ova podela je zasnovana na savremenim proizvodima u građevinarstvu.</s><s>Međutim, upotreba kreča kroz istoriju (ali i danas kod tradicionalne pripreme maltera) podrazumevala je njegovu prvenstvenu upotrebu u obliku živog kreča i krečnog testa, bez obzira na osobine hidrauličnosti samog kreča.</s><s>O tome svedoče i rezultati različitih hemijskih reakcija između Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 165</s> <s>(šema nacrtana na osnovu SRPS EN 459-1:2016) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 166</s> <s>Slika 81.</s><s>Podela građevinskog kreča agregata i veziva vidljivi tokom ispitivanja mikrostrukture istorijskih krečnih maltera u laboratoriji (Pavia et al. 2023: 10).</s><s>Cement.</s><s>Krečnjak pečenjem može dati različita veziva u zavisnosti od količine gline ili drugih primesa uz kalcijum-karbonat, ali i od temperature pečenja.</s><s>Među njima su već napred opisani vazdušni kreč nastao pečenjem čistog krečnjaka i kreč sa hidrauličnim svojstvima kao rezultat pečenja krečnjaka sa primesama gline (Tufegdžić 1979: 15).</s><s>U grupu veziva nastalih od kalcijum-karbonata spada i cement, mada je izdvojen kao poseban proizvod u odnosu na kreč.</s><s>Cemente delimo na prirodne i veštačke.</s><s>Prirodni cementi nastaju od prirodnog krečnjaka sa glinama na temperaturi od 900 °C do 1400 °C, njegovim mlevenjem i prosejavanjem.</s><s>Usled neujednačenosti sirovine, cementi mogu imati promenjive osobine (Tufegdžić 1979: 229).</s><s>Tokom istorije, nakon pečenja, ovi proizvodi su se mleli i skladištili.</s><s>Posle dodavanja vode, vezivali su veoma brzo (15–30 minuta) i razvijali toplotu, imali minimalan stepen skupljanja, a njihov odnos sa agregatom je bio najčešće 1:1.</s><s>Uspešno su upotrebljavani za maltere za tunele, građevinske radove pored mora, a koristili su se i za konzervaciju kamena, gde su se, međutim, često pokazali kao previše čvrsti i nepropustljivi (Henry, Stewart 2011: 43–44).</s><s>Veštački cementi nastaju od krečnjaka, gline, oksida gvožđa i dr., ali su sve sirovine unapred ispitane i sastav im je poznat, s obzirom na to da ih kombinuje čovek.</s><s>Postoji mnogo vrsta veštačkih cementa, koji se mogu se svrstati u dve grupe: portland cementi, koji se međusobno razlikuju po načinu očvršćavanja; i specijalni cementi, većinom na bazi portland cementa sa različitim dodacima.</s><s>Portland cement nastaje mlevenjem klinkera portland cementa uz dodatak sirovog gipsa ili anhidrita i vode.</s><s>Ovaj klinker se dobija pečenjem sirovina koje sadrže CaO (krečnjak), SiO₂ (glina, glineni škriljci, kvarcit, kvarcni pesak), Al₂O₃ (gline, glineni škriljci, boksit, kaolin) i Fe₂O₃ (gline, glineni škriljci, pirit) (Tufegdžić 1979: 229–232).</s><s>Pečenje sirovina za veštačke cemente se obavlja na temperaturama višim od 1400 °C. Nakon hlađenja, sinterovana masa od kamena, glina i dr. postaje čvrsti klinker.</s><s>Pošto inicijalno vezivanje veštačkog cementa počinje za 15 minuta, u cilju usporavanja vezivanja dodaje mu se gips, koji tako produžava Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 167</s> <s>Slika 81.</s><s>Podela građevinskog kreča rad sa cementom.</s><s>Veštački cementi očvršćavaju pod vodom, imaju visoke čvrstoće na pritisak i skoro su nepropustljivi nakon vezivanja (Henry, Stewart 2011: 44).</s><s>U specijalne cemente spadaju cementi sa zgurom, cementi sa pucolanskim materijalom, beli cementi, ekspanzivni i boksitni cementi (Tufegdžić 1979: 241–250).</s> <s>Cement se razlikuje od kreča jer nakon pečenja sirovine skoro da ne postoji slobodan kreč, već se sve sjedinjuje sa oksidima silicijuma i aluminijuma, pri čemu nastaju kalcijum-silikati i kalcijum-aluminati.</s><s>Materijal se stoga ne gasi, već se melje i skladišti kao suvi prah.</s><s>Kod upotrebe, dodaje se voda, koja hidrira silikate i aluminate i započinje izuzetno brz proces vezivanja.</s><s>Pečenjem cementne sirovine, odnosno sjedinjavanjem CaO i SiO2 formiraju se glavne klinker faze: dikalcijum-silikat, to jest belit (2CaO ∙ SiO2) i trikalcijum-silikat, to jest alit (3CaO ∙ SiO2).</s><s>Alit nastaje na temperaturi iznad 1260 °C, a belit na nižim temperaturama (Henry, Stewart 2011: 41).</s><s>Visoka čvrstoća kod cementa se dostiže mnogo brže nego kod hidrauličnog kreča (Henry, Stewart 2011: 41).</s><s>Alit relativno brzo reaguje sa vodom i u cementu je najvažniji za razvoj njegove rane inicijalne čvrstoće (do 28 dana).</s><s>Belit reaguje sporije sa vodom, i malo doprinosi ranoj čvrstoći, ali izuzetno doprinosi onoj koja se razvija kasnije Istorija cementa (Tufegdžić 1979: 227–228) mnogo nam je više poznata nego istorija kreča a njegovi stvaraoci su za sobom ostavili i patente sa opisanim metodama proizvodnje.</s><s>Ona započinje polovinom XVIII veka kada Dž.</s><s>Smiton (J. Smeaton, 1724–1792) istražuje krečnjake sa visokim procentom gline (20–25 %) i zapaža njihovu osobinu da očvršćavaju u vodi nakon pečenja dajući proizvode, prema njemu, tvrde kao kamen iz Portlanda.</s><s>Krajem istog veka Dž.</s><s>Parker (J. Parker) počinje da proizvodi „rimski cement” od ovakvog krečnjaka, odnosno „prirodni cement”, patentirajući ga.</s><s>Sledi rad L. Vikata (L. Vicat, 1786–1861), koji početkom XIX veka naučno objašnjava značaj SiO₂ i Al₂O₃ iz gline na hidrauiličnost kreča za sjedinjavanje sa CaO, uvodi hidraulični modul i tako započinje razvoj industrije hidrauličnog kreča.</s><s>Godine 1824.</s><s>Dž.</s><s>Aspdin (J. Aspdin 1778–1855) patentira „Portland” hidraulično vezivo Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 168</s> <s>Slika 81.</s><s>Podela građevinskog kreča i započinje proizvodnju.</s><s>Na kraju, 1854. godine A. Džonson (I. Johnson, 1811–1911), proizvođač cementa, daje uputstva za razmeru mešanja krečnjaka sa glinom, kao i da se mešavina mora peći do temperature sinterovanja (Tufegdžić 1979: 227–228).</s><s>Od ovog trenutka započinje život pravog veštačkog cementa, jer su svi pre njega bili mnogo bliži izuzetno hidrauličnom kreču.</s><s>S obzirom na povišenje temperature pečenja, glavna hidraulična komponenta postaje alit, umesto dotadašnjeg belita (Henry, Stewart 2011: 45–46).</s><s>Proizvodnja „rimskog cementa” na teritoriji današnje Srbije započela je u Beočinu još 1838. godine (Tufegdžić 1979: 228).</s><s>Zapis Emilijana Josimovića iz 1860. godine za pripremu dobrog maltera preporučuje kreč koji sadrži „belutka, gline i neke metalne okside, osobito gvožđa”, kazujući da se ove komponente pri gašenju hemijski sjedinjavaju sa ostalim u kreču, pa se polako otpušta voda u vidu pare, a sporije uvlači ugljen-dioksid, i tako cela masa ujednačenije i bolje stvrdnjava, u čemu on vidi razlog zašto je malter u „starim zidinama” velike tvrdoće.</s><s>Po njemu, sasvim čist, odnosno mastan kreč ne daje dobar malter, ali se može „popraviti” tako što mu dodamo glinu nakon gašenja, osušimo, a zatim i ponovo ispečemo, pa ugasiCementni malter je mešavina cementa, peska i vode.</s><s>U savremenom građevinarstvu se koristi za zidanje i malterisanje zidova, izradu slojeva podova i podloga, za injektiranje i dr., kao veoma postojan i trajan materijal.</s><s>Njegove čvrstoće su znatno viših vrednosti nego kod krečnih maltera (Muravljov 1995: 244–245).</s><s>Međutim, njegove osobine nisu u skladu sa onim kod tradicionalnih građevinskih materijala, odnosno poroznog kamena i onog nižih čvrstoća, opeke i krečnih ili blatnih maltera.</s><s>Upravo zbog nedostatka kompatibilnosti sa istorijskim materijalima, upotreba portland cementa u konzervaciji, koja je tokom većeg dela dvadesetog veka nekritički vršena, smatra se štetnom.</s> <s>U okviru Šeste generalne skupštine ICOMOS-a 1981. godine u Rimu, na temu Nema budućnosti bez prošlosti, postavljene su četiri glavne teme koje su održane kroz simpozijume u četiri italijanska grada.</s><s>Firenca je bila domaćin teme o materijalima, a neke od preporuka sa sastanka koje je izneo Bernard Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 169</s> <s>Filden (Bernard Fielden, 1919–2008) odnosile su se upravo na upotrebu maltera u konzervaciji.</s><s>U okviru potrebe povezivanja teorije i prakse, skrenuta je pažnja na potrebu prethodnog naučnog istraživanja pre konzervacije, pri čemu se originalni materijali moraju sačuvati, tradicionalni materijali primeniti što je više moguće, a novi biti prihvaćeni kada ovi prethodni ne zadovoljavaju potrebe.</s><s>Takođe, već je tada upozoravano na negativne efekte cementa na spomenike, te je preporučeno generalno vraćanje malterima na bazi kreča i dodataka sa pucolanskim svojstvima, a upotreba cementa je ograničena samo na mesta gde je to neophodno iz statičkih razloga.</s><s>I na kraju, od država se tražilo da preduzmu mere za očuvanje aktivnog znanja o starim tehnikama i zabeleže ih, s obzirom na zanemarivanje tradicionalnih zanata (ICOMOS 1981: 28–29;</s> <s>Veliki broj primera upotrebe cementnih maltera u istorijskim zidovima pokazao je da njihova trajnost može biti i manja nego kod originalnih maltera, i da za kratko vreme mogu oštetiti izuzetno stare zidove (Hansen, Rodríguez-Navarro, van Balen 2008: 9).</s><s>Nedostatak kompatibilnosti cementnih maltera sa tradicionalnim građevinskim materijalima posledica je, između ostalog, visokog koeficijenta toplotnog širenja, visokog sadržaja soli, prekomerne čvrstoće i niske poroznosti i propustljivosti ovih maltera.</s><s>Niska poroznost ometa kretanje vode u zidu, uzrokuje akumulaciju vlage iza sebe, uz kontakt sa istorijskim materijalom; kao i isparavanje i taloženje soli (neke potiču iz samog cementa) u susednom kamenu ili opeci, što dovodi do oštećenja zidova, koji se stoga često krune, ljušte ili mrve.</s><s>Termička dilatacija cementnih maltera je veća nego kod opeke ili kamena (kod krečnih maltera je obrnuto) i indukuje, odnosno prenosi smičuće napone na njih, što takođe uzrokuje njihova oštećenja (Elert, et al. 2022: 63; Hansen, RodríguezNavarro, van Balen 2008: 9).</s><s>Niska plastičnost cementnih maltera smanjuje njihovu mogućnost prihvatanja pomeranja usled sleganja strukture bez pukotina, a usled sleganja i vibraU procesima arhitektonske konzervacije upotreba cementa je izuzetno limitirana.</s><s>Međutim, beli cement je proizvod koji se često i dalje koristi za ove potrebe.</s><s>Kao vrsta portland cementa Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 170</s> <s>(specijalni cement), razlikuje se od običnog portland cementa po tome što je u njegovim sirovinama sadržaj oksida gvožđa < 1 %.</s><s>Da bi se dobila bela boja, koriste se kaolin, bela glina i što čistiji krečnjak.</s><s>Dostiže iste čvrstoće i može se koristiti za sve radove kao i običan portland cement (Tufegdžić 1979: 247).</s><s>Zbog bele boje često se koristi za izradu konzervatorskih maltera, ali se zaboravlja da su mu osobine skoro identične osobinama običnog portland cementa, odnosno da su ovakvi malteri potpuno drugačiji od tradicionalnih krečnih maltera (Henry, Stewart 2011: 48).</s><s>Postoje situacije kada je u cilju ozbiljnih statičkih sanacija istorijskih građevina, potrebno izvesti savremene betonske konstrukcije, ali i malterne mešavine uz upotrebu običnog portland cementa.</s><s>Tada je neophodno voditi računa o kontaktu novih i starih materijala i pažljivo ispitati prirodu onih istorijskih materijala sa kojima će cement biti u kontaktu, kako bi se izbegla oštećenja istorijskog tkiva.</s><s>U pitanju su najpre ojačanja temeljnih zona, čime se obezbeđuje dodatna sposobnost nošenja opterećenja.</s><s>Konsolidacija zidova se vrši injektiranjem, a u slučaju ozbiljno narušene stabilnosti strukture, vrši se podbetoniranje starih temelja.</s><s>Ove intervenSlika 82.</s><s>Nekompatibilnost cementnog maltera sa elementima za zidanje, konzervacija izvedena pre više decenija</s> <s>171 cije se vrše i mikrobušenjima uz upotrebu čeličnih cevi, kojima se međusobno povezuju nadzemni deo istorijske strukture, njeni temelji i tlo (Odgers, Henry 2012: 163).</s><s>Cement je jedan od veštačkih materijala koji je nemerljivo unapredio svetsko građevinarstvo, utičući na razvoj betona, danas najviše upotrebljavanog građevinskog materijala, bez koga teško možemo zamisliti savremeni svet.</s><s>Međutim, procenjeno je da upotreba betona stvara od oko 5 do 8 % celokupne emisije ugljen-dioksida u svetu.</s><s>Ovde se računa emisija tokom sagorevanja fosilnih goriva i kalcinacije sirovina, ali se prilikom proračuna zagađenja mora uzeti u obzir i karbonatizacija betona, jer oko 50–60 % emisije ugljen-dioksida koja dolazi iz proizvodnje cementa, potiče od sirovina, i ima potencijal da se ponovo apsorbuje karbonatizacijom betona, delimično tokom upotrebe betona, a delimično na kraju njegovog životnog ciklusa i sekundarne upotrebe (Stripple et al. 2021: 9).</s><s>Takođe, istraživači, inženjeri i proizvođači materijala, uz pomoć svetskih organizacija među kojima su i Ujedinjene nacije, nude različita rešenja unapređenja proizvodnje cementa kako bi se štetna emisija smanjila, kao i ponovne upotrebe i reciklaže betona, s obzirom na to da je zamenu betonu za savremene inženjerske konstrukcije, ali i oblikovanje u arhitekturi, teško pronaći (UN Environment et al. 2018; Miller et al. 2018).</s><s>Cement kao materijal nema veći negativan uticaj na životnu sredinu od drugih građevinskih materijala, ali je njegova proizvodnja i potreba za njim tolika, da povećanje proizvodnje ostalih materijala koji bi upotrebu cementa (betona) bar umanjili, nažalost, ne može biti toliko da bi smanjenje njegove proizvodnje bilo uopšte značajno za umanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu (UN Nehidraulični – vazdušni kreč</s> <s>Nekadašnji nacionalni standard (SRPS B.C1.020: 1981; povučen 2012. godine) definisao je građevinski kreč kao nehidraulično mineralno vezivo koje se pretežno sastoji od kalcijum-oksida (CaO) ili kalcijum-hidroksida (Ca(OH)2), koji se dobija iz krečnjaka odgovarajućeg hemijskog sastava.</s><s>StanIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 172</s> <s>kreča u standardu su navedeni: negašeni (živi) kreč koji se sastoji pretežno od kalcijum-oksida (CaO), i gde se razlikuju: negašeni (živi) kreč u komadima, koji se dobija pečenjem krečnjaka na temperaturi ispod tačke sinterovanja (Slika 83; Slika 84); negašeni (živi) mleveni kreč, dobijen mlevenjem kreča u komadima do utvrđene finoće i gašeni (hidratisani) kreč, koji se sastoji pretežno od kalcijum-hidroksida (Ca(OH)2), gde se razlikuju: gašeni kreč u prahu, dobijen gašenjem živog kreča sa dovoljno vode i radi zadovoljenja njegovog hemijskog afiniteta prema vodi tokom hidratacije; krečno testo gašeni kreč plastične konzistencije, dobijen gašenjem živog kreča u komadu ili mlevenog, sa količinom vode dovoljnom da se postigne ova konzistencija (Slika Živi kreč se u odnosu na sadržaj oksida kalcijuma i magnezijuma može podeliti na visoko kalcitni kreč (>90 % CaO); kalcitni kreč (85-90 % CaO); magnezijski (dolomitni) kreč (10–25 % MgO); i visoko magnezijski (dolomitni) kreč tanju čist dolomit) (Bilbija, Matović 2009: 276).</s><s>Kalcitni kreč ima daleko veću primenu od magnezijskog, odnosno dolomitnog.</s><s>Građevinski kreč mora sadržati najmanje 85 % CaO i MgO oksida, ali maksimalno 8 % MgO, pa se onaj koji sadrži više od ovoga, mora označiti kao dolomitni (SRPS B.C1.020: 1981).</s><s>Performanse i obradivost maltera spravljanih od gašenog vazdušnog kreča u obliku testa sve su bolje kako kreč duže sazreva pre upotrebe (Odgers, Henry 2012: 296).</s><s>Zato se gašeni kreč uglavnom ostavlja da prođe kroz proces odležavanja ili starenja.</s><s>Još uvek ne postoji idealna preporuka za dužinu procesa, ali se zna da se u periodu od dva do deset meseci od gašenja poboljšavaju osobine kreča.</s><s>Tokom tog procesa se smanjuje veličina kristala portlandita (Ca(OH)2), njegove submikrometarske čestice se talože i tako povećavaju površinu, reaktivnost, dinamički viskozitet i plastičnost kreča (Јеликић 2014: 45; Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 173</s> <s>Slika 83.</s><s>Peć za pečenje kreča u selima Mala Vrbica i Veliki Šenj, Kragujevac: otvor peći za loženje i slog komada krečnjaka (gore); loženje peći i pečenje kreča u peći (pokrov) (sredina); pečeni (živi) kreč u procesu vađenja iz peći (dole)</s> <s>Николић 2014: 50).</s><s>Kristali se tokom sušenja ukrupnjavaju, a stajanjem u vodi se mogu dalje menjati i tokom dužeg perioda, što dalje utiče na obradivost i gustinu.</s><s>Kod gašenog kreča u prahu (industrijski suvi prah), ova svojstva se ne vraćaju u potpunosti nakon naknadnog dodavanja vode kao kod krečnog testa.</s><s>Kristali utiču i na karbonatizaciju, razvoj poroznosti i pritisnu čvrstoću maltera (Hansen, Rodríguez-Navarro, van Takozvani krečni ciklus započinje odabirom odgovarajuće sirovine – karbonata (kalcit, dolomit), i obuhvata tri osnovna koraka: kalcinaciju – termalnu dekompoziciju (odnosno pečenje), hidrataciju (odnosno gašenje) i na kraju karbonatizaciju (odnosno očvršćavanje), i tako biva zaokružen.</s><s>Ipak, ovaj proces nije tako jednostavan u praksi, jer kreč nije uniformnog kvaliteta i njegovi proizvodi se razlikuju po osobinama u svim dobijenim jedinjenjima (Јеликић 2014: 41–42).</s><s>Ovi procesi su daleko bolje istraženi kod kalcitnog kreča, dok kod dolomitnog kreča i dalje postoje nejasnoće (Kudlacz 2013: 14–16).</s><s>Krečni ciklus kalcita se prikazuje kroz sledeće reakcije (Јеликић kalcinacija: reakcija CaCO3 → CaO + CO2 (disocijacija kalcijum-karbonata CaCO3 na kalcijum-oksid CaO (tzv. živi kreč) i ugljen-dioksid na temperaturi od oko 900 ĔC (898 ĔC); endotermna reakcija);</s> <s>175 hidratacija: CaO + H2O → Ca(OH)2 (reakcija živog kreča sa vodom uz dobijanje kalcijum-hidroksida Ca(OH)2 (gašeni kreč); egzotermna reakcija);</s> <s>175 cija gašenog kreča sa ugljen-dioksidom iz vazduha i oslobađanje vode uz dobijanje kalcijum-karbonata; egzotermna reakcija).</s> <s>Kalcinacija dolomitnog, ili kroz istoriju nazivanog, magnezijskog krečnjaka, započinje na mnogo nižim temperaturama nego što je slučaj kod kalcitnog kreča, odnosno započinje na temperaturama između 510 °C i 750 °C. Ukoliko temperature pređu 900 °C, dolomit postaje prepečen i teško se gasi prilikom mešanja sa vodom, pa je i za sazrevanje kreča u obliku krečnog Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 176</s> <s>175 testa potrebno duže vreme, kako bi se i ovakav materijal ugasio.</s><s>Istraživači mu pridaju svojstva blage hidrauličnosti ili pak mogućnost nastanka maltera koji imaju čvrstoće na pritisak slične onima pripremljenim sa blago hidrauličnim kalcitnim krečom (Henry, Stewart 2011: 35).</s><s>Kao jedan od oblika nehidrauličnog kreča, potrebno je pomenuti i nanokreč, razvijen šezdesetih godina XX veka za potrebe konsolidacije zidnih slika (Odgers 2017: 5).</s><s>Njegova upotreba u konzervaciji slikarstva, ali u poslednje dve decenije i kamena u okviru građevina ili kao pojedinačnih umetničkih dela, veoma je zastupljena.</s><s>Kod nanokreča, jednog od oblika Ca(OH)₂, dimenzije kristala portlandita su 50–250 nm, što je oko sto puta manje od iste veličine kristala kod standardnog hidratisanog kreča.</s><s>Inače, kada bi krečno testo dovoljno dugo bilo čuvano (verovatno 20 godina) kristali bi se rastvarali i ponovo kristalisali u manje čestice, dok ne bi dostigli nano veličinu (Odgers 2017: 6).</s><s>Nanokreč je na tržištu dostupan kao koloSlika 86.</s><s>Šematski prikaz krečnog ciklusa vazdušnog kreča (šema nacrtana prema Henry, Stewart 2011: 32) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 177</s> <s>Kreč sa hidrauličnim svojstvima idna disperzija u alkoholu, pri čemu nakon aplikacije alkohol isparava, dok kreč karbonatizuje (Henry, Stewart 2011: 34).</s><s>Dosadašnja primena nanokreča je generalno dala uspešne rezultate u poboljšavanju ili vraćanju izgubljenih svojstava materijala na koje deluje i potvrdila njegovu kompatibilnost sa njima.</s><s>Najveći nedostatak upotrebe nanokreča je dubina deponovanja i penetracije, koja nije uvek zadovoljavajuća.</s><s>Zabeleženi su i njegovi uticaji na izmenu boje podloge, njenog pornog sistema, transporta vode i dr., pa su ispitivanja unapređenja njegove primene i dalje aktuelna (Franković ni 2021).</s><s>Kod krečnih maltera nanokreč se upotrebljava kao konsolidant, kao vezivo injekcionih smeša za odvojene slojeve maltera za malterisanje i ispunu pukotina, kao i za manje sanacije malterom (Henry, Stewart 2011: 34).</s> <s>Kreč sa hidrauličnim svojstvima, u skladu sa standardom (SRPS EN 459-1: 2016), obuhvata sledeće industrijske proizvode: prirodno hidraulični kreč, hidraulični kreč i formulisani kreč.</s><s>Prema ovom standardu, prirodno hidraulični kreč nastaje pečenjem krečnjaka sa manje ili više gline ili silicijuma, bez bilo kakvih dodataka; hidraulični kreč sadrži kreč i druge dodatne materijale, kao što su cement, šljaka visokih peći, leteći pepeo, fileri krečnjaka i dr.; formulisani kreč se sastoji od vazdušnog kreča i/ili prirodno hidrauličnog kreča, sa dodatkom hidrauličnih materijala i/ili materijala sa pucolanskim svojstvima.</s> <s>Prirodno hidraulični kreč se dobija pečenjem krečnjaka koji sadrže veći procenat gline (6–20 %).</s><s>Veća količina gline u sirovini dobijeno vezivo približava cementu, a veće učešće čistog krečnjaka vezivo približava masnom kreču (Tufegdžić 1979: 218; Muravljov 1995: 176, 187).</s><s>Temperatura pečenja je viša nego kod nehidrauličnog – vazdušnog kreča, zavisi od same sirovine i kreće se u rasponu od 950 do 1250 °C (Alvarez et al. 2021: 63).</s><s>U procesu pečenja kalcitnog kreča jedan deo CaO stvara jedinjenja sa oksidima iz glina, uglavnom sa SiO2, Al2O3 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 178</s> <s>(kao i Fe2O3), odnosno silikate, aluminate (i ferite) kalcijuma, koja mogu očvršćavati u vazduhu i vodi (Muravljov 1995: 187).</s><s>Razlikujemo prirodno hidraulični kreč sa slabo izraženom hidrauličnošću i prirodno hidraulični kreč sa veoma izraženom hidrauličnošću (sposobnošću vezivanja pod vodom).</s><s>Ova osobina se izražava kroz hidraulični modul (hₘ), koji predstavlja odnos sadržaja CaO prema sadržaju (SiO2 + Al2O3 + Fe2O3), pa kod prvog on iznosi od 4,5 do 9, dok je kod drugog modul u rasponu od 1,7 do 4,5.</s><s>Kod kreča sa neznatnim sadržajem gline (odnosno kod nehidrauličnog kreča) modul iznosi preko 9 (Muravljov 1995: 176–177, 187).</s><s>Prema procentu gline, odnosno reaktivnih nečistoća, britanski autori kreč dele na nehidraulični (≥94 % CaCO3, odnosno ≤6 % nečistoća) i SRPS EN 16572: 2016, hidraulični kreč svrstavaju u tri grupe: Krečni ciklus prirodno hidrauličnog kreča (prema Henry, Stewart 2011: 36–37) obuhvata iste procese kao kod vazdušnog kreča, s tim što su u proces uključeni i oksidi iz sastava gline, koji postaju reaktivni tokom kalcinacije (Slika 87).</s><s>Jedan njihov deo reaguje sa kalcijum-oksidom dajući kalcijumsilikate i kalcijum-aluminate, a drugi ostaje u obliku reaktivnih oksida.</s><s>Tokom hidratacije, i silikati i aluminati hidratišu kao kalcijum-oksid, stvarajući kalcijum-silikat hidrate i aluminijum-silikat hidrate, pri čemu prvo dolazi do gašenja kalcijum-oksida, a zatim do nastanka navedenih hidrata (uz prisustvo dovoljne količine vode).</s><s>Zato se hidraulični kreč može čuvati u suvim uslovima bez rizika od očvršćavanja, odnosno može se prvo dobiti kalcijum-hidroksid, a kasnije sa dodatkom vode inicirati hidraulični proces hidrata (vezivanje), koji započinje nekoliko sati nakon hidratacije.</s><s>Zbog ovog procesa hidraulični kreč dobija inicijalnu čvrstoću brže od vazdušnog.</s><s>Dalje povišenje vrednosti čvrstoće hidrauličnog kreča nastaje u kasnijem periodu od više godina, usled nastavka hidratacije hidrauličnih komponenti i spore karbonatizacije kalcijum-hidroksida (Henry, Stewart 2011: 36–37).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 179</s> <s>Pri mešanju sa vodom ispečenog laporovitog krečnjaka, odnosno prirodno hidrauličnog kreča, dolazi do njegovog gašenja, ali ono nije burno kao kod vazdušnog kreča (Tufegdžić 1979: 218).</s><s>Količina hidraulički aktivnog materijala određuje brzinu očvršćavanja i konačnu čvrstoću maltera, dok udeo slobodnog kalcijum-oksida utiče na njegovu plastičnost i obradivost, pa prirodno hidraulični kreč daje manje plastične maltere nego vazdušni kreč, ali brže i ravnomernije očvršćava i dobija veće čvrstoće (Muravljov 1995: 187).</s><s>Dalje, što su malteri više hidraulični, to im je niža poroznost i propustljivost, i obratno Nije utvrđeno da su antički graditelji sa namerom pekli nečisti krečnjak ili mu dodavali komponente tokom pečenja kako bi dobili kreč sa hidrauličnim svojstvima, jer je čist krečnjak, prema izvorima, smatran najboljim za izradu kreča.</s><s>Vitruvije piše da kreč nastaje pečenjem belog (čistog) kamena, ali takođe i da je kamen sa zatvorenom strukturom, gušći i tvrđi, bolji za građenje, dok je porozniji i šupljikaviji bolji za Slika 87.</s><s>Šematski prikaz krečnog ciklusa prirodno hidrauličnog kreča (NHL) (šema nacrtana prema Henry, Stewart 2011: 37) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 180</s> <s>Kreč sa hidrauličnim svojstvima malterisanje (Vitruvije 1951: II.5).</s><s>Više istraživača je u Vitruvijevom delu, ali i onom koje je ostavio Plinije Stariji (Gaius PliniHistoriae (Poznavanje prirode), pokušavalo da pronađe pomen kamena koji bi u rimskom graditeljstvu mogao bio upotrebljavan za dobijanje hidrauličnog kreča, što bi moglo biti dokaz da je ovaj kreč upotrebljavan u malteru.</s><s>Među ovim sirovinama je Plinijev silex, koji on pak ne odobrava za upotrebu (Плиније Старији 2011: 36.53; Copsey 2022: 203).</s><s>Ovaj latinski termin ima više značenja, ali uglavnom je to „tvrd kamen”, pa bi u kontekstu pripreme kreča trebalo da predstavlja „tvrd, kompaktan Kao verovatna zvuči pretpostavka da je za potrebe izrade kreča u antici korišćen i nečist krečnjak kada čist nije bio dostupan, ili čak usled njegovog neprepoznavanja tokom eksploatacije čistog krečnjaka (Nikolić, Rogić 2018: 43), čime je nastajao prirodno hidraulični kreč bez namere graditelja.</s><s>Hidrauličnost maltera u antici je sa namerom nastajala kada su različiti dodaci sa pucolanskim svojstvima mešani sa vazdušnim krečom (Elsen, van Balen, Mertens 2012: 127–130).</s><s>Međutim, sigurno je da je kreč sa blagim hidrauličnim svojstvima u antici uvođenjem dodataka mogao nastati i slučajno, usled prisustva različitih nečistoća blagih pucolanskih svojstava tokom pripreme kreča ili samog maltera (Nikolić, Rogić 2018: 43).</s><s>Prirodno hidraulični kreč se od srednjeg veka koristi za izradu maltera, uporedo sa dodacima sa pucolanskim svojstvima (Elsen, van Balen, Mertens 2012: 130).</s> <s>Industrijski prirodno hidraulični kreč, odnosno NHL (eng. Natural Hydraulic Lime), pripremljen je od krečnjaka sa oko 5–20 % minerala gline, koji je ispečen na odgovarajućoj temperaturi, a zatim ugašen i fino samleven.</s><s>NHL je na tržištu dostupan u tri različita tipa, a za svaki od njih standard (SRPS EN 459-1: 2016) propisuje određene zahteve u pogledu sadržaja SO3, kao i fizičko-mehaničkih svojstava, među kojima je i najniža čvrstoća na pritisak koju dobija standardni malter pripremljen sa ovim krečom (prema standardu SRPS EN 459-2: 2021) nakon 28 dana i prema kojoj se i klasifikuje u tipove.</s><s>Prema tome, nakon 28 dana, malter pripremljen sa krečom sa oznakom NHL 2 dostiže čvrstoću od ≥2 do ≤7 MPa, čvrstoća Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 181</s> <s>Ispitivanja kreča maltera sa krečom označenim kao NHL 3.5 varira od ≥3,5 do ≤10 MPa, dok malter sa upotrebljenim krečom sa oznakom NHL 5 može imati čvrstoću u opsegu od ≥5 do ≤15 MPa. (SRPS Prema proizvođačkim specifikacijama, NHL proizvodi su prilagođeni svojstvima materijala uz koje se koriste, kao i uslovima spoljašnje sredine.</s><s>Međutim, vidljivo je da se opsezi vrednosti čvrstoća različitih tipova preklapaju, kao i da veoma variraju u okviru jednog tipa.</s><s>Istraživači su pokazali da kreč iste oznake (tipa) koji potiče od različitih proizvođača može imati potpuno drugačije vrednosti čvrstoće.</s><s>Na primer, čvrstoća jednog uzorka kreča sa oznakom NHL 5 imala je skoro tri puta veću vrednost ćvrstoće drugog uzorka iste oznake kod drugog proizvođača.</s><s>Takođe, desilo se i da uzorak kreča oznake NHL 3.5 ima 1,5 puta veću vrednost čvrstoće od uzorka uzorka istog proizvođača koji nosi oznaku NHL 5. Svojstva NHL proizvoda zavise od mineralogije same matične stene, kao i temperature i trajanja njene kalcinacije, pa su različita svojstva kreča očekivana.</s><s>Problem kod upotrebe ovog kreča u konzervaciji nastaje i usled toga što oznake njegovih tipova predstavljaju vrednosti čvrstoće koju kreč dostiže nakon 28 dana, ali one i dalje rastu, do 90 dana, uglavnom uz veliku varijabilnost, odnosno nekonzistentnost (Jun Oh 2020: 48–50).</s> <s>Metode ispitivanja građevinskog kreča i vrednovanja njegove usaglašenosti definisane su na osnovu standarda.</s><s>Standardi obuhvataju metode ispitivanja hemijskih i fizičkih svojstava kreča (SRPS EN 459-2: 2021), kao i šeme za atestiranje i verifikaciju stalnosti performansi (SRPS EN 459-3: 2016).</s><s>Preko dobijenih vrednosti hemijskih i fizičkih osobina kreča vrši se njegova klasifikacija (SRPS EN 459-1: 2016).</s><s>Ispitivanja određenih svojstava kreča se vrše na standardnom malteru određene konzistencije.</s><s>Standardni malter definisan na osnovu standarda SRPS EN 196-1: 2017 predstavlja malter pripremljen od kreča, standardnog peska i vode u količini potrebnoj za postizanje definisane vrednosti konzistencije i penetracije.</s><s>Merenja vrednosti penetracije, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 182</s> <s>Ispitivanja kreča zadržavanja vode i sadržaja vazduha kao osobina građevinskog kreča, a prema standardu SRPS EN 459-2: 2021, zahtevaju pripremu standardnog maltera prečnika rasprostiranja 165 (± 3) mm (za hidratisani kreč, hidratisani dolomitni kreč, NHL 2, 2, HL 3.5, i HL 5), izmereno na potresnom stolu za određivanje konzistencije.</s><s>Vodokrečni faktor predstavlja odnos količine vode i količine kreča, potrebnih za dobijanje standardnog krečnog testa.</s><s>On se izračunava nakon pripreme testa, a njegove potrebne vrednosti su određene u zavisnosti od vrste kreča Hemijska svojstva kreča.</s><s>Hemijske analize kreča započinju rastvaranjem kreča u hlorovodoničnoj kiselini kako bi se odredio sadržaj CaO, MgO, i SO3, dok se za određivanje CO2 kreč rastvara u fosfornoj kiselini.</s><s>Dalje se sadržaj CaO, MgO i SO3 određuje hemijskim testovima uz pomoć različitih rastvora (SRPS EN 459-2: 2021).</s><s>Sadržaj slobodne vode se određuje zagrevanjem uzorka na temperaturi 105 (± 5) °C (u slučaju hidratisanog kreča i kreča sa hidrauličnim svojstvima) ili 150 (± 5) °C (u slučaju krečnog testa ili krečnog mleka) i merenjem gubitka mase.</s><s>Gubitak mase predstavlja vlažnost kod kreča u prahu i kreča sa hidrauličnim svojstvima, dok je u slučaju krečnog mleka ili testa to sadržaj vode u suspenziji.</s><s>Izražava se u masenim procentima (SRPS EN 459-2: 2021).</s><s>Gubitak žarenjem kreča se vrši zagrevanjem u pećnici do žarenjem se gube mehanički i hemijski vezana voda, CO2 (iz nedovoljno pečenog kamena ili naknadno vezanog iz vazduha), kao i organske materije koje će sagoreti (Tufegdžić 1979: 223).</s><s>Kod pripreme maltera za konzervaciju, na osnovu rezultata ispitivanja sadržaja slobodne vode kod gašenog kreča, vrši se proračun optimalne količine vode za izradu maltera, da bi se dobio malter potrebne konzistencije i obradivosti.</s><s>Utvrđivanje sadržaja raspoloživog kreča se vrši njegovim rastvaranjem u rastvoru saharoze, prilikom čega se formira kompleks kalcijum-hidroksida i saharoze, koja se zatim određuje titracijom hlorovodoničnom kiselinom, uz upotrebu fenolftaleina kao indikatora, do obezbojavanja.</s><s>Na osnovu zapremine upotrebljene HCl i mase ispitanog uzorka, obračunom Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 183</s> <s>Ispitivanja kreča se dobijaju sadržaji raspoloživog kreča.</s><s>Kod gašenog kreča (hidratisani kreč, krečno testo, mleko i kreč sa hidrauličnim svojstvima) to je raspoloživ Ca(OH)2, a kod negašenog kreča je u pitanju raspoloživ CaO (SRPS EN 459-2: 2021).</s><s>U slučaju ispitivanja živog kreča, da bi se obezbedilo potpuno rastvaranje kreča velike reaktivnosti (tu < 2 min) sklonog stvaranju grudvica kalcijum-hidroksida, pri postupku tihog gašenja, potrebno je nakvasiti uzorak metanolom pre rastvaranja u vodi.</s><s>Na osnovu sadržaja CaO, MgO, SO3, CO2, slobodne vode i gubitka žarenjem, može se dobiti sadržaj slobodnog CaO i MgO raspoloživog za reakciju u malteru (SRPS B.C8.040: 1980).</s><s>Fizička svojstva kreča.</s><s>Analize fizičkih svojstava kreča obuhvataju ispitivanje raspodele veličine čestica; određivanje zapreminske mase; stalnosti zapremine; vremena vezivanja (samo za kreč sa hidrauličnim svojstvima); reaktivnosti (samo kod negašenog kreča); izdašnosti (samo kod negašenog kreča); penetracije, zadržavanja vode i sadržaja vazduha (samo za vazdušni gašeni kreč u prah u i kreč sa hidrauličnim svojstvima) (SRPS EN 459-2: 2021).</s><s>Tako je prilikom odabira kvalitetnog živog kreča potrebno voditi računa da kreč poseduje visoku reaktivnost i izdašnost, ali i postojanu zapreminu, odnosno nizak sadržaj neugašenih (slobodni CaO) ili prepečenih čestica koje mogu dovesti do pojave „kokica” ili mikropukotina u malteru nakon očvršćavanja.</s><s>Sadržaj neugašenih čestica se može utvrditi nakon gašenja živog kreča, njegovog hlađenja, ispiranja i pranja kroz sito dok ne ostanu samo grube čestice, a zatim njihovog sušenja i merenja.</s><s>Rezultat ispitivanja predstavlja procenat tog ostatka u odnosu na prvobitnu masu kreča i trebalo bi da iznosi najviše 10 % (Muravljov 1995: 188).</s><s>Određivanje finoće mliva kod komadnog živog kreča se ne vrši.</s><s>Kod mlevenog živog kreča, hidratisanog kreča, hidratisanog dolomitnog kreča i kreča sa hidrauličnim svojstvima prosejavanje se vrši upotrebom sita za ispitivanje sa otvorima od može se koristiti i mašinska „er-džet” (eng. air-jet) metoda prosejavanja.</s> <s>Zapreminska masa kreča se meri tako što se meri njegova masa u posudi od 1 litra (SRPS EN-459 2: 2021).</s><s>Određivanje stalnosti zapremine, zbog razlika u njihovim hemijskim i Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 184</s> <s>Ispitivanja kreča fizičkim svojstvima, ne vrši se kod svih tipova i oblika kreča na isti način.</s><s>Ispitivanje hidratisanog kalcitnog kreča i svih tipova kreča sa hidrauličnim svojstvima prema standardu se (SRPS EN-459 2: 2021) može vršiti preko dve metode.</s><s>Prema referentnoj metodi, vrši se po principu verovatnoće da je gašenje kreča bilo nepotpuno, i da dejstvo vodene pare (u parnoj komori) dovodi do hidratacije zaostalog kalcijum-oksida (CaO) prisutnog u uzorku, što dalje uzrokuje širenje i povećanje dimenzija uzorka u obliku diska koji se meri.</s><s>Prema drugoj, alternativnoj metodi, ispitivanje stalnosti zapremine kreča se vrši u skladu sa standardom za ispitivanje cementa (SRPS EN 196-3: 2017) koje podrazumeva upotrebu Le Šateljevog prstena sa iglama, sa modifikacijama u temperaturi i vlažnosti negovanja uzoraka i dr., i to pre ispitivanja, a u zavisnosti od vrste kreča.</s><s>Za negašeni kreč, krečno testo, dolomitni kreč i hidratisani dolomitni kreč ispitivanje stalnosti zapremine se sprovodi na kolačima prečnika od 50 mm do 70 mm i debljine približno 10 mm, koji se prave sipanjem paste ugašenog kreča na porozne apsorpcione ploče, koje se zatim stavljaju u vrelu komoru.</s><s>U slučaju nepostojane zapremine, usled širenja, dolazi do pojave naprslina na kolačima, koje se vizuelno ispituju.</s><s>Posebno se vrše ispitivanja hidrauličnog kreča sa sadržajem SO3 od 3 do 7 %, kao i hidratisanog kalcitnog kreča, krečnog testa i hidratisanog dolomitnog kreča koji sadrže čestice veće od Vreme vezivanja maltera se određuje preko penetracije igle u krečno testo standardne konzistencije dok ona ne dobije specifičnu vrednost.</s><s>Ispituju se vreme inicijalnog vezivanja i vreme konačnog vezivanja.</s><s>Kod konačnog vezivanja igla proSposobnost zadržavanja vode kod svežeg standardnog maltera koji se priprema prema standardu izražava se kao procenat vode koji ostaje u malteru nakon kratkog vremena upijanja na filter-papiru (SRPS EN 459-2: 2021).</s><s>Ovo svojstvo nam govori o „masnoći” kreča (Muravljov 1995: 190).</s><s>Sadržaj vazduha u svežem malteru meri se prema standardu (SRPS EN 459-2: 2021) metodom pritiska pomoću prethodno postavljenog aparata za uvučeni vazduh, odnosno porozimetra i posude za merenje, kapaciteta 1 dm3 ili 0,75 dm3.</s><s>Posuda za Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 185</s> <s>(°𝐶𝐶𝐶𝐶/𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚) merenje se napuni malterom, dobro zatvori, a zatim se prostor iznad površine maltera ispuni vodom dok se ne izbaci sav vazduh iznad uzorka.</s><s>Nakon toga se upumpava vazduh dok pritisak u komori ne dobije početnu vrednost.</s><s>Sadržaj vazduha u malteru se očitava na uređaju.</s> <s>Reaktivnost kreča predstavlja brzinu gašenja živog kreča.</s><s>Negašeni kreč se ispituje u pogledu reaktivnosti na lagano gašenje merenjem povećanja temperature koja se javlja u reakciji sa vodom, u funkciji vremena tokom kog se reakcija odvija, prema standardu (SRPS EN-459-2: 2021).</s><s>U sud sa mešalicom se sipa definisana količina destilovane vode, zatim se dodaje uzorak kreča koji je prethodno usitnjen na određenu granulaciju, posuda se odmah zatvori i započne se sa merenjem temperature u funkciji vremena.</s><s>Nakon postizanja potpunog gašenja, kada temperatura prestane da raste, konstruiše se kriva gašenja.</s><s>Rezultat merenja se izražava kao vreme t potrebno za dostizanje tražene temperature (SRPS EN-459-2: 2021).</s><s>Kriva gašenja predstavlja promenu temperature kroz vreme, a očitavanje temperature se vrši na svakih 30 s. Ispitivanje je završeno kada se dostigne maksimalna temperatura (Muravljov 1995: 188).</s><s>Brzina gašenja ili reaktivnost (R) živog kreča se izračunava prema sledećoj jednačini: ako se temperatura od 60 °C prilikom gašenja postiže u roku od 10 min, od početka reakcije hidratacije (1), odnosno: kada se pri gašenju kreča temperatura od 60 °C postiže nakon 10 min od početka reakcije hidratacije (2) (Muravljov Živi kreč se prema reaktivnosti deli na brzogasivi ili visokoreaktivni (meko pečeni, R > 20 °C/min), srednjegasivi Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 186</s> <s>(°𝐶𝐶𝐶𝐶/𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚) rogasivi ili spororeaktivni (tvrdo pečeni, R < 2 °C/min) kreč Izdašnost kreča predstavlja meru promene zapremine kreča prilikom gašenja određene mase živog kreča.</s><s>Posuda za gašenje kreča u kojoj se određuje izdašnost cilindrična je posuda sa duplim zidom, prečnika dna 155 mm i visine 160 mm, napravljena od metala koji ne reaguje na kreč (nerđajući čelik), dok je između zidova toplotna izolacija.</s><s>Posuda mora da bude zatvorena poklopcem tokom ispitivanja.</s><s>U nju se stavlja voda, a zatim živi kreč, kao i dodatna voda po potrebi.</s><s>Nakon 24 h od gašenja, skida se poklopac i obračunava se izdašnost.</s><s>Meri se visina ugašenog kreča (testa), a svaka 2 mm visine (dubine posude) odgovara izdašnosti od 1 dm³ za 10 kg živog Čvrstoća pri savijanju i čvrstoća pri pritisku se ispituju kod kreča sa hidrauličnim svojstvima, i to prema standardu za cement (SRPS EN 196-1: 2017), ali sa modifikacijama (SRPS EN-459-2: 2021).</s><s>Osnovni princip metode je mešanje kreča, visnosti od tipa kreča), i izlivanje u trodelni kalup za uzorke dimenzija 40 × 40 × 160 mm.</s><s>Uzorci se čuvaju 24 h u vlažnom prostoru, na vlažnosti od minimum 90 %, (odnosno 60 %, zaČvrstoće se mere nakon definisanih vremenskih intervala izračunava kao prosečna vrednost tri rezultata.</s><s>Čvrstoća pri pritisku se ispituje na svih šest polovina prizmi i izražava se kao prosečna vrednost šest rezultata (SRPS EN 459-2: 2021).</s><s>Ukoliko se zahteva ispitivanje čvrstoća na pritisak i savijanje na vazdušnom kreču, razlika u ispitivanju je u negovanju uzoraka nakon vađenja iz kalupa, koje se sprovodi u standardnim laboratorijskim uslovima sa vlažnošću iznad 50 %, odnosno 60 %, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 187</s> <s>Nakon uvođenja portland cementa u građevinarstvo tokom XIX veka, i njegove masovne upotrebe nakon toga, već u drugoj polovini XX veka, usled ekonomskih, ali i energetskih razloga (a danas sve više ekoloških potreba kojе zahtevaju iznalaženje održivijih rešenja u oblasti proizvodnje građevinskih materijala, ali bez žrtvovanja njihovih mehaničkih svojstava i trajnosti), započela je upotreba dodatnih materijala tokom njegove proizvodnje, u cilju zamene dela klinkera (Snellings, Mertens, Elsen 2012: 211–213).</s><s>Ove materijale nazivamo dopunskim cementnim materijalima (SCM) i oni predstavljaju dodatke prirodnog ili veštačkog porekla koji se koriste kao zamena dela klinkera u cementu, ali i samog cementa u malterima ili betonima (Mitrović i dr. 2005: 48; Snellings, Mertens, Elsen 2012; Terzić i dr. 2018).</s><s>Obuhvataju materijale koji pokazuju bilo hidrauličku, bilo pucolansku aktivnost.</s><s>Prvi reaguju u kontaktu sa vodom, dok drugi reaguju sa krečom u prisustvu vode (Snellings, Mertens, Elsen 2012: 214).</s> <s>Prema standardu za nemetalne mineralne sirovine za proizvodnju cementa (SRPS B.C1.018: 2015) ovi materijali pucolanskih svojstava obuhvataju pucolanske materijale, koji predstavljaju prirodne supstance u okviru kojih prepoznajemo prirodne („materijali vulkanskog porekla ili sedimentne stene sa pogodnim hemijskim i mineralnim sastavom”) i prirodno kalcinisane pucolane („materijali vulkanskog porekla, gline, škriljci ili sedimentne stene, aktivirani termičkim postupkom”) i leteći pepeo, odnosno materijal koji jednostavno poseduje pucolanska svojstva.</s> <s>Reč pucolan potiče od imena mesta u blizini Napulja, na obali Sredozemnog mora u Italiji.</s><s>Okolni predeo današnjeg Pocuolija (lat. Puteoli), odnosno Flegrejanska polja, predstavljaju mesto odakle potiče prvi vulkanski pepeo korišćen u rimskim malterima (Oleson, Jackson 2014: 1–3).</s><s>Početak upotrebe prirodnih pucolana za dobijanje trajnijih građevinskih materijala nalazimo još u minojskoj civilizaciji, najveći dometi su dostignuti tokom rimskog perioda, a nakon vekova retke upotrebe ovih materijala (Artioli, Secco, Addis 2019: 166, 174–175), Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 188</s> <s>SVOJSTVIMA njihova savremena uloga kao dopunskih cementnih materijala (Snellings, Mertens, Elsen 2012: 211) ponovo je pokazala njihov značaj u građevinarstvu.</s> <s>Osobine materijala sa pucolanskim svojstvima Pucolanski materijali se sastoje uglavnom od amorfnog ili reaktivnog silicijum-dioksida (SiO2) i aluminijum-oksida (Al2O3), dok ostatak čine manje količine gvožđe-oksida (Fe₂O3) i drugi oksidi (SRPS B.C1.018: 2015).</s><s>Oni ne očvršćavaju sami po sebi pri mešanju sa vodom, ali kao fino samleveni, na ambijentalnoj temperaturi, hemijski reaguju sa rastvorenim krečom, odnosno sa Ca(OH)2, pa tako nastaju jedinjenja hidrauličnih (cementnih) svojstava (Tufegdžić 1979: 130; SRPS B.C1.018: Materijal koji poseduje pucolanska svojstva, odnosno leteći pepeo (eng. fly ash) predstavlja fini prah nastao sagorevanjem sprašenog uglja i sastoji se uglavnom od SiO₂ i Al₂O₃.</s><s>Može biti silikatni i kalcijumski, gde prvi sadrži reaktivni SiO₂ uz Al₂O₃, dok sastav drugog čine reaktivni CaO, reaktivni SiO₂ i Al₂O₃.