text
stringlengths 10
28.9M
|
|---|
<s>Zloupotreba ARANĐELOVAC - Aranđelovačka policija saopštila je juče da je uhapsila Živka P. (51) iz Mladenovca zbog zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja službenih isprava.</s><s> Policija sumnjiči Živka P., vlasnika jedne firme iz Aranđelovca, da je u periodu od juna do septembra 2003. godine iz preduzeća „Uniserv“ iz Vršca preuzeo robu vrednu 2,5 miliona dinara, koju je prodao kupcima na teritoriji Lazarevca i Novog Pazara.</s><s> Prodatu robu nije evidentirao ni uplatio porez na promet od 510.233 dinara, čime je sebi pribavio protivpravnu korist.</s><s> Zbog ranije raspisane poternice, Živko P. je sproveden u Okružni zatvor u Kragujevcu. (Beta)</s> |
<s>Dušan T. Bataković KOSOVO I METOHIJA (3) U manastirima Metohije i Kosova prepisivala su se stara i pisala nova teološka i književa dela, a tamo su sastavljana i žitija domaćih svetitelja Najstariji sin Stefana Nemanje Vukan, kome je bila poverena uprava nad Zetom, središnjim oblastima današnje Crne Gore, držao je pod kontrolom i oblast Hvosna, odakle potiče i „Vukanovo jevanđelje”, sastavljeno „u Peći u grade Rase”.</s><s> Nemanjin naslednik Stefan Prvovenčani, srpski kralj od 1217, u sastav svoje države uključio je definitivno i grad Prizren, sedište Vizantijske episkopije i važan privredni i trgovački centar, koji je ubrzo postao dinamično središte kulturnog razvoja i privrednog napretka.</s><s> Čitava oblast Kosova i Metohije najkasnije je početkom DžIII veka trajno ušla u sastav srpske države.</s><s> Nedugo po dobijanju autokefalnosti (1219), sedište Srpske pravoslavne crkve premešteno je u Hvosno – buduću Metohiju.</s><s> Osnivanje posebne episkopije (Studenica Hvostanska 1220) u neposrednoj blizini Peći pokazalo je da je, uporedo sa verskim, rastao i politički značaj ovih oblasti.</s><s> Tri od deset eparhija osnovanih pod patronatom prvog arhiepiskopa Save Nemanjića bile su na današnjem prostoru Kosova i Metohije.</s><s> Sedište Srpske arhiepiskopije bilo je sredinom DžIII veka, možda oko 1253, premešteno iz Žiče u okolinu Peći.</s><s> Naslednici sv. Save, izgradili su, vremenom, oko crkve Sv. apostola, podignute tridesetih godina XIII veka staranjem arhiepiskopa Arsenija I, još nekoliko hramova: trudom arhiepiskopa Nikodima dvadesetih godina DžIV veka podignuta je, uz Sv. apostole i crkva Sv. Dimitrija, dok je arhiepiskop Danilo II, između 1324. i 1337. podigao treću u nizu, Bogorodičnu crkvu sa pripratom, pirgom-zvonikom i malom crkvom Sv. Nikole, čime je bio zaokružen manastirski kompleks buduće patrijaršije.</s><s> Sa proglašenjem Dušanovog carstva (1346 – 1355), patrijaršijski tron je 1346. trajno postavljen u Pećkom manastiru.</s><s> Srpski vladari su plodne kotline između Peći, Prizrena, Mitrovice i Prištine, zajedno sa susednim krajevima, razdelili, u vidu donacija, crkvama i manastirima, pa je čitava oblast, vremenom, dobila naziv Metohija, po grčkoj reči metoh koja označava imanje u vlasništvu crkve.</s><s> Smešteni na raskršću glavnih balkanskih puteva koji su povezivali okolne srpske zemlje, Rašku, Bosnu, Zetu i Skadarsko primorje sa Makedonijom i Pomoravljem, Kosovo i Metohija bili su i geografski najpogodniji za državno i kulturno središte.</s><s> Okruženi planinskim klancima, relativno bezbedni od upada sa strane, Kosovo i Metohija su, nimalo slučajno, odabrani za podizanje značajnih crkvenih sedišta, grobnih crkava kraljeva i vlastele, kao i raskošnih vladarskih dvoraca.</s><s> Bogato dečansko vlastelinstvo, poput drugih manastirskih vlastelinstava, davalo je privrednu podlogu živoj duhovnoj aktivnosti.</s><s> Učeni kaluđeri i crkveni velikodostojnici, okupljeni u velike monaške zajednice, obezbeđene znatnim feudalnim posedima i obilatim novčanim prihodima, nalik velikim benediktinskim opatijama na Zapadu, značajno su uticali na duhovno oblikovanje naroda, posebno u učvršćivanju lokalnih kultova svetitelja i u negovanju pravoslavne hrišćanske doktrine.</s><s> U metosima velikih manastira, od Dečana i Pećke patrijaršije, do Studenice Hvostanske i manastira Sv. Pantelejmona na Svetoj gori, podizane su, u XIII i XIV veku mnoge, manje seoske crkve, u Dresniku, Dolcu, Kijevu, Dobroj Vodi, Pograđu, Sićevu, Čabićima, Svrhama, Mlečanima itd.</s><s> Uz velike vladarske zadužbine i njihove metohijske crkve, posebno je bilo izraženo zadužbinarstvo srpske vlastele, čije su desetine zadužbina, od Crkoleza (čelnik Radoslav), Sv. Nikole u Banji rudničkoj (vlastelin Rodop), i Sv. Bogorodice u Mušutištu (kaznac Dragoslav) do Prizrena (Tutićeva crkva Sv. Nikole, Sv. Nedelja Kraljevića Marka, crkva Sv. Spasa viteza Mladena Vladojevića), važni belezi u kulturnoj baštini srpskog naroda u ovim krajevima.</s><s> U manastirima Metohije i Kosova prepisivala su se stara i pisala nova teološka i književa dela, a tamo su sastavljana i žitija domaćih svetitelja: od običnih isposnika i igumana do arhiepiskopa i kanonizovanih vladara iz kuće Nemanjića.</s><s> Biblioteke i skriptoriji popunjavani su najboljim liturgijskim i teorijskim delima iz čitave vizantijske ekumene, naročito raznim kodeksima iz svetogorskih manastira s kojima su uspostavljene posebno bliske veze.</s><s> Samo u srednjem veku bilo je u kosovsko-metohijskim crkvama i manastirima oko 7.500 rukopisnih knjiga.</s><s> Smatra se da oko 90 srpskih rukopisa iz XIII veka i oko 240 rukopisnih knjiga iz XIV veka, sačuvanih u stranim bibliotekama, više od trećine, a možda i polovina njih, potiče sa područja Kosova i Metohije. (Nastaviće se)</s> |
<s>Policija pohapsila dilere SMEDEREVO - Nastavljajući operativni rad na identifikaciji preostalih članova mreže preprodavaca i posrednika u prodaji heroina na području Podunavskog okruga, koju je organizovao Lazar Đorđević (28) zvani Laza Bokser, smederevska policija identifikovala je i uhapsila još devet osoba osumnjičenih da su za račun Đorđevića prodavali heroin.</s><s> To su:</s><s> Dejan Radosavljević (39) zvani Role, Velimir Dončić (25) zvani Velja, Marko Stevanović (23) zvani Kežman, Goran Stojković (32) zvani Stojka, Bojan Ilić (23) zvani Boka, Ljubinka Senić (35) zvana Goca, Aleksandar Tošev (24) zvani Toške, svi iz Velike Plane, kao i Darko Udrić (30) iz Smederevske Palanke i Snežana Milošević (31) iz Kragujevca. (SINA)</s> |
<s>Titova veština vladanja (16) Elitne jedinice NOVJ bile su pod Brozovom komandom.</s><s> Sreten Žujović je 9. maja 1944. pisao Titu o potrebi koordiniranja vojne akcije i političkog rada Partije Vladimir Velebit se odmah poe dolasku u London susreo sa generalom Simovićem i o tome obavestio Josipa Broza:</s><s> „Razgovor sa Simovićem vodio se oko informacije o položaju u zemlji.</s><s> On je pokušao da govori o nužnosti mirenja, najzad izjavio da se daje u potpuno raspoloženje Maršalu Titu.</s><s> On bi da otputuje u našu zemlju.</s><s> Treba mu dati konkretni zadatak.</s><s> Molim instrukcije”.</s><s> General Dušan Simović u svojim memoarima govori da je prisustvovao Velebitovoj konferenciji za štampu „po specijalnom pozivu”.</s><s> Uviđajući praktičnu političku korist, Velebit je Brozu predložio Simovićev povratak u zemlju:</s><s> „Razgovor sa Simovićem koji se koleba, ali je pristao da dođe u zemlju na poziv Maršala.</s><s> On je predlagao da ostane naš vojni predstavnik u Engleskoj, ali ja mislim da to nije zgodno, pošto bi mu dalo mogućnosti kao vojnom predstavniku NOVJ da vrši razne političke kombinacije.</s><s> On bi mogao dobro da posluži u zemlji pod Vašom kontrolom”, a potom ga u izveštaju o boravku u Londonu opisao kao ličnost kolebljivu i slabu, koja se izjasnila u prilog narodnooslobodilačkog pokreta.</s><s> Međutim, general Simović u memoarima o Brozovom pozivu govori: „21. po popodne poseti me Velebit pred svoj povratak u Jugoslaviju.</s><s> Tom prilikom saopštio mi je usmeni poziv maršala Tita da dođem u zemlju i primim komandu na trupama koje operišu u Srbiji.</s><s> Smatrajući da bi time najviše doprineo da se unese duh pomirenja i sloge između dve ustaničke strane i da se objedinjenom akcijom celoga naroda postigne što brže oslobođenje Otadžbine, ja sam taj poziv prihvatio i izjavio gotovost da što pre dođem u zemlju, zamolivši Velebita da pitanje moga prebacivanja iz Londona uredi sa engleskim organima s kojima sarađuje.</s><s> Do ovoga, međutim, nije došlo, jer je Velebit hitno otputovao iz Londona”.</s><s> Vladimir Velebit u svojim memoarima „Sećanja” ne govori ni o kakvoj poruci ili pozivu, ali se kasnije neodređeno setio Brozovog poziva upućenog generalu Simoviću:</s><s> „Ja sam sa Simovićem, koliko se sećam, imao dva sastanka u Londonu.</s><s> On je jedan od retkih koji se izjasnio u prilog NOP-a i zbog toga je Tito imao neke, ako hoćete simpatije prema njemu i smatrao je da se može iskoristiti za naše ciljeve.</s><s> Šta sam detaljno sa njim razgovarao, ja se ne sećam.</s><s> Ja mislim da sam mu predao pismo, ali da li je to bilo pismo ili usmena poruka, ja to ne znam”.</s><s> U pismu upućenom „maršalu Titu” 22. maja 1944. godine general Simović govori o poruci koju mu je Broz uputio:</s><s> „Veliku borbu za narodno oslobođenje, koju Vi vodite sa toliko samopožrtvovanja, hrabrosti i veštine toplo pozdravljam.</s><s> Poruku upućenu mi po đeneralu Velebitu, primio sam sa velikim zadovoljstvom”.</s><s> Simović nije uspeo da odgovor pošalje po Vladimiru Velebitu, već je to učinio 3. jula preko Čerčilovog sina Randolfa, kako je zapisano na poleđini pisma:</s><s> „Zbog naglog odlaska đenerala Velebita nisam bio u mogućnosti da Vam pošaljem ovo pismo.</s><s> Stoga koristeći se ljubaznošću majora Čerčila, šaljem vam isto tek sad.</s><s> D. Simović”.</s><s> Evidentno je da se Josip Broz obratio generalu Simoviću, ali ako mu nudi „komandu nad trupama u Srbiji” – kako Simović piše u svojim memoarima – reč je o političkom manevru njegovog pridobijanja.</s><s> Elitne jedinice NOVJ nalazile su se pod komandom Josipa Broza.</s><s> Sreten Žujović je 9. maja 1944. pisao „Titu” o potrebi koordiniranja vojne akcije i političkog rada Partije s predlogom:</s><s> „Predlažem da lično odem u Srbiju radi sprovođenja ovoga zadatka, koji treba obavezno izvršiti s pogledom na važnost Srbije i njene uloge u daljem razvoju događaja”.</s><s> Istog datuma „Maršalu” je pisao i načelnik Vrhovnog štaba NOVJ Arso Jovanović, predlažući svoj odlazak u Srbiju.</s><s> „Tačno ne znam položaj naših pokretnih operativnih grupa i Tvoje dalje namere u pogledu rada u Srbiji i Sandžaku.</s><s> Moje je mišljenje da me uputite u taj sektor.</s><s> Bilo bi dobro kada bi tamo pošao i neki Rus, na primer general Gorškov.</s><s> Pošli bismo avionom kojeg bi dali bilo Englezi bilo Rusi.</s><s> Moj opstanak na tom terenu zavisio bi od tvojih namera i odluka.</s><s> Ovde bi me zastupali general Koča (ili Klišanić) koji se inače nalazi kod Vrhovnog štaba.</s><s> Pozdrav Arso”. (Nastaviće se)</s> |
<s>U razgovoru za Kurir Kristijan Golubović otkriva da se seli u Grčku posle izlaska iz zatvora „Zabela“ BEOGRAD - Tokom ceremonije venčanja Kristijana Golubovića, koji se pre dva dana oženio iza zidina zatvora „Zabela“ kod Požarevca, sa poslednjim beogradskim donom, kako sebe naziva ovaj žestoki Voždovčanin, nakratko je razgovarao i novinar Kurira.</s><s> Poštujući pravilo da je zatvorenicima zabranjeno da razgovaraju o delima za koja su osuđeni, bez odobrenja nadležnih, novinar Kurira je sa Kristijanom razgovarao samo o njegovim planovima za budućnost i razlozima spektakularne ženidbe iza zatvorskih rešetaka, kojoj je prisustvovalo dvadesetak njegovih najbližih prijatelja.</s><s> Iako će biti slobodan čovek za manje od dve godine, kada mu ističe četvorogodišnja zatvorska kazna izrečena pred Specijalnim sudom, Kristijan kaže da se nije dvoumio oko venčanja i da su mu planovi za budućnost kristalno jasni:</s><s> - Odlučio sam da definitivno stavim tačku na prethodni život.</s><s> Krajnje je vreme da se drugačije radi.</s><s> Ova zemlja je, nažalost, puna licemera.</s><s> Razočarao sam se.</s><s> Zbog toga želim samo da otaljam ovu kaznu i da posle toga u miru odem odavde.</s><s> Ne želim da ostajem u ovoj zemlji i da u njoj gradim novu porodicu i započinjem novi život.</s><s> Mnogima smetam, očigledno samo zato što sam ja Kristijan Golubović.</s><s> Zbog toga sam definitivno odlučio: po izlasku iz zatvora, put pod noge, odlazim u inostranstvo, gde ću se posvetiti zdravom životu i porodici sa, nadam se, mnogo dece - kaže Golubović.</s><s> Kristijan otkriva da će se, najkasnije 2008. godine, kada mu ističe kazna, skrasiti u Grčkoj, u zemlji koja ga je izručila Srbiji krajem 2002. godine, zbog suđenja za šamar koji je sredinom devedesetih godina udario biznismenu Miloradu Majkiću.</s><s> U Grčku Kristijan odlazi sa svojom drugom suprugom Suzanom, koju je upoznao u jednom beogradskom kafiću, tri meseca pre hapšenja, u leto 2004. godine.</s><s> - Suzana je zaslužila da mi bude žena do kraja života.</s><s> Ona je devojka koju ne interesuje ništa drugo osim moje ljubavi i pažnje.</s><s> Nas dvoje smo onaj spoj koji smo oboje čekali celog života.</s><s> Odlučili smo da se venčamo, ali ne zato da bih ja pokazao da vodim normalan život, kako neki pričaju, već zbog toga što između nas postoji prava, iskrena ljubav dva bića koja se u potpunosti razumeju - objašnjava Kristijan.</s> |
<s>USTANAK U SRBIJI 1941 (8) Napad na sva tri nemačka uporišta započet je tek u 10 časova, na znak zvona Komandant Veselin Misita je sa šanca iznad Loznice uputio zahtev Nemcima da se predaju.</s><s> Rečeno im je da su opkoljeni.</s><s> Kad su Nemci zahtev odbili, poslat im je ultimatum:</s><s> „Svi aktivni i rezervni oficiri i podoficiri i redovi sa svojim sveštenstvom, učiteljima i celim srpskim narodom, traže od vas predaju grada, pri čemu vam se jamči vojnička čast.</s><s> U protivnom, mi ćemo grad na silu oteti.</s><s> Tada od nas nemate šta da tražite.</s><s> Rok za ispunjenje ovog zahteva je 30 minuta”.</s><s> Pošto ni u tom roku nije stigao nikakav odgovor, na znak zvona, napad na sva tri nemačka uporišta započet je tek u 10 časova.</s><s> Nemci su bili iznenađeni.</s><s> Grupa koju je na Vukov dom predvodio poručnik Mika Komarčević jurnula je silovito na ovo nemačko uporište.</s><s> U Gimnaziji Nemci su se duže održali.</s><s> Posle ovog, osvojeno je i uporište u Hajdukovića kafani.</s><s> Potpukovnik Misita je hrabro jurišao na Nemce utvrđene u kafani Hajdukovića.</s><s> Ubacivao je bombe kroz prozor...</s><s> Kad su se Nemci počeli povlačiti u dvorište, Misita je uskočio kroz prozor u kafanu i tu pao pokošen rafalom iz strojnice.</s><s> I grupa ustanika koja je pod komandom kaluđera Mardarija išla na nemačko uporište u Zajači izvršila je zadatak.</s><s> Podeljena u nekoliko manjih grupa zapucala je sa svih strana na zgradu u kojoj su bili nemački vojnici.</s><s> Nemci su nekako uspeli da se izvuku iz obruča i krenu prema Loznici.</s><s> Ali, saznavši u Paskovcu da je Loznica zauzeta, okrenu preko ogranka Gučeva za Banju Koviljaču.</s><s> Presretnu ih tri četnika.</s><s> Pred njima 60 Nemaca položi oružje, misleći da ustanika ima više.</s><s> U borbi za oslobođenje Loznice zarobljena su 93 nemačka vojnika, nekoliko ih je ubijeno, a nekoliko ranjeno.</s><s> Zarobljenici su sprovedeni u manastir Tronošu, a ranjenici u bolnicu.</s><s> Među ustanicima – četnicima bila su 4 ranjena borca i 8 poginulih.</s><s> U međuvremenu, u noći 30/31. avgusta, kapetan Račić je sa svojim Cerskim odredom napao Bogatić.</s><s> Nemački policajci i srpski žandarmi pružili su snažan otpor, tako da četnici i u ponovljenom napadu 1. septembra nisu uspeli da zauzmu Bogatić, pa su se ponovo povukli na Cer.</s><s> Sad je Podrinjski partizanski odred preuzeo zadatak da oslobodi Bogatić.</s><s> Napad na ovo mesto počeo je oko podne.</s><s> Nemci se brzo ukrcaju u kamione i krenu prema Šapcu.</s><s> Na Bitvi ih sačeka partizanska zaseda sastavljena uglavnom od boraca Lešničke partizanske čete pod komandom Stanka Orelja.</s><s> Razvila se žestoka borba i Nemci su savladali partizane.</s><s> Na bojištu je ostalo 15 poginulih boraca sa svojim komandirom.</s><s> U Banji Koviljači se od početka okupacije nalazio veći nemački garnizon, najpre tenkovskih, potom pešadijskih trupa, a od 27. avgusta tu se smestila glavnina i štab 3. bataljona 738. pešadijskog puka 718. divizije.</s><s> Kada je osvajanjem Loznice i Zajače 11. četa 3. bataljona izbačena iz stroja, u Koviljači su ostale 9. i 12. četa, sa više od 500 vojnika smeštenih u hotelima.</s><s> Nemci su, radi odbrane Koviljače, izgradili više bunkera i postavili mitraljeska gnezda na nekoliko mesta.</s><s> U napad na Koviljaču krenulo je sedam jadranskih četa (svaka od po 50 – 60 ljudi), sa oko 400 ustanika.</s><s> Pre toga, na putu Loznica – Valjevo, postavljeno je više prepreka, radi sprečavanja neprijatelja da iz Valjeva dođe u pomoć jedinicama u Koviljači.</s><s> Komandant Cerskog četničkog odreda kapetan Račić prebacio je sa Cera (kamionima od Prnjavora do Loznice) ceo Odred na položaje iznad Koviljače i preuzeo komandu nad svim četničkim jedinicama oko Koviljače.</s><s> Napad na Banju Koviljaču počeo je 1. septembra ujutru i trajao do 2 časa po podne.</s><s> Ustanici – četnici uspeli su samo da se približe nemačkim uporitšima, ali ne i da ih zauzmu.</s><s> Pretrpevši velike gubitke, povukli su se na polazne položaje.</s><s> Uveče su ponovili napad, ali bez uspeha.</s><s> Sutradan je na prostoru Loznica – Koviljača vladalo zatišje.</s><s> Samo je neprijateljeva artiljerija s one strane Drine, iz Kozluka, tukla četničke položaje oko Koviljače.</s><s> A jedan bataljon ustaša se kod Zvornika prebacio preko Drine i krenuo u pomoć opkoljenom garnizonu u Koviljači.</s><s> Presrele su ga čete Vojno-četničkog odreda Zečević – Martinović i naterale da se povuče natrag u Zvornik.</s><s> Rano ujutru, 3. septembra, četnici su preduzeli silovit napad i u jurišu prodrli u Koviljaču sa zapadne i južne strane, došavši blizu hotela „Beograd” i „Podrinje”, a sa istočne strane približili su se na oko 100 metara od nemačkih položaja u parku.</s><s> U pokušaju da prodru u park četnici su naleteli na žicu u živoj ogradi kroz koju je bila puštena struja, pa ih je dosta stradalo.</s><s> Napad je trajao do zore, ali bez uspeha.</s><s> Četnici su se povukli na polazne položaje.</s><s> Tokom 3. septembra, dva nemačka aviona „štuke” bacala su bombe na visove oko Koviljače.</s><s> I sutradan je 12 „štuka” bombama tuklo četničke položaje.</s><s> Videvši da sami ne mogu da oslobode Koviljaču, četnici su zatražili pomoć od Podrinjskog partizanskog odreda.</s><s> S tim ciljem u oslobođeni Bogatić išao je 3. septembra kapetan Račić.</s><s> Na Koviljaču je iz Mačve odmah upućena 4. četa Podrinjskog partizanskog odreda. (Nastaviće se)</s> |
<s>U pirotskom romskom naselju Bojan Asković ubio Macu Uskoković PIROT - Pirotska policija uhapsila je juče Bojana Askovića (30) zbog sumnje da je u romskom naselju ubio komšinicu Macu Uskoković (58).</s><s> Policija je saopštila da je Asković u četvrtak oko 13 sati ušao u dvorište njene kuće u Rasadničkoj ulici u romskom naselju i bez ikakvog razloga je drvenim kocem više puta udario u glavu.</s><s> Nesrećna žena je od zadobijenih povreda preminula na putu za bolnicu.</s><s> Jedan od komšija nesrećne žene izjavio je da je Bojan Asković ušao kod Mace Uskoković pod izgovorom da traži vode.</s><s> Prema tvrdnjama komšija, ona mu je dala čašu vode, nakon čega je počeo da je tuče.</s><s> - Tukao ju je do smrti.</s><s> Sve se to dešavalo usred bela dana - rekao je jedan od ogorčenih žitelja naselja.</s><s> Inače, rođaci, prijatelji i komšije ubijene gotovo su uglas tvrdili da je Bojan bio problematična osoba koja se lečila zbog psihičkih smetnji.</s><s> - Od njega je strepelo celo naselje - kažu jedni, a drugi dodaju da su pojedine komšije videle kako je besomučno tuče, ali da se nisu usudile da priđu i spreče nesreću.</s><s> Afrora Durmišević takođe je rekla da su se svi u naselju plašili Askovića.</s><s> - Decu nismo smeli da pustimo na ulicu.</s><s> On se lečio.</s><s> Pitamo se zašto je on uopšte bio na slobodi.</s><s> Ovo je strašno.</s><s> On je odavno poznat organima gonjenja.</s><s> Tražili smo da ga zatvore, da se oslobodimo straha - rekla je ona.</s><s> Biserka Ismail, ćerka ubijene, izjavila je da je njena majka živela od socijalne pomoći od 4.000 dinara mesečno i da je često zbog blagog šloga izlazila napolje.</s><s> Kako smo saznali, uviđaj na licu mesta izvršio je istražni sudija Okružnog suda u Pirotu Branislav Lukić u prisustvu službenika Policijske uprave.</s><s> Asković će uz krivičnu prijavu biti predat istražnom sudiji Okružnog suda u Pirotu.</s><s> Osumnjičeni prilikom hapšenja nije pružao otpor.</s> |
<s>Milivoje Andrić, svedok protiv dvojice policijskih funkcionera iz Loznice koji su u „Sablji“ odali državnu tajnu, ostao bez policijske zaštite BEOGRAD - Milivoje Andrić, zaštićeni svedok protiv dvojice bivših čelnika policije u Loznici, neće se pojaviti na suđenju zakazanom za 2. oktobar jer šabačka i loznička policija ne poštuje nalog suda i ne pruža mu adekvatnu zaštitu.</s><s> Andrić u ispovesti za Kurir tvrdi da se plaši za svoj život, naročito od dana kada je podmetnut eksploziv u vikendici u kojoj je živeo.</s><s> Zbog stalnih pretnji, ovaj svedok se poslednjih desetak dana ne pojavljuje ni u svom domu, jer policija umesto njega čuva njegovu kuću.</s><s> Milivoje Andrić bi na suđenju 2. oktobra trebalo da svedoči protiv dvojice nekadašnjih visokih policijskih funkcionera, Vladana Ljubinkovića, bivšeg načelnika SUP, i Zorana Cvijanovića, komandira saobraćajne policije u Loznici, zato što su u vreme policijske akcije „Sablja“ otkrili državnu tajnu.</s><s> - Ja sam u vreme „Sablje“ bio odbornik grupe građana.</s><s> Jednog dana su mi Ljubinković i Cvijanović dostavili strogo poverljiv dokument na kom je pisalo „državna tajna“.</s><s> Taj dokument je stigao iz Vlade Srbije, potpisao ga je Zoran Janjušević, tada šef Biroa za bezbednost Zorana Đinđića, a na njemu je bio spisak od osam ili devet ljudi iz Loznice koje je trebalo uhapsiti u „Sablji“.</s><s> Realno, taj spisak je predstavljao političku osvetu „žutih“, odnosno DS.</s><s> Na njemu je bilo nekoliko kriminalaca, a ostali su bili politički aktivisti.</s><s> Mislim da su mi policajci taj dokument dostavili da bi zaštitili neke svoje ljude, a ja sam tada otišao u Balkan i objavio taj spisak.</s><s> Njih dvojica su sada, nastavlja zaštićeni svedok Andrić, optuženi što su meni dali taj spisak i tako otkrili državnu tajnu.</s><s> Tačnije, meni je spisak dao komandir saobraćajne policije i on je sada suspendovan i izbačen sa posla, a načelnik nije ni suspendovan.</s><s> On i danas radi kao inspektor za privredni kriminal.</s><s> Andrić je postao zaštićeni svedok 25. marta prošle godine i odmah je dobio status zaštićenog svedoka.</s><s> - Sud je procenio da sam ugrožen, pa je naložio da me ova dva policajca non-stop prate.</s><s> Ja nisam okrivljen, nisam svedok saradnik, moje kretanje nije ograničeno.</s><s> Ja sam samo zaštićeni svedok i zato je policija dobila nalog da me prati gde god da idem.</s><s> Oni su zaista savesno obavljali dužnost, ali samo nekoliko meseci, tačnije do početka avgusta prošle godine.</s><s> A onda su odjednom sve to ukinuli i sada čuvaju samo kuću.</s><s> Interesantno je da su me od samog početka obezbeđivala dva policajca, jedan saobraćajac i jedan u civilu.</s><s> I sa mnom je stalno išao ovaj saobraćajac u uniformi, dok je ovaj „civil“ sedeo kod kuće.</s><s> A onda su obojica prešla u kuću.</s><s> Kad sam ih pitao zašto ne idu sa mnom, rekli su mi da imaju naređenje da se kreću samo u okviru policijske uprave Šabac - dalje ne.</s><s> Od tada su, kako tvrdi Andrić, počele stalne pretnje putem SMS poruka, od kojih je jedna poslata i sa telefona jednog policajca.</s><s> Pritisci na ovog svedoka, kako kaže, kulminirali su kada je bačen eksploziv na njegovu vikendicu na planini Cer.</s><s> - Tog 10. februara, pola sata posle ponoći, grunula je eksplozivna naprava.</s><s> Bilo je strašno!</s><s> Taman smo zaspali kad je roknulo.</s><s> Pomislio sam da se srušio avion.</s><s> Zasigurno bih nastradao da te noći, igrom slučaja, nisam spavao u susednoj vikendici.</s><s> Pozvao sam policiju, koja je izašla na uviđaj.</s><s> Jedan inspektor je tada rekao:</s><s> „Ovo je opomena.“</s><s> Posle toga me niko nikad više nije zvao, niti bilo šta pitao o tome - priča ovaj svedok.</s><s> Andrić dodaje da ne zna kako će se sve ovo završiti jer „ima utisak da se policija solidariše sa okrivljenim policajcima“.</s><s> Miodrag Andrić je sa našim novinarem razgovarao u sredu 27. septembra, u prostorijama dnevnog lista Kurir u Beogradu, a u isto vreme nepoznati počinioci opljačkali su njegovu vikendicu na Ceru, iz koje su odneli svu sudsku dokumentaciju, uključujući i spisak iz „Sablje“ koji je trebalo da pokaže u sudu.</s> |
<s>BEOGRAD - Sudsko veće Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, kojim predsedava sudija Maja Kovačević-Tomić, izreklo je juče osuđujuće presude četvorici članova „zemunskog klana“ za ubistvo Marka Petrovića Mamice i izazivanje opšte opasnosti.</s><s> Milan Jurišić osuđen je na jedinstvenu kaznu od 15 godina zatvora za svirepo ubistvo Petrovića u septembru 2001. godine i izazivanje opšte opasnosti.</s><s> Dušanu Krsmanoviću izrečena je jedinstvena zatvorska kazna od 13,5 godina za pomaganje pri ubistvu, paljenje beogradske redakcije podgoričkog lista Dan, oktobra 2002. godine, i bacanje bombe na auto-servis „Aca“.</s><s> Aleksandar Simović osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora od tri godine i šest meseci zbog izazivanja opšte opasnosti bacanje bombe na auto-servis „Aca“ krajem avgusta 2002. godine i paljenje dopisništva Dana.</s><s> Njegov brat Miloš Simović osuđen je na jedinstvenu zatvorsku kaznu od tri godine zbog istih dela.</s><s> Osim Krsmanovića, koji je pre dva dana, u završnoj reči, izjavio da se kaje za sve što je učinio, ostali osuđeni su u bekstvu i sudilo im se u odsustvu.</s><s> Predsedavajući sudskog veća Maja Kovačević-Tomić rekla je da su pri odmeravanju kazne cenjene okolnosti vezane za odnos optuženih i Dušana Spasojevića koji je u optužnici bio označen kao nalogodavac krivičnih dela i organizator kriminalne grupe.</s><s> Krsmanović je u toj izjavi u potpunosti priznao i detaljno opisao događaje koji su prethodili ubistvu kao i posle njega, kazala je Kovačević-Tomić, navodeći da je na prevaru doveo Petrovića u stan i dok je instalirao kompjuter, Jurišić mu je prišao s leđa i ispalio mu dva hica iz pištolja u potiljak.</s><s> Uz Krsmanovićevu pomoć policija je kasnije pronašla telo Petrovića, zakopano u šumi. (TANJUG)</s> |
<s>PIROT - Pirotska policija uhapsila je Bojana Askovića (30) iz romskog naselja u Rasadničkoj ulici i privela ga istražnom sudiji Okružnog suda Branislavu Lukiću zbog sumnje da je ubio Macu Uskoković (58).</s><s> Policija je saopštila da je Asković nesrećnu ženu, koja je živela sama, ubio prekjuče posle podne.</s><s> Kako se navodi u saopštenju, on joj je bez ikakvog povoda zadao više udaraca kocem. (TANJUG)</s> |