</s><s>U oba slučaja, ostatak čine Fe₂O₃ i druga jedinjenja (SRPS B.C1.018: 2015).</s><s>Leteći pepeo pripada materijalima sa pucolanskim svojstvima, ali može spadati i u hidraulički aktivne materijale, kao i šljaka visokih peći (Snellings, Mertens, Elsen 2012: 215, fig.</s><s>2).</s><s>Tako silikatni leteći pepeo ima samo pucolanska svojstva, dok kalcijumski može posedovati oba svojstva ili samo pucolansko.</s><s>Reakcija materijala sa pucolanskim svojstvima sa krečom u prisustvu vode naziva se pucolanska reakcija.</s><s>Proizvodi reakcije mogu biti kalcijum-silikat hidrat (C-S-H; CaO–SiO₂–H₂O), kalcijum-alumo-hidrat (C-A-H; CaO–Al₂O₃–H₂O) ili kalcijum-alumosilikat-hidrat (C-A-S-H; CaO–Al₂O₃–SiO₂–H₂O) (Snellings, Mertens, Elsen 2012: 241–259).</s><s>Sledeća jednačina (1) prikazuje reakciju dobijanja prvog od navedena tri hidrata.</s><s>Da se pucolanska reakcija zaista i desila u istorijskim malterima, uglavnom se utvrđuje merenjem mehaničkih svojstava Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 189</s> <s>SVOJSTVIMA maltera (čvrstoća na pritisak) koja su viša kod ovih maltera nego kod nehidrauličnih maltera; izračunavanjem parametara na osnovu hemijskih ispitivanja, kao što su indeks hidrauličnosti i cementacije; ali i karakterizacijom mineraloških faza u vezivu koje su rezultat reakcije (Artioli, Secco, Addis, 2019: 175).</s><s>Upotreba dopunskih cementnih materijala, odnosno materijala sa pucolanskim svojstvima, povećava trajnost veziva, njegovu čvrstoću i hemijsku otpornost na agresivne uticaje, sulfate i hloride, a razlog za ove karakteristike je upravo pucolanska reakcija kojom nastaju navedeni hidrati (Snellings, Mertens, Elsen 2012: 261–266).</s> <s>Vrste materijala sa pucolanskim svojstvima U oblastima ispitivanja istorijskih maltera i konzervacije, često se srećemo sa jednostavnom podelom SCM materijala na prirodne i veštačke materijale sa pucolanskim svojstvima, koje klasifikujemo prema tome da li su nastali prirodno ili ulogom čoveka kroz termičku ili mehaničku aktivaciju onih prirodnih.</s><s>Prirodni obuhvataju piroklastične (vulkanske) stene koje podrazumevaju neizmenjene, nekoherentne stene (pozzolana iz Italije, santorinska zemlja – plovućac i pepeo) i izmenjene, koherentne stene (zeolitizirani tuf – tras); klastične (sedimentne) stene koje se dele na one organskog porekla (dijatomejska zemlja) i one nastale mehaničkim deponovanjem (prirodno kalcinisane gline); i izmenjene stene mešovitog porekla.</s><s>U veštačke materijale sa pucolanskim svojstvima spadaju termički aktivirani prirodni materijali (kalcinisane gline i škriljci) i nusprodukti (silikatna prašina, otpadno staklo, leteći pepeo, šljaka visokih peći, pepeo organskih ostataka – npr. pirinčane ljuske, i dr.) (tabele prikazane u Snellings, Mertens, Elsen 2012: 215, fig.</s><s>2, prema Massazza 2001; u McCarthy, Dyer 2019: 364 prema Massazza 1976; i u Tokyay 2016: 6 prema Massazza 1988).</s> <s>Prirodni materijali.</s><s>Za vreme eksplozivnih vulkanskih erupcija izbacuje se materijal koji se jednim imenom naziva tefra (Cvetković, Šarić 2022: 65).</s><s>Onaj krupniji, koji se polako hladi ili nije potpuno rastopljen, ima kristalasto stanje i ostaje inertan, dok se sitniji materijal u vidu čestica naglo hladi i Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 190</s> <s>SVOJSTVIMA tako ostaje u staklastom, amorfnom stanju i aktivnom obliku.</s><s>Ovi aktivni materijali predstavljaju prirodne materijale sa pucolanskim svojstvima upotrebljavane u istorijskim malterima (Tufegdžić 1919: 127).</s><s>Tufovi se sastoje od vulkanske prašine i pepela, odnosno čestica prečnika manjeg od 2 mm.</s><s>Uglavnom sadrže ekspandirano vulkansko staklo – plovućac (>90 %), ali mogu sadržati i guste klaste.</s><s>Sekundarne faze su zastupljene zeolitima, hloritima i glinama, a nastaju devitrifikacijom vulkanskog stakla i/ili izmenom primarnih minerala.</s><s>Upravo su one zaslužne za pucolanska svojstva koja tufovi imaju (Cvetković, Šarić 2022: 65).</s><s>Pucolani iz Italije i santorinska zemlja su slabo konsolidovani depoziti, dok rajnski tras u Nemačkoj predstavlja tuf (Taylor 1997: 280).</s><s>Savremeni istraživači rimskih maltera u cilju jasnijeg određivanja materijala sa ovim svojstvima samo u određenim slučajevima koriste termin pucolan kada se pozivaju na vulkanski pepeo u rimskom graditeljstvu, jer na neki način određuje isključivo poreklo ove vrste materijala, koje u stvari nije vezano samo za užu oblast Pocuolija, po kojoj ga nazivamo (Oleson, Jackson 2014: 1).</s><s>Ovaj predeo kao isključivo mesto porekla vulkanskog pepela striktno nisu odredili ni latinski pisci; Vitruvije ovaj materijal naziva jednostavno pulvis (prah ili prašina) najverovatnije su prvi eksperimenti sa ovim materijalima za konstrukcije na morskim obalama započeli upravo u Pocuoliju, koji je u III i II veku pre nove ere bio jedina važna luka u blizini velikog depozita ove vrste materijala, odnosno pored vulkanske oblasti Flegejanskih polja, ali i najvažnija luka Rima.</s><s>Ako čitamo Senekine spise u kojima opisuje kako „praškasta zemlja Pocuolija postaje stena kada dodirne vodu” (lat. puteolanus pulvis) možemo pretpostaviti da su rimski graditelji upravo na ovaj način i na ovom mestu i shvatili kako ovaj materijal mogu koristiti u malterima (Oleson 2014: 24, 26).</s><s>Kao problematičan termin u opisima materijala upotrebljavanih u ove svrhe u istorijskim malterima, autori navode i termin pucolanski dodatak, jer je on vezan za savremene tehnologije u proizvodnji cementa (Oleson, Jackson 2014: 1).</s><s>U ovoj monografiji stoga koristimo opšti termin materijal sa pucolanskim svojstvima.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 191</s> <s>Ležišta prirodnih materijala sa pucolanskim svojstvima nalaze se širom sveta.</s><s>Međutim, vulkansko poreklo neke stene ne znači nužno da ona ima pucolanska svojstva (Day 1990: 12).</s><s>Uobičajene aktivne komponente kod ovakvih stena su staklaste faze sa visokim procentom silicijuma, često veoma porozne, ili su to zeoliti, ili pak, oboje (Taylor 1997: 280).</s><s>Zeolitizacija može nastati u različitim geološkim sredinama – najviše procesa se odvija usled cirkulacije slano-alkalnih jezerskih voda, alkalnih podzemnih voda ili voda hidrotermalnih izvora, ili usled metamorfizma niskog stepena kod sedimenata na velikim dubinama (Hay, Sheppard 2001: 261–275 u Snellings, Mertens, Elsen 2019: 220).</s><s>S druge strane, nisu svi prirodni materijali sa pucolanskim svojstvima vulkanskog porekla, već ova svojstva mogu imati i oni sedimentnog porekla (Day 1990: 16), o čemu piše i standard SRPS B.C1.018:2015.</s><s>Osim vulkanskih materijala na teritoriji Apeninskog poluostrva (u više vulkanskih oblasti u Italiji) (Slika 88), u ostatku teritorije Evrope se nalaze drugi vulkanski materijali sa pucolanskim svojstvima, kao što su pomenuti rajnski tras iz Nemačke ili santorinska zemlja sa ostrva Santorini (Slika 89) (Artioli, Secco, Addis 2019: 151–202; Elsen 2006: 1419; Day 1990: 22–23).</s><s>Sedimentni materijali sa pucolanskim svojstvima nastaju od stena ili zemlje koji sadrže opal.</s><s>U njih spadaju dijatomejska zemlja (npr. sa ostrva Danske - Elsen 2006: 1419; 367) (Sharma, Sharma, kr Verma 2020; Pavliková et al. 2022; Sierra et al. 2010) i opalit (npr. opalit, odnosno opalska breča u Severnoj Makedoniji) (Day 1990: 28; Krstev i dr. 1993; Spasovski, Spasovski 2012: 92–93).</s> <s>Prirodni zeoliti su hidratisani alumosilikati alkalnih i zemnoalkalnih metala koji se uglavnom javljaju u izmenjenim vulkanskim tufovima.</s><s>Ovi zeoliti su najčešće u asocijaciji sa glinama, feldspatima i staklom (Mertens et al. 2009: 233).</s><s>Na našim prostorima kao prirodni materijali sa pucolanskim svojstvima (Vakanjac 1992: 215–216), a tokom savremene proizvodnje građevinskih materijala, najčešće su eksploatisani upravo zeolitski, kao i vulkanski tufovi u ležištu Zlatokop kod Vranjske Banje.</s><s>Danas se jedini aktivni kop zeolitskog tufa u Srbiji nalazi u mestu Igroš, nedaleko od Brusa (Slika 90).</s><s>Ležišta zeolitskog tufa u Srbiji se nalaze i na potezu Velikog Sela Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 192</s> <s>Slika 90.</s><s>Zeolitski tuf iz ležišta u Igrošu (Brus), Srbija i Slanaca pored Beograda, kod sela Toponica pored Kosovske Kamenice, na terenima Jablanice i Fruške gore (Стојановић 1968; Simić 1999; Križak, Maksimović, Vojnović 2014; Кашић U prirodne materijale sa pucolanskim svojstvima spada i već pomenuta dijatomejska zemlja, čija se ležišta u Srbiji nalaze na prostoru Kolubarskog ugljenog basena (Filipović, Đurđević 1994: 209–217), kao i na prostoru Vranja (Križak 2003, 72–74).</s><s>Dijatomejska zemlja ili dijatomit je meka sedimentna stena koja se sastoji od skeleta mikroorganizama – jednoćelijskih biljaka dijatoma.</s><s>Uglavnom sadrži 90 % amorfnog SiO₂, i male količine Al₂O₃ i Fe₂O₃ (Sierra et al. 2010: 3406).</s><s>To je slabo vezana, trošna, porozna i laka stena, sa finim česticama (Reka et al. 2021: 451).</s><s>U oblasti Vranja nalazi se i ležište opalske breče (Katalenac) (Monthel et al. 2002: 46).</s><s>Za sada nije potvrđeno da su rimski graditelji na teritoriji današnje Srbije eksploatisali bilo koji od ovih materijala u svrhu izrade maltera.</s> <s>Potrebno je pomenuti i materijal nastao nakon samozapaljenja ležišta uglja, pri čemu je došlo do izmene povlatnih slojeva i jalovinskih proslojaka glinenih sedimenata usled povišene temperature, čime je uslovno rečeno, formirana prirodna opeka.</s><s>Ovaj materijal se može posmatrati kao prirodni materijal sedimentnog porekla sa pucolanskim svojstvima, a na teritoriji Srbije se pojavljuje na području Kostolačkog i Kolubarskog ugljenog basena, u vidu ispucalih karakterističnih slojeva i sočivaca crvene ili crvenkaste boje.</s><s>Sličan materijal Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 194</s> <s>193 se nalazi na više lokacija u svetu, a dobija različite nazive: klinker, prirodni klinker, porcelanit, pseudoskorija i dr. Koristi se za savremene građevinske radove (završni sloj lokalnih i industrijskih puteva), a njegova upotreba je zabeležena i u praistoriji (za izradu oruđa i oružja).</s><s>Tokom rimskog perioda, prema istraženoj literaturi, u Srbiji je njegova upotreba za sada zabeležena u Viminacijumu i Margumu (za izradu blokova za zidanje, ispunu jezgra zidova i izradu slojeva podova), dok su u Engleskoj i Velsu pronađene dekorativne obloge podova i zidova nastale od sličnog materijala (materijal nastao, između ostalog, samozapaljenjem sedimentnih stena usled prisustva organskih supstanci u njima) (Nikolić et al. 2023: 8–11, sa referencama6).</s> <s>195 rionitske, različite opekarske i dr. Tretman može biti termički (zagrevanje) i mehanički (ustinjavanje) (Vujović et al. 2014: 725–726).</s><s>Tokom termičkog tretmana, odnosno zagrevanjem gline, na temperaturama između 400 оC i 900 оC zavisno od vrste gline (s tim da se glavne promene dešavaju između 600 promene u materijalima mogu delovati pozitivno, ali i negativno na njihovu reaktivnost sa krečom, odnosno njihova pucolanska svojstva.</s><s>Stoga, ukupni rezultat termičkog tretmana zavisi od prirode materijala, temperature i dužine zagrevanja (McCarthy, Dyer 2019: 375; Costa, Massaza 1977 u McCarthy, Korišćenje metakaolina kao materijala za izradu maltera za konzervaciju predmet je velikog broja savremenih istraživanja.</s><s>Metakaolin (MK) je aktivirani materijal dobijen postupkom zagrevanja, odnosno kalcinacije kaolinskih glina, tokom koga se iz minerala kaolinita izdvaja voda, razara se kristalna struktura materijala (dehidroksilacija) i nastaje amorfni alumosilikat.</s><s>Na ovaj proces utiču parametri zagrevanja i kasnijeg hlađenja (Ilić, Mitrović, Miličić 2010: 351).</s><s>Iako je često upotrebljavan u savremenoj konzervaciji, istraživači i konzervatori upozoravaju da je prilikom upotrebe metakaolina veoma važno pažljivo odrediti sadržaj samog metakaolina, kako bi se održala trajnost ovih maltera (Groot et al. 2022: 12).</s><s>I pored visoke reaktivnosti metakaolina sa krečom, dokazano je da ovi malteri godinama kasnije mogu izgubiti na čvrstoći, iako je u prvih nekoliko meseci stanje maltera zadovoljavajuće.</s><s>Kod maltera sa odnosom MK : kreč = 1:2 – 1:4 zabeleženi su nestabilni kalcijum-aluminijum-hidrati (metakaolin sadrži visok sadržaj aluminijuma).</s><s>Dalje, kod odnosa MK : kreč > 1:2, reakcija metakaolina je često tokom istraživanja bila nekompletna, jer je mali sadržaj kalcijum-hidroksida već bio potrošen tokom karbonatizacije.</s><s>Odnos MK : kreč č 1:2 pokazao se kao najadekvatniji, iako su u nekim slučajevima i odnosi MK: kreč < 1:2 dali dobre rezultate.</s><s>Takođe, da bi se dobili uslovi za kompletnu reakciju, pokazano je da zapreminski odnos (MK+kreč): agregat ne bi trebalo da bude manji od 1:2 (Groot et al. 2022: 12; Gameiro et al. 2012, Gameiro et al. 2014 i Silva et al. 2014 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 197</s> <s>Montmorionitske gline koje su osnovni sastojak bentonita takođe mogu imati pucolanska svojstva nakon termičke aktivacije (Fernandez, Martirena, Scrivener 2011: 121; Tironi et Aktiviranje kaolinskih glina mehaničkim tretmanima (Mitrović, Zdujić 2013; Mitrović, Zdujić 2014) vrši se postupkom mlevenja gline, tokom kojeg se dešava amorfizacija, poremećaj strukture i narušavanje oblika čestica.</s><s>Na taj način, ovaj tretman zapravo postaje mehanohemijski.</s><s>Aktivacija zavisi od vremena i brzine mlevenja, medija u kome se vrši (mokro u vodi ili alkoholu, ili suvo mlevenje), odnosa medijuma i materijala koji se melje, odnosa kugli u mlinu i materijala Na teritoriji Srbije najznačajnija ležišta kaolinskih glina se nalaze u oblastima Valjeva, Aranđelovca i Mladenovca (Mitrović, Komljenović, Ilić 2009: 107; Mitrović, Zdujić 2013: 580).</s><s>Ležišta bentonitskih glina (koje mogu biti sedimentnog ili vulkanogeno-sedimetnog tipa) u Srbiji se nalaze u oblasti Paraćina, Vlasotinca, Bogovine, Svrljiga i Kostolca (Drmno) (Simić, Uhlík 2006: 111; Simić, Đurić, Životić 1997).</s><s>Najpoznatiji veštački materijal sa pucolanskim svojstvima upotrebljavan u malterima kroz istoriju nastao je kalcinacijom opekarskih glina.</s><s>To je drobljena, odnosno mlevena opeka.</s><s>Međutim, za ove potrebe su korišćeni i drugi keramički materijali – crep, drugi građevinski elementi, ali i fragmenti posuda (Nikolić, Rogić, Milovanović 2015: 73) (Slika 92).</s><s>Upotreba pečene opeke u tradicionalnim malterima je poznata u celom svetu, pa se na Bliskom istoku ovaj malter zove homra, u Indiji surkhi, u Turskoj horasan, dok je u reneIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 198</s> <s>iz Viminacijuma sansnoj Italiji ovaj malter nosio ime cocciopiesto.</s><s>Istraživači pretpostavljaju da najraniji primer upotrebe termičke aktivacije glina za dobijanje hidrauličnih reakcija potiče iz drevne Persije, gde su blokovi spravljani od mešavina glina, balege i vode, sušeni na suncu, a zatim pečeni, mleveni i mešani sa krečom za dobijanje vodonepropusnih maltera.</s><s>U Rimskom carstvu tehnologija upotrebe drobljenih keramičkih proizvoda u nadzemnim strukturama kojima je bila potrebna otpornost na vodu nazivala se opus signinum i nastala je na osnovu grčkih Iako je opeka prvobitno korišćena u malterima za oblaganje struktura u cilju dostizanja vodonepropusnosti, Rimljani su verovatno, videvši dobra mehanička svojstva ovih maltera, shvatili da bi opeku mogli koristiti i kao dodatak malterima za zidanje, ali i da drobljeni keramički proizvodi i prirodni materijali sa pucolanskim svojstvima imaju slične karakteristike.</s><s>Međutim, iako postoje primeri kombinovane upotrebe opeke i prirodnih materijala sa pucolanskim svojstima u istorijskim malterima, keramički proizvodi nisu masovno upotrebljavani u malterima za zidanje.</s><s>S druge strane, prirodni materijali sa pucolanskim svojstvima nikada nisu zamenili keramičke proizvode u malterima kojima je bila potrebna vodonepropusnost Osobine pečene opeke zavise od minerala gline i količine karbonata prisutnih u opekarskoj sirovini i temperature njenog pečenja (Arsenović et al. 2014: 29).</s><s>Tokom pečenja, dešavaju se hemijske i strukturne promene mineralnog sastava gline.</s><s>Efekti zagrevanja na strukturu gline se detektuju infracrvenom spektroskopijom, pa se upotrebom ove tehnike mogu utvrditi maksimalne temperature pečenja keramičkih proizvoda, odnosno materijala koji sadrže silikate, i to unutar Pucolanska svojstva opeke dobijaju na temperaturama pečenja u opsegu 450–900 °C (s tim što su ona bolja što je temperatura viša) (Elsen 2006: 1419; Böke, et al. 2006: 1115; Nežerka et al. 2014: 18; Tekín, Kurügol 2011: 960; Nikolić, Rogić, Milovanović 2015: 74; Rapp 2009: 267), nakon čega opadaju, dok opeka ne izgubi reaktivnost (Lancaster 2015: 25).</s><s>Ovo pravilo ima i svoje i izuzetke, jer su istraživanja savremenih Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 199</s> <s>Dijana (dole) opeka pečenih na višim temperaturama (do 1100 °C) pokazala i da ona imaju pucolanska svojstva (Wild et al. 1997: 171, 174 u Nikolić et al. 2023: 25 i Nikolić, Rogić, Milovanović 2015: 74).</s><s>Većina rimskih keramičkih proizvoda pripremana je od gline, koja je reaktivna sa krečom kada je pečena na temperaturama 600–1000 °C, sa početkom gubitka reaktivnosti na temperaturi od oko 930 °C i konačnim gubitkom na temperaturi oko 1050 °C (Lancaster 2015: 25).</s><s>Rimske opeke su pečene uglavnom na temperaturama 800 – 900 °C (Ozkaya, Böke 2009: 997; Badica et al. 2022: 19), a isto su pokazala i istraživanja opeka iz rimskog perioda na teritoriji današnje Srbije (800 °C – Radivojević, Kurtović-Folić 2006: 697).</s><s>Najnovije istraživanje velikog broja viminacijumskih opeka je potvrdilo prethodna saznanja, odnosno donelo podatak da ova temperatura uglavnom nije bila viša od 800 Tokom istraživanja maltera građevina dunavskog limesa u Srbiji, u okviru projekta MoDeCo2000, ispitan je veliki broj uzoraka maltera sa dodatkom drobljene ili mlevene pečene opeke (Slika 93) kojima je bila potrebna otpornost na vodu i vlagu (malteri za pod, unutrašnje i spoljašnje malterisanje).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 200</s> <s>Iako je upotreba opeke uglavnom bila vezana za malterne obloge izložene vodi i vlazi, ona je, svakako u mnogo manjoj meri, kao što je napred pomenuto, našla svoju upotrebu i u malterima za zidanje tokom rimskog perioda (Nikolić et al. 2023: 25; Teutonico et al. 1993: 34).</s><s>Njena povećana upotreba u ovim malterima vidljiva je u strukturama iz VI veka, gde je prisutna u obliku praha (i postaje reaktivni pucolanski materijal), ali i fragmenata (kada ima ulogu poroznog lakog agregata) (Nikolić et al. 2023: 25).</s><s>Jedan od najpoznatijih primera upotrebe opeke u zidarskim malterima je Sveta Sofija u Istanbulu, čiji malter sa lakim agregatom od opeke, istraživači porede sa betonom (Livingston 1992; Livingston 1993; Moropolou et al. 2002 u Nikolić et al. 2023: 25).</s><s>Primeri ove upotrebe su zabeleženi i kroz projekat MoDeCo2000 u zidanim strukturama datovanim u isti period, odnosno period VI veka (Slika 94).</s> <s>Veštački materijali – nusprodukti.</s><s>Kao veštačke materijale sa pucolanskim svojstvima, graditelji su tokom rimskog perioda koristili i ćumur i pepeo nastao sagorevanjem organskih materija korišćenih na nekoj lokalnoj teritoriji, čak i paralelno sa upotrebom uvoznog vulkanskog pepela kao prirodnog materijala sa pucolanskim svojstvima, ili lokalnim keramičkim materijalima.</s><s>Primena ovih materijala je bila naSlika 94.</s><s>Malter za zidanje iz perioda VI veka sa fragmentima opeke Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 201</s> <s>Dijana (dole) menski sprovođena u zavisnosti od funkcije maltera, odnosno sredine u kojoj se primenjuje (Secco et al. 2020; Secco et al. 2022).</s><s>Savremeni veštački materijal sa pucolanskim svojstvima koji nastaje kao industrijski nusprodukt jeste leteći pepeo.</s><s>Ispitivanja materijala sa pucolanskim svojstvima Reaktivnost materijala sa pucolanskim svojstvima sa krečom u malteru zavisi od njihovog hemijskog i mineraloškog sastava, tipa i odnosa aktivnih faza, specifične površine čestica, proporcionalnog odnosa sa samim krečom, sadržaja vode, vremena negovanja krečnog maltera i temperature (Massazza 2007 u Walker, Pavia 2011: 1140).</s><s>Tokom ispitivanja prirodnih materijala sa pucolanskim svojstvima, pokazano je da je sadržaj reaktivnih SiO₂ i Al₂O₃ važan za kasnije procese, a da su za dostizanje inicijalne pucolanske reakcije zaslužne fine čestice, odnosno veća specifična površina (Mertens et al. 239; Costa, Massazza 1974).</s><s>Istraživanja veštačkih materijala su pokazala da amorfnost određuje njihovu reaktivnost više od drugih svojstava.</s><s>Potreba za vodom u mešavini najviše je određena njihovom specifičnom površinom.</s><s>Čvrstoća na pritisak zavisi od više faktora, ali je najpre određuju amorfnost i veličina čestica.</s><s>Sva ova svojstva mnogo više utiču na razvoj čvrstoće nego hemijski sastav (Walker, Pavia 2011: 1148).</s><s>Ispitivanje pucolanske aktivnosti materijala vrši se prema testovima propisanim u različitim nacionalnim i međunarodnim standardima (Kasaniya, Thomas, Moffatt 2019; Donatello, Drdácký 2010; Thorstensen, Fidjestol 2015).</s><s>S obzirom na to da svaki test ima svoje nedostatke, istraživači i eksperti pokušavaju da razviju i nove testove, među kojima su RILEM-ov test zasnovan na tzv. R³ modelu (rapid, relevant, reliable) (Avet et al. 2022; Londono-Zuluaga et al. 2022), ali i drugi testovi (Kasaniya, Thomas, Moffatt 2019; Kasaniya et al. 2022).</s><s>Prema nacionalnom standardu kojim se daju klasifikacija i zahtevi za pucolanske materijale koji se upotrebljavaju za proizvodnju cementa (SRPS B.C1.018: 2015) potrebno je ispitati hemijska svojstva (prema SRPS EN 196-2: 2015; SRPS EN (Tabela 5), kao i fizičko-mehanička svojstva (prema SRPS EN Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 202</s> <s>196-1: 2017; SRPS EN 196-7: 2010) samog materijala za koji se utvrđuju pucolanska svojstva.</s><s>Od hemijskih svojstava materijala, u zavisnosti od njegove vrste, određuju se sadržaj reaktivnog SiO2, sadržaj reaktivnog i slobodnog CaO, ekspanzija, kao i gubitak žarenjem i pucolanska aktivnost.</s><s>Pucolanska aktivnost se ispituje poređenjem količine Ca(OH)₂ prisutnog u vodenom rastvoru u kontaktu sa hidratisanim cementom nakon tačno određenog vremena, sa količinom Ca(OH)₂ sposobnog za zasićenje rastvora iste baznosti.</s><s>Ako je koncentracija Ca(OH)₂ u vodenom rastvoru manja nego u zasićenom rastvoru, test je opalit,</s> <s>Tabela 5. Hemijski sastav uzoraka prirodnih materijala sa pucolanskim svojstvima na teritoriji Srbije i u bližem regionu (*Arhiva laboratorije za veziva, hemiju i maltere Instituta IMS; **lična kom.; ***Geološki institut Srbije 2009; Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 203</s> <s>Ispitivanja mehaničkih svojstava pucolanskih materijala podrazumevaju ispitivanje čvrstoće pri pritisku nakon 7 dana (SRPS B.C1.018: 2015).</s><s>U dodatna ispitivanja hemijskih svojstava pucolanskih materijala, a prema navedenom standardu (SRPS B.C1.018: 2015) spadaju ispitivanja sadržaja SiO₂, CaO, MgO, Al₂O₃, Fe₂O₃, SO₃, MnO, Na₂O, K₂O, CO₂, nerastvornog ostataka u HCl/Na₂CO₃ i HCl/KOH, dok se od fizičkih i mehaničkih svojstava dodatno ispituju gustina, specifična površina, finoća mliva i čvrstoća ispitnog maltera nakon 28 dana (mešavina se priprema od 50 % masenog udela pucolanskog materijala i 50 % masenog udela referentnog cementa za ispitivanje), a prema pojedinačnim standardima (SRPS EN 196-1: 2015; SRPS Čvrstoća na pritisak maltera nakon 7 dana, pripremljenog od kreča i materijala čija se pucolanska svojstva ispituju, određuje se prema metodi opisanoj u standardu (SRPS B.C1.018: 2015; ispitivanje je blisko testovima za reaktivnost sa krečom prema nekim međunarodnim standardima – indijski IS 1727: 1967 i kanadski A3004-E1: 2018 standardi).</s><s>Komponente za pripremu maltera su hidratisani kreč, samleveni materijal sa pucolanskim svojstvima, pesak i voda, u odnosu – kod pripreme maltera sa veštačkim materijalima (prirodno kalcinisani materijali i leteći pepeo).</s><s>Mešavina maltera se pravi za tri epruvete i prema standardu (SRPS B.C1.018:2015) sa150 g ± 1 g standardnog hidratisanog kreča, 300 g ± 1 g pucolanskog materijala,</s> <s>1350 g ± 5 g peska po CEN standardu SRPS EN 196-1: 300 cm3 ± 1 cm3 vode (za prirodne materijale) ili 270 cm3 ± 1cm3 vode (za veštačke materijale).</s><s>Mešavina se priprema tako što se ručno mešaju hidratisani kreč i materijal sa pucolanskim svojstvima dok ona ne dobije jednoličnu boju.</s><s>Nakon toga se mešavina stavlja u posudu mešalice sa vodom i meša prema standardu (SRPS EN 196-1: 2017).</s><s>Malteri (epruvete) postavljaju se u kalupe (40 mm × 40 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 204</s> <s>Fe2O3 mm × 160 mm), pa u hermetički zatvorenu limenu kutiju, ili se zatvore u deblju plastičnu foliju, a zatim ostaju 24 sata ± 15 min na temperaturi od 20 (± 2) °C. Nakon toga kalupi se ubacuju u Od izrade kalupa do ispitivanja mora da prođe 7 dana.</s><s>Pola sata do jedan sat pre ispitivanja malteri se vade iz kalupa, meri im se masa, a zatim se ostavljaju u prostoru minimalne relativne ispituju čvrstoća pri savijanju (na sve tri prizme) i čvrstoća pri pritisku (na svih šest polovina prizmi dobijenih nakon ispitivanja savijanja).</s><s>Rezultati ispitivanja su aritmetička sredina vrednosti dobijenih kod ispitanih uzoraka.</s><s>Čvrstoća pri pritisku materijala sa pucolanskim svojstvima, ispitana na ovaj O napred navedenim nedostacima standarda govori i sledeći primer.</s><s>U američkom ASTM standardu propisano je da suma SiO₂ + Al₂O₃ + Fe₂O₃ kod prirodnih i prirodno kalcinisanih materijala sa pucolanskim svojstvima mora biti minimalno 70 % u sastavu maltera, a date su i referentne vrednosti za tzv. indeks aktivnosti (SAI) (odnos između pritisne čvrstoće maltera kod koga se 20 % mase veziva menja materijalom koji se ispituje, i prosečne čvrstoće referentnog cementnog maltera istraživanja pokazala, ispunjavanje zahteva iz ASTM standarda, vezana za navedenu ukupnu sumu oksida kao i indeks aktivnosti, ne znači da neki materijal zaista i poseduje pucolanska svojstva, odnosno ne znači da se pucolanska reakcija zaista i dogodila (Al-Hammood, Frayyeh, Abbas 2021: 5–6).</s><s>Ispitivanje pucolanskih svojstava crvenke kao prirodnog materijala tokom projekta MoDeCo2000 pokazalo je da i pored ukupne sume oksida više od 70 %, dostignute čvrstoće maltera na pritisak nisu postigle minimalnu čvrstoću prema nacionalnom standardu kod svih uzoraka (Nikolić et al. 2023: 19).</s><s>Ovo pokazuje kompleksnost pucolanske aktivnosti, odnosno njenu zavisnost od velikog broja faktora, uključujući specifičnu površinu, veličinu čestica, hemijski sastav i amorfnost, koji dalje određuju potrebu za vodom i utiču na mehanička svojstva i reaktivnost (Walker, Pavia 2011: 1149).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 205</s> <s>Još od davnina, kroz iskustvo graditelja i majstora, ali i umetnika, uočeno je da dodavanje malih količina određenih supstanci malterskoj mešavini znatno poboljšava njena fizička i mehanička svojstva, obradivost i ugradljivost, ubrzava proces vezivanja i dr. Ove supstance svojim fizičkim, hemijskim i/ili kombinovanim delovanjem uticale su na promenu određenih svojstava maltera, i to u svežem stanju, tokom prelaska iz svežeg u očvrslo stanje, ili u očvrslom stanju (Миличић 2014б: 89).</s><s>Već smo u ranijem tekstu, tokom predstavljanja metoda karakterizacije istorijskih maltera, prepoznali neke od ovih dodataka.</s> <s>Danas se u malterima u iste svrhe koriste različiti savremeni dodaci, ali uz naučno dokazane razloge za njihovo određeno dejstvo.</s><s>Procenat savremenih, odnosno hemijskih dodataka u odnosu na malternu smešu, mnogo je manji nego što je to slučaj sa tradicionalnim, mineralnim dodacima (Миличић 2014б: 89).</s><s>Upotreba savremenih dodataka može biti veoma dragocena ne samo kod današnjih maltera za izgradnju, već i kod maltera za konzervaciju i intervencije na istorijskim malterima.</s><s>Međutim, ona je opravdana samo kada su komponente maltera pravilno odabrane i međusobno kombinovane, pa mešavini ovi dodaci mogu pružiti određeno poboljšanje.</s><s>Bitno je znati da se od njihove upotrebe ne sme očekivati popravka maltera koji nije zadovoljio osnovne zahteve kvaliteta Prema standardu za tehničke termine za maltere koji se koriste u kulturnom nasleđu (SRPS EN 16572: 2016), dodaci malterima razlikuju aditive (eng. additive) i primese (eng. admixture).</s><s>Aditivi su prema ovom standardu komponente koje se obično u maloj količini dodaju vezivu tokom ili nakon njegove proizvodnje kako bi se modifikovao proces njegovog nastanka ili njegovih osobina.</s><s>U aditive spadaju ubrzivači vezivanja (akceleratori), plastifikatori, sredstva za uvlačenje vazduha (aeranti), hidrofobi i dr. Primese su supstance koje se dodaju mešavini maltera u količini od najmanje 1 % w/w kako bi izmenili njegove osobine.</s><s>Među njima su pigmenti, materijali sa pucolanskim svojstvima (ako se dodaju u malim količinama, a ne Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 206</s> <s>3.4 DODACI kao latentno vezivo) kao i različita vlakna.</s><s>Međutim, ova podela nije uvek isto prikazana u različitim dokumentima, mada je u rečniku Američkog instituta za beton veoma slična podeli u pomenutom standardu, pa su prema ovom rečniku aditivi supstance koje se dodaju u relativno malim količinama kako bi poboljšali željene karakteristike ili potisnuli one neželjene, a primese materijali koji se dodaju u beton pre ili posle njegovog mešanja kako bi mu modifikovali svojstva (s tim da u ove materijale ne spadaju vlakna) (ACI CT-13 2013).</s><s>Prema standardu za karakterizaciju maltera koji se koriste u kulturnom nasleđu, u najviše upotrebljavane neorganske dodatke za konzervaciju, spadaju materijali sa pucolanskim svojstvima – pucolani, mlevena opeka, metakaolin, šljaka visokih peći, dok se od organskih najčešće upotrebljavaju ugalj, pepeo, lepkovi i smole (ulja, voskovi) i vlakna (slama, kučina, Dodaci malterima mogu biti prirodnog ili veštačkog porekla, tečni ili praškasti (Миличић 2014б: 89).</s><s>Laboratorijska ispitivanja dodataka se vrše ispitivanjem samog maltera, odnosno mešavina pripremljenim sa dodacima ili bez njih, i kasnijim poređenjem rezultata.</s><s>Izvođenjem proba neophodno je odrediti potreban procenat odabranog dodatka, ali i potvrditi njegovu kompatibilnost sa ostalim komponentama (Миличић 2014б: 92).</s><s>Veliki broj savremenih naučnih istraživanja je usmeren na ispitivanja upotrebe zeolita kao prirodnog dodatka sa pucolanskim svojstvima u krečnim malterima za konzervaciju, ali i keramičkog otpada kao veštačkog materijala sa pucolanskim svojstvima u cilju delimične ili potpune zamene agregata, a ova istraživanja se sprovode i u Srbiji (Pašalić et al. 2012; Vujović, et al. 2014; Николић 2014; Aškrabić et al. 2019b; Aškrabić et al. 2019c; Aškrabić et al. 2021; Ашкрабић Kako bi malter održao određenu plastičnost neophodnu za ugradivost i obradivost smeše, a posebno kada se nanosi u tanjem sloju na porozne materijale, čime gubi vodu i isušuje se, u procesu njegove pripreme se često koriste organski i neorganski dodaci da bi se zadržala voda, odnosno plastifikatori (Muravljov 1979: 233).</s><s>Pored plastifikatora malterima se veoma često dodaju aeranti, koji u svežem malteru imaju ulogu Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 207</s> <s>Tradicionalni dodaci plastifikatora, i utiču na smanjenje potrebe za vodom, veštački uvlače vazduh u sveži malter, poboljšavaju ugradivost i obradivost sveže mešavine, a kod očvrslog maltera povećavaju njegovu otpornost prema dejstvu mraza.</s><s>Predstavljaju površinski aktivne materijale, a po prirodi su smolasta organska jedinjenja, među kojima su, kroz istoriju, najčešće upotrebljavane životinjske i biljne masti i ulja, njihove masne kiseline, kao i biljne smole koje reaguju sa krečom, a slično je i danas.</s><s>Hidrofobi ili zaptivači povećavaju vodonepropusnost očvrslog maltera.</s><s>Reagujući sa vezivom daju produkte koji zatvaraju kapilarne pore u očvrslom malteru.</s><s>Veoma je značajna upotreba tzv. akceleratora, koji ubrzavaju proces vezivanja i/ili očvršćavanja i tzv. retardera, koji odlažu vreme vezivanja i time omogućavaju duže vreme za ugradivost i obradivost maltera (Миличић 2014б: 91–92).</s><s>Kao aditive malterima prepoznajemo i pigmente koji završnim slojevima maltera daju željenu boju, ali koji ne smeju negativno da utiču na očvršćavanje mešavine i čija boja mora biti postojana. (Muravljov 1995: 234).</s> <s>Osim materijala sa pucolanskim svojstvima, kao važni tradicionalni dodaci se posebno ističu i organski dodaci na bazi proteina, ugljenih hidrata i masnih kiselina, čija je primena bila izuzetno široka i često vezana za određeni prostor.</s><s>Primera radi, u istorijskim tekstovima u Engleskoj su najčešće pominjani mleko, sir, jaja, krv, životinjska mast i tutkalo, pčelinji vosak, smola, pivo, urin i izmet, zatim slad, ražano brašno, limunska kiselina i dr. Različite smole, protein kazein (iz mleka i sira) i tutkalo poboljšavali su sposobnosti adhezije, limunska kiselina je usporavala vezivanje, vosak je sprečavao skupljanje i davao vodoodbojnost malteru, dok je sveža krv zgušnjavala i verovatno doprinosila dostizanju ranih čvrstoća mešavine (Henry, Stewart 2011: 66), a delovala je i kao aerant (Kuckova et al. 2021: 2) i hidrofob, i pomagala u otpornosti na mraz (Fang et al. 232–241).</s><s>Osim u adheziji za podlogu, mlečni protein kazein je bio važan i za plastičnost maltera i čvrstoću na pritisak, dok su jaja usporavala proces karbonatizacije i delovala kao hidrofob (Kuckova et al. 2021: 2).</s><s>Između ostalog maslinoIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 208</s> <s>Tradicionalni dodaci vo ulje je umanjivalo veličinu i broj pora te poboljšavalo vodonepropusnost, dok je tutkalo poboljšavalo mehanička svojstva (Ventolà et al. 2011: 3317).</s><s>U istočnoj Aziji su tradicionalno upotrebljavani lepljivi pirinač, skrob i morske alge (Hwang et al. 2022: 2).</s><s>Biljni polisaharid amilopektin, koji se nalazi u kaši lepljivog pirinča, identifikovan je u krečnim malterima kojima je zidan Kineski zid, a delovao je kao inhibitor, kontrolišući rast kristala CaCO₃.</s><s>Upotreba lepljivog pirinča je poboljšavala fizičko-mehanička svojstva maltera (Yang, Zhang, Ma 2010).</s><s>Svaka teritorija je imala svoje karakteristične lokalne dodatke, pa je lista onih korišćenih u tradicionalnim malterima kroz istoriju skoro beskonačna.</s><s>Savremena istraživanja su potvrdila da je pepeo drveta, kao higroskopni materijal, korišćen u tradicionalnim krečnim malterima, apsorbovao vlagu iz zidova, ali i da ovi malteri, iako upijaju više vode, imaju povećanu brzinu sušenja, više vrednosti otvorene poroznosti i paropropustljivosti, što ih preporučuje za sanacije malternih spojnica u konzervaciji, posebno u vlažnim sredinama (Fusade et al. Savremena identifikacija organskih dodataka u malteru se vrši na osnovu hemijskih analiza, pa tako istraživači mogu deDanas ove organske dodatke ispituju i kao moguće komponente maltera za konzervaciju (Fang et al. 2014; Shivakumar, Selvaraj, Dhassaih 2021; Ventolà et al. 2011; Fang et al. 2015).</s><s>U svrhu mikroarmiranja maltera, poboljšanja njegove elastičnosti, smanjenja deformacija usled skupljanja i sprečavanja pojave pukotina, tradicionalno su se koristila prirodna vlakna, biljnog ili životinjskog porekla (Миличић 2014б: 90–91), najčešće slama i životinjske dlake (Slika 95), pomenuta napred u odeljku o karakterizaciji istorijskih maltera (2.2 Vizuelni pregled maltera).</s><s>Primer maltera sa vlaknima, upotrebljavan i u savremenom dobu, jeste takozvani čok-malter, gust i mastan, koji se pravi od kreča i peska u razmeri 1:1 i sa dodatkom životinjske dlake.</s><s>Dlaka dodata malteru, nabačenom na trsku i poravnatom kao prvi malterni sloj plafona, omogućava jednu vrstu armiranja i „drži” malternu mešavinu na okupu” (Tufegdžić 1979: 334–335).</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 209</s> <s>Slika 95.</s><s>Vlakna životinjskog porekla u istorijskom malteru za malterisanje starom nekoliko vekova, koja su se održala do danas, prisutan razmernik 0,5 mm (Arhiva Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS)</s> <s>Upotreba prirodnih vlakana u konzervatorskim malterima tema je kojom se bavi veliki broj istraživača (Drdácký, Michoinová 2003; Stefanoidou, Papachristoforou, Kesikidou 201; Kesikidou, Stefanidou 2019; Abbass, Lourenço, Oliveira 2020).</s><s>Jedan od primera je i upotreba morske trave (Stefanidou et al. 2021).</s><s>Neki od istraživača upozoravaju da upotreba prirodnih vlakana zahteva obazrivost jer mogu nastati mešavine teške obradivosti, što dalje traži dodavanje vode i rezultira slabijim mehaničkim karakteristikama, a problem kohezije vlakana sa matriksom povećava poroznost i kapilarno upijanje vode.</s><s>Dalje, homogenost rasporeda vlakana tokom proizvodnje maltera teško se dostiže i često se pojavljuju skupine vlakana na određenim mestima (Stefanoidou, Papachristoforou, KesikiPrirodna vlakna su jeftina, dostupna i ekološki prihvatljiva, pa brojna istraživanja uključuju i njihovu upotrebu u savremenim betonima i cementnim malterima kako bi se doprinelo održivosti građevinske industrije (Naiiri et al. 2021: 1591; Bui 2021: 4; Kesikidou, Stefanidou, 2019).</s><s>Među njima Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 210</s> <s>Tradicionalni dodaci su životinjska – svila, vuna, dlaka; mineralna – staklo, azbest, volastonit, paligorskit; i biljna vlakna – pamuk, juta, slama, trava, lan, konoplja, list banane i ananasa, kokosova vlakna Savremeni dodaci</s> <s>Leteći pepeo se često koristi kao zamena dela cementa u cementnim malterima.</s><s>Međutim, s obzirom na to da štetne materije iz pepela mogu biti izlužene iz maltera, pripremaju se u kombinaciji sa nekim drugim materijalima sa pucolanskim svojstvima koji zbog svojih sorptivnih svojstava učestvuju u imobilizaciji ovih materija (kao što su zeolit i bentonit), a ova ispitivanja se vrše i u Srbiji, najpre da bi se u državi koristili nusprodukti i posledično da bi se smanjio uticaj ovog otpada na životnu sredinu (Terzić et al. 2018; Mijatović 2021: 1–3; Terzić et al. 2019; Terzić, Pavlović, Miličić 2013: 159).</s><s>Upotreba letećeg pepela, ali i drugih savremenih dodataka nastalih kao produkti industrije, kao što su silikatna prašina i šljaka visokih peći, u krečnim malterima za konzervaciju istorijskih struktura nije česta, ali se njihova upotreba ne isključuje u potIspitivanja na ovu temu su prisutna u nauci (Nikhil Kumar, Rathish Kumar 2022; Kutlusoy et al. 2023), kao i istraživanja potpune zamene cementa drugim materijalima za potrebe izrade savremenih maltera, kroz kombinaciju kreča sa industrijskim nusproduktima (Kang et al. 2019).</s><s>Osim veštačkih materijala sa pucolanskim svojstvima kakvi su industrijski nusprodukti, u savremene dodatke malterima spadaju i hemijski dodaci, najčešće polimeri, koji menjaju svojstva veziva ili samog maltera (Миличић 2014б: 89).</s><s>Kao plastifikatori, u današnje doba se upotrebljavaju neorganski fino samleveni materijali, među kojima su bentonit, elektrofilterski pepeo, ali i materijali sa pucolanskim svojstvima.</s><s>Kada su ovako okvašeni, njihove čestice oblikom i teksturom smanjuju trenje unutar svežeg maltera i tako mu povećavaju obradivost i ugradivost.</s><s>Plastifikatori mogu biti i organski materijali, površinski aktivni, obavijati zrna veziva i takođe smanjivati trenje (Muravljov 1995: 233–234; Миличић Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 211</s> <s>2014б: 91).</s><s>Ovi dodaci pomažu u povećanju čvrstoće maltera i otpornosti na pucanje (Alvarez et al. 2021: 5).</s><s>Svojim osobinama omogućavaju smanjenje količine vode u svežem malteru, što dalje poboljšava svojstva očvrslih maltera.</s><s>U ove vrste plastifikatora spadaju oni zasnovani na masnim kiselinama, naftenskim kiselinama, lignosulfonatima, melaninformaldehidima i dr. Danas se koriste i superplastifikatori (plastifikatori), koji znatno smanjuju količinu vode za izradu maltera, a uglavnom obuhvataju vodene rastvore sulfonovanog melaninformaldehida ili naftalinformaldehida, odnosno modifikovanog lignosulfonata, polikarboksilata i dr. (Миличић 2014б: 90–91).</s><s>Kreč je takođe plastifikator kada se koristi u složenim malterima, odnosno krečno-cementnim ili krečno-gipsnim malterima, jer poboljšava obradivost i ugradivost (Muravljov 1995: 233).</s><s>Aeranti su organske supstance kojima se u strukturu maltera tokom njegovog mešanja uvodi kontrolisan broj mehurića vazduha koji u njemu ostaju i nakon očvršćavanja (Alvarez et merno raspoređeni unutar očvrslog veziva, pri čemu njihova međusobna rastojanja ne prelaze 0,25 mm.</s><s>Oni prekidaju finu mrežu kapilara u očvrslom malteru, smanjuju kapilarno upijanje vode i prave prostor za nesmetano širenje leda usled zamrzavanja.</s><s>Ovim se eliminišu unutrašnji naponi koji doprinose destruktivnim promenama maltera i povećava otpornost očvrslog maltera na dejstvo mraza (Миличић 2014б: 91–92).</s><s>Aeranti povećavaju poroznost maltera, što povezujemo sa umanjenjem čvrstoće, pa je potrebno voditi računa o količini dodatog aeranta (Maravelaki et al. 2023: 4).</s><s>Hidrofobi se najčešće pripremaju na bazi masnih kiselina (kaprinske, stearinske i oleinske) (Миличић 2014б: 91).</s><s>Oni daju hidrofobnost i vodoodbojnost malterima.</s><s>Smanjuju upijanje vode putem kapilarnosti, povećavaju trajnost maltera prema spoljnim uticajima (Maravelaki et al. 2023: MartínezRamírez et al. 2021: 6–7).</s><s>Antifrizi snižavaju temperature smrzavanja maltera, pa omogućavaju rad i na nižim temperaturaRetarderi odlažu vreme vezivanja tako što oko zrna veziva stvaraju opne sprečavajući njegove brze hemijske reakcije sa vodom.</s><s>U ovu svrhu se koriste dekstrin, razne vrste šećera, gliIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 212</s> <s>Tradicionalni dodaci cerin i dr. U akceleratore, tj. ubrzivače vezivanja ili očvršćavanja maltera, spadaju alkalni silikati, aluminati i trietanolamin (Миличић 2014б: 91).</s><s>Oni utiču na ubrzanje karbonatizacije i povećavaju mehaničke čvrstoće maltera, ali im je nedostatak mogućnost pojavljivanja pukotina.</s> <s>Upotreba savremenih hemijskih dodataka (SRPS EN 934-1: 2010) u malterima za zidanje (SRPS EN 934-3: 2014), kao i za betone i injekcione smeše podrazumeva i njihovo testiranje, koje se vrši izradom referentnih maltera, a prema standardu U svrhu mikroarmiranja maltera danas se u krečnim (konzervatorskim) malterima mogu koristiti sintetička vlakna, odnosno karbonska, polipropilenska i staklena vlakna, inače razvijena za umanjenje pucanja maltera sa portland cementom (Henry, Stewart 2011: 65; Stefanoidou, Papachristoforou, Kesikidou 2016).</s> <s>U najsavremenije dodatke malterima na bazi kreča spadaju i modifikatori kristalizacije, koji eliminišu štetu koja nastaje kristalizacijom soli; neorganske nanočestice koje daju mogućnost samočišćenja malterima (najčešće je u pitanju nanosilika) i dr. Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 213</s> <s>Procesu arhitektonske konzervacije prethodi ocena stanja čitave građevine.