<s>BUDI SE STARA PLANINA Nedaleko od gradilišta skijaškog centra, u selo Crni vrh, posle 28 godina, vratio se Dragan Manojlović sa četiri sina KNjAŽEVAC – Manojlovići su svojevremeno, glavom bez obzira, pobegli iz Budžaka, a sada mu se vraćaju.</s><s> Oni kamioni što ovih dana svakodnevno prolaze kroz njihovo selo Crni vrh – u čijem ataru raste gradilište budućeg skijališta na Konjarniku – probudili su nadu u povratak i njima i susedima iz drugih sela Budžaka.</s><s> Da će biti bolje slute i oni iz Inova, Vrtovca, Balta Berilovca, Ćuštice i varošice Kalne.</s><s> Sada su im eto u goste stigli graditelji planinskog turističkog centra na Staroj planini, a dolaziće i turisti.</s><s> Nema više sumnje, dolaziće u sve većem broju, na hiljade.</s><s> Vratiće se i Manojlovići – otac Dragan sa sinovima Ivicom, Dejanom, Ljubišom i Radoslavom, a češće će ovamo dolaziti i Draganove snahe i unučad.</s><s> Kada je otac Dragan odavde odlazio, Crni vrh je već uveliko bio prazan.</s><s> On tačno ne zna koliko je sveta odavde otišlo, ali zvanična statistika je zabeležila da je njegov Budžak u 14 naselja pre 60 godina imao 12.723 stanovnika ili šest puta više nego ovih dana.</s><s> Ispod kumove nadstrešnice sada ima nade i za Manojloviće i za mnoge druge sa Stare planine.</s><s> I za one iz susednog Zaglavka i 22 tamošnja sela u kojima tavori još oko 400 vremešnih planinaca, ili pet puta manje nego 1948. godine.</s><s> Mogla bi oživeti i Repušnica iz Zaglavka, prvo selo u Srbiji koje je pre šest godina ostalo bez ijednog stanovnika.</s><s> Manojlovićima ova crna statistika nije zvanično poznata, ali je instinktivno preživljavaju.</s><s> Otac Dragan se svega živo seća, i bivših ljudi i bivšeg izobilja.</s><s> I kako je odavde krenuo, 1978. godine, kada je najstariji sin Ivica imao tek šest godina, prema pitomijem Valevcu, nedaleko od Knjaževca.</s><s> Rastao je tada veliki Poljoprivredni kombinat „Džervin” i on se tamo uhlebio.</s><s> Sa suprugom Ljiljanom sagradio je novu kuću u Valevcu.</s><s> O godinama provedenim u Crnom vrhu i godinama u Valevcu i „Džervinu” još dobrostojeći Dragan Manojlović pričao nam je ovih dana ispod nadstrešnice kuma Đorđa Jelenkovića u Crnom vrhu.</s><s> Njihove kuće u ovom selu više nema.</s><s> A on sa sinovima došao na muški vikend.</s><s> Ispekli svoje jagnje, doneli svoje vino.</s><s> Došli da uživaju u selu predaka, da se ispričaju i dogovore o nekim zajedničkim poslovima.</s><s> – Sve je ovo legalno prijavljeno našim ženama – objašnjava, smejući se, Ivica, najstariji od braće.</s><s> – Došli smo, u stvari kao izvidnica, da se dogovorimo kako da oživimo naše zapušteno imanje.</s><s> Vidimo, mnogi se vraćaju.</s><s> Evo, komšija Sima Živković, zvani Ždrma proširuje ribnjak kalifornijskih pastrmki.</s><s> Uveren je da će budući turisti, koliko sutra, biti i dobri kupci.</s><s> Ljudi to slute.</s><s> Već se bolje nego do sada prodaju sir, stoka, borovnice, pečurke...</s><s> Sagradiće kuću A šta planiraju Manojlovići?</s><s> Nešto će tek smisliti.</s><s> Verovatno biznis za dobru zaradu.</s><s> Ali, sigurno je da će već iduće godine sagraditi kuću.</s><s> Zajedničku, bratsku.</s><s> Veruju da će uspeti.</s><s> Uspeli su kada je bilo najteže, kada je nemaština bila pritisla sa svih strana.</s><s> Evo, sada meze jagnjetinu i kojekakve druge đakonije, a pre desetak godina jedva je stizalo i za hleb nasušni.</s><s> Braća Manojlovići tek su završavali škole i zanate, ocu se na zlo dalo u „Džervinu”, ostao je i bez posla.</s><s> Umrla je i njegova supruga Ljiljana.</s><s> Ali, bili su žilavi mladi Manojlovići.</s><s> Svi su uspeli: pobedili su i blokadu, i tranziciju, i nemaštinu.</s><s> Najstariji Ivica ima 34 godine i vrstan je majstor.</s><s> Pravi alate za gumarsku industriju.</s><s> A Dejan, Ljubiša i Radoslav su majstori na glasu za kupatila.</s><s> Ne stižu da odgovore na sve pozive.</s><s> I svi su, osim Ljubiše, oženjeni (prizećeni) i žive dobro i srećno u domovima svojih supruga.</s><s> Dragan ima petoro unučadi.</s><s> Manojlovići kažu za sebe da su srećni ljudi.</s><s> Pobedili su u svim iskušenjima, a veruju da će, slogom, napraviti i lepu kuću.</s><s> A oženjeni će učiniti sve da ožene i brata Ljubišu.</s> |
<s>NEZADOVOLjSTVO U VLADIČINOM HANU VLADIČIN HAN – U Vladičinom Hanu počelo je prikupljanje potpisa birača za opoziv predsednika opštine Slađana Marinkovića.</s><s> Akciju vodi nedavno osnovana Grupa građana – Vladan Vučković Vlaja, ali su se pridružile i neke stranke lokalnog parlamenta.</s><s> Za raspisivanje referenduma za izglasavanje nepoverenja predsedniku opštine potrebno je u toj opštini prikupiti nešto više od 1.860 potpisa, što je deset odsto od ukupnog broja biračkog tela.</s><s> Vučković kaže da prikupljanje potpisa ide dobro i biće prikupljeno i više od potrebnog broja do sredine iduće nedelje, do kada je rok, kako bi mogao da se zakaže referendum na kome bi se proverilo poverenje naroda predsedniku opštine Marinkoviću.</s><s> Predsedniku se najviše zamera što nije rešen problem odlaganja smeća, zbog čega je higijena u gradu sve gora, problem vodosnabdevanja, nebriga za javna preduzeća i ustanove, zapošljavanje na osnovu rodbinskih veza dok se tvrdi da ima tehnološkog viška, te da je zaboravio na predizborna obećanja i svoj slogan „Umem, znam i mogu”.</s><s> To je drugi pokušaj prikupljanja potpisa za smenu Marinkovića.</s><s> Iako je pre nekoliko meseci bio prikupljen dovoljan broj potpisa Izborna komisija ih nije prihvatila, ali su letos zakonske smetnje oko održavanja referenduma otklonjene i odluka objavljena u „Službenom glasniku Pčinjskog okruga” tako da se sada akcija može sprovesti do kraja.</s> |
<s>DEČIJA NEDELjA U LOZNICI LOZNICA – Ovogodišnja dečija nedelja održaće se od 2. do 6. oktobra pod motom „Moje mesto u mom mestu”.</s><s> Ovu manifestaciju u Loznici organizuju ovdašnje Učiteljsko društvo i Ustanova za predškolsko vaspitanje i obrazovanje „Bambi” pod pokroviteljstvom SO Loznica.</s><s> Po rečima Zagorke Belić, potpredsednika Učiteljskog društva, svi programi u okviru dečije nedelje biće održani na ulici.</s><s> Manifestacija počinje u ponedeljak prijemom dece u Dečiji savet a delegaciju učenika prvog razreda, sa njihovim učiteljima, primiće predsednik opštine.</s><s> Narednih dana održaće se dečiji vašar gde će najmlađi na ulici prodavati svoje rukotvorine a novac koji prikupe biće upućen deci u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju, veliki maskenbal, poseta deci u Diskopatiji a program će biti završen priredbom „Pokaži šta znaš”.</s><s> Svi programi biće održani na ulici od 15 do 17 časova.</s><s> Svoje programe povodom dečije nedelje priprema i vrtić „Bambi”.</s><s> Počeće Danom dečijih želja, prava i samopoštovanja, sledi sportski dan u okviru kojeg će biti održana „Trka za srećnije detinjstvo” i sportske igre ispred Vukovog doma kulture, dan muzičkih aktivnosti, crtanje kredom po asfaltu i u petak maskenbal.</s><s> Tokom cele sedmice trajaće i akcija „Drug drugu” u kojoj će roditelji i deca prikupljati slatkiše, odeću, obuću i igračke i u saradnji sa Crvenim krstom podeliti ih onim drugarima kojima su potrebni.</s><s> U akciji dečije nedelje učestvuje svih 14 lozničkih osnovnih škola, obdaništa, Centar za socijalni rad, Crveni krst, Dečije odeljenje u Specijalnoj bolnici, Turistička organizacija, Centar za kulturu i KUD „Karadžić”.</s> |
<s>BEOGRAD - Policija je na graničnom prelazu Batrovci uhapsila u četvrtak Hivzu Đekića (45) iz Novog Pazara, sa boravištem u Sloveniji, kod koga je pronađeno više od 26 kilograma heroina.</s><s> Policija je zaustavila njegov automobil marke „honda sivik“, slovenačkih tablica, prilikom izlaska iz zemlje.</s><s> Pretresom je pronađeno 50 paketa heroina u ukupnoj težini od 26 kilograma i oko 202 grama.</s><s> Vrednost zaplenjene droge u uličnoj prodaji premašuje iznos od milion evra.</s><s> Paketi su bili sakriveni u specijalno napravljenim unutrašnjim bočnim stranama, prednjoj spoljnjoj šupljini, kao i u konstrukcionim šupljinama petih vrata automobila.</s> |
<s>ADA - Kikindska policija uhapsila je Roberta V. (35) iz Bečeja i uz krivičnu prijavu ga privela istražnom sudiji Opštinskog suda u Adi.</s><s> Robert je kao direktor „Molada“ iz Mola sačinio više falsifikovanih ugovora sa raznim firmama na osnovu kojih je uzimao robu, koju je kasnije prodavao za keš.</s><s> Zarađeni novac nije evidentirao u knjigovodstvenu dokumentaciju „Molada“, pa je tako pribavio protivpravnu imovinsku korist od oko 1,6 miliona dinara. (SINA)</s> |
<s>NOVI ASFALTNI PUT PREKO VELIKOG JASTREPCA KRUŠEVAC – Samo šest kilometara asfaltnog umesto šumskog puta preko Velikog Jastrepca od Ribara do Vukanje biće dovoljno da Ribarska Banja bude bliža građanima Topličkog i Niškog okruga.</s><s> Posle 20 godina čekanja, ovih dana počelo je snimanje terena na ovom pravcu.</s><s> Između „Kruševacputa” i JP „Srbijaput” potpisan je ugovor o izgradnji četiri kilometra puta na ovom regionalnom pravcu.</s><s> Da bi šumski bio izgrađen u moderan asfaltni put, po rečima Dragana Savića, direktora „Kruševacputa”, treba sanirati nekoliko klizišta, ali je izvesno da će najveći deo radova biti završen do kraja ove godine.</s><s> Očekuje se da će 2007. biti završena cela deonica od šest kilometara.</s><s> Otvaranjem novog puta preko Velikog Jastrepca, odnosno Vukanje, posetioci iz Niša i Prokuplja imaće kraći put do Ribarske Banje čak za 50 kilometara.</s> |
<s>KANCELARIJA ZA SUSEDSKE ODNOSE SRBIJE I MAĐARSKE Za intereg fondove mogu da konkurišu zajednički projekti SUBOTICA – Gordana Lazarević, pomoćnik ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, otvorila je juče u Subotici prvu kancelariju za susedski program Srbija – Mađarska.</s><s> Izmeštanje sedišta Kancelarije u Suboticu jedan je od puteva i decentralizacije centralne vlasti, te podsticaj lokalnoj sredini da se aktivno uključi u konkurisanje za projekte Evropske unije i njihovu primenu.</s><s> Evropska unija izdvaja posebne iznose kao podršku saradnji između zemalja članica i kandidata za Evropsku uniju sa zemljama koje nisu u članstvu EU a sa kojima se graniče.</s><s> Osnovni uslov za konkurisanje u ovim projektima je da se ostvaruju u saradnji zemlje članice i nečlanice ili da imaju pozitivan efekat na kvalitet života stanovnika Evropske unije.</s><s> U prvom krugu poziva za finansiranje projekata susedske saradnje stiglo je 197 molbi koje su konkurisale na ukupan iznos od dva miliona evra, što su inače bespovratna ulaganja.</s><s> Zbog ovog limita odabrano je tek 18 projekata, od kojih je 17 iz Vojvodine, a jedan iz Beograda.</s><s> U ovom prvom pozivu Subotica je po broju prihvaćenih projekata bila jedan od najuspešnijih gradova, te je zbog toga odlučeno da ovde i bude sedište Kancelarije koju će voditi Zoran Krtinić i Relja Burzan.</s><s> Primera radi, u Subotici je prihvaćen projekat JP „Palić Ludoš” o izradi Vizitorskog centra i pešačke staze oko Ludoša, kao jedinstvenog dela Selevenjske šume, a isti takav „ogledalo” projekat radi se i sa druge strane granice u Mađarskoj, u rezervatu prirode.</s><s> Beograd je dobio novac iako nije imao partnera sa mađarske strane, ali je ponudio projekat praćenja kontrole kvaliteta voda Vojvodine, što pozitivno utiče na kvalitet života i stanovnika Evropske unije.</s><s> – Prihvaćeni projekti su dokaz da ravnopravno delimo vrednosti i znanja Evropske unije – rekla je Lazarević i naglasila da je sada pred onima čiji projekti su prihvaćeni u prvom krugu da svoje iskustvo u njihovom pripremanju i implementaciji prenesu i na druge.</s><s> Upravo zbog toga što, kako je rečeno, Evropska unija ulaže svoj „najskuplji” novac bez kamate i povrata, procedura izrade projekata, njihove provere, i kasnije primene je duga (provera projekta traje i do šest meseci) i relativno komplikovana.</s><s> Zbog toga je dragoceno iskustvo onih čiji su projekti prihvaćeni, ali i pomoć koju može da pruži Kancelarija u njihovoj izradi.</s><s> Najavljeno je da će tokom 9. i 11. oktobra biti održane radionice za izradu projekata u Subotici i Novom Sadu.</s><s> Po sličnom principu kao sa Mađarskom, Srbija će uskoro da uspostavi saradnju i sa Rumunijom i Bugarskom, te sa Hrvatskom jer sada praktično sve zemlje u našem okruženju ili su članice, ili kandidati za članstvo Evropske unije.</s> |
<s>VRANJE - Policajci Srđan Antanasijević (34) iz Vranjske Banje i Dragan Tasić (24) iz Prevalca, opština Vladičin Han, osuđeni su pred krivičnim većem Okružnog suda na po šest meseci zatvora zbog primanja mita.</s><s> Ova dvojica policajaca su 27. novembra prošle godine priveli ulične dilere Dragana Janjića i Vujicu Arsića.</s><s> Kada su ih uveli u službeno vozilo u nameri da ih odvedu u policijsku stanicu, Janjić im je dao 1.000 dinara, posle čega su ih obojicu pustili iz vozila.</s><s> Miomir Tasić, branilac Dragana Tasića, tražio je oslobađanje njegovog klijenta i odbranu koncipirao na priči o Janjiću kao „problematičnoj osobi“.</s> |
<s>NAŠ ASTOR NA EVROPSKOM TRONU: U svoju zavičajnu „kućicu” još jednom se sa elitnih kinoloških takmičenja Evrope, kao neprikosnoveni pobednik, vratio Astor, kratkodlaki nemački ptičar, Ljubisava Đurđevića iz Grabovca kod Svilajnca.</s><s> Još jedan od svojih mnogobrojnih trofeja ovaj, rodoslovno plemeniti, pas je svom vlasniku doneo iz holandskog grada Zvola u kome je održana takmičarska izložba pasa svih rasa i na kojoj je u generalnoj konkurenciji proglašen za najlepšeg.</s><s> Sa 12 uzastopnih pobeda na vrhunskim međunarodnim smotrama, Astor je obezbedio „mister” titulu najlepšeg evropskog psa u svojoj rasi, pobedivši i konkurente iz odgajivačnica zemlje svog porekla.</s> |
<s>PODGORICA - Haso Adrović (26) osuđen je na dve godine zatvora zbog pokušaja silovanja N. Đ. iz Podgorice.</s><s> Prema presudi, Adrović je 27. januara ove godine u Podgorici pokušao da siluje devojku N. Đ. Optuženi je u naselju Stari aerodrom neprimetno prišao devojci s leđa i uhvatio je za levi rukav jakne i pesnicom je udario u nos.</s><s> Devojka se otrgla i pobegla.</s><s> Adrović je tada potrčao i sustigao devojku koju je zatim povukao za kosu, oborio na zemlju, legao preko nje i počeo je udarati rukama u glavu.</s><s> Optuženi je oštećenu čupao za kosu, strgao je jaknu, a na kraju joj pocepao pantalone.</s><s> Devojka je dozivala u pomoć a spasao je slučajni prolaznik.(SINA)</s> |
<s>BOR ZBRINUO IZBEGLICE BOR – U Novom gradskom centru u Boru trajno se skućilo 15 izbegličkih porodica koje su iz kolektivnog smeštaja u barakama useljene u novu stambenu zgradu.</s><s> Izgradnju nove zgrade pomogli su Evropska unija preko Danskog saveta za izbeglice izdvojivši 210.000 evra, a projekat je pomogla i opština Bor sa 40.000 evra.</s><s> Predstavnici borske opštine obećali su novim vlasnicima stanova, na svečanosti useljenja, da će u novu zgradu do polovine iduće godine uvesti i centralno grejanje, što projektom izgradnje nije bilo predviđeno.</s> |
<s>KRAGUJEVAČKE PRILIKE KRAGUJEVAC – Na najosetljivijim punktovima u gradu uskoro bi trebalo da budu postavljene kamere, čime će u Kragujevcu biti ostvarena ideja o video nadzoru najproblematičnijih tačaka u gradu.</s><s> Na taj način, kako kažu u Skupštini grada, postići će se veća bezbednost građana i obezbediti njihov sigurniji život.</s><s> Pošto je za postavljanje kamera potrebna dozvola MUP-a video nadzor biće realizovan u tri faze.</s><s> Kamere će najpre biti postavljene u centru grada a potom će u drugoj i trećoj fazi uslediti pokrivanje i ostalih delova grada.</s><s> Inače, čim se dobiju frekvencije Skupština grada raspisaće tender za izvođače ovih radova.</s> |
<s>KRAGUJEVAC – Uz pomoć češke vlade, odnosno tamošnje južnomoravske regije, Botanička bašta u Kragujevcu, koja postoji dugo ali koja nije imala mnogo šta da ponudi posetiocima, biće konačno uređena.</s><s> Republika Češka je za ovu namenu izdvojila 45.000 evra a u narednih desetak dana biće potpisan i ugovor sa Skupštinom grada Kragujevca i Prirodno-matematičkim fakultetom koji rukovodi ovim projektom.</s><s> Od izdvojenih sredstava napraviće se ograda, srediti staze, postaviti klupe, ali će se nabaviti i retke vrste biljaka koje ne rastu u našoj zemlji.</s> |
<s>Van Gog u Republici Srpskoj Desetak hiljada Banjalučana svih generacija okupilo se na Trgu Krajine na koncertu uvek rado viđenih beogradskih rokera Van Gog.</s><s> Nakon što je frontmen grupe Zvonimir Đukić Đule prošetao binom sa velikim crvenim srcem u rukama, Banjalukom su počele da odzvanjaju pesme sa novog albuma „Kolo“, a potom i najveći hitovi benda.</s><s> Ponesene koncertom omiljenog im sastava, desetak veselih tinejdžerki na samom kraju popelo se na binu, gde su sa Đuletom zaplesale i zapevale, a potom nisu htele da ga puste iz zagrljaja.</s><s> Koncert Van Goga bio je i svojevrsna promocija njihovog najnovijeg albuma, a organizovan je u okviru zatvaranja manifestacije Banjalučki letnji festival.</s> |
<s>POSKUPLjENjE U LOZNICI LOZNICA – Usluge iznošenja smeća KJP „Naš dom” poskupele su u proseku za 9,3 odsto pa sada domaćinstva iznošenje smeća, umesto 2,50, plaćaju 2,73 dinara, sa PDV, po kvadratnom metru a firme, zanatske i druge radnje, umesto 11, sada izdvajaju 12,02 dinara po kvadratu.</s><s> Poskupljenje važi od prvog oktobra a odobrenje je dalo Opštinsko veće uz obrazloženje da cena nije menjana od decembra prošle godine te da su u međuvremenu znatno poskupeli energenti i da je ova korekcija cena neophodna za normalno funkcionisanje KJP „Naš dom”.</s> |
<s>Kraj Juče su u Petom opštinskom sudu u Beogradu Sanela Šaulić i Ivan Adžić i zvanično stavili tačku na svoj brak.</s><s> Bivši kapiten fudbalskog kluba Crvena zvezda i starija ćerka folk legende Šabana Šaulića u braku su zvanično proveli osam godina, koliko ima i njihov sin Luka, mada su zajednički život prekinuli još pre godinu i po dana.</s><s> Kako navode upućeni, glavni razlog njihovog razlaza je Sanelina želja da u braku uvek vodi glavnu reč, što mladi sportista nikako nije hteo da dozvoli, kao i njena odluka da u kući radi isključivo kućna pomoćnica, a ne ona, „jer se zbog toga nije udala“.</s><s> Inače, svojevremeno je njihovo venčanje proglašeno za svadbu godine, ali sada je očigledno da ta ljubav nije izdržala test vremena.</s> |
<s>OD PONEDELjKA U POŽAREVCU POŽAREVAC – Pripremna predškolska nastava u vrtićima u Požarevcu i okolini počeće u ponedeljak.</s><s> Nastava će se izvoditi između 13 i 17 časova ili od 14 do 18 časova, u zavisnosti od rasporeda vrtića.</s><s> Upis dece u Požarevcu još traje, dok je u Kostolcu oko tridesetoro romske dece ostalo neupisano.</s><s> Vrtići će pokušati da upišu tu decu na pohađanje nastave, a ukoliko ne uspeju u tome, obavestiće prosvetnu inspekciju koja će voditi dalji postupak.</s><s> Uverenje o pohađanju pripremne, predškolske nastave od sledeće godine biće uslov za upis dece u prvi razred osnovne škole.</s> |
<s>Teodora Maričić Isprovocirana navodima Svetlane Koprivice, vlasnice modne agencije „Mis“, Teodora Maričić javila se juče našoj redakciji u želji da objasni neke pojedinosti:</s><s> - Odgovorno tvrdim da Vesna Jugović ne uzima pare od devojaka za učešće na izborima za mis, jer da sam ja imala 5.000 ili 10.000 hiljada evra, radije bih uplatila školovanje u inostranstvu.</s><s> Napustila sam agenciju „Mis“ jer nisam mogla da napredujem, a kod Vesne Jugović to mogu.</s><s> Ugovor koji se pominje osim mene potpisale su i sve druge devojke jer je takva procedura.</s><s> Inače, ne šetam u gaćama po splavovima - rekla je Teodora.</s> |
<s>- Znaš li, bolan Mujo, da je umro Meša Selimović? - pita Haso.</s><s> - A ko je to?</s><s> - Pa onaj poznati pisac.</s><s> - Joj - zavapi Mujo - pa ko će sad bit pisac???</s> |
<s>Holivudsku zvezdu Ričarda Gira opčinile domaće životinje, rakija i turska kafa, pa hteo da kupi čitavo imanje u Hrvatskoj!</s><s> Stotinak članova ekipe filma „Praznici u Bosni“, uključujući i glavne zvezde glumce Ričarda Gira i Terensa Hauarda, „okupirali“ su selo Kostanjevac Podvrški u Hrvatskoj.</s><s> Zbog potreba filma, selo je postalo bosansko mestašce u kojem se traži Radovan Karadžić, a sudeći prema izjavama meštana, Gir i Hauard su i te kako uživali u gostoprimstvu domaćina, u čemu im nije smetalo ni konstantno groktanje uznemirenih svinja po dvorištima.</s><s> - Onaj stari i sedi Amerikanac (Ričard Gir) spava kod naše garaže u kamp kućici.</s><s> Već se u šest digao iz kreveta, a skuvala sam i njemu i onom crnom (Terens Hauard) kafu i dala im domaće rakije.</s><s> Obožavaju i jedno i drugo, a naročito su onom sedom zanimljivi naši prasići...</s><s> Starom Amerikancu se svidelo naše imanje i pitao je mog sina kol’ko bi ga koštalo.</s><s> A, ne!</s><s> Mi to ne bi ni za crno zlato prodali.</s><s> Tu smo se rodili - ispričala je Dragica Beribak puna utisaka o Giru.</s><s> Inače, poznatom glumcu je za potrebe snimanja filma u ovom selu dovezena specijalna kamp kućica koja je opremljena najsavremenijim tehničkim uređajima!</s><s> Glumac je zahtevao da se u kućici instalira internet, DVD plejer, TV, da se u kupatilu postavi đakuzi masažer, kao i mali aparati neophodni za kuvanje filter kafe.</s><s> U trenucima odmora, glumac sa Hauardom šeta po selu, ali kako tamošnje stanovništvo ne shvata veličinu njegove popularnosti, ne izaziva mnogo pažnje.</s><s> Doduše, ima i onih koji bi ga rado upoznali!</s><s> - Rado bih tog Gira živog vid’la, a ne samo na televizoru - izjavila je jedna meštanka i dodala da bi ga rado ugostila u svojoj kući, ali sumnja da bi njen muž pristao na tako nešto!</s><s> Gir bi verovatno „poludeo od sreće“, ali neće čovek da ženi pravi probleme!</s> |
<s>POLEMIKA OKO PUMPI NA KORIDORU DESET Da li naručioci planova za pet pumpi imaju tajne zaštitnike u lokalnom parlamentu za posao koji donosi veliki novac SUBOTICA – Iz subotičke crnice neće šiknuti nafta, ali može da nikne bar benzinska pumpa.</s><s> Na nešto malo manje od pedeset kilometara, koliko se subotički atar proteže duž auto-puta na Koridoru H, planirano je pet benzinskih pumpi – na 13, i po dve na 33. i 43. kilometru.</s><s> Javna je tajna da su sve ove lokacije u rukama svega dva Subotičanina, iako se njihova imena gotovo i ne pojavljuju, već se fiktivno kao naručioci detaljnih planova za izgradnju pumpi, odmorišta i motela pojavljuju anonimna lica.</s><s> Ono što je propustila, ili nije htela da uradi, država – da otkupi zemlju i posle je prodaje na konkursu po višoj ceni budućim pumpadžijama – uradili su privatnici.</s><s> Otuda nije čudno da je pitanje izgradnje benzinskih pumpi već mesecima vruća tema lokalnog parlamenta koji odobrava detaljne planove za njihovu izgradnju.</s><s> Iz dosadašnjeg toka skupštinske rasprave vidljivo je da investitoru nije dovoljno samo da prezentuje dokumentaciju, koja je po pravilu manjkava, već i da dobije saglasnost svih političkih opcija u lokalnom parlamentu.</s><s> Tako je svojevremeno Savez vojvođanskih Mađara (SVM) u prvom navratu odbio da da saglasnost za pumpu na 13. kilometru investitora Veselina Vidakovića, privatnika sumnjive biografije, spočitavajući mu da je on kum čoveka koji je bacio bombu na Mađarski kulturni centar „Nepker”.</s><s> Međutim, kada se, nezvanično, isti zainteresovani pojavio kao investitor pumpi na 43. kilometru ovaj predlog bez ustezanja obrazložio je Geza Kučera, predsednik opštine iz redova SVM-a.</s><s> Ovaj slučaj od proletos još nije zaboravljen kada su se na septembarskom zasedanju skupštine pojavili zahtevi za planove četiri pumpe na Koridoru H. Činjenica da se, navodno, ne zna ko je investitor, odnosno, kako je rekao Jene Maglai, šef odborničke grupe SVM-a, da se pojavljuju imena „čika Joške i tetka Juliške”, a da je svima u skupštini jasno da iza ovih zahteva, kako je i javno rečeno na skupštinskoj govornici, stoje ljudi sumnjivih biografija i poslova, „omogućava velike špekulacije” (Maglai).</s><s> Zahvaljujući blagoglagoljivom šefu subotičkih radikala Gojku Radiću i javnim prenosima skupštinskih zasedanja, Subotičani su mogli da saznaju da je odbornike zvao ovdašnji advokat Cvejić da „lobira” za davanje saglasnosti za plan dve pumpe, sa leve i desne strane puta, na 43. kilometru.</s><s> To verovatno nije činio u ime „čika Joške i tetka Juliške”, već nekoga ko je, kako Radić već zna, u pregovorima da ove placeve preproda jednoj grčkoj pumpi.</s><s> Ipak, ko god da je vlasnik ovih parcela, kada ih bude prodavao sa odobrenim detaljnim planom regulacije i građevinskom dozvolom za izgradnju pumpe, odmorišta i motela može da računa na, kako se nezvanično kalkuliše, dobit od milion evra.</s><s> Opozicioni odbornik Mirko Bajić tvrdi da se lepa dobit smeši i Jožefu Kasi, lideru Saveza vojvođanskih Mađara, jer se, navodno, deo njegove zemlje nalazi na mestu predviđenom za gradnju pumpe i motela na obilaznici ka Kelebiji, Bajić ide i korak dalje i tvrdi da je čitav projekat obilaznice ka Kelebiji promenjen kako bi predviđeno odmorište „zahvatalo” Kasin plac.</s><s> – Baš kao što sam vam najavio, benzinske pumpe biće još tema – ironično je konstatovao Nebojša Janjić, kada je u svojstvu predsednika opštinske Komisije za planove obrazlagao zbog čega su dali saglasnost za dve pumpe, na obe strane puta, ovoga puta iza 33. kilometra, kod naselja Novi Žednik.</s><s> Sporno kod ovih pumpi, gde se, kako se nezvanično spominje, kao investitor pojavljuje upravo „kum bombaš”, jeste njihova površina od 1,7 hektara iako zakon propisuje minimum od tri hektara za pumpu sa odmorištem i motelom.</s><s> Za opštinsku Komisiju to nije bilo sporno jer je dobila tumačenje od Zavoda za urbanizam Vojvodine, koji i propisuje uslove, „da ni jedna pumpa u Vojvodini, pa ni na teritoriji Novog Sada nema propisanu površinu od tri hektara”.</s><s> Dakle, kada ni u jednom slučaju do sada zakon nije poštovan, nema potrebe da se to čini baš sada.</s><s> I dok su pumpe na 43. kilometru dobile saglasnost odbornika, za to će tek da se potrudi investitor pumpi na 33. kilometru.</s><s> Naime, SVM je napustio skupštinsko zasedanje tvrdeći da ne želi da učestvuje u donošenju nelegalnih odluka.</s><s> – Očigledno su neki za nešto što im donosi velike pare našli zaštitnike u Skupštini opštine i mi nećemo da učestvujemo u tome – rekao je Maglai.</s><s> Šef odborničke grupe SVM-a preporučio je investitoru da se obrati direktno predsedniku opštine a ne pojedinim odbornicima.</s> |
<s>Revoltirana time što je Dragan Kojić demantovao tvrdnje da je kao potencijalnog oca njene ćerke naveo pokojnog Rođu Raičevića, Ljiljana Jevremović daje na uvid žalbu njegovog advokata!</s><s> Dragan Kojić Keba je uhvaćen u laži!</s><s> Folker je, naime, pre nekoliko dana u izjavi za nedeljni tabloid Svet demantovao navode iz našeg teksta „Keba iskopava Rođu“, u kojem tekstopisac Ljiljana Jevremović tvrdi da je on, nezadovoljan trećom nepravosnažnom sudskom presudom po kojoj je otac njene osmogodišnje ćerke Ine, tražio da se ispita potencijalno očinstvo kompozitora Perice Zdravkovića i pokojnog pevača Rođe Raičevića!</s><s> Videvši da je Keba povodom pominjanja Rođinog imena izjavio da „nije podneo nikakvu žalbu“ i da „ne može da veruje šta su sve ljudi u stanju da napišu“ (iako je nama, kako je i napisano u tekstu „Keba iskopava Rođu“, rekao da „ne želi da komentariše žene koje nemaju značaja u njegovom životu“), pozvali smo Jevremovićevu, koja nije želela ništa više da komentariše, već nam je dostavila originalnu žalbu koju je sudu uputio Kojićev advokat.</s><s> Na ovom dokumentu se, dakle, jasno vidi da je folker slagao, jer u žalbi zaista piše da on potencijalnim očevima smatra Zdravkovića i pokojnog Raičevića!</s><s> Da li će i posle ovakve javne blamaže kojoj je sam sebe izložio Keba ostati pri svojoj žalbi, koja bi eventualno mogla da dovede i do toga da se traži ekshumacija Raičevića radi utvrđivanja (potencijalnog?!!!) očinstva ili će se najzad podvrgnuti DNK analizi, od koje zazire već godinama, ostaje da se vidi.</s><s> No, iako mu, fakat, nije ostalo još mnogo krivina koje bi mogao da uhvati, sudeći po njegovim dosadašnjim postupcima, izgleda da će se Jevremovićeva sa njim ćerati do Strazbura!</s> |
<s>NIJE DOBRO NI KADA DRŽAVA ODREŠI KESU U Kraljevu je najava da će iz NIP-a stići 33 miliona evra pobudila mnoge računice KRALjEVO – Odavno nije bilo više para i posla u raznim komunalnim oblastima na području kraljevačke opštine, tvrde dr Miloš Babić, predsednik opštine, i gradski menadžer mr Jovan Nešović, navodeći podatke da će na ovu i narednu godinu iz Nacionalnog investicionog plana – za obilazni put oko Kraljeva, razvod sekundarne mreže za gas, izgradnju stanova, popravku i asfaltiranje lokalnih puteva, opremanje industrijske zone u prigradskom naselju Šeovac, izgradnju novih i obnovu sportskih objekata – biti odobreno oko 33 miliona evra.</s><s> Povrh toga i u opštinskoj kasi za ovu godinu je izdvojeno oko 950 miliona dinara za investicije, među kojima su i neke od strateškog značaja, poput izgradnje mosta preko Ibra, povećanje kapaciteta vodosistema...</s><s> Iako ovaj novac, a posebno iz NIP-a, nije na gomili, sasvim je sigurno da se uz određene uslove i proceduru može koristiti, a da li će u potpunosti biti utrošen niko baš sa sigurnošću ne tvrdi ni u opštinskom vrhu.</s><s> Nenavikli na ,,pune kase” i pomalo zatečeni ,,iznenadnim” prilivom para ovde već nailaze na teškoće oko svih priprema i organizovanja ,,potrošnje”.</s><s> To, pogotovo, što se novac iz NIP-a može koristiti samo na dva načina: raspisivanjem tendera i uz nadgledanje i realizacije od posebnih komisija ministarstava i prepuštanje lokalnoj samoupravi da raspisuje oglase o javnim nabavkama, ali da redovno izveštava vladin trezor o napretku posla radi finansiranja.</s><s> Sve što se u predviđenom roku ne potroši vraća se u republičku kasu.</s><s> Nema, dakle, odugovlačenja ili nenamenskog i rasipničkog utroška para.</s><s> – Najveći je trenutno problem rešavanje imovinsko-pravnih odnosa.</s><s> Zbog toga, recimo, kasni posao izgradnje pristupnog puta za obilaznicu oko Kraljeva.</s><s> Iz istih razloga bilo je zastoja radova na putu Studenica – Ivanjica.</s><s> Jednostavno, i vlasnici objekata ili parcela vide šansu da uz adekvatnu nadoknadu i nešto novca zarade, a procedura eksproprijacije zemljišta zbog opšteg interesa predugo traje – tvrdi predsednik Babić.</s><s> Sličnih nevolja, kako nam objašnjava menadžer Nešović, ima i oko nastavka izgradnje stanova u Kraljevu, koje je krajem devedesetih započela ondašnja vlast.</s><s> – Još nema dogovora oko izgradnje stambenih zgrada od 292 stana.</s><s> Gradilište se nalazi na parceli Poljoprivredne škole i, bez obzira na to što je Republička direkcija za izgradnju odobrila novac i školi ponudila kupovinu zemljišta iste površine gde god oni odaberu, u školi se premišljaju i dovode nas u situaciju da ne iskoristimo 9,3 miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana.</s><s> Obojica naših sagovornika ne skrivaju i da oko svega ima i političkih razmirica i računica.</s><s> Naime, u opštinskoj vlasti sada glavnu reč vode DSS, Nova Srbija i G17, stranke iz kojih je načelnik Raškog okruga, predsednik opštine i gradski menadžer a u opštinskoj direkciji za izgradnju rukovodstvo i Upravni odbor su po sastavu stranački opredeljenih članova znatno ,,šareniji”.</s><s> Tako, bez obzira što svi, ipak, smatraju da će biti sloge bar oko najvažnijih investicija i da će najveći deo para potrošiti, ispada da nije lako i kad je kasa puna, a primer je i nedavna polemika i nesloga oko uređenja Trga svetog save u Kraljevu.</s><s> Radovi su odloženi a planiranih 30 miliona dinara raspoređeno za druge investicije, jer dok su dve stranke ,,navijale” da se gradi, pošto je iz jedne i autor idejnog projekta, druge su, i iz političkih razloga, bile za odlaganje početka radova.</s><s> Presudili su, ipak, stručnjaci koji su ocenili da idejno rešenje nije baš najbolje i preporučili da se taj konkurs ponovi.</s><s> Onako uzgred, poneki su okrivili i komuniste koji, navodno, ne daju da se odatle izmesti spomenik prvom ,,partizanskom” tenku, taksiste koju ne žele da se sa tog trga svojim vozilima izmeste, ,,seljake” koji bi da se više gradi u selima nego u gradu...</s><s> Tako svako ,,gura” svoj interes, što i nije loše osim ako se ta natezanja i preračunavanja ne otegnu i svi na kraju budu gubitnici.</s> |
<s>Indijske vlasti obavestile su Interpol da je 18 neprocenjivo vrednih bronzanih statua Bude ukradeno iz muzeja koji se nalazi na samo nekoliko metara od policijske stanice u gradu Patna.</s><s> Kradljivci su u muzej ušli kroz prozor na prvom spratu i odneli statue koje datiraju iz osmog i devetog veka.</s><s> Ukradeni antikviteti potiču iz jednog od najbogatijih kulturnih perioda indijske istorije.</s><s> Stručnjaci su ispitali otiske prstiju pronađene u galeriji i zasad još nije bilo hapšenja.</s> |
<s>GORNjI MILANOVAC KARAĐORĐEVIĆIMA GORNjI MILANOVAC – Dvestota godišnjica rođenja kneza Aleksandra Karađorđevića, osnivača grada, obeležena je polaganjem cveća na njegov spomenik na Trgu kneza Mihaila.</s><s> Uz vojne počasti, cveće su položili predsednik opštine Dražimir Marušić i komandant mesnog garnizona pukovnik Milorad Dimitrijević.</s><s> Knežev rođendan je 29. septembra 1806. godine, a svečanost je održana prekjuče, uz obrazloženje da se ne bi narušavala izborna tišina.</s><s> Inače, knez Aleksandar je grad osnovao dekretom, 1853. godine, u početku se zvao Despotovica (po reci koja protiče kroza nj) da bi ga knez Miloš Obrenović, pri drugom povratku na vlast, prekrstio u Gornji Milanovac, po imenu brata Milana.</s> |
<s>„Uopšte nisam previše ozbiljan - treba videti Verana Matića kada se približava dan za plate“ Jugoslav Ćosić, previše ozbiljan</s> |
<s>ODE BUVLjAK:</s><s> Preuređuju ovih dana Užičani svoj kej kraj Đetinje.</s><s> Srušili su stari drveni most i prave novi, betoniraju obalu pored reke sve do gradske plaže, a tim velikim spremanjem obuhvaćena je i ovdašnja Robna pijaca Međaj, popularni užički buvljak.</s><s> Sklonjene su tezge buvljaka sa placa pored reke i pijaca se seli nedaleko odatle, kraj železničke stanice.</s><s> Početkom narednog meseca na tom mestu oživeće novi-stari buvljak.</s> |
<s>RASTE INTERESOVANjE ZA BORSKI KOMBINAT BOR – Zvaničnih ponuda za kupovinu Borskog kombinata bakra, na tenderu koji je raspisan 1. septembra i traje do 30. oktobra sve je više, a poslednje su stigle iz Poljske i Rumunije.</s><s> Reč je o poljskoj kompaniji KGHM koja je šesti po veličini proizvođač bakra u svetu i želi da se proširi na jugoistok Evrope i o „Kuprumu” iz Rumunije koji je ubedljivo najveći svetski proizvođač bakarne žice.</s><s> Čelnici „Kupruma” ocenjuju da je dobro to što se srpska vlada odlučila za prodaju Borskog kombinata u celini.</s><s> To se uklapa i u planove rumunskog koncerna koji se zalaže za stvaranje jedinstvenog regionalnog sistema koji bi povezao proizvođače i prerađivače bakra u Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj, a bazu tog sistema činio bi Bor.</s><s> Takav sistem, procenjuju u Rumuniji, omogućio bi da Balkan ponovo dobije značajno mesto na svetskom tržištu obojenih metala.</s><s> Pre ponuda iz Poljske i Rumunije, na tender za kupovinu Borskog kombinata bakra prijavili su se i ruski koncern „Bazni element”, „Ist point” Zorana Drakulića i australijska kompanija „Vju majning” iz Perta, a još pre raspisivanja tendera za prodaju borske kompanije namere o ponudama uputilo je ukupno 19 svetskih kompanija.</s> |
<s>DELEGACIJA TIROLA U RASINSKOM OKRUGU Poseta je važna za život oko 14.000 Srba pretežno poreklom iz kruševačkog kraja KRUŠEVAC – Hanes Gštir, predstavnik vlade austrijske pokrajine Tirol zadužen za integraciju stranaca, i Gerhard Hetflajš, osnivač i direktor Centra za migrante sa saradnicima, borave ovih dana u Kruševcu kao gosti grada i Rasinskog okruga.</s><s> Reč je o uzvratnoj poseti nakon što su predstavnici Kruševca pre nekoliko meseci putovali u ovu pokrajinu i Insbruk kao njen glavni grad u kome živi veliki broj Srba.</s><s> Gosti iz Tirola, koji su potvrdili da i inače imaju dobre odnose sa Srbijom, posetili su ovdašnji Dom za nezbrinutu decu, vrtić „Bubamara” u romskom naselju, te privredne kolektive, a zbog veće saradnje dva regiona najavili za naredni dolazak i prisustvo predsednika tirolskog okruga.</s><s> Put za uspostavljanje zvaničnih kontakata dva regiona prokrčili su kulturni poslenici, članovi KUD-a iz kruševačkog sela Zdravinje koji, na poziv srpske zajednice u Insbruku, nastupaju već više od dvadeset godina. prvi put ove godine sa njima je krenula i zvanična delegacija opštine Kruševac, a plod te posete su dogovori da se uslovi u kojima živi srpska zajednica u Insbruku podignu na viši nivo.</s><s> U Insbruku, inače, živi 20.000 migranata, od čega 70 odsto čine Srbi, pretežno poreklom iz kruševačkog kraja.</s><s> Oni čine i najveći procenat zaposlenih stranih državljana, ali, za razliku od nekih drugih zajednica, nisu zastupljeni u političkom i kulturnom životu sredine.</s><s> Dogovori koje su ovih dana vodili predstavnici Tirola, republičkih institucija i opštine Kruševac, trebalo bi da obezbede učešće predstavnika Srba u organima upravljanja pokrajinom, ujedine našu zajednicu i daju joj institucionalnu podršku srpske države, a predviđeno osnivanje srpskog Kulturnog centra u Insbruku omogućiće i veću vidljivost i afirmaciju naših zemljaka u Austriji.</s><s> Spremnost da podrže ovaj projekat izrazila su ministarstva dijaspore, kulture i inostranih poslova sa kojima je delegacija Tirola imala razgovore u Beogradu.</s><s> Tom prilikom dogovoren je i zajednički projekat pomoći drugoj generaciji naših iseljenika da stignu do višeg stepena obrazovanja i kvalitetnije se uključe u život austrijske pokrajine.</s> |
<s>Favorit publike Miki napustio juče kuću „Velikog brata“, Srbija preti da će bojkotovati B92 ukoliko ga ne vrate Najpopularniji i bez konkurencije najzabavniji ukućanin „Velikog brata“, Miroslav Đuričić Miki napustio je juče kuću na Košutnjaku!</s><s> Posle višednevnog žaljenja za svojim Kupinovom i slobodom, te devojkama iz Obedske bare, i posle brojnih razgovora sa „Velikim bratom“ na tu temu, juče nešto posle 13 sati Mikiju je saopšteno da može se spakuje.</s><s> Iako je pravo svakog učesnika da napusti kuću kad god to poželi, oni koji prate dešavanja u kući sumnjaju da je Mikijeva odluka o odlasku doneta samo zbog dosade i žala za rodnim krajem.</s><s> Pominju se i brojne druge teorije...</s><s> Miki je u poslednje vreme u više navrata opominjan zbog verbalnog delikta, kada je prozivao B92, Verana Matića i mnoge druge zverke, a na sam dan odlaska imao je i opaske o Ani Mihajlovskoj, inače nevenčanoj supruzi prvog čoveka „Emotiona“.</s><s> Da li zbog ozbiljnih opomena da ne sme da priča o politici, ali i o nepodobnim temama, tek, ovaj Sremac je poslednjih dana vidno smirio svoju retoriku, a dolazak novog ukućanina Baneta prokomentarisan je kao pokušaj producenata da Mikiju „malo utišaju bubicu“.</s><s> Takođe, među pratiocima prilika u kući „Velikog brata“ pročula se priča prema kojoj je Miki zbog svoje surove iskrenosti postao nepodoban stanar, pa je producent emisije dobio naređenje „sa vrha“ da ga se reši iz kuće kako zna i ume.</s><s> Ono na šta nadležni nisu računali jeste reakcija javnog mnjenja, koja je prilično surova i preti bojkotom televizije B92 ukoliko se Miki ne vrati!</s><s> Kako bi do kraja ostao svoj, Miki je neposredno pre izlaska iz kuće u svom fazonu izjavio:</s><s> „E, žao mi je samo što mi se sada ne sere, pa da im se lepo, po poslednji put, iskenjam“.</s><s> Inače, „Veliki brat“ je u ispovedaonici pokušao da ubedi Mikija da promeni odluku i ostane u kući, rekavši mu da je 75% publike uz njega i da je veoma popularan.</s><s> Mikijev odgovor je glasio:</s><s> „Ukoliko bih sada zbog toga ostao, bio bih pička i dvoličan!“</s><s> Šta reći?!</s><s> Miki je to!</s> |
<s /><s>1876 - Rođen je srpski pisac, pozorišni kritičar i diplomata Milan Rakić, član Srpske kraljevske akademije, predsednik srpskog PEN kluba.</s><s> Posle završenih studija prava u Parizu, radio je u Beogradu kao činovnik, a od 1904. bio je u diplomatskoj službi.</s><s> Pojavio se 1903. sa zbirkom „Pesme“ kao potpuno izgrađen pisac.</s><s> Pedesetak pesama, koliko je ukupno napisao, spadaju u vrh srpske lirike 20. veka, poput pesama „Na Gazimestanu“, „Jefimija“, „Dolap“, „Simonida“...</s> |
<s>OliverA KovaČeviĆ NA NACIONALNOJ TELEVIZIJI Olivera Kovačević, autorka najgledanije tok šou emisije „Klopka”, potpisala je juče jednogodišnji autorski ugovor sa generalnim direktorom RTS Aleksandrom Tijanićem – i zvanično počela da radi za Javni servis Srbije.</s><s> Olivera Kovačević će uskoro početi, uživo, tri puta nedeljno da priprema i vodi polusatnu istraživačku emisiju koja će se zvati „Oko”.</s><s> – Upravo je desetogodišnjica od kada radim „Klopku” i to je već godina preseka i zamora, kada mi je i bila potrebna neka druga vrsta profesionalnog izazova – kaže Olivera Kovačević.</s><s> – Moja ambicija je bila da u RTS-u kao Javnom servisu iskoračim u nekom drugom smislu, ta kuća je bila moj izazov, u njoj mogu profesionalno najbolje da se realizujem.</s><s> „Oko” će biti dnevno informativno-politička emisija, i baviće se političkim, društvenim i drugim fenomenima.</s><s> U stvari, „Oko” će biti pokušaj odgovora građanima za ono što oni plaćaju preko TV pretplate i odgovor na njihova pitanja i potrebe.</s><s> Između ostalog, imala sam i profesionalni izazov da ponovo radim sa Aleksandrom Tijanićem koji me je prvi primio i bio moj prvi urednik na RTV Politika, pa je ovo posle 13 godina ponovo naš zajednički posao.</s><s> A osim toga, on je moj prvi glavni i odgovorni urednik sa kojim mogu da igram basket, ili da kažem – prvi viši od mene.</s><s> O konačnoj odluci da Olivera Kovačević potpiše autorski ugovor sa RTS, Aleksandra Tijanić, je rekao:</s><s> – Olivera je obećavala da će biti dobra novinarka i uradila je više od toga.</s><s> Nepotrebno je porasla, kako bih rekao, u visinu, ali sve što je radila bilo je toliko saglasno sa njenim kvalitetima da joj je prirodno mesto u RTS, kao najgledanijoj i najuticajnijoj srpskoj TV.</s><s> Inače, oko saradnje na godinu dana, sa obavezom da o daljoj saradnji pregovaraju obe strane – dogovorili smo se lakše nego što je to izgledalo „spolja”.</s><s> Od Olje očekujem da će žanrovski da zađe u polje istraživačkog novinarstva i da će raditi nešto što mislim da će našoj kući dati onaj kolor Javnog servisa na čemu ćemo insistirati ove godine, pošto smo praktično trku za rejting završili.</s> |
<s>TV FOKS Televizija Foks saopštila je juče da je puštanjem u rad predajničke mreže za područje grada Beograda u potpunosti ispunila zakonski uslov o početku rada i rokove predviđene na tenderu za nacionalne dozvole.</s><s> „Puštanjem signala sa predajnika na Torlaku i Kosmaju, ispunili smo sve zakonske uslove o početku rada”, istaknuto je u saopštenju.</s><s> Iz te televizije najavljuju da će preko mreže sopstvenih predajnika do 9. oktobra pustiti signal i početi sa njegovim testiranjem na široj teritoriji Beograda.</s><s> „Emisiona mreža naše televizije od 36 predajnika, postavljenih od Subotice do Vranja i od Zaječara do Bajine Bašte, omogućiće gledaocima u Srbiji visoko kvalitetan prijem TV signala”, poručili su iz ove televizije. (Tanjug)</s> |
<s>RTS 2, 20.55 Svečanim programom u Pozorištu na Terazijama, 23. septembra, završila se nedelja u kojoj je Zavod za zaštitu radnika na Železnici Srbije proslavio 120 godina od osnivanja zdravstvene službe na železnici.</s><s> Gledaoce će, osim hora „Pužići”, pozdraviti dr Ljiljana Šević, direktorka Zavoda za zaštitu zdravlja na Železnici Srbije, kao i Milanko Šarančić, generalni direktor Javnog preduzeća Železnice Srbije, osnivača Zavoda za zaštitu zdravlja.</s><s> U nastavku programa simboličnog naslova „Život je čudo”, pojaviće se i autor istoimenog filma, Emir Kusturica, zatim Predrag Ejdus, Nebojša Dugalić, Vesna Čipčić, Boris Pingović, Ljiljana Stjepanović, Milica Zarić, Snežana Berić...</s><s> Gledaoci će videti i film o dostignućima Zavoda za zaštitu radnika Železnica Srbije.</s> |
<s>RTV Politika, 20.00 Ritam je impuls njegovog života.</s><s> Rođen na Cetinju, odrastao u Herceg Novom, zamomčio se u Beogradu, bio bubnjar najpoznatije makedonske grupe „Leb i sol”, a da nikada nije živeo u Skoplju.</s><s> Stvorio je čudesni svet bubnjeva i udaraljki, ne samo na ovim prostorima, a u pojedinim trenucima odjek njegovog tam-tama nije nosio samo ritam emocije već je bio i bazični urlik za promenama koji je okupio veliki broj istomišljenika.</s><s> O sebi, slikama svog detinjstva, plivanju, gladovanju, bubnjevima, umetnosti i životu iskreno sa Gordanom Predić u emisiji „VIP”.</s> |
<s>U GOSTIMA KOD MARIJE PEROVIĆ: U okviru Kino kluba kao i svake subote gledaoci će gledati dva vrhunska filmska ostvarenja:</s><s> „Čovek sa kino kamerom” i „Poštanska kočija”.</s><s> Između ta dva igrana filma rediteljka Marija Perović razgovaraće sa svojim gostima u studiju.</s><s> Danas su to režiser Gorčin Stojanović i Srđan Koljević, scenarista i reditelj.</s><s> TV Avala, 16.00</s> |
<s>Dušan Prelević prozor u čistilište Završen je Bitef, što je znak da počinje Bemus.</s><s> Fest se zagreva.</s><s> Ove tri kulturno-umetničke manifestacije ucrtale su Beograd na meniju evropske ponude šarene laže, opsene, sad me vidiš, sad me ne vidiš, dostignuća zvuka, pokreta i slike.</s><s> Proteklih decenija pohodila su nas najveća imena svetskih scena od Orsona Velsa do Pavarotija.</s><s> Stonsi su nas nekoliko puta zaobišli, ali će se zbog toga grdno kajati.</s><s> Beograd je među prvima iza zavese imao svoju rok scenu, igrao se Beket dok su tenkovi ljuštili asfalt današnjih evropskih podanika.</s><s> Trupe La Mama i Living teatar smatrale su Beograd drugom kućom, a Miru za svog počasnog člana.</s><s> Imalo se šta i od koga naučiti, videti, nije bilo straha od eksperimenata, sloboda na sceni osvajala se jurišom talenata i neprilagođenih.</s><s> Bilo je i usputnih žrtava.</s><s> Ko nije prošao u Beogradu, smatrao se ništavkom u bivšoj bratskoj zemlji.</s><s> Vidi Beograd, pa crkni!</s><s> U svakoj kafani sedelo je nekoliko velikih umetnika.</s><s> Danas su kafane odumrle, ne znam šta se dešava sa umetnicima.</s><s> Osim što primećujem da ih niko ne zarezuje ni za suvu šljivu.</s><s> Eto malo umetničke slobode.</s><s> Svedoci smo da mnogi od umetnika završavaju svoj vek nedolično, u zaboravu i bedi.</s><s> Ono što su zaradili tokom karijere otišlo je na struju i vodu.</s><s> Hleb bez masti.</s><s> Umesto da vuku tompuse i uživaju u slavi, saginju se za pikavce i prebiraju po kontejnerima.</s><s> Tompusi su rezervisani za one sa prazilukom umesto šlica.</s><s> Čujem da će se to popraviti.</s><s> Država će dodeliti sto nacionalnih penzija onima za koje smatra da su nešto doprineli ovom narodu.</s><s> Da makar dospe za sanduk u urnu.</s><s> To je lepo od države, ali krije se „kvaka“ u toj nameri.</s><s> Ko i kako će odlučiti o tih sto ličnosti koje će čekati sumrak karijere sa sva tri obroka?</s><s> Čujem da će to biti slobodni umetnici koji ne mogu da sastave kraj sa krajem, dok će oni koji rade u ustanovama kulture malo da popričekaju.</s><s> Zar nisu svi umetnici slobodni?</s><s> Ako nisu, ko ih je zarobio?</s><s> Hoće li se pribeći izvlačenju iz esnafskog bubnja ili će se oformiti komisije.</s><s> Ko će sedeti u tim komisijama?</s><s> Zašto samo sto?</s><s> Predlažem javni duel zainteresovanih kandidata.</s><s> Da se vidi i zna.</s><s> Recimo, Milica Milša protiv Seke Sablić.</s><s> Onaj mali ninovac što jedva sriče dopisnice iz Meksika protiv Dragoslava Mihajlovića.</s><s> Akademski slikar Rogić protiv instalacija, klozetskih šolja okrenutih naopako, žica i brljotina.</s><s> Karleuše vs Nada Knežević.</s><s> Evo, ja ću da se žrtvujem i stanem u gard Kebi sa sve mlađanim Dinkićem.</s><s> Da gledaoci glasaju SMS-om.</s><s> Ko nema SMS, može da ga duva.</s><s> Tako ćemo izabrati 99 umetnika koji potom mogu da dignu sve četiri, ako ih imaju.</s><s> Jedini o kome nema dileme je Flojd.</s><s> Em je osvojio nacionalnu klasu, em poznajem Prleta lično.</s><s> I da ne zaboravim, FK Crvena zvezda je bulumenta seoskih đilkoša sa upravom na čelu.</s><s> Još onaj debeli bumbar, što podseća na kuvara stanične restoracije, preti da će da sruši stadion?!</s><s> Čibe, Lajka, jebala te majka.</s><s> Kako bi rekao pokojni umetnik Ciga Milenković.</s><s> Toliko.</s> |
<s>Helena Bonam Karter u filmu „Planeta maJmuna” Dama plemenite krvi Oni koji se sećaju ove londonske glumice iz otmenih kostimiranih drama snimljenih po romanima značajnih autora sigurno će se zbuniti kada je večeras budu videli u „majmunskom” filmu, rimejku kultnog SF-a, „Planeta majmuna”.</s><s> Ali, Helena Bonam Karter je svim srcem odlučna da poništi imidž iz svoje, po mnogim ocenama, blistave karijere i posveti se profitabilnim ili, naprosto, drugačijim rolama.</s><s> Posebno od kada je verena (imaju i dete) sa maštovitim i totalno pomerenim sineastom Timom Bartonom.</s><s> Ko, doduše, jednom zaigra u nekom Bartonovom filmu, a ona je to učinila dva puta i u trećem („Mrtva nevesta”) je pozajmila glas, više nije i ne može biti isti.</s><s> Mnogi smatraju da se zvezda drama iz produkcije Merčant-Ajvori („Soba s pogledom”, „Hauardov kraj”, „Moris”) ili bilo čije druge („Krila golubice”), srozala na veoma nepriličan i nizak nivo.</s><s> Ali ona je zadovoljna što je korsete i krinoline okačila o klin.</s><s> Vreme posvećuje proširivanju poslovnih horizonata, pa makar to značilo da se posle kostimiranih rola s kojima je dva puta umalo osvojila Oskara spustila na verenikovog „Čarlija i fabriku čokolade” ili pozajmljivanje glasa „Valasu i Gromitu”, odnosno učestvovanje u narednom nastavku „Harija Potera”.</s><s> U njenoj ogromnoj filmografiji od preko pedeset naslova, doduše, bilo je mesta za sve.</s><s> Nema izazova kome nije hrabro pogledala u oči i na kraju izašla kao pobednik.</s><s> Ona je, inače, dama plemenite krvi pošto je preko majke, plemkinje, u srodstvu sa baronicom Lilianom de Rotšild.</s><s> Po ocu stvar je još ozbiljnija!</s><s> Helena je s te strane unuka čuvenog britanskog premijera H. H. Eskvita koji je osam godina vodio zemlju uključujući i sve četiri godine Prvog svetskog rata.</s><s> Helena je školovana, ozbiljna, talentovana i naočita glumica snažnog karaktera koja se okušala i u pozorištu (Vest End).</s><s> Tečno govori francuski jezik.</s><s> Od prošle godine se bavi i modnim biznisom i pokrenula je sopstvenu liniju odeće „pantalunis”.</s> |
<s>„Biti kandidat za predsednika FK Partizan je nešto najlepše, ali u ovoj situaciji mogu samo da kažem: ‘Ne, hvala’“ Najpoznatiji živi Srbin Vlade Divac, učtiv čovek</s> |
<s>Predsednik Zvezde Dragan Stojković optužio opoziciju unutar kluba da hoće da destabilizuje sadašnje rukovodstvo Dragan Stojković, predsednik Crvene zvezde, teško je preživeo eliminaciju iz Kupa UEFA od češkog Libereca i istakao da prihvata sve kritike navijača.</s><s> Prvi čovek crveno-belih rekao je da je morao da prodaje igrače u prelaznom roku kako bi smanjio dugove, poručivši da između plasmana u Kup UEFA i stabilizacije kluba uvek bira ovo drugo.</s><s> Piksi je podsetio na to da će uskoro sazvati Upravni odbor i skupštinu, na kojoj će dokumentovati svoj rad u poslednjih 15 meseci i pred javnost izaći sa jasnim podacima o dugovanjima kluba i sanaciji istih.</s><s> Trener Crvene zvezde Dušan Bajević naznačio je kao jedan od važnijih problema u klubu prodaju velikog broja igrača koje je uigravao na pripremama i za koje nisu pronađene adekvatne zamene.</s><s> - Tema prodaje igrača sada izlazi na površinu.</s><s> Sve je rađeno u interesu kluba, jer smo hteli da vratimo dugove i stabilizujemo klub.</s><s> Nisam prodavao iz hira i što mi se tako htelo.</s><s> U protivnom smo mogli da uzmemo katanac i zatvorimo stadion.</s><s> Da biram između varijante plasmana u UEFA kup i konsolidacije finansija u Zvezdi, uvek sam za ovu drugu.</s><s> Liga šampiona je nešto drugo i naredne godine najavljujem paljbu iz svih oružja na ovo takmičenje - kazao je Stojković i nastavio:</s><s> - Nisam kriv što sam zadesio loše stanje na Marakani.</s><s> Ne može se i jare i pare, odnosno dobri rezultati i jačanje kluba.</s><s> Neću zasada da pričam o ciframa, jer će uskoro biti UO i skupština.</s><s> Sve ću tada javno da objavim.</s><s> Igrači su prodavani zbog viših interesa, a fudbalerima Zvezde danas se ništa ne duguje.</s><s> Prvi čovek Crvene zvezde je potom istakao da i dalje ima opoziciju unutar kluba.</s><s> - Ne mogu na svim frontovima da budem uspešan, jer da je tako, trebalo bi da igram loto.</s><s> Isto tako, nisam Nostradamus da predviđam stvari.</s><s> Jednoj manjini je drago što smo ispali iz Kupa UEFA.</s><s> Znam da se vode zakulisne radnje oko Zvezde.</s><s> Sve će to doći na red, ali to neću da iznosim sada u javnost.</s><s> Tačno znam ko se sa kim viđa i ko sa kim ide na tajne večere.</s><s> Ti žele da destabilizuju Zvezdu, ali ni mi se nećemo predati tako lako.</s><s> Piksi nije mogao a da se ne osvrne na reakciju navijača, jer ga Delije u prozivkama nisu štedele.</s><s> - Očekivao sam takvu reakciju naših navijača.</s><s> Prvi sam na udaru, šta da radim.</s><s> Ako se čekao moj prvi kiks kako bi se zatražila moja glava, onda to nije u redu.</s><s> Prozivke nisu prijatne, ali me neće izbaciti iz koloseka.</s><s> Kao pametan čovek izvući ću pouku iz njihovih prozivki.</s><s> Očekivao sam da bude još desetak hiljada ljudi više, jer ne postoji skupa karta kada je Zvezda u pitanju - zaključio je Stojković.</s> |
<s>Trener Visle za nedelju dana preporodio klub i odveo ga u Kup UEFA Preksinoćne revanš utakmice prvog kola Kupa UEFA pored uspeha Partizana obeležili su još neki uspesi klubova u kojima ima Srba.</s><s> Tako je Mateja Kežman četvrtim uzastopnim golom doprineo pobedi istanbulskog Fenerbahčea nad danskim Randersom, ali je junak dana ipak trener poljske Visle Dragomir Okuka.</s><s> Iako je preuzeo tim iz Krakova posle poraza ovog tima u prvom meču Kupa UEFA (1:0) od grčkog Iraklisa, ekipa bivšeg selektora mlade reprezentacije SCG u revanšu u Solunu pobedila je sa 2:0 posle produžetaka i prošla u ligaški deo ovog evropskog takmičenja.</s><s> Poljaci su bili na rubu eliminacije pre nego što je u poslednjem minutu Nikola Mijailović iz slobodnog udarca odveo meč u produžetke.</s><s> Prolaz Visli obezbedio je Argentinac Mauro Kantoro postigavši gol u 100. minutu.</s><s> - Ovo je jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba.</s><s> Prvi put ćemo igrati u Ligi kupa UEFA, iako to niko nije očekivao kad je tim sa starim trenerom Petreskuom poražen u prvoj utakmici - kaže za Kurir trener Visle Dragomir Okuka, istakavši da niko iz uprave nije zahtevao prolaz po svaku cenu.</s><s> - Kada sam prošle nedelje preuzeo tim, video sam da su prilično izgubljeni.</s><s> Poznajem gazdu kluba osam godina i on mi je odmah rekao da bi voleo da se klub što brže stabilizuje.</s><s> Napravio sam nekoliko promena u timu i uvrstio četiri igrača koji kod Petreskua nisu igrali.</s><s> Jedan od njih je Argentinac Kantoro, koji je na mom prvom meču u prvenstvu bio strelac gola, a i u Solunu je dao odlučujući gol.</s><s> Ne zadovoljavamo se ovim rezultatom, pokušaćemo da napravimo još više - poručio je Okuka.</s> |
<s>Skolari menja Nezadovoljan početkom kvalifikacija za EP 2008. godine i nerešenim rezultatom protiv Finske, selektor Portugala Luiz Felipe Skolari za utakmice protiv Azerbejdžana i Poljske pozvao je četiri nova igrača.</s><s> Defanzivac Migel se vratio u nacionalni tim nakon oporavka od povrede, a posle duže pauze poziv je dobio i veznjak madridskog Atletika Maniš, dok su Žoze Antonio iz Menhengladbaha i Manuel da Košta iz PSV Ajndhovena nova lica na spisku.</s><s> - Teško je konsolidovati redove nakon oproštaja Figa i Paulete, međutim, uveren sam da ćemo se oporaviti i u iduće dve utakmice osvojiti šest bodova - istakao je Skolari, čija se reprezentacija takmiči u grupi sa nacionalnim timom Srbije.</s> |
<s>Humani Saša Ilić Saša Ilić (29), bivši fudbaler Partizana, sada igrač turskog Galatasaraja, poklonio je 50.000 evra za izgradnju konaka pored Saborne crkve i crkve-brvnare u naselju Četereže kod Žabara.</s><s> Ovu donaciju Saša Ilić, rođeni Požarevljanin, dao je zbog svoje vezanosti za ovaj deo Braničevskog okruga, s obzirom na to da mu je otac rodom iz obližnjeg sela Sibnica, a majka iz Brzohoda.</s><s> Konak u Četerežu biće namenjen za odmor i prenoćište gostima koji dolaze u obilazak crkve brvnare i Saborne crkve iz 1854. godine, najveće u Braničevskom okrugu, kao i posetiocima dvodnevne međunarodne duhovno-kulturne manifestacije Četereško prelo, koja se tradicionalno, već pet godina, organizuje svakog septembra u četereškoj šumi.</s><s> Na Ilićevoj donaciji javno je zahvalio protojerej Andreja Lazić, jedan od utemeljivača Četereškog prela.</s> |
<s>Samo egzibicije Bivši svetski prvak u boksu Majk Tajson najavio je povratak u ring.</s><s> Na konferenciji u Jangstaunu, Ohajo, Tajson je objavio početak Svetske turneje Majka Tajsona, tokom koje će se boriti u četiri runde u egzibicionim mečevima.</s><s> Ovaj četrdesetogodišnjak se prethodni put borio u junu 2005, kada je poražen od Kevina Mekbrajda.</s><s> - Imao sam višak kilograma.</s><s> Previše sam pušio.</s><s> Rekao sam sebi da je vreme da se dovedem u red.</s><s> Čim smo obelodanili ideju, počeli smo da dobijamo ponude - rekao je Tajson.</s><s> Tajson se vraća u ring 20. oktobra u Ševrolet centru u Jungstaunu, a protivnik će mu biti bivši sparing partner Kori - Ti Reks Sonders.</s><s> Još nisu poznati svi Tajsonovi rivali.</s> |
<s>Šalke Fudbaler Šalkea i nemački reprezentativac Džerald Asamoa biće van terena nekoliko meseci, pošto je slomio levu nogu u utakmici Kupa UEFA sa Nansijem.</s><s> Asamoa je prebačen u bolnicu još dok je utakmica trajala i odmah je podvrgnut operaciji, saopšteno je iz Šalkea, koji je eliminisan porazom u revanšu u gostima 3:1.</s><s> U prvom meču nemački klub je pobedio sa 1:0.</s><s> Dvadesetsedmogodišnji napadač Šalkea slomio je obe kosti potkolenice (tibija i fibula) pošto je na njega izuzetno oštro startovao igrač Nansija Pape Dijakate.</s><s> Prema navodima Šalkea, Asamoa će biti van terena „više meseci“.</s> |
<s>Crvena zvezda bez Evrope i pola tima sa početka priprema, ulazi u nastavak sezone sa nikad neizvesnijom budućnošću Crvena zvezda je opet pala, a jedna od najcrnjih serija na evropskoj sceni uvodi najtrofejniji srpski klub u nikad neizvesniju budućnost.</s><s> Greške ili prinudni potezi rukovodstva kluba sa Marakane da (ne)planski proda osovinu tima koji je osvojio duplu krunu prošle sezone za posledicu su imale četiri vezana poraza i eliminaciju iz Lige šampiona i Kupa UEFA.</s><s> Ako su se porazi od Milana i mogli očekivati, izbacivanje od strane Slovana iz Libereca je ništa drugo do potpuno razočaranje, tim pre što su crveno-beli istog protivnika glatko pobedili tokom priprema u Austriji, pre dva i po meseca.</s><s> Jasno je da nijedan tim ne bi mogao iole da preživi „kamikaza strategiju“ i sa sasvim drugačijim sastavom ostvari približno iste rezultate.</s><s> Koliko god sadašnje rukovodstvo Crvene zvezde opravdava svoje poslovanje činjenicom da klub ne bi preživeo, pitamo se da li su čelnici razmišljali kakvog će to odjeka imati među mnogobrojnim pristalicama koje su preksinoć jasno iskazale svoje neslaganje sa aktuelnom politikom.</s><s> Delije su svoje ogorčenje manifestovale kroz prozivke:</s><s> „Piksi, odlazi“, „Uprava, napolje“, „Prodao si Zvezdu, Dragane“...</s><s> Prema saznanjima Kurira, Crvenoj zvezdi ne preti sudbina „večitog rivala“ Partizana, čiji navijači više od godinu dana ne dolaze na južnu tribinu na utakmicama u Humskoj.</s><s> Štaviše, reakcije najvatrenijih navijača crveno-belih su takve da će i ubuduće pružati punu podršku Zvezdi, jer kako sami kažu:</s><s> „Zvezda je život, ostalo su sitnice“.</s><s> Međutim, sever je poslao jasnu poruku da je uprava na čelu sa Draganom Stojkovićem protiv Libereca dobila žuti karton.</s><s> Stav navijača Crvene zvezde je da ne izlaze u javnost sa pojedinačnim izjavama vođa i saopštenjima i da ne komentarišu događanja sa Marakane.</s><s> Kako saznajemo, Delije nemaju nameru da krenu u kampanju protiv predsednika, jer ne veruju da će to doprineti situaciji u klubu, ali žele da stave do znanja rukovodstvu da objasni zašto je prodalo pola tima.</s> |