</s><s>Ona mora obuhvatiti planiranje procesa, prikupljanje informacija o građevini, snimanje stanja, pripremu procene rizika i preporuka, sumiranje istraživanja, i na kraju izveštaj čitavog projekta.</s><s>U sumiranju izveštaja će biti data preporuka o potrebnim merama zaštite (bez mera; održavanje i preventivna konzervacija; manja popravka i / ili dalja istraživanja; velike intervencije zasnovane na dijagnozi) U intervencije koje nekada mogu biti i većeg obima, u zavisnosti od uslova zaštite i očuvanja same istorijske strukture, spadaju restauracija, anastiloza, i sanacija sa konsolidacijom.</s><s>Za ove potrebe se uglavnom pripremaju malteri za zidanje i injektiranje, nekada malterisanje, a u slučaju osnovnog održavanja nekada je potrebno obraditi postojeće degradirane spojnice, posebno kada njihovo stanje može narušiti strukturne osobine elementa.</s> <s>Konzervatorski malteri se tako koriste za zidanje novih elemenata zida od zemlje, kamena ili opeke tokom anastiloze ili restauracije, a dolaze i u kontakt sa istorijskim malterima tokom konsolidacije ili sanacije čitavih struktura, pojedinačnih elemenata, kao i eventualne ponovne obrade spojnica.</s><s>Jedna od izuzetno važnih funkcija maltera za konzervaciju jeste i zaštita gornjih završnih slojeva zida, što predstavlja veliki izazov kada su u pitanju urušeni ostaci zidova građevina koje su izgubile svoju funkciju, s obzirom na potrebe povećane otpornosti ovih maltera na spoljne uticaje, i istovremenog održavanja tehničke kompatibilnosti sa postojećim istorijskim tkivom.</s><s>Tokom ispunjavanja principa međusobne kompatibilnosti starog i novog maltera, posebno je važan vid tehničke kompatibilnosti, o čemu je pisano u uvodu monografije.</s><s>Međutim, razmatranje procesa izrade konzervatorskih maltera podrazumeva razmatranje svojstava postojeće strukture i maltera, uticaje spoljne sredine, ali i procenjene troškove za nabavku sirovina neophodnih za izvođenje radova i sam proces pripreme i negovanja maltera.</s><s>Stoga, osim karakteristika istorijskog Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 214</s> <s>TERA ZA KONZERVACIJU maltera, prilikom izrade konzervatorskih maltera, potrebno je znati njegovu funkciju, izloženost spoljašnjim uticajima, kao i prirodu okolnog građevinskog materijala uz koji se ovi malteri primenjuju (van Hees et al. 2012: 1299).</s><s>Više autora koji se bave istraživanjem načina pripreme maltera za konzervaciju proučavalo je potrebnu metodologiju, odnosno odabir i sled aktivnosti koje treba preduzeti u ovom kompleksnom procesu.</s><s>Predlog aktivnosti svakako mora nastati na osnovu već proverenih procesa u praksi, ali se svaka već postavljena metodologija mora u nekim segmentima modifikovati i dopunjavati, jer ne postoji jedan propisan tretman za više građevina.</s><s>Zato su neki autori proučavali nekoliko već sprovedenih projekata pripreme predloga maltera za konzervaciju i njihove primene u praksi, pokušavajući da pronađu sličnosti i razlike među njima (Schueremans et al. 2011).</s><s>Izdvojena su tri zajednička metodološka koraka: detaljno istraživanje uzoraka istorijskih maltera; predlog recepture maltera kao deo tehničke specifikacije koju su dali arhitekte konzervatori i zatim ga primenili na samom spomeniku; i uzorkovanje primenjenih konzervatorskih maltera uz ocenu njihove kompatibilnosti, kroz razgovor sa izvođačima, arhitektama konzervatorima i inženjerima o iskustvu u radu sa datim materijalima.</s><s>Zaključeno je da dizajn i primena maltera zahtevaju sveobuhvatan rad: istraživanje na terenu i prikupljanje uzoraka istorijskih maltera; karakterizaciju maltera unutar njihovog istorijskog konteksta; analize postojećih oštećenja kako bi se utvrdili razlozi zbog kojih se malter primenjuje; definisanje optimalne strategije intervencija; formulaciju kompozicije maltera zasnovane na donetim zaključcima; i primenu maltera uz adekvatan zanatski rad i tehnologiju.</s><s>4.1 TEHNIČKA KOMPATIBILNOST</s> <s>Sistematski pristup postizanja tehničke kompatibilnosti zasnovan je na karakterizaciji samog istorijskog maltera i pripremi konzervatorskih maltera u skladu sa njenim rezultatima.</s><s>Svaki vid tehničke kompatibilnosti, odnosno estetske, mineraloške, hemijske, mehaničke i fizičke kompatibilnosti Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 215</s> <s>MALTERA može se vezati za određene analize maltera ili njegovih komponenata (Schueremans et al. 2011: 4339–4340).</s><s>Za postizanje estetske kompatibilnosti kod istorijskih maltera potrebno je izvršiti analize teksture, boje, veziva, agregata i dodataka sa primesama, kao i pukotina i pora (na osnovu vizuelnog pregleda na licu mesta i uz upotrebu ručne lupe ili stereomikroskopa).</s><s>Mineraloška kompatibilnost se ispituje na osnovu analize mineraloškog sastava veziva i agregata zasebno (upotrebom XRD metode, FTIR tehnike i TGA/DTA metoda), ali i maltera u celini (upotrebom XRD metode, FTIR tehnike, petrografskih analiza, SEM mikroskopije).</s><s>Hemijska kompatibilnost se postiže na osnovu analize hemijskog sastava maltera (klasična hemijska analiza i XRF), mehanička na osnovu ispitivanja različitih vidova čvrstoća, dok fizička kompatibilnost obuhvata ispitivanje poroznosti maltera (otvorene i zatvorene poroznosti), specifične površine maltera i raspodele zrna po veličini kod maltera i agregata (prosejavanjem) (Schueremans Drugi autori u karakteristike istorijskih maltera na osnovu kojih se dizajnira malter za konzervaciju, koje zapravo ispitujemo kako bi oni dostigli kompatibilnost, ubrajaju: boju, oblik-profilaciju (u slučaju izrade maltera za ponovnu ispunu spojnica), raspodelu veličine zrna agregata, sastav maltera i odnos vezivo–agregat, prisustvo oštećenja, poroznost i raspodelu veličine pora maltera i okolnih elemenata od opeke i kamena; zapreminsku masu i ukupnu poroznost maltera, prisustvo soli, upijanje vode i, neka od čvrstoća, ukoliko je moguće obezbediti odgovarajuće uzorke (van Hees et al. 2012: 1299).</s><s>Dalje, tehnička kompatibilnost se može definisati kao postizanje kompatibilnosti u vidu sledećih zahteva: osobine površine (boja, tekstura, završna obrada); kompozicije (vrsta agregata i veziva, granulometrijski sastav); čvrstoća (pritisna, zatezna i prianjanje); elastičnosti (modul elastičnosti, deformabilnost); osobine poroznosti (ukupna poroznost, prividna zapreminska masa, raspodela pora, kapilarno upijanje vode, i transport vlage); koeficijenta termičke dilatacije; kao i drugih tehničkih zahteva, vezanih za trajnost (sadržaj rastvornih soli i nečistoća, otpornost na cikluse mržnjenja i odmrzavanja, obIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 216</s> <s>MALTERA radivost, uslovi očvršćavanja, majstorski rad i, na kraju dobar sistem kontrole kvaliteta) (van Balen et al. 2005: 784–785).</s><s>Potrebno je naglasiti da novi malteri za konzervaciju ne smeju biti trajniji od istorijskih maltera i okolnih istorijskih materijala sa kojima su u dodiru, jer je njihova uloga zaštitna i konačno uloga „žrtve” (Klisińska-Kopacz et al. 2010: 405).</s><s>Prilikom konzervacije, čuvaju se postojeći elementi za zidanje, odnosno kamen i opeka, dok se malter često menja i tako gubi svoje istorijsko tkivo, što predstavlja neizbežan proces kako bi se sprečila šteta na osnovnim elementima za gradnju.</s><s>Ovo je upravo najveći razlog potrebe za kompatibilnošću novih maltera sa istorijskim tkivom, jer, u suprotnom, oni ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu.</s><s>Autentičnost istorijskog maltera se uglavnom žrtvuje da bi se očuvale neke druge vrednosti građevine, posebno kada je u pitanju potreba zaštite stabilnosti čitave strukture i izrada maltera za zidanje ili novih malternih fuga umesto onih postojećih koje su oštećene (Hughes, Válek 2000: Razmera mešanja maltera predstavlja odnos veziva prema agregatu.</s><s>Za proste maltere razmera se piše na sledeći način: masi, zapremini, ili dr., što je veoma važno navesti kao podatak uz samu propisanu razmeru kako ne bi došlo do pogrešnih odmeravanja prilikom izrade maltera (Tufegdžić 1979: 326).</s><s>Prema autorima, maksimalna količina peska u istorijskim mešavinama maltera za zidanje je generalno bila tri puta veća od kreča, tj. odnos vezivo–agregat iznosio je 1:3 (često je korišćen i odnos 1:2), a što pokazuju istorijski tekstovi, ali i zidarska praksa.</s><s>Međutim, u slučaju upotrebe živog kreča, neophodno je znati da on dobija maksimalno skoro dvostruko na svojoj zapremini tokom gašenja, što odnos mešanja od 1:3 kasnije u analizama kompozicije istorijskih maltera pretvara u odnos 1:1,5 (Copsey 2020: 1019–1020) ili 1:2 (Young 2021: 61) (ekspanzija Što je kreč više hidrauličan, manje će dobiti na zapremini tokom gašenja, a to može i objasniti razlog preporuke u jednom istorijskom izvoru prema kojoj bi odnos živog kreča i peska prilikom gašenja na licu mesta uz pesak trebalo da iznosi 1:3 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 217</s> <s>MALTERA za nehidraulični kreč, 1:2,5 za slabo hidraulični kreč i 1:2 za srednje hidraulični kreč (Young 2021: 61).</s><s>Od 1 kg živog kreča se dobija 1,32 kg hidratisanog kreča, pa razmeri mešanja (težinski) maltera sa živim krečom i peskom nog kreča (Tufegdžić 1979: 335).</s> <s>Analize istorijskih tekstova i njihovih kasnijih interpretacija ukazuju na to da su prilikom određivanja odnosa u malterima njihovi autori mislili na odnos živog kreča i peska te da su navedeni odnosi bili vezani za zidarske maltere (Copsey 2019b: 15–16; Copsey 2019d: 60–61; Lynch 2007).</s><s>Kod gašenog kreča, zapremina čak i najgušćeg krečnog testa može sadržati i 30 % slobodne vode (Boynton 1980 u Copsey 2020: 1019), pa bi pretpostavljena razmera mešanja od 1:3 u stvari kroz laboratorijske analize pokazala malter odnosa 1:4 (Copsey Minimalna količina veziva za trajan malter jeste ona koja dovoljno obavija svaku česticu agregata i popunjava sve praznine (Henry, Stewart 2011: 130).</s><s>Dobro graduisani pesak sadrži uglavnom oko 33 % šupljina, odnosno jednu trećinu svoje zapremine, pa bi to tehnički značilo da količina kreča potrebna kako bi se one popunile iznosi jednu trećinu zapremine peska, što nam može objasniti ustaljen odnos kreča i peska od 1:3 (Young 2021: 61).</s><s>Međutim, ovo se ne može sa sigurnošću prihvatiti kao jedini razlog pomenutog ustaljenog odnosa (Lynch 2007).</s><s>Iako je dobro graduisan agregat izuzetno značajan za postizanje adekvatnog kontakta sa vezivom, mnogi istorijski malteri nemaju adekvatnu granulaciju, a i dalje su trajni, čime se samo potvrđuje važnost pravilno odabranog odnosa veziva prema agregatu (Henry, Stewart 2011: 130).</s><s>Loše graduisan pesak sa 40 % šupljina tako će zahtevati odnos 1:2,5, a ako je pesak sitan, potrebno je više kreča, odnos 1:2, 1:1,5, ili čak 1:1 za pesak sa česticama veoma malih dimenzija (Young 2021: 61).</s><s>Kod pripreme laboratorijskih modela maltera za konzervaciju količina svake komponente meri se izuzetno precizno, dok se odmeravanje komponenti na samom gradilištu kroz istoriju, nije moglo izvršiti na taj način, što se ne može očekivati ni u budućoj konzervaciji spomenika.</s><s>Izuzetak predstavljaju manje popravke (posebno kod dekorativnih maltera koje vrši konzerIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 218</s> <s>MALTERA vator), kada je relativno jednostavno sve vreme tokom radova zadržati tačan odnos utvrđen prilikom prethodnih ispitivanja.</s><s>Međutim, kod sanacija zidova ili restauracija koje vrše zidari, teško je očekivati da se odnosi mogu održati tokom celokupnog procesa radova i da će merenje zidarskim alatima uvek dati potpuno isti odnos.</s> <s>Tokom ispitivanja kompozicije istorijskih maltera koji potiču iz iste građevine, često se sreću međusobno različiti, ali ipak slični odnosi komponenata, pa je potrebno proveriti (u zavisnosti od funkcije maltera) da li se u planiranoj konzervaciji građevine, može usvojiti jedna razmera za više takvih različitih, a sličnih odnosa.</s><s>Kod pripreme maltera za konzervaciju treba imati u vidu da je razmera komponenti istorijskog maltera prilikom karakterizacije laboratorijskim metodama uvek određena najpribližnije moguće, pa je u cilju dobijanja adekvatnog maltera koji će biti što sličniji originalnom i što pogodniji datoj nameni u procesu konzervacije često potrebno pripremiti više različitih mešavina u kojima odnosi veziva i agregata minimalno variraju, a zatim ih testirati.</s><s>Ova optimizacija odnosa komponenti je izuzetno važna i za dobijanje kompaktnog maltera u kome će prostor između zrna agregata biti adekvatno ispunjen česticama veziva.</s><s>Koeficijent kompaktnosti maltera predstavlja odnos apsolutne zapremine veziva i vode prema šupljinama u agregatu (Muravljov 1995: 241), pod uslovom da vezivo nema šupljina.</s><s>U slučaju da i ove šupljine postoje, obračun je nešto drugačiji, i vrednost koeficijenta ne određuje samu kompaktnost maltera, jer bez izmena količine veziva i agregata on raste sa povećavanjem količine vode (Tufegdžić 1979: 329).</s><s>Kompaktan malter se postiže upotrebom manje količine vode i boljim sabijanjem maltera tokom ugrađivanja (Muravljov 1995: 241).</s> <s>Mešavine maltera za konzervaciju na bazi kreča pripremaju se uz upotrebu različitih vrsta kreča i agregata, u različitim međusobnim odnosima i doziranjem različitih granulacija agregata, uz dodavanje manje ili veće količine dodataka.</s><s>Sve Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 219</s> <s>MALTERA ovo zavisi od rezultata ispitivanja istorijskog maltera, čvrstoće i stanja materijala uz koji budući malter treba da bude primenjen, kao i od izloženosti te strukture spoljašnjim uticajima Za potrebe konzervacije se danas koriste svi oblici kreča, nastali tradicionalnim ili industrijskim procesom pečenja (i gašenja).</s><s>Ispitivanja prednosti i mana upotrebe različitih oblika kreča u arhitektonskoj konzervaciji u poslednjim decenijama često sprovode ustanove koje se bave zaštitom spomenika kulture u pokušajima da dobiju što kompatibilnije materijale (Copsey 2019d; Figueiredo 2018).</s> <s>Krečni malter se odlikuje izuzetno dobrom strukturom pora, visokom difuzijom vodene pare, ali i visokim kapilarnim upijanjem vode, pa stoga slabijom otpornošću u građevinama trajno izloženim uticaju vlage ili niskih temperatura.</s><s>S druge strane, zbog visoke poroznosti i paropropusnosti, krečni malteri doprinose brzom isušivanju zidova, usled otpuštanja viška vlage iz strukture.</s><s>Zbog niskog modula elastičnosti, ovi malteri poseduju izuzetnu sposobnost prilagođavanja dilatacijama Tehnički komitet RILEM TC 277-LHS je kroz svoj izveštaj doneo pregled mehanizama vezivanja i očvršćavanja vezivnih sistema na bazi kreča, odnosno procesa sušenja, hidratacije, pucolanskih reakcija i karbonatizacije.</s><s>Na sve njih utiču brojni faktori, a tok samih procesa dalje utiče na buduća svojstva maltera.</s><s>Sušenje, kao kritičan korak tokom očvršćavanja maltera, uslovljeno je kompozicijom maltera (komponentama i njihovim međusobnim odnosima) i spoljnim uslovima njegovog negovanja, kao i veličinom poroznosti materijala sa kojim je malter u kontaktu.</s><s>Ovaj proces utiče na mikrostrukturu, mehanička i higrička svojstva i trajnost maltera.</s><s>U njega su uključena dva mehanizma: potrošnja vode za hidraulične reakcije kod maltera sa hidrauličnim fazama, i njeno isparavanje i upijanje od strane porozne podloge.</s><s>Veća količina vode generalno povećava poroznost maltera, pa i pucanje, a nekada može i da umanji mehaničke osobine.</s><s>Kod hidrauličnih veziva ili kod Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 220</s> <s>Osobine krečnih maltera onih kojima su dodati materijali sa pucolanskim svojstvima, veća količina vode favorizuje hidrauličnu reakciju u odnosu na karbonatizaciju, istovremeno povećavajući poroznost i smanjujući čvrstoću.</s><s>Kod maltera na bazi vazdušnog kreča visoka vrednost odnosa voda–vezivo usporava karbonatizaciju i povećava poroznost (Alvarez et al. 2021: 3, 21).</s><s>Vazdušni malteri dostižu veću čvrstoću kada se tokom prvih 28 dana neguju u uslovima srednje relativne vlažnosti 70 (±5) %, dok uslovi visoke vlažnosti ometaju proces karbonatizacije.</s><s>Karbonatizacija maltera je odgovorna za vezivanje i očvršćavanje i zahteva adekvatnu relativnu vlažnost.</s><s>Neop-hodni uslovi za karbonatizaciju su od 40 % do 80 %, a optimalni od 70 % do 80 % vlažnosti.</s><s>Na ovaj proces utiču i brojne karakteristike komponenata maltera, kao i položaj maltera u samoj strukturi (dubina zida ili blizina površini).</s><s>Da bi došlo do pucolanske reakcije u malterima takođe je potrebna vlažna sredina.</s><s>NHL malteri i produžni malteri traže veću vlažnost, koja omogućava hidrataciju hidrauličnih komponenti.</s><s>Sama mineralogija hidrauličnih maltera, uz odgovarajući odnos komponenata, utiče na vezivanje i očvršćavanje, koje se kod ovih maltera ubrzano razvija u periodu do 28 dana, a zatim dalje nastavlja do perioda od 182 do 365 dana.</s><s>Slično je sa produžnim malterima (Alvarez et Očvršćavanje hidrauličnog kreča dešava se hidratacijom kalcijum-silikata (uglavnom belita) i kalcijum-aluminata.</s><s>Ukoliko je slobodni kalcijum-hidroksid raspoloživ u kompoziciji maltera, desiće se karbonatizacija, kao i sekundardna reakcija.</s><s>Što se tiče maltera koji svoju hidrauličnost dostižu kroz upotrebu materijala sa pucolanskim svojstvima, za njegovo očvršćavanje odgovorne su pucolanska reakcija između ovih materijala i kreča i karbonatizacija preostalog kreča (Cizer, van Krečni malteri sa vazdušnim krečom i dodacima sa pucolanskim svojstvima.</s><s>Krečni malter sa vazdušnim krečom sporo očvršćava karbonatizacijom na vazduhu, pa se ne sme dozvoliti njegovo brzo isušivanje, kao ni izloženost mrazu i solima dok je u svežem stanju.</s><s>Potrebno mu je nekoliko godina da dostigne punu čvrstoću, a prosečna čvrstoća na pritisak Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 221</s> <s>Osobine krečnih maltera posle 28 dana mu je 0,4 MPa.</s><s>Ne vezuje pod vodom ili u vlažnim uslovima, plastičan je i veoma obradiv, ima dobre adhezione sposobnosti i savojnu čvrstoću, kao i propusnost (Odgers, Henry 2012: 296).</s><s>S obzirom na niža mehanička svojstva, slabu otpornost na atmosferske uticaje i visoko upijanje vode, njegova primena je pogodna za unutrašnja malterisanja u prostorijama bez vlage, uglavnom u strukturama zaštićenim od spoljašnjih uticaja, zavisno od klimatskih uslova sredine (Miličić et al. 2022: 57).</s><s>Tokom pripreme konzervatorskih maltera sa vazdušnim krečom, koriste se prirodni (uglavnom rečni) i drobljeni agregat, dok se kao dodatak ili čak zamena agregata mogu koristiti materijali sa pucolanskim svojstvima, ali i drugi aditivi i primese (Miličić et al. 2022: 56–57).</s><s>Dodavanjem materijala sa pucolanskim svojstvima nehidrauličnom kreču nastaju hidraulični malteri koji imaju dobre osobine vazdušnih maltera, ali je kod njih spora karbonatizacija pomognuta i zaštićena hidrauličkim vezom.</s><s>Ovi malteri se pripremaju tako što se mešaju krečno testo i agregati, a zatim im se neposredno pred upotrebu dodaju materijali sa pucolanskim svojstvima, nakon čega bi malter od tog trenutka trebalo upotrebiti u roku od 2h. Komercijalni proizvodi ovog tipa se prave uz upotrebu kreča u prahu.</s><s>Međutim, mnogi od njih suviše su jaki za slabe istorijske materijale.</s><s>Hidraulični malteri nastali dodavanjem pucolanskih materijala vazdušnom kreču otporniji su na spoljašnje uslove od onih nehidrauličnih; razvijaju čvrstoću mnogo brže; vezuju i u vlažnim zidovima; imaju uglavnom smanjenu propustljivost u odnosu na nehidraulične maltere; u zavisnosti od vrste i količine materijala sa pucolanskim svojstvima, mogu se dizajnirati malteri od slabe do jake hidrauličnosti; adekvatniji su za upotrebu od hidrauličnih maltera sa hidrauličnim krečom kada se čvrstoća maltera mora održavati niskom; i uglavnom nisu otporni na jake spoljašnje uticaje, osim u slučaju upotrebe velike količine materijala sa pucolanskim svojstvima (Odgers, Henry 2012: 298; Henry, SteKrečni malteri sa prirodno hidrauličnim krečom.</s><s>Malteri pripremani sa industrijskim prirodno hidrauličnim krečom (NHL) poseduju neke od korisnih karakteristika maltera na bazi vazdušnog kreča, kao što su bolja struktura Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 222</s> <s>Osobine krečnih maltera pora, povećana difuzija vodene pare i poboljšana sposobnost prilagođavanja pomeranjima kroz fleksibilnost maltera.</s><s>Za razliku od nehidrauličnih maltera, imaju brže početno vezivanje i sposobnost očvršćavanja u vlažnim uslovima ili pod vodom (Figueiredo, Ball, Lawrence 2016: 1; van Balen et al. 2005, Schueremans et al. 2011, Henry, Stewart 2011, Cizer et al. 2010 i Forsyth 2008 u Figueiredo, Ball, Lawrence 2016: 1).</s><s>Rad sa malterom uz upotrebu NHL-a je ubrzan, ali traži negovanje u vlažnim uslovima najmanje sedam dana, dok mu brzina vezivanja zavisi od temperature.</s><s>Ako se adekvatno neguje, postaje otporan na mraz nakon 28 dana.</s><s>Dostiže više vrednosti čvrstoća na pritisak i savijanje od nehidrauličnih maltera, kao i niže vrednosti poroznosti i propustljivosti slučaju vazdušnog kreča, postoji formulisani kreč napravljen od NHL-a sa dodatkom pucolanskog materijala (SRPS 459-1: 2016).</s><s>Hidraulični malteri sa upotrebom NHL-a mogu se nabaviti i kao gotov industrijski proizvod.</s><s>Iz ovih razloga je prirodno hidraulični kreč pre skoro tri decenije nakon sagledavanja posledica koje cement ima po fizičko tkivo istorijskih građevina, i velikog broja neuspeha upotrebom nehidrauličnog kreča u nezaštićenim strukturama, postao maltene isključivo upotrebljavano vezivo u konzervaciji (Copsey 2019c: 7).</s><s>Međutim, čvrstoće maltera postizane sa prirodno hidrauličnom krečom daleko premašuju vrednosti ovog svojstva kod istorijskih hidrauličnih maltera, za čiju pripremu je uglavnom upotrebljavan nehidraulični ili slabo hidraulični kreč.</s><s>Srednje i izrazito prirodno hidraulični kreč koji se mogu uporediti sa savremenim NHL proizvodima, kroz istoriju su korišćeni samo kod zahteva za izuzetno čvrste maltere građevina posebnih namena, rad pod vodom ili izuzetno vlažne sredine (Henry 2018: 30–31; Copsey 2019c: 4–5).</s><s>Prirodno hidraulični kreč svoju čvrstoću dostiže u periodu do dve godine, pa je teško konačnu čvrstoću maltera spravljenog sa njim povezati sa klasom koju je dao proizvođač.</s><s>Dalje, čvrstoće kreča iste klase variraju kod različitih proizvođača (Odgers, Henry 2012: 300; Henry, Stewart 2011: 280).</s><s>Zato se u međunarodnoj zajednici istraživača i stručnjaka sve više Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 223</s> <s>Laboratorijska ispitivanja krečnih mešavina sa upotrebom NHL-a dokazala su postojanje varijacija u čvrstoćama na pritisak nakon 28 dana, u odnosu na standardne klasifikacije, a u zavisnosti od porekla materijala i načina proizvodnje kreča, kao i da veziva iste klase mogu imati međusobno veoma različite karakteristike, čak i kada je u pitanju isti proizvođač.</s><s>Reaktivnost veziva ne zavisi samo od hemijskog sastava, već i temperature pečenja sirovine.</s><s>Malteri sa upotrebom NHL veziva dobijaju na čvrstoći i nakon 28 dana, uglavnom do dve godine, a nekada i do tri godine.</s><s>Mineraloške osobine veziva utiču na razvoj čvrstoće, dok specifična površina kao fizičko svojstvo utiče na odnos vode i veziva, posledično poroznost, i nešto manje čvrstoću.</s><s>Kao zaključak ispitivanja navodi se da su malteri sa upotrebom NHL-a pogodni za konzervaciju, ali pod uslovom da su osobine veziva poznate, kako bi se izbegla potencijalna oštećenja usled dobijanja neočekivanih čvrstoća maltera, kao i da se njihovo relativno ponašanje može predvideti kroz vezu hidrauličnih faza, portlandita, specifične površine, odnosa vode i veziva, i odnosa veziva i agregata (Figueiredo 2018: 174–175, 180–181).</s> <s>Najveći problem kod primene maltera sa NHL vezivom u konzervaciji nastaje zbog toga što je upotreba ovog veziva u konzervaciji često neselektivna, odnosno vrši se na najvećem broju istorijskih građevina bez prethodnih ispitivanja originalnih maltera, što dovodi do tehničke nekompatibilnosti, odnosno do toga da konzervatorski malteri budu čvršći od istorijskih ili od okolnih elemenata sa kojima dolaze u kontakt.</s><s>Tehnologije gašenja kreča i pripreme krečnih maltera Kod upotrebe gašenog kreča u obliku krečnog testa malter se priprema njegovim mešanjem sa agregatom koji se dodaje postepeno, baš kao i kasnije voda.</s><s>Količina vode se pažljivo optimizuje kako bi se dobio malter željene konzistencije.</s><s>U slučaju upotrebe hidratisanog kreča u prahu, najpre se pomešaju kreč i pesak, pa se toj smeši dodaje voda, ili se kreč izmeša sa vodom, a zatim se ovoj kaši dodaje agregat.</s><s>Kod pripreme maltera sa Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 224</s> <s>zervaciji. živim krečom postoji više tradicionalnih načina, ali je svima zajedničko gašenje kreča tokom same pripreme maltera ili nešto pre toga, odnosno prisustvo „vrućeg kreča” na gradilištu (Tufegdžić 1979: 335–336).</s> <s>Usled oslobađanja velike količine toplote tokom gašenja kreča, malterna mešavina se zagreva, a nakon potpunog gašenja malteru se dodaje još vode do postizanja željene konzistencije za ugradnju.</s><s>Živi kreč možemo ugasiti odvojeno i pripremiti ga kao suvi hidrat ili krečno testo, zatim ga umešati sa agregatom dok je još uvek vruć, i čim se završi gašenje, dodati vodu kako bismo dobili malter radne konzistencije, ili ovu mešavinu možemo ostaviti za kasnije u čvršćem obliku.</s><s>Takođe, živi kreč može biti umešan sa vlažnim peskom, čime se započinje gašenje, a uz postepeno dodavanje vode dolazi do kompletnog gašenja – kako bi se dobila adekvatna konzistencija za rad, ili kako bi se dobila manje vlažna masa, koja se ostavlja za kasnije kada se i oblikuje u malter.</s><s>Dalje, može se napraviti rupa u vlažnom pesku, odnosno formirati prsten od peska, zatim komadni živi kreč postaviti u sredinu, potom dodati vodu kako bi se započelo gašenje, prekriti kreč peskom, pa nakon nekog vremena krenuti mešanje kreča i peska, uz dodavanje vode potrebne za dobijanje maltera željene konzistencije (Copsey 2019: 48, 149–152) (Slika 96).</s><s>Prilikom pripreme maltera sa živim krečom koji je u veoma usitnjenom obliku ili prahu može se prvo pripremiti mešavina kreča sa agregatom, a zatim pažljivo dodavati voda pri čemu dolazi do gašenja kreča (Copsey 2022: 200).</s><s>Takođe, ovo se može izvesti i u mikseru, gde se prvo izmeša agregat, zatim dodaje živi kreč u prahu (ili u komadima), a nakon mešanja se dodaje voda (Copsey 2019: Postoje i tradicionalni načini dobijanja hidratisanog kreča u prahu, odnosno gašenja kreča koji se zatim u pripremi maltera može mešati sa agregatom.</s><s>Jedan je podrazumevao punjenje korpe živim krečom i potapanje u bure sa vodom dok ne započne raspadanje kreča.</s><s>Kada se korpa izvadi i ocedi, kreč se prosipa na gomilu gde se polako zagreva i raspada u prah.</s><s>Kod drugog načina sloj živog kreča se prelivao malom količinom vode, bez natapanja, zatim se razastirao drugi sloj kreča, ponavljalo polivanje i tako se pravila gomila kreča koji se gasio Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 225</s> <s>Slika 96.</s><s>Izrada maltera sa živim krečom tokom radionice projekta MoDeCo2000 u Viminacijumu (fotografije nastale iz video-materijala koji je snimio Dragan Beljić) pod dejstvom vodene pare i toplote razvijene iz nižih slojeva.</s><s>Prilikom ovih procesa dešava se da je vode ili isuviše ili premalo, da se pojavljuju neugašene čestice, kao i one koje su već prešle u karbonat (Tufegžić 1979: 216).</s> <s>Jedan od istorijskih zapisa iz prve četvrtine XIX veka, čiji je autor francuski inženjer A. Rokur (A. Raucourt, 1789–1841), donosi tri tradicionalna načina gašenja kreča i izrade maltera.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 226</s> <s>Kao uobičajeni metod, primenjiv i na vazdušni i na hidraulični kreč, beleži ranije već pomenut metod, odnosno kombinovano gašenje i mešanje maltera, tj. gašenje kreča sa minimalnom količinom vode okruženog peskom, zatim prekrivenog peskom kako bi zadržao toplotu, a onda mešanje u malter odmah nakon završetka gašenja.</s><s>Ovaj način podrazumeva i izmenjenu metodu kada se kreč gasi u koritu i odmah dok je vruć meša sa peskom.</s><s>Takođe, podrazumeva i gašenje kreča u suvi hidrat ili krečno testo, sa minimalnom količinom vode i njegovo mešanje sa peskom odmah nakon toga ili malo kasnije.</s><s>Hidrauličnom kreču je potrebno više vremena da se ugasi i zahteva mešanje peska i živog kreča u prahu pre ili tokom samog gašenja.</s><s>Sledeći metod se sprovodi potapanjem živog kreča u komadima u vodu na nekoliko sekundi, odnosno dok ne započne gašenje, a zatim vađenje iz nje dok se ne ugasi i postane suvi hidrat, prosejan kako bi se uklonile grudvice ili ubačen u burad kako bi nakon odležavanja postao pasta.</s><s>Ovakav kreč je mogao da se čuva za buduće upotrebe i uglavnom je korišćen za završne obrade.</s><s>Treći način obuhvata spontano gašenje kreča na vazduhu, odnosno odlaganje živog kreča u prostor ispod nastrešnice sa strujanjem vazduha, koji tako upija vlagu iz vazduha, što može trajati i godinu dana (Raucort 1828 u Copsey Inženjer Emilijan Josimović u odeljku svog udžbenika o kreču daje preporuke za sprovođenje svih faza njegovog nastanka.</s><s>Tako nam donosi i detaljne opise tri načina gašenja živog kreča.</s><s>Prema prvom od njih, koji naziva „najobičnijim”, odnosno onim kome većina daje prednost, jer je lakši za „dobro gašenje” i kod koga kreč ne gubi svojstva, živi kreč se pripremljen u drvenim sanducima sa otvorom za isticanje gašenog kreča u krečanu – rupu u zemlji ili ozidanu strukturu ako će duže stajati, polije dovoljnom količinom vode kako bi se sav rastvorio u „skrob”.</s><s>Nakon isparavanja vode i njenog oticanja u zemlju, krečana se pokriva daskama i ostavlja dok kreč ne počne da puca, a zatim se zatrpa zemljom.</s><s>Ovako pripremljen kreč može godinama odležavati, bivajući sve bolji, jer će mu se sve čestice ugasiti.</s><s>Kod ovog načina Josimović skreće pažnju da bi kreč trebalo da bude pečen nedugo pre toga i da se odmah mora sipati dovoljna količina vode za gašenje, jer Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 227</s> <s>zervaciji. će u suprotnom ostati neugašeno „zrnevlje”, a da ta količina iznosi od ¾ do ⅚ mase kreča.</s><s>Drugi način obuhvata potapanje korpi sa krečom u vodu na nekoliko sekundi, kako bi on uzeo tek toliko vode koliko mu treba da se raspadne u prah.</s><s>Takođe, preporučuje lomljenje živog kreča u sitne komade kako bi se ovaj ujednačeno gasio, a zatim nakon potapanja u vodu i vađenja iz nje, njegovo stavljanje u zatvorene sanduke ili pokrivanje peskom, kako bi se što duže zadržala toplota potrebna za potpuno rastvaranje.</s><s>Na kraju, kod trećeg načina, kreč se takođe drobi u manje komade, slaže u gomile, koje se postepeno prskaju malom količinom vode i svaka pokriva peskom za zadržavanje toplote, kako bi se pretvorio u prah (Юсимовићъ U naučnoj i stručnoj zajednici koja se bavi ispitivanjem istorijskih maltera i pripremom njima kompatibilnih materijala, upotreba živog kreča kao veziva sve češće se postavlja kao izazov u konzervaciji.</s><s>Na ovu temu se organizuju konferencije, demonstracije i radionice (Pesce et al. 2021: 2).</s><s>Maltere pripremljene upotrebom živog kreča, kroz tzv. vruć postupak, uglavnom nazivamo hot-mixed, ali i hot-lime malterima.</s><s>Definišemo ih kao mešavinu negašenog, upravo ugašenog kreča ili kreča koji je još uvek u procesu gašenja, i agregata, u cilju pripreme maltera za istovremenu ili kasniju upotrebu, gde je oslobađanje toplote tokom procesa zajednički parametar svih varijanti (Copsey 2019a: 48).</s><s>Međutim, maltere pripremljene od živog kreča koji se nakon mešanja sa peskom i gašenja uz vlagu iz peska, i dodavanje vode, odmah upotrebljavaju istraživači izdvajaju u posebnu grupu pod imenom hot applied mortars (HAM), dok samo maltere koji se pripremaju uz upotrebu kreča i vlažnog peska te nakon spontanog gašenja od više nedelja, kasnije koriste, nazivaju hot mixed mortars, ističući prednosti onih prvih u vidu brzine vezivanja za podlogu, prianjanja i čvrstoće na pritisak (Köberle et al. 2019: 614, 625).</s><s>Istraživanja pokazuju i obrnuto – umanjenje rizika od pucanja usled postepenog gašenja, odnosno smanjenja ekspanzije zapremine i dr. kod maltera koji se koriste kasnije.</s><s>Ovim malterima, neki autori daju i prednost u odnosu na one pripremljene od krečnog testa, jer iako sporije karbonatizuju, imaju veće čvrstoće i manju ukupnu poroznost od njih.</s><s>Mana Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 228</s> <s>zervaciji. ovih maltera je manja kontrola nad procesom gašenja i samo vreme gašenja (21–40 dana, kod hidrauličnog kreča) (Pavia et Napred navedene metode gašenja živog kreča mogu se generalno podeliti na one koje podrazumevaju suvo gašenje (uglavnom za pripremu maltera za malterisanje, kada se iz mešavine mogu izbaciti neugašene čestice, kao i velika zrna agregata) i mokro gašenje, a obe su kroz istoriju primenjivane u zavisnosti od planirane namene maltera (Copsey 2022: 202).</s><s>Gašenje živog kreča uz vlažan pesak kako bi se prvo dobila suva mešavina (u procesu hidratacije), koja se zatim skladišti i polako sama gasi uz vlagu iz vazduha i peska, a koja se nakon gašenja može koristiti odmah uz dodavanje vode ili mnogo kasnije – predstavlja suvo gašenje.</s><s>Gašenje uz upotrebu vode se naziva vlažno ili mokro gašenje, a tada se pesak i kreč mešaju na suvo, nakon čega se dodaje voda i gasi kreč, i zatim malter odmah koristi dok je vruć ili se pak skladišti za kasniju upotrebu.</s><s>Kada je količina vode prevelika tokom mokrog gašenja, živi kreč prelazi u krečno testo, pa jedino uz upotrebu manje količine vode ovaj metod može proizvesti hot-lime maltere, mada se u teoriji jedino gašenje živog kreča sa peskom, odnosno suvo gašenje može povezati sa ovim malterima.</s><s>Dodavanjem vode, temperatura mešavine opada, pa osim u slučaju da je kreč veoma reaktivan, malter možda neće postati vruć Neki istraživači ističu da je promocija upotrebe maltera sa živim krečom u konzervaciji zasnovana na njihovom velikom prisustvu kroz istoriju (Copsey 2019b; Copsey 2019d).</s><s>Na to upućuju i savremena laboratorijska istraživanja istorijskih maltera za zidanje, ali i malterisanje (Midtgaard, Brajer, Taube 2020; Seymour et al. 2023).</s><s>Već je napred dat prikaz krečnih grudvica u malteru za koje su istraživači uglavnom saglasni da potiču od upotrebe živog kreča prilikom pripreme maltera.</s><s>S druge strane, istraživači ističu da njihov nedostatak u malteru ne znači da živi kreč nije upotrebljavan za njegovu pripremu.</s><s>Grudvice mogu biti i izdvojene iz mešavine tokom pripreme samog maltera metodom suvog gašenja, pa tako neće biti prisutne u malteru iako je on nastao hot-mix metodom (Pavia et al. 2023: 9).</s><s>Takođe, kod upotrebe već usitnjenog živog kreča, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 229</s> <s>zervaciji. odnosno kreča u prahu, ove grudvice se neće pojaviti (Copsey 2022: 202).</s><s>Dokaz da je malter spravljan ovom metodom mora se tražiti u ispitivanjima mikrostrukture maltera, odnosno reakcija sa agregatom koje mogu biti podržane visokim temperaIsključiva upotreba ugašenog kreča koji je čuvan neko vreme često se u dosadašnjoj arhitektonskoj konzervaciji, posebno antičkih spomenika, zasnivala na tumačenju preporuka antičkih pisaca, odnosno Vitruvija i Plinija Starijeg.</s><s>Istraživanje istorijskih tekstova na temu pripreme rimskih maltera ukazuje na to da preporuka upotrebe gašenog kreča koji je star tri godine u konzervatorske svrhe može biti loša interpretacija Plinija, odnosno da je ovo duže čuvanje kreča bilo povezano sa krečom koji se koristio za malterisanje, kako bi se krečne grudvice potpuno ugasile i rastvorile, s obzirom na to da naknadno gašenje grudvica u samom malteru dovodi do pucanja površine maltera u kome se nalaze.</s><s>S druge strane, pretpostavlja se da je kod zidanja uglavnom bio upotrebljavan malter spravljan od kreča gašenog na licu mesta koji je odmah upotrebljavan ili je stajao kraće vreme (Copsey 2019b: 19–20, 80, 107–108).</s><s>O upotrebi gašenog kreča za malterisanje koji je odležao piše i Plinije navodeći da je kreč boljeg kvaliteta što je stariji, kao i da „stari zakoni o pravilima koja moraju da se poštuju prilikom gradnje nalažu da nijedan preduzimač ne sme da koristi kreč koji ne bi bio star bar tri meseca, pa se zato premaz maltera na zidovima koje su podizali naši stari nije pucanjem oštetio” (Плиније Старији 2011: 36.55).</s><s>Slično piše Vitruvije, kada za malterisanje kaže da je dobro „ako se grude najboljeg kreča gase duže vreme, pre nego što se kreč upotrebi”, kako bi se neugašene čestice ugasile.</s><s>„Jer, kada kreč nije sasvim ugašen, nego se upotrebi i nabaci živ, a u sebi ima tvrdih grumenčića, stvara mehure.</s><s>Ti grumenčići se na zgradi i dalje gase; to onda rastvara i ruši već poliran malter” (Vitruvije 1951: V.2).</s><s>On piše da se kreč mora ugasiti za upotrebu u malteru, ali ne preporučuje eksplicitno i starenje krečnog testa (Oleson 2014: 16; Vitruvije 1051: II.5).</s><s>O Plinijeva tri meseca piše i renesansni arhitekta L. B. Alberti (Leon Battista Alberti, 1404–1472) u svom delu De Re Aedificatoria (O umetnosti građenja), navodeći da kreč treba da omekša u vodi pre nego što se umeša, a posebno kada se koristi za malIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 230</s> <s>zervaciji. terisanje, kako bi se nedovoljno pečene grudvice rastvorile i ne bi nakon gašenja razvile mehurove na sloju maltera.</s><s>Kreč se, kako piše Alberti, gasi postepeno, prskanjem vodom, ostavlja na vlažnom mestu u senci, prekriven peskom, sve dok ne postane testo, čime se povećava njegov kvalitet.</s><s>Za kreč koji nije adekvatno ugašen piše da je sigurnije koristiti ga u temeljima nego na nekom drugom mestu, kao i u jezgru zida, pre nego na njegovim licima.</s><s>Dalje, kreč koji se koristi za fina malterisanja, reljefe i slikarstvo, natapa se čistom vodom i ostavlja da omekša duže vreme u pokrivenom bazenu, a procenjuje se da mu je potrebno tri meseca kako bi dovoljno sazreo (Alberti Istraživači ističu da kompozicija maltera sa živim krečom na najbolji način vraća mikrostrukturu i funkciju onih istorijskih, ali i da to ne zavisi samo od sastava maltera, već i od načina pripreme (Wiggins 2018: 23).</s><s>S druge strane, neki eksperimenti pripreme maltera nisu pokazali značajne razlike između čvrstoća koje malteri dobijaju upotrebom živog i gašenog kreča.</s><s>Iako je osobina poroznosti bila na strani maltera sa živim krečom, nije bilo značajnih razlika između vrednosti savojne i pritisne čvrstoće, kao i adhezije za podlogu (u slučaju maltera pripremljenih od kreča i peska; kreča, peska i mlevene pečene opeke; kao i kreča, peska i metakaolina) upotrebom jednog ili drugog oblika kreča (Hetherington, Laycock 2020: 309–325).</s><s>Stoga upotrebi maltera sa živim krečom istraživači ne daju uvek prednost u konzervaciji u odnosu na upotrebu krečnih maltera sa drugim vrstama i oblicima kreča, već se naglašava potreba istraživanja njihove moguće primene u svakom pojedinačnom slučaju, čime se podstiču dalja naučna istraživanja procesa koji se odvijaju u malterima i tako se pomaže njihovom jasnijem uvođenju u zidarsku praksu (Henry 2018: 30–33; Köberle et Upotrebom tehnologije izrade maltera sa živim krečom, dobijaju se međusobno različiti malteri, s obzirom na to da se proporcije komponenata teže kontrolišu, da ne postoji potpuna kontrola nad procesom gašenja i da malteri često sadrže različite vrste čestica kreča (Válek, Mataš 2013: 270).</s><s>Međutim, upotreba ovog maltera ima prednosti na samom gradilištu.</s><s>Kreč se može koristiti odmah nakon proizvodnje, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 231</s> <s>zervaciji. što podrazumeva kraći period njegovog skladištenja, a priprema maltera je brza (Válek, Mataš 2013: 270)).</s><s>Ono što je važno, a prema zapisima iz savremene prakse, zidari prihvataju ove maltere, opisujući kao njihove prednosti, između ostalih lakoću pripreme, obradivost, povećanu trajnost, mogućnost rada u hladnim periodima, kao i niže troškove (Copsey 2019a: 6; Hetherington, Laycock 2020: 309).</s> <s>Složeni ili produžni malteri se najčešće sastoje od dve vrste veziva, peska i vode.</s><s>Kombinacije veziva obuhvataju kreč i cement ili, gips i kreč, u različitim odnosima (Tufegdžić 1979: 339).</s><s>Produžni malteri od kreča i cementa se koriste za zidanje i malterisanje (spoljno i unutrašnje) u proporcijama cement : U cilju dobijanja viših vrednosti mehaničkih čvrstoća i smanjivanja vremena vezivanja, krečnim malterima se dodaje cement, pa nastaju krečno-cementni malteri (Tufegdžić 1979: 339).</s><s>Dodatak cementa povećava otpornost maltera na rastvorljive soli i povećava otpornost na mraz (Gulbe, Vitina, Setina 2017: 332).</s><s>Kada je potrebna veća plastičnost i obradivost cementnih maltera, dodaje im se gašeni kreč, i nastaje cementno-krečni malter (Tufegdžić 1979: 339).</s><s>Dodatak kreča cementnim malterima povećava obradivost, usporava vezivanje, ali i povećava potrebu za vodom maltera iste konzistencije, skoro proporcionalno sa količinom dodatog kreča, što povećava pucanje maltera.</s><s>Na vreme vezivanja kod maltera sa krečom utiče količina dodate vode koja se gubi isušivanjem, dok voda koja ostaje u malteru utiče na brzinu karbonatizacije kreča.</s><s>Dalje, za zadatu plastičnost, što se više kreča dodaje, to je potrebno i više peska, pa dolazi do negativnog uticaja na čvrstoću i obraUpotreba produžnih maltera od kreča sa malom količinom cementa, uz pažljivo formulisanje mešavina za dobijanje visoke propustljivosti, nižih čvrstoća i nižih modula elastičnosti, prihvatljiva je za konzervaciju istorijskih građevina nastalih bez upotrebe cementa, ali izloženih ekstremnim spoljnim uticajima, kada ovi malteri mogu imati prednost nad upotrebom Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 232</s> <s>Složeni ili produžni malteri maltera sa hidrauličnim krečom (Pacheco-Torgal, Faria Jalali 2012: 490–491).</s><s>Prema Komitetu TC LHS-277 iz RILEM klastera za zidane i drvene konstrukcije i kulturno nasleđe koji donosi specifikacije za testiranje i ocenu materijala na bazi kreča za sanaciju istorijskih struktura, produžni malteri za ovu upotrebu trebalo bi da imaju manje od 30 % cementa od mase Gipsno-krečni malter priprema se sa dodatkom kreča gipsnom malteru, koji ga čini ugradivijim i obradivijim (Muravljov 1995: 244), ali mu umanjuje čvrstoće.</s><s>Ovaj malter nije pogodan za spoljno malterisanje i zidanje zidova izloženih vlazi (Muravljov 1995: 245).</s><s>Gips se ne meša sa cementom (Tufegdžić 1979: 4.3 ISPITIVANJA SVEŽIH MALTERA</s> <s>Ispitivanja svojstava konzervatorskih maltera se mogu podeliti na ispitivanja na svežem i na očvrslom malteru, čiji obimi ne zavise od vrste veziva.</s><s>Međutim, od vrste veziva zavise način pripreme maltera za ispitivanje i uslovi njegovog negovanja do samog ispitivanja (Миличић 2014а: 75).</s><s>U osnovne osobine malterskih smeša spadaju konzistencija (plastičnost), homogenost, čvrstoće na savijanje i pritisak, sposobnost zadržavanja vode, otpornost prema dejstvu mraza i adhezija (prianjanje) maltera za podlogu (Muravljov 1995: 234–239).