<s>Bivši košarkaš Crvene zvezde Stefan Miljević juče pokušao da dugovanja crveno-belih prema njemu naplati - zaplenom imovine Bivši košarkaš Crvene zvezde Stefan Miljević (22) juče je pokušao da dugovanja crveno-belih prema njemu naplati prinudnom plenidbom koševa i pokretnosti iz prostorija kluba na Malom Kalemegdanu!</s><s> Miljević je na Kališ došao u pratnji izvršnog lica iz Četvrtog opštinskog suda, policijske patrole, kamionom od tri tone i radnicima, koji je trebalo da pokupe sve iz prostorija Crvene zvezde.</s><s> Ipak, od ove namere nekada talentovani košarkaš privremeno je odustao jer je shvatio da kamion nije dovoljno veliki da bi u njega stale sve stvari koje je naumio da zapleni!</s><s> - Vrlo mi je neprijatno što na ovaj način moram da isterujem pravdu, ali verujte da sa Crvenom zvezdom više ne može drugačije.</s><s> Dve godine mi duguju novac, imali su toliko prilika da izmire dugovanja prema meni, ali sve je ostalo samo na obećanjima rukovodećih ljudi kluba.</s><s> Poslednji put sam imao sastanak sa Igorom Žeželjom krajem prošle godine, on mi je obećao da će sve da bude rešeno, pa se posle nijednom nije javio - uzbuđeno priča Stefan Miljević i objašnjava:</s><s> - Dve godine sam proveo u klubu, upropastili su me košarkaški i posle toga nikada se nisam oporavio, pa sam razočaran odlučio da se više ne bavim ovim sportom.</s><s> Na kraju sam sa Zvezdom pre dve godine sporazumno raskinuo ugovor, dogovoreno je da mi isplate određeni novac, a verujte da se ne radi o nekoj velikoj sumi, možda u vrednosti jednog automobila.</s><s> Zvezda je na sve načine pokušavala da izvrda svoju obavezu, pa sam na kraju morao da ih tužim.</s><s> Dobio sam ih na svim mogućim sudovima, njihove žalbe i izuzeće suda su odbijene i na kraju sam morao da posegnem za plenidbom imovine, što je sud i odobrio.</s><s> Imali su toliko prilika da se sve završi bez problema, bio sam spreman na nagodbu, ali ne vredi...</s><s> Miljević kaže da juče na Kališu nije bilo nikoga od rukovodećih ljudi iz Zvezde i da su ga dočekale sekretarice.</s><s> - Bile su u panici kada su videli šta se sprema, ali nisu one krive.</s><s> Sada je sve odloženo za sedam dana kada ću ponovo da dođem, ali sa mnogo većim kamionom od deset tona u koga će moći sve da stane.</s><s> Nisam želeo da do ovoga dođe, ali idem do kraja i više nema nazad - ogorčeno zaključuje Miljević.</s> |
<s>Hemofarm i FMP nezadovoljni novom vlasničkom strukturom NLB lige Košarkaški klubovi Hemofarm i FMP nisu zadovoljni novom vlasničkom strukturom Jadranske lige, po kojoj su od srpskih učesnika samo Partizan i Crvena zvezda dobili po 6,66 odsto akcija.</s><s> Direktor Vrščana Marko Ivanović je na predstavljanju tima za narednu sezonu istakao da će klub sigurno da reaguje na činjenicu da je zajedno sa FMP „zaboravljen“.</s><s> On tvrdi da će Hemofarm zahtevati da, kao bivši šampion, takođe dobije deo akcija.</s><s> - Mi smo za odluku o promeni vlasničke strukture saznali tek na predstavljanju novog sponzora u Sloveniji.</s><s> Valjda je normalno da nas neko obavesti na vreme.</s><s> Sigurno da nismo zadovoljni da samo Partizan i Crvena zvezda dobiju akcije i reagovaćemo, a smatram da je dokapitalizacija najbolje rešenje - rekao je Ivanović.</s><s> Slično je reagovao i Nebojša Čović, koji je najavio da će inicirati stvaranje srpske lige ukoliko pregovori sa Jadranskom ligom budu neuspešni.</s><s> - Nije logično da KK Bosna ima 20 odsto vlasništva u Jadranskoj ligi, a da pet fizičkih lica drži još petinu.</s><s> Nije logično i da Jadranska liga nema sedište bar nekog dela organizacije u Beogradu - kazao je on.</s><s> Čović je ocenio i da je stvaranje srpske lige, sa vlasničkim udelom klubova, moguće pod uslovom da ne bude „srpske nesloge“.</s><s> - FMP je još u sezoni 2002/2003. tadašnjem predsedniku Košarkaškog saveza SCG Miodragu Babiću predlagao stvaranje takve lige, po uzoru na špansku ACB ligu.</s><s> Međutim, nije bilo sluha za to.</s><s> Mi smo spremni da se angažuju u tom pravcu, ali ne možemo sami - rekao je Čović. (P. G.</s><s> - BETA)</s> |
<s>Srpska teniserka Jelena Janković nastavlja sa odličnim igrama u Kini.</s><s> Lako i ubedljivo pobedila je 231. igračicu na WTA listi Australijanku Ališiju Molik sa 2:0, po setovima 6:3, 7:5, i izborila plasman u polufinale.</s><s> Turnir u Guangžuu igra se za nagradni fond od 175.000 dolara (turnir je III kategorije), a za mesto u polufinalu Jelena će se boriti protiv bolje iz duela Ane Čakvetdaze i Olge Pučkove.</s><s> U drugom polufinalu sastaju se Obzilerova i Medina Gariges.</s> |
<s>Odbrambeni fudbaler Milana Joan Gurkuf odsustvovaće sa terena najmanje tri nedelje zbog povrede rebara, saopšteno je na zvaničnom sajtu kluba.</s><s> Dvadesetogodišnji francuski internacionalac, koji je u Milan stigao u zimskom prelaznom periodu, povredio se na utakmici Lige šampiona u utorak, u kojoj je Milan igrao nerešeno bez golova sa francuskim Lilom.</s><s> Prema prvim prognozama klupskih lekara, Gurkuf će propustiti prvenstvene utakmice sa Sijenom i Sampdorijom, a očekuje se da bude spreman za meč protiv Palerma koji se igra 22. oktobra.</s> |
<s>Bivši fudbalski reprezentativac Brazila Romario odigraće četiri utakmice za australijski tim Edelejd junajted u novoj sezoni A lige.</s><s> Romario, član reprezentacije Brazila, koja je osvojila titulu svetskog šampiona 1994. godine, igraće za Edelejd u novembru i decembru.</s><s> Četrdesetogodišnjem fudbaleru upravo je istekao jednogodišnji ugovor sa američkim klubom Majami.</s><s> Romario je u karijeri igrao za nekoliko velikih evropskih klubova, kao što su Barselona, Valensija i PSV Ajndhoven.</s> |
<s>Austrijanac Aleks Vurc postigao je najbolje vreme na oba slobodna treninga koja su održana juče u Šangaju za Veliku nagradu Kine.</s><s> Vilijamsov test vozač bio je brži na prvom treningu od Entonija Dejvidsona u Hondi, a na drugom od Sebastijana Vetela u BMW.</s><s> Treninzi su prošli bez većih uzbuđenja, a jedini incident dogodio se Dejvidu Kultardu, kome je na kacigu doletela plastična kesica.</s><s> Srećom, Škot se vrlo brzo snašao i oslobodio „stranog tela“.</s><s> Mihael Šumaher je na prvom treningu postigao četvrto vreme, dok trenutno vodeći u generalnom poretku Fernando Alonso nije ni izlazio na stazu.</s><s> Na drugom slobodnom treningu Šumaher je postigao peto vreme, a odmah iza njega na šestom je Alonso, za desetinku sekunde slabijim vremenom.</s> |
<s>Bivši selektor aktuelnih svetskih prvaka reprezentacije Italije Marčelo Lipi biće gost Trenerske škole Fudbalskog saveza Srbije u sredu 4. oktobra.</s><s> Trofejni stručnjak održaće predavanje polaznicima škole za Pro licencu, na kojem će govoriti o svojim iskustvima prilikom priprema selekcije azura za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj.</s> |
<s>Junak Partizanovog plasmana u Ligu UEFA Ivica Kralj otkriva kako je odbranio penal Posle godinu dana pauze, fudbaleri Partizana ponovo će se naći u ligaškom delu Kupa UEFA.</s><s> Crno-beli su u Groningenu pretrpeli minimalni poraz (1:0) od istoimenog tima, ali su uspeli da sačuvaju prednost iz prvog meča (4:2) i tako se plasiraju u glavni žreb ovog takmičenja.</s><s> Holandski tim je u revanš meču imao terensku inicijativu, kao i rumunskog sudiju Pavela Kristijana Balaja, koji im je u dva navrata poklonio jedanaesterce, ali je Ivica Kralj na fantastičan način potvrdio svoj kvalitet.</s><s> Pre tri godine iskusni čuvar mreže otvorio je ekipi iz Humske vrata Lige šampiona sjajnim odbranama u Njukaslu, a ovoga puta je trasirao put do završnice Kupa UEFA.</s><s> - Ne volim da pričam o sebi, neka to rade drugi.</s><s> Ovoga puta sam ja odbranio penal, sledeći put će neki napadač postići odlučujući pogodak - to je kolektivni duh.</s><s> Samo tako možemo da se nadamo pozitivnim rezultatima - kaže Kralj i nastavlja:</s><s> - U jednom trenutku nisam mogao da verujem da ćemo ispasti zbog dva penala, koja su u najmanju ruku bila sumnjiva, ali na kraju nas je i Bog pogledao.</s><s> Groningen je na poslednjoj utakmici postigao gol sa bele tačke tako što je igrač šutirao u donji desni ugao.</s><s> Ne mogu da se setim ko je bio u pitanju, ali sam u svakom slučaju odlučio da se u oba navrata bacim desno.</s><s> Dakle, reč je bila o intuiciji i na kraju se isplatilo.</s><s> Plasmanom u Ligu kupa UEFA Partizan bi mogao da nagovesti izlazak iz rezultatske krize.</s><s> - Ostvarili smo veliki uspeh, ne samo za nas igrače, Partizan kao klub, već i za srpski fudbal uopšte.</s><s> Celu jesen ćemo igrati u Evropi, a iskreno se nadam da ćemo na evrosceni nastupati i na proleće.</s><s> Ipak, treba ići korak po korak i sačekati žreb u utorak.</s><s> Do tada nam preostaje da se okrenemo domaćem prvenstvu i utakmici protiv Smedereva.</s><s> Uveren sam da ćemo se trijumfom u tom meču vratiti na pravi kolosek - ističe Kralj.</s><s> Trener crno-belih Miodrag Ješić zadovoljan je plasmanom u nastavak takmičenja, ali naglašava da je problem bio u prvoj utakmici u Beogradu.</s><s> - Tek se u Holandiji videlo koliko nam je gol primljen u poslednjem minutu susreta u Beogradu otežao posao.</s><s> Ipak, kada je Ivica Kralj odbranio drugi penal, znao sam da prolazimo dalje.</s><s> Utakmicu smo mogli da rešimo mnogo ranije, jer smo imali dve odlične prilike, ali ponovo nismo iskoristili svoje šanse.</s><s> Vodeći pogodak domaćina je preokrenuo situaciju na terenu, kao što je to bio slučaj u Sloveniji protiv Maribora.</s><s> Na sreću, nisu uspeli da postignu drugi gol i sada mirno možemo da čekamo vesti iz Niona - kaže Ješić.</s> |
<s>PETA DECENIJA Dodatak bi trebalo, vremenom, sadržajno i formalno još više da se razlikuje od kulturnih stranica dnevnih novina Mnogi umni ljudi, čitaoci, već su izrekli dosta opravdanih pohvala Kulturnom dodatku „Politike”.</s><s> Tome se, teško, može nešto više dodati ili oduzeti.</s><s> Komplimenti su evidentni i mnogostruko zasluženi.</s><s> Uveren sam, takođe, da nije reč o kurtoaznom povodu zbog pete decenije izlaženja, a još manje da predstavlja profesionalnu pristrasnost autora-saradnika iz sveta kulture i umetnosti.</s><s> Neko je već rekao:</s><s> Dodatak je odavno postao kulturna neophodnost i navika svih iole ozbiljnijih čitalaca.</s><s> Dnevni list „Politika”, sa svojim vrlo dobrim stranicama posvećenim kulturi, nije više bila u stanju da prati sve narasle potrebe i procese koji se odvijaju na raznim poljima duhovnog stvaralaštva.</s><s> I zato je Kulturni dodatak dobro došao!</s><s> Ne da popunjava ma kakve i ma čije praznine, već da bude svoj – drugačiji i seriozniji – tumač najvažnijih savremenih procesa i zbivanja u kulturi i umetnosti.</s><s> Tako, u poslednje vreme, povodom rasprava lingvista o srpskom jeziku i pismu, našoj pažnji nije promakao napor uredništva Dodatka i pojedinih autora da veću pažnju poklone naučnim istinama, autohtonoj tradiciji i umetničkom stvaralaštvu na svim prostorima dokle dopire srpski jezik i kultura.</s><s> U novonastalim državnim granicama, ta borba za afirmaciju i dostojanstvo nacionalne kulture i umetnosti, biće još jedan vredan zadatak za naš list.</s><s> Sa većom naglašenošću on se mora boriti protiv raznoraznog prekrajanja istorije i prisvajanja onih kulturnih vrednosti, koje nismo dovoljno čuvali, već ih neštedimice rasipali i bezrazložno delili sa drugima.</s><s> Kao dugogodišnji čitalac, uprkos izrečenim pohvalama, pokušao bih da iskažem i neke subjektivne želje.</s><s> Voleo bih, na primer, da se Dodatak, vremenom, sadržajno i formalno još više razlikuje od kulturnih stranica dnevnih novina.</s><s> Zato bi bilo dobro da, paralelno sa već tradicionalnim prilozima, češće donosi problemske članke, kritički i polemički intonirane, na pojedine stručne i aktuelne teme iz kulture, kulturne politike i umetnosti.</s><s> Jedno takvo, šire, otvaranje prema novim temama i autorima – bilo bi poželjno.</s><s> Ono bi, s jedne strane, doprinelo ublažavanju dosadašnje, tradicionalne, arbitrarnosti skoro uvek istih saradnika, a, sa druge, Dodatak bi dobio još veću dinamiku i privlačnost.</s><s> Naravno, kada ovo predlažem, svestan sam da sve to ne može lako da se uklopi u jedan novinski Dodatak ograničenog formata, koji nije i ne treba da postane konvencionalni časopis.</s><s> Na kraju, koncepcija i sadržaj Dodatka mnogo su važniji od veličine njegovih strana.</s> |
<s>Antologije Antologiju je priredio Andrej Bazilevski Izdavačko preduzeće „Vahazar”, zajedno sa izdavačkom kućom „Ripol klasik”, objavilo je novi tom „Antologije srpskog pesništva” na ruskom jeziku.</s><s> U ovoj knjizi (na hiljadu stranica) štampano je oko hiljadu petsto pesama dvadeset pet autora, rođenih uglavnom u toku, i posle Drugog svetskog rata.</s><s> U antologiji su zastupljeni pesnici iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine:</s><s> Srboljub Mitić, Branislav Crnčević, Vitomir Nikolić, Milovan Danojlić, Ljubivoje Ršumović, Momir Vojvodić, Slobodan Rakitić, Ranko Jovović, Dragan Dragojlović, Adam Puslojić, Radomir Andrić, Rajko Petrov Nogo, Milan Nenadić, Zoran Kostić, Đorđo Sladoje, Nenad Grujičić, Blagoje Baković, Mirjana Bulatović, i drugi.</s><s> Antologiju je priredio doktor filoloških nauka Andrej Bazilevski.</s><s> On je u knjigu uključio već štampane prevode Konstantina Bogatirjova, Jurija Vronskog, Valentina Korčagina, Vjačeslava Kuprijanova, Jurija Lakerbaja, Jurija Lošćica, Olega Čuhonceva, Leonida Jahnina i drugih, a takođe i arhivsku građu.</s><s> Međutim, više od devet desetina prevoda pripremljeno je specijalno za ovo izdanje.</s><s> Među prevodiocima su:</s><s> Jelena Volkova, Jurij Girin, Andrej Golov, Ivan Golubniči, Maksim Zamšev, Marina Karasjova, Aleksandar Osmolovski, Vadim Osipov, Julija Pokrovska, Jekaterina Poljanska, Boris Romanov, Maja Rižova, Anastasija Semjonova, Jole Stanišić, Tatjana Stojanović, Marina Teterina, Genadij Fadejev, Irina Čivilihina, Ilja Čislov, Ala Šarapova, Andrej Bazilevski...</s><s> Novi tom „Antologije srpskog pesništva” nastavlja seriju izdavačkog preduzeća „Vahazar” – „Kolekciju srpske književnosti”, pokrenutu 2004. godine.</s><s> Skupa sa dvojezičnom „Srpsko-ruskom poetskom bibliotekom”, Kolekcija je neodvojivi deo „Slovenske biblioteke” Vahazara, u kojoj je ranije izašlo oko trideset knjiga poljskih autora (delimično u saradnji sa izdavačkom kućom „Ripol klasik”).</s><s> Upravo odštampani tom je završni tom antologije srpske poezije dvadestog veka.</s><s> Godine 2004. izašao je tom posvećen stvaralaštvu pesnika rođenih do Drugog svetskog rata.</s><s> Prevodioci sada pripremaju tom pesnika prvih decenija veka.</s><s> Ovo je najopširnija antologija srpske poezije ikada objavljena u inostranstvu.</s> |
<s>Iz novih knjiga naših pesnika Za one koji ne umiru na vreme Za duševno stanje kao od pre pola veka, za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme, za one koji se prohujalog drže, koji pišu kako se pisati ne sme, za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka, za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka, za one koji ne pale i ne žare, za stare podvige i za slave stare, za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto, za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo, za one koji ugašena sunca brane, koji se sećaju snegova od lane – tražim pomilovanje.</s><s> Desanka MAKSIMOVIĆ Iz zbirke „Tražim pomilovanje” (Lirske diskusije s Dušanovim zakonikom), izdanje Matice srpske, Novi Sad, 1964. (Nedelja, 27. decembar 1964)</s> |
<s>Na Hristovom putu:</s><s> Đorđo Sladoje Industrija smrti postala je jedan od najunosnijih poslova u savremenom svetu.</s><s> U poeziji vera u vaskrsavajuću moć reči jeste vrhunac religioznosti Đorđo Sladoje (1954), autor zbirki:</s><s> „Dnevnik nesanice”, „Veliki post”, „Svakodnevni utornik”, „Trepetnik”, „Plač Svetog Save”, „Petozarni mučenici”, „Daleko je Hilandar”, „Ogledalce srpsko”, objavio je nedavno, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo, novu pesničku knjigu:</s><s> „Mala vaskrsenja”.</s><s> Ovaj pesnički roman počinje predgovorom (pesma „Prva nedelja”), a završava se pogovorom („Vidiš li me”).</s><s> I u novoj zbirci pesama Sladoje je ostao dosledan sebi:interesuju ga „Božji poslovi”, naša tradicija i kultura, pravoslavna vera, narodno pevanje, gusle i deseterac.</s><s> Bog je svoj posao završio („Gospod sa sveta skida skelu”).</s><s> Sve mu je uspelo, osim pravljenje čoveka i ono „nešto od rebra”.</s><s> Zbog Božjeg umora i nesavršenosti sveta ispaštamo i danas?</s><s> – U Knjizi Postanja piše da je Bog sazdao čovjeka prema svom podobiju, ali tek nakon što je stvorio nebo, zemlju i vodu, odvojio svjetlost od tame i obavio druge važnije i teže poslove.</s><s> To pjesničkoj uobrazilji dopušta pretpostavku da je Tvorac već bio umoran, da mu je ponestalo kvalitetnog materijala i da tvorevina nije ispala najsavršenija.</s><s> Biće da je i čovjeku vrlo brzo dojadilo da živi po Božjim zapovijestima.</s><s> Od praroditeljskog grijeha u Rajskom vrtu prisutna je čovjekova želja da uzurpira Tvorčeve nadležnosti i prisvaja božanske atribute, besmrtnost prije svih.</s><s> Protivrječna, kentaurska ljudska priroda – majmunska i božanska u isti mah – ta kobna „fabrička greška” ključni je uzrok tragičnih nesporazuma sa svijetom – uvijek i svuda.</s><s> Gubitak nade Kroz čitavu istoriju „do hrama i do trona” vodili su krvavi putevi.</s><s> Ništa se nije promenilo ni danas?</s><s> – Sa stanovišta pojedinca istorija se doima kao haotičan i besmislen proces razaranja i uništavanja, riječju kao golo nasilje čiju je logiku i krajnji cilj teško odgonetnuti.</s><s> Jedino se sa sigurnošću može reći da istoriju pokreće grdna mješavina krvi suza i znoja i da se tu ništa bitnije nije promijenilo.</s><s> Samo su se usavršavale tehnike uništavanja – od manufakture do visoke elektronske i mikrobiološke tehnologije.</s><s> Tako je industrija smrti postala jedan od najunosnijih poslova u savremenom svijetu.</s><s> A mitske, religijske i umjetničke predstave tu su da umilostive demone istorije i da njenoj „idiotskoj priči” pribave simbolički smisao i tako nadoknade manjak božanske supstance u čovjeku.</s><s> Ni Hristova misija nije uspela, iako je sve učinio da pomogne čovečanstvu.</s><s> Imamo li pravo, posle svega, da se nadamo vaskrsenju, Hristovom i našem?</s><s> – Hristova pojava u istoriji čovječanstva predstavlja veličanstven i neponovljiv pokušaj da se ljubavlju, praštanjem i žrtvovanjem iskupe ljudski grijesi i druga nepočinstva.</s><s> Hristov put jeste put stradanja u ime vjere da je i na zemlji moguće živjeti po Božjim zakonima i da se zlo u čovjeku i u svijetu može dobrotom nadvladati – kad već nisu pomogli ni Izgon, ni Potop, ni Zapovijesti...</s><s> „Ustani,Lazare” – to je najmoćnija rečenica izgovorena na zemlji.</s><s> Njen eho neprestano proizvodi mala, svakodnevna vaskrsenja i održava nadu u Veliki Vaskrs!</s><s> Zato je gubitak nade težak i neoprostiv grijeh.</s><s> U poeziji, pak, vjera u vaskrsavajuću moć riječi jeste vrhunac religioznosti.</s><s> Jer ne treba nikada zaboravljati u koga riječ bješe na početku!</s><s> Bezbožan smo narod.</s><s> Ne verujemo ni u šta.</s><s> Da li nas, zato, stiže zaslužena kazna?</s><s> – Nije mi teško, ali ni lako bogme, da se složim sa tvrdnjom da smo mi i malodušni i uglavnom kolebljivi u vjeri.</s><s> I tu radi naš „vrapčji intenzitet” i neki neobjašnjivi nemar u stvarima crkvenim.</s><s> Ponekad mi se čini da je još uvijek kod naroda jača žudnja za „lagodnim sirotinjstvom” iz Brozovog vremena nego želja za istinskim duhovnim preobražajem, da i ne govorim o otvorenom, često vulgarnom otporu prema bilo kakvoj religioznosti.</s><s> Nema srpske protuve koja nije imala konferenciju za štampu, a čim patrijarh zausti, dežurni dušebrižnici odmah graknu kako se crkva opet miješa u politiku iako je odvojena od države.</s><s> Ako je odvojena od države, nije od naroda i mora da se brine o svojoj pastvi, kao što država na drugoj strani brine o poreskim obveznicima.</s><s> Surovi eksperimenti kroz koje smo prošli u dvadesetom vijeku, a tu prije svega mislim na ateizaciju, rasturanje sela i pauperizaciju seljaka, to odvajanje naroda i od Neba i od Zemlje u znatnoj je mjeri oštetilo naš duhovni i nacionalni identitet, što se preko noći ne može popraviti.</s><s> Ali, i u ovom istorijskom mutljagu, u koji smo stjerani sa svih strana, naziru se ohrabrujući znaci – u državnim poslovima, obnovi crkvenog života, u dašku novog patriotizma...</s><s> Novi vek, u novom milenijumu, nazivate – karavekom.</s><s> Biće to još jedan crni vek za srpski narod?</s><s> – U karavek su stala stoljeća srpske istorije, ako izuzmemo zlatno srednjovjekovlje i rijetke nemanjićke proplamsaje u bunama i ustancima i kratkim renesansnim trzajima.</s><s> Dvadeseti vijek, koji je kod nas počeo Principovim pucnjima a završio se NATO-bombma, bio je po zlu, vijek nad vijekovima.</s><s> I novi milenijum počeo je kao repriza ove krvave „sapunice”.</s><s> Iako je imaginacija zla neiscrpna, ne znam šta bi nam još mogli učiniti, sem ako će da ispunjavaju obećanje onog britanskog vojnog službenika – da će, ako zatreba, Srbe vratiti u kameno doba.</s><s> Da bi se opstalo u tom surovom, totalitarnom svijetu, najvažnije je,čini mi se, da se Srbija iznutra reintegriše i obnovi svoj zapušteni identitet.</s><s> Bez toga mi ćemo se, ako već nismo, pretvoriti u jeftinu radnu snagu i frustriranu gomilu potrošača zapadnih nus-proizvoda.</s><s> Da bi se izbjegle opasne krivine na evropskom putu, trebalo bi možda učiti od onih koji su u Evropu već odlaziNastavak sa 3. strane li.</s><s> Od Vuka, recimo, iako bi i on danas teško došao do vize, a možda bi i na potjernici završio.</s><s> Njemu je bilo „lako” da štulom otvara vrata evropskih kancelarija kad je dolazio s punim bisagama.</s><s> Iako tamo poodavno ne stoluju ni Gete, ni Igo, čak ni Sartr, možda će nas neko jednom upitati – s čime ste došli, šta ste nam donijeli...</s><s> Za Srbe ovo je i vek progonstva.</s><s> Seobe su naša sudbina.</s><s> Ima li im kraja?</s><s> – Seobe, a možda je bolje i tačnije reći progonstva, jesu izgleda naše sudbinsko obilježje i duboka istorijska trauma.</s><s> Sa juga na sjever, sa zapada na istok, pa opet na jug i zapad – u Australiju, u Kanadu...i tako unakrst i u krug – bez kraja i konca...</s><s> Ali nepristojno je o seobama govoriti bez Crnjanskog.</s><s> Ima u „Drugoj knjizi Seoba”, koju posebno volim, ono mjesto kad carski izaslanik Garsuli dolazi u Temišvar da Srbe liši vojničkih privilegija i raseli ih po panonskim ritovima i pustarama, da ih kako bi se danas reklo, evropeizuje, demokratizuje i standardizuje.</s><s> Isakoviči organizuju protest na kome se najsnažnije čuju povici – nećemo da budemo paori!</s><s> Možda bi taj slogan trebalo i danas uzvikivati pred Garsulijevim nasljednicima – nećemo da budemo paori!</s><s> Postmodernistička instalacija Drina i dalje ne spaja, već razdvaja srpski narod.</s><s> A na skeli, niko drugi, nego Haron čeka?</s><s> – Drina nas vijekovima razdvaja, ali nas još nije razdvojila.</s><s> Nadam se da će njen razdjelnički vodostaj u budućnosti opadati.</s><s> Šta god radila, Drina se ljepotom iskupljuje – čudesna rijeka ma s koje obale da pogledaš.</s><s> Ali, nas ne razdvaja samo Drina nego i šumski potočići i jendeci koje sami kopamo i mulj kojim se svakodnevno zatrpavamo.</s><s> A Haron, samostalni prevoznik duša sa ovog na onaj svijet, samo radi svoj posao.</s><s> Njegova je skela najsigurnija i nikad ne kasni.</s><s> Posljednjih godina i decenija bio je, nažalost, zaposlen preko svake mjere.</s><s> Ponekad ga zamijeni onaj gluvi Jamak iz Anrićeve „Na Drini ćuprije”, što mu dođe na isto.</s><s> A za rijetke duše koje su to zaslužile pobrine se sveti Nikola.</s><s> U istoj kući živeli su Omer Šačić i Krsto Rudan.</s><s> U ratu, jedino ta kuća nije spaljena.</s><s> Moraćemo, uprkos svemu, ponovo da živimo zajedno ili barem jedni pored drugih?</s><s> – Pjesma „Povratak” na koju se pozivate zasnovana je na stvarnim događijama i ličnostima.</s><s> Krstova i Omerova kuća pretekla je Drugi svjetski rat i držala se uzgor do nedavno.</s><s> Ako nije spaljena u posljednjem ratu, „pojeli” su je pregradni zidovi što i pjesma kaže.</s><s> Nakon svega što smo jedni drugima uradili bilo bi najlogičnije i istorijski najzdravije da živimo odvojeno.</s><s> Ali, jedan američki ekspert reče onomad da je izmirenje moguće samo na engleskom jeziku.</s><s> Što znači da ni sada ništa neće biti riješeno do kraja.</s><s> Ostaće neka postmodernistička instalacija koju će veliki aktivirati kad god im zatreba, računajući sa već provjerenom lakoćom s kojom balkanski narodi kidišu jedni na druge.</s><s> Za „svetu enklavu” pesnik, pošto nije priložio glavu, prilaže „dva-tri mutna stiha”.</s><s> Samo se u pesmi mogu sačuvati Lipljani, Zvečan, Štrpce, Ugljari...?</s><s> – Eto dokle je došlo – da se za Kosovo otimamo sa onima čiji su najznačajniji spomenici naše crkve i manastiri koje su porušili i popalili uz blagoslov tzv. civilizovanog svijeta.</s><s> Na djelu je demonski cinizam moćnih koji kaže – takvo je zatečeno stanje, a za to ste vi kao narod krivi.</s><s> Pošto su godinama i decenijama posmatrali naš nemar, kao da se radi o strnjištu a ne o svetoj zemlji, sad bi htjeli da se dobrovoljno odreknemo Kosova i Metohije, da izvadimo kamen-temeljac i da im ga svečano uručimo.</s><s> I kad bismo htjeli, mi Kosovo ne možemo dati.</s><s> Postoji granica ispod koje jedna zajednica prestaje da bude narod i pretvara se u gomilu bez svojstava.</s><s> To je, u ovom slučaju, granica koja bi Srbiju odvojila od Kosova i Metohije.</s><s> Kosovo je u poeziji sačuvano, u pjesmi mu je najsigurnije – u epskom desetercu i stihovima Rakića, Pope, Bećkovića, Simovića, Noga i mnogih znanih i neznanih srpskih pjesnika.</s><s> Ali kome će biti do pjesme ako nam ga, ne daj Bože, otmu.</s><s> Hercegovcima, svojim zemljacima, poručujete da Srbiju slave i kada Srbija na njih zaboravi?</s><s> – Među hercegovačkim Srbima nema skoro ni jednog, koji je držao do sebe, a da mu je palo na pamet da, pored žive Srbije, po čukama podiže prestonice.</s><s> A moglo bi se i tamo naći i carskih omeđina i pretendenata na presto.</s><s> Otuda, iz očevine svetog Save, oduvijek se u Srbiju gledalo kao u spasiteljku.</s><s> Ta žudnja za maticom nije jenjavala bez obzira na to kako je na nju odavde uzvraćano.</s><s> Bivalo je i biva da Srbija ne zna šta će ni sa svojom mukom, a kamoli sa našom ljubavlju.</s><s> Bilo kako mu drago – tek niko nema pravo da nam duhovni prostor svodi na „beogradski pašaluk”, da ne kažem na „krug dvojke”, niti da kulturni i književni saobraćaj preusmjerava samo na južnu prugu.</s><s> To su opasne, provincijalne ideje koje vode u dukljanizaciju Srbije.</s><s> Na drugoj strani, jednako su nezdrave i ambicije Dinaraca da budu otpravnici na svim srpskim prugama.</s> |
<s>Avantura tumačenja Neki autori, i dan-danas, uporno tvrde kako su interpretiranja dobrim delom uzaludan posao, utopija, nastojanja oko nemogućeg Tek što je obelodanio svoje stihove:</s><s> „Mislim da bih mogao da se otisnem/ i živim sa životinjama/ One su tako blage i samodovoljne/ Stojim tako i posmatram ih dugo, dugo (...), Volt Vitman je izjavio:</s><s> „Pa ja i nisam nimalo pitom; neprevodiv sam.</s><s> Odjekuje moj varvarski vrisak iznad krovova sveta”.</s><s> Pesnik je, najpre, porušio sve utvrđene forme da bi došao do okeanske putanje: ruga se definicijama, otima se formulacijama, odbacuje konvencionalni metar i rimu, dolazi do jedne vrste eksperimentalnog, dugog, nerimovanog stiha, prezire oveštale parafraze, uhodane interpretacije i komentare.</s><s> Pri tom nije ostao usamljen.</s><s> Neki autori, i dan-danas, uporno tvrde kako su interpretiranja dobrim delom uzaludan posao, utopija, nastojanja oko nemogućeg.</s><s> A onda: da li je uopšte moguće tumačenje književnog dela?</s><s> Jer svaki pokušaj da se parafrazira npr. neka pesma neizlečivo znači promašaj, znači gubitak celine estetskog doživljaja, koji se nikakvim apstrakcijama ne da iscrpsti do kraja.</s><s> Ni estetika nije u stanju da objasni ono neizrecivo osećanje pri pojavi lepote.</s><s> Utisak izmiče njenim normama i klasifikacijama.</s><s> Na istoj liniji razmišlja i Ž. Bataj:</s><s> Možda ništa nije tako uzaludno, veli on, kao nastojanje da se odredi smisao čisto književnih spisa gde se često vidi ono što izmiče i najopreznijem tumačenju.</s><s> Rečju, zar postojanje parafraze ne čini samu poeziju suvišnom, pretvara je u suštinski dekorativno sredstvo.</s><s> Interpretacije Ne skriva li se, možda, u gornjim uvidima, ipak, zrno istine.</s><s> Možda.</s><s> Naši listovi i časopisi, knjige, tribine i TV emisije i sl. prepuni su interpretacija, tumačenja, parafraza, osvrta i prikaza, analiza i komentara najraznovrsnijih umetničkih dela.</s><s> Svakako, ima tu sjajnih tekstova, odista utemeljenih na imperativima pouzdanih znanja, jasnoće i smisla, ali i onih, nažalost, odveć bledih, gnjavatorskih, i ne retko s logičkim greškama, sofizmima i paralogizmima.</s><s> A šta tek da se kaže o interpretiranju interpretacija.</s><s> Montenj je, još pre četiristo i više godina, dobro znao šta govori:</s><s> „Više ima posla oko interpretiranja interpretacija nego stvari i više je knjiga napisano o knjigama nego o bilo kom drugom predmetu.</s><s> Mi ništa drugo i ne činimo nego se samo međusobno objašnjavamo”.</s><s> Filozof je, očito, bio pun skepse i poruga na sve autoritete i sve „istine”, ističući da nema istine koja nije demantovana, kao što nema ni gluposti koja već nije negde napisana kao istina.</s><s> No, šta je, tu je.</s><s> Možda bi jedan, i najkraći, istorijski pogled mogao pomoći.</s><s> Sve od Platona i Aristotela književnost je opterećena refleksijom o sebi, i otada je ta vrsta govora krenula u pravcu teorijske avanture.</s><s> Počeli su helenistički gramatičari.</s><s> Baveći se klasičnim tekstovima grčke književnosti, npr. Homerom, trudili su se da naučnim putem s pomoću hermeneutike dođu do njihovog tačnog razumevanja.</s><s> Srednjovekovni hiršćanski pisci težeći ispravnom razumevanju svetih tekstova, takva hermeneutika je bila jedno od glavnih njihovih zanimanja.</s><s> Napuštajući logičku interpretaciju Biblije isticali su proročku, mističnu, moralnu stranu u njihovom tumačenju.</s><s> Tokom humanizma i reformacije, u nastojanju da se ispravno shvati i interpretira Biblija hermeneutika se izuzetno visoko cenila.</s><s> Ipak, za sve to vreme termin interpretacija nije se shvatao kao poseban način razumevanja i prikazivanja književnih tekstova.</s><s> A danas?</s><s> Potrebna nam je uverljiva koherentna teorija interpretacije s opšte priznatim logičkim pojmovnim aparatom, što je, svakako, pretežak zadatak.</s><s> Jer ako čuveni pobornik interpretacije E. Štajger tvrdi da mogu postojati dve interpretacije istog književnog dela kojima ama baš ništa nije zajedničko, a ipak da su obe ispravne, i ako V. Heleren nalazi čak deset mogućih interpretacija, očito da je tu nauka zašla u slepu ulicu.</s><s> I otuda se među tolikim interpretacijama jedva njih nekoliko održalo s trajnom vrednošću.</s><s> Uz to, sigurno je da smo u odnosu prema hermetički zatvorenoj pesmi često veoma zbunjeni pred zadatkom njenog tumačenja; jednako i pred dramskim tekstovima npr. Beketa, Joneska, ili romanima Kafke, Foknera, Kamija i dr. Ako je, dakle, pogrešno misliti da se sva nauka o književnosti iscrpljuje u interpretaciji, ipak bez nje nema nauke.</s><s> Time smo opisali krug i ponovo se vratili na polaznu tačku.</s><s> Hermenutički poduhvat nikako da dobije čvrsto tle pod nogama.</s><s> A kako bi ga i dobio ako umetnost, budući slobodna, ne trpi nikakve veštačke konvencije.</s><s> Jer kao što nema dva istovetna lista (na grani), tako nema ni dva istovetna utiska o umetničkom delu.</s><s> Književnost je u tolikoj meri nepredvidiva da nikakvi pokušaji da se ona teorijski „disciplinuje” teško da mogu uspeti.</s><s> Ostaje, zapravo, (ni)malo nade da će ikad postojati jedna jedinstvena književna teorija ili paradigma koja u celosti upravlja značenjima književnosti.</s><s> S tim na umu, stoji i lucidna reč Stevana Raičkovića:</s><s> Čitave šume mudrih i teorijskih reči, zahteva i pritisaka na poeziju – požarno je palila nadahnuta varnica, izletela, kao slučajem iz neugledne, mladićke glave pesnika, – tačno uviđa naš znameniti pesnik.</s><s> Otkuda, onda, pravo teoretičaru da uporno druge tera da poveruju u ono što se njemu sviđa.</s><s> A umetnost, misli E. Paund, nikad ni od koga ne traži da nešto učini, ili da misli ovako ili onako, ili da bude ovo ili ono.</s><s> Ona postoji baš kao što drvo postoji – drvetu se možete diviti, prisesti u hladovinu, ubrati plod, Nastavak sa 5. strane iseći ga za ogrev, možete s njim činiti šta god vas je volja.</s><s> Otuda nametljiv osećaj za mogućnost povratka one nevinosti umetnosti pre svih teorija, kada ona nije poznavala potrebu da se pravda, niti su ljudi pitali šta neko umetničko delo govori, zato što su znali (ili mislili da znaju) što ono čini.</s><s> Jer tumačiti znači osiromašiti, opustošiti svet, eda bi se podigao svet senki „značenja”.</s><s> Treba od sveta, našeg sveta, odbaciti sve njegove duplikate dok ponovo ne budemo kadri neposrednije doživljavati ono što imamo.</s><s> Uživanje u umetnosti Redukcijom na njegov sadržaj, pa onda i njegovim tumačenjem, čovek „pripitomljuje” umetničko delo.</s><s> Ovde se ne misli na tumačenje u najširem smislu, onom u kom je Niče (s pravom) rekao da „ne postoje činjenice, postoje samo tumačenja”.</s><s> Misli se na svesni čin uma koji ilustruje određenu šifru, izvesna „pravila” tumačenja.</s><s> Može se, zapravo, reći, veli tim povodom S. Sontag, da je veliki deo današnje umetnosti „motivisan begstvom od tumačenja”; i uspe li joj to može postati parodija, apstrakcija, postati („samo”) dekorativna – hipoteza koja više pripada području verovatnog nego području istinitog.</s><s> Značajan deo modernog pesništva počevši od francuske poezije i njihovih eksperimenata da se u pesmu uvede tišina i ponovo stvori magija reči, uspelo je pobeći iz čvrstog zahvata tumačenja.</s><s> Najbolji način da se pobegne tumačima, uverava nas S. Sontag, jeste stvaranje umetničkih dela čija je „površina jedinstvena i čista”, i koja nam se neposredno obraćaju.</s><s> Pri tom je, kako veli, daleko svaka pomisao da su ta dela neiskaziva, da ne mogu biti opisana ili kritički prepričana.</s><s> Ona to mogu biti samo je pitanje kako.</s><s> Kako bi, naime, izlgedala kritika koja služi umetničkom delu, pita se Sontagova, bez nastojanja da uzurpira njegovo mesto, bez značajnijeg gubitka sadržaja?</s><s> To je, doduše, lako pitati, no da li je i kako je tako nešto uopšte moguće, pravo da kažem, ja ne bih umeo odgovoriti, osim u ponečem nebitnom.</s><s> Iskaz E. Paunda da ne nalazi veliko zadovoljstvo u pisanju tekstova o estetskim pitanjima te da jedno umetničko delo vredi koliko i četrdeset predgovora i isto toliko odbranaških spisa, više je, rekao bih, stvar temperamenta nego relevantnog uvida; lišen je i vizije o mogućnosti stvaranja novih književnih oblika u svakom novom razdoblju ponovo.</s><s> Nije li nas, pored tolikih drugih, i Kroče učio da su književni rodovi samo korisne i veštačke konvencije; između žanrova nema više oštrih granica.</s><s> Otuda jedna hermenutički školovana svest mora unapred biti prijemčiva za drugost teksta, što bi, na koncu, moglo da znači:</s><s> Umesto hermeneutike potrebna nam je erotika umetnosti, ljubav prema umetnosti, uživanje u umetnosti.</s> |
<s>Traganje za suštinom Čovek je čovek samo ako estetski misli, ako etički živi, ako onoga koga voli ne zasipa lažima i obmanama Iskustvo nam kaže: postoje dva osnovna principa čovekove egzistencije – moralni i nemoralni.</s><s> Šta to znači?</s><s> Moralan čovek je, po biblijskim merilima, osećajan i plemenit čovek.</s><s> On je srcem zagledan u život i vreme.</s><s> On ne okleva da bude Bogu odan čovek.</s><s> Nemoralan čovek je, po prirodi svojoj, hladan i bezosećajan čovek.</s><s> On je realan. on je istinit, u svakom trenutku, koliko i vreme.</s><s> S problemima se lako nosi.</s><s> Moralan čovek je pesnik u duši.</s><s> Sanja.</s><s> Pod kosim uglom vremena, sa strahom i strepnjom, šapti, u sebi ponavlja:</s><s> „Ja sam vreme”.</s><s> Po njemu: čovek je čovek samo ako estetski misli, ako etički živi, ako onoga koga voli ne zasipa lažima i obmanama.</s><s> O čemu je reč?</s><s> Moralan čovek srcem misli.</s><s> Dobro od zla razdvaja.</s><s> Zle tragove za sobom ne ostavlja.</s><s> Nemoralan čovek: dobro od zla ne razdvaja.</s><s> On ne pita srce za ono što čini.</s><s> On ne sanja.</s><s> On ima jasan pogled na svet.</s><s> Uživa u svojim „sposobnostima”.</s><s> Govori da voli bližnjega svoga i kad ga ne voli.</s><s> Šalje mu „prijateljski” osmeh i kad ga drži u jadu i strepnji.</s><s> To je ono što mu godi.</s><s> To ga važnim čini.</s><s> To mu polet i snagu daje.</s><s> Njegova osećanja su zgasla.</s><s> Nema pesnika u sebi.</s><s> Ono što srcem misli, ne govori.</s><s> Čemu osećanja, kliče, ako ravnodušnost svetom vlada?</s><s> U vremenu jada, u kome osećanja nema, a ima očajanja, život je patnja, duboka i teška, neizvesnost – tamna i nepročitana.</s> |
<s>Genetski inženjering Nastalo u vremenu zaljubljenom u tehniku, telo klona je i samo konstrukcija Tema kloniranja u najnovijem romanu Mogućnost ostrva savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka je provera teze da je početak slobode ljudska sposobnost da stvara čuda.</s><s> Sloboda je, dakle, ukorenjena u onome što nam izmiče, što nije pod našom kontrolom.</s><s> Sposobnost da čini čuda savremeni čovek vidi u moći razuma koji mu uliva lažnu nadu da će preuzeti božanska svojstva sveprisutnosti i sveznanja.</s><s> To vodi nekoj vrsti kogito-magije, čarolije mišljenja.</s><s> Dekartovu maksimu možemo preinačiti u Mislim, dakle mogu, što svakodnevno potvrđuje samo jedan klik kompjuterskog miša.</s><s> Čežnja za večnim životom a gubitak vere u vaskrsenje kao Božije čudo, stavlja čoveka u centar demijurškog napora da sam sebi bude Bog.</s><s> Za razliku od Božijeg čuda gde se stvari jednostavno dešavaju, bez objašnjenja i odobravanja razuma i gde je sve što se čuda tiče harmonično povezano, ljudsko čudo nauke počiva na konstrukciji koja mora da se racionalno predvidi i objasni.</s><s> U delovanju nestvarnog suština čuda se opire logici razuma.</s><s> Biblijsko obećanje o vaskrsu tela i duše kod Uelbekovih klonova osujećeno je jer njima nedostaje duša da bi bili potpuni.</s><s>Čitajući povest glavnog junaka, šoumena Danijela o njegovim skečevima, ljubavima prema Izabeli i Ester, o boravku u sekti elohimista, kod klonova se javljaju „emotivna prisustva”, nešto što ne mogu da artikulišu, ali što im govori da bez toga život nije stvaran.</s><s> Evolucija ne važi Nastalo u vremenu zaljubljenom u tehniku telo klona je i samo konstrukcija.</s><s> Pravila propisana evolucijom više ne važe.</s><s> Telo je prestalo da bude mesto prirode i postalo je mesto tehnike, koja je u stanju da silikonskim implatantima, usnama sa ubrizganim kolagenom, metalnim umecima i pejs mejkerom preinači njegovu prirodnu sliku.</s><s> Reč klon potiče od grčke reči grana.</s><s> Kloniranje podrazumeva odbacivanje onog Drugog, ono je odsustvo uzajamnog učešća u rađanju koje postaje stvar tehnike inspirisane smerom stvaranja mladica.</s><s> Čovek na neki način pušta korenje u vazduhu, kristališući svoje ćelije bez drugog bića.</s><s> Tako se stvara novi poredak gde su, na primer, Danijelovi klonovi istovremeno njegovi sinovi i braća blizanci.</s><s> Ovakvo razmnožavanje proističe iz patnje u kojoj čovek misli da može i treba da se oslobodi potrebe za drugom osobom, ono je posledica straha pred mogućnošću da se na stramputici sretne biološko Drugo.</s><s> Uelbekovi klonovi su pokušaj da čovek ponovo uspostavi prekinutu vezu sa samim sobom.</s><s> Svi se oni kreću pored ogromnih ogledala u kojima se odraz odrazovog odraza polako gubi sve do prazne čaure sa Danijelovim likom, ali i u toj šupljoj ljušturi postoji voltaža ljudskosti, nekakav unutrašnji zapis koji navodi da se hoda pod zvezdanim nebom, doživi uzbuđenje i patnja.</s><s> Taj zapis se kod klonova aktivira čitanjem Danijelove autobiografije.</s><s> Zapisan život, književnost jeste okidač da se pojavi čežnja, književnost nas uvek podseća da je život stvaran tek ako uspemo da ga osetimo, a ako ga osetimo, onda možemo i da ga razumemo.</s><s> Beleške koje čitaju klonovi su trans u podsvesno – u snove, maštarije, u eros.</s><s> One im čak formiraju i svest kroz priču o onome što je bilo, jer suštinu svesti čini naš doživljaj prošlosti.</s><s> Svest razume ritam dana i noći, ona vodi kalendar i shvata nepovratnost vremenskog niza.</s><s> Klonovi osuđeni na večni život nemaju ni pravu svest jer u njoj nema prošlosti, nema refleksije, nema tuge ni tragičnog doživljaja sveta, skoro da nema ničega.</s><s> Kroz sudbinu klonova ponovljena je priča o Hronosu koji guta svoju decu.</s><s> Nagoveštaj raja Strasna povest oca-brata Danijela povući će klona Danijela 25 da napusti „srećno” ostrvo večnosti i krene u život gde će ga sačekati smrt, ali i uzbuđenje, jer uspostavljanje carstva Božijeg na ljudski način dosadno je i predvidljivo, lišeno opasnih i divnih izazova.</s><s> Ako čovek ubije smrt, poručuje ova Uelbekova knjiga, sigurno će ubiti i život.</s><s> Kako će izgledati svet kada čovek bude prestao da se rađa iz materice?</s><s> Prirodu više nećemo doživljavati kao utrobu u kojoj se sve začinje i oživljava.</s><s> Večnost će produbiti odlaganje kojem su ljudi inače skloni, utišaće nomadski duh i radoznalost.</s><s> Za Uelbeka je materica mesto spokoja, njeni orgazmički pokreti su svojevrsna Morzeova azbuka kojom se saopštava nešto o doživljaju večnog.</s><s> Niče, jedan od poslednjih verujućih u vrhunce tumači taj doživljaj od pet-šest sekundi kao nešto što je više od ljubavi i što, kad bi potrajalo duže, duša ne bi izdržala.</s><s> „U tih pet sekundi proživim čitav ljudski vek.</s><s> Za njih bih dao život, ne bi bilo preskupo.</s><s> Mislim da će čovek prestati da rađa.</s><s> Čemu deca kad je cilj postignut”’.</s><s> I Uelbek veruje u vrhunce koji nemaju veze sa razmnožavanjem.</s><s> Zadovoljstvo je dato samo za sebe, kao mali odlomak ogromne slike večnosti, kockice mozaika iz Božijih prostora.</s><s> Materice u Uelbekovim romanima kataklizmično nestaju zajedno sa njihovim vlasnicama.</s><s> Za muškarca su one zagrljaj sluzokože i embriona, nagoveštaj raja o kojem govori Niče.</s><s> Ali je taj raj izgubljen, vrpca je prekinuta.</s><s> Čovek sve više gubi talenat za ljubav, a samim tim i za seks, jer su ljubav i seks u jedinstvu.</s><s> Zajednička im je jedna vrlo bitna stvar: spremnost da se nekom približimo.</s><s> Goli možemo biti lepi, sa privlačnim ili neuglednim genitalijama, ali ako se ne javi makar simpatija ne događa se gotovo ništa.</s><s> Ogolivši utopiju o večnom životu kroz genetski inženjering Uelbek slika ljubav i seksualnost i dalje kao tajnu.</s><s> Nelagodnost u seksu nije samo tema modernog doba, ljudi su se u vezi sa ljubavlju oduvek osećali nesrećni.</s><s> Muški likovi u svim njegovim romanima (Platforma, Proširenje područja borbe, Elementarne čestice) jedna su slika muškarca koji nikad neće razumeti ono bitno.</s><s> Svi oni osećaju da im je uskraćen pristup onome što se zbiva negde u unutrašnjosti žene, gde bi oni želeli da uđu kako bi učestvovali.</s><s> Introvertnost ženske seksualnosti drži ih po strani tajne u koju ne mogu da pristupe,Muškarac je u ulozi prosjaka koji čeka pred vratima, on je posmatrač izopšten iz misterije, onaj koji plovi arhipelagom dok ostrva tajanstveno nestaju sa vidika i iznenada se pojavljuju iz dubina mora.</s> |
<s>Kroz muzeje i galerije Londona Kraj leta obeležile su izložbe Modiljanija, Kandinskog, Henrija Mura, Oskara Kokoške, britanske umetnosti od šezdesetih godina prošlog veka do danas Londonske galerije i muzeji, ovog septembra nude mnoštvo velikih i glasovitih izložbi, od klasičnih, istorijski ustoličenih imena, do dela savremenog karaktera.</s><s> Već nedeljama na top listi Kulturnog dodatka „Sandej Tajmsa” nalazi se izložba „Modiljani i njegovi modeli” postavljena u Kraljevskoj akademiji umetnosti .</s><s> Predstavljeno je oko pedeset slika Amadea Modiljanija i to portreta i aktova po kojima se slikar najviše proslavio.</s><s> Posetioci imaju priliku da vide i skulptorsko delo Amadea Modiljanija.</s><s> Iako poznat pre svega kao slikar, Modiljani je u ranoj fazi svoje karijere imao ambicije i prema skulpturi u čemu ga je naročito ohrabrivalo poznanstvo sa čuvenim Konstantinom Brankušijem.</s><s> Zbog posvećenosti skulpturi, Modiljani nije slikao portrete gotovo tri godine.</s><s> Skulpture su naročito bile inspirisane antičkom Grčkom i afričkom skulpturom koja je inače privlačila umetnike nove generacije.</s><s> Danas se zna za 25 Modiljanijevih skulptura.</s><s> Najveći deo ove izložbe ipak čine portreti i aktovi, i to najpre portreti umetničke zajednice stasavale na Monparnasu početkom prošlog veka.</s><s> Amadeo Modiljani potiče iz porodice sefardskih Jevreja iz Toskane, i pre dolaska u Pariz 1906.godine, stekao je umetničko obrazovanje u Firenci i Veneciji.</s><s> Mnoge od izloženih slika na ovoj izložbi predstavljaju portrete njegovih prijatelja umetnika i kolekcionara koje je slikao između 1914. i 1919. godine.</s><s> Među njima je i portret Pikasa (ulje na dasci, vlasništvo privatne kolekcije iz Moskve), po potezu svakako netipičan za Modiljanijevo portretno stvaralaštvo.</s><s> Modiljanijev prepoznatljivi stil slikanja razvio se od 1914. do 1916. godine, i u tom periodu njegova muza i inspiracija bila je Beatris Hastings, britanska književnica i pesnikinja, koja je živela u Parizu, radeći kao dopisnica za jedan britanski časopis.</s><s> Hroničari su zabeležili da je Modiljani slikao njeno ovalno lice, maleni nos i oči, ne dajući pritom nikakve naznake o njenom karakteru niti o burnoj vezi kroz koju su prolazili.</s><s> Tri muze Seriju velikih aktova, koji se takođe mogu videti na ovoj izložbi, Modiljani je stvorio između 1916. i 1919. godine.</s><s> Na izložbi 1917. godine na kojoj je prikazao grupu aktova, izbio je mali skandal.</s><s> Naime, ispred izloga galerije, stvorila se gužva, jer su radoznali građani bili šokirani videvši kroz izlog galerije jarko osvetljen akt.</s><s> Preko puta ulice nalazila se policijska stanica i šef policije je, videvši gužvu, naložio da se aktovi uklone!</s><s> To naravno nije pokolebalo čuvenog Modiljanija i njegovi aktovi postali su poznata i cenjena dela.</s><s> On nikada nije slikao svoje muze i ljubavnice i nijedan akt nije potpisan.</s><s> Modele za aktove obezbeđivao mu je njegov kolekcionar Leopold Zborovski.</s><s> U jednom periodu Modiljani je bio posvećen i slikanju lokalnog stanovništva južne Francuske, kada je, zbog narušenog zdravlja sa jednom od svojih poslednjih muzea Žanom Eebitern boravio na Azurnoj obali.</s><s> Inače, tri žene koje je Modiljani najčešće portretisao bile su supruga Leopolda Zborovskog, Hanka, Lunia Lehovska kućna prijateljica Zborovskih i studentkinja Žana Ebitern koja mu je rodila i dete.</s><s> Na izložbi Modiljanijevih modela je i slika koja predstavlja autoportret ovog umetnika, u kaputu od crvenog somota, vrata obavijenog plavim šalom.</s><s> Ta slika nastala je 1919. godine, neposredno pred slikarevu smrt.</s><s> Izložba Modiljanijevih modela traje do 15. oktobra, kada će u istom prostoru uslediti postavka od oko dvesta radova Ogista Rodena.</s><s> Kao najava, ispred ulaza u galeriju Kraljevske akademije umetnosti već je postavljena reljefna skulptura „Vrata pakla”.</s><s> Još jedan klasik umetnosti 20. veka. privlači posetioce muzeja britanske prestonice.</s><s> Reč je o Vasiliju Kandinskom čija su dela izložena u Tejt modern galeriji, a izložba je naslovljena „Kandinski: put ka apstrakciji”.</s><s> Ova izložba pokazuje najranija dela ovog umetnika, koja se odnose na pejzaže iz malog mesta Murnoa u bavarskim Alpima gde je on provodio vreme sa svojom ljubavnicom Gabrijelom Minter.</s><s> Izložba pokazuje kako se Kandinski od slikanja pejzaža razvijao u pravcu apstraktnog slikarstva.</s><s> Vasilij Kandinski (Moskva 1866) studirao je pravo i ekonomiju na moskovskom univerzitetu, a presudni momenti koji su ga opredelili za slikarstvo, bile su slike Kloda Monea koje je video u Moskvi, kao i Vagnerove muzika.</s><s> Muzika je zapravo i uticala na stvaralaštvo Kandinskog, u smislu, da je ovaj umetnik verovao da slikarstvo može biti na isti način apstraktno kao i muzeka, i da je odnos boja na slici u istom odnosu u kome su akordi u muzičkom delu...</s><s>Ova izložba trajaće do 1.oktobra.</s><s> A nedaleko od Tejt modern galerije na istoj strani obale Temze, u Hajvard galeriji, postavljena je, do 19. novembra izuzetna izložba, „60 godina britanske umenosti:</s><s> Kako unaprediti svet”.</s><s> Frensis Bejkon, Aniš Kapur, Lusijan Forjd, Džilbert i Džordž, Sara Lukas, Henri Mur, Demijan Hirst, Dejvid Hokni, samo su neka imena koja su proslavila britansku umetničku scenu i čija su dela u najrazličitijim medijima predstavljena na ovoj izložbi koja obuhvata oko 150 radova.</s><s> Prema navodima organizatora, izložba ukazuje na fenomene „nepoštovanja tokom šezdesetih” i „bezobrazne smelosti osamdesetih”.</s><s> Na izložbi se nalaze dela iz kolekcije Umetničkog saveta osnovanog 1946. godine radi promovisanja britanske umetnosti.</s><s> Zbirka obuhvata oko sedam hiljada radova, više od dve hiljade umetnika, ali Umetnički savet nije institucija sa stalanim sedištem.</s><s> U galeriji Somerset palate upravo je završena izložba na kojoj je predstavljen monumentalni triptih Oskara Kokoške iz 1950. godine „Prometejev triptih”.</s><s> Reč je o jednom od najznačajnijih i najambicioznijih dela ovog umetnika, koje simbolično govori o opasnostima koje nosi intelektualna arogancija modernog čoveka.</s><s> Ogromna platna, ukupne visine od oko osam metara, predstavljaju kombinaciju biblijskih i mitoloških tema u smislu proročanstva destrukcije koju je donela era hladnog rata.</s><s> Za ovo svoje delo Kokoška je svojevremeno rekao:</s><s> „Ovo je možda moja poslednja velika slika, ali verovatno i najbolja”.</s><s> Hoknijev dnevnik A čuveni Leonardo da Vinči sa svojim crtežima i projektima raznih pronalazaka i konstrukcija, smestio se u prostorije velelepnog Viktorija i Albert muzeja.</s><s> Skice, proračuni, dijagrami, animacije, projekat leteće mašine, padobrana, mosta otkrivaju Leonarda kao genija, slikara, matematičara, arhitektu.</s><s> U Imperijal Vor muzeju među grandiozne makete aviona i tenkova, izložena su dela Henrija Mura.</s><s> Pored skulptorskih kompozicija, na ovoj izložbi nalazi se veliki broj skica i crteža inspirisanih upravo ratnim događanjima, odnosno predstavama ljudi koji su spavali na klupama i u hodnicima podzemne železnice.</s><s> Tu su i skice koje pokazuju težak život rudara, a koje je Mur nacrtao boraveći jedno vreme u očevom rodnom mestu.</s><s> Na izložbi su prikazana dela nastajala od 1938. do 1954. godine.</s><s> Od oktobra, Nacionalna galerija u Londonu najavljuje ambiciozan program.</s><s> Već četvrtog oktobra deo svojih izložbenih prostora otvoriće za slike Pola Sezana i ovom izložbom, biće, između ostalog, obeležena i stogodišnjica njegove smrti.</s><s>U galeriji portreta, 12. oktobra otvara se izložba Dejvida Hoknija na kojoj će biti prikazano oko 150 portreta rađenih tehnikama ulja, akrila, olovke, foto kolaža.</s><s> Kustosi opisuju ovu izložbu kao vizuelni dnevnik Hoknijeve pedeset godina duge karijere.</s><s> Konačno, za 18.oktobar planirana je velika izložba španskog majstora 17. veka – Velaskeza.</s><s> Ova izložba obuhvatiće više od četrdeset radova iz zbirke Nacionalne galerije Londona, muzeja Prado i Istorijskog muzeja u Beču.</s><s> Trajaće do 21. januara.</s> |
<s>Arhipelag Da li je rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz Kultura nije trošak, kultura je investicija.</s><s> Na prvi pogled, ova rečenica je opšte mesto.</s><s> Ali, kako je verovao Jovan Hristić, opšta mesta nam govore nešto važno, i zbog toga su na takav način prisutna i u našoj retorici i u našem iskustvu.</s><s> Postoje, međutim, opšta mesta koja nisu toliko podrazumevajući izraz opšteg iskustva koliko su puki retorički alibi da se ne izađe u susret jednoj nužnosti.</s><s> Tada u jeziku nastane nešto što, po pravilu, ne postoji u stvarnosti.</s><s> Takav je slučaj i sa uvodnom rečenicom u kojoj se kulturi, na jedan delikatan način, odaje svako priznanje, ali iskustvo, mnogo bolji svedok od retorike, govori nam da se kulturi takav značaj inače ne pridaje u realnim odnosima svakodnevnog života ili pak u žanrovima javnog diskursa odnosno u pragmatici društvene zajednice kojoj pripadamo.</s><s> Na nivou društva i države, kultura je investicija zato što svako ulaganje u kulturu ima dalekosežne posledice po povećanje nacionalnog dohotka i po oblikovanje prihvatljivog i održivog društvenog ambijenta.</s><s> Društvo bez kulture ne može biti bogato društvo.</s><s> Bez osmišljene i delotvorne kulturne politike, u društvu siromašnih ili čak rasturenih kulturnih i obrazovnih institucija, ne mogu se sprovoditi ekonomske i političke reforme.</s><s> Niti se mogu očekivati preduzimljivi pojedinci i smele ekonomske aktivnosti od kojih će čitavo društvo imati samo korist.</s><s> Ali i za svakog pojedinca kultura je investicija.</s><s> I to najisplativija, jedina investicija za čiji ishod ne mora da brine.</s><s> Ne samo zato što obrazovan i kulturan čovek bolje razume svoje društvo i svoje vreme, svet i svoje mesto u njemu, pa tako u skladu sa tim može i da deluje korisno po sebe i po svoje bližnje, već i zato što su znanje i mašta, kultura, rečju, jedino ono što mu niko ne može uzeti, jedino ono što istinski jeste njegovo, ali od čega i drugi mogu imati samo dobre strane.</s><s> I tu dolazimo do ključne tačke: kultura je kapital, i u stvarnom i u simboličkom smislu.</s><s> Ne kažem da u našem društvu nije pomalo rizično izgovoriti ovakvu rečenicu, jer nas toliko toga uverava kako je kapital nešto sasvim drugo, dok su njegovi kontrolori utvrđeni u temeljnoj ignoranciji kulture.</s><s> I zaista, inercija privremenosti i nimalo spontana prvobitna akumulacija kao da hoće da pokažu da smo iskoračili iz kulture u prostor elementarnog snalaženja u kome nijedno sredstvo nije suvišno, niti je ma kojom pričom osporeno.</s><s> Na drugoj strani, laki žanrovi zauzimaju scenu ne bi li anestetizovali javnost.</s><s> Jer, kultura izvodi iz haosa u polje uređenosti, omogućava prepoznavanje svog vremena, razumevanje svog društva, uvodi kriterijume i definiše društvene standarde.</s><s> Kulturni kapital se, pogotovu u poslednjih stotinak godina, pokazao kao jedan od najsnažnijih faktora razvoja, bez koga je neobjašnjiva mogućnost ukupnog društvenog razvoja čitavog niza evropskih i vanevropskih zemalja.</s><s> Da li je onda rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i isprazna zabava?</s><s> Zašto se kultura doživljava kao dekor, a ne kao suštinska i izvorna potreba?</s><s> Da li se kultura može prepoznavati kao stilizovani ukras?</s><s> Ako se tako doživljava, onda će se uvek smatrati kako za kulturu ima vremena, kako kultura može da sačeka dok se ne reše važnije i urgentnije stvari.</s><s> Da li je kultura možda najvažnija i najurgentnija stvar u ljudskom životu i u životu jedne zajednice, ono što tom životu daje smisao i uređenost, oblik i poželjnost?</s><s> Ako je kultura trošak, onda će se, prirodno, nastojati da taj trošak bude što je moguće manji.</s><s> I ako pogledamo stanje stvari, onda ćemo videti kako logika troška prevladava nad logikom kulture kao osnovnog razvojnog potencijala pojedinca i njegovog društvenog okruženja.</s><s> Ako, dakle, kulturu svedemo na troškovnu stranu, ako je pretvorimo u trošak, po mnogo čemu neželjen, onda će se i u oblasti kulture uspostaviti logika buvljaka, po kojoj nije važna vrednost, niti karakter nekog proizvoda, važno je da takav proizvod – ili još češće njegov surogat – postoje u kakvom-takvom obliku i da je njegova cena što niža.</s><s> A u kulturi sve zavisi od vrednosti.</s><s> Kriterijumi oblikuju standarde, oni potom uspostavljaju horizont očekivanja.</s><s> Na takvoj osnovi moguće je da kultura bude ključna razvojna snaga jednog društva, dovoljno podsticajna da pokrene zatomljene sile u njemu, dovoljno maštovita da kreativnost potvrdi kao neprocenjivu vrednost, dovoljno čak uticajna da se oblikuje kao društveni korektiv nasuprot atrofiji, mrzovolji, korupciji, obesti nove klase koja je u međuperiodu od komunizma do postkomunizma samo promenila ime ali je zadržala uticaj, samodovoljnosti, nihilizmu, ideološkoj rascepljenosti.</s> |