</s><s>Priprema i ispitivanja maltera za konzervaciju će biti prikazani na primeru aktivnosti sprovedenih tokom projekta MoDeCo2000.</s><s>Proces je zahtevao pažljiv izbor veziva, agregata, aditiva i primesa koji će se koristiti, uz poštovanje principa kompatibilnosti.</s><s>Recepture pripremljenih modela maltera, odnosno odabir i količina njihovih sirovinskih komponenata bazirani su na rezultatima dobijenim nakon ispitivanja uzoraka istorijskih maltera, odnosno na upotrebi materijala čije je prisustvo utvrđeno tokom karakterizacije prikupljenih uzoraka; mogućnostima primene različitih tehnologija pripreme maltera; ali i uslovima kojima su danas izložene istorijske strukture čija će se konzervacija vršiti.</s><s>Pre upotrebe u pripremi maltera, sve komponente prepoznate u istorijskim malterima su podvrgnute odgovarajućim ispitivanjima.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 233</s> <s>Nakon pregleda karakteristika uzoraka dunavskog agregata koji se danas eksploatiše duž Dunava, zaključeno je da se oni međusobno minimalno razlikuju, pa upotreba agregata potpuno lokalnog porekla (uz sam lokalitet sa koga malter potiče) nije smatrana neophodnom u pripremi malternih mešavina za specifične lokalitete (Miličić et al. u štampi).</s><s>U procesu je stoga korišćen dunavski agregat poreklom iz oblasti između sela Zatonje i Golupca, u kojoj se nalazi uzorkovani lokalitet Kupe, ali i u čijoj se neposrednoj blizini nalaze druga nalazišta iz kojih su uzorkovani istorijski malteri, odnosno Lederata i Ramska tvrđava, nešto dalje uzvodno i Viminacijum, sa koga potiče najveći broj uzoraka, a nizvodno lokalitet Kastrum Nove (Čezava).</s><s>Na ovom agregatu su izvršena standardna fizičko-mehanička ispitivanja i ispitivanje hemijskog sastava.</s><s>Dunavski agregat za konzervatorske modele maltera je pripremljen u skladu sa veličinama zrna utvrđenim prilikom ispitivanja uzoraka istorijskih maltera, tako da su u modelima korišćene različite granulacije: 0–2 mm, 0–4 mm i 0–8 mm (Miličić et al. u štampi).</s><s>Kao vezivo je korišćen kreč – negašeni kreč i gašeni kreč u obliku krečnog testa iz sela Mala Vrbica kod Kragujevca (Slika 83 i Slika 84), čiji je krečnjak poreklom iz kamenoloma u selu Veliki Šenj.</s><s>Pečenje je izvršeno tradicionalnim postupkom (u zidanim pećima sa drvetom kao gorivom) (Slika 82), a gašenje kreča poluindustrijskim postupkom (u električnim mikserima) u domaćinstvima sela Mala Vrbica.</s><s>Na uzorku negašenog kreča urađeno je ispitivanje reaktivnosti, sadržaja neugasivih čestica i izdašnosti, dok je kod krečnog testa ispitan sadržaj slobodne vode, neugasivih čestica i postojanosti zapremine.</s><s>Nije upotrebljavan prirodno hidraulični kreč, s obzirom na to da ispitivanja istorijskih maltera dunavskog limesa nisu dokazala njegovo namerno uvođenje u mešavine tokom njihove pripreme.</s><s>Odnosi komponenata u malterskim mešavinama varirani su sa istim ciljem – da se dobije optimalni sastav koji će obezbediti najbolju kompatibilnost sa istorijskim uzorkom.</s><s>Za svaki tipičan odnos veziva i agregata određen nakon ispitivaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 234</s> <s>MoDeCo2000 nja istorijskih maltera napravljene su po dve ili tri mešavine komponenti, pri čemu je njihov odnos međusobno variran u malom procentu.</s><s>Ukoliko je procenjeni zapreminski odnos vezivo–agregat u istorijskom malteru bio 40:60, u pripremljenim modelima je, s obzirom na to da je procena odnosa približna, a ne egzaktna vrednost, ovaj odnos variran, tako da se učešće agregata kretalo od 55 do 65 zapreminskih procenata u odnosu na odgovarajuću količinu veziva.</s><s>U skladu sa tim, promena odnosa veziva i agregata dala je opseg učešća komponenti od 35:65 do 45:55.</s><s>Na ovaj način je pokriven veći dijapazon odnosa, što je u skladu sa rezultatima mnogobrojnih ranijih ispitivanja koji pokazuju da uzorci maltera istih funkcija, uzeti iz iste građevine često pokazuju različite, ali veoma slične odnose veziva i agregata, što je očekivano i zavisno od pripreme maltera, kako je već napred pomenuto Za pripremu maltera korišćeni su i različiti materijali kao zamena ili dopuna dunavskom agregatu ili kao dodaci pucolanskih svojstava, i to u različitim granulacijama (Slika 97).</s><s>Upotrebljene su drobljena i mlevena pečena opeka poreklom iz rimskog perioda sa arheološkog nalazišta Viminacijum (Slika 92; Slika 98), ali i iz domaće savremene poluindustrijske proizvodnje (različitih boja, sa temperaturom pečenja zervaciji ne može očekivati da će rimska opeka biti uvek dostupna za upotrebu u malterima i u dovoljnoj količini (Miličić et al. u štampi), kao i mlevena i drobljena prirodno pečena opeka – crvenka iz ležišta u selu Kostolac.</s><s>Korišćen je i drobljeni škriljac iz ležišta u selima Ram i Zatonje (Slika 99), a u manjoj meri i drobljeni i mleveni krečnjak različitog porekla (iz Srbije), odabran kako bi uticao na željenu boju maltera.</s><s>Vršene su probe izrade mešavina i sa mehanički aktiviranom glinom iz sela Poljana kod Požarevca (Slika 100) i kaolinskom glinom iz sela Garaši kod Aranđelovca, ali i mlevenim zeolitskim tufom sa lokaliteta Igroš kod Brusa (Slika 101), koji spadaju u vrste prirodnih materijala sa pucolanskim svojstvima dostupnih u Srbiji.</s><s>Upotreba uvoznog industrijski dobijenog metakaolina (iz Francuske; u Srbiji ne postoji proizvodnja ovog materijala) (Slika 101) izvršena je radi Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 235</s> <s>Slika 97.</s><s>Priprema tačno određene granulacije određenih komponenata modela konzervatorskih maltera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 236</s> <s>MoDeCo2000 ispitivanja vrednosti čvrstoća koje tradicionalni malteri mogu dobiti uključivanjem ovog dodatka u mešavinu, s obzirom na već pomenuta iskustva istraživača koja ukazuju na povećan oprez prilikom korišćenja ovog dodatka, jer njegova upotreba dovodi do izuzetno visokih, nekada neželjenih vrednosti čvrstoća krečnih maltera.</s> <s>Osnovni zadatak pomenutih dodataka bio je da masi maltera poboljšaju fizičko-mehanička svojstva, ubrzaju proces vezivanja, ali i daju neka druga svojstva, u koja spadaju i ona vizuelna, kompatibilna sa istorijskim malterima.</s><s>Na primer, znamo da krupne čestice agregata utiču na ukupan izgled i teksturu, dok sitne utiču na boju.</s><s>Dalje, na boju malSlika 98.</s><s>Viminacijumske opeke (gore) i opeke iz domaće poluindustrijske proizvodnje (dole) upotrebljavane kao drobljena ili mlevena sirovina tokom izrade konzervatorskih modela maltera u okviru projekta MoDeCo2000</s> <s>Slika 101.</s><s>Mleveni zeolitski tuf, Igroš, Brus, Srbija (levo), i uvozni metakaolin (desno) tokom procesa pripreme modela konzervatorskih maltera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 238</s> <s>selo Poljana kod Požarevca, Srbija tera utiču sve komponente, a u cilju nijansiranja mogu se dodati i pigmenti (premda se upotreba zemljanih pigmenata ne preporučuje, jer mogu migrirati na površinu i dati neočekivanu boju) (Odgers, Henry 2012: 168).</s><s>Tokom aktivnosti projekta MoDeCo2000 pigmenti nisu korišćeni.</s><s>Na upotrebljenim dodacima su prethodno urađena ispitivanja veličine čestica i zapreminske mase.</s><s>U cilju procene njihove reaktivnosti sa krečom, na uzorcima mlevene gline, metakaolina, kaolinske gline i crvenke urađeno je i ispitivanje pucolanske aktivnosti.</s><s>Svi sirovinski materijali za pripremu konzervatorskih modela maltera su zadovoljili kriterijume propisane odgovarajućim standardima.</s> <s>Količina vode potrebna za izradu maltera zavisi od vrste veziva, vrste i granulometrijskog sastava agregata, poroznosti i vlažnosti agregata i razmere mešanja (Tufegdžić 1979: 328).</s><s>Ukoliko se kao vezivo koristi krečno testo, potrebno je biti obazriv sa dodavanjem vode, jer vrlo često ovaj kreč sadrži višak vode, pa praktično skoro da i ne zahteva dodatne količine vode prilikom pripreme maltera.</s><s>Kod upotrebe živog – negašenog kreča, potrebna je pak dodatna količina vode neophodna za njegovo gašenje.</s><s>Mešavine pripremane sa gašenim krečom u testu u laboratoriji tokom projekta MoDeCo2000 nastajale su umešavanjem (ručno i mikserom) odmerene količine agregata i dodataka, bez dodavanja vode Mešavine sa živim krečom su u laboratoriji pripremane tako što su kreč i agregat sa svim ostalim dodacima međusobno mešani na suvo, a zatim im je polako, uz neprekidno mešanje, dodavana voda.</s><s>U toku mešanja dolazilo je do intenzivnog gašenja kreča, što zbog egzotermne reakcije hidratacije dovodi do intenzivnog oslobađanja toplote i podizanja temperature maltera.</s><s>Voda je, nakon gašenja, dodavana dok se ne dobije malter plastične konzistencije, pogodan za ugradnju u kalupe (Slika 103).</s><s>Mešanje maltera je sprovođeno ručno, zidarskim alatima.</s><s>Pripremljeni uzorci mešavina su ugrađivani u kalupe dimenzija 50 mm × 50 mm × 50 mm, i u pokrivenim kalupima negovani sedam dana na vazduhu i u standardnim laboratorijskim uslovima.</s><s>Nakon toga su vađeni iz kalupa i negovani još 28 dana na vazduIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 239</s> <s>uz upotrebu miksera hu u standardnim laboratorijskim uslovima, na rešetkastim nosačima, kako bi sa svih strana bili dostupni cirkulaciji vazduha.</s><s>Nakon ovog perioda, podvrgnuti su proveri vizuelnog izgleda i boje te ispitivanju zapreminske mase i čvrstoće na pritisak.</s><s>Određeni uzorci su prošli procese starenja u komorama za veštačko, ubrzano starenje sa simulacijama mogućih atmosferskih uslova.</s> <s>Prilikom pripreme maltera za konzervaciju neophodno je uzeti u obzir sledeće osnovne osobine svežih maltera: konzistencija, uvučeni vazduh, zapreminska masa, vreme ugraIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 240</s> <s>uz upotrebu miksera divosti i sadržaj hlorida (Миличић 2014а: 75–77), i potrebno ih je ispitati nakon izrade mešavine, kako bi se utvrdila svojstva mešavine koja direktno utiču na njenu eventualnu primenu tokom konzervacije.</s> <s>Ispitivanje različitih vrsta svežih maltera, s obzirom na veoma heterogen sastav i veliki broj varijacija u vezivu, agregatu i odnosu veziva i agregata, nije moguće sprovesti pod identičnim uslovima.</s><s>Kako bi se standardizovala metodologija ispitivanja maltera, usvojeno je da se sva svojstva ispituju na malteru određene konzistencije, pa je tako upravo konzistencija prvo svojstvo koje treba ispitati kod svežih maltera Konzistencija predstavlja meru fluidnosti i/ili vlažnosti svežeg maltera i pruža vrednost njegove deformabilnosti kada je podvrgnut nekoj vrsti naprezanja.</s><s>Nije u neposrednoj vezi sa načinom na koji se svež malter ponaša kada se nanosi na podlogu u praktičnoj primeni u građevinarstvu (SRPS EN 1015-3: 2008).</s><s>Takođe predstavlja stepen povezanosti komponenata u malteru i zavisi od vrste i količine veziva; vrste, količine i granulometrijskog sastava agregata; količine vode; prisustva aditiva; procesa pripreme maltera i dr., ali pre svega od vodovezivnog faktora, odnosno masenog odnosa veziva i vode Postoje dve standardne metode za proveru konzistencije maltera: rasprostiranje pomoću potresnog stola i penetracija klipa određenih dimenzija.</s><s>Između vrednosti dobijenih ovim metodama, odnosno opsega rasprostiranja i dubine penetracije (mereno u skladu sa SRPS EN 1015-4: 2008), javlja se linearna korelacija kada je u pitanju ista vrsta maltera sa rastućim sadržajem vode, dok je nagib prave određene linearnom regresijom parametara različit za različite tipove maltera (SRPS EN 1015-3: 2008).</s><s>Ispitivanje konzistencije na potresnom stolu najčešće je korišćena metoda.</s><s>Podrazumeva utvrđivanje mere rasprostiranja maltera ispuštenog iz konusa definisanih dimenzija na ravnu ploču potresnog stola, koja se podiže i otpušta da pada slobodnim padom od 10 mm u pravilnim vremenskim intervalima (jedan potres u sekundi), sa ukupno Konzistencija maltera utiče na njegovu obradivost i posledično na svojstva koja kasnije zadobija kada očvrsne.</s><s>Prema konzistenciji, malter za zidanje može biti tečan, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 242</s> <s>Konzistencija (plastičnost) plastično-tečan i plastičan.</s><s>Plastičan malter bi trebalo da ima rasprostiranje manje od 140 mm, vrednosti plastično-tečnog maltera su između 140 mm i 200 mm, dok je rasprostiranje kod tečnih maltera veće od 200 mm (Muravljov 1995: 235; slično daje i standard SRPS EN 1015-6: 2008/A1: 2008, koji analogno deli maltere od „krutih”, preko „plastičnih”, do „mekih, a sa istim navedenim vrednostima).</s><s>Kod višeslojnih maltera za malterisanje svaki sloj bi trebalo da ima određenu konzistenciju (Muravljov 1995: 234–235).</s><s>Malter za zidanje najčešće treba pripremiti tako da rasprostiranje na potresnom stolu bude u opsegu od 150 mm do 160 mm.</s><s>Za malterisanje je poželjno da ta vrednost bude oko 180 mm, dok je za injektiranje ili zalivanje pukotina potrebno da rasprostiranje bude preko 200 mm, pa čak i preko 250 mm, u zavisnosti od širine pukotina i dubine do koje malter treba da penetrira.</s> <s>Količina vode koja se koristi u laboratoriji za spravljanje standardnog maltera drugačija je od one koja se primenjuSlika 104.</s><s>Ispitivanje konzistencije svežeg maltera na potresnom stolu Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 243</s> <s>Konzistencija (plastičnost) je prilikom rada na gradilištu, jer bi se sa „laboratorijskom” količinom vode dobio „suviše suv” malter, koji ne bi bilo lako ugraditi (Tufegdžić 1979: 328).</s><s>Reči Emilijana Josimovića na jednostavan način nam opisuju potrebu maltera za vodom, jer nikada ne smemo dodati više vode nego „što pri sušenju maltera može u paru opet otići, i što kamen ili cigla može usisati”.</s><s>Kako on piše, količina vode se ne može „cifrom opredeliti”, već je važno da „sa mistrije ne kaplje, nego u jednome komadu Izdašnost maltera se računa kao odnos zapremine svežeg maltera i zapremine upotrebljenog agregata.</s><s>Zavisi od vrste veziva, svojstava agregata i količine vode.</s><s>Što je veća količina vode, bez izmene odnosa vezivo–agregat, kao i sa porastom ovog odnosa (više veziva), a bez izmenе količine vode, to je veća izdašnost maltera (Tufegdžić 1979: 322–323).</s><s>Uglavnom su izdašniji malteri ujedno i lakše obradivi.</s><s>Na samu obradivost utiče i priroda komponenata, pa tako pesak i šljunak imaju zaobljenije klaste od drobljenog kamena, što utiče na bolju obradivost svežeg maltera (Balksten 2007: 15 i Saretok 1957 u Balksten 2007: 15).</s> <s>Ispitivanje konzistencije je izuzetno značajno kod maltera za injektiranje – maltera za popunjavanje šupljina, ojačanja zidova ili konsolidovanja površina (Pachta et al. 2019: 1215), jer će pravilno odabrana konzistencija osim dobre penetracije omogućiti da sve šupljine budu popunjene.</s><s>Ovo je posebno važno kada je prostor koji se ispunjava ovim malterom vizuelno nedostupan (Armada Brás 2011: 3).</s><s>Malteri za injektiranje (eng. grouts) koriste se za stabilizaciju i konsolidaciju zidova velikih debljina, ukoliko postojeće šupljine statički ugrožavaju strukturu ili dozvoljavaju ulazak vode.</s><s>Položaj ozbiljnih pukotina za injektiranje se može proveriti nedestruktivnim tehnikama snimanja zidova (Slika 105), a nekada se može dozvoliti i uklanjanje manjeg dela lica zida kako bi se izvršile provere odnosno procenila zapremina šupljina.</s><s>Drugi način provere je uvođenje vode crevima kroz rupe izbušene u spojnicama i beleženje mesta curenja.</s><s>Iste rupe se mogu koristiti kasnije za injektiranje maltera, a koji se upumpava i kroz dodatne rupe kod kojih je zabeleženo curenje vode.</s><s>Međutim, uvođenje vode ima i negativne efekte, a to je da voda može pokrenuti kretanje Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 244</s> <s>Konzistencija (plastičnost) rastvorljivih soli unutar zida ka površini i oštetiti maltere za malterisanje i dekoraciju (Odgers, Henry 2012: 158).</s><s>Malteri za injektiranje se pripremaju od jednog ili više veziva dispergovanih u adekvatnom medijumu, mogu imati agregat i/ili punilac i primese, a osim navedenih i nekih od dalje prikazanih karakteristika svežih i očvrslih maltera, važno je ispitati i stalnost njihove zapremine (Papayianni et al. 2023: 2, 11–15).</s><s>Odnos vode i čvrstog materijala bi trebalo da bude što manji, odnosno 1:3 ili 1:4, kako bi se smanjilo skupljanje tokom vezivanja.</s><s>Tom prilikom masa može izgubiti i do 40 % od prvobitne zapremine.</s><s>Upumpavanje se vrši pod niskim pritiskom kako se ne bi oštetila unutrašnja struktura Slika 105.</s><s>Ispitivanje istorijskih struktura nedestruktivnim metodama (georadar)</s> <s>Homogenost maltera predstavlja jednakost konzistencije i boje po celoj masi smeše i veoma je važna za maltere za malterisanje (Muravljov 1995: 236).</s><s>Ispitivanje homogenosti se vrši tako što se kalup sa malterskim smešama, koji se sastoji od dva prstena, vibrira, nakon čega se ispituje njihova konzistencija prema standardima (SRPS EN 1015-3: 2008; SRPS EN 1015-4: 2008).</s><s>Malter se smatra homogenim ako odnos ove dve vrednosti nije veći od 1,2 (Muravljov 1995: 236).</s><s>Pri laboratorijskim ispitivanjima homogenost maltera se postiže relativno lako.</s><s>Međutim, prilikom izvođenja u građevini treba voditi računa o tome da se tradicionalnim umešavanjem sastav maltera dobro homogenizuje, a da se pri tome ne dodaje dodatna voda zarad olakšavanja homogenizacije.</s> <s>Sadržaj uvučenog vazduha se određuje prema standardu (SRPS EN 1015-7: 2008), pomoću porozimetra ili upotrebom alkohola.</s><s>Pripremljenim malterom definisane konzistencije se ispuni posuda aparata, koja se kratko protrese da bi se istisnule velike vazdušne pore zarobljenog vazduha koje ne predstavljaju realno aeriranje maltera.</s><s>Na gornju površinu maltera se sipa voda, i primenom vazdušnog pritiska (prva metoda) ili rastvora alkohola i vode (druga metoda), voda ulazi u malter tako istiskujući vazdušne pore iz njega.</s><s>Pad nivoa vode odražava zapreminu uvučenog vazduha.</s><s>Kod prve metode (primenjuje se za maltere kod kojih je propisan sadržaj vazduha manji od 20 %) u posudu sa nabijenim slojevima maltera voda se ubacuje iznad same površine maltera, a istiskuje se vazduh.</s><s>Zatim se upumpava vazduh u posudu do stabilnog pritiska i otvara prolaz ka posudi.</s><s>Nakon dostizanja ravnoteže očitava se rezultat sadržaja vazduha.</s><s>Kod metode sa upotrebom rastvora etil-alkohola i vode (primenjuje se za maltere kod kojih je propisan sadržaj vazduha jednak ili veći od 20 %), malter se sipa u posudu pazeći da se izbegnu šupljine, a zatim se dodaje rastvor etil-alkohola i vode.</s><s>Zatvorena posuda se nakon toga 20 puta okrene kako bi se malter kompletno umešao sa rastIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 246</s> <s>Uvučeni vazduh vorom, zatim se pusti da se mešavina maltera i rastvora slegne, i nakon 5 minuta se očitava nivo maltera u posudi.</s><s>Sadržaj uvučenog vazduha se računa na osnovu formule koja uključuje razlike u vrednosti nivoa maltera pre i posle procesa (razlike zapremina).</s><s>Prilikom obe metode nivo tečnosti opada, a pad je direktno proporcionalan zapremini istisnutog vazduha iz maltera.</s><s>Sadržaj se očitava direktno sa aparata, odnosno posude, i izražava u % u odnosu na masu maltera.</s><s>Parametar uvučenog vazduha utiče na obradivost svežeg maltera.</s><s>Količina vazduha je značajna za njegovo ponašanje prilikom nabacivanja na zid kod malterisanja.</s><s>Direktno je proporcionalna zadržavanju maltera na zidu, čime utiče na smanjenje gubitka.</s><s>Količina vazduha direktno utiče na otpornost maltera prema mrazu, pri čemu veća količina vazduha umanjuje njegova mehanička svojstva (Миличић 2014а: 76).</s><s>Sadržaj hlorida (soli rastvornih u vodi) Sadržaj hlorida rastvornih u vodi u malterima može se odrediti direktno iz maltera (SRPS EN 1015-17: 2008) ili proračunom na osnovu maksimalnog sadržaja Cl- u sastavnim komponentama (prisutan u standardu za taj materijal ili u proizvođačkoj klasifikaciji, ili dobijen kroz analize, a prema standardu SRPS EN 206-1: 2021).</s> <s>Kod direktnog određivanja, malter za ispitivanje, nakon sušenja na temperaturi od 105 (± 5) °C do konstantne mase, mora biti sprašen, sa veličinom zrna do 0,125 mm.</s><s>Uzorak se stavlja u polietilensku bocu, dodaje mu se destilovana ili dejonizovana voda, a zatim se zatvorena boca trese 60 min, uz 60 obrtaja u minutu, rotacionom ili magnetnom mešalicom.</s><s>Boca se čuva od 15 h do 24 h, a zatim se filtrira rastvoreni uzorak i skuplja filtrat u borosilikatnu staklenu menzuru.</s><s>Filtrat se acidifikuje i zagreva do ključanja.</s><s>Ključalom rastvoru se dodaje rastvor srebro-nitrata, indikatora, i vrši titracija amonijum-tiocijanatom, proverava se boja rastvora, sve dok se ne dobije bleda crvenobraonkasta boja, koja se zadržava i nakon mućkanja.</s><s>Beleži se zapremina rastvora amonijum-tiocijanata.</s><s>Ista procedura se ponavlja bez uzorka maltera, kao „slepa Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 247</s> <s>Zapreminska masa proba” (blank).</s><s>Upotrebom dobijenih podataka proračunava Sadržaj hlorida u malteru se po standardu (SRPS EN 998-2: 2017) ograničava na 0,10 % suve mase maltera.</s><s>Povećane koncentracije hlorida u malteru utiču na koroziju gvožđa i čelika u slučaju da je on u kontaktu sa ovim materijalima (Mиличић 2014: 76).</s><s>Soli se u krečni malter mogu uneti kroz vezivo, agregat ili dodatke, među kojima su cement, opeka i vulkanski materijali (Kraus, Droll 2005: 207).</s><s>Međutim, kreč i agregati uglavnom sadrže male količine hlorida, pa samim tim je njihova količina mala i u većini krečnih maltera.</s> <s>Zapreminska masa svežeg maltera predstavlja odnos mase i zapremine maltera unetog u posudu poznate zapremine, a izražava se u kg/m3.</s><s>Punjenje posude i dostizanje kompaktnosti maltera može se izvršiti na tri načina, u zavisnosti od konzistencije maltera.</s><s>Jedan od njih (primenjen na plastične i plastično-tečne maltere) jeste vibriranje posude ispunjene malterom dok se ne završi vidljivo sleganje mešavine, uz njeno dodavanje tokom procesa kako bi joj nivo uvek bio u nivou sa samim vrhom posude.</s><s>Nakon ovoga, meri se masa posude sa malterom, a zatim izračunava zapreminska masa svežeg maltera kroz količnik razlike mase ispunjene posude i prazne posude, te zapremine same posude.</s><s>Vrše se dva merenja i usvaja srednja vrednost (SRPS EN 1015-6: 2008/A1: 2008).</s><s>Zapreminska masa svežeg maltera zavisi od vrste agregata i količine uvučenog vazduha i važan je parametar kod proračuna potrošnje maltera za malterisanje na nekoj površini.</s><s>S obzirom na to da je potrebno imati samu jednu posudu proverene zapremine i vagu, jednostavne provere se mogu vršiti i na licu mesta tokom građenja (Миличић 2014а: 75).</s> <s>Vreme ugradivosti svežeg maltera opšte namene predstavlja vreme u minutima za koje on postiže definisanu granicu otpora penetraciji standardnog valjka koji se utiskuje u njega Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 248</s> <s>Vreme ugradivosti tokom ispitivanja.</s><s>Kalupi se pune pripremljenim malterom, i skladište u komori na temperaturi od 20 (± 2) °C i relativnoj vlažnosti ne manjoj od 95 % u zaptivenoj plastičnoj kesi.</s><s>U određenim vremenskim intervalima u mešavinu se utiskuje valjak do dužine od 25 mm, tj. do mesta promene prečnika aparatu data u kg, i iz te vrednosti se izračunava otpor penetraciji a izražava se u N/mm².</s><s>Određuje se vreme u minutima od pripreme maltera do trenutka kada mešavina pruža otpor penetraciji od 0,5 N/mm².</s><s>Vreme ugradivosti je srednja vrednost vremena dobijenih na osnovu ispitivanja više mešavina iz kalupa maltera koji se ispituje (SRPS EN 1015-9: 2008).</s><s>Poželjno je da vreme ugradivosti svežeg maltera ne bude kraće od 180 minuta, kako bi bilo dovoljno vremena da se ugradi cela količina zamešanog maltera.</s><s>Duže vreme za ugradnju se može obezbediti upotrebom retardera.</s><s>Međutim, vreme obradivosti krečnog maltera na bazi vazdušnog kreča uglavnom je duže od 180 minuta.</s> <s>Osnovne osobine očvrslih maltera koje je neophodno uzeti u obzir u procesu ispitivanja predviđenih modela maltera za konzervaciju jesu čvrstoća pri pritisku i savijanju, adhezija za podlogu, paropropusnost, apsorpcija vode (kapilarno upijanje vode) i toplotna provodljivost (Миличић 2014а: 75–77).</s><s>Negovanje uzoraka maltera do termina ispitivanja definisano je pre svega vrstom veziva i propisano standardima (SRPS EN 1015-11: 2019).</s><s>U procesu optimizacije maltera, za konkretnu građevinu se može odstupiti od navedenih uslova negovanja, kako bi se obezbedili uslovi što približniji onim realnim, pa se malter može izlagati i različitim spoljašnim uticajima pre ispitivanja.</s> <s>U cilju ispunjavanja uslova estetske kompatibilnosti istorijskog uzorka i konzervatorskog modela maltera potrebno je izvršiti poređenje boje.</s><s>Kao što se boja istorijskog maltera beleži na preseku uzorka, i dobijenu boju novog maltera je važno oceniti na preseku njegovog modela (uglavnom nakon ispitivanja čvrstoće modela na pritisak), budući da je ravna Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 249</s> <s>Slika 106.</s><s>Model maltera nakon ispitivanja čvrstoće na pritisak – vidljiva razlika u boji svežeg preseka i glatke površine površina modela novog maltera uvek svetlija od samog preseka (površina je u boji veziva) (Slika 106).</s> <s>Čvrstoće maltera pri savijanju i pritisku po standardu bi trebalo da se ispituju na opitnim telima oblika prizme dimenzija 160 mm × 40 mm × 40 mm.</s><s>Za ispitivanje se pripremaju tri prizme.</s><s>Nakon ispitivanja čvrstoće prilikom savijanja, na dobijenih šest polovina prizmi ispituje se čvrstoća pri pritisku premiti i kocke ivice 50 mm za samostalno ispitivanje očvrslih maltera na pritisak (Slika 107).</s> <s>Standardne čvrstoće pri pritisku i savijanju se ispituju kod maltera starosti od 28 dana, nakon boravka u uslovima temperature i vlažnosti određenim prirodom veziva (SRPS EN 101511: 2019).</s><s>One se u zavisnosti od potreba mogu ispitivati i u kraćim i dužim vremenskim intervalima, odnosno, na 1, 2, 3, 7, 56, 90, 180 i 360 dana.</s><s>Treba uzeti u obzir da je krečnim malterima potrebno znatno duže vreme za postizanje konačne čvrstoće, pa je zato poželjno ispitivati njihovu čvrstoću i nakon 90 dana.</s><s>Čvrstoća pri pritisku maltera određuje i njegovu klasu, koja se obeležava slovom M i brojem koji predstavlja najnižu Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 250</s> <s>Čvrstoće pri pritisku i savijanju čvrstoću koju malter sme da ima nakon 28 dana.</s><s>Izražava se u Inicijalna čvrstoća pri smicanju strukture sačinjene od elemenata za zidanje i maltera takođe se može ispitivati u svrhu dobijanja podataka o svojstvima strukture koje neki malter gradi, a ne samo o svojstvima samog maltera, i to prema standardu (SRPS EN 1052-3: 2010).</s><s>Ovo svojstvo neke strukture zavisi od maltera, elemenata za zidanje i majstorskog rada.</s><s>Pre ispitivanja je potrebno znati čvrstoće na pritisak samih elemenata za zidanje (SRPS EN 772-1: 2016).</s><s>Struktura se zida sa malternim spojnicama debljine od 8 mm do 15 mm ili od 1 mm do 3 mm, u zavisnosti od buduće potrebe.</s><s>Struktura se mora nivelisati, a višak maltera skinuti mistrijom.</s><s>Odmah nakon zidanja uniformno se nanosi pretkompresija strukture, nakon čega se uzorci neguju i čuvaju do testiranja.</s><s>Ako malter nije na bazi kreča, mora se sprečiti isušivanje maltera tokom negovanja, zaštitom plastičnom folijom.</s><s>Nakon 28 (± 1) dana, osim ako nije drugačije predviđeno za maltere na bazi kreča, struktura se testira na pritisak, kao i sam malter (SRPS EN 101511: 2019).</s><s>Radi se ispitivanje na više uzoraka.</s><s>Osim proračuna čvrstoće na smicanje, beleži se i tip loma koji može biti: na mestu veze elementa za zidanje i maltera, na samoj površini jednog elementa, ili površinama oba elementa lomom po širini spojnice; u malteru po dužini spojnice; na samom elementu; ili kroz celu strukturu.</s> <s>Čvrstoća istorijskih maltera na pritisak je značajna kod njihove karakterizacije, ali su (prema Henry, Stewart 2011: 130) čvrstoća na savijanje i plastičnost maltera mnogo važniji za njegovu trajnost, pa i pripremu konzervatorskih maltera.</s><s>Retko je potrebno dostići visoku čvrstoću na pritisak kod konzervatorskih maltera, a ona ne bi trebalo da premaši vrednosti čvrstoće samih istorijskih maltera.</s><s>Niža čvrstoća maltera znači veću elastičnost, što omogućava malteru da primi pritiske usled termičkih širenja i skupljanja različitih elemenata u strukturi, pa se frakture javljaju po linijama malternih spojnica.</s><s>U slučaju kada koristimo malter koji je izuzetno čvrst, ove frakture će se javiti i na okolnom kamenu i opeci (Henry, Čvrstoća prianjanja – adhezija za podlogu Čvrstoća prianjanja maltera za podlogu predstavlja jedan od kriterijuma za merenje kompatibilnosti maltera sa podlogom (Klisińska-Kopacz, Tišlova 2013: 566).</s><s>Adhezija svežeg maltera za podlogu zavisi od samog maltera (vrsta maltera, konzistencija) i podloge (vrsta podloge, hrapavost, poroznost, vlažnost), kao i od nanošenja maltera (Muravljov 1995, 238; Tufegdžić 1979: 81).</s><s>Takođe, za istu vrstu maltera desiće se različita adhezija u zavisnosti od razmere mešavine, vrste i veličine zrna agregata.</s><s>Takođe, kod nanošenja maltera na kamen nije dovoljno samo da malter bude dovoljno plastičan kako bi bila adekvatna adhezija, već je potrebno i da kamen bude vlažan, što dalje nije dovoljno ako je sam malter suv.</s><s>Kod nanošenja na porozne materijale, tj. one koji upijaju vodu, upravo je konzistencija značajna (Tufegdžić 1979: 81).</s><s>Kod vrsta kamena koje malo upijaju vodu stvaraju se slabe veze sa malterom, pa je potrebno mehanički ohrapaviti površine kamena kako bi se veza ostvarila, što je posebno važno kod malterisanja i fugovanja (Henry, Stewart 2011: 136).</s><s>Tradicionalno je graditeljima bilo poznato da „prilepljivost” maltera za „različita tela” zavisi od prirodnih svojstava ovih tela, njihovog „hemičnog srodstva” sa krečom i drugim komponentama maltera” i stanja njihove površine.</s><s>Iskustveno je zaključeno da se krečni malter najbolje lepi za ciglu, a najgore za drvo, te Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 252</s> <s>251 što se tiče kamena najbolju vezu pravi sa krečnim kamenom i „pritom opet sa onima njegovoga roda bolje, koji su šupljikaviji i krupnijeg zrna” (Юсимовићъ 1860: 48).</s> <s>Metoda ispitivanja adhezije maltera nakon očvršćavanja prema standardu (SRPS EN 1015-12: 2016) već je opisana ranije u odeljku posvećenom ispitivanju adhezije istorijskih maltera (2.4 Fizička i mehanička svojstva maltera, Čvrstoća prianjanja – adhezija za podlogu).</s><s>Adhezija maltera je zavisna i od spoljašnje sredine, koja može uticati na neravnomernost širenja maltera i podloge (Tufegdžić 1979: 81).</s><s>Kod maltera koji se pripremaju za konzervaciju, tokom praćenja njihovog starenja, ova metoda može biti kombinovana sa ispitivanjima drugih karakteristika maltera, odnosno otpornosti prema mrazu, kroz cikluse smrzavanja i odmrzavanja ili zagrevanja i kvašenja, kako bi se kompatibilnost elemenata za zidanje i maltera, kao i sama trajnost maltera, proverile na različite uticaje koji će postojati u budućem životu strukture (SRPS EN Propustljivost vodene pare</s> <s>Paropropustljivost maltera se određuje na očvrslom malteru prema standardu (SRPS EN 1015-19: 2008).</s><s>Uzorak maltera, pripremljen kao cilindar, nakon perioda očvršćavanja u propisanim laboratorijskim uslovima (28 dana podeljenih u dva perioda, dužine zavisne od vrste maltera koji se ispituje), postavlja se u posudu istog prečnika sa zasićenim rastvorom neke soli, kao granica između dve zone sa različitim pritiscima vodene pare.</s><s>Stopa transfera vlage se оdređuje iz promene mase posude koja je čuvana u standardnim uslovima (SRPS EN 1015-19: 2008; Миличић 2014: 77).</s><s>Pritisci se u posudi održavaju konstantnim zahvaljujući jednoj osobini nekih zasićenih rastvora, odnosno tome da je iznad njihove površine parcijalni pritisak pare konstantan (Миличић 2014: 77).</s><s>Tako, na primer, na 20 °C iznad površine zasićenog rastvora kalijum-nitrata (KNO₃), relativna vlažnost iznosi 93,2 %, a iznad površine zasićenog rastvora litijum-hlorida (LiCl) 12,4 %.</s><s>Zato se upravo zasićeni rastvor kalijum-nitrata koristi za određivanje gornje granice, dok se zasićeni rastvor Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 253</s> <s>Paropropustljivost, osim od vrste maltera i njegove poroznosti, zavisi od debljine i površine maltera kroz koju dolazi do difuzije, odnosno može se izraziti preko koeficijenta otpora difuziji vodene pare čija vrednost za krečne maltere iznosi do 6. Pored ovog koeficijenta, za definisanu debljinu sloja maltera u okviru građevine vrlo često se obračunava i debljina vazdušnog sloja izražena u metrima, koja stvara isti otpor difuziji vodene pare kao predmetna debljina maltera.</s><s>Malter sa nižom vrednosti koeficijenta µ i nižom vrednosti Sd je paropropustljiviji (Миличић 2014: 77).</s><s>Veća paropropustljivost maltera znači brže propuštanje vodene pare i manje stvaranje kondenza na zidnim površinama, što je poznato kao svojstvo zidova da lakše dišu.</s> <s>Koeficijent apsorpcije vode usled kapilarnog upijanja se prema standardu (SRPS EN 1015-18:2008) meri na prethodno pripremljenim i negovanim prizmama (tri prizme), pod propisanim uslovima na atmosferskom pritisku, u periodu od dva do pet dana u kalupima, i od 23 do 26 dana nakon vađenja iz kalupa, u zavisnosti od vrste maltera.</s><s>Malteri sa vazdušnim krečom se neguju pet dana u kalupu, i još 23 dana van njega, dok se malteri sa hidrauličnim vezivima neguju dva dana u kalupu i 26 dana van njega.</s><s>Nakon toga se lome sve tri prizme na polovine.</s><s>Posle sušenja do konstantne mase u ventilisanoj pećnici, slomljenom stranom se uroni prvi uzorak u vodu do dubine od 5 mm do 10 mm i vadi za 10 minuta, nakon toga briše suvom krpom ili filter-papirom da se pokupi višak vode na površini koja je bila uronjena u vodu (vodeći računa da se to obavi u što kraćem vremenskom intervalu), a zatim se meri.</s><s>Ista procedura se ponavlja za drugi uzorak nakon 90 minuta.</s><s>Ova dva uzorka predstavljaju test-uzorke za maltere koji nisu za sanaciju.</s><s>Za maltere za sanaciju se ispituje treća prizma.</s><s>Prilikom testiranja njene dve polovine, uzorak se drži u vodi 24 h, zatim meri, nakon čega se obe polovine dele po dužini i meri se dubina penetracije vode u njima.</s><s>Vrednost Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 254</s> <s>Kapilarno upijanje vode koeficijenta kapilarnog upijanja vode je proporcionalna brzini upijanja vode i površini preko koje se voda upija i izražava se u kg/(m2/min0,5) za maltere za renoviranje, odnosno kg/m2 za ostale maltere (SRPS EN 1015-18: 2008).</s><s>Poželjno je da koeficijent apsorpcije vode bude što niži.</s> <s>Toplotna provodljivost maltera se određuje aparaturom sa pločama između kojih se postavlja uzorak kondicioniran do konstantne mase pre samog testa (SRPS EN 12667: 2008) upotrebom posebne aparature.</s><s>Ovo svojstvo se zasniva na propuštanju stacionarnog toplotnog protoka usled razlika među temperaturama dveju graničnih površina (Muravljov 1995: 36).</s><s>Izražava se preko koeficijenta toplotne provodljivosti (λ), koji predstavlja meru brzine kojom se toplota prostire kroz neki materijal u specifičnim uslovima, odnosno količinu toplote koja se kroz sloj nekog materijala debljine 1 m prenese u toku 1 h, preko površine od 1 m2, a pri razlici temperature od 1 K. Koeficijent toplotne provodljivosti maltera je direktno proporcionalan njegovoj zapreminskoj masi (Миличић 2014: 77).</s><s>Malteri nižeg koeficijenta toplotne provodljivosti imaju bolja termoizolaciona svojstva.</s> <s>U tablicama su dati približni koeficijenti toplotne provodljivosti različitih materijala, pa i više vrsta maltera.</s><s>Cementni malter ima koeficijent 1,40 W/(m · °C), zatim sledi produžni malter sa vrednošću koeficijenta od 0,87 W/(m ·°C), i krečni 4.5 TRAJNOST I STARENJE MALTERA</s> <s>Malteri za konzervaciju se pripremaju za različite intervencije na istorijskim strukturama, a u sklopu obezbeđenja trajnosti građevina koje mogu biti već narušene konstrukcije usled protoka vremena, prethodnih neadekvatnih intervencija ili iznenadne nepogode i oštećenja, kao i u sklopu redovnog održavanja.</s><s>Propadanje kao hemijska ili fizička modifikacija svojstava materijala, degradacija u vidu opadanja kvaliteta i gubljenja funkcije, deterioracija u vidu pogoršanja svih tipova Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 255</s> <s>Toplotna provodljivost vrednosti, i na kraju svaka vrsta alteracije, odnosno izmene materijala (Anson Cartwright et al. 2008: 8), bez obzira na to da li je ona pozitivna ili negativna, namerna ili ne (SRPS EN 15898: 2020), predstavlja neizbežan proces.</s><s>Zato je veoma važno pratiti stanje svih ugrađenih materijala jedne istorijske građevine, i utvrditi uticaje, odnosno spoljne ili unutrašnje faktore, koji ovaj proces eventualno ubrzavaju, a zatim i planirati načine njihove zaštite i održavanja kako bi se negativni procesi što više umanjili.</s> <s>Malter koji propada direktno utiče na oštećenja same strukture u kojoj se nalazi, a nestabilnost strukture dalje utiče povratno i na maltere.</s><s>Karakteristični strukturni problemi nastaju usled sleganja temelja, termičkih pomeranja (različito skupljanje i širenje materijala) i šupljina unutar zida (loše konsolidovan materijal koji s vremenom ispira usled ulaska kišnice kroz različite pukotine ili preko gornje otkrivene površine urušenog zida) (Henry, Stewart 2011: 139–140).</s><s>Trajnost istorijskog maltera zavisi od njegovih osobina, odnosno komponenata, načina pripreme i primene, kao i spoljnih faktora, ljudskih ili prirodnih.</s><s>Kako bi pripremili i primenili adekvatan i trajan malter za konzervaciju, osim ispunjavanja kompatibilnosti sa istorijskim malterom, trebalo bi da budu ispunjeni i drugi zahtevi.</s><s>Ovde spadaju napred pomenuti ostali tehnički zahtevi ispunjavanja tehničke kompatibilnosti.</s><s>Malter bi trebalo da poseduje nizak nivo rastvorljivih soli ili nečistoća kako bi se izbegla eflorescencija i šteta usled kristalizacije; da ima prihvatljivu otpornost prema ciklusima mržnjenja i odmrzavanja i kiši; da mu je obradivost prilagođena planiranoj nameni; da očvršćava u adekvatnim uslovima (zavisno od vrste veziva) uz brigu o pojavi pukotina ili dugoročnih deformacija; da bude adekvatno pripremljen i kompaktan (što poboljšava čvrstoću, vezu sa podlogom, kao i homogenost, a posledično trajnost); i da postoji sistem kontrole kvaliteta koji podrazumeva procenu komponenti, procesa izrade i primene na licu mesta, kao i monitoring nakon toga Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 256</s> <s>Odabir adekvatnih komponenata za konzervatorske maltere izuzetno je važan i ne zavisi samo od karakterizacije istorijskih maltera za koje se pripremaju, već i od same prirode komponenata koje planiramo da koristimo, njihovih međusobnih odnosa i uslova u kojima će biti primenjeni i u kojima će zajedno živeti.</s><s>Loša specifikacija mešavine i upotreba neadekvatnih materijala, ali i loš majstorski rad (pregled sirovina, priprema podloge i maltera, količina vode, primena maltera, obrada površina, zaštita nakon primene i nega) spadaju u razloge smanjene trajnosti maltera.</s><s>Dalje, nebriga tokom korišćenja same građevine (npr. veliki broj posetilaca uzrokuje habanje podnih površina, povećanje vlažnosti vazduha), kao i elementarne nepogode (poplave, požari), mogu imati izuzetne posledice po trajnost istorijskih materijala, pa i samih maltera Tokom realizacije projekta MoDeCo2000 pripremljeno je i ispitano više desetina modela mineralnih mešavina u okviru laboratorija.</s><s>Najveći broj mešavina maltera za konzervaciju pripremljen je samo na bazi vazdušnog kreča i agregata u različitim odnosima, kao i sa različitim granulacijama agregata.</s><s>Za ovakve maltere karakteristična su niža mehanička svojstva, slaba otpornost na atmosferske uticaje, pre svega smrzavanje i odmrzavanje, visoko upijanje vode, ali dobra kompatibilnost sa starim malterima, pa je njihova upotreba pogodna u istorijskim građevinama zaštićenim od spoljašnih uticaja.</s><s>Međutim, ispitivanja istorijskih maltera sa većeg broja lokaliteta ukazala su na potrebu pripreme maltera poboljšanih mehaničkih svojstava i veće otpornosti, s obzirom na njihovu današnju izloženost spoljašnjim uticajima.</s><s>Zbog toga je pripremljen i određeni broj prethodno pomenutih mešavina kojima je pored kreča i rečnog peska dodata izvesna količina drobljene ili mlevene pečene opeke, zeolitskog tufa, različitih vrsta drobljenog kamena, kao i mehanički aktivirane lokalne opekarske gline i kaolinske gline (u cilju dobijanja mikrometarskih čestica).</s><s>Dobijeni su malteri kod kojih su se vrednosti čvrstoće pri pritisku nakon 35 dana kretale u širokom rasponu od 0,5 N/mm2 (MPa) do 8,7 N/mm2 (MPa), a upotrebom navedenih dodataka se pored znatnog Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 257</s> <s>Faktori trajnosti poboljšanja mehaničkih svojstava i trajnosti moglo uticati i na boju maltera (Miličić et al. 2022: 56–58).</s><s>Pomenuto je već da su probe maltera uključile i dodavanje metakaolina kako bi se pripremili kompatibilni malteri za karakteristične istorijske uzorke visokih vrednosti čvrstoća, čime su ove vrednosti i postignute (Ilić et al. u pripremi).</s> <s>Henri i Stjuart jasno navode karakteristike i odnose osnovnih komponenata, kao i svojstva maltera koja utiču na njegovu trajnost (Henry, Stewart 2011: 122–134).</s><s>Priroda i kvalitet kreča direktno utiču na otpornost krečnog maltera na spoljne uticaje.</s><s>Mraz dovodi do raspadanja, ljuštenja i fragmentacije maltera ako je izbor vrste kreča neadekvatan za uslove u kojima se primenjuje.</s><s>Neadekvatno čuvanje kreča pre upotrebe, odnosno izloženost vazduhu dovodi do njegove preuranjene karbonatizacije i započinjanja vezivanja hidrauličnih jedinjenja, pa se smanjuje količina aktivnog veziva u malteru, što vezivo čini slabijim; neugašene čestice u kreču nakon pripreme maltera hidratišu i šire se u već primenjenom malteru, tako dovodeći do oštećenja maltera za malterisanje; čestice koje ne prođu karbonatizaciju usled slabog dotoka vazduha (malteri u jezgrima zidova) rastvaraju se nakon oštećenja zidova i prodora kišnice u jezgro, pa dolazi do njihovog ispiranja što dovodi do šupljina u malteru; prepečene čestice dolomitnog kreča mogu dovesti do kasnijih oštećenja jer prepečeni magnezijum-karbonat slabije hidratiše i karbonatizuje nego kalcijumova jedinjenja, pa dolazi do poremećaja vezivanja i posledično dezintegracije maltera.</s><s>Kod upotrebe cementa, neke rastvorljive soli koje sadrži ili formira tokom hidratacije mogu uzrokovati štete na okolnom materijalu, ali i reagovati sa eventualno prisutnim reaktivnim SiO₂ iz agregata dovodeći do njegove dezintegracije.</s><s>Gips u spoljnim uslovima, kroz cikluse gubljenja i dobijanja vode slabi, a usled rastvaranja u vlažnim sredinama, kalcijum-sulfat migrira u susedne porozne materijale i kristališe, nakon čega se pojavljuju oštećenja.</s><s>Neadekvatne osobine agregata koji se koriste za izradu maltera, već pomenute u odeljku o ispitivanju agregata (3.1 Agregati, Ispitivanja agregata), takođe mogu uticati na smanjenje trajnosti maltera.</s><s>Ovde spadaju prisustvo rastvorljivih soli, glina, reaktivnog SiO₂, sumpora, gvožđa, organskih materija.</s><s>Na trajnost maltera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 258</s> <s>Faktori trajnosti utiče i povišen sadržaj finih čestica agregata.</s><s>Takav agregat traži više vode za dobru obradivost nego adekvatno graduisani agregat.</s><s>Kasnije, tokom sušenja i starenja maltera, voda isparava i u malteru se javljaju pukotine, kroz koje ulazi voda uzrokujući oštećenja, što predstavlja veliki problem kod maltera za malterisanje (Henry, Stewart 2011: 122–134).</s><s>Usled dejstva spoljnih uticaja na građevinske materijale (vlaga i voda, soli, zagađenje vazduha, varijacije temperature, izloženost požaru, dinamička opterećenja, sleganje zemlje, biološki agensi i dr.), samim tim i na maltere, dešavaju se brojna oštećenja.</s><s>U njih spadaju oštećenja usled mraza, kristalizacije soli, stvaranje i taloženje različitih jedinjenja, rastvaranje, izlučivanje, erozija, stvaranje plihova, ljuštenje, pucanje kao i biološki rast (van Hees et al. 2004: 644–645).</s><s>Kretanje vlage kroz malter i njegova izloženost uslovima koji mogu uzrokovati oštećenje najvažniji su parametri trajnosti.</s><s>Karakteristika maltera koja ima odlučujuću ulogu u ovome jeste poroznost (Thomson et al. 2007: 102).</s><s>Malteri koji imaju visok sadržaj veoma malih pora duže će zadržavati vodu od onih koji imaju velike pore, što povećava rizik od štete usled mraza.</s><s>Niska propustljivost i nizak stepen povezanosti pora uzrokuju zarobljavanje vlage unutar strukture i uvođenje soli u slabije materijale.</s><s>Najporozniji i najpropustljiviji su nehidraulični krečni malteri, pri čemu vrednosti ovih svojstava opadaju kako hidrauličnost i čvrstoća maltera rastu (Henry, Stoga je struktura pora jedna od najvažnijih karakteristika maltera koja utiče na njihovu vodopropustljivost i paropropustljivost, ali i čvrstoću.</s><s>Ona je izuzetno važna kod pripreme maltera za konzervaciju.</s><s>Kompatibilne strukture pora obezbeđuju neometanu razmenu vode između maltera i podloge, smanjujući rizik od stvaranja oštećenja u međuzoni usled nastanka leda ili kristalizacije soli, što dalje utiče na prianjanje novog maltera za podlogu (Klisińska-Kopacz et al. 2010: 405).</s><s>Izuzetno loš uticaj na krečne maltere imaju kiše u kojima je rastvoren ugljen-dioksid, jer dolazi do reakcije sa karbonatima i stvaraju se rastvorni bikarbonati, koji se ispiraju, ostavljajući nevezan agregat.</s><s>Kiše u zagađenim sredinama često sadrže i jedinjenja sumpora koja reaguju sa karbonatom iz veziva Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 259</s> <s>Slika 108.</s><s>Primer pogubnog uticaja mraza na nezaštićen krečni malter sa vazdušnim krečom koji još nije prošao kroz karbonatizaciju formirajući gips, koji se kod izloženih površina rastvara u vodi, dok u natkrivenim prostorima stvara sulfatne kore.</s><s>Unutrašnja vlaga u zidovima koja nastaje usled penetriranja ili podizanja vlage ili kondenzacije oštećuje maltere za malterisanje (Henry, Stewart 2011: 141–145).</s> <s>Otpornost maltera na mraz je posebno važna kod tek ugrađenih maltera koji nisu prošli kroz karbonatizaciju, kao i kod upotrebe neadekvatnih maltera za izradu spojnica (Thomson et al. 2007: 103).</s><s>Ona najpre zavisi od kompaktnosti maltera, njegove strukture, poroznosti, i vrste, količine i odnosa komponenata (Muravljov 1995: 237).</s><s>Postoji jaka veza između poroznosti maltera, čvrstoće na pritisak i otpornosti na mraz, odnosno slabiji i porozniji malteri su podložniji oštećenjima uslovljenim ciklusima smrzavanja i odmrzavanja.</s><s>Posebno su na mraz osetljivi krečni malteri kod kojih još uvek nije završena karbonatizacija (Lanas, Sierra, Alvarez 2006 u Nunes, Slížková 2016: 896; Nunes, Slížková 2016: 896) (Slika 108).</s><s>Usled mraza, voda unutar pora maltera ledi i povećava zapreminu do 9 % zbog rasta kristala leda.</s><s>Kada je pritisak ovih kristala jači od savojne čvrstoće, pore pucaju i malter se odvaja od podloge.</s><s>Posebno su ugroženi tek primenjeni i slabi malteri za malterisanje (Henry, Stewart 2011: 141–145).</s><s>Takođe, veoma je važna homogenost maltera, koja se ostvaruje dobrom ugradnjom, a zavisi i od same obradivosti smeše, jer se negativno Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 260</s> <s>Faktori trajnosti dejstvo mraza prvo ispoljava upravo na mestima šupljina, pora i kasnije nastalih pukotina (Muravljov 1995: 237).</s><s>Soli mogu biti izuzetno štetne za maltere.</s><s>Posledica su primenjenih komponenti (cement, morski pesak), spoljnih uticaja (morske aerosoli, zagađene kiše i podzemne vode) ili prethodnih intervencija na strukturama.</s><s>Formiranje i rastvaranje kristala soli u porama maltera, usled naizmeničnih ciklusa vlaženja i sušenja, utiču na razaranje veza u njemu, dovode do drobljenja i mrvljenja, i konačno, pretvaranja maltera u prah.</s><s>Stalno suva ili stalno vlažna sredina neće inicirati ovakve ponavljajuće procese, pa se najveće štete dešavaju na mestima gde se smenjuju različiti uslovi.</s><s>Nisu sve rastvorljive soli štetne, u normalnim uslovima neke se retko rastvaraju, a neke retko kristališu.</s><s>Kada se ovi ciklusi dešavaju sporo ili kada su soli izuzetno rastvorljive, isparavanje i kristalizacija su na površini maltera, pa se javlja eflorescencija, koja je mnogo manje štetna.</s><s>Brzo isušivanje slabo rastvorljivih soli dovodi do kriptoflorescencije unutar pora maltera, na kontaktima između različitih materijala, ili između slojeva maltera za malterisanje.</s><s>Ona se teže detektuje, ali je mnogo štetnija, jer dolazi do odvajanja slojeva, gubitka veza unutar maltera, i ubrzanog propadanja čitave malterne površine.</s><s>Dalje, usled reakcije sulfata iz spoljne sredine (tlo, podzemna voda, morska voda ili zagađenje) ili iz same konstrukcije (neke opeke, agregati, portland cement, gipsni malter) i jedinjenja u samom vezivu maltera, a u zavisnosti od vrste veziva, nastaju različiti minerali, koji utiču na porast zapremine, stres, i na kraju pukotine duž spojnica te ispadanje maltera iz njih, iako sama kohezija maltera ostaje.</s><s>Uticaj sulfata je vezan za dugotrajno vlaženje maltera, pa su najugroženiji izloženi delovi građevina (Henry, Stewart 2011: 147–151).</s> <s>Kod analize uticaja bioloških agenasa na istorijske maltere, važno je znati stepen bioreceptivnosti samih maltera, koji bivaju kolonizovani na sličan način kao i sam krečnjak.</s><s>Ova kolonizacija ne znači nužno i da će doći do procesa biodeterioracije (Субаков-Симић и др. 2014: 93–94).</s><s>Biološki agensi uključuju mikroorganizme, vegetaciju i insekte.</s><s>Bakterije i gljive mogu proizvoditi organske kiseline koje razlažu karbonatne materijale.</s><s>Gljive mogu uticati na maltere i mehanički, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 261</s> <s>Faktori trajnosti pošto penetriraju nekoliko milimetara unutar poroznih materijala.</s><s>Generalno, ovi organizmi menjaju površine, pre nego što ih zaista i oštećuju, ali je njihov uticaj na oslikane malterne površine izuzetno štetan (Henry, Stewart 2011: 152).</s><s>Usled mineralnog sastava i poroznosti samih krečnih maltera koji su mu podloga, ali i organskih dodataka u bojenim slojevima, oslikane površine su izuzetno podložne rastu gljiva (Unković U određenim uslovima, javljaju se kolonizacije lišajeva i mahovina, koje su gušće na podlogama veće poroznosti ili na grubim površinama koje zadržavaju visok sadržaj vlage.</s><s>Neki lišajevi mogu penetrirati u materijal nekoliko milimetara, što se dešava tokom protoka više decenija, a neke mahovine to čine i do dubine od više od 1 cm, što fizički oštećuje materijal.</s><s>Drvenasti koren biljaka može oštetiti strukturu, rastući kroz pukotine u malternim spojnicama ili unutar mesta odvajanja maltera za spoljašnje malterisanje od zida.</s><s>Međutim, neke od ovih biljaka, kao što je bršljan, mogu uticati pozitivno na strukturu štiteći je od ulaska kiše ili od ekstremnih temperatura.</s><s>U mekim malterima neke pčele kopaju tunele, dok su malteri sa oštećenim vezivom u nižim zonama struktura pod uticajem insekata, al i beskičmenjaka uopšte, i tako za njih predstavljaju veštačko zemljište (Henry, Stewart 2011: 152).</s><s>Tokom projekta MoDeCo2000 izvršen je pregled stepena infestacije Trajanovog mosta, i rizika za propadanje maltera u kontaktu sa opekom, koja je kao i kamen, intenzivno kolonizovana lišajevima i mahovinom (Slika 109) (Unković et al. Slika 109.</s><s>Biološki rast na istorijskoj zidanoj strukturi dunavskog limesa – lišajevi i mahovine Trajanovog mosta Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 262</s> <s>Osim sprovođenja različitih laboratorijskih ispitivanja određenog broja očvrslih uzoraka 28 dana nakon pripreme, potrebno je neke druge očvrsle modele konzervatorskih maltera pre ispitivanja podvrgnuti uslovima standardnog laboratorijskog ciklusa, ali i ciklusima veštačkog (ubrzanog) starenja kako bi se ocenila njihova trajnost.</s><s>U određenim vremenskim intervalima stanje ovih uzoraka se mora vizuelno proveriti, golim okom, lupom i pod stereomikroskopom, kako bi se zabeležile promene ili eventualna oštećenja na njima.</s><s>Po završetku ovih tretmana tretirani uzorci se takođe podvrgavaju ispitivanju različitih napred navedenih svojstava.</s><s>Kod standardnog starenja, uzorci koji se ispituju nakon 7 dana vade se iz metalnih kalupa, a zatim neguju na vazduhu na rešetkastim nosačima kako bi sa svih strana bili dostupni cirkulaciji vazduha (Slika 110).</s><s>Praćenje i ispitivanje se vrši nakon 28 dana, ali i kraće ili duže od tog perioda, zavisno od cilja ispitivanja.</s><s>Nakon očvršćavanja maltera dešavaju se različite deformacije u zavisnosti od sredine, a bez uticaja bilo kakvih spoljašnjih sila.</s><s>S obzirom na to da se tokom skupljanja i širenja dešavaju zapreminske promene maltera, i posledično njegovo pucanje i odvajanje od podloge, potrebno je ispitati razmere ovih Slika 110.</s><s>Modeli konzervatorskih maltera u procesu standardnog starenja</s> <s>Slika 111.</s><s>Ubrzano starenje modela konzervatorskih maltera u programabilnoj klimatskoj komori sa simulacijom uslova u kojima će konzervatorski malteri biti primenjeni procesa u različitim sredinama.</s><s>Merenje promena skupljanja dana.</s><s>One zavise od komponenti maltera i njihove razmere, a njihova ravnomernost je posebno važna kako ne bi došlo do pojave pukotina (ravnomerno raspoređeno skupljanje se može postići mikroarmiranjem različitim vlaknima), odvajanja od Kod ubrzanog starenja, uzorci se podvrgavaju cikličnom zamrzavanju i odmrzavanju, izlaganju toplotnom šoku, cikličnom zagrevanju i hlađenju, izlaganju povećanoj vlažnosti, UV zracima, uticaju različitih vrsta soli, i dr. (SRPS EN 13687biti primenjena, zavisi pre svega od vrste veziva korišćenog za pripremu maltera, uslova kojima je građevina u kojoj će malter biti upotrebljen izložena i buduće pozicije samog maltera u građevini.</s><s>Standardizovane metode za procenu trajnosti maltera vezane su za kompatibilnost maltera i podloge, i termičku kompatibilnost.</s> <s>Kompatibilnost maltera i podloge.</s><s>Kompatibilnost maltera i podloge se ispituje kod maltera za spoljašnje malterisanje, a preko parametara adhezije za podlogu i vodopropusnosti nakon izlaganja termalnim ciklusima u skladu sa standardom (SRPS EN 1015-21:2008) i predstavlja ujedno jedan od načina ispitivanja otpornosti maltera na mraz.</s><s>Ispitivanje se sprovodi Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 264</s> <s>263 tako što se jedna serija pripremljenih uzoraka maltera negovanih najmanje 28 dana pod standardnim laboratorijskim uslovima, nanetih na najmanje dve različite podloge na koje će malteri i biti nanošeni u budućnosti, izlaže na po četiri termalna ciklusa zagrevanja i zamrzavanja, kao i vlaženja i zamrzavanja.</s><s>Tokom sprovedenih ciklusa beleže se pojave mikroprslina i drugih oštećenja.</s><s>Zatim se malteri neguju u standardnim laboratorijskim uslovima 48 h, za ispitivanje vodopropusnosti, odnosno minimum 4 dana za ispitivanje adhezije, prema standardima (SRPS EN 1015-21: Uzorci izloženi termalnim ciklusima se ispituju zajedno sa uzorcima paralelno negovanim u standardnim uslovima, bez izlaganja termičkim ciklusima.</s><s>Proračunava se promena vrednosti čvrstoće ili adhezije za podlogu uzoraka koji su prošli cikluse u odnosu na one koji nisu.</s><s>Prema najvećem broju standarda definisano je da je malter otporan na mraz ukoliko je čvrstoća dobijena na uzorcima izlaganim ciklusima smrzavanja i odmrzavanja minimalno 75 % od čvrstoće dobijene na uzorcima koji su negovani u standardnim laboratorijskim uslovima.</s> <s>Pod određenim uslovima, ekspanzivne i rastvorljive soli i mraz mogu izazvati štete na krečnim malterima (Groot et al. 2022: 29).</s><s>Osim karakteristika njegovih komponenata i uslova spoljne sredine, na sadržaj rastvorljivih soli u malteru utiče i podloga.</s><s>Stoga je pre primene maltera neophodno proveriti vlažnost i sadržaj soli u zidovima i prema tome prilagoditi njegov sastav (Groot et al. 2022: 29).</s><s>Ovo se posebno odnosi na maltere za malterisanje, kod kojih je jedan od osnovnih zahteva otpornost na rastvorljive soli (Groot et al. 2012: 1279).</s><s>Testiranje ove otpornosti nije standardizovano, pa istraživači kombinuju više metoda i tehnika u zavisnosti od karakteristika maltera i brojnih uticajnih faktora (Aškrabić et al. 2023: 542).</s> <s>Termička kompatibilnost.</s><s>Kod metode cikličnog zamrzavanja i odmrzavanja sa potapanjem u tank sa rastvorom soli za odmrzavanje, temperaturni opseg ciklusa je od 21 (± 2) °C do -15 (± 2) °C, a uključuje i potapanje u zasićeni rastvor soli za odmrzavanje.</s><s>Ciklus traje ukupno 4 h, a izvodi se ukupno 20, odnosno 50 ciklusa, u zavisnosti od izloženosti uticajima spoljašnjeg maltera (SRPS EN 13687-1:2010; SRPS EN 1504-2: 2004; SRPS EN 1504Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 265</s> <s>Metodom toplotnog šoka meri se efekat naglog hlađenja maltera sa povišenih temperatura (kao što je pljusak sa grmljavinom nakon visokih temperatura).</s><s>Sastoji se od cikličnog zagrevanja uzoraka maltera nanetih na podlogu do 60 (± 5) °C i hlađenja vodom do 12 (± 5) °C u ukupno 10 ciklusa u otvorenoj komori za grejanje i prskanje.</s><s>Običan krečni malter, koji je slabije otporan na uticaj vlage, može se tretirati toplotnim ciklusima u suvim uslovima (SRPS EN 13687-2: 2010; SRPS EN 1504-2: 2004; SRPS Termički ciklusi bez delovanja soli za odmrzavanje mogu se vršiti manuelnom metodom upotrebom klimatske komore sa hladnjakom, vodenom kupkom i pećnicom, kao i upotrebom programabilne zatvorene izolovane klimatske komore, a prema standardu (SRPS EN 13687-3: 2010).</s><s>Kod prve metode, uzorci maltera se ciklično hlade i zagrevaju, u vodi i na vazduhu, u različitim vremenskim intervalima, i opsegu temperature od opsezi temperature su isti, ali postoji više ciklusa, od kojih neki imaju i drugačije trajanje.</s><s>Sprovodi se 20 ciklusa (SRPS EN 15042: 2004) i oni praktično simuliraju promene godišnjih doba, te se na taj način malter izlaže svim uticajima spoljašnjeg okruženja kojima bi mogao biti izložen i u svom životnom veku.</s><s>Istraživači često tokom ispitivanja primenjuju i ubrzano starenje uzoraka u drugačijim uslovima od standardom propisanih, kada se uzorci u programabilnoj komori podvrgavaju realnijim uslovima, odnosno uslovima u kojima se nalazi struktura na kojoj će malteri za konzervaciju, razvijeni na osnovu ispitivanih modela, biti primenjeni (Fusade, Viles 2019: 84) (Slika 111).</s><s>Ispitivanja su pokazala razlike u svojstvima maltera negovanih pod različitim uslovima i izuzetnu važnost provere njihovog starenja u realnim uslovima pre primene (Fusade, Viles 2019: 92;</s> <s>Metoda za merenje efekata toplotnih ciklusa u suvim uslovima bez potapanja u rastvor soli za odmrzavanje (SRPS EN 13687-4: 2010), odnosno za uzorke koji se neće koristiti u spoljnim uslovima, sastoji se u cikličnom zagrevanju i hlađenju uzorka u klimatskoj komori na temperaturama između 55 °C i -25 °C. Ciklus traje 6 h, a broj ciklusa prema SRPS EN 1504-3: 2010 iznosi 30, pri čemu se na svakih 10 ciklusa obavlja vizuelni pregled uzoraka, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 266</s> <s>Arizzi, Viles, Cultrone 2012: 817). to jest pregled pojave pukotina, ljuštenja, stvaranja mehurića, delaminacije i drugih površinskih defekata.</s><s>Poslednji vizuelni pregled se obavlja najmanje 16 sati nakon završetka poslednjeg ciklusa mraza.</s><s>Nakon 30. ciklusa tretirani malter se ispituje pull-off metodom prema SRPS EN 1542: 2010.</s><s>Ispitivanje mehaničkih (čvrstoća pri pritisku ili adhezija pull-off metodom), ali i vizuelnih svojstava (boja i dr.), radi dodatne procene otpornosti na navedene uticaje, vrši se nakon najmanje sedam dana od završetka izlaganja uzoraka ciklusima zagrevanja i hlađenja.</s><s>Kod metoda sa ciklusima zagrevanja, vlaženja i hlađenja u klima komori, nakon svakih deset ciklusa menja se pozicija uzoraka rotacijom (SRPS EN 13687-1: 2010; SRPS EN 13687-2: 2010; SRPS EN 13687-3: 2020; SRPS EN Na modelima konzervatorskih maltera pripremljenim u okviru projekta MoDeCo2000 tokom napred pomenutih metoda ispitivanja termičke kompatibilnosti, odnosno standardnog i ubrzanog starenja, a u cilju ispitivanja pogodnosti primenjene recepture i trajnosti samih maltera nastalih na osnovu nje, uz ispitivanje fizičko-mehaničkih svojstava, praćeni su vizuelni izgled, pojava pukotina, prslina, ljuspanja, promena boje usled isušivanja ili kvašenja.</s> <s>Završena karbonatizacija je jedan od parametara trajnosti maltera i predstavlja proces pretvaranja kalcijum-hidroksida u kalcijum-karbonat, koji se odvija od površine ka unutrašnjosti maltera (Oliveira et al. 2017: 39).</s><s>Proces može trajati veoma dugo, nekada i vekovima, i zavisi od mnogo faktora, među kojima su relativna vlažnost, temperatura i sadržaj CO₂ (Cultrone, Sebastián, Ortega Huerta 2005: 2278; Moorehead 1986; Dheilly et al. 2002 i Martinez Ramirez et al. 2003 u Cultrone, Sebastián, Ortega Sadržaj karbonata u očvrslom malteru može se proceniti na osnovu termičkih ili XRD analiza, dok se procena dubine karbonatizacije vrši optičkom i SEM mikroskopijom, kao i ramanskom spektroskopijom, ali i jednostavnom upotrebom fenolftaleina kao indikatora.</s><s>Ovaj indikator daje relativne podatke, ali je Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 267</s> <s>Slika 112.</s><s>Indikacija nekompletne karbonatizacije (u slučaju krečnih grudvica) fenolftaleinom – malter star nešto više od pet vekova značajan jer omogućava poređenje karbonatizacije različitih uzoraka (Oliveira et al. 2017: 39).</s><s>Metoda se sprovodi kapanjem 5 % rastvora fenolftaleina u etanolu na malter, čime se njegova boja može promeniti iz bezbojne u ljubičastu, što pokazuje da je sredina alkalna (boje nema kada je sredina neutralna ili kisela).</s><s>U slučaju maltera, pojava ljubičaste boje znači da se alkalnost u njemu još uvek nije promenila pod uticajem CO₂, odnosno da alkalni Ca(OH)₂ nije u reakciji sa njim pretvoren u neutralni CaCO₃.</s><s>U slučaju da nema promene boje, sredina je neutralna i karbonatizacija je završena (Slika 112).</s><s>Test se vrši na svežem preseku maltera, malter mora biti suv, test je jeftin i brz, ali se njim ne razlikuje uvek nekarbonatizovano ili delimično karbonatizovano vezivo, niti se mogu detektovati niske vrednosti Ca(OH)₂.</s><s>Može se vršiti i na spomeniku bušenjem manje rupe u malteru i nanošenjem rastvora pipetom (Teutonico 1988: 129–134, Odgers, Henry 2012: 132; Henry, Stewart 2011: 214).</s><s>Ispitivanje karbonatizacije istorijskih maltera se može vršiti i primenom DRMS metode, a sila potrebna za bušenje koja je u korelaciji sa čvrstoćom na pritisak varira sa različitim dubinama, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 268</s> <s>Karbonatizacija maltera prema stepenu karbonatizacije.</s><s>Termogravimetrija je takođe korisna za određivanje stepena karbonatizacije maltera kroz njegove analize na različitim dubinama, posebno kod nehidrauličnih maltera sa silikatnim agregatom (Henry, Stewart 2011: 214).</s><s>Karbonatizacija maltera pripremljenih za konzervaciju se, prema potrebi ispitivanja, meri u različitim vremenskim intervalima; tokom starenja uzoraka u standardnim laboratorijskim uslovima, u uslovima ubrzanog starenja koji simuliraju realne uslove i/ili tokom starenja maltera primenjenih u spoljnim uslovima ili na samom spomeniku.</s> <s>Malteri koji se suviše brzo isuše ne karbonatizuju adekvatno i gube koheziju, a dolazi i do pojave pukotina.</s><s>Sporo sušenje i starenje u blago vlažnim uslovima optimalno je za karbonatizaciju kreča.</s><s>Pošto previše vlage sprečava ovaj proces, vazdušni krečni malter u stalno vlažnim ili veoma vlažnim uslovima neće karbonatizovati, ili će to biti veoma sporo.</s><s>Hidraulični malteri će očvrsnuti i pod ovim uslovima, donekle, zavisno od njihove hidrauličnosti.</s><s>Malteri na većoj visini zida će se ranije isušiti usled bržih vazdušnih struja.</s><s>Dalje, vlaga iz zemlje može usporiti sušenje donjih slojeva, baš kao što i voda koja dolazi ceđenjem sa viših slojeva drži donje slojeve vlažnim (Henry, Stewart 2011: Kontakt istorijskog maltera i maltera laboratorijskog modela</s> <s>U cilju provere kompatibilnosti novog maltera sa istorijskim malterom pripremaju se i modeli u kojima je komad starog maltera utisnut u novopripremljeni malter, dok je ovaj još uvek u svežem stanju (Slika 113).</s><s>Na ovakvim uzorcima se pomoću lupe ili stereomikroskopa dalje prati pojava kontaktne zone između dva maltera tokom zajedničkog starenja (Slika 114).</s><s>Može se izvršiti i provera karbonatizacije oko kontaktne zone upotrebom fenolftaleina (Slika 115).</s><s>Određeni laboratorijski modeli maltera tokom projekta MoDeCo2000 pripremljeni su upravo uz utiskivanje fragmenta istorijskog maltera u svežu mešavinu, kako bi kasnije bila proverena ostvarenost kontaktne zone.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 269</s> <s>Slika 114.</s><s>Stvaranje kontaktne zone između istorijskog i konzervatorskog maltera na laboratorijskom modelu (Ilić et al. u pripremi) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 270</s> <s>Istraživači su već odavno uvideli da krečni malter može imati osobine tzv. samoizlečenja (eng. self-healing) oštećenja, međutim, tek se u poslednjih nekoliko godina ova osobina krečnih maltera sve više istražuje u cilju izrade savremenih maltera.</s><s>Autogeno „samoizlečenje” maltera na bazi kreča prepoznato je, verovatno povezao sa deponovanjem kalcita u pukotinama kod maltera sa visokim sadržajem kreča (De Nardi et al. 2017: 144).</s><s>„Samoizlečenje” krečnih maltera sastoji se od rastvaranja, transporta i ponovnog taloženja kalcijumovih jedinjenja kako bi se „izlečile” pukotine u malteru, a može se definisati kao spontani prirodni proces (ili proces sa malim spoljnim okidačem) in situ popravke mikrooštećenja koja se javljaju na materijalima kao posledica propadanja ili statičkih deformacija kod preopterećenja.</s><s>Zapravo, voda (kišnica) dovodi do rastvaranja jedinjenja kalcijuma i transportuje ih iz zone bogate vezivom do šupljina i pukotina u malteru, koje se tako pune rekristalizovanim jedinjenjima.</s><s>U slučaju da se taloženje vrši unutar pukotina, dešava se „samoizlečenje”, ali ako se zadrži na površini maltera, stvaraju se inkrustacije.</s><s>Brojni su faktori koji utiču na Slika 115.</s><s>Indikacija procesa karbonatizacije fenolftaleinom kod očvrslog kompatibilnog modela maltera za konzervaciju u kontaktnoj zoni sa umetnutim fragmentom uzorka istorijskog maltera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 271</s> <s>krečnog maltera) pojavu „samoizlečenja” kod određenog maltera, a među njima su količina i priroda raspoloživih kalcijumovih jedinjenja, stepen karbonatizacije maltera, prisustvo ostalih komponenata koje utiču na rastvorljivost jedinjenja, i na kraju, izloženost maltera i spoljašnji uslovi.</s><s>Problem sa spontanim „samoizlečenjem” jeste taj što rastvorena jedinjenja „leče” određene pukotine, ali dovode do povećane poroznosti mesta koja napuštaju, pa posledično i smanjene trajnosti ovih maltera (Lubelli, Nijland, Istraživači rimskih maltera su kroz laboratorijske analize delimično ili potpuno neugašenih krečnih grudvica, koje su najverovatnija posledica pripreme maltera upotrebom hot mixing tehnologije, zaključili slično kao i prethodno pomenuti istraživači, odnosno da su krečne grudvice izvor reaktivnog kalcijuma u dužem periodu koji popunjava šupljine i pore i tako obezbeđuje unutrašnji „samoizlečujući” mehanizam, čime se malter bori protiv progresivne degradacije.</s><s>Izuzetno je značajno to što su ova saznanja, uz već postojeća na ovu temu, iskoristili u unapređenju savremenih materijala i tako pokazali važnost ispitivanja istorijskih materijala kako bi se primenila saznanja za kreiranje novih industrijskih rešenja.</s><s>Testirajući savremene mešavine betona pripremljenih sa običnim portland cementom, peskom i letećim pepelom, i dodatkom superplastifikatora, kao mešavine koja je industrijski relevantna, ali uz dodatak živog kreča, nakon njihovog lomljenja, a zatim međusobnog spajanja sa ostavljanjem pukotine dimenzija do 0,5 mm širine, posmatrali su proces „samoizlečenja” nastao usled ulaska vode kroz pore i pukotine.</s><s>Voda je rastvarala krečne grudvice i nastajala je tečnost bogata kalcijum-hidroksidom, koja je, nošena kroz malter, tako ispunjavala pukotinu, što je dovelo do rekristalizacije kalcita.</s><s>Istraživači napominju da je ovaj proces u rimskim malterima mogao dovesti i do eventualnih zakasnelih pucolanskih reakcija vulkanskih materijala koji nisu reagovali sa krečom tokom inicijalnog vezivanja maltera i same tečnosti Zbog njihove specifičnosti, dodatke malterima koji doprinose njihovom „samoizlečenju” pominjemo u ovom odeljku.</s><s>To mogu biti hemijska jedinjenja koja su visoko hidrofilna i reaguju sa kalcijum-hidroksidom kako bi dovela do karbonaIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 272</s> <s>krečnog maltera) tizacije i stvaranja nerastvorljivih jedinjenja koja se deponuju u pukotinama, tako ih popunjavajući (Maravelaki et al. 2023: 10).</s><s>Savremena istraživanja krečnih maltera se bave i predlozima njihovog „izlečenja” uz upotrebu bakterijskih kultura koje svojim potencijalom za biokalcifikaciju indukuju efekat izlečenja, odnosno uključuju pristup izlečenju mikrobiološki indukovanim taloženjem CaCO₃ (Vučetić et al. 2023: 2).</s><s>Primena i starenje maltera u stvarnim uslovima spomenika</s> <s>Osim ispitivanja trajnosti dizajniranih modela maltera za konzervaciju u laboratoriji, potrebno je da se ispitivanja izvrše i na malterima primenjenim u stvarnim uslovima, bilo eksperimentalno pored samih istorijskih građevina za koje se projektuju, ili na samim građevinama.</s><s>Maltere je u prvom slučaju potrebno kombinovati sa predviđenim vrstama elemenata za zidanje koji se nalaze na određenom spomeniku.</s><s>U slučaju da se malter probno nanosi i na autentične istorijske zidove spomenika, on će biti izložen realnijim uslovima, odnosno postati integralni deo jedinstvene strukture koja traje stotinama, pa čak i hiljadama godina jer će živeti sa njom.</s><s>Trajnost ugrađenog konzervatorskog maltera trebalo bi da se prati upotrebom vizuelnog pregleda in situ, ali i njegovim pregledom u laboratoriji.</s><s>To znači da je ponašanje primenjenih maltera potrebno pratiti i ispitati mernim tehnikama na licu mesta, uz posedovanje mobilnih uređaja za ispitivanje, odgovarajuće reagense, pribor i alate, ali i u laboratoriji gde se uzeti uzorci ispituju istim tehnikama kao i istorijski malteri ili očvrsli konzervatorski modeli, u cilju dobijanja rezultata onih parametara za čije ispitivanje ne postoje raspoloživi mobilni uređaji.</s><s>Na ovim malterima je neophodno pratiti vizuelne promene, pojavu pukotina i prslina, mikrostrukturne promene, promene boje usled spoljašnih uticaja – pre svega kvašenja i sušenja, proces formiranja kontaktne zone između novog i starog maltera, kao i između novog maltera i elemenata za zidanje.</s><s>Najčešće primenjivane tehnike na licu mesta su praćenje površinskih promena pomoću mobilnog mikroskopa ili sonde.</s><s>Na taj način se mogu pratiti pojave pukotina, ljuštenja, soli u Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 273</s> <s>krečnog maltera) vidu eflorescencije ili drugi površinski defekti.</s><s>Na probnom polju na terenu mogu se ispitati i mehanička svojstva, odnosno adhezija pull-off metodom.</s><s>Zbog dugotrajnog procesa očvršćavanja krečnih maltera, ali i krečnih maltera kojima su dodati materijali sa pucolanskim svojstvima, poželjno je da proces praćenja svojstava maltera na samoj građevini traje što duže.</s><s>Povremeno se primenjeni malteri uzorkuju radi daljih ispitivanja u laboratoriji.</s> <s>Nakon završetka laboratorijskih ispitivanja, odabrane recepture konzervatorskih modela pripremljenih u okviru projekta MoDeCo2000 primenjene su u spoljašnjim uslovima Arheološkog parka Viminacijum.</s><s>Modeli maltera su aplicirani izgradnjom manjih zidanih struktura tokom jeseni i izloženi uslovima spoljašnje sredine (Slika 116).</s><s>Ponašanje maltera praćeno je in situ vizuelnim putem i mobilnom opremom.</s><s>Nakon jake zime pokazao se štetan uticaj mraza na trajnost krečnih maltera, koji, osim opeke i mehanički aktivirane lokalne opekarske i kaolinske gline (i to samo u nekoliko slučajeva), nisu imali nikakve druge dodatke sa pucolanskim svojstvima (Miličić et al. u štampi).</s><s>Strukture su negovane i štićene tokom početnog perioda očvršćavanja, ali tokom najhladnijeg perioda koji je nastupio oko tri meseca kasnije, nisu imale natkrivnu zaštitu koja bi sprečila ulaz vode, došlo je do ljuspanja i ljuštenja maltera, ali i do gubitka kohezije.</s><s>Sledeće godine su ozidane eksperimentalne strukture od rimske opeke i zelenog škriljca tokom kasnog proleća uz upotrebu krečnog maltera sa kombinovanim dodacima metakaolina, zeolitskog tufa ili opeke, čije ponašanje je pokazalo bolje rezultate u pogledu trajnosti tokom zime koja je nastupila nakon šest meseci (Slika 117a; Slika 117b; Slika 117c) (Ilić et al. u pripremi).</s><s>Tokom proba malternih mešavina u Viminacijumu oba puta je procenjivan kontakt maltera sa elementima za zidanje upotrebom mobilne opreme na licu mesta, a određeni malteri su i uzorkovani te 35 dana nakon primene izvršena su ispitivanja njihovih čvrstoća na pritisak, kao i kolorimetrijska ispitivanja (Ilić et al. Sve primenjene mešavine i dalje zahtevaju optimizaciju.</s><s>Takođe, preporučuje se i zidanje eksperimentalnih struktura većih dimenzija, odnosno zidova debljina približnijih antičkim, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 274</s> <s>275 kako bi se što realnije sagledalo ponašanje maltera, odnosno njegovo vezivanje i očvršćivanje na više mestu u zidu.</s><s>Rezultati istraživanja će biti objavljeni kao deo posebne publikacije.</s><s>Takođe, konzervatorski malteri su primenjeni i na određenim istorijskim strukturama tokom ranog letnjeg perioda.</s><s>Negovani su u spoljašnjim uslovima, uz zaštitu od prekomernog zagrevanja, odnosno isušivanja, kroz kvašenje zaštitnih materijala, tokom dve nedelje.</s><s>Trajnost krečnog maltera Slika 117a. Monitoring primenjenih mešavina maltera na zidanim strukturama u Viminacijumu: Struktura 4 – tek ozidano, jun (gore); nakon Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 276</s> <s>Slika 117b. Monitoring primenjenih mešavina maltera na zidanim strukturama u Viminacijumu: Struktura 4 – nakon 35 dana, jul (gore); nakon 128 dana, oktobar (sredina); nakon 255 dana, februar (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 277</s> <s>Slika 117c. Monitoring primenjenih mešavina maltera na zidanim strukturama u Viminacijumu: Struktura 4 – nakon 587 dana, januar (očvrsli malter za zidanje bez oštećenja) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 278</s> <s>Slika 118.</s><s>Ocena kontakta istorijskih materijala za zidanje i novog maltera na eksperimentalnoj zidanoj strukturi u Viminacijumu mobilnom opremom (gore levo); malter uzorkovan sa jedne od struktura (gore desno i sredina); uzorci uzeti sa više struktura nakon ispitivanja čvrstoće na pritisak (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 279</s> <s>275 primenjenog na istorijskim strukturama praćena je upotrebom mobilne opreme na licu mesta.</s><s>Merenja su vršena vizuelno u prvih nekoliko nedelja, a zatim i opremom nakon šest meseci i nakon nešto više od godinu dana (Slika 119).</s><s>Tom prilikom je vršen pregled stvaranja kontaktne zone primenjenog maltera sa istorijskim malterom i elementima za zidanje, pri čemu su dobijeni dobri rezultati, iako su se na samim površinama maltera pojavile manje pukotine (Vučetić et al. 2022b; Vučetić et al. 2023).</s><s>Tokom međunarodne radionice sa konferencijom Science for Conservation of the Danube Limes, koja je održana kao završni događaj projekta MoDeCo2000 u Arheološkom parku Viminacijum krajem juna 2022. godine, pripremljeno je više mešavina upotrebom lokalne gline i živog kreča (uz jednu mešavinu sa gašenim krečom), dunavskog peska granulacije 0–4 mm, drobljene i mlevene rimske opeke i zeolitskog tufa, u vidu demonstracije (Slika 120).</s><s>Mešavine su stavljene u kalupe, iz kojih su izvađene nakon 7 dana, a zatim podvrgnute starenju u standardnim laboratorijskim uslovima još 28 dana, nakon čega je izvršeno testiranje opitnih tela na pritisak (Nikolić et al. 2023: 22–23).</s><s>Na radionici je, pod vođstvom konzervatora i zidara iz Engleske, Najdžela Kopsija (Nigel Copsey), izgrađena i struktura spravljanih metodom vrućeg mešanja – od živog kreča, dunavskog agregata, drobljenog škriljca, drobljene crvenke i zeolitskog tufa, u zavisnosti od funkcije (malter za zidanje, fugovanje ili završni sloj zida) i primene odmah nakon pripreme.</s><s>Materijal za građenje zida je činilo više vrsta kamena, opeka i crvenka, koji potiču iz ostataka rimskog Viminacijuma.</s><s>Struktura je negovana dve nedelje kvašenjem i pokrivanjem, a zatim praćena tokom letnjih i jesenjih meseci (Slika 121).</s><s>Proces starenja ovih maltera se i dalje prati.</s><s>Njihovo stanje je, nakon prvobitnih oštećenja spojnica i maltera gornjeg završnog sloja zida između opeka, a usled izuzetno jakog mraza tokom prve zime (šest meseci nakon primene), dalje ostalo nepromenjeno (osamnaest meseci nakon primene).</s><s>Tokom proleća 2024. godine će biti ponovo nanet malter za spojnice i gornji završni sloja zida, uz upotrebu delimično optimizovanih mešavina, a njihovo praćenje će se nastaviti u budućnosti.</s> <s>Slika 119.</s><s>Primena konzervatorskih mešavina maltera na danas oštećenim istorijskim strukturama, pre više decenija delimično restauriranim cementnim malterom: zidanje u junu (gore); nakon 18 dana, jul (sredina); nakon 398 dana, jul (dole); primetna je razlika u boji novog maltera i davno primenjenog cementnog maltera</s> <s>Slika 121.</s><s>Građenje zidane strukture na radionici u Viminacijumu (gore – foto: Goran Stojić); zidana struktura 13 dana nakon nastanka (dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 283</s> <s>Projekat MoDeCo2000 je svoja istraživanja usmerio na jedan građevinski materijal, upotrebljavan na određenoj teritoriji u određenom periodu istorije – rimski malter građevina dunavskog limesa u Srbiji.</s><s>Proučavanje maltera je duboko vezano za mnoge druge građevinske materijale i njihov životni ciklus, odnosno eksploataciju sirovina, njihovu preradu i upotrebu kao osnovnih materijala ili komponenata za ovaj kompozitni materijal.</s><s>Od kompozicije maltera kao jednog od najsloženijih istorijskih građevinskih materijala i njegove primene, često su zavisili životni vek i trajnost jedne građevine.</s><s>Slično je i danas, kada te građevine pokušavamo da zaštitimo, jer je upravo odabir novog maltera koji se primenjuje tokom konzervacije među najvažnijim faktorima njihovog očuvanja.</s><s>Ova monografija je obuhvatila veliki broj metoda i tehnika primenjivanih u karakterizaciji istorijskih maltera i ispitivanju novih, njima kompatibilnih maltera.</s><s>Njihova primena u praksi je često ograničena tehničkim ili finansijskim mogućnostima istraživanja.</s><s>U tom slučaju, iskustvo analitičara je izuzetno značajno jer upravo oni mogu pružiti veliki broj podataka o istorijskom malteru i na osnovu vizuelnog pregleda.</s><s>Nakog toga istraživači sa prikupljenim zajedničkim znanjima iz različitih disciplina opredeljuju se za pogodne i dostupne laboratorijske tehnike čijom kombinacijom mogu dobiti tražene informacije.</s><s>Upravo nakon vizuelnog pregleda i inicijalne interpretacije podataka retko će se ukazati potreba da se sprovedu sve metode i tehnike ispitivanja prikazane u ovoj publikaciji.</s><s>Bez veština, znanja i sposobnosti interpretacije rezultata, uprkos broju tehnika kojima se vrši, karakterizacija istorijskih maltera neće doneti sve željene informacije.</s> <s>Uspešna zaštita i očuvanje jedne građevine nastaju samo kroz multidisciplinarni pristup negovan kroz sve aktivnosti – od otkrivanja građevine, preko njenog istraživanja u svim aspektima i praktične konzervacije, do interpretacije i predstavljanja javnosti.</s><s>Proces od karakterizacije (istraživanja istorijskih maltera) do konzervacije (primene konzervatorskih maltera) obuhvata veliki broj aktivnosti kako bi bili ispunjeni mnogobrojni zahtevi koje je unapred postavilo više aktera Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 284</s> <s>V ZAKLJUČAK uključenih u zaštitu i očuvanje neke istorijske građevine ili njenih ostataka, ali i potrebe same istorijske građevine.</s><s>Sve aktivnosti i najveći broj laboratorijskih ispitivanja prikazanih u ovoj monografiji sprovedeni su tokom realizacije projekta MoDeCo2000.</s><s>Tokom projekta su uz sam malter istraživane i graditeljske aktivnosti u okviru predela uz Dunav u dužini od 588 km, uz donošenje preliminarnih zaključaka zajedničkih za ceo prostor, a na osnovu ispitivanja pojedinačnih primera.</s><s>S obzirom na prirodu projekta koji je obuhvatio istraživanje velikog broja različitih uzoraka maltera koji potiču iz mnogobrojnih građevina, opredeljenih u vremenski raspon od šest vekova na jednoj većoj teritoriji, odnosno duž Dunava u Srbiji, njegovi rezultati mogu predstavljati okvir za buduća detaljna istraživanja maltera svakog pojedinačnog spomenika u Srbiji koji pripada ovom vremenskom periodu bez obzira na prostor, ali i ovom prostoru bez obzira na vreme.</s><s>5.1 KONTEKST I KARAKTERIZACIJA</s> <s>Uzorkovanju maltera u cilju njegove karakterizacije mora prethoditi plan koji jasno određuje da li je njen cilj priprema za konzervaciju, ili naučno istraživanje.</s><s>Pre uzorkovanja, moraju biti prikupljeni različiti podaci o samoj strukturi i obavljen vizuelni pregled sa fotografskim i pisanim zapažanjima.</s><s>Tokom ovog istraživanja, u obzir se moraju uzeti arhitektonsko-graditeljski i arheološki kontekst, kontekst sredine u kojoj se građevina nalazi, kontekst upotrebe građevine, tehnološki kontekst nastanka maltera, prirodno-geološki kontekst vezan za poreklo sirovina, društveno-ekonomski kontekst nastanka, korišćenja i nestanka upotrebne vrednosti građevine, kao i najširi istorijski kontekst vezan za određen prostor i period kome uzorci, odnosno građevina iz koje potiču, pripadaju.</s><s>Tehnike uzorkovanja i alati koji se koriste pri uzimanju uzoraka uvek moraju biti izabrani na osnovu posebnih karakteristika maltera i planiranih analiza.</s><s>Veličina i opšte stanje uzetog uzorka umnogome određuju obim i kvalitet planiranih ispitivanja.</s><s>Stoga pri uzorkovanju glavnu pažnju treba usmeriti na uzimanje reprezentativnog uzorka maltera, što predstavlja veoma osetljiv postupak.</s><s>Kako pišu Hjuz i Kalebaut (Hughes, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 285</s> <s>Calebaut 2002: 71–72), uzorkovanje istorijskog maltera, u smislu količine i broja uzoraka, kao i samog procesa na građevini zavisi od više faktora.</s><s>U njih spadaju značaj građevine; konstrukcija i tehnologija izgradnje; uočena oštećenja i problemi; planirani radovi; svojstva maltera i elemenata zida; građevinske faze; prethodne intervencije; kao i troškovi potrebni za uzorkovanje i popravku eventualne štete nakon njega.</s><s>Kako autori naglašavaju, često je proces uzorkovanja maltera rezultat kompromisa i dogovora.</s><s>Ovde je veoma važno da osoba koja uzorkuje to čini uz poznavanje potreba ispitivanja, odnosno zahteva određenih laboratorijskih metoda, ali i poznavanje potreba ostalih profesija uključenih u konzervaciju građevine.</s><s>Potrebno je da bude svesna ograničenja koja joj mogu postaviti arhitekte, konzervatori, oni koji se staraju o objektima ili vlasnici tih objekata, i da u skladu sa njima planira svoje aktivnosti, odnosno metodologiju uzorkovanja, što podrazumeva minimalne intervencije na samim spomenicima, odnosno uzorkovanje samo one količine materijala koja je neophodna za određene laboratorijske metode.</s><s>Iz toga sledi da je veoma važno pre uzorkovanja istražiti prirodu i stanje upotrebljenih materijala na spomeniku i da odluke o aktivnostima moraju biti donete uz razumevanje potrebe za očuvanjem autentičnosti, dostizanjem kompatibilnosti i ispunjavanjem potrebe za zamenjivošću.</s> <s>Na uzorku se mogu, u cilju procene njegovih ukupnih performansi, sprovesti vizuelni pregled, mineraloško-petrografska, fizička i mehanička karakterizacija.</s><s>Makroskopska studija mora biti sprovedena pre priprema uzoraka za njihovo proučavanje u laboratoriji, čime se otkrivaju opšte karakteristike materijala, stratigrafija, prisustvo ostataka pripreme, korišćenja ili prethodnog tretmana, kao i vidljive degradacije.</s><s>Prvi i verovatno najvažniji zadatak u analizi istorijskog maltera jeste određivanje vrste veziva i agregata, njihovog odnosa, prisustva mineralnih dodataka i teksture maltera, što se ocenjuje na osnovu makroskopskog pregleda, kao i prilikom osnovnog vida mineraloško-petrografske analize maltera.</s><s>Rezultati ovih ispitivanja će dati osnovnu sliku o sastavu maltera.</s> <s>Metode i tehnike koje se koriste dalje tokom procesa karakterizacije maltera trebalo bi prilagoditi raspoloživim kapacitetima ispitnih laboratorija i zahtevima koji su postavljeni projektom konzervacije.</s><s>U najčešće korišćene tehnike za ova ispitivanja spadaju PLM – polarizaciona mikroskopija za propuštenu svetlost, SEM-EDS – skenirajuća elektronska mikroskopija sa energetsko-disperzivnom spektrometrijom, XRD – rendgenska difrakcija, XRF rendgensko-fluorescentna spektroskopija i klasična hemijska analiza uz određivanje gubitka žarenjem.</s><s>One se mogu vršiti na celom uzroku ili na razdvojenim komponentama maltera – agregatu i vezivu, ili dodacima ako su prisutni.</s><s>U slučaju potrebe za prikupljanjem dodatnih – detaljnijih podataka o specifičnim svojstvima maltera, kao što su različite inkluzije organskog i neorganskog porekla, specifična zrna agregata, prirodni dodaci sa pucolanskim svojstvima, drobljena pečena opeka i dr., potrebno je dodatno primeniti skenirajuću elektronsku mikroskopiju, ali i ICP-OES – optičko emisionu spektroskopiju sa indukovano spregnutom plazmom, FTIR infracrvenu spektroskopiju sa Furijeovom transformacijom i ramansku spektroskopiju, kao i druga termička ispitivanja (TGA, DTA, DSC).