<s>Svakodnevice Čvrsto sam prigrlila jastučnicu s ružama, pritiskala je na grudi da mi ne odleti Na sasvim drugom kraju grada, od onog mesta gde sam je prošli put izgubila, pojavila mi se Bela žena. (Možda je neka linija ipak povezivala ta dva mesta?</s><s> Neki delić meridijana?</s><s> Neki sekund ekliptike?) Koliko je prošlo?</s><s> Dan?</s><s> Godina?</s><s> Zar već?</s><s> Izgubila sam je, negde na travi pored reke.</s><s> „Bela žena sedi na travi, mirno, belim platnom briše šake...</s><s> Šake se ne vide!</s><s> Ni mišice.</s><s> Košulju nešto otkopčava: nestaju prsa i vrat...</s><s> Nema više ni usana, ni belog lica, ni bele žene.</s><s> Nestala je.</s><s> Samu sebe je izbrisala...</s><s> Malo potom, na travu na kojoj je sedela Bela žena, spustili su se galebovi.</s><s> Sasvim su beli i blešte na subotnjem suncu...”</s><s> Izgleda da se najavljuje bleštanjem sunca, premda danas nije subota.</s><s> Mislila sam, možda je igra svetla prevarila moje oči, onda, kad mi je nestala.</s><s> Ali, danas, kad ponovo blešti, ušla je među ljude.</s><s> Sedela je u samom centru grada, na stepenicima pored kojih prolazi mnogo ljudi.</s><s> Izdaleka sam videla tu belu kosu.</s><s> Vetar ju je podizao visoko iznad glave, i ponovo spuštao – u svim pravcima.</s><s> Ne haluciniram: jedna doterana starija gospođa stajala je pored nje.</s><s> Njena kosa bila je sasvim mirna.</s><s> Vetar je duvao samo oko bele žene.</s><s> – Te su vam jastučnice mnogo lepe.</s><s> Sasvim će mi ići s onim roze navlakama – govorila je doterana gospođa Platila joj je i otišla.</s><s> – Lepe su – sasvim sam joj jasno izgovorila, ne prejakim glasom, plašeći se da mi ponovo ne nestane pred očima.</s><s> – Uzeću i ja jednu – nastavila sam, pokušavajući da otkrijem nešto što bi je odalo, neki trag belog platna...</s><s> Vidim joj samo plave oči.</s><s> Pružam joj novčanicu od petsto dinara.</s><s> Nema sitno.</s><s> Ustaje, odlazi.</s><s> Ostajem ispred stepenika s torbama, kesama, jastučnicama s lošim kopijama baroknih cvetova...</s><s> Već je daleko.</s><s> Oko nje vetar meša samo njene pramenove kose s drugim glavama, prolaze autobusi, ulični stubovi...</s><s> Pomeraju se samo beli pramenovi...</s><s> Čekam je.</s><s> Ovoga puta mi, valjda, neće nestati.</s><s> Trepere barokne ruže na jastučnici pred najezdom sunčevog bleska.</s><s> Koliko još treba da prođe?</s><s> – A, da ste bili tu, nedavno, stvorila se niodkud.</s><s> Glas joj je plav, kao i oči, verovatno bi vam se više dopale one persijske, s galebovima...</s><s> U tom trenutku, jako je dunulo.</s><s> Poletela joj je kosa.</s><s> Vetar je, ovoga puta, za tren zahvatio i dugačak tamni mantil koji je sve vreme nosila.</s><s> Krajičkom oka, dok je njeno oko gledalo mene, spazila sam trag belog platna sa suknje.</s><s> Vetar je, činilo mi se, sve jače duvao.</s><s> Čvrsto sam prigrlila jastučnicu s ružama, pritiskala na grudi da mi ne odleti.</s><s> Kosa mi je letela na sve strane...</s><s> Ljudi oko mene mirno su prolazili.</s> |
<s>Bijenale umetnosti u Pančevu Tema ovogodišnje izložbe je „Odbrana prirode” Hroniku velikih manifestacija, kakvo je i Bijenale (vizuelnih) umetnosti u Pančevu, kreiraju umetnički direktori i selektori koji određuju njegov karakter, viziju pa i budućnost.</s><s> Može se reći da su temelji ovog Bijenala umetnosti, koje se 12. put održava u Pančevu, postavljeni još davne 1981. godine kada je Savremena galerija u Pančevu ustanovila novu manifestaciju.</s><s> Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture (PIJS), odigrala je izuzetno značajnu ulogu relevantnog punkta i promotera novih tendencija i pojava u savremenoj skulpturi ondašnje Jugoslavije.</s><s> Da bi ova manifestacija preživela sve turbulencije vremena, osnivači su pokazali veliku osetljivost za aktuelne promene pa je devedesetih godina prošlog veka, u novom kulturnom i geopolitičkom prostoru – u znaku rata, izolacije, ekonomske krize, sankcija, bombardovanja – ova bijenalna manifestacija jugoslovenskog karaktera, preimenovana u Trijenale skulpture.</s><s> Na taj način sačuvana je njena institucionalna forma, kontinuitet i primat izložbe – jakog gravitacionog polja koja, snima situaciju u svetlu izmenjenog shvatanja medija skulpture, ispituje sopstveni identitet i razvija novu strategiju.</s><s> Promene na umetničkoj sceni vodile su ka uočavanju najaktuelnijih procesa u domenu vizuelnih umetnosti pa je pančevačka izložba fokusirala skulpturu u tzv. proširenom polju, kao i druge vidove nove umetničke prakse u svojim najrazličitijim idejnim i medijskim verzijama.</s><s> Ekološko zagađenje Veliki uzori – Bijenale u Veneciji ili kaselska Dokumenta – u svojim praksama slede jedan kompleksni umetnički koncept – projekat-izložbu koja u svoj sistem integriše različite aspekte socijalnih, političkih, kulturnih, istorijskih, komunikacijskih, medijskih i drugih fenomena koji lociraju umetnički projekt u kontekst umetničkog stvaranja i posmatranja.</s><s> Pančevačka izložba je veliki projekat posvećen likovnim, tj. vizuelnim umetnostima, koji se već 25 godina realizuje, menjao je svoj vremenski ritam (bijenale, trijenale), naziv (PIJS, Trijenale skulpture, Bijenale vizuelnih umetnosti a, danas Bijenale umetnosti) a od nacionalne selekcije u novom milenujumu transformisao se u međunarodnu manifestaciju.</s><s> Po prirodi stvari, promene na recentnoj umetničkoj sceni neposredno uslovljavaju koncepciju manifestacije pa su ovogodišnji selektori pančevačkog Bijenala – Lidija Merenik, Slobodan Jovanović i Ivan Grubanov – temom Odbrana prirode afirmisali globalni problem ekološkog zagađenja.</s><s> U našim lokalnim uslovima Pančevo jeste jedna od alarmantnih tačaka.</s><s> Koncipovan kao diskretan omaž Jozefu Bojsu ovo Bijenale preuzima naslov Bojsovog remek dela Odbrana priode koje je realizovano na kaselskim Dokumenata, kada je Bojs ostvario najveću ekološku skulpturu na svetu – 7000 sadnica posađenih u obliku krsta.</s><s> Po analogiji sa ovom Bojsovom ekološko-političko-umetničkom akcijom, izložba u Pančevu je trebalo da proizvede utisak slične ekološke skulpture.</s><s> Podsetimo da je na Bijenalu u Veneciji 1978. godine, čiji je naslov bio:</s><s> Od prirode do umetnosti i od umetnosti do prirode, fokusiran blizak problem odnosa čoveka i prirode.</s><s> U znaku međunarodne izložbe selektori su u Pančevo pozvali pedeset domaćih i stranih umetnika a, njihove instalacije, objekte, fotografije, bilborde, video i digitalne radove, prostorne intervencije, postavljene su u na više lokacija u gradu, oficijelnim i alternativnim prostorima – Galeriji savremene umetnosti, Narodnom muzeju Pančevo, galeriji Dvorište, foajeu Centra za kulturu i slobodnim gradskim prostorima, parkovima, fasadama, kraj Tamiša.</s><s> U okviru multimedijalnog programskog koncepta realizovani su performansi, predavanja Antonio D’Avosa o Bojsu a, prvi put u okviru ove manifestacije uključen je pozorišni i filmski program.</s><s> Naime, pod okriljem Bijenala umetnosti u Pančevu je izvedena i holandska predstava Braakland, iz BITEF-ovog programa, koja takođe korespondira sa temom Odbrana prirode.</s><s> Dokumentarni filmovi na slične teme, u produkciji Centra za kulturu Kanjiža, predstavljali su jedan segment manifestacije.</s><s> Očito, smanjen je obim same izložbe u odnosu na prethodne a, program proširen do filma i pozorišta.</s><s> Globalni problem eko-sistema, angažovana i provokativna tema o ugroženoj planeti i pravoj prirodi naših odnosa prema živim bićima, kao i konceptualna širina ove teme i njena umetnička recepcija, jesu osnovni parametri u okviru kojih se razvijalo Bijenale u Pančevu.</s><s> Ovim se aludira na angažovani stav i etiku umetnika u eko-brizi za budućnost planete.</s><s> Važno je naglasiti da publika, pa i kritika, očekuju da, u okviru ovako ambicioznih projekata, dominira bar jedan amblamatski ubedljiv rad koji će, pre svega, u svom umetničkom diksursu ostati upamćen i kad se manifestacija završi.</s><s> Nažalost, u Pančevu su izostali ovakvi amblematski primeri koji obično obeleže izložbu a, foto-rad This is not a story Ričarda Dikona, umetnika ozbiljnih internacionalnih referenci, neupadljiv je u mnoštvu osrednjih ostvarenja.</s><s> Budućnost planete Ipak bi izdvojili autorske pojave poput Mrđana Bajića, Koste Bogdanovića, Anice Vučetić, Porodice Bistrih potoka.</s><s> Simptomatično je da su selektori izabrali uglavnom mlađu generaciju umetnika, posebno autore sa vojvođanske scene.</s><s> Zavodljivost Bojsovih estetičkih, etičkih i autentičnih principa, evokativna svojstva njegove sinteze života i umetnosti (Umetnost je jednako čovek je jednako kreativnost je jednako sloboda) proširena na šire polje ljudske stvarnosti i aktivnosti, uz njen subverzivni fluidni koncept, nažalost nisu pronašli svoj umetnički eho i nisu dovoljno iritirali ni zaintrigirali većinu mladih autora o sudbinskom pitanju Odbrana prirode.</s><s> Može se reći da se socijalno-umetničko-kritički kontekst radova na Bijenalu kreće između grubih narativa iz realnog života do površnih slikarskih refleksija a, izdvajaju se i vrlo udaljene sofisticirane aluzije.</s><s> I na kraju opet o imenu institucije.</s><s> Naime, sindrom čestog preimenovanja etablirane institucije nije uvek opravdan a, ove godine je ime Bijenale vizuelnih umetnosti skraćeno u fleksibilniji i otvoreniji Bijenale umetnosti, što je kod mnogih koji kontinuirano prate život ove manifestacije, izazvalo zabrinutost zbog gubljenja težišta vizuelno.</s><s> Selektori su poručili:</s><s> „Odbrana prirode ima ambicije da svojim sadržajima i porukama ne samo rasani umetničku publiku, već i da pokrene najširu javnost u odbranu čoveka i očuvanje prirode”.</s><s> Pored ove eksplicitne poruke selektora i pored evidentnih umetničkih potencijala i izuzetno aktuelne teme, zbog svega već izrečenog, od Dvanaestog bijenale umetnosti u Pančevu više se očekivalo.</s> |
<s>Nagrada „Rastko Petrović” Granice jedne kulture, pa i književnosti kao njenog važnog dela, ne poklapaju se sa granicama državne zajednice ma koliko one bile idealno postavljene Protekla je decenija od ustanovljavanja književne nagrade „Rastko Petrović”.</s><s> Imena Save N. Vujnovića, Dragomira Dujmova i Lazara Dašića, priključena imenima ranijih dobitnika ove prestižne nagrade za književno stvaralaštvo nastajalo u dijaspori, obogatiće i inače blistavu nisku.</s><s> Stvarajući u izgnanstvu, rasejanju ili izbeglištvu, u okruženju drugih jezika i kultura, brojni su srpski pisci dugo bili nepoznati u ovoj sredini.</s><s> Od kako je pre jednu deceniju, ustanovila nagradu „Rastko Petrović” Matica iseljenika Srbije nastojala je da svrati pažnju naše javnosti ne samo na književno delo nagrađenih, već i na činjenicu da u dugom vremenskom periodu, a van matice, nastaje i opstaje bogata i raznovrsna književnost pisana srpskim jezikom.</s><s> Uostalom, granice jedne kulture, pa i književnosti kao njenog važnog dela, ne poklapaju se sa granicama državne zajednice ma koliko one bile idealno postavljene.</s><s> Zar nisu pretprošlog i početkom prošlog veka (ali i ranije) van matice objavljena neka od najznačajnijih dela srpske književnosti?</s><s> Može li se bez Zmaja, Đure, Vuka, Njegoša, Dositeja, Sterije i da ne nabrajamo, zamisliti naša književnost, a oni su ili živeli ili objavljivali, neka svoja književna dela, van matice.</s><s> Maćehinski zaboravljeni Književno stvaralaštvo u rasejanju samo je jedan izdanak razgranatog stabla srpske književnosti.</s><s> Srpski pisci koji su stvarali u rasejanju, izbeglištvu ili izgnanstvu od same su matice dugo bili maćehinski zaboravljeni, a njihovo stvralaštvo neopravdano zapostavljeno.</s><s> O njihovim se knjigama ovde nije ni pisalo ni govorilo.</s><s> Ustanovljavajući nagradu „Rastko Petrović” Matica iseljenika Srbije ispravila je neke književne nepravde i bar donekle, učinila znanim ovdašnjoj javnosti do tada skoro nepoznata imena i dela brojnih stvralaca koji, iako daleko od matice, istrajno neguju književnu reč na svom maternjem jeziku.</s><s> Srećno imenujući nagradu imenom Rastka Petrovića (koji je, i sam, svoj životni vek završio u rasejanju) Matica je u osnovne tokove srpske književnosti uključila mnoga imena i njihova dela vraćajući ih tamo gde im je i mesto.</s><s> Književno delo Vase D. Mihajlovića, Mateje Matejića, Nikole Moravčevića, Đorđa Vida Tomaševića, Mila Dora, Negovana Rajića, Dimitrija Bogdanovića, Sretena Božića Vognara, Veri Srbinovć, kao i naučnika Mirka S. Markovića visokim dometima i neospornim vrednostima učinili su da ova nagrada dobije kako na ugledu tako i na značaju.</s><s> Nagrađujući njih i njihovo delo Matica je, i na ovaj način, svratila pažnju ne samo na nagrađene već na čitav jedan korpus (na jedan književni kontinent) nastajao u okruženju drugih jezika i kultura ali koji po svemu pripada srpskoj književnosti.</s><s> Bez uvida u ovo stvaralaštvo slika o srpskoj književnosti je ne samo siromašnija i skučenija već nejasnija i necelovitija.</s><s> Ovim imenima su ove godine priključena i imena Save N. Vujnovića, Dragomira Dujmova i Lazara Dašića.</s><s> Nagrada „Rastko Petrović” za životno delo ove je godine, s razlogom, dodeljena posthumno Savi N. Vujnoviću za hrestomatiju „Nikola Tesla i njegovo vreme” koju je objavio Istočnik, izdavačka ustanova Eparhije Kanadske.</s><s> Da ju je, kojim slučajem, priredila kakva naučna institucija ili kakva preduzimljiva grupa posvećenika hrestomatije „Nikola Tesla i njegovo vreme” bi im nema sumnje, služila na čast.</s><s> No, kako je ovako značajnu knjigu zamislio i sklopio pojedinac, istinski posvećenik svog poslanja, a kako je njen izdavač, jedna brojem izdanja nevelika ali njihovim kvalitetom i važnošću značajna izdavačka kuća (uz to van matice) ovo se izdanje može smatrati malim podvigom.</s><s> U ovoj obimnoj i dragocenoj knjizi prilježni Sava N. Vujnović osvetljava Teslin lik i delo svedočanstvima sećanjima njegovih savremenika, dokumentima, Teslinim ispovestima, arhivskom građom.</s><s> Nije se na prikladniji, a istovremeno i sadržajniji način, mogla obeležiti stopedesetogodišnjica Teslinog rođenja do ovakvom knjigom.</s><s> Iz obimne i raznovrsne građe o Tesli koju je sakupio i u jednu knjigu objedinio Sava N. Vujnović svako stiče svoj utisak o mnogo čemu pa i o tome ko je Nikola Tesla ali je najpribližniji istini a, istovremeno i najsažetiji, dao sam autor ove hrestomatije kad kaže da je „Tesla po rođenju Srbin, po vaspitanju pravoslavni hrišćanin, po karakteru Ličanin – Krajišnik, a po životu istinski asketa.</s><s> On je radi sreće i napretka čovečanstva svesno žrtvovao sebe”.</s><s> Reč je o knjizi koja svojim sadržajem i značajem prevazilazi prigodnost i služi na čast i autoru, i izdavaču i jeziku kojim je napisana pa i nagradi kojom je posthumno ovenčan preduzimljvi i trudoljubivi Sava N. Vujnović.</s><s> Neprolazne vrednosti Ovogodišnja nagrada „Rastko Petrović” za roman nastao i objavljen u rasejanju zaslužno je pripala Dragomiru Dujmovu srpskom piscu iz Budimpešte.</s><s> Roman „Voz savesti” objavili su zadužbina Jakova Ignjatovića i Srpska samouprava iz Budimpešte, a u njemu je obrađena dramatična sudbina optanata i događaji iz dvadestih godina prošlog veka.</s><s> Slikajući sudbinu srpskog življa, ubistvo patrijarha Lukijana Bodanovića i metež tog vremena autor daje i sudbine običnog sveta kroz zanimljivi put mladog peštanskog fotografa Žive Radosava, večitog sanjara koji, iznad svega, želi da „ukrade prolazni trenutak za večnost”.</s><s> Autor ovog romana je od niza tih trenutaka satkao priču neprolazne vrednosti.</s><s> Nagrada za poeziju zaslužno je dodeljena pesničkoj knjizi „Sudnji prostor” Lazara Dašića koji već dugo živi i radi u nemačkom gradu Darmštatu.</s><s> Knjigu je objavio Gnosos iz Beograda, a Dašić, već naslovom, ukazuje na predmet vlastitog pevanja.</s><s> Pevajući, pored ostalog, i o našem usudnom polju sa koga je potekao Lazar Dašić peva o strepnji, patnji i muci svakdašnjoj ali i o nikad potrošenoj nadi čovekovoj.</s><s> Dodeljena o desetogodišnjici ustanovljenja ove nagrade, ovogodišnja priznanja pokazuju opravdanost postojanja ove nagrade a vrednost nagrađenih dela učvršćuje njen značaj i prestiž.</s> |
<s>Nobelovac Asja Đebar Pišem na jeziku „nekadašnjeg kolonizatora” koji je postao neopozivi jezik moje misli, a i dalje volim, patim, molim se na arapskom, mom maternjem jeziku Krajem juna ove godine Francuska Akademija primila je u društvo odabranih Alžirku Asju Đebar kao prvog pisca iz zemalja Magreba, svojih nekadašnjih kolonija, drugog iz Afrike, najzad, četvrtu ženu posle Margerit Jursenar kojoj je 1981. godine prvoj ukazana ta čast.</s><s> Izbor je došao kao kruna pedesetogodišnjeg književnog rada i niza priznanja autorki dvadesetak knjiga prevedenih na više od dvadeset jezika, romana, pripovedaka, eseja, muzičkih drama, dva filma, nekadašnjoj novinarki i istrajnom borcu za prava arapske žene, od 1991, profesoru francuske i frankofone književnosti na Univerzitetu u Njujorku.</s><s> „Zadovoljna sam zbog frankofone literature Magreba”, kazala je sedamdesetogodišnja književnica na vest da je izabrana.</s><s> „Osećala sam, gotovo fizički, da se vaša vrata nisu otvorila samo meni, samo mojim knjigama, već i još živim senima mojih kolega, pisaca, novinara, intelektualaca, žena i muškaraca iz Alžira, koji su devedesetih godina životom platili što su pisali, iskazivali svoje stavove ili držali nastavu – na francuskom”.</s><s> Francuska muslimanka Na vest o ulasku ove književnice među četrdeset „besmrtnika” moglo se čuti i mišljenje da je to čin izmirenja Francuske i Alžira budući da je ona „graničnik između te dve zemlje, između Istoka i Zapada”.</s><s> Tu graničnu poziciju, ili, kako je u obraćanju akademicima izrekla, citirajući Didroa, poziciju nekoga ko se nalazi „napolju” da bi bolje bio u samom središtu, Asja Đebar je gradila od početka svog bavljenja pisanom reči.</s><s> Dok u očima Francuza oličava Alžir, u njenoj domovini koju je više puta napuštala i vraćala joj se, svojevremeno su je nazivali „francuskom muslimankom”.</s><s> Možda je to bio jedan od razloga da književnica koja danas u svetu uživa veliki ugled (više puta je kandidovana za Nobelovu nagradu za književnost), odluči da joj, kako je više puta izjavila, kuća i domovina budu jezik.</s><s> Francuski jezik.</s><s> „Pišem na jeziku nekadašnjeg kolonizatora koji je postao neopozivi jezik moje misli, a i dalje volim, patim, molim se (ako se, ponekad, molim) na arapskom, mom maternjem jeziku”, kazala je u besedi na Sajmu knjiga u Frankfurtu gde joj je 2000. godine dodeljna nagrada za mir.</s><s> Drugom prilikom objasnila je da na francuskom piše da bi bolje iskazala svoju alžirsku posebnost.</s><s> Od detinjstva je u mnogo čemu bila prva, prethodnica, naročito kada je o arapskoj ženi reč.</s><s> To joj je omogućio, istaći će to nebrojeno puta, otac, četrdesetih godina prošlog veka jedini musliman, učitelj u francuskoj seoskoj školi u Alžiru.</s><s> „Ne bih postala pisac da u desetoj ili jedanaestoj godini nisam mogla da nastavim školovanje, a to malo čudo postalo je moguće zahvaljujući mom ocu, učitelju, čoveku raskida i modernosti nasuprot muslimanskom tradicionalizmu koji bi me, neminovno, odveo u zatvor, među devojčice udavače”.</s><s> Otac koji je kršio tabue jedan je od junaka njenih proza sa autobiografskim elementima, između ostalih i priče „Moj otac piše mojoj majci”, objavljene kod nas u knjizi „Majka je bila dobar čovek” („Devedest četvrta”, 1995), panorami spisateljica savremene Afrike.</s><s> Završila je francusku školu i stekla klasično obrazovanje (grčki, latinski, engleski) kao jedina muslimanka u razredu.</s><s> U gradu Alžiru išla je u gimnaziju koju je, to voli da napomene, završio Alber Kami, da bi nešto kasnije u Parizu, bila prva Alžirka na studijama u elitnoj Ekol Normal Sperier (Ecole normale superieure).</s><s> Tih godina, od 1955. do 1959. podržavajući borbu svoje zemlje za nezavisnost, bojkotovala je nastavu i ispite i bila neka vrsta ratnog izveštača sa tuniske granice.</s><s> Za pariski „Ekspres” je 1962. godine napisala seriju reportaža posle pobede alžirske revolucije da bi dvadesetak godina kasnije, pošto je treći put otišla u izgnanstvo, javno osudila „ludilo pretvoreno u nasilje i zločine koji su izobličili lice moje zemlje”.</s><s> Isceljenje duše U dvadeset prvoj godini objavila je prvi roman „Žeđ” (1957) i izabrala svoj književni identitet.</s><s> Rođena kao Fatma Zohra Ismalajen, odlučila je da postane Asja Đebar, a roman je dočekan pohvalama i nazvan delom „muslimanske Sagan”.</s><s> Ubrzo, posle novog romana „Nestrpljivi” i pripovedne knjige „Alžirke u svom stanu” kritika je prepoznaje kao predstavnicu ženskog pisma sa afričkog kontinenta upoređujući je sa Egipćankom Naval el Sadavi.</s><s> „Ona donosi preko Atlantika osmehe žena svog plemena, slike isceljenja duše” piše u jednoj kritici, dok sama spisateljica kaže:</s><s> „U mojim knjigama čuje se odjek glasova mnogih žena, a one nisu samo intelektualke ili umetnice koje čuvaju, kao nadu, svoju moć da sanjaju, istrajnost svog sećanja i, naročito, snagu svoje pobune”.</s><s> Veliki poduhvat Asje Đebar je tetralogija objavljivana osamdesetih i devedesetih godina, pokušaj da se uspostave spone između prošlosti Alžira, porodične povesti i ličnog, autobiografskog.</s><s> Romanima „Ljubav, fantazija” (1985), koji je proglašen 2002. godine kao jedan od dvanaest najvažnijih knjiga afričke literature, „Senka sultana” ili „Šeherezadina sestra (1987) i „Prostran je zatvor” (1995) još se nije pridružio završni tom, a spisateljica nije krila da su joj uzor bili romani Margerit Jursenar.</s><s> „Iako na takozvanom stranom jeziku, odlučila sam da se pozabavim pitanjima moje zemlje: njenom istorijom, identitetom, njenim ranama, tabuima, skrivenim lepotama, kolonijalnom zavisnošću kroz ceo jedan vek”.</s><s> Tradicijom i istorijom svoje zemlje bavila se i u dva filma dokumentarno-igrane strukture, „Nuba, obred žena iz Mon Šenoa” (1978) i „Zerda ili pesme zaborava” (1982.) snimljenim u Alžiru, nagrađenim ali zatim dugo onemogućavanim da iziđu u svet.</s><s> Žena u arapskom svetu, istorija severne Afrike i Alžira, koreni, tradicija, mostovi između prošlosti i sadašnjosti čine jezgro i okosnicu njenog stvaranja.</s><s> Među njima značajno mesto zauzimaju jezik i frankofona književnost.</s><s> Od latinskog i književnosti na tlu severne Afrike, začetaka frankofonije, preko arapskog, do francuskog.</s><s> Godine 2003. objavila je roman „Nestajanje francuskog jezika”, a posle izbora u Akademiju govorila je o tome kako frankofona književnost obogaćuje francuski jezik (sa velikim F i J, naglasila je) i pisanu reč na tom jeziku, izrazivši nadu da jednoga dana u zemljama Magreba frankofoni pisci budu prevedeni na arapski.</s> |
<s>Prevodi Dženet Vinterson:</s><s> „Zapisi na telu”, izdavač:</s><s> „Okean”,Beograd, 2005.</s><s> Prevela Aleksandra Trivan Ako popunjavate formular u nekoj zemlji civilizovanog Zapada, može vam se desiti da pod stavkom pol naiđete na sledeći izbor: muški – ženski – ostalo.</s><s> Tolerancija, poštovanje privatnosti i ušteda prostora na obrascu.</s><s> Postmoderna je ispraznila nebo, ukinula velike priče, razglobila logocentrično jedno i u igru uvela drugost – procep u subjektu, razliku kojoj se on u samome sebi opire.</s><s> Drskost prevrata oslobodila je prostor za konvencijom potiskivane izbore pa ljudi danas – od transseksualca do metroseksualca – sve manje liče na ono što navikla misao od njih očekuje.</s><s> Engleska književnica Dženet Vinterson (1959) iskoristila je trenutak i njen debitantski roman, kod nas preveden kao „Pomorandže nisu jedino voće”, napravio je veliki prodor.</s><s> Posvećeno temi lezbijske veze u konzervativnoj religioznoj britanskoj sredini, delo je pre svega svetkovina ironije i smeha, koji prevazilaze duh vremena dosežući univerzalne vrednosti.</s><s> Nastavljajući istraživanje polnog identiteta, Vintersonova se njime sve radikalnije poigrava i na toj postavci temelji i kratki roman „Zapisi na telu”.</s><s> Ako izuzmeno briljantnu poljsku književnicu Olgu Tokarčuk, koja je i posle prvog romana „U potrazi za knjigom” očuvala (pa i produbila) početni umetnički nivo, mnogi noviji pisci nakon startnog uspeha u takvom naumu ne uspevaju.</s><s> Njima treba pridružiti i Dženet Vinterson jer ni ona nije ponovila izuzetne domete prvenca.</s><s> Strogost suda, međutim, ne znači da je ona slab pisac koji nema šta ponuditi.</s><s> Vintersonovu ćemo prepoznati u istraživanju polnog identiteta, u jeziku koji iz početne ironije osvaja sferu poetičnosti i tajne, kao i u naporu da iz neobičnog ugla promisli fenomene tematsko-motivske ravni.</s><s> Ako je ukinula tradicionalne okvire sveta koji su nam ulivali sigurnost, ako je pokazala da je stvarnost privid i mi senke što u njemu trepere, postmoderna je težište realnosti prebacila ka potiskivanoj drugosti.</s><s> Ako je – tradicionalno – stvarnost bio duh, ona istinu traži u telu.</s><s> Pomeranje seksualnog identiteta i utemeljenje realnosti u telo okvir su na kome Dženet Vinterson dosledno gradi model sveta romana tako što u izglobljenu i razglobljenu konvencionalnu matricu postavlja gotovo klasičnu temu ljubavi.</s><s> Raskorak između konvencije naviklog mišljenja i radikalno novog pogleda, te između njega i gotovo klasične teme otvara neočekivano polje smisla, koje izoštrava fenomene stvarnosti i daje im dodatnu, gotovo neslućenu težinu.</s><s> Poigravanje identitetom doima se više intrigantno nego suštinski bitno.</s><s> Narator, zaljubljen u udatu ženu, ne otkriva šta je, muškarac ili žena.</s><s> Neidentifikovana seksualnost, međutim, nije samo spoljašnji okvir jer čoveka sagledava kao univerzalni simbol ljubavi, koja ne mari za opredeljenja i identitete.</s><s> One celovitosti – bez ostatka i granica – kojoj svi apstraktno težimo.</s><s> Čovek je, međutim, i biće drugosti koja se sebi opire.</s><s> Biće pukotine koja je, našavši se i zaista pred osećanjem kakvo ne zna za kompromis, kadra jedino za nespremnost i izdaju.</s><s> Koga je narator – univerzalni simbol drugosti čoveka – u biti izdao?</s><s> Izneverio je Luiz, ali i samoga sebe.</s><s> Izigrao jedinu stvarnu stvarnost, zgusnutu u simbol tela.</s><s> Odbačeno tečo je obolelo, pobunilo se protiv samoga sebe.</s><s> Simbol bolesti poraz je tela, ustrojstvo kukavičluka i izdaje.</s><s> Šireći simboliku kao metastazu, Dženet Vinterson će zaraziti i naratorov um.</s><s> Okrećući se protiv samoga sebe, on će u svoje pomračene pukotine usisati i svet, koji će se rasplinuti, smanjivati i iščeznuti.</s><s> Skloniti se pred lunetičkom vizijom izigrane ljubavi.</s><s> Izdajstva tela.</s><s> Proneverene stvarnosti.</s><s> I zgusnuti se u ono što je od njega preostalo.</s><s> U sam bol kome čovek, od transeksualca do metroseksualca, danas i uvek, u dvostrukoj simbolici ljubavi i pukotine, posle svega što je izdao, jedino i može da se prepusti bez ostatka.</s><s> U jedinu, danas i uvek, stvarnu stvarnost bola.</s> |
<s>ČASOPISI Novi broj ovog časopisa za književnost i kulturu otvara fragment iz proučavanja Jovana Cvijića na temu jezika i srpskog naroda.</s><s> Objavljena je beseda episkopa Grigorija „Žrtva i stradanje u srpskom nacionalnom predanju”.</s><s> U razgovoru sa Momom Kaporom naš poznati pisac i slikar zaključuje da je uvek bio neka vrsta mete.</s><s> O otadžbinskim temama Nikole Koljevića piše Ljubomir Zuković, a Petar Pajić pesmu „Srpska četa” posvećenu patrijarhu Pavlu.</s><s> U rubrici „Portreti” su kritički prikazi knjige „Ječam i kaloper” Rajka Petrova Noga (Svetislav D. Božić) i tumačenje narativnog rukopisa Radovana Belog Markovića (Stojan Đorđić).</s><s> Eseje i oglede pišu Momčilo Golijanin, Bogomir Đukić, Saša Hadži Tančić, Marjana Đukić i Radoslav Milošević.</s><s> Na 1908. godinu i prilike u Srbiji podseća članak Jovana Pejčića, a Pero Zubac govori o uspomeni na pesnika Duška Trifunovića.</s><s> „Nova Zora” prenosi slovo istoričara Sime Ćirkovića, dobitnika nagrade „Vladimir Ćorović”.</s><s> Ovo ugledno priznanje koje se tradicionalno dodeljuje u Gacku, Ćirković je dobio za dugogodišnje proučavanje istorije Hercegovine.</s><s> Glavni i odgovorni urednik:</s><s> Radoslav Bratić, adresa redakcije:</s><s> Kralja Aleksandra 25, Bileća.</s><s> E-mail: [email protected]</s> |
<s>ČASOPISI Najčitaniji književni časopis na Balkanu - Balkanski književni glasnik „Poluostrvo” (www.glasnik.org) u svom avgustovskom broju objavio je niz novih proznih, dramskih i poetskih dela autora sa Balkana.</s><s> Među novinama u „Poluostrvu” su drame „Lift” Aleksandre Urošević, „Kuca” Petera Rezmana i „Kako su ubili boga u meni” Vojina Vasovića.</s><s> Objavljeni su i prozni tekstovi „Gospode, kako se ovde brzo smrkava” Dragane Nikolić, „Let broj AZ 0542” Eduarda Prangera, „Smrt Hermana Broha” Goca Smilevskog, „Balkanibal” Gorana Mimice, odlomak „Naručenog romana” Marice Puškaš, zatim „Možeš vikati i vrištati” Marija Brkljačića, „Lepa sela lepo gore” Muharema Bazdulja, „Bio je rat” Petra Lazića, „Čuvar plaže u zimskom periodu” Radeta Jarka i „Post priče” Vjekoslava Vidakovića.</s><s> U okviru „Antologije u nastajanju” objavljeni su stihovi Nine Živančević i šest pesama Radmile Lazić, kao i poezija grupe turskih pesnika.</s><s> Objavljen je i intervju sa Marijom Knežević, kao i istorijski dokument „Bečki književni dogovor” iz 1850. godine.</s><s> Glavni i odgovorni urednik:</s><s> Dušan Gojkov, adresa redakcije:</s><s> Marijane Gregoran 69, Beograd, E mail: [email protected]</s> |