</s><s>Pored navedenih tehnika koje za cilj imaju utvrđivanje sastava uzorka, potrebno je prema mogućnosti i kvalitetu uzorka, ali i funkciji uzorkovanog maltera u građevini, sprovesti određena fizičko-mehanička ispitivanja.</s><s>Ovim ispitivanjima će se dobiti potrebni podaci o kompaktnosti maltera, njegovoj sposobnosti upijanja vode, poroznosti i čvrstoćama.</s><s>Kroz analizu rezultata ovih ispitivanja se indirektno mogu potvrditi ili opovrgnuti neke pretpostavke dobijene kroz hemijske i mineraloške analize sastava maltera.</s><s>Takođe je važno odrediti i boju maltera kao i boju pojedinačnih frakcija agregata nekom od standardnih tehnika za ova ispitivanja (preko Manselovog sistema boja ili kolorimetrijom).</s><s>Sagledavanjem svih rezultata ispitivanja dobiće se podaci o svojstvima maltera, na osnovu kojih je moguće sklopiti približnu sliku postupka pripreme maltera uz upotrebljene komponente.</s><s>Kao što je napred pomenuto, tokom uzorkovanja maltera u okviru projekta MoDeCo2000 nisu birane lokacije na kojima bi se uzorkovanje vršilo, odnosno uzeti su malteri sa svih doIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 287</s> <s>286 stupnih nalazišta.</s><s>Samo na taj način smo mogli da se približimo relevantnim zaključcima jer je i svako nalazište „samo preživeli uzorak onoga što je nekada postojalo – a ne nužno reprezentativan uzorak” (Green 1990: 10).</s><s>Naime, danas nam je za istraživanje dostupan samo deo građevina koji potiču iz antičkog perioda.</s><s>Mnoge od njih su nestale usled dejstva prirode, ali su ljudi takođe odgovorni za mnoga razaranja.</s><s>Nešto je uništeno jer se nije uklapalo u novu sliku sveta, nešto je ostalo neshvaćeno i zaboravljeno, a nešto je nestalo zbog praktičnih potreba za građevinskim materijalom.</s><s>Međutim, znamo da, čak i kada su neki elementi ponovo korišćeni u novim zgradama, to nije uvek bila puka reciklaža, već su se često smatrali elementima kulture koje vredi sačuvati.</s><s>Osim što je uzeto ono što se smatralo korisnim, ono što se smatralo vrednim prenosilo se, a potom primenjivalo u novim kontekstima (Vatum 2020: 59-60).</s><s>Ovu priču možemo povezati sa konceptom reprezentativnosti uzorka građevinskog materijala koji ispitujemo, pa i maltera, jer ga tokom prakse možemo primeniti samo na analizu onog što je ostalo od antičkih građevina.</s><s>Reprezentativnost je uvek subjektivna, jer je selekcija izvršena već tokom istorije, a dodatno je vrši osoba koja uzorkuje materijal kako bi ga analizirala.</s><s>Odabir uzoraka za ispitivanje zato bismo možda mogli da definišemo kao mešavinu slučajnosti i namere, baš kao što to navodi Matilde Skoje odgovarajući na pitanje šta je iz antike dospelo u savremenu kulturu.</s><s>Bez obzira na način prenošenja, danas imamo priliku da vidimo ostatke antike, ali je važno uvek imati na umu da oni, kao jedinstvena odabrana celina, svakako nose pečat onih koji su učestvovali u tom procesu selekcije (Скоје 2016: 30-31).</s><s>Kao što priroda ostavlja tragove na spomenicima, tako i ljudski faktor koji bira spomenike za očuvanje vrši valorizaciju i razdvaja važnije od važnog i odgovoran je za reprezentativnost spomenika, pa i samih materijala očuvanih do danas, u okviru kojih vršimo uzorkovanje za ispitivanje.</s><s>Procese koji su se odvijali u rimskim malterima za vreme njihove pripreme, upotrebe i trajanja, a koje su rimski graditelji iskustveno delimično prepoznavali, nauka ni do danas nije potpuno spoznala, pa se često tokom naučnih istraživanja pojavljuju i neočekivani rezultati.</s><s>Trajanov most u današnjem selu Kostol na početku projekta MoDeCo2000 prepoznat je Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 288</s> <s>286 kao najverovatniji izvor najznačajnijih i najspecifičnijih podataka vezanih za karakterizaciju maltera na dunavskom limesu u Srbiji, pa i mesto upotrebe najtrajnijih maltera usled našeg predubeđenja o njihovoj nužnoj vezi sa istorijskim i arheološkim značajem spomenika.</s><s>Međutim, istraživanje je ovu pretpostavku demantovalo, jer su jednako trajne i čak trajnije maltere pružili neki drugi manje istraženi i u širokoj javnosti manje značajni lokaliteti.</s><s>Oni su nas naveli na njihovo dublje istraživanje, koje je dalo jednako važne, ali često i važnije zaključke o odabiru sirovina i tehnologija priprema maltera na dunavskom limesu u periodu od I do VI veka nove ere, i ponovo nas vratilo na kompleksnost koncepta reprezentativnosti, povezujući ga sa pojmovima „slučajnosti” i „namere”.</s><s>Profesor istorije umetnosti i arhitekture na Univerzitetu u Beogradu i dugogodišnji direktor Arheološkog instituta, arhitekta Đurđe Bošković (1904–1990), svojevremeno je rekao da je veoma teško odrediti bilo kakvu hijerarhiju među spomenicima s obzirom na njihov značaj, posebno kada je reč o njihovoj zaštiti, jer veliki broj malih, naizgled nevažnih spomenika igra izuzetno važnu ulogu u pogledu sagledavanja razvoja materijalne i duhovne kulture.</s><s>Za njega su značajni veliki, monumentalni spomenici, ali to ne isključuje važnost onih manjih i skromnijih jer su oni ipak najbrojniji (Јевтић 2004: 63).</s><s>Dalje, činjenica da pojedini članovi tima projekta MoDeCo2000 dobro poznaju određene arheološke lokalitete predstavljala je svojevrsnu prepreku tokom uzorkovanja, jer su nas upravo lokaliteti o čijim smo građevinama imali najviše znanja privukli da ih najdublje analiziramo, odnosno da iz njih potekne najveći broj uzoraka maltera.</s><s>S druge strane, to je verovatno i bila očekivana aktivnost, jer je omogućavala veću sigurnost u budućoj interdisciplinarnoj interpretaciji rezultata tokom procesa karakterizacije.</s><s>Dunavski pesak je dominantan agregat maltera dunavskog limesa.</s><s>Obilata upotreba drobljenog škriljca kao agregata u malterima za zidanje utvrđenja Lederata u selu Ram predstavlja karakterističan izdvojeni primer koji odstupa od ovoga.</s><s>Ovo utvrđenje je pravi primer oslanjanja rimskih graditelja na lokalne resurse, kao struktura izrađena upravo od škriljca eksploatisanog iz stene na kojoj je i podignuto Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 289</s> <s>(Slika 122; Slika 123).</s><s>Malter utvrđenja Lederata je projektu MoDeCo2000 pružio, po svojim izuzetnim fizičko-mehaničkim svojstvima, najkarakterističniji uzorak, a razloge za ova svojstva su delimično otkrila dalja projektna istraživanja iz oblasti mineralogije, petrografije i hemije, približavajući nas priroSlika 122.</s><s>Lederata: stena na kojoj je fundirano utvrđenje (gore) i zidovi utvrđenja od škriljca (sredina i dole) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 290</s> <s>Slika 123.</s><s>Lederata: škriljac kao element za zidanje sa vezanim malterom (gore); škriljac kao agregat u malteru (sredina) i mikrosnimci maltera (polirani presek – dole levo, i petrografski preparat – dole desno; prisutni razmernici 0,5 mm) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 291</s> <s>Stena ispod Ramske tvrđave u neposrednoj okolini Lederate ponela je i neke tragove drugačijih aktivnosti čija je bila svedok (Slika 124).</s><s>Upravo se u škriljcu nalazi usečen rimski put iznad koga je do danas opstala uklesana tabla jednog legionara.</s><s>Pripadnik viminacijumske Sedme Klaudijeve legije, verovatno smešten u vojnoj jedinici Lederate, ovu tablu posvetio Iako je nosilo opšte karakteristike rimskog graditeljstva razvijenog na Apeninskom poluostrvu, rimsko provincijsko graditeljstvo je uvek bilo u skladu sa specifičnim lokalnim prirodnim uslovima kao što su dostupnost sirovina, klima, mogućnost eksploatacije resursa i njihovog transporta, a u slučaju dunavskog limesa, i u okviru društveno-ekonomskih tokova ljudi i robe koji su se uz ovu granicu kretali, na celokupnom prostoru duž koga se prostirao i čije je oblasti reka Dunav međusobno povezivala (Nikolić et al. 2023: 1).</s><s>Slika 124.</s><s>Tabla rimskog legionara uklesana u stenu od škriljca ispod Ramske tvrđave</s> <s>Pečena opeka kao dodatak malterima prisutna je u svim lokalitetima dunavskog limesa, a posebno je značajna za različita naučna istraživanja u okvirima predela Viminacijuma (Jevtović et al. 2020; Jevtović 2022).</s><s>Od provincijskog rimskog centra opekarske proizvodnje na Dunavu (Jordović 1994:95; Raičković, Redžić 2006; Jovičić, Milovanović 2017), tradicija izrade opeke se zadržala vekovima u ovom području bogatom Slika 125.</s><s>Rimska peć iz Viminacijuma (gore levo); peć za tradicionalnu proizvodnju opeke u selu Poljana koja se koristi i danas (gore desno); izrada opeka u radionici u selu Poljana (dole) (privatna arhiva: Emilija Nikolić) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 293</s> <s>Tokom projekta istraživana je i mogućnost upotrebe crvenke kao specifično lokalnog materijala u malterima Viminacijuma, i jedne vrste prirodnog dodatka sa pucolanskim svojstvima koji je mogao biti korišćen umesto pečene opeke u većim količinama (Slika 126).</s><s>Cilj ovog istraživanja je bilo dobijanje novih saznanja o upotrebi različitih prirodnih materijala u rimskim malterima uopšte, odnosno o načinima na koje su građevinari kroz istoriju prepoznavali svojstva nekarakterističnih materijala koji bi mogli poboljšati karakteristike maltera.</s> <s>Nakon završenih laboratorijskih ispitivanja uzoraka istorijskih maltera u okviru projekta MoDeCo2000 pokazalo se da je naše nenamerno unapred postavljeno takmičenje među malterima koji potiču sa različitih lokaliteta (različitog značaja u rimskom periodu) potpuno suprotno onome čemu su rimski graditelji težili u građevinarstvu, posebno kada su u pitanju fortifikacije, kojima pripada većina građevina istraženih tokom projekta.</s><s>Naime, rimski malteri su uvek spravljani uz veliku ekonomičnost u procesu, uz prethodna planiranja dotoka sirovina, bez trke za najboljim materijalima, već uz težnju da se uz lokalno dostupne materijale pripremi najbolja moguća Slika 126.</s><s>Vizuelne sličnosti između rimskih opeka Viminacijuma (gore) i crvenke Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 294</s> <s>292 mešavina kroz prilagođavanje tehnologije izrade, ili, možda bolje rečeno, usavršavanje usvojenih mešavina uz upotrebu različitih lokalno dostupnih sirovina.</s> <s>Jedan od osnovnih aspekata na kojima se zasniva dizajn maltera za konzervaciju jeste njihova kompatibilnost sa istorijskim materijalima, a autori ističu da se ona može postići samo multidisciplinarnim pristupom problemu, kada od valorizacije spomenika do stvarne primene konzervatorskog maltera na licu mesta, svi učesnici svojom stručnošću doprinose proceni potrebnih performansi postavljenih ispred novog maltera.</s><s>Zajedničkim radom istraživača, arhitekata konzervatora, izvođača i neposrednih izvršilaca radova, kao i predstavnika nadležnih institucija, mora se pristupiti dostizanju kompatibilnosti (Schueremans et al. 2011: 4349).</s><s>Izrada receptura za konzervatorske maltere kompatibilne onim istorijskim obuhvata više laboratorijskih aktivnosti.</s><s>Prethodno je potrebno pripremiti osnovne smernice i prioritete na kojima treba bazirati ove recepture, odnosno odrediti opsege u kojima se moraju nalaziti vrednosti različitih svojstava novog maltera.</s><s>Ovim se opredeljuje izbor veziva, agregata i dodataka malteru, uz stalnu pažnju da su istorijske građevine najčešće nastajale upotrebom lokalnih materijala, odnosno sirovina, a da su u izuzetnim slučajevima povezanim sa funkcijom građevine, ili statusom investitora, materijali dopremani sa udaljenih mesta.</s><s>Prilagođavanje aktivnosti dostupnim lokalnim sirovinama kroz istoriju građevinarstva svih naroda i u svim regionima sveta predstavljalo je uobičajen način razmišljanja.</s><s>Da li je na isti način moguće delovati u procesima arhitektonske konzervacije?</s><s>Do koje dozvoljene mere nadogradnje tradicionalnih graditeljskih znanja, pomoću savremene nauke, mogu ići konzervatori kako bi se ovo vredno nematerijalno nasleđe sačuvalo?</s> <s>Rezultati ispitivanja istorijskih maltera upotrebljavanih uz deo dunavskog limesa u Srbiji, tokom projekta MoDeCo200, nakon poređenja sa onima izvršenim na uzorcima koji potiču iz građevina podizanih na drugim teritorijama nekadašnjeg Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 295</s> <s>Rimskog carstva (istraživanjem dostupne literature), pokazali su sličnosti u tehnologiji pripreme maltera, zavisnost odabira sirovina od lokalnih materijala i postojanje modifikacija u skladu sa ovim odabirom (Ilić et al. u pripremi).</s><s>Modeli maltera za konzervaciju su tokom projekta MoDeCo2000 pripremani uz upotrebu lokalnih sirovina i primenjeni upotrebom tradicionalnih tehnologija.</s><s>Međutim, rezultati aktivnosti su pokazali da je pored održavanja tradicije tokom konzervacije spomenika potrebno unaprediti i testirati mešavine maltera u skladu sa uslovima konkretne spoljne sredine u cilju njihove trajnosti, ali u skladu sa načinima prezentacije strukture, i tako uticali da se u niz projektnih eksperimenata sa modelima maltera uvedu i materijali koji su kompatibilni istorijskim materijalima, ali nisu tradicionalno upotrebljavani.</s><s>Međutim, primena ovih materijala u konzervatorskim mešavinama mora biti izvedena uz veliku pažnju, jer često malteri primenjeni kao primereni za konzervaciju u jednom periodu, mogu postati neadekvatni u nekom narednom vremenu tokom trajanja maltera, usled nedovoljno istraženih spoljnih uticaja ili izmene načina upotrebe građevine, posebno zato što nisu u potpunosti naučno spoznati svi procesi koji se tokom protoka vremena dešavaju u malteru i koji se i danas istražuju (Jackson et al. 2013; Seymour et al. Priprema malterskih mešavina zahteva i niz njihovih laboratorijskih ispitivanja u cilju provere da li njihova svojstva zadovoljavaju definisane opsege, da li su kompatibilni sa istorijskim malterom, i kako bi se ocenilo njihovo ponašanje tokom primene, i trajnost nakon nje.</s><s>Što se tiče primene maltera, potrebno je pripremiti mešavinu zadovoljavajuće obradivosti za predviđenu namenu.</s><s>Ovo se postiže ispitivanjem konzistencije svežeg maltera i optimizacijom količine vode koja se dodaje malteru kako bi se postigao definisani kriterijum.</s><s>Tako pripremljen malter se nakon očvršćavanja podvrgava ispitivanjima koja nam daju podatke o njegovoj kompatibilnosti sa istorijskim malterom, ali i trajnosti.</s><s>Isputuju se fizičko mehanička svojstva, odnosno zapreminska masa, poroznost, kapilarno upijanje vode, čvrstoća pri pritisku i savijanju i dr. Prema potrebi i zahtevima projekta konzervacije mogu se sprovesti i ispitivanja adhezije maltera pull-off metodom Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 296</s> <s>5.2 KOMPATIBILNOST I KONZERVACIJA za elemente za zidanje predviđene za datu građevinu.</s><s>Ispitivanje ovog svojstva se sprovodi uglavnom kod maltera za malterisanje, ali je retko primenjivano kod maltera za zidanje, iako može biti veoma važno.</s><s>Za maltere za zidanje je nekada potrebno uraditi i ispitivanje čvrstoće pri smicanju između maltera i elementa za zidanje.</s><s>Za maltere za malterisanje je pored napred navedenih parametara nekada potrebno uraditi ispitivanja paropropusnosti i toplotne provodljivosti, u zavisnosti od mesta primene i vrste elemenata za zidanje koji se koriste.</s><s>Pored navedenih ispitivanja potrebno je izvršiti ispitivanje kontaktne zone između starog i novog maltera kako bi se procenila njihova hemijska, ali i fizička kompatibilnost.</s><s>Ispitivanja očvrslih maltera se mogu vršiti na uzorcima koji su prošli starenje u standardnim laboratorijskim uslovima, ili na onim koji se izlažu različitim uslovima prilikom tzv. veštačkog starenja.</s><s>Uzorci mogu proći kroz cikluse smrzavanja i odmrzavanja ili zagrevanja i kvašenja, kako bi se što približnije simulirali uslovi kojima će malter biti izložen nakon ugradnje, i tako ocenila njihova trajnost.</s><s>Predloge za pripremu konzervatorskih maltera je pre konzervacije potrebno proveriti njihovom primenom: na manjim eksperimentalnim površinama u spoljnim uslovima u okviru laboratorije, kao i pored samih spomenika, a zatim i na originalnim zidovima građevine.</s><s>Tek nakon praćenja i ocene uspešnosti primene mogu biti donete odluke o eventualnim ili neophodnim korekcijama određene recepture i konačno usvojiti ona koja je najpovoljnija za datu građevinu ili njenu pojedinačnu strukturu.</s><s>Kvalitet komponenata maltera, kao i samog maltera, potrebno je pratiti u fazi njegove pripreme na terenu, odnosno zanatskog izvođenja radova, u cilju prevencije eventualnih neželjenih promena samog maltera u budućnosti.</s> <s>Proučavajući razlike u metodologiji dizajna maltera za konzervaciju primenjivanoj u naučnim istraživanjima i onoj koja se kasnije koristi u konzervatorskoj praksi, preko više studija slučaja, istraživači su zaključili da u okviru projekta konzervacije predlog kompatibilnog maltera uglavnom nastaje nakon uzimanja uzoraka i laboratorijskih ispitivanja u cilju karakterizacije originalnog maltera, a zatim se u okviru tehničke specifikacije on propisuje za potrebe praktičnih radova (SchuereIstorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 297</s> <s>5.2 KOMPATIBILNOST I KONZERVACIJA mans et al. 2011: 4348).</s><s>Nažalost, kako dalje pišu, naknadna procena konačnog rezultata konzervacije često se oslanja samo na vizuelnu inspekciju, dok se provera stvarnog sastava maltera korišćenog u okviru radova retko vrši, iako bi tek uzimanjem uzoraka primenjenih konzervatorskih maltera trebalo na kraju proceniti stvarnu kompatibilnost.</s><s>Zapažaju da je tokom naučnih istraživanja maltera fokus na potrazi za fizičko-mehaničkom, hemijskom i mineraloškom kompatibilnošću, dok se tokom praktične primene javlja samo povećana zainteresovanost za vizuelne osobine maltera.</s><s>Nabrajaju i brojne druge probleme u vezi sa primenom predloga iz laboratorije i kabineta na terenu.</s><s>Naime, sastav konzervatorskih maltera je izražen tokom istraživanja u masenim odnosima, dok se u zanatskoj praksi uglavnom koriste zapreminski odnosi, pa se mora paziti da oni budu usklađeni.</s><s>Takođe, u praksi se često u cilju dostizanja bržeg vezivanja nekritički koriste dopunski savremeni materijali koji zatim dovode do hemijske nekompatibilnosti.</s><s>Na kraju, adekvatno iskustvo zidara, koje nekada može nedostajati, ima izuzetan uticaj na uspešnu primenu propisanog maltera.</s> <s>Postupak adekvatne pripreme maltera za arhitektonsku konzervaciju je dugotrajan, što ukazuje na potrebu blagovremenog planiranja neophodnih radova, kako bi bilo dovoljno vremena za svaki korak pripreme i ispitivanja novih maltera u cilju potvrđivanja njihove kompatibilnosti sa originalnim malterima i ugrađenim elementima za zidanje.</s><s>Nažalost, često ovo nije slučaj, a probne mešavine maltera se pripremaju i primenjuju uporedo sa izvođenjem radova, što se ponekad može ozbiljno odraziti na stanje istorijskog tkiva, a u najgorim slučajevima i na stabilnost jedne strukture, ili čak celokupne građevine.</s><s>Takođe, koja god procedura da se odabere, uvek je potrebno adekvatno snimiti sve njene korake.</s><s>Potrebu kompatibilnosti novih i starih materijala u konzervaciji i jasnog dokumentovanja postupaka obrazložio je i pre više od četiri decenije, apelom na oprez, brigu o specifičnostima primene novih materijala na starim konstrukcijama i originalnim materijalima, kao i na precizno čuvanje tačnih podataka o svim primenjenim materijalima i praćenje njihovog kasnijeg ponašanja, na „radilištu, toj prirodnoj laboratoriji”, Mihailo Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 298</s> <s>Vunjak, hemičar i tadašnji rukovodilac fizičko-hemijske laboratorije Narodnog muzeja u Beogradu (Вуњак 1978: 14).</s><s>U procesima pripreme recepata konzervatorskih maltera uz tradicionalne sirovine često se upotrebljavaju i dodatni materijali koji poboljšavaju otpornost novih maltera na različite spoljašnje uticaje.</s><s>Ovi uticaji mogu biti posledica aktivnosti savremenog doba koji nisu postojali u prošlosti, a kojima je istorijska građevina izložena danas, što je posebno važno kod očuvanja zidova koji su imali spoljne zaštitne slojeve, odnosno malterne ili druge obloge, a koji nisu očuvani do danas, pa je konstrukcija nezaštićena.</s> <s>Zidovi istorijskih građevina su većinom bili omalterisani ili čak samo okrečeni, čime je bila zaštićena njihova noseća struktura, a same građevine su najčešće imale krovne konstrukcije.</s><s>U slučaju da su se do danas ove građevine očuvale u obliku ruševina izgubivši tokom vekova svoju inicijalnu upotrebnu funkciju pa i eventualne krovne konstrukcije, ovi zidovi su često ogoljeni ili imaju delimično očuvane spoljne obloge, i potpuno su izloženi spoljnim uticajima.</s><s>Iako bi ponovno malterisanje ili krečenje (uz neophodnost stalnog održavanja) ove zidove zaštitilo, nekada bi moglo predstavljati aktivnost kojom bi se izazvalo očuvanje autentičnosti nasleđenog istorijskog tkiva.</s><s>Svaki pojedinačni slučaj se stoga mora razmatrati u širem kontekstu i nakon toga se donosi odluka o tome da li će se pristupiti ponovnoj izradi spoljnih zaštitnih slojeva zidova.</s><s>Što se tiče građevina iz daleke prošlosti kao što je antika, obnova spoljnih premaza ili fasada ukoliko su postojale, možda i samih krovova, predstavljala bi ujedno i izuzetno neizvestan proces sa mnogo nepoznatih ulaznih podataka.</s><s>Osim zaštite ovih građevina različitim pokrivnim konstrukcijama, čime dodatno možemo izazvati ili povrediti autentičnost i integritet građevine, moguće je primeniti konzervatorske maltere otporne na spoljne uticaje za spojnice, a dodatno zaštititi osetljive gradivne elemente različitim preparatima.</s><s>S druge strane, veliki broj istorijskih zidova od kamena verovatno nije imao nikakvu spoljnu zaštitu, pa su upravo malteri za izradu spojnica ili zidanje tokom vremena najviše stradali i propadali.</s><s>Malter je uvek nosio ulogu žrtvenog materijala tokom istorijskog trajanja, pa je tako i danas kod procesa konzervacije.</s><s>Materijal čiju autentičnost često moramo žrtvovati u cilju zaštite tkiva Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 299</s> <s>5.2 KOMPATIBILNOST I KONZERVACIJA jedne istorijske građevine, prekrivajući ga nekim novim, upravo je istorijski malter.</s><s>Međutim, osim što izradom novih spojnica pokrivamo, odnosno menjamo stare maltere, dolazimo i do drugog problema u vezi sa novim malterima, jer se ispred njih postavljaju viši zahtevi nego što su postojali za one istorijske, a u vidu veće trajnosti i otpornosti na spoljne uticaje.</s><s>Često se prema istorijskim građevinama ne odnosimo kao prema onima u kojima živimo ili radimo, a koje zahtevaju stalno i često održavanje, jer nemaju istu upotrebnu vrednost, čije nas očuvanje uglavnom i vodi kod brige o savremenim građevinama.</s><s>Nažalost, usled toga se često konzervatorsko rešenje zaštite građevina ponudi kroz upotrebu trajnih, ali uglavnom nekompatibilnih materijala.</s><s>Tako se u iskrenoj želji za očuvanjem oštećene istorijske strukture, ali i u želji da se ona što lakše održava u budućnosti, mogu izazvati dodatne štete koje u najgorem slučaju dovode do gubitka istorijskog tkiva (Slika 127).</s><s>Ovde nauka, kroz ispitivanja karakteristika starih, i davanje preporuka za odabir i primenu novih materijala, uz spoznaju njihovih međusobnih uticaja, postaje neizbežan akter u planiranju izuzetno kompleksnih praktičnih procesa tehničke zaštite istorijskih građevina.</s> <s>Slika 127.</s><s>Restauriran zid i spojnice u istorijskom tkivu izvedeni nekompatibilnim cementnim malterom pre više decenija Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 300</s> <s>Potrebno je podsetiti se da je često nemoguće ispuniti sve unapred postavljene uslove različitih vidova kompatibilnosti.</s><s>U okviru plana konzervacije građevine neophodno je odrediti čemu težimo, koje zahteve kompatibilnosti možemo ispuniti i u kojoj meri, uz svest da ispunjenje jednog zahteva može uticati na nivo ispunjenja drugog (Schueremans et al. 2011: 4348).</s><s>Univerzalni recept za pripremu jedinstvenog konzervatorskog maltera za sve tradicionalne građene strukture ne postoji i svaka od njih zahteva detaljnu analizu upotrebljenih istorijskih materijala, a u ukupnom procesu je neophodno da podjednako učestvuju nauka, konzervatorska i zidarska struka.</s><s>Tradicionalne pripreme maltera za konzervaciju decenijama su promovisale međunarodne organizacije tradicionalnih zidara, ali ih tek u poslednje vreme sve više prihvataju i istraživači i konzervatori.</s><s>Upravo je očuvanje zidarskog zanata, i ujedno nematerijalnog nasleđa, bilo jedna od važnih tema projekta MoDeCo2000 i promovisano kroz završnu radionicu projekta.</s><s>Kroz svaki korak poduhvata, koji svakako predstavlja arhitektonska konzervacija bilo koje istorijske strukture, neophodna je stalna saradnja nauke, struke i prakse, odnosno istraživača, konzervatora i majstora, u kojoj je podjednako važno znanje i iskustvo svakog učesnika, kako bi se zaštitile i očuvale na samo materijalne već i nematerijalne vrednosti jedne istorijske građevine.</s> <s>Istraživači se trude da kroz laboratorijska ispitivanja istorijskih materijala, daju što adekvatnije predloge izrade i primene materijala tokom konzervacije.</s><s>Međutim, često se probe koje su bile uspešne u laboratoriji na samom terenu pokažu kao teže primenjive.</s><s>U stalnoj potrazi za poboljšanjem konzervatorskih mešavina, bez obzira na sva saznanja o spoljnim uslovima kojima je struktura bila izložena nekada i danas, često se pitamo kako je moguće da su ljudi kroz istoriju uspevali da naprave trajne krečne maltere koji su izdržali vekove, dok se danas čini da je to veoma teško izvesti.</s><s>Dolazimo uglavnom do zaključka da je pored same kompozicije maltera podjednako važan način njegove pripreme i primene, pa je rad majstora možda najdragoceniji u čitavom procesu arhitektonske konzervacije.</s><s>Jan Kramb (Ian Cramb, 1928–2013), jedan je od zidara koji je svoje praktično Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 301</s> <s>5.2 KOMPATIBILNOST I KONZERVACIJA iskustvo podelio i kroz pisanu reč.</s><s>Prema njemu, „... radeći na restauraciji ovih starih građevina, vraćate se u njenu istoriju, učeći tajne načina gradnje i upotrebljenih maltera”, a rad zahteva „poznavanje tradicionalnih metoda gradnje, strpljenje (to je dugotrajan posao), oprez (može biti opasan), i Mihailo Vunjak, pozivajući na primenu „zdravog razuma” i „zdrave neimarske logike za koju sami spomenici često nude već gotove i vekovima isprobane rezultate” (Вуњак 1978: 14).</s><s>5.3 ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA ISTORIJSKIH</s> <s>Projekat MoDeCo2000 obuhvata multidisciplinarno istraživanje maltera iz doba rimske dominacije na teritoriji nekadašnjeg dunavskog limesa u Srbiji, pružajući veliki broj dragocenih podataka koji u budućnosti mogu pomoći u donošenju zaključaka o eksploataciji, transportu, obradi i upotrebi mineralnih i drugih sirovina u cilju dobijanja građevinskih materijala, a samim tim i o ekonomiji, trgovini i svim vrstama materijalnih i nematerijalnih veza među ljudima unutar jedne, ali i između više međusobno udaljenih teritorija u predmetnom periodu.</s><s>Kroz više publikacija, kao i kroz ovu koja je pred nama, predložene su smernice za moguću pripremu zvanične metodologije ispitivanja istorijskih maltera u Srbiji i dizajn njima kompatibilnih maltera za konzervaciju, koja uz već postojeće postupke ispitivanja koji se vrše u nadležnim institucijama zaštite može iznedriti deo neke buduće nacionalne strategije za arhitektonsku konzervaciju.</s><s>Kroz projektne aktivnosti povezana je praktična konzervacija koja je u Srbiji uglavnom prepoznata kao isključivo stručna i profesionalna veština ili zanat, sa naučnim istraživanjima iz okvira osnovnih i primenjenih nauka.</s> <s>Čitajući Emilijana Josimovića, čini se da prepoznajemo Vitruvijeve reči.</s><s>Josimovićeve dugovečnost, udobnost i lepotu kao osobine „savršenog zdanja” (Jосимовић 1860: 11) povezujemo sa Vitruvijevim osobinama čvrstoće (firmitas), svrhe (utilitas) i lepote (venustas), na koje se mora paziti tokom gradnje.</s><s>„O čvrstoći se vodi računa kad se temelji kopaju Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 302</s> <s>MALTERA I PROJEKTA MoDeCo2000 do tvrde osnove, a materijal se za gradnju odabere brižljivo i bez škrtosti” (Vitruvije 1951: 1.3).</s><s>Dugovečnost zdanja je, kako je pisao Josimović, zasnovana na statičkim zakonima i iskustvima, a postiže se postojanjem dobrog temelja, dobre međusobne veze između delova zgrade, zasnovanosti na statičkim zakonima i „građi koju imamo pri ruci za upotrebu”, „strogim i savesnim ispunjavanjem svih, naukom i iskustvom dokučenih pravila samog građenja; jer su mnogo puta prenebregnute male pogreške uzroci velike štete i nesrećnih događaja” kao i „dobrom, postojanom građom; zbog čega je tačno poznavanje građe za svakoga, koji što, ili sam sa sobom, ili posredno gradi, jedna od najprečih potreba” (Юсимовићъ 1860: 11–12).</s><s>Veliki broj građevina iz rimskog perioda nestao je u rušenjima i osvajanjima kroz istoriju, tokom prirodnih katastrofa ili razgradnje koju su vršili novi stanovnici predela.</s><s>Međutim, najveći broj njih danas ne postoji jer nije odoleo protoku vremena, a primenjeni materijali, među njima i malteri, nisu uspeli da opstanu u svom prvobitnom obliku do danas.</s><s>Svedoci smo trajanja i jednog broja monumentalnih rimskih građevina u periodu i do dve hiljade godina (čiji pak određen nivo oštećenja usled vekovnog trajanja svakako mora postojati, iako na prvi pogled to ne sagledavamo), među kojima je najviše onih nastalih upotrebom rimskog betona uz prisustvo vulkanskih materijala.</s><s>Upravo one bude najviše interesovanja kod istraživača rimskih maltera.</s><s>Ove građevine su uglavnom bile deo urbanih sredina Rimskog carstva nad kojima su kasnije nikla nova naselja i u čije su tkivo one uključene, nekada kroz prenamenu, a nekada kroz rekonstrukciju, odnosno kroz jednu vrstu održavanja, tako bez rušenja opstavši u jednom ili drugom obliku.</s><s>Najpoznatiji primer je Panteon u Rimu, koji je pak u prvim vekovima imao burnu istoriju.</s><s>Prvobitno je izgrađen u III deceniji pre nove ere, zatim je goreo 80. godine nove ere, da bi nakon obnove, ponovo bio paljen.</s><s>Arhitektonski oblik koji danas poznajemo dobio je u celini u trećoj deceniji II veka nove ere u vreme cara Hadrijana, nakon čega je sa mnogo kasnijih izmena u enterijeru i spoljnoj dekoraciji i uz održavanje hrišćanske crkve, ostao sačuvan do današnjeg dana (Wilson Jones 2009: 177–178, 190–191).</s><s>Kupola građevine koja se uglavnom smatra delom arhitekte Apolodora iz Damaska (Marder, Wilson Jones 2015: 23; Wilson Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 303</s> <s>Jones 2009: 192–193) izgrađena je od rimskog betona.</s><s>Sve do nastanka Bruneleskijeve firentinske katedrale imala je najveći raspon među svim kupolama, ali i danas drži rekord u najvećim rasponima kupola od nearmiranog betona (Wilson Jones 2015: Slika 128.</s><s>Panteon, Rim (privatna arhiva: Emilija Nikolić) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 304</s> <s>Čuveni Le Korbizje (Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier, 1887–1965) u razgovorima sa studentima preneo je svoje viđenje prave prirode arhitekture, definišući je duhovnim vrednostima koje dolaze iz svesti, i tehničkim faktorima koji omogućavaju realizaciju ideje, dajući objektu snagu, efikasnost i izdržljivost.</s><s>Svest opisuje kao zavisnu od karaktera i povezuje je sa unutrašnjim osećanjem.</s><s>Opisujući dalje tehničke faktore, on ih povezuje sa tehnologijom, koja se ogleda u čovekovom uspostavljanju kontakta sa sopstvenom okolinom, a rezultat je proučavanja i vezana je za stručno znanje zasnovano na razumu i ličnoj darovitosti (Le Korbizje 2013: 46).</s><s>Koliko je afirmativnih opisa koji povezuju čoveka sa terminom tehnologije sadržano u njegovim rečima!</s><s>Razum, lična darovitost, stručno znanje, kontakt sa okolinom – upravo nam govore o tome šta se sve nalazi u osnovi praktičnosti i trajnosti građevinskih konstrukcija, savremenih i istorijskih.</s><s>Međutim, i pored toga što pomenuti vulkanski materijali nisu bili dostupni na svim teritorijama Rimskog carstva, smele građevinske strukture su nastajale, na različitim mestima, uglavnom uz upotrebu krečnih maltera sa uobičajenim sastojcima u vidu nehidrauličnog kreča i rečnog agregata, kakav je bio i najveći broj ovih maltera kroz istoriju.</s><s>Trajanov most, koji je projektovao arhitekta koga povezujemo sa Panteonom, Apolodor iz Damaska, izgrađen od 103. do 105. godine nove ere, bio je ukupne dužine od 1130 m. Ne zna se tačno kada je most uništen, odnosno da li je to bila posledica carske odluke ili uticaja prirode (Гарашанин, Васић 1980: 8, 16; Mirković 1986: 112–113; Gušić 1996: 259–260; Merhotra, Glišić 2015; Bjelić 2020: 23).</s><s>Na srpskoj i rumunskoj obali danas su vidljivi ostaci po četiri zidana stupca prilaznih sekcija mosta, a oni najbliži reci su opstali u najvećoj meri, pa je stubac u Srbiji sačuvan do visine od nešto više od 8 m. Zidani stupci sa platformama koji su nosili gornju drvenu konstrukciju u reci održali su se vekovima, u manjoj ili većoj meri očuvanosti, sve do danas, o čemu svedoče zapisi i crteži putopisaca, kao i savremena podvodna istraživanja (Гарашанин, Васић 1980: 6; Каниц 1989: 488–489; Катанић 1958; Karović, Nenadović 2014: 95–97; Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 305</s> <s>Najveći broj rimskih građevina, i to uglavnom onih nastalih na granicama Carstva, usled ljudskih aktivnosti i neizbežnih prirodnih procesa, nije doživeo savremeno doba i sačuvane su eventualno u temeljnim zonama.</s><s>Isprekidani niz tragova graditeljskih aktivnosti na granicama Rimskog carstva predSlika 129.</s><s>Ostaci Trajanovog mosta na srpskoj obali Dunava danas (gore); idealna rekonstrukcija mosta (dole – Bjelić 2020: 36) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 306</s> <s>MALTERA I PROJEKTA MoDeCo2000 stavlja upravo dunavski limes u Srbiji, koji je i pored diskontinuiteta, izuzetan kulturni i istorijski predeo iz koga savremena arheološka nauka i nauka o materijalima, ali i konzervaciji, mogu crpiti neprestano nova saznanja.</s> <s>Rezultati istraživanja sprovedenih tokom projekta MoDeCo2000 mogu biti deo složene baze rimskih maltera kao i drugih tradicionalnih materijala i sirovina korišćenih na teritoriji današnje Srbije kroz celokupnu istoriju građevinarstva.</s><s>Ova baza bi bila izuzetno važna kako za istraživače istorijskih i savremenih istorijskih materijala, tako i za konzervatore koji se staraju o spomenicima.</s><s>Prilikom pregleda dostupne literature, može se primetiti da istraživanje istorijskih maltera, kroz prostorni obuhvat jedne šire teritorije i vremenski opseg od više vekova, nije sprovedeno ni u susednim državama kroz čije teritorije se takođe proteže dunavski limes.</s><s>U Grčkoj su pak istraživači Laboratorije za građevinske materijale Aristotelovog univerziteta u Solunu, podatke o istorijskim malterima koji potiču sa teritorije današnje Grčke i pripadaju vremenskom opsegu od IV veka pre nove ere do XX veka, sakupljane tokom više od dvadeset godina ispitivanja ovog materijala, organizovali u internu bazu podataka sa mogućnošću komparativne analize, odnosno poređenja svojstava ispitanih maltera prema odabranim kriterijumima – vrsti, istorijskom periodu, građevinama i dr. Ukupno nešto više od 3000 uzoraka istorijskih maltera dobilo je svoje mesto u bazi za koju se istraživači nadaju da će biti umrežena kroz slične buduće baze istorijskih građevinskih materijala u drugim državama (Papayianni, Pachta, Iliadou 2008; Pachta, Pappayianni 2016).</s><s>Nadamo se da će skup rezultata projekta MoDeCo2000 predstavljati dobru osnovu da se ovakva baza formira i u Srbiji i naravno postane deo jedne buduće međunarodne baze čija će uloga biti dragocena, kako u nastavku naučnih istraživanja istorijskih maltera, tako i u konzervaciji spomenika.</s><s>Nadamo se, takođe, da će ona uključiti i rezultate već sprovedenih naučnih ispitivanja istorijskih maltera u Srbiji, među kojima su i ona vezana za period od I do VI veka (Nikolić, Bogdanović 2012; Рогић 2014; Topličić-Ćurčić et al. 2014; Kalamković 2015; Nikolić et al. 2016; Momčilović-Petronijević et al. 2018; Nikolić, Rogić 2018: Stanković et al. Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 307</s> <s>2019; Франковић, Игњатовић 2021; Vučetić et al. 2022b; Momčilović-Petronijević et al. 2022; Nikolić et al. 2023; Delić-Nikolić et al. u štampi).</s><s>Veliki broj ispitivanja istorijskih građevinskih materijala, pa i maltera, sprovode decenijama saradnici nadležnih zavoda za zaštitu spomenika kulture i muzeja u Srbiji, a posebno u okviru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.</s><s>Prva hemijska laboratorija ove institucije osnovana je još 1949. godine (Вуловић 1956: 195), a uz kasniji razvoj u fizičko-hemijsku laboratoriju, do danas je u njoj sproveden izuzetno veliki broj analiza u cilju konzervacije spomenika i umetničkih dela širom današnje Srbije, nekadašnje SFRJ, ali i u inostranstvu (Republički zavod za zaštitu spomenika kulture – Beograd 2022).</s><s>Nadamo se da će dragoceni rezultati istraživanja ovih institucija zaštite takođe kroz nacionalnu bazu moći da budu povezani sa drugim istraživanjima istorijskih maltera u Srbiji i podacima dobijenih tokom projekta MoDeCo2000, čime će se ostvariti neophodna veza između naučnih i primenjenih istraživanja iz oblasti arhitektonske konzervacije, ali i izbeći ponavljanje uzorkovanja maltera sa samih spomenika – za potrebe istraživanja ili praktične konzervacije.</s> <s>Na osnovu svih prikupljenih podataka dobijenih tokom ispitivanja istorijskih maltera, kao i testiranja modela maltera za konzervaciju u laboratorijama i njihove primene na terenu kroz projekat MoDeCo2000, tokom budućih planova konzervacija pojedinačnih građevina dunavskog limesa na teritoriji Srbije, biće olakšano donošenje odluka o pripremi i upotrebi maltera u praksi.</s><s>Zato rezultati projekta MoDeCo2000 mogu biti i doprinos obimnom nominacionom dosijeu koji trenutno izrađuju Arheološki institut i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, za napred pomenuto dobro Granice Rimskog carstva – Dunavski limes u Srbiji i Uneskovu listu svetskog nasleđa.</s><s>Projekat dosijeu može pružiti važan pisani segment o ispitivanju istorijskih maltera i razvoju njima kompatibilnih konzervatorskih maltera za dunavski limes, i tako međunarodnim organizacijama iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa dodatno pokazati spremnost naših institucija da buduće praktične procese na spomenicima limesa vrše u skladu sa međunarodno usvojenim dokumentima iz oblasti očuvanja graditeljskog nasleđa Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 308</s> <s>Prema Konradu van Balenu, Venecijanska povelja, doneta 1964. godine (ICOMOS 1964), prihvata samo jedan pristup očuvanju, a ujedno je i dvosmislena, jer je njen osnovni cilj koncept kontinuiteta, održavanja i očuvanja, uz istovremenu promociju koncepta diskontinuiteta, podstičući upotrebu savremenih tehnika u arhitektonskim intervencijama i potrebu da se pokaže razlika između originalnog i restauriranog dela građevine.</s><s>Iz ovog raskida sa prošlošću proističe i posledica gubljenje mogućnosti da se ta ista prošlost iskoristi za razumevanje budućnosti.</s><s>Nekada se smatralo da je savremeni malter pogodan za izgradnju novih, ali i popravku starih građevina, a danas, iz ponašanja starih materijala, kao što je krečni malter, istraživači uče da razvijaju savremene materijale (van Balen 2003a: 2035–2037).</s><s>Pored toga, zaštita, odnosno konzervacija istorijskih građevina uz upotrebu tradicionalnih građevinskih materijala podrazumeva i poznavanje tradicionalnih veština potrebnih za njihovu pripremu i primenu (Sandstrom 2008: 118, 120).</s><s>Nažalost, ove veštine, usled sve manjeg interesovanja mladih generacija za njih, ubrzano odumiru u Srbiji, kao i u Evropi uopšte.</s><s>Istraživanja nekih specifičnih tradicionalnih građevinskih tehnologija ukazuju nam na značaj iskustvenih, odnosno praktičnih, često nezabeleženih znanja lokalnih zajednica.</s><s>Savremene potrebe ovih zajednica bi trebalo da nas upute u načine na koje ova znanja treba sačuvati i zaštititi, ali i načine opstanka znanja kao dela živog kulturnog nasleđa koje može biti važno za njihov društveno-ekonomski razvoj.</s><s>Savremena nauka o konzervaciji jedna je od multidisciplinarnih oblasti kojoj je potrebna veća afirmacija u Srbiji.</s><s>Njena dostignuća stečena u saradnji naučnika i stručnjaka daju neophodne rezultate za praktičnu konzervaciju koja bi trebalo da sačuva građevine, uz adekvatnu upotrebu tehnika, tehnologija i izbor materijala, ali i prirodno okruženje, koje je, između ostalog, ugroženo upravo industrijskom proizvodnjom građevinskih materijala.</s><s>Zbog ogromnog porasta stanovništva na Zemlji, potrebe za smeštajem, radom i svim drugim ljudskim aktivnostima, postaju sa svakim danom sve veće, što dovodi do ubrzane urbanizacije, ali i nemilosrdne eksploatacije prirodnih Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 309</s> <s>nauke o konzervaciji. resursa, pa i intenziviranja klimatskih promena.</s><s>Pokušavajući da odgovori savremenim ljudskim potrebama, građevinska industrija proizvodi ogromnu količinu materijala za sve brže građevinske aktivnosti, tako povećavajući zagađenje.</s><s>Tako i uticaj aktivnosti koje se sprovode u cilju zaštite kulturnog nasleđa nekada može biti štetan ne samo za nasleđe, već i za prirodu, s obzirom na način proizvodnje i upotrebe pojedinih materijala u konzervaciji spomenika.</s><s>S druge strane, same klimatske promene izazvane, između ostalog i prekomernim zagađenjem, utiču i na kulturno nasleđe.</s><s>Iako je prepoznata kod brojnih istraživača vezanih za nasleđe, njegovu zaštitu i upravljanje u svetu, ova tema nije dovoljno razvijena u naučnoj zajednici Srbije, a gotovo je nepoznata u njenoj široj javnosti.</s><s>Osim što je neophodna podrška razvoju naučnoistraživačkog rada na temu veze kulturnog nasleđa i klimatskih promena, trebalo bi vršiti i njegovu kasniju promociju i afirmaciju, a politike zaštite istorijskih građevina se moraju razvijati u međusobnoj saradnji nadležnih i istraživačkih institucija, povezanih sa kulturnim nasleđem, ekonomijom, pravom i privredom, industrijom i infrastrukturom, ekologijom i sociologijom, kao i mnogim drugim oblastima.</s> <s>Naučno istraživanje maltera u okviru projekta MoDeCo2000 na prvi pogled je veoma praktično i obuhvata veliki broj laboratorijskih analiza uzoraka koje daju numeričke rezultate.</s><s>Iako ovi rezultati nekada nisu kompletni i dovoljni za željeni nivo interpretacije, oni su uvek konkretni.</s><s>S druge strane, tema projekta je u svojoj osnovi humanistička, a rezultati egzaktnih istraživanja kod ovakvih tema nisu dovoljni da se dobiju traženi odgovori u vezi sa istorijom i arheologijom.</s><s>U okviru radionice projekta MoDeCo2000 na arheološkom nalazištu Viminacijum pod imenom Science for Conservation of the Danube Limes u leto 2022. godine okupili su se istraživači istorijskih materijala – geolozi, hemičari, biolozi, tehnolozi i fizičari, ali u društvu arheologa i istoričara umetnosti, arhitekata, konzervatora restauratora i zidara.</s><s>Ova šarolikost struka i profesija koja je nekoliko dana činila radionicu kompaktnom i celovitom izraz je onoga što je napisano u uvodu publikacije radionice. „…</s><s>Nekada, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 310</s> <s>nauke o konzervaciji. tokom iskopavanja obrušenog zida, arheolog pronađe zidarsku mistriju, koju je slučajno tu ostavio graditelj zida iz prošlosti.</s><s>Da li je ona važniji trag za otkrivanje saznanja o nastanku zida nego odnos veziva i agregata u korišćenom malteru?</s><s>Možemo li je podići i zamisliti ruke koje su kombinovale šarena zrna agregata sa zemljom, gipsom, krečom ili cementom?” (Nikolić, Jovičić 2022: 9).</s><s>Zaista, da li je tema istraživanja maltera celovita ako je njen jedini cilj otkriti što više informacija o njihovom sastavu?</s><s>Da li je potraga za tragovima ruku zidara, odnosno za načinom na koji ih je on koristio dok je nanosio malter između dve opeke važna u ovom procesu ili je to neki drugi deo nauke, samo istorija, i kakvu veze to saznanje ima sa našim praktičnim radom na terenu i radom u laboratoriji?</s><s>Na odgovor bi nas možda mogao inspirisati i Jan Kramb, koji, iako pomalo romantično, pokazuje vezu između zidara iz istorije i zida koji je stvorio, a u kome se danas kriju dragocena znanja i veštine koje bi trebalo da spoznamo.</s> <s>„Stari kameni zid može otkriti mnoge tajne.</s><s>Njegovu starost, i otprilike kada je građen, možete utvrditi po malteru koji je korišćen, po tehnici zidanja, a posebno po malternim ispunama u srcu zidova.</s><s>Možete čak saznati i kakvo je bilo raspoloženje zidara...</s><s>Dok se krećete po stopama prvobitnog zidara... podižete isti kamen koji je on podigao kada je sagradio ovaj zid stotinama godina ranije.</s><s>Ako, dok radite, duboko razmislite o bilo kom problemu koji biste mogli imati, možda je i on to uradio.</s><s>Uz malo razmišljanja o tome kako je on mogao izgledati, kakav je čovek bio, otkrićete da bi stari zidar mogao da reši vaš problem.</s><s>Ništa nije nemoguće u građenju kamenom, samo treba da znate kako.</s><s>Sve je već urađeno pre Važnost saradnje više struka i disciplina u oblasti konzervacije doneo nam je i jedan rad koji je nastao pre skoro sedam decenija, a koji je napisala Vera Vulović, tehnolog i konzervator tadašnjeg Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika Narodne Republike Srbije, rekavši da „na prvi pogled hemija i umetnost, izgleda, nemaju nikakve veze”.</s><s>Međutim, „kad malo bolje pogledamo vidimo ... da dobro poznavanje materijala omogućava stvaranje dugotrajnih i kvalitetnijih umetničkih Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 311</s> <s>nauke o konzervaciji. dela, da je pomoć hemije od neocenjive vrednosti pri čuvanju i konzervaciji kulturnog nasleđa, pri utvrđivanju autentičnosti dela, analiziranju, poznavanju tehnika starih majstora...” Mnogo toga se može naučiti iz prošlosti kada je u pitanju zaštita prirode, ali i kulturnog nasleđa.</s><s>Saznanja mogu biti rezultat negativnih iskustava dobijenih iz ljudskih aktivnosti novijeg vremena, ali i pozitivnih odnosa čoveka prema prirodi u daljoj prošlosti.</s><s>Nadamo se da će naučnici i stručnjaci tokom globalne borbe protiv klimatskih promena, unaprediti postojeće, ali i razviti nove građevinske materijale, uključujući sve više istraživanja o onim istorijskim.</s><s>Mali doprinos procesu može dati upravo istraživanje istorijskih maltera, u cilju projektovanja konzervatorskih maltera upotrebom tradicionalnih materijala, ali i razvoja savremenih građevinskih materijala, uz veće očuvanje prirodnih resursa, umanjenje zagađenja i promovisanje održivog građevinarstva.</s> <s>Na pitanje studenata arhitekture koje glasi: „zašto moramo da učimo istoriju ili teoriju arhitekture?”, uz već unapred spreman odgovor: „bićemo arhitekte, a ne teoretičari ili istoričari”, arhitekta, istoričarka arhitekture i njihova profesorka iz Norveške odgovara i daje nam dodatnu potvrdu značaja ispitivanja istorijskih materijala.</s><s>„Ono što je lepo u proučavanju građevina, teorija i ideja iz prošlosti jeste to što iznenada shvatimo da su stvari bile, i mogu da budu, potpuno drugačije…</s><s>Tako posmatrano, istorija ima ogromnu snagu kao aktivni svet predstava koji proširuje naše vidike.” Ona predstavlja „aktivno prisustvo koje ne možemo da isključimo, i ona svemu što gradimo, razmišljamo ili činimo daje dubinu i kompleksnost” (Vatum 2020: 162–163).</s><s>Kroz ispitivanje istorijskih materijala i mi shvatamo da su stvari bile drugačije.</s><s>U isto vreme, vidimo da na osnovu saznanja dobijenih iz ovog ispitivanja tokom konzervacije ili proizvodnje nekih novih materijala u savremenom svetu, u cilju zaštite istorijskih građevina, napretka građevinarstva uz očuvanje životne sredine, stvari mogu da budu potpuno drugačije.</s><s>Jedan od istorijskih materijala koji nam nudi dragocene podatke iz prošlosti, često skoro spremne za upotrebu u sadašnjosti i budućnosti, upravo je malter.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 312</s> <s>The nature of aggregates in historical mortars is very diverse.</s><s>River sand was most often used; river gravel, pit aggregate, and crushed stone aggregate were present somewhat less often, and sea sand and gravel were also used, depending on their availability.</s><s>The most exploited and used in the territory Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 325</s> <s>Components of Historical Mortars rest are made up of smaller amounts of iron oxide (Fe₂O₃) and other oxides.</s><s>They do not harden by themselves when mixed with water, but when finely ground, at normal temperature, they react chemically with lime, giving compounds with hydraulic (cementitious) properties.</s><s>Fly ash is a fine powder created by burning pulverized coal, which consists mainly of SiO₂ and Al₂O₃, with the remainder consisting of CaO, Fe₂O₃, and other compounds.</s> <s>Figure 20.</s><s>Methods and techniques of laboratory characterisation of mortars, binders and aggregates after sampling (scheme drawn based on SRPS EN 17187: 2021)</s> <s>Figure 31.</s><s>Cross-section of mortar samples, with a visible ratio of grains under 1 mm and larger grains, 1 mm (left) and 2 mm (right) scales present.</s> <s>Figure 74.</s><s>Set of sieves and accessories for sieving aggregates Figure 75.</s><s>Titration of aggregate suspension with different clay contents using methylene blue solution (MB) (Archives of the Laboratory for Binders, Chemistry and Mortars of the IMS Institute) Figure 76.</s><s>Standard colour solution (in accordance with SRPS EN 1744-1: 2014) compared to sand with organic matter content (top) and sand without organic matter content (bottom) Figure 77.</s><s>Mesh baskets made of stainless steel for immersing samples in magnesium sulphate solution</s> <s>Figure 104.</s><s>Testing the consistency of fresh mortar on a flow table Figure 105.</s><s>Examination of historical built structures using nondestructive methods (ground-penetrating radar) Figure 106.</s><s>Model of conservation mortar after compression strength test – visible difference in colour of fresh section and smooth surface</s> <s>Figure 116.</s><s>Production and application of conservation mortar mixtures on masonry structures in Viminacium (October) Figure 117a. Monitoring of applied mortar mixtures on masonry structures in Viminacium: Structure 4 – newly built, June (top), after seven days, June (bottom)</s> <s>Figure 117b. Monitoring of applied mortar mixtures on masonry structures in Viminacium: Structure 4 – after 35 days, July (top); after 128 days, October (middle); after 255 days, February (bottom) Figure 117c. Monitoring of applied mortar mixtures on masonry structures in Viminacium: Structure 4 – after 587 days, January (hardened bedding mortar without damage) Figure 118.</s><s>Assessment of the contact between historical masonry materials and new mortar on an experimental masonry structure in Viminacium using mobile equipment (top left); mortar sampled from one of the structures (top right and middle); samples taken from multiple structures after compression strength tests (bottom) Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 354</s> <s>Arhiva Laboratorije za kamen i agregat Instituta IMS Arhiva Laboratorije za veziva, hemiju i maltere Instituta IMS The use of natural fibers in repairing and strengthening of cultural heritage buildings, Materials Today: Proceedings 31/2: S321–S328. https://doi.org/10.1016/j.matpr.2020.02.206.</s><s>The use of pXRF for light element geochemical analysis: A review of hardware design limitations and an empirical investigation of air, vacuum, helium flush and detector window technologies, Geochemistry: Exploration, Environment, Analysis 20/3: 366–380. https://doi.org/10.1144/geochem2019-076</s> <s>Raw bentonite as supplementary cementitious material – a review, ICMLAP 2020: Journal of Physics: Conference Series 1795: 012018. https://doi.org/10.1088/1742-6596/1795/1/012018 Early Roman mosaic materials in southern Britain, with particular reference to Silchester (Calleva Atrebatum): A regional geological perspective, Britannia 35: 9–38. https://doi.org/10.2307/4128620</s> <s>Antonović, D. 2022 https://doi.org/10.1007/s12520-021-01404-2 Experimental testing of the durability of lime-based mortars used for rendering historic buildings, Construction and Building Materials 28/1: 807–818. https://doi.org/10.1016/j.conbuildmat.2011.10.059 Grout Optimization for Masonry Consolidation, Doktorska disertacija odbranjena na Faculdade de Ciências e Tecnologia, Universidade NOVA de Lisboa, Portugal.</s><s>The effects of chemical composition on firing temperature in heavy clay brick production—chemometric approach, InterCeram - International Ceramic Review 63: https://doi.org/10.1007/BF03401031</s> <s>Understanding historic mortar and their variations–a condition for performing restorations with traditional materials, u 2nd Conference on Historic Mortars – HMC RILEM Publications SARL, 11–18.</s> <s>Archaeometry in Serbia: Where we are and where we should go next?</s><s>Interdisciplinaria Archaeologica – Natural Sciences in Archaeology 2/2023: 235–241. http://dx.doi.org/10.24916/iansa.2023.2.6 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 361</s> <s>Loss on ignition versus thermogravimetric analysis: a comparative study to determine organic matter and carbonate content in sediments, Journal of Paleolimnology 67: https://doi.org/10.1007/s10933-021-00209-6 Tehnička petrografija, svojstva i primene kamena, Beograd: Građevinska kniga.</s><s>Trajan’s Bridge – analysis of Apollodorus’ design concept, u Illyricvm Romanvm, Studiola in Honorem, ur.</s><s>M. Vasić, I. Popović, S. Petković, Belgrade: Institute of Archaeology, Using of building materials during the construction of Trajan’s Bridge on the Danube, Archaeology and Science 18(2022): 45–58. https://doi.org/10.18485/arhe_apn.2022.18.4 From an element to a composition: Reconstruction of a vault of terracotta tubes from Timacum Minus, Serbia, Starinar LXX: 173–199. https://doi.org/10.2298/STA2070173B</s> <s>Chemistry and Technology of Lime and Limestone, 2nd edition, New York: John Wiley Characteristics of brick used as aggregate in historic brick-lime mortars and plasters, Cement and Concrete Research 36: 1115–1122. https://doi.org/10.1016/j.cemconres.2006.03.011 Characteristics of lime produced from limestone containing diatoms, Construction and Building Materials 22/5: 866–874.</s> <s>Archaeometry 39/1: 1–7. https://doi.org/10.1111/j.1475-4754.1997.tb00786.x Study on performance enhancement of coconut fibres reinforced cementitious composites, Doktorska disertacija odbranjena na Civil Engineering.</s><s>Normandie Université, Francuska.</s> <s>Materials Science and Engineering.</s><s>An Introduction, New York: Wiley and Sons, Inc.</s><s>Evaluation of binder/aggregate ratios in archaeological lime mortars with carbonate aggregate: a comparative assessment of chemical, mechanical and microscopic approaches, Archaeometry 47/4: 671–689.</s> <s>Materials Research 133-134: 1071–1076. https://doi.org/10.4028/www.scientific.net/AMR.133-134.1071 Competition between hydration and carbonation in hydraulic lime and lime-pozzolana mortars, Advanced Materials Research 133-134: 241–246. https://doi.org/10.4028/www.scientific.net/AMR.133-134.241 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 364</s> <s>Provenance materials for Vitruvius’ harenae fossiciae and pulvis puteolanis: Geochemical signature and historical-archaeological implications.</s><s>Journal of Archaeological Science: https://doi.org/10.1016/j.jasrep.2015.01.012 A field guide to mortar sampling for radiocarbon dating, Archaeometry 63/5: 1121Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 366</s> <s>Landscape and its traces in Roman mortars of the Danube limes in Serbia, u RILEM TC 277 LHS WORKSHOP Lime Based Materials for Repairing Historic Structures, ur.</s><s>I. Papayianni, Thessaloniki: Aristotle University of Thessaloniki.</s><s>Dolomiti, svojstva i mogućnosti upotrebe u građevinarstvu, u Međunarodni simpozijum o istraživanjima i primeni savremenih dostignuća u građevinarstvu u oblasti materijala i konstrukcija, Zbornik radova, ur.</s><s>D. Jevtić, R. Folić, Beograd: Društvo za ispitivanje i istraživanje materijala i konstrukcija Srbije, 463–470.</s><s>Effect of age and level of damage on the autogenous healing of lime mortars, Composites Part B: Engineering 124: 144–157.</s> <s>Early exploitation of Neapolitan pozzolan (pulvis puteolana) in the Roman theatre of Aquileia, Northern Italy, Scientific Reports 13: 4110. https://doi.org/10.1038/s41598-023-30692-y A multi-analytical approach for pore structure assessment in historic lime mortars, Construction and Building Materials 272: 121905. https://doi.org/10.1016/j.conbuildmat.2020.121905 Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 368</s> <s>Comparison of test methods to assess pozzolanic activity, Cement and Concrete Composites 32/2: 121–128. https://doi.org/10.1016/j.cemconcomp.2009.10.008 Lime mortars with natural fibres, u Proc.</s><s>Int.</s><s>Symp.</s><s>Brittle Matrix Composites 7, ur.</s><s>A. Mechanical characteristics of historic mortars from tests on small-sample non/ standard specimen, Materials Science and Applied Chemistry 17: 20–29.</s><s>Optimization of drilling resistance measurement (DRM) user-controlled variables, Materials and Structures 50: 243.</s> <s>Lime mortars for the conservation of historic buildings, Studies in Conservation 47: https://doi.org/10.1179/sic.2002.47.1.62 Microscopy of historic mortars–A review, Cement and Concrete Research 36: 1416https://doi.org/10.1016/j.cemconres.2005.12.006 Hydraulicity in historic lime mortars: a review, u Historic Mortars: Characterisation, Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 369</s> <s>https://doi.org/10.1179/pan.2010.013 https://doi.org/10.1016/j.culher.2013.04.001 A study of traditional blood lime mortar for restoration of ancient buildings, Cement and Concrete Research 76: 232–241.</s> <s>Recycling waste sheashells to produce calcitic lime: characterization and wet slaking reactivity, Waste and Biomass Valorization 10/8: 2397–2414. https://doi.org/10.1007/s12649-018-0232-y Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 370</s> <s>Fizičko-hemijsko raspadanje krečnjaka ugrađenih u objekte Beogradske tvrđave i mogućnost konsolidacije, Doktorska disertacija odbranjena na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Srbija.</s> <s>The influence of cement on properties of lime mortars, Procedia Engineering 172: https://doi.org/10.1016/j.proeng.2017.02.030 Trajan’s Bridge – A contribution towards its reconstruction, u Roman Limes on the Middle and Lower Danube, ur.</s><s>P. Petrović, Belgrade: Archaeological Institute, 259–260.</s><s>Preparation and dating of mortar samples – Mortat dating inter-comparison study (MODIS), Radiocarbon 59/6: 1845–1858.</s> <s>Materials and Structures 55: 3. https://doi.org/10.1617/s11527-021-01807-6 Lime putties and mortars: insights into fundamental properties, Studies in Conservation Formation of zeolites in open hydrologic systems, Reviews in Mineralogy and Geochemistry 45/1: 261c275.</s> <s>Janaćković, Đ., Radovanović, B., Dimitrijević, A. 2002 Mogućnosti i pravci razvoja proizvodnje građevinskog materijala na sirovinskom području Kostolačkog basena, u Savetovanje Energetski kompleks Kostolac i životna sredina, zbornik radova, Požarevac: Savez Društava inženjera i tehničara opštine Požarevac, 176–177.</s> <s>Хемизам у основи кречног циклуса у Креч као историјски материјал: зборник радова, ур.</s><s>А, Јеликић, Д. Станојевић, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд, 41–48.</s> <s>Razvoj hemijske proizvodnje u doba antike na teritoriji današnje Srbije, Doktorska disertacija, Doktorska disertacija odbranjena na Prirodno-matematičkom fakultetu, Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine, Univerziteta u Novom Sadu, Srbija.</s> <s>Минерагенија зеолитских туфова Србије, Докторска дисертација одбрањена на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, Србија.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 380</s> <s>Mineraloška i kristalohemijska svojstva minerala HEU-tipa iz ležišta zeolitskih tufova Srbije, Hemijska industrija 71/1: 49–60. https://doi.org/10.2298/HEMIND151019017K Karakterizacija zeolitskog tufa iz ležišta „Igroš-Vidojevići” sa geološkog i tehnološkog aspekta, Hemijska industrija 72/1: 29–37. https://doi.org/10.2298/HEMIND170428015K Hydrated lime activation on byproducts for eco-friendy production of structural mortars, Journal of Cleaner Production 231: 1398–1398. https://doi.org/10.1016/j.jclepro.2019.05.313 Србија: земља и становништво од римског доба до краја XIX века, друга књига, Београд: Српска књижевна задруга.</s> <s>Pore structure of historic and repair Roman cement mortars to establish their compatibility, Journal of Cultural Heritage 11/4: 404–410. https://doi.org/10.1016/j.culher.2010.03.002 Klisińska-Kopacz, A., Tišlova, R. 2013</s> <s>The effect of composition of Roman cement repair mortars on their salt crystallization resistance and adhesion, Procedia Engineering 57: 565–571. https://doi.org/10.1016/j.proeng.2013.04.072 Dijatomiti kolubarskog ugljenog basena i mogućnost njihove valorizacije kao nemetalične mineralne sirovine, u Geološka istraživanja u privredi i prostornom razvoju Beograda, Beograd: Savez društava inženjera i tehničara Beograda, 313–319.</s><s>Alte und neue Mörtel.</s><s>Materialkundliche Untersuchungen und Empfehlungen für Instandsetzungsmörtel, Arbeitshefte des Sonderforschungsbereiches 315, Erhalten Historisch Bedeutsamer Bauwerke 10: 32–38.</s> <s>Analysis of protein additives degradation in aged mortars using mass spectrometry and principal component analysis, Construction and Building Materials 288: 123124. https://doi.org/10.1016/j.conbuildmat.2021.123124 Kudlacz, K. 2013</s> <s>Belgrade: Institute of Archaeology https://doi.org/10.1016/j.jobe.2023.107038 High-temperature mineral phases generated in natural clinkers by spontaneous combustion of coal, Minerals 9: 213.</s> <s>Use of vegetable fibres as reinforcements in cement-matrix composite materials: A review, Construction and Building Materials 340(1-3): 127729. https://doi.org/10.1016/j.conbuildmat.2022.127729 Modern X-ray diffraction methods in mineralogy and geosciences, Reviews in Mineralogy and Geochemistry 78: 1–31.</s> <s>Delayed hardening and reactivation of binder calcite, common problems in radiocarbon dating of lime mortars, Radiocarbon, 62/3: 565–577. https://doi.org/10.1017/RDC.2020.5</s> <s>Kobaltom impregnisane pilarene gline kao katalizatori oksidativne degradacije zagađujućih materija vode, Doktorska disertacija odbranjena na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Srbija.</s><s>Iskopavanja na Orašju, prethodni izveštaj o radovima u 1945–1949. godini, Starinar Study of rehabilitation mortars: Construction of a knowledge correlation matrix, Cement and Concrete Research 36: 1894–1902. https://doi.org/10.1016/j.cemconres.2006.06.005 Martinelli, G. et al. 2015</s> <s>Micro-Raman spectroscopy applied to depth profiles of carbonates formed in lime mortar, Cement and Concrete Research 33: 2063–2068. https://doi.org/10.1016/S0008-8846(03)00227-8 Massazza, F. 1976</s> <s>Chemistry of pozzolanic additions and mixed cements, Il Cemento 73/1:3–39.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 387</s> <s>Hewlett, London: Elsevier, 471–636. https://doi.org/10.1016/j.culher.2014.01.005 Pozzolanic reaction of common natural zeolites with lime and parameters affecting their reactivity, Cement and Concrete Research 39/3: 233–240. https://doi.org/10.1016/j.cemconres.2008.11.008 Carbon dioxide reduction potential in the global cement industry by 2050, Cement and Concrete Research 114: 115–124.</s> <s>Hot-mixed lime mortar: historical and analytical evidence of its use in medieval wall painting plaster, Journal of Architectural Conservation 26/3: 235–246. https://doi.org/10.1080/13556207.2020.1785758 Миличић, Љ. 2014а</s> <s>Физичко-хемијска анализа кречних малтера, у Креч као историјски материјал: зборник радова, ур.</s><s>А, Јеликић, Д. Станојевић, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд, 73–78.</s> <s>Hemometrijski pristup ispitivanju uticaja hemijskih svojstava elektrofilterskog pepela, zeolita i bentonita na svojstva ekološko prihvatljivih građevinskih materijala, Doktorska disertacija odbranjena na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Srbija.</s> <s>Fired pressed pellet as a sample preparation technique of choice for an energy dispersive X-ray fluorescence analysis of raw clays, Talanta 252: 1–8. https://doi.org/10.1016/j.talanta.2022.123844 Is gypsum external rendering possible?</s><s>The use of gypsum mortar for rendering historic façades of Valencia’s city centre, Advanced Materials Research 250-253: 1301–1304. https://doi.org/10.4028/www.scientific.net/AMR.250-253.1301 Computed tomography as a tool for non destructive investigation of cultural heritage materials’ inner structure, u 1st International Conference with Workshop – Science for Conservation of the Danube Limes, Book of Abstracts, ur.</s><s>E. Nikolić, M. Jovičić, Belgrade: Institute of Archaeology, 159–161.</s> <s>Characterisation of archaeological mortars from Pompeii (Campania, Italy) and identification of construction phases by compositional data analysis, Journal of Archaeological Science 37/9: 2207–2223.</s> <s>New compositional data on ancient mortars and plasters from Pompeii (Campania Southern Italy): Archaeometric results and considerations about their time evolution, Materials Characterization 146: 189–203. https://doi.org/10.1016/j.matchar.2018.09.046 Mirković, M. 1986</s> <s>Metakaolin: nova generacija dopunskih cementnih materijala, Materijali i konstrukcije Research of possibilities for use domestic kaolin clays for production of metakaolin, Hemijska industrija 63/2: 107–113.</s> <s>Mechanichemical treatment of Serbian kaolin clay to obtain a highly reactive pozzolana, Journal of Serbian Chemical Society 78: 579–590. https://doi.org/10.2298/JSC120829107M</s> <s>Preparation of pozzolanic addition by mechanical treatment of kaolin clay, International Journal of Mineral Procesing 132: 59–66. https://doi.org/10.1016/j.minpro.2014.09.004 Mogetta, M. 2013</s> <s>Mineral Deposits and Mining Districts of Serbia.</s><s>Compilation Map and GIS Database, BRGM/RC-51448-FR, Belgrade: Geoinstitut.</s><s>Cementation by the carbonation of hydrated lime, Cement and Concrete Research 16/5: https://doi.org/10.1016/0008-8846(86)90044-X Characterization of ancient, Byzantine and later historic mortars by thermal and X-ray diffraction techniques, Thermochimica Acta 269/270: 779–795. https://doi.org/10.1016/0040-6031(95)02571-5 Investigation of technology of historic mortars, Journal of Cultural Heritage 1: 45–58. https://doi.org/10.1016/S1296-2074(99)00118-1 Hot lime technology imparting high strength to historic mortars, Construction and Building Materials 10/2: 151–159.</s> <s>Comprehensive study on mechanical properties of lime-based pastes with additions of metakaolin and brick bust, Cement and Concrete Research 64: 17–29. https://doi.org/10.1016/j.cemconres.2014.06.006 Nikolić, E. 2013</s> <s>Примена кречног малтера приликом рестаурације римског амфитеатра Виминацијума током 2013. године, у Грађевински материјали и конзерваторскорестаураторски поступци – малтери, ур.</s><s>Д. Младеновић.</s><s>Е. Васић-Петровић.</s><s>Београд: Друштво конзерватора Србије, 37–50.</s> <s>Конструкција, деконструкција и реконструкција Виминацијума: контекст и концепт, Докторска дисертација одбрањена на Архитектонском факултету, Универзитет у Београду, Србија.</s> <s>Recycling and reuse of building materials in a historical landscape–Viminacium natural brick (Serbia), Sustainability 15(3): 2824. https://doi.org/10.3390/su15032824</s> <s>Гашење креча: технолошки и хемијски аспекти, у Креч као историјски материјал: зборник радова, ур.</s><s>А, Јеликић, Д. Станојевић, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд, 49–54.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 395</s> <s>Structures 56: 87. https://doi.org/10.1617/s11527-023-02157-1 Lightweight pumice mortars for repair of historic buildings –Assessment of physical parameters, engineering properties and durability, Construction and Building Materials https://doi.org/10.1016/j.conbuildmat.2023.133275 Diatomaceous earth – lightweight pozzolanic admixtures for repair mortars – complex chemical and physical assessment, Materials 15(19): 6881. https://doi.org/10.3390/ma15196881</s> <s>Светиња, нови подаци о рановизантијском Виминацијуму, Старинар XXXVIII: Град Браничево у средњем веку, Старинар XXXIX: 125–179.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 399</s> <s>Kemijska analiza žbuke iz nekih solinskih građevina, u Materijali, tehnike i strukture predantičkog i antičkog graditeljstva na istočnom jadranskom prostoru, Znanstveni kolokvij održan u Zadru od 6–8. XII 1976, ur.</s><s>M. Suić, M. Zaninović, Zagreb: Centar za povijesne znanosti - Odjel za arheologiju, 101–109.</s><s>Archaeomineralogy, Heidelberg: Springer-Verlag GmbH.</s> <s>Traité sur l'art de faire de bons mortiers et d'en bien diriger l'emploi, ou Méthode générale pratique pour fabriquer en tous pays la chaux, les cimens et les mortiers les meilleurs et les plus économiques; par le colonel Raucourt, de Charleville,...</s><s>2e edition, Paris: Malher.</s><s>Diatomaceous earth: characterization, thermal modification, and application, Open Chemistry 19: 451–461.</s> <s>Integrated multi-analytical screening approach for reliable radiocarbon dating of ancient mortars, Scientific Reports 12: 3339. https://doi.org/10.1038/s41598-022-07406-x RILEM TC-177 2004</s> <s>Characterization of hydraulic mortars by means of simultaneous thermal analysis, Journal of Thermal Analysis and Calorimetry 92: 173–178. https://doi.org/10.1007/s10973-007-8757-5 19 years of mortar dating: Learning from experience, Radiocarbon 56/2: 619–635. https://doi.org/10.2458/56.17469</s> <s>Fragmenti zidnog slikarstva sa termi iz Viminacijuma, Archaeology and Science https://doi.org/10.18485/arhe_apn.2007.3.7 Analysis of blue and green pigments from the fresco painted tombs in Viminacium, Archaeology and Science 7(2011): 269–289. https://doi.org/10.18485/arhe_apn.2011.7.8 Технологија античког зидног сликарства на територији Србије, Докторска дисертација одбрањена на Универзитету у Београду, Србија.</s><s>Characterization of earthen plasters.</s><s>Influence of formulation and experimental methods, Gremium – Revista de restauración arquitectónica 7/14: 151–168. https://doi.org/10.56039/rgn14a12</s> <s>Long-term behavior of lime-metakaolin pastes at ambient temperature, Applied Clay https://doi.org/10.1016/j.clay.2013.12.016 Saretok, V. 1957</s> <s>Preparation and characterization of ancient recipe of organic lime putty-evaluation for its suitability in restoration of Padmanabhapuram Palace, India, Scientific Reports https://doi.org/10.1038/s41598-021-91680-8 Pozzolanic activity of diatomaceous earth, Journal of American Ceramic Society 93: 3406–3410.</s> <s>Pucolanski tufovi Srbije, u Zbornik radova međunarodnog savetovanja Cement ‘99, Novi Bentonitic clays of the Drmno deposit (Kostolac coal basin), Bulletin – Geologie, Hidrogeologie et Geologie d’ Inginieur A, B/47: 107–116.</s><s>Crystallite size distribution of clay minerals from selected Serbian clay deposits, Геолошки анали Балканскога полуострва 67: 109–116.</s> <s>Optička emisiona spektroskopija sa induktivno kuplovanom plazmom (ICP/OES) kao analitička tehnika za detekciju teških metala u biološkom materijalu, Medicinska revija Chemical analysis of mortars of archaeological samples from Mediana locality, Serbia, Science of Sintering 51: 233–242.</s> <s>Нека опажања о употребљеним малтерима за зидање и малтерисање гробова у Виминацијуму, Гласник Друштва конзерватора Србије 16: 56–59.</s> <s>Вулкански туфови и седиментне стене у Србији са садржајем зеолита, Записници Српског геолошког друштва за 1968. годину: 9–20.</s> <s>Биорецептивност кречњака и кречњачког супстрата историјских објеката, у Креч као историјски материјал: зборник радова, ур.</s><s>А, Јеликић, Д. Станојевић, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд, 93–98.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 408</s> <s>Arheološki tragovi nehrišćanskih obreda u srpskom delu Podunavlja tokom srednjeg veka, Etnoantropološki problemi n.s. 17/3: 985–1009. https://doi.org/10.21301/eap.v17i3.9</s> <s>Evaluation of lignite fly ash for utilization as component in construction materials, International Journal of Coal Preparation and Utilization 33/4: 159–180. https://doi.org/10.1080/19392699.2013.776960 Thermal and mechanical behavior of composite mortars containing natural sorptive clays and fly ash, Science of Sintering 51: 39–56. https://doi.org/10.2298/SOS1901039T</s> <s>A chronology of ancient earthquake damage in Modena Cathedral (Italy): Integrated dating of mortars (14C, pollen record) and bricks (TL), International Journal of Architectural Heritage 17/2: 326–342.</s> <s>410 https://doi.org/10.1080/15583058.2021.1922783 Assessment of pozzolanic activity of different calcined clays, Cement and Concrete Composites 37: 319–327.</s> <s>Traditional organic additives improve lime mortars: New old materials for restoration and building natural stone fabrics, Construction and Building Materials 25/8: 3313https://doi.org/10.1016/j.conbuildmat.2011.03.020 Recherches expérimentales sur les chaux de construction, les bétons et les mortiers ordinaires, Paris: Chez Goujon.</s> <s>Degradacija i zaštita materijala nepokretnog kulturnog nasleđa, Doktorska disertacija odbranjena na Tehnološkom fakultetu, Univerzitet u Novom Sadu, Srbija.</s><s>Metodologija ispitivanja istorijskih maltera, Novi Sad: Tehnološki fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.</s> <s>Дизајн малтера за конзервацију – римска граница 2000 година касније.</s><s>Научноистраживачки пројекат MoDeCo2000, Гласник Друштва конзерватора Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 414</s> <s>Рад хемиске лабораторије Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе у Србији, Саопштења I: 195–197.</s><s>Обнова архитектонских споменика и коришћење нових материјала, Гласник Друштва конзерватора Србије 2: 13–14.</s> <s>Historic Environment Scotland Technical Paper 27: Hot-Mixed Lime Mortars: Microstructure and Functional Performance, Edinburgh: Historic Environment Scotland.</s><s>Comparative study of pozzolanic, chemical and physical properties of clay bricks in four European countries for utilization of pulverized waste clay brick in production of mortar and concrete, Building Research and Information 25/3: 170–175.</s> <s>Mortars: materials, mixes and methods.</s><s>A guide to repointing mortar joints in older buildings – Technical Guide, Melbourne: Heritage Councila of Victoria.</s><s>Petrologie a mineralogie porcelanitů mostecké pánve–produktů fosilní ch požárů neogénníh nĕdouhelné sloje, Bulletin Mineralogie Petrologie 18: 1–32.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 416</s> <s>Неметалне минералне сировине – Пуцолански материјали – Састојци за поризводњу цемента – Класификација, технички услови и методе испитивања, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 3: Određivanje konzistencije svežeg maltera (pomoću potresnog stola), Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 4: Određivanje konzistencije svežeg maltera (penetracijom klipom), Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 6: Određivanje zapreminske mase svežeg maltera – Izmena 1, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 7: Određivanje sadržaja vazduha u svežem malteru, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 9: Određivanje vremena ugradivosti i vremena korekcije svežeg maltera, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 11: Određivanje čvrstoće pri savijanju u čvrstoće pri pritisku očvrslog maltera, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 12: Određivanje čvrstoće prianjanja očvrslih maltera za oblaganje spoljašnjih i unutrašnjih površina na podloge, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 17: Određivanje sadržaja hlorida rastvorljivih u vodi u svežem malteru, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 18: Određivanje koeficijenta kapilarnog upijanja vode očvrslog maltera, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 19: Određivanje paropropustljivosti očvrslih maltera za unutrašnja i spoljašnja oblaganja, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 418</s> <s>Metode ispitivanja maltera za zidanje – Deo 21: Određivanje kompatibilnosti jednoslojnih maltera za unutrašnja oblaganja sa podlogama, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja zidanih konstrukcija – Deo 3: Određivanje početne čvrstoće pri smicanju, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Ispitivanje mehaničkih i fizičkih svojstava agregata – Deo 6: Određivanje stvarne zapreminske mase i upijanja vode, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Performanse građevinskih materijala i konstrukcija – Određivanje toplotne otpornosti pomoću metoda sa zaštićenom grejnom pločom i toplotnim fluksmetrom – Proizvodi visoke i srednje toplotne otpornosti, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Ispitivanja toplotnih i vremenskih uticaja na svojstva agregata – Deo 1: Određivanje otpornosti prema zamrzavanju i odmrzavanju, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Ispitivanja toplotnih i vremenskih uticaja na svojstva agregata – Deo 2: Ispitivanje magnezijum-sulfatom, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 419</s> <s>Ispitivanja toplotnih i vremenskih uticaja na svojstva agregata – Deo 1: Ciklusi zamrzavanja i odmrzavanja sa potapanjem u rastvor soli za odmrzavanje.</s><s>Ispitivanje magnezijum-sulfatom, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Proizvodi i sistemi za zaštitu i sanaciju betonskih konstrukcija – Metode ispitivanja Određivanje toplotne kompatibilnosti – Deo 2: Ciklične toplotne promene (toplotni šok), Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Proizvodi i sistemi za zaštitu i sanaciju betonskih konstrukcija – Metode ispitivanja Određivanje toplotne kompatibilnosti – Deo 3: Toplotni ciklusi bez delovanja soli za odmrzavanje, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Proizvodi i sistemi za zaštitu i sanaciju betonskih konstrukcija – Metode ispitivanja Određivanje toplotne kompatibilnosti – Deo 4: toplotni ciklusi u suvim uslovima, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Projektovanje, priprema i primena maltera za oblaganje spoljašnjih i unutrašnjih površina – Deo 1: Malteri za oblaganje spoljašnjih površina, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Projektovanje, priprema i primena maltera za oblaganje spoljašnjih i unutrašnjih površina – Deo 1: Malteri za oblaganje unutrašnjih površina, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Proizvodi i sistemi za zaštitu i sanaciju betonskih konstrukcija – Definicije, zahtevi, kontrola kvaliteta i vrednovanje usaglašenosti – Deo 2: Sistemi za zaštitu površine betona, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 420</s> <s>Proizvodi i sistemi za zaštitu i sanaciju betonskih konstrukcija – Definicije, zahtevi, kontrola kvaliteta i vrednovanje usaglašenosti – Deo 3: Konstrukcijske i nekonstrukcijske sanacije, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Конзервација културних добара – Методе испитивања – Одређивање апсорпције воде помоћу капиларности, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Specifikacije za maltere na bazi organskih veziva za spoljašnju i unutrašnju upotrebu, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Конзервација културних добара – Методе испитивања – Мерење боје површина, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културних добара – Методологија за узорковање из материјала културних добара – Општа правила, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културних добара – Услови снимања покретног културног наслеђа, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културних добара – Услови прегледа и извештај за саграђена културна наслеђа, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културног наслеђа – Екстракција и одређивање растворљивих соли у природном камену и сродним материјалима који се користе у културном наслеђу, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 421</s> <s>Конзервација културног наслеђа – Смернице за карактеризацију природног камена који се употребљава у културном наслеђу, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културног наслеђа – Речник техничких термина који се односе на малтере за зидање и унутрашње и спољашње малтерисање, који се користе у културном наслеђу, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културног наслеђа – Процес конзервације – Доношење одлука, планирање и примена, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Конзервација културног наслеђа – Карактеризација малтера који се користе у културном наслеђу, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Metode ispitivanja prirodnog kamena – Određivanje jednoaksijalne čvrstoće pri pritisku, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja prirodnog kamena – Određivanje stvarne i prividne zapreminske mase i ukupne i otvorene poroznosoti, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Metode ispitivanja cementa – Deo 1: Određivanje čvrstoće, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja cementa – Deo 3: Određivanje vremena vezivanja i stalnosti zapremine, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 422</s> <s>Metode ispitivanja cementa – Deo 5: Određivanje pucolanske aktivnosti za pucolanske cemente, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Metode ispitivanja cementa – Deo 6: Određivanje finoće mliva, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja cementa – Deo 7: Metode uzimanja i pripreme uzoraka cementa, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Cement – Deo 1: Sastav, specifikacije i kriterijumi usaglašenosti za obične cemente, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Leteći pepeo za beton – Deo 1: Definicija, specifikacije i kriterijumi usaglašenosti, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Metoda ispitivanja letećeg pepela – Deo 1. Određivanje sadržaja slobodnog kalcijumoksida, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Metoda ispitivanja letećeg pepela – Deo 2. Određivanje finoće mokrim prosejavanjem, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Građevinski kreč – Deo 1: Definicije, specifikacije i kriterijumi usaglašenosti, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Dodaci betonu, malteru i injekcionoj masi – Metode ispitivanja – Deo 13: Referentni zidarski malter za ispitivanje dodataka malteru, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Metode ispitivanja elemenata za zidanje – Deo 1: Određivanje čvrstoće pri pritisku, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja opštih svojstava agregata – Deo 1: Metode uzimanja uzoraka, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s> <s>Ispitivanja opštih svojstava agregata – Deo 2: Metode smanjivanja laboratorijskih uzoraka, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja opštih svojstava agregata – Deo 3: Postupak i terminologija za pojednostavljeni petrografski opis, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja geometrijskih svojstava agregata – Deo 1: Određivanje granulometrijskog sastava – Metoda prosejavanja, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja geometrijskih svojstava agregata – Deo 3: Određivanje oblika zrna – Indeks pljosnatosti, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja geometrijskih svojstava agregata – Deo 4: Određivanje oblika zrna – Indeks oblika, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja geometrijskih svojstava agregata – Deo 7: Određivanje udela ljuštura – Udeo ljuštura u krupnozrnim agregatima, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Ispitivanja geometrijskih svojstava agregata – Deo 8: Ocena sadržaja sitnih čestica Ispitivanje ekvivalenta peska, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 424</s> <s>Ispitivanja geometrijskih svojstava agregata – Deo 9: Ocenjivanje sitnih čestica Ispitivanje na metilen-plavo, Beograd: Institut za standardizaciju Srbije.</s><s>Dodaci betonu, malteru i injekcionoj masi – Deo 1: Opšti zahtevi, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Dodaci za beton, malter i injekcionu masu – Deo 3: Dodaci za malter za zidanje Definicije, zahtevi, usaglašenost, označavanje i obeležavanje, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Спецификација малтера за зидане конструкције – Део 1: Малтер за облагање спољашњих и унутрашњих површина, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Спецификација малтера за зидане конструкције – Део 1: Малтер за облагање спољашњих и унутрашњих површина, Београд: Институт за стандардизацију Србије.</s> <s>Autorska prava nad srpskim standardima i srodnim dokumentima pripadaju Institutu za standardizaciju Srbije u skladu sa Zakonom (Zakon o standardizaciji: Službeni glasnik RS, br. 36/2009 i 46/2015; Zakon o autorskom i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019), a izvodi standarda u ovoj publikaciji objavljuju se na osnovu pisane saglasnosti Instituta za standardizaciju Srbije.</s><s>Izvodi standarda koji nisu bili na srpskom jeziku, već su prevedeni od strane izdavača ove publikacije, nisu prevodi standarda autorizovani od strane komisije za standarde Instituta za standardizaciju Republike Srbije.</s><s>Slika 20, Slika 69 i Slika 81 u ovoj publikaciji nisu originali iz standarda, već predstavljaju modifikacije grafičkih prikaza iz standarda, sa tekstovima prevedenim na srpski jezik od strane izdavača ove publikacije, koje nisu autorizovane od strane komisije za standarde Instituta za standardizaciju Republike Srbije.</s><s>Istorijski malteri: od karakterizacije do konzervacije 425</s>

Сирмијум и област Друге Паноније у VI и VII веку у светлу нових налаза

Бугарски, Иван;Иванишевић, Вујадин

Зборник радова Византолошког института

Сирмијум;Друга Панонија;VI и VII век;Ромеји;Германи;Авари;археолошки налази

ai.ac.rs-123456789-1611.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/4787/bitstream_4787.pdf

<s>Пад Сирмијума под аварску власт 582. године представља крај дугог процеса слабљења царске моћи на дунавској граници.</s><s>Хунске провале из средине V века оста­ виле су трајне економске и демографске последице, што се пресудно одразило и на суд­ бину северних крајева.</s><s>Област Друге Паноније, с главним градом Сирмијумом, постала је посед германских племена, Острогота и Гепида.</s><s>Почетком VI века Византија је кон­ тролисала само источни крај Срема са градом Басијаном, где су се населили Херули.</s><s>Германски насељеници су оставили препознатљиве трагове, пре свега у Сирмијуму и Цибалама.</s><s>У условима деполулације и рурализације тих средишта, јасно се одражавају и трагови претрајалог ромејског становништва.</s><s>После победе Авара над Гепидима 567. године, Царство је успело да поврати Сирмијум.</s><s>Мукотрпне борбе и преговори окон­ чани су падом града.</s><s>Судећи према познатим археолошким налазима, Авари ипак нису населили ни Срем ни сам Сирмијум у значајнијој мери.</s><s>О времену пада Друге Панони­ је и деценијама у којима је претрајавало ромејско становништво, у условима далеко од идеалних, сведочи нумизматичка, сигилографска и археолошка грађа.</s><s>У раду се објав­ љују византијски оловни печати, од којих је најзначајнији онај са легендом θεμι(σ)τός τοῦ Ἀβαρικοῦ, који је највероватније припадао дипломати задуженом за послове са Аварима од 567. до 582. године, иако је могуће и нешто позније датовање.</s><s>У склопу дипломатских односа и данка сагледава се и чувени налаз златног појаса из Дивоша (?), свакако византијске израде, а објављују се и налази матрице за израду окова типа Martynovka и копче тзв. панонског типа.</s><s>Док није могуће разлучити да ли су ти пред­ мети били у својини преосталих Ромеја, они извесно одражавају културне афинитете у аварском Срему и изложеност зрачењима Византије још у одмаклом VII столећу.</s><s>Кључне речи: Сирмијум, Друга Панонија, VI и VII век, Ромеји, Германи, Авари, археолошки налази</s> <s>До нестанка ромејске власти у Срему није дошло нагло.</s><s>Аварско осва­ јање Сирмијума 582. године представљало је свршетак дугог процеса слабље­ ња царске моћи на простору централног Балкана.</s><s>Судбину града одредила је његова позиција у близини дунавске границе – лимеса, која је од краја III века била изложена притисцима бројних „варварских” заједница.</s><s>Историју Сирмијума, на кључној комуникацији која је спајала западне и источне делове Царства, обележили су чести боравци царева, који су предузимали значајне радове на утврђивању границе.</s><s>Одбрана Друге Паноније, чији су центри осим Сирмјума били и градови Мурса, Цибале и Басијана, вековима је почивала на економским активностима у залеђу, пре свега на пољопривредним поседима јужно од Фрушке горе и реке Саве.1</s> <s>Иако је будно царско присуство поспешивало сигурност, сачуван је по­ датак да су сами грађани Сирмијума 375. године одлучили да определе новац за поправку пропалих бедема уместо за изградњу театра, што речито сведочи о надолазећим опасностима.2 Покрети Гота и њихово насељавање у Карпат­ ској котлини и на северу Балканског полуострва, праћени миграцијама Алана 1 Mócsy, Pannonia and Upper Moesia.</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније... и Хуна, ускоро ће довести до великих промена.</s><s>Сирмијум, који је баштинио успомене на многе мученике, постепено је, од почетка V столећа, губио на зна­ чају.3 О томе говоре трагови германских сахрана с краја IV и из прве половине V века,4 а међу њима и надгробна плоча покрштеног Отгарија.5 О размерама кризе у граду сведоче транслације моштију светаца и мартира,6 као и исеља­ вање становништа од почетка V века, на шта указују надгробни споменици некадашњих сирмијумских житеља откривени у Салони.7 Хунски походи из 441. и 447. године имали су тешке последице.8 Између осталог, Царство је први пут било лишено власти над областима Друге Панони­ је, док је Сирмијум изгубио свој административни положај, што је забележено у познијем тексту Јустинијанове 11. новеле.9 Након тога, област Срема ће постати бојиште завађених германских група и, напослетку, најјужнији аварски посед.</s><s>После распада краткотрајног хунског савеза, ту су завладали Остроготи, који ће се постепено окретати ка Италији.10 С краћим прекидима, од 474. до 567. године, Сирмијум су држали Гепиди, што осим писаних извора11 потврђују и археолошки налази скромних настамби укопаних у римске подове и особених металних предмета и грнчарије.</s><s>Четири такве куће биле су подигнуте у оквиру античке грађевине на локалитету 85.</s><s>Приписане германском наслеђу, времен­ ски су одређене путем налаза новца цара Јустина II над подницом објекта који је негирао једну до њих, кућу 3 (Сл. 1).12 Слично је утврђено и у Цибалама.13 Ипак би требало нагласити да већина тих налаза, укључујући и гробне, има опште германске карактеристике и шире датовање, па само делимично сведоче о „гепидским” обичајима сахрањивања из друге половине V и VI века.</s><s>Исто се односи и на вештачки деформисане лобање неких покојника у Сирмијуму и Цибалама.14 Уз то се Мурса, Цибале и Сирмијум налазе испод потоњих насеља и савремених градова, па се тешко долази до нове археолошке грађе, нарочито оне која припада „ефемерним” хоризонтима становања попут остатака из времена Сеобе народа.</s><s>Сирмијум је ипак најпотпуније истражен и најзаступљенији у историјским изворима, па је већина нашег разматрања 4 Cf.</s><s>Ivanišević – Bugarski, Transformation of burial space, 93–94. 5 Kovács, Christian Epigraphy, 499.</s> <s>672 посвећена тој метрополи и њеној околини.</s><s>Једини изузетак је Басијана на истоку Срема, у највећој мери приступачна будућим истраживачима.15 Услед груписања снага на персијском фронту, Царство је 510. године морало да прихвати да је скоро читава Друга Панонија под врховном влашћу Острогота, осим, управо, подручја града Басијане.</s><s>Већ 512. године ту је цар Анастасије населио Херуле, који ће заједно с Гепидима покушавати да потисну Остроготе из области Сирмијума.</s><s>Царство се домогло старе престонице тек 535, али су већ наредне године, супротно Јустинијановој вољи, Гепиди поново преузели власт.16 Недавно смо покушали да из опште германске оставштине издвојимо налазе који би са више вероватноће могли да се припишу Херулима, управо на основу датовања и података из историјске географије.</s><s>Према томе 15 Cf.</s><s>Milin, Bassianae; Filzwieser et al., Integrating Geophysical and Photographic Data.</s><s>Сл. 1: Сирмијум, локалитет 85, куће из периода Сеобе народа и рановизантијски објекат на простору старије римске грађевине (Pop-Lazić, Un horizont d’habitats, 29, Plan III) 673</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније... би налази са југоистока Срема, угрубо из прве две трећине VI века, сведочили о размештају тих византијских најамника и ромејским стратешким замислима.</s><s>Најилустративније су гробне целине из Јакова и Батајнице.17 Цар Јустинијан се бавио утврђивањем Балкана, иако су велике ратне опе­ рације у Италији, Шпанији и Африци у крајњој линији битно умањиле могућ­ ности одбране тих поседа.</s><s>Северне области, а најпре Друга Панонија, углав­ ном су остале изван жиже великих прегнућа његове епохе.18 Уосталом, нову престоницу, Јустинијану Приму, подигао је у свом завичају (Царичин град), у намери да наследи стари центар Илирика, Сирмијум, осведочено подложан нападима варвара.</s><s>У цитираној Новели 11 из 535. године, сам цар новооснова­ ној метрополи подређује део Друге Паноније око града Bacis-a, свакако Басија­ не,19 што је очигледно сматрао стабилнијим поседом од западног дела провин­ ције.</s><s>Тридесетак година касније, та област је чак била понуђена Аварима, али су је они одбили због жеље да населе Малу Скитију.20 Упркос израженом процесу депопулације, што потцртава Прокопије,21 променама власти и обитавању под туђинима, Ромеји су наставили да живе у својим рурализованим центрима.22 Тај суживот, у свему далеко од доба рим­ ског процвата, ипак им није однео све традиције које су баштинили – окруже­ ње старих зграда и споменика, мада сигурно запуштених, уврежене погребне обичаје, али и (занатску) производњу.</s><s>Зна се да је у Сирмијуму, где су столова­ ли последњи гепидски краљ Кунимунд и аријански епископ, још увек било са­ чувано градско купатило.23 Прожимање двеју традиција осликавају и закључ­ ци да је керамика карактеристичног германског облика и украса у Цибалама била израђивана од локалних сировина и на традиционалан римски начин,24 док се сирмијумској ковници приписују готска и гепидска ковања новца.25 С друге стране, привредно залеђе је запустело још од хунских навала, ако не раније, па су одбрамбени потенцијали Илирика били трајно умањени.</s><s>То се нарочито односи на пољопривреду,26 мада се ситуација делимично поправила за владе цара Јустинијана.27 У сваком случају, ни балкански поседи Царства нису могли имати сигурну будућност, а нарочито не прекоречни.</s><s>17 Bugarski – Ivanišević, The Gepids; cf. eidem, Sixth-Century Foederati.</s><s>18 Cf.</s><s>Gračanin – Škrgulja, The Gepids, 208–209; Turlej, Sirmium.</s><s>20 Menander, frag.</s><s>5.4; Pohl, The Avars, 54; Kardaras, Byzantium and the Avars, 23. 21 Procopius, Anecdota, XVIII.19–21.</s> <s>Нову пометњу изазвао је долазак Лангобарда 546. године, чији су чести сукоби са Гепидима били окончани поразом придошлица кључне 567. године.28 Тада је нови цар, Јустин II, накратко преузео власт над Сирмијумом.29 Током наредних 15 кризних година није могло пуно да се уради на сређивању града и подизању нових здања,30 изузев извесних радова на фортификацији које спо­ миње Валтер Пол,31 док је стара епископија вероватно била обновљена, иако нема непосредних доказа.32 Поред те, испоставиће се, краткотрајне користи, сукоби између Гепида и Лангобарда су оставили велике последице по Царство.</s><s>Осим кутригурских и словенских упада на Балкан из средине VI века, на исто­ ријску позорницу Европе свом силином ступају Авари.33 Они су у удаљеним централноазијским пространствима представљали тек омању силу, потерану на запад вероватно услед климатских промена, тј. великих суша које су се тамо одиграле средином VI века и овековечиле у дендрохронолошком запису.34 Иако о њиховом невеликом угледу отпадника сведоче гневне поруке моћних турских канова ромејским изасланицима,35 Византија је на месту међусобно завађених Германа добила новог, веома јаког и у Европи већ донекле консоли­ дованог противника.</s> <s>Добро је познато да су Авари учествовали у панонском сукобу на позив Лангобарда, којима су наметнули тешке услове савезништва, тражећи им од­ мах десетину стоке, а касније и половину плена и гепидске територије.</s><s>Први захтев говори о настојањима да се обезбеде залихе хране,36 тј. о озбиљним изазовима с којима су се Авари суочили у свом новом поднебљу.</s><s>После победе над Гепидима 567. године, којима Јустин II није желео да помогне, главнина Лангобарда је већ 568. отишла у Италију, заједно са делом Кутригура, Гепида и других племена.37 Претпоставља се да је било око 20.000 Авара када су за­ сновали власт у Панонији.38 Чињеница да њихова победа није била крунисана заузимањем Сирмијума, јер је гепидски заповедник Усдибад предао град Ро­ мејима, потом се склонивши под заштиту Царства, одредила је след наредних догађаја.</s><s>Вероватно и парадоксално, будући да ће отпочети време великих губитака Царства, настанак Аварског каганата био је тријумфално обележен у 28 Idem, Justinian’s Balkan Wars, 266–278; Gračanin – Škrgulja, The Gepids, 211–223. 30 Поповић, Дезинтеграција и рурализација града, 245; детаљније Јеремић, Градитељство Сирмијума, 43–57.</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније...</s><s>Цариграду: пошто је успео да поврати власт над Сирмијумом, цар Јустин II је назван „гепидским”</s> <s>.</s><s>Стара престоница је током дугих 15 година била кључни циљ освајачке политике Авара и једно од важнијих упоришта Царства.</s><s>Стога не чуди да су се за то време одигравали мукотрпни преговори, као и борбе две силе на ширем фронту око панонске метрополе.39 На важне дипломатске активности, које су се по свој прилици одвијале у Сирмијуму, осврнућемо се нешто касније, у расправи о новом сигилографском налазу.</s><s>Важно је истаћи да су око питања превласти над Сирмијумом били изне­ ти опречни захтеви.</s><s>Авари су, према номадским обичајима, полагали право на области и људство поражених Гепида, па тако и на Сирмијум и судбину пребе­ глог Усдибада, док су Ромеји сматрали да су придошлице са Истока напале њи­ хове поседе.</s><s>Преговори након прве опсаде Сирмијума, до које је дошло одмах по аварском заузимању Паноније, откривају да су се борци кагана Бајана још увек задовољавали малим откупом, али војсковођа Бонус није смео да им дâ чак ни скромне дарове, јер би то било у супротности са оштрим ставом новог цара Јустина II.40 Каган је потом послао силу од 10.000 подређених бугарских Кутригура у пљачку провинције Далмације.</s><s>После серије пропалих преговора, царска војска је била поражена у отвореном сукобу 574. године, у време за­ маха операција на персијском бојишту.</s><s>Стога је Тиберије, управо постављени савладар оболелог Јустина II, био принуђен да постигне мировни уговор са Аварима, уз обавезу годишњег данка од 80.000 солида.41 Након тога, зближени околностима турске опасности и аутономног ратовања Словена у Тракији и Хелади, Ромеји и Авари су чак били склопили краткотрајно савезништво.42 На таласу таквих односа, Авари су 580. године поновили захтеве око Сир­ мијума.</s><s>Како се и Цариград држао својих ставова, дошло је до готово трогоди­ шње опсаде града са копна и реке, о чему је сачувано потресно сведочанство, прворазредни историјски документ – опека са урезаном молитвом грађанина Сирмијума.43 Године 582.</s><s>Сирмијум коначно пада под аварску власт.</s><s>Последице глади су биле такве да су Авари чак послали помоћ у хлебу и вину, па су се мно­ ги измучени Ромеји прејели до смрти, а политичке и војне још далекосежније.44 Будући да се бојишта померају од некадашње Друге Паноније и Срема, наредним догађајима ћемо се посветити мање детаљно.</s><s>Настављено је успе­ шно ратовање против Царства, уз нападе на упоришта на Дунаву и многе бал­ канске градове.</s><s>По склапању мира 585. године, уз повећање данка на 100.000 43 Kollautz, Die ”Inscriptio de Avaris von Sirmium”; Noll, Ein Ziegel.</s><s>44 Menander, frag.</s><s>27.2–3; Ковачевић, Аварски каганат, 49–51; Mirković, Sirmium, 54–57; 676</s> <s>32 Поповић, Последњи епископ, 265. златника,45 Авари су за нападе на Царство користили и подређене Словене.46 Борбе се настављају с променљивим успехом.</s><s>Цар Маврикије је 591. године за­ кључио мир са Персијом, што је омогућило да се приљежније посвети заштити балканских поседа.</s><s>Отпочеле су припреме за рат против Авара, док је каган већ 593. године наредио Словенима да изграде флоту код Сингидунума.</s><s>Град­ ско становништво их је у томе ометало, па су Авари одлучили да се спремају код Сирмијума.</s><s>Уследиће више битака против Авара и/или Словена, уз про­ менљиву ратну срећу, варљиву војничку дисциплину и повремено избијање куге међу зараћеним странама.47</s> <s>Операције царске војске из 600. године, које су се одвијале на левој обали Дунава, значајне су на више начина.</s><s>Крећући се преко старих римских мосто­ брана, војска је стигла до реке Тисе, где је код Тителског брега нанела веома тежак пораз Аварима.</s><s>Према наводима Теофилакта Симокате, било је заро­ бљено 3.000 Авара, 8.000 Словена, „а осталих варвара поред 4.000 још и 2.200” Међу тим варварима били су и Гепиди, који се спомињу у следећој вести, да је ромејска војска спалила и три гепидска села и побила их 30.000.48 Осим што садрже прву историјску потврду о животу Словена међу Аварима у Карпатској котлини, наведени изворни подаци, иако по свему судећи претерани, могли би да одражавају етничку слику тог простора крајем VI и почетком VII века.49 Победа ипак није била потврђена, јер су Авари искористили неспремност уморне царске војске да презими на левој обали Дунава након удара на скла­ виније 602. године.</s><s>Трупе су напустиле положаје, цар Маврикије је био погу­ бљен и на престолу га је заменио Фока.50 За његове владе Византија више није била у стању да брани границу слањем трупа на прекодунавске склавиније.</s><s>Мир са Аварима откупљиван је огромним данком, који је износио од 120.000 до максималних 200.000 солида, што ће бити досегнуто 623. године.51 Мишљење да је цар Фока препустио дунавску границу и провинције Словенима и Аварима, уврежено у историографији, успешно је још на почетку своје каријере развејао Фрањо Баришић.</s><s>На основу анализе различитих исто­ ријских извора, закључио је да се „аваро-словенски” упади у области јужно од Саве и Дунава нису одвијали за Фокине власти, већ да је на Балкану тада било мирно.52 На појединим утврђењима дунавске границе такође су препознати 45 Theophylact Simocatta 1.3, 1.6.</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније... археолошки налази византијске израде из раног VII века.53 На ширем плану, Царство је своје осиромашене ресурсе морало да усредсреди на одбрану при­ вредно моћних поседа на Истоку.</s><s>С друге стране, и у Каганату су завладала трвења око промене власти, па се гашење византијске управе на централном Балкану у другој деценији VII столећа не може директно доводити у везу са аварским упадима.</s> <s>Ипак, у опису велике аварске и словенске опсаде Солуна око 618. годи­ не спомињу се и избеглице из Наиса и Сердике.54 Хроничар је забележио да су у тим операцијама Авари и Словени „опустошили скоро читав Илирик”, наводећи бројне провинције, све до Дугог зида, „те друге градове и насеља, и целокупно становништво (одведоше) у задунавски крај према Панонији, којој је провинцији метропола некад био град звани Сирмијум.” Расељеници су, и поред мешања са Аварима, Бугарима и другима, задржали своју хришћанску веру, да би се из те популације развили Сермезијанци.55 Донедавно није било јасно одређене археолошке потврде боравка Сермезијанаца у Панонији, да би им напослетку било приписано гробље Вајска у Бачкој – једино на тлу Кагана­ та где је сахрањивање вршено у зиданим гробовима, уз препознатљиве пред­ мете ромејске материјалне културе.56</s> <s>Напад на Цариград 617. године претходио је великом походу 626, који ће се завршити катастрофално.57 Након тог догађаја опада моћ Каганата, док су аварски атаци на југ били заувек окончани.</s><s>Веома се смањује број историјских вести о Аварима, па о наредним деценијама Каганата највише говори археоло­ гија.</s><s>По свој прилици, дошло је раздобље релативног мира и консолидације по­ сустале аварске државе.</s><s>Имајући у виду велику депопулацију на Балкану и спо­ менуто повлачење царске власти, односе између Каганата и Царства у то доба можемо посматрати као равнотежу немоћи.58 У почетку јасно видљива обележ­ ја неаварске, ромејске и германске популације с временом се губе, да би око 670. године наступила униформна средњоаварска култура.59 Од тог доба, које уједно представља горњу хронолошку границу нашег излагања, бележи се значајно увећавање аварског становништва, о чему нема речи у познатим изворима.</s><s>О времену пада Друге Паноније и деценијама у којима је у тим пределима претрајавало ромејско становништво – било локално или придошло60 – сведочи нумизматичка, сигилографска и археолошка грађа из Срема.</s><s>Мора се имати на 53 Јанковић, Подунавски део области Аквиса, 194; Bugarski, On the Jánoshida Type, 242–244. 54 Miracula s. Demetrii II.2.</s> <s>678 уму да је аварско друштво, а нарочито његова врхушка, имало афинитете према византијској материјалној култури.</s><s>Из тога следи да налази из тог културног круга, посебно они без контекста, не указују нужно на етничку припадност њи­ хових носилаца,61 утолико више ако се имају на уму и драгоцености приспеле путем данка, плена, трговине и личних кретања или контаката.62 Према разма­ трањима Тивадара Виде, аварско преузимање византијских елемената матери­ јалне културе може се одредити управо у време краја VI и почетка VII века.63 Са већом сигурношћу можемо да расправљамо о атрибуцији малоброј­ них предмета из одмаклог VI века који претходе слому византијске власти 582. године.</s><s>Пре свега, реч је о новцу цара Јустина II, који потиче из нашег дела Срема – из Белог Брега, Дивоша, Бугрена, Басијане, Сирмијума, Таурунума64 и са касноантичког налазишта Глацов салаш покрај панонске метрополе.65 Има­ јући у виду историјски ток, логично је да су то најзаступљенијa ковања, која припадају крају регуларног монетарног оптицаја на разматраном подручју.</s><s>У Сирмијуму су махом налажена на простору тзв. Царске палате, где су тако забележени трагови живота током краткотрајне обнове ромејске власти.66 Са­ мом крају тог временског распона припада монета цара Тиберија Константина (581/582) из Оролика крај Винковаца.67 Поред оних ширег датовања, византиј­ ској производњи из касног VI и с почетка VII века припадају изузетно мало­ бројни објављени метални делови ношње, попут налаза крстообразне фибуле из Сирмијума, нажалост непознатог контекста.68 Познати су нам и неки нео­ бјављени налази, који се чувају у приватној колекцији у Сремској Митровици, а који потичу из Сирмијума и околине античког града.69 Пре свега, реч је о три оловна печата који се могу датовати у VI век и који сведоче о присуству визан­ тијске администрације.</s> <s>Посебно место заузима печат који на аверсу носи легенду ΘΕΜ̣ΙđΤ̣ΩΣđ θεμι(σ)τός, а на реверсу ΤοđυΡđΙΚΟΥ τοῦ Ἀβαρικοῦ.</s><s>Читање легенде на авер­ су је у одређеној мери проблематично, отежано тиме што су поједина слова сла­ бо сачувана.</s><s>С друге стране, читање реверса је сасвим јасно (Сл. 2.1), а директне паралеле налазимо на два печата.</s><s>Први су публиковали Закос и Веглери, који су блок монограм на аверсу протумачили као Πατρικίου, остављајући могућност 61 Cf.</s><s>Garam, Funde byzantinischer Herkunft.</s><s>62 Bálint, The Avars, Byzantium and Italy, 195–206. 63 Vida, ‘They Asked to Be Settled in Pannonia’ 64 Ivanišević – Popović, Les monnaies protobyzantines.</s><s>66 Ivanišević – Popović, Les monnaies protobyzantines, 246. 69 Захваљујемо г. Владимиру Малбашићу на томе што нам је пружио увид у налазе и дозволио њихово фотографисање и објављивање.</s><s>679</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније... да се може ишчитати и као Παύλου Πατρικίου (Сл. 2.2).70 Други, одлично сачу­ ван печат са легендом τοῦ Ἀβαρικοῦ на реверсу данас се налази у збирци Дaм­ бартон Оукса у Вашингтону.</s><s>На његовом аверсу је блок монограм са словима Ἀβαρικοῦ (Сл. 2.3).71 Tај примерак је познат одраније, јер се монограм наводи у Просопографији касноримског Царства.72 Печат је идентичан налазу што су об­ јавили Закос и Веглери, па не треба искључити могућност да су били отиснути истим булотеријумом.</s><s>Пошто се на новој фотографији печата јасно разазнаје , a недостаје слово Ρ, треба одбацити реконструкцију Πατρικίου, односно Παύλου Πατρικίου, коју су предложили Закос и Веглери (Сл. 2.2).73 Печати са легендом τοῦ Ἀβαρικοῦ тумачени су на различите начине.</s><s>Према Закосу и Веглерију, тај епитет одражава очигледну везу са Аварима.74 За примерак из Дамбартон Оукса се пак нагађа да одређује аварско порекло власника, или да је чак у питању тријумфални епитет који му је био додељен.75 972: Patricius 6, square monogram 248.</s> <s>Налаз печата из Сирмијума, пограничног града у одсудним временима одбране од Авара, говори о посебној улози Темистоса.</s><s>Будући да му се име не спомиње у писаним изворима, тешко је одредити његово тачно место у тим догађајима.</s><s>Можемо претпоставити да печат именује личност која је била укључена у прего­ воре са Аварима.</s><s>Сличну функцију могао је вршити и власник друга два печата, чије је име условно протумечено као Πατέκου.</s><s>Преостала два печата из Сирмију­ ма припадају уобичајеним булама са крстообразним монограмима.</s><s>На њиховим аверсима налазимо инвокативни монограм Θεοτόκε βοήθει, док су на реверсима исписана имена власника – Теодор и, највероватније, Леонтије (Сл. 2.4–5).</s><s>Од осталих налаза из исте збирке споменућемо најпре бронзану ливену матрицу за отискивање ситних лимених окова орме типа Martynovka (Сл. 3.1).</s><s>Ти византијски украси се најшире одређују од друге половине или последње трећине VI века, када се појављују на Балкану,76 до 620/640. године у средњем Подњепровљу и кроз читав VII век на простору Крима и Урала.77 Налази из аварских гробова припадају крају VI и првој трећини VII века, уз слабију за­ ступљеност током средишње две четвртине тог столећа.78 Уз мање или више задршке, предмети типа Martynovka су у старијој литератури били приписивани Аварима, пре свега на основу урезане декорације која се тумачила као клановска тамга.79 Та виђења су у највећој мери оповргнута налазом одговарајуће матрице из Царичиног града,80 док се модели за израду окова овог типа налазе и у „зла­ тарским” гробовима из Каганата, у Фелнаку и Кунсентмартону, где се такође ту­ маче као византијски производи.81 Сремски налаз је по украсу сасвим препозна­ тљив представник типа Martynovka, али не и према издуженом овалном облику.</s><s>Одговарајући комади из Италије су јасно одређени као окови коњске орме, а не појасни, и једнако датовани у крај VI и прву трећину/половину VII века.82 Следећи занимљив налаз је бронзана ливена копча тзв. панонског типа (Сл. 3.2).</s><s>Jедноделна je и има издужену овалну алку с профилисаним лежи­ штем трна, на коју се надовезује оков са улегнутим средишњим и кружним задњим делом.</s><s>Тај крај није шупаљ, као што је то уобичајено код сличних комада, већ испуњен данас непрепознатљивим фигуралним (?) мотивом, оивиченим кружно распоређеним рецкама.</s><s>Налаз има опште сличности са типовима Keszthely-Pécs и Boly-Želovce, који нису довољно разложени,83 а у 77 Bálint, The Avars, Byzantium and Italy, 121–125; Казанский, Византийские «воинские» 78 Garam, Funde byzantinischer Herkunft, 129–130, Tab.</s><s>1. 79 Ковачевић, О тамгама; cf.</s><s>Bálint, The Avars, Byzantium and Italy, 124. 81 Garam, Funde byzantinischer Herkunft, Tab.</s><s>1, Taf.</s><s>137–139; Rácz, Die Goldschmiedegräber, 94. 82 Ricci, Elementi di bardatura, 389, II.4.690–691. 83 Cf.</s><s>Varsik, Byzantinische Gürtelschnallen; Ibler, Pannonische Gürtelschnallen.</s><s>681</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније... науци преовлађује мишљење да су те копче византијског порекла, или макар израђиване по византијским предлошцима.84 Требало би нагласити да се такви налази не срећу у често цитираним збиркама рановизантијске материјалне културе, те да је недавно објављен први одговарајући примерак са централ­ ног Балкана, који крепи изнесену претпоставку о пореклу панонских копчи.85 Ева Гарам сродне налазе назива Schnallen mit Tierfiguren и датује их у VII век – већину копчи нешто уже, у прве две трећине столећа.86 Слични примерци потичу из Нових Бановаца, са простора римског кастела Бургене,87 одакле нај­ млађи новац припада цару Јустину II.88 Византијској производњи из VII века вероватно припада и бронзана копча овалне алке и ромбоидног окова, такође изједна изливена, за коју не располажемо блиским паралелама.</s><s>Нађена је у Со­ тину крај Дунава, на месту или у непосредној близини античког Корнакума.89 Најспектакуларнији предмет са разматраног простора што сведочи о ви­ зантијско-аварским односима без сумње је тзв. златни аварски појас из околине Сирмијума, нажалост нејасних услова налаза (Дивош?).90 Красило га је десет златних делова, раскошно украшених применом разних златарских техника: 84 Blay – Samu, Über die mediterranen Kontakte, 308–309. 85 Бугарски, Пряжка из Врченовацкого городища.</s><s>86 Garam, Funde byzantinischer Herkunft, 106–107. 87 Vinski, Arheološki spomenici, 29, Sl. 57–58; Varsik, Byzantinische Gürtelschnallen, 88–89, 94. 88 Ivanišević – Popović, Les monnaies protobyzantines, 248–249. 89 Dimitrijević – Kovačević – Vinski, Seoba naroda, 91, sl. 4. 90 Поповић, Златни аварски појас, 7.</s> <s>678 отискивањем матрицом, искуцавањем, клоазонирањем, ливењем, уметањем пасте и псеудогранулацијом (Сл. 4).91 Свакако је реч о врхунској израђевини византијског златарства, вероватно из самог Цариграда,92 која је могла бити направљена управо по аварском укусу и за њихово тржиште.93 С правом је оцењено да наша скупоценост представља прототип аварских појасева са псе­ удокопчама,94 какви су познати из Боче и Кунбабоња.95 Ипак, осим што је ста­ рији, сремски сет је квалитетније израде од луксузних гарнитура што ће се по­ јавити у аварском власништву.</s><s>Док Ивана Поповић сматра да је тако драгоцен појас могао бити само у личној својини кагана – Бајана или његовог старијег сина – и да потиче из неутврђеног гроба,96 Атила Киш га је датовао у сам крај VI и прве деценије VII века, уз сумњу да је уопште био у аварском власништву, већ да заправо потиче из оставе коју је похранио власник, вероватно Ромеј.97 Тај став је, чини се, још спекулативнији од претходног.</s><s>Заснованије је претпоставити да је појас био у аварској својини, где је највероватније доспео пре 626. године у којој је престао огроман данак, праћен издацима за откуп заробљеника и слањем скупих дарова.98 Недавно је, уз задршку, појас из око­ лине Сирмијума сагледан управо у светлу дипломатског даривања, при чему би се израда елемената својствених аварском укусу темељила на (замишље­ ном) претходном поклону аварског посланства.99 Ваља нагласити да је појас представљао симбол моћи, што га је вековима чинило популарним (и) међу „варварима”</s> <s>.</s><s>Из редова цара-писца Константина Порфирогенита знамо да су појасеви били даривани угледним и моћним странцима у Х веку.</s><s>Имајући у виду снагу византијских традиција, може се помислити да је слична пракса постојала и раније.100</s> <s>У том смислу, размотрена була из Сирмијума свакако доказује дипломат­ ске везе између Царства и Авара, чија администрација није користила печате.</s><s>Трагови аварске писмености су спорадични и углавном исказани рунама, уз изузетак старотурског текста исписаног грчким алфабетом на посуди из по­ знијег блага у Нађсентмиклошу.101 Такође су веома ретки византијски налази 93 Daim, Avars and Avar archaeology, 482–483. 96 Поповић, Златни аварски појас, 7, 53–54; eadem, Les objets, 217–235. 98 Бугарски, Археологија Авара, 314.</s> <s>683 из VII века, посвећени страницма, што носе грчке натписе.</s><s>Позната су два прстена с Кувратовим монограмима, део драгоцености из данашње Малаје Перешчепине у североисточној Украјини.102 Тај накит, с натписима ΧΟΒΡΑΤΟΥ и ΧΟΒΡΑΤΟΥ ΠΑΤΡΙΚΙΟΥ, посвећен је осведоченом ромејском клијенту северно од Кавказа, и може се сагледати као део поклона којим је било учвршћено са­ везништво (против Авара).103</s> <s>Нема, дакле, места сумњи да је сирмијумски налаз са легендом θεμι(σ)τός τοῦ Ἀβαρικοῦ пратио неку пошиљку ромејског чиновника задуженог за Аваре.</s><s>Печат се са великом вероватноћом може одредити у узак временски оквир, од доласка Авара 567. до пада Сирмијума 582. године.</s><s>Тај распон највећим делом обухвата владавину цара Јустина II, када су вршени многи преговори, без об­ зира на његов изричито негативан почетни став.104 Мања је вероватноћа да је пошиљка са печатом била упућена Аварима који су после 582. године држали Сирмијум, и због тога што се они нису пуно задржавали у граду, на шта ћемо се осврнути.</s><s>Уколико је печат ипак приспео Аварима, вероватно би припадао раздобљу 582–626. године, кад су још увек биле живе везе између две стране, пре свега око данка.</s><s>Најмање је вероватно да је налаз још каснијег датовања, мада су одређени контакти свакако постојали.</s><s>На основу нашег печата и оп­ штег историјског тока, можемо претпоставити да су и преостале две буле са 102 Werner, Der Grabfund von Malaja Pereščepina.</s><s>103 Уп.</s><s>Поповић, Куврат, Кувер и Аспарух, 105; Kardaras, Byzantium and the Avars, 98–100. 684</s> <s>683 епитетом τοῦ Ἀβαρικοῦ, из збирки у Вашингтону и Паризу, припадале дипло­ мати који је одржавао везу са Аварима.</s><s>Могуће је да и оне потичу из Друге Паноније или из подунавских области.</s> <s>Представљени археолошки налази ромејске производње или порекла могу збирно да се датују од краја VI до истека друге трећине VII века, дакле у време када је некадашња Друга Панонија представљала јужни аварски посед.</s><s>Осим за појас из Дивоша (?) не можемо да претпоставимо њихово ближе радионичко порекло.</s><s>Ни матрица за израду окова типа Martynovka вероватно није била ло­ кални производ.</s><s>Док није могуће разлучити да ли су ти предмети били у својини преосталих Ромеја, они извесно одражавају културне афинитете у аварском Срему и изложеност зрачењима Византије још у одмаклом VII столећу.</s><s>Додајмо да најбројнији налази византијског новца у Каганату припадају ковањима до 626. године.105 Регуларну циркулацију новца у византијском Срему сменила је спорадична појава ромејских монета у доба аварске превласти.</s><s>Знамо за Маври­ кијев новац (585/586) из Таурунума и по солид и имитацију солида цара Ира­ клија (616/625) из Черевића и Ердевика.</s><s>Најпознији Ираклијев новац (632/641) потиче из Сирмијума,106 тако да су монете коване након 626. заступљеније у Бач­ кој и Банату, где су углавном налажене уз обалу Дунава.107 Гроб из Стејановаца у Срему,108 који се води и као остава сребрних предмета византијског порекла, што укључује и новац Констанса II и Константина IV,109 уз опрез је сагледан управо у светлу обновљених контаката између Авара и Византије, изазваних кретањима Бугара 668/669. и арапском претњом из 674. године.110 У том кључу можемо да споменемо још један сремски налаз – златне наушнице типа Jánoshida из коњаничког гроба у Војки, датованог у последњу четвртину VII и први квар­ тал VIII века – које су по свој прилици такође биле византијске израде.111 Позни­ ји ромејски предмети са југа Каганата обрађени су на другом месту.112 Осим споменутих, рано и средњоаварски трагови изразито су малобројни у Срему: реч је тек о појединачним налазима из Крчедина, Батајнице, Земуна и Сремске Митровице.</s><s>Збир од свега десетак места из којих потичу предмети тог датовања није у сагласју с представљеним историјским подацима, где се Срем описује као зона сучељавања аварских и византијских интереса и поприште 105 Somogyi, Byzantinische Fundmünzen der Awarenzeit.</s><s>106 Ivanišević – Popović, Les monnaies protobyzantines, 247–252. 107 Somogyi, Byzantinische Fundmünzen, 24–26, 74–75, 78. 108 Minić, The Grave Inventory from Stejanovci.</s><s>109 Поповић, Куврат, Кувер и Аспарух, 111; Morrisson – Popović – Ivanišević, Les Тrésors monétaire byzantins, 346, cat. no.</s><s>267, Carte 9. 110 Bugarski, On the Jánoshida Type, 236, n. 34; уп.</s><s>Поповић, Куврат, Кувер и Аспарух, 119; Daim, Avars and Avar archaeology, 483, 517. 111 Bugarski, On the Jánoshida Type, 233–236; Fig.</s><s>1/1–2; уп.</s><s>Поповић, Сјај римског украса, 80; Samu – Blay, Térbeli átrendeződés, 277. 112 Bugarski, Numismatic and Archaeological Evidence.</s><s>685</s> <s>ИВАН БУГАРСКИ, ВУЈАДИН ИВАНИШЕВИЋ: Сирмијум и област Друге Паноније... дуготрајних сукоба и преговора, пре свега око Сирмијума.</s><s>Свакако се може по­ мишљати на сукцесивно уништавање културних слојева у градским срединама, пропадљивост неких раноаварских налаза и слабију препознатљивост других, на недовољан степен истражености и, посебно, објављивања грађе.</s><s>С друге стране, археолошка истраживања Сирмијума трају већ деценијама, па је сасвим извесно да је гепидско поседање града било далеко интензивније него аварско.113 Макар у прво време, Авари нису умели да се носе с недаћама градског живота, на шта указује напуштање Сирмијума већ после пожара 583. године, само годину дана пошто су га уз пуно мука освојили.</s><s>Вести Јована Ефеског о потпуном страдању града вероватно су претеране,114 јер се Сирмијум спомиње као Бајанов војни логор 593. године, да би на почетку VII века тамо изгледа били насељени Сермезијанци, који ће ускоро добити аутономију.115 Године 616, Сирмијум је у Чудима Димитрија Солунског описан као град „који је некада постојао”, мада је живот можда био настављен у неком сведеном облику.116 Становништво града, по свему судећи, већином ипак није било аварско.</s><s>Ва­ жно је истаћи закључке да су западни центри Друге Паноније, Мурса и Циба­ ле, запустели одмах по аварским операцијама у позном VI веку.117 Из Осијека пак потичу појединачни налази Маврикијевог, али и Ираклијевог новца.118 Трагови живота Авара у старим римским местима су и иначе малобројни, попут потпуне негације римске виле укопавањем скромне куће у Цилингталу у Аустрији.119 Чини се да је такво насељавање било сасвим спорадично: у су­ протном, досад би се вероватно располагало већим бројем налаза.</s><s>Уколико бисмо разлоге за такав третман Сирмијима тражили и у про­ мени власти и другим приоритетима Бајановог наследника, узрок слабог аварског насељавања Срема можда је лежао у самом изгледу тог простора.</s><s>Као главне географске зоне издвајају се Фрушка гора и плављена равница, што нису били идеални услови за живот изворно номадске популације.</s><s>Уз то, јасно је да аварске акције саме по себи нису биле пресудне за напуштање одбране дунавске границе Царства.</s><s>Ни након успешних акција они нису имали снаге, а вероватно ни жеље, да трајно овладају византијским упориштима.</s><s>Штави­ ше, Ромеји су још крајем VI и почетком VII века за своје акције против Авара користили римске мостобране на левој обали Дунава.120 Може се помислити 113 Исти, Археологија Авара, 333.</s> <s>686 да међу разлозима из којих није била изведена опсежнија колонизација Срема лежи и опрез због евентуалног ромејског противудара, какви су очигледно били могући и у време великих недаћа Царства, више од 30 година након дола­ ска Авара.121 Срем је вероватно био заузет из превасходно стратешких разлога – ради обезбеђивања јужне границе Каганата и наметања доминације и данка Византији.</s><s>Тек током VIII века бележи се пораст броја аварских налаза у тој области и српском Подунављу.122</s> <s>Наш чланак пак доноси нове податке о слабије познатој грађи која прет­ ходи раном средњем веку.</s><s>Више од тога, налаз печата Темистоса Аварског пружа увид у дипломатске напоре Царства у смутно време пада Сирмијума и Друге Паноније, на начин који није забележен на булама што потичу са других византијских крајишта.</s>

Мозаици Медијане : нека разматрања

Jeremić, Gordana

Ниш и Византија : Посебно издање поводом 1700. година од потписивања Миланског едикта. Дани Св. Цара Константина и царице Јелене, Ниш и хришћанско наслеђе, Ниш 2013, 353-366

Медијана / јавне грађевине / приватне виле / мозаички подови / мотиви / фигуралне сцене / касна антика / 4. век

ai.ac.rs-123456789-987.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/2241/bitstream_2241.pdf

<s>Античко насеље Медијана, удаљено од Naissus-a три римске миље у правцу југоистока, смештено је у плодној долини омеђeној током Нишаве на северу и Влашким брдом на југу.</s><s>Простире се на површини од око 40 хектара (сл. 1).</s><s>Археолошка истраживања се са мањим или већим прекидима спроводе од 30-их година XX века до данашњих дана.</s><s>Овим радовима делимично је истражено 20-ак објеката, а приближно још толико је само констатовано пробним сондама.</s><s>Током oвих истраживања откривено је седам грађевина, украшених мозаичким подовима.</s><s>Циљ нашег рада је покушај одређивања мозаика медијанских објеката у њиховом хронолошком и социјалном контексту, док ће по страни остати разматрање њихове иконографске и радионичке припадности.</s><s>Дозволите ми да се укратко осврнем на до сада истражене мозаике на Медијани.</s><s>Вила са перистилом и малим триклинијумом (сл. 2) – Вила је подигнута у централном делу античког насеља, заузима површину од Сл. 1. Медијана, ситуациони план</s> <s>грађевине.</s><s>Перистилни мозаици (сл. 4) су организовани у тепихе са различитим геометријским мотивима, међу којима доминирају октогони, ромбови и квадрати, у које су уметнути ве­ге­ табилни мотиви или мотив „пропелера“.</s> <s>На улазу у просторију са апсидом налази се емблема са фигуралном сц­еном, митолошког карактера, са представом полулежећег речног бо­ жанства (fluvius), барске птице и ногу главног носиоца митолошке радње,  А. Оршић Славетић, Археолошка истраживања у Нишу и околини, Старинар VIII–IX (1933–34), 305–310.</s><s>Oбјекат је у ранијој литератури и документацији означаван као нимфеум, међутим, новијим истраживањима М.</s><s>Васић је атрибуирао овај објекат као мали триклинијум.</s> <s> Аутори су различито идентификовали fluvius-а са Медијане.</s><s>Mогућност да је на мозаику представљена персонификација реке Hebrus предлаже А. Јовановић (А. Јовановић, Ко је власник истражене виле на Медијани, Гласник Српског археолошког друштва 9, 1993, 46–54).</s><s>М.</s><s>Васић са резервом помишља да је представљена Нишава (М.</s><s>Vasić, Mediana – domaine impérial ou bien privé?, in: Römische Städte und Festungen an der Donau, Akten der regionalen Konferenz, organisiert von A. von Humboldt-Stiftung, Beograd 16-19 Oktober 2003, Hrsg.</s><s>M. Mirković, Beograd 2005, 171, note 10).</s><s>Најновије тумачење дала је Ђ. Тровабене, која сматра да речно божанство овде треба схватити као место одигравања митолошке сцене и то највероватније сједињавање Леде са ЗевсомЛабудом, које се десило на реци Еуроти (G. Trovabene, Divinità e personificazioni fluviali nei pavimenti musivi tardo antichi: aspetti iconografici e variazioni semantiche, u: Ниш и Византија III, Ниш 2005, 119–130).</s> <s>Просторија са апсидом у северо­западном делу виле имала је мозаички под површине 287,50 м2, подељен у две целине.</s><s>У јужном, правоугаоном делу просторије налазио се тепих од ивичног поља састављеног од хекса­гона са уписаним круговима у ср­едини, и претпостављамо, три по­ ља са емблемама, од којих је само једно, најјужније, остало очувано, са представом главе Медузе, типа Хипнос-Со­мнус, у медаљону (сл. 6, 7).</s><s>О постојању другог, додуше оштећеног, поља са емблемом говори цртеж инже­ њера В. Ходановића из 1935. године, (сл. 8) као и технички снимак основе Р.</s><s>Братанића 1938. године, када је мозаик на­јвероватније и дислоциран, јер новим истраживањима 60-их година XX ве­ка није утврђено постојање мозаика на овом месту.</s> <s>149 за­падном делу комплекса, које су са вилом биле повезане дугачким хо­д­н­и­ком, са мозаичким подом површине око 100 м2.</s><s>Ходник је, судећи на ос­ нову једне фотографије која се данас чува у Народном музеју у Нишу, први пут истраживан 1935. године (сл. 9), потом затрпан, да би 2003. био поново у целини откривен.</s><s>Нажалост, драгоцени подаци о времену коришћења просторије са мозаиком су због претходног прекопавања изгубљени.</s><s>Али, на основу испитивања остатака архитектуре, могуће је утврдити да ходник припада млађој, II грађевинској фази Медијане, јер су испод мозаика откривени темељни делови једне старије грађевине.</s><s>Реч је о мозаику са једноставним мотивом рибље крљушти са стилизованим стабљикама биљака у средини, грубе израде од крупнијих камених коцкица беле, плаве и тамноцрвене боје.</s><s>Овакав мотив се среће на мозаику у апсиди малог триклинијума, који је могао да буде предложак за израду мозаика у ходнику.</s> <s>Терме (сл. 1, бр. 2)– Грађевина централног распореда просторија (сл. 10), имала је три просторије украшене мозаицима.</s><s>У северној просторији Сл. 7. Вила са перистилом, просторија са апсидом, реконструкција мозаика (реконструкција Г. Цветковић-Томашевић)</s> <s>Gordana Jeremić објекта (сл. 11), А. Оршић-Славетић је 1932. године открио два тепиха мозаика са кружним исечцима, између којих је био под од мермерних плоча, као и део мозаика у западном делу палестре са „једноставним мозаиком“. Даљим истраживањима констатовано је да се у југоисточном делу терми налази мозаик од шах-поља, као и површине са терацом од ломљеног мермера, које су конзервиране и остављене in situ.</s><s>Малобројни археолошки налази новца указују на коришћење објекта у време Константина I, Констанса и Констанција II.  Старија вила? између терми и Виле са перистилом – Приликом археолошких истраживања 2003. године непосредно уз западну ивицу Виле са перистилом, на око 2,00 м у правцу северозапада наишло се на југоисточни угао једне старије грађевине, очуване у темељном делу, са остатком пода, покривеног мозаиком.</s><s>Од мозаика је видљив део ивичне бордуре и поља са хексагоном, од вишебојних камених и стаклених коцкица, различитих величина, који указују на луксузну израду и,  Налазе новца Константина I наводе Lj.</s><s>Zotović, N. Petrović, P. Petrović, Niš, Medijana, antičke terme, Arheološki pregled 9, 1967, 100, док А. Оршић-Славетић, нав. дело, 306, помиње налазе новца Константина I, Констанса и Констанција II.</s><s>Сл. 11.</s><s>Терме, истраживања 1933. године (према: А. Оршић-Славетић, Старинар Fig.</s><s>11 - The Thermae, the research of 1933 (according to: A. Oršić-Slavetić, Starinar VIIINiš i Vizantija IV</s> <s>153 вероватно, репрезентативну улогу просторије.</s><s>Нумизматичких налаза или другог хронолошки осетљивог материјала за датовање објекта није било.</s><s>Истраживањима се дошло до открића да су пре постављања мозаика у малтерну подлогу зидови били оплаћивани мермерним или каменим плочама, које су остале очуване у зони сокла in situ.</s><s>Објекат је у познијем периоду био девастиран, над мозаиком су констатовани остаци ватришта.</s><s>Вила са октогоном (сл. 1, бр. 5) – Објекат 100 м северно од комплекса виле са перистилом и економских зграда, иако делимично истражен, са извесном сигурношћу би могао да се атрибуира као луксузна вила, богато декорисана мермерним и каменим стубовима, оплатама, скулптурама и мозаичким подовима.</s><s>Комплекс се састоји од коридора на јужној страни, са октогоналном просторијом са апсидом на крајњем западу, и стамбеног дела са апсидалном просторијом у североисточном делу.</s><s>Комплекс употпуњује ограђено унутрашње двориште.</s> <s>Први опис виле дао је Ф.</s><s>Каниц који је забележио да је реч о „монументалном архитектонском објекту чија је основа осмоугаоног об­ лика, са подним мозаиком и зидом дебљине 1,70м“. А. Оршић-Славетић је током 1932–33. године вршио ископавања октогоналне просторије, где је констатовао постојање „зидане округле плоче, размера 2,40 м, са ол­­уком за воду“, односно зидане фонтане.</s><s>Током новијих истраживања у ап­­сидалном делу и са јужне стране октогона у шуту су налажени фр­ аг­­менти мозаика, са коцкицама беле, плаве и црне боје.</s><s>Овај простор је ве­роватно имао репрезентативни карактер, коришћен током летњих ме­ сеци.</s><s>У североисточном делу комплекса, који је вероватно био стамбеног ка­­рактера, такође су се налазиле просторије украшене мозаичким подом, који је нажалост уништен орањем 70-их година XX века (сл. 12), тако да су са­мо поједини трагови мозаика остали очувани.</s><s>Реч је о мотиву издужених хе­к­сагона са Соломоновим чвором у средини, повезаних међусобно кв­ ад­ратним пољима.</s><s>Овај мотив се појављује и у делу трема Виле са пе­ ристилом.</s><s>Малобројни налази новца упућују на време коришћења Виле са октогоном у постконстантиновско доба (новац Констанција II).10 Вила са конхама и атријумом (сл. 1, бр. 14) – Током заштитних истраживања 1975. године на траси аутопута Ниш-Нишка Бања, откривени су остаци виле, чија је северна половина била уништена ранијом изградњом пута.</s><s>Реч је о вили са три конхе и атријумом, укупне површине око 420 м2 (сл. 13).11 Само једна просторија објекта (јужна конха) имала је мозаички под, површине око 8 м2, постављен у периоду обнове објекта, јер је приликом подизања мозаика утврђено постојање старијег пода од опека.12 Мозаик се састоји од полукружног поља са зупцима, чија је унутрашњост  Ф.</s><s>Каниц, Србија.</s><s>Земља и становништво, Београд 1985, 174. 10 Љ. Зотовић, Дневник истраживања 1980-1981 године, Документација ар­хе­ олошког института Београд, необјављено.</s><s>Аутор ископавања определио је објекат као „сакрални објекат А – баптистеријум“.</s> <s>155 дема „остаци једне грађевине са уништеним мозаичким подом“.16 Аутори ис­траживања датују утврђење у доба Константина I,17 међутим, покретни на­лази који би поткрепили ову претпоставку, нажалост, недостају.</s><s>Ранохришћанска црква – Године 2000. откривени су остаци цркве с краја 4. века, која је у наосу имала мање мозаичко поље, са представом Хр­и­стовог монограма.18 Мозаичке коцкице, беле, плаве и тамноцрвене боје биле су положене директно у танку малтерну подлогу.</s><s>Мозаик је по­ст­ ављен на месту амбона.19 (сл. 14)</s> <s>Мозаици Медијане пружају могућност њиховог сагледавања у хр­о­ н­о­лошком, функционалном и социјалном контексту.</s><s>У погледу хр­он­ол­ огије, постављање мозаичких подова одговара основним етапама ра­звоја чи­тавог насеља на Медијани.</s><s>Најновијим проучавањима М.</s><s>Васића, за­сн­ов­аним првенствено на анализи стратиграфије и нумизматичких на­лаза, ут­врђене су три основне фазе, које обухватају период од IV до прве по­ ловине V века.20 Прва фаза почиње, према М.</s><s>Васићу, након 317. године, на­јвероватније од 319. године и траје до 330. године н.</s><s>е.21 У том пе­риоду су подигнуте виле, житнице и помоћне зграде.</s><s>Око 330. године до­лази до рушења старих објеката и изградње нових (horreum, војничке бараке, вила 16 Љ. Зотовић, Дневник истраживања 1980. године, документација Археолошког ин­ститута.</s> <s>је мозаик из хришћанске цркве, да­ тован на основу налаза новца на по­ду грађевине у последње деценије 4. века, односно након готских упада 378. године.</s><s>По страни остављамо не­ра­зјашњено питање хронологије мо­­заика из објекта унутар војног ло­гора, али свакако да би могао да пр­и­па­да првој или, вероватније, другој фази медијанских мозаика.</s><s>На основу остатака архитектуре, покретних налаза, епиграфске грађе и историјских извора, на Медијани је могуће пратити живот представника Сл. 14.</s><s>Ранохришћанска црква,</s> <s>157 ра­­з­личитих социјалних група, од богатих грађана, представника градске и др­­жавне администрације и аристократије, пољопривредника и занатлија ра­­зних профила, у које су се убрајали и мозаичари са својим помоћницима, пр­­е­дставника хришћанске цркве, војске, која је дуже или краће боравила на Медијани, до представника царског двора, као и самих царева, чије пр­и­ с­уство касноантички извори педантно бележе.24 Поједине грађевинске комплексе могуће је везати за одређене др­у­штвене структре.</s><s>Припадници градске, локалне администрације и ар­истократије, могли би да буду власници и наручиоци мозаика из Виле са конхама и атријумом, док би наручиоци мозаика Виле са перистилом и терми могли да буду представници државне администрације.</s><s>Вила са ок­тогоном могла је да има резиденцијални карактер, тако да бисмо и њу везали за представнике виших државних класа, јер својом богатом де­корацијом превазилази платежне могућности локалних богатих на­ ру­чилаца.</s><s>Једино неизвесно остаје питање мозаика из објекта intra muros на Влашком брду, да ли је у питању стан заповедника и привремено царско боравиште, али свакако захваљујући присуству одређених ли­ чн­ости из војно-управне хијерархије било је богатије декорисано, што н­ије чест случај кад је у питању војничка архитектура.</s><s>Представници ло­ калне хришћанске заједнице, у време економског пада Медијане након готског разарања 378. године, подигли су цркву мањих димензија и на­­р­учили постављање скромног мозаичког поља, које је могао да изради и један од локалних занатлија, за разлику од мозаика из осталих објеката, где су биле ангажоване веће групе уметника и занатлија из различитих мозаичких центара.</s><s>Међутим, о овим темама моћи ће да се каже нешто ви­ше тек након детаљне анализе свих елемената заступљених на овим мо­ за­ицима.</s><s>Оно што у овом тренутку може да се примети јесте чињеница да су на Медијани биле ангажоване две различите радионице, које су ст­ајале под различитим стилско-уметничким утицајима.</s><s>Мајстори групе која је поставила најстарије мозаике стоје под јаким западноцарским ут­и­цајима, могуће и да потичу из тих делова Царства, док је за рад на мо­ за­ицима 40-их и 50-их година IV века вероватно била ангажована група из ис­точномедитеранских области.</s>

Imago mulieris – жена у визуелној култури касне антике на централном Балкану : Приказ књиге Femina Antica Balcanica / Jelena Anđelković Grašar. – Beograd: Arheološki institut, Evoluta, 2020 (Beograd: Digital Art Company).

Марјановић, Милица

Књиженство

Femina Antica Balcanica;prikaz

ai.ac.rs-123456789-1508.pdf

http://rai.ai.ac.rs/bitstream/id/4485/bitstream_4485.pdf

<s>Femina Antica Balcanica / Jelena Anđelković Grašar. – Beograd: Arheološki institut, Јелена Анђелковић Грашар запослена је на Археолошком институту у Београду, где је тренутно у звању више научне сараднице.</s><s>Докторирала је 2016. године на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, одбранивши докторску дисертацију под насловом Слика жене у визуелној култури ране Византије на простору централног Балкана.</s><s>Истраживање које је спровела у оквиру своје тезе иницирало је настанак књиге Femina Antica Balcanica.</s><s>Ова монографија, објављена 2020. године,</s> <s>У књизи су анализирани поједини елементи визуелне културе касноантичке епохе с циљем бољег разумевања положаја и улоге жена у том периоду.</s><s>Обрађене су три категорије женских приказа у различитим уметничким формама – слике царица, портрети „обичних“ жена и представе божанских жена (паганских богиња и Богородице).</s><s>Кроз ова три поља истраживања ауторка је анализирала симболику приказа и перцепцију жена од стране њихових савременика како у писаним изворима тако и у уметности.</s><s>Слике жена такође су посматране као средство комуникације, које је брижљивим одабиром детаља, врсте приказа и предмета на коме се јавља имало за циљ да гледаоцу пренесе жељену поруку.</s><s>Материјал обрађен у књизи потиче с територије данашње Србије и суседних земаља, а хронолошки оквир истраживања је период од IV до почетка VII века.</s><s>Сâм изглед корица књиге (различите нијансе розе боје, глава мермерне скулптуре богиње Венере, жена у наслову и жена као аутор) наговештава намеру ауторке да преиспита стереотипе о женама који постоје још од антике.</s><s>Књига је написана на српском језику, латиничним писмом, с резимеом на енглеском језику.</s><s>Састоји се од шест поглавља, библиографије, опсежног индекса имена, појмова и места; илустративне прилоге чине фотографије у тексту, као и карте и графикони на крају књиге. уводном</s> <s>дефинише методолошки, просторни и временски оквир своје студије, описује историјске и религијске прилике у периоду који књига обрађује и осврће се на основне одлике портрета у касноантичкој уметности.</s> <s>Друго поглавље, под насловом Жена-царица, доноси детаљне описе и анализу представа неколико истакнутих царица.</s><s>Слике царица неизоставно су биле везане за политичку пропаганду и промоцију царске породице, па у овом поглављу ауторка разматра њихову улогу у царском култу и политички утицај који су имале као мајке или супруге владара.</s> <s>Треће поглавље, Жена у јавном и приватном простору, посвећено је приказима „обичних“ жена.</s><s>Посебна пажња посвећена је сепулкралној уметности и фреско осликаним гробницама.</s><s>Утврђено је да се обична жена у уметности јавља као супруга, мајка или индивидуална фигура, а најчешће у улози господарице гробнице или слушкиње у фунерарној процесији.</s> <s>Четврто поглавље, под насловом Божанска жена и мајка, обрађује представе паганских женских божанстава грчко-римског пантеона.</s><s>Ауторка сматра да су у касноантичкој уметности најчешћи прикази женских божанстава мајчинског или заштитничког типа (попут Венере или Викторије), која се због својих специфичности задржавају у визуелној култури овог турбулентног периода, упркос појави нове доминантне религије – хришћанства.</s> <s>Пето поглавље, Богородица, прати појаву представа Богородице или Оранте у римској уметности.</s><s>Прикази који потичу са територије Србије јављају се тек од VI века, а у оквиру централног Балкана налазе се искључиво на простору Дарданије.</s><s>У закључном поглављу с довитљивим насловом Жена, мајка, царица, ауторка резимира резултате анализе материјала представљеног у претходна четири поглавља.</s><s>Разматра појаву одређених мотива у уметности, од праисторије до антике, као и њихов утицај на приказе жена у касној антици.</s><s>Јачање политичке моћи жена у царској породици касне антике истиче их у први план, па је приметан пораст броја њихових портрета.</s><s>Царице су често осликаване као савладарке својих синова или супруга, а понекад би њихов лик био формиран по узору на божанске жене.</s><s>„Обичне“ жене су приказиване и с индивидуалним портретним карактеристикама, али чешће по угледу на царице, у зависности од поруке коју слика носи и медија на коме се јавља.</s><s>Ауторка оправдано закључује да је формирање приказа све три категорије жена у касној антици примарно било условљено верским променама, али такође и специфичним историјским приликама.</s><s>Књига представља плод вишегодишњег рада др Јелене Анђелковић Грашар на теми приказа жена у касноантичкој уметности.</s><s>Основна идеја монографије јесте анализа родних и друштвених улога жена на основу визуелних сведочанстава.</s><s>Ова студија превазилази оквире дескриптивног публиковања материјала и сувопарног изношења историјских чињеница.</s><s>Слике жена су обрађене не само у оквиру уметничке анализе, већ и у односу на историјски тренутак у коме су настале, врсту и контекст налаза.</s><s>При обради обимног корпуса разнолике грађе ауторка упознаје читаоце с феминистичким теоријским и методолошким приступима у проучавању жена у прошлости.</s><s>Оваквим приступом она доприноси разумевању мање познатих аспеката касноантичког друштва, истиче важност истраживања улога жена у јавној, приватној и култно-религијској сфери, и смешта ову тему у жижу савремених научних токова.</s> <s>Осим значаја за стручну јавност, монографија Femina Antica Balcanica приближава наизглед уско стручну тематику широј публици.</s><s>Својим заводљивим стилом писања, сликовитим прегледом уметничких мотива, занимљивим чињеницама из приватних живота царица, ауторка је успела да на пријемчив начин прикаже касноантичко друштво и разбије стереотипе о женама ове епохе.</s><s>Графички прилози су бројни и у потпуности допуњују основни текст монографије; упркос томе, приметан је слабији квалитет појединих фотографија.</s><s>С обзиром на то да основну грађу ове студије чине управо визуелна сведочанства, фотографије у боји, већих димензија и боље резолуције, представљале би значајно побољшање, које ћемо, надајмо се, видети већ у следећем издању.</s>