<s>ČASOPISI Niški časopis „Gradina” u poslednjem broju donosi „šareni” sadržaj: prozu na pruge, poeziju na tufne, karirane linkove.</s><s> Svet priče grade Mark Haritonov, Robert G. Tili, Živka Mančić, Dragoljub Petrović i Labud Dragić.</s><s> Stihove prenose pesme František Lipke, Vladimira Jagličića, Ivana Cvetanovića, Đorđa Kuburića, Luke Salapure i mnogih drugih autora.</s><s> U rubrici „Karirani linkovi” mozaik sklapaju Beti Friden, Mladen Kalpić, Predrag Brajović, Saša Stojanović, Kamenko Marković...</s><s> Kritika predstavlja novosadski roman, a o njemu pišu Slobodan Vladušić, Vesna Trijić, Simeun Simić, Aleksandra Spasić, Srđan Papić i drugi.</s><s> „Pečat ličnosti kritičara” je tekst u kojem Dušica Potić predočava neke od tema knjige Jovana Pejčića „Književni svet, kritička svest”.</s><s> Marijana Milošević analizira strukturu i semantiku romana „Apsint” Gorana Milašinovića, a Dejan Kostić piše o bizarnosti kao umetnosti dokumentovanja svakodnevice povodom zbirke pesama Dejana Vukićevića „Bodilo”.</s><s> Urednik:</s><s> Zoran Pešić Sigma.</s><s> Adresa redakcije:</s><s> Svetozara Markovića 14a, Niš.</s><s> E-mail: [email protected]</s> |
<s>Nad stihovima Zorana Milića Zoran Milić započeo je stihovima velikoga verbalnog zamaha.</s><s> Ranih šezdesetih godina njemu se pesma ukazivala kao „svečanost uma” Kada se godine 1981. pojavila, zbirka Stablo ni iz čega predstavljala je kristalizaciju dve decenije sticanoga pesničkog iskustva Zorana Milića (1940, Vražogrnac, istočna Srbija).</s><s> Bila je ona, zapravo, istovremeni pesnikov pogled nazad i napred, to jest izraz – kako će se docnije pokazati – dveju odsudnih zapitanostiautorovih: nad pređenim putem, s jedne, i pred novim jezičko- tematkim i ontološkim područjima stvaranja, s druge strane.</s><s> Utoliko je Stablo ni iz čega prva knjiga međaš na razvojnome putu Milićeva pesništva, knjiga sinteze i pomirenja.</s><s> Zbirka je mnogoglasna, ali ovo mnogoglasje nije narušilo, kamoli oborilo suštinsko jedinstvo njenoga govora.</s><s> Čak se pokazalo da silina tematskih zaokreta i traženja, toliko karakteristična za ranije zbirke, u stvari nema svoj pandan u dubinskoj ravni Milićeve poezije.</s><s> To znači da u vezi s metafizikom Milićevih pesama možemo govoriti tek o preobražajima, o bogaćenju i neprestanom razuđivanju iste no stolike slike sveta, slike čiji će konačan račun najdublje izraziti jedan stih pesme „Podne”, koja će se naći tek u Kroćenju zmija (1986), drugoj Milićevoj knjizi međašu:</s><s> „Raspeti smo na drveću koga nema”.</s><s> Pre Stabla ni iz čega Milić je štampao tri zbirke pesama.</s><s> To su:</s><s> Zemlja (1967), Vražogrnačka zvona (1972) i Isterivanje zla (1978).</s><s> Kroćenju zmija, njegovim izabranim i novim stihovima, prethode još U traganju za Polifemom (1984) i Mongolska staza (1985).</s><s> Decenija i po proći će do trećeg reprezentativnog predstavljanja pesnika Milića, novih Izabranih pesama (2001).</s><s> U tom periodu objavio je on osam pesničkih naslova.</s><s> Reč je o zbirkama:</s><s> Seme na vetru (1992), Zapisi na koži (1993), Pisma na nebu (1993), Usta za sedam glava (1993), Đavolja varoš (1995), Duša u studeni (1996), Široko je polje (1997) i Svetogorska staza (1998).</s><s> Magija i mistika simbola Zoran Milić započeo je stihovima velikoga verbalnog zamaha.</s><s> Ranih šezdesetih godina njemu se pesma ukazivala kao „svečanost uma” (Valeri), a njezin govor brujao mu je poput „zvona vremena”.</s><s> Druga Milićeva zbirka, Vražogrnačka zvona, nije bila knjiga pesničkog nastavljanja.</s><s> Ona se presudno razlikuje od prethodne: dok je subjekt Zemlje tumarao „pustim baštama vremena” u kojim „nije više ničega” – lirsko ja Vražogrnačkih zvona vraća se vrtovima detinjstva i zavičajnim pejzažima, onim prostorima koji su suštinski izvan vremena i istorije, u kojima se, zapravo, vreme odmara od proticanja, a večnost od vremena.</s><s> Isterivanje zla, treća zbirka, artikulisala je po svemu novu pesničku usredsređenost Zorana Milića.</s><s> Folklorno-poetska simbolika Vražogrnačkih zvona, ustupila je mesto patosu noćnih vizija, atmosferi bolesti i zla, ekstazama pustoši, gluhote i smrti.</s><s> Svet Isterivanja zla jeste pakleni svet; njega određuju haos, nesvesnost, besmisao, mrak.</s><s> „Crno” – to je ime za zlo koje je zaposelo ljude i igra se njihovim sudbinama.</s><s> U srpskoj poeziji takve fantastfikacije zla dotad nije bilo.</s><s> Vražogrnačka zvona bila su prekid u odnosu na Zemlju.</s><s> Sa svoje strane, Isterivanje zla označilo je obnavljanje kontinuiteta Milićeve poezije, a Stablo ni iz čega objavilo se kao knjiga sinteze.</s><s> Štaviše, jedno takvo „svođenje računa” bilo je neophodno da bi se slobodnije pošlo dalje.</s><s> Taj sledeći korak otkrio se u onim pesmama Stabla ni iz čega u kojima se autor definitivno iskazao kao liričar sklon pesničkim minijaturama, jezičkim majstorijama – poetici sažetosti.</s><s> Ali, dubinski posmatrano, ispoljio je tu Milić i jedan drukčiji dar – sposobnost mozaičkoga strukturisanja pesme.</s><s> Mozaičkog u tom smislu što ovaj novi postupak omogućuje pesniku istovremeni razgovor sa svekolikim tajanstvima prirode, mita, folklora, istorije, kulture, jezika – i, takođe, razgovor sviju tih svekolikih tajanstava među sobom.</s><s> Ako čitalac, zato, ne učini duhovni napor, ako se ne potrudi da zahvati u magiju i mistiku simbola koje Milić gradi ili preuzima, neće mu poći za rukom da prodre u svet skrivenih značenja njegove poezije.</s><s> Ponoviće se na njemu, čitaocu, sudbina Sent Andreje: azbuku će shvatiti, no ne i njenu „stvarnost” – da naime „slova vladaju svetom”, ali i da „svako slovo ima svoj zakon”.</s><s> Upravo pod takvim znamenjem razvijala se poezija Zorana Milića posle Kroćenja zmija, sve do zbirki Iz starih spisa (2003) i Žrvnja u nigdini (2005).</s><s> Akcenat Milićevog stvaralaštva sve je više i sve teže padao na pesme mitsko-metafizičkog nadahnuća, u kojima je pesnik – najčešće preko medijuma nacionalne duhovnosti i istorije – težio motivski što sugestivnijem i jezički što samosvojnijem evociranju kosmičke drame postanka i opstajanja sveta.</s><s> Nacionalno i opštesvetsko U poslednjih dvadeset godina lirika njegova svim svojim silama stremi prevođenju u pesnički jezik upravo arhetipskih, nadistorijskih glasova ljudskoga postojanja i stvaranja.</s><s> Ovi glasovi besprizivno su „glasovi iz dubina” i, stoga, glasovi neznanja prostora i nepriznavanja vremena, glasovi beskonačnosti kao glasovi jedine stvarne čovečanske istorije, one koja u isti amalgam poezije stapa magijsko činodejstvovanje, paganski obred i usmena predanja sveta sa nadpovesnim zračenjem kako slovenskoga i srpskog mita, tako naše narodne duhovnosti, istorijskog nasleđa, sudbine na balkanskoj vetrometini.</s><s> U zbirkama kakve su Pisma na nebu, Duša u studeni i Svetogorska staza, simboli Ljeviške i Dečana, Svete Gore i Čegra – da navedem jedan primer – uzdižu se i huje u istovremenosti pesničkoga mnogogovora s ognjenom pticom stiha, zmijom „s one strane sna/ s one strane praznine”, sa svim što ume da se „vrati svome početku” i postane makar i nevidljiv plod čudesnoga „stabla ni iz čega”, same poezije.</s><s> Optika autorova je, dakle, koliko umetnička toliko antropološka, koliko istorijska toliko vanvremena.</s><s> Specifičnost je u tome što je, u Milićevoj projekciji, vaseljenska perspektiva premeštena na zemlju.</s><s> Sve zbog toga biva izokrenuto.</s><s> Baš po ovoj osobini, Milićevo pevanje se, u korpusu savremenoga srpskog pesništva, javlja kao sasvim osobeno, originalno, veliko.</s><s> Zbirka Žrvanj i nigdini predstavlja krunu ovakvoga stvaralačkog opredeljenja Zorana Milića.</s><s> Poema „To je nešto” sažima i spliće sveukupno njegovo pesničko iskustvo; u njoj se, ujedno, svi čvorovi i sva tamna mesta toga iskustva majstorski raspliću i izlaze na svetlost veka i sveta.</s> |
<s>PRED POČETAK GREJNE SEZONE Šestodnevna ispitivanja postrojenja potvrdila spremnost sistema za rad Posle šestodnevnog ispitivanja rada pumpi, kotlova, gorionika i ostalih postrojenja „Beogradskih elektrana" koje je danas završeno, sistem daljinskog grejanja spreman je za puštanje u rad.</s><s> Prema rečima nadležnih iz ove komunšše kuće, takozvane htadne probe daljinskog sistema obavljene su na svakom grejnom području, tako da je celokupan sistem proveren u predviđenom roku.</s><s> Prema gradskoj odluci o isporuci toplotne energije, grejanje će zvanično početi 15. oktobra i trajaće do 15. aprila.</s><s> Međutim, stanovi žitelja glavnog grada mogli bi da budu zagrejani i pre ovog datuma, ali jedino u slučaju da srednja dnevna temperatura po poslednjoj prognozi Republičkog hidrometeorološkog zavoda od prethodnog dana, ili po prvoj jutarnjoj za taj dan bude niža od 12 stepeni Celzijusovih.</s><s> U gradskoj odluci, između ostalog, piše i to da će u periodu od 1. do 14. oktobra i od 16. aprila do 3. maja svi objekti priključeni na sistem „Beogradskih elektrana" biti zagrejavani kada prognozirana srednja dnevna temperatura bude 12 ili manje stepeni.</s><s> Propisana prosečna temperatura u stanovima treba da bude oko 20 stepeni.</s><s> Jedna od starih boljki na početku grejne sezone jeste curenje na radijatorima.</s><s> Beograđani u čijim stanovima ova grejna tela ne rade valjano mogu da se jave na broj telefona 20-93-100 u dispečerski centar „Elektrana".</s><s> Broj telefona 20-93-011 otvoren je za sugrađane čije se primedbe odnose na kvalitet grejanja.</s><s> Iz ove komunalne kuće podsećaju da korisnici svojim pozivima pomažu da se lakše otkrije mesto grejnog zastoja, a dežurne ekipe su obavezne da što pre provere i otklone kvar.</s> |
<s>U ZNIČU I „GORUNjU“ PUŠTENI U RAD NOVI BUNARI PARAĆIN - U Zniču nedaleko od Paraćina pušten je novoizgrađeni bunar kapaciteta 15 litara vode u sekundi, koji može da snabdeva naselje sa više od 3.000 stanovnika.</s><s> - Pre nekoliko godina grad je bio „žedan“, posebno leti.</s><s> Danas sa novim količinama vode za piće grad neće biti bez vode.</s><s> Do kraja godine u selu Ratare biće izbušen još jedna bunar koji će snabdevati takozvana donja sela - rekao je predsednik opštine, Saša Paunović U „Gorunju“ pušten je u rad četvrti bunar za čije je opremanje utrošeno više od 10 miliona dinara.</s><s> Sva četiri bunara na ovoj lokaciji daju 67 litara vode u sekundi.</s> |
<s>MINISTAR STOJKOVIĆ NAJAVIO BRŽE REŠAVANjE SPOROVA JAGODINA - Ministar pravde Republike Srbije, Zoran Stojković, otvorio je juče u Jagodini odeljenje kragujevačkog Trgovinskog suda.</s><s> Ovo odeljenje rešavaće privredne predmete sa teritorije Jagodine, Paraćina, Ćuprije, Svilajnca, Despotovca i Rekovca, koji čine 50 odsto predmeta Trgovinskog suda u Kragujevcu.</s><s> U sudu će biti zaposleno pet sudija i 25 službenika.</s><s> Odluku o otvaranju odeljenja Trgovinskog suda u Jagodini donela je Skupština Srbije još 2002. godine.</s> |
<s>ZBOG PRISUSTVA NITRATA POŽAREVLjANIMA ZABRANjENO DA PIJU VODU U posledih nekoliko dana nivo nitrata i do 63 miligrama po litru, a dozvoljeno 50 POŽAREVAC - Iako između tri reke - Dunava, Mlave i Morave - Požarevac više nema vodu za piće.</s><s> Prekjuče, kasno popodne, i zvanično je zabranjena upotreba vode iz gradskog vodovoda za sve osim za higijenu.</s><s> Voda je prepuna nitrata koji su zagadili svih 14 bunara, jedinog izvorišta „Ključ“, iz obližnjih septičkih jama, divljeg naselja na Lučičkom putu.</s><s> Republička sanitarna inspekcija prvo je upozorila na opasnost koja preti od nitrata, a potom je i zabranila vodovodu da građanima distribuira vodu za ishranu i piće.</s><s> Ovo je potvrdila Vera Jonović, načelnica odeljenja Republičke sanitarne inspekcije u Požarevcu.</s><s> Dr Zorica Rogožarski, iz Zavoda za zaštitu zdravlja Požarevac, kaže da je nivo nitrata u poslednjih nekoliko dana od 62-63 miligrama po litru, dok je zakonom predviđena gornja granica od 50 miligrama.</s><s> A nekada su Požarevljani pili najkvalitetniju vodu u Srbiji, koja je nemarnošću počela vremenom sve više da se zagađuje.</s><s> Nekontrolisana eksploatacija šljunka i divlja izgradnja naselja prema Lučici, neracionalno trošenje vode, ali i sušno vreme uzeli su danak.</s><s> Nivo podzemnih voda opao je za čitavih četiri metra, a iz vodovodne mreže crplo se više od 200 litara u sekundi, što je povuklo nitrate.</s><s> Da bi grad ubuduće imao dovoljno kvalitetne vode, Opština bi trebalo da pomogne izgradnju kanalizacione mreže, da se zatrpaju septičke jame kod izvorišta.</s><s> Time bi se sprečilo zagađivanje nitratima.</s><s> Međutim, ako bi količina podzemnih voda bila viša, od pet do 10 godina, nitrati bi bili potpuno eliminisani i moglo bi da se koristi i davno zatvoreno izvorište „Meminac“.</s><s> Tada bi Požarevac ponovo imao jednu od najzdravijih voda za piće u Srbiji.</s><s> Do tada iz gradskog vodovoda teći će samo tehnička voda.</s> |
<s>U KOSJERIĆU OPET PROBLEMI SA VODOM ZA PIĆE KOSJERIĆ - Od pre dva dana stanovnici grada na Skrapežu opet imaju problema sa vodom za piće.</s><s> Od srede su na mukama i radnici KJP „Elan“ koji su radili na zameni havarisane cevi na magistralnom vodovodu od Taorskih vrela do grada.</s><s> Samo što su po kiši u Godljevskom Polju postavili novu cev, kilometar i po dalje pukla je i druga.</s><s> Dok su već iznemogli radnici tražili oštećenu cev na dubini od oko pet metara, stigla je vest da se havarija dogodila i na crpnom postrojenju na alternativnom izvoru, dubinskoj bušotini u Despotovićima.</s><s> Zbog pumpi koje su otkazale i zamene cevi koje su bukvalno eksplodirale pod zemljom, u gradske rezervoare u četvrtak pre podne nije stizala ni kap vode a rezerve su se brzo potrošile.</s><s> Cevi na magistralnom vodovodu su zamenjene a očekuje se da stručnjaci iz Novog Sada danas završe popravku pumpi u Despotovićima pa bi za vikend oko hiljadu i 200 domaćinstava u gradu i prigradskim naseljima imalo normalno snabdevanje vodom za piće.</s> |
<s>NASTAVLjA SE FARSA OKO ZRENjANINSKE FABRIKE LEKOVA ”JUGOREMEDIJA” I pored sudske zabrane da se menja struktura vlasništva, gazda Nini Stefanović u Agenciji za privredne registre uvećao svoj kapital u ”Jugoremediji” za 450 miliona dinara ZRENjANIN - I pored sudske presude i rešenja Ministarstva za privredu, koje je potvrdilo odluku Agencije za privredne registre o zabrani bilo kakve promene strukture vlasništva u Fabrici lekova ”Jugoremedija”, Jovica Stefanović-Nini, kontroverzni biznismen iz Niša, uspeo je 26. septembra da obmane Agenciju za privredne registre?</s><s> - Ne poštuje se sudska presuda o zabrani prodaje i opterećenja, kao i raspolaganja na druge načine imovinom ”Jugoremedije”, dok se ne donese konačna presuda o raskidu ugovora sa Stefanovićem.</s><s> Gazda Nini na sve moguće načine pokušava da zadrži većinsko vlasništvo - kaže Zdravko Deurić, predsednik Unije akcionara Srbije i Udruženja malih akcionara ”Jugoremedija 2”.</s><s> U privredni registar 26. septembra, direktor ”Jugoremedije” Zlatan Marković upisao je odluku o povećanju osnovnog kapitala u novcu - i to za 450 miliona dinara!</s><s> Mali akcionari ”Jugoremedije” ne znaju kada je i kako doneta odluka o ovom povećanju osnovnog kapitala, a, morali bi da znaju, jer tvrde da raspolažu sa 58 odsto kapitala fabrike lekova dok je Niniju Stefanoviću, presudama beogradskog i zrenjaninskog Trgovinskog suda, osporen ugovor o kupovini 42 odsto kapitala zrenjaninske fabrike, ali i o dokapitalizaciji, na osnovu koje je postao navodni većinski vlasnik 62 odsto zrenjaninske kompanije.</s><s> U spisu ”Jugoremedije” kod Agencije za registre jasno stoji da Trgovinski sud iz Beograda - ”Jaki 80 Radoviš” fabrici čiji je Stefanović vlasnik zabranjuje svako otuđenje, opterećenje i raspolaganje imovinom ”Jugoremedije” - do pravosnažnosti parnice u kojoj država Srbije raskida ugovor o prodaji ” Jugoremedije” makedonskoj firmi, odnosno Stefanoviću.</s><s> Gazdi Niniju nije pomogla ni žalba zbog ove mere koju je uputio Ministarstvu privrede, ali su po rečima Deurića činovnici Agencije za privredne registre, greškom ili neznanjem, ipak upisali odluku o povećanju kapitala ”Jugoremedije” za 450 miliona dinara!</s> |
<s>Demokrate reaguju na stavove Momira Lazića na skupu SRS Vučić:</s><s> Lazić nije član SRS-a.</s><s> Ne slažemo se sa njegovim stavovima Kadar iz filma koji je prikazan na konferenciji za novinare DS-a Predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke Beograda Dragan Đilas pozvao je juče sve u Srbiji da spreče da „oni ljudi koji su po ulicama i šumama ubijali svoje političke protivnike ponovo dođu na vlast”.</s><s> Na konferenciji za novinare beogradskog odbora DS prikazan je kratki film sa, kako je rečeno, tribine Srpske radikalne stranke u Batočini, maja ove godine, u kome književnik Momir Lazić govori o tome kako mu je jedan Irac u Krajini svojevremeno pričao kako se IRA obračunava sa izdajicama.</s><s> – Kaže, to je jednostavno, onome ko izda, ubija se najstarije dijete, da l′ imalo godinu, dvanaest ili pedeset pet ili trinaest.</s><s> A onda otac dolazi na takozvanu „sramnu klupu” gde mu se diže lijeva noga, puca u ovu kost, čašicu, i on cijeloga života šepa na lijevu nogu.</s><s> Kada vidite Irca da šepa na lijevu nogu, znajte da je izdajnik.</s><s> Bojim se da će i kod nas ovih dana neki početi da šepaju na lijevu nogu – rekao je tada Lazić.</s><s> Đilas je rekao da Srbija sada treba da trči da dostigne Evropu, umesto da hoda, „a tek šepavi, kako reče ovaj čovek koji predstavlja SRS, nećemo tu Evropu dostići još mnogo godina”.</s><s> – Onima koji bi da nas spreče da stignemo u Evropu tako što će da nam pucaju u kolena, mesto je ili u zatvoru ili, ako zbog zdravstvenog stanja nisu sposobni da zakonski odgovaraju, u specijalizovanim institucijama – rekao je Đilas i dodao da uvek posle ovakvih nastupa poput Lazićevog postoji rizik da se nekome nešto tako i desi.</s><s> – Znam da rizikujem da se prvo meni ovako nešto desi – rekao je Đilas i dodao da će ovaj materijal proslediti tužiocu, iako u tužilaštvo i sudstvo nema velikog poverenja.</s><s> On je naglasio da bi bilo najbolje za Srbiju kada bi se čelnici SRS-a ogradili od ovakvih stvari i „rekli da ovaj čovek koji se slikao pod njihovom zastavom, pod njihovim imenom, neće u budućnosti više imati nikakve veze sa njima”.</s><s> Generalni sekretar radikala Aleksandar Vučić kaže za „Politiku” da Momir Lazić uopšte nije član SRS-a, te da ovo što je rekao nije rekao na stranačkoj tribini, već na promociji knjige o svedočenju Vojislava Šešelja u odbrani Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom.</s><s> – Lazić nije član SRS-a i nije iznosio stavove stranke.</s><s> Naravno da se mi ne slažemo sa takvim stavovima.</s><s> Nije metod SRS-a da puca u kolena ni Draganu Đilasu niti bilo kome drugom – kaže Vučić, a na pitanje da li to znači da se radikali ograđuju od Lazićevog nastupa, odgovara da ne može da se ogradi od nečega što nema veze sa SRS-om.</s><s> – Mi često organizujemo naučne skupove na koje dođu i ljudi koji iznose mišljenja koja se ne poklapaju sa stavovima stranke – dodao je on, ali je izbegao da odgovori na pitanje da li to znači da će Lazić ponovo biti pozivan na skupove koje organizuje SRS.</s><s> – Nisam rekao da će biti pozivan – rekao je generalni sekretar SRS-a, a na pitanje da li to znači suprotno, odnosno da Lazić više neće biti pozivan, uzvratio je:</s><s> „Nisam ni to rekao.</s><s> Zavisi od toga koja će tema skupa da bude.</s><s> Možda ćemo ga pozvati, a možda i nećemo.”</s> |
<s>Predstavom slavnog Morisa Bežara zatvara se jubilarni 40.</s><s> Bitef i otvara se 38.</s><s> Bemus JUBILARNI 40.</s><s> BlTEF BIĆE ZAVRŠEN 30. SEPTEMBRA U CENTRU "SAVA" PREDSTAVOM SLAVNOG MORISA BEŽARA "BALET ZA ŽIVOT", KOJOM SE ISTOVREMENO OTVARA 38. BEMUS.</s><s> Glavni program Bitefa, započet 15. septembra, obuhvatio je 16 predstava, uključujući večerašnje gostovanje Dramskog teatra iz Skoplja sinoć u "Atcljeu 212" sa Molijerovim "Don Žuanom" u režiji Aleksandra Popovskog.</s><s> U okviru pratećeg programa kasno sinoc' u Bitef tcatru održana je premije ra "Carta de amor", po tekstu čuvenog španskog pisca Fernanda Arabala, u režiji Tatjane Mandić-Rigonat i izvođenju Dobrile Stojnić.</s><s> Odluku o dobitnicima Gran prija "Mira Trailović" i Specijalnc nagrade doneće žiri čiji je predsednik reditelj iz Sarajeva Dino Mustafić, a članovi dramaturg Daša Kovačević, reditelj Egon Savin, glumac Igor Đorđević i koreograf Miloš Sofrenović.</s><s> U konkurenciji su predstave iz Kanade, Nemačke, Rusije, Španije, Francuske, Danske, Holandije, Mađarske, Slovenije, Makedonije i Švajcarske, kao i iz Srbije, a učesnici festivala su iz još većeg broja zemalja, iz Afrike i Latinske Anierike, zahvaljujuci sve prisutnijem trendu koprodukcija i multinacionalnih projekata.</s><s> Ove godine Bitef je prvi put imao i sopstvenu produkciju predstavu autorke Sonje Vukićević "Cirkus Istorija".</s><s> Projekat su pratili organizacioni problemi, pa je premijera otkazana u trenutku kada je publika već bila u sali, iz tehničkih razloga, ali je kvalitet predstave, izvedene narednog dana, doprineo da ovaj ozbiljan propust ode u drugi plan.</s><s> Pažnju publike privukle su predstave proverenih majstora kao što su Piter Bruk ("Sizve Banzi je mrtav") i Jožef Nad ("Posledni pejzaž"), a takođe i projekti novih zvezda nekonvencionalnog teatra - Konstance Makras ("Big in Bombaj"), Štefana Kegija ("Kargo Sofija - Beograd") i Rodriga Garsije ("Priča o Ronaldu, klovnu iz MekDonaldsa").</s><s> Najčešće su ocene, međutim, da je celina programa ostavila nešto bleđi utisak nego prošle godine.</s> |
<s>Pod nazivom „Unikatno iz Austrije", jedno od najrenomiranijih osiguravajućih društava centralne Evrope, bečka „UNIQA", u našem glavnom gradu, povodom dva i po veka od rođenja genijalnog muzičara Volfganga Amadeusa Mocarta, protekle nedelje priredila je trodnevni hepening.</s><s> Predstavljajući deo austrijske kulture, stvaralaštva, duha, tradicije, ali i uspešnog poslovanja, osiguravajuća kompanija „UNIQA" ujedno je najavila i dolazak na srpsko tržište.</s><s> Uspešno poslujući u 15 evropskih zemalja i sa preko 5,3 miliona klijenata, bečka „UNIQA" poslovanje u Srbiji otpočela je kupovinom 80% Cepter osiguranja.</s><s> Da je Srbija značajno strateško područje za ovu osiguravajuću kompaniju uverili su se i predstavnici naših medija koje je „UNIQA" ugostila u Beču.</s><s> I svaki posegalac austrijske prestonice, uz nezaobilazne zvuke valcera, koji najlepše zvuče na Dunavu, divljenje pred palatama Belvedere, Šenbrun, Hofburg, Operom... uočiće i vrhunsko savremeno arhitektonsko zdanje palate „UNIQA" koje dizajnom i visinom od 75 metara, a noću raskošnim sjajem i fascinantnim iluminacijama dominira Bečom.</s> |
<s>(“Na rubu morala”, Odjeci, NIN br. 2908) Istina je, i ponosan sam na to da sam učestvovao u pravljenju većine modela izloženih u Muzeju Nikole Tesle.</s><s> Međutim, o kasnijem postavljanju informacije o jedinici tesla, nisam bio ni obavešten niti pitan za savet.</s><s> Ružno je što g. Koruga iznosi šta mu je pokojna direktorka Muzeja rekla.</s><s> Pri gradnji Muzeja, prvi direktor, profesor Korać, koji nije bio elektrotehnički inženjer, mudro se obraćao za savet u struci najpozvanijim profesorima Elektrotehničkog fakulteta i saradnicima Instituta Nikola Tesla.</s><s> Ta ozbiljnost u vođenju Muzeja je kasnije ponekad izostajala.</s><s> Da sam zapitan o izlaganju spornog eksponata, koji nije pogrešan, već je možda mogao i bolje da se prikaže, moj savet bi bio koristan, s obzirom na to da sam neposredno svojevremeno bio upoznat sa pismenim predlogom profesora Elektromagnetike Pavla Miljanića, podnetog Internacionalnoj elektrotehničkoj komisiji (IEC) o potrebi uvođenja jedinice tesla, koji, u prevodu sa francuskog, glasi: “...</s><s>Tekuća definicija gustine magnetnog fluksa je gustina po jedinici površine tako da izraz Wb/m2 može da izgleda dovoljan.</s><s> Druga definicija je zasnovana na zakonu koji opisuje pojavu indukcije, a koja daje jedinicu Vs/m2.</s><s> Međutim definicija data u drugom izdanju Međunarodnog Elektrotehničkog Rečnika zasniva se na zakonu sile F kojoj je izložen provodnik dužine l, kroz koji teče struja I, ako se nalazi u polju gustine magnetnog fluksa B. Ova definicija je neposrednija, N/mA, koja je, s obzirom na to da je čine tri jedinice, predugačka u nastavi, a nepodesna je i onim osobama koje je u svom radu mnogo upotrebljavaju.</s><s> Dakle nastala je potreba za novim nazivom za jedinicu magnetne indukcije”.</s><s> Kao odgovor na ovaj dopis doneta je odluka na zasedanju 10. i 11. septembra 1954. u Filadelfiji: “</s><s>IEC preporučuje usvajanje jedinice “tesla” za jedinicu gustine magnetnog fluksa”.</s><s> Srpska je bruka što često o Nikoli Tesli govore nedovoljno školovani u oblasti elektrotehničkih nauka, koji ne mogu razumeti, pa ni dostojno prikazivati Teslino delo.</s><s> Pitam se da li bi redakcije uvaženih novina u svetu dopustile štampanje kvazinaučnih članaka.</s><s> Gospodin Koruga nije član Srpske akademije nauka i umetnosti i potpisom akademik, bez naznake kojoj od mnogobrojnih novoformiranih društava (akademija) pripada, nekorektno se predstavlja.</s><s> To me i ne čudi, pošto je svojevremeno pokušao da Naučno-nastavnom veću Mašinskog fakulteta u Beogradu, lažno prikaže da je jednoćelijski organizam pronađen u vodama Australije nazvan njegovim imenom.</s> |
<s>(“Na rubu morala”, Odjeci, NIN br. 2908) Pismo prof. Koruge ima zaista tragikomičan karakter.</s><s> Najpre, do suza me je nasmejala njegova neverovatna konstrukcija o nekakvim „Teslinim portparolima”, „idolima”, „uzurpatorima”, i, kao vrhunac besmisla, o mojim „štićenicima”, članovima Srpske akademije nauka i umetnosti!</s><s> Uopšte mi nije poznato o čemu prof. Koruga piše, niti me to interesuje.</s><s> Jedino bih mogao, sa šaljive strane, da mu zahvalim na komplimentu, s obzirom na to da je za moje štićenike proglasio naše istaknute naučnike!</s><s> Tragična komponenta, koja je u dopisu, nažalost, dominantna, ogleda se, pre svega, kroz pristup diskusiji, koji je evidentan i u polemici sa prof. Konečnim oko članka „Teslino trojstvo” objavljenog u vašem listu: bezobzirne zamene teze, lične uvrede i diskvalifikacije predstavljaju, izgleda, omiljeno oružje prof. Koruge.</s><s> Daleko od toga da želim da se u takav vid diskusije upuštam: želeo bih samo da ukažem na neke očigledne činjenice.</s><s> On je u članku „Teslino trojstvo” (NIN br. 2900) sebi dozvolio takvu slobodu u zaključivanju da je napravio galimatijas svakojakih logički nedovoljno povezanih iskaza i time Teslino stvaralaštvo prikazao na krajnje proizvoljan i nenaučan način, dovodeći u zabludu široku čitalačku publiku.</s><s> Predavanja o Tesli akademika Petra Miljanića pomenuo sam samo zbog toga što su mi se veoma dopala u metodološkom smislu.</s><s> Veoma je nekorektno pominjati ime prof. Miljanića na način na koji je to učinio prof. Koruga, imajući u vidu, između ostalog, da je većinu eksponata u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu postavio upravo prof. Miljanić, jedan od svetski priznatih znalaca Teslinog nasleđa.</s><s> I, konačno, dolazimo do moralnih normi, do za mene lično uvredljivih iskaza – njih valjda samo prof. Koruga razume, te ih ostavljam njemu na savesti.</s><s> Negovanje naučne istinoljubivosti i širenje naučne istine zaista jesu primordijalne dužnosti profesora Univerziteta i istraživača u nauci uopšte.</s><s> Moja isključiva želja je bila da ukažem, na primeru članka „Teslino trojstvo” prof. Koruge i njegovog učešća u diskusiji koja je usledila, na pristup koji se teško može nazvati naučnim.</s> |
<s>(„Izbor bez kriterijuma”, NIN br. 2905) U tekstu „Izbor bez kriterijuma” vašeg stalnog kritičara arh. M. H. Jevtića pokrenuto je vrlo značajno pitanje: kako je moguće da trojica beogradskih arhitekata (Krunić, Perović i Lazović) organizuju svetsku izložbu „Srpska arhitektura dvadesetog veka” mimo postojećih strukovnih organizacija – Saveza, Društva i Akademije arhitekture?</s><s> Učinili su to takoreći samovoljno pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture.</s><s> Pravo da budu organizatori svetske prezentacije naše arhitekture oni su stekli samo na osnovu dve činjenice: na osnovu partijske jednomišljenosti i na bazi objavljene knjige arh. M. Perovića sa istim naslovom. (Napred postavljeno pitanje odnosi se i na našu izložbu na Bijenalu u Veneciju, koju su oni takođe organizovali.) Nažalost, umesto da takva izložba bude značajan prikaz arhitektonskog stvaralaštva Srbije kroz period od 100 godina, izložba i katalog se baziraju na pomenutoj knjizi, izdatoj na srpskom i engleskom, koja sadrži niz negativnih elemenata: jak uticaj zenitizma, što je vrlo dubiozna tvrdnja autora, jer je taj pokret bio beznačajan za predratnu arhitekturu, zatim na lični obračun autora knjige sa kolegom arh. Bogdanom Bogdanovićem, potom izmišljeni „socijalistički estetizam” kao „prerušenu verziju socrealizma”, koji, u stvari, nije pustio korena kod nas.</s><s> Knjiga (i katalog) deluje zbog toga kao pamflet.</s><s> Nema u njoj prikaza urbanizma koji se u nas značajno razmahao u drugoj polovini HH veka, nema mnogobrojnih dela istaknutih stvaralaca, niti pomena o njima, nasuprot neumerene glorifikacije nekolicine autorovih savremenih kolega.</s><s> Ovakva vandruštvena privatizacija samo nanosi štetu našoj arhitektonskoj struci, pa i Srbiji.</s> |
<s>Kao najavu za predstojeći Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih” Centar za vizuelne komunikacije „Kvadrat” organizovao je radionicu, seminar i mini festival filmova češkog reditelja Miroslava Janeka.</s><s> Reditelj i profesor na praškoj filmskoj akademiji FAMU će od 3. do 10. oktobra u Sava centru upoznati ovdašnje mlade dokumentariste sa postupkom svojih filmova, nekoliko puta nagrađivanih na evropskim i svetskim festivalima.</s><s> Učesnici radionice oprobaće se i praktično snimajući sa majstorom na nekoliko lokacija u gradu, a u retrospektivi će biti prikazana četiri dugometražna dokumentarna filma ovog autora nastala u periodu od 1996. do 2005. godine, uključujući i dva najnovija čije su premijere bile nedavno.</s><s> Janek za NIN kaže da učesnicima radionice ne može obećati nikakav univerzalni recept za snimanje dokumentarnih filmova, ali im može pomoći da pronađu inspiraciju za dobar film.</s><s> - Ne verujem da postoji univerzalni recept za snimanje dokumentarnih filmova.</s><s> Ako ga neko ima, sigurno je sumnjiv.</s><s> Verujem da je recept za svaki pojedinačni dokumentarni film upisan u komunikaciju između materije filma i ličnosti režisera – njegove osećajnosti, životnog iskustva, inteligencije, socijalne svesti i sposobnosti da posmatra i sluša.</s><s> Zbog toga, umesto didaktične sesije, naša radionica bi pre trebalo da bude prijateljsko okupljanje ljudi koji će inspirisati jedni druge, kaže Janek.</s><s> Radionicu je podržao i Filmski centar Srbije koji će je uvrstiti u svoj stalni program već od sledeće godine.</s> |
<s>U slučajnom susretu 1938. godine u Trebinju čuveni pesnik Jovan Dučić prepoznao je u već tada glasovitom proti Radu Vukomanoviću svoga rođaka iz loze grofa Save Vukomanovića.</s><s> „Princ pesnika”, kraljev diplomata bio je opčinjen protinim plemićkim držanjem i odmah je izrazio želju da bude njegov duhovnik, pa i da ga, ako ga nadživi – sahrani.</s><s> Život je udesio da prota Rade sačeka (posmrtni povratak u otaybinu) velikog pesnika i da ga upravo on pre neku godinu opoje i sahrani u Hercegovačkoj Gračanici, na Crkvinama u Trebinju.</s><s> Zanimljiv je protin život, što pokazuje i knjiga o njemu jednostavnog naslova „Protojerej-stavrofor Radislav Vukomanović”, koju je upravo objavio ovogodišnji dobitnik Šantićeve nagrade za životno delo Neđo Šipovac.</s><s> - U poslednjem svetskom ratu oko prote Rada, kao oko sveca, okupljali su se i četnici i partizani, tražeći oprosta za grehe počinjene u „krvavom kolu hercegovačkom” – kaže Šipovac.</s><s> – Dubrovčani, među kojima je proveo pola stoleća kao starešina Sabornog hrama, cenili su ga kao „konta od Ercegovine” i „mnogo štovanog paroka od Vlaja”.</s><s> Otuda će i monsinjor Želimir Puljić, biskup dubrovački, prvi poslati „brzojavku” sa riječima „iskrenog suosjećanja”, povodom vijesti „kako je u blagu usnio u Gospodinu njegov vjerni sluga protojerej Rade”.</s> |
<s>Dve knjige Janka Vujinovića, pisca, nekadašnjeg novinara i predavača na univerzitetu Lođ, doživele su nedavno svoja izdanja i na poljskom jeziku.</s><s> Roman “Panika u intersitiju”, koji je objavljen još 2000. godine na srpskom jeziku, podeljen je, prema piščevim rečima, u tri kruga. “</s><s>Prvi krug sam nazvao Dunavski, a govori o mladom čoveku, novinaru, u Beogradu sedamdesetih godina, o slobodi, političkim prilikama.</s><s> Junak potom odlazi u dobrovoljno izgnanstvo, nošen političkim ali i nekim drugim razlozima, pa tako nastaje drugi, odnosno Rajnski krug, jer je njegova sledeća stanica nemački grad Diseldorf na Rajni”, priča Janko Vujinović.</s><s> Konačno treći deo romana, neobičnog naslova, predstavlja rezime prethodna dva, ali govori i o Beogradu, Dunavu, Rajni, Crnjanskom, Hajneu i drugima.</s><s> Iako je, kako sam kaže, retko pisao poeziju, na poljskom jeziku objavljena je i Vujinovićeva knjiga poezije i kratke proze “Pevanje u/o samoći”. “</s><s>U pitanju je zbirka ranije objavljenih pesama u različitim izdanjima, a nastalih tokom mog boravka u Nemačkoj devedesetih godina prošlog veka.</s><s> Zanimljivo je da se ona završava kratkom lirskom prozom o bombardovanju Srbije 1999. godine.”</s> |
<s>Čitanka za četvrti razred osnovne škole, pod naslovom Znanje ostvaruje snove, u izdanju beogradske „Narodne knjige”, prema oceni stručnjaka međunarodnog udruženja izdavača udžbenika, „inspiriše decu da čitaju i uče” Dopuštenu mogućnost da sve izdavačke kuće koje su za to sposobne konkurišu sa svojim udžbenicima za školske nastane programe, beogradska „Narodna knjiga” je oberučke prihvatila, pa je, posle Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, koji i dalje u ovom poslu drži primat, izrasla je u najvećeg izdavača školske knjige u Srbiji.</s><s> Pri tom, postala je i jedini izdavač iz jugoistočne Evrope u članstvu međunarodnog udruženja izdavača udžbenika – Asocijacije obrazovnih izdavača (The association of educational publishers), koja okuplja oko tri stotine najznačajnijih izdavača u svetu.</s><s> Ova asocijacija osnovana je 1895. godine, a posvećena je pronalaženju najboljih puteva u obrazovno-izdavačkom radu.</s><s> Konkretno, ona podstiče razvoj obrazovno-izdavačke industrije kroz istraživanje, informisanje, umrežavanje i procenu profesionalnih i tržišnih mogućnosti.</s><s> Na 110. godišnjicu ove asocijacije u Vašingtonu predstavljen je obrazovni sistem u Srbiji, a u sklopu toga i udžbenička izdanja „Narodne knjige”.</s><s> Predstavila ih je Dragana Litričin-Dunić, urednik školske knjige u „Narodnoj knjizi”, a ujedno i predsednik Upravnog odbora Udruženja izdavača udžbenika Srbije.</s><s> - Naša izdanja ocenjena su vrlo pozitivno, i po formi i po sadržaju – kaže gospođa Dunić.</s><s> – Jer, mi u „Narodnoj knjizi” usvojili smo jedan moderan koncept, ali koji je utemeljen na tradicionalnim vrednostima.</s><s> Zapravo, oslanjajući se na ono što je tradicionalno dobro, primenili smo najnovija dostignuća iz metodike nastave, kako bismo pronašli takav koncept koji će detetu pomoći da se što lakše snađe u ovom savremenom složenom društvu, koje njegovu pažnju odvlači od udžbenika.</s><s> I – drago nam je da je to primećeno.</s><s> A upravo udžbenik koji potpisuje Dragana Litričin-Dunić, sa svojim kolegom Miroslavom M. Marinkovićem – Čitanka za četvrti razred osnovne škole, sa naslovom Znanje ostvaruje snove, dobio je najviše pohvala.</s><s> Stručni konsultant Asocijacije obrazovnih izdavača i član njene Komisije za dodelu nagrada najboljim izdanjima, Yoan Irvin, ovu srpsku čitanku ocenjuje najvišom ocenom, navodeći u recenziji da je odlikuje „impresivan koncept, originalno idejno rešenje, reprezentativno predstavljanje kulturnog nasleđa, kao i atraktivan dizajn... “, pa „sve navedeno inspiriše decu da čitaju i uče...”</s><s> I, zaista, osim štiva propisanog Nastavnim planom i programom, Čitanka ima i neke neobavezne „dodatke”, koji je čine svojevrsnom antologijom zanimljivih i poučnih tekstova pristupačnih deci uzrasta za koji je namenjena.</s><s> Tako, recimo, posebnu draž daju sentence poznatih autora, književnika, filozofa i drugih mislilaca, kao i narodne izreke koje učeniku otvaraju vrata znanja, i, što je još važnije, navode ga na razmišljanje.</s><s> „To načelo duhovne i osećane aktivnosti, na diskretan i implicitan način, utvrđuje pozitivan sistem vrednosti, humanih i moralnih”, kako, s razlogom, ističu njeni autori, na kraju knjige.</s><s> Na prvom mestu to je isticanje ljubavi prema bližnjima, negovanje tolerancije i uvažavanje različitosti, kao i sticanje znanja neophodnog za život u savremenom društvu.</s><s> Cilj autora ovog dela je da učenici ovladaju osnovnim zakonitostima srpskog književnog jezika, postupno i sistematično, pa im se u tom cilju predočavaju lepote odabranih književnih dela iz srpske i svetske baštine, uz otvaranje mogućnosti za samostalno vrednovanje književno-umetničkih ostvarenja.</s><s> Posle svakog književnog teksta sledi didaktičko-metodička aparatura sa konkretnim zadacima, pitanjima, likovnim prilozima i rebusima, koji imaju za svrhu da podstaknu kritički odnos prema pročitanom i da podstaknu analitički duh učenika.</s><s> Odlike dobrog udžbenika, pored ostalog, jesu i funkcionalnost i atraktivnost, zato su se autori potrudili da Čitanka osim jasno postavljene strukture ima i savremen dizajn, takođe prilagođen namenjenom uzrastu.</s><s> Bogato i prikladno je ona likovno opremljena.</s><s> Mnoga deca sačuvaće je u svojoj biblioteci i posle pređenog razreda.</s><s> Jednostavno, ono što je u „Narodnoj knjizi” postavljeno kao recept za dobar udžbenik, to su profesor srpske književnosti i jezika Dragana Litričin-Dunić i učitelj Miroslav M. Marinković primenili na ovom svom delu.</s><s> A to potvrđuje i gospođa Dunić, pa kaže:</s><s> - Novo doba zahteva i nove modele obrazovanja.</s><s> Napraviti pravu meru između forme i sadržaja, moderne i tradicionalne koncepcije, a opet u skladu sa nastavnim planom i programom, i naravno, po meri deteta, jeste ideja vodilja u pripremi čitanke Znanje ostvaruje snove.</s><s> Koristeći znanja koja razvijeniji deo sveta već poseduje i ima u pogledu metodičko-didaktičke aparature, koju bi trebalo inkorporirati u dobru školsku knjigu, a uvažavajući pri tom osobenosti našeg obrazovnog sistema, pokušali smo da napravimo udžbenik koji će na detetu zanimljiv način predstaviti ozbiljno školsko gradivo.</s> |
<s>U prvoj polovini ovogodišnjeg Bitefa dominirale su predstave u kojima je dramski tekst sporedan i nevažan faktor Na ovogodišnjem jubilarnom, četrdesetom Bitefu, koji je i nadalje središnja ustanova u našem kulturnom životu, s ozbiljnim međunarodnim ugledom, izvedene su, u njegovoj prvoj polovini, osim dveju baletskih i dveju dramskih predstava, još i tri eksperimentalne inscenacije, u kojima se susreću i uzajamno prožimaju telesne, muzičke i verbalne komponente, tvoreći jedan u osnovi graničan, prelazan pozorišni oblik.</s><s> U izvođenju trupe Darky Park, recimo, iz Berlina nam je došao, pod naslovom “Big in Bombay”, jedan spektakl koji, striktno govoreći, ne spada ni u baletsko, ni u dramsko, ni u varijetesko pozorište.</s><s> On je, međutim, u formalnom pogledu u suštini najviše približen ovom potonjem obrascu, jer u njemu desetak izvođača, koji su svi odreda i odlični pevači, i izvrsni igrači, i vrhunski akrobati, tek donekle oslonjeni na jedan nekoherentan tekst, pre svega efektno demonstriraju svoje raznovrsne veštine.</s><s> Ali, ta produkcija ipak izlazi iz okvira varijeteskog žanra zato što berlinska trupa ima i više umetničke pretenzije.</s><s> U stvari, rediteljka Konstanca Makras, koja stvara i pod jakim uticajem Beketa, želi da u svojoj predstavi opiše situaciju čoveka iz mase u današnjem uniformisanom svetu.</s><s> I u saglasnosti s tim prikazuje kako on, koga jedan Godo koji je stigao pokušava da svede na obezličenu jedinku, na prost broj, na funkciju koja mu je spolja nametnuta, pruža otpor tome parodiranjem uloge koja mu je dodeljena, otkrivanjem u sebi iskonske životne radosti, uživanjem u pesmi i igri, što se naposletku zarazno prenosi i na publiku, osobito na njen najmlađi deo.</s><s> Kao predstavnik tendencije da se klasična dramska dela modernizuju, na Bitefu je potom izvedena predstava iz Novosibirska, gde je reditelj Dmitrij Černjakov, u pozorištu Globus, postavio na scenu komad “Dvostruka nepostojanost” Pjera de Marivoa.</s><s> On je tu galantnu, salonsku komediju, začinjenu duhovitom ljubavnom kazuistikom, aktuelizovao i na formalnom planu i u suštinskom smislu.</s><s> Prvo je postigao tako što je priču o nepouzdanosti ljubavnih osećanja umesto u vatoovski salon situirao u jedan stakleni kavez, gde se likovi, obučeni u građanska odela, dok preko mikrofona komuniciraju i jedni s drugima i s publikom, preobraćaju u naše savremenike – Princ (Aleksandar Vavarin) u neku vrstu novopečenog bogataša, dvorjani u današnje bodi-gardove, a mladi ljubavnici (Olga Cink i Ilja Panjkov) u mladića i devojku iz ovog vremena.</s><s> Ali, tek završna scena, smelo dopisana zapletu o preotimanju Silvije, o zavođenju Arlekina pomoću dvorskih intriga, unosi istinsku dubinu u ovu u svakom pogledu uspelu predstavu.</s><s> U tom prizoru bez dijaloga, i dvoje mladih, i Princ i njegova svita, iznenada otkrivaju, prvi s besom i očajanjem, drugi u panici, da su neprestano bili snimani za potrebe televizije, u stvari upotrebljavani od nekog trećeg, koji je stajao skriven sa strane.</s><s> I time se mali, zamršen ljubavni slučaj radikalno transformiše u veliku priču o manipulaciji ljudima i njihovim sudbinama, u predstavu se uvodi tema toliko karakteristična i za prošlo i za ovo stoleće.</s><s> Da je nastala krajem šezdesetih godina XX veka, kada je slaman akademski karakter tadašnjeg pozorišta, “Priča o Ronaldu, klovnu iz Mekdonaldsa”, koju je, prema zamisli i u režiji Rodriga Garsije, na Bitefu izveo madridski La carniceria teatro, bila bi činilac, istina ne naročito značajan, u jednom dragocenom procesu.</s><s> Izvedena sada, prvo na ogoljenoj sceni, a zatim na platou pretvorenom u ogavno đubrište, od grupe pseudoanarhista, do te mere bezopasnih da ih je finansirala čak i sama španska vlada, ta produkcija je delovala kao zbrkana mešavina monoloških ispovesti frustriranih adolescenata, kabaretskih numera, cirkuskih tačaka i političkih parola usmerenih na ismevanje atlantske civilizacije u celini, a posebno američke uloge u njoj.</s><s> Ali, kako neko reče, danas je sve pozorište.</s><s> Tome bi, možda, valjalo dodati – i svašta.</s><s> Ovogodišnji repertoar festivala nije unapredio ni pariski Le Centre International Creations Theatrales, gde je Piter Bruk režirao komad Atola Fugarde “Sizve Banzi je mrtav”, u kojem je na površan i plakatski način, u formi monološkog ispovedanja, prerušenog tobože u duodramu, skicirana psihološka, porodična i socijalna situacija crnca iz Južne Afrike, čija su usamljenost, bespomoćnost i obespravljenost određeni bojom njegove kože.</s><s> Konstataciju da je nastupilo doba u kojem sve može biti pozorište potvrdio je i švajcarski reditelj Stefan Kegi, odnosno teatar Rimini Protokoll, čiji je domicil u Nemačkoj, u Bugarskoj, u Švajcarskoj, ili, još tačnije, predstava na kojoj se prikazuje “Kargo Sofija-Beograd”.</s><s> Za to su bili potrebni kamion s jednom zastakljenom stranom, dva profesionalna šofera u ulogama turističkih vodiča, jedan velegrad s bezdušno ružnim saobraćajnim punktovima, i, dabome, četrdeset osam radoznalih gledalaca spremnih da kupe skupe ulaznice da bi se ukrcali u to vozilo, uključili u atrakciju koja im se nudi.</s><s> I, naravno, jedan svet u kojem je moguće da pomodne tvorevine, poput fotografija ili instalacija Sidni Šerman, dosegnu pa čak i premaše cenu istinskih umetničkih dela, na primer crteža Pabla Pikasa.</s><s> U našem slučaju, ta atrakcija se svela na dosadnu, mučnu dvočasovnu vožnju od Vilinih voda preko Luke Beograd i Kvantaške pijace do tramvajske okretnice ispod Kalemegdana, uz teorijsko objašnjenje da gledamo on-the-road, redy-made predstavu.</s><s> Ko zna, možda će nam baš taj pozorišni model, ukoliko ga usvojimo, bar za neki sat skratiti put do ulaska u Evropu.</s><s> Srećom, posle takvog eksperimenta, iz Kopenhagena, gde deluje trupa Hotel pro forma, u Beograd je stigla izuzetno kultivisana, elegantna i prefinjena predstava, koja, doduše, mnogo više pripada muzičkom nego dramskom pozorištu, mada ni s njim ne prekida svaku vezu.</s><s> Dok je Vilson, setimo se, svoje pozorišne radove, u kojima je muzika takođe dominantan faktor zvao operama, Kristen Delholm bi spektakl “Samo izgleda da sam mrtav”, inače inspirisan Andersenovim dnevnicima, koji je i zamislila i režirala, slobodno mogla nazvati scenskim alegorijskim oratorijumom, pogotovo ukoliko imamo u vidu praksu u baroku kad su dela iz tog žanra isključivo izvođena na sceni.</s><s> U njenoj predstavi dominira izvanredna vokalna muzika Manosa Cangarisa, u kojoj se prepliću i dopunjavaju gregorijansko pevanje i elektronski muzički signali, gde ima i rečitativa i arija, a hor dejstvuje iz pozadine, ujedno preuzimajući na sebe i funkciju orkestra.</s><s> To složeno polifonijsko muzičko tkanje je i podsticaj za oblikovanje prelepih scenskih slika, formiranih na fonu jednog friza na kojem su, verovatno, oslikani prizori iz Andersenovih bajki.</s><s> U isto vreme, dok su likovi, to jest pevači, koji se u tim prizorima kreću usporeno, kao da su pod vodom, tako mrtvi, njihovo pevanje je toliko organski živo, što proizvodi i jedan dramatičan konflikt, čime se danski spektakl unekoliko primiče i dramskom pozorištu.</s><s> Sudeći po prvoj polovini jubilarnog Bitefa, i sada se na njemu odigrava proces analogan onom što se dešavalo pre četrdeset godina, kada je uspostavljana nova ravnoteža između verbalnih i neverbalnih elemenata, pri čemu se iz teatra, u sasvim izmenjenom kontekstu, još radikalnije odstranjuje gotovo sve književno, čak drama u potpunosti, dabome pod vidom formiranja multimedijskog pozorišta, što najčešće dovodi do sužavanja pozorišnih izražajnih sredstava, do nepotrebne i štetne redukcije.</s> |
<s>U Los Anđelesu sam okružen hiljadama, pa i milionima zemljaka, Meksikancima i ostalima sa juga, prema kojima se Amerikanci veoma, veoma ružno ponašaju, često ih zlostavljaju, svakako koriste i eksploatišu, oni, mnogi među njima, žive u katastrofalnim uslovima i vi tu jedva da išta možete da uradite.</s><s> Osim da govorite i govorite i stalno ukazujete rečima ili i filmom, kao ja, na taj problem Već je posle filma “Amores peros” (“Pasje ljubavi”) godine 2000. bilo jasno koliko je meksički reditelj Alehandro Gonzales Injaritu talentovan i senzibilan.</s><s> Kan je to odmah primetio i ovenčao ga nagradom kritike, a taj film je potom prošao nizom festivala sa ogromnim uspehom i bio nominovan za Oskara među onih čuvenih pet na stranom jeziku...</s><s> U tom trenutku veliki beli svet još je učio kako se tačno izgovora ime ovog Meksikanca.</s><s> Međutim, kada je Injaritu tri godine kasnije istrčao na teren sa (holivudskim) filmom “21 gram” (u kome igraju Šon Pen i Benisio del Tore), ta lekcija je brzo savladana: odjednom su, gotovo preko noći, svi pričali o tom novom reditelju koji snima filmove neobične strukture i, što je još važnije, koji lako dobija krupna imena za svoj film.</s><s> A onda, onda je svetlost ekrana i Kanskog festivala ugledao već i apsolutno famozni “Babel” sa Bredom Pitom, Gaelom Garsijom Bernalom i Kejt Blanšet.</s><s> Taj film je ove godine definitivno bio najveća atrakcija na Kroazeti, na kraju je Injaritu proglašen najboljim rediteljem, a cela ta priča o naglom i velikom uspehu jednog latino lika time je, sa toliko ušećerenim hepiendom, najzad okončana.</s><s> Jer, Alehandro Gonzales Injaritu je, uz sve to, i veoma privlačan mlad čovek, oženjen i otac dvoje male dece...</s><s> Idealan muškarac.</s><s> Razgovarali smo u luksuznom hotelu San Sebastijana, čuvenoj “Mariji Kristini”, neposredno posle svečanog otvaranja pratećeg programa “Biseri” u okviru “Otvorene zone”: filmu “Babel” pripala je ta čast, baš kao i samom reditelju.</s><s> Priča filma ima nekoliko paralelnih tokova, događa se istovremeno na tri kontinenta a u filmu se govori na četiri jezika...</s><s> Sve počinje jednim hotimičnim ali kobnim pucnjem čime se pokreće lavina događaja povezujući ljude koji se, inače, ne poznaju.</s><s> Pričajući u Kanu o filmu, posebno ste istakli problem emigranata kao ključan u svetu danas, a “Babel” ga jednim svojim delom dodiruje.</s><s> Zar i vi to niste u Los Anđelesu, ili se u Holivudu možda već osećate kao kod kuće?</s><s> - Ne, ne, ja sam u Los Anđelesu takođe emigrant, ali od one privilegovane vrste.</s><s> Prvo, ja tamo radim, što je već mnogo, zatim ja tamo radim samo ono što hoću, znači pod mojim uslovima, najzad... ja sam tamo izuzetno dobro plaćen za svoj rad.</s><s> Sve su to velike razlike, da ne navodim dalje ta opšta mesta.</s><s> S druge strane, ljudi u Los Anđelesu, a tu sad govorim o filmskom svetu, veoma su korektni prema meni i bili i ostali.</s><s> Dobar odnos je nekako odmah bio uspostavljen i on traje...</s><s> Opet, u Los Anđelesu sam okružen hiljadama, pa i milionima zemljaka, Meksikancima i ostalima sa juga, prema kojima se Amerikanci veoma, veoma ružno ponašaju, često ih zlostavljaju, svakako koriste i eksploatišu.</s><s> Oni, mnogi među njima, žive u katastrofalnim uslovima i vi tu jedva da išta možete da uradite.</s><s> Osim da govorite i govorite i stalno ukazujete rečima ili i filmom, kao ja, na taj problem.</s><s> Kažu: što su došli, neka idu natrag ako im Amerika nije dobra i tome slično.</s><s> Iz sreće i obilja niko se ne pomera, tu je sirotinju muka pokrenula, a kako im zemlja koja se kune u jednaka prava za sve i u demokratiju, uzvraća?</s><s> U najmanju ruku, jasnom netrpeljivošću, pa i gađenjem.</s><s> Pogotovo su sada poludeli iz straha od terorizma koji se u Americi tako lepo primio i lepo se neguje.</s><s> Nije bilo tako ranije, ne toliko drastično i očigledno i nepodnošljivo.</s><s> Ali vi ste poslednji koji biste to mogli da kažete, toliko već obožavani u Holivudu, i to kao Meksikanac?</s><s> Imate li uopšte neko relevantno objašnjenje svog velikog uspeha upravo u Los Anđelesu, a posle samo dva-tri filma?</s><s> - Ne, objašnjenje nemam, čak ni kada iskreno sam sa sobom pričam.</s><s> I meni je to nejasno pošto poznajem sve okolnosti, mislim koliko je zbilja teško probiti se u Holivudu.</s><s> Pa svi to hoće, ceo svet to želi...</s><s> Znači, misterija.</s><s> Nekog ta sreća hoće, nekog neće pa neće.</s><s> Verujem da je meni krenulo tamo zato što sam od početka govorio sasvim konkretno i direktno, bez uvijanja ali i bez nuđenja ili prihvatanja nekih lažnih kompromisa.</s><s> Veoma je važno kako se čovek postavi.</s><s> Ni arogantno, ni snishodljivo, ta granica koja se u početku uspostavi u odnosima najvažnija je za kasnije.</s><s> Osim toga, ja veoma mnogo radim, osamnaest sati dnevno.</s><s> Ne znam da li sam vam nešto sad rekao, nešto što bi bio tačan odgovor.</s><s> Ako bih pokušao sa filozofskijim tumačenjem, mislim da se Holivudu dopalo to što su moji filmovi rađeni s dobrim razlozima i što se bave onim unutarnjim ranama.</s><s> Sve ono spolja me se nije ticalo, samo ono što je unutra i što dušu jede, kako mi to u Meksiku kažemo.</s><s> Prvi moj film “Amores peros” je to, on je bio moja holivudska ulaznica, ništa drugo.</s><s> Mnogo ljudi je videlo taj film pošto je bio nominovan za Oskara, u svim docnijim razgovorima o novom filmu ja i nisam morao mnogo da pričam kakav sam i šta hoću, oni su me već u neku ruku poznavali kao reditelja, pa i kao čoveka, ako hoćete.</s><s> Hoću da kažem da mi je “Amores peros” umnogome olakšao komunukaciju, a od toga, od dobre komunukacije, nema ničeg važnijeg u Holivudu. “</s><s>Babel” je veoma skup film, a vi ste i jedan od producenata: kako se traži i nalazi toliki novac?</s><s> - Kad imate dobar scenario, zbilja dobar scenario, to i nije toliko teško.</s><s> Moj prijatelj Giljermo Arijaga, autor scenarija sva tri moja, ili naša filma i ja, imamo sledeći dogovor još od samog početka saradnje: do ideje za film dolazimo zajedno, lutamo i tražimo je danima i mesecima dok nam se obojici ne dopadne, onda on piše scenario, a potom ja jurim novac pošto sam se za to školovao, za producenta.</s><s> Ta se formula do sada pokazala uspešnom.</s><s> Recimo, “Babel” se odmah svideo, čitava ta ideja sa kontinentima i jezicima.</s><s> Verujem da je za “21 gram” bitno bilo to što sam imao glumačku ekipu i pre novca, Šon Pen i ostali su jako voleli “Amores peros” i hteli sa mnom da rade po svaku cenu.</s><s> Znate kako to ide, jedna stvar vuče drugu.</s><s> U filmu “Babel” pokazujete takozvani efekat leptira, jednu moguću varijantu onoga šta biva kada on zaleprša krilima a na drugom kraju sveta se podigne nevreme.</s><s> Da li je to bio početak, prvobitna ideja filma?</s><s> - Ta ideja je sastavni deo sva tri moja filma.</s><s> Jer, sve jeste povezano, u ovom malom svetu sve jeste već i neraskidivo povezano.</s><s> Samo što su ljudi udaljeni, sve udaljeniji i izolovaniji jedni od drugih.</s><s> U “Babelu” se te grupice ljudi rasutih po svetu uopšte i ne poznaju.</s><s> Oni ne znaju, niti uopšte sanjaju, koliko su, u stvari, njihovi životi čvrsto isprepleteni.</s><s> Za mene je to čudo, ali je to i stvarnost, realnost.</s><s> Bolno je nešto drugo: čak i kad su emotivno povezani, ljudi su fizički nedodirljivi.</s><s> Sve, sve, samo ne ljudski kontakt.</s><s> Od toga se danas beži kao od crnog đavola, u tom i takvom svetu svi mi, nažalost, danas živimo.</s><s> Nedostatak komunikacije, to je ono o čemu su u suštini vaši filmovi, tako ste rekli u Kanu?</s><s> - Da, ali kao posledica narušenih porodičnih odnosa.</s><s> Jer, o njima se radi, o narušenim, o uništenm porodičnim odnosima, o mukama roditelja koji danas podižu decu i o odrastanju dece u ovom i ovakvom svetu, pored roditelja koji su takav svet krojili ili zatekli, bez šanse da išta promene.</s><s> Niko tu nije kriv, nikad mi nije ni bila želja da tražim i okrivljujem nekog.</s><s> Ne, kad se svet ruši i sve polako ali sigurno ide dođavola, šta mi hoćemo?</s><s> Srećnu porodicu?</s><s> Nema toga više.</s><s> Ili, da ne budem toliko pesimističan, sasvim su retke srećne porodice; danas je potrebno mnogo toga da se dobro sklopi i uklopi a da bi tako i bilo.</s><s> S “Babelom” je okončana vaša porodična trilogija, da li možemo tako da kažemo?</s><s> - Da, svakako.</s><s> Dok smo snimali “Amores peros”, nisam ni pomišljao na trilogiju.</s><s> O Los Anđelesu, u kome već pet godina živim, da i ne govorim.</s><s> Taj film je naprosto izašao iz mene, iz mene i Giljerma Arijage.</s><s> Ali onda, dok smo pripremali “21 gram”, prvi put mi je palo na pamet da bi vredelo raditi i treći film o istoj temi i slične strukture i tad sam pomislio na “Babel”, još naravno ne znajući ni naslov, ideja je to samo bila, tek se rodila.</s><s> Ali smo obojica, Arijaga i ja, bili oduševljeni.</s><s> Jer, pogledajte, imate taj problem na lokalnom, meksičkom planu u “Amores peros”, pa na inostranom, američkom, u “21 gramu”, konačno na globalnom, u “Babelu”.</s><s> Ima onih koji su “Babel” razumeli i kao politički film u smislu da sirotinja uvek strada, a bogati se izvuku?</s><s> - Tako je to u životu, zbog čega bih lagao u svom filmu?!</s><s> Da li vi možete da zamislite da meksička ili, ako baš hoćete, vaša vlada pošalje tamo negde daleko helikoptere koji će spasiti njene građane?</s><s> Ja ne mogu.</s><s> Ali mogu da zamislim američku vladu koja to čini.</s><s> Jer ona to čini.</s><s> Delom da bi se pokazala odgovornom a neuporedivo više iz ovog sve većeg straha od terorizma.</s><s> Čim se nešto desi nekom američkom građaninu u svetu, taj strah odmah dobija krila.</s><s> Američka vlada se hrani tim strahom, ona opstaje zbog tog straha, ona ubija nedužne ljude u Iraku iz tog straha, našla je savršen alibi da radi šta hoće upravo mašući tim strahom.</s><s> Užas!</s><s> Sad imaju institucionalne instrumente kažnjavanja kojima preventivno čuvaju svet, to jest sebe, od terorizma.</s><s> Otišlo je sve to daleko i predaleko.</s><s> U tom smislu veoma volim film svog kolege i zemljaka Alfonsa Kuarona “Deca ljudi” u kome vidimo tu našu jezivu budućnost, čitav taj teror odbrane od terorizma, strašnu budućnost koja i nije toliko udaljena.</s><s> Jer, sve danas brže ide, sve se brže dešava, pa i takva ružna budućnost će ranije stići, naprosto mora.</s><s> I sad, šta je sledeće posle ove trilogije?</s><s> - Ne mogu još ni da mislim o tome, mnogo snage me je koštao “Babel” i treba mi dug i kvalitetan odmor s porodicom, sa svojom decom.</s><s> I inače sam pravio po tri godine pauzu između filmova, sad bih isto pokušao.</s><s> Povremeno ću samo snimati neki spot za televiziju što je moja stara ljubav i svi moji fakulteti zajedno.</s><s> Što se mene tiče, ja sam filmski reditelj samouk, ne znam da li ste to znali, sve sam učio i naučio oko filma, i kadriranje i montažu, radeći silne reklame.</s><s> Bio je, međutim, jedan Poljak, pozorišni reditelj u Meksiku koji je ove godine umro, ime mu je Ludvig Margules.</s><s> On me je povezao s tajnama pozorišta, s tajnama režije, sa smislom režije i smislom umetnosti uopšte.</s><s> Verujem da me je, u stvari, učio da mislim.</s><s> Sve ostalo je moj veliki rad, želja da uradim nešto i da postanem neko.</s> |
Subsets